Ana Vukajlović

Kad srce zaigraLICA:MILAN NENAD SAŠAJELENAZVEZDICAMIŠAVANJAVIŠNJADRAGANASANJAMLADEN

(Scena: nekoliko pokretnih panoa /na točkiće/ kojč su iscrtani scenama iz života deteta. Glumci ih sami unose i po potrebi okreću. U jednom uglu đačka klupa i stolice, u drugom klupa kao u parku. Na sceni se glumci i presvlače /maskiraju/. Zavesa se otvara do pola)MILAN: Vreme je da počnete sa predstavom, šta čekate?SAŠA: Tako je, dokle ćemo da čekamo, što ne počinjete?NENAD: Ko je to otvorio zavesu? (Zbunjeno) Dragi posetioci, ne znam kako da vam kažem... Pojavio se jedan ozbiljan problem. Ovaj... znate, jedna glumica nam se negde izgubila. Mi je tražimo i čim je nađemo počinjemo sa predstavom. Molimo vas da se malo strpite. Verujem da su je već našli. (Ulaze tri devojčice)JELENA: Evo, jedva sam je pronašla.NENAD: Pa gde si bila. treba da počnemo sa predstavom, a ti se izgubila.JELENA: Ja ću da ti kažem gde je bila. Zavukla se u neki budžak, kaže da je se ništa ne tiče, zato što se ona zaljubila. (Imitira Zvezdicu)ZVEZDICA: Tačna dijagnoza. Uostalom. kako se i ne bih zaljubila kad je napolju proleće, sve se budi, a u celoj predstavi se govori samo o ljubavi, zaljubljivanju, simpatiji... (Njiše se sva ozarena osmehom)SANJA: Baš si smešna i nemoguća. Vidi koliko ih je u sali, pa ako se svi zaljube, šta će biti?VIŠNJA: Zar ti misliš da tamo dole nema zaljubljenih? Hoćeš da ih pitaš? A ako nisu zaljubljeni, onda će se sigurno zaljubiti. Bolje da nema predstave.DRAGANA: Stvarno, da mi malo razmislimo, zamisli ako se sada zaljube oni koji nisu, mi ćemo biti krivi. Šta da kažemo njihovim roditeljima i nastavnicima? Vidi šta se desilo njoj. (Pokazuje na Zvezdicu) Šta da radimo?ZVEZDICA: (Pokazuje u publiku) Eno, pogledaj ono dvoje koji se gledaju! Eno tamo se i gurkaju! Možda se neko i drži za ruku. Videćete vi šta će sve tu biti. (Zabrinuto)

MILAN: Predlažem da mi njih pitamo, (pokazuje na publiku) ako oni pristaju da gledaju. a da se ne zaljube, mi krećemo. Ali ne želimo da snosimo nikakvu odgovornost. Krećemo, ako se slažu.NENAD: Ali ne odgovaramo ako se neko od ovog trenutka zaljubi. Mi sa tim nemamo nikakve veze, časna reč.JELENA: Znači, krećemo. Da li su tu svi rekviziti?SANJA: Šta da radim, zaboravila sam mesec!ZVEZDICA: Kako si mogla? Zar ne ziaš da je mesec jako važna stvar u ljubavi. To ti spada u onaj romantičan deo.NENAD: Dakle, krećemo!(Zavesa se skroz otvara. Glumci nameštaju panoe i presvlače se. Muzika. Glumci se maskiraju u malu decu, u rukama imaju igračke: kanticu i lopatice, lutku i slično. Ostali glumci, koji ne učestvuju, odlaze sa scene ili se u pozadini igraju)MILAN: Hoćeš da ideš sa mnom da kupimo sladoled, daću i tebi malo?ZVEZDICA: Ali ja moram kući. MILAN: Ej, ja sam mojoj mami rekao da si ti moja devojka, ona se složila i rekla da si ti dobra devojčica. možda ću se tobom zbog toga i oženiti.ZVEZDICA: Ali ja imam velikog momka, tamo kod bake, u drugoj ulici. On mi uvek kupi bombone, i zato ga ja mnogo volim. On mi kaže da jedva čeka da porastem. Zato sve jedem, čak i španat. koji mrzim. MILAN: Šta će ti veliki momak? Ja ću njega boksnuti i on će odleteti na Mesec. Ako mi ne veruješ da sam tako jak, evo, sada ćeš videti. Stani tu, da te udarim. (Namešta se kao bokser)ZVEZDICA: Neću. Neću da isprljam haljinu.MILAN: (Odmahuje rukom) Uf, ala si ti neka. Pa, dobro onda ništa. Sutra ću da tražim od mame novac, pa ću da ti kupim bombone, a onom velikom reci da bi bilo bolje da se nas dvojica nikada ne sretnemo, Od sada ćeš stalno biti sa mnom. (Zaštitnički joj prebaci ruku preko ramena) Ja ću te braniti i čuvati. Znaš, ja ništa ne volim kao tebe. (Sklanja ruku i pokazuje) Jaooooj, vidi. igraju fudbal. Valjda će me primiti. Tek počinju. Eeeej, ima li jedno mesto za mene?!ZVEZDICA: A sladoled?MILAN: (Odlazeći) Pa zar nisi rekla da moraš požuriti kući?ZVEZDICA: (Tužno) Baš si ti neki. Neka, idem ja sad kod moje bake i udaću se za onog velikog momka. (Odlazi)(Muzika. Deca okreću pano sa slikom iz đačkog života. Glumci su obučeni kao đaci sa torbama na ramenima. Dečak vuče devojčicu za kosu, ona se brani)VANJA: Što me vučeš za kosu? Baš si bezobrazan. Tužiću te učiteljici, pa ćeš videti što diraš devojčicu.MIŠA: Pa kaži, baš hoću da te diram, šta mi možeš. Tužibaba jeca... (Prkosi joj)VANJA: E, videćeš ti, moj tata je mesar, odvešće te u miliciju, pa ćeš ti plakati! Ali neka, ti si bezobrazan dečak, to kaže i Sanja, samo da znaš. Nemoj da te ja udarim, ko moj tata svinju.MIŠA: Ma nemoj, udari me samo! Da znaš, ništa me ne boli kada me ti udariš.VANJA: Ali ja ću te jako udariti, pa će te boleti.MIŠA: Neće, neće. Kada me mama udari to boli, ali kad me ti udariš to ništa ne boli. Evo, probaj. (Namešta se)VIŠNJA: Sad ćeš ti videti. (Udara ga, a ovaj skoro padne) Je l' te boli?MIŠA: Ne boli. (Ulazi stariji dečak)

SAŠA: Šta je, klinci, tučete se? Sram vas bilo, 'ajde razlaz! I vi ste mi neki drugovi, treba da se volite, a ne tučete.MIŠA: (Prkosno) A ko kaže da ja nju ne volim? Ja nju volim! Uostalom, šta se to tebe tiče. Ja je tučem jer ona to hoće.VIŠNJA: (Staje ispred Miše, kao da ga brani) Tačno, on je moj drug i ja njega volim, i nemoj da te kažem mom tati, on je mesar, a ti znaš šta oni rade svinjama. A ti si debeo.SAŠA: Baš svašta pričate, brišite da vas ne vidim. (Podsmešljivo) I vi znate šta je ljubav. Oni se vole, hm. Čekaj dok vas to lupi. Sevaj dok vas nisam... (Deca odlaze držeći se za ruke) Vidi klince kako izjavljuju ljubav: "Ja nju volim". (Imitira decu i kreće sa scene smejući se, ali se onda uozbilji i vraća) A ja ni lud to ne bih smeo da kažem Dragani, a imam punih 13 godina i četiri meseca. Došao sam da je sačekam, jer ovuda prolazi kad ide u školu. Rešio sam da joj danas kažem da mi se sviđa, i tačka. Već dva meseca pokušavam da joj to saopštim, a nikako da mi se ukaže prava prilika. Uvek nešto zabrljam. Ah, evo je... (Dečak se namešta, češlja i izviruje. Ulazi devojčica Dragana i nosi školsku torbu)SAŠA: O zdravo, baš dobro što sam te sreo, imam nešto važno da ti kažem.DRAGANA: Molim te samo požuri, (gleda na sat) nemam mnogo vremena, sad će da zvoni.SAŠA: Ovaj, znaš, ja, kako da ti kažem, znaš meni se dopada...DRAGANA: (Prekine ga) Ajde, ne gnjavi, šta ti se dopada?SAŠA: Znaš, meni se dopada... Madona.DRAGANA: Svašta pričaš. Treba ti toliko vremena da kažeš da ti se dopada Madona? Uostalom, zašto to meni pričaš, kada me ne interesuje, ni Madona, ni ti. Ako se tebi sviđa Madona, onda se meni dopada... King Kong!SAŠA: (LJutito) Šta to ima King Kong, a ja nemam?DRAGANA: On je zgodniji!(Ulaze dečaci i devojčice u učionicu, i pevajući zauzimaju mesta u klupama)MILAN: Pazi kakvo mače! Lud sam za tobom... i fizikom. Prosto ne znam za koga da se odlučim.MLADEN: Ja znam. Doći, doći kod bate, idemo u „Kluz"! (Govori kao reklamu)SAŠA: Baci tvoj božanstveni far na mene, tako sam nesrećan bez tebe.DRAGANA: Bolje baci tvoj božanstveni pogled na fiziku, da te fizičar ne bi fizički unesrećio.SAŠA: Ja ću fizičaru objasniti da su hormoni počeli da rade. Krv nije voda, razumeće on to, samo me učini srećnim. VIŠNJA: Pazi da te hormoni totalno ne ohlade. (Ulazi devojčica Jelena sa ceduljom u ruci)JELENA: Cincilinci. Izvoli, stigla ljubavna pošta. (Daje cedulju Dragani) Pogodi od koga je? O, pardon. pa ja o tome ništa ne znam, a pogotovo ti neću reći da je pismo stiglo iz poslednje klupe, od Nenada.DRAGANA: (Čita cedulju) „Dođi u park, u 18:00." Vidi, vidi, šta ću ja u parku, pa još u 18:00?!JELENA: Draga moja, i ti treba da čitaš izmeću redova. Zar ne vidiš da te poziva na ljubavni sastanak ili randevu, kako hoćeš.DRAGANA: Ma nemoj mi reći, a otkud ti to znaš? Mora da imaš veliko iskustvo.JELENA: Pa, znaš kako, redovno čitam ljubavne romane, gledam romantične filmove, kupujem stručnu literaturu, pratim emisije na televiziji...DRAGANA: Znači, potkovana si teoretski, nema šta. Ali, draga moja, i praksa je važna.JELENA: E, sa praksom malo lošije stojim. Sinoć sam šmeknula jednog frajera. Strašan tip, da padneš na trepavice. A nadam se da će i prakse da bude.

ZVEZDICA: Idem kod direktora, da vidim da li ćemo imati čas fizike.VIŠNJA: Društvo, pogledajte ovo dvoje, Romeo i Julija naših dana. Šekspir bi pozeleneo od zavisti da ih vidi. NJegova mašta nije mogla da smisli ljubav poput ove koja se upravo rađa. (Dolazi devojčica)ZVEZDICA: Ej, maso, slušaj ovamo: nemamo čas! ĐACI: Uraaaaa!ZVEZDICA: Da čujete šta je direktor rekao: „Održite čas odeljenske zajednice i razgovarajte o korisnim stvarima".SANJA: Predlažem da to bude o učenju i disciplini.MILAN: Daj ne gnjavi, mnogo krčiš, učvrsti antenu.SAŠA: Hej, imam bolji predlog pričajmo o ljubavi.NENAD: A, o ljubavi? Pa, može o ljubavi. Svaka čast majstore, ni Ajnštajn ti nije ravan.JELENA: Ovo je revolucionarno u našem školstvu, i mi imamo tu čast da budemo nosioci ove baklje, a nadajmo se da ćemo imati sledbenike i u ostalim generacijama.ZVEZDICA: Predlažem da počnemo od prvih simptoma zaljubljenosti.DRAGANA: Tačno. Koji su prvi sigurni znaci da sam zaljubljena. Hajde da razmenimo iskustva.MILAN: Ja mislim da ti to prvo kažu drugovi, onda roditelji, a na kraju i nastavnici. Jer, sve što uradiš, ne valja, pa kažu: „Pusti ga, zaljubljen je", i na kraju te ubede u to, tako da i sam veruješ u to.SANJA: Hej, dečko. a jesu li i tebe ubedili?MILAN: Ma ne, ja sam imun na ljubav.JELENA: Jedan od načina otkrivanja prvih simptoma je i kupatilo, a zatim i soba: Okupiraš kupatilo tako da te niko živ ne može izvući iz njega.NENAD: E, u kupatilu postoji ogledalo. Istina, ponekad otkriješ klempave uši i bubuljice, u poverenju, otkrio sam da mi rastu brkovi, ali ne očajavajte, možda je izabranica vašeg srca kratkovida, pa sve to neće primetiti. Uostalom, ljubav je slepa i ja zaista u to verujem. ZVEZDICA: Pouzdani znaci zaljubljenosti jesu kada napišeš prvo ljubavno pismo, prvu ljubavnu pesmu, pustite prvu suzu i prvi put uzdahnete.SANJA: A ja stalno uzdišem i plačem bez veze, skoro svaki dan.NENAD: Ne prekidaj me, ozbiljno govorim. Pored toga što uzdišem i znojim se, u stvari preznojavam se. Ne znam, možda je to to, o čemu pričamo.ZVEZDICA: Javi se ti školskom psihologu, ovo je već u poodmaklom stadijumu. Može biti zarazno!JELENA: Ma, drugovi, šta vam je, nije on lud, ako je zaljubljen. NJemu treba devojčica da ga drži za ruku.MILAN: E, kad smo već kod devojčica, i ja bih hteo nešto da pitam, ali me je sramota.NENAD: Ako te je sramota, nikad ništa nećeš znati. Znaš onu narodnu: „Ko pita ne skita".SAŠA: Ti skupljaj snagu, a ja ću da pitam, ali pod uslovom da mi se ne smejete.DRAGANA: 'Ajde, samo napred.SAŠA: Da li je meni glava na mestu?JELENA: Kakva glupo pitanje. Pa, naravno da ti je na mestu, a gde bi bila.NENAD: Tu je, burazeru. (Udara mu čvrgu) Vidiš da zveči.SAŠA: Ma nemoj, a što onda kažu da sam izgubio glavu za Draganom, a sami ste se uverili da je na mestu.ZVEZDICA: Mili moj, nemoj biti tako siguran, greške se potkradaju, šta ćeš. JELENA: Bolje je izgubiti srce nego glavu, jer srce se ne vidi, a glava se vidi.NENAD: Cenjeni konzilijume, ja mislim, a isto tako mislim da treba da uvažite moje cenjeno mišljenje, a

pored sve skromonosti ja sam vrlo pametan, da smo mi dosta teoretisali. Moj predlog je da igramo fote, ali samo sa ljubljenjem. (Ustaje i poljubi jednu devojčicu)SANJA: Zamisli da dođe direktor i da nas vidi. Treba li da se šlogira, jadan čovek.JELENA: Mi ćemo mu objasniti da je u pitanju pružanje prve pomoći, znate ono, usta na usta, učili smo to.SAŠA: Ma, nek vidi da se mi volimo.MILAN: Baš ste neozbiljni, ma ja vam opet kažem da je bolje da pričamo o ljubavi.JELENA: O'ladi dečko, jer ako ovako nastaviš niko se neće u tebe zaljubiti.NENAD: Mi glasamo za ljubav. (Svi uzdišu i govore: „Ah, ljubav, ah, ljubav", a za to vreme jedna devojčica igra balet. Školsko zvono zvoni i đaci napuštaju učionicu) NENAD: Hajde, šta 'oćeš, briši, imam nešto važno da joj kažem. (Pita Draganu) Jesi li dobila pismo? DRAGANA: Jesam. NENAD: I, hoćeš li doći? DRAGANA: Doći ću ako me mama pusti. (Odlaze)(Muzika. Dragana i Nenad se spremaju za sastanak. Okreću pano na kome je nacrtan park, noć je, na nebu sija Mesec)NENAD: (Nervozno šeta) Joooj, da li će doći? Hoće li je pustiti mama? Pa, valjda hoće, njena mama je dobra. A o čemu ćemo pričati? Da pričamo o matematici? Uh, neću, dobio sam danas minus u školi. A ako joj kažem da je lepa, ne vredi, može odmah da pobegne, devojčica je, ko će je znati. Baš sam se uvalio u nevolju. Kako ono Buca kaže: „Klekneš, uhvatiš je za ručicu, izjaviš ljubav, zgrabiš je...". Ne vredi. Šta ako onda doće njen tata i zgrabi mene? Bolje da ja odem i da joj kažem da me je boleo zub. A šta ako nju drugi put zaboli zub? Idem da kupim žvake, taman imam toliko vremena.(On odlazi, dolazi devojčica)D.RAGANA: Vidi, pa ovde nema nikoga. Dobro je meni rekla Sanja, zakasni malo, neka čeka, a ja opet mislim, bolje je stići na vreme, može da se desi da ode kada vidi da me nema. A zašto me je zvao, da li mu se ja dopadam? (Vadi ogledalce iz džepa i gleda se) Ove pege me čine tako nesretnom, vidi samo kolike su, iz aviona se vide. Ma, ja ne znam šta bi se njemu dopalo na meni. A šta ako je zvao da mu nešto pokažem iz matematike ili hemije. Bolje da ja odem i kažem da me mama nije pustila.(Krene i sudari se sa dečakom, kome iz ruke ispadnu žvake)NENAD: Ovaj, otkud ti ovde, (Kupe žvake) znaš, ovaj, ja ovde... hoćeš jednu, ne, uzmi sve, ja ih ne volim.DRAGANA: Kako ih ne voliš kada ih stalno kupuješ?NENAD: Ovaj, sada sam ih kupio samo zbog tebe, (važno) a ja sam prešao na cigarete.DRAGANA: Hvala ti. (Ćute)NENAD: Sedi. Nije baš lako držati žvake i stajati. (Ona seda)DRAGANA: Evo, (Pomera se) i za tebe ima mesta. Samo ti sedn.(Dolaze klinci i viču: „Momak i devojka, pečena kokoška...",)NENAD: Ma kakav momak i devojka, sad ću ja vas... (Preti) Ta deca svašta pričaju. (Deca odlaze)DRAGANA: I ja tako mislim.NENAD: Momak i devojka, pa i da jesmo, šta se to njih tiče.DRAGANA: I ja tako mislim.NENAD: Misliš da smo momak i devojka. (Ona sleže ramenima) Pa, dobra su to deca.DRAGANA: I ja tako mislim. Jaoooj, vidi mrava. (Skače) otkud on na klupi?

NENAD: Gde je? Nemoj da te ugrize. Sedi ovde, bliže meni.DRAGANA: A je l' mogu mravi da ugrizu?NENAD: Još pitaš. Jesi li ti čula nekad za mravlju kiselinu, smrtonosna je sto posto?DRAGANA: Pa, dooobro.NENAD: A, je li tvoja mama dobra žena? Mislš, pustala te je ovamo,.,DRAGANA: Rekla sam joj da idem u bioskop.NENAD: Znači, lagala si zbog mene.DRAGANA: Znaš, ja ne idem na sastanke sa dečacima, mama me ne pušta.NENAD: Kako ne ideš na sastanke sa dečacima. pa ja sam dečak, časna reč. Vidiš da pušim.DRAGANA: Ovaj, ali ti si moj drug kojeg ja volim.NENAD: A, voliš me. To nisam znao.DRAGANA: Pa, dopadaš mi se... (Stidi se)NENAD: I ti se meni dopadaš.DRAGANA: Stvarno, to nisam znala. A šta ti se najviše sviđa na meni?NENAD: Tvoje pegice... Sa njima si lepša od drugih devojčica. A tek nosić... mali pa sladak, k'o bombona!DRAGANA: Ti baš svašta pričaš. Sanja kaže da su mi te pege grozne.NENAD: Pusti ti Sanju. ona ti zavidi. Veruj ti meni, pa ja sam muško. Sviđaš mi se, časna reč.DRAGANA: Vidiš, to mi nikada ne bi palo na pamet. Do sada nisam smela zbog pegica da izlazim na sunce, a sada bih mogla i u Afriku.NENAD: Nemoj ići tako daleko, biće mi žao.DRAGANA: Dobro, neću ići u Afriku. ali sad moram ići kući.NENAD: Nemoj, ako si rekla da ideš u bioskop, sada si tek na pola filma. Znaš, ja ću te otpratiti kući, da se ne bojiš.DRAGANA: Ne bojim se, vidi kako je lep Mesec. (Pokazuje)NENAD: Vidi stvarno. Po koji mesec i zvezda, ovaj, ti si moja zvezda.DRAGANA: (Prenemaže se, ali se vidi da joj je drago) Ijaaaoooj, nemoj, ako budeš tako pričao, odmah idem kući!NENAD: Dobro, dobro. Šalio sam se. Svašta mi pada na pamet, ne znam šta pričam.DRAGANA: A zašto si me ti u stvari zvao?NENAD: (Mrmlja sebi u bradu) Kako da joj kažem da mi se sviđa. Buca kaže da je to jednostavno, a to uopšte nije lako. Voleo bih njega da vidim na delu.DRAGANA: (Mrmlja sebi u bradu) Valjda će reći da me voli. (Glasno) Hoćeš li reći zašto si me zvao?NENAD: Da mi doneseš svesku iz matematike, znaš dobio sam danas minus.DRAGANA: Dobro, doneću ti, ali sada stvarno moram da idem.NENAD: A, je l' ti nije žao što nisi bila u bioskopu?DRAGANA: Nije, i ovde mi je bilo lepo.NENAD: Hoćeš onda da sutra idemo zajedno u bioskop, zapravo?DRAGANA: Ne znam, ako me mama pusti.NENAD: (LJubi je u prazno) Evo, pusa za tvoju mamu, da te pusti... a evo ti jedna i za tatu, i brata i strinu (Poljubi je).DRAGANA: Jaoooj, nemam strinu.NENAD: Nije važno, zato je ja imam.

DRAGANA: Ali, zato imam dve babe.NENAD: Super, biće nešto i za njih. Nego, znaš šta, daj ti meni ruku da ne padneš. Ovde je tako mračno. (Drže se za ruke i odlaze sa scene) A koga još imaš od familije? (Dolaze dva dečaka)MILAN: Hej, Saša, jesu li ono Dragana i Nenad?SAŠA: Vidi stvarno, drže se za ruke. (Lupi se po čelu) A, zato je Dragana meni rekla da je King Kong zgodniji od mene. Pa, neka, naći ću ja neku devojčicu koja će mi se sviđati, a i ja njoj. Eto i Zvezdica mi se sviđa. Gde je ona? Hoću da joj kažem.MILAN: Ma, srce je tek zagolicalo. Ima vremena za pravu ljubav.SAŠA: Neću da čekam. Ovog puta idem da je nađem i odmah kažem.

(Muzika. Zavesa)

Ana Vukajlović

Ko je kriv za jedinicu

LICA:DEČAKSANDRATUŽILACBRANILACSUDIJABAKADEDASAVESTZAPISNIČAR

(Grupa dečaka i devojčica sedi i uči)ZORANA: 2+6=8...JEKI: Hej društvo, ako ne prestanemo da učimo biću hitan slučaj za ludnicu. Poblesavila sam od formula.VANJA: A ko će biti kriv kada dobijemo jedinicu?TOLJA: Ne znam.DADA: Ja bih mislila na pametnije stvari, vidi kako je divan dan.

VANJA: Opet vas pitam, ko će biti kriv kad dobijemo jedinice?TOLJA: Ne znam.DADA: Tačno, koga bi sve mogli da optužimo?BOLJA: Ja bih optužila sve, uključujući i ovaj divan dan,JEKI: Ma nemoj, svi krivi! Kako to može?BOLJA: Uključujući i sebe.DADA: Kriva je moja baba. Najela sam se njenih kolača i sad ne mogu da dišem.BIGI: Nastavnik je kriv.BUBI: Dežurni krivac je ćak.SNEŽA: Hej društvo. hajde da se igramo sudnice pa da vidimo ko će biti kriv?ZORANA: Sjajna ideja. Možemo li se poslužiti stvarima iz stana?DADA: Naravno! (Muzika) (Odlaze sa scene, a ubrzo se vraćaju sa raznim odevnim i drugim predmetima. Nameštaju scenu kao sudnicu. Dogovaraju se ko će ko bipš. Sudija oblači pelerinu, stavlja kapu, umesto čekića varjača. Svako se odeva prema liku koji tumači)ZAPISNIČAR: Časni porodični sud zaseda, svi ustanite. (Svi ustaju, ulazi sudija i seda)SUDIJA: Kao što vidim naša rasprava je izazvala veliko interesovanje pa predlažem da počnemo, ali upozoravam prisutne u sali da budu mirni. jer u protivnom ću sve udaljiti iz sudnice. Uvedite optuženog i dajem reč gospođi Savest koja će po službenoj dužnosti zastupati okrivljenog. Obrazložite tužbu. (Zapisničar uvodi učenika)SAVEST: Srećko Nesretković, od oca Prosečnog, majke Popustljivke, bake Mekosrce, dede Lakoćemo i svih ostalih umešanih u ovaj slučaj, po zanimanju je učenik. On je dana petka, trinaestog dobio iz matematike jedinicu. Molim da se ta jedinica unese kao materijalni dokaz broj jedan.(Muzika. Dvojica unose ogromnu jedinicu visoku 100 cm)SAVEST: Pokažite je, da je svi dobro vide. (Zapisničar to i čini. Baba se krsti, tata prepš, mama okreće leđa, deda odmahuje rukom...)SUDIJA: Molim mir u sudnici, ili ću vas odstraniti!SAVEST: Ovu jedinicu još, iz milošte, zovu i buger, kec, ,as, panj. Učenik Srećko Nesretković ne zna ko je kriv za ovu jedinicu. Ja njega optužujem i zahtevam da se najstrože kazni.BRANILAC: Molim časni porodični sude. da se ovo briše. Mi tek treba da dokažemo ko je kriv za jedinicu. SUDIJA: Briši pitanje, puj pike ne važi. Predmet naše rasprave je pitanje ko je kriv za jedinicu. Dajem reč gospodinu Razbibrigusu. (Ovaj vežba karate i boks)BRANILAC: Časni porodični sude, najlakše je ćaka optužiti za jedinicu ali, postavlja se pitanje, ima li i drugih krivaca. Vidite i sami mog klijenta, može li on tako mali zaraditi ovoliku jedinicu? Mislim da za ovu ocenu ima i drugih krivaca. Predlažem da se ispitaju još neki svedoci za koje smatram da su jednako krivi kao i moj klijent. Neka uđe prvi od njih. (Dečak kiti jedinicu i stavlja joj mašnu)SUDIJA: Šta to radiš?DEČAK: Hoću lepše da izgleda, ovakva je strašna. (Ulazi baka)ZAPISNIČAR: Zakunite se da ćete govoriti istinu i samo istinu.BAKA: Uh dete, sram te bilo. Otkud bih ja lagala, ja...MAMA: Ona uvek govori istinu.BAKA: Ja uvek govorim istinu. Ali, recite mi zašto sam ja ovde?BRANILAC: Bako, vidite li ovu jedinicu?

BAKA: Ja baš slabo vidim, ali kao da mi se vid nešto povratio. Vidim jedinicu.TUŽILAC: Nije vam se bako vid povratio nego je ta jedinica ko bandera i lična je svojina vašeg unuka i on nema pravo da je pokloni ili na drugi način otući.BAKA: Uf. da nije to ona jedinica zbog koje je u našoj kući ratno stanje?(Baka gleda jedinicu i krsti se)TUŽILAC: Baš ta Jedinica. A ovakva kakva je, može se nazvati i svetski rat.BAKA: Šta sam ja tu kriva?TUŽILAC: Ja mislim da niste, ali moj uvaženi kolega smatra da imate deo krivice za tu jedinicu.BRANILAC: Molim koleginicu Savest, da ne upada u reč.SUDIJA: Sud se slaže, nastavite.BRANILAC: Moj klijent je izjavio da se uoči dobijanja ove jedinice najeo kolača koje ste vi ispekli, zaspao, a vi ga niste probudili kako vam je on rekao i zbog toga ništa nije učio! BAKA: Čekaj... A, znam da sam mssila mom unuku kolače. Trči dete, igra se, umori se, pa izgladni, najede se mojih kolača, pa spava. Bakino, reci ti meni šta da ti umesim, šta će ti najviše prijati sada kada si umoran.OTAC: Batine. Batine će mu najviše prijati.SUDIJA: Molim da se ne dobacuje, imam jedan novi karate zahvat za siledžije.TUŽILAC: Znači, najeo se vaših kolača, zatim legao i hrče umesto da uči matematiku? Za to nije kriva baka već on.BRANILAC: Ali zašto ga niste probudili?BAKA: Ajme meni, dete mora jesti i spavati. Kako će rasti?TUŽILAC: Časni porodični sude, možemo li mi da okrivimo baku ili dobre kolače? I moja baka je pravila najbolje kolače, zar da je zbog toga kaznimo? Ne, ni slučajno!BRANILAC: Tužilac pokušava da nametne drugi problem. Međutim, ja tvrdim da je baka probudila svog unuka, on bi tog dana znao matematiku u školi. NJoj je bilo žao da ga budi, zato i ona snosi deo krivice za ovu jedinicu.BAKA: Sve bake puštaju unuke da spavaju, zašto ja ne bih mog. Ja njega volim i sve bih uradila za njega. TUŽILAC: Ovaj svedok je pristrasan i ne može da sagleda svoj deo krivice.BRANILAC: Ako voli svog unuka, onda mora da vidi u čemu greši i da mu pomogne. Nemam više pitanja.SUDIJA: Ako nema više pitanja, odvedite svedoka, a porota će uzeti u razmatranje sve činjenice.(Muzika)SUDIJA: Neka se uvede drugi svedok.(Ulazi deda)DEDA: Ko sme da optuži moga unuka? Nije što je moj, ali on je najpametnije dete u ulici. I ja sam bio takav. Znate onu pesmu (Peva) "Ja, vragolan i moj deda, kad krenemo svet nas gleda...".SUDIJA: Ovo nije koncert, već sud i moraćete da odgovorite na neka pitanja.BRANILAC: Vidim, vama je do pesme, a vašem unuku do suza. Vidite li ovu jedinicu?DEDA: Kako da je ne vidim, skoro oči da mi izbode. A čija je?TUŽILAC: Vašeg unuka i on ju je sam zaradio.DEDA: Vidi ti njega. Neće on da bude običan. Vidi je samo! Nema je veće ni u ulici, a izgleda ni u školi. To može samo moj unuk. Isti deda. Pametno moje.SUDIJA: Pa nije baš pametan, kako će da završi razred?DEDA: Sešće i naučiće.BRANILAC: E. tu smo! Kad će sesti i naučiti kad se iz izjave mog klijenta vidi da dosta vremena provodi praveći sa dedom zmaja, idu na pecanje...

DEDA: (Prekinu ga) Tačno, neka nauči da popravlja i da radi.BRANILAC: Šta ste radili to petka, trinaestog?DEDA: Popravljali česmu.TUŽILAC: Sve voli da radi. samo neće da uči. Ko je tu kriv?BRANILAC: Kriv je i deda. Što ga nije pitao da li je sve naučio, pa onda da doće da mu pomogne. Ovako, deda je zvao unuka, zajedno su radili zato će zajedno i da snose krivicu za ovu jedinicu.DEDA: Ako će to da pomogne mom unuku, malo ću i ja biti kriv. A otkud sam ja znao? (Širi ruke)SUDIJA: Joj, moja omiljena grupa, „Riblja čorba", hajde da je čujemo. (Stavlja slušalice)BAKA: Je l' mi to imamo riblju čorbu za ručak?SUDIJA: Ovo se sluša, a ne jede se.BRANILAC: Predlažem da se ispita i otac mog klijenta.OTAC: Naravno da ću govoriti istinu! Nisam ja kao ovaj moj sin. Kaže da nema nikakvih problema u školi, kad ono, vidi, kolika jedinica. (Obraća se dečaku) Šta je ovo, lafe? Umesto da zabiješ nos u knjigu (Vadi kaiš iz pantalona), ti jedeš, spavaš i zabavljaš se sa drugim stvarima. Ma daću ja tebi! (Udara kaišem)SUDIJA: Smirite se, molim vas. Saberite se, ponašajte se pristojno i ne pretite. Ovo je porodični sud. Zbog ovakvog ponašanja možemo vas i kazniti.OTAC: Kažnjen sam ja dosta što gledam ovu jedinicu, a ja mu obećao i kompjuter ako bude odličan. A on? .Dobio keca i to' iz matematike! Vidi koliki je, kao iz uvoza! Izgleda vrlo kvalitetan, postojan. Ni bager ga ne bi pokrenuo. Kažite vi meni, koliko dugo može da opstane?BRANILAC: Ovakav primerak, prilično dugo.OTAC: Mogu li ja da razgovaram sa nastavnikom? Ja bih zamolio svog prijatelja koji poznaje nastavnika, pa da ga uništimo.SUDIJA: Može i tako, ali neće valjati. Keca treba uništiti pred svedocima iz odeljenske zajednice, a ne u četiri oka. To je tek onda valjano.BRANILAC: Meni se stav oca ne dopada. Mora imati razumevanja za svog sina.OTAC: Da ne treba da ga poljubim i kažem: „Donesi sine još koju ovakvu, ja to razumem, možeš imati i celu kolekciju. Tvoj tata nema ništa protiv"?BRANILAC: Za dete se mora naći vremena. Smatram da i otac snosi deo odgovornosti za ovu jedinicu, a ne samo sin. Molim porotu da to uzme u obzir. A ocu nije baš lako da prizna svoj deo krivice. On samo viče i galami, a nikada nije seo da vežba matematiku sa njim.OTAC: Časni sudija, nemam vremena da sedim, ko će da zaradi novac?DEDA: Gos'n sudija, baba me dira, mogu li joj posle sućenja vratiti?SUDIJA: Može, ali samo duplo. (Ulazi mama i nosi sveske)MAMA: Mene niko ne mora da zove. Evo mene, a nosim vam i dokaze. Znam ja ko je kriv! Pogledajte šta piše na svakoj svesci (Pokazuje okolo): „Sandra, scre, dušo, mila...". Pitajte ga ko je Sandra?DEČAK: To je moja drugarica.MAMA: Ne zovu ti se sve drugarice u razredu Sandra. A tek koliko pričate telefonom, pa diktiraš zadatke iz fizike. Bolje da si mislio na matematiku, nego na Sandru. Da je toliko mislio na učenje ne bi ova jedinica bila ovolika. Uostalom, mora li ova jedinica tu da stoji? Sve komšinice i prijateljice će je videti. Moram li baš toliko da se brukam? Zovite Sandru i kaznite je. Moj sin je nevin!SUDIJA: Zašto Sandru da kaznimo?

BRANILAC: Ovo je dobar predlog. To potvrćuje moju pretpostavku da nije samo učenik kriv za jedinicu. Majka je to lepo primetila i preuzela deo krivice na sebe.TUŽILAC: Svi su krivi, samo ćak nije!? Zašto je sad mama kriva?BRANILAC: Mama je trebala da kontroliše šta i koliko radi učenik.MAMA: Nego šta da sam pitala. Provirim u sobu, pitam ga da li uči, a on drži knjigu i viče: „Učim, nemojte me uznemiravati!" I ja pustim dete da uči. a on ispisuje tamo neko ime po sveskama, pa čak i po plafonu. Pisao je i pesme!BRANILAC: Što niste nekad izvršili prepad na njegovu sobu i proverili šta uči, pa da ga ispitate, preslišate?MAMA: Imam ja poverenja u moje dete.BRANILAC: Onda mora da se pomirite i sa činjenicom da ste i vi malo krivi.MAMA: Sandra je kriva. Zaljubio se čovek.DEDA: Ko se zaljubio?TUŽILAC: Vaš unuk.DEDA: Isti deda.BRANILAC: Mora se zaljubiti, on je u pubertetu. Javlja se interes za suprotni pol.MAMA: Imam ja i drugih metoda! (Obraća se sinu) Više nema telefoniranja! (Otac udara kaišem po ruci)SUDIJA: Neka pristupi sledeći svedok: nastavnik matematike.NASTAVNIK: Zašto sam ja ovde pozvan? Vi me vrećate!BRANILAC: Zašto ste mu dali toliku jedinicu?NASTAVNIK: Neka se zna da nije znao. BRANILAC: Da li ste rekli da ćete tog dana ispitivati ćake?NASTAVNIK: Nisam. ali to nije važno. On je ćak i mora biti spreman za svaki čas.BAKA: Možda ga je boleo stomak. U poslednje vreme nešto pati od stomaka.OTAC: Mogli ste ga pitati da li je spreman za čas.NASTAVNIK: Kada je ćak bolestan, on je kod kuće, a kad nije spreman za čas, može da se izvini. Tog dana, ovaj je ćak bio zdrav i nezainteresovan za gradivo. Mogao sam mu dati i veću jedinicu ali me je bilo sramota od ostalih kolega i ćaka,MAMA: To mu je prva jedinica.NASTAVNIK: Zato je i tako velika da se upamti! Da je mala, ona bi se izgubila, nestala, isparila. Ovakav primerak se ne može tako lako zaboraviti.BRANILAC: Da je manja, bilo bi, istina, lakše i meni. Ovako je baš nezgodno.SUDIJA: Jedinica ne može biti zgodna, naprotiv, ona je vrlo ružna i treba je se što pre otarasiti.TUŽILAC: Ipak, predlažem da se ovaj primerak stavi u porodični muzej ili. još bolje, u školski. Da se pokazuje generacijama i generacijama da deca počnu da uče matematiku.BRANILAC: Moj kolega se služi metodama zastrašivanja, a to nije pedagoški.NASTAVNIK: Ali je vrlo efikasno. Da vidite kako samo sada ostali u razredu uče. Boje se da ne dobiju ovakvu jedinicu. Matematika nije bauk, nju samo treba razumeti i sistematski raditi i vežbati. To je najbolji i najefikasniji način da se loša ocena ne dobije. To je jasno i ja sada odoh, ali još mogu obećati da ću ovu jedinicu popraviti kad učenik bude spreman, kad savlada gradivo i pokaže više interesovanja za matematiku. (Odlazi)(Ulazi devojčica Sandra) ZAPISNIČAR: Zakunite se da ćete govoriti istinu i samo istinu.SANDRA: Kakvo je to pitanje? Kako to da ja nisam obaveštena šta se ovde dešava?TUŽILAC: Optužena si kao saučesnik u ovoj jedinici.

SANDRA: Neće moći! Ja imam trojku iz matematike i ne daj Bože da dobijem ovakvu jedinicu. Mama bi nala u nesvest kada bih je donela kući. Ni trojka nije sjajna, ali proguta se.BRANILAC: (Pokazuje na dečaka) On je mislio na tebe i nije učio matematiku.SANDRA: Ja ga nisam terala da misli na mene. On je već treći koji misli na mene. Uh. neće mi verovati drugarice kad im budem pričala. Vesna će pući od muke.TATA: (Obraća se dedi) Ima moj sin dobar ukus.DEDA: (Obraća se tati) Da si video samo tvoju mamu...BRANILAC: (Obraća se sudiji) Zbog ovakve devojke ja bih i glavu izgubio.SUDIJA: (LJutito udara varjačom po stolu) Šta je ovo!? Je l' mi to biramo mis u sudnici ili sudimo?TUŽILAC: Meni se čini da je mis ova jedinica! Pogledajte samo. moj uvaženi kolega je izgubio glavu zbog ove devojke, Sandre.BRANILAC: Tačno, to mi baš ne ide u prilog da ja ovako. mator budem zagledan u ovu devojku. Šta onda reći za mog sirotog klijenta? Vidite li sa čime se on bori: matematika ili ova devojka? Šta izabrati? Težak problem! (Češe se po glavi)MAMA: Balavac je on još za devojke. (Gleda u Sandru) Kako se samo nacifrala, k'o neka glumica.SUDIJA: Udaljavamo se od predmeta. Da pozovemo okrivljenog da čujemo šta on misli.TUŽILAC: Znam ja dobro šta on misli (Ironično imitira): „Nastavnik me mrzi... Niko me ne razume... Svi su krivi, nisam ja..." Znam ja dobro takve kao on.BRANILAC: (Obraća se tužiocu) Molim vas da se prema okrivljenom odnosite sa dužnim poštovanjem! Fakat je da ima jedinicu, ali ko je od nas bar jednom nije imao?SUDIJA: Valjda ne tražiš javno priznanje za njega?BRANILAC: Samo tražim da se vidi koliko su svi ostali krivi.SUDIJA: Da čujemo đaka. (Obraća se dečaku) Opišite kako se to zbilo.DEČAK: Bio je divan prolećni dan. Suncs je obasjalo dvorište, a nastavnik...NASTAVNIK: Šta nastavnik?DEČAK: Pita, proziva (Tužno). A ja nisam ponovio. Znate već zašto: jeo sam kolače, radio sa dedom, a i priroda buja (Gleda u Sandru).SUDIJA: Da li vam se to i ranije događalo?TUŽILAC: Je l' mi to treba da plačemo nad njegovom sudbinom?SUDIJA: Ne upadajte u reč.DEČAK: Jeste, ali sam uspevao da se izvučem, a sada ne.TUŽILAC: Dolijala lija.BRANILAC: Molim porotu da ove iskrene reči uzme kao olakšavajuću okolnost.TUŽILAC: Samo nemojte da plačete, pozvaćemo mi još svedoka.DEČAK: Ne treba nikoga zvati, svi ste vi u pravu. Ja ću tu jedinicu popraviti, pa makar bila najveća na svetu. Samo me pustite da učim.SUDIJA: Ako je tako, predlažem poroti da se povuče i donese presudu.(Muzika. Odlaze)ZAPISNIČAR: Ustanite, sud zaseda. I učenik je kriv, ali deo krivice snose i ostali spomenuti subjekti. NJihovo je da se preispitaju i promene. Jedino se ne zna kakav je u pogledu proleća i sunca.OBRAZLOŽENJE: Sud je imao u vidu čvrstu volju učenika da popravi jedinicu. On mora do prvog tromesečja to i da uradi. Uslovno se kažnjava na strožiji režim života. Ako se ovo još jednom ponovi biće mnogo strožije kažnjen.

SUDIJA: Sprovedite ga do kuće da počne sa učenjem. A vama koji ste učestvovali na ovom sućenju HVALA i čuvajte se svih jedinica!(Muzika) VANJA: Kakvo suđenje? Meni se ne dopada. JELENA: Meni se ne uči. A branilac je sladak. (Gleda u dečaka) BOLJA: Hoćeš da se i tebi sudi? (Muzika)(Zavesa)

Ana Vukajlović

EkskurzijaLICA:

RAZREDNA

ĐACI: JOVICA TANJADRAGAN MILANABRANKO NATAŠASTEVICA VIKICASRĐAN LJUBICA

(Scena: tipična hotelska soba. Muzika po izboru)

(Ulaze četiri dečaka)JOVICA: Brzo upadaj! Ova soba je slobodna.DRAGAN: Konačno da se smestimo!BRANKO: Ala je ovde lepo! (Razgleda sobu) Pazi, i VC imamo, ne moramo ići napolje ako nas nešto iznenada snađe.JOVICA: Ja ću prvi u VC, da vidim da li je sve u redu.STEVICA: PPa mislite da li će nam i ručak ovde doneti?

BRANKO: Misliš direktno u krevet. Pa ne bi bilo loše!DRAGAN: Nemojte lupati. Kad neko spomene doručak u krevetu, odmah pomislim da sam bolestan.BRANKO: Vidite, i telefon imamo, pa to je kolosalno!STEVICA: E, onda ću ja uzeti taj krevet pored telefona. Ako me nsko traži, tu sam, a ne da me vijate po celom hotelu.JOVICA: Ti se kao razumeš u telefone.DRAGAN: Znam da telefoniram. moj ujak ima telefon.STEVICA: Onda, kao prvo, ja bih zvao, čekaj, koga bih zvao?JOVICA: Pa, možemo zvati Tanju.DRAGAN: Ako se ja pitam. zvao bih Vikicu.BRANKO: Majke mi, pa vi ste se zaljubili i to ozbiljno.JOVICA: Zaveži, drutar! Šta te se tiče, ako i jesmo. (Ulazi Srđan)SRĐAN: Ima li tu jedan krevet više?JOVICA: Nema! Zatvaraj vrata!DRAGAN: Čekaj, pa onaj krevet tamo je slobodan.STEVICA: Pazi stvarno, nismo ni primetili.JOVICA: Šta si se zalepio za ta vrata? Ulazi!SRĐAN: Dobro, kad sam se smestio, idem da nađem razrednu da joj kažem da sam našao krevet.JOVICA: Ne moraš da se ispovedaš.SRĐAN: Šta je tebi Jovice? Nešto nisi baš gostoljubiv. (Odlazi)JOVICA: Baš nam je on trebao. Sve će nas otkucati.STEVICA: Šta će nas otkucati! Baš je on dobar drug.DRAGAN: Zamisli, najbolji matematičar u školi.JOVICA: Kakva uspala!BRANKO: Ako je i uspala. ima i zašto. Da ti nije malo krivo? Mogao bi ti dati neku svoju peticu iz matematike.STEVICA: Kakvo je to ujedanje! Hoću mir, ja bih da telefoniram. (Ulaze Tanja i Milana)MILANA: Ćao, znači vi ste u ovoj sobi.TANJA: Ista je kao i naša soba. Imamo i telefon.JOVICA: A ko je još sa vama u sobi?MILANA: Nataša i Vikica. (Tanja seda na Srđanov krevet)TANJA: Ko ovde spava?BRANKO: Srđan je sa nama, samo je negde izašao.TANJA: Znači najbolji matematičar je sa vama. Sladak je. On je moj komšija. Baš volim.JOVICA: Ti svakoga voliš!TANJA: A što da ne volim?STEVICA: Eto, ona i mene voli!TANJA: Pa, naravno, ti si moj drug, što da te ne volim.BRANKO: I ja volim sve drugarice i to više nego drugove. časna reč.MILANA: To nas ne iznenađuje. Mi smo i onako lepši pol. Pa ko da nas ne voli?DRAGAN: Kako lepo vezeš, kao da je sad čas srpskog.TANJA: Nego, hoćemo li večeras igrati fote?JOVICA: Naravno, ali samo odabrano društvo. Ne možemo svi. (Ulaze Vikica i Nataša)NATAŠA: Jedva smo vas našle!VIKICA: Sve sobe smo obišle.

NATAŠA: I da znate samo šta smo otkrile!JOVICA: Slona?VIKICA: Nećete pogoditi da do sutra pogaćate.STEVICA: Znači otpadaju svi slonovi, tigrovi, krokodili...TANJA: Stevice, ne zavitlavaj se, već ćuti da čujemo šta su to otkrile.VIKICA: Ali ne biste pogodili da do sutra pogaćate.DRAGAN: Nisu ništa videle!NATAŠA: Ne pali ti taj štos, ali mi nismo takve, reći ćemo vam... Diskać!VIKICA: Pravi, pravcati diskać! Kaže nam portir da bi Mogao večeras da ga otvori za našu grupu, ali pod uslovom da i nastavnici budu sa nama.JOVICA: Možeš misliti diskać! Mi smo se već dogovorili za fote.TANJA: Ma, hajde onda da ubedimo razrednu da nas pusti, biće fenomenalno.JOVICA: I misliš, razredna će odmah da nas pusti.STEVICA: Evo. ja ću je pitati telefonom. I znate šta će mi odgovoriti? Jao deco, pa ja sam luda bez diskaća, evo me odmah dolazim.VIKICA: Videćeš da će nas pustiti. Videćeš. samo se ti zavitlavaj.STEVICA: Bolje da mi idemo sami, da je i ne pitamo.TANJA: Ne, pitaćemo je. Može da nas kazni. Bolje da je pitamo.BRANKO: Pitaj je onda ti, Tanja, ti si njena miljenica. Kad bih je ja pitao. ona bi mi odgovorila: "Zar je za tebe, Branko, diskać i muzika? Ja sam mislila da ti ne voliš muziku jer imaš dvojku iz muzičkog vaspitanja."JOVICA: A ja sam siguran da bi mene prorešetala celo gradivo da vidi da li da me pusti ili ne.MILANA: Baš ste pakosni. Ona to čini zbog nas. da nas nečemu nauči.JOVICA: Vidi, vidi, još jedna pesnička duša, opet njena miljenica.STEVICA: E, pa ovaj razgovor je i mene naterao da i ja mislim o srpskom. Glagoli, te divne reči koje me uzbude, ponesu, ponekad me zabole...DRAGAN: Naravno da te zabole kad dobiješ batina.TANJA: Dosta zavitlavanja. Mi ćemo je pitati, pa ćemo vam javiti.STEVICA: Ako vas ne pusti, ja idem sam, baš me briga.MILANA: Ti kako hoćeš, a mi hajdemo. Pitaćemo je. (Devojčice odlaze)BRANKO: (Zadovoljno trlja ruke) Bilo bi ludo, kad bismo išli u diskać.STEVICA: (Zamišljeno) Stvarno su lepe ove devojčice.JOVICA: Kad sam ja to još primetio...DRAGAN: Možda u prvom razredu, a možda i u zabavištu.JOVICA: Zaveži drugar, da ne pogubiš zube, i zaključaj vrata da popušimo po jednu... (Ulazi Srđan)SRĐAN: Jedva sam našao razrednu. Nego, ima li ko aspirin. Boli me zub.BRANKO: Imam ja, čekaj da naćem.STEVICA: Ne spominji mi zubobolju jer odmah sam gotov.JOVICA: Šta se nas tiče tvoja zubobolja. Zaključaj vrata!SRĐAN: Bolje da ne zaključavate, ako naiće razredna, znaće da pušite, a i prozori su zatvoreni. Biće dima.BRANKO: Možda je u pravu, ostavi pušenje za posle. kad izaćemo napolje. I ja sam kupio „Kent".JOVICA: A ja sam baš sad raspoložen za cigaretu. (Ulaze devojčice, sa njima je i Vikica)TANJA: Morale smo doći. Treba svi nešto da se dogovorimo. Imamo jedan predlog.

JOVICA: Sigurno vas razredna nije pustila pa nešto izmišljate.MILANA: Ne baksuziraj! Nismo je još ni pitale. TANJA: To je predlog našeg predsednika razredne zajednice, pa nek nas ona upozna sa predlogom..VIKICA: A ti, Jovice, uopšte ne saslušaš već odmah sumnjaš.STEVICA: Konačno, hoćemo li čuti taj predlog?LJUBICA: Pošto znamo da u hotelu ima diskać, predlažem da organizujemo žurku, naravno, sa igrankom. Predlažem da se u taj program uključe svi članovi sekcija, literarne, recitatorske, muzičke... Zvaćemo i razrednu i ostale nastavnike. Mora nam uspeti jer kad čuju da imamo i program, sigurno će nas pustiti.MILANA: Hoćemo da iznenadimo naše nastavnike.TANJA: Da vide da i mi nešto znamo, hoćemo i umemo.STEVICA: Pa to je strašno loše.VIKICA: Ne zavitlavaj se. To je više nego strašno fenomenalno.JOVICA: A ja mislim da to neće uspeti. Nemate vi toliko vremena da sve to spremite.LJUBICA: Ja znam napamet jednu svoju pesmu.TANJA: Ja ću nešto da odrecitujem.DRAGAN: Ja mogu svirati na gitari.TANJA: Znači. složili smo se. Onda idemo u našu sobu, zvaćemo još neke drugove. Mora da nam uspe.JOVIICA: Opet vam kažem da nećete uspeti.VIKICA: Ćuti već jednom. Ti kao da si zadužen da nam sve pokvariš.STEVICA: Pa i takvih mora da bude, što se čudiš. Samo, dobro je što ja nisam taj.SRĐAN: Ja ću vam se pridružiti čim mi umine zubobolja.TANJA: Ne brini, nećemo te zaboraviti. (Svi odlaze, sem Srđana i Jovice)JOVICA: Ja ću otići da vidim kakav je to diskać, samo ne znam da li da se prethodno obrijem?SRĐAN: Zar se ti briješ?JOVICA: Vreme je, muški smo. Evo, imam i pribor za brijanje.SRĐAN: Baš tvoj pribor?JOVICA: Biće moj, sad sam ga pozajmio od brata. Gledao sam kako se on brije.SRĐAN: Bolje ostavi to za drugi put..JOVICA: E, baš sad hoću! Šta te se tiče. (Odlazi u kupatilo)SRĐAN: Ma radi šta hoćeš! Ja ću leći samo da prestane da me boli zub.(Muzika. Izlazi Jovica čije je lice izlepljeno flasterima)JOVICA: Sto mu gromova! Kako da mi se to desilo, sav sam isečen. Vidi, Srđan spava. Blago njemu. Pet iz matematike, a ja, uh, bolje da ne mislim. Čekaj, pala mi je luda ideja na pamet. Da ga zaključam u sobu, da vidim kako odličan matematičar izlazi iz zaključane sobe. Ala ću se smejati, kad budem pričao. (Zaključava vrata i odlazi)SRĐAN: Kao da sam čuo vrata. (Ustaje) Gle, nema nikoga. Zaspao sam, ali zub me više ne boli. Odlično, idem onda na dogovor. (Ne može da otvori vrata) Pa mene su zaključali. Što su to uradili. Šta sad da radim. Moram lupati. Neko će verovatno naići. (Lupa) Otvorite, otvorite. (Opet lupa)RAZREDNA: Ko to lupa?SRĐAN: Otvorite. to sam ja. Srđan.RAZREDNA: Sačekaj, idem kod portira, po ključ.SRĐAN: Dobro, čekaću, a šta bih drugo nego da čekam. Nego, ko je to uradio? Stevica i Branko

nisu. Dragan? Nije ni on. Jovica... možda. On voli da se frajeriše. Zamisli kakav štos. A baš je razredna morala da naiđe. (Ulazi razredna)RAZREDNA: Otkud ti Srđane, zaključan? Ko je to uradio?SRĐAN: Ne znam i nije ni važno. Ja sam ionako spavao, boleo me zub.RAZREDNA: Znam da nije ništa, ali ipak ovakve šale nisu ukusne. Ko je još sa tobom u sobi?SRĐAN: Dragan, Branko, Stevica i Jovica.RAZREDNA: Dobro, ispitaću ja to. a ti nemoj da zakasniš na ručak.SRĐAN: Neću nastavnice. Sad mogu da jedem, ne boli me zub. (Razredna odlazi)SRĐAN: A sad brzo na dogovor. Nisu valjda pomislili da nisam hteo doći. (Odlazi. Zatamnjenje)JOVICA: Vidi, nema nikoga, čak ni Srđana. Kako li je samo izašao? Sigurno mu je neko od drugova otvorio. Nego. i ja sam dobar posao uradio. Otišao sam do portira, pričao sa njim o ključevima, i pitao šta koji otvara. Za jedan on kaže da otvara diskać. Onda, rešim da ga uzmem. Evo ga. Nije bilo lako. Pola sata sam vrebao priliku da ga uzmem. Sad ne moramo da pitamo razrednu. Situacija je u mojim rukama. Ključ ću da sakrijem, a onda na ručak, vreme je. (Odlazi. Muzika. Ulaze: Jovica, Tanja, Stevica, Vikica, LJubica, Nataša i Dragan)JOVICA: Da li ste pitale razrednu za diskać?TANJA: Nismo, ali do večeras ćemo je sigurno pitati, ne brini se. Nećeš ti morati.JOVICA: Čini mi se da niste sigurne da će vas pustiti.STEVICA: Ostavite svaću, šta ćemo sad da radimo?VIKICA: Da se šetamo.LJUBICA: Nisam za šetnju, dosta nam je obilazaka muzeja i spomenika. Noge me bole.TANJA: A da sad igramo fote! (Svi se slažu)JOVICA: Ali sa ljubljenjem.NATAŠA: Ja neću! Što da se ljubimo?JOVICA: Ko neće, ne mora! Ima ko hoće, zar ne?STEVICA: Ja mislim da to ona kao fol kaže, a znam da nema ništa protiv.NATAŠA: Ala si ti pametan. Šteta što je Ajnštajn živeo pre tebe.JOVICA: Hoćemo li početi! Ja ću sakupiti fote.LJUBICA: Ja ću da govorim šta koja fota da radi.BRANKO: Nemamo ništa protiv. Počinji! (Sedaju)DRAGAN: Čekaj da napravimo štimung. Zatvorićemo prozor, navući zavese. jedno svetlo ugasiti. To je da se niko ne stidi. (Gase jedno svetlo)NATAŠA: Jaoooj, je l' to baš mora?JOVICA: Zar nisi čula, tako mora, da bi igra uspela.DRAGAN: To je štimung. Moj brat to isto radi, kad pravi žurku.JOVICA: Počinjemo! Šta da radi ova fota?LJUBICA: Ta fota, neka vidi gde je razredna da slučajno ne bane ovde.SRĐAN: To je moja fota!JOVICA: Idi, i dobro pazi da nije negde na hodniku. (Srđan odlazi)JOVICA: Šta da radi ova fota?LJUBICA: Ta fota neka poljubi Tanju.TANJA: Pa, to je moja fota. Kako samu sebe da poljubim?STEVICA: Stvarno, nezgodno je da sama sebe ljubiš. Nego, neka ti neko pomogne.JOVICA: Ja se dobrovoljno javljam!DRAGAN: Znači tako!

SVI: (Pevaju) Sad se vidi, sad se zna, ko se kome dopada...TANJA: Što si takav. Jovice? Što se zavitlavaš?BRANKO: A ko kaže da se zavitlava? Poljubi je, onako, drugarski.JOVICA: Ja sam i mislio drugarski. ako ona neće možemo to i posle.TANJA: Misliš da se bojim?! Evo, ljubi! (Svi reaguju kada je Jovica poljubi)JOVICA: Šta da radi ova fota? (Vraća se Srđan)SRĐAN: Nastavnici piju kafu. Nešto su ozbiljni. Portir je sa njima i pričaju.VIKICA: Odlično, bar nam neće smetati.JOVICA: Šta da radi ova fota?LJUBICA: Ta fota neka kaže ko joj se sviđa.STEVICA: To je moja fota. Baš mi se sviđa nastavnica hemije.TANJA: A zašto bežiš sa časova hemije kad si zaljubljen u nju?STEVICA: Na času se zbunim.TANJA: Zbuniš se ti kad ne naučiš.JOVICA: Tajmaut, da popušimo po jednu.LJUBICA: Nemoj da prekidaš igru, taman se lepo igramo.JOVICA: Šta smeta? Nastavićemo. Uh, nemam šibicu. Idem do Nenada, brzo ću doći, a i nešto sam smislio.BRANKO: Skrasi se već jednom. Nikad nemaš mira.STEVICA: Čekaj, imam i ja predlog. Mogu da telefoniram razrednoj i da pitam za šibicu, daće ti ona, jer zna kako je teško bez cigarete.JOVICA: Zaveži, balavče! Drži cigarete dok ne dođem. (Odlazi)STEVICA: Uzsću fote i nastavljamo igru.TANJA: Sada ću ja da govorim šta će koja fota da radi.STEVICA: Šta da radi ova fota? (Ulazi razredna)VIKICA: Joooj, razredna!RAZREDNA: Zašto ste deco u mraku? Upalite svetlo.BRANKO: Vidi stvarno, mi se zaigrali i nismo ni primetili da je mrak u sobi.RAZREDNA: A šta ste se to tako zaigrali?TANJA: Igrali smo jednu društvenu igru fote.RAZREDNA: Stara je to igra, i ja sam je igrala nekada. Nego, deco, došla sam da vas nešto pitam. Nestao je ključ od diskokluba, pa me je portir zamolio da pitam sve učenike, da ne znaju nešto o tome. Molim vas, ako nešto znate, recite mi, može čovek i službu da izgubi.SVI: Ne znamo ništa.RAZREDNA: Idem onda dalje, da pitam i ostale.DRAGAN: Što ne ostanete makar malo?RAZREDNA: Dobro, nekoliko minuta, da se podsetim na mladost i ćačke dans.STEVICA: Šta da radi ova fota?TANJA: Samo trenutak. da nešto lepo smislim za razrednu... Ta fota. neka nešto odrecituje.DRAGAN: To je moja fota.RAZREDNA: Baš nezgodno. Koliko ja znam, ti nerado učiš pesmice.DRAGAN: Ali zato znam pesmice koje se pevaju. Mogu da otpevam jednu. (Uzima gitaru i svi zajedno pevaju pesmu po izboru)RAZREDNA: Dobro je Dragane, kad ti znaš da naučiš ovakve pesmice, onda više nema opravdanja u školi. (Branko skida jaknu i u tom mu ispadaju cigarete iz džepa. Razredna ih traži pokretom ruke. Zvoni telefon, na koji se razredna javlja)

RAZREDNA: Alo, da... ko... vampir... Dobro, preneću.RAZREDNA: Deco, neko je zvao, kaže da će doći, predstavio se kao vampir. Znate li ko bi to mogao biti?SVI: Ne znamo.RAZREDNA: Dobro, a ovo, Branko, to su tvoje cigarete?BRANKO: Ne, stvarno ne znam odakle one tu.RAZREDNA: Možda su i začarane. Uzeću ih, ne mogu da dozvolim da se trujete. Hvala ti, nadam se da se ne ljutiš mnogo na mene. (Ulazi Jovica sa čaršavom prebačenim preko glave)JOVICA: Buaaaa, koga uhvatim, prvo ga pitam matematiku. pa ako ostane živ. vodim ga kod razredne da pita za diskać. Sad se čuvajte. (Počinje da juri decu po sobi, ali hvata razrednu) Lepotice kaži ti meni tablicu množenja.RAZREDNA: Jako sam se uplašila, pa ne znam.JOVICA: Onda odmah ideš kod razredne da ti održi jedno predavanje o učenju. (Ostala deca su zbunjena, pokušavaju da mu skrenu pažnju) SRĐAN: Skini taj čaršav, to je razredna. (Jovica skida čaršav i kada ugleda razrednu, prenerazi se)JOVICA: Ja..., ovaj, ...nisam hteo, ja...RAZREDNA: Jovice. hajde da nam objasniš svoje ponašanje. Šta se to sa tobom dešava?JOVICA: Ja ne znam... ja ovaj...RAZREDNA: Hoćeš da se dogovorimo, onako drugarski.JOVICA: Ovaj... kaznite me.RAZREDNA: Neću te kazniti za ovo, ali mi reci, imaš li nekih problema. Tu su tvoji drugovi i ja, pa ćemo ti pomoći. Hoćeš li?JOVICA: Ja ne znam.SRĐAN: Evo, ja ću ti pomoći da popraviš ocenu iz matematike.STEVICA: NJegovi su u Nemačkoj.RAZREDNA: To znam. Tata i mama mu sigurno nedostaju, ali oni se uskoro vraćaju.TANJA: Možda se zaljubio?JOVICA: Šta trabunjaš. nemoj da te udarim.RAZREDNA: Tako se ne govori sa drugaricom. Oni svi hoće da ti pomognu.JOVICA: (Duri se) Ne treba mi niko.VIKICA: Eto. opet se pravi važan. NJemu niko ne treba, on ništa ne zna.JOVICA: Pa, i ne treba mi.NATAŠA: On uvek hoće da bude izuzetak. I onda sve pokvari.RAZREDNA: Svi mi smo ponekad takvi, nesnosni, ali proći će to. Znam da je Jovica ipak dobar dečak. koji se, doduše, malo više pravi važan. Možda mu nedostaju roditelji, a možda se stvarno i zaljubio.JOVICA: Ja, izvinjavam se... žao mi je.RAZREDNA: Znam ja Jovice da si ti dobar dečko.TANJA: Jovice, pitaj razrednu za ono.JOVICA: Koje?TANJA: Za diskać.JOVICA: Da ja pitam?!TANJA: Što da ne?RAZREDNA: Samo napred, pitaj to što trebaš, slobodno. Vrlo rado ću ti odgovoriti.JOVICA: Ovaj... mi bismo večeras da idemo na igranku, ali moraju biti nastavnici sa nama... pa

smo mislili da...RAZREDNA: Da me vodite na igranku?TANJA: Ako hoćete! Imamo i jedno iznenađenje.RAZREDNA: Deco, čuli ste da je nestao ključ od diskokluba. Ako se on pronađe, naravno da ću ići sa vama. Nego, kada smo kod ključa, portir je rekao da se neki dečko motao oko njega. Ali, sigurna sam da to nije bio niko od vas. Onda, o igranci ćemo se dogovoriti za vreme večere. Budite dobri. (Odlazi)TANJA: Baš je razredna silna. Vidite da ona sve hoće.JOVICA: Eto, opet sam pogrešio.JBUBICA: Šta ste se umusili, naći će oni ključ.VIKICA: Hajde da se spremamo, još malo pa će večera.MILANA: A šta da ja obučem? Hoćeš li mi dati tvoju plavu bluzu, odlično mi stoji?LJUBICA: Naravno, ja ću ionako uzeti Višnjinu haljinu. Samo da idemo na igranku, bilo bi ludo. Sve ostalo je spremno. (Devojčice odlaze. Dečaci imitiraju devojčice kako se oblače)SRĐAN: E, baš su dosadne. „Šta da obučem...?", „Kako izgledam...?" Nego, šta mislite da li da se obrijem, ako budemo išli na igranku. Biće mi to prva igranka u životu...STEVICA: Ne znam koliko je to pametno. Pogledaj kako izgleda Jovica, sav je u flasterima.DRAGAN: Svi misle da je pao sa trsćeg sprata i ostao živ.BRANKO: Zavitlavaj se ti, ali i tebi raste brada. Jednog dana ćeš i ti tako izgledati.DRAGAN: Jovice, šta je sa tobom? Zar ne vidiš da ti je razredna oprostila. Neće te kazniti.JOVICA: Pusti me. nije mi do šale.STEVICA: Hajde da ga malo razmrdamo.JOVI.CA: Neću. ostavite me na miru! (Gurkaju se međusobno, Jovici ispada ključ)BRANKO: Hej, nski ključ je na podu.DRAGAN: Tebi je, Jovice. ispao iz vindjakne.SRĐAN: Ima nski broj na njemu. Da nije to onaj ključ što ga portir traži?DRAGAN: Jovice, čuješ šta te pita.JOVICA: Šta se dereš! Jeste, to je ključ od diskokluba.SRĐAN: Znači, opet si zabrljao. Sad je sve propalo. Zbog tebe ćemo biti svi kažnjsni.JOVICA: Ćuti, znam da sam kriv. Hteo sam da ga odnesem i da niko za to ne sazna. Sad ipak vi znate. Nisam hteo da ga ukradem. Mislio sam da večeras napravim šalu.DRAGAN: Ali, sa šalama si preterao. Ko će sad da pravda ovaj tvoj postupak. Ne mogu da te shvatim. Situacija je krajnje ozbiljna.BRANKO: Kažu da se tako ponašaju zaljubljeni. Ne znaju šta rade.STEVICA: Ti si, Jovice. velika kukavica. Tako se i ponašaš kukavički.JOVICA: Nemoj da me vređaš! Dokazaću vam da nisam kukavica. Daj ključ! Neću da zbog mene vi ne idete na igranku i budete kažnjeni.SRĐAN: Šta ćeš uraditi?JOVICA: Čućeš! (Odlazi)DRAGAN: Šta mu je to trebalo?BRANKO: Glupo. Sad je sve gotovo.SRĐAN: Bićemo sigurno kažnjeni. Razredna može puno da oprosti, ali ovo je previše. (Zatamnjenje. Muzika. Ulaze razredna i Jovica)RAZREDNA: Deco. Jovica mi je sve ispričao. izvinio se, odneo ključ portiru i njemu se izvinio. Jovica i ja smo razgovarali, otvorsno i iskreno, kao drugovi i oprostila sam mu. Ali, ako napravi još jedan ispad. biće najstrože kažnjen.

JOVICA: Nastavnice, dajem vam časnu reč još jedanput, ovde pred drugovima, da ću ubuduće biti dobar. Shvatio sam da moje šale često to nisu.RAZREDNA: Verujem ti, Jovice. A sad moram i ja da odem do portira, da se i ja izvinim u ime cele grupe, i da se dogovorimo za igranku. Da li se slažete sa mnom? (Svi potvrdno odgovaraju, razredna odlazi)STEVICA: E, kad se situacija ovako dobro sredila, onda bih ja da napravim dobru stvar: da obezbedim devojku za večeras. Znam broj telefona Tanjine sobe. Slušajte, momci, kako se to radi. (Telefonira i kada dobije vezu izgovara u jednom dahu) Alo, ja bih želeo da me sačekaš sad na hodniku i da zajedno idemo na igranku i celo veče da igramo samo nas dvoje. (Spusti slušalicu i okreće se drugovima) Uh, pa nisam znao da je to baš toliko teško.BRANKO: Što nisi i nama zakazao sastanak.SRĐAN: Jesi li sa Tanjom razgovarao?STEVICA: Pa. valjda sa njom. njenu sobu sam zvao.DRAGAN: Stvarno nisi drugar što i za nas nisi ugovorio sastanak.JOVICA: A što si baš Tanju zvao. Ima tamo i drugih devojčica. (Ulazi Vikica i smeje se)JOVICA: Šta se smeješ? Šta ti je?BRANKO: Šta je to tako smešno?VIKICA: Slušajte samo! Razredna došla kod nas u sobu da nam kaže da će biti igranka, kad odjednom zvoni telefon. Ona digne slušalicu, kad ono neki dečak, kaže da hoće celo veče da igra samo sa njom i da je sada čeka na hodniku. Razredna se smeje i kaže da već dugo nije imala takav sastanak. Idem sad dalje da pričam, ala je to dobar štos. DRAGAN: Znači, razrednoj si zakazao sastanak.BRANKO: Zamisli, celo veče ćeš samo sa njom igrati.JOVICA: Valjda ću ja onda sa Tanjom.STEVICA: E, pa sada sam ja zabrljao.DRAGAN: Znaš šta Stevice, čim se razredna nije naljutila, sve je u redu. A druti put, pitaj kako se telefonira. Pomoći ću ti, moj ujak ima tslefon. Prvo kažeš svoje ime, pa onda kažeš ime onog sa kim želiš da razgovaraš.BRANKO: Zamisli da je još rskao i svoje ime, onda bi razredna znala ko joj je zakazao sastanak.SRĐAN: Eto, to ti je ekskurzija. Na njoj se svašta događa. Zato đaci žele da idu na ekskurziju.JOVICA: Stalno razmišljam o ovoj našoj ekskurziji, i znats šta sam shvatio. Najvažnije je biti drug. Razredna i vi, pravi ste drugari. A ovu ekskurziju ću pamtiti kao svoju mladostludost.SRĐAN: I sa matematičke tačke gledišta baš si to lepo rskao, kao pesnik. U stvari, mi to i jesmo, trinaestogodišnji pesnici ovog lepog đačkog života. A u đačkom dobu uvek ima smeha, ljubavi. drugarstva. Pa i raznoraznih gluposti... (Zatamnjenje. Muzika. Dolaze devojčkce i počinje ples. Tanja, dok igra, Govori)TANJA: Sada, kada se zavesa zatvori, verujem da će se mnogi od vas setiti svoje ekskurzije. Na licu će se pojaviti smešak. Jer, ekskurzije su nešto lepo, neponovljivo, uzbudljivo. Ona se ponese u život i pamti.

GRADIMIR STOJKOVIĆ

HAJDUK U BEOGRADU

ADAPTIRAO ZA POZORIŠNO IZVOĐENJE LJUBIVOJE BUBE MARKOVIĆ

GLIGORIJE PECIKOZA HAJDUKVESNA ĐUKIĆVLADA INDIJANACSANJA DRAGOVIĆ - Vladina devojčicaHIMALAJA - ŽIVOTIĆCECA BARBIKAZORAN SAVIĆ COLE - predsednik razredaJASNA - sekretar razredaĐOLE - KavgadžijaVERICA MIŠICA - Mali zvrk u razreduNEVENA - redarMARINA - redarMINA - najpovučenija devojčicaZORICASANDRADEBELA OLIVERAROBERTAVLADISLAVADVE VLADISLAVINE DRUGARICERAZREDNA - nastavnica biologijeMATA - nastavnik matematikeGODZILA - nastavnica srpskog

Scene:

PRVA SCENA OLAZAK HAJDUKA U ŠKOLUDRUGA SCENA : ČAS BIOLOGIJETREĆA SCENA : ČAS MATEMATIKEČETVRTA SCENA: SONG BROJ JEDANPETA SCENA : ČAS SRPSKOG

ŠESTA SCENA : RAZREDNA ZAJEDNICASEDMA SCENA : PRVI POLJUBACOSMA SCENA : TELEFONSKI RAZGOVORDEVETA SCENA : RAZGOVOR U UČIONICIDESETA SCENA : ODELJENSKA ZAJEDNICAJEDANAESTA SCENA : PISMENI ZADATAK IZ MATEMATIKEDVANAESTA SCENA : SVAĐA SA VESNOMTRINAESTA SCENA : ČAS SRPSKOGČETRNAESTA SCENA : DOLAZAK ROBERTEPETNAESTA SCENA : SVAĐA ZBOG ROBERTEŠESNAESTA SCENA : SONG 2 ROBERTA

SEDAMNAESTA SCENA RAMSKA SEKCIJAOSAMNAESTA SCENA : PRIPREMA ZA ŽURKUDEVETNAESTA SCENA : ŽURKADVADESETA SCENA : SONG BROJ 3 NEKI NOVI KLINCI

PRVA SCENA OLAZAK HAJDUKA U ŠKOLU

(Škola. Učionica.Zvono za veliki odmor.Rusvaj.Ulazi nastavnica biologije-razredna sa jednim dečakom...)

RAZREDNA: Deco, evo vam novog druga, lepo ga primite i pomozite mu da se uklopi i navikne na ovu sredinu.

HAJDUK: (razgleda po učionici.Strašno mu je.Čini mu se da ga ceo razred guta očima.)

RAZREDNA: (nastavlja...) Ako se ne varam Dragovićeva, kod tebe ne sedi niko u klupi. Hajduk, tu ćeš da sediš i upamti nema premeštanja! Hajde sad... Čekaj... Red je da se predstaviš razredu. Za početak reci nam kako se zoveš.

HAJDUK: (mucajući) Gli... Gligorije...

VLADA INDIJANAC: Seljače! (Svi se smeju)

RAZREDNA: Vlado (ljutito) te tvoje duhovitosti bi mogao da zadržiš za sebe (u razredu tajac) no zar samo Gligorije?

HAJDUK: Ja se zovem Gligorije Pecikoza Hajduk! (u razredu prigušen kikot)

RAZREDNA: Dobro, Gligorije, a šta ti znači ono - Haduk?

HAJDUK : To mi je deo prezimena.

RAZREDNA: Ako je tako neka ti bude. Sedi na mesto. (Razredna krene, pa zastane) Hajduk, raspored što pre prepiši od drugova, a sutra po njemu sve kako treba.(Izađe)

(U razredu nastane galama, svi se sjate oko Hajduka).

VLADA INDIJANAC: Hej KOZO, jesi li štreber?

HIMALAJA:Pikaš li fudbal?

HAJDUK: Ne, ja igram fudbal.

VLADA INDIJANAC:(Podrugljivo) Jesi li video ikad pravu fudbalsku loptu?

HAJDUK: Imam bubamaru kod kuće. I basketaru. Bio sam u košarkaškoj reprezentaciji škole...

DEBELA OLIVERA: A šta si u njoj radio?

KAVGADŽIJA ĐOLE: Držao koš da ne padne!(opšti smeh)

HAJDUK:(uzvrati osmeh Sanji) Kako se zoveš?

SANJA: Sanja... A kako tebe zovu? Meni se Gligorije ne sviđa. Glupavo je. Zvaću te Griša, to je lepše, zar ne?(HAJDUK slegne ramenima.)

VLADA INDIJANAC: Ej mali dođi ovamo... Priđi, priđiHAJDUK:Šta je?!

VLADA INDIJANAC: Nisi žena, hajde slobodno priđi.

HAJDUK: Nemoj da se vređaš.

VLADA INDIJANAC: Hej...OK, iskuliraj. Stani da popričamo... Kozice.(Stanu jedan naspram drugog ko petlići kikirezi) Ti stanuješ u mojoj zgradi. Ja sam na drugom spratu. Sanja je na prvom.(Pauza)Nju ćeš da zaboraviš...Da zaobiđeš... Ona je moja. Kapiraš? (Hajduk se nasmeši) Ej, ne kezi se!...Ozbiljno ti kažem. Nemoj posle da pričaš kako te nisam upozorio.

HAJDUK: Dobro! Upozorio si me i shvatio sam. Ako nemaš ništa drugo da mi kažeš - idem. (Pođe)

VLADA INDIJANAC: Čekaj, nisam još završio!

HAJDUK: Slušaj ti, nemoj da me smaraš. Nisam zainteresovan za Sanju, niti i za jednu od ovih devojčica. Ostavi me na miru.

VLADA INDIJANAC: Seljo, mnogo ti dižeš nos. Nemoj da ti ga ja spustim.(Hajduk okleva da se upusti u tuču)

VLADA INDIJANAC: Šta je Kozo, utronjo si se,a?!

HAJDUK: Nisam se utronjo. (Osmehne se) Ne vredi vam. Detinjasto je pobiti se, tek da bi se pokazala snaga. Kada to shvatite, javite mi se.(Okrene se i ode)

ĐOLE KAVGADŽIJA: Hej ti novi, ajmo napolje da pikamo basket sigurno nisi gori od Trte, od njega nema gorih. Veze nema. sva sreća pa je promenio školu.

HAJDUK: Baš fino, i mene prsti svrbe. Kome da dam košulju i sat na čuvanje?

VESNA: Daj meni! Ja ću da ti čuvam! (Izlaze napolje, čuje se graja kao i u svakoj školi na velikom odmoru) (Svetla se gase).

DRUGA SCENA : ČAS BIOLOGIJE

(Na sceni razredna i ceo razred na svojim mestima. Upadaju znojavi raspojasani i zadihani Hajduk, Đorđe, Himalaja i Vlada. Malo zatim i Vesna.)

RAZREDNA: Prvi dan u školi Gligorije! Prvi dan i lep početak! Kasniš na čas, i to ni manje ni više, nego na moj čas!

HAJDUK: Izvinite, razredna, igrali smo basket... Znate ja jako volim košarku... Pa sam, pa sam se zaigrao. Oprostite, mislim da se to neće ponoviti.

RAZREDNA: Nesporno! Pecikoza, ti si dobro vaspitano dete. Sviđa mi se što ne lažeš i ne pokušavaš da se izvučeš,ali to ne znači da ti pravdam kašnjenje na čas. Što se tiče Đorđa on je navikao na neopravdane. Evo, vidi kako se smejulji. Da je nešto manji pa da mu izvučem uši. Na mesto, košarkaši! Ti, Gligorije, gledaj da za mene budeš što više Pecikoza, a što manje Hajduk. (Smeh u razredu) A ti, Vesna, šta si ti radila? (Vesna obori pogled)

HAJDUK: Izvinite, razredna, Vesna je zbog mene zakasnila (žamor u razredu)

RAZREDNA: (Smejući se slatko) Vidi, vidi! Pa ti si ipak pravi Hajduk!

HAJDUK: Molim vas... Ja sam je zamolio da mi čuva košulju i sat (Graja nadjačava Hajduka)

RAZREDNA : Tišina!!! Šta je sa vama!? Vesna, na mesto.(ne prijatna tišina.ZVONO)

TREĆA SCENA : ČAS MATEMATIKE

(Redari brišu užurbano tablu, a đaci spremaju sveske za čas.ZVONO.Tajac.Svi ćute. Na ulazu dežura Marina. Posle kraće pauze... )

HAJDUK: Sanja!?

SANJA : A?

HAJDUK: Nastavnik kasni više od 10 minuta.

SANJA: Aha, oće on to tako.

HAJDUK: (mala pauza) E, kakav je taj nastavnik, mislim onako, kao čovek?

SANJA: Videćeš.

MARINA: Evo ga, ide!!!(Vikne i stušti se na mesto. Ceo razred skoči na noge i ukipi se.)

MATEMATIČAR : Sedite. Redari, ko nije na času?

NEVENA: Niko.

MATEMATIČAR : (Upisuje... ) Niko nije na času...NEVENA: Ne nastavniče, niko ne fali sa časa.

MATEMATIČAR : (lista dnevnik) Pecikoza Hajduk...

HAJDUK:(Ustane)

MATEMATIČAR : (Još glasnije, ne podižući glavu) Gligorije!

HAJDUK: (Noge mu se odsekle, grlo steglo pa samo klima glavom)

MATEMATIČAR : (Diže pogled) Ti ne umeš da govoriš?! Šta si se rasklimatao glavom ko beslovesno goveče?

HAJDUK : Umem nastavniče.

MATEMATIČAR : Šta umeš?

HAJDUK : Da govorim nastavniče.

MATEMATIČAR : E, onda ćeš imati priliku da to svoje umeće pokažeš i upotrebiš. Na tablu! Piši! Brzina automobila se povećava sa 36 km/h na 108 km/h za 10 sekundi. Izračunaj pređeni put i ubrzanje automobila.

HAJDUK: (Brzo ispiše ceo postupak na tabli)(nastane pauza u kojoj profa pretura po svojoj tašni.Konačno Himalaja progovori)

HIMALAJA: Nastavniče, gotov je.

MATEMATIČAR : (Skoči i razbesni se) Ko to priča?! Kakva je to galama?! Ovo je nečuveno! Nered! Rasulo! Ko vam je dozvoli da pričate?!

HAJDUK: Ja sam gotov, mislim, završio sam.

MATEMATIČAR : (prelete pogledom po tabli) Kako to rešavaš?! Levom nogom?! Odakle si prepisao? Pokaži! Brzo,brzo... Dlanove pokaži!

HAJDUK: (Zbunjeno) Nastavniče, ja ... ja ne umem da prepisujem.

MATEMATIČAR : Dlanove! Dlanove na sunce! Da ti vidim dlanove.(Hajduk ostavi kredu i gurne mu ruke pred nos.) Dole ruke! Šta ti zamišljaš, ko si?! Kako se to ponašaš?

HAJDUK : Gospodine nastavniče, rešio sam zadatak, a vi mi niste rekli da li je dobro ili ne. (Profa vidno još više pobesni a onda pogleda tablu)

MATEMATIČAR : (sasvim mirno) vidi, vidi molim te. Potpuno tačno.Brzo i dobro. Ti si novi učenik, je li?(osmrhne se) Zanimljivo. Zbilja zanimljivo. A u bivšoj školi niste govorili na glas dok ste radili zadatak na tabli?

HAJDUK: Jesmo nastavniče. Ali sada sam se zbunio i uplašio.

MATEMATIČAR : Uplašio?! Šta imaš da se plašiš? Šta si ti, muškarac ili bebica? Da neću, valjda, nos da ti odgrizem? (Hajduk se nasmeši) Šta je, šta si se naduvao?(Hajduk prasne u smeh) Pa ti nisi normalan! Kako se to ponašaš?! Užas! Rasulo! Haos! Ja ću te naučiti pristojnom ponašanju, ako to do sada niko nije!(Krene divljački kao da će da ga zgazi)

VESNA:(Istrči do njih i umiljato..) Nastavniče, molim Vas, meni ovo nije sasvim jasno!

MATEMATIČAR : (Okrene se i ko jagnjašce zažubori) Zar tebi Venice može nešto da bude nejasno? Hajde, dušo, pitaj pa da razjasnimo(Vesna priđe tabli a nastavnik se okrene Hajduku) A ti marš na mesto! I da se naučiš lepom ponašanju(Hajduk ode, a nastavnik nastavi umiljato) E, sad pitaj Vesnice.

VESNA: (Uvijajući se istegne ruku do vrha table da joj kratka suknjica bude još kraća) Pa znate ovo... Natavniče... Ne znam kako se odjednom odavde... našlo tu.

MATEMATIČAR : Evo gledaj srce moje!(Pokazuje joj rukama na tablu i razmaše se ko izviđač. Vena složi facu kao da sluša najveću mudrost sveta i povremeno klima glavom)... Jel ti sada jasno Vesnice?

HAJDUK: (A parte) Hej, zbog čega ovaj tako?

SANJA: Ćuti budalo, čuće te!

HAJDUK :Ama kako?... Vesna?

SANJA : (Nasmeje se) Šta Vesna? Baš si mentol! Ume ona...(U tom trenutku ZVONO. Profa izađe, a za njim i svi đaci sem Hajduka i Vesne.)

HAJDUK: Puno ti hvala.

VESNA: Nije to ništa. On se na taj štos lako pali. Sve devojčice to znaju. samo ne prolaze akrepi i totalne gluperde. NJima poklanja dvojke da bi se izvadio kod ostalih. Videćeš već...(Uhvati ga pod ruku.MRAK)

ČETVRTA SCENA: SONG BROJ JEDAN

PETA SCENA : ČAS SRPSKOG

(Ulazi nastavnica. Hajduk čita pismo.)

SRPIKINJA GODZILA : Pecikoza! Šta to gledaš u krilima?

HAJDUK : Ništa.(Ustane)

SRPIKINJA GODZILA : Pecikoza, ti lažeš! Momentalno to donesi ovamo.

HAJDUK : Nemam šta da vam donesem(gurne pismo u torbu).

SRPIKINJA GODZILA :Lepo ti kažem dečko, donesi mi to što si čitao. Hajde, brže! Nemam vremena za gubljenje.(Hajdu k se zainatio pa se ne da) Pecikoza... Brzo donesi torbu!(Hajduk se ne miče. Srpkinja ustaje i dolazi do Hajduka.Razred zažamori a ona prosikta...)Mir!!! Da nisam ni reč čula! (Pruži ruku ka Hajduku) Daj ovamo torbu!

HAJDUK : Ne dam!

RAZRED : OOOO...

SRPIKINJA GODZILA : Nisam dobro čula Pecikoza!

HAJDUK: Dobro ste me čuli, ne dam. Nemate pravo da me pretresate kao da sam lopov.

SRPIKINJA GODZILA : Ja nemam pravo?! Ja?! Ma ko si ti da mi to kažeš?!(Ide ka katedri) Pecikoza, napusti čas i idi iz ovih stopa da se javiš direktoru. NJemu objasni svoje ponašanje... Čuo si me - odmah se gubi! (Hajduk ćutke uzme torbu i pođe). Kuda ćeš sa torbom?! Ostavi stvari. Da ne misliš možda da ću ja pretresati tvoju torbu dok ti nisi tu?

HAJDUK: Ne znam... nisam siguran da nećete!

SRPIKINJA GODZILA : (Ciknu) Izlazi napolje! Napolje!!! Redar, da odvedeš ovog ovde odmah kod direktora. Da ga sačekaš i dovedeš nazad.(Oba redara su pošla).Marina ti kod razredne. Reci joj da odmah dođe. A ti Nevena, pazi se, ako neodete kod direktora, ti ćeš biti kažnjena.(Svo troje izađu.Na sceni tajac)

(Nakon par trenutaka Marina se vrati i sedne na svoje mesto.Razredna uđe za njom.Tada ulaze Nevena i Hajduk)

NEVENA: Direktor nije tu nastavnice, pa smo se odmah vratili da pitamo šta ćemo sad.

RAZREDNA: Dobro! Nevena idi na mesto. A ti Hajduk, da čujem, šta si to uradio?(Hajduk nije stigao ni usta da otvori)

SRPIKINJA GODZILA : Užas!!! Skandal!!! Za 20 godina službe nisam doživela ovakav bezobrazluk.

RAZREDNA : Koleginice,dozvolite mi da ubrzam stvari. Da ne gubimo od časa ni Vi ni ja. Hajduk će mi u dve reči objasniti šta je uradio, po ćemo na razrednom da raspravimo. Dakle, Hajduk, u čemu je stvar?

HAJDUK : Nisam dozvolio da me gospođa nastavnica pretrese...

SRPIKINJA GODZILA : Gospode Bože! to je previše, on je i dalje drzak! Ja sam gospođica, Pecikoza!

RAZREDNA : (Ledeno se osmehujući) Koleginice, dozvolite da o svemu nas dve porazgovaramo posle časa. Pecikoza, sedi na mesto! A Vas koleginice molim da se ne uzrujavate previše. Obećavam da će Pecikoza biti kažnjen onoliko koliko je zaslužio.(Hajduk sedne na mesto. Razredna pođe, pa zastane...) I još nešto da vas zamolim koleginice. Ja probleme rešavam sa čitavim odeljenjem. Ako nešto nije u redu, najlepše Vas molim, obavestite prvo mene - i to odmah. Nemojte decu da šaljete direktoru. Pa nas dve smo oduvek dobro sarađivale. Sledeći čas imaćemo razrednu zajednicu. Svi me sačekajte. (ZVONO.Izađe, svi ustanu)

ŠESTA SCENA : RAZREDNA ZAJEDNICA

(Dečja graja.ZVONO.Razredna ulazi. Cole i Jasna za katedrom)

COLE : Otvaram sastanak razredne zajednice. Prva i jedina tačka dnevnog reda - Gligorije Pecikoza Hajduk...

HIMALAJA : Ajde bre ne tupite. Čovek je potpuno bio u pravu!

ZORICA : (Jasno pokazujući da ne podnosi Hajduka) Nije tačno! Ovo je Beograd, a ne selo! Seljak uvek ostaje seljak i tako može da se ponaša samo među svojima.

VLADA INDIJANAC : Zorice, džabe pričaš, Koza te ne razume. Sa njim moraš da spikaš ovako: MEMEME...MEME.(Zorica, Debela Olivera, Đole, Ceca i Vlada prasnuše u smeh)

HIMALAJA: Uuu, što je smešno!(Svi polako prestanu sa smehom, samo Oivera idiotski nastavi) Olivera, zatvori taj otvor za ubacivanje hrane, uleteće ti nešto što se ne jede.

COLE: Mir, narode, mir! Molim Vas, malo tišine!

HIMALAJA : E baš neću da ćutim, a ti Cole bolje umiri ove "DIZELAŠE", da nam ne zagađuju životni prostor svojom glupošću(Svi se nasmeju)

RAZREDNA : I to mi je neki razred. Cela škola vas sluša. Zar se tako drži odeljenska zajednica? Šta će da kažu? "Eno oni prave rusvaj, veliki ljudi, a treba im moja suknja da se za nju drže"(Tišina)

COLE : Svi znamo šta se dogodilo na srpskom. Predlažem da Hajduk objasni šta je bilo.

HAJDUK : (Ustane)

RAZREDNA : Nećemo tako Hajduk. Nemoj meni da objašnjavaš. Objasni razredu, svima nama. I molim te sedi, ovo nije saslušanje već sastanak drugova.

HAJDUK : (Ćuti istoji)

RAZREDNA : U redu, ako ti je lakše da stojiš, ti stoj. Ali nemoj da ćutiš.(Pauza) Volela bih da shvatiš svoju obavezu pred razredom i objasniš zašto si onako postupio.

HAJDUK : Tu nema šta da se objašnjava. Bio sam drzak i iznervirao sam nastavnicu. Zbog toga me je poslala kod direktora. Ostalo znate.

VERICA : A pretresanje?

COLE : Čekaj, bre Verice, nemoj tako. Traži reč.(Vesna podiže ruku.)Vesna izvoli.

VESNA : Hajduk postupa...

VERICA : Ma nemoj ti Cole da izvodiš. Ako si čovek, daj mi reč. Počela sam da govorim.

COLE : (Mirno) Dobićeš reč posle Vesne. Neki red mora da postoji. A ti uvek hvataš na galamu. Izvoli Vesna.VESNA : Hajduk ne postupa drugarski. Neće namerno da kaže sve. Svi znamo da je u jednom imao pravo, pobunio se protiv pretresanja.

NEVENA : Slažem se sa Vesnom. I još nešto. Hajduk je čitao, ja znam šta, ali neću da kažem. (Žamor) Neka on odluči da li će nam svima reći. Nastavnica ga je videla i napala. Da li zbog toga mora da se napravi ovolika drama? Ja sam delegat našeg razreda i na razrednom veću sam video baš nju kako čita "Lisu", dok drugi govore. držala je novine ispod stola. Mogla je samo da opomene Hajduka, kao što je direktor nju, i sve bi bilo u redu.

VESNA & HIMALAJA: Tako je!

OLIVERA & ZORICA : Nije tako!

ZORICA : Ono što je dozvoljeno nastavnicima nije nama!

RAZREDNA : (Podigne ruku, u razredu tajac) Nemojte da me pogrešno razumete ali bih na vašem mestu pustila Hajduka da odluči, baš kao što Nevena reče, da nam pošteno i otvoreno objasni, šta ga je navelo da, kako sam kaže, bude drzak.

HAJDUK : Čitao sam pismo od najboljeg druga iz bivše škole. (Žamor) Sutra stiže na Republičko takmičenje školskih ekipa. Pa ja ...

COLE :Eto, sad je svima jasno. to si mogao odmah da kažeš. (Žamor)

RAZREDNA : Molim vas, umirite se! Kao prvo, na času nije dozvoljeno čitanje pisama. Kao drugo, zar ti Hajduk nisi to umeo i nastavnici da kažeš?! Jasno je da ja ne odobravam nikakve pretrese, ali ne odobravam ni drskost. Zar nije bilo jednostavnije da si nastavnici uz izvinjenje sve objasnio?

ĐOLE KAVGADŽIJA : Nije imao vremena. (Svi se nasmeju)

RAZREDNA : Da završimo. Šta predlažete? Šta ćemo sa vašim drugom?

HIMALAJA : Da mu oprostimo. Nov je.

ZORICA : Da mu date ukor, najmanje ukor razrednog starešine.(Žamor).

COLE : Pogrešio je, ali to mu je prva greška. Ne bi ga trebalo odmah kažnjavati. samo ne znam kako će razredna da objasni nastavnici? (Svi pogledaju u razrednu).

RAZREDNA : I ja mislim da Hajduka ne treba kažnjavati. ali za mene je tu jedan problem mnogo veći. Hajduk je rekao da je čitao pismo svog najboljeg druga. U redu. A ima li on dobrog, ne najboljeg, ali bar dobrog druga ovde, u našoj sredini? Kako ste ga primili? Da li je za tebe Vladimire on još Selja ili Koza? Da li je on stvarno deo ovog razreda? To je pravo pitanje, deco, verujte mi. A za nastavnicu ne brinite...

HIMALAJA : Hajduk je naš! Tose samo neki duvaju, ali on je naš. Je li tako narode?!

RAZRED : Tako je! (Svi okrenu glavu prema Vladi i Zorici)

VLADA INDIJANAC : Ne duvam se. Šta me briga za njega.

VERICA : On to zbog Sanje.

ZORICA : A tebi krivo.

RAZREDNA : Jedan problem smo rešili, a što se tiče zaljubljivanja, to ćemo drugi put. Eto i Vladimir se slaže, jel tako?(Vlada se uvređeno okrene u stranu, razred prasne u smeh)

COLE : Jasna piši: Budući da je ovo Gligoriju prva greška, odeljenska zajednica je odlučila da se ne kažnjava. Ko je za? (Šuma ruku) Ko je protiv? (Zorica, Olivera i Đole).

RAZRED : UUUUUU...(ZVONO. Svi izađu, ostane Vesna, razredna i Hajduk).

RAZREDNA : E, moj Hajduk. Videla sam ja odmah da ćeš mi ulepšati život. De,de ne duri se. Šalim se. Pošten si ti momak, ali treba da naučiš kako se druži s beogradskim svetom. Ovde su ljudi drugačiji, ali su drugovi i ovde kao i tamo odakle si došao - dobri ili loši. I još nešto, mislim da bi voleo da sutra provedeš ceo dan sa drugovima iz bivše škole, jel tako? Pa kad je tako, puštam te da sutra ne dođeš na časove.

HAJDUK : (Radosno) Hvala Vam mnogo.

VESNA : ...(Priđe razrednoj i uhvati je za ruku) Razredna, smem nešto da Vas zamolim?

RAZREDNA : Izvoli.

VESNA :Hoćete li da me premestite da sedim sa Hajdukom?

RAZREDNA : TIII!...A šta na to Hajduk kaže?

HAJDUK : (Slegnu ramenima, a onda potvrdno klimnu glavom)

RAZREDNA : Pa dobro, ali bez pričanja za vreme časova. Nemojte da ovo premeštanje bude loše po vas i odeljenje.(Razredna napušta učionicu)

SEDMA SCENA : PRVI POLJUBAC

(Vesna i Hajduk sami na sceni tj. u učionici)

VESNA : Jesi li...

HAJDUK: (istovremeno kad i Vesna) Nešto sam mislio ...

VESNA : Kaži...

HAJDUK : (isto kad i Vesna) Nešto si htela...

VESNA : Stani!... Hajde da se dogovorimo ko će prvi.

HAJDUK : (Skroz zbunjeno) Samo izvoli.

VESNA : Htela sam da te pitam jesi li gledao onaj film "Lajanje na zvezde"?

HAJDUK : Da,... e baš je glupav film! (ukapira da je lupio da ne može biti gore)VESNA : (Začuđeno) Pa meni se baš dopao...(Neprijatna tišina Hajduk pravi neke čudne pokrete. Posle stvarno duge pauze, počnu opet u istom trenutku...)

VESNA : Šta misl..

HAJDUK : (Istog trena) Ja bi hte...

VESNA : Kaži.

HAJDUK Opet istog trena) Kaži.

VESNA: Mislim da...

HAJDUK : Hteo sam da...(To izgovara istog trena)

VESNA&HAJDUK : Hahahaha hihihihii(Vesna ga uhvati pod ruku...)

VESNA : pošto su već svi otišli kući ... pa malo mi je frka da idem sama ... po mislila sam ... ovaj ... ako bi mogao ... mislim ako bi hteo ... zar nećeš da me otpratiš kući?

HAJDUK : (Ko iz topa) Hoću.

OFF HAJDUK : (Baš sam magarac. Trebalo je to ja da joj ponudim. Bravo, Gligorije. Ali šta je tu je. Važno je to da smo zajedno. Joj! ... Uhvatila me je za ruku. Kako joj je ruka hladna.)(Svo to vreme neprijatna tišina)

VESNA :E, Hajduk! Znaš šta?!

HAJDUK : Šta?

VESNA: Pa meni se nešto i ne ide odmah kući... Hajde da ja tebe otpratim, važi?

HAJDUK nesigurno) Pa ... važi.

OFF HAJDUK Kako joj je ruka topla. Sada joj je ruka jače znojava.)

HAJDUK : Vesna, ja ... znaš ja ... ni meni se ne ide odmah kući ... otpratiću te ... ipak (Gledaju se kao da će se poljubiti)... do stana.(On se uplaši njene blizine i odmakne se brzo od nje)

VESNA : (Prasne u smeh) Baš je ovo slatko... Slušaj, mislim da je najbolje da sad svako ode svojoj kući u protivnom će nas zaključati u školi a možda nas uvrste u inventar.(Gledaju se. Ona ga zagrli, poljubi i brzo pobegne. Pre nego što izađe sa scene dopaci mu vragolasto ...) Vidimo se Hajduk lepo spavaj noćas.

HAJDUK : (Ko zombi, polako se okrene publici) Ona me je poljubila... Ona je MENE poljubila... (Izađe trkom)

OSMA SCENA : TELEFONSKI RAZGOVOR

(Na sceni mrak. Samo dva svetla osvetljavaju vesnu na jednoj, a Hajduka na drugoj strani proscenijuma)

HAJDUK :Molim?

VESNA : E ćao Hajduk. Nešto sam razmišljala. Da li bi mogao da se vidiš sa prijateljima neki drugi put... Hoćeš da idemo na kališ, danas će izgleda biti lep dan?

HAJDUK : Kako? A u školu?

VESNA : Pa tebe je razredna pustila!

HAJDUK : Dobro to znam. A ti, kako ćeš ti da opravdaš časove?

VESNA : (Nasmeje se) Danas sam bolesna! Ja ću odmah kod doktora, a ti dođi u dispanzer. Čim sredim za opravdanje, idemo. Važi?!

HAJDUK : (Veselo) Važi.

DEVETA SCENA : RAZGOVOR U UČIONICI

(Hajduk sedi na klupi, Vesna ulazi u učionicu )

VESNA : Što ne izađeš na odmor? Đole, Vlada i ekipa pikaju basket.

HAJDUK : (Hladno) Nije mi do basketa.

VESNA : Šta ti je, ej? (Mazno) Hajduk ... (Poljubi ga u obraz)

HAJDUK : (Okreće se prema njoj) Setio sam se matematičara.

VESNA : (Nasmeje se) Baš si blesav! Misliš da je meni prijatno? Kada sam prvi put to uradila, gadno sam se osećala. LJigavo! Bljak! Bilo me je sramota, u zemlju da propadnem. Posle sam videla da druge devojčice to isto rade i ne razmišljaju o tome, pa što bih ja bila izuzetak? Upravo tada sam dobila peticu onako, bez razloga i do danas mi je nije kvario.

HAJDUK : Pa zar nije shvatio šta mu radite?

VESNA : Idi molim te! Šta je bre, ša smeta? On je, jadnik, zadovoljan, mi još više. Sećaš se kako si ti prošao, ili si već zaboravio? (Lupi mu čvrgu i zagrli ga. U tom momentu ZVONO. Ulazi ceo razred, a za njima i razredna...)

DESETA SCENA : ODELJENSKA ZAJEDNICA

RAZREDNA : Ceo odbor odeljenske zajednice, Vesna, Đorđe i Hajduk da ostanu, ostali neka spakuju torbe i slobodni su da idu kući. Danas umesto Biologije imamo vanrednu sednicu. (Sačeka da izađu đaci. Na sceni ostaju Cole, Jasna, Himalaja, Vesna, Hajduk, Đole, Nevena, Verica i razredna) Dogodilo se nešto što nisam očekivala ni u snu. Mene, vas i celo odeljenje su izneverili, obmanuli Gligorije Pecikoza i Vesna Đukić. Pre dva dana sam Pecikozu oslobodila nastave da bi sa drugovima iz svoje nekadašnje škole proveo dan. Istog dana Đukićeva se razbolela i danas mi donela lekarsko opravdanje. Sve bi bilo u redu da Đukićeva i Pecikoza to pre podne nisu bili na Kalamegdanu. Nisam htela da h kažnjavam dok ne čujem vaše mišljenje (Neprijatna tišina)

COLE : Ko će prvi?

JASNA : Jeste li vi pobegli sa časova?

VESNA : Nismo. Nismo pobegli, već ...

HAJDUK :Mi nismo pobegli. Nismo tako mislili, mi smo ... (Pauza)

RAZREDNA : A? Kako bi ti Pecikoza nazvao svoje odsustvovanje?

HIMALAJA : Mogu li ja da pitam? Šta Đole traži ovde?

RAZREDNA : Đorđe ih je video. Zbog toga sam ga zadržala.

VERICA : (Zgranuto) Pa on ih je tužio!

ĐOLE : (SKOČI) Nisam ih ja tužio!

RAZREDNA : Polako Đorđe. Ti si ovde iz drugih razloga. Ali o tom - potom.

HAJDUK Prezrivo pogleda Đoleta) U redu (okrene se razrednoj i vidno postiđen...) kaznite nas. Zaslužili smo. Ja na prvom mestu. Slagao sam razrednu iako je bila fer prema meni za to nemam opravdanje.

VESNA : Ja sam kriva! (Plačno) ja sam ga nagovorila da idemo na Kalemegdan. Molim vas razredna reći ću vam nešto nasamo zbog čega ... (Zaplače se)

RAZREDNA : Nemoj da plačeš. Porazgovaraćemo posle, u četiri oka, mada veruj mi ja već znam tboj razlog(Đorđe se zlobno zacereka)

COLE : (Đorđu) Šta se ti kliberiš? Drukaro jedna! I šta si ti to isto popodne tražio na Kalemegdanu?

RAZREDNA :Tačno, Zorane. To je upravo onaj drugi razlog zbog čega je Đorđe ostao sa nama. Da čujemo njegovo opravdanje za odsustvovanje sa nastave. No, Đorđe, da čujemo?

JASNA : Razredna, ja znam! (Razredna joj klimne glavom) On je zaljubljen u Vesnu. Pratio je to se on sveti Hajduku i njoj.

ĐOLE : Šta lupaš gusko jedna?! Nemoj da izmišljaš! Ja sam ...(Zaplače)(Tišina)

VESNA : Kako je znao?

JASNA : Prati te! Zar ne kapiraš? Šunjao se za tobom. Baš je đubre!

RAZREDNA : Dosta Jasna! Ne smeš tako o svom drugu...

JASNA : On moj drug?! ON? - Neka hvala! Posle ovoga ja biram društva.

RAZREDNA : Dosta Jasna! Prekini! (Tišina)

COLE : Šta ćemo sada? Razredna ništa nam još niste rekli.

RAZREDNA : (Zamišljeno i tužno) Pecikoza i Đorđe će dobiti po pet neopravdanih. To im je dovoljno. Vesni ne mogu da dam neopravdane jer ima lekarsko opravdanje. Svo troje su me razočarali, žestoko. Ali, šta to mari? Glupava razredna. Lako je snjom ... A smešno je i ovo što govorim. Briga vas za mene i moje razočarenje.(Ustane)

VESNA : Molim Vas, Razredna, ostanite samnom. Moram da vam objasnim. (Svi izađu Hajduk dođe do razredne, zastane, spusti glavu - naglo izađe. MRAK)

JEDANAESTA SCENA : PISMENI ZADATAK IZ MATEMATIKE

(Pale se svetla na sceni svi učenici uveliko pišu pismeni ceduljice lete na sve strane a profesor je zagledan u neku knjigu. Jedna ceduljica pada ispred katedre i utom momentu je nastavnik primećuje ali Vesna vadi situaciju...

VESNA : (Prilazi katedri. Isteže se, namešta se, uvija se.) Nastavniče, hoćete li molim Vas pogledati da li sam dobro rešila ovaj zadatak?

MATEMATIČAR : Naravno, mila moja Vesnice. Pokaži mi šta te muči.

VESNA : (Još više se isteže) Pa vidite ovo ovde ...(saginje se ...) Ups izvinite odvezala mi se pertla (... nastavniku da ispadnu oči, a ona lukavo diže ceduljicu)(Za to vreme Hajduk kipi od besa i na kraju ne uspeva više da izdrži, naglo ustaje i povišenim tonom kaže...) HAJDUK : Nastavniče molim vas hoćete li ovo da mi objasnite?(U razredu zavlada panika. Ceduljice su zaustavljene na pola puta)

MATEMATIČAR : (Iznenađeno) Šta je, šta ti nije jasno... Vesnice idi na mesto.

HAJDUK : (Diže vežbanku i razmaše se rukama) Pa evo ovo iks ovde...

MATEMATIČAR : (Rikne) Pismeni zadatak se radi samostalno, Pecikoza! Šta bi ti, da ti ja uradim ono što ne znaš?

HAJDUK : Ne nastavniče. Sada mi je jasno. Malo sam se zbunio(Ponosno sedne)

MATEMATIČAR : (pogleda na sat) Prekidaj! Redari pokupite sveske! Dva minuta do kraja časa. Brzo prekidaj! Brzo! Prekini!(ZVONO. Profa izađe)

DVANAESTA SCENA : SVAĐA SA VESNOM

ĐOLE : (Gađa Hajduka grudvom papira) Kretenčino! Platićeš za ovo! Zbog tebe sam zaglavio, kozo jedna! Kec mi negine, ljudi, buger ko vrata!

ZORICA : Razbij mu njušku. Sve nas je zakopao!

HAJDUK : (Đoletu) Kec ti i ovako nije ginuo. Ne bi te izvadilo ni pet pismenih. I šta sam ti ja za to kriv?

DEBELA OLIVERA : (Đoletu) Još pita? Vidi kako se pravi naivan!

HAJDUK : Ti vaško zaveži! Ne mešaj se u ovo!

ĐOLE : Prevršio si meru seljo! Ovo ti nije trebalo(prilazi Hajduku i zavrće mu ruku)

HAJDUK : Ostavi me!

ĐOLE : Stani seljo! Nema više izvlačenja!

COLE : (Uz osmeh) Ej,ej,ej Đole. Dosta je bilo. Nemoj stalno da praviš gužvu. Hajduk je ispravno postupio.

ĐOLE : Cole... ne mešaj se... šta misliš, ko si ti?

COLE : (Uz osmeh) Tvoj drug, Đole, i to pravi. Onaj što ti želi dobro. Idi, rashladi glavurdu! U našem razredu nema tuče. Nema bar dok sam ja predsednik, razumeš?

ĐOLE : (Sklanjajući se) Mnogo se ti praviš Cole... Jednog dana ćeš naleteti na tvrdo.

COLE : Jednog dana, možda, ali taj dan nije danas. Idemo deco, gotovo je!(Svi izađu sem Coleta, Hajduka i Vesne. Hajduk pođe ka Vesni, ona se besno obrecnu na njega i izađe).

HAJDUK : Cole, da te pitam?

COLE : Pitaj!

HAJDUK : Stvarno misliš da sam dobro uradio što sam Vesnu i matematičara prekinuo u onim bljutavim fazonima?

COLE : Da. Ja lično nikad nisam vario takve štoseve sa profom i devojčicama.

HAJDUK : (Pauza) Baš si čudan. Voleo bih da mi budeš drug.

COLE : Čudan si ti. Pa ja ti i jesam drug.(Zagrli ga, Cole dovikne Đoletu...)Đole dođi sutra kod mene da radimo matiš.

TRINAESTA SCENA : ČAS SRPSKOG

(Učenici sede dovikuju se spremaju knjige za sledeći čas)

HIMALAJA: (Ulazi) Ćao narode! Jesmo li svi tu?

RAZRED : SVI!

D.OLIVERA : E, nismo! Nije Zorica.

CECA BARBIKA : Pa kaži nam šta je s njom.

D.OLIVERA : Otišla je na odmor u GARMIŠPARTENKIRHEN.

RAZRED : UUUUUU.....

D.OLIVERA : Vraća se u sredu.

MARINA : Nekome se baš može.

ĐOLE : E, indijanac kako si uspeo da polomiš ruku?

VLADA INDIJANAC : Bio sam za vikend na Tari.

SANJA : (Zaljubljeno) Sa zvezdinim fudbalerima, jel tako Vlado?

VLADA INDIJANAC : Aha, bili tamo na pripremama (počne da se duva) joj ljudi što su to genijalci. Primili me u društvo, bre pojma nemate. Evo, potpisali su mi se na gips. (Svi se skupe oko njega da vide) (U tom momntu ulazi srpkinja na čas, svi beže na svoja mesta, samo Hajduk priča nešto sa Vesnom)

SRPKINJA : (Pošto je upisala čas) Pecikoza i ti Đukićeva! Šta je ovo? Debatni klub? Vašar? Od početka časa ne zatvarate usta (Prilazi im) Tako više neće moći. U buduće, na mojim časovima, ti ćeš Đukićeva sediš sa Životićem. A mladi gospodin Pecikoza biće primoran da pazi ne bi li zaslužio onu peticu koju toliko želi.

HIMALAJA : Ali nastavnice, samnom sedi Zorica.

SRPKINJA : Ti da ćutiš! Ko te je šta pitao. (Vesna odlazi kod Himalaje) Tako, sada ćemo deco naučiti koje su to najvažnije vrednosti kojima treba da težite. Hajde ti! Reci mi kojoj vrednosti ti težiš u svom mladom životu?

ĐOLE: LOVI!

SRPKINJA : Čemu?

ĐOLE: LOVI! Znate ono "Lova do krova".

SRPKINJA : Marš kod direktora pa se tamo zavitlavaj stoko jedna.

ĐOLE : Ali ja sam vam ...SRPKINJA : M A R Š!!! Napolje, primitivčimo balkanska! (Đole izađe) LJ U B A V je najvažnija u životu, vi bezosećajni, pohlepni i gramzivi maloletni monstrumi. O ljubavi su pevali svi veliki pesnici : antički, srednjovekovni, romantični, realistični, moderni... (Dok ona nabraja,

za to vreme Hajduk napiše na ceduljicu "SRPKINJA JE GODZILA", i pošalje je kroz razred...) Do duše danas i nema muškaraca koji znaju iskreno da vole, pa tako nema ni dobrih ljubavnih pesama posvećenih ženama. Bez obzira na to, ljubavna poezija je još uvek živa. Svi ste vi čitali ili čuli neke ljubavne pesme. Recite mi koje pesnike ljubavne pozije znate.

VLADA INDIJANAC : Bora Čorba!

CECA BARBIKA : On piše erotske, budalo! Bajaga nastavnice!

HIMALAJA : Željko Samardžić! NJega voli moja mama.

VERICA : Vasko Popa.

SRPKINJA : Tako je, Vasko Popa. Upravo o tom pesniku ćemo ...(Olivera vrisne)... Šta je ovo? Dosta! Olivera kakva je ovo cedulja? Daj to ovamo. (Čita na glas) "SRPKINJA JE GODZILA"... Ko je nažvrljao ovu svinjariju. Ko je ovo nacrtao? Saviću, ti me nećeš obmanuti. No Saviću ko je ovo ...

HIMALAJA : GODZILA!!(Ceo razred eksplodira u smeh, srpkinja se guši, razredna bane u učionicu sa Robertom, razred zanemi.)

ČETRNAESTA SCENA : DOLAZAK ROBERTE

SRPKINJA : Koleginice, evo vaš divni razred mi je priredio ovo. (pruži joj ceduljicu)

RAZREDNA : Ko je bio ovakav majstor?

SRPKINJA : Neće da kažu.

RAZREDNA : To sam i očekivala. U redu, taj ko je ovo izmajstorisao meni će da se javi sam. A sada deco po drugi put ove godine imamo prinovu. Ovo je naša nova drugarica. Pošto smo već imali priliku da primamo nekoga ne bih ponavljala ono što sam tada kazala. Nadam se da Roberta neće da započne hajdučki kao neki ovde... Kako to da si sam Hajduk?

HAJDUK : Nastavnica je premestila Vesno zato što smo pričali na času.

RAZREDNA : Divno (Namršti se) O tome ćemo posebno da pričamo. Usvajam vaš raspored sedenja koleginice. Roberta sedi pored Hajduka. Što se tiče ove gluposti koleginice, lako ću je rešiti. Umetnik će morati detaljno da mi objasni šta je hteo da kaže svojim delom.(Izađe)

SRPKINJA Sladunjavo) Pa devojčice da čujemo kako se zoveš i odakle dolaziš.

ROBERTA : Zovem se Roberta Lukić. A došla sam iz Zemuna.

HIMALAJA : Što ti je žestoko ime.

SRPKINJA : Životiću, umeš li ti da budeš malo pristojniji? Ustani i stoj!

ROBERTA : (Nadmeno se osmehujući) Ne mari nastavnice navikla sam. To su obične detinjarije pubertetlija.

RAZRED : OHOHOHOHOHOO

VLADA INDIJANAC :Ala ova cepa.

SRPKINJA : Slažem se sa tobom draga mudra devojčice. Najzad je ovaj razred dobio i nekog pametnog. (ZVONO.Godzila izađe a deca se okupe oko Roberte)

HAJDUK : (Izdvoji Himalaju na proscenijum) Čuj ortak ova će da sedi pored tebe, a Vesna se vraća na staro mesto, kapiraš?

HIMALAJA : Kukuuuuuuuuuuuuuuu! Imaću pored sebe dragu, mudru devojčicu.

ROBERTA : (Prilazi im) Čuj ti krapinac! te klinačke fazone prosipaj nekom drugom, a mene zaobiđi. namestiću ti takav brzi voz da te pregazi da te ni čačkalicama neće pokupiti (Hajduku se obraća) Ako je nastavnica rekla da sedimo zajedno tako će i biti. Ne plaši se ja ne jedem malu decu.(Izađe)

HAJDUK :Mače, ti kod mene ne igraš za prvu postavu.

VLADA INDIJANAC : E baš je hajduk super folirant.(MRAK.)

PETNAESTA SCENA : SVAĐA ZBOG ROBERTE

VESNA: Ti uobražena možeš druge da foliraš ali mene ne! Pročitala sam te! Toliko da znaš.

ROBERTA : Briši mala, ne želim da imam posla sa ljubomornim balavicama. Obriši mleko sa kljuna i stavi lutkice da spavaju. Ćao! (Vesna skoči, Mina je zadrži)

MINA: Smiri se Vesnice molim te. Pusti je meni za ljubav.(Roberta se izazivački nasmeje) Hajduk molim te odvedi Vesnu.(Hajduk uzme Vesnu za ruku i odvede je)

ROBERTA : Ja mislila da Hajduk ima kriterijum, baš je seljak...(Hajduk se naglo okrene.Vesnja i Mina ga zadrže)

VESNA : Hajduk hajde samnom da malo rashladimo glave.

HAJDUK : Neću!

VESNA :Slušaj ti, nemoj više da me vučeš za nos. Misliš da ne vidim?(Plačno) I tebe je ona naduvena žaba sredila. Izbegavaš me uporno, nemaš petlju da kažeš... Eno ti je...trči za njom... Isti si kao svi muškarci.(Hajduk se nasmeje. Vesna otrči)

HAJDUK : (MINI) Šta joj bi?

MINA : (LJutito) Baš si kreten. Jednog dana ćeš se kajati, ali biće kasno. Upamti ovo budalo! (Otrči za Vesnom)

ROBERTA : Hej Gligorije. Dođi ovamo. Naše društvo je veselije, puѕti idiote!(Hajduk pođe ka izlazu, dočeka ga Cole)

HAJDUK :Šta je? Šta hoćeš od mene?

COLE : Znaš i sam. Ono sa Vesnom ti je glupo drugarski ti kažem. Ja sam se opekao, poveo sam se za Robertom i naseo. Ona je jedno veliko đubre. Igra se sa nama kao mačka sa miševima... Ali ja sam došao sebi... Pomiri se sa Vesnom dok možeš... Vas dvoje ste, znaš, baš ste gotivan par!

HAJDUK usti me na miru! I ne zabadaj nos gde mu nije mesto. Ovo je moj problem... Razumeš... Moj problem!

COLE a dobro pokušao sam... Mislio sam da ti rade klikeri a ti... krivo mi je... Izvinjotina blesonjo, ništa nisam kazao.(Ode)

ROBERTA : (Priđe Hajduku) Hajduk hajde samnom ovi su mi dosadni. Baš su me smorili.

HAJDUK : (Kratka pauza) Šta radiš večeras? Hajdemo da izađemo zajedno.

ROBERTA : Večeras? Mislim da baš večeras ne mogu.... A kuda bi ti?

HAJDUK : Ne znam. Zavisi od tebe.

ROBERTA : Ti pozivaš, ti odluči.

HAJDUK : OK! Idemo u pozorište?

ROBERTA : Šta se daje?

HAJDUK : Daju se "Ribarske svađe".

ROBERTA :Joj baš divno!

HAJDUK : Onda ćemo se naći u pola osam ispred "narodnog"

ŠESNAESTA SCENA : SONG 2 ROBERTA

SEDAMNAESTA SCENA RAMSKA SEKCIJA

RAZREDNA : Gligorije, ja pričam a ti spavaš li spavaš! Šta si sinoć radio?

ROBERTA : Išla koza u pozorište.(Opšti smeh.ZVONO.Nastavnica izlazi)

HAJDUK : Marina?!(Svi ućute.)

MARINA : Šta je?

HAJDUK : Kako bih mogao da se upišem u dramsku sekciju?

MARINA : Stvarno hoćeš?(Dođe do Hajduka) Baš divno! Dođi večeras. Sada spremamo jedan komad, ima jedna uloga ko stvorena za tebe!

ROBERTA : Videla koza pozorište pa rešila da glumi!(Svi se smeju i odu. Roberta odlazeći izgubi jednu svesku)

VLADA INDIJANAC : Hajde Marina briši imam spiku sa Hajdukom. Ajde! Tutanj.(Kad su ostali sami...) Sve je bila Robertina ideja. Okupila je celo društvo: mene, Đoleta, Sanju, Zoricu i debelu Oliveru. Zajedno smo te gledali ispred pozorišta, kako izigravaš bolesnog majmuna. Roberta te je maksimalno prešla. Svi smo se ludo zabavljali. Eto sad znaš!... Kasno sam ukapirao... a ti gledaj šta ćeš! Zaslužio sam tabanje... Zakačićemo se muški, pa ko dobije batine - dobije... Nema ljutiš. Važi?

HAJDUK : (Posle kratke pauze) Važi.

VLADA INDIJANAC : Sa Robertom sam raskrstio. Velika je funjara. Ispao sam degen(Vlada izađe, Hajduk krene za njim i nađe Robertinu svesku. Stavi je na klupu a onda je uzme i počne prelistavati i čitati...)

HAJDUK : Mom jedinom muškarcu, Matematičaru, osovino moga sunca, živote moj, najdivnija reči koju srce moje može da izmisli. Matematičaru, ljubavi moja, ljubljeni, jedini moj ti nikada ećeš saznati da te volim neutešno, neuzvraćenom ljubavlju... Hajduk neće u degene Roberta. Fazon ti je maksimalan, nastavak sledi!(MRAK)

OSAMNAESTA SCENA : PRIPREMA ZA ŽURKU

HIMALAJA : Ma kakvi crtaći, ovo je urnebes! Hajduk baš si ubo pravu stvar.

VERICA : E, upadamo mi, a mata se guši kao da ga je drmnulo srce. Drži onu ljubavnu izjavu a ruke mu se tresu.

NEVENA : Jok ruke, sav cepti ko šlogiran.

MINA : A Roberta bela i roze, kao na tufne.

CECA : NJače na sav glas.

VLADA INDIJANAC : E a mata kad nas opazi nekako se dohvati daha pa kad poče...

MINA : Da ti pamet stane.

VERICA : Te vidite ovo što ja doživljavam... Ta sramota, te užas... pa ja ovo u životu nisam doživeo... Balavica jedna da ona meni tako nešto... Ama šou u boji!

MARINA : Jeste. A mi trepćemo ko žabe u pihtijama. Izruči on to sve na naše glave, pa kad se okrenu na Robertu. Šta joj sve nije obećao : od ukora do izbacivanja iz škole.

JASNA : Onda odjednom dođe sebi pa nas najuri iz učionice.

VLADA INDIJANAC : Kako si uspeo da mu poturiš pismo?

HAJDUK : Jednostavno. Sačekao sam ga ispred zbornice i zamolio ga da me pusti sa dopunske nastave pa kad me je pustio pre nego što sam uhvatio maglu umuvao sam u njegovu beležnicu ono srceparajuće Robertino pismo.

MARINA : Društvo, vazduh postaje zagađen... (Dolaze Zorica, debela Olivera, Sandra, Đole i Roberta)

SANDRA : Ti baš imaš petlje Hajduk.

OLIVERA : Kako te nije sramota da tako nešto uradiš Roberti.

ĐOLE : Pa slušajte ja kad malo i razmislim možda je to i zaslužila.

ZORICA : Đole zar i ti?

ROBEERTA : Pusti ga Zorice, vidiš da se ne razlikuje od ovih mamuta.

VLADA INDIJANAC : Sponzoruše brišite odavde. Mi biramo društvo.

COLE :Čujte devojčice. Dosta ste spletkarile gledajte svoja posla.(Kad su devojčice videle da su svi protiv njih pokunjeno su otišle u drugi kraj učionice.) Nego, ajde da se mi dogovorimo za žurku koju organizujemo ovde u školi. Znate li da je taj dan i razrednoj rođendan? (Žamor.

MRAK)

DEVETNAESTA SCENA : ŽURKA

(Klupe razmeštene. Olivera sedi u jednom kraju i tamani torte, ostali su se raštrkali po grupicama. Hajduk sam na proscenijumu. Prilazi mu VLADA INDIJANAC.)

VLADA INDIJANAC : (Nasmejano) Šta je bre? Šta si se ukipio seljo? Ama razmrdaj se malo nisi na sahrani. Veruj mi seljo biće ti lepše.

COLE: Idi bre indijanac, dokle ćeš da ga zoveš seljo. Koji ti je to štos? Zar će za vas nekoliko degena uvek biti koza ili selja? Odkači se već jednom.

VLADA INDIJANAC : OK. Da budemo ortaci, važi se? Šta je bilo bilo je.

HAJDUK : U redu.(U tom momentu upadaju 3 klinke)

VLADA INDIJANAC : Šta je bre klinke ko je vas zvao?

VLADISLAVA : Ja sam ih zvala.

VLADA INDIJANAC : Slušaj slinaro, čašu mleka pa u krevet. Ovo je žurka za velike.

VLADISLAVA : Vlado ne tupi. devojčice poslužite se i ne obazirite se na ovog pubertetliju.

VLADA INDIJANAC : Ma jese li ti normalna?!

KLINKE : Nije ona je mrak!

VLADISLAVA : Jesi li čuo? Ja sam mrak! Nego da popušimo lulu mira.

VLADA INDIJANAC : (Svega mu je dosta) Važi.

COLE : Hajduk hteo sam da popričam sa tobom. Znam da nije moje da se mešam, ali da se razumemo. Jasno je da si ti lud za Vesnom...

HAJDUK : Cole ne lež ti da izigravaš advokata. Ako si samo to hteo, onda smo završili priču. Dosta mi je svega. Šta si se ukipio? Svakako sam planirao da večeras razgovaram sa Vesnom.(Ulazi razredna.)

RAZREDNA : Zdravo deco! Ja ću malo da vam smetam. Neću dugo. Da li me primate?

SVI : Da!

RAZREDNA : Dobro, shvatila sam. A ko su vam ova deca?

VLADA INDIJANAC : To je moja sestra i njene drugarice.

RAZREDNA : Baš lepo... Hajduk šta je stobom? Što si tako smrknut? (Hajduk ćuti) Klinci moji, klinci, ipak je vama najteže. Cole idemo da mi skuvaš kafu.

HIMALAJA : Hajduk, kreni u akciju.

HAJDUK : Vesna, da porazgovaramo,a? Dođi da ti nešto objasnim. Nasamo naravno bez ovih posmatrača.

ĐOLE : Šta je kozo, ne kapiraš da si izvisio.

HAJDUK : Kuš! Ne turaj njušku gde joj nije mesto može lako da pukne.

ĐOLE : Nećemo ovde, izađi ako smeš.

VLADA INDIJANAC : Đole šta će ti ovo, šta se glupiraš? Zvala te je Zorica. Hoće da priča sa tobom. Briši tamo.

HIMALAJA : (Hajduku i Vesni) Hajde poljubite se već jednom, pa da nastavimo sa zezanjem(Hajduk i Vesna se zagrle i poljube. Himalaja cikne.Aplauz. U tom momentu se vraćaju Cole i razredna.)

RAZREDNA : Predivno.

COLE : Tišina molim vas. Draga naša razredna u ime odeljenja i naših radosti i tuge, uspeha i neuspeha, poraza i pobeda sreće i razočarenja, u ime onoga što niko od nas... jer vi ste uvek bili deo naše zajednice... što niko od nas ne može da zaboravi...srećan vam rođendan i ... ovaj... evo vam ovo.

HIMALAJA : Uzmite razredna molim vas. Cole je ovaj govor 3 dana bubao na pamet. Ceo razred se ubi rešavajući šta da vam pokloni a da nam neodbije... evo pitajte društvo ko je smislio šta da vam damo. Ja od mene mogu da se očekuju samo genijalni potezi, zar vam to nije jasno?

RAZREDNA : Bremov "Život životinja"... Da li da ovo shvatim kao simboliku... šta da vam kažem? Hvala vam za ovu knjigu, ne samo za nju već i za sve ono iz coletovog govora. ne smem dugo da govorim jer ću da se rasplačem.

HIMALAJA : Razredna nemojte biti tužni. Evo ovi naši golupčići doći će jednog dana kod vas u posetu isto ovako zaluđeni kao sad. Zamislite, ide ponosni tata Hajduk i vuče jedno malo Hajduče da upiše u školu, a mama Hajdučica gura kolica sa bebom Hajdučicom. vi kao brišete cvikere da bonje vidite Hajdučko potomstvo, a već vas muka hvata jer će još jedan hajduk da vam zagorča dane pred penziju (Svi se smeju)

RAZREDNA : E moj himalaja, neću ja dočekati penziju - život će mi skratiti takvi kao ti. (U tom

momentu muzika se pajačava, Vladislava i njene drugarice počinju da igraju ostali viču "klinci"...) Da, neki novi klinci.

DVADESETA SCENA : SONG BROJ 3 NEKI NOVI KLINCI

K R A J