Državna pljačka države, deo I

Za vreme hiperinflacije, sankcija i ratova tokom '90-ih predstavnici vlasti Slobodana Miloševića, biznismeni bliski njemu i pojedinci izneli su iz zemlje nekoliko milijardi dolara. Ta suma koja nikada nije zvanično utvrđena kreće se od pet do 11 milijardi dolara. Jedan deo iskorišćen je za funkcionisanje države u vreme sankcija, a jedan deo je kroz razne sumnjive transakcije završio na privatnim računima. Šta bi taj novac značio za zemlju možda najbolje govori podatak da SAD s vremena na vreme postavljaju određene uslove Srbiji kako bi dobila pomoć od 30 miliona dolara. Za to vreme Srbija negde na privatnim računima ima svojih nekoliko milijardi dolara.

U izbornom programu DOS-a pre 2000. jedno od glavnih obećanja bilo je da će, čim dođu na vlast, vratiti opljačkan novac koji je iznet na Kipar. To se nikada nije dogodilo. Oni koji su se u vreme Miloševića obogatili švercom koristeći razne državne privilegije postali su još bogatiji u vreme DOS-a, a u vreme vlade Vojislava Koštunice pokupovali su gotovo sva preduzeća u Srbiji i danas su vlasnici ove zemlje.

Predstavnici nove vlasti imali su mehanizme da utvrde kuda je nestao novac, ko je opljačkao državu i građane i da novac vrate u zemlju. Prema onom do čega je došao Insajder, taj novac još može da se vrati, kao i da se protiv onih koji su se nelegalno, na štetu građana, obogatili pokrene istraga i oduzme imovina. Morten Torkersten, finansijski istražilac Haškog tribunala, u ekskluzivnom intervjuu za Insajder prvi put javno govori o mehanizmu iznošenja novca iz Srbije.

Morten Torkildsen: Mislim da je sramota što srpske vlasti nisu istrajale i uspele da utvrde šta se u stvari desilo sa svim novcem koji je prebačen na Kipar i druga mesta. To je jedna stvar, takođe mislim da je sramota što nisu, a koliko ja znam nisu, uradili mnogo da utvrde ko je iz tih transakcija izvukao ličnu korist. I kao treće, to bi trebalo da interesuje srpsku publiku i one koji plaćaju poreze da bi znali šta se desilo s njihovim novcem jer postoje oni koji bi trebalo taj novac da vrate. Mislim na srpske vlasti koje bi to trebalo da učine u njihovo ime. Ja sam siguran da imate mnogo pametnije načine da iskoristite taj novac nego da taj novac koriste pojedinci koji su zaradili na tim transakcijama.

Borka Vučić, direktorka Beogradske banke do 2001: I ako nađete te pare onda znajte da to ne može da pripadne narodu, to će da pripadne onome čije su pare ako nađete, ili da konfiskujete, inače ne možete vi raspolagati tuđim parama.

Dragomir Janković, izvršni direktor Ekonomskog instituta EU: Neki ljudi koji su taj novac izneli iz Srbije zbog nemogućnosti da im se taj novac uzme, odnosno zbog toga što država nije dovoljno država da im taj novac uzme, oni su kroz razne oblike vraćanja novca u Srbiju, mogu vrlo lako postati vlasnici Srbije, četiri milijarde je mnogo novca, verujte.

1

Ioannides Kasulides, ministar spoljnih poslova Kipra 1997-2003: Kada je posle 5. oktobra Koštunica izabran i kada je stupila na snagu nova vlada u Beogradu, jedna od mojih prvih briga bila je da tražim posetu Beogradu i da utvrdimo šta se desilo na kraju između jugoslovenskog naroda i Kipra, koji se nehotice našao u centru zbivanja, da to raspravimo s novim jugoslovenskim vlastima i da kako god možemo pomognemo da nađu novac koji pripada jugoslovenskom narodu.

Vladan Batić, ministar pravde do 2004: Ispada da se Kiprani više interesuju šta je bilo s našim parama i gde su naše pare nego što to nekog u Srbiji interesuje. Ja i to razumem jer je upravo čovek koji je rodonačelnik nevraćanja para i neki tajkuni koji u stvari danas vladaju Srbijom, koji su učestvovali i u odnošenju para i koji se plaše da se istina obelodani, oni imaju monopol nad većinom i političkih stranaka i nažalost, većinom medija i njima ne odgovara da ta istina izbije na videlo.

Božidar Đelić, ministar finansija do 2004: Konstatujem da se ne mali broj privatizacija radi kroz fondove sa Kipra, Paname, Luksemburga, Devičanskih Ostrva i tako dalje. Kao ozbiljan čovek ne mogu da vam kažem da je to dokaz, ali svi mi dobro znamo da se delimično tako reciklira taj novac, apsolutno.

Mlađan Dinkić, guverner NBJ do 2003: Kad sam shvatio razmere toga, ja sam, moram priznati, čak i naivno uleteo u sve to - sad ću ja da nađem novac, kad sam shvatio šta je to, ja sam rekao sebi - to prevazilazi tvoje mogućnosti, ti to ne možeš.

B92: Novac koji je iznet na Kipar tokom sankcija nije vraćen u zemlju, kako su to obećavali predstavnici DOS-a pre dolaska na vlast. Do danas nije zvanično utvrđeno ni koji je novac iznet iz zemlje u džakovima. Prema podacima do kojih je došla ekipa Insajdera, na osnovu višemesečnog istraživanja, jedan deo novca poticao je iz nelegalnih tokova, od šverca nafte, droge, cigareta, oružja. Takav nelegalan novac je uz pomoć državnih institucija iznet iz zemlje, položen na račune stranih banaka i tako ušao u legalne tokove, a kasnije se, po svemu sudeći, kroz privatizaciju vratio u Srbiju. Isti ljudi postali su još bogatiji. Drugi deo novca koji je iznet iz zemlje bio je prikupljen pljačkom građana. U svemu tome veliku ulogu imala je Savezna uprava carina.

Nove vlasti posle 5. oktobra imale su sve dokaze o tome kako je putem Carine oštećen budžet, a samim tim opljačkani građani. S obzirom na to da već sedam godina nema nijedne optužnice, u prvoj emisiji u serijalu Insajdera videćete sve dokaze posle kojih ne postoji logičan odgovor na pitanje u čije ime su mnogima oproštena krivična dela.

Borka Vučić: Po mojim procenama, mislim da tolika sredstva nisu mogla biti nikako biti, a to su rekli i drugi stručnjaci veći od mene, 50 milijardi se nije moglo izneti nikako. A poznato mi je da to nekako

2

nelogično izgleda, kako smo mogli imati tolika sredstva kad smo imali sankcije, imali smo sankcije, je li tako, proizvodnja je opala, sve je opalo, kako smo mogli da toliko para iznesemo, koje su to pare.

B92: Prvih pet godina vladavine Slobodana Miloševića obeležilo je naglo pogoršanje životnog standarda, što je dovelo do ogromnog broja siromašnih. Krivci za monetarni haos, prema zvaničnim objašnjenjima, uvek su bili van institucija. Tvrdili su da je inflacija nešto što ne može da se kontroliše, a svakodnevno preživljavanje u uslovima kada se kurs menjao iz minuta u minut izjednačeno je s borbom za nacionalnu stvar.

Mlađan Dinkić: Šta je radio Milošević? Milošević je kad su uvedene sankcije krenuo da prvo štampa novac bez pokrića, da pravi mrežu uličnih dilera, i oni su štampali novac bez pokrića, pravili hiperinflaciju, ali je smisao hiperinflacije bio da se otkupe devize iz slamarica građana. Građani nikad ne bi dobrovoljno tada dali novac državi jer je zajam za privredni preporod bio vrlo mršav 1989, tako da su oni smislili da emituju novac bez pokrića, razvili mrežu dilera, štedionice i preko toga otkupljivali devize od građana. Te devize su onda pakovali preko Beogradske banke uglavnom u džakove, iznosili ih, dok nisu uvedene totalne sankcije, avionima na Kipar ili Grčku ili Izrael, a kad su uvedene sankcije onda su ih vozili preko Temišvara uglavnom, pa su od Temišvara išli na Larnaku. Do svega toga sam ja došao istražujući taj ceo proces '90-ih i dok sam pisao knjigu Ekonomija destrukcije. I iznos te sive emisije novca je bio 4,7 milijardi nemačkih maraka, a plus još je, po mojoj proceni, nekih 1,3 milijardi maraka po drugim osnovama izneto. Kasnije su recimo koristili Carinu, pa Carina zapravo nije sav novac koji je naplaćen od Carine uplaćivala u budžet, nego je jedan deo u gotovoni zadržavala u crnim kanalima i onda je Kertes takođe davao, prema izveštaju istražilaca iz Haga, ljudima koji su iz Državne bezbednosti, koji su nosili taj novac opet na račune tih of šor kompanija, uglavnom na Kipru.

B92: Jedan deo sredstava koji je iznet iz zemlje na Kipar tokom sankcija bio je iz Savezne uprave carina. Tadašnji državni vrh smislio je način kako da carina napravi paralelan budžet nad kojim će imati punu kontrolu. Tako je sav prihod iz Carine umesto u republički ili savezni budžet, odakle se isplaćuju plate i penzije, iznošen, između ostalog, džakovima iz zemlje, dok je jedan deo korišćen za finansiranje DB-a, MUP-a, Vojske, Jedinice za specijalne operacije, SPS-a i mnogih drugih.

Deo iskaza Mihalja Kertesa istražnim organima: Predsednik Srbije Slobodan Milošević mi se obratio i rekao otprilike sledeće: "Braco, prema izveštajima Savezne vlade i Uprave javnih prihoda Srbije i Jugoslavije, prihodi od carina su veoma visoki i ocena je da se federalni budžet puni izvrsno. Pošto imamo problema s preduzećima u Srbiji, posebno s preduzećima koja ne rade, plate za državne organe kasne, a i penzije su neredovne, mi smo odlučili ovde u mom kabinetu danas da bi deo trebalo da se uplaćuje van carina, na poseban račun kod Beogradske banke, Beobanke, kod Zlatana Peručića, a da se u isto vreme vodi računa o tome da se savezni budžet puni redovno". Moja dnevne obaveze bile su u zavisnosti od dnevnih priliva da prebacim nalogom prosečno pet do 10 odsto, nekad čak 15 odsto na taj račun. Tako je to počelo, Milošević mi je naredio da to radim.

3

Deo iskaza Slobodana Miloševića istražnim organima:Bilo je nužno te izdatke tretirati kao državnu tajnu koju je trebalo kriti i stoga nisu mogli biti uključeni u godišnji budžet SRJ ili Srbije.

Deo iskaza Vuka Ognjanovića istražnim organima: Savezna uprava carina bila je veoma važan deo Ministarstva finansija. Putem carinskih dažbina koje je sakupljala donosila je više od trećine dohotka saveznog budžeta i bila je glavni izvor strane valute saveznog budžeta. Od trenutka kad sam napustio Ministarstvo finansija, pa do trenutka kada je Milošević izgubio na izborima u oktobru 2000, nije vođena puna evidencija o tome kuda je odlazio novac sakupljen kroz Saveznu upravu carina. To bi jedino mogli da znaju Kertes ili gospodin Pešić, koji je tada bio ministar finansija i odgovoran za delatnost Savezne uprave carina.

B92: Budžetska inspekcija Saveznog ministarstva finansija imala je zadatak da vrši kontrolu ostvarivanja prihoda saveznog budžeta i kontrolu namenskog trošenja sredstava. Milutin Cekić koji je tokom '90-ih bio budžetski inspektor kaže da je od 1995. do 2000. bilo zabranjeno vršiti kontrolu Savezne uprave carina.

Milutin Cekić: U 1995. nije bilo više moguće obaviti kontrolu, nije mogla savezna budžetska inspekcija da izvrši kontrolu. Inspektori koji su odlazili sa ovlašćenjima urednim u carinsku službu da obave kontrolu su vraćeni sa obrazloženjem ne da je zabranjeno, da je kontrola zabranjena, nego da je za obavljanje kontrole neophodna saglasnost ili odobrenje direktora Savezne uprave carina, a da oni takvo odobrenje nemaju i da zbog toga nema kontrole.

B92: Takav odnos prema inspekcijskim službama ukazivao je na to da se u carinskoj službi dešava nešto što kontrola ne sme da vidi i što nije u skladu s propisima. Kontrola je omogućena tek 2000, posle promene vlasti.

Budžetska inspekcija utvrdila je još 2001. kako je sve carina oštetila budžet kršenjem raznih zakona. Jedan od takvih primera su i zapisnici o privremenom oduzimanju novčanih sredstava na granici. Naime, kada se na graničnom prelazu privremeno zbog sumnje porekla oduzme novac, onda se sačinjava zapisnik o oduzimanju sredstva. Ta sredstva treba da budu uplaćena na određen račun Narodne banke Jugoslavije, zapisnik ostaje stranci, a primerci se šalju Deviznom inspektoratu koji je bio nadležan za prekršajni postupak, odnosno da utvrdi da li je bilo ili nije bilo prekršaja. Ako jeste, počinilac se kažnjava, a privremeno oduzeta sredstva se trajno oduzimaju i uplaćuju u savezni budžet. Savezni inspektorat je međutim uočio da carina ne dostavlja zapisnike, već da oduzet novac umesto u budžet stavlja u neki svoj fond.

4

Milutin Cekić: Ovde pred sobom imam jedan takav zapisnik koji je sačinjen 20. jula 1994. Izvesnom građaninu X oduzeto je na graničnom prelazu prema Bugarskoj 45.000 austrijskih šilinga i 271.620 nemačkih maraka. Istog tog dana sačinjen je u carinarnici Dimitrovgrad zapisnik, tako je nazvan, zapisnik o primopredaji deviza od carinarnice Dimitrovgrad, a taj novac je primio i potpisao prijem direktor Savezne uprave carine i to overio svojim pečatom, Savezne uprave carina, pečat broj 1. Znači, tako je, kršeći silne propise, direktor Savezne uprave carina lično uzeo taj iznos deviza koje sam sad pominjao. Taj zapisnik naravno nikad nije stigao u Savezni devizni inspektorat, nikad nije pokrenut prekršajni postupak i te devize su završile negde, na nekom mestu koje samo zna tadašnji direktor Savezne uprave carina.

B92: Samo takvim kršenjem zakona oštećen je budžet za nekoliko miliona maraka. Pored oduzimanja deviza, gotovina je odlazila u Saveznu upravu carina i po drugom osnovu. Jedan od takvih primera je dopis direktora Carine upućen svim ispostavama 25. decembra 1998, gde se navodi da se carina i druge dažbine mogu naplaćivati u gotovom novcu. Takva naplata je po zakonu bila zabranjena.

Milutin Cekić: Pošto nije bilo moguće utvrditi bilo kakvom kontrolom bilo kakve evidencije zvanične kolike su to sume, tražili smo od Savezne uprave carina da nam dostavi, ako ima, podatke o tome koliki su to iznosi gotovine stigli u Saveznu upravu carina. I Savezna uprava carina je odgovarajući na taj naš zahtev dostavila jedan pregled, dostavila ga je i policiji ja mislim, jeste, to je tabelarni prikaz dostavljenih gotovinskih sredstava i zlatnika SUP-a od strane carinarnica od maja 1994. do 31.11.2000. I sad je tu navedeno koja je carinarnica koje iznose dostavila u gotovom novcu. Tu je bilo najviše nemačkih maraka, ukupno 115.701.671 marka, 2,917 miliona dolara. I tako je dostavljeno u gotovom ukupno 848.498.724 dinara. Sad ćete vi mene da pitate da li je to konačan iznos tih deviza. To može da se utvrdi samo posebnom policijskom istragom.

B92: Evidentni račun Savezne uprave carina služio je da se sva sredstva koja naplati carina uplate na taj račun, carina, takse, akcize. Po zakonu, sa tog evidentnog računa novac je raspoređivan na ostale prihodne račune i onda su ta sredstva odlazila u budžet. Međutim, po nalogu Kertesa, sa tog računa počele su isplate navodno više uplaćenih carina za uvoz, i to na primer bankama, pa je tako budžet bio oštećen ponovo za milione maraka.

Milutin Cekić: Vraćena su sredstva navodno duplo plaćena carina bankama. Da li su banke uvozile i da li su banke koje se diče stručnošću svojom nešto plaćale dvostruko više nego što treba da plate, to je van pameti. Očito da se radi da su ta sredstva koruptivnim tim putem odlazila u te banke i korišćena za ko zna zašta. Najviše je isplaćeno Beobanci, 87, 736 miliona dinara, Beoosiguranju 96,5 miliona dinara, Beoagenciji 57,524 miliona dinara, Komercijalnoj banci 137,317 miliona dinara i budžetu Srbije, možete misliti. Ta rešenja su sva imala pečate Savezne uprave carina, ne carinarnica. Nigde na tim rešenjima ne možete da pročitate ime onog ko je doneo rešenje, niti da razaznate potpis onog ko je potpisao to rešenje. Odmah je bilo na prvi pogled vidljivo da se radi o falsifikatima.

5

Deo iskaza Mihalja Kertesa istražnim organima: Posle tih mojih naredbi, koje su klasifikovane kao strogo poverljivo, državna tajna, tražio sam da dobijem pisano naređenje. Zahtevao sam napisano naređenje pred predsednikom na sastanku u njegovom kabinetu u aprilu ili maju, da mi bilo ko od njih trojice da. Dobio sam ga od Zebića napismeno i Zebić ga je potpisao. Potom sam registrovao dokument koji sam dobio u knjizi strogo poverljivih podataka direktora Savezne uprave carina i taj dokument je bio na mom stolu do poslednjeg dana, do 6. oktobra 2000, kada sam udaljen. On je bio moje jevanđelje, to znači da to nije bio sef Mihalja Kertesa, crni, privatni sef, nego da je to bio državni sef i pare nisu bile kod Mihalja Kertesa, već je novac tako prikupljan držan u drugoj, odvojenoj zgradi, zgradi koja je takođe na Novom Beogradu i koja je udaljena oko 200 metara od Uprave carina. Specijalne snage su brinule o njemu, o novcu koji je predstavljao sredstva u kešu.

B92: Budžet države, odnosno njenih građana, oštećen je i nezakonitim oslobađanjem pojedinaca plaćanja carine. To je vršeno naredbom direktora Carine u kojoj je obično pisalo da je Carina saglasna da se roba ocarini bez plaćanja carina i poreza.

Milutin Cekić: Od 1998. u dva navrata carinarnici Beograd upućen je od strane Savezne uprave carina, od strane direktora, pismo u kom se kaže da je Savezna uprava carina saglasna da se roba koju uvozi Diplomatsko stambeno preduzeće, može cariniti bez plaćanja carine i taksi. I u tom pismu stoji koja je to roba, to su neki mermeri, klima-uređaji, neki alati i tako dalje, a iz tih dokumenata se vidi da su svi ti materijali izgleda oslobođeni plaćanja carine i taksa na taj način što su tretirani kao socijalna pomoć, na socijalnu pomoć se nije plaćala carina. I vidi se da je sav taj materijal, postoje indicije, ugrađen u zgradu u Užičkoj 23.

B92: Povlašćeni uvoznik u vreme Kertesa bila je i kompanija Delta. Miroslav Mišković odbio je za Insajder, između ostalog, da odgovori na pitanje kako je došlo do toga da u vreme inflacije plaća carinu za robu odloženo, u roku od 45 dana, umesto u zakonskom roku od osam dana. Iz kompanije Delta su nas obavestili da Mišković nije zainteresovan da govori o toj temi.

Milutin Cekić: U novembru 1996. svim carinarnicama, na ruke upravnika carinarnica, direktor Savezne uprave carina poslao je pismo u kom kaže da je Savezna uprava saglasna da se roba široke potrošnje koje uvozi Holding Delta iz Beograda, i to preduzeća Delta M, Delhem, Deltico, sva tri iz Beograda, može utvrđivati pod carinskim nadzorom carinarnice Beograd radi uvoznog carinjenja, s tim što će se iznos na ime duga za carinu i druge uvozne dažbine plaćati u roku od 45 dana od datuma carinjenja. To je naredba izdata svim carinarnicama i svim upravnicima carinarnica. To je odlaganje koje nema osnova u zakonu, radi se o robi široke potrošnje, ta roba, mora carina da se plati u roku od osam dana. Oštećen je sigurno savezni budžet, jer protekom roka... radi se o periodu od novembra 1996, znamo kakva je bila inflacija u to vreme i svako odlaganje plaćanja carine značilo je štetu za budžet, odnosno korist onom ko nije morao da plati carinu.

6

B92: U to vreme većina građana jedva je imala dovoljno novca da se prehrani. Satima se čekalo na platu ili penziju koja bi se trošila za par sekundi. U tom periodu su za nabavku običnog utikača za struju bile potrebne dve prosečne plate, dok je za kupovinu kolica za bebe trebalo izdvojiti 97 prosečnih plata. Jedna prosečna plata bila je dovoljna za šest hemijskih olovki. Tada je najviša penzija, koju je primalo samo 300 penzionera, omogućavala kupovinu jednog sapuna. Prosečna penzija vredela je koliko kilogram šargarepe.

Milutin Cekić: U Saveznoj upravi carina valjda jedinstven slučaj se dogodio, u julu 2000, kada je taj upravni organ, carina je upravni organ, preuzeo na sebe zakonodavnu vlast. Direktor Savezne uprave carina je bio slobodan da napiše graničnim carinarnicama, na ruke upravnika, pismo koje ima sva obeležja pravne norme. Podnosioci jedinstvenih carinskih isprava za tranzit i preunapućenje robe dužni su da pri podnošenju istih uplate u gotovom novcu 50 nemačkih maraka u devizama za svako strano vozilo, odnosno 50 maraka u dinarskoj protivvrednosti za domaće vozilo po kursu koji važi za carinjenje robe široke potrošnje.

B92: Od 1994. do 2000. Savezna uprava carina bila je u mogućnosti da pribavi i velike sume domaće i strane valute. Prikupljen novac umesto u budžet odlazio je nelegalno tamo kuda je naređeno. Tako je na primer 1996. Kertes zameniku premijera Savezne Republike Jugoslavije i bivšem potpredsedniku SPS-a Nikoli Šainoviću predao 900.000 maraka. Šainović je u istrazi rekao da je nekoliko puta dobio velike svote novca od Kertesa. Prema njegovom iskazu, Carina je bila donator SPS-a.

Deo iskaza Nikole Šainovića istražnim organima: Svi mi iz rukovodstva SPS-a kontaktirali smo s licima koja bi mogla da budu donatori partije, pa sam tako ja s raznim licima u tom periodu kontaktirao tražeći novac za bespovratno finansiranje moje partije. I tako sam u više navrata i kontaktirao s Kertesom. Tačno je da sam 7. juna 1996. od Kertesa preuzeo 900.000 nemačkih maraka, 30. novembra 1996. 150.000 nemačkih maraka i 22. decembra 1996. 100.000 maraka. U sva tri slučaja potpisao sam priznanice za preuzeti novac i na svima je moj potpis. U sva tri navrata ja sam novac od Kertesa preuzeo u njegovoj kancelariji u Saveznoj upravi carina na Novom Beogradu. Prvi put sa mnom u društvu je bio Matković Dušan, takođe član užeg rukovodstva SPS-a. Meni je Kertes ta sredstva bespovratno dao i ja ga nijednom nisam pitao za poreklo tih sredstava, a pretpostavljao sam da su to sredstva koja je prikupio od raznih donatora. Nije mi palo na pamet da su to sredstva sa Carine, iako sam ih preuzeo u njegovoj kancelariji. Ja to nisam mogao da znam, a nisam ni pitao.

B92: To je samo jedan od primera kako je budžet oštećen za više od milion maraka. Za to vreme, čekanje u redovima postalo je sudbina gotovo cele nacije. Redovi ispred banaka menjali su redovi za hleb i mleko, pred prodavnicama se stajalo od 3.00. Kako su cene rasle iz sata u sat, prodavnice su krajem 1993. bile avetinjski prazne i bilo je moguće kupiti samo nekoliko artikala. Istovremeno, na televiziji su se posle emisija turbo-folk muzike smenjivale brojne proročice i vidovnjaci. Socijalni mir kupovan je istovremeno dozvolom građanima da se bave švercom i uličnom trgovinom.

7

Deo iskaza Mihalja Kertesa istražnim organima: Mi smo naplaćivali carinu kroz kompenzaciju, tj. naftu i derivate. Privatnici su, dok sam ja bio direktor, uvozili 88 odsto ukupnog uvoza nafte i derivata. Njima je carina naplaćivana kroz preuzimanje tih derivata, pa su na uvezenih 100 litara morali državi da predaju 44 litra, tako da je sve to skladišteno u Rafineriji Pančevo, a distribucija je išla samo pod mojom komandom.

B92: Posledica takve prakse bila je to da sve do kraja 2000. građani Srbije nisu mogli da kupe benzin na pumpama. Vladala je hronična nestašica goriva, a jedino mesto gde ga je bilo u izobilju, ali po različitim cenama, bila je ulica. Za uvoz goriva nije bilo neophodno imati pumpu, već su benzin uvozili i oni koji su imali registrovane zanatske radnje. Međutim, umesto da derivati stignu na benzinske pumpe, po pravilu su benzin i dizel završavali na ulicama, gde su ih dileri nudili po znatno višim cenama od onih koje su propisane. Razlike u cenama su bile ogromne, a veliki uvoznici, među njima je najveći nekoliko godina bio Željko Ražnatović, mogli su da diktiraju za koliko dinara će gorivo prodavati. Pod plaštom takvog slobodnog uvoza budžet Srbije višestruko je oštećen, a povlašćeni uvoznici uz podršku carine koristili su nelegalne metode kako bi osnovali imperije koje sada imaju.

Bozidar Đelić: Velika bitka je bila da se suzbije šverc nafte, setite se, i napadnuta je famozna uredba koja je u stvari uvela red i oporavila NIS i presekla ogroman novac koji je išao prema mafiji. To je prema nekim mojim procenama 150-200 miliona evra godišnje bilo čisto u profitu za tu mafiju. Kao što je šverc cigareta bio prema nekim procenama 50-60 miliona evra godišnje, vidite koliko smo se borili i koliko sam ja bio ugrožen i cela ekipa oko svega toga, da bismo obezbedili taj efekat za budžet.

B92: Posle 5. oktobra 2000. inspekcije su utvrdile da je budžet Srbije sistematski pljačkan, što znači da su tako opljačkani i građani. Jedan deo tog novca iznet je na Kipar. Zbog zloupotrebe položaja i nenamenskog trošenja novca iz budžeta srbije, Ministarstvo finansija je 2001. Tužilaštvu podnelo krivične prijave protiv više od 40 čelnih ljudi iz Miloševićevog režima. Međutim, tadašnji zamenik okružnog javnog tužioca Milan Sarajlić, koji je u akciji Sablja uhapšen zbog saradnje sa Zemunskim klanom, napao je javno one koji su se usudili da pokrenu pitanje pljačke.

Milan Sarajlić, izjava za Nedeljni telegraf 2002: Nadam se da će se zaposleni u Ministarstvu finansija urazumiti i da više neće biti tako pretenciozni i misliti da sve znaju i mogu. Trebalo bi staviti tačku na njihov licemeran rad i samoreklamiranje. Neka puste Tužilaštvo i sudove da rade svoj posao i neka znaju da tužilac postupa samo ako u delu koje se nekom stavlja na teret ima osnovane sumnje da ga je taj i počinio. Nas ne interesuje iz kog je on režima i vlasti, niti kako je politički opredeljen, interesuje nas primena zakona i to da niko nije kriv dok ga sud takvim ne oglasi.

Bozidar Đelić: Za mene je, kada sam pročitao taj tekst, bilo jasno da to nije urađeno samo time što se on setio jednog dana. Zamislite neku drugu državu gde jedan državni funkcioner napada drugog i iznosi u javnost da bi podrivao akciju onog koji pokušava da ispravi neke od tih krivih Drina. Pa, to je nemoguće. I ja sam ga zvao naravno i on nije imao baš neka naročita objašnjenja za to, kasnije smo

8

videli, mada tu je istraga i dalje u toku koliko znam, da je on bio povezan sa Zemunskim klanom i da je u stvari dobijao neki novac od njih da bi bio informator o onom što se dešava u Javnom tužilaštvu oko njihovog premeta, ali boga mi, čini mi se i oko nekih drugih.

Rade Terzić, okružni javni tužilac do 2003: To da su neki ljudi bogati i da mi imamo saznanja, takva opšta saznanja moraju da imaju odgovarajuću dokaznu snagu, takva opšta saznanja mogu biti nekakav opšti utisak, ali za sudski postupak bitno je da imate odgovarajuće dokaze koji ukazuju na konkretnost radnji, njihovu nezakonitost, protivpravnost, pribavljanja imovinske koristi i tek tada iz toga može da usledi postupak. Iz dokumentacije, kako je meni predočena, a ja pregled dokumentacije nisam vršio jer to nije moj posao, niti posao mojih tadašnjih saradnika, to je posao organa pretkrivičnog postupka, koliko ja znam, a ako se ne varam to saznanje su tada imali i moji saradnici, nije proizlazila sumnja koja bi davala taj kvalitet da se protiv nekih lica pokrene krivični postupak.

B92: Međutim, Tužilaštvu su još 2001, prema saznanjima Insajdera, bile poznate i sledeće činjenice: "20.11.1997. Kertes je u svom kabinetu predao 500.000 maraka u kešu rukovodiocu SPS-a na Kosovu Migi Samardžiću. Neposredno pred održavanje izbora 24.09.2000. Milanu Jovanoviću, funkcioneru Socijalističke partije Srbije, Kertes je predao dva miliona maraka i 30 miliona dinara u cilju finansiranja izbornih aktivnosti SPS-a. U više navrata Kertes je isplaćivao, tokom 2000, devizna sredstva Živadinu Jovanoviću, tada ministru inostranih poslova u Vladi Jugoslavije. Tako je jednom prilikom u kabinetu ministra inostranih poslova Kertes Jovanoviću predao 500.000 maraka, a drugi put u prostorijama Savezne uprave carina 923.000 maraka. Sa računa Savezne uprave carina virmanskim nalogom u tri navrata 1997. Pokrajinskom odboru Socijalističke partije Vojvodine uplaćeno je ukupno dva miliona dinara. Pokrajinskom odboru SPS-a u Novom Sadu po nalogu prvoprijavljenog odnet je gotov novac, 10 miliona dinara. Iz sredstava Savezne uprave carina 9. maja 2000. Kertes je s 441.189,97 dinara platio rekonstrukciju i dogradnju čamca Mir koji je bio u privatnom vlasništvu šefa DB-a Radomira Markovića. Četvrtog oktobra 2000. Mihalj Kertes je isplatio Urošu Šuvakoviću, funkcioneru SPS-a, dva miliona maraka, koje je ovaj preuzeo u prostorijama Savezne uprave carina, a neposredno pre toga tokom septembra Šuvaković je preuzeo i 10 miliona dinara na isti način."

B92: Kako saznaje Insajder, postoji ceo orman s priznanicama koje su ostale u carini posle 5. oktobra 2000, a koje su dokaz ko je sve uzimao novac od Carine. Priznanice su potpisivali svi koji su uzimali keš u kabinetu Mihalja Kertesa.

Deo iskaza Mihalja Kertesa: Registrovao sam svaku priznanicu u knjizi za evidencije koja je bila strogo poverljiva i koju sam držao na posebnom mestu u svojoj kancelariji. Na početku, ona je stajala u sefu, ali je vremenom postala toliko velika da nije mogla da stane unutra, pa sam kupio specijalni orman sa specijalnim četvorostepenim zaključavanjem i otključavanjem. Ovde sam držao priznanice po godinama, s knjigom za evidenciju i držao sam ključeve tog ormara u sefu tako da je bio dobro čuvan.

9

B92: Haški istražilac, Norvežanin Morten Torkildsen, koji je 2001. za potrebe haškog tužilaštva istraživao puteve novca, najviše se bavio carinom i finansijskom konstrukcijom koja je stvorena da bi se mnogi pojedinci obogatili.

Morten Torkildsen: Morate imati na umu da su to pare srpskih poreskih obveznika i da to predstavlja obavezu vlasti, da ispituju šta se desilo s tim novcem i da se utvrdi da se niko lično nije obogatio. Kod vas je situacija da bi taj novac mogao da pomogne ljudima kojima je stvarno potreban, dok na drugoj strani imate ljude koji žive u lepim kućama u Beogradu.

Borka Vučić: Ja nisam imala nikad slučaj da sam iznosila sredstva građana, nisam kao Beogradska banka jer mi smo banka koja je pratila privredu, a naša štednja u to vreme bila je... nije se iznosila napolje, naprotiv, ona se trošila, narod je trošio ono što je štedeo u to vreme. Prema tome, uglavnom su iznosila pravna lica, a ne fizička, tako da je pravno lice bilo obavezno da ima potvrdu Narodne banke i da ima potvrdu carine.

B92: Postoji indicija da je značajan deo novčanih sredstava koje je prikupila carina poticao iz vršenja krivičnih dela. Samo od šverca cigareta, prema policijskoj istrazi koja je nazvana Mreža, a čije je delove prošle godine objavio Insajder, budžet je oštećen za više milijardi maraka, dok su pojedinci i patriote na nelegalan način uz pomoć države zaradili milione.

Takođe uz pomoć države, tako zarađen novac od šverca su, prema onom do čega smo došli, a što ćete videti u narednim emisijama, izneli iz zemlje, položili na račune stranih banaka i tako oprali novac. Do danas niko od njih nije odgovarao, naprotiv, uspeli su da legalizuju svoj novac i da danas mnogi od njih iz senke upravljaju državom.

Borka Vučić: Nije prošlo preko Beogradske banke, ako mislite da mene pitate o Beogradskoj banci. Ja verujem da je Kertes, ako je to rekao, da je to tačno i da je to za određene potrebe države uradio.

B92: Mihalj Kertes je istražiocima tužilaštva Haškog tribunala potvrdio da se makar u jednoj prilici kada je putovao za Kipar gotovina koja je poticala iz Savezne uprave carina nalazila u istom avionu i ta gotovina je prebačena u kiparsku banku. Kada je upitan zašto je novac odnošen na Kipar, Kertes je odgovorio: "Verovatno je tu bio izlaz u svet."

Borka Vučić: Na koji način se iznosi, iznosi se u specijalnom pakovanju, specijalnim uslovima i specijalnim obezbeđenjem. Obezbeđenje se kod nas radilo od vrata do vrata. Kontrola kad se stavi u džakove u odnosnoj banci, kad se ima ta potvrda tek onda može iz trezora da izađe, iz našeg trezora

10

izlazila su sredstva onda kada se da potvrda Narodne banke, koja ostaje u duplikatu u toj banci. Prema tome, evidencija o tome apsolutno postoji i veoma je uredna i postojala je koliko se ja sećam i kad god je meni nešto zatrebalo to sam u Narodnoj banci mogla dobiti ili u odnosnom ministarstvu.

B92: Ekipa Insajdera došla je do računa of-or kompanije Braunkord, jedne od osam koju je u vreme sankcija osnovala Beogradska banka na Kipru. Taj račun uglavnom je koristila Carina. Za samo 14 meseci, od 1998. do 1999, uplaćeno je najmanje 500 miliona maraka. Novac je u milionskim iznosima donošen u proseku svakih 15 dana, a makar u jednoj situaciji prenošenju novca prisustvovao je i Kertes. Čovek koji se najčešće kao kurir pominje u carinskim deklaracijama bio je Dragomir Stojković, radnik carine.

Dragomir Janković: Ljudi greše kad kažu da je to pranje para u okviru Evropske unije. Ja mislim da je to najveće pranje para u istoriji, mislim uopšte pranja para, jer u EU nisu prane pare. Te su pare prane na dve destinacije, između Srbije, odnosno Beograda, i Kipra, i sa tih destinacija su išle prema tih 50 zemalja koja nijedna nije članica EU.

B92: Banke na Kipru tada krše sankcije tako što ne postavljaju nikakvo pitanje kada iz Srbije stigne keš u džakovima. Kada se taj novac položi na račun u nekoj banci samim tim postaje legalan, odnosno opran. Nigde u svetu ne može toliki novac da se položi u banku, a da se ne objasni poreklo.

Deo iskaza Mihalja Kertes istražnim organima: 6. oktobra 2000. oko 11.00 moja sekretarica me je informisala da je Kapetan Dragan opkolio zgradu s naoružanim ljudima. Izašao sam na hodnik i u tom momentu na grupu ljudi koje je predvodio Kapetan Dragan koji je rekao da su stigli, a gospodin Zabunović je čak pročitao naredbu govoreći da oni preuzimaju Carinu. Naredili su mi da sastavim dokument u kom će pisati da je Carina preuzeta tog dana i da više nisam direktor, da je Zabunović direktor i da obavestim sve carinarnice.

ihalj Kertes, arhivski snimak 21.10.2000: Danas su predstavnici DOS-a došli korektno i uljudno u Saveznu upravu carina i zaposeli su moju kancelariju i vrlo korektno su tražili da se primopredaja izvrši. I ovog trenutka kad vam dajem izjavu primopredaja je izvršena bez ikakvih problema, posebno prisile nije bilo. Hvala vam.

Reporter: Znači, sve je bilo u najboljem redu?

Mihalj Kertes: Tako je.

Reporter: Imate možda, nećemo vas sigurno uznemiravati i maltretirati sada, da kažete da li je do svega moralo ovako da dođe?

11

Mihalj Kertes: Nemojte me to pitati.

Dušan Zabunović: Ako vama to ne smeta.

Mihalj Kertes: Ne smeta meni, smetate svi, a ne rukovanje.

Dušan Zabunović: Neka je sa srećom i srećna vam sloboda.

Mihalj Kertes: Hvala vam.

B92: Prema informacijama do kojih je došla ekipa Insajdera, po nalogu Mihalja Kertesa i Radomira Markovića 6. oktobra 2000. poslovna evidencija Carine o kretanju robe do 2000. uništena je na Institutu za bezbednost na Banjici. Te informacije poznate su i policiji i Tužilaštvu već sedam godina.

Na osnovu svih dokaza, još 2001. MUP Srbije podneo je Okružnom tužilaštvu krivičnu prijavu protiv Slobodana Miloševića, Mihalja Kertesa, Nikole Šainovića, Jovana Zebića i Radomira Markovića zbog postojanja sumnje da su izvršili krivično delo zloupotrebe službenog položaja, čime su preko budžeta za više od 200 miliona maraka oštećeni građani. Do danas, međutim, nije podignuta optužnica.

Rade Terzić: Krivična prijava koja je podneta protiv Miloševića, Zebića, Šainovića i Kertesa, po svojoj... to je prva krivična prijava koja je pre nego što se pojavila u nadležnom tužilaštvu istaknuta na veb-stranici MUP-a Srbije i to je jedan kuriozitet, da je licima koja su prijavljena bilo omogućeno da pre nego što su pristupili istražnom sudiji saznaju to šta im se stavlja na teret i što je jedna klasična zloupotreba i kršenje osnovnih odredbi i pravila postupka jer i po tadašnjem zakonu, a posebno i po sadašnjem zakonu, navodi krivične prijave i zahteva za sprovođenje istrage predočavaju se osumnjičenom tek pre njegovog saslušanja.

B92: Mihalj Kertes bio je prvi put na informativnom razgovoru u MUP-u Srbije 12. decembra zbog sumnje da je zloupotrebio službeni položaj. 15. decembra priveden je na saslušanje kod istražnog sudije, određen mu je jednomesečni pritvor u koji nije otišao jer se pozvao na poslanički imunitet kao poslanik tada već raspuštenog saziva Skupštine. Zanimljivo je da je Kertes pušten iz pritvora na osnovu pravnog tumačenja koje je dao Miloševićev pisac Ustava, profesor Ratko Marković. Njegovo stručno mišljenje koje je sud prihvatio glasilo je: "Mandat poslanicima ne prestaje raspušanjem

12

Skupštine. Skupština kao saziv, iako raspuštena, virtuelno postoji sve dok verifikacije mandata novom sazivu.

Samo mesec dana kasnije, po konstituisanju nove Skupštine, Kertes je ostao i bez tog virtuelnog mandata, ali to pitanje više nikada nije otvoreno. Takođe, Šainović i Zebić su u vreme podizanja krivične prijave bili poslanici Savezne skupštine. Iako se nikada nisu pozvali na imunitet nisu završili u pritvoru.

Rade Terzić: U toj krivičnoj prijavi se nije pominjalo iznošenje tih sredstava na Kipar, tačnije, više se govorilo o preusmeravanju tih sredstava i njihovo upućivanje raznim pravnim, fizičkim licima na razne namene, uključujući kao korisnike tih sredstava određene političke partije. I to je bila teza koja je bila prisutna tad u tom zahtevu za sprovođenje istrage, da se time jeste zloupotrebio službeni položaj i oštetila državna blagajna.

B92: Ekipa Insajdera došla je do krivične prijave protiv Miloševića, Zebića, Šainovića i Kertesa iz koje se vidi da nije tačno da se ne navode podaci vezani za iznošenje novca na Kipar.

Izvod iz krivične prijave: Na osnovu izvršenih provera i uvida u dokumentaciju Savezne uprave carina utvrđeno je da je novac u iznosu od 38 miliona nemačkih maraka koji je naplaćen po osnovu carinskih dažbina posredstvom Beogradske banke AD Beograd iznet iz Jugoslavije bez odobrenja Narodne banke i položen na račun Beogradske banke na Kipru i dalje transferisan na račune inostranih kompanija. Sem toga, u četiri navrata na Kipar je putovao i drugoprijavljeni Kertes, a u jednom od tih putovanja izneo je devizna sredstva takođe za navodne potrebe DB-a, a ta sredstva nisu bila evidentirana u zvaničnom dokumentu iznošenja novca, obrascu 1450, već je taj novac iznet ilegalno i o tome ne postoji u zemlji nikakva evidencija.

B92: Ta krivična prijava između ostalog je dokaz da su nadležne institucije još 2001. imale sve relevantne podatke da nastave istragu i utvrde kuda je nestao novac koji je tokom '90-ih iznet na Kipar, a čiji se iznos meri u milijardama dolara. Zašto to nije urađeno saznaćete u narednim emisijama serijala Insajder.

Državna pljačka države, deo II

Vlast Slobodana Miloševića našla je način da zaobiđe sankcije Ujedinjenih nacija i iz zemlje u vreme hiperinflacije, ratova i sankcija iznese nekoliko milijardi dolara. To je novac koji je pripadao građanima. Jedan deo iskorišćen je da bi zemlja preživela sankcije, a jednom delu koji je prebacivan

13

sa računa na račun u više desetina zemalja izgubio se trag. I pored svih dokaza koje imaju nadležne institucije u zemlji, već šest godina nikada nije zvanično utvrđeno koliko je novca izneto iz zemlje i na čijim računima je završio novac koji pripada državi, odnosno njenim građanima. Prema nezvaničnim procenama, ta suma kreće se od pet do 11 milijardi dolara.

Morten Torkildsen, finansijski istražlac Haškog tribunala: To je bila ogromna operacija, najveća finansijska konstrukcija koju sam do sada u karijeri radio kada je u pitanju ukupna suma novca i broj država.

VIDEO

B92: Od jula 1992. do juna 2000. na račune osam of šor kompanija na Kipru koje je osnovala Srbija, odnosno Beogradska banka deponovani su veliki iznosi deviza u kešu. Insajder je došao do dokaza o gotovom novcu koji je iznet na Kipar i koji je položen na račune osam of šor kompanija:

"Milijarda i 32.207.200 nemačkih maraka, 80.038.242 dolara, 63.809.060 švajcarskih franaka, 390.241.674 austrijska šilinga, 546.843 australijska dolara, 1.940.213 švedskih kruna, 23.509.234 francuska franka, 312.926 funti, 223.876 belgijskih franaka, 589.233.348 lira."

Ti podaci, prema našim saznanjima, poznati su i nadležnim institucijama u zemlji još od 2002. Poznato je i da je u periodu od samo godinu dana, od januara 1998. do juna 1999. ukupna suma deponovanog gotovog novca na bankovne račune osam srpskih of šor kompanija na Kipru najmanje iznosila: 508.569.995 nemačkih maraka, 20.652.385 američkih dolara, 15. 907. 727 švajcarskih franaka, 257.909.414 austrijskih šilinga, 9.990 australijskih dolara, 793.240 švedskih kruna, 6.047.537 francuskih franaka, 61.374 britanske funte, 223.876 belgijskih franaka.

Borka Vučić, direktorka Beogradske banke do 2001: Ova zemlja po meni, po ovoj liniji nije opljačkana, ona je opljačkana po drugoj liniji, to nije urađeno preko banaka, to je urađeno preko drugih kanala, te kanale ja ne poznajem. Ti kanali nisu išli preko Beogradske banke.

B92: U večerašnjoj emisiji videćete dokumentaciju do koje je došla ekipa Insajdera na osnovu koje su nadležne institucije mogle još 2001. da pokrenu ozbiljnu istragu. To može i danas, samo ako država odluči da ispita ko je u vreme sankcija i ratova prvi milion stekao na legalan, a ko na nelegalan način.

Od 1992. do 2000. iz države je izneto, prema nezvaničnim procenama, 11,5 milijardi dolara. Nikada nije vođena istraga o tome koji novac je iznet iz zemlje. Prema saznanjima Insajdera, jedan deo

14

iznetog novca poticao je od pljačke građana preko carina i budžeta, a drugi deo je bio iz nelegalnih tokova. Od toga je, prema za sada dostupnoj dokumentaciji, jedan deo potrošen na uvoz oružja i vojne opreme, na nabavku lekova ili za isplatu plata i penzija u vreme sankcija. Međutim, sudbina nekoliko milijardi je i danas nepoznata. Postoje indicije da je taj novac završio na nečijim privatnim računima.

Borka Vučić: I meni nije jasno da su građani toliko bogati, naši građani nisu bili mnogo bogati, možda je bilo bogato samo nekoliko građana, neki krupni biznismeni su bili bogati i tada i sada, možda još više, ali su se i onda neki obogatili. Prema tome, oni svoj novac nisu iznosili preko banaka, ja sam više nego sigurna, nego ako su nešto iznosili onda su to radili sami. Ako ih ima, da ih ima 10 milijardi, ne znam, ne bih mogla to da poverujem po onom koliko ja kao bankar mogu da sagledam naš potencijal te vrste, on je bio veoma skroman.

B92: Iznošenje novca iz Srbije počinje u vreme sankcija, i to preko osnivanja osam of šor kompanija na Kipru. Cela priča o saradnji tadašnjeg državnog vrha Jugoslavije i Kipra kada je u pitanju osnivanje of šor kompanija počinje još 1989. Tada potpuno regularno i po svim zakonskim propisima Beogradska banka iz Beograda osniva svoju of šor banku BB Kobu na Kipru. Međutim, sve se komplikuje 1992. kada Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija uvodi sankcije. Zabranjena je legalna razmena robe sa inostranstvom, odnosno zabranjen je uvoz robe u Jugoslaviju, a članicama Ujedinjenih nacija preporučeno je, između ostalog, da spreče bilo kakve finansijske transakcije koje su imale veze s poslovanjem državljana Jugoslavije.

Godinu dana kasnije zamrznuta su sva sredstva države u inostranstvu i zabranjen je svaki vid pružanja bilo kakvih usluga, finansijskih ili nefinansijskih. Borka Vučić, koja je već tri godine ranije, 1989, osnovala of šor banku, u to vreme nalazi se na ostrvu s veoma dobrim vezama u bankarskom sektoru. Kreće u osnivanje of šor kompanija koje, kako se ispostavilo, za cilj imaju prikrivanje poslovanja Beogradske banke na Kipru kojoj je rad zbog sankcija onemogućen.

Borka Vučić: Ne, Beogradska banka nikad nije osnivala of šor kompanije da zamene Beogradsku banku, ona je osnivala of šor kompanije kad su joj bile potrebne za određene svrhe i to smo radili na zakonski način. Znači, svaka of šor kompanija bila je registrovana tamo na bazi dokumenata koje je tražila Centralna banka. Oni su bili dosta jaki, recimo, onaj ko osniva of šor kompaniju morao je da donese preporuku svoje zemlje, recimo svoje komercijalne banke ili neke nacionalne banke, zavisi kakva se of šor kompanija osniva. Svaka ta kompanija imala je ta potrebna dokumenta iz zemlje i imala je to što je bilo potrebno na Kipru.

15

B92: Ta tvrdnja Borke Vučić zapravo znači da je Centralna banka na Kipru od samog početka znala da su pravi vlasnici of šor kompanija ljudi iz Miloševićevog režima. Prema rekonstrukciji događaja i prema do sada dostupnim podacima, 1992. dogodilo se sledeće:

Advokatska kancelarija Tasosa Papadopulosa zvanično je podnela zahtev Centralnoj banci Kipra za registraciju nekoliko privatnih kompanija. Centralna banka Kipra, odnosno njen guverner i njegovi najbliži saradnici, kako nam je potvrđeno na Kipru, znali su da je reč zapravo o srpskim kompanijama koje rade u korist tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića. Na taj način oni su imali ulogu prikrivanja pravih vlasnika prema spoljnom svetu, a pre svega prema zahtevima UN, Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije. Naime, odmah po uvođenju sankcija zatraženo je od kiparskih vlasti da zamrznu poslovanje srpskih firmi na Kipru. Takvim of šor kompanijama proizveden je utisak da su mogući vlasnici Rusi, Englezi ili neko treći jer se informacija o vlasniku može dobiti samo iz Centralne banke Kipra, i to samo na zahtev suda. Uloga banke Popular bila je da omogući hitno i neometano otvaranje svih potrebnih bankarskih računa novih kompanija u banci Popular na Kipru i u svojoj filijali u Grčkoj i da naravno promet tih kompanija preko tako otvorenih računa funkcioniše normalno u vreme sankcija.

Masis der Partogh, urednik kiparskog Financial Mirrora: Centralna banka je imala obavezu da prekontroliše sve te firme i sve račune. Ne verujem da se tako nešto događalo regularno, prema tome, uopšte ne verujem da Centralna banka nije znala šta se dešavalo u tom periodu, znala je vrlo dobro.

B92: Nekoliko of šor kompanija osnovano je tako što su na papiru, fiktivno, te of šor kompanije bile privatne, a faktički su preuzele ulogu Beogradske banke na Kipru.

Borka Vučić: Ideja je postojala, ideja nije nova, samo je bio momenat takav. Ja sam recimo čak i pisala i predlagala neke antisankcione mere, čak i time sam se zanimala jer je već nekoliko zemalja u svetu imalo sankcije, pa smo mislili šta mi treba da uradimo kao banka da bismo mogli da na jedan zakonski način u odnosu na Jugoslaviju, tada se to odnosilo na SRJ, ili na samu banku, studirali smo to. I došli smo na ideju, ne svoju, nego ono što su drugi radili, najviše smo naučili od Amerikanaca, ako me to pitate. Znači, nas su najviše američke kompanije koje su takođe imale svoje of šor kompanije na Kipru i u drugim zemljama naučile kako se to radi zakonski, legalno. Znali su da Beogradska banka, znam i druge banke, nisu radile ilegalno nego baš legalno, mi smo od američkih banaka učili, ja sam učila od njih kako se radi... kako se formira odnos banke i of šor kompanije. To smo radili sasvim zakonito i najviše sa američkim partnerima.

B92: Međutim, nikom od predstavnika kiparske finansijske oligarhije nije smetalo što se te firme nisu bavile, kako je propisano zakonom o of šor kompanijama na Kipru, trgovinom, već su uglavnom bile

16

klasične paravan kompanije. Služile su za razne transakcije i za polaganje novca koji je u tom periodu iznošen iz Srbije zbog, kako se zvanično tvrdi, prevazilaženja sankcija.

Prva državna of šor kompanija koja je osnovana na Kipru 1992. bila je Antexol Trade Limited, iste godine osnovan je Vantervest. Naredne godine na Kipru počinju da rade Hilsej, Lamoral i Sautmed. 1995. osnovani su Braunkord i Perikon, a od 1997. srpski novac počinje da se kreće i kroz račune firme Kapkon. Prema podacima do kojih su došli istražioci Haškog tribunala, na te račune polagani su ogromni iznosi gotovine, odakle su odmah odlazili dalje. To je bio novac iznet iz Srbije.

Zanimljivo je da je svaku od ovih firmi osnovala advokatska kancelarija Tasosa Papadopulosa. Papadopulos je danas predsednik Kipra. Nekoliko godina kasnije ispostavilo se da su osobe koje su zvanično zavedene u papirima kao vlasnice većine ovih of šor kompanija to zapravo nisu ni bile, odnosno da tih nekoliko godina nisu uopšte znale da kroz račune navodno njihovih kompanija prolaze gotovo svakodnevno milionski iznosi.

Morten Torkildsen: Našli smo da je mnogo računa otvoreno na Kipru u ime nekoliko kompanija i videli smo da je od 1992. do 1999. mnogo keša položeno na te račune.

B92: O čemu se zapravo radi? Kao i cela mreža ovog državnog mehanizma otkrivena je prvi put tek kada je objavljen spisak američkog Olfaka, u januaru 2001. Na spisku osoba kojima je bio zabranjen ulazak i poslovanje sa SAD našle su se i dve dugogodišnje bankarke, odnosno navodno vlasnice of šor kompanija na Kipru, Ljiljana Radenković i Radmila Budišin. Njih dve su tek tada prvi put čule da su vlasnice firmi Antexol i Braunkord sa Kipra, kroz čije su račune gotovo svakodnevno prolazili milionski iznosi. Jedina stvar koja im je bila zajednička jeste da su poznavale Borku Vučić. Ljiljana Radenković radila je od 1989. u banci Anglojugoslav u Londonu, čiji je većinski vlasnik bila Beogradska banka, a na čelu Upravnog odbora Borka Vučić. Početkom 1996. na sastanku u kancelariji Budimira Kostića, tadašnjeg direktora Londonske banke, Borka Vučić ispričala je Ljiljani Radenković da planira da osnuje nekoliko firmi kako bi na njih prenela sredstva Beogradske banke, pošto je navodno postojala opasnost da banka izgubi jedan sudski spor i plati veliku odštetu.

Deo iskaza Ljiljane Radenković istražnim organima Haškog tribunala: Gospođa Vučić je onda napravila dokument bez datuma i pitala me da ga potpišem. Sećam se da se dokument odnosio na otvaranje kompanije na Kipru poznate kao Antexol Trade Limited. Prema dokumentu, Beogradska banka of šor u Nikoziji imala je pravo da vodi sve poslove i transakcije te kompanije. Nije mi se svidelo ono što je pisalo u dokumentu, kao ni posledice koje sam zbog toga mogla imati. Rekla sam gospođi Vučić šta me brine i da nisam spremna da potpišem dokument. Predložila sam joj da nađe nekog drugog da potpiše, pošto ja nisam bila spremna da nepoznate strane vode sve poslove i transakcije u kompaniji koja bi formalno bila u mom vlasništvu i kojom formalno ja upravljam. Pošto sam rekla gospođi Vučić

17

da nisam spremna da ispunim njene zahteve i da potpišem dokument, ona se razbesnela i pretila mi da ću, ako ne potpišem dokument, momentalno dobiti otkaz u banci i da će moja porodica biti vraćena u Beograd. Gospođa Vučić je izašla iz kancelarije, a Kostić mi je rekao da bi trebalo da ispunim zahteve gospođe Vučić.

B92: Ljiljana Radenković se zatim složila da potpiše dokument, razlog je bio taj što je čekala da dobije državljanstvo.

Izvod iz originalnog dokumenta: Po zahtevu gospodina Kostića rečenica - potpisano na zahtev Borke Vučić, napisana je na dnu dokumenta i Kostić i ja smo videli da se gospođa Vučić potpisala ispod te izjave.

B92: Ljiljana Radenković je tako praktično dala instrukcije advokatskoj kancelariji Tasosa Papadopulosa da registruje firmu Antexol i ovlastila Beogradsku banku na Kipru da vodi sve poslove kompanije.

Deo iskaza Ljiljane Radenković istražnim organima Haškog tribunala: Ja nikada nisam imala bilo kakve veze s poslovima, niti sam imala kontrolu nad onim što radi Antexol Trade Limited, nije mi poznato ništa od poslova ako je njih bilo, koje je vodio Antexol niti koje je račune u bankama imao otvorene ni kako su oni kontrolisani. Nikada nisam dala nijedno uputstvo koje se tiče Antexola, ako ne računamo dokument o kom sam govorila. Nemam saznanje da postoje računi, nikada nisam potpisala nalog za njihovo otvaranje i ne znam ništa o poslovima koji su išli preko tih računa.

Pambos Ioanides iz advokatske kancelarije Tassos Papadopoulos&Co: Meni te stvari izgledaju vrlo smešno. Kao što sam vam rekao, ne želim da raspravljam o temama koje se odnose na konkretne osobe, ali budući da me mnogo izazivate, za konkretnu firmu Antexol želim da naglasim na najkategoričniji način da je ova kancelarija poslovala i s konkretnom firmom i sa svim firmama vodeći računa o pravnim procedurama. I čini mi se mnogo smešnim izjave da bilo ko tvrdi da smo mi radili bez naloga ili, ne znam, protiv instrukcija i slično. Rekao sam vam za konkretnu firmu da su nam tražena objašnjenja od nadležnih vlasti, dali smo ih i dokazalo se da smo delovali po zakonu.

B92: Ljiljana Radenković podnela je tužbu protiv advokatske kancelarije Tasosa Papadopulosa. Advokat Pavlos Angelides, koji je jedno vreme zastupao Ljiljanu Radenković, kaže da se tokom sudskog postupka utvrdilo da je bilo dosta nepravilnosti.

18

Pablos Angelides: Naravno da su prekršeni zakoni, to je priznao i Papadopulos u svom intervjuu u novinama Politis, kao što je izričito rekao da je imao nalog od Miloševićeve vlade da nađe način da izbegne embargo UN. Taj embargo je važio na Kipru kao zakon. U tom intervjuu je kao odgovor rekao - da bismo pomogli Jugoslaviji otkrili smo takav način otvaranja of šor kompanija.

B92: Centralna banka Kipra imala je sve mehanizme da lako utvrdi da je reč o lažnom identitetu navedenih vlasnika. Ni banci Popular ni Centralnoj banci nije bilo sumnjivo to što se stvarni vlasnik nikada nije pojavio.

Pablos Angelides: Ne, sami to nisu mogli da urade, trebalo je da pokažu Centralnoj banci ko su realni vlasnici te firme. To je u stvari rekao za dve gospođe iz Jugoslavije koje su imale veze s Beogradskom bankom, njih je deklarisao kao realne vlasnike. U registru kompanija pojavljuju se kao pravi vlasnici Papadopulos i drugi advokati, ali Centralna banka koja je vršila kontrole transakcija koje su obavljale te dve firme prepoznaje kao stvarne vlasnike dve gospođe iz Jugoslavije. Centralna banka Kipra je bila saučesnik u tom zločinu koji se odigrao na štetu Jugoslavije.

B92: Umesto upisanih vlasnika, kako to kiparski zakoni predviđaju, bankovne račune tih državnih of šor kompanija u senci kancelarije Tasosa Papadopulosa vodili su službenici Beogradske banke na Kipru. Oni su organizovali polaganje sredstava na bankovne račune paravan kompanija, a zatim su organizovali i prebacivanje sredstava različitim trećim stranama, uključujući dobavljače robe široke potrošnje, ali i oružja i of šor firmi čiji su vlasnici bili državljani Srbije.

Pambos Ioanides: Ja ne znam šta pričate u Jugoslaviji, međutim, obavešten sam vremenom da kruže vrlo nepouzdane i vrlo pogrešne stvari i postoje neki ljudi koji iz svojih razloga, možda podstaknuti od nekih drugih iz političkih razloga, u osnovi da bi narušili ugled i čast Papadopulosa, koji je politička ličnost, izjavljuju ili objavljuju ili govore različite stvari koje su netačne. Činjenica je da je kiparski narod osećao veliko saosećanje u svim lošim stvarima koje je podnosio narod Jugoslavije i Srbije i činjenica je da je narod onoliko koliko je mogao nudio manju ili veću pomoć koju je bio u položaju da podari. Govorimo o dve države, dve zemlje koje su uvek bile vrlo prijateljske. Moja skromna procena je da je pogrešno na osnovu nekih neodgovornih i nekih improvizovanih raširenih priča da se kaže da je Kipar sklonio fantastične iznose i blago Miloševića ili bilo kog Miloševića i da treba da ih vrati nazad u Jugoslaviju, odnosno u Srbiju.

B92: Međutim, Predrag Đorđević, biznismen sa Kipra koji od 1992. živi na tom ostrvu, gde je imao of šor kompaniju registrovanu za trgovinu pamukom, tvrdi da je Beogradska banka uz pomoć advokatske kancelarije Papadopulosa nezakonito osnovala osam of šor kompanija i njima upravljala. Đorđević navodi da je to saznao tokom sudskog procesa koji je pokrenuo protiv Beogradske banke na Kipru, kada su mu greškom oduzeli novac i uplatili na račun srpske of šor kompanije Antexol.

19

Đorđević je kao vlasnik of šor kompanije imao račun u Beogradskoj banci na Kipru. Dao je nalog da se sa njegovog računa novac isplati za uvoz pamuka, ali to se nije dogodilo jer je Beogradska banka mislila da je to jednostavno novac iznet iz Srbije.

Predrag Đorđević: Oni su osporili da su to moje pare i jednostavno rekli - ma, ko te šiša, mi te pare uzimamo, odnosno nisu to tvoje pare, mi ćemo da zovemo Beograd, pa ćemo da pitamo Beograd, pa ako Beograd odobri onda... i tako dalje.

B92: Novac mu je potom vraćen, ali ne od Beogradske banke, već od firme Antexol, s kojom nikad nije sarađivao.

Predrag Đorđević: I od 1994. sam ja faktički prvi čovek koji je otkrio ime kompanije o kojoj govorimo, smatrajući tada da je to jedna nevažna kompanija koju su oni tako koristili između ostalog. Tek 2002. sa otkrićem Karle del Ponte ja sam u stvari shvatio da je to glavna kompanija preko koje je iznošen novac iz Srbije. Znači, oni su glavnu kompaniju koja je korišćena za milijardske iznose iz Srbije stavili meni pod nos.

B92: Đorđević je tako tokom sudskog procesa otkrio na osnovu dokumentacije da su sredstva koja su tokom '90-ih transferisana na te račune, a radi se o milijardama dolara, dolazila najvećim delom iz fondova koji su faktički bili pod kontrolom režima Slobodana Miloševića. Deo sredstava poticao je iz Savezne uprave carina, a njih je nelegalno, po nalogu Slobodana Miloševića, usmeravao Mihalj Kertes.

Predrag Đorđević: U suštini, kiparska vlada jeste prekršila embargo. Shodno mojim saznanjima prethodni javni tužilac imenovao je policijskog istražioca da istraži tu temu. Istražilac je napredovao, ali u međuvremenu je Papadopulos izabran za predsednika Kipra i izgubio se trag svim istraživanjima.

Pambos Ioanides: Dokazano je i vrlo poznato da su različiti krugovi u nastojanjima da povrede Papadopulosa težili da prikažu njegovu advokatsku kancelariju kao da je uzela i sakrila Miloševićev novac i blago. To su smešne stvari, ova kancelarija nije nikada upoznala Miloševića, Milošević nije nikada bio klijent ove kancelarije, niti smo ikada radili za Miloševića, niti smo ikada imali komunikaciju, bilo usmeno, bilo pismeno, bilo neposredno ili posredno s Miloševićem.

Borka Vučić: Nismo mi radili samo tako da tražimo modele kako da se uradi ono što nije dozvoljeno u sankcijama, onda smo radili ono što je dozvoljeno. Ja sam imala jednu specijalnu kontrolu jer nama je Centralna banka uvela onda, 1996. nam je uvela monitoring, praćenje svakog platnog naloga koji je

20

išao iz Beogradske banke. Meni je došla u Beogradsku banku, najavila se, jedna kontrola iz Engleske, gospodin jedan kog sam ja i poznavala po kontaktima, po korespondenskim odnosima, on je došao i proveo u našoj banci nekoliko sati s celom jednom ekipom i pregledao sva naša poslovanja. To je bilo 1996. i 1997. Nije nađeno ništa.

Morten Torkildsen: Vi imate slučaj da je mnogo gotovine prebacivano na račune određenih firmi na Kipru i bilo bi prirodno da je za taj novac kupovana roba, možda i nešto za bolnice. Međutim, po daljim bankovnim transakcijama vidi se da je mnogo novca odlazilo dalje, na druge račune. Po logici stvari to bi moglo ići samo u džepove pojedinaca, ne postoji drugo objašnjenje. Očigledno je da su uzimane velike provizije i da su išle u nečije džepove.

B92: Praktično, of šor kompanije su uspostavljene u pokušaju da se zametne trag novca koji jednim delom jeste korišćen da bi Srbija preživela sankcije, ali i trag transakcija koje su išle direktno ljudima bliskim Miloševiću.

Masis der Partogh: Da govorimo na primer o firmi Antexol, Antexol je osnovan tačno u periodu kada je trebalo da stupe na snagu sankcije UN. Način na koji je funkcionisao Antexol je izuzetno dobar primer kako je neko mogao da osnuje fantomsku firmu, da se bavi pranjem para, a da ga niko ne uhapsi. Pretpostavite da je firma Antexol bila u vlasništvu nekog drugog funkcionera koji je radio u Beogradskoj ili nekoj drugoj banci. U realnosti, međutim, kako se pojavljuje u sudskim dokumentima, to je bio proizvod Borke Vučić u saradnji sa advokatskom kancelarijom Papadopulosa.

B92: Radmila Budišin, koja je navodno 1995. preuzima vlasništvo nad of šor kompanijom Antexol od Ljiljane Radenković kaže da čak nikada ništa nije ni potpisala, niti dala nalog da se njeno ime koristi za osnivanje kompanija. Borka Vučić odbila je za Insajder da odgovori na tvrdnje Ljiljane Radenković i Radmile Budišin da su of šor kompanije osnovane na njihova imena bez njihovog znanja.

Borka Vučić: Antexol je bila kompanija koju su osnovala dva fizička lica da bi se obavljali poslovi recimo nafte ili nekih drugih hemijskih proizvoda. Ono što se nije moglo platiti preko banke to se rešavalo preko of šor kompanija. Znači, banka je bila u poziciji da ne može da obavlja platni promet, znači bio je zabranjen platni promet, a kompanija, of šor kompanija je mogla da izvrši tu transakciju preko neke druge banke, a ne Beogradske. Mi smo kroz tu kompaniju pomagali da naši klijenti mogu da plate uvoz svoj koji je bio strateško značajan, da ga nazovemo, uglavnom. Preko Beogradske banke je išla nafta, neke potrebe za robne rezerve, pa ne znam, za vojsku nešto, to je vrlo malo bilo, neki kamioni i tako nešto, ne sećam se.

B92: Helikopteri.

21

Borka Vučić: Helikopteri, jeste.

Insajder je međutim, došao do dokumentacije prema kojoj na primer brat Slobodana Miloševića Borislav Milošević upravo preko državne firme Antexol samo u jednoj transakciji uzimajući proviziju od Srbije zaradio 700.000 dolara. Milošević je, naime, bio vlasnik of šor kompanije Neokom, koja je bila posrednik u kupovini dva helikoptera za Srbiju preko ukrajinskih firmi.

B92: Zašto Antexol sam recimo ne kupi, ne znam, avion ili šta je već potrebno za vojsku, nego uzima još jednu firmu kao posrednika, a to je recimo firma Borislava Miloševića?

Borka Vučić: Nikad Borislava Miloševića firma nije...

B92: To je Hag utvrdio.

Borka Vučić: I on je imao of šor kompaniju verovatno, ako mislite... On je imao svoju of šor kompaniju i zašto, sasvim je svejedno... nema dve provizije, on će ići ili preko Antexola ili preko Bore Miloševića ako je on imao firmu... ja mislim da je imao, da je bila jedna firma preko koje se nešto radilo, koja je pregledana i ništa nije nađeno koliko sam ja čitala u materijalima o tome.

B92: Ne, ali zašto država onda plaća skuplje?

Borka Vučić: Nije plaćala skuplje, ko je posrednik...

B92: Borislav Milošević.

Borka Vučić: Pa, ja to ne znam zašto je on posrednik, ali to je njegova firma direktno napravila posao sa onim ko je tražio da se plati, ko je tražio plaćanje on je dao sredstva Bori Miloševiću, nema tu dva posrednika, ko je drugi posrednik?

B92: Antexol preko firme Borislava Miloševića kupuje...

22

Borka Vučić: To je onda Antexol napravio u vezi sa zahtevom, verovatno, ja to ne znam, ja samo znam i mi kao banka, mi samo znamo da radimo za onoga čije su pare, a ako on ima dva posrednika to ne bih ja mogla da vam kažem zašto ima dva posrednika, verovatno da i tu ima neki razlog.

B92: Da li je razlog da se uzme provizija na primer?

Borka Vučić: Pa, dobro...

B92: Da li to sve može da se radi bez vašeg znanja?

Borka Vučić: Bez znanja ne može da bude ako su pare ušle kod nas, to je bilo pod našom kontrolom i mi smo izvršili nalog onaj koji je tražio, onaj čije su pare, a ne možemo ovako posmatrati da li je to ispravno ili nije, njegove su pare, on daje nalog da ide tamo gde on kaže, mi dajemo.

B92: Ekipa Insajdera došla je do dokumentacije ugovora i bankarskih transakcija kada je u pitanju kupovina helikoptera. Jedini zaključak je da država, umesto da kupi preko svoje of šor kompanije Antexol, uvodi još jednog posrednika koji na tome zarađuje. Sticajem okolnosti u pitanju je bio brat Slobodana Miloševića.

Firma Borislava Miloševića registrovana je na Kipru 9. oktobra 1997, samo dva meseca kasnije, 10. decembra, na račun njegove firme po nalogu državnih of šor kompanija Antexola i Braunkorda leglo je prvih milion dolara. Sledećeg dana još 1,6 milio, ukupna suma koja je uplaćena Miloševiću do kraja septembra 1998. bila je nepunih 3,36 miliona dolara. Novac je već u januaru počeo da odlazi dalje, na račun firmi Ukrimarš i Ukispecexsport, a uplaćeno je 1.642.530 dolara. Te dve sestre firme su ukrajinske državne firme specijalizovane za izvoz vojne opreme, a često su tokom '90-ih optuživane da krše međunarodne propise i nelegalno izvoze opremu u Irak i druge zemlje. U opisu tih isplata navodi se ugovor vezan za nabavku dva helikoptera Mi17V, međutim, tu se plaćanje helikoptera nije završilo jer je još 100.000 uplaćeno na račun firme VE u banku na ostrvu Nauru na Južnom Pacifiku, a potom i dodatnih 415.000 firmi Presdarm holding. U februaru, Milošević je BB Kobu naložio da plati i 500.000 dolara firmi Aviatrend, s kojom je najpre krenuo u posao. Tako je samo po jednom ugovoru vezanom za nabavku helikoptera novac otišao na četiri strane, a potrošeno je ukupno 2.657.630 dolara. Provizija koja je ostala Borislavu Miloševiću iznosila je, samo za jednu transakciju, 700.000 dolara.

23

Mlađan Dinkić: To je upravo nešto što je naša policija našla i šta su dalje s tim radili ne znam, ali pnisu našli novac, nego su isto otkrili šta se desilo u istoriji. Našli su samo da je Borislav Milošević bio uključen, sada se ja ne sećam tačno kako, ali da je bio uključen u kupovinu nekih helikoptera za MUP, i to je svakako jedno od otkrića koje dokazuje da je porodica Milošević bila umešana itekako u iznošenje novca.

B92: To međutim jeste bio dovoljan dokaz da se 2001. pokrene istraga i da se utvrdi zašto je Borislav Milošević dobio 700.000 dolara državnog novca. Insajder je došao do krivične prijave MUP-a Srbije iz septembra 2001. iz koje se vidi da je policiji još tada poznato sve o tom slučaju.

U krivičnoj prijavi MUP-a iz 2001. protiv Miloševića, Šainovića, Zebića i Kertesa navode se svi detalji o poslovanju firme Neokom, pa čak i to da je na osnovu dokumentacije utvrđeno da je prvobitni vlasnik do 1998. bio Borislav Milošević, a posle toga njegov sin Svetozar. Policija je još 2001. Tužilaštvu dostavila sve transakcije firme Neokom, pa i izjavu Mihalja Kertesa da su uplate na račun Neokoma vršene na osnovu naloga dobijenog od Slobodana Miloševića i objašnjenje da se radilo o poslovima od državnog interesa.

Masis der Partogh: Ovde je Kipar, a ovde je Jugoslavija, pare dolaze spolja na Kipar i idu na neko drugo mesto za kupovinu oružja ili bilo šta drugo. Centralna banka kaže - došle su pare spolja i otišle su napolje, ne interesuje me dok nije potrošeno ništa na Kipru. Drugi slučaj je s džakovima, dolazili su avionom na Kipar džakovi puni novca u kešu i taj novac je bio deponovan u kiparske banke sa izgovorom da je to strani novac i da će ponovo otići van na neko drugo mesto. To je dozvoljavala Centralna banka.

B92: Zbog toga postoji opravdana sumnja da su mnogi privatnici koristili državni mehanizam kako bi iz zemlje izneli novac koji su zaradili švercom. Kada donesu novac u trezor Beogradske banke niko ne pita za poreklo njihovog novca. Kada se taj novac iznese na Kipar ponovo ni tamo niko ne pita za poreklo. Polaganjem na račun novac ulazi u legalne tokove, a kasnije se vraća kroz privatizaciju u zemlju.

Borka Vučić: Kako legalan? Legalan je čim je u...

B92: Da nije prljav novac.

Borka Vučić: Znate, nije to opran novac, izgleda da to vlada velika zbrka uopšte kod svih naših pranje novca, pranje novca. Pranje novca ako novac se stiče od droge, od cigareta, od šverca, hajde da

24

kažemo. Ovaj novac je novac proveren, kad dođe u trezor, trezor je trezor, on proverava da li je novac ispravan i ništa drugo, a to u njegov bilans, u njegove podatke ulazi. Nema sumnje, to nije stvar banke, mi ne možemo da proveravamo kako je on to zaradio, on to unosi u svoj bilans, a banku to ne interesuje, banka prima svaki novac koji je ispravan. A kako vi znate da je prljav novac?

B92: Zato što se radilo o švercu cigareta na primer ili droge.

Borka Vučić: Ne znam, nisam tako nešto doživela, niti u banci smo imali taj problem, u Beogradskoj banci, iako smo bili po platnom prometu mi recimo, pa i druge banke, veoma obimni, ja ne mogu da vam na to odgovorim. Mislim, nisam imala mogućnosti da to pitanje savladam koje vi pitate.

B92: S obzirom na to da akteri uglavnom odbijaju da odgovore na pitanja koja se tiču sumnjivih transakcija, prema našim saznanjima jedan od razloga zašto dolazi do toga da na primer državna firme Antexol koja je u vlasništvu Beogradske banke, odnosno Srbije isplaćuje na primer na račun privatne firme nekog srpskog biznismena milionske sume novca bez ikakvog navoda zašto, mogao bi da bude sledeći:

S obzirom na to da se radi o periodu kada su uvedene sankcije, ni uvoznici, odnosno privatnici u zemlji nisu bili u mogućnosti da plaćaju određenu robu inostranstvu, pa zbog toga koriste državni mehanizam da svoj novac iznesu napolje. Prema do sada dostupnim informacijama, niko međutim ne proverava kako je zarađen taj novac i koje je poreklo novca koji se iznosi iz zemlje. Tako na primer, biznismen X koji treba da uveze robu Y odnosi keš u trezor Beogradske banke u Beogradu, kako bi taj novac bio iznet iz zemlje. Kada se taj keš iznese iz zemlje polaže se na račun nekih od osam of šor kompanija koje je osnovala država, ti računi nalaze se u banci Popular na Kipru, koju ustvari kontrolišu radnici Beogradske banke. Kada taj keš legne na račun postaje legalan, Antexol onda šalje nalog Beogradskoj banci da se sa tog računa na recimo račun osobe X prebaci novac i to je zapravo suma koja je izneta iz zemlje. Za takvu transakciju plaća se provizija čiji iznos nije poznat. Biznismen X zatim plaća robu koju uvozi u zemlju, carinske dažbine, ali zauzvrat, pošto su u to vreme biznismeni imali monopol nad robom koju uvoze, mogli su da kreiraju cenu kako su hteli na tržištu i zbog toga je sve bilo mnogo skuplje. Prodavalo se na ulici, a oni državi nisu plaćali porez, i tako se krug zatvarao.

Bivši ministar inostranih poslova Kipra Joanis Kasulidis bio je jedan od retkih koji je i tada pokušavao da spreči ulazak prljavog novca na Kipar i polaganje takvog novca na račune u državnim bankama Kipra.

Ioanides Kasulides: Sigurno, kada sam ja bio u Vladi, naša vlada nije imala potrebu za nečim takvim. Na primer, pisale su neke novine da se gospođa Vučić nalazila na Kipru i ja sam želeo da utvrdim da

25

se ne nalazi na Kipru. Tražio sam od aerodromskih vlasti da mi kažu ako bilo ko dođe privatnim avionom koji je dovezao neku stariju gospođu. Odgovor je bio da je stigao jedan privatni avion, ali nije bilo žene unutra. Kada sam pitao s kojim ciljem je došao avion saznao sam da je došao iz Crne Gore i da je doneo marke od prodaje cigareta, zato što, kako su rekli, bankarski sistem ne funkcioniše uopšte dobro i zato da bi nabavili nove cigarete trebalo je da odnesu pare odavde da bi kupili cigarete ponovo. Odmah sam telefonirao upravniku Centralne banke i dogovorili smo se da tu stvar zaustavi odmah i zaustavljena je.

Borka Vučić: Beogradska banka nijednu transakciju, ja to garantujem, ja sam to rekla tamo gde je trebalo više puta, nikad nije izvršila nalog nečiji, a da nije bio legalan u zemlji našoj, Srbiji ili Jugoslaviji, tada je to bila Jugoslavija, niti na Kipru. Nijedan nije bio nelegalan nego je išao legalnim putem.

Mlađan Dinkić: Borka Vučić je po mojoj oceni bila zadužena za takozvana regularna plaćanja i sve to što smo mi našli na COB-u, znači na kiparskoj of šor banci Borke Vučić zapravo uglavnom nije bio novac koji je bio namenjen za neke provizije ili za neke privatne račune i najveći deo tih transakcija, a mi smo bili moram priznati razočarani kad smo to otkrili, je išao da se kupuje, ne znam, nafta, da se plaćaju neke sirovine za uvoz raznih preduzeća po Srbiji na koji način su se izbegavale sankcije.

B92: Međutim, poslovi kojim su se bavile državne firme nikako se nisu završavali na obezbeđivanju sredstava za pristojan život građana Srbije. To dokazuje i bankarski izvod do kog je došla ekipa Insajdera.

21. maja 1999. srpska of šor firma Braunkord koja ima račun u banci Popular na Kipru daje nalog da se sa računa prebaci 112.000 evra na račun firme Fereti u Bolonji. Namena je bila kupovina jahte, a firma Fereti je specijalizovana za proizvodnju luksuznih brodova koji se često mogu videti na Mediteranu. Jahta Fereti 57 kupljena preko te državne firme je sportska, dugačka skoro 18 metara, ima potpalublje na dva nivoa s kuhinjom, kupatilom, dnevnom sobom i prostorom u koji može da se smesti osam osoba. Cena takvih polovnih jahti u Španiji je danas oko 500.000 evra. Datum isporuke je 31. jul 1999.

U vreme kada je naručena ta jahta u Srbiji je već dva meseca trajalo svakodnevno bombardovanje NATO-a. Cela Srbija bila je bez struje veći deo dana, veliki broj domaćinstava bio je bez vode.

Dragomir Janković, izvršni direktor Ekonomskog instituta EU: Vi znate da je penzioni fond prazan, zdravstveni fond prazan, zašto, zato što su sredstva tih fondova držana na računima budžeta, pa i vi znate, mehanizam pljačkanja tih fondova, odnosno budžeta, je takav da su plaćane nerealno visoke

26

cene. Znate da je država imala monopol za nabavku nafte, lekova i drugih strateških materijala i znači kroz astronomski uvećane fakture za naftu, za lekove, za ostale državne strateške potrebe, pa verovatno i za oružje, ogromne pare su izašle preko kiparskih banaka ili drugih of šor kompanija.

Istovremeno, zbog niskih poreskih stopa u of šor biznis na Kipru krenuli su i mnogi srpski biznismeni osnivajući i neke od prvih kompanija na ostrvu.

Borka Vučić: Bio je Karić prisutan i recimo da je 3-4 preduzeća imao, gospodin Mišković... pa ja ne znam da su drugi, hajde da kažemo, Zoran Drakulić se razvio kasnije, on je ipak kasnije počeo da radi, ali znam kako je počeo, vrlo ga cenim, mislim da je jedan pošten i dobar čovek, da je vrlo poslovan, da ume da zaradi i da mu treba čestitati na onom što je stvorio. Ja ne gledam negativno na to bogaćenje, ja mislim da je dobro što mi imamo bogatih, treba da ih imamo, ali ipak bih odvojila, da ima onih koji su to stekli jednim sasvim moralnim putem.

B92: Od sadašnjih biznismena na Kipru su s Beogradskom bankom radili Miroslav Mišković, Predrag Ranković Peconi, Filip Cepter, Bogoljub Karić, Jovica Stefanović Nini, a zajedničku firmu su tada imali Zoran Drakulić i Vuk Hamović. Milan Beko se vezuje za Kipar i Beogradsku banku zbog prodaje Telekoma. Mlađan Dinkić, međutim, kaže da ovi biznismeni nadležnim institucijama nikada nisu bili interesantni kada je u pitanju njihovo poslovanje s Beogradskom bankom na Kipru.

Mlađan Dinkić: Taj novac koji smo mi tražili je novac koji su nosili ljudi iz DB-a za račun takozvane države, a ti koje vi nazivate biznismenima su to radili sami za sebe, taj novac nikad nije ni tražen.

B92: Prema saznanjima Insajdera, tokom 1998. državna firma Antexol je of šor kompaniji Miroslava Miškovića Hemslejda i banci Delta prebacila na račune najmanje 18 miliona maraka u različitim valutama bez naloga da se taj novac nekome uplati. Mišković je odbio da za Insajder odgovori na pitanje šta je bio razlog takvih transakcija.

Novac se u velikim količinama prebacuje sa firme Antexol na račune Hemslejda ili banke Delta Miroslava Miškovića u BB Kobu i to bez ikakve namene. U martu je prebačeno oko 7 miliona nemačkih maraka, u maju 3,5 miliona, krajem juna i početkom jula 5,5 miliona, u avgustu 2,5 miliona, bez ikakvog opisa o čemu se radi. Sve te transakcije nemaju nikakvu namenu. Zanimljiva je transakcija iz februara 1998, kada banka Delta daje nalog BB Kobu da u ime Delhema, takođe Miškovićeve firme iz Beograda, isplati Hemslejdu 218.000 dolara kao dobavljaču. Mišković je odbio da nam objasni šta je razlog za takve transakcije.

27

Borka Vučić: Pa, šta je da je to se banku ne tiče, banka je primila pare od onog ko je vlasnik, on je dao nalog da pare idu na taj račun mi smo dužni da izvršimo.

B92: Takve milionske transakcije, čija se namena ne navodi, bile su poznate nadležnim institucijama u zemlji još 2001.

Mlađan Dinkić: I to tako nama deluje kada prvi put pogledamo taj papir, a onda na kraju se ispostavi da je to na primer plaćeno banci Delta da bi ona recimo kupila neke lekove ili kupila neke sirovine za račun neke kompanije. Dakle, ako prebacujete na račun neke banke ne znači da prebacujete na račun vlasnika te banke, nego ta banka vrši plaćanja za neku treću firmu.

B92: S firmom Antexol radio je i Predrag Ranković Peconi.

Državna firma transferiše novac na račun Peconi Development Corporation bez bilo kakvih pratećih objašnjenja. U novembru 1997. na račun Predraga Rankovića leglo je najmanje 2,3 miliona maraka, u martu Antexol mu uplaćuje 1,5 miliona, a u aprilu 1,2 miliona. Peconi je u julu primio oko 700.000, a u decembru nepunih 2 miliona nemačkih maraka.

Predrag Ranković Peconi odbio je da za Insajder objasni čemu su služile te transakcije. Iz njegove kompanije nam je objašnjeno da je Ranković prezauzet čovek i da je to jedini razlog što nema vremena da odgovori na postavljena pitanja.

Na Kipru je veliki deo svoje imperije počeo da gradi i da uvećava Bogoljub Karić. Karić je u početnim fazama iznošenja sredstava radio na malo drugačiji način pošto je imao svoju of šor banku na Kipru, pa mu usluge Beogradske banke za iznošenje novca nisu bile potrebne.

U istrazi protiv Bogoljuba Karića otkriveno je da je on od 1994. do 1998. izvlačio velika sredstva iz kompanije Mobtel i to tako što se zaduživao kratkoročnim kreditima kod banke Karić uz ogromne kamate. To je s jedne strane dovelo do toga da srpski mobilni operater ima negativne poslovne rezultate, pa nije ni plaćao poreze državi. Sredstva su se praktično kretala iz Mobtela u banku Karić, dalje su polagana na of šor banku na Kipru, a dalje na Karićeve firme Jusiko i Sesiko. Deo sredstava sa Kipra prebacivan je u Moskvu u baku Aka, takođe u vlasništvu Karića, pa na firmu BK trejd. Procenjeno je da je kompanija Mobtel, koja je više od 50 odsto bila u vlasništvu države, pod rukovodstvom Karića od 1997. poslujući s bankom Karić izgubila oko četiri miliona dolara. Gubici su narednih godina bili i veći.

28

Insajder je došao i do bankarskih transakcija koje se odnose na poslovanje banke Cepter i državne of šor kompanije Antexol.

Antexol je na račun banke Cepter uplatio 24. jula 1998. milion nemačkih maraka i 400.000 austrijskih šilinga. Ni u toj transakciji ne navodi se nikakva namena.

Podaci o Zoranu Drakuliću su nešto drugačiji.

On recimo u avgustu 1997. dobija pet miliona maraka sa računa Fonda za razvoj Srbije. U transakcijama Ist pointa zanimljivo je i da ta firma krajem 1999. i 2000. uplaćuje kroz četiri transakcije više od dva miliona maraka na račun firme MCC Limitid, firma MCC je povezana s Rudarsko-topioničarskim basenom Bor. U Ist pointu kažu da su tokom '90-ih nabavljali repromaterijal za nekoliko firmi u Srbiji i da svaka uplata na njihov račun ili isplata sa računa ima namenu i ugovore koji ih prate.

Na račun Fonda za razvoj uplaćen je na primer novac od prodaje Telekoma 1997. Sa tog računa novac je isplaćivan na račune of šor kompanija koje su osnovane na Kipru. To je bio osnov haškim istražiocima i MUP-u Srbije da još 2001. utvrde da je državni vrh Slobodana Miloševića stajao iza osam of šor kompanija na Kipru.

Morten Torkildsen: Nije bilo teško utvrditi da su to bili ljudi koji su bliski Miloševićevom režimu u to vreme. Daću vam jedan primer, 1997. deo srpskog Telekoma je prodat Grcima i Italijanima. Isti ti računi korišćeni su za prebacivanje sredstava i naravno, ja bih rekao da je to dovoljan dokaz. Ne mogu da se setim tačnog iznosa sada, mislim da govorimo o 1,5 milijardi dolara otprilike u to vreme. Naravno da niko ne bi koristio tuđe bankarske račune da prebaci tako veliku sumu koja pripada srpskoj državi.

B92: Milan Beko, koji se ni danas nigde ne pojavljuje svojim imenom i prezimenom kao direktan vlasnik firmi u Srbiji, ne pojavljuje se ni u bankarskim transakcijama na Kipru, ali je bio 1997. srpski pregovarač u prodaji 49 odsto Telekoma Srbija italijanskom Stetu i grčkom Oteu. Cena koju su platili Italijani i Grci bila je oko 1,3 milijardi nemačkih maraka, pri tome su provizije za finansijski i pravni konstalting plaćene engleskim firmama i iznosile su 32 miliona. Beko je čovek koji je naložio da se novac od prodaje Telekoma uplati u malu grčku banku European Popular Bank SA, gde su račune držale srpske of šor kompanije. Dalje kretanje tih sredstava za istražioce Haškog tribunala bio je jedan

29

od ključnih dokaza da država upravlja u osam of šor kompanija na Kipru. Prodajom Telekoma Insajder će se detaljnije baviti u nekoj od sledećih emisija.

Dragomir Janković: Vrlo teško je biti bogat čovek ukoliko niste učestvovali ili niste bili deo vlasti ili deo sistema ili deo koji je učestvovao u tim transakcijama.

B92: Osim privatnih kompanija, transakcije s velikim iznosima vršile su i mnoge of šor kompanije koje su bile u vlasništvu Genexa, Inexa, Sartida, mnoge britanske firme čiji su registrovani vlasnici srpskog porekla. Novac je prebacivan u ime državnih firmi koje su bile bankrot već u to vreme. Borka Vučić kaže da je iznošenje novca u vreme sankcija bila normalna stvar jer je zemlja morala da funkcioniše.

Morten Torkildsen: To nije bilo komplikovano, stavljanje na avione koji su iz Beograda leteli za Kipar, jedna ili dve osobe bi ga nosile u torbama i položile na određene bankarske račune na Kipru. U bankarskom svetu nije normalno da tako položite keš, posebno ne tako velike sume.

B92: Zakon o sprečavanju pranja novca usvojen je na Kipru 1996. i uveo je niz obaveza bankama i finansijskim institucijama na ostrvu. Identifikacija klijenta mora da se vrši čim postoji osnovana sumnja da može da se radi o pranju para, pri prvom kontaktu s klijentom i ako je plaćanje veće od 10.000 kiparskih funti. Međutim, i posle usvajanja zakona od 1998. do 1999. iz Srbije je izneto u džakovima makar 508 miliona maraka bez jasnog porekla i položeno je na račune državne of šor kompanije Braunkord u kiparskoj banci Popular.

Ioanides Kasulides: Čujte, ako mislite da sam ja kao ministar inostranih poslova mogao da gledam šta se dešavalo na čitavom Kipru mislim da to nije realno. Ja sada, kao i tada štitim i podržavam gospođu Karlu del Ponte. Ona je tražila podatke, došla je ovde, dostavili smo podatke. U slučaju da je neko krivac, da neko krši zakone Kipra, treba da odgovara u sudnici. Na kraju ćete reći da smo novac stavili u džep, da li ima toliko bogatih, nisu to male pare, to je mnogo para, Nema toliko bogatih na Kipru.

Josip Bogić, finansijsko odeljenje UBPOK-a do 2005: Da vam kažem, ja koliko znam policija posao oko Kipra nikad nije ozbiljno dobila u zadatak da radi taj posao.

B92: Šta sad to znači, nije ozbiljno?

30

Josip Bogić: Ja koliko znam, barem meni nije poznato, možda je nekom drugom poznato, ali ja sam bio od 2001. u Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala, odnosno u Odeljenju za finansijski organizovan kriminal, mi nikad takve podatke nismo dobili u zadatak da vršimo određene provere, da prikupljamo dokaze.

Dragomir Janković: Mislim da je to jedno od ključnih pitanja, odgovor na to pitanje daje i odgovor gde je novac. Očigledno da postoji neki sporazum ili kompromis, pretpostavljam, inače bi država do tog novca došla na sistematičniji način.

Mlađan Dinkić: Ja sam faktički odustao od ozbiljne istrage negde krajem 2001, držao me taj entuzijazam nekih godinu dana, kasnije sam shvatio, rekao sam sebi - ja to ne mogu da radim.

B92: Da li ste imali pravo da odustanete? Nije to vaša privatna istraga.

Mlađan Dinkić: Nisam ja odustao... ja sam odustao kao... rekao sam sebi da ja to ne mogu, imate nešto kad kažete sebi - ne možeš, ne može ni neko drugi. Znači, to je stvar koja prevazilazi moje kapacitete, moje sposobnosti.

B92: U Evropskoj uniji procenjuju da je oko četiri milijarde dolara završilo na nečijim privatnim računima.

Dragomir Janković: Nažalost, Srbija te četiri milijarde ne tretira kao svoje, te milijarde su na računima pojedinaca ili nekakvih grupacija. Mora da postoji jasna želja i odlučna namera Srbije da do tog novca dođe.

Morten Torkildsen: Ovde pričamo o ogromnoj količini novca koja je prolazila kroz te račune, govorimo o hiljadama. S jedne strane dolazi gotovina, a onda sa ovih računa imate transakcije koje vode u preko 50 zemalja i mi smo samo u malom delu ispratili to zbog ograničenih kapaciteta. Ja sam se bavio time da li je taj novac korišćen za kupovinu naoružanja, municije i ostalih potrepština za potrebe vojne aktivnosti u regionu. Deo je korišćen za to, ali i za nabavku raznih stvari za srpski narod u, kako se to kaže, dobre svrhe. Međutim, siguran sam da je mnogo novca završilo u džepovima pojedinaca i to je bilo nešto što je srpske vlasti trebalo da istraže.

31

B92: Dok jedni tvrde da je vlast posle 5. oktobra napravila dogovor s biznismenima koji su tada radili na Kipru, a danas vladaju Srbijom, drugi navode da je dogovor napravljen na mnogo višem nivou, između Srbije i Kipra jer je u pitanju veliki novac. Treći kažu da se jednostavno izgubio svaki trag i da novac nije mogao da bude nađen i vraćen. Tasos Papadopulos postao je u međuvremenu predsednik Kipra, biznismeni koji su radili s Beogradskom bankom postali su vlasnici Srbije, Borka Vučić predsednik Parlamenta, a država je odustala od istrage da utvrdi ko se nelegalno na štetu građana obogatio i da novac vrati u zemlju. Šta je razlog saznaćete sledećeg ponedeljka.

Državna pljačka države, deo III

Iz predizbornog programa DOS-a: Kao građani Srbije, a istovremeno i kao kandidati za narodne poslanike želimo da celoj javnosti damo na znanje da, kada budemo izabrani u Skupštinu, nameravamo da ukinemo funkcionerske privilegije, prekinemo dosadašnji maćehinski odnos vlasti prema građanima i iz korena promenimo sadašnju neuspešnu državnu politiku. Građanima Srbije se na izborima pruža šansa da izmene sastav Skupštine i Vlade i spreče njihovo dalje neodgovorno, nezakonito i bahato raspolaganje narodnim novcem. Imamo priliku da zamenimo dosadašnje korumpirane političare pravim narodnim predstavnicima. Država ne sme više da bude zaštitnik neradnika i kriminalaca i paravan za lično bogaćenje državnih i partijskih funkcionera.

Mlađan Dinkić, po preuzimanju dužnosti guvernera NBJ, decembar 2000: Danas sam sa svojim najbližim saradnicima razmatrao ponudu Biroa za kontrolu inostranih sredstava, koji nas je obavestio da su ušli u trag milijardu dolara novca koji je prebačen na Kipar. Radi se po svemu sudeći o novcu koji je prethodni režim prebacivao na Kipar od devedesetih godina na ovamo. Ponuđena nam je tehnička pomoć i biće osnovan anketni odbor u okviru Narodne banke Jugoslavije koji će pokušati da novac koji je prebačen na Kipar, a vlasništvo je građana ove zemlje, bude vraćen u zemlju.

B92: U zemlju nije vraćen ni deo novca koji je tokom sankcija opljačkan od građana i iznet na Kipar. Istraga o tome i pored svih dokaza nikada nije vođena, naprotiv, omogućeno je onima koji su učestvovali u najvećoj pljački države da nesmetano legalizuju svoj novac i da postanu još bogatiji. Insajder je došao do dokaza da je vlast posle 5. oktobra mogla odmah da vrati u zemlju 1,6 milijardi dolara tokom sankcija iznetih na Kipar u džakovima. Za tu količinu iznetog novca u kešu postojali su i postoje svi dokazi. Imena ljudi koji su iznosili novac i brojevi računa na koje je taj novac polagan. Dokazi postoje uglavnom za novac koji je iznet preko carine, čime je oštećen budžet. To je bio novac poreskih obveznika ove zemlje. Putem drugih transakcija izneto je, prema nezvaničnim procenama, ukupno od pet do 11 milijardi dolara. Postavlja se pitanje zašto nikada do sada nije pokrenuta istraga i zašto niko nije ispitivao poslovanje i sumnjive transakcije danas uspešnih biznismena.

32

U potragu za novcem iz Srbije išli su Mlađan Dinkić, Velimir Ilić, Vladan Batić, predstavnici FIA, NBJ, DB-a, haški istražioci. Svi oni danas imaju različite tvrdnje o tome zašto se odustalo od vra'anja u zemlju.

VIDEO

Mlađan Dinkić: Ja sam otišao početkom 2001. na Kipar sa svojim saradnicima i zaista nismo našli tajne račune, to nisu bili tajni računi, to su bili računi of šor kompanija u dve-tri banke na Kipru, pre svega u Beogradskoj banci na Kipru, njenoj of šor jedinici Cobu, međutim, našli smo ogromne kutije materijala sa imenima kompanija, fasadnih, sa uplatama novca na te račune, sa isplatama sa tih računa. I pošto nismo mogli neograničeno da boravimo na Kipru, mi smo tražili dozvolu i sve te papire smo poneli u Beograd i to je ostalo u policiji. Kasnije su ljudi u policiji pretraživali te račune i došli smo do toga da su to tragovi zaista unošenja novca na Kipar i zatim plaćanja sa tih računa. Međutim, posle samo mesec dana dublje analize shvatio sam da će to biti zapravo težak posao imajući u vidu da se taj novac prebacivao na račune čak 50 zemalja.

Dragoljub Janković, izvršni direktor Ekonomskog instituta EU: Što se mene lično tiče, a i Evropske unije, ja mislim da je to smešno zaista, zato što ako vi znate da je u 50 zemalja otišao novac, najlogičnija stvar je da se uspostavi saradnja s tih 50 zemalja da se proba doći do toga novca jer ako je novac otišao u tih 50 zemalja on je na nekakav način morao da bude upotrebljen, ili stavljen u nekakve tokove finansijske ili odatle, iz tih 50 zemalja opet promenio neku destinaciju. Znači, vi ne možete reći samo - otišao je u 50 zemalja i tu staviti tačku.

Masis der Partogh, urednik nedeljnika Financial Mirror: Na Kipru se nalaze sva dokumenta koja pokazuju gde je novac, ko ga je uzeo, kuda je otišao, ko je i šta plaćao. Verujem da svi državni aparati sve do danas u Beogradu koji imaju kopije tih dokumenata nisu izvršiti dovoljan pritisak kao što je trebalo. Da su izvadili dovoljno dokumenata koja postoje u skladištima bivše Beogradske banke Kipar danas ne bi ni bio član EU zato što bi bilo vrlo očigledno da su Kiprani u državnom aparatu i na različitim mestima znali vrlo dobro da se desilo pranje prljavog novca.

B92: Evropska unija smatra da je reč o najvećem pranju para koje se dogodilo u istoriji između dve države. SAD i Haški tribunal tvrde da je Srbija bogata zemlja koja svoj novac ima na nečijim privatnim računima. Kiparske vlasti su dužne da EU dostave svu dokumentaciju o of šor kompanijama i parama iz Srbije. To je bio uslov da uđu u EU. Prema našim informacijama, EU vodi neku vrstu istrage o novcu koji je iznet na Kipar i postavlja uslov Srbiji da raščisti s tim prljavim novcem.

Morten Torkildsen, finansijski istražilac Haškog tribunala: To je onaj silan keš na Kipru, do sada sam nailazio na sofisticirane primere kada je u pitanju traženje novca. Nije to komplikovano kada imate na umu pozadinu čitave priče, sav taj novac na Kipru koji je sačuvao svu potrebnu dokumentaciju. Vi

33

tačno možete da nađete ljude koji su nosili keš u torbama i koji su dali svoje potpise po ulasku na Kipar. Sve je to zabeleženo, ali vaše vlasti sede na tim papirima.

B92: U oktobru 2000. pobedom Vojislava Koštunice na izborima formirana je Savezna vlada i Mlađan Dinkić izabran je za guvernera Narodne banke Jugoslavije. DOS je tako imao vlast samo na saveznom nivou. Vlada Srbije formirana je tek tri meseca kasnije, posle republičkih izbora. S obzirom na to da je kao predstavnik opozicije i ekonomista u vreme Miloševića objavio knjigu "Ekonomija destrukcije", već tada Dinkić ima dovoljno saznanja kakav je bio mehanizam iznošenja novca iz zemlje. U decembru 2000. Dinkić guverneru Centralne banke Kipra piše pismo, do kog je došao Insajder.

Iz pisma Mlađana Dinkića guverneru Centralne banke Kipra: Poštovani gospodine Aksentiu, posle nedavnih političkih promena u Jugoslaviji jedan od glavnih zadataka novog rukovodstva NBJ je da uđe u trag svim finansijskim transakcijama režima Slobodana Miloševića u poslednjih 10 godina. Po uvođenju političke i ekonomske blokade Jugoslavije 1992. mislimo da je veći deo strane valute koji je upućen of šor kanalisan pre ili kasnije preko banaka na Kipru. U poslednje vreme raste pritisak u javnosti da se uđe u trag tim transakcijama. Kao stvar principa, odgovornosti i javnog interesa, NBJ je odlučna da rasvetli pomenute transakcije i da to učini u veoma kratkom roku. Tražim od vas brzo pružanje pomoći i saradnju.

B92: Guverner Centralne banke Kipra na pismo odgovara 8. januara i kaže da će biti srećan da pomogne sve dok je to u granicama kiparskih zakona. Aksentiu tada poziva Dinkića da dođe na Kipar.

Mlađan Dinkić: Kad smo došli na Kipar, tačno je, ja sam pisao guverneru tadašnjem Aksentiu, i oni su se ponašali - da, evo, izvolite, šta god hoćete možete da tražite. Međutim, mi smo prvo saznali da je glavni advokat koji je otvarao te fasadne kompanije bio Tasos Papadopulos, kasnije predsednik Kipra. On je bio glavni zapravo advokat cele te transakcije i Miloševićeve familije i svih ostalih i očito, ja to sada zaključujem naknadno, očito da su oni nama dali da tražimo nešto čega nema više u tom trenutku, u tom vremenskom periodu. Drugim rečima, kao da su nam dali da tražimo - evo vam plast sena, a igla se uopšte nije nalazila u tom plastu sena, nego se nalazila u nekim drugim plastovima sena koji su u nekim drugim zemljama.

Ioannis Kasoulides, ministar spoljnih poslova Kipra 1997-2003: Da vam kažem, razumemo da s pravom Vlada Srbije želi da nađe novac koji pripada srpskom narodu, činjenica je da su te pare prošle kroz Kipar, a onda otišle sa Kipra u različitim pravcima. Kipar ima poteškoća da da te podatke zato što te pare nisu došle, one su došle prikriveno, kamuflirano. Čudno mi je koliko je brzo protestovao Dinkić zbog toga što nije našao pomoć. Taj posao iziskuje mnogo istraživanja, ne može da se uradi odjednom. Da je sada kasno, nije kasno, ako postoje podaci zašto bi bilo kasno?

34

Pambos Ioannides, advokatska kancelarija Tassos Papadopulos&Co: Dinkić nije došao u našu kancelariju da bi tražio pare, Dinkić je posetio Kipar i imao je susrete s predstavnicima vlasti, državnog vrha, Centralne banke. Još je imao i sastanak u našoj kancelariji zato što smo se mi tada bavili ozbiljnim problemima banke i došao je u našu kancelariju s tada novim upravnikom banke i raspravljali smo o raznim i ozbiljnim problemima koje je banka imala. Uopšteno smo razgovarali o novcu koji je došao na Kipar i Dinkić je, po mom sećanju, imao dobro mišljenje i saznanja o tim stvarima.

B92: U međuvremenu, odmah posle demokratskih promena, u Beograd dolazi i biznismen sa Kipra Predrag Đorđević, koji tada tvrdi da ima svu dokumentaciju koja će pomoći novim vlastima da opljačkan novac vrati u zemlju. Đorđević je 1994. tužio Beogradsku banku na Kipru jer su mu njegov novac koji je bio namenjen za plaćanje uvoza pamuka oduzeli sa računa greškom i prebacili na račun srpske of šor kompanije Antexol jer su mislili da je to novac koji je stigao iz Srbije.

Predrag Đorđević: 2000. se dešava taj veliki čuveni preokret 5. oktobra i ja očekujem, kao svaki građanin Srbije, da će prvo obećanje koje su ljudi u koje sam ja strašno verovao, pogotovo Koštunica, Đinđić i ostali, dali da će vratiti pare koje je Milošević pokrao i izneo iz zemlje. Ja dolazim u Beograd i kažem - gospodo, ko su ti ljudi koji na tome treba da rade, ja sam ponudio pomoć jer ja o tome najviše znam. Igrom slučaja od 1994. do 2000, za šest godina, ja sam skupio toliko znanja, materijala, dokumenata, da sam čak... meni su čak ljudi nudili, pokazivali mi dokumenta - gospodo, evo vam gde se nalazi milijardu dolara ako dovedete predstavnike Srbije koji hoće da ga dignu, neka ih dignu ovog momenta.

B92: Đorđević odmah posle 5. oktobra prvo odlazi u prostorije tada nevladine organizacije G17 plus.

Predrag Đorđević: Ja sam zakazao sastanak kod Markovića, rekao sam -taj sam i taj sam i molim vas, moram hitno s vama da se vidim, ili s vama ili s Dinkićem ili ko je za to glavni. I primio me je Predrag Marković, Dinkić nije našao za shodno da me primi i on mi je rekao ovako - kako da ne, to je strašno interesantno što vi nama nudite, nama treba svaka pomoć, bože moj, ali znate, Dinkić još nije inaugurisan kao guverner i dok to ne obavimo, to vodi neki Saša Vitošević i još neki ljudi, ali to nije prava ekipa, oni će tek da oforme ekipu kad Dinkić bude guverner NBJ.

B92: Drugi put Đorđević pokušava da dođe do Dinkića kada je on postao guverner, ali do tog sastanka nije došlo. Dinkić kaže da uopšte ne zna da je Đorđević pokušavao da uspostavi kontakt s njim i da nikada nije čuo za tog čoveka. Đorđević u januaru, kada je izabrana Vlada Srbije, odlazi tadašnjem premijeru Zoranu Đinđiću.

35

Predrag Đorđević: Kao danas se sećam, Đinđić je imao jednu tablu za crtanje gde je odmah napisao banke, firme, on je odmah vrlo pragmatično napravio šemu svega onog o čemu sam ja pričao, shvatio je o čemu se radi, i ja sam mu odmah rekao - vi morate odmah da stavite šapu na Beogradsku banku na Kipru i Beogradsku banku u Beogradu i da zabranite Papadopulosovoj kancelariji da raspolaže svim firmama kojima sad raspolaže na Kipru, koje pripadaju zvanično defakto zemlji Srbiji. Odmah tada mi je Đinđić rekao - tu se stalno utura taj Dinkić, on to nešto stalno gura, on to nešto hoće. Ja kažem - ja ne znam šta on hoće, ali, mi smo bili tada na ti - ti si premijer, ti odluči zaboga, imaš ministra finansija, MUP, sve je pod tobom, zašto bi jedan guverner. Ali - to on vodi i tako dalje, da bih ja jedno mesec dana kasnije saznao da je ipak Dinkić Mlađan taj koji oformljuje specijalnu ekipu koja će da istražuje nestanak para iz Srbije i da ih vrati u Srbiju. Između ostalog, on je za svoj prvi put odabrao da ide upravo baš na Kipar.

Mlađan Dinkić: Pogledam šta su nama u stvari Kiprani dali, oni su s jedne strane bili pritisnuti od Amerikanaca i EU, otprilike pritisak, i mi smo o tome bili obavešteni, išao je na sledeći način: ako date Srbiji sve podatke koje oni traže, to je jedan od uslova da vas primimo u EU, jer je tad Kipar bio na putu ka EU. I Kiprani su se otvorili, ali su nam dali nešto što je suštinski bilo beskorisno, nikada nam nisu suštinski pomogli, siguran sam da znaju mnogo više nego što su želeli da kažu. Dali su nam gomilu papira, gomilu tragova, ali nikada konkretne neke informacije koje bi dovele do rezultata, do novca. Nikada nismo mi saznali gde je jedan dolar novca Miloševićevog, nikada to nismo našli.

Morten Torkildsen: Nećete naći novac u bankama, ali ćete naći ko stoji iza kompanija koje su primile novac i ko je profitirao od svega toga. Izvodi iz banaka ukazuju na ogromne procente od transakcija koje ako su date tim kompanijama onda imate učinjen prekršaj jer taj novac pripada vašoj državi. Vi možete da stvorite sudski proces preko kog biste mogli da zamrznete sredstva određenih individua, ako to ne možete onda vidite da li imaju nekretnine kompanije jer su to ljudi koji su sve to stvorili na novcu koji je prebačen na Kipar.

Mlađan Dinkić: Nije baš tako, nekako se u javnosti stvara predstava da je taj novac koji je iznet sada negde zakopan i da sada samo treba neko da nađe gde je to tačno mesto i da taj novac vrati u zemlju. Suština je da je novac polagan na račune brojnih kompanija, tačno je po izveštaju norveških istražilaca iz Haškog tribunala da je osam kompanija recimo primilo više od milijarde maraka, što znači da su ipak bile neke koje su bile bitnije. Da, ali je suština u tome da taj novac nije dugo ležao na računima tih kompanija, ili je nešto plaćeno sa tih računa ili je prebacivan na račune drugih, a sa tih drugih na treće i tako je pravljen čitav lanac. Teško je bilo očekivati da jedna nova vlada koja je došla posle Miloševića bude sposobna da to uradi bez strane pomoći. Ta strana pomoć je jednostavno bila na početku deklarativna, bilo je nekoliko sastanaka, ali na operativnom nivou mi zapravo nismo dobili tu pomoć.

36

Dragoljub Janković: EU je pomagala onoliko koliko je država tražila od nje. Vi ne možete nekom nuditi pomoć koju ona neće. Ja vam pouzdano mogu reći u ime EU da se u tom delu pomoći za utvrđivanje gde je taj novac Srbija nije obraćala EU. Srbija je pravila neke svoje komisije, odnosno Jugoslavija u to vreme, one su radile nekakav posao, o tome nije podnet nikakav izveštaj EU, niti je tražena saradnja EU u tom poslu. Tako da vi ne možete nuditi saradnju nekom ko vam se ne obraća za to, to je prosta stvar.

B92: Insajder je došao do dokaza da su računi državnih of šor kompanija posle 5. oktobra praktično očišćeni.

Prema dokumentaciji do koje smo došli, 9. oktobra je izvršeno mnogo internih transfera između četiri još aktivne firme, da bi 18. oktobra bilo ukupno podignuto 200.000 dolara i 400.000 maraka. Novac je podignut istog dana sa računa firmi Kapkom, Verikom, Hilsei i Sautmed. Posle tih transakcija na računima su ostale zanemarljive sume novca. Insajder je uspeo da dođe do dokaza o tome kuda su otišle poslednje pare kada je u pitanju firma Kapkom. 18. oktobra sa dolarskog računa firme Kapkom isplaćeno je više od 120.000 na ime višegodišnjeg saradnika Borke Vučić i prvog čoveka BB Cobu od 1997. Slobodana Aćimovića, uplaćeno je 58.000 dolara, 44.000 su otišle na ime Čorlije Petra i Mirjane, a nepunih 18.000 dolara isplaćeno je Sonji Kertes, kćerki tada već smenjenog direktora Savezne uprave carina Mihalja Kertesa. Posle tih isplata na dolarskom računu državne firme Kapkom ostalo je 4.000. Međutim, to nije bila jedina isplata Slobodanu Aćimoviću tog dana, njemu je sa računa Kapkoma, na kom su stajale marke, isplaćeno još 64.000 maraka.

Trag novca je mogao da se prati dalje, čime bi se verovatno došlo do privatnih računa predstavnika Miloševićevog režima, ali i biznismena koji su tada počeli da stiču svoje bogatstvo. Kasnije su taj novac samo nekoliko puta uvećali i danas su oni vlasnici Srbije. Istovremeno država, odnosno vlast posle 5. oktobra nije iskoristila pravna sredstva da novac traži od Kipra, to su državne pare, mogle su da se potražuju po svakom osnovu.

Mlađan Dinkić: Pokušali smo da stupimo u kontakt s tim velikim međunarodnim organizacijama koje se bave pretraživanjem novca autoritarnih vladara koji su završavali ranije u tim egzotičnim zemljama, imali smo sastanak i sa Evropljanima i sa Amerikancima i oni su nam nudili tehničku pomoć. Ja sam uz saglasnost Vlade formirao jednu malu radnu grupu koja je brojala samo četiri čoveka, to je bio Dušan Lalić iz NBJ, Vlade Spasić iz policije, Oliver Bogavac koji je tada radio u DB-u i četvrta osoba je bio Aleksandar Radović, koji je bio na čelu Poreske uprave Srbije. Ta četiri čoveka su faktički sama pokušavala da nađu put tog novca. Novac nije išao samo na Kipar, deo novca je zapravo išao na Kipar, jedan deo novca išao je u neke arapske zemlje, u Grčku, ali ono što se kasnije pokazalo, sav taj novac zapravo nije ostao tamo gde je prvi put donet jer je on nošen u gotovini, u kešu.

37

B92: Na Kipar je išao i predstavnik NBJ Kosta Sandić. On je 27. marta 2001. po povratku sa Kipra sačinio službenu belešku o poslovanju Beogradske banke na Kipru, koju je predao guverneru Mlađanu Dinkiću. Službena beleška pokazuje da su predstavnici nove vlasti već posle prvog odlaska na Kipar imali i više nego dovoljno podataka o dešavanjima na Kipru tokom devedesetih. Istraga je mogla da bude pokrenuta.

Josip Bogić, UBPOK, Finansijsko odeljenje do 2005: Meni nije poznato da je Mlađan Dinkić u svojstvu tadašnjeg guvernera predao takav izveštaj policiji, možda je i predao izveštaj, ali ako je taj izveštaj predao onda je sigurno morao da preda tadašnjem ministru policije Dušanu Mihajloviću. Ja takav izveštaj nisam video.

B92: Kosta Sandić je između ostalog došao do podataka da je Beogradska banka poslovala s čak 12 sopstvenih of šor kompanija koje su, kako navodi, služile da se preko njih obavlja platni promet. Predstavnici NBJ utvrdili su tokom boravka na Kipru da je banka Popular bila umešana u prikrivanje tragova novca, ali da su korišćena imena fantom firmi kako bi plaćanja prošla kroz što više računa. Iza tih transfera s nalogom iz Beograda stajali su u nekim slučajevima tadašnji privatnici koji su poslovali s Beogradskom bankom i državne firme. Uvođenje fantom firmi bio je još jedan mehanizam više kroz koji se mogao oprati novac.

Banka je organizovala prijem sredstava na račun svojih firmi u Cyprus Popular Bank, potom im je davala uputstva za usmeravanje sredstava u korist izmišljenih firmi, kao što su Koliki trejd, Emesis trejding, Napasol trejding, Orlanda limitid, Dorosos trejding, Apsida. Kada su u Cyprus Popular Banci dobili priliv u korist neke od navedenih firmi, ona je u dogovoru s predstavnicima u BB Cobu usmeravala sredstva na račun banke ili na račune državnih of šor kompanija. Dalji transferi vršeni su u korist klijenta koji je u Beogradu dao nalog, čime Cyprus Popular Bank nije postupala na propisan način.

U međuvremenu, kada predstavnici nove vlasti kreću u potragu za novcem, američki OFAC objavljuje spisak osoba kojima je zabranjen ulazak u SAD. Na tom spisku našli su se svi koji su poslovali s Beogradskom bankom na Kipru. Među njima je i bankarka Ljiljana Radenković, čiji su potpis i ime, kako tvrdi zloupotrebila Beogradska banka i advokatska kancelarija Papadopulos. Tek tada ona saznaje da je godinama bila vlasnica of šor firme Antexol, kroz čije račune su prolazili milioni. Zbog toga ona 6. marta 2001. piše pismo kancelariji Tasosa Papadopulosa. Insajder je došao do te prepiske.

Iz pisma Ljiljane Radenković advokatskoj kancelariji Tasosa Papadopulusa: Poštovana gospodo, skrenuta mi je pažnja da vi duži niz godina predstavljate gore navedenu kompaniju Antexol u nizu transakcija koje su sad predmet istrage i da ste to radili po zahtevu BB Cobu. Takođe ste

38

zloupotrebljavali moje ime u velikom broju slučajeva, a da ja nisam znala ništa o transakcijama koje su se dešavale uz moj blagoslov. Zato vam dajem instrukciju da zatvorite pomenutu kompaniju ako ona još postoji i da prestanete da koristite moje ime za bilo kakve namene. Takođe vam dajem instrukciju da prestanete da predstavljate kompaniju na sudu ili bilo gde drugo. Za vašu informaciju, kopija ovog pisma biće upućena Senction Unit of Bank of England i OFAC-u u pokušaju da očistim svoje ime koje je godinama zloupotrebljavano bez mog znanja.

Iz pisma Pambosa Ioanidisa Ljiljani Radenković: Draga gospođo Radenković, iznenađeni smo sadržajem vašeg pisma, vaše pismo sadrži veliki broj netačnosti i nedopustivih stavova. Navodite da smo zloupotrebili vaše ime u velikom broju slučajeva, a to je izjava koja je netačna u svakom smislu. Ako i dalje stojite iza tih neistinitih tvrdnji, molimo vas da navedete u kom smislu i kojom prilikom se ta zloupotreba desila. Vaše instrukcije i vi ste ovlastili Beogradsku banku da vodi sve poslove pomenute kompanije i otkad smo je osnovali, prema podacima od 1995, niste imali nikakvo interesovanje, bilo kao korisnik ili kako god, u vezi s tom kompanijom. I svaka instrukcija koju vi dajete, kao što tražite u pismu ili na bilo koji drugi način, je besmislena. Nije nam poznato da su se desile bilo kakve nepravilne radnje u vezi s tom kompanijom i mi je u takvim poslovima nismo predstavljali, niti smo takve poslove vodili. Kompanija je odavno prestala s radom.

Iz pisma Ljiljane Radenković advokatskoj kancelariji Tasosa Papadopulusa: Dragi gospodine Joanides, obraćam vam se povodom vašeg pisma od 7. marta 2001. Vi tvrdite da moje pismo od 6. marta sadrži veliki broj netačnosti i nedopustivih stavova. Ako je to tačno, možete li da mi objasnite kako se moje ime pojavilo u vezi s firmom Antexol Trade Limited u aneksu odluke koju je 19. januara 2001. objavio OFAC. Zašto je kompanija na crnoj listi, zašto je kompanija pod istragom Tribunala UN za Jugoslaviju, Ofaka i jugoslovenskih vlasti? Kao što vam je dobro poznato, moja uloga je samo u ovlašćenju datom Beogradskoj banci ili nekom kog ona odredi da vodi sve poslove kompanije. Da se moje ime nije pojavilo na listi OFAC-a nedavno, ja ne bih ni znala da nešto nije u redu s poslovnim transakcijama kompanije, pošto nisam imala nikakav kontakt ni s kim u vezi s kompanijom još otkad sam potpisala ovlašćenje. Ako imate dokaz koji ukazuje suprotno, tražim da mi ga dostavite da bih ja mogla da očistim svoje ime. Instrukcije mogu da vam se čine besmislene ako je, kao što kažete, kompanija prestala da postoji 1995.

Pambos Ioanides, advokatska kancelarija Tassos Papadopulos&Co: Pored toga što ne želim da se bavim diskusijom koja se odnosi na konkretnu osobu, ne smatram ispravnim da u televizijskom intervjuu pominjem konkretne osobe. Mogu da tvrdim kategorično da je konkretna firma zatvorena po uputstvima i uz pridržavanje svih pravnih procedura ove zemlje. Naglašavam da su ispunjene sve pravne procedure ove zemlje, i još u potpunosti i bez i najmanjih nepravilnosti da je ili ova firma ili bilo koja druga firma koju je ova kancelarija otvorila, koja je jedna, dozvolićete, vrlo poštovana advokatska kancelarija, otvorila koju god firmu, a da nije imala odgovarajuća uputstva. Za mene bi bilo nedopustivo da tako nešto radi ova kancelarija. Ja sam uveren da ova kancelarija nikada nije uradila takvu stvar.

39

B92: Ekipa emisije Insajder došla je, međutim, do dokaza da su u februaru 2001, u vreme kada je Beogradska banka već bila pod kontrolom novih vlasti, neki računi of šor kompanije još aktivni.U vreme kada predstavnici NBJ odlaze na Kipar, četiri od osam of šor kompanija imaju otvorene aktivne račune.

Mlađan Dinkić: Tu nije bilo novca, to je problem, kad smo mi gledali stanje na računima tih firmi, to je bilo smešno, po, ne znam, 500 nečega, nije bilo novca, to su bili prazni računi.

B92: Bilo je 10.000 nečega, to nije bilo smešno.

Mlađan Dinkić: Ne, nije bilo toga, nije bilo mogućnosti...

B92: Ali oni su i dalje radili transakcije, znači i dalje su ti računi funkcionisali, bili su aktivni.

Mlađan Dinkić: Ne znam zaista, ali sigurno novca nije bilo, dakle, nikada novac nismo našli, mi smo samo našli račune, našli smo tragove da je nekada tu, pre 10 godina ili pre 5-6 godina donošen novac, ali nikada nismo našli račun koji pripada, ne znam, nekom srpskom tajkunu ili Miloševiću ili nekome, pa da tražimo - ej, hajde sada zamrzni to.

B92: Predstavnici NBJ nisu, međutim, preuzeli kontrolu nad tim računima iako su za to imali mogućnost. Žene koje su bile vlasnice firmi, a koje prema iskazima, nikada nisu kontrolisale rad of šor kompanija, mogle su i formalno da preuzmu kontrolu i predaju je novim vlastima. Na taj način predstavnici nove vlasti došli bi u posed dokumentacije koja je pratila poslovanje of šor kompanija tokom devedesetih. Kompanijama su međutim nastavili da upravljaju predstavnici advokatske kancelarije Tasosa Papadopulosa, pa se čak 2003. pojavljuju u sudskom sporu s Predragom Đorđevićem zastupajući firmu Antexol.

Predrag Đorđević: U pravu, vi nemate da dokazujete da li je neko stavio ruku u džep i uzeo pare, dovoljno je da je te pare dao nekom drugom, on je isto ukrao. Onog momenta kada su Dinkić i njegova ekipa došli na Kipar i nisu oduzeli Papadopulosu i njegovoj kancelariji pravo upravljanja firmom Antexol Trade Limited i ostalim firmama koje su nastavile da rade do 2003, on je ukrao 1,5 milijardi srpskih para.

40

B92: Ko?

Predrag Đorđević: Dinkić, doslovce on je ukrao te pare. To što ih je ostavio drugom, to u našem krivičnom zakonu lepo piše - obezbedio sebi ili drugima imovinsku korist.

Mlađan Dinkić: To je čist politički napad sa idejom da se narod koji nema pojma o čemu se dešava, da mu se kaže - e, Dinkić sad našao blago, pa ga strpao sebi u džep. To deluje potpuno... verovatno, dakle, prvo, nikada taj novac nije bio na tim računima kad smo mi bili tamo i nikada mi ništa nismo našli. Ono što je isto važno, ne možete vi čak teorijski, to što Batić kaže, čak i da sam našao neki novac, pa on nije bio na računu nekom koji sam ja mogao tek tako da povučem, da izvadim ili da prebacim na neki drugi. I da mene ljudi pitaju - šta je bilo, što si ti uzeo četiri milijarde sa Kipra i stavio sebi u džep.

Pavlos Angelides, nekadašnji advokat Ljiljane Radenković: Ono što znam i što kao advokat mogu da kažem je da su vaši zvaničnici bili vrlo blagi, tihi, nisu postupili na jedan odlučan način i nisu tražili vraćanje novca zato što je za pare odgovorna kiparska država jer su otišle nelegalnim putem sa Kipra. Za nas koji znamo tu pretpostavku bilo je veliko iznenađenje miran način na koji se ponašala jugoslovenska vlada i nije bio uopšte način kakav je trebalo da bude jer taj novac pripada državi, ne pripada pojedincima, ne pripada lično Miloševićevoj vladi da bi ga rasipala kako je želela.

B92: U međuvremenu, NBJ sklapa ugovor s britanskom agencijom FIA da nađe novac koji je opljačkan i iznet iz Srbije. Zanimljivo je da se to dešava na preporuku tadašnjeg britanskog ambasadora Čarlsa Kroforda.

Mlađan Dinkić: Gospodin Kroford je imao odvojen sastanak i sa mnom i s Đinđićem i da se nije Vlada složila ne bih ja mogao na svoju ruku da angažujem FIA-u. Dakle, to je bila preporuka britanske ambasade i angažovao sam je i uz saglasnost Vlade, odnosno Đinđića.

Vladan Batić, ministar pravde 2001-2004: Nikakvu komunikaciju tim povodom Kroford, odnosno britanski ambasador, nije imao ni s Vladom Srbije po tom pitanju, niti smo mi imali ikakvu polemiku na tu temu. Niko u Vladi čak nije ni znao da je Dinkić angažovao FIA.

Vukašin Volf Minić, agent FIA 2001: FIA generalno preporučuje britanska vlada zato što je to britanski biznis i imali su poverenje u nas da možemo uraditi posao za ono za šta smo plaćeni adekvatno, tako da su nas oni preporučili vlastima, novim vlastima u Jugoslaviji, i uz podršku evroske zajednice.

41

Mlađan Dinkić: Oni imaju u tom nekom svom dosijeu da su imali uspeha, ali kod nas ništa nisu uradili. Trošak njihovog angažovanja nije bio bog zna koliki u odnosu na... bio je čini mi se... ne znam napamet, ali nije bio veći od 200.000 dolara čini mi se, do 300.000 dolara.

B92: Vi ste njima platili?

Mlađan Dinkić: NBJ je to platila, to je bio ugovor.

Vladan Batić: FIA nije ni trebalo da radi taj posao, ona je bila maska, ona je bila pokriće za Dinkića - evo, najkompetentnija i renomirana kao neka svetska agencija treba to da radi. Vreme pokazuje da je to jedna kriminalna organizacija, svi su ili pohapšeni ili su izdate poternice i ona nestaje, ona postoji tu godinu dana, a u stvari njena prava uloga je bila da bude lobista, da bude promoter za Japan Tobaco na području Srbije i da istovremeno neprestano atakuje, diskredituje na neki način omalovažava i kompromituje Đinđića i njegov kabinet. To je bila osnovna uloga FIA.

Vukašin Volf Minić: Nema veze što je FIA imala ugovor s Japan Tobacom u isto vreme kad je imala ugovor s NBJ, pre svega što se tiče šverca cigareta, ja nisam radio na teritoriji Srbije i Crne Gore, već Jugoistočne Evrope.

B92: Dobro, i znači to nema veze što vi istražujete tokove šverca cigareta istovremeno sa...

Vukašin Volf Minić: Nikakve veze, ja mislim da sam čak imao još jedno 3-4 ugovora različite vrste u isto vreme.

B92: Dobro, ali ispostavilo se, to vas pitam zbog ovoga što se ispostavilo da je FIA više odmogla nego što je pomogla.

Vukašin Volf Minić: FIA nije nikom odmogla, FIA je radila svoj posao...

B92: Kako nije kada ste vi recimo, kada ste radili za Japan Tobaco, tada je pokrenuta čitava duvanska afera, to je vaša izjava na sudu, da je Japan Tobaco inicirao čitavu duvansku aferu...

42

Vukašin Volf Minić: Ne bih da ulazim ni u kakve detalje, Japan Tobaco, oni su bili moji klijenti, klijenti FIA, sve to što se tiče sudova naših, sve te opcije su sasvim druge prirode i apsolutno nikakve veze nemaju s radom za NBJ. Kažem, naš ugovor ja mislim počeo negde s NBJ oko januara, februara, završio se u maju.

B92: Dobro, ali zahvaljujući pisanju hrvatskog Nacionala Zoran Đinđić je proglašen za najvećeg švercera cigareta na Balkanu.

Vukašin Volf Minić: Ne bih da ulazim ja stvarno, ako je tema razgovora NBJ, ne bih da ulazim uopšte u...

B92: Mislite da to nema veze jedno s drugim, da vi uopšte niste...

Vukašin Volf Minić: Apsolutno nema veze, NBJ i cigarete, ne, ne znam, možda neko puši u NBJ...

Mlađan Dinkić: Oni zaista ništa nisu uradili, dakle, sa aspekta nalaženja novca, donosili su neke informacije koje su bile opet tragovi. Dakle, u celoj toj istrazi samo smo dolazili do tragova, a ne do konačnog cilja. I posle dva takva izveštaja ja sam video da to nije korisno, konsultovao sam se sa svojim saradnicima i odlučili smo da im prekinemo ugovor. Oni su kasnije nastavili da se bave nekim stvarima za koje uopšte nisu bili angažovani od NBJ jer njih je u međuvremenu angažovao Japan Tobaco. Dakle, to nije imalo veze sa angažmanom kod NBJ, a Minića nikad u životu nisam video.

B92: Nekoliko godina kasnije ispostavilo se da je predstavnik FIA Volf Minić na sudu rekao da je po nalogu Japan Tobaco inicirao duvansku aferu o kojoj je pisao hrvatski Nacional, a u kojoj je Đinđić proglašen za najvećeg švercera. Zbog toga se postavlja pitanje s kojom namerom je angažovana agencija FIA. Pošto ljudi iz tadašnje vlasti tvrde da je to urađeno na preporuku britanskog ambasadora, ekipa Insajdera uputila je pismo Ambasadi s pitanjem zašto je bivši ambasador preporučio FIA.

Odgovor nadležnih iz Ambasade Velike Britanije: Ambasada svakodnevno pomaže uspostavljanju poslovnih veza Velike Britanije i Srbije, promoviše zakone i to u cilju sprovođenja ekonomskih interesa koji idu u korist obema zemljama. Međutim, britanska vlada i njeni oficijelni predstavnici nikada ne učestvuju u odluci bilo koje strane kada dolazi do sklapanja međusobnih ugovora. U tom kontekstu moguće je da je prethodni ambasador predstavio agenciju FIA ljudima u Srbiji, ali takvo

43

uspostavljanje kontakta ne može predstavljati i formalnu preporuku britanske vlade. Proverili smo dalje i utvrdili da ne postoji pisani trag da je bivši ambasador preporučio agenciju FIA, a on lično se toga ne seća.

B92: NBJ otkazuje ugovor FIA, pa je već 2001. ta agencija prestala da traga za novcem koji je opljačkan od građana Srbije. U međuvremenu, u martu 2001. MUP Srbije kontaktira NBJ s molbom da Velimiru Iliću organizuje put na Kipar. Naime, u to doba Velimir Ilić se hvalio kako poseduje jake veze na Kipru i da može pomoći oko vraćanja novca koji su pripadnici Miloševićevog režima izneli iz zemlje. Tako je početkom aprila 2001. Ilić otputovao na Kipar u pratnji dva predstavnika MUP-a i jednog službenika NBJ. Tada dolazi do međusobnih optužbi Ilića i Dinkića. Dinkić tvrdi da Ilić hoće da uzme procenat, a Ilić da je Dinkić preuzeo posao traženja novca i da je sve iz nekog razloga stopirao.

Mlađen Dinkić, arhivska izjava, april 2001: On danas treba da ili prizna da je lagao kad je govorio da nije tražio proviziju od 10 miliona dolara, odnosno tri miliona dolara najmanje jer su dva broja bila u opticaju, ako on danas ne demantuje sam sebe jer je juče upravo izjavio da nikada nije govorio o tim brojevima, onda će ili policija biti prinuđena da da izveštaj, oni koji su pratili Ilića, da potvrde to da Ilić ne govori istinu ili će pres služba NBJ objaviti i svim medijima službenu belešku gde to stoji na papiru crno na belo.

Mlađan Dinkić: Nisam ja rekao da je on tražio proviziju, evo u čemu je suština, suština je da taj novac je stvarno iznet na Kipar, dakle, novac građana Srbije je iznet i to je činjenica i to su svi otkrili. I svi mi smo imali entuzijazam da pokušamo da nađemo makar deo novca. U jednom trenutku javio se i Ilić i mene je tada zvao tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović, rekao mi - hajde da mu omogućimo da ide. Mi smo mu dali dva čoveka iz tima stručnjaka i on je otišao, kasnije sam ja čitao izveštaj sa tog puta. U tom izveštaju koji su potpisali dva pripadnika policije koji su bili sa Ilićem, stoji sledeće - da su otprilike sreli neke ljude na Kipru koji su tvrdili da imaju dokumentaciju na bazi koje se može naći gde je deo tog Miloševićevog novca. Navodno, oni su tvrdili da je Papadopulos, koji je bio advokat, odnosno taj Miloševićev... da je on zapravo spalio i uništio svu dokumentaciju zajedno s tim guvernerom Aksentiuom, a da su oni nekako to uspeli da ponovo reanimiraju i da imaju tu dokumentaciju, ali su tražili 10 miliona, čini mi se, dolara ili maraka, nisam baš siguran, za tu uslugu i tražili su unapred kaparu od tri miliona. Dakle, da im date kaparu da bi vam uopšte pokazali dokumentaciju na bazi koje biste vi nešto tu videli. I ovi policajci koji su bili sa Ilićem su meni u izveštaju rekli da oni smatraju da to može biti i neozbiljna dojava iz razloga što su i sami već bili u situaciji da su mesec dana pre toga bili na Kipru, da su našli hrpu dokumentacije od koje nisu mogli ništa konkretno da urade.

B92: Predstavnici vlade Zorana Đinđića tvrde da su ceo posao traženja novca prepustili NBJ i Dinkiću i da se uopšte nisu mešali u ono što je on radio.

44

Božidar Đelić, ministar finansija 2001-2004: Nisam ni u jednom momentu računao na novac sa Kipra da bih nahranio bilo kakve potrebe ovde u Srbiji, tako da je ta cela priča bila vođena sa strane NBJ i mi se u to nismo pitali.

B92: Vladan Batić, koji je do 2004. bio ministar pravde, tvrdi da do kraja mandata ništa nije znao, osim što je imao intuiciju da nešto nije u redu.

Vladan Batić: Ja nemam nikakva dokumenta u rukama, ja samo imam svoj instinkt, intuiciju i sumnju da to nisu čista posla. I objašnjavam zašto mi se činilo da nisu čista posla, ali ja ne mogu ništa, ja niti sam u tužilaštvu, pa da nekog gonim, nemam nikakva ovlašćenja...

B92: Ali ste ministar pravde.

Vladan Batić: Naravno, ali vi se ponašate kao ova publika koja veruje da ministar pravde tuži, sudi, presuđuje i tako dalje, ništa.

B92: Morten Torkeldsend, finansijski istražilac Haškog tribunala, dostavlja izveštaj o onom što je otkrio nadležnim institucijama u zemlji 2002. Njegov radni zadatak je bio da pregleda sve Miloševićeve fondove i povezane fondove svuda u svetu. Na početku rada posedovao je mnogo manje činjenica od nadležnih institucija u Srbiji, ali je uspeo da utvrdi kuda je nestao deo novca. Prema njegovim rečima, kada postoji trag novca, ništa nije komplikovano već je potrebno samo mnogo vremena.

Mlađan Dinkić: Mislim da su nam Kiprani svesno davali gomilu informacija da bi nas zatrpavali tim informacijama, sve to suštinski nam nije bilo od neke koristi, sem jedne. Jednu jedinu stvar korisnu koju su nam dali, a za koju ja smatram da je korisna, je spisak nekih dvadesetak nepoznatih ljudi za koje su rekli da su potpisani kao ljudi koji su unosili novac na Kipar. Neki su u tom smislu nosili čak i po 35 miliona maraka u jednoj turi, što znači da nisu mogli biti obični građani. Kada vidite listu tih ljudi ništa vam nijedno ime ne znači, očito da su to bili ili neki pripadnici DB-a ili ko zna ko ko je angažovan u ime ovih ljudi iz režima koji je novac iznosio. Ono što je mene međutim jedino začudilo, taj spisak je predat srpskoj policiji, čudi me da tada srpska policija nije sela da porazgovara sa svakim od tih nosača novca i da ih pita odakle vam novac, ko vam je davao, gde ste dalje to davali...

Josip Bogić: Da li je Dinkić dao ime, ako je dao onda postoji ime i prezime određenog lica kome je on te podatke predao.

45

B92: Pa, dobro, znamo da je Mladen Spasić tada bio u ekipi.

Josip Bogić: Ja koliko znam, Mladen Spasić je bio moj pretpostavljeni, mi nikad nismo ni na sastancima, ni na kolegijumima raspravljali o tome da li se vodi istraga o novcu na Kipru.

B92: Hoćete da kažete da je to negde na nekom drugom nivou odlučeno da se ne vodi...

Josip Bogić: Meni nije poznato na kom, možda jeste na tom nivou, ali meni nije poznato.

B92: Međutim, prema našim saznanjima, spisak sa imenima onih koji su nosili novac na Kipar u vreme Miloševića jeste dostavljen MUP-u i UBPOK-u još 2001. Taj spisak bio je poznat tadašnjem načelniku UBPOK-a Mladenu Spasiću. Spasić je odbio razgovor za Insajder.

Mlađan Dinkić, izjava po povratku sa Kipra, mart 2001: Račun je lociran, ime firme je locirano, znamo i kad se transakcija dogodila, znamo i tačan iznos, ali ne želim sada to da saopštim jer tokom sledeće nedelje moramo da dobijemo od kiparskih vlasti detaljan odgovor posle dodatne dokumentacije koju ćemo proslediti kako će se pravno postupati u tom slučaju.

Mlađan Dinkić: Na jednom tom računu je Mladen Spasić iz policije pronašao, ako se sećam, 350 miliona maraka. Na jednom računu, i tražili smo tada od Amerikanaca da nam pomognu da se taj račun zamrzne i pisali smo i Haškom tribunalu i prvi odgovor od Haškog tribunala je bio - pomoći ćemo. Posle sedam dana su nam oni javili da smo se prevarili, da na tom računu nema ništa i da taj račun ne pripada uopšte nikome ko ima veze sa Srbijom. To je ostalo za mene enigma, to je jedina enigma, dakle, jedini put kad smo nešto našli to je bilo tada, mi smo bili zaista ushićeni, veseli da smo konačno nešto našli.

B92: Posle formiranja Vlade Srbije tadašnji potpredsednik Vuk Obradović odlazi da razgovara s tada već bivšom direktorkom Beogradske banke Borkom Vučić.

Borka Vučić, direktorka Beogradske banke do 2001: Vuk Obradović je mene ispitivao, on je jednom velikom protekcijom došao do mene, nije on bio nadležan da mene ispituje, niti sam ja bila predmet ispitivanja takve vrste, nikakvu krivičnu prijavu takve vrste nisam imala, takve vrste da je preko nas išlo sve što smo danas razgovarali ili preko Beogradske banke ili preko mene. Nego, on je došao preko

46

jedne dobre veze da sa mnom porazgovara, da me posavetuje, da ako mogu pomognem da se ta sredstva ogromna, on je pominjao 12 milijardi, pa sam ja morala da mu objašnjavam šta je 12 milijardi. I da bi on želeo, onda je bio predsednik Komisije za ispitivanje, je li tako, zloupotrebe i kad mi je rekao šta želi i da on želi to da podeli narodu koji je opljačkan. Ja sam mu rekla - i ako nađete te pare onda znajte da to ne može da pripadne narodu, to će da pripadne onom čije su pare ako nađete, ili da konfiskujete, inače ne možete vi raspolagati tuđim parama. On je stvarno čovek ozbiljno mislio da je izneto 12 milijardi, da je Borka Vučić iznela to u džakovima, ja, a to je i Dinkić govorio, pa još i neki. Dinkić je kao asistent sa fakulteta, ja to imam u mojoj knjizi napisano, on je kao asistent na Ekonomskom fakultetu pisao za strane novine da Borka Vučić u džakovima iznosi pare, u džakovima čini mi se od krompira. Pa, šta da vam kažem na to?

B92: Novac nije donošen u džakovima, ali jeste u koferima, to je potvrdio i zamenik direktora ekspoziture nekadašnje banke Popular, danas banke Laiki.

Iz iskaza Andreasa Iakovua, radnika banke, istražnim organima Haškog tribunala: Uplata keša vršena je na sledeći način: najčešće je direktor ekspoziture 048 banke Laiki u Larnaki dobio telefonski poziv, pozvao bi neko iz BB Cobua i obavestio ga da će novac stići na aerodrom u Larnaki u određeno vreme. Moje kolege iz ekspoziture 048 ili ja odlazili bismo tada u kancelariju carine na aerodromu u Larnaki u zakazano vreme, gde smo se sretali s ljudima koji su unosili keš u Kipar. Koliko mogu da se setim, te osobe su uvek bile Jugosloveni koji su dolazili letovima JAT-a iz Beograda. Donosili su novac u dva do pet kofera u zavisnosti od toga koliko su keša unosili na Kipar u određenom momentu. U početku osobe koje su nosile novac imale su kod sebe priznanicu na kojoj je pisalo koliki je iznos keša koji imaju u koferima. Te priznanice koristili su da popune carinske deklaracije. Kasnije su imali spisak novca u različitim stranim valutama koji je korišćen da bi se popunila deklaracija. Kada bi ispunili formular carinske deklaracije, jedna ili dve osobe koje su nosile keš bi ga i potpisale.

B92: Samo na osnovu priznanica i carinske dokumentacije nadležne institucije su mogle da utvrde koliko je novca izneto i koliko položeno na određene račune, kao i to kuda je novac išao dalje. Prema dokumentaciji do koje je došao Insajder, nekoliko imena kurira koji su tokom devedesetih nosili u koferima novac na Kipar identična su imenima osoba zaposlenih u Beogradskoj banci u Beogradu i Beogradskoj banci na Kipru. Kiparske carinske deklaracije koje je Insajder imao u uvidu ukazuju da su gotov novac u brojnim prilikama nosili Zoran Marković i Slobodan Aćimović. Marković je bio direktor u Beogradskoj banci u Beogradu, a Slobodan Aćimović pomoćnik direktora u Beogradskoj banci na Kipru. Njih dvojica danas rade u privatnim firmama.

Kiparski carinski formulari pokazuju da je u brojnim prilikama Dragomir Stojković prijavio velike sume strane valute službenicima kiparske carine. Samo Stojković je prijavio kiparskoj carini ukupno 453.063.376 maraka za samo godinu dana, od marta 1998. do marta 1999. Cela suma, prema našim

47

saznanjima, uplaćena je na račun 048-33-17016 u Cyprus Popular Bank, vlasnik računa je of šor kompanija Braunkord, jedna od osam koju je u vreme sankcija osnovala Beogradska banka.

Josip Bogić: Ja takve podatke nisam dobio niti sam upoznat sa imenima tih ljudi, sigurno da sam bio upoznat da bih preduzeo nešto, ali opet govorim, nije policija rukovodilac pretkrivičnog postupka niti krivičnog, nego tužilac. Tužilac je mogao sve mere da preduzima i traži od policije i drugih organa, tužilac i po tadašnjem zakonu i po sadašnjem je taj koji zahteva ne samo od policije, nije policija ta koja Tužilaštvu dostavlja podatke, nego i svi drugi državni i drugi organi dostavljaju podatke. Tužilac može i na osnovu drugih izvora, može iz sredstava javnog informisanja da sazna da li je izvršeno krivično delo i da naloži drugim organima, mogao je NBJ da naloži da izvrši određene provere, ne samo policiji.

Rade Terzić, Okružno javno tužilaštvo 2001-2003: Vezano za priču o Kipru i poslovanje naših firmi s Kiprom, ono što je meni poznato i što jeste u domenu mog saznanja, a saznanja potiču isključivo iz perioda dok sam obavljao dužnost, govore da mi nikada nismo imali jasan pregled transakcija s dokazima koji bi ukazivali na postojanje određenih sumnji, odnosno, tako nešto u Okružno tužilaštvo u Beogradu dok sam ja bio tamo nikad nije bilo dostavljeno.

B92: Prema saznanjima Insajdera, kontigent od više desetina hiljada bankarskih izvoda dostavljen je istražnim organima Srbije tokom 2001. Tu su sve transakcije osam državnih of šor kompanija na Kipru, sve transakcije Beogradske banke na Kipru, ali i transakcije nekoliko firmi u vlasništvu privatnih lica za koje je utvrđeno da su posredovale u nabavci vojne opreme za potrebe MUP-a Srbije i Vojske Jugoslavije. Nalaze se i sumnjive bankarske transakcije danas uspešnih biznismena koji su u milionskim iznosima, ali bez ikakve namene.

Rade Terzić: U tom delu Ministarstvu unutrašnjih poslova je predata od njihove strane, sad da li je to bilo 2001. ili 2002. ja se sad tačno ne sećam, izvesna dokumentacija koja je trebalo da predstavlja pregled transakcija i poslovanje nekih od tih preduzeća. Ali to još niti je moglo, niti je bilo... ni to nisu predali s bilo kakvom dokumentacijom ili sa ukazivanjem da se radi o sumnjivim transakcijama, nego da se jednostavno radi o pregledu transakcija.

Morten Torkildsen: Ja vidim samo jedan razlog, a to je da oni ne žele da to istraže. Ja ne želim da magađam oko razloga, vi saberite dva i dva, ja neću nagađati. To su sigurno ljudi na važnim pozicijama koji su imali snagu da zaustave to, to je jedino logično obrazloženje.

B92: Ostaje nejasno zašto državni organi nikada nisu dali definitivan odgovor ko je u poslovima oko Kipra radio legalno, a ko ne. Bankarski izvodi do kojih su došli 2001. bili su dovoljna osnova da se

48

pregledaju papiri i državnih i privatnih firmi i vidi da li je novac koji je otišao na Kipar trošen s pravom namenom. Osim što se nisu bavili provizijama koje su već imali u papirima sa Kipra, državni organi nikada nisu tražili otvaranje računa stotina of šor kompanija naših državljana koji su radili i rade na Kipru kako bi sve podatke uporedili i utvrdili da li je neko kršio zakon. Stručnjaci procenjuju da bar 10 odsto transakcija mora biti nelegalno.

Dragoljub Janković: Pa, vrlo verovatno je da postoji određena vrsta kompromisa jer inače bi se ušlo od strane države ili ja koliko znam država nije dala ozbiljno obrazloženje, nisam nigde pročitao ozbiljno obrazloženje zbog čega taj novac nije tražen na tih 50 destinacija.

Mlađan Dinkić: To verovatno nikada neće biti nađeno, sem ako policija se ne bude angažovala i ne znam, po nekom pravnom osnovu ispitivala te ljude direktno.

B92: Međutim, prema saznanjima Insajdera, na osnovu dokumentacije koja je doneta sa Kipra 2001, policija je podnela krivičnu prijavu protiv predstavnika Miloševićevog režima. U toj krivičnoj prijavi, koja je čak i dopunjena novim saznanjima 2002, navode se svi detalji o mehanizmu iznošenja novca na Kipar. Policija u krivičnoj prijavi navodi i precizne podatke o osnivanju of šor kompanija na čijim su se računima nalazili milioni dolara iznetih iz Srbije. Krivična prijava predata je Okružnom tužilaštvu još 2002. Optužnica iz nepoznatih razloga do danas nije podignuta.

Josip Bogić: Ja ne znam, ne bih mogao da kažem da je država Srbija odustala od toga, možda su pojedinci odustali od toga, ali mislim da je ovom narodu itekako stalo da ono što je narodu oduzeto da mora da se vrati.

Morten Torkildsen: Ne, nije normalno da se stane, tu je bilo mesto gde stvari postaju interesantne, zato meni nije jasno zašto nije nastavljeno sa istragom. Ne pratim šta je urađeno u Beogradu u poslednje tri godine, ali je istraga mogla biti sprovedena, to je sve što znam.

Državna pljačka države, deo IV

Dokazima o pljački države i zvanično su razbijene iluzije o patriotizmu Miloševićevog režima, ali i iluzije o demokratskoj vlasti koja je obećavala da će vratiti novc u zemlju. Iako su imali i imaju sve dokaze, nisu vratili milijarde koje su iznete na Kipar, ali ni milione maraka koje su na privatnim računima Milovana Bojića, Dragana Tomića, Mirka Marjanovića, Dragomira Tomića našli u Švajcarskoj još 2001.

49

Posle šest godina podignuta je optužnica u čijem se samo jednom pasusu navodi i deo iznošenja novca na Kipar. Na toj optužnici je sada samo bivši direktor carine Mihalj Kertes, koji je u međuvremenu uhapšen. Prema saznanjima Insajdera, Kertes je nekoliko puta od 2000. dao iskaz povodom novca iznetog na Kipar. Specijalno tužilaštvo preuzelo je od Okružnog tužilaštva predmet i optužnica je podignuta na osnovu krivične prijave MUP-a još iz 2001. U optužnici se navodi da je na Kipar preko Carine izneto 100 miliona maraka. Prema dokazima koje je objavio Insajder, a koje imaju nadležne institucije u zemlji i Haški tribunal, samo u kešu je bez dozvole Narodne banke izneto oko 1,6 milijardi maraka. Ta suma je mogla da bude vraćena u zemlju odmah posle 5. oktobra jer su postojali i postoje svi dokazi.

U krivičnoj prijavi MUP-a iz 2001, koja je objavljena u Insajderu, i na osnovu koje je podignuta optužnica protiv Kertesa, nalazi se samo deo dokaza o iznošenju novca na Kipar. U toj krivičnoj prijavi nema imena onih koji su učestvovali u sumnjivim transakcijama, nema vlasnika tadašnjih of šor kompanija, a današnjih biznismena. Nema ni političara iz tadašnje vlasti koji su uzimali stotine hiljada maraka od Carine i tako oštetili budžet, odnosno građane. Prema našim saznanjima, sumnjive transakcije danas uspešnih biznismena, koji su tada radili preko Beogradske banke na Kipru, poznate su nadležnim institucijama jer ih je krajem 2003. dostavio Haški tribunal, jednom prilikom tadašnjem okružnom tužiocu Radetu Terziću, a drugi put tadašnjem ministru pravde Vladanu Batiću. Tako se već četiri godine u Tužilaštvu nalaze svi dokazi dovoljni za pokretanje mnogih istraga.

Vladan Batić, ministar pravde 2001-2004: Da vam kažem kako je to bilo. Mi imamo neku komunikaciju s Karlom del Ponte zategnutu ili manje zategnutu, ali ne tako poremećenu kao što je to bilo i sada sa ovom vladom, i tad smo mi imali jednu fazu izuzetno korektne saradnje i između ostalog, u znak, eto, nečega što se danas naziva dvosmerne saradnje, Karla del Ponte kaže da će nam dati ceo dosije Kipar, što je za mene bilo vrlo interesantno. A ona kaže - Srbija je bogata zemlja, kažem - kako Srbija bogata zemlja, pa kaže - Srbija ima mnogo para na Kipru. Ja kažem - ne znam, mislim i ja da ima, ali nemam nikakve dokaze za to, i ona kaže - ja ću vam dati dokaze i odmah da vam kažem da smo spremni da iz Tribunala Srbiji prepustimo blokadu nekih 59 ili 60 miliona dolara blokiranih para na računima, kako je rekla, Miloševića, njegove porodice, njegovih firmi, njegovih bliskih saradnika i tako dalje.

B92: Vladan Batić kaže da u njegovo vreme nije moglo ništa da se uradi povodom dokaza koje su dobili iz Haga zato što je već bio kraj mandata Živkovićeve vlade.

Vladan Batić: Nije moglo Tužilaštvo 19. novembra da uzme punu sobu dokumenata i da 20. novembra procesuira već. Drugo, da budemo realni, pa pogotovo Tužilaštvo je osluškivalo šta će biti na izborima, ma niko nije hteo da ulazi u klinč i da odmah brže bolje to radi, a nije ni mogao realno.

50

Znači, trebalo je neko vreme, ja sam profesionalac u tom poslu i znam da treba neko vreme da se neke stvari prouče, istraže, veštače i tako dalje. Ja sam mislio da je realno vreme nekoliko meseci.

B92: Od tada je međutim prošlo četiri godine.

Josip Bogić, UBPOK, Finansijsko odeljenje do 2005: Meni to nije poznato, ali to treba pitati Tužilaštvo jer ako je Tužilaštvo dobilo sve te dokaze kao što vi kažete da je dobilo dokaze od Haškog tribunala, ja nisam video to, ne mogu da pričam apriori o nečemu kad nisam video, ali Tužilaštvo je to koje ceni da li u tim svim dokumentima koja su dobili, da li ima dovoljno osnovane sumnje da se krene u postupak. To treba pitati Tužilaštvo koje je dobilo tu dokumentaciju.

Rade Terzić, okružni javni tužilac 2001-2003: Tužilaštvo je zainteresovano isključivo tada kada dobije odgovarajući inicijalni akt. Inicijalni akt može biti krivična prijava, može biti izveštaj, a u njemu ne mogu biti opšta mesta, u njemu ne mogu biti navodi o tome da se priča kako je neko uradio ovo ili ono. To mora biti potkrepljeno odgovarajućim dokazima, to mora biti potkrepljeno odgovarajućom dokumentacijom, to mora biti po svom kvalitetu takvo da je dobar materijal za postupajućeg tužioca da pred sud izađe s tezom da postoji osnovana sumnja da je neko lice izvršilo neko krivično delo.

B92: Dok pripadnici Tužilaštva i policije prebacuju odgovornost jedni na druge i dok se političari iz tadašnjeg DOS-a međusobno optužuju ko je stopirao istragu o novcu, a Tužilaštvo podiže optužnicu samo protiv Mihalja Kertesa, finansijski istražilac Haškog tribunala Morten Torkildsen kaže da je sve vrlo jednostavno, treba samo pokrenuti sudske postupke protiv mnogih koji su učestvovali u iznošenju državnog novca, a za šta postoje dokazi.

Morten Torkildsen: Naravno da morate da stvorite slučaj za nadležne institucije u zemljama odakle želite da dobijete informacije. Ne mislim da ćete imati problema s dokazivanjem da je to vaš novac i da on pripada Srbiji. Za mene je teško da shvatim da nemate dovoljno dokaza da biste otvorili slučaj i došli do računa.

B92: Optužnica protiv Kertesa može, međutim, da bude osnov da Srbija traži pomoć od međunarodnih agencija i da utvrdi na čijim se sve računima nalazio novac i kuda je nestao.

Dragoljub Janković, Izvršni direktor Ekonomskog instituta EU: Mislim da taj novac nije izgubljen zauvek, deo novca svakako, ali mislim da država kroz ozbiljno angažovanje, odnosno kroz ozbiljnu želju da do tog novca dođe, pre svega je potrebno da država hoće, odnosno državne instuticije i državne političke elite, hoće do tog novca da dođu. Mislim da još može da se uđe u trag ili ljudima

51

koji su odgovorni za to, a kad uđete u trag ljudima koji su odgovorni za to onda ćete doći i do destinacija gde je taj novac završio.

Božidar Đelić, ministar finansija 2001-2004: Čini mi se da trebalo bi angažovati neke međunarodne firme, nikada nije kasno. Da vas podsetim, u ovom momentu se baš traga, i to u Hongkongu, prema nekim naznakama izgleda da je neko zlato koje je Pinoče '70-ih tamo stavio je nađeno. Velika je ta šuma finansija, vredi još pokušati.

Predrag Đorđević, biznismen sa Kipra: Uzeću primer Jevreja i holokausta, Jevreji i dan danas uzimaju svoje pare iz švajcarskih banaka koje su od njih pokradene '40-ih godina prošlog veka. Znači, to stanje ne zastareva. Po britanskom pravu, koje ja odlično poznajem, Srbija ima neprikosnoveno pravo da potražuje svoje pare nazad.

Ioannis Kasoulides, ministar spoljnih poslova Kipra 1997-2003: Mislim da kada sednu i pogledaju jednu po jednu transakciju koja se odigrala u tom periodu, koja je došla iz Jugoslavije na Kipar i da im uprave banaka na Kipru kažu gde su one otišle. To mislim i verujem da mogu da im kažu, to nije tajna, mogu da im kažu da je neki iznos odavde otišao nekud.

B92: Torkildsen je bio finansijski istražilac Haškog tribunala i istraživao je tokove novca koji je iznet na Kipar, ali samo u delu koji se odnosi na dokazivanje da je Srbija finansirala ratove. Prilikom tog istraživanja došao je i do mnogih sumnjivih bankarskih transakcija današnjih biznismena. On, međutim, kaže da nikada ne bi pristao da istražuje novac koji pripada njima.

Morten Torkildsen: Na površini to izgleda kao ogroman slučaj na kom bi trebalo poraditi. Za sve istražioce kao što sam ja to bi trebalo da predstavlja njihov slučaj snova zato što je ogroman i interesantan. Ako bih ja bio upitan da radim na tome ne bih, zato što mislim da je riskantan. Znao sam da ćete me pitati zašto, da postavimo to ovako - Oslo i druga mesta su mnogo sigurnija od Beograda za istražioce, ne vidim razlog zašto bih se eksponirao, pogotovo pred ljudima kojima se to ne sviđa, kojima bi trebalo da se oduzme imovina i novac koji im ne pripada. Ne bih želeo da se upuštam u tako nešto.

Mlađan Dinkić, guverner NBJ 2001-2003: Ako me danas pitate da li je moguće nešto od toga naći, mislim da bi to moglo samo pukom srećom.

52

Dragoljub Janković: Ja verujem da je napravljen neki dogovor, pretpostavljam da je napravljen neki dogovor te nove vlasti i tih nekih ljudi koji su radili tehnički posao iznošenja novca i eventualno ljudi koji su znali da taj novac postoji negde na nekim računima.

B92: Na osnovu dokumentacije koja je 2001. doneta sa Kipra policija je podnela krivičnu prijavu protiv Zebića, Šainovića, Miloševića, Kertesa i Markovića. To je bilo poslednje što je policija uradila kada je u pitanju istraga o novcu koji je iznet na Kipar. Nikada više nisu dobili nalog da istražuju dalje, naprotiv, dobili su, prema tvrdnjama ljudi iz policije, nalog da prekinu svaku istragu. Ipak, i pored toga nadležne institucije u zemlji imaju sve dokaze jer im je Hag to zvanično dostavio tokom 2003. Šta je bio razlog da se odustane od novca koji je iznet na Kipar saznaćete u poslednjoj emisiji u serijalu Insajder, a u večerašnjoj emisiji videćete šta je bio razlog što vlast nije vratila ni novac nađen na privatnim švajcarskim računima.

Mlađan Dinkić: Nađeno je petnaestak miliona dolara, čini mi se, ili maraka na računima u Švajcarskoj, takođe pripadnika bivšeg režima, Milovana Bojića, Mirka Marjanovića i drugih. I čak i taj novac koji je nađen, gde su nam Švajcarci rekli šta treba da radimo da bismo taj novac vratili u zemlju, naš pravosudni sistem iz nekog razloga nije do kraja procesuirao. Tada je Terzić bio, čini mi se, tužilac i on je tačno dobio uputstva od Švajcaraca šta treba da uradi da pokrene postupak protiv njih u zemlji da bi se stvorio pravni osnov da Švajcarci nama taj novac transferišu i da nam ga vrate. Međutim, nikada ti postupci protiv Marjanovića, Bojića i ostalih nisu pokrenuti i na kraju nas je 2002. Amsasada Švajcarske obavestila da su advokati tih ljudi podneli zahtev za odmrzavanje novca i taj novac je vraćen Bojiću i Marjanoviću i svima njima. Čak i ono što je bilo nađeno i zamrznuto. Ja sam se tada obeshrabrio.

B92: Novac je tokom sankcija osim na Kipar iznet i u Švajcarsku, odnosno položen na privatne račune predstavnika Miloševićevog režima. Najbolji pokazatelj šta je sve država mogla da uradi, a nije uradila da vrati novac koji je opljačkan od građana Srbije, je primer s privatnim švajcarskim računima koji su nađeni i blokirani 2001. Krivična prijava MUP-a iz 2001. protiv Miloševića, Zebića, Kertesa i Šainovića bila je povod da Tužilaštvo zatraži od Švajcarske proveru računa. Srbija tada uz pomoć Haga dobija od Švajcarske informacije o računima u njihovim bankama. To je bio prvi put posle II svetskog rata da jedna evropska zemlja dobije od Švajcarske takve podatke. Jedini uslov koji je Švajcarska postavila srpskim vlastima bio je da u zemlji pokrenu i okončaju sudske procese protiv ljudi čiji je novac zamrznut i da tako novac koji je nađen vrate u budžet. Istraga do danas nije utvrdila kako su pojedinci imali na svojim privatnim računima milione. Vlasnici računa u švajcarskim bankama bili su uglavnom državni službenici ili funkcioneri u Vladi Srbije. Te funkcije nisu mogle da im obezbede legalna primanja od kojih su uštedeli nekoliko miliona maraka.

Božidar Đelić: To je krenulo od toga da smo imali ne mnogo više od indicija da neke stvari postoje, obratili smo se u početku raznim zemljama gde se po nekoj logici stvari moglo naći nešto. Znači,

53

nismo samo krenuli sa švajcarskom federacijom, ali ono što je veoma važno i želim da to istaknem, to je da su tadašnji ambasador Švajcarske i gospodin Ruh, koji se bavio tim pitanjima, su nam mnogo pomogli, a čovek koji je to uradio, mada me kasnije nešto izneverio, to je Aleksandar Radović, želim da mu, evo i danas pred svima, izdam priznanje jer on je ta koji je bio operativan čovek, koji je kroz mesece, to je trajalo 18 meseci, radio sa švajcarskom konfederacijom da dođemo do nekih spoznaja.

B92: Cela priča o nalaženju, otvaranju i zatvaranju privatnih računa u Švajcarskoj počinje 2001. Prvo je Vladina Komisija za ispitivanje zloupotreba istraživala, između ostalog, poslovanje NIS Jugopetrola. Na osnovu podataka do kojih su došli postojala je sumnja da su direktori tog preduzeća osnovali of šor kompaniju koja je imala račun u jednoj od banaka Austrije. U julu 2001. tadašnji guverner Mlađan Dinkić piše predstavnicima austrijskih banaka da sa što više informacija pomognu istragu.

Iz pisma Mlađana Dinkića direktoru austrijske banke Rajfajzen: Poštovani gospodine Štermbah, istraga je pokazala da postoji osnovana sumnja da su određene osobe u toj kompaniji vršile zloupotrebe. Konkretno, Dragan Tomić, bivši direktor kompanije NIS Jugopetrol iz Beograda, Vuković i Marković, direktori, s predstavnicima švajcarske kompanije Vitol iz Ženeve. Osnovali su of šor kompaniju Eurol International Limited Bermuda. Prema podacima iz istrage, ta kompanija ima račun broj 7050611128 u Rajfazen central banci Austrije u Beču. U skladu s gore navedenim molim vas da nam obezbedite sledeća dokumenta: celu dokumentaciju vezanu za otvaranje računa firme Eurol International u banci Rajfazen banci, molim vas da nam između ostalog pošaljete naloge za isplate upravljačkih provizija, konkretnije 27. avgusta 1999. 100.151 američki dolar isplaćen je dva puta sa istom oznakom i 1. decembra isti iznos uplaćen je Draganu Tomiću kao honorar za direktora. 23. juna 2000. 100.036 dolara plaćeno je gospodinu Vukoviću. 23. juna 2000. 100.036 dolara Markoviću, 23. juna 2000. 100.036 dolara gospođi Vajagić. Sva gore navedena dokumenta i način na koji smo došli do njih biće strogo poverljivi i biće korišćeni isključivo za procesuiranje kriminalnih radnji.

B92: Sedam dana kasnije stigao je odgovor predstavnika austrijskih banaka u kom se navodi da su svi podaci koje imaju nadležne institucije u Srbiji tačne.

Odgovor austrijske banke Rajfajzen: Poštovani gospodine guverneru, u vezi s vašim pismom od 19. juna 2001, a u vezi s pomenutim transakcijama, potvrđujemo da su datumi plaćanja i iznosi i krajnji korisnici koje ste naveli tačni.

B92: 2001. Okružno tužilaštvo podnelo je zahtev za sprovođenje istrage protiv Dragana Tomića, bivšeg direktora NIS-a, Gorana Markovića, direktora Jugopetrolove firme Jusiko, i Dušana Vukovića, bivšeg direktora Direkcije za spoljnu trgovinu. Oni su bili osumnjičeni da su od decembra 1997. do jula 2000. uzimali mito i procenat od transakcija u akciji Nafta za hranu, čime su oštetili NIS za

54

660.000 dolara i 184.000 maraka. Do uzimanja procenta došlo je jer su predstavnici Vlade Srbije i Iraka postigli dogovor o prodaji iračke nafte iz programa Ujedinjenih nacija Nafta za hranu.

Podaci iz istrage: Ugovor vlasti Srbije sa Irakom predviđao je da posrednik u tom poslu bude NIS Jugopetrol. Jedan od uslova bilo je plaćanje provizije Jugopetrolu zbog posredovanja. Marža koju su uzimali bila je 10 do 15 dolara po barelu. Jugopetrol je zbog sankcija UN angažovao preduzeće Vitol iz Švajcarske da to radi, međutim, čak ni Vitol nije direktno učestvovao nego firma Eurol International sa Bermuda, za koju je utvrđeno da je 50 odsto vlasništva Vitola, dok je ostalih 50 odsto u vlasništvu Dragana Tomića, Dušana Vukovića i Gorana Markovića. Otkriveno je da je Eurol International na nezakonit način prisvojio 1.719.156 dolara. Takođe je utvrđeno da je Vitol isplatio Draganu Tomiću pet miliona dolara u dobrotvorne svrhe i sume od 51.866 dolara, 25.322, 11.543 i 60.856 dolara u vidu donacija. Isplaćeno je i 300.000 dolara kao nagrada za direktora, odnosno Dragana Tomića. Tadašnji Okružni tužilac Rade Terzić u pismu švajcarskim vlastima navodi da je utvrđeno da njih trojica poseduju račune u stranim državama koji su korišćeni za uplate i isplate, tako je Tomićeva kćerka Tamara kao član uprave Eurola primila 300.000 dolara. Što se tiče mita, oni su primili od Vitola u kešu u nekoliko navrata u drugoj polovini 2000. više od 180.000 maraka. Nešto od novca je prebačeno i na račun Dži trejda iz Praga, što je takođe njihova firma.

B92: U junu 2001. nadležne institucije u zemlji imaju sve dokaze o poslovanju i zloupotrebama u NIS-u. Istraga je pokrenuta. Pet meseci kasnije, u novembru 2001. okružni tužilac Rade Terzić šalje pismo švajcarskim vlastima da zamrznu sredstva direktorima NIS-a Draganu Tomiću, Dušanu Vukoviću i Goranu Markoviću. U obrazloženju se kaže da su oni učestvovali u uzimanju mita, procenat od transakcija i da su kršili zakone Jugoslavije i po drugim osnovima.

Božidar Đelić: Da li znate ko je osoba koja je otvorila malo više švajcarske finansije? Ne znate? Znate, zove se Karla del Ponte, ona je to radila pre Haškog tribunala i do neke mere, evo, da malo, ne bih da kažem da zabavim, ali to je realnost, ako smo dobili te račune i tu informaciju, to je u jednom delu i zbog nekog prethodnog života Karle del Ponte, mora se znati. I u tom smislu, mada ja ne mislim baš mnogo visoko o načinu na koji ona vodi taj postupak oko Haškog tribunala, bar oko tog dela sam joj zahvalan.

B92: Hag je bio zainteresovan za račune pripadnika Miloševićevog režima. Oni su od Švajcarske dobili određene podatke. Karla del Ponte u novembru 2001. piše jedno od pisama predstavnicima švajcarskog Ministarstva pravde s molbom da javnom tužiocu Radetu Terziću saopšti brojeve računa koji su se vodili na ime Miloševićevih saradnika.

Iz pisma Karle del Ponte: Poštovani gospodine Mauro, želela bih da vas obavestim da su informacije koje bih saopštila okružnom javnom tužiocu Terziću brojevi određenih računa i njihova lokacija u

55

Švajcarskoj. Molim vas da dozvolite mojoj savetnici za pravna pitanja iz oblasti finansija, gospođi Suzan Hasden, koja radi s Terzićem, da mu saopšti brojeve računa i lokacije banaka koje se odnose na osobe navedene u zahtevu. Terzić je do sada zahtevao vašu pomoć što se tiče računa Dragana Tomića, Milovana Bojića, Nikole Mitrovića i Tomislava Jankovića. Dostaviće vam i dodatni zahtev za pomoć po pitanju računa i dokumenata Mirka Marjanovića i Dragomira Tomića. Molim vas da imate u vidu da je tokom naše istrage moja kancelarija dobila brojeve i lokacije računa tih osoba koji se nalaze u Švajcarskoj. Tražimo vaše odobrenje da te informacije otkrijemo Terziću, da ih uključi u zahtev za pomoć. U iščekivanju vašeg odgovora srdačno vas pozdravljam.

Božidar Đelić: I mi smo to uspeli i moram da kažem, od one tri godine i jednog meseca kao ministar, ona nedelja kada smo polako pokazivali elemente kojih ima u Švajcarskoj i totalnu paniku onih koji su znali da su prekršili zakon, naročito Marjanović, neka mu je laka zemlja, ali on nije odgovarao za njegova zlodela, moram da kažem i to uz svo poštovanje za njegovu porodicu i za ljude koji su ga kao osobu cenili i voleli. Realnost je da on nije do kraja objasnio kako je imao račune u Švajcarskoj, milionska sredstva koja su tamo bila, a mi smo doneli neoborive dokaze da ih ima i opunomoćenje koje je dao članovima njegove porodice, predstavio se kao, da kažem, predstavnik neke zapadne kompanije za Balkan koja proizvodi baterije. Sve to da nije tužno i tragično bilo bi smešno.

B92: Aleksandar Radović, predsednik Komisije za ispitivanje zloupotreba, 2001. saopštava da je švajcarsko Ministarstvo pravosuđa obavestilo Vladu Srbije da je do sada našlo šest bankarskih računa istaknutih političara bivšeg režima.

Dragomir Tomić ima tri računa, prvi na iznos 4,3 miliona švajcarskih franaka, drugi na 650.000 i treći 1,1 miliona franaka. Dragan Tomić dva računa, na jednom 1,1 miliona, a na drugom 237.000 švajcarskih franaka. Bivši premijer Mirko Marjanović i bivši direktor Fonda za zdravstvo Tomislav Janković, prema dosadašnjim nalazima švajcarskih vlasti, imaju po jedan račun. Marjanović tu ima 1,2 miliona, a Janković 1,5 miliona švajcarskih franaka. Svi računi otvoreni su na lična imena. Milovan Bojić ima 800.000 švajcarskih franaka.

B92: Svi za koje je saopšteno da imaju privatne račune u Švajcarskoj su to demantovali i najavili krivične prijave protiv tadašnjih predstavnika vlasti.

Božidar Đelić: I šta je rezultat, ja vas molim? Rezultat je da oni koji su pokrenuli sve to, kao Radović, su popili, ako smem da se tako narodski izrazim, na desetine krivičnih prijava onih koje su hteli da napadnu, oni su bili napadnuti. Da sam ja dobio privatne detektive na mojoj grbači koji su pokušavali da mi otkriju bilo kakvu prljavštinu, čak me jedan taj advokat posle kontaktirao i kaže - Đeliću, svaka čast, ja sam radio svoj posao, ali vaš život je strašno dosadan. Kažem - samo radite, pa jeste, šta vi mislite.

56

B92: Tako je 2001. Ministarstvo pravde Švajcarske blokiralo račune predstavnika Miloševićevog režima. Uslov koji je Švajcarska postavila Srbiji bio je da u roku od tri meseca zahtev dopuni podacima koji ukazuju na vezu krivičnog dela i sredstava koja su u Švajcarskoj. Sudskim postupkom i pravosnažnom presudom protiv osoba čiji su računi nađeni Srbija je mogla da preuzme nekoliko miliona maraka i vrati u budžet. Međutim, prvi problem sa zamrznutim švajcarskim računima nastaje u slučaju Dragana Tomića, bivšeg direktora Jugopetrola.

Božidar Đelić: Kakvo je bilo moje iznenađenje kada me je švajcarski ambasador pozvao i rekao da moramo smesta da se vidimo i pokazao mi na moju, ali i na vašu, na našu kolektivnu sramotu, pismo na nemačkom jeziku gde specijalni tužilac traži da se obustave istražne radnje o jednom čoveku, to je onaj iz Jugopetrola, Tomića kog smo ganjali.

B92: Govorite o...

Božidar Đelić: ...gospodinu Terziću. I kad sam ga pitao šta je to, on je, da ne kažem pravio se malo Englez. Kako je to moguće, znači država i ja lično stavljamo kredibilitet na crtu, ne radi se o nekim minornim stvarima, radi se o veoma ozbiljnim stvarima, o proneveri državnog novca sa strane samog vrha države. Imamo saradnju koju nijedna druga evropska zemlja nije dobila, mi to dobijemo, mi to dobijemo na kredibilitet te nove demokratske vlasti i onda neko tako strašno izneveri, monstruozno pokvari. I gde je onda vaš kredibilitet? Šta mislite šta su onda Švajcarci govorili? Meni su rekli - gospodine Đeliću, vi nama kažite šta vi u Srbiji hoćete.

Rade Terzić: Ne, nikakvu komunikaciju što se tiče tog računa ja nisam imao. Jedan zamenik okružnog tužioca u Beogradu je izjavlio da Okružno javno tužilaštvo u Beogradu odustaje od daljeg krivičnog gonjenja jer je smatralo da nema dovoljno dokaza za krivično delo zloupotrebe koje je Draganu Tomiću stavljeno na teret. I u tom delu je nakon tog... utvrđivanja tih činjenica protiv tog zamenika tužioca inicirano pokretanje postupka za utvrđivanje njegove disciplinske odgovornosti. Potom, ako se ne varam, on je i suspendovan, odnosno udaljen rešenjem tadašnjeg republičkog javnog tužioca Siniše Simića sa dužnosti.

B92: U julu 2001. suspendovan je na sedam dana zamenik okružnog javnog tužioca u Beogradu Nebojša Stojiljković. Zvanično obrazloženje bilo je da nije napravljen pomak u postupku protiv bivšeg direktora NIS Jugopetrola Dragana Tomića. 1. jula 2002. istražni sudija Okružnog suda u Beogradu obustavio je krivični postupak protiv bivšeg generalnog direktora Jugopetrola Dragana Tomića i njegovih saradnika. Tomić je tužio Aleksandra Radovića i Mlađana Dinkića zbog toga što su, kako tvrdi, u javnost iznosili laži. Tadašnji okružni tužilac Rade Terzić kaže da ne zna zašto je Draganu Tomiću deblokiran račun u Švajcarskoj, ali tvrdi da za to nije krivo Tužilaštvo.

57

Rade Terzić: Ne, to nije istina, to je neistina. Švajcarski organi vlasti tražili su informaciju o tome da li u Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu postoji krivični postupak protiv Dragomira Tomića i ako protiv tog lica u Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu nikad nije vođen, ako Okružno javno tužilaštvo u Beogradu nikad nije ni iniciralo postupak, kao ni MUP-a Srbije, nikad nije podneta krivična prijava koja bi govorila u tom smislu, ako se ne varam, na zahtev švajcarskog saveznog ministarstva pravde i policije dostavljen je dopis da za to lice ne postoji traženje te vrste, ne postoji sudski postupak.

B92: Govorite o Dragomiru...

Rade Terzić: ...Dragomiru Tomiću koji je u tom pređašnjem periodu bio direktor Simpa, ja zaista ne znam šta je sada. I šta je ja trebalo da napišem, da se vodi postupak i da krivotvorim činjenice i da govorim o tome da određene činjenice postoje, a one stvarno ne postoje. Ja to zaista nisam imao ideju, niti bih ikada radio.

B92: Hoćete da kažete da je greška u imenu?

Rade Terzić: Ja zaista ne znam o čemu se radi.

B92: Međutim, dokument švajcarskog javnog tužilaštva do kog je došla ekipa Insajdera pokazuje da je zahtev koji je Okružno tužilaštvo iz Srbije 2001. uputilo švajcarskim vlastima da se blokira račun direktorima u NIS-u Draganu Tomiću, Goranu Markoviću i Dušanu Vukoviću, doveo do toga da švajcarsko tužilaštvo pokrene istragu u svojoj zemlji protiv te trojice zbog sumnje da su prali novac. Istraga u Švajcarskoj je pokrenuta u februaru 2002. U dokumentu se navodi da je švajcarsko javno tužilaštvo u martu 2003. naredilo konfiskaciju svih imovinskih vrednosti Tomiću, Markoviću i Vukoviću kod banke u Ženevi, a na ime računa Dušana Vukovića. Švajcarski tužilac tada traži od nadležnih institucija u Srbiji da dostave još informacija i dokaza o krivičnim delima Tomića, Markovića i Vukovića. Uprkos brojnim intervencijama švajcarskog tužilaštva, Srbija nije dostavila dokaze koji su traženi i švajcarsko javno tužilaštvo je u obustavilo sudsko-istražni postupak protiv Dragana Tomića, Dušana Vukovića i Gorana Markovića vođen u toj zemlji.

Mlađan Dinkić: Ako mislite da sam ja srećan zbog društva u kom živim, nisam. Ja mislim da je najslabiji deo našeg sistema pre svega pravosudni sistem jer imate sledeću stvar, ako Terzić kao tužilac, bez obzira, baš me briga da li ga je neko pritiskao, ali on je tužilac koji je došao na javnu funkciju, pusti da se odmrzne novac, to je toliko očigledno i dokazano da je on to pustio.

58

Rade Terzić: Informacije koje su dobijene od švajarskih nadležnih organa govorile su samo to da određena lica imaju određene račune i da imaju na njima nekakva sredstva.

B92: Švajcarske vlasti blokirale su račun i Mirku Marjanoviću, međutim, pošto Srbija ništa nije uradila ni tim povodom, švajcarsko ministarstvo pravde obraća se okružnom tužiocu 22. januara 2003.

Iz pisma nadležnih švajcarskog tužilaštva Terziću: Poštovani gospodine Terziću, podsećamo vas da je na osnovu odluke od 19. aprila 2002. različita dokumentacija u vezi s bankarskim računima gospodina Marjanovića dostavljena srpskim vlastima. Takođe, njegova sredstva ostala su zamrznuta sve dok srpske vlasti ne donesu zakonsku odluku o otuđenju ili obaveste švajcarske vlasti da su odustale od takve odluke. 18. decembra 2002. advokat gospodina Marjanovića zahtevao je od švajcarskih vlasti da odmrznu njegove račune. Ministarstvo pravde traži od vas da nam odgovorite da li smatrate da je zamrzavanje tih računa i dalje primereno. Ako je odgovor pozitivan, molimo vas za kratko obrazloženje i rokove u kojima ćete doneti zakonske odluke u ovom slučaju. Osim toga, voleli bismo da dobijemo informaciju o tome dokle se stiglo sa istragom u tom slučaju. Hvala vam na odgovoru koji bi trebalo da dobijemo pre 24. februara.

B92: Krivična prijava protiv Marjanovića dostavljena je, međutim, tužilaštvu tek 29. maja 2003. Trajao je pretkrivični postupak, a istraga je obustavljena zbog Marjanovićeve smrti februara 2006. Nije poznato šta se dogodilo s novcem nađenim na njegovom privatnom računu u Švajcarskoj. Prema tvrdnjama predstavnika nadležnih institucija, Marjanović je taj novac podigao i prebacio u Rusiju. Drugi slučaj je primer sa švajcarskim računima koji su nađeni na ime Milovana Bojića. Novac koji je bio zamrznut ponovo je zahvaljujući pravosudnom sistemu Srbije vraćen Bojiću.

Vladan Batić: Ja znam da je bilo neke priče valjda o Bojiću i da je bilo... i da onda su činjeni silni napori, ja sam bio šef Poslaničke grupe DOS-a u saveznom parlamentu, i da neki koalicioni partneri DOS-a, a to je SNP, nisu želeli da se Bojiću oduzme imunitet, toga se dobro sećam, jer kad vi meni postavite ta pitanja, pa naravno da je to čudno.

B92: Milovan Bojić je bivši potpredsednik Vlade Srbije, bivši ministar zdravlja, bivši direktor za Instituta za kardiovaskularne bolesti Dedinje, bivši predsednik Atletskog saveza Jugoslavije i bivši redovni profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Kao ministar zdravlja ostao je upamćen po posetama domovima zdravlja, postrojavanju medicinskih radnika koje su po pravilu pratile kamere RTS-a. Upamćen je po uvozu kineskih lekova bez uputstva koji su ostali neupotrebljeni uprkos činjenici što su pakovani u kutije Galenikinih proizvoda.

59

Milovan Bojić, arhivski snimak 2000: Koliko dugo čekate, majko? A zajedno ste došli? Sat vremena čekate, a zna li hirurg da čeka ona, ima li neki treći hirurg? Hoćete li mi reći zašto su svi termini popunjeni do 1. avgusta da ne primate knjižice, kako to? Hoćete mi otvoriti da vidim aparat? Zašto vam je ovako prljava ultrazvučna ambulanta? Evo ga slavni sanitarni inspektor, pacijent da slomi i ruke i noge. Šta je aparatu da ne radi? Zašto ne radi poslepodne? Molim vas, kako su svi pregledi popunjeni, a ne radi... Sad mi zovite direktora...

B92: Na saveznim izborima 2000. Bojić je izabran za saveznog poslanika. Prva istraga protiv njega trebalo je da počne 21. juna 2001, imunitet ga je štitio do 2003, pa tako nije ni bio ispitan. U jednom trenutku protiv Bojića je vođen pretkrivični postupak za sedam različitih zloupotreba pred Okružnim tužilaštvom u Beogradu. U aprilu 2005. Okružno tužilaštvo odustaje zbog nedostatka dokaza od četiri navoda krivične prijave i proglašava se nenadležnim za ostala tri navoda. Taj ostatak preuzima drugo tužilaštvo i podiže optužnicu za zloupotrebu službenog položaja od 1995. do 2000. Međutim, u toj optužnici nema dokaza koji su otkriveni još 2002. Budžetska inspekcija Ministarstva finansija tada je vršila kontrolu poslovanja Instituta Dedinje i napravila zapisnik o nenamenskom trošenju sredstava. Insajder je došao do dokumentacije koja pokazuje poslovanje bivšeg ministra zdravlja Milovana Bojića, a koje nema u optužnici.

Podaci iz zapisnika Budžetske inspekcije Ministarstva finansija: Tokom 1996. rukovodioci Insituta za kardiovaskularne bolesti Dedinje odlučili su da kupe medicinsku opremu i operacionu salu, opremu za intenzivnu negu, centralnu sterilizaciju i krevete s delom bolničkog nameštaja. Pošto su stigle ponude inostranih dobavljača, Upravni odbor je u avgustu odabrao firmu Medikal ekipment kao najpovoljnijeg ponuđača. Ugovor je potpisan 4. oktobra 1996. između Medikal ekipmenta, kog je predstavljao Eugenio Kremaskoli, i Instituta za kardiovaskularne bolesti Dedinje, kog je predstavljao Milovan Bojić, i beogradske firme Mobex kao uvoznika. Ugovorom je dogovorena kupoprodaja medicinske opreme vredne 14.531.830 maraka uz uplatu avansa od 4.140.000 maraka i kreditno zaduženje od 10.391.830 maraka kod Jugobanke po kamatnoj stopi od 9 odsto, uz rok vraćanja od tri godine. Oprema je isporučena krajem 1997, ali je bila lošeg kvaliteta, pa nikada nije ni upotrebljena. Ista oprema kupljena je zbog toga 2001. i plaćena je nepuna tri miliona maraka manje. Zanimljivo je da italijanska štampa piše da je Eugenio Kremaskoli, direktor Medikal ekipmenta, s kojim je Bojić sklopio posao, bio centralna ličnost velike afere oko medicinske opreme koja je 2003. potresala Italiju. Kremaskoli je i uhapšen zbog davanja mita i sklapanja štetnih ugovora, dok je više lekara osuđeno na višegodišnje kazne zatvora jer su poslovali s Kremaskolijem. Firma Medikal ekipment nudila je više cene od ostalih, oprema koja je dolazila bila je oštećena, a po pravilu bolnicama nije stizalo onoliko materijala koliko je bilo plaćeno. Italijanski istražni organi utvrdili su da je Medikal ekipment dobijao poslove zato što su lekari znali da će od Kremaskolija primiti mito.

B92: Bojić je tokom 1999. i 2000. potpisivao rešenja o nabavci uvoznog medicinskog materijala za potrebe Instituta. Dobavljačima Bašić med sa Kipra i Promedikusu iz Beograda plaćeno je i do 50 odsto više nego što je taj materijal koštao 2001, pa je razlika za koju su takvim poslovnim potezima

60

oštećeni građani bila skoro pet miliona maraka. Institut Dedinje je medicinske sestre koje su negovale roditelje Milovana Bojića platio 950.000 dinara.

Podaci iz zapisnika Budžetske inspekcije Ministarstva finansija: Medicinske sestre zaposlene na Institutu na neodređeno i određeno vreme su od oktobra do decembra 1999, od februara do septembra 2000. bile angažovane za negu roditelja Milovana Bojića Drage i Milije Bojića. 1999. medicinske sestre bile su angažovane na Institutu za kardiovaskularne bolesti Dedinje i bolnici Sveti Sava, a u 2000. na Institutu za rehabilitaciju Dr Zotović, i u porodičnoj kući u Kolašinu, u zavisnosti od toga gde su se Bojićevi roditelji nalazili. Termin bakine sestre i dekine sestre upotrebljen je na papiru koji je dat računovodstvu radi isplate zaposlenih koji su angažovani na nezi Drage Bojić i Milije Bojića.

B92: Milovan Bojić je uzeo više od 13 miliona dinara od Zavoda za zdravstveno osiguranje i uplatio reklame Radiju S.

Podaci iz zapisnika Budžetske inspekcije Ministarstva finansija: Tokom 1999. Milovan Bojić je odobrio nenamensko i neosnovano plaćanje neizvršenih usluga Radiju S od 8.100.000 dinara. Sledeće godine Institut Dedinje je u bilansu uspeha iskazao troškove reklama od 5.400.000 dinara po osnovu uplata izvršenih preduzeću S Group 21. januara 2000. i 30. marta 2000. Plaćanja su vršena na osnovu dva ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji koja je za S Group potpisao funkcioner SPS-a Zoran Anđelković, a plaćanje odobrio Milovan Bojić. Zaključivanjem ugovora s Radijem S o reklamiranju Instituta, Bojić se nije pridržavao Zakona o zdravstvenoj zaštiti kojim je zabranjeno reklamiranje i oglašavanje stručno-medicinskih postupaka u sredstvima javnog informisanja. Uporednom kontrolom kod Holding kompanije S Group 22. decembra 2000. utvrđeno je da ne postoji propagandni materijal, niti džinglovi o reklamiranju Instituta na Radiju S.

B92: Zanimljiv je i primer kako je Bojić novac poreskih obveznika iskoristio za kupovinu stana i kako je tako Institut oštetio budžet.

Podaci iz zapisnika Budžetske inspekcije Ministarstva finansija: Na sednici Upravnog odbora Instituta u maju 1996. doneta je odluka po kojoj se odobrava kupovina stambenog prostora u Ulici Sanje Živanović zbog rešenja stambenog pitanja direktora, profesora doktora Milovana Bojića. Odobreno je da se za stan plati 300.000 maraka. Ugovor o kupoprodaji zaključen je sutradan. Ukupna površina stana bez pomoćnih prostorija je 214 kvadratnih metara, a u plaćanju Institut je učestvovao s 52 odsto, dok je Bojić uložio 48 odsto sume plaćene vlasnicima. Sledeće godine Institut, koji je kvadrat stana platio 2.500 maraka, Bojiću je svoj deo prodao za 38 maraka za kvadrat. Institut je 1996. u taj stan uložio milion 29.000 dinara, a 1997. je s Bojićem sklopio ugovor po kom je direktor trebalo da plati 170.905,43 dinara. Ugovorom je Bojiću dozvoljeno i da navedenu cenu isplati u roku od 40

61

godina, pri čemu mu je mesečna rata bila 356 dinara ili 10 maraka. Dugovanja prema Institutu Bojić je izmirio već 1999.

B92: Na Bojićevom računu u Švajcarskoj bilo je zamrznuto više od 800.000 švajcarskih franaka. To je Srbija mogla da oduzme i vrati u budžet. Bilo je neophodno da se pokrene sudski postupak i donese pravosnažna presuda. Međutim, u novembru 2002. Švajcarska je deblokirala račun Bojića pošto jugoslovenske i srpske vlasti nisu dostavile dokaze da se protiv njega u zemlji vodi krivični postupak. Savezna vlada je četiri puta tražila od saveznog parlamenta da se ukine imunitet, ali to zbog glasova crnogorskog SNP-a nije bilo moguće.

Božidar Đelić: Krivi su oni u Tužilaštvu, u pravosuđu, a i globalno da kažem politička elita koja nije dovoljno bila hrabra da to istera do kraja. Da li je bilo novca koji je menjao ruke ja to stvarno ne znam, mogu samo da pretpostavljam, ali da li sam zadovoljan, sigurno da nisam jer ja sam i lično, da vam kažem, ja imam velike ideale, mene ideali drže u javnom životu u Srbiji, verujte. Bez njih ili morate da imate neke loše motivacije, korupcija, ovo, ono, ili morate da imate jake ideale. Imajući u vidu koliko vas blate, koliko vas napadaju, ali kad vidite takve stvari, moram da kažem da sam ja, koga je veoma teško obeshrabriti, sam imao nekoliko dana totalne obeshrabrenosti kad sam video da u stvari nemamo kritičnu masu da to pokrenemo.

B92: Danas se Bojić predstavlja samo kao stručni konsultant specijalne bolnice za srce i krvne sudove Ostrog. Po manjim televizijama u Srbiji, Republici Srpskoj pojavljuje se i reklamira tu kliniku.

Milovan Bojić, februar 2007: Ono što je veoma važno, nas obavezuje i ime ove klinike, a pre svega, rekao sam, oprema i osoblje zaslužuju njen naziv, ostroška briga i pažnja za pacijente treba da bude ne samo ideja vodilja, nego radna i životna nit onih koji u Ostrogu rade, da se posvete svom pacijentu, a ja sam valjda prepoznatljiv svim našim pacijentima, kakav je moj odnos prema njima. Ja sam strah i trepet za osoblje, a duša za bolesnike.

B92: Trenutno se vodi istraga o poslovanju klinike Ostrog, a Bojić je prema poslednjim informacijama samo svedok. Prijavu je podnela Poreska policija zbog sumnje da su kroz isplate na ruke oštetili budžet Srbije.

Tužilaštvo kaže da je policija kriva što novac nađen na švajcarskim računima Bojića nije oduzet i vraćen u budžet. U policiji tvrde da su radili sve što je od njh tražio tužilac. Političari tvrde da je napravljen dogovor da se od tog novca odustane, ali niko ne zna ko je s kim napravio dogovor. Novac je, dok traju ta međusobna optuživanja, uglavnom podignut sa računa koji su jedno vreme bili zamrznuti.

62

Rade Terzić: Za jedno ili dva lica znam pouzdano dok sam ja bio u Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu da nikad krivična prijava MUP-a Srbije sa odgovarajućim dokazima nije dostavljena. Nikad ta dva lica nisu bila predmet krivičnog postupka.

Josip Bogić: A na osnovu čega je Tužilaštvo tražilo da se zamrznu sredstva ako nije imalo nikakve podatke? Tužilaštvo ne mora da... krivična prijava vam je samo izvor saznanja da li je izvršeno krivično delo ili nije, ona nema nikakvu dokaznu snagu. Znači, tužilac je mogao da dobije podatke od bilo kog građanina da mu napiše...

B92: Ali oni kažu da nisu imali inicijalni akt od policije.

Josip Bogić: Pa, na osnovu čega je... inicijalni akt, šta znači inicijalni akt? Inicijalni akt je samo saznanje, ali ja vam kažem, na osnovu čega je onda Tužilaštvo tražilo od Švajcarske da se zamrznu sredstva ako nije imalo nikakve podatke?

B92: Terzić ne govori istinu?

Josip Bogić: Ja to ne mogu da kažem, šta je Terzić rekao, ali ja kažem šta je po zakonu i ko može da traži i međunarodnu pravnu pomoć, ko inicira međunarodnu pravnu pomoć, to je Tužilaštvo, Tužilaštvo je verovatno tražilo, da li od istražnog sudije, da se traži od švajcarskih organa da se zamrznu sredstva.

B92: Tako su uglavnom deblokirani računi pripadnika Miloševićevog režima koje je Švajcarska zamrzla 2001. i na kojima se ukupno nalazilo nekoliko miliona maraka.

Božidar Đelić: Nije u ingerenciji ministra finansija da komanduje Tužilaštvom, realnost je da zbog toga što nijedna krivična radnja nije preduzeta protiv nijednog od tih ljudi o kojima sam pričao, sve je odmrznuto i ceo taj novac je ispario. E, to je naša realnost.

B92: Prema odredbama Krivičnog zakonika Srbije, niko ne može zadržati imovinsku korist pribavljenu krivičnim delom.

63

Božidar Đelić: Priča kabineta Zorana Đinđića i nas nekolicine koji smo se borili da koliko-toliko ispravimo nepravilnosti iz devedestih, da ipak neke nepravde ispravimo, je takva da oni koji su sedeli sa strane i čekali da stvari prođu u stvari, cinično gledajući, su bili u pravu jer oni kao ja, koji su se angažovali su uglavnom bili napadnuti jer tajkuni i ti centri moći bi onda finansirali medije ili pak političke protivnike da nas onda napadaju. Ceo sistem toliko trom, koji nije hteo da se zameri bio je u ne malom broju slučajeva doveo do obustave svih tih istraga, tako da bi na kraju narod, mediji se okrenuli protiv onih koji su inicirali to i rekli - pa, šta ste vi uradili.

B92: Švajcarsko ministarstvo pravde potvrdilo je za Insajder da su u njihovim bankama blokirana još dva računa predstavnika Miloševićevog režima. Oni ne žele da saopšte javno imena osoba kojima je novac blokiran, ali kažu da i dalje sve zavisi od Srbije. Od prvobitnih devet miliona, Srbija svojom krivicom danas u budžet može da vrati samo dva miliona švajcarskih franaka.

Iz pisma nadležnih iz švajcarskog ministarstva pravde ekipi Insajder: Na početku, Ministarstvo pravde Švajcarske zamrzlo je devet miliona franaka, a za šest osoba je tražena međunarodna pomoć. Sredstva četiri osobe nisu više zamrznuta jer u dva slučaja međunarodna pomoć bila je odobrena, dokumenta su dostavljena, a naknadno je procedura međunarodne pomoći zatvorena. U jednom slučaju jugoslovenske vlasti su povukle zahtev za pomoć. U jednom slučaju naša kancelarija je odbila zahtev zato što jugoslovenske vlasti nisu dokazale da se uopšte vodi istraga u Beogradu. Danas su samo dve osobe predmest švajcarske međunarodne pomoći koja je u toku. Sredstva koja su blokirana, a koja se vode na te dve osobe, su oko 2 miliona franaka i i dalje su zamrznuta u Švajcarskoj. Jugoslovenske vlasti u oba slučaja mogu da traže da se ta sredstva na bazi pravosnažne odluke o oduzimanju sredstava vrate Srbiji.

B92: Postoje svi dokazi da su predstavnici nove vlasti još pre šest godina mogli u zemlju da vrate milione nađene na švajcarskim računima i makar 1,5 milijardi dolara u kešu iznetih na Kipar.

Državna pljačka države, deo V

Ekstraprofiteri svih zemalja, ujedinite se

Spot emitovan na RTS-u u julu 2001, odmah pošto je tadašnji guverner Mlađan Dinkić objavio spisak ekstraprofitera, izazvao je brojne reakcije, osude i komentare da je to poziv na linč, pa je istog trenutka povučen sa programa. Tadašnji kolegijum RTS-a ogradio se od spota uz obrazloženje da se to dogodilo greškom i bez njihovog znanja. Predstavnici vlade Zorana Đinđića osudili su emitovanje spota uz objašnjenje da ekstraprofiteri nisu kriminalci i da zbog poreza na ekstraprofit ne treba da budu stavljeni na stub srama.

64

Urednik i prezenter RTS-a, jul 2001: Jedino što mogu da učinim sa ovog mesta jeste da vam se kao jedan od programskih ljudi RTS-a izvinim za tako grubu programsku grešku, prvenstveno onima koji su bili nesuđeni akteri spota, zatim Narodnoj banci Jugoslavije i svima vama koji ste s poverenjem u novu uređivačku politiku ponovo seli pred televizijske kanale RTS-a.

B92: To je ujedno bio jedini put da su u Srbiji javno putem medija ekstraprofiteri pomenuti u takvom kontekstu. Neki od njih su platili ekstraprofit, neki nisu, nekima je novac vraćen, ali nikada nije ispitano kako su zaradili prvi milion. Svi oni su uglavnom radili s Beogradskom bankom na Kipru u vreme sankcija. Predstavnici nove vlasti posle 5. oktobra 2000. nisu utvrdili gde je završio deo novca koji je iznet na Kipar. Od toga se iz nekog razloga odustalo.

Zakon o ekstraprofitu zasnivao se na ideji da se firmama i pojedincima naplati porez jer su u vreme vladavine Slobodana Miloševića bili privilegovani u odnosu na obične građane. Te privilegije omogućile su im da se enormno obogate za nekoliko godina tokom kojih su građani Srbije bili sve siromašniji iz dana u dan. Tokom devedesetih. formirala se mala, ali izuzetno moćna elita oko Slobodana Miloševića. Članovi te elite, ako nisu bili visoko rangirani u partiji, nalazili su se na mestima direktora državnih firmi i banaka ili su bili vlasnici formalno privatnih, a zapravo para državnih preduzeća. Direktori tih firmi i banaka koji su bili politički lojalni mogli su da se bave raznim maniulacijama i da se ilegalnim putem lično bogate sve dok su za to imali zeleno svetlo od predsednika. Vlada na čijem je čelu bio Zoran Đinđić smatrala je da je Zakon o porezu na ekstraprofit jedini način da se građanima koliko-toliko vrati otet novac i da oni koji su stekli milione raznim privilegijama to sada zakonom vrate državi. Kritičari tog zakona smatrali su da su tako mnogima oproštena krivična dela i da im je tako omogućeno da kupe slobodu i kasnije uvećaju bogatstvo nekoliko puta.

Božidar Đelić, ministar finansija 2001-2004: Evo jedne generalne misli, sad reći ćete - pa, što si sad pametan naknadno. Nisam naknadno pametan i tada čini mi se da sam to znao, ali mogli smo da radimo sa onim što je bilo raspoloživo, a to je da su vam za vanredne probleme potrebni vanredni lekovi. U slučaju ekstraprofita pokušala se ispraviti jedna velika kriva Drina privilegija kroz redovan postupak poreza, i to jednostavan. Kad krenete onda uvek se nađe neki sud, opštinski, vrhovni, imate probleme u poreskoj upravi, nemam dokaze, ali navodno je bilo nekih nagodbi, ne znam.

Dragomir Karić, kompanija Karić: Bogoljub je predložio premijeru, znam da je bio potreban novac, nisu imali nikakvu podršku, rekao je - OK, ja ću okupiti 1.000 preduzetnika, i to nije bila samo Bogoljubova ideja, to je bila ideja i drugih danas moćnih preduzetnika, vlasnika moćnih kompanija i vi ćete imati dve milijarde maraka, nas 1.000 daće po dva miliona, u proseku dva miliona, neko će dati 20, neko... Do toga nikad nije došlo, koliko je meni poznato...

65

B92: Je li to bila ideja da se kupi sloboda ili...

Dragomir Karić: Ne, zašto? To je bila ideja da se pomogne zemlji. Neko je bio sposobniji, neko je imao neke privilegije, neko to, u redu.

B92: I to se nikad nije dogodilo?

Dragomir Karić: Nije, stvarno se nije dogodilo, desila se druga stvar, koliko se sećam tada guverner Narodne banke, znam da je Bogoljub tada rekao - u redu, ja dajem 10 miliona maraka i Bogoljub je dao 10 miliona maraka Narodnoj banci Srbije za vraćanje stare štednje. Šta sve ulazi u staru štednju ja to ne znam i verovatno su i drugi dali, to je istina živa, to je fakat, to može da se proveri sve, to su papiri, to nije bilo onako - dam vam na ruke, to je plaćeno. I onda se pojavila ta ideja oko ekstraprofita, i tu smo mi rekli - mi ćemo da platimo ekstraprofit, ali reket nećemo. I tu je nastala glavna borba, da smo mi platili...

B92: Šta vam je značilo nećete reket?

Dragomir Karić: Pa, neću vama da dam ispod stola 100 miliona...

B92: Ko vam je tražio?

Dragomir Karić: ...nego mi vi uzmite, otmite mi, pa ću ja kad-tad na sudu da dobijem to i vratiću, kao što smo i vratili.

B92: A ko vam je tražio ispod stola?

Dragomir Karić: Taj odgovor od mene ne možete da dobijete, ja to ne znam.

B92: Kako ne znate?

66

Dragomir Karić: Ja nisam bio tu.

B92: Ali to znači da je neko iz tadašnje vlasti tražio...

Dragomir Karić: Da, tražili su i sada je pitanje i mi opravdano sumnjamo, kako je moguće da ovi drugi, niko ne plati ekstraprofit, a guverner je rekao 8,7 milijardi, ja to vraćam u zemlju, znači ekstraprofit je platila samo porodica Karić, kompanija Karić i niko više.

B92: Od početnih najava da bi pojedinci i firme koji su se tokom devedesetih obogatili zahvaljujući privilegijama mogli u državnu kasu da vrate i milijardu maraka, sve se svelo na 100 miliona naplaćenog poreza na ekstraprofit.

Najveći porez, 70 miliona maraka, platio je Bogoljub Karić i firme pod kontrolom kompanije BK. Porez je odlukom Vrhovnog suda vraćen, pa ponovo naplaćen. Kompanija Simpo platila je 5,1 miliona, iako je na početku bilo razrezano da plati 25 miliona. Kompanija Stankom platila je 4,6 miliona maraka. Stankom je taj porez platio ustupanjem državi svoje poslovne zgrade od 2.300 kvadrata i škole Miloš Crnjanski, čiju su izgradnju sami finansirali. Delta M platila je 3,4 miliona maraka, nikada se nisu žalili na rešenje o plaćanju poreza. RTV Pink je platio 2,3 miliona maraka, nikada se nisu žalili na rešenje o plaćanju poreza. Galenika je platila 1,8 miliona maraka, C market 1,7 miliona.

U periodu posle 5. oktobra 2000, pre donošenja Zakona o ekstraprofitu, u javnosti se pojavljuje nezvanična informacija da je kod premijera Zorana Đinđića održana donatorska večera na kojoj su biznismeni, koji su novac u vreme Miloševića stekli nelegalno ili uz pomoć privilegija, platili svoju slobodu. Članovi Đinđićeve vlade kažu da je to laž, ali da je u javnosti postojala takva slika zahvaljujući ironičnim izjavama tadašnjeg premijera.

Božidar Đelić, ministar finansija 2001-2004: Po njemu svojstvenom, malo ciničnom pristupu, rekao je - hajde, jedna dobrotvorna velika tajkunska večera gde će oni da daju stotine miliona. Ja sam tada bio protiv toga jer sam znao da će nas i B92 i cela demokratska Srbija nas napasti i reći - vi ste korumpirani, vi ste se ušemili. To što je trebalo da bude efikasnije jednostavno nije bilo prihvatljivo. Trebalo je da to ide na neki malo prihvaćeniji način, da se ne proglase za kriminalce, što nisu bili, nikada nisam rekao da je ekstraprofiter kriminalac, kriminalac je neko ko je prekršio zakon. Tu je razlika.

67

Josip Bogić, finansijsko odeljenje UBPOK-a do 2005: Moćnici iz tih sistema, kad su dovoljno postali finansijski jaki, oni više nikad nisu bili u sukobu sa zakonom zato što su sami krojili zakone i uredbe i ostale akte i normalno nikad nisu bili kasnije u sukobu sa zakonom.

B92: Pošto je tadašnja vlada zaključila da su se mnogi obogatili zahvaljujući privilegijama, a ne kršenjem zakona, odlučuju da deo tako stečenog novca biznismenima oduzmu i vrate u budžet putem Zakona o ekstraprofitu. Prvo je Vlada Srbije osnovala Komisiju za ispitivanje zloupotreba, na čijem je čelu bio Vuk Obradović. Ta komisija imala je zadatak da ispita zloupotrebe u oblasti privrede i finansijskog poslovanja nastalih od 1989. do 2001. Izveštaj je dostavljen Vladi pod oznakom "strogo poverljivo".

"U ovom trenutku osnovica za oporezivanje procenjuje se na nekoliko desetina miliona maraka. Smatramo da je putem sivih kanala u kojima nema nikakve evidencije iz zemlje izneta velika količina deviznih sredstava i da je to polje na kom treba da deluje MUP i ostali nadležni organi".

Vuk Obradović, predsednik Komisije za ispitivanje zloupotreba, april 2001: Mi se ne bavimo pravljenjem bilo kakvih spiskova bogatih ili najbogatijih ljudi ove zemlje, mi smo krenuli tragom vrlo konkretnih finansijskih i poslovnih transakcija, pa bože moj, do koga dođemo.

Božidar Đelić: Vuk Obradović, setite se, je onaj ko je bio zadužen u Vladi da vodi prvo jednu međuresornu komisiju gde je bila Narodna banka, da se istraže i da se kazne sve te nelegalne radnje, i to onaj deo koji se tiče krivičnog postupka, gde je prekršen zakon. A onda je on pripremio i Zakon o ekstraprofitu koji je bio drugačiji i uvek su ljudi pitali - pa, zašto ne kaznite lopove, za to postoji policija, pravosuđe, to je oporezivanje nezaslužene dobiti.

B92: Na funkciji predsednika Komisije Obradović ostaje svega dva i po meseca. Podneo je ostavku posle javnih optužbi da seksualno uznemirava koleginice. Afera je izbila uoči donošenja Zakona o ekstraprofitu.

Božidar Đelić: Nekoliko dana pre no što je on trebalo da brani taj zakon desilo se ono oko seksualnog zlostavljanja, on je dao ostavku i po nekoj logici stvari pozvali su me - pa, hajde, brani ti taj zakon i ja sam to odbranio i posle toga, ne jedini, nego kao cela Vlada, bio sam zadužen i da ga primenim. I ljudi sad kažu - pa, to nije imalo nikakvog efekta, ja se s tim ne bih složio, znači, jedan broj grupa je platio ekstraprofit, evo, Pink na primer na onim metrima koji su dograđeni, a da nije bilo dozvole platio je porez od 90 odsto. To su bila sredstva, sad se tačno ne sećam, možda nekih tri ili četiri miliona maraka je u to vreme bilo. Tako da je, setite se, on posle nosio neku majicu - ekstraprofiteri svih zemalja ujedinite se, i tako dalje. Meni je bilo glavno da je on platio i da se nije žalio, Delta je platila

68

nešto oko nekih uvoza, MK komerc, tek toliko da kažem nekoliko poznatih imena oko svega toga, a to je bilo oko nekih kvota za uvoz i izvoz.

B92: Demokratska stranka Srbije odmah predlaže proveru stalnosti Zakona o ekstraprofitu, a Đinđić izlazi u javnost s rečenicom - lov na veštice.

Božidar Đelić: Gledam i već se pitam šta mi je sve to trebalo, toliko ima posla, zamislite, da uvedete koliko toliko reda u te javne finansije, da tamo gde je zakon prekršen, ta budžetska inspekcija, tajni računi, plus regulisanje naših dugova, Pariski klub, kineski, ruski dug. Posle toga mogućnost da privučete investicije, privatizacija, ogroman posao pred nama i onda dolazi još to. I zbog toga kažem, za jednog redovnog ministra, mnogo je, ma kakav on ili ona bili, trebalo je ići, čini mi se, na jedan vanredni lek gde bukvalno voljom naroda se krene i kaže - u redu, obeštećenje postoji.

B92: U međuvremenu, Đelić odlučuje da iz predloženog zakona povuče član koji se odnosi na mogućnost dogovora s državom oko visine poreza koji će neki od tih obveznika platiti. Do brisanja predloga došlo je na pritisak opozicije u Parlamentu, koja je izražavala sumnju u poštenje DOS-a i uporno tvrdila da dogovor s bogatašima otvara vrata tajnim dogovorima oko sume koju će platiti.

Božidar Đelić: Hajde možda malo da vas šokiram, možda bi taj zakon efektivno imao više rezultata da je ostao taj član jer tada, početkom 2001, još je bilo snage i da su se pozvali ti tajkuni i tajkunčići i rekli - mi imamo te podatke, platite to, pa čak i da tu budu i kamere i šta god hoćete, da se okrene sve na neki drugi način i da se kaže - evo, u redu, mi smo poslovali prema zakonima, setite se, oni su radili prema zakonima, nisu kršili zakone, da li su bili spretni, neki od njih su u stvari, dobro znate, toliko bili moćni da su davali koji zakoni treba da se glasaju, da se ne lažemo, u telekomunikacijama, pa dalje. Pa, naravno, pa šta vi mislite šta je bio Miloševićev i radikalski režim?

B92: Mlađan Dinkić kaže da je Narodna banka uradila svoj deo posla na osnovu čega je i naplaćen jedan deo ekstraprofita. NBJ je utvrdila da su lojalni privrednici imali otvorene kanale za uzimanje kredita od banaka. U zemlji je hiperinflacija, to je značilo profitiranje na primarnoj i sivoj emisiji novca jer su pozajmice vraćali po daleko manjoj realnoj vrednosti. Dok su građani jurili ulične dilere, neki od njih su do deviza dolazili jednostavno ih kupujući po zvaničnom kursu kada je on na ulicama bio daleko viši. Povlašćeni su imali dozvole za iznošenje deviza iz zemlje, dozvola je značila navodno avansno plaćanje, pa se mnogo puta dešavalo da se uvoz robe nikada nije desio, a da je novac ostajao van zemlje. Na uvoz pića, cigareta nisu plaćane akcize i drugi porezi, velika povlastica bilo je i dobijanje dozvola za uvoz ili izvoz proizvoda koji su bili na režimu kontingenata i kvota, pa su samo pojedini na primer mogli da izvoze pšenicu i za jednu sezonu se obogate. Neki su radili s nabavkom ili prodajom robnih rezervi, a neki su imali pristup i javnim fondovima.

69

Kompanija Karić našla se na spisku ekstraprofitera na visokom drugom mestu, odmah iza državne kompanije NIS Jugopetrol. Za Bogoljuba Karića izračunato je da treba da plati porez na osnovicu od 114 miliona maraka. Prema podacima Narodne banke, kompanije Karića su više od 30 miliona maraka zaradile koristeći sredstva iz primarne emisije, dok je iz sive emisije novca Karićima bilo dostupno više od 70 miliona. Nepunih šest miliona Mobtel je izneo iz zemlje na ime uvoza koji nije realizovan.

U to vreme od predstavnika demokratske vlasti mogle su se čuti zanimljive ideje kako sve može da se naplati porez na ekstraprofit.

Mlađan Dinkić: Ako imamo kompaniju Braća Karić, ako ne bude bila u stanju da plati ona, imajući u vidu da u porodici Mišković postoji srodstvo s kompanijom Karić, onda i Delta može biti indirektan obveznik, bez obzira na to što je obveznik s neka četiri miliona maraka.

Mlađan Dinkić: Ako imamo kompaniju Braća Karić, ako ne bude bila u stanju da plati ona, imajući u vidu da u porodici Mišković postoji srodstvo s kompanijom Karić, onda i Delta može biti indirektan obveznik, bez obzira na to što je obveznik s neka četiri miliona maraka.

Božidar Đelić: Najveći ekstraporez je naplaćen, istina je, od Karića, to je trebalo da bude naplaćeno od toga što je banka Astra dobila ogromnu dobit od sive emisije. Međutim, pošto je ta banka bila zatvorena, onda se išlo na solidarnog jemca, a to je bio Mobtel i od njega se to naplatilo. Napravljene su na žalost neke greške u proceduri, što je dovelo nešto kasnije, i to je bila velika stvar u vreme kampanje, setite se 2003, gde su čak i mene napali da sam ja sad u nekom dilu s tajkunima, s Karićem zbog onog vraćanja novca.

B92: Najveći porez 70 miliona maraka platili su Bogoljub Karić i firme pod kontrolom kompanije BK. Posle rešenja Vrhovnog suda iz 2003. zbog neregularnosti u postupku naplate kompaniji Karić ceo iznos s kamatama vraćen je u decembru iste godine. Samo pola godine kasnije uručeno im je novo rešenje, a porez je ponovo naplaćen 2004.

Dragomir Karić: Ko se obogatio za vreme ratova, ko je pravio ekstraprofit?

B92: Jeste li se vi bogatili u vreme ratova?

70

Dragomir Karić: Ne, pa nismo uradili ovde ništa, bio je Mobtel samo, ništa drugo nije radilo.

B92: Zašto ste bili na spisku ekstraprofitera ako ste sve radili legalno?

Dragomir Karić: Zašto?

B92: Ako niste koristili privilegije...

Dragomir Karić: To pitajte takozvane demokrate, pitajte njih, to je bio reket, pa su posle utvrdili, izašli na konferenciju za štampu, imamo taj snimak, snimala je TV BK, gde su rekli da kompanija Karić, Braća Karić, nikada nisu koristili Fond za razvoj, nikada, a ja u vašoj emisiji, kad sam video, stvarno sam se zapanjio, nisam znao za te ljude, družim se s mnogima od njih, oni su korisnici tih fondova i sad mi je jasno odakle njima prvi milion.

B92: Bogoljub Karić na Kipru nije radio s Beogradskom bankom pošto je banka Karić u to vreme imala svoju of šor banku. U kompaniji Karić tvrde da su sve radili regularno i da nikada nisu iznosili novac iz zemlje. U istrazi protiv Bogoljuba Karića navodi se da je on od 1994. do 1998. izvlačio velika sredstva iz kompanije Mobtel i to tako što se zaduživao kratkoročnim kreditima kod banke Karić uz ogromne kamate. Sredstva su se praktično kretala iz Mobtela u banku Karić, dalje su polagana na of šor banku na Kipru, a dalje na Karićeve firme Jusiko i Cesiko. Deo sredstava sa Kipra je prebacivan u Moskvu u banku Aka, takođe u vlasništvu Karića, pa na firmu BK trejd.

Dragomir Karić: To je netačno. A što se tiče kredita, da je Mobtel koristio kredite, pretpostavljam da mislite na Mobtel kad kažete iz banke Karić, Mobtel je bio najveći komitent banke Karić, moguće je da je koristio kredite, ja o tome nisam upoznat, ali bih želeo da kažem, da dam odgovor na to da su pare išle na... To je isto netačno.

B92: Tokom istrage se utvrdilo da su Karići formirali niz preduzeća kojima je glavni, a nekima i jedini, klijent bila kompanija Mobtel. Tako je na primer kompanija osiguravana kod Karićevog preduzeća Osiguranje Evropa dok nije likvidirano. Mobtel je iznajmljivao Karićevu vilu Jelena, pripejd paketi prodavali su se preko Karićeve firme Astra simit. Na primer, od onoga što je Mobtel zarađivao dnevno državi je po odbitku troškova trebalo da pripadne 49, a Karićima 51 odsto dobiti, ali je Mobtel s Karićevim preduzećem Astra simit sklopio ugovor o prodaji pripejd kartica po kom Mobtelu pripada 60, a Astra simitu 40 odsto prihoda.

71

Dragomir Karić: Nije samo Astra bila saradnik Mobtela i prodavala telefone, stotine kompanija, uđite, pogledajte... verovatno ćete taj C da pretresete dobro ako budete mogli. Pa, bilo je znate koliko provajdera, znači, mi smo prihvatili da nemamo monopol, zamislite u to vreme, samo mi imamo mobilnu telefoniju...

B92: Ali to nije tačno.

Dragomir Karić: To je tačno.

B92: Hoćete da kažete da Astra simit...

Dragomir Karić: Nije bila jedina, nije bila...

B92: Pa, koja je još bila kompanija osim Peconi, Predrag Ranković Peconi kasnije?

Dragomir Karić: Ne samo drugi, bilo ih je stotine provajdera, ali je bitno to gde je bio vlasnik Karić, to je bilo bitno.

B92: U priču o prodaji pripejd kartica se uključuje i firma Invej, u vlasništvu Predraga Rankovića Peconija. Ona je dobila neverovatne privilegije, u javnosti se tumačilo da je Karić tako darežljiv prema Peconiju zato što mu je ovaj prethodno pozajmio 21 milion evra da plati porez na ekstraprofit.

Dragomir Karić: Nikada on nije pozajmio nikakav novac kompaniji Karić, on je bio, tj. njegova kompanija, je bila saradnik Astra simita, kao i mnoge druge, Mobtela i tako dalje, pre sam vam rekao, bili su mnogi drugi, mada ja ni to ne znam, to vam iskreno kažem, ne znam, nisam se time bavio. Mi smo vodili, nas četiri brata smo vodili kompaniju, ja sam odgovarao za teritoriju SSSR-a...

B92: Je li tačno da je firma Invej, u vlasništvu Predraga Rankovića, ali je dobila neverovatne privilegije, zbog toga svi to povezuju s tim da joj je Karić dugovao novac.

Dragomir Karić: Da vam kažem nešto, slušajte, povezuju da bi njega iskompromitovali i nas.

72

B92: Zanimljivo je i kolike su plate imali Bogoljub i Dragomir Karić u Astra simitu, koja se bavila preprodajom Mobtelovih priprejd kartica. Bogoljub Karić je od Astra simita za 2003. primio platu od 2,6 miliona evra, a vi ste recimo primili samo 1,7 miliona.

Dragomir Karić: Evo, da vam odmah objasnim jednu stvar. Prvo, Astra simit je privatno preduzeće, je li tako, mi smo se rukovodili time, da se ja sad ne pozivam na neke bivše političare i pokojne političare koji su savetovali Bogoljuba - e, Bogoljube, menja se država, odredi sebi platu kao i svi što rade na Zapadu, imaš 100.000 godišnje, 200.000, i onda vozi svoja kola, idi, radi, živi, plaćaj na to porez. I mi smo bili pioniri i ne kajem se zbog toga uopšte i mi smo odredili te plate u svojoj kompaniji, u svojoj, ne u Mobtelu, molim vas, da razdvojimo to, nego u Astra simitu. Znači, od tog profita, mi smo rekli - OK, mi ćemo imati te plate.

B92: Bogoljub Karić je trenutno u bekstvu. U njegovoj kompaniji kažu da je on na to primoran jer je u pitanju politički obračun koji je počeo onog trenutka kada je Karić odlučio da uđe u politiku.

Mlađan Dinkić: Ima ljudi koji, kada steknu na bazi privilegija neko određeno bogatstvo, su mnogo gramzivi, pa hoće još na bazi nekih kršenja zakona da steknu još više i oni nastradaju, a ima onih koji su nešto mudriji, pa na bazi privilegija steknu, a onda uđu u legalan sistem, pa onda još plate najpametnije ljude koji završavaju fakultete da im budu menadžeri, ne bave se oni menadžmentom, ne pojavljuju se na televizijama i onda samo uvećavaju bogatstvo.

B92: Kompanija Delta i njenih devet preduzeća našli su se na 128. mestu liste. Narodna banka je našla da je osnovica na koju porez treba da plati Miroslav Mišković 4,3 miliona maraka. Od devet kompanija najviše privilegija Mišković je koristio kroz firmu Delta M, koja je zaradila na razlici pri kupovini deviza po zvaničnom kursu 1,7 milion maraka. Više od 700.000 maraka inflatorne dobiti Delta M je imala uzimajući kredite iz primarne emisije, dok je više od milion tako zarađeno preko firme Deltiko. Svih devet preduzeća iz lanca Delta kupovalo je devize po zvaničnom kursu.

Kompanija Delta je platila porez i nisu se žalili na rešenje o plaćanju poreza. Nekoliko meseci ranije Miroslav Mišković našao se u centru pažnje javnosti, u aprilu 2001, kada ga je kidnapovala grupa Dušana Spasojevića. Proveo je zatvoren oko 18 sati, a zatim je pušten jer je isplaćena otkupnina od sedam miliona maraka. Pripadnici Zemunsko-surčinskog klana Dušan Spasojević i Mile Luković su tada uhapšeni, ali su pod nejasnim okolnostima pušteni iz pritvora. Međutim, još 2001. policija je imala sve podatke o delovanju te kriminalne grupe, ali i o nelegalnim tokovima novca i njihovim zaradama. Tako su na primer u beloj knjizi MUP-a Srbije 2001. opisane kriminalne grupe i pojedinci koji se bave organizovanim kriminalom. U toj knjizi navode se i svi detalji o tome kako su nelegalno zaradili novac i kako su takav novac, pre svega od šverca, posle 5. oktobra 2000. ubacili u legalne

73

tokove. Jedan od takvih primera je podatak o poslovima surčinske grupe, na čijem je čelu bio Ljubiša Buha Čume, danas svedok-saradnik u procesu za ubistvo premijera.

Izvod iz Bele knjige MUP-a Srbije 2001: Veliku materijalnu dobit stekli su nedozvoljenom trgovinom naftom i naftnim derivatima i cigaretama. Nelegalno stečen novac plasirali su u legalne tokove kroz razne investicije, kao što su trgovina naftom, nabavka i kupovina mašina za asfaltiranje. U transformaciji novca u legalne tokove direktno je učestvovao Predrag Ranković Peconi.

Predrag Ranković Peconi nije se našao na listi ekstraprofitera. Ranković je posle biznisa s jeftinim cigaretama Fast proširio agrarnu imperiju kroz kupovinu Rubina, Vitala, Ratara. Vlasnik je i Albusa i fabrike šporeta Milan Blagojević. Peconi je izgradio i Monus, fabriku cigareta u Inđiji. Vlada Vojislava Koštunice mu je, iako je odluka bila da se dozvoli rad samo tri fabrike cigareta, ipak dala dozvolu. Njegova firma pojavljuje se u bankarskim transakcijama na Kipru koje smo objavili, a koje se u milionskim iznosima bez ikakve namene.

Josip Bogić: Pa, to morate da pitate ljude u policiji koji su generalno vodili politiku i koji su davali smernice šta treba da se radi.

B92: To znači da ste imali pritisak da se nešto ne radi.

Josip Bogić: Ja ne bih govorio o pritisku, ali da vam kažem, niko neće otvoreno pritisak, da kaže da direktno radite nešto, ali ako vam dam podatak da je recimo u Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala u početku, ona je osnovana 2001. u oktobru, bilo svega 20 ljudi koji su se bavili finansijskim organizovanim kriminalom, onda vam je dovoljno jasno da li je tu bila politička volja da se obuhvate svi ti ljudi koji su se obogatili u bivšem sistemu.

B92: Zanimljivo je da se i firma tadašnjeg ministra policije Dušana Mihajlovića našla na listi ekstraprofitera. Mihajlović je tvrdio da je bio samo akcionar Lutre, ta firma je takođe koristila privilegije Miloševićevog režima.

Među velikim obveznicima našla se firma Lutra, čiji je vlasnik bio ministar policije Dušan Mihajlović. Po Dinkićevom spisku, Mihajlovićeve firme u vreme hiperinflacije, a zahvaljujući privilegijama, ostvarile su dobit od četiri miliona maraka. Ceo taj iznos Lutra je dobila korišćenjem kredita iz primarne emisije.

74

Dušan Mihajlović je kao ministar policije bio i član Komisije za ispitivanje zloupotreba. Kada se ime firme Lutra našlo na spisku ekstraprofitera i kada je donet zakon, Mihajlović se otvorenim pismom obraća tadašnjim liderima DOS-a.

Otvoreno pismo Dušana Mihajlovića DOS-u, jul 2001: Izjava da osnov za oporezivanje iznosi 8,3 milijarde maraka ne odgovara odredbama zakona i politički je štetna. Pokušaj da se oporezuje ta osnovica završio bi se uništenjem zdravog dela privrede koja je preživela Miloševićev režim. Ne treba posebno dokazivati da je najveći deo tog iznosa otišao na plate radnika i preživljavanje stanovništva, a jedan manji deo u finansijske špekulacije koje zakonski podležu porezu na ekstraprofit. Povodom pominjanja imena i firme Lutra u izveštaju guvernera Narodne banke Jugoslavije Mlađana Dinkića, ja sam akcionar u Lutri od osnivanja i sve poreske obaveze sam uredno izmirio. A što se ličnog bogatstva tiče, spadam u siromašnije političke lidere i nudio sam mnogima da se menjamo.

B92: Firma Milana Beka, bivšeg ministra za privatizaciju, takođe se našla na dve liste ekstraprofitera i po privilegijama za primarnu emisiju novca i po uvozu i izvozu.

Na 194. mestu na listi preduzeća koja su sticala dobit u vreme inflacije bila je firma Dibek, Bekova firma, a zaradila je 1,8 miliona u najvećem delu kupujući devize po zvaničnom kursu.

Porez nikada nije naplaćen od kompanije Dibek, postupak prinudne naplate odmah je krenuo jer u firmi navodno nisu imali da plate prvobitno 1,1 milion maraka poreza na ekstraprofit. Zbog odluke Vrhovnog suda ni naknadno utvrđenih više od devet miliona obaveza nije izmireno. Milan Beko, koji je bio direktor firme tokom devedesetih je uporno demantovao da je vlasnik, pa porez nije naplaćen ni njemu. Komisija Narodne banke Jugoslavije utvrdila je da je zahvaljujući protekciji u Saveznom ministarstvu za spoljnu trgovinu Dibek imao najbogatiji asortiman uvoza žvaka, deterdženata, viskija, votke, piva, sira. Kao najupečatljiviji dokaz Bekovih privilegija novinarima je tada dostavljen zapisnik o kontigentima za uvoz žvakaćih guma na kom je rukom napisano - Dibek da, ostali ne. Milan Beko poslednji put se javnosti obratio 18. oktobra 2000, kada je saopštio da vraća poslanički mandat Socijalsitičkoj partiji Srbije, da se definitivno povlači iz politike i odlazi na duži odmor. Sa odmora se vratio nedavno i od tada se njegovo ime vezuje za mnoge privatizacije u Srbiji u poslednje dve godine.

Detaljnije o tome u sledećoj emisiji.

Druga najviše oporezovana privatna kompanija bila je korporacija Stankom sa osnovicom od 41 milion maraka. Za Stankom je utvrđeno da je bio u prilici da gotovo ceo iznos po povoljnim uslovima dobija iz primarne emisije. Utvrđeno je i da je nepunih 100.000 maraka Stankom koristio kroz kupovinu deviza po zvaničnom kursu i neopravdano iznošenje deviza iz zemlje.

75

Korporacija Stankom je prema saznanjima Insajdera sklapala ugovore sa Saveznom upravom carina dok je na njenom čelu bio Mihalj Kertes. Ti ugovori koji nisu imali osnovu u zakonu bili su osnov za kupovinu stanova, a Stankom je od carine dobijao sredstva i sa računa i u kešu. Tako je novac umesto u budžet otišao delom i u privatnu firmu Stankom.

Milutin Cekić, savezni finansijski inspektor: Sva akta koja su usledila o dodeljivanju na korišćenje tih stanova su ništava jer nije postojao... niko nije bio nadležan u Carini, pa ni direktor, da dodeljuje stanove na korišćenja, nisu ni postojali nikakvi kriterijumi oficijelni, nisu postojali do 1992, pa ni u Carini o dodeli stana, nikakav pravilnik. Postojali su kriterijumi u nečijim glavama verovatno, onih koji su dodeljivali. I na to su utrošena značajna sredstva.

B92: Carina je novcem iz budžeta koji je pripadao građanima Srbije nelegalno kupila od Stankoma čak 78 stanova različite kvadrature ukupne vrednosti 94 miliona dinara. Prema dokumentaciji do koje je došao Insajder, najveći broj stanova kupljen je na Čukarici i u Beogradu. Najveći stan imao je 209 kvadrata i plaćen je više od 10,5 miliona dinara. Jedan deo tih stanova, prema dokumentaciji, dodeljen je licima koja uopšte nisu radila u Carini. Glavni budžetski inspektor Milutin Cekić posle 5. oktobra pokušao je da te zloupotrebe predstavi tadašnjem ministru finansija Jovanu Rankoviću.

Milutin Cekić: E, onda mi je on rekao - znam, ja sam se iznenadio kako može da zna tako nešto, onda mi je on ispričao da to zna tako jer je bio savetnik u firmi Stankom, pa su ga oni pitali nekom prilikom kako da knjiže sredstva koja stižu iz Savezne uprave carina u gotovom novcu za kupovinu stanova. I onda je rekao - ja sam im savetovao da to knjiže kao donaciju.

B92: Stankom je knjižeći državna sredstva kao donaciju smanjivao svoje poreze tokom ovih godina. Jovan Ranković posle 5. oktobra postaje savezni ministar finansija, a istovremeno je bio jedan od najvećih protivnika i kritičara Zakona o ekstraprofitu.

Odmah iza Genexa, na listi se našla državna firma Javor iz Ivanjice, na čijem je čelu devedesetih bio Radoslav Lale Sekulić. Predstavnici Narodne banke izračunali su da je razlika koju je to preduzeće zaradilo uzimajući kredit iz primarne emisije i vraćajući ga posle pada vrednosti dinara više od 6,5 miliona maraka. Radoslav Lale Sekulić, bivši direktor Javora Ivanjica, koji je bio na listi ekstraprofitera, bio je pre Kertesa direktor Carine.

Radoslav Sekulić: Ja sam na početku, kad sam došao za direktora Savezne uprave carina, pozvao saradnike, to su mi bili prvi saradnici, zamenik, pomoćnici i upravnici, bile su 44 carinarnice u SRJ.

76

Rekao sam, održao priču, rekao sam da dobro znam kako se radi u Carini, rekao sam da svi moraju paziti da ne pogreše, ako pogreše odgovaraće sami, ja ne mogu da ih branim.

B92: Dobro, jeste li bili iznenađeni kad ste videli šta se dešavalo u vreme Kertesa?

Radoslav Sekulić: Jesam, stvarno sam bio iznenađen, za mene je to nešto neverovatno.

B92: Milutin Cekić, finansijski inspektor, kaže da su se zloupotrebe na Carini dešavale i u vreme Radoslava Sekulića.

Milutin Cekić: U kontroli je uočeno da je Savezna uprava carina sklopila jedan ugovor, koji je pravno posmatrano ništav, s bankom Asi, predmet tog ugovora je bio ustupanje banci Asi od Savezne uprave carina naplate carine i drugih voznih dažbina u putničkom prometu. Savezna uprava carina nije mogla da ustupi svoje nadležnosti.

Radoslav Sekulić: Ne znam šta je banka Asi.

B92: Banka Asi je Automoto savez Simpo Ivanjica.

Radoslav Sekulić: Moguće, ne znam.

B92: Jeste li bili deo te banke?

Radoslav Sekulić: Ne, nikad.

B92: Vaša firma u Ivanjici?

Radoslav Sekulić: Nemam ja firmu nikakvu, nisam u to vreme imao firmu nikakvu.

77

B92: Je li vam poznata banka Asi?

Radoslav Sekulić: To je bio Javor... nije mi poznata. Javor je bio jedna svetska firma, nije joj trebao ni Asi, ni Basi, niko, bila je...

B92: Zato što ste vi potpisali ugovor s bankom Asi kao direktor Carine.

Radoslav Sekulić: O čemu?

B92: Po kom Carina ustupa naplatu dažbina u putničkom prometu banci Asi.

Radoslav Sekulić: To je moguće, to je čista usluga, nisam ja...

B92: I to je potpisao Maraš, koji je bio generalni sekretar Automoto saveza.

Radoslav Sekulić: Maraš potpisao i potpisao je verovatno neki moj zamenik ili neko, ja nisam sigurno.

B92: Međutim, prema dokumentu do kog je došao Insajder, Sekulić jeste potpisao ugovor s bankom Asi dok je bio direktor Carine. Na taj način ta banka preuzela je naplatu carinskih taksi i dažbina, što je bilo protivzakonito, a novac je u vreme hiperinflacije umesto u budžet prvo odlazio u tu privatnu banku.

Radoslav Lale Sekulić bio je jedan od finansijera SPS-a na poslednjim izborima. Za njegovo ime vezuju se razne firme, farmaceutska kompanija Habitfarm, a iz vremena devedesetih Salus i Best international. On tvrdi da nije vlasnik nijedne od tih firmi.

Radoslav Sekulić: Ja sam Švajcarac od 16. februara 1997, ja sam direktor firme u Luganu Levindora, do sada sam dao intervju posle 10 godina za dobijanje pasoša i državljanstva i tu sam opredeljen uglavnom. Radim ono što znam da radim tamo u Švajcarskoj, to je da prodajem košulje, samo to radim.

78

Božidar Đelić: Imamo neverovatan momenat, gde vidimo jedan izvod bankarski, to sigurno imate u arhivama, gde jednog dana nekih 300.000 maraka u kešu se deponuje na račun onog koji vodi Fond za razvoj, za zdravstvenu zaštitu naše zemlje i piše - keš, gospodin her Lale Sekulić, kog dobro poznajemo i koji se naravno brani da on to nikada nije uradio. I to je jednostavno nestalo, pisao mi je iz Ivanjice da to ne postoji.

Radoslav Sekulić: Nisam čuo, nisam video, nisam učestvovao, Đelić je obična šeprtlja, evo, to javno da kažem, šeprtlja, na Paju Patka me podseća.

B92: Ni to nije tačno?

Radoslav Sekulić: Ne, bre, otkud, zašto, hajde, objasnite mi zašto, ja sam košuljar, prodajem košulje, za mene je Galeri Lafajet, za mene je Marsus Spenser, za mene je CMD, to su za mene kompanije gde ja idem da zaradim novac.

Josip Bogić: Svi ti biznismeni koji su se obogatili na određenim privilegijama, oni nisu bili u sukobu sa zakonima u smislu da bi krivično odgovarali. I upravo je taj zakon bio pokušaj da se na neki način, kao što sam rekao, usaglasi pravo i pravda. Međutim, mi svi znamo kako je taj Zakon o ekstraprofitu prošao.

B92: Druga lista ekstraprofitera koja je napravljena odnosila se na privilegije i ogromne zarade zahvaljujući dobijanju dozvola za uvoz i izvoz proizvoda čiji je promet država strogo kontrolisala. Od tog spiska očekivalo se najviše. Tokom devedesetih nije bilo mnogo firmi koje su iz zemlje mogle da izvoze meso, žitarice i drvo. Oni koji su se bavili uvozom automobila, sokova, čokolade i žvaka imali su priliku da na tim poslovima dođu do milionskih sredstava. Prikupljanje dokumentacije o uvozno-izvoznim poslovima trajalo je nekoliko meseci, koliko je Saveznom ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom trebalo da dostavi podatke o spoljnotrgovinskim poslovima. Podaci, kada su stigli, prema tvrdnjama Božidara Đelića, bili su nepotpuni. Konačno, spisak je objavljen sredinom 2002.

Firme čiji su izvozno-uvozni poslovi premašili milion evra bile su Delta M, Dibek, Verano motors, Duvanska industrija Niš, Sartid, Progres, Simpo, Autokomerc, Mobtel, Cepter international, C market, Genex, Generalexport, ali i javna preduzeća poput Naftne industrije Srbije, Telekoma Srbija, Srbijašuma, Radio televizije Srbije, pa i Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije.

Božidar Đelić: Jedna stvar je sprovesti narodnu volju, a druga stvar da sprovodite lov na veštice. Za mene je važno da ljudi poštuju postojeće zakone, zakoni su proizvod jednog socijalnog društvenog

79

momenta. Od momenta kada je neko poštovao zakon dozvolite da više te ljude ostavimo na miru, znači, ne treba sad neko iživljavanje zato što je neko bogat, uključujući Deltu, koja je najsnažnija naša privatna grupacija. Ako bilo ko misli da oni nešto zloupotrebljavaju neka izvoli, neka podnese krivičnu prijavu, neka izvoli da izglasa neki zakon, a ne ovako. Znači, to je previše lako to bockanje, ne samo da je bez efekata, nego je i štetno našoj zemlji.

B92: Vladan Batić, bivši ministar pravde, tvrdi da novac nije vraćen sa Kipra zato što je napravljen dogovor upravo s ljudima koji su bili na listi ekstraprofitera. Većina sa te liste, kako tvrdi Batić, prvi milion stekla je putem transakcija preko Kipra i to novcem koji je iznet iz zemlje. Batić, međutim, tvrdi da za to nije odgovorna Vlada čiji je on bio ministar, nego NBJ.

Vladan Batić, ministar pravde 2001-2004: Šta vi mene pitate sad?

B92: Pitala sam kako vam tad nije to smetalo, a smeta vam danas?

Vladan Batić: Kako mi nije smetalo, uvek mi je smetalo.

B92: A šta ste uradili?

Vladan Batić: Kako?

B92: Ja se ne sećam šta ste uradili.

Vladan Batić: Vi uporno pokušavate da meni pripišete ulogu, ne znam, državnog tužioca ili ulogu, bolje rečeno, šefa UBPOK-a.

Josip Bogić: Ni u jednom postupku ja ne znam da li je javni pravobranilac u ime države Srbije, za šta je plaćen, istakao odštetni zahtev da se ti stanovi koji su nezakonito deljeni, i vile i stanovi, da se vrate u posed države Srbije. Čak se desilo da je društveni pravobranilac, koji je nekad štitio interese društvenih firmi, odnosno društvenu svojinu, jednostavno dolaskom DOS-a na vlast, donet je zakon da je društveni pravobranilac ukinut. Meni, koliko je poznato, možda grešim, ingerencije nisu prešle na javnog pravobranioca jer tajna svih tih biznismena je što su oštetili ili društvenu svojinu ili državnu

80

svojinu jer tužilac će svaki da vam kaže - pa, ja nemam odštetni zahtev, kako da uđem u postupak. Znači, to je vrzino kolo.

Dragoslav Šumarac, ministar građevine, avgust 2001: Ne možemo da kažemo da sada postajemo od dana dolaska DOS-a na vlast Švajcarska, pa ćemo sve da srušimo, pa da napravimo kao što je u Švajcarskoj sve regularno, mislim da bi to bilo glupo. Moramo da kažemo - neka ostanu te vile ovde, i ako se pet ili 10 odsto, to je moje mišljenje ako ste me već pitali, da kažemo neka ostane to kao karakteristika tog vremena koje je prošlo, od sada ćemo sigurno biti rigorozni.

B92: Na listi ekstraprofitera koji su koristeći privilegije došli do stambenog prostora većeg od 90 kvadrata našlo se oko 70 osoba. Zanimljiva je lista onih koji su platili porez na višak stambenog prostora. To su uglavnom bili političari i državni funkcioneri, te funkcije nisu mogle da im obezbede legalna primanja od kojih su kupili vile i stanove.

Živadin Jovanović, bivši ministar inostranih poslova, za višak stambenog prostora platio je porez od 530.000 maraka, Mihalj Kertes, bivši direktor Carine, uplatio je 375.000 maraka, Dragomir Tomić, direktor Simpa, 294.000 maraka, Jovica Stanišić, bivši šef Državne bezbednosti, 276.000 maraka, Vlajko Stoiljković, bivši ministar policije, 124.000 maraka, Radmila Milentijević 64.000 maraka, Ratko Marković 21.304 marke, Vlastimir Đorđević, bivši pomoćnik ministra unutrašnjih poslova, nešto više od 17.000. Tri funkcionera Srpske radikalne stranke platila su porez na stanove dobijene krajem devedesetih, a to su Tomislav Nikolić, koji je platio 180.000 maraka, Dragan Todorović, 122.000 maraka, Aleksandar Vučić, 97.000 nemačkih maraka. Željko Mitrović je za zgradu televizije Pink na Dedinju zbog bespravno izgrađenih kvadrata morao, prema rešenju Poreske uprave, da plati 2,6 miliona maraka. Lista ekstraprofitera za višak stambenog prostora bila je puna imena članova porodice Karić. Zoran Karić uplatio je četiri miliona maraka, Jelena Karić 1,8 miliona, Danica Karić 1,6 miliona maraka, Stefan Karić 858.000 maraka, predsednik kompanije Bogoljub Karić platio je porez od 747.000 maraka. Madlena Cepter, supruga Filipa Ceptera, platila je po tom osnovu 383.000 maraka.

Od početnih najava da će se od poreza na ekstraprofit u budžet Srbije vratiti oko milijardu maraka, naplaćeno je oko 113 miliona maraka. Sredinom 2002. ukinut je Zakon, tada sekretar Komisije za ispitivanje zloupotreba Slobodan Lalović podnosi ostavku. "Cilj donošenja Zakona je ostvaren u odnosu na lica koja se mogu izbrojati na prstima jedne ruke. Materijalni efekat je ispod očekivanog, a najveći deo bogatstva ostvarenog u prethodnoj deceniji nije obuhvaćen. Značajan deo sredstava novobogataši drže van zemlje, pa se postavlja pitanje o selektivno naplaćenom ekstraprofitu", obrazložio je ostavku tada Lalović.

Božidar Đelić: Odgovorno vam tvrdim da od Zorana Đinđića nikada nisam dobio nikakav nalog da se tiče ekstraporeza, da se tiče nekih javnih nabavki, da se tiče bilo kog zakona, da se tiče bilo kakve

81

odluke, Zoran Đinđić nikada nije tražio bilo kakvu privilegiju za bilo koga. I želim da to ostane zapisano ovde. A samim tim, pošto premijer to nikada nije radio, verujte da onih nekoliko malih pokušaja, o kojima ne bih sada, pošto nisu imali nikakvog ploda, kolega ministara, potpredsednika, da sam ja to sve odbacivao veoma lako. Ali znate kako to ide, niko vas ne pozove i kaže - ej, hajde skini ovome i onome, nego kažu - hajde ovako, naša partija bi glasala za budžet, ali naš istaknut član ima velike probleme i nerazumevanje s Poreskom upravom oko ekstraporeza. I moj odgovor je na to - odlično, sad ću odmah to da saopštim na sledećoj konferenciji za štampu, pa da vidimo. A oni kažu - ne, nemoj... Tako to ide.

B92: Iako je Srbija pored korišćenja rupa u zakonu za privilegovane opljačkana i klasičnim činjenjem krivičnih dela, nelegalne milijarde nisu obuhvaćene Zakonom o ekstraprofitu. Predstavnici tadašnje vlasti tvrde da Zakonom o ekstraprofitu niko nije imao nameru da pojedincima oprosti krivična dela. Paralelno sa Zakonom, policija i tužilaštvo trebalo je da rade svoj deo posla.

Božidar Đelić: Čini mi se, pošto je ceo taj krivični deo zatajio u potpunosti, zašto, duga priča, pitajte one koji su bili zaduženi za to. Nije bilo tog 6. oktobra, ako hoćete, tada ste mogli da uzmete... znači, svakog dana kako je išlo elite su se konsolidovale, nalazile prolaz u tim novim elitama itd. Dobro ste me shvatili.

Dragomir Janković, izvršni direktor Ekonomskog instituta EU: Tu postoji još jedan problem, koliko je interes politike, odnosno političkih elita u Srbiji da do toga raščišćavana dođe, to je zaista veliko pitanje. Znači, ako država, odnosno političke elite, imaju intees, onda će se svakako doći do reforme sistema koji treba da se bore protiv takvih stvari u državi, i to je prosta stvar.

Verica Barać, Savet za antikorupciju: Ne postavlja se pitanje porekla, ne samo u privatizaciji, nego inače, valjda je normalno u svakoj državi da kad kupite kuću, tri kuće, pet fabrika, da vas makar poreski organ, državni organ, pita odakle vam novac. To pitanje se posebno za određene ljude uopšte ne postavlja i ne samo da su imali veliki novac, ja čak mislim da kad bi se moglo doći do dobrih podataka da bi se videlo da su se oni višestruko obogatili posle Miloševića. Oni su imali određene pozicije u vreme Miloševića, ali ja čak mislim da su glavni novac zaradili posle.

Mlađan Dinkić: Osećaj nepravde koji građani imaju zbog svega toga što se nije naplatio ekstraprofit određenim ljudima ili što nisu uhapšeni neki koji su kršili zakon je opravdan, ali on ne proizlazi pre svega... Znate šta, ovde se više napadaju oni koji nešto pokušaju, pa ta njihova ideja ne bude do kraja izvedena, nego oni koji očigledne stvari uopšte i ne pokušaju. Drugim rečima, ovde je policija trebalo da krivično goni i hapsi one koji su se bogatili kršenjem zakona, švercom cigareta. To se nije dešavalo.

82

Josip Bogić: U poslednjih 15-ak godina, da se ne vraćamo u dalju istoriju, se faktički borba protiv kriminala svodila na to i akcenat borbe protiv kriminala je bio na tome da neko završi u zatvoru, da mu se izrekne zatvorska kazna, a sa imovinom, bože moj, ostaje imovina. Uopšte nije bio akcenat na tome da se imovina svih tih izvršilaca krivičnih dela oduzme.

B92: A da li su takve mogućnosti zakonski postojale i 2001.?

Josip Bogić: Takve zakonske mogućnosti su postojale, ali u krivičnom postupku.

B92: Šta to znači?

Josip Bogić: Znači, ao je pokrenuta istraga, ao je podignuta optužnica,postojala je takva mogućnost.

Božidar Đelić: Prema onom što su bili raspoloživi podaci,to je što je bilo, tačka. Kad primenjujete zakon, primenjujete zakon, ne primenjujete svoj hir, ne idete time kao što je ona francuska revolucija - hajde sve da vas pobijemo, izvolite, pa da im uzmemo zamkove i tako dalje. Jednostavno, to nije bio pristup koji je bio usvojen, svi dobro znate da je Zoran Đinđić hteo da se desi takav 6. oktobar, da se bukvalno stvari... kaže, ovo je defakto revolucija, da se tada usvoji novi Ustav, da se tada lepo spakuju u zatvor raznorazni ljudi, da se rasformiraju razne službe, naročito tajna, i nije dobio podršku za to. Nemojte posle da kažete - milion je malo, vidite šta je uzrok, a nemojmo gledati samo šta je posledica.

B92: Ekstraprofiteri iz 2001. koji su radili s Beogradskom bankom na Kipru, koji su bili na crnim listama SAD i Evropske unije, danas su vlasnici više od 100 preduzeća u Srbiji.

Državna pljačka države, deo VI

Prvih pet godina vladavine Slobodana Miloševića obeležilo je naglo pogoršanje životnog standarda, što je dovelo do ogromnog broja siromašnih. Krivci za monetarni haos, prema zvaničnim objašnjenjima uvek su bili van institucija. Tvrdili su da je inflacija nešto što ne može da se kontroliše, a svakodnevno preživljavanje u uslovima kada se kurs menjao iz minuta u minut izjednačeno je s borbom za nacionalnu stvar. U tom periodu pod izgovorom sankcija iz zemlje je, prema nezvaničnim procenama, izneto 11,5 milijardi dolara. Veći deo iskorišćen je za funkcionisanje zemlje i privrede,

83

jedan deo za kupovinu oružja, a jednom delu se izgubio trag i prema procenama Evropske unije i Haga taj novac je završio na privatnim računima i kasnije se u zemlju vratio kroz privatizaciju.

VIDEO

Morten Torkildsen, finansijski istažilac haškog tribunala: Mislim da je sramota što srpske vlasti nisu istrajale i uspele da utvrde šta se u stvari desilo sa svim novcem koji je prebačen na Kipar i druga mesta. To je jedna stvar, takođe mislim da je sramota što nisu, a koliko ja znam nisu, uradili mnogo da utvrde ko je iz tih transakcija izvukao ličnu korist, i kao treće, to bi trebalo da interesuje srpsku publiku i one koji plaćaju poreze da bi znali šta se desilo s njihovim novcem jer postoje oni koji bi trebalo taj novac da vrate. Mislim na srpske vlasti, koje bi to trebalo da učine u njihovo ime. Ja sam siguran da imate mnogo pametnije načine da iskoristite taj novac nego da taj novac koriste pojedinci koji su zaradili na tim transakcijama.

B92: U izbornom programu DOS-a pre 2000. jedno od glavnih obećanja bilo je da će, čim dođu na vlast, vratiti opljačkan novac građanima zemlje koji je iznet na Kipar. To se nije dogodilo. Oni koji su se u vreme Miloševića obogatili švercom i koristeći razne državne privilegije postali su još bogatiji u vreme DOS-a, a u vreme vlade Vojislava Koštunice kupili su više od 100 preduzeća u Srbiji.

Verica Barać, Savet za borbu protiv korupcije: Očigledno da se taj novac vraća u privatizaciju, ja znam čak da se vrlo često od ljudi iz prethodne vlade, ali mislim i ove, smatra da je normalno da se ne vrši nikakva kontrola i da je bitno da se novac vraća, nije važno kako i zato nema nikakve... Znate, odvija se proces privatizacije već toliko godina, a da mi nikada nismo saznali da li je poreklo nekog novca utvrđeno.

Predrag Đorđević, biznismen sa Kipra: Tim opljačkanim novcem se sada kupuju ta najbolja preduzeća u Srbiji, Knjaz Miloš i tako dalje. Videćete da se recimo u tim takozvanim privatizacijama pojavljuju Mišković, Beko, Ninić, Stefanović, Peconi. To su sve ljudi koji su primili pare iz Srbije, koji su znači opljačkali Srbiju.

Božidar Đelić, ministar finansija 2001-2004: Tu mogu da nagađam kao i svi drugi građani, konstatujem da ne mali broj privatizacija se radi kroz fondove sa Kipra, Paname, Luksemburga, Devičanskih Ostrva i tako dalje. Kao ozbiljan čovek ne mogu da vam kažem da je to dokaz, ali svi mi dobro znamo da se delimično tako reciklira taj novac, apsolutno.

Mlađan Dinkić, guverner NBJ 2000-2003: Posle 5. oktobra je krenuo proces privatizacije, oni koji su donosili Zakon o privatizaciji nisu u tom zakonu predvideli bilo kakvu kontrolu porekla kapitala, bilo

84

kakav rejting firmi, već je bila logika - neka dođe novac pošto smo siromašna zemlja, što više novca, to bolje nama, odnosno kao državi. I onda je krenula takva privatizacija gde su i razni fondovi došli. Ja ne znam šta su neki fondovi koji su kupovali, možda su čisti, možda nisu, to niko ne može da sazna jer svi oni koriste izvore sredstava...

B92: Dobro, to se dešavalo i u vaše vreme, sada, kad su razni fondovi kupovali mnoge velike firme, Knjaz Miloš...

Mlađan Dinkić: I sad je tu isto... šta je sad problem u svemu tome, što su fondovi legitimna pravna lica svuda u svetu, fondovi kupuju po svetu. Ono što je u okviru zakona to je nešto što prosto ne možete ništa da uradite. Sa moralnog aspekta nije svaki novac isti novac, potpuno se slažem.

Dragomir Janković, izvršni direktor Ekonomskog instituta EU: Ne postoji ništa sumnjivije nego da neki privatizacioni fond koji nekim svojim novcem sa računa na nekim of šor destinacijama učestvuje u privatizaciji, šta vam je sumnjivije od toga.

B92: Investicioni fondovi sa raznih ostrva čiji vlasnici nisu poznati kupili su Knjaz Miloš, postali većinski vlasnici Nacionalne štedionice pre prodaje Grcima. Novac je sa ostrva došao i za kupovinu Jugoremedije. Banka Delta, koja je prodata, bila je u vlasništvu of šor kompanije sa Kipra Hemslade, tako da je novac ponovo završio na Kipru, a Srbija ostala bez novca od poreza na dobit.

Iznošenje novca iz Srbije počinje u vreme sankcija. 1992. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija tadašnjoj Jugoslaviji uvodi sankcije kojima je zabranjena legalna razmena robe sa inostranstvom. Država počinje da osniva of šor kompanije koje za cilj imaju prikrivanje poslovanja Beogradske banke na Kipru, kojoj je rad zbog sankcija bio onemogućen. Zanimljivo je da je svaku od tih firmi osnovala advokatska kancelarija Tasosa Papadopulosa, koji je u međuvremenu postao predsednik Kipra. Haški istražioci, ali i MUP Srbije, još 2001. su utvrdili da je državni vrh Slobodana Miloševića stajao iza osam of šor kompanija na Kipru čiji su računi u kiparskim i grčkim bankama korišćeni za prebacivanje milionskih suma deviza koje su iznete iz Srbije, ali i za razne bankarske transakcije. Pošto je Beogradska banka osnovala svoju of šor banku na Kipru, a u vreme sankcija ta banka osnovala svoje of šor firme koje su preuzele ulogu banke i na čijim računima su se nalazili milioni, postavlja se pitanje da li je trebalo ugasiti četiri banke u Srbiji pre no što u njihov bilans uđe novac iznet iz zemlje i koji se nalazio na računima tih of šor kompanija.

Mlađan Dinkić: Ta dva procesa nemaju veze jedan s drugim zato što je novac na Kipar iznošen ilegalno, polagan na račun Beogradske banke knjigovodstveno, a suštinski je kasnije retransferisan dalje, tako da je Beogradska banka bila suštinski protočni bojler, to nikada nije bio kapital koji je bio

85

položen trajno u Beogradsku banku. Tako da proces zatvaranja četiri banke nema nikakve veze s procesom iznošenja novca na Kipar posredstvom Beogradske banke.

Vladan Batić, ministar pravde 2001- 2004: Te banke nije trebalo da budu zatvorene jer u njihov bilans nisu ušle njihove pare koje su se nalazile u Beogradskoj banci na Kipru, odnosno na računima fantomskih of šor kompanija koje je formirala Beogradska banka. Prema tome, nisu one mogle biti likvidirane dok se ne napravi kompletan saldo gde su te pare. Ponavljam, iz Beobanke, iz Investbanke, iz Jugobanke, sve pare su se slivale u trezor Beogradske banke. Iz trezora Beogradske banke avionima noću, u džakovima, kesama, koferima, akten-tašnama odlazile su na Kipar.

Mlađan Dinkić: Za laika, kad kažete običnom čoveku - ej, zatvorili su banku da bi uklonili tragove, pa to može da poveruje samo onaj ko se ne razume u bankarstvo jer zatvaranjem bilo koje banke ne uništava se dokumentacija o njenom poslovanju iz prošlosti, a suština problema kiparskih para je vezana za devedesete, a ne za 2002, kada su zatvorene. U momentu kada su zatvorene te banke više nisu ni služile za ono što su služile tokom Miloševićevog perioda, one su ostale prazne ljušture na kojima je bilo nešto novca koji je ostao u stečajnoj masi.

B92: Međutim, 2001. se ispostavilo da su osobe koje su zvanično zavedene u papirima kao vlasnici većine tih of šor kompanija to zapravo nisu ni bile, odnosno da tih nekoliko godina nisu uopšte znale da kroz račune navodno njihovih kompanija prolaze gotovo svakodnevno milionski iznosi. Takav je bio slučaj s radnicima Beogradske banke Radmilom Budišin i Ljiljanom Radenković, koje su tužile Papadopulosovu kancelariju zato što je uz, kako tvrde, pomoć Borke Vučić njihov potpis zloupotrebljen.

Predrag Đorđević: To je bilo zvanično, znači defakto firma Beogradske banke, de jure Ljiljane Radenković, Papadopulos je morao da vrati tu firmu i Ljiljani Radenković da je da i da kaže - gospođo Radenković, mi smo s vašom firmom radili pet godina bez vašeg znanja, ili 10 godina, evo vama vaša firma ili je morao da kaže - evo firma Dinkiću, pošto Beogradske banke više nema, to je njena firma. Znači, jedno ili drugo, znači, Dinkić je odlučio da Papadopulosu ostavi da upravlja tim firmama, to je po našem zakonu zabranjeno. Po našem zakonu krivičnom iznošenje para, stavljanje na račun pod kontrolu stranaca je zabranjeno izričito i za to se ide u zatvor.

B92: Zašto ste ostavili Papadopulosu da njima kontroliše? Vi ništa niste mogli tu da uradite?

Mlađan Dinkić: Zaista ne znam, ja kao guverner... to zaista nije bio moj posao.

86

B92: Ali ako gledamo kroz Beogradsku banku, koja je bila vlasnik tih of šor kompanija, nešto na taj način?

Mlađan Dinkić: Ne, moj posao kao guvernera je bio da vodim računa o bankarskom sektoru u celini, između ostalog zbog toga što su četiri državne banke bile izuzetno nesolventne, imale gubitak od oko osam milijardi maraka tadašnjih. Mi smo doneli odluku, s Vladom Srbije, da zatvorimo sve četiri banke, uključujući Beogradsku banku. Tu je prestala moja nadležnost kao guvernera. Znam da je Agencija za stečaj i osiguranje, stečaj banaka i osiguranje depozita, tražila od kiparskih vlasti podatke o stanju računa Beogradske banke kako bi uključila ukupni bilans Beogradske banke, međutim, nikada te podatke kiparske monetarne vlasti nisu dostavile Srbiji.

Borka Vučić, direktorka Beogradske banke do 2001: Stečaj Beogradske banke nije završen, a Beogradsku banku čini i Beogradska banka Kipar... Sve što je Beogradska banka, ako je on Antexol Beogradska banka, jeste, sigurno. To što je registrovano kao Beogradska banka to sigurno njoj pripada i ja mislim da će jednog dana morati da se završi, ne može to da se otegne 10 godina, već šest godina je mnogo.

B92: Da li je sadašnja vlast trebalo da preuzme kontrolu nad firmom Antexol?

Borka Vučić: Neka pokušaju.

B92: Banke su ugašene, a tadašnji savezni ministar za finansije Jovan Ranković podneo je ostavku jer su, kako je rekao, Dinkić i Labus doneli odluku da ugase četiri banke bez njegovog znanja. Jovan Ranković tada javno optužuje Dinkića. Zanimljivo je da šef kabineta tadašnjeg predsednika Koštunice Ljiljana Nedeljković piše pismo Jovanu Rankoviću povodom najavljenog gostovanja u TV emisiji s Mlađanom Dinkićem.

Pismo Ljiljane Radenković, koje je potpisao i Vojislav Koštunica: Dragi profesore, molim vas da večeras ne budete previše oštri prema Mlađanu Dinkiću. On je prema nama, Demokratskoj stranci Srbije, krajnje blagonaklon, pre svega prema Voji, i iskreno govoreći Demokratska stranka ga žestoko napada. Ne treba nam da od njega pravimo neprijatelja, kada nam je potreban kao saveznik. Nemojte, molim vas, zameriti zbog ovakvog obraćanja. Mnogo pozdrava i veliko hvala.

Mlađan Dinkić: Ranković me tada napadao zbog odluke da zatvorimo banke, pri čemu, ponavljam, to nije bila odluka samo moja kao guvernera, do te odluke smo došli konsenzusom Đinđić i ja, kao premijer i guverner, uz saglasnost tadašnjeg ministra finansija Đelića, Aleksandra Vlahovića kao

87

ministra privrede, jer smo videli da je dubioza tolika da ne vredi trošiti novac poreskih obveznika za pokušaj rehabilitacije jer se pokazalo u drugim zemljama istočne Evrope da oni koji su pokušali da iz budžeta saniraju banke na kraju nisu uspeli i te banke su svejedno posle nekoliko godina otišle u stečaj. Tako da, zašto je to pisala šefica tadašnjeg kabineta Koštunice, pretpostavljam zato što je na kraju Koštunica stao na našu stranu, bez obzira na to što su njegovi savetnici bili protiv.

B92: Pored osnivanja of šor kompanija na Kipru Borka Vučić osnovala je tokom devedesetih banku Euro aksis u Moskvi koja je kasnije promenila ime u Veksim. Prema nezvaničnim informacijama, deo novca koji je iznet iz zemlje završio je i u toj banci. Euro aksis osnovan je za potrebe funkcionisanja Naftne industrije Srbije i Elektrodistribucije u vreme sankcija. Tadašnji i sadašnji biznismeni Vuk Hamović i Vojin Lazarević bili su vlasnici 28 odsto te banke. Iako je bilo zabranjeno u njoj držati više od 5 odsto deviznih rezervi države, guverner Mlađan Dinkić je već u decembru 2000. počeo da uvećava devizne rezerve u toj banci. Sa 4,6 miliona dolara u martu 2003, na računu banke u Moskvi bilo je čak 60 miliona dolara.

Božidar Đelić: To je dosta umršena stvar. Da pojednostavim, taj novac je služio da se kroz kredit, bez novca novog, otkupi Nacionalna štedionica, da to uradi nekoliko lokalnih tajkuna. To je ono što morate da shvatite, prva stvar je da je Narodna banka mimo želje Jelašića držala novac i povećavala taj iznos novca sa nekih 5-6 miliona na 58 miliona dolara i taj novac je višekratno služio tim ljudima koji su posle otkupili tu banku, tu rusku banku, prvo da tim novcem državnim otkupe Nacionalnu štedionicu, drugo, da time garantuju uvoz struje u našu zemlju i tako pobeđuju na tenderima EPS-a.

Mlađan Dinkić: Mi smo imali 35 banaka koje su poslovale posredstvom Veksima jer je sve do 2002. i 2003. delovao takozvani spoljni zid sankcija. Drugim rečima, bilo je daleko skuplje otvarati akreditiv za plaćanje uvoza u banci Dojče banci ili u banci ABM ambro nego u banci Veksim i klijenti naših domaćih banaka su masovno tražili da im se plaćanja ne vrše preko poznatih svetskih banaka nego preko banke Veksim koja je najmanju proviziju naplaćivala za tu uslugu. Samim tim je rastao pritisak da se drži likvidnost te banke, međutim, nikada učešće rezervi NBJ u Veksimu nije prešlo 5 odsto, što je bilo u skladu s tadašnjim propisima.

B92: Imam podatak da je prešlo sedam.

Mlađan Dinkić: Nikad nije prešlo iznos koji je bio propisan u tom momentu kada su rezerve držane. U momentu kada sam ja otišao sa mesta guvernera bilo je ispod dva odsto deviznih rezervi u Veksimu.

B92: Da li znate u tom momentu ko je vlasnik te banke?

88

Mlađan Dinkić: Zaista ne znam, znam samo da su se menjali.

B92: Ne znate da su Vojin Lazarević i Vuk Hamović?

Mlađan Dinkić: To sam samo čuo u štampi, međutim, postoji mnogo vlasnika te banke koji su se menjali, nikad nisu bili isti vlasnici, nego su se menjali tako što su ovi kupovali, ovi prodavali. Ali isto, i za slučaj Veksima ne postoji ama baš nijedna krivična prijava ni protiv koga.

B92: 2004. Vuk Hamović i Vojin Lazarević su preko povezanih firmi putem dokapitalizacije postali pojedinačno vlasnici najvećeg paketa akcija Nacionalne štedionice. Sve je počelo 2001. kada je doneta odluka da se formira Nacionalna štedionica koja će preuzeti isplatu stare devizne štednje. Prvi osnivači i vlasnici bili su između ostalog Jugoslovenska banka za međunarodnu i ekonomsku saradnju, Beopetrol AD, Ju garant banka i Toza Marković Kikinda. Istog dana kada je osnovana, Štedionica je od Narodne banke dobila dozvolu za rad. Istovremeno, Štedionica je dobila pravo da servisira 84 odsto stare devizne štednje. Ukupan iznos koji je država trebalo da vrati građanima je bio 4,5 milijardi evra. Među privilegijama koje je dobila bilo je dobijanje ekskluzivnog poslovnog prostora i to sedišta Narodne banke Jugoslavije, centrale ZOP-a i glavna filijala ZOP-a, koja je u međuvremenu zatvorena, i to na besplatno korišćenje. U februaru 2002. guverner i direktor Štedionice potpisali su ugovor o obučavanju zaposlenih, pa su dotadašnji radnici ZOP-a prešli da rade u Štedionicu, istovremeno primajući platu Narodne banke. U javnosti se tako stekao utisak da se radi o novoj jakoj državnoj banci.

Mlađan Dinkić: Od početka, kad je dospela u javnost, tema Nacionalne štedionice je zapravo politički iskontruisana. To tvrdim zato što nije bilo nijedne reči o Nacionalnoj štedionici sve dotle dok nisu raspisani izbori 2003. Nacionalna štedionica postaje tek tema na jesen 2003, kad su raspisani izbori, pa zapitajte se zašto je to tako. Zato što je tada gospodin Đelić, koji je bio u suprotnoj stranci, u Demokratskoj stranci, želeo da politički napada svog suparnika, mene kao nekog ko sam bio u stranci G17 plus. Zašto nije ta pitanja postavljao dve godine ranije, to je pod jedan, dakle, sva priča o Nacionalnoj štedionici je oduvek bila politička priča kad govorimo o toj temi u javnosti.

Božidar Đelić: Ja sam pokušao, znam da je to dosta komplikovano, da objasnim šta se dešava, sada kažu oni koji su to radili da je to super projekat, da je sada ta banka prodata veoma skupo, da sada ne znam šta je država dobila, ali je realnost da je, prema onom šta je država unela u to, to veoma loša investicija za državu. Sigurno je bila izvanredna investicija za one koji su učestvovali u tom poslu.

89

Mlađan Dinkić: Većinsko vlasništvo država gubi u Nacionalnoj štedionici u septembru 2003, kad ja nisam bio ni na kakvoj državnoj funkciji jer su me smenili tri meseca ranije. Tad sam bio guverner, naime, do jula 2003, a tek u septembru 2003. Nacionalna gubi većinsko vlasništvo. Ako me pitate zašto je izgubila, zato što Đelić tada preko svojih ljudi koji su bili u Upravnom odboru Štedionice, kao što je njegov direktor Zoran Pajić, nije čak ni prisustvovao sednici gde se vršila dokapitalizacija, niti je tu dokapitulizaciju sam izvršio, mogao je da da ili pare ili da traži da se deo zgrada konvertuje u kapital. On nije tražio ni jedno ni drugo. I kad se to desilo moglo je da mu bude krivo zašto to nije uradio, ali nije fer da za to mene napada koji sam običan građanin, van bilo kakve funkcije.

Božidar Đelić: I tada je krug lepo zatvoren i po tome je za mene Nacionalna štedionica i bila... imao sam ja i krivične prijave i sve su pale zato što sam ja govorio samo ono što je činjenično tačno, kao što vam sada radim, sve je to palo zato što sam u pravu. Ja nemam ništa protiv nikoga, ali branim kad sam u državi državne interese. I to sam hteo da odbranim u slučaju Nacionalne štedionice. Za mene je to najveći slučaj ekstraprofita od 5. oktobra do danas, bez ikakvog premca.

Mlađan Dinkić: U slučaju dokapitalizacije Nacionalne štedionice sektor kontrole Narodne banke je proveravao da li se radi o povezanim licima i utvrđeno je da se ne radi o povezanim licima.

B92: Detalji o dokapitalizaciji objavljeni su u izveštaju UBPOK-a do kog je došla ekipa emisije Insajder. Iz tog policijskog izveštja vidi se kako su Vuk Hamović i Vojin Lazarević postali pojedinačno vlasnici najvećeg paketa akcija u Nacionalnoj štedionici pre njene prodaje.

Najveći kupci akcija bila su četiri preduzeća iz Beograda, Skvadra, Pima, Principal export-import i Dajners klub. Ta četiri preduzeća imala su račune u banci Euro aksis, gde je račun imala i Nacionalna štedionica. Oni su kupili akcije prodajom deviza sa svojih deviznih računa. Naime, istog dana, 13. septembra 2002. na račun Nacionalne štedionice u banci Euro aksis u Moskvi legle su dve uplate od 600.000 evra i dve uplate od po 600.000 dolara. Novac su dobili Dajners klub i Principal, a kao svrha uplate navedena je dokapitalizacija, dok je novac u korist preduzeća Skvadra i Pima uplaćen kao avans za robu. Sve četiri uplate izvršilo je preduzeće Koprom iz Beča. Proverama je utvrđeno da je firma Koprom iz Beča u vlasništvu jedne moskovske i jedne likvidirane austrijske firme, a da je kao direktor upisana Jovanka Lajtput Ivanišević. Suvlasnik u firmama Dajners i Principal je Obrad Sikimić. Proverama je utvrđeno da novac koji je legao na firmu Dajners klub potiče sa britanskih Devičanskih Ostrva i to sa firme Findejl enterprajz limitid. Preduzeće Pima registrovano je 1995, kao vlasnici upisani su Pluto International Company Limited sa Sent Vinsenta s 90 odsto. Firma Pluto international registrovana je na Grenadirskim Ostrvima, a osnivači su Vladan, Olivera i Vojin Lazarević. Preduzeće Skvadra registrovano je 1999, kao direktor je upisan Stevan Aksentijević, kao zamenik direktora upisan je Zoran Milovanović, koji je do 1998. bio direktor Pime. Osnivač preduzeća je takođe firma sa Grenadirskih Ostrva. Međutim, sedišta preduzeća Pima i Skvadra nalaze se na istoj adresi, u Ulici Koste Glavinića 8a, i koriste zajednički poslovni prostor, prateću opremu i telefone. Tokom 2002.

90

došlo je do sekundarne prodaje akcija. Deo akcija banke Jubmes kupila je Vlada Srbije, a deo krajem 2002. preduzeće Dajners klub.

U januaru 2003. preduzeće Pima kupilo je akcije Toze Markovića. Početkom 2003. vlasnička struktura u Nacionalnoj štedionici je takva da četiri privatna preduzeća postaju vlasnici 37 odsto akcija Nacionalne štedionice, a Srbija poseduje 13,83 odsto. Odluka o trećoj emisiji akcija doneta je u aprilu 2003, a uplata je vršena u septembru 2003. Kupci su bili preduzeća Mali kolektiv iz Beograda i firma Elim iz Beča uloživši po 2,5 miliona evra. Preduzeće Mali kolektiv 91 odsto je u vlasništvu firme Angloeuropian Marketing, registrovane na britanskim Devičanskim Ostrvima. Vlasnik i direktor te firme je Vuk Hamović iz Beograda. Firma Mali kolektiv kupovinu akcija izvršila je novcem od prodaje banke Trast iz Beograda koja je bila u vlasništvu Malog kolektiva. Proverama je utvrđeno da je firma Elim iz Beča osnovana 1995, a kao vlasnici upisani su Gorohov Aleksej i Gorohov Igor. Dva preduzeća posle kupovine akcija postala su vlasnici po 13,67 odsto akcija, udeo četiri preduzeća koja su prethodne godine kupila akcije bio je ukupno 26,88 odsto, dok je vlasnički udeo države pao na 10,05 odsto. Kada je tokom 2005. i 2006. grčka banka EFG kupila Nacionalnu štedionicu za paket Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića, koji su uložili 6,2 miliona evra i 1,2 miliona dolara, plaćeno je 41 milion evra. Država koja je svoj udeo 2005. uvećala na 37 odsto prodajući Štedionici ranije ustupljen prostor dobila je 35 miliona evra.

Božidar Đelić: Jasno je da je to veoma sofisticirano smišljeno. Verujte, ja znam malo finansije, ali s tom malom ekipom koja je mogla to da razmrsi trebali su nam dani i nedelje, išlo je do čak i veoma zabavnih stvari. Na primer, da bi opravdali dolazak deviza u zemlju, ogranci tih lokalnih of šor firmi su govorili da im ta ruska banka šalje novac jer žele da uvezu žito i kukuruz, pardon, kukuruz, da, uvoze kukuruz. U sred dana se predomisle, umesto da kupe kukuruz, kupe Nacionalnu štedionicu. I tako u jednom danu zatvore papire, a novac se nije ni mrdnuo iz Moskve jer Nacionalna štedionica, kad je dobila pare za svoje akcije, kaže - jao, pa, hajde ostavite pare na mom računu, gde, pa u Moskvi. Tako da novac se uopšte nije pomerao, ostao je tamo gde jeste, papir, papir, papir, novac, a novac koji je omogućio sve to, Narodna banka.

Mlađan Dinkić: Zbog toga je to bila veoma uspešna transakcija jer su svi ciljevi ostvareni. S jedne strane novac je štedišama nesmetano isplaćivan u onim teškim početnim godinama kada je još bilo mnogo štediša koji su čekali u redovima jer ta banka nije bila opterećena nekim drugim poslovima, to joj je bio glavni posao, a na kraju krajeva, država je uložila minimalan novac u tu banku, svega sedam miliona evra da bi na kraju izvukla skoro šest puta više.

B92: Iako se u javnosti često postavljalo pitanje zašto je država izgubila kontrolni uticaj u banci koja je od prvog dana koristila niz privilegija Narodne banke, nikada nije utvrđeno postojanje nečije odgovornosti. Tokom 2004. UBPOK je po nalogu vlade Zorana Živkovića izvršio provere u vezi s dešavanjima oko Štedionice. Izveštaj je dostavljen, ali vladi Vojislava Koštunice, a krivične prijave

91

nikada nisu podignute. Krajem 2004. Savet za borbu protiv korupcije uradio je obiman izveštaj o Nacionalnoj štedionici i tražio da tužilaštvo ispita koji su sve propisi prekršeni, koje ličnosti su umešane i da li postoje dokazi o korupciji. Ponovo se ništa nije dogodilo. Posle sastanka na kom su predsedniku Vlade Vojislavu Koštunici predstavljene sve pojedinosti Savet i predstavnici Vlade nisu se više nikada sastajali. Prva velika finansijska afera za vreme vlade Vojislava Koštunice bila je vezana za privatizaciju Knjaz Miloša. Većinski vlasnik fabrike mineralne vode Knjaz Miloš sredinom decembra 2004. postao je investicioni fond sa Kajmanskih Ostrva FPP Balkan limitid s 57 odsto. Konsultant tog fonda bio je Milan Beko, koji se nakon povlačenja iz javnosti 2001. prvi put pojavio javno kao učesnik u nekoj privatizaciji. Procene državnih organa bile su da je za budžet bilo najpovoljnije da akcije Knjaza otkupi francuska firma Danon udružena s košarkašem Vladom Divcem.

Miroljub Labus, potpredsednik Vlade Srbije, novembar 2004: Politički šta to znači, vrlo jednostavno pitanje, da li ovde pravila igre postavlja Vlada i zakon i Skupština ili tajkuni, ekstraprofiteri i vlasnici sumnjivog novca, i to moramo da vidimo za par dana i to je test na koji politički moramo da odgovorimo.

B92: Tokom trgovanja akcijama Knjaz Miloša u roku od pet dana desilo se nekoliko munjevitih preokreta. Dva člana Komisije za hartije od vrednosti završila su u bolnici, jedan u predinfarktnom stanju. Održana je jedna od retkih noćnih sednica kabineta Vojislava Koštunice, a ubrzo konferencija za štampu premijera. Tužilaštvo se po nalogu Vlade našlo u prilici da traži poništenje jedne odluke iako za to nema zakonska ovlašćenja, a UBPOK je celu priču počeo ekspresno da ispituje. Kada je krajem novembra 2004. privatizacija Knjaz Miloša ulazila u završnu fazu, a Vladi Srbije zbog skandala s prodajom fabrike pretio krah, opšti zaključak je bio da se sve okolnosti oko privatizacije moraju ispitati, a da se oni koji su kršili zakon moraju krivično goniti. Dve godine kasnije očigledno je da je skandal zataškan jer posao koji je uradio UBPOK nije doveo do krivičnih prijava. Anketni odbor u Skupštini Srbije nije imao nikakve posledice, a javnosti je ostalo nejasno ko je na koga u tom procesu vršio pritisak. Insajder je došao do izveštaja koji je o ovoj privatizaciji uradio UBPOK. Najpre se košarkaš Vlade Divac udružio s francuskom firmom Danon i formirao Apurnu. Vlada Srbije ocenila je da je ponuda Apurne bila najbolja i odlučila da svoj deo akcija proda Francuzima. Prvi problem desio se 20. novembra 2004. u krugu fabrike na sastanku predstavnika Apurne i akcionara Knjaz Miloša, kom su prisustvovali i predstavnici Komisije za hartije od vrednosti.

Iz izveštaja UBPOK-a: U svom obraćanju akcionarima Knjaza, odnosno tokom izlaganja, Snežana Divac je putem mobilnog telefona navodno dobila informaciju koju je javno i saopštila, da je košarkaš Predrag Danilović spreman da pokloni 3.500 dinara svim akcionarima kompanije Knjaz Miloš po jednoj akciji ako se odluče da prihvate ponudu kompanije Danon i Vlada Divca. Nakon toga nastala je opšta euforija, predstavnici Komisije koji su vršili nadzor odmah su reagovali i ukazali da je tako narušena zakonom propisana procedura.

92

B92: 22. novembra 2004. održana je sednica Komisije za hartije od vrednosti na kojoj je odlučeno da se francuska firma diskvalifikuje iz privatizacije Knjaz Miloša. Predstavnici Vlade Predrag Bubalo, Miroljub Labus, ali i savetnici Vojislava Koštunice prema policijskom izveštaju počinju da intervenišu zbog takve odluke.

Iz informativnog razgovora, Milko Štimac: Milko Štimac je izjavio da je Komisija u ponedeljak ujutru 22. novembra održala sednicu zbog događaja u Aranđelovcu tokom nedelje, te da pre sednice i tokom sednice nije bilo sporno da li je povređen zakon i da li ponuđača Apurna treba kazniti, nego da li je odluka opravdana. Po izjavi Štimca nakon sednice razgovarao je s predstavnikom ekonomskog odeljenja francuske ambasade i obavestio ga o odluci Komisije. Nakon sat vremena pozvao ga je ministar Predrag Bubalo iz Francuske i pitao ga šta to rade. Posle toga zvao ga je i potpredsednik Vlade Miroljub Labus sa sličnim pitanjem, a obojici je izneo stavove i jedinstveno mišljenje Komisije. Nakon toga krenuo je na ranije zakazan razgovor s ministrom finansija Mlađanom Dinkićem, ali mu je na stepenicama u zgradi Vlade pozlilo, pa ga je hitna pomoć odvezla u Urgentni centar. U narednom periodu Štimac nije dolazio u Komisiju, ali je bio u telefonskom kontaktu sa ostalim članovima. U četvrtak rano ujutru 25. novembra 2004. kod Štimca je došao Marko Obradović iz kabineta potpredsednika Vlade Miroljuba Labusa i rekao mu da je neophodno da se nađe izlaz iz situacije, odnosno da se poništi rešenje koje je doneto prethodnog dana, a sve ovo na osnovu pisma javnog tužioca.

B92: Ostavku bez detaljnog obrazloženja podneo je član Komisije iz Demokratske stranke Dušan Bajec.

Mlađan Dinkić, decembar 2004: Vi govorite o jednoj strani posledica, a niko ne govori o pritiscima Milana Beka, koji stoji iza FPP-a na članove Komisije.

B92: Iste noći, međutim, održana je sednica Vlade Srbije gde je zaključeno da nadležni organi treba da ocene zakonitost rešenja Komisije za hartije od vrednosti, da diskvalifikuje ponudu kompanije Danon i Vlade Divca i da MUP i tužilaštvo preduzmu sve radnje kako bi utvrdilo da li je bilo krivičnih dela u postupku preuzimanja kompanije Knjaz Miloš. Desetak sati kasnije Javno tužilaštvo od Komisije je tražilo poništenje odluke, što je Komisija i uradila donoseći novi zaključak o poništavanju čitavog procesa prodaje akcija. Novi postupak trebalo je da traje do 6. decembra, od učešća su odustali i Apurna i Pivovarna Laško. Vlasnik je postao FPP Balkan limitid, čiji je stručni konsultant bio Milan Beko. Privatizaciju Knjaz Miloša pratili su pokušaji svih zainteresovanih kupaca da dođu do članova Vlade i da tako intervenišu.

Iz informativnog razgovora, Miroljub Labus: U izveštaju Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala do kog je došao Insajder navodi se da je Labus izjavio da su na zahtev francuske ambasade

93

predstavnici kompanije Danon tražili sastanak s premijerom Koštunicom i s njim, a taj sastanak je realizovan 7. oktobra 2004. u njegovoj kući jer je u to vreme bio bolestan. Sastanku je bio prisutan potpredsednik kompanije Danon sa svoja dva sagovornika, među njima Nikola Živanović. Tema sastanka i interesovanje francuske kompanije bilo je da li moraju u kasnijem postupku da otkupe svih 100 odsto akcija i da li je moguće da deo plaćanja izvrše obveznicama stare devizne štednje. O svemu navedenom u potpunosti je bio informisan i Koštunica. Posle sastanka Labus je telefonirao premijeru da bi ujedinili stavove pre njegovog susreta sa istom delegacijom. Labus je takođe rekao da je oko 1. oktobra Beko tražio sastanak u vezi s privatizacijom Knjaz Miloša, ali da do istog nije došlo jer se u zakazano vreme nije pojavio.

B92: Milan Beko nekoliko puta je pozivao i tadašnjeg ministra finansija Mlađana Dinkića, navodi se u izveštaju UBPOK-a.

Iz informativnog razgovora, Mlađan Dinkić: Mlađan Dinkić je u iskazu policiji rekao da ga je više puta pozivao Beko, ovlašćen predstavnik Balkan limitida, koji se interesovao za postupke predstavnika Vlade u tom slučaju. Beko je negodovao zbog navodnog favorizovanja jednog kupca, odnosno kompanije Apurna.

B92: Sredinom decembra FPP Balkan limitid, iza kog stoji Milan Beko, saopštio je da ima oko 57 odsto akcija. Samo mesec dana kasnije pojavljuje se firma Salford kao suinvestitor i najavljuje da neće biti konkurent većinskom vlasniku. Iako je uporno demantovao da iza FPP-a i Salforda stoje isti ljudi, zanimljivo je da je Milan Beko bio i konsultant kompanije Salford koja predstavlja investicioni fond sa Gibraltara, a koji se pojavio u privatizaciji mlekara u celom regionu. U februaru, FPP je Salfordu prepustio upravljanje aranđelovačkom fabrikom Knjaz Miloš koji danas ima oko 38 odsto vlasništva. Zanimljivo je da je sekretarka Komisije za hartije od vrednosti koja najpre nije kaznila FPP, a potom jeste kaznila konkurenta, Olivera Savović ranije radila kao jedan od direktora u beogradskoj firmi Dibek, koja je bila u vlasništvu Milana Beka. Zanimljivo je i to da je Milan Beko 2005. preko investicionog fonda Wordfin povezanog s firmom FPP Balkan limitid privatizovao i Luku Beograd. Mali akcionari tog preduzeća već duže pokušavaju da dokažu da je privatizacija izvršena po višestruko nižoj ceni, da su oštećeni i da je veliki broj kvadrata u centru Beograda završio kod novog vlasnika iako to ekskluzivno zemljište nije ni bilo predmet prodaje

Milan Beko bio je 1997. srpski pregovarač u prodaji 49 odsto Telekoma Srbija italijanskom Stetu i grčkom Oteu. Telekom je prodat za oko 1,3 milijardi maraka. Beko je čovek koji je naložio da se novac od prodaje Telekoma uplati u malu grčku banku gde su račune držale srpske of šor kompanije. Dalje kretanje tih sredstava za istražioce Haškog tribunala bio je jedan od ključnih dokaza da država upravlja sa osam of šor kompanija jer je i novac od prodaje Telekoma završio na tim računima.

94

Borka Vučić: Ja sam onda ovako, što kažu neki bankari, bila kraljica kada je milijarda i 500 legla na račun fonda kod Beogradske banke, odnosno kod banke u Grčkoj, ne na Kipru.

B92: I onda je to išlo dalje na račune?

Borka Vučić: To nije išlo ni na kakve račune, to je išlo isključivo tamo gde je Upravni odbor doneo odluku da se plasira.

Verica Barać: Čak se Savet u jednom trenutku bavio, pokušao da se bavi, prodajom Telekoma i tim novcem od Telekoma, ali smo tad, već to je bila 2003, posle premijerovog ubistva, tad smo shvatili da se do... makar mi do podataka nismo mogli da dođemo.

B92: Međutim, dokumentacija do koje je došao Insajder pokazuje brojne sumnjive transakcije oko prodaje Telekoma.

Desetog juna 1997. prodato je 49 odsto Telekoma Srbija i to italijanskom Stetu 29 odsto i grčkom Oteu 20 odsto. Nikada nije osporena sumnja da su na tom poslu italijanski i srpski akteri zaradili. Jedina ozbiljna istraga do sada vođena je u Italiji 2001, ali ništa nije utvrđeno. Saslušavan je i Beko, međutim, dokumentacija do koje je došao Insajder pokazuje brojne sumnjive transakcije oko prodaje Telekoma. Stet na ime kupovine 29 odsto Telekoma šalje u European Popular Bank više od 700 miliona maraka i to da se podeli na tri računa, prvi za Natvest sekjuriti limitid, na račun u Paribas Frankfurt, više od 16 miliona nemačkih maraka. Drugi za Velgoč na račun u banci Barkles banci London, funte u protivvrednosti 1,7 miliona maraka, treći za BB DD Cyprus račun u European Popular Bank na podračun Fond za razvoj Srbije više od 680 miliona maraka. Ote na ime kupovine 20 odsto Telekoma šalje u European Popular Bank više od 540 miliona maraka i to da se podeli na tri računa, prvi za Netvest sekjuriti limitid na račun Paribas Frankfurt više od 12 miliona maraka. Drugi za Velgoč na račun u banci Barkles London, funte u protivvrednosti više od 1,3 milion maraka, treći za BB DD Cyprus račun u European Popular Bank na podračun Fond za razvoj Srbije više od 529 miliona maraka. BB COB-u sumu koju je dobila na ime prodaje dela Telekoma šalje na račune nekoliko of šor kompanija koje se nalaze na Kipru, po 160 miliona maraka prebačeno je na Hilsej, Verikom i Braunkord. Suma od 350 miliona plaćena je istog dana na račun Kramdor investment menadžment, ta firma je uvidom u registar osnovana na britanskim Devičanskim Ostrvima. Predstavnik BB COB-u firmu Krandor naziva našom firmom. Nije poznato čija je firma Krandor i ko je zapravo uzeo proviziju od 350 miliona. Nekoliko meseci kasnije holandski Stet je još jednoj našoj of šor firmi MCC uplatio 2 miliona maraka, namena nije navedena.

95

Verica Barać: Danas su oni bogati ljudi, o čijem novcu se više ne pita ništa. Otkud Bojiću pare da kupi najmoderniji skener u Srbiji? Otkud su ti ljudi uopšte.. otkud njima novac da kupuju u privatizaciji, da kupuju firme legalno? Ova vlada je zaista napravila kontinuitet s Miloševićevim režimom i očigledno da sad sve one koji su nekako bili udaljeni sad vraća. Koliko mi možemo kao građani da vidimo zaista je uspostavljeno ono staro vreme, ljudi se vraćaju, novac im je ostao, oni su danas moćni, bogati, poštovani.

B92: Predrag Ranković Peconi široj javnosti je postao poznat najpre po jeftinim cigaretama Fast koje je počeo da proizvodi krajem devedesetih. Šireći posao posle 2000. do danas je postao vlasnik Rubina, Vitala, Ratara, a kupio je i Beogradsku industriju piva. Vlasnik je Albusa i fabrike šporeta Milan Blagojević. Za Peconija su mediji pisali da je počeo da radi poker aparatima, da je tako došao do prvog miliona, a prema nekim izvorima bio je jedan od velikih državnih dilera deviza u vreme hiperinflacije. U vreme vlade Zorana Đinđića Predraga Rankovića je Demokratska strank Srbije označila kao kriminalca i člana Surčinskog klana. Uhapšen je u akciji Sablja. Kada je pušten iz zatvora, DSS je tražio odgovor na pitanje zašto su bez ikakvog obrazloženja pušteni iz pritvora Milan Narandžić Limun i Ranković. Oni su, prema informacijama iz policijske bele knjige o kriminalnim grupama i pojedincima, istaknuti članovi Surčinskog klana koji postoji i deluje makar od 1990, podsećali su tada javno, gotovo svakodnevno predstavnici DSS-a. Međutim, kada je Vojislav Koštunica postao premijer, Peconi je postao jedan od najuspešnijih privrednika, a u procesu privatizacije kupio je brojna preduzeća. Tako je krajem 2004. izgradio fabriku cigareta Monus u Inđiji, a vlada Vojislava Koštunice mu je, iako je odluka bila da se dozvoli rad samo tri fabrike cigareta, ipak dala dozvolu.

Jedan od primera kako je novac otišao na Kipar i posle se vratio kroz privatizaciju jeste firma Jugoremedija koju je kupio Jovica Stefanović Nini.

Verica Barać: Sigurno se radi o novcu koji je iznet iz zemlje, mi smo čak neku dokumentaciju koju smo imali odneli u tadašnje... tada je direktor Uprave za sprečavanje pranja novca bio Bogavac, mi smo mu to dali i nikada nismo dobili nikakvu informaciju. Nije važno što Savet nije dobio informaciju, očigledno da nikakvih provera nije bilo jer se ovako u grubo kad pogledate vidite da se to radi o Jakini, jedan od vlasnika je firma sa Kipra, znači to je ta priča o novcu koji je iznošen iz Srbije i onda se vraća. I očigledno je da je bilo potrebno proveriti poreklo tog novca, pre svega što se radi o čoveku koji je upravo zbog tih krivičnih dela bio na poternici i trebalo je videti o čemu se tu stvarno radi. Očigledno je da ne samo što je sada vidimo upropašćena Jugoremedija, nego je to bio način da se opere taj veliki novac.

B92: Jovica Stefanović do vlasništva u Jugoremediji došao je kupujući 41,93 odsto vlasništva firme na aukciji Agencije za privatizaciju 10. septembra 2002. Privatizacija Jugoremedije jedan je od primera kako je novac sa Kipra direktno uložen u kupovinu jednog preduzeća u Srbiji. Pri prodaji zaključena su dva ugovora, da Stefanović plati ugovorenu cenu u roku od pet dana i da u roku od 30 meseci

96

investira 360 miliona dinara u dve rate, a dogovoreno je da Stefanović za investiciju odmah obezbedi bankarsku garanciju. Stefanović je Jugoremediju kupio kroz firmu Jaka 80 iz Radoviša u Makedoniji. Prema trgovinskom registru do kog je došla ekipa Insajdera vlasnici Jake su obični akcionari i Jovica Stefanović s vlasništvom 51,97 odsto i Demeno trejd, firma sa Kipra. Jaka 80 izabrana je kao najbolji kupac da plati oko 16 miliona evra, iako podaci iz bilansa ukazuju da je 2001. otvarila dobit od 1,86 miliona evra. Demeno trejd iz Nikozije registrovan je za menadžment i ima tri zaposlena, adresa je nepoznata, a osnivački kapital 1.000 dolara. Firmom upravlja advokatska kancelarija Tasosa Papadopulosa, koja je upravljala i sa osam of šor kompanija koje je tokom devedesetih država Srbija otvarala na Kipru.

Odlukom Višeg trgovinskog suda dokapitalizacija Jugoremedije je poništena, malim akcionarima je vraćeno 58 odsto vlasništva, a državi 42 odsto. Prošlog meseca mali akcionari su izabrali novi upravni odbor i novo rukovodstvo. Gubitkom Jugoremedije Stefanović je izgubio vlasništvo u firmi Luxol, dok je vrbaška Medela još pod sporom jer je u međuvremenu pokušao da je preuzme van berze.

Stefanović je osamdesetih otvorio malu nišku firmu Nini. Zbog veza sa Smiljkom Kostićem, tadašnjim direktorom Duvanske industrije Niš, bio je jedan od ekskluzivnih distributera cigareta niške fabrike. U vreme sankcija na crno je preprodavao lekove slovenačke firme Krka privatnim vlasnicima apoteka u Nišu. 1998, posle afere s fabrikom DIN i hapšenja Smiljka Kostića, Jovica Stefanović je napustio zemlju. Osumnjičen je za krivična dela zloupotrebe službenog položaja i zloupotrebe ovlašćenja u privredi od oko dva miliona dinara izvršenih tokom poslovanja s Duvanskom industrijom Niš i Srpskom komercijalnom bankom i drugim bankama i firmama u gradu. U Srbiju i Niš vratio se 2003. pošto mu je Okružno tužilaštvo iz Niša ukinulo pritvor i nacionalnu poternicu koja je bila raspisana za njim zbog pomenutih krivičnih dela. Položio je kauciju od 250.000 evra. I Jovici Stefanoviću krenulo je dobro tek posle 5. oktobra i pada Miloševića. Za veoma kratko vreme uspeo je da od gazde male niške firme Nini postane vlasnik poslovne imperije koja danas broji više srpskih preduzeća. Špekulacijama na berzi, u nekim slučajevima koristeći akcije Jugoremedije, kasnije je postao većinski vlasnik Medele iz Vrbasa, Elida iz Gadžinog Hana, Elinda iz Valjeva, Luxola iz Zrenjanina, Žitoprometa iz Niša, Vetproma iz Novog Sada, Pivare Niš, Srboleka iz Beograda i Prosvete iz Niša. Vlasnik je i 15 odsto kapitala banke AIK.

Verica Barać: Sve izveštaje smo dostavljali Vladi, pa Vlada je reagovala da je to bezveze, da nije uopšte ni važno, to je inače stav Vlade bio, da nije ni važno čiji je novac, mislim, otkud mi znamo, važno je da je novac ušao u zemlju i stalno su govorili kako je to jako dobra kupovina, da je postignuta odlična cena i da je to jedna onako uspešna što bi se reklo prodaja na berzi.

B92: Miroslav Mišković vlasnik je holdinga Delta, najveće kompanije u Srbiji, a njegovo bogatstvo procenjuje se na 1,5 milijardi dolara. Broj firmi koje su u vlasništvu Miškovića neprekidno raste poslednjih godina. Miškovićeva kompanija bavi se proizvodnjom, maloprodajom, izvozom, uvozom,

97

zastupanjem stranih firmi, distribucijom, razvojem nekretnina, uslugama inženjeringa i konsaltinga, brokerskim uslugama i uslugama osiguranja. Kompanija zapošljava 16.200 ljudi. Krajnji vlasnik svih kompanija Delta je of šor firma sa Kipra Hemslejd. U Delti kažu da je to normalno i da je Hemslejd vlasnik po savetu stranih stručnjaka jer svuda u svetu sve velike kompanije tako funkcionišu i to je potpuno po zakonu da bi se platio manji porez. U of šor zonama porezna stopa je znatno niža.

B92: Da li je za vas recimo sporno što je of šor kompanija Hemslejd Miroslava Miškovića osnivač banke Delta, da li je to po našem zakonu dozvoljeno?

Mlađan Dinkić: Jeste.

B92: Sada, po novom zakonu, ili je oduvek dozvoljeno?

Mlađan Dinkić: Po zakonima kad se to dešavalo je bilo dozvoljeno, a mislim da je dozvoljeno i sada.

B92: Dobro, i kada recimo...

Mlađan Dinkić: Nevezano za Deltu, za bilo koju firmu...

B92: Dobro, sad smo samo uzeli kao primer. Ta banka je prodata, taj novac... znači, Miroslav Mišković ovde nije platio porez zato što je to banka of šor kompanije.

Mlađan Dinkić: Isto tako kao što imate druge banke čiji su osnivači of šor kompanije koje nisu platile porez zato što je to tako.

B92: Dobro, ali to je normalno, legitimno, po zakonu sve, sve je u redu?

Mlađan Dinkić: To nije samo zakon koji je u Srbiji, Srbija nikad nije pisala neke sopstvene zakone, posle 2000. uglavnom smo kopirali zakone iz Evropske unije. Recimo, evo, daću vam primer, kada je bila, ne znam, neka transakcija oko privatizacije... evo vam Telenor, velika norveška kompanija, vrlo poznata i jedna od verovatno najkredibilnijih u svetu. Norvežani su jedan od najpoštenijih naroda, pa

98

oni su takođe transakciju izvršili preko... čini mi se, da li neke zemlje, Švajcarske ili nešto slično da bi platili manji porez, što je potpuno... to rade svi. To nije Srbija, to je svet.

B92: U Delti tvrde da su uvek radili sve po zakonu i regularno i da su njihove arhive s dokumentacijom dostupne za sve nadležne institucije koje hoće da provere kako je radila ta kompanija. Oni takođe navode da su od prodaje banke Delta zaradili oko 350 miliona evra i da je to novac kojim su kupili dosta preduzeća na privatizaciji u Srbiji.

U vlasništvu Miroslava Miškovića je veći deo maloprodaje u Srbiji, lanac prodavnica Maxi, Pekabeta ili C market. U većim gradovima sve je veći broj hipermarketa Tempo, od prošle godine strateški partner mu je vlasnik hrvatskog Agrokora Ica Todorić, a od spajanja dve firme trebalo bi da nastane preduzeće s profitom od pet milijardi evra koje će se kotirati i na londonskoj berzi. Automobili fiat, alfa romeo, lančia, honda, reno traks, BMW, kozmetika nivea, sportska oprema nike, garderoba marke zara i jana, mnogi prehrambeni proizvodi u Srbiju dolaze preko Miškovićevih firmi. Ima ekskluzivni ugovor s kompanijom Intersport. Strateški je partner s grupom Đenerali i kroz firmu Delta Đenerali prodaje osiguranja raznih vrsta. Što kroz aukciju, što kroz dokapitalizaciju ili na tenderima, Mišković je između ostalog došao do vlasništva Preduzeća za puteve Beograd. U vlasništvu Delte su i poljoprivredna preduzeća Napredak iz Stare Pazove i Jedinstvo iz Apatina, firma Seme iz Sombora, somborsko Sunce i industrija ulja Dunavka iz Velikog Gradišta, jagodinska klanica za proizvodnju suhomesnatih proizvoda Juhor, trgovinska firma Namateks iz Subotice, beogradska Obuće. Većinski je vlasnik i novosadskog Bazara, u njegovom vlasništvu je poslovni prostor Investbanke na Terazijama. Dobio je pravo izgradnje smeštaja za potrebe Univerzijade koji će u novobeogradskom bloku 67 posle sportskog događaja postati tržni centar. Veliki tržni centar planiran je i na zemljištu koje je nekad pripadalo preduzeću Autokomanda, a koje je Mišković kupio na aukciji. Gradi multipleks bioskop, kuglanu, igraonice za decu i fitnes centar, raznovrsne tematske restorane i kafiće. Kao vlasnik oranica po Srbiji opet je jedan od najvećih jer je uspeo da kupi 20.000 hektara zemlje kroz poljoprivredne kombinate u Vojvodini.

Proizvodi i trguje kukuruzom, pšenicom, ječmom, proizvodima od uljarica i stočne hrane, suncokretom, sirovim i jestivim uljem, bavi se i preradom mesa. Miškovićeve firme i fabrike trguju i proizvode pesticide, mineralna đubriva, granulate, gume, pa i viljuškare, motorna ulja, antifriz, akumulatore i rezervne delove za bicikle. Firma Delta brokers zauzima treće mesto prema tržišnom učešću trgovinom na beogradskoj berzi. Londonski Sandej tajms sredinom prošle godine je pisao da je Mišković svom sinu kupio vilu u Londonu vrednu 25 miliona funti. Iza svih Miškovićevih firmi stoji međutim kiparska firma Hemslejd, koja je bila i vlasnik banke Delta sve do prodaje italijanskoj banci Inteza. Mišković je na tom poslu zaradio 350 miliona evra, a novac od prodaje je ponovo završio na Kipru.

99

Božidar Đelić: Detajkunizacija zemlje Srbije nije moguća, kao što nije moguća detajkunizacija bilo koje zemlje. Imate li u Rusiji detajkunizaciju? Imate jednog tajkuna u Sibiru i seriju drugih tajkuna koji rade. Pogledajte Francusku, kada je predsednik Širak izabran u trećem pokušaju prati ga cela nacija, gde on ide, u njegov izborni štab, ne, ide da večera s kim - s najvećim tajkunom Francuske gospodinom Pinoom. Pogledajte administraciju SAD, pogledajte šta se dešava u Engleskoj oko finansiranja Laburističke partije. Ne želim da kažem time narodu - o, pa pošto su svi tako povezani, ušemljeni, sve je to prljavo, onda nema veze, ne kažem to.

B92: Prema procenama iz EU, više od 60 odsto novca koji je iznet iz zemlje bio je opljačkan od građana Srbije. U EU takođe smatraju da se veliki deo novca koji je iznet na Kipar vratio kroz privatizaciju u zemlju jer nije na vreme donet zakon koji reguliše učešće stranih investicionih fondova u privatizaciji.

Dragomir Janković: Ali, vi imate da je 90 odsto privatizacije završeno u Srbiji, vi donosite zakon o investicionim fondovima tek kad završite privatizaciju, što je nelogično.

B92: A šta to znači, da smišljeno nije donet zakon...

Dragomir Janković: Pretpostavljam da jeste zaista jer ne vidim nijedan razlog, država koja ne želi da joj taj crni novac uđe u legalne tokove, odnosno da neki ljudi koji su izneli novac postanu vlasnici nekih fabrika, a između ostalog i iz tih fabrika se iznosio novac na slične načine. Te fabrike su i postale manje vredne upravo zbog toga što je taj novac od njih odliven i preliven u te nekakve crne tokove ili na račune tih ljudi koji su napravili privatizacione fondove.

Rade Terzić, Okružno javno tužilaštvo 2001-2003: Prvo, vezano za priču o Kipru i poslovanje naših firmi s Kiprom, ono što je meni poznato i što jeste u domenu mog saznanja, a saznanja potiču isključivo iz perioda dok sam obavljao dužnost, govore da mi nikada nismo imali jasan pregled transakcija s dokazima koji bi ukazivali na postojanje određenih sumnji, odnosno, tako nešto u Okružno tužilaštvo u Beogradu dok sam ja bio tamo nikad nije dostavljeno.

Morten Torkildsen: Kipar i Grčka su nam dali mnogo materijala o izveštajima banaka, šta se posle dogodilo s tim ja ne znam, znam samo da su srpske vlasti dobile kopije svih relevantnih dokumenata što se Kipra tiče i prirodno je bilo da to istraže.

100

Dragomir Janković: Nažalost, Srbija te četiri milijarde ne tretira kao svoje, te milijarde su na računima pojedinaca ili nekakvih grupacija. Mora da postoji jasna želja i odlučna namera Srbije da do tog novca dođe.

B92: Prema saznanjima Insajdera, haški istražioci su kontigent od više desetina hiljada bankarskih izvoda dostavili istražnim organima u Srbiji 2002. Tu su sve transakcije osam državnih of šor kompanija na Kipru, sve transakcije Beogradske banke na Kipru, ali i transakcije nekoliko firmi u vlasništvu privatnih lica za koje je utvrđeno da su posredovale u nabavci vojne opreme za potrebe MUP-a Srbije i Vojske Jugoslavije. Nalaze se i sumnjive bankarske transakcije danas uspešnih biznismena koji su u milionskim iznosima, ali bez ikakve namene.

Morten Torkildsen: Ja vidim samo jedan razlog, a to je da oni ne žele da to istraže. Ja ne želim da nagađam oko razloga, vi saberite dva i dva, ja neću nagađati. To su sigurno ljudi na važnim pozicijama koji su imali snagu da zaustave to, to je jedino logično obrazloženje.

B92: U potragu za srpskim parama posle 5. oktobra išli su predstavnici Narodne banke, Državne bezbednosti, FIA, haški istražioci, ali i Mlađan Dinkić, Velimir Ilić i Vladan Batić. Dok jedni tvrde da je vlast posle 5. oktobra napravila dogovor s biznismenima koji su tada radili na Kipru, a danas vladaju Srbijom, drugi navode da je dogovor napravljen na mnogo višem nivou, između Srbije i Kipra, jer je u pitanju veliki novac, a treći da se jednostavno izgubio svaki trag i da novac nije mogao da bude nađen i vraćen. Tasos Papadopulos postao je u međuvremenu predsednik Kipra. Biznismeni koji su radili s Beogradskom bankom postali su vlasnici Srbije, Borka Vučić predsednica parlamenta, a država je odustala od istrage da utvrdi ko se nelegalno na štetu građana obogatio i da novac vrati u zemlju.

101