Oliver Jovanović

DRVENA KRAVA

Gaj Plinije pozdravlja dragog Lucija Severa

Letos sam prolazio Bitijom sa prokonzulom Markusom Deciusom i u Sabrati nas primi na konak i ugosti niko drugi do Klaudije Avitus, moj kolega i prijatelj iz vremena službovanja u provinciji.Klaudije se nije poput mene vratio u Rim već je naprotiv, odlučio da ostane tamo u Aziji i tu pokrene neki svoj posao sa vinom i maslinama, te je vođen Fortunom ubrzo stekao i solidan imetak.Pohvalio mi se i zavidnom zbirkom umetničkih rukotvorina iz Ahaje i (u svakom pogledu) vrednom knjižnicom.Jedan svitak mi je posebno privukao pažnju pa sam mu zatražio prepis a on mi rado ispuni tu želju, poslavši ga nedavno redovnom lađom koja saobraća iz Tira za Ostiju.Ja ti šaljem moj prepis ove čudnovate priče, za koju moj dragi Klaudije tvrdi da je sušta istina i da čak poznaje i čoveka koji je rod tog Tiberija, a znajući unapred da ti voliš da istražuješ takve zapise i gradiš one svoje poučne rasprave.Ostaj mi zdravo !

***

Mlada jevrejka Sara očarala je i zavela Maksima Rufa rimskog trgovca u Bitiji (koji je učini gospodaricom kuće) da bi ga nedugo potom mučki i sramno ubila otrovom i pobegla sa ljubavnikom i novcem iz muževljeve kase.

No, njihovo nedelo brzo je otkriveno, čudovišnije tim pre što je Ruf iskreno voleo svoju veoma lepu, ali kako se pokazalo, krajnje sračunatu ženu, koja je (čak i po merilima Mojsijevog plemena) bila i suviše koristoljubivog uma, uz to bliža zmiji no ženi ( jer bilo je dovoljno uzeti zlatnike a život ostaviti - neprekinut)

Ovu hladnokrvnu ženu, duge ugljenocrne kose, lica bledog i kao izvajanog, ali nekako odviše oštrih (neproduhovljenih) crta, obučenu kao rimsku matronu, zatekla je u pustinji, ne tako daleko od varoši u kojoj je živela sa suprugom, jedna rimska patrola sastavljena uglavnom od Sirijaca, koja je zašla u to bespuće tražeći neke konjokradice.

Našli su je u stanju polusvesti jer je umirala od žeđi.

Njen ljubavnik, u koga se toliko uzdala, negde tokom puta se očigledno predomislio u pogledu njihovog partnerstva, uzeo novac a nju ostavio bez ičega, na milost i nemilost Sunca, peska i divljih zveri.

Tako se našla opet u onom gradu u kome je počinila strašno zločinstvo ali sada više ne pod krovom raskošne vile, u kojoj je imala sve što bi poželela, već u memljivoj, prljavoj ćeliji, isčekujući presudu koju je i laik mogao sa sigurnošću da predvidi.

Ta presuda mogla je biti samo jedna - smrt !

Smrt zbog okrutnog ubistva, krađe, preljube.

Ipak, u životu ima i čudnih, nepredvidljivih obrta.

Zatvorenica se svidela zapovedniku straže i nije proteklo mnogo vremena a vrata ćelije nađena su otvorena, bez one kojoj su branila prolaz. Čuvar i zatvorenica nestali su tokom noći zajedno sa konjem i tovarnom mazgom. Ovaj put prošlo je više meseci pre ponovnog hvatanja ove lukave žene.

Zapovednik straže je tu svoju avanturu platio odmah glavom jer je za njega važio strogi vojni zakon - onaj po kratkom postupku.

Što se zavodnice tiče, iako je već jednom zaslužila to isto, neka sudska forma je morala biti ispoštovana budući da se radilo o civilu, i to uprkos negodovanju zapenjenog građanstva koje je urlajući zahtevalo linč, onakav kakav se po nepisanom zakonu u tim krajevima praktikuje od pamtiveka - rastrzanje konjima, nabijanje na kolac ili naprosto spaljivanje...

Dok se sve to odigravalo, izazivajući ne malo polemika i žučnih rasprava među domorocima, u grad je doputovao pretor Tiberije Lupus, sestrić onog umorenog Maksima Rufa.

Došao je on na prvu vest o zločinu, čak iz Rima.

Tiberije beše ugledni rimski zvaničnik, iz poznate patricijske porodice, i sa dobrim uticajem u provincijama poput Bitinije. On se nenametljivo, koliko je to uopšte bilo moguće, obavestio o svemu što se dogodilo, i budući da je bio od onih pomalo prekih ali pravičnih ljudi, njegov se duh silno uzburkao takvim bestijalnim zločinstvom.

Svog ujaka nije posećivao često ali je prema njemu osećao naklonost i smatrao ga u nekim stvarima i za uzor, jer iako je taj čovek bio trgovac, a to je posao koji zahteva i nešto prevrtljivosti, nikada nije dopustio zlatu da nadvlada one prave ljudske osobine.

"Novac dođe i ode !" - govorio je uz smešak, pa bi kadkad uz to dodao svojim prostodušnim i pomalo prkosnim glasom, glasom jednog vojnika (što je on nekada i bio u svojoj burnoj mladosti) a ne pukog lihvara kome je ćar prva i jedina zapovest u životu :

"Mi Rimljani ne ratujemo zlatom već gvožđem !"

Jer Maksim Ruf je u duši, poput svakog pravog Rimljanina, bio najpre ratnik, vitez, pa tek onda trgovac.

I Maksim Ruf je posedovao još jedno svojstvo od značaja za njegovog sestrića, naime, mali Tiberije je vrlo rano ostao bez oca koji se utopio negde nadomak britanske obale, kao zapovednik jedne od Cezarovih galija.

U pomalo grubom ali pravičnom ujaku nalazio je on očinsku figuru ili barem neki njen deo.

Stoga je strašan Rufov kraj rastrzao njegov duh dok je danima neumorno lutao njegovom opustelom vilom, grizući usne u očajanju i razmišljajući o ljudskoj a posebno ženskoj podmuklosti.

Da, goreo je od želje da kazni to biće, tog stvora u liku žene, tu moralnu nakazu koja mu je tek tako otela poočima, zauvek ga odvela u zemlju senki, da ga nikada više ne vidi i ne čuje, da ga pokriju tama i prah, prah u koji se pretvorio i njegov otac.

Buktala je u njemu strašna želja za osvetom pa se gasila bolom zbog gubitka koji je nenadoknadiv i koji lišava smisla čak i pravednu osvetu.

Tada je zapadao u neko stanje blisko ravnodušnosti i otupelosti.

Tada je mislio kako nema svrhe kažnjavati osobu lišenu poimanja moralnosti, osobu ili biće bez kajanja, bez sposobnosti shvatanja tuđe patnje.

Jer smisao kazne jeste ili bi trebalo biti pokajanje.

Kazna je lekcija a lekcija postaje bespredmetna ako kažnjenik zaista ne razume težinu onog počinjenog.

On je bio čovek koji teži pravdi i ma koliko u njemu emocije ključale i pojedini glasovi mu govorili kako tu nema šta da se vaga, kako se i kod najvećih monstruma može naći neka olakšavajuća okolnost koja ih oslobađa kazne za zlodela zbog kojih treba da gore u najdubljem paklu, racionalni deo njega je ipak tražio i protiv težu, tragao za bilo kakvim zrnom dobra u toj crnoj duši.

Uhvatio je sebe kako, paradoksalno, razmišlja o pokušaju spasenja te jadne duše.

Osetio je sažaljenje prema tom polovičnom ljudskom biću, lišenom saznanja o nečem boljem i uzvišenjem od pukog zadovoljenja nagona.

Hodao je sobama velike polumračne vile, kao u bunilu.

Slušao je smeh svoje majke i njenog brata, svoj tanušni dečji glasić.

Kraj njegovih nogu se kotrljala prikaza drvenog konjića na koturaljkama i jedan dečak, tršave kose, kestenjastih nežnih očiju, pocikivao je od radosti.

Setno je odmahnuo rukom.

"Tiberije....."

Bludeo je pogledom negde u daljinu iako je pred njim stajao masivni zid.

" Tiberije !"

Beše to njegov ujak, onakav kakvog ga je upamtio, okrugao i rumen čovek, proćelav i bradat poput kakvog Grka.

"E, moj Tiberije... Čemu tolika patnja ? Ljudi odlaze, moj Tiberije. Tako je to od kako je sveta i veka. "

,,Da, ali ovako.... zar ovako, ujače? Zar od ruke koju si ljubio, obasipao poklonima ? Mogao si da imaš i naložnice pored nje da si hteo ali ti si je iskreno voleo, to znam, jer su tvoja pisma bila krcata njenim imenom, opisima njene pojave, svake sitnice u vašim životima a ona... i divlja zver bi osetila barem zahvalnost i ne bi... ne bi.."- gušio se Tiberije nesvestan da govori praznom vazduhu i sve gušćoj pomrčini.

Pokojnik se samo blago nasmešio.

" Tiberije, moj Tiberije...Uvek sam te voleo kao svoje dete, možda i zato što je u tebi, kao i u meni, urođena i od boga data crta... Dar koji zovemo naivnost ili prostodušnost. Ovde gde se sada nalazim, kažu mi da je naivnost dar Bogova za posve mlade duše. Mi smo posebni Tiberije. Mi smo velika, bistra dečica ali dečica u svetu odraslih mesoždera. Mi volimo iskreno i puštamo na površinu sve što nam dolazi iz srca, mrzimo nepravdu i bunimo se protiv nje ne misleći na opasnost jer smo u skladu sa sobom, celoviti ljudi, pravi ljudi. Kažu mi ovde, u ovoj zemlji senki, da je sudbina većine nas, pravih ljudi – patnja, patnja, jer svet zemaljski uopšte nije namenjen nama, već ljudima poput moje preljubnice, moje drage Sare..."

"Zoveš je i dalje ,,dragom,, ujače ? "

" Ah, Tiberije... Pokušaj da shvatiš.Ja sam je voleo.Jesi li ikad voleo ženu, srcem, dušom, telom ? Video sam ja i njenu taštinu i zlobu ali to me je i vuklo da ostanem sa njom i čak da je volim još više.Razlog je prost i ti ga znaš, Tiberije. Želimo da očistimo zaprljani kristal, da pomognemo - kao neko dete koje prvi put u životu vidi prekrasnu zmiju otrovnicu, uklještenu ispod debla i onda kopa rukama pored zmijine glave.Za dete je ta otrovnica divno, svetlucavo živo biće koje zaslužuje da živi kao i svako drugo.Dete očekuje naklonost tog bića i igru, umesto toga dobija - smrt. Zmija ne poznaje naklonost i igru. Njena svrha je svrha zmije, Tiberije. To ti je cela priča..."

"Ujače... "

" Tiše, Tiberije, tiše... Čuće te neko. Misliće da si pomerio pameću i slično. Ah, da. Pre nego se izgubim, jer evo već dolazi jutro a ti si cele noći špartao mojom vilom, reći ću ti i neke stvari o budućnosti.Budućnost je jednako beznadežna kao i sadašnjost, Tiberije. Recimo, saznao sam

da će naši legionari ( legionari tvog imenjaka, cara Tiberija ) naskoro, razapeti jednog nesretnika iz Sarinog naroda, nekog Ješua Ben Josifa, čoveka čija je duša - duša deteta.Iskreno mi ga je žao, moj Tiberije. Uprkos inteligenciji koja nadmaša za deset kopalja i moju i tvoju pamet, on neće razumeti... On je samo veliko dete, Tiberije. A sada zbogom, nećemo se više videti, osim... Slušaj, ne opterećuj se ovim previše. Uradi što možeš... Vreme leči sve - tako bar kažu !"

U prostranom atrijumu, osvetljen prvim tragovima zore, stajaše pretor Tiberije Lupus, mokar od znoja...

Kada je stražar obavestio zatočenicu da je na intervenciju određene ličnosti visokog ranga oslobođena svake kazne i da će biti poslata pravo u Rim, prvom lađom, ona je zanemela i samo su njene velike žive zene boje katrana izražavale nevericu.

Uskoro je u pratnji čuvara i robova (za koje joj je rečeno da su joj dodeljeni) ukrcana na jednu grčku trijeru, veliki trgovači brod nosivosti 10.000 talenata, sa oko dvesta veslača.

Ovaj brod dug 150 stopa, trupa obojenog u tamnocrveno, sa po jednim naslikanim okom sa svake strane pramca i velikim plavo – belim četvrtastim jedrima, delovao je veličanstveno u luci, u kojoj se u tom trenutku nalazilo i mnoštvo manjih brodova.

Prizor je ostavio snažan utisak i na Saru, mada ona u tome nije videla sklad i lepotu već izraz velike moći i snage, bogatstva...

Brod je prevozio začin i mirisao jako na cimet i razne orijentalne mirođije.

Sara je dobila svoju kajutu, a u kajuti je zatekla novu odeću, staklene bočice u obliku ptica sa mirisima, i u jednom malom srebrnom peharu svitak pergamenta, uvezan i pečatiran.

U crvenom vosku nalazio se otisak nečijeg prstena – mala vučja glava uokvirena natpisom.

Jedan od ljudi iz Sarine svite, objasni joj kako je taj svitak putna isprava koja ,,štiti njen imunitet,, na celoj teritoriji Rimskog carstva.

Beše to sve čudnije i čudnije. Svog oslobodioca nije ni upoznala niti saznala razlog njegovog zauzimanja za nju ali pridajući kao i uvek sebi najveću važnost, u svojoj je oholosti smatrala kako je opet u pitanju ,,njena nemerljiva lepota,, o kojoj se ,,na daleko čulo,,

U sve to je sebe, nakon nekog vremena, već toliko uverila, da je na lađi počela da se ponaša kao kakva osiona gospodarica, prezirući svakog...

Ni meseci u tamnici, ni hladna senka smrti koja se beše nadnela nad njenom glavom nisu je izmenili.

Ona je već zaboravila juče kao da njega nije ni bilo.

Vreme je prolazilo i nakon nedelja provedenih na nemirnom moru, velika galija jednog lepog dana doplovi i do Ostije na Tibru, luke udaljene kojih 18 milja od prestonice najmoćnije svetske imperije.

U veoma bučnoj i prometnoj luci kojom se tiskahu kao mravi ljudi svih nacija i boja, zajedno sa životinjama, domaćim i divljim ( pošiljke zveradi : lavova i tigrova u drvenim kavezima, geparda, šimpanzi, nilskih konja, slonova iz Azije i Afrike – sve to dopremljeno za igre i svečanosti u areni ), sa impozantnim pristanišnim dokovima, uređajima za istovar tereta, lučkim dizalicama sa složenim mehaničkim pogonom preko koturova, visokih poput najviših zgrada, desetinama prekrasnih ratnih liburni sagrađenih u Dalmaciji ili Španiji ( od jednoveslarki do petoveslarki, sa tornjevima za bacače strašne grčke vatre i gvozdenim kljunovima na pramcu za probijanje drvenih trupova ) do raznih tipova trijera, rimskih, grčkih, egipatskih ( jedna od njih beše odista divovskih razmera, paradna galija sa preko 4 000 veslača i 3 000 mornara - ostavljala je svojom pojavom očevica u pravom šoku i neverici) dakle, u jednom takvom metežu i šarenilu boja i oblika, mirisa i zvukova, na Saru su čekale luksuzne galatske kočije, udobne i brze.

Tutnjeći i dižući oblake crvene italske prašine, kočija započe svoj put iz velike luke, prolazeći kraj prostranih zgrada – žitnica, magacina sa maslinovim uljem, slonovačom, vinom sa Peloponeza i onim iz Sirije i Libana, drumom od kamenih kocki, tesanih robovskom rukom, sa putokazima na rastojanju, prestižući spora zaprežna kola punih drvenih točkova, kolone vojnika i robova, prave karavane sastavljene od mazgi, pa čak i kamila.

I sva ta reka šarolikog sveta slivala se u Rim - grad nad gradovima, sjajnu metropolu imperije i civilizovanog sveta.

Rim je poput snažnog magneta privlačio bezbroj različitih opiljaka odasvud, iz vrele Afrike podjednako kao i sa dalekog severa, Islanda čak (odakle će vešti trgovci dopremiti jednom i bele varvare zajedno sa belim medvedima za čuvene Trajanove igre u Koloseumu koje će trajati čitavih 122 dana i tokom kojih će biti ubijeno 11.000 ljudi - gladijatora, varvara i kriminalaca, kao i nekih 10.000 životinja ! )

Rim se pružao pred Sarinim očima već neko vreme, iako su ih delile još milje do odredišta...

Bio je ogroman, nestvaran.

Beleo se od mramora, žario od nebrojenih krovova.

Sezao je u nedogled, grad odviše velik i za neko kasnije doba a kamoli za doba u kome je rođen.

Na koncu, zaprega konačno zađe u divovsku senku večnog grada.

Na samom ulazu u Rim kočija bi zaustavljena a nadalje stvar preuze nosiljka.

Nosiljka se kroz uličnu vrevu milionskog polisa uputila pravo prema otmenoj, rezidencijalnoj četvrti.

Odmaknuvši ovlaš zavese od muslina na prozorčiću svog prevoznog sredstva, Sara je širila svoje oblikom prekrasne ali grabljivošću naružene oči, videći po prvi put prave rimske vile spram kojih je vila pokojnog Rufa ličila na udžericu.

Behu to pravi zamkovi i palate koji su zauzimali hektare i hektare zemljišta, sa prekrasnim bazenima u mozaiku, čije se plavetnilo iskrilo pozlaćenim kamenčićima, rubinima, sedefom, sa vinovom lozom koja se penjala filigranski ukrašenim kapijama od bronze i čudesnim, geometrijski uređenim parkovima.

Širom ogromnih paviljona koje su održavale mnogoljudne vojske marljivih robova (i koji su pretstavljali svet za sebe) sa brdašcima koja krase skladne pergole, obrasle puzavicom, šimširom u kome su vrtlarskim alatom izvajane figure životinja ili slova latinskog pisma (imena vlasnika poseda, recimo) veštački dovedenim potocima koji skaču preko belih mermernih kaskada, krivudaju tačno odmerenim šumama pinija, platana, bokora ruža svih boja, pored šimširom obraslih klupica i žrtvenika od ružičastog mramora, ulivajući se u ljudskom rukom stvorena ali naizgled prirodna jezera, sa barkama i malim gatovima, kretala se ili odmarala i pitoma zebra ili žirafa, ili kakva ergela čistokrvnih konja dok se u ograđenom prostoru sunčala žuta lavica a kraj svog pozlaćenog bazena i veliki krokodil s Nila.

Poseban kuriozitet predstavljahu ona čuda koja Grci zovu "automata", a za kojima su Rimljani naprosto ludovali – bronzani uređaji pokretani pritiskom vode, vetra ili pare.

Bilo je tu ptica od bronze ili slonovače koje pevaju na kamenom postolju i pri tom šire krila, kipova koji pokreću oči i udove itd.

Dugo su putovali pravim sajmom prelepih građevina, velelepnim uzorkom rimske dvorske arhitekture čiji su vlasnici imali svoje živopisne grbove na kapijama, neke u gvožđu, neke u mermeru, sve dok se na jednom mestu, pred znamenjem u obliku vučje glave, konačno ne zaustavi okićena nosiljka.

Visoki crni robovi istrčaše i kleknuše pokorno pred Sarom, pozdravljajući je kao svoju Gospodaricu.

Ovo se njoj već nekako činilo kao sasvim prirodna stvar, ali je i dalje lupala glavu nad zagonetkom – ko je zapravo, vlasnik velelepne vile čiji se bronzani vuk dobroćudno kezio na mermernom luku visoke kapije ?

Ona ipak potisnu svoje sumnje te nagradi robove jednim skromnim, usiljenim smeškom.

Pošla je napred divno uređenom stazom nalik na tepih sastavljen od zelenih i crvenih kamenih kockica, prošla kapiju nad kojom se nadnela, od vremena pozelenela vučja njuška, i zaputila se (kao da zna oduvek taj put) ogromnim ružinim vrtom, okruženim arišom, akantom, visokim i tamnim, na povetarcu šuštavim čempresom.

Od vile se, u daljini (približno pola milje) a budući da je teren bio valovit, video samo stepenasti tamno crveni krov i tek gornji deo jakih mermernih stubova duž čitave njene fasade.

Sam predeo oko zdanja beše izvanredno lep.

Ideja arhitekte je bila da ceo okoliš postane jedan ogroman ,,prirodni,, amfiteatar.

Široku i prostranu ravnicu okruživala su brdašca, i to njih sedam, poput čuvenih sedam brda koja okružuju Rim.

Ova uzvišenja behu pošumljena pri vrhu a u podnožju su rasli vinogradi.

Splet potočića, poput vena na ruci, pokrivao je celo dno te velike "činije".

Jezero, oblika ljudskog bubrega, talasalo se jedva primetno kojih desetak metara od vile. Sama vila se nalazila ispod jednog od pomenutih brdašca, kao da joj ta uzvišica štiti leđa, a verovatno je to i bio razlog, jer sa te severne strane tokom zima nailaze hladniji vetrovi sa dalekih Apenina.

Vila je dakle, pročeljem bila okrenuta jugu i njen istureni, velelepni trem se kupao u sunčevim zracima koji su odskakali od njenog mermera i zasenjivali oči.

Kako je Sara sa povorkom robova prilazila zdanju ono se prirodno, sve više otkrivalo pogledu.

Isped trema nalazila se otvorena terasa, oivičena kupasto orezanim šimširom.

Bilo je tu i kružno šetalište, pošljunčano, čijim ivicama je lako podrhtavalo i šuštalo neko egzotično patuljasto drveće srebrnih listova.

Kada su sasvim prišli širokom tremu i stubovima visokim poput kakvih platana, Sara je videla, sa jedne strane na početku trema, prostranu letnju trpezariju, a već kada su zašli u senoviti prostor kuće, malo dalje i jednu omanju odaju sa fontanom i malim ukrašenim bazenom ispod nje.

Potom je sledio niz odaja – spavaća soba postavljena tako da u nju ni tokom dana ne dopire sunčeva svetlost ni bilo kakva buka, a iza nje mala udobna trpezarija za prijateljske sedeljke iz koje se kroz otvoreni prozor sa dvokrilnim kapcima pružao pogled na deo bočnog trema i lepo uređen hipodrom.

Nadalje, prošli su kroz prekrasno uređen atrijum čiji su bazen i otvor na krovu bili začudo, romboidnog a ne kvadratnog oblika.

Na kamenom stočiću kraj bazena Sara je mogla da vidi poprsja predaka misterioznog gospodara kuće.

Robovi su je poveli ka tablinumu, odaji koja se koristila i kao dnevna i kao spavaća soba, zastrte teškim i skupocenim zavesama.

Ova prostorija se nalazila kraj peristela, unutrašnjeg dvorišta vile okruženog pokrivenom kolonadom, ukrašenog zasadima cveća i lovora i skulpturama u prirodnoj veličini.

Tablinium je bio sav oslikan, bogato ukrašen zidnim sliarijama i jednim hodnikom spojen sa taođe oslikanom, velikom prostorijom, koja je bila namenjena Sari kao njena spavaća odaja, zajedno sa još šest odaja različite namene, počevši od njenog privatnog triklinijuma (trpezarije) sa maštovito smišljenim stolom za obedovanje (ovalni sto od sjajnog mermera sa Parosa beše izdubljen u sredini a posebne cevi su dovodile i odvodile vodu, tvoreći mali bazen sa istom razinom vode, po kome su plutala jela u posebnim posudama) do kaldarijuma, odaje sa toplom vodom ukrašene mermernim pločicama, svlačionice i prostorije za igranje loptom itd.

U kući, Saru upoznaše sa brojnom poslugom i obavestiše je da je gospodar čak u Meziji, odakle je inače rodom i da se vraća tek za mesec dana.

Vest je sasvim prenerazi ali je ipak sačuvala pribran izraz lica.

Za par dana je obišla gotovo ceo složeni lavirint mamutskog zdanja koje i pored svoje veličine nije delovalo nezgrapno, mada pitanja graditeljske estetike i funkcionalnosti nisu Sari značila više od lanjskog snega.

Videla je i trkalište, hipodrom, gimnastičke odaje, zagrejane i nezagrejane bazene, mali zološki vrt.

Potom je najveći deo vremena provodila u svojoj spavaćoj sobi, sa skupocenim azijskim mirisima u bočicama od ćilibara, baldahinom i svilom čak iz daleke Kine i fantastičnim, pozlaćenim mozaicima na podu koji su prikazivali morske životinjice, delfine, hobotnice i ribe.

Na stropu, slikarije su verno dočaravale ptice, Sunce i oblake rumene od njegovih zraka kao u smiraj dana.

Na zidovima, sijale su kao juče urađene, purpurne freske sa prikazima bitaka, događaja iz Ilijade i Odisejevih lutanja, mitova o Bahusu itd.

A na jednoj maloj fresci u dno sobe, bio je prikazan i Dedal, otac Ikarov i veliki konstruktor i naučnik, kako Pasifeji, majci polu – bika, polu – čoveka (Minotaura) poklanja vernu imitaciju krave sačinjenu od drveta i na postolju sa točkovima...

Kada je videla ovu fresku po prvi put, Sara je imala neki čudan osećaj kao da je tu scenu nekada negde sanjala ili je na neki drugi način, koji nije umela da objasni – već jednom proživela.

Freska je izgledala još svežija nego ostale, gotovo kao da je završena tek nedavno.

Mahinalno je ispružila ruku i dotakla naslikanu drvenu kravu.

Na njenom dlanu, odista je ostala vlažna crvena mrlja.

Brzo je obrisala dlan o svoje skute, obazirući se preko ramena da je neko ne vidi, ali bila je sasvim sama u velikoj odaji a koraci i glasovi posluge odzvanjali su negde u drugom krilu zgrade prigušeni dugim polumračnim hodnicima.

Već koju nedelju kasnije, potpuno se uživela u svoju ulogu rimske gospodarice.

Naređivala je, zahtevala ovo ili ono i bacala oko na neke odaje u koje još nije imala pristupa, a u kojima je kroz rešetke od medi, videla skupocena risova i medveđa krzna na podu a u ormanima od libanske kedrovine, srebrno posuđe, pehare i čaše od ukrasnog emajla.

Onako kao usput, raspitivala se i o osobinama Gospodara kuće i dobijala neke delimične ili dvosmislene odgovore iz kojih je jedino zaključila da je u pitanju čovek mlađih godina, ne odviše strog, čak pomalo i mlak, ukratko nekakav rimski obrazovani snob koji je imao sreće da se rodi u patricijskoj porodici i nasledi veliki imetak i potom uludo troši svoje vreme budalaštinama poput gusto ispisanih kožnih svitaka i prašnjavih egipatskih papirusa koje je već imala prilike da se sita nagleda u svakom kutku kuće.

U pisanu reč se u biti nije razumela.

Poznavala je osnove čitanja i pisanja, imala je u kući svog oca, vlasnika bojadžijske radnje u Efesu, i učitelja koga je brižni otac doveo da uputi njegovu jogunastu kćer u tajne grčkog alfabeta i latinskog pisma, ali nikada nije odmakla dalje od najelementarnijeg, najpovršnijeg znanja (umesto toga bavila se samim učiteljem i naučila druge stvari, koje su joj kasnije, kako je ona smatrala, bile od mnogo veće koristi)

Ipak, čak je i njenom nevičnom oku izgledalo da tih rolni sa sitnim znacima rimskog, grčkog, feničanskog i egipatskog pisma, te voštanim tablicama uvezanim zajedno sa dugom upotrebom pohabanim stilusima ima i previše - i bila je u pravu.

Tiberijeva biblioteka beše jedna od najvećih privatnih biblioteka u Rimu.

On sam se u tome pomalo i takmičio sa svojim dobrim prijateljem, slavnim Sescijem Prokulom, konzulom imperatora Tiberija, velikim ljubiteljem književnosti i mecenom.

No, to je bilo samo ono što je Sara zapazila usput i na šta je reagovala sa dozom podsmeha ili čak prezira.

Skupocene haljine i obilna trpeza kakvu, sasvim sigurno ne bi odbio ni kakav car, zaokupljali su njenu pažnju daleko više.

Ali kako je vreme prolazilo i ovi simboli prestiža počeše da joj budu van volje.

Proteklo je već i više od mesec i po dana i u njoj je sve više raslo opako nezadovoljstvo svojom ulogom.

Već je i zaboravila kako je misterioznom gospodaru vile dugovala sam život.

Sada ga je ona, shodno svojoj promenljivoj naravi, mrzela i prezirala iz dna duše, više i od samog Maksima Rufa, tog blesavog starkelje koji ju je ponižavao svojom neprirodnom trpeljivošću, nekakvom idiotskom dobrotom, uvek pripravan ,,da nešto razume,, da razume i oprosti sve njene postupke - kao da je ona dete ili kakav maloumnik !

Manje bi ga mrzela i da ju je tukao ili varao – to bi već mogla da pojmi !

To je bilo s ovog sveta, jasno, opipljivo, bez pardona.

Titus, sa kojim je pobegla u pustinju sa Rufovim parama, bio je možda jedini čovek u njenom životu koga je bar malo volela.

Bio je od sličnog materijala kao i ona - prevrtljiv kao lasica, rođeni kockar, zlatoljubac.

Pravi čovek za provod - čovek od mesa i krvi, koji život grabi i šakom i kapom.

Spremila je i za njega otrov (za ne daj bože) ali je ta lasica nju preduhitrila, nasamarila - što do tad nije doživela ni od jednog muškarca ! (još jedan razlog da se drži zlatnog pravila - muškarac je valjan samo kao sredstvo za ispunjenje određenog cilja i ništa više)

Njeno nezadovoljstvo je raslo i ključalo...

Budila se njena istinska opakost i zloba jer se u čistim rukama i na mestima harmonije i sklada osećala poput pritešnjene zveri.

Te beskrvne stvari, suviše čiste, vređale su njenu kožu.

Ona je trebala drugu hranu, hranu koja krepi nagone i telo.

Uvijala se i grčila u toj kućerini poput zmije na usijanom plehu.

Onda je pustila svoju pravu prirodu napolje.

U vili se začuo lelek robova !

Rob Uma je stavljen na muke jer je drsko pogledao "gospodaricu" Bičevan je do krvi.

Robinja Jaela, kuvarica, zadobila je teške opekotine kada je Sara namerno prosula vrelu čorbu na njene butine vičući kako je nesposobna da spremi jelo po njenom ukusu.

I tako, od tada, gotovo svakog dana...

Strah je obuzeo poslugu.

Izbegavali su da joj izađu na oči. To je išlo dotle da su robovi nekad bacali kocku ne bi li odredili ko će probuditi užasnu ženu tog dana ili joj odneti posluženje.

Strah je zavladao u toj meri da su počela njihova šaputanja kako Sarom vladaju demoni što na izvestan način i nije bilo daleko od istine.

Njeni demoni behu oholost, pohlepa i gramzivost.

Jaela, iz nomadskog plemena Kenijaca koje obitava blizu Kanana, tresući se kao u groznici, promuklim i gotovo histeričnim glasom govorila je šačici prestravljenih robova da je žena koja je došla u njihovu kuću, sama Lilit, ljudožderka i čarobnica, ona koja raspletene kose luta noću i sparuje se sa muškarcima koje zavede i opčini, da bi ih potom uništila, kao i njihov porod, i porodice - ako ih imaju.

Jaela je govorila i da u njenom narodu postoji predanje kako je Lilit stvorena pre Have koja je načinjena od Adamovog rebra i da se odmetnula kao vatra koja nije ognjište za pečenje hleba već veliki požar, nezasit u svojoj jarosti...

U međuvremenu je Sara stegla u svoje kandže, srce i um čoveka koji beše na dužnosti konjušara u Tiberijevim štalama.

Bio je to jedan stasiti, prostodušan momak iz Apulije, koga je bez po muke obrlatila što milom što pretnjama.

U građi ovog mladića, koji uz to i nije bio osobito pametan, kao i u samom njegovom temperamentu, bilo je nečeg gotovo srodnog sa životinjama za koje se brinuo – nečeg pastuvskog, doratskog.

Ovo se Sari posebno svidelo.

Ona to rečima ne bi umela da objasni ali to njoj i nije bilo potrebno – njen instikt je znao ono što mu je bilo potrebno.

To nešto, ta nemušta potreba bila je crvena i vruća kao ljudska krv.

Ona je znala da pronađe žilu kucavicu.

Najpre je momka dovodila u svoje odaje oko ponoći, ali je kasnije otkrila da joj veću slast pružaju jasle i miris slame.

Tiberijeve učene freske su na nju delovale deprimirajuće i mrzela ih je iz dna duše.

Njena veza sa jadnim mladim konjušarem na kraju se pretvorila u prave orgije.

Nikoga se više ona nije bojala niti od koga zazirala.

Kada je njen ljubavnik jednom, nakon neke teške uvrede, odbio da se pred njom pojavi, naredila je da ga strašno išibaju kao kakvo pseto i potom izbace na ulicu.

Mladićevo okrvavljeno i zgrčeno telo palo je u prašinu.

Plakao je histerično, neutešno, kao dete kome je neko pogazio i iskidao dušu, kada se sasvim blago, spustila jedna ruka na njegovu glavu.

"Izvini, Anije, ja sam kriv..." – poluglasno je izgovorio Tiberije.

Dvojica slugu koji su stajali u blizini, prišli su i nežno podigli Anija koji je izgledao tako jadno da su im potekle suze.

Tiberije je stajao, uspravan kao kip od bronze, zamišljen, pred svojom kapijom.

Njegovo lice bilo je natmureno kao suvi gradonosni oblak spreman da udari po klasovima.

Ali još nije bilo vreme žetve.

Hteo je da se uveri do kraja.

Miruj Tiberije, lako je kažnjavati, lako iskorenjavati.

Pitanje u vazduhu :

Da li odista postoje istinski zli ljudi, oni koji su, kako kažu, rođeni zli ?

To je već zanimacija za nauku.

Grci su već razmišljali o tome :

rađa li se čovek zao ili ga nešto usput pokvari ?

Postoji li istinsko, čisto zlo ?

Postoji li?

S druge strane zida, Sara je smišljala svoju priču za tog omraženog klovna, Tiberija, ako se pojavi, jednom.

Naravno, dragi Tiberije, moj voljeni Gospodaru i Izbavitelju, morala sam da izbacim tog konjušara iako nisi bio tu, jer je momak - krao. Bio je odista prava lopuža. Ja sam čuvala

tvoj imetak iako te neupoznah do ovog časa, moj vrli, vrli Gospodaru. Jedva sam čekala da se pojaviš slušajući sve najbolje o tebi tako da te i zavoleh samo po čuvenju.

Tiberije umiri mišiće a snažan pogled usmeri ka svojim ljudima.

"Idemo..." – reče.

Četvorka se uputi niz ulicu.

O svim zbivanjima na posedu Tiberije je dobijao do najsitnijih detalja, dnevne izveštaje.

Nalazio se on u samom Rimu, jedva pola milje udaljen od svoje vile, u domu vernog prijatelja Justicijusa Malusa, advokata, bivšeg senatora i (još uvek) zagriženog filozofa, epikurovca čiji idol beše slavni Lukrecije Kar, pisac čuvenog speva "DE RERUM NATURA"

Justicijus je, jasno, znao o čemu se tu radi.

Obojica su često razgovarali o toj čudovišno nezahvalnoj, pakosnoj i krajnje samoživoj ženi i čudili se koliko ima istine u onoj tvrdnji o razlici između duha i tela.

Sarina fizička pojava beše nalik Mironovim kipovima od mramora ali ispod zaslepljujuće beline njene kože, njenog lica koje je uokvirila kosa crna kao ugljen, carovalo je nešto loše, trulo i grabljivo i u tome je ležala neka velika, strašna nakaznost tog stvorenja, te kreature stvorene da uništava ljude koje privuče.

Izgled Dijane ili kakve božice s Olimpa, a priroda niska, obuzeta životinjskom požudom -kakva kombinacija !

Ova je Dijana bila pogrešna, zla.

Ipak Justicijus koji je odlično poznavao svog prijatelja osećao je da se iza njegovog oklevanja da već okonča celu stvar, nešto krije, nešto dublje od razloga koje je ovaj navodio, ka što su "pravednost do kraja" i slično.

Jednog je dana prišao Tiberiju, dok se ovaj opuštao u kaledarijumu, trljajući svoje gipko telo vlažnim sunđerom, i rekao :

" Hmm, ne bih želeo nikako da je to istina prijatelju, ali sve me ipak upućuje na to... U tebi se od mržnje, preko samilosti i želje za razumevanjem začela emocija koja, strah me je to i da (bogova mi) pomenem (ali volim stvari načisto da isteram) u tebi se dakle, počela javljati klica ljubavi prema toj Strigi, klica koja će biti tvoja propast ako joj dozvoliš da proklija. Pa, zar ti nije otrovala ujaka koga si voleo kao oca, Tiberije? Zar si počeo da zaboravljaš? Zar zbog nje nisu stradali ljudi? Zar brod na kome je doputovala nije prestao biti srećan onog časa kada je nogom stupila na njegovu palubu? Sakati tvoje robove u tvojoj kući iako si založio svoju čast, svoj autoritet da je izvučeš? Ona živi od ljudske duše i krvi, Tiberije. Prijatelju moj, sve to znaš kao i ja. U tebe je ušla bolest koja liči na ljubav a čak i da je ljubav isčupaj je, Bogova ti svih na svetu

ili će tvoj sunovrat biti gori od Ikarovog. Ona i njoj slične, to su Sirene, Tiberije. Zapuši uši voskom kao Odisej, izbegni strašne hridine..."

Tiberije ćutke sasluša reči.

"Istina je... U tvojim rečima ima mnogo toga što tačno pogađa cilj Justicijuse, druže stari..." – uzvratio je s tužnim smeškom.

Od ovih reči, reči koje su potvrđivale njegove najcrnje slutnje, Justicijus se prepao još više za svog prijatelja no ipak je ostao miran.

Morao je sada da bude veoma oprezan i mudar, veoma taktičan ako želi da spasi svog prijatelja koga je veoma voleo.

Tiberije je opazio njegov zamišljeni, namrgođeni pogled i pogodivši šta mu je na pameti nasmejao se od srca.

Stavio je ruku na Justicijusovo rame i prozborio :

"Ne brini.Samo želim da stvari isteram do kraja na svoj način.Želim da čujem pesmu tih sirena i osetim svoju snagu, Justicijuse. Ne bežim od đavola, pogrešno je okretati leđa i bežati, inače potom bežiš celog života i plašiš se svoje senke. Hoću da osetim vatru i spoznam – jesam li ja bronza ili obična slama..."

"U redu Tiberije. Razumem. Ali treba da čuješ još nešto od onog što mi je na pameti.Ti ipak previše oklevaš. Dobar si čovek, to znam, ali slušao sam od početka tvoje komentare, tvoja razmišljanja i znam da se kao većina poštenih ljudi isuviše opterećuješ nekim stvarima a najviše vaganjem i onim što je ,,pod konac,, i onim ,,pravilno izrezanim,, Pitaš se "da li je besmisleno kažnjavati onoga ko ne zna za kajanje, ne razume težinu počinjenih nedela?" Ja ti kažem da - nije ! Postoje granice Tiberije, koje se ne prelaze a koje se tiču samoodržanja onog dobrog na svetu, kada dalje ne smemo nikako da razvodnjavamo stvar i polemišemo, već jedino da udarimo jer je sve drugo - mlako. Ponekad, dobro mora da koristi zlo protiv samog zla, inače bi dobri ljudi nestali sa ovog sveta ! Biti dobar, ne znači biti budala, Tiberije. Zato podaj zlo zlu, neka se sobom hrani..." – izgovorio je Justicijus Malus svoju završnu besedu.

Još nekoliko dana nakon ovog razgovora Tiberije je razmišljao u osami.

Sve što je doznao, uverilo ga je do kraja u nepopravljivost žene koja je orgijala poput furije u njegovoj kući, i kada je jednom doneo svoju odluku ona je bila kao izlivena u bronzi.

Ali moraće još da raskrsti sa nekim animalnim magnetizmom koji je ta žena posedovala i koji je, Justicijus je to odlično primetio, počeo da se nekako lepi i za njega, iako je tu osobu video samo par puta, jednom u zatvoru kroz špijunku stažara i potom krišom u samoj Ostiji.

Ali nije on sumnjao u to da će nadvladati tu njenu smrtonosnu privlačnost.

Verovao je u svoj karakter, kao u dobar, solidan temelj.

Tako je došao i onaj dan kada je njegova ruka zalupila teškim gvozdenim zvekirom i ... ubrzo su nahrupile njegove sluge, radosne zbog povratka gospodara a još više zbog kraja okrutne strahovlade.

Sara se nije pojavljivala, iako obaveštena o dolasku Gospodara.

Nju je uhvatio neki neobjašnjivi strah i nije izlazila iz svojih odaja, praveći se da spava.

Tek uveče, odškrinula je vrata i uputila se centralnoj odaji kuće u kojoj je, znala je to, bio taj zagonetni čovek.

Upoznavanje je proteklo dobro.

Izgubila je mnogo od svog straha kada se uverila da je Tiberije skroman i povučen, i kako je od ranije smatrala, ne baš - inteligentan.

U ovo poslednje, i on sam je nastojao da je uveri.

Uz preobilnu trpezu, dok su obedovali ukusnu Julijevu čorbu, jelena u sosu od miloduha i poslastice u pinjonima uz dobro vino iz Kapadokije, on joj ispriča unapred smišljenu priču, u koju je valjda samo jedna u toj meri ohola i tašta žena mogla da poveruje – da se zaljubio u nju samo slušajući o njenoj izvanrednoj lepoti.

Reče joj i to da smatra da je ona odista nevina u celoj stvari i da bi je čak i rado želeo kao Gospodaricu svoje kuće, samo ako se ona slaže.

Sarine oči su divlje sijale a usta se krivila od smeška dok je rasla na tom talasu laskanja i ponuda.

Već je ,,sračunavala,, kako će najbolje iskoristiti ovu situaciju koju je prihvatila, sada već bez truna sumnje, kao kakvu srećnu, sudbonosnu okolnost (koju bi Titus kockajući se i dobijajući zlatnike nazvao "podmazanom Fortunom") a kakvu bi neka kritičnija osoba svakako dočekala sa mnogo većom dozom opreza.

Kakav astrolog bi na sve to primetio kako tu i nema mesta iznenađenju – Sarin nestalni, vazdušasti znak odavao je lukavu i sklisku osobu ali bez sposobnosti zadržavanja pažnje na nekom problemu.

Justicijus Malus bi zapazio nešto drugo:

"Srećom po svet, ni zli ljudi nisu uvek pametni!"

Tako je Tiberije kod nje ugasio gotovo svaki mogući plamen sumnje, izigravajući u potpunosti lak plen.

Video je njen gladni, grbljivi pogled bogomoljke, um bespoštenog okrutnog ubice ispod ugodne spoljašnosti i stresao se od jeze koja mu je krenula kičmom.

Zatim je osetio plimu pravog, sažižućeg gneva, prisetio se nadutog leša svog ujaka koji sada truli u nekoj kripti, kao i onog nesrećnog zapovednika straže, pogubljenog mačem i ostavljenog u pustinji lešinarima - ali je ipak sačuvao do kraja samokontrolu.

Nikakvog uticaja ova beštija više nije imala na njega sada kada je u svoj kristalnoj jasnoći sagledao njenu ništavnu ispraznost.

" Psi od slame..." – pomislio je – "Svrha zmije je... zmijska !"

Sari se pak obratio učtivim rečima :

"Sutra, u čast našeg prvog susreta, vodiću te u veliki carski Koloseum, ljubljena..."

Sara je o rimskim igrama samo slušala a nikad ni jednu nije videla (iako je i u kolonijama postojala drugorazredna kopija istih)

Odgovorila je na ponudu prvom odobravajućom frazom koja joj je pala na pamet, već razmišljajući o tome šta će da obuče i kako će sve oči biti uprte u nju više nego i u same takmičare.

Jedva je dočekala jutro a kada je i ono konačno došlo, satima je sedela pred posrebrenim ogledalom dok joj je uplašena robinja četkala dugu, tešku kosu.

Tiberije se takođe pripremao ali na svoj način.

Obišao je neke ljude u blizini Koloseuma, posetio Palestru i jednu zadimljenu tavernu i nešto se potanko dogovarao.

Vratio se zamišljen na svoj posed, ali to nije bila ona vrsta zamišljenosti iz koje izbija neodlučnost.

Pre bi se moglo reći da je iz njega izbijala rezignacija čoveka koji je znao da Justicijus ima potpuno pravo kada kaže "podaj zlo zlu" ali koji je ipak kivan na ceo svet zbog same činjenice da je najveći broj ljudi tako lako kvarljiva roba - bez želje za nečim uzvišenijim, boljim.

Jer Tiberije u duši beše - idealist.

Uostalom, sva velika deca na ovom okrutnom svetu su takva i jako mnogo pate zbog nesavršenstva / ograničenosti ljudskog života.

Ona druga vrsta, Sarina vrsta, pati mnogo manje jer život prihvata takav kakav jeste i naprosto živi, zadovoljava svoje instikte, jede, množi se i crkava, kao svako živinče...

Tiberijeve kočije su se u određeno vreme pojavile na prilazu velelepnog Vespazijanovog Koloseuma, okićenog drečavim transparentima sa imenima gladijatora i političkim porukama, zastavama svih boja, prekrivenog vodopadima cveća.

Masa šarolikog sveta, prava bučna rulja – navijača, pristizala je iz svih pravaca, skandirajući imena pojedinih gladijatora – ljubimaca, među kojima se najviše isticalo ime nekog Flame, potom Genitora i Terminusa.

Bilo je mnoštvo drugih kočija, nosiljki, dvokolica ili čak taljiga.

Zavisno od ranga, svako prevozno sredstvo imalo je svoj prostor, ograđen, sa boksovima za životinje, sa slugama koji stražare ili bez njih.

Jedna velika, potpuno očišćena i visokim zidom od kamenih blokova ograđena zona, bila je predviđena za samog imperatora i njegovu svitu.

Na zidu su stajali uvek budni legionari praćkaši i kopljanici, motreći na svako preterano komešanje kao na početak kakve pobune ili pokušaj atentata.

Oni koji su dolazili pešice i prolazili pored Tiberijeve kočije, mogli su da nazru iza lake zavese, ženu izvanredne lepote, krepkog tela.

Njeno lice sijalo je kao sneg, istrljano posebnom kredom, obrve iscrtane fajumskim crnilom isticale su se neprirodno jako na toj belini kao i krvavo crvene, sveže usne i jedan mali tamni mladež na obrazu.

Bila je obučena u tirkiznu haljinu a tamna teška kosa joj beše oblikovana u veliku punđu sa zlatnim ukosnicama u formi leptira.

Na rukama sedefne i pozlaćene grivne, teško prstenje i biserna ogrlica oko vrata zveckali su lako pri svakom njenom pokretu.

Oni koji bi zastali da se dive nesvakidašnjoj lepoti ove Gospe, primetili bi ubrzo da se prvi utisak ne slaže s drugim, odnosno da su najpre bili privučeni i osvojeni poput leptira koji kruži oko lampe, da bi ubrzo potom osetili neku - nelagodnost.

Ova nelagodnost dolazila je iz ženinih očiju.

Njen pogled je kazivao nešto drugo nego njena spoljašnost.

Kraičkom oka bi potom primetilii i čoveka koji je, obučen u togu pretora, sedeo nasuprot nje.

U fizionomiji ovog čoveka postajalo je nešto suštinski različito u odnosu na fizionomiju one žene, mada je to bilo teško izraziti rečima.

Zato bi samo trepnuli, odmahnuli glavom i nastavili dalje, zaboraviši ubrzo celu stvar.

Pretor Tiberije Lupus rukom pokaza Sari nešto i dozva dva svoja roba.

Robovi klimnuše glavom.

Sara se uz osmejak, šarajući očima, spusti iz skupocene kočije na zemlju.

Robovi je pridržaše kako dolikuje, jedan podiže suncobran na rasklapanje.

I uputiše se polako ka jednom od osamdest ulaza Koloseuma.

Sara sa svojom pratnjom nije čekala Tiberija jer je od njega čula kako on ima ,,još nešto neodložno da sredi,, pa potom i on dolazi pravo u ,,velelepni Koloseum,,

Robovi je odvedoše do jednog posebnog ulaza oko koga ne beše mnogo gužve.

Nije uopšte primetila kako oni polako zaostaju, kako više i nisu u njenoj blizini kada je već prošla ispod zasvođene kapije.

Nije joj palo na pamet ni da se osvrne i pogledom potraži Tiberija, koji je stajao kraj svoje kočije i pratio je ukočenim, užarenim pogledom - sve do časa kada su se teške gvozdene rešetke bučno spustile iza njenih leđa a ona ostala sama i u stupici...

Bila je najednom paralisana, široko raširenih zenica, poput zenica kakve životinje u lovčevoj mreži.

Dok je u neverici i nekoj vrsti hladnog logičkog užasa pokušavala da shvati situaciju u kojoj se našla, iz mračnog hodnika do nje dopre težak bat koraka nekog diva i rezak zveket gvozdenih karika.

Osetila je groznu mučninu u stomaku i poželela da vrišti, sumanuto, histerično.

Iz tame nahrupi ka njoj neka plavokosa grdosija od čoveka, varvarin sa hladnog severa, obučen u samu kožu, crnu i ljuspičavu, i steže je za vrat ručerdom kao mengelama, ugušivši njen krik.

Ona izgubi svest.

Iz tame se uspinjala veoma sporo, i nešto joj je govorilo da je i bolje da se nikad ne probudi.

Osećala je da leži bez odeće na nečem hrapavom i tvrdom i da su joj ruke i noge vezane užetom.

Čula je prigušen razgovor dvojice muškaraca, koji kao da je na momente nadjačavo šum morskih talasa koji tuku obalu.

Možda je Tiberije nju nekome prodao i sada je čeka opet putovanje lađom?

Osluškivala je razgovor.

"Meni je dosadilo.... Odsad neka Nanos popravlja."

"Nanos je opet pijan...."

"Pa šta ! Koliko god da ih napravim obično traju samo nekoliko igara...Možda bi ih trebalo praviti od bronze?"

"Te su skupe, a i za njega nepogodne... Osim toga, teške su i nepraktične..."

"Nije ni ova laka..."

Sara začu kada je muškarac teškom šakom lupio u nešto iznad njene glave.

Ona otvori oči.

Nalazila se u polutami neke neprepoznatljive drvene konstrukcije načinjene od jakih hrastovih dasaka.

Slaba svetlost stizala je kroz pukotine i mogla je da vidi da su užad od konoplje koja su joj čvrsto stezala članke na rukama i nogama, provučena kroz četiri jaka metalna prstena.

Njene ruke i noge behu raširene i ležala je stomakom na dasci ili klupi.

Nije videla igde ikakav ulaz ili otvor, ukoliko je ovo bila nekakva samica.

"Koliko još čekamo?"

"Mi smo tek na sredini programa... Posle braće s trozupcem..."

"Flama je dobar. Jako dobar..."

"Naravno. Oduvek je bio."

"Kladiš se i ovaj put na njega ?"

"Ako je to pitanje, odgovor je – Da !"

Sara je slušala razgovor pokušavajući da poveže sve to u neku smislenu celinu.

Kada bi samo mogla da kroz neki prozorčić vidi gde se nalazi i da eventualno stupi u kontakt sa ovim muškarcima.

Onaj zapovednik joj nije odoleo.

Mogla bi opet pokušati.

Dok je ovako mozgala, more napolju kao da je pobesnelo.

Buka mora da je bila orkanska kada se tako dobro čula u ovoj zatvorenoj drvenoj ljušturi.

"Ah, hleba i igara... Nikad se neće opametiti"

"Ne zvocaj, Kajuse. Narod je takav."

Sari na jednom sinu, da to uopšte nije more...

Osetila je kako se znoji.

U ovoj drvenariji bilo je strašno zagušljivo.

Bila je i žedna, gotovo kao onda u onoj prokletoj pustinji.

Opet je počela da je obuzima slabost.

Izgubila je svest po drugi put.

Kada je opet došla sebi, shvatila je da se kreće.

Tvrda neobrađena daska, tresla se i strugala je po bedrima. Cela čudovišna skalamerija kretala se na nekom postolju, na točkovima, škripala i cvilela, protestujući...

Osetila je kako je vazduh nešto svežiji, kao da se pojačalo strujanje unutar njene samice.

To kretanje vazduha, dolazilo je odnekud s leđa, kao da je neko uklonio jednu od dasaka, tačno u visini njenih genitalija.

Čula je psovke ljudi koji su vukli ili gurali ono u čemu se ona nalazila.

Buka koja je sve manje ličila na talase a sve više na desetine hiljada divljih ljudskih grla, rasla je kao grmljavina.

Svetlost je najednom snažno blesnula kroz pukotine i zarila se u njene oči.

Istovremeno, gotovo je vrisnula od bola u ušima zbog strašne kakafonije koja je doprela od svetine, kao u nekom umirućem ropcu.

Sada je mogla kroz jednu od pukotina da nazre bleštavi zlatnožuti pesak arene kao i najniže tribine ispunjene crvenim, zelenim, belim i plavim mrljama ljudi, te raznobojnim zastavicama, tendama i suncobranima.

Njeno neobično vozilo se zaustavi negde na sredini te ogromne kružne pozornice.

Samo časak kasnije, začula je lupu teških čekića kako nešto učvršćuju, pa zveket lanaca. To potraja neko vreme, buka svetine se malo smiri ali nikad sasvim utiša. Kroz pukotinu, videla je preplanule muškarce kako u velikoj hitnji odlaze, gotovo beže, odnoseći alat...

Neko grozno osećanje, neki neodređeni, iskonsi užas, stao je da se namotava u njenom stomaku.

Kao da se ovo već jednom dešavalo, na neki njoj neshvatljiv način, kao da sve proživljava iznova.

Nije razumela, ali je znala da je čeka nešto odista užasno, neka jeziva kazna.

Njeno znojenje se pojača, bila je potpuno mokra i daska pod njom kao da je postala gnjecava od znoja. Teške slane kapi curile su niz čelo, odnoseći kredu za beljenje lica pravo u oči, koje su je zbog toga oštro pekle.

Promena jačine zvuka sa tribina ipak joj nagovesti veću nevolju.

Osećala je kao da hiljade očiju pilje u nju, čak i kroz taj masivni drveni kostur, i od toga joj se naježila svaka dlačica na telu jer je u svim tim pogledima naslutila neku bezmernu, krvožednu glad za koju još nije imala imena ali je bila svakako, nešto kao bezbroj puta umnožena njena sopstvena životinjska požuda, divljačnost i potreba.

Kao da je ogromno ogledalo sastavljeno od desetine hiljada manjih ogledala vraćalo njoj njen sopstveni odraz.

Od toga se stresla kao bolestan pas a pljivačka je pocurela kao pena iz njenih otvorenih usta.

Zatim je dohvatio strašan grč u stomaku koji se preneo na okolne mišiće. Gubila je dah i gušila se kao uhvaćena u mrežu, disala sopćući i u nepravilnom ritmu, a drhtaji su se strašno pojačali.

Na kraju se tresla kao u groznici malarije, balaveći i znojeći se obilno.

Više nije imala kontrolu nad svojim telom.

Strava je ubijala njen um i pre nego je do samog izvršenja te nepoznate, čudovišne kazne - došlo.

A kao u odgovor na tu njenu reakciju, buka gomile se na neki poseban, zastrašujući način pojačala.

"Evo ga!" – čula je isprva piskave pa potom sve jače i jače povike, i u tim glasovima beše i silnog oduševljenja i velikog straha.

Do nje i pored vriske hiljada grla dopreše i neki moćni mukli udarci po pesku arene, nekih isuviše jakih nogu a da bi bile ljudske.

Taj se stvor u zaletu očeša o njenu drvenu ljušturu i od tog lakog udara zacvileše daske kao brod u oluji.

Stvorenje je bilo ogromno i najmanje tonu teško.

Ovacije sa tribina su prosto sekle vazduh.

Stvor se umiri i omirisa frkćući Saru kroz drvenu oplatu.

Njegova ogromna pluća izbacivala su pravi vodoskok pare koji je prskao svuda po njenom drhtavom telu.

Stvor obiđe oko nje kao da traži nešto posebno, zašavši joj s leđa.

Mlaz pare briznu i pokvasi joj stražnjicu i bokove lepljivom, balavom sluzi.

Sara najednom obuzeta neizrecivim užasom tada kriknu, strašnim, visokim glasom, čiste praiskonske strave.

A veliki crni bik se silovito prope i zajaha kravu...