Dr.sc.iur. Hajrija Mujovi Zornivii nauni saradnikInstitut drutvenih nauka BeogradUdruenje za medicinsko pravo Srbije

UVOD U MEDICINSKO PRAVO

Slino nezadrivom razvoju medicine, u dananje vreme i medicinsko pravo doivljava sve vee irenje i afirmaciju ne samo na nacionalnom planu ve i u medjunarodnim razmerama. U pravnoj literaturi se pored naziva medicinsko pravo susreu i drugi, od kojih je najei naziv zdravstveno pravo, to ini iri pojam i podrazumeva sve pravne propise u interesu zdravlja ljudi.1 Re je o velikoj oblasti propisa o delovanju, odnosima i procedurama koje se tiu ovekovog zdravlja za koje se vezuju odredjena prava tj. odredjena pravna dejstva. Posmatrano kroz svakodnevnu, ivotnu praksu, to znai da medicinsko pravo nalazi primenu uvek kad se odluuje o ovekovim najvanijim, pravno zatienim dobrima u vezi sa zdravljem, kao to su: ivot, telesni integritet, zdravlje, samoodredjenje i lino dostojanstvo. Sledstveno udbenikoj definiciji, medicinsko pravo u objektivnom smislu podrazumeva skup pravnih pravila koja uredjuju medicinsku delatnost, utvrdjuju svojstva lica koja tu delatnost obavljaju i njihov odnos prema korisnicima njihovih usluga. Medicinsko pravo u irem smislu ukljuuje i propise koji se odnose na lekove i medicinska sredstva. Radi se o predmetno ogranienoj oblasti prava koja se tie jedne profesije i svih onih koji koriste njene usluge.2 Pojam zdravstvenog prava koji je takodje konceptualizovan u novijoj epohi, prepoznajui interes definisanja i primene pravnih principa u zdravstvu, bilo u zajednikom pristupu, bilo u razliitim oblastima prava shvaenim izdvojeno.3 Tei se da se ne postavljaju granice ovim dvema disciplinama, a u odbijanju striktnog razgranienja vidi se zdrueni doprinos humanizaciji prava. Medicinsko pravo treba razlikovati od pravne ili sudske medicine, koja se bavi medicinskim razjanjavanjem odredjenih injenica koje su pravno relevantne. Jedno je pravo u medicini, a drugo je medicina u pravu. U razmatranju osnova medicinskog prava neophodno je i rasvetliti nove aspekte koji se tiu odnosa medicinskog prava i medicinske etike, naroito njenog normativnog dela i primene etikih kodeksa u pravnoj praksi.

Na pojaanu pravnu kontrolu vrenja medicinske delatnosti, zbog ega se esto govori o pojavi tzv. juridizacije medicine, uticali su brojni faktori:

najpre, novi koncept vrenja medicine uslovio je i da pravni pristup toj problematici bude drugaiji. Na primer, promenjena je definicija same medicinske radnje. Prema najranijim shvatanjima samo je hirurki zahvat inio takav akt, dok ni ispitivanje ni postavljanje

1 U pravnoj teoriji prisutni su razliiti nazivi: medicinsko pravo, biomedicinsko pravo (biopravo), ali je u evropskim okvirima prevagu dobilo pravo o zdravstvenoj zatiti (Health care law), ili krae zdravstveno pravo (Heath law) O tome videti lanak o tome da su medicinsko pravo i zdravstveno pravo samo varijacije na istu temu: H.NYS, Medical law and Health law from co-existence to symbiosis?, International Digest of Health Legislation, 49(1)/1998, str.9.2 J.RADII, Medicinsko pravo, Beograd, 2008, str.23.3 MMETEAU, G. Cours de droit mdical, Les tudes Hospitalires, Bordeaux, 2006, str. 80; HALE, Mc./FOX, M. Health Care Law, text and materials, Sweet&Maxwell, London, 2007, str. 719; BABI, T./ROKSANDI, S. Osnove zdravstvenog prava, Tipex Zagreb, 2006, str.59.

1

dijagnoze nisu imali taj karakter. Docnije su se kao kriterijum uzimali u obzir samo terapijski razlozi. Danas, medjutim, odredjenje medicinskog tretmana podrazumeva i radnje koje nisu iskljuivo terapijskog karaktera, ime se izlazi iz dotadanjeg okvira.4 Zatim, medicina je evoluirala od stanja vetine pojedinca u pravcu kolektivne medicine, koja se ne obavlja izolovano ve u saradnji, i sa izrazitom koncentracijom na tehnika sredstva i nauna saznanja.

jo jedan vaan faktor jeste priroda odnosa lekara i pacijenta. Osnov za tu vezu i dalje nastavlja da bude odnos uzajamnog poverenja. Medjutim, smatra se da "tradicionalno" shvatanje odnosa poverenja nije primereno dananjem dobu, niti ono nudi adekvatnu sigurnost za pacijentova prava, posebno u svetlosti tretmana koji ukljuuje rastue kompleksnu medicinsku tehnologiju. Autoritet lekara, koji se izvodio iz njegove gospodarske pozicije po nepisanom pravilu da "znanje je mo", odavno se ve dovodi u pitanje. Lekarsko poznavanje stvari daje sve manje racionalni osnov legitimnosti za to da se pacijent slepo, i "s punim poverenjem" potinjava sudu i uputstvima lekara.5 Osim toga, u savremenom drutvu potreba za sigurnou postaje primarna, a nesreni dogadjaji (bolest, smrt) ne shvataju se vie na isti nain i ne bivaju prosto prihvatani sa rezignacijom. Upravo uspesi medicine su ti koji favorizuju uslove tog novog stanja svesti. Svaka osoba, zdrava ili bolesna, uverena je da je zatita zdravlja fundamentalno pravo pojedinca. Leenje je normalna pojava, a svaki neuspeh u dobroj meri moe biti znak odredjenog propusta ili nedostatka.

najzad, u svakoj profesiji, a naroito medicinskoj, ljudski faktor igra vanu ulogu, te su otuda pravila ponaanja veoma stroga, bilo da je re o pravilima struke tj. aktuelnom medicinskom standardu ili o pravilima panje. Pravo kao opti zakon slobode svih ne sme medicinsku slubu osloboditi od svojih zapovesti i zabrana i ne sme reavanje moguih konflikata, proisteklih iz medicinske delatnosti, prepustiti iskljuivo profesionalnom staleu. Poeljna samokontrola lekara i savesnost pripadnika te profesije, ma kako bili odredjeni, nisu dovoljni sami za sebe. Kao i svaki gradjanin, i lekar stoji pod optim zakonom iz koga se izvode najvanija merila za njegovo injenje i neinjenje. Otuda, lekarske greke, kao krenja dunog ponaanja, u najveoj meri rezultiraju odgovornou ije je teite danas prebaeno na gradjansku odgovornost, a manji udeo ima profesionalna odgovornost i krivina odgovornost.6 Uopte, u novije vreme jako je porastao znaaj graanskog prava za pitanja koja su povezana sa ovekovim zdravljem. Razlog tome je, prvenstveno, poveano znanje o relevantnim uzronim vezama i novim mogunostima da se utie na ivot i ljudsko zdravlje. U nekim oblastima biomedicine razvoj napreduje tako burno, da je teko razaznati sve njegove posledice.

PRAVO LEKARA - PRAVNI OSNOV OBAVLJANJA MEDICINSKE DELATNOSTI

Samostalnost i monopol medicinske delatnosti istorijski su utemeljeni i priroda ove delatnosti progresivno se menjala. U obavljanju ove delatnosti njeni nosioci, pre svega lekari, nose naunu i pravnu odgovornost, lino i nepodeljeno, da postupaju sa dunim potovanjem prema strukovnim pravilima i prema pacijentu. Autonomija u struci pravno znai da medicinski posao nije subordiniran. Etimoloki autonomija znai kapacitet da se bude vodjen sopstvenim pravilima ili da se bude potinjen sopstvenim pravilima. Postoje profesionalna ekskluzivnost, obligacija nezavisnog i linog delanja u kome postoji dunost da se garantuje nauna kompetentnost i integritet. Uee u zatiti javnog zdravlja nalazi se u sreditu misije lekara, ali se postavlja pitanje ta je konkretno u pacijentovom interesu, a to treba da bude optimalni medicinski tretman. Ovo pitanje je fundamentalno jer je fokusirano na svrhu delatnosti, a ne na uslove i formalne oblike delatnosti. Uopte, zdravstvena zatita 4 RENAUT, op.cit, str.65.5 RADII, op.cit, Profesionalna odgovornost, str.56.6 J.RADII, Lekarske greke u svetlosti pravnih razmatranja, Aktuelni pravni problemi u medicini, IDN, Beograd, 1996, 179-180.

2

treba da bude sigurna, kako bi mogla i u budunosti da ukljuuje takvo vrednovanje. Pod sigurnom zatitom se generalno podrazumevaju najpre krivinopravni kriterijumi, ali takva koncepcija sigurnosti na prvi pogled izgleda ograniena. Ona sugerie da su profesionalne aktivnosti zasnovane samo na krivinom zakonu, to ograniava medicinsko promiljanje. Takodje, uloga sigurnosti zdravstvene zatite kao sutinska je evoluirala, budui da se u bezbednu negu sve vie ukljuuju pitanja konteksta tretmana (psihopatoloke i spoljni faktori), a ne samo izolovane medicinske radnje. Pacijentov interes nije ogranien samo na zatitu od unutranjeg rizika leenja. Pored najveeg problema sigurnosti, postoji zadatak procene samog tretmana koju vri lekar, potencijalno i sa drugim zdravstvenim profesionalcima. Saradnja se zasniva na komplementarnosti priznatih naunih saznanja i na uzajamnom poverenju i odvija se u primerenom proceduralnom okviru. Sve to medicinsku uslugu podie na kvalitativno vii nivo, uz garanciju poverljivosti i uvanja profesionalne tajne, kao i potovanja pacijentovih prava i slobode izbora lekara. Ono to sutinski u pravnom smislu razlikuje medicinsku uslugu od usluge komercijalne prirode jeste mogunost da se neto odbije, a u tom pogledu pravo da se odbije ili prekine leenje od strane lekara jeste veoma jasno. To otuda to sam lekar ima naunu kompetenciju, koja mu doputa da odbije takvo injenje, s pozivom da je neophodno da monopol leenja bude rezervisan za njega. Ovo je esencijalno za razumevanje i ouvanje nezavisnog karaktera drutveno odgovorne medicine. Pored autonomnog delanja lekara u odnosu na druge pripadnike medicinskih struka, postoji i autonomnost u odnosu na pacijenta. Volja pacijenta ili njegovog zastupnika ne oslobadja lekara od njegovih pravnih obaveza, jer njegov monopol ima precizno zadatak da osigura naunu kompetentnost i nezavisnost u odluivanju i radu. ak iako pacijent insistira, lekar ne treba da odstupi od svog stava, ako takvo injenje pacijenta dovodi u opasnost ili ako to zahtevaju razlozi uvanja javnog zdravlja. Svakako da pacijentova volja ima bitnu ulogu, ali pod uslovom da je pacijent sposoban i