Gimnazija PribojMaturski rad

Dragoljub Mihajlovic

Učenik: Mentor:Mihajlo Miković Selma Podbićanin

SADRŽAJ:

1   Biografija

1.1   Rani život

2   Prvi balkanski rat

3   Drugi balkanski rat

4   Prvi svetski rat

4.1   Albanska golgota

4.2   Solunski front

5   Između dva svetska rata

6   Drugi svetski rat

7   Posle Drugog svetskog rata

7.1   Nastavak borbe i zarobljavanje

7.2   Sudski proces

8   Odlikovanja

8.1   Francuski Ratni krst

8.2   Američka Legije zasluga

9   Zanimljivosti

10   Reagovanja povodom vesti o pogubljenju Generala Draže

11   Literatura

Dragoljub Draža Mihailović (Ivanjica, Kraljevina Srbija, 27. april 1893 — Beograd, FNRJ, 17. jul 1946) je bio armijski general i načelnik štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u Otadžbini,kao i ministar vojske, vazduhoplovstva i mornarice Kraljevine Jugoslavije,u vladi akademikaSlobodana Jovanovića i vladi dr Božidara Purića, u toku Drugog svetskog rata. 

Tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata Draža je bio oficir Srpske vojske u Kraljevini Srbiji. [2] Nakon Drugog svetskog rata nove komunističke vlasti su ga osudile na smrt i posle streljanja sahranile na tajnom mestu. Posle streljanja sahranjen je na tajnom mestu. Trenutno se pred Višim sudom uBeogradu vodi postupak za njegovu rehabilitaciju. Mihailović je jedan od najodlikovanijih oficira u istoriji moderne srpske države, a poslednje odlikovanje mu je dodelio posthumno američki predsednik Hari Truman marta 1948. godine,[odlikovao ga je ordenom Legija za zasluge prvog stepena zbog organizovanja i vođenja veoma važnih snaga otpora protiv neprijatelja u okupiranoj Jugoslaviji, spasavanju američkih avijatičara oborenih nad Jugoslavijom, doprinosu savezničkoj stvari i pomoći u konačnoj pobedi Saveznika u Drugom svetskom ratu.

1.Biografija

1.1Rani život

Dragoljub M. Mihailović je rođen 27. aprila (po julijanskom kalendaru 14. aprila) 1893. godine u Ivanjici, od roditelja Mihaila i Smiljane Mihailović. Ime je dobio ime po majčinom ocu Dragoljubu Draži Petroviću, domaćinu raškog sela Tisovica. Mihailovićev deda po ocu Milosav bio je zanatlija - majstor, član mešovitog požarevačkog esnafa za proizvodnju odeće i obuće, vlasnik firme i radnje, majstor papudžijskog zanata.

Pre nego što se u Ivanjici zaposlio kao pisar Moravičkog sreza, Mihailo Mihailović je iza sebe već imao jedan brak i dvoje dece.

Posle Draže, Smiljana i Mihailo dobili su ćerke Milicu i Jelicu. Milica je verovatno rođena 1894, a Jelica 1895. godine. Dražina sestra Milica umrla je mlada, 1905. godine, od tuberkuloze. Jelica je završila arhitekturu u Beogradu, kada je ovaj fakultet tek osnovan, nakon čega se zaposlila u opštini grada Beograda. Udala se za kolegu koji se prezivao Vrečko, ali je brak kratko trajao i nisu imali dece. Jelica je radila u opštini grada Beograda, a živela je u porodičnoj kući u Cvijićevoj ulici. Streljana je posle ulaska Crvene armije u Beograd 1944. godine.

Mihailovićevi roditelji su umrli relativno rano. Otac Mihailo je umro od tuberkuloze odmah po Jeličinom rođenju, a majka Smiljana pet godina kasnije. Zato je 1901. godine Dražin, Miličin i Jeličin stric, veterinarski major Vladimir Mihailović, doveo siročiće u svoj dom u Beogradu, u Studeničkoj ulici (danas ulica Svetozara Markovića), preuzevši staranje o njima. Decu je čuvala Vlajkova majka, Dražina baba po ocu, Stanica. U ondašnjem beogradskom društvu, major Mihailović beše omiljen i poznat kao "čika Vlajko". Oficiri su bili i Dražini stričevi Dragomir i Velimir. Četvrti Dražin stric, Toma, radio je kao upravnik telegrafa u pošti u Beogradu.

Pošto je završio četiri razreda osnovne škole, Mihailović je u jesen 1904. godine upisan u prvi razred Treće muške gimnazije. U ovoj gimnaziji završio je prva tri razreda, a sledeća tri u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Prvog septembra 1910. godine Draža je stupio u 43. klasu Niže škole Vojne akademije u Beogradu.[5] Posle šest meseci, 1. marta 1911. godine bio je unapređen u čin pitomca-kaplara, a posle dve godine, 1. septembra 1912, u čin pitomca-podnarednika. U septembru 1912. 43. klasa Niže škole vojne akademije je krenula u rat protiv Turske, a odmah potom, početkom 1913, i u rat protiv Bugarske.

2.Prvi balkanski rat

U leto 1912. srpska javnost se sve češće suočavala sa vestima o zločinima Albanaca nad srpskim življem u Osmanskom carstvu na području Stare Srbije. Napisima u štampi zahtevala se akcija srpske vlade da se takvi zločini spreče. Vlada Kraljevine Srbije je smatrala da vlada u Carigradu dozvoljava Albancima da vrše pritisak nad Srbima na Kosovu i Makedoniji. Članice Balkanskog saveza Srbija, Bugarska, Grčkai Crna Gora napale su Osmansko carstvo oktobra 1912. Draža je kao pitomac dospeo prvi put na bojno polje, u 19 godini. U Prvom balkanskom ratu njegova klasa je raspoređena na položaje bataljonskih ađutanata. Draža se nalazio u IV prekobrojnom pešadijskom puku prvog poziva. Ova jedinica je bila u sastavu Drinske divizije, ali je na početku rata prebačena u Dunavsku diviziju drugog poziva, tako da se Draža borio na makedonskom frontu.

Vojne operacije srpske vojske su se uspešno odvijale. Prva armija je u dvodnevnoj bici kod Kumanova (23. – 24. oktobra) razbila glavne turske snage. U Kumanovskoj bici Draža je dospeo sred najžešćih okršaja, kod Nagoričina i reke Pčinje. Dobro se pokazao, pa je pored Srebrne medalje za hrabrost dobio i čin narednika. Treća armija je ušla u Prizren, a potom i u Đakovicu, dok je Ibarska vojska ušla u Novi Pazar i spojila se sa crnogorskim trupama. Sredinom novembra 1912. srpske trupe su zauzele Bitolj i kod Florine su se spojile sa grčkim snagama, Druga srpska armija je sredinom novembra došla pod Jedrenena poziv bugarske Vrhovne komande. Dražina divizija u sastavu Druge

armije generala Stepe Stepanovića učestvovala je u opsadi Jedrena.[6] Tu su vođene dugotrajne borbe, koje su završene predajom grada, u martu 1913. Izlazak srpskih trupa na Kosovo omogućio je njihov prodor prema Jadranskom moru. Sredinom novembra 1912. srpske trupe izbile su na obalu kod Lješa. Trijumf srpskih i savezničkih armija bio je do te mere potpun da je pretio da izazove austrougarski napad. Pod pritiscima Austrougarske diplomatije na mirovnoj konferenciji i blokadom crnogorske obale, srpska vlada je odlučila da povuče svoje trupe južno do Skadra. Turska je priznala poraz, pa je 30. maja 1913. potpisala mirovni ugovor u Londonu.

3.Drugi balkanski rat

Srpska vlada je zbog ugovora sa Bugarskom iz 1912. trebala da ustupi delove Makedonije. Stvaranjem albanske države poremetilo je srpske planove. Srpska vlada je zahtevala izmenu ranijeg ugovora; to je pravdala ustupcima u Albaniji, upućivanjem Druge armije pod Jedrene i odsustvom bugarskih trupa u operacijama u Makedoniji. Srbija je odbila da se povuče iz Makedonije, što Bugarska nije htela da prihvati. Međutim, Bugarska je proširila zahteve i na Trakiju i deo Albanije. To je dovelo do sukoba sa ostalim balkanskim saveznicima.[7] U noćnim časovima, 29./30. juna 1913. bugarske trupe, ohrabrene podrškom Austro-ugarske, izvršile su iznenadan napad na srpske položaje na Bregalnici. Početkom jula vodila se ogorčena bitka na Bregalnici, u kojoj je bugarska armija bila poražena. U Drugom balkanskom ratu Dražin IV prekobrojni puk najpre se borio na pravcu od Stracina do Krive Palanke. Potom je iz Dunavske divizije drugog poziva prebačen u Moravsku diviziju drugog poziva. Na dužnost vodnika jedne pešadijske čete. Draža je učestvovao u borbama na Zletovskoj reci i dalje prema Kočanima. Tu je preboleo svoje prve ratne rane. Zajedno sa svojom klasom, 18. jula 1913. godine proizveden je u čin potporučnika.[6]Pobedama srpska vojske na Zletovskoj reci, kod Štipa i Kočana, na planini Serti, masivu Osogova, kod Pepelišta i Krivoloka bugarski poraz je bio okončan. U pomoć srpskoj vojsci pritekle su armijeRumunije i Grčke. U Bukureštu potpisan je ugovor o miru, 10. oktobra 1913.

Albanska pobuna 1913. Posle Drugog balkanskog rata Draža je prekomandovan na dužnost vodnika u pešadijski puk prvog poziva „Stefan Nemanja“, mobilisanim u Valjevu. Puk je krenuo prema Kosovu i Metohiji, radi gušenja arnautske pobune. Draža ostaje na Kosovu do kraja 1913. kao vodnik 2. čete 1. bataljona IV pešadijskog puka prvog poziva..

4.Prvi svetski rat

anuara 1914. godine 43. klasa je pozvana na dopunski kurs Niže škole Vojne akademije, radi završetka nastave po skraćenom postupku i programu. Po okončanju kursa, klasi je priznato da je završila vojnu akademiju, a potporučnici su vraćeni na dužnost vodnika pešadijskih četa. Draža je bio odličan student: diplomirao je kao četvrti u klasi. Draža je trebalo da pređe u artiljeriju, ali se od tog rasporeda odustalo zbog napada Austrougarske na Srbiju.[5] Pripadnik Mlade Bosne, Gavrilo Princip, izvršio je atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu, na Vidovdan, 28. juna 1914. Austrougarska je uputila ultimatum od 10 tačaka Srbiji. Beograd je prihvatio sve tačke osim poslednje, koja je značila gubitak državnog suvereniteta. Nezadovoljna odgovorom, Austrougarska Srbiji objavljuje rat 28. jula 1914. i bombarduje Beograd. Tokom mobilizacije srpske vojske, Draža je postavljen za vodnika 3. čete 1. bataljona III prekobrojnog puka prvog poziva Drinske divizije, u sastavu Treće armije. Austrougarske Balkanske vojske, prešla je reku Savu kod Šapca i Drine kod Loznice i nastavila napad ka Valjevu i drugim pravcima. Tokom avgusta vođene su žestoke borbe na planini Cer. Draža je učestvovao u Cerskoj bici, da bi već 9. septembra postao i zastupnik ranjenog komandira iste čete, kapetana II klase Čedomira Stanojlevića.} Srpska vojska je u Cerskoj bici pobedila i proterala neprijatelja sa svoje teritorije. Ali, Austrougarska Balkanska vojska kreće u novi napad na Srbiju. U teškim i iscrpljujućimborbama na Drini, Srpska vojska je trpela snažne udare i postepeno se povlačila. Draža se dobro pokazao i u tim borbama protiv Austrougara, zbog čega ga je pohvalio major Dušan Beserabić.[8] Sve tri srpske armije su i dalje bile u teškom stanju. Prelomni događaj se odigrao u Kolubarskoj bici, novembra i decembra 1914., u kojoj je Srpska vojska pobedila. Draža učestvuje i u žestokim borbama u Kolubarskoj bici, istakao se 24. i 25. oktobra na Kostajniku i 7. novembra na Plamomištu gde je ostao na položaju iako mu je bataljon odstupio. Major Ljubomir Đorđević u službenim beleškama predlaže da se potporučnik Mihailović odlikuje Zlatnom medaljom za hrabrost, što je posle pobede Srpske vojske i učinjeno.[5] Na srpskom frontu do početka jeseni 1915. zavladalo je zatišje.[9]

4.1Albanska golgota

Ulazak Italije na strani Antante maja 1915. probudilo je nadu da će vojni pritisak na Srbiju da popusti. Međutim, ulaskom Bugarske u rat na strani Nemačke i Austrougarska,Centralnim silama je pružilo novu priliku da raščiste račune sa Srbijom. Ratnu 1915. Dražin prekobrojni pešadijski puk započeo je kod Šapca, početkom jula. XI Nemačka armija kreće u novu ofanzivu na Srbiju.

Krajem septembra 1915. Draža je nastavio borbu protiv Nemaca u okolini Požarevca, tu je dobio novu dužnost komandira 4. čete 3. bataljona. Zbog velikih gubitaka, njegov bataljon je rasformiran 10. oktobra 1915. a potom se povlačio prema Peći. Druga polovina oktobra i početak novembra protekli su u povlačenju srpske vojske prema jugu. Svojim napredovanjem prema Južnoj Moravi i Vardaru Bugari blokiraju Srpsku vojsku u vardarskoj Makedoniji. Put prema Solunu je presečen. Srpska vojska i izbeglice se nalaze u bezizlaznoj situaciji na Kosovu i Metohiji. Nemačka vojska sa severa i bugarska armija sa istoka napreduju prema Kosovu sa jedinim ciljem da unište Srpsku vojsku u rasulu. Draža je u tom periodu bio vodnik ili zastupnik komandira određenih pešadijskih četa u 3. i 2. bataljonu, da bi 20. novembra 1915. uoči polaska Srpske vojske u Albansku golgotu, bio postavljen za vodnika pukovskog Mitraljeskog odeljenja, koje je imalo četiri mitraljeza zaplenjena od Austrougara. Jedini put Srpskoj vojsci i izbeglicima prema saveznicima i jadranskoj obali vodio je preko albanskih planina. Srpska vojska sa narodom kreće u povlačenje preko Albanije i Crne Gore u zimu 1915. pod strašnom hladnoćom, snegom zavejanim putevima u opštem rasulu na temperaturi 25 °C ispod nule. Vojsku u rasulu i izbegli narod izmoren gladom i hladnoćom napadaju albanski razbojnici. Sa svojim mitraljeskim odeljenjem, Draža se povlačio pravcem Peć – Berane – Podgorica – Skadar.[8] Prve grupe pristižu u Valonu, malu luku na jugozapadu Albanije. Među njima je i potporučnik Draža Mihailović. Dražin III prekobrojni puk je 9. februara 1916. prekomandovan u Vardarsku diviziju, da bi sledećeg dana bio upućen u logor Ipsos na ostrvo Krf. Draža je tokom Albanske golgote uspeo da sačuva mitraljeze koje je dužio, mada je sve teško oružje ostavljeno još u Metohiji. Posledice Golgote su se osećale i na ostrvu Krf i Vido na kojima je umrlo na hiljade iznemoglih srpskih vojnika. Draža je na Krf pristigao vrlo iscrpljen i neuhranjen.

4.2Solunski front

Od 15. februara 1916. godine Mihailović je u sastavu Mitraljeskog odeljenja 2. bataljona XXIII pešadijskog puka Vardarske divizije. Ovaj puk je nastao spajanjem III i IV prekobrojnog pešadijskog puka I poziva. Brodom Abda Mihailovićeva jedinica je 22. aprila napustila Krf i krenula put Solunskog fronta. Posle oporavka, u junu i julu 1916. oko 150.000 srpskih vojnika prebačeno je na bojište severno od Soluna. Po nalogu Nemačke vrhovne komande bugarske trupe su u avgustu preduzele napad na bitoljsko - lerinskom pravcu. Bugarski napad bio je iznenadan i žestok, neprijateljska ofanziva ubrzo je zaustavljena, a onda je Srpska vojska krenula u snažnu protiv ofanzivu. Krajem septembra, posle žestokih borbi u kojima je poginulo 3.000 srpskih vojnika, Drinska divizija je ovladala Kajmakčalanom i tako ponovo zakoračila na delić teritorije Kraljevine Srbije.[10] Desetog novembra 1916. oslobođen je Bitolj. Na Solunskom frontu Mihailović je učestovao u borbama na Ostrovskom jezeru, Gorničevu, kod Žiove, na kotama 1050 i 1368, na Sokocu, Zelenom brdu, Govedarskom kamenu i Dobrom polju. U bici kod sela Neokazi i Donje Vrbine, 11. septembra 1916, teško je ranjen. Lekarska komisija

u Solunu procenila je da zbog posledica ranjavanja potporučnik Mihailović više nije za stroj, pa mu je ponudila službu u pozadini, međutim, on je to odbio. Posle oporavka, vratio se u svoju jedinicu na prvu liniju fronta, aprila 1917. godine.[8] Početkom 1918. godine, Mihailović je sa svojim mitraljeskim odeljenjem prebačen u novoosnovani 1. jugoslovenski pešadijski puk Jugoslovenske divizije. U sastavu te divizije učestovao je u proboju Solunskog fronta. Na Solunskom frontu unapređen je u čin poručnika, 25. januara 1918. godine. Orden belog orla sa mačevima 4. reda dobio je 25. januara 1918. godine, za stečene zasluge i pokazanu hrabrost u ratu. Drugo mitraljesko odeljenje 23. puka, jedino je u celom puku odlikovano zlatnom medaljom za hrabrost. Najzad, Mihailović je, jedini u diviziji, dobio i Engleski vojni krst i to odlukom komandanta divizije. Posle dvadesetčetvoročasovne topovske paljbe 15. septembra 1918. u pola šest ujutru, srpska pešadija krenula je u juriš. Za deset dana, slamajući otpor nemačko-bugarskih snaga, srpska Prva i Druga armija izbile su na liniji Štip - Veles. Uz vešta pregrupisavanja, prodor srpske vojske je bio nastavljen: 5. oktobra oslobođeno je Vranje, 12. oktobra srpske trupe su ušle u Niš, a 1. novembra 1918. srpska vojska pobedonosno je umarširala u Beograd.

5.Između dva svetska rata

Oslobađanje Srbije ponovo nije donelo kraj rata. Kao i 1913, on je i sada upućen u gušenje albanske pobune. Na Kosovu i Metohiji je boravio od kraja septembra 1918, pa sve do kraja zime 1919. godine. Njegovo prvo mirnodopsko odredište je kasarna Kralj Petar I u Skoplju. Kao najboljeg oficira u puku, komandant ga je predložio za prelazak u kraljevu gardu u Beograd. U jesen 1919. godine poručnik Mihailović je postao vodnik 3. čete 1. bataljona pešadijskog puka kraljeve garde. Međutim, nije se dugo zadržao u kraljevoj gardi, zbog jednog incidenta u kafani Sloboda, uoči ponoći 31. decembra. Njegov drug, gardijski poručnik Stefan Buhonjicki, pripit je držao zdravicu, u kojoj je pohvalno spomenuoboljševičku revoluciju. Kada su Bohonjickom zbog toga upućene pretnje, Draža je izvadio pištolj, repetirao i stavio na sto, rekavši: Da vidimo ko je bolji Srbin od mene!. Dobio je 15 dana zatvora, a onda je već 25. januara 1920, vraćen u 28. pešadijski puk u Skoplje.[5]

Nekoliko meseci posle svog prvog boravka u zatvoru, Mihailović je, 11. aprila, još jednom odlikovan zlatnom medaljom za hrabrost. 11. maja je postavljen za vodnika mitraljeskog odeljenja u 3. podoficirskoj školi u Skoplju. Usledilo je unapređenje u čin kapetana 2. klase, 14. oktobra, i još jedno odlikovanje, Orden belog orla sa mačevima 5 reda, koje mu je uručeno 1. decembra 1920. godine.[11] Te, 1920. godine, oženio se sa Jelicom Lazarević, ćerkom pukovnika Jevrema Brankovića. Jelica i Dragoljub su izrodili četvoro dece: sinove Branka 1921, Ljubivoja 1922 i Vojislava 1924 i ćerku Gordanu 1927. Branko je umro 1995, u Beogradu, Ljubivoje je preminuo u prvoj godini života, a Vojislav je poginuo

pored svog oca, maja 1945. godine na Zelengori. Gordana je dečiji lekar radiolog u penziji i danas živi u Beogradu.

Sledeće, 1921. godine, Mihailović je nakratko, od 7. jula do 30. septembra, službovao u Sarajevu. Bio je nastavnik u Drugoj podoficirskoj pešadijskoj školi. Vratio se u Beogradpošto je primljen za polaznika 23. klase Više škole vojne akademije. Dve godine kasnije diplomirao je sa odličnim uspehom. U međuvremenu, 5. novembra 1921. godine Draža Mihailović je odlikovan Albanskom spomenicom, a 24. oktobra 1922. unapređen je u čin kapetana 1. klase. Kao kapetan 1. klase Draža je godinu i po dana radio u obaveštajnom odeljenju, a šest meseci u nastavnom odeljenju. Majorski ispit je položio 16. marta 1925. godine, da bi u čin majora bio unapređen krajem te godine, 17. decembra. U generalštabnu struku je preveden 24. februara 1926, koja se može porediti sa današnjom titulom doktora vojnih nauka. U to doba Kraljevina Jugoslavije je svoje najbolje oficire slala u Francusku na specijalizaciju, pa se i Mihailović obreo u Parizu 1930. godine.

Pre nego što će otići u diplomatiju, Draža je obavljao više dužnosti u zemlji. Za pomoćnika načelnika štaba Dunavske divizije u Beogradu postavljen je 19. marta 1926. godine. Pored toga, za 1926. godinu bio je stalni član ispitne komisije za čin potporučnika ekonomske struke. Na generalštabne poslove u štabu kraljeve garde premešten je 19. januara 1927. godine. U gardi je bio pomoćnik načelnika štaba, vršilac dužnosti načelnika štaba, i najzad načelnik štaba, a jedno vreme je komandovao 3. bataljonom pešadijskog puka kraljeve garde. Istovremeno, Draža je bio član više ispitnih komisija, kao i nastavnik strategije u Nižoj školi intendantske akademije. Prosvetni Orden Svetog Save 2. reda dobio je 25. januara 1928. godine. Čin potpukovnika dobio je na Vaskrs 1930. godine.[5]

Službovanje u kraljevoj gardi potpukovnik Mihailović završio je 14. februara 1935, kada je prekomandovan u organizacijsko odeljenje generalštaba ministarstva vojske i mornarice. Tu je ostao do 28. maja, kad je stigla naredba za odlazak u Sofiju, na mesto vojnog atašea Kraljevine Jugoslavije. Tamo je naučio i bugarski jezik i dobio dva bugarska odličja: Orden Aleksandra Nevskog 3. stepena, koji mu je uručio lično car Boris prilikom odlaska, i Orden krsta Svetog Aleksandra, koji će stići tri godine kasnije, 1939. Za vreme službe u Sofijidobio je i pukovnički čin, 6. septembra 1935, povodom rođendana prestolonaslednika Petra Karađorđevića.[12] Mihailović je maja 1936. godine na zahtev bugarske vlade povučen iz Sofije, pošto je uspostavio kontakte sa nekim kompromitovanim bugarskim oficirima, pa je premešten za vojnog atašea u Pragu.[13] Pukovnik Draža Mihailović je stigao u Prag 22. maja 1936. godine i ostao je tu do maja naredne godine. U Pragu se nije bavio politikom već brojnim vojnim pitanjima, kao što su nabavka čehoslovačkih aviona, pancir prsluka, uputstava za protivoklopno ratovanje itd. Na oproštajnom prijemu, predsednik Čehoslovačke uručio je Draži Mihailoviću Orden belog lava 3. reda.

Maja 1937. godine pukovnik Draža Mihailović postavljen je za načelnika štaba Dravske divizijske oblasti u Ljubljani. Njegovo novo radno mesto nalazilo se u kasarni Vojvoda Mišić. Aprila sledeće, 1938. godine, Mihailović je prešao za komandanta 39. pešadijskog puka uCelju, koji je pripadao istoj divizionoj oblasti. Tokom službe u Celju, svojim pretpostavljenim je predstavio plan za reorganizaciju jugoslovenske vojske na nacionalnoj osnovi - na srpsku, hrvatsku i slovenačku - jer je verovao da je nacionalno homogene vojske biti bolje od mešovite, što će uvećati jedinstvo vojske i borbene sposobnosti. Njegovi pretpostavljeni su odbacili ovaj plan i 1. novembra 1939. su ga kaznili sa 30 dana zatvora.[14] Posle tačno godinu dana, aprila 1939. godine, Mihailović se vratio u Ljubljanu, ovog puta za načelnika štaba utvrđivanja. Tu ostaje do avgusta, kada je postavljen za stalnog nastavnika Vojne akademije u Beogradu. Tokom 1940. godine više puta su zabeleženi Dražini javni antihitlerovski ispadi. Najzad, posle njegovog napada na Hitlera na jednom prijemu u britanskoj ambasadi}, nemački poslanik Viktor Fon Hern uputio je protest jugoslovenskom ministru inostranih poslova Cincar-Markoviću. Zato general Nedić još jednom kažnjava Mihailovića sa 30 dana zatvora.[14] Kaznu izdržava u Mostaru, gde je, takođe po kazni, upućen za pomoćnika načelnika generalštaba primorske armijske oblasti, 23. oktobra 1940. godine.

6.Drugi svetski rat

Nemačke, italijanske, mađarske i bugarske oružane snage napale su Kraljevinu Jugoslaviju 6. aprila 1941. bez objave rata. Pukovnik Mihailović se prvog dana rata nalazio u Kiseljaku kod Sarajeva na položaju načelnika Operativnog odeljenja Druge armije Jugoslovenske vojske. Pukovnik Mihailović prelazi u Slavoniju gde organizuje jedinice i njihovo prebacivanje preko reke Save usled munjevitog prodora nemačkih snaga iz pravca severa. Pukovnik Draža naređuje svojim vojnicima 9. aprila rušenje mosta na Savi kod Brčkog radi zaustavljanja neprijateljskog napredovanja. U Gračanici Draža postaje 13. aprila komandant Brzog odreda. Tokom 14. aprila bori se protiv hrvatskih ustaša u Derventi i Bosanskom Brodu, koji nastoje da ova mesta priključe tek proglašenoj NDH. Pukovnik Mihailović 15. aprila odbija naredbu o kapitulaciji i predaji svog odreda, pa sa delom Brzog odreda odlazi u šumu.[15] Draža je 20. aprila Brzi odred preimenovao u Gorski odred. Grupa oficira, podoficira i vojnika Jugoslovenske vojske, na čelu sa Dražom prebacila se sa planina Istočne Bosne, preko reke Drine u Zapadnu Srbiju, sa namerom da produži otpor. Draža sa Gorskim odredom stigao je na Ravnu goru, 11. maja 1941. gde je osnovao Komandu Četničkih odreda Jugoslovenske vojske.[16] Tokom leta 1941. Draža radi na stvaranju organizacije pokreta otpora. Početkom avgusta 1941. Draža upućuje grupu oficira u Bosnu radi pomoći srpskim ustanicima u borbi protiv NDH.

[17] Krajem avgusta četnici oslobađaju Loznicu od Nemaca, čime otpočinje ustanak u Srbiji.

Tokom ustanka izbija bratoubilački rat između partizana i četnika. Nemci koriste nastalu situaciju, razbijaju ustaničke odrede i vrše masovne zločine nad srpskim civilima. Početkom decembra 1941. Nemci kreću u ofanzivu na Ravnu goru, pod šifrovanim nazivom „Operacija Mihailović.[17] Nemačka Vrhovna komanda u Srbiji preko radija, letaka i plakata objavljuje prvu poternicu za Dražom.[17] U međuvremenu, Draža je uspostavio vezu sa Zapadnim saveznicima i Jugoslovenskom vladom, koja se nalazi u Londonu, oni potvrđuju legitimitet njegove akcije.[15] Novi predsednik Vlade akademik Slobodan Jovanović, 19. januara 1942.postavlja Dražu za ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva.[15] Draža je ukazom Vlade, 7. decembra 1941. proizveden u čin brigadnog generala, a ukazom od 19. januara 1942. u čin divizijskog generala.[15] Tokom marta i aprila 1942. britanska i nova jugoslovenska vlada u Londonu su napravili vojni plan o otvaranju Drugog fronta u Jugoslaviji nazvavši ga „Plan invazije Jugoslavije“. Od 15. maja do 3. juna 1942. Nemci pokreću „Operaciju Forstrat“, [18] a potom i „Akciju 800“,[19] radi hvatanja generala Mihailovića.[19] Juna 1942. Draža se od nemačkih potera sklanja u Crnu Goru, u italijansku okupacionu zonu, a 17. jula 1942. Jugoslovenska vlada ga ukazom unapređuje u armijskog generala. U Zimonjića Kuli kod Avtovca, 13. jula 1942. Draža održava sastanak sa četničkim prvacima, Hercegovine, Crne Gore i Dalmacije,[20] radi priprema za stvaranje mostobrana prilikom Savezničke invazije Jugoslavije najadransku obalu.[21] Draža zatim odlazi iznad Kolašina, na planinu Sinjajavinu. Ovde se Vrhovna komanda zadržala sve do maja 1943. gde je vršila pripreme za zajedničko sadejstvo sa angloameričkim snagama pred planiranu invaziju na Jugoslaviju. Zaleđe južnog Jadrana, od ušća reke Bojane do ušća Neretve za Vrhovnu komandu JVuO predstavljalo je najznačajnije strateško mesto, jer je upravo u ovoj oblasti planirano angloameričko iskrcavanje iz južne Italije na Jugoslaviju. Avgusta 1942. godine britanski premijer, Vinston Čerčil, je u Moskvi izneo Staljinu ovaj plan, koji je podrazumevao da Zapadni saveznici posle uspešnih vojnih operacija protiv Nemaca u severnoj Africi zauzmu Siciliju, a potom i donju Italiju, koju je trebalo iskoristiti kao platformu sa koje bi se izvršila invazija oko milion vojnika na Jugoslaviju i time otvorio Drugi front, posle čega bi se izveo brzi prodor preko Mađarske, Slovačke i Rumunije (ove države nisu bile okupirane od Nemačke i predstavljale su Hitlerov meki trbuh) i napale s leđa nemačke snage na Istočnom frontu čime bi se oslabio pritisak na Crvenu armiju i SSSR. Međutim, Staljin je odbio ovaj plan tražeći od Čerčila da Zapadni saveznici otvore Drugi front što zapadnije, u Francuskoj, tajno time računajući na potencijalni ratni plen, istočnu Evropu i Balkan. Čerčil je napustio Moskvu bez dogovora sa Staljinom, a Zapadni saveznici su nastavili da izvode vojne operacije prema svom vojnom planu, usmeravajući prodor svojih snaga prema Balkanu. U narednih godinu dana, sve do jeseni 1943. postojaće sukob između Zapadnih saveznika i SSSR oko mesta otvaranje Drugog fronta, Jugoslavije ili Francuske.

Krajem februara 1943. zbog očekivane savezničke invazije, u Severnoj Hercegovini počinju žestoke borbe između, partizana i četnika, koje se nastavljaju nesmanjenom žestinom krajem aprila i početkom maja 1943. na Severu Crne Gore, a zatim ovaj sukob prekida velika nemačka ofanziva na oba rivalska pokreta otpora, upadom oko 65.000 nemačkih vojnika u italijansku okupacionu zonu, ova ofanziva je nosila šifrovan naziv „Operacija Švarc“.[22] General Mihailović se uspešno izvlači iz nemačkog obruča i sa delom svojih snaga kreće na sever u pravcu Zlatara i Javora.

Od daljih nemačkih potera Draža se sklanja na planinu Čemerno, gde se zadržava celog leta 1943. Niz neuspelih akcija naterao je Nemce da ucene glavu generala Mihailovića. Poternica je objavljena 21. jula 1943. na 100.000 rajhsmaraka u zlata.[17] Početkom septembra1943. Nemci saznaju mesto Dražinog boravka i upućuje znatne snage prema Čemernu. Četnici primaju borbu sa Nemcima, koje zatim savlađuju i odbacuju. Vrhovna komanda i saveznički oficiri se zatim prebacuju na Zlatibor, a početkom oktobra 1943. se premeštaju u okolinu Višegrada. Tada jake četničke snage kreću u ofanzivu prema Sarajevu, napadaju nemačko-ustaške snage u Višegradu, 5. oktobra1943. i posle žestokih borbi oslobađaju mesto,[23] a potom u bici na Semećkom Polju, 6. oktobra razbijaju jake nemačke snage.[24]Četnici i saveznički oficiri su srušili veliki železnički most kod Višegrada, 7. oktobra 1943.[25] a istog dana oslobađaju posle žestokih borbiRogaticu od ustaša.[26] Četnici su proterali Nemce iz Goražda, Foče i Olova i krenuli u napad na Sokolac i Sarajevo, ali su ih tada napale sa fronta jake nemačko-ustaške snage i naterale na odstupanje. Posle pobede Crvene armije u tenkovskoj bici kod Kurska, u narednih par meseci usledilo je oslobođenje većeg dela SSSR. Iz straha da Staljin ne potpiše separatni mir sa Hitlerom, Zapadni saveznici naTeheranskoj konferenciji u gradu Teheranu prihvataju da otvore Drugi front u Francuskoj i da istočna Evropa i Balkan postanu njegov ratni plen. Početkom novembra 1943. Vrhovna komanda na čelu sa Dražom kreće na marš preko planine Tare i Povlena i dolazi decembra1943. u Azbukovicu, na planinu Bobiju. U selo Ba, Draža dolazi 20. januara 1944. radi priprema Svetosavksog kongresa. Višestranački Jugoslovenski nacionalni kongres je održan od, 25. do 29. januara 1944. u selu Ba. Kongresu su prisustvovali 272 delegata iz 11 različitih političkih partija, na kraju zasedanja usvojena je Baška rezolucija,[27] koja je predviđala obnovu i demokratsko uređenje Jugoslavije kao parlamentarne monarhije sa tri federalne jedinice, Srbijom, Hrvatskom i Slovenijom, u kojoj bi bila zagarantovana sva ljudska i građanska prava njenih državljana. Posle kongresa Draža odlazi u oblast Ovčara, gde se zadržava do početka marta 1944. Početkom aprila otpočela je partizanska ofanziva na Srbiju iz pravca Sandžaka. Od sredine proleća do početka jeseni 1944. u Srbiji je vođeno više značajnih borbi između dva rivalska pokreta otpora. Četnici su spasavali američke pilote oborene od strane Nemaca iznad Srbije. Od kraja maja 1944. pa do kraja februara 1945. tokom Operacije Vazdušni most četnici su uspešno izvršili evakuaciju oko 700 spasenih američkih pilota.

Draža se od aprila do septembra 1944. nalazio u oblasti Ravne gore. Tek što je napunio 21 godinu života, kralj Petar II je, 12. septembra 1944. pod pritiskom britanskog premijera, Vinstona Čerčila, održao govor preko radio Londona u kome je pozvao četnike da stanu pod komandu, partizana, rivalskog pokreta otpora na čijem čelu se nalazioJ. B Tito[28] Dve nedelje kasnije, 28. septembra 1944. u Srbiji prodire Crvene armija sa 300.000 sovjetskih vojnika i u Beogradskoj operaciji zauzima veći deo Srbije od Nemaca, tokom te ratne operacije poginulo je 4.350, a ranjeno 14. 488 sovjetskih vojnika.[29] Crvenoj armiji su se pridružili i Titovi partizani. Sa Vrhovnom komandom i američkom vojnom misijom Rendžer Draža polovinom septembra 1944. sa Ravne gore stiže u Mačvu. Pred samu sovjetsku invaziju na Srbiju Draža 27. septembra 1944.prelazi preko reke Drine u Semberiju. Četnici nisu pružali otpor Crvenoj armiji u Srbiji, već su ih neke jedinice dočekivale kao Saveznike i pomagale u dejstvima protiv Nemaca. Glavna četnička vojska se ipak povlači u Bosnu pred nastupom ideološkog neprijatelja. Draža iz Semberije prelazi u bosansku posavinu, a početkom oktobra 1944.boravi na planini Trebavi. Tokom novembra 1944. Draža se nalazi u okolini Sarajeva, a tokom decembra 1944. sa Vrhovnom komandom boravi u Kladnju, odakle se vraća na Trebavu, gde ostaje do sredine marta 1945. Sredinom marta 1945. sve četničke jedinice prelaze reku Bosnu i smeštaju se na planinu Vučijak. Ovde Draža donosi odluku da se preko Centralne Bosne izvrši proboj za Srbiju. Dražina vojska se kretala u tri velike kolone. Draža je želeo da stigne u Srbiju pre nemačke kapitulacije. Od planineMotajice skrenuli su na jug, pa brzim pokretima opštim pravcem: Motajica - istočno od Kotor Varoši - između Travnika i Zenice, izbili su u oblast Fojnice. Ovim pravcem kolone su bile stalno napadana od ustaša. Četnici su prešli preko Ivan - planine i zapadnih padina Bjelašnice, obišli su Kalinovik sa zapada, skrenuli su na istok gde su pokušali da pređu reku Drinu, na mestu ušća Sutjeske. Na Zelengori, četnici su se 13. maja 1945. sukobili sa partizanima. Glavnina vojske je izginula ili zarobljena i potom većinom streljana.

7.Posle Drugog svetskog rata

Draža je krenuo na sever sa grupom od nekoliko desetina četnika. U selu Bulozi kod Goražda, u noći između 23. i 24. maja 1945. gine Dražin sin Vojislav. Draža se narednih dana kretao prema Drini sa grupom od 22 četnika, koju je radi lakšeg proboja podelio na više delova. Ubrzo stupa u vezu sa majorom Dragišom Vasiljevićem, komandantom Višegradske brigade. Draža prelazi reku Drinu i neko vreme ostaje u oblasti Krupnja i Bajine Bašte, ali se potom vraća u okolinu Višegrada. Razboleo se od pegavog tifusa tokom februara 1946. Zarobljen je u okolini Višegrada 13. marta 1946. Ministar unutrašnjih poslova FNR Jugoslavije, Aleksandar Ranković, je 24. marta 1946. u svom ekspozeu u Narodnoj skupštine obznanio da je Dragoljub Mihailović od 13. marta nalazi u rukama vlasti.[30] Prethodno, Ranković je iz Beograda javio J. B. Titu, koji se nalazio u Varšavi, da je Draža uhvaćen, a ovaj specijalnim telefonom

pozvao Staljina da mu vest lično saopšti.[30] Vest o hapšenju generala Mihailovića, obišla je svet munjevito i različito je primljena. Od komunističkog Istoka sa velikim oduševljenjem; u demokratskoj javnosti Zapada, sa izvesnom skepsom i ogorčenjem.[30] Već 21. aprila 1946., list „Borba“ je obeledanio vest da je ukazom Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ grupa boraca Jugoslavenske armije i odlikovana, iznoseći i pojedinačno njihova imena.[31] Način na koji general Mihailović uhvaćen bio je obavijen velom tajne punih 16 godina. Od 5. avgusta do 17. septembra 1962. beogradska „Politika“ objavila je feljton pod naslovom „Kako je uhvaćen Draža Mihailović“.

7.1Sudski proces

Suđenje generalu Mihailoviću održano je od 10. juna do 15. jula 1946. godine.[32] Uz glavno-optuženog Mihailovića suđeno je većoj grupi ljudi: Prof. Slobodanu Jovanoviću, drBožidaru Puriću, dr Stevanu Moljeviću, dr Mladenu Žujoviću, dr Živku Topaloviću, dr Milanu Gavriloviću, dr Momčilu Ninčiću, Živanu Kneževiću, Radoju Kneževiću, Konstantinu Fotiću, Đuri Viloviću, Radoslavu Radiću, Slavoljubu Vranješeviću, Milošu Glišiću, Petru Živkoviću, Dragomiru Jovanoviću, Tanasiju Diniću, Veliboru Joniću, Đuri Đokiću, Kosti Mušickom, Bošku Pavloviću, dr Lazaru Markoviću i dr Kosti Kumanudiju. Mihailovićeve sudije su bili Mihailo Đorđević (Predsednik vojnog veća), Milija Laković, Mihailo Janković, Nikola Stanković i Radomir Ilić (sudije) i Todor Popadić (sekretar). Tužilac je bio pukovnik Miloš Minić, kome je pomagao Miloš Jovanović.[32]. General Mihailović je na kraju suđenja izneo svoju završnu reč:

 „Našao sam se u vrtlogu događaja i smernica... Ostao sam ipak samo vojnik. Ubeđen sam bio da sam na pravom putu i pozivao sam svakog stranog dopisnik, pa čak i jednu misiju Crvene armije da dođu u moj Glavni štab. Sudbina je bila nemislosrdna prema meni, kada me je okrutno ubacila u ovakav vihor, najteži mogući koji može jednog čoveka snaći. Mnogo sam hteo, mnogo sam započeo, mnogo verovao, ali svetski vihor odneo je mene i moj rad.“

Od 47 tačaka optužnice koju je Miloš Minić pročitao 10. juna 1946. u Beogradu, Draža je osuđen po osam tačaka. Prva je glasila:

 „Kriv je što je od početka druge polovine 1941, pa za sve vreme rata i neprijateljske okupacije organizovao i rukovodio oružane četničke formacije poznate pod imenom "četnici Draže Mihailovića" i takozvana Jugoslovenska vojska u otadžbini, koje su imale za cilj da

oružanom akcijom i terorom u saradnji s okupatorom podrže okupaciju i uguše oružani ustanak i oslobodilačku borbu srpskog i ostalih naroda Jugoslavije.“

Draža Mihailović nikad nije osuđen kao ratni zločinac, kako se kasnije našlo u istorijskim udžbenicima, već uglavnom zbog borbe protiv NOB-a.

General Mihailović je 15. jula 1946. godine osuđen na smrt streljanjem, trajan gubitak političkih i građanskih prava kao i oduzimanje celokupne imovine. Streljan je na nepoznatom mestu 17. jula 1946. godine. Ni danas se ne zna gde je tačno grob generala Draže.

8.Odlikovanja

Srebrna medalja za hrabrost, uručena 1913. Spomenica za Srpsko – turski rat, uručena 1913. Spomenica za Srpsko – bugarski rat, uručena 1913. Zlatna medalja za hrabrost, uručena 1915. Engleski Vojni krst, uručen 1917. Beli orao sa mačevima četvrtog reda, uručen 1918. Beli orao sa mačevima petog reda, uručen 1920. Spomenica za rat 1914 – 1918., uručena 1920. Zlatna medalja za hrabrost, uručena 1920. Albanska spomenica, uručena 1921. Orden Svetog Save četvrtog reda, uručen 1928. Bugarski Komandirski krst Svetog Aleksandra, uručio lično car Boris

u Sofiji 1936. Čehoslovački Orden belog lava trećeg stepena za vojne zasluge, uručio lično

predsednik 1937. Francuski Ratni krst, dodelio general Šarl de Gol, 1943. Američka Legija zasluga prvog stepena, najviši orden namenjen strancima,

dodelio predsednik Hari Truman 29. marta 1948. Uručen Dražinoj kćerki Gordani 2005.

Draža je uoči Drugog svetskog rata poslao paket sa svim ordenima dobijenim do 1938. poštom iz Mostara, gde je bio sa vojnom službom 1940., porodici u Beograd. Ali, porodica nije nikad primila paket. Svi Dražini ordeni su bespovratno izgubljeni u poštanskom saobraćaju. Poslednja dva odlikovanja koja su dodeljena Draži, francuski Ratni krst i američka Legija zasluga prvog stepena, dodeljen posthumno, danas se nalaze u Muzeju na Ravnoj gori. Dragoljub Mihailović je najodlikovaniji srpski oficir u istoriji.

8.1Francuski Ratni krst

Komandant francuskog pokreta otpora, general Šarl de Gol, odlikovao je generala Dražu Mihailovića Ratnim krstom. Uz ovaj orden on je izdao i pohvalnu naredbu, koja je 2. februara1943. godine pročitana svim francuskim jedinicama:

 „Armijski general Dragoljub D. Mihailović, legendarni junak, simbol najčistijeg rodoljublja i najviših jugoslovenskih vojničkih vrlina, nije prestao voditi borbu na okupiranom nacionalnom tlu. Uz pomoć rodoljuba, on bez sustajanja ne da mira okupatorskoj vojsci, tako pripremajući onaj konačan juriš koji će dovesti do oslobođenja njegove otadžbine i celog sveta, rame uz rame s onima koji nikad nisu smatrali da se jedna velika zemlja može da pokori surovom zavojevaču.“

8.2Američka Legije zasluga

Pored odlikovanja koje je Draža Mihajlović dobio tokom Balkanskih i Prvog svetskog rata, 1948. god. američki predsednih Hari Truman posthumno ga je odlikovao ordenom Legije zasluga zbog učestvovanja u operaciji spasavanja američkih pilota oborenih iznad Jugoslavije.

Komisija za odlikovanja Pentagona odlučila je da generala Dragoljuba Mihailovića uvrsti u “Legiju zaslužnih”, nakon izveštaja istražne komisije Komiteta za pravedan sud Draži Mihailoviću.

Ova komisija, koja je okupljala najuglednije ljude SAD (šest senatora, osam kongresmena, pet guvernera...) otvorila je javna saslušanja u Advokatskoj komori njujorškeopštine 13. maja. Saslušanja su trajala pet dana, paralelno s procesom koji su komunističke vlasti u Beogradu vodile protiv Draže Mihailovića.

Najveću pažnju Komisija je posvetila navodnoj saradnji Mihailovića sa Silama osovine, jednoj od najtežih tačaka optužnice koji je Vojni sud u Beogradu prihvatio.

Orden je, u maju 2005. god. uručen njegovoj ćerki Gordani na skromnoj ceremoniji održanoj u ambasadi SAD u Beogradu. Odlikovanje nije uručeno sve do tada zato što je američki interes na Balkanu bila neutralna Jugoslavija pod Titovom upravom. Pretpostavljalo se da bi jedan ovakav čin gurnuo Jugoslaviju u naručje SSSR-u i da bi ona postala članica Vašravskog pakta. Vest o dodeli OD generalu Draži Mihajloviću, tačnije o njegovom uručenju Dražinoj ćerki Gordani izazvala je burne reakcije u Bosni i Hrvatskoj među onim snagama koje nastoje da Jugoslovensku vojsku u otadžbini izjednače sa Ustašama i drugim

vojnim formacijama sastavljenim od pripadnika nekadašnjih jugoslovenskih naroda koje su operisale na Balkanu.[34]

Tokom Drugog svetskog rata, 1944. god. američka obaveštajna služba je, u saradnji sa Jugoslovenskom vojskom u otadžbini i njenim komandantom generalom Dražom Mihajlovićem sprovela operaciju "Holjard" (Halyard). Glavni cilj operacije bila je evakuacija američkih pilota, pripadnika američke 15. vazduhoplovne armije koji su oboreni iznad teritorije Jugoslavije. Oboreni američki piloti su uz pomoć pripadnika JVuO prebacivani na teritoriju pod njihovom kontrolom odakle su američkim avionima evakuisani u Italiju sa improvizovanih poljskih aerodroma Boljanići, Kociljevo i Pranjani. Operacija Holjard bila je najveća operacija organizovanog spasavanja oborenih američkih avijatičara u Drugom svetskom ratu.[35]

9.Zanimljivosti

U uglednom časopisu Tajm maja 1942. izašao je članak o generalu Dragoljubu Mihailoviću, sa njegovom slikom na naslovnoj strani.[36]

U vreme dok je Drugi svjetski rat uveliko besnio, u Holivudu su se snimali filmovi. Tako je Holivud postao jedan od centara antinacističke propagande i deo američke ratne mašinerije. U moru ovakvih filmova snimljena je i filmska epopeja o herojskom otporu četnika nacističkim okupatorima Kraljevine Jugoslavije. Film je snimljen1943. godine u režiji Luisa Kinga pod nazivom "Četnici - borbena gerila [37]". Uloga četničkog komandanta i vođe pokreta otpora pripala je Filipu Dornu. Britanci su sa promenom svoje zvanične politike ovaj film prikazivali bez uvodne špice pod imenom Partizani.

U poslednjoj fazi rata američki predsednik Frenklin Delano Ruzvelt poklanjao je zaslužnim pojedincima luksuzno opremljenu knjigu "Četiri slobode", koja se sastojala od po četiri fotografije i četiri teksta. Istaknuti američki umetnici izražavali su, perom i kičicom, svoje viđenje slobode govora i izražavanja misli, slobode veroispovesti, slobode od siromaštva i slobode od straha. Jedan primerak knjige predsednik Ruzvelt poklonio je generalu Draži Mihailoviću. Danas se knjiga "Četiri slobode" namenjenu generalu Mihailoviću čuva u Arhivu SANU u Beogradu.

Gradonačelnik Los Anđelesa Tom Bredli je doneo Ukaz kojim se 17. jul 1986. proglašava za „Dan sećanja na generala Dražu Mihailovića.“ [38]

Tokom boravka u zatvoru i iščekivanju presude 1946. godine generalu Draži Mihailovići je bilo dozvoljeno da čita knjige. Poslednji roman koji je Draža pročitao i od koga se u ćeliji nije odvajao sve do svoje smrti bio je Stenda-lov Parmski kartuzijanski manastir.

Armijski general Dragoljub M. Mihailović (1893–1946), komandant Jugoslovenske vojske u Otadžbini, načelnik štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske 1941–1945. i ministar vojni u jugoslovenskim

vladama 1942–1944, zarobljen je 13. marta 1946. od strane Odeljenja za zaštitu naroda (OZN-a) za Srbiju pod dugo godina nepoznatim i arhivskim dokumentima nepotvrđenim okolnostima. Posle višenedeljnog isleđenja i javnog procesa, general Mihailović je sa većim brojem lica, koji su reprezentovali protivničku stranu komunističkog pokreta u Srbiji, 15. jula 1946. osuđen na smrt streljanjem. Kazna je izvršena 16. ili 17. jula, ali do danas nisu dokumentovano razjašnjena dva pitanja:1) na koji način je OZN-a za Srbiju, uz pomoć OZN-e za Jugoslaviju i jedinica KNOJ-a i Narodne milicije, zarobila generala Mihailovića 1946. godine; 2) kojeg dana i na kojoj lokaciji je izvršena presuda (egzekucija) i gde su pokopani zemni ostaci generala Mihailovića i ostalih osuđenih?

Do najnovijih vremena srpska istoriografija nije došla do dokaza koji bi opisali i arhivskom građom dokumentovali razjašnjenje ova dva pitanja. Nijedan istoričar koji je istraživao ovu temu nije došao do relevantnih podataka koji bi razrešili ova pitanja. Slično je pitanje i samoubistva generala Milana Nedića 1946. godine, o čemu takođe nema nikakvih relevantnih podataka.

Formiranje Državne komisije i osnovne pretpostavke pre istraživanja

Odlukom republičkog javnog tužioca od 27. aprila 2009, formirana je „Komisija za otkrivanje činjenica o izvršenju smrtne kazne nad generalom Dragoljubom Dražom Mihailovićem“.1 Nekoliko dana kasnije, Vlada Republike Srbije je na predlog Ministarstva pravde donela zaključak po kome se „skida oznaka poverljivosti sa svih akata koji se odnose na izvršenje smrtne kazne Dragoljubu Draži Mihajloviću“. Čuvanja službenih, državnih i vojnih tajni oslobođena su i sva lica koja su obavezana tom dužnošću a u vezi sa predmetom generala Mihailovića. Oznaka poverljivosti skinuta je sa svih akata ministarstava i posebnih organizacija koja se odnose na izvršenje smrtne kazne nad generalom. Ranijim istraživanjima u Vojnom arhivu utvrdili smo da se dokumenti koji razrešavaju ovaj problem ne čuvaju. Za arhivu BIA (ranije RDB, SDB I UDB-a za Srbiju) nije nam bilo poznato da li postoji arhivska građa koja bi navela na razrešenje ovog pitanja. U više navrata čelni ljudi ove institucije demantovali su posedovanje ovakvih dokumenata. Indikativno je ipak da se u holu jedne od zgrada BIA nalaze lične stvari generala Mihailovića u trenutku zarobljavanja, odnosno streljanja, kao i pojedini dokumenti iz vremena operacije zarobljavanja generala. Uz činjenicu da je ova institucija bila nosilac operacije zarobljavanja I streljanja 1946, ovo je potvrđivalo da je takva građa morala da postoji i da je određeno vreme čuvana u ovoj instituciji. Bilo je

neophodno da Državna komisija utvrdi da li ova građa postoji i gde se nalazi.

Kako je reč o veoma interesantnom istorijskom i političkom pitanju za Srbiju, na početku komisijskog istraživanja pretpostavili smo da su ovu građu izdvojile određene ličnosti bliske državnom i partijskom vrhu i koristile je za lične potrebe (pisanje, na primer), i da je ona na taj način zagubljena. O ovome svedoči i podatak da smo u zaostavštini istoričara Jovana Marjanovića, koja je predata Institutu za savremenu istoriju 1997, našli kopiju materijala sa isleđenja Mihailovića 1946. godine.2 Pretpostavili smo takođe da je ova građa mogla da bude uništena u velikoj akciji revizije i uništavanja građe UDB-e posle smenjivanja Aleksandra Rankovića 1966–1969. godine.

Zarobljavanje generala Mihailovića marta 1946

Jugoslovenska i srpska javnost saznale su o načinu hvatanja generala Mihailovića preko publicističkih knjiga dvojice pripadnika grupe koja je učestvovala u njegovom zarobljavanju januara–marta 1946. Ova akcija je prvo opisana u knjizi Ljube Popovića, (stvarno ime Milovan Pejanović), Velika igra sa Dražom Mihailovićem, izdatoj 1971. godine.3 U njoj su objavljeni i faksimili originalnih dokumenata iz same operacije, čija je svrha bila da potvrde autentičnost iskaza autora. Krajem 80-ih godina u javnosti se pojavila druga knjiga koja je govorila o hvatanju generala Mihailovića. Reč je o delu Kako sam hvatao Dražu Mihajlovića Slobodana Krstića Uče, bivšeg pripadnika OZN/UDB-e za Srbiju, koji je dao literarnu verziju akcije zarobljavanja generala Mihailovića u zimu 1945/46. Autor je naveo da je taj rukopis trebalo da bude štampan još šezdesetih, ali je zbog pada Rankovića ostao neobjavljen do kraja osamdesetih godina. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, još nekoliko pripadnika grupe OZN/UDB-e za Srbiju davalo je svoja sećanja novinarima (Radenko Mandić, Đorđe Nešić) koja su objavljivana u štampi ili u publicističkim izdanjima. Sve ove verzije, uz manje razlike, slažu se u pogledu načina na koji je zarobljen general Mihailović. Prema tim verzijama, hvatanje grupe pripadnika JVUO u valjevskom kraju, početkom decembra 1945, omogućilo je OZN-i za Srbiju da uhvati Nikolu Kalabića, komandanta Gorske kraljeve garde JVUO, privoli ga na saradnju i da potom bude organizovana grupa pripadnika OZN-e sa zadatkom da zarobi generala Mihailovića. Ova operacija se odigrala u periodu januar–mart 1946, i tek u trećem pokušaju, odnosno izlasku na teren, prerušeni pripadnici OZN-e uhvatili su Mihailovića u rejonu Dobruna i sproveli ga 13. marta iste godine u Beograd. Prema ovoj verziji moglo se rekonstruisati da su u grupi OZN/UDB-e za Srbiju bili: Slobodan Penezić Krcun (prvi izlasci na teren), Svetolik Lazarević, Slobodan Krstić Uča, Milovan Pejanović,

Živa Čiklovan, Vojislav Čolović, Savo Pređa, Janko Dimić, Mile Bulajić, Dragoljub Vasović, Radenko Mandić, Raša Nešovanović, Mane Trkulja, Zvonko Sitarić, Đuro Šerbedžija, Nikola Mišćević, Đorđe Nešić i Vladan Bojanić. U javnosti je bila poznata fotografija ove grupe, ali se zbog kvaliteta štampe i višestrukog kopiranja nije moglo proceniti da li je autentična ili je Nikola Kalabić, centralna figura u grupi, „umontiran“ u kompoziciju, korišćenjem njegove ranije fotografije. Ta činjenica je u mnogome remetila saznanje o ovoj operaciji.

Prema istraživanju u dokumentaciji BIA, obavljenom 26. maja 2009, ustanovili smo da je verodostojna verzija prema kojoj je general Mihailović zarobljen od strane grupe OZN-e za Srbiju uz „pomoć“ Nikole Kalabića. Raspoloživi dokumenti u posedu BIA nedvosmisleno potvrđuju verziju koja je u javnost došla putem literarno obrađenih iskaza pripadnika ove grupe. Iz raspoložive građe vidi se da je OZN-a za Srbiju svoju radio-komunikaciju sa zarobljenom stanicom JVUO (izvesni major Ćosić) u martu i aprilu 1945. smatrala integralnim delom operacije zarobljavanja generala Mihailovića, kao i zarobljavanja izvesnog radio telegrafiste Bogdana Krastavčevića.

Sačuvan je izveštaj oficira OZN-e Milovana Pejanovića o infiltraciji u Kalabićevu grupu na terenu krajem novembra 1945. Pejanović je tom prilikom koristio pseudonim Ljubo Popović, pod kojim je kasnije objavio i knjigu. Sačuvane su tri Kalabićeve kratke poruke „Ljubi“ (i izvesnom Leki i Draganu), datirane 30. novembrom i 1. decembrom 1945. Poruke su overene pečatom Gorskog štaba br. 21 JVUO (Gorska kraljeva garda), jedinicom kojom je do tada komandovao Nikola Kalabić, u činu rezervnog potpukovnika Jugoslovenske vojske. Sačuvano je i pismo – ispoved Kalabića, pisana 19/20. decembra 1945. Organima nove vlasti iz zatvora.8 Ovo je indirektna potvrda verodostojnosti verzije koju je objavio „Ljubo Popović“ odnosno Milovan Pejanović, a pojedine od pronađenih depeša slažu se po vremenu i tematici sa onima koje je kao faksimile objavio u svojoj knjizi. Sačuvane su poruke između centrale OZN-e za Srbiju i Aleksandra Rankovića, i grupe koja je potom formirana i nalazila se na terenu. Najviše poruka je iz finalnog perioda ove operacije, marta 1945. Postoji izveštaj tadašnjeg oficira (šefa III odseka OZN-e za Srbiju) Vladana Bojanića, člana ekipe koja je davala podršku grupi prerušenih pripadnika OZN-e sa Kalabićem na čelu. Ovaj izveštaj prati pojavu te grupe na terenu početkom marta (4. 3.) 1946. Sačuvan je veći broj depeša, datiranih 8, 9. i 10. martom 1946, o kretanju grupe na terenu i identifikaciji lokacije generala Mihailovića.

U dokumentaciji postoji originalna depeša potpisana od Aleksandra Rankovića o hvatanju generala Mihailovića upućena maršalu Titu.

Sačuvan je spisak pripadnika obe grupe koje su bile angažovane u operaciji, pripremljen za dodelu odlikovanja. Slobodan Penezić Krcun, koji je bio u grupi, u prvim izlascima na teren nije naveden, pa stoga nije ni odlikovan. U ovoj grupi OZN/UDB-e za Srbiju odlikovani su: Svetolik Lazarević, Slobodan Krstić Uča, Milovan Pejanović, Živa Čiklovan, Janko Dimić, Mile Bulajić, Dragoljub Vasović, Radenko Mandić, Raša Nešovanović, Mane Trkulja i Zvonko Sitarić. U grupi koja je „vršila meteorološka ispitivanja“ bili su Vladan Bojanić, Jovan Kapičić, Vojislav Čolović, Savo Pređa, Đuro Šerbedžija, Jovan Stojanović, Miodrag Tasić. Sa prvog spiska crvenom olovkom je precrtan Đorđe Nešić, a sa drugog Miodrag Tasić. Njihovih imena je, čini se, precrtao lično Aleksandar Ranković. Objašnjenje, kako izgleda, odgovara verziji koju je izneo Slobodan Krstić Uča u svojoj knjizi, navodeći da je Nešić o operaciji govorio supruzi, a ona svojim poznanicama.

Posebnu autentičnost pružaju fotografije i dve karte šireg rejona zapadne Srbije i istočne Bosne gde se odigrala operacija zarobljavanja generala Mihailovića, odnosno zone u kojoj se on kretao sa svojom grupom 1945/46. godine. Od sedam dostupnih fotografija, videli smo pet. Na tri se vidi Kalabić sa pripadnicima grupe OZN-e za Srbiju, a na jednoj general Mihailović koji se fotografisao sa pripadnicima ove grupe, tada u uniformama OZN-e (Jugoslovenske armije). Jedna fotografija, slabijeg kvaliteta, prikazuje Mihailovića u zatvoru. Ovo istraživanje je potvrdilo da Kalabić nije ubijen prilikom generalovog hvatanja i da mu je pošteđen život prema ranijem dogovoru, a što navodi i S. Krstić Uča u svom delu. Sačuvana su tri Kalabićeva pisma-poruke iz aprila 1946. U kojima on pod pseudonimom Slobodan Ranković, ali očigledno istog rukopisa kao i pisma potpisana pravim imenom, traži svojevrsnu pomoć za svoj status. Dva su datirana 3. aprilom (u 19,10 časova). Prvo pismo je upućeno Vladanu Bojaniću, koji je kao načelnik odeljenja za borbu protiv unutrašnjeg neprijatelja UDB-e za Srbiju bio zadužen za Kalabića, a drugo šefu OZN-e za Srbiju, Slobodanu Peneziću Krcunu. U trećem pismu upućenom Peneziću, datiranom 29. Aprilom 1946 (ujedno i poslednji datum do kada je sigurno bio u životu), Kalabić se žali da ga je Krcun posetio još pre „22 dana“. U ovom pismu on poziva S. Penezića Krcuna i A. Rankovića Marka na svoju slavu Sv. Đorđa. Ceo događaj pripremao je sa Vladanom Bojanićem, a predložio je da na slavi budu i „Milatović, Vladan, Mandić, Učo, Jeremić, Aco“. Dakle, vodeći sastav UDB-e za Srbiju I ljudstvo grupe koja je uhvatila Mihailovića. Kada je u pitanju način hvatanja generala Mihailovića, Kalabić navodi da „sa moje strane, iz mojih usta neće izaći tajna o toj stvari, pa ako treba i život stoga.“ U dokumentaciji BIA našli smo originalan rukopis knjige Slobodana Krstića Uče sa radnim naslovom „Sećanja jednog oficira OZN-e“.

Rukopis izgleda identično kao i objavljena knjiga, koja na literaran način opisuje ove događaje. U ovoj dokumentaciji nalazi se i rukopis Stevana Moljevića Ravna Gora u svetlu I magli. Pred kraj ovog interesantnog teksta, Moljević opisuje poslednji susret sa Mihailovićem u zatvoru i navodi kako mu je general rekao da su se pripadnici OZN-e kod njega ubacili preko Nikole Kalabića. „Na pitanje kako je uhvaćen reče mi: „Izdao me Nikola. Da bi spasao sebe. Izdao je mene. Nisam dospeo ni bombe da dohvatim tako je bilo nenadno.“

Streljanje generala Mihailovića

Osnovni zadatak komisije bio je da utvrdi mesto streljanja generala Mihailovića. Prema ranijim saznanjima, Mihailović je streljan posle završetka procesa 17. jula 1946. Lokacija nije nikada navedena u zvaničnim saopštenjima iz tog vremena. Do sada smo identifikovali samo dva izvora čiji iskaz o mogućoj lokaciji tog događaja deluje autentično. Problem je, međutim, u tome što se i pored visokog stepena autentičnosti navedene lokacije razlikuju. Jedini od svedoka – pripadnika UDB-e koji je govorio o tome šta se desilo sa Mihailovićem posle izricanja presude i opisao egzekuciju bio je Slobodan Krstić Uča. On je, osim toga, naveo lica koja su prisustvovala tom činu. Osim njega, to su bili Mihajlo Đorđević, Josip Hrnčević, Miloš Minić, Đuro Stanković... U ovom delu, Krstić navodi da je general sa ostalim osuđenima streljan u dvorištu zatvora na Adi Ciganliji i potom pokopan prvo u dvorištu, a posle prenesen van ograda ovog objekta „I nekuda prenet“/bačen u krečanu. Problemi potvrđivanja ove lokacije leže u činjenici što nijedan zvaničnik vlasti koji se pominje u iskazu nije potvrdio ovu verziju, kao i da nijedan od pomenutih nije više u životu. Krstić je načelno dao orijentire mesta egzekucije, ali je objekat zatvora u međuvremenu porušen. Iz tih razloga teško je utvrditi tačnu ili približnu lokaciju, jer je ona potpuno promenila namenu i izgled. Početkom 1999. godine u listu Duga objavljeno je svedočanstvo Ljube Lazarevskog, podoficira u jedinici KNOJ-a koja je obezbeđivala osuđene i izvršila njihovu egzekuciju. On je u svom iskazu naveo vreme i lokaciju izvršenja kazne nad generalom Mihailovićem: 17. jul, 01.30 časova, u tadašnjoj bagremovoj šumi u blizini Belog dvora. Precizirao je lokaciju: posle prolaska Belog dvora, desno u bagremovoj šumi, 100 metara peške, na proširenom gumnu, koje je bilo raskrčeno za tu priliku. Problemi potvrđivanja ove lokacije leže u tome što je niko drugi ne navodi, osim Lazarevskog, kao i u činjenici da niko od pomenutih svedoka nije u životu ili je poznat istraživačima. Iako je lokacija detaljno navedena, promena namene ovog dela grada i izgradnja otežavaju lociranje.U javnosti je, osim ova dva sećanja, tokom 1990-ih godina objavljena I fotografija koja prikazuje generala Mihailovića posle

streljanja. Tokom istraživanja nismo naišli na bilo kakav podatak o zatvorskim danima generala Mihailovića, mestu gde je čuvan od izricanja presude do odvođenja na mesto streljanja, same egzekucije i drugih detalja vezanih za taj čin. Komisiji se, takođe, nije javio nijedan relevantan svedok tih događaja. U arhivi BIA nismo pronašli nijedan dokument koji bi doneo novu informaciju o Mihailoviću od zarobljavanja do streljanja. Sačuvane su lične beleške sa suđenja drugih lica (Dinić, Dokić, Mušicki, Jonić, itd.) koja su sa Mihailovićem procesuirana 1946, ali ne i Mihailovićeve beleške i komentari. Dana 8. juna 2009, u okviru rada komisije, istražili smo građu koju je Vojnom arhivu predala Vojnobezbednosna agencija. Reč je o građi III odseka OZN-e, odnosno Kontraobaveštajne službe, za period 1944–46, koja u pojedinim segmentima doseže i do kasnijih godina. U pitanju je odlična građa iz rada vojne službe bezbednosti u prvim posleratnim godinama, ali u njoj nema nijedan podatak vezan za način zarobljavanja, utamničenja, obezbeđenja i streljanja generala Mihailovića, niti bilo kakav trag o mogućoj lokaciji i izvršiocima. Deo komisije je 23. juna posetio Arhiv Srbije i pregledao građu koju je Arhiv dobio 15. jula 2005. od Bezbednosno-informativne agencije, a koja je pripadala OZN-i odnosno UDB-i za Srbiju. Kao i u prethodnim arhivima nismo našli građu koja bi ustanovila bilo kakve detalje o zatvorskim danima generala Mihailovića, izvršenju smrtne kazne ili mestu na kojem je izvršena. Najviše materijala o pitanju samog generala Mihailovića postoji u „kutiji 1“. Naišli smo na: njegove privatne fotografije, dokumentaciju Specijalne policije o hapšenju njegove porodice 1942, ukoričenu optužnicu datiranu 31. majem 1946, ukoričen materijal generalovih beleški sa suđenja, njegovih komentara i priprema za završnu reč (ono što nedostaje u BIA).18 Ova „knjiga“ ima oznake identičnog sistema kao u arhivi BIA („1941–1946 IVE 1059“). U ovoj kutiji se nalazi fotografisan materijal o operaciji hvatanja generala Mihailovića, identičan onome koji se još uvek čuva u kutiji 6 arhiva BIA.

U istraživanju personalnih dosijea ličnosti koje su streljane sa Mihailovićem jula 1946. utvrdili smo da, osim za generala Kostu Mušickog, u Arhivu nema dosijea drugih ličnosti streljanih 16/17. jula 1946. Ideja je bila da se uvidom u njihove dosijee ustanovi moguća lokacija ili drugi detalji pogubljenja. U dosijeu K. Mušickog, koji ima manje od 10 listova, našli smo dokumenat „završni list“ datiran 19. februarom 1951, u kome je na nečiji upit navedeno da je Mušicki „odgovarao pred narodnim sudom i 1947. godine streljan sa grupom DM u Topčideru“. Vojnoobaveštajna agencija obavestila je 13. juna 2009. Državnu komisiju da ne raspolaže dokumentacijom, „niti dokumentima koja su u vezi ili se odnose na izvršenje smrtne kazne nad generalom Dragoljubom Mihailovićem“.

Nestanak arhivske građe

Spise o sudskom procesu generalu Mihailoviću (oko 6.000 strana) Vojni arhiv je 2005. preuzeo od Vojnog suda – stenogrami sa suđenja, svi propratni akti, Mihailovićev personalni dosije, ali u njima nema podataka o vremenu i mestu streljanja. U Arhivu se, međutim, nalaze dokumenta koja je ostavio general Marko Kalođera, predsednik Vrhovnog vojnog suda. On je 1975. utvrdio da mnoga dokumenta u Mihailovićevom dosijeu nedostaju i sproveo je višegodišnju istragu o njihovoj sudbini u nastojanju da se kompletna građa arhivira u Centralnoj arhivi vojnih sudova.

Dokumentacija je posle suđenja prenesena 1948. iz Beograda u Centralni arhiv vojnih sudova u Sarajevu gde se nalazila sve do početka 1960-ih godina. Iz ovog Arhiva dokumentacija je 11. marta 1961. prosleđena Vrhovnom vojnom sudu u Beogradu. Predsednik Prvostepenog vojnog suda u Sarajevu, pukovnik Špiro Mićunović, dostavio je ukupno sedam paketa građe, uz primedbu da su paketi 3, 4 i 7 prethodno otvarani „po naređenju predsednika Vrhovnog vojnog suda“. Dokumenta je 13. marta 1961. primio Miloš Kaluša, vojni službenik VI klase, sekretar generala Jefte Šašića, načelnika Uprave bezbednosti JNA. O toj dokumentaciji ništa se nije čulo sve do trenutka kada je general Kalođera, odmah po stupanju na dužnost, poveo akciju njenog kompletiranja i vraćanja u Sarajevo. On je prvo 15. aprila 1975. obavio razgovor sa generalom Šašićem:

„Drugu generalu Šašiću predočen je dopis Prvostepenog Vojnog suda Sarajevo od 11. marta 1961. kojim je ovaj sud dostavio Vrhovnom vojnom sudu spise koji su tu navedeni od rednog broja 1 do 7 i prijem kojih je potvrdio vojni službenik Kaluša Miloš, tada sekretar generala Šašića, dana 13. marta 1961. Nakon toga general Šašić je izjavio da se priseća da je u to vreme neko iz srpskog rukovodstva, najverovatnije Lala Veselinov (Jovan – prim. aut.), tražio ove spise na upotrebu radi pisanja u štampi jednog feljtona o četnicima. Misli da je Ćeća Stefanović intervenisao da se ovi spisi što pre dostave. Najverovatnije da je to preneo drugu Iliji Kostiću i zadužio svog sekretara da to sprovede. Siguran je da ti spisi uopšte nisu bili u njegovim rukama nego su, čim su stigli, odneti kod Ćeće Stefanovića. Pretpostavlja da bi njegov tadašnji sekretar drug Kaluša verovatno mogao nešto više o tome da se seća. Takođe i potpukovnik Ante Ivanović“.

Već sutradan (16. aprila) kod generala Kalođere bio je Miloš Kaluša. On je potvrdio prijem materijala iz 1961, ali je izjavio kako je imao samo ulogu posrednika i da se dokumentacije više ne seća: „Ako je to tražio Ćeća Stefanović, onda je to najverovatnije išlo ili preko

Gošnjaka23 ili preko Kulture, (general Otmar Kreačić – prim. aut.) a drug Šašić je onda to sproveo. Nešto se kao prisećam da su ti paketi stigli iz Sarajeva i niko ih nije ni otvarao, već smo ih predali nekome iz Saveznog supa, najverovatnije sekretaru Ćeće Stefanovića, drugu Paseti koji je, mislim, sada u penziji. Meni se čini da je kratko posle toga ’Politika’ objavljivala neki feljton. Pretpostavljam da bi o ovome mogao nešto više znati drug potpukovnik Ante Ivanović. Inače, drug Jefto Šašić je pisao neke radove i zato koristio razne materijale iz arhive. Čini mi se da je nešto razmenjivao sa drugom Perom Moračom, istoričarem“.

General Kalođera je 23. aprila 1975. obavio razgovor sa potpukovnikom Antom Ivanovićem, koji je tada radio u Centru za vojnu dokumentaciju i informatiku. On je izjavio sledeće: „Sećam se da mi je drug Šašić u to vreme izdiktirao kao stenografu belešku koju sam ja napisao i koja se odnosila na ovaj slučaj. Verovatno je primerak te beleške poslan drugu Iliji Kostiću. Koliko se sećam, ove spise je tražio Ćeća Stefanović i čim su iz Sarajeva stigli, kod nas nisu ni raspakovani nego su odmah ustupljeni Ćeći Stefanoviću, najverovatnije preko njegovog sekretara Pasete. Čini mi se da je ’Politika’ objavljivala neki feljton o četnicima DM, ali se ne sećam autora, no to ću pogledati u mojoj ustanovi i javiti“.

Istoga dana Ivanović je telefonom javio kako je utvrdio da je Politika počela da objavljuje feljton o Mihailoviću 5. avgusta 1961. i da su autori Gojko Banović i Krsta Stepanović: „Misli da su oni bili na službi u UDB-i za Jugoslaviju“. Kompletan materijal o zarobljavanju generala Mihailovića (verovatno I detalji o likvidaciji) bio je do sredine jula 1966. u kasi ranijeg saveznog sekretara za unutrašnje poslove Svetislava – Ćeće Stefanovića, zajedno sa većom količinom druge dokumentacije, mahom interesantnog sadržaja za tadašnji politički vrh. Ova dokumentacija je nazvana „Posebna arhiva“. Osim dokumentacije sa suđenja generalu Mihailoviću, kod Stefanovića se od ranije nalazila i druga dokumentacija (operacija zarobljavanja i drugo o Mihailoviću). Ovo je bilo stanje do Brionskog plenuma leta 1966. godine i političkog sloma Aleksandra Rankovića, odnosno i samog Svetislava Stefanovića.

Komisija je našla zapisnik o sadržaju ove arhive, datiran sa 14. Julom 1966, kao i o njenom komisijskom zapečaćivanju. Uvid u ovaj dokument pokazuje da su u „Posebnoj arhivi“ bile sačuvane najraznovrsnije informacije iz partijskog vrha 1940–1960-ih, koje su predstavljale materijal od posebnog interesa za partijski i državni vrh SFRJ.28 O „Posebnoj arhivi“ koja je bila kod Stefanovića već 2. avgusta 1966. Izvestio je predsednika SFRJ Tita savezni sekretar za unutrašnje poslove Milan Mišković. On je naveo: „Kasa druga Pasete

u kojoj se nalaze popisi pomenutih arhiva kao i „Posebna arhiva“ zapečaćena je još 14. VIII o. g. u dogovoru sa drugom P. Stambolićem; ključevi zapečaćeni u posebnom kovertu pohranjeni su u kasi kod Saveznog sekretara, s tim da se kasnije odluči koja će komisija pregledati pomenute materijale i gde će se dalje čuvati“. Deo ove građe bio je i materijal koji se odnosio na zarobljavanje generala Mihailovića, a koji je komisija videla. Kako nedostaju mnogi od materijala koji nisu vezani za Mihailovićev slučaj, već su KPJ/SKJ provenijencije, pretpostavljamo da je, pošto je zapečaćena, sadržaj ove građe komisijski analiziran i moguće uništen. Komisija je naišla na dokument Grupe za dokumentaciju i evidenciju II odeljenja SDB SR Srbije datiran 15. majem 1969. Reč je o izveštaju o uništenoj građi na osnovu usmenog zaključka užeg kolegijuma SDB RSUP Srbije, krajem avgusta 1968. Prema ovom izveštaju uništena je veća količina materijala, između ostalog i „kartoteka o neprijateljskim i na smrt osuđenim kolaboracionistima okupatora, primljena od SDB SSUP-a“. Konstatovano je da „nije isključeno da je prilikom ovih uništavanja materijala uništeno i druge dokumentacije, s obzirom da je povez materijala vršen bez razrađenog sistema šta se, kako i sa čime povezuje, da nije bilo grupisanja materijala po regionima, tematici, periodici, itd. Takođe nije isključeno da je u okviru „tzv. rasutog“ materijala uništen materijal koji nije pripadao kategoriji materijala za uništenje, zbog načina – brzina pristupanja eliminisanju materijala...“ O problemima arhivske građe general Kalođera je 19. maja 1975. razgovarao i sa Franjom Herljevićem, tadašnjim saveznim sekretarom za unutrašnje poslove: 

„Zamolio sam druga saveznog sekretara Herljevića da poduzme što je potrebno kako bi se utvrdilo da li se spisi o kojima je reč nalaze kod organa unutrašnjih poslova. Savezni sekretar, drug Herljević, je primio ovo k znanju. Smatra da je potrebno poduzeti sve da se spisi nađu i vrate na svoje mesto u Centralnu arhivu vojnih sudova. Obećao je da će poduzeti sve što treba kako bi se utvrdilo da li su spisi kod organa unutrašnjih poslova, a ukoliko nisu, da se dobije potrebna informacija o njima. O rezultatima će me obavestiti“.

Franjo Herljević je ubrzo obavestio generala Kalođeru da ništa nije saznao u vezi sa spisima o generalu Mihailoviću, da se ti spisi ne nalaze u Arhivi Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove, a da ih prema obaveštenjima koja je dobio nema ni u arhivama republičkih, odnosno pokrajinskih organa za unutrašnje poslove. Nastupilo je sedmogodišnje zatišje. General Marko Kalođera nije, međutim, odustajao od pokušaja da utvrdi gde se nalazi dokumentacija sa suđenja generalu Mihailoviću. Prva prilika za to ukazala mu se 15. januara 1982. kada ga je posetio Slavko Zečević, član predsedništva SR Srbije. On se interesovao za krivični predmet vojnog obveznika iz

republičkih organa Srbije koji se nije odazvao na vojnu vežbu u vezi sa događajima na Kosovu i Metohiji iz prethodne godine. Kalođera je iskoristio priliku da od Zečevića zatraži informacije o tome gde bi se mogli nalaziti spisi o Mihailoviću. Tada se i pojavio prvi trag: Zečević je saopštio da se spisi o generalu Mihailoviću nalaze u „posebnom ormanu“ u kabinetu sekretara za unutrašnje poslove SR Srbije. On to zna jer je u prethodnom mandatu obavljao tu funkciju i prilikom primopredaje dužnosti sa Viobranom Stanojevićem spisi su ostali na istom mestu. Obećao je da će nazvati Stanojevića i reći mu da te spise vrati tamo gde im je i mesto – u Centralni arhiv vojnih sudova.32 General Kalođera se 1. Februara sastao sa V. Stanojevićem u njegovom kabinetu; pozvao se na razgovor sa Zečevićem i zatražio dokumenta. Stanojević je, međutim, negirao da bilo šta zna o tome, rekavši da ne veruje da se ti spisi nalaze u njegovom kabinetu, ali da će proveriti: 

„Stekao sam utisak iz razgovora sa Stanojevićem da je njemu poznato gde su ovi spisi, ali je ovakvim svojim stavom verovatno želeo dobiti na vremenu“. 

Pošto se Stanojević nije javljao, general Kalođera ga je tokom marta 1982. više puta zvao telefonom, „ali mi se uvek javljala njegova sekretarica tvrdeći da je drug Viobran odsutan“. Kalođera je zaključio da Stanojević izbegava susret sa njim, pa je 13. aprila 1982. o ovom problemu razgovarao sa generalom Nikolom Ljubičićem, tada saveznim sekretarom za narodnu odbranu: 

„U mom prisustvu general Ljubičić je nazvao Stanojevića i zahtevao od njega da spise krivičnog dela Draže Mihailovića i drugih vrati odmah Vrhovnom vojnom sudu, odnosno Centralnoj arhivi vojnih sudova. General Ljubičić mi je saopštio da će nam predmet biti vraćen, pa ako bude nekih teškoća u vezi sa tim, da mu javim“.

Ni to, međutim, nije pomoglo – Viobran Stanojević niti je zvao, niti je vraćao predmet. Kalođera je ponovo zatražio intervenciju Nikole Ljubičića, ali je u međuvremenu Stanojević izabran za člana državnog Predsedništva SR Srbije, a republički sekretar unutrašnjih poslova postao je Svetislav Lalović. On je generalu Kalođeri obećao da će dokumentacija biti vraćena. To se i desilo 20. jula, kada je Dušan Stupar, pomoćnik republičkog sekretara unutrašnjih poslova, obavestio generala Kalođeru da će mu biti dostavljen materijal koji se odnosi na krivični predmet generala Mihailovića.35 Kalođera je primio građu 21. jula 1982. i konstatovao da su spisi bili „nekompletni, veći broj originala nema a umesto njih su prepisi ili ih uopšte nema“. Iz jednog dokumenta republičkog Sekretarijata unutrašnjih poslova od 22. jula 1982. vidi se da je ta građa prvo

poslata Službi državne bezbednosti Srbije, odakle ju je 21. jula preuzeo Kalođera. General Kalođera i Miodrag Pavlović, radnik Arhiva SDB-a, konstatovali su da spisi po sadržaju imaju ukupno 970 rednih brojeva, a da nedostaju spisi na rednim brojevima: 1, 4, 5, 7, 14, 50–51, 287, 550–675, 684 i 685. Umesto lične beležnice generala Mihailovića, koja je zavedena pod rednim brojem 819, nalazio se samo njen izvod; u dokumentu pod rednim brojem 839 nedostajao je telegram broj 600.37 Tokom jula 1982. Marko Kalođera je prosledio kompletnu dokumentaciju u Sarajevo, u Centralni arhiv vojnih sudova, odakle je ona stigla u Beograd 1961. U dopisu predsedniku Vojnog suda u Sarajevu posebno je naglasio da spisi nisu kompletni, „već Vam vraćamo sve ono što smo nakon dugog i mukotrpnog traganja uspeli da sakupimo“. Tražio je da se ubuduće spisi nikome ne izdaju, pa ni službenim licima, bez posebnog odobrenja predsednika Vrhovnog vojnog suda. Spisi iz ovog predmeta sređivani su i arhivirani pune dve godine. Izveštaj o tome ostavio je 8. avgusta 1984. potpukovnik Miodrag Popović, pravnik u sarajevskom Vojnom sudu. Naglasio je da se ne može utvrditi šta sve nedostaje u dokumentaciji, a sigurno nedostaju spisi o dokazima krivice Slobodana Jovanovića, Božidara Purića, Momčila Ninčića, Petra Živkovića, Radoja i Živana Kneževića, Milana Gavrilovića, Konstantina Fotića, Dragomira Jovanovića, Tanasija Dinića, Velibora Jonića i Đure Dokića. Nekompletan je i stenogram sa sudskog procesa, nedostaju deo zapisnika o otvaranju glavnog pretresa, Mihailovićeva završna reč i deo zapisnika o odluci suda o krivici optuženih i izrečenim kaznama: „Sem toga, zapisnik nije u originalu, već u kopiji. I skoro svi ostali spisi su ili kopija ili fotokopija i to dosta slabog kvaliteta i očuvanosti. U spisima nedostaje optuznica, nema kompletne prvostepene presude, nema drugostepene odluke, kao ni dela spisa koji se odnosi na izvršenje smrtnih kazni. Nije moguće na temelju postojećih spisa utvrditi gde se nalaze originalni spisi ovog krivičnog predmeta“.

Pitanje gde je streljan general Mihailović službeno je u srpskoj javnosti prvi postavio narodni poslanik Mihajlo Marković (poslanik Srpskog pokreta obnove), na sedmoj sednici prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije, održanoj 15. maja 1991. On je tom prilikom od srpske vlade zatražio odgovor na pitanja kada je i gde streljan general Mihailović i gde se nalazi njegov grob. Vlada (Ministarstvo pravde) zatražila je odgovor od Ministarstva odbrane, a ono je 6. juna akt prosledilo Vrhovnom vojnom sudu. Vrhovni vojni sud se obratio Centralnoj arhivi vojnih sudova u Sarajevu. Iz nje je 12. juna 1991. Dostavljena presuda iz 1946. godine. General Tihomir Stanišić, predsednik Vrhovnog vojnog suda, odgovorio je 19. juna 1991. Ministarstvu pravde da u postojećoj dokumentaciji „prema izjavi arhivara nema nikakvih

podataka o izvršenju kazne“, ali nije odobrio uvid u spise, jer je za to bio potreban poseban zahtev. Ono što se može zaključiti iz ovog pregleda, jeste činjenica da je dokumentacija o zarobljavanju, isleđenju, suđenju i streljanju generala Mihailovića tokom decenija prema aktuelnom interesu bila pomerana iz jedne u drugu instituciju, rasparčavana, korišćena od režimu podobnih publicista, sklanjana u posebne kase i u celom tom toku njeni najinteresantniji delovi su nestali.

10.Reagovanja povodom vesti o pogubljenju Generala Draže

 „Mihailović se za vreme ovog rata borio na strani saveznika i nepravedno je pogubljen. Greh za njegovo pogubljenje snose i sudije i sudijini zapovednici.“(Kralj Petar II Karađorđević)

 „Bila sam mnogo tužna kada sam ovog jutra u novinama pročitala da je streljan rodoljub g. Mihailović, čovek koji je zapalio luč slobode.“(Eleonora Ruzvelt)

 „Svet se trese iz temelja. Mihailović, časni rodoljub, pao je kao žrtva i mučenik pod noge pobednika komunističke invazije sa istoka.“("Tajms" 28. jula 1946.)

 „Celi ovaj proces gola je politika, ista stvar koja se desila u Moskvi 1936. godine, i sve je bilo u službi komunističke propagande.“("La Gazeta" iz Lozane 17. jula 1946.)

 „Inkvizitorski kaluđeri srednjega veka bili su prava deca u primeni svojih mačeva u odnosu na Tita i njegovog sudiju Đorđevića“(Atina 18. jula 1946. godine.)

 „Draža Mihailović bio je legendarna ličnost i za vreme svog života; njegova mučenička smrt stvorila je oko njegovog imena oreol svetog ratnika. Sa vremenom taj će oreol bivati sve svetliji, a ime Dražino sve slavnije. A koji se zovu Dražini, neka podržavaju Dražu. Bog da mu daruje večni život u sjaju Nebeske Srbije!“(Sveti Vladika Nikolaj u svojoj besjedi o Draži u crkvi Hristovog Vaskrsenja u Čikagu, 18. jula 1954. godine)

 „Umirem grešan, bio sam običan sudija smrti!“(Sudija Mihailo Đorđević, kojeg je proganjala misao da je na smrt osudio nevinog čoveka)

11.Literatura

Samardžić, Miloslav. Draža i opšta istorija četničkog pokreta. Knjiga 1. (UNA Press: Beograd, 2005.) ISBN 86-906611-1-5

Samardžić, Miloslav. Draža i opšta istorija četničkog pokreta. Knjiga 2. (UNA Press: Beograd, 2005.) ISBN 86-906611-2-3

Samardžić, Miloslav. Draža i opšta istorija četničkog pokreta. Knjiga 3. (UNA Press: Beograd, 2005.) ISBN 86-906611-3-1

Samardžić, Miloslav. Draža i opšta istorija četničkog pokreta. Knjiga 4. (UNA Press: Beograd, 2006.) ISBN 86-906611-5-8

Dr. Miodrag zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA RAVNOGORSKOM POKRETU 10. jun - 15. juli 1946.