Miladin [evarli}

DU[EVNA BOLNICA

MILADIN [EVARLI] ro|en je u Beogradu 1943. Objavqivaopesme u kwi`evnim ~asopisima {ezdesetih i sedamdesetih (“Savreme-nik”, “Kwi`evnost”, “Delo” i dr.), pozori{ne kritike u “Politici –Ekspres” sedamdesetih i eseje iz oblasti dru{tveno-politi~ke pro-blematike u listu “Borba” devedesetih, te ~asopisu “Drama” ovihgodina, kao i brojne napise iz pozori{ne, kulturne i dru{tvenesfere, u stru~nim ~asopisima i dnevnim listovima.

Scenska adaptacija Wego{evog Gorskog vijenca izvedena mu je 1973.u Crnogorskom narodnom pozori{tu, a dramatizacija (sa J. Pavi}em)romana Tren 2 A. Isakovi}a 1985. u Studentskom kulturnom centru uBeogradu. Autor je scenarija za dugometra`ni igrani film Nedeqniru~ak (rediteq Milan Jeli}, “Film-danas”, Beograd, 1982) i za TVfilm Prole}e u Limasolu (rediteq Sava Mrmak, RTS 1999).

Roman Smrt pukovnika Kuzmanovi}a objavila mu je “Srpska kwi-`evna zadruga” (Beograd, 1986), a Enciklopediju verovawa i obi~aja (saM. Zupancom) “Sfairos” (Beograd, 1989) i “Plato” (Beograd, 2001).Kod istog izdava~a iza{la mu je kwiga eseja Srpska Atlantida(“Plato”, 2002), a u pripremi se nalazi Enciklopedija astronomije,pod naslovom ^ovek i kosmos.

Autor je vi{e od dvadeset dramskih dela koja su (po~ev od 1968)igrana u pozori{tima, na radiju i televiziji, te {tampana u pe-riodici, zbirkama i posebnim izdawima (Pad Bastiqe, U rukamaotaybine, Svedok iz mrtvog doma, Odlazak Damjana Radovanovi}a,Kupi}emo vinograd, Optimist, Smrt pukovnika Kuzmanovi}a, Pro-past carstva srpskoga, Du{evna bolnica, Kum, Nebeska vojska, Ko-

8 Miladin [evarli}

sovo, Kod Zlatnog vola, Povratak Vuka Alimpi}a, Zmaj od Srbije,Kara|or|e, Gospodin ministar, Crni Petar, Qubav pobe|uje, Vuci iovce ili Srbija na Istoku, Zavodnik, Divqa~ je pala).

Kwiga Izabrane drame objavqena mu je 2001. godine (“Plato”,Udru`ewe dramskih pisaca Srbije, Pozori{te “Moderna gara`a”).

Za dramu Propast carstva Srpskoga (“Ateqe 212”, 1983. i dr.)dobio nagradu na konkursu Udru`ewa dramskih pisaca Srbije (1980.godine), a za drame Nebeska vojska (U`ice, 1988, Zrewanin, 1989), Zmajod Srbije (Ni{, 1994) i Zavodnik (Pozori{te “Slavija”, Beograd,2002) nagrade “Branislav Nu{i}” istog Udru`ewa (1986, 1990. i 2000.godine). Za Dramu Zmaj od Srbije dobio, tako|e, nagradu na Festivalupraizvedbi u Para}inu 1994, a iste godine, na XXIX Sterijinompozorju, Sterijinu nagradu za savremenu komediju.

“Zlatni beo~ug”, za trajni doprinos kulturi Beograda, dobio je1999. godine.

Radio u pozori{tima kao dramaturg, umetni~ki direktor i uprav-nik, te kao odgovorni urednik u Umetni~kom programu TelevizijeBeograd. Trenutno radi kao glavni urednik izdava~kog preduze}a“Prosveta”.

U dva mandata, 1984. i 1987/88. godine bio predsednik Udru`ewadramskih pisaca Srbije.

Du{evna bolnica 9

LICA

MIHAILO, mladi lekar

MAJSTOR, berbernin, wegov poo~im

MAJKA, Majstorova `ena

MARIJA, wihova k}i

ZAHARIJE,, pomo}nik u berbernici

PREDSEDNIK OP[TINE BAWA

PREDSEDNIKOVICA

I TELOHRANITEQ– BOLNI^AR

II TELOHRANITEQ– BOLNI^AR

MINISTAR, za narodno zdravqe

DOKTOR, upravnik du{evne bolnice

LEKARSKI POMO]NIK

LUDACI

NAROD

N. B. Radwa se, u simboli~kom smislu, de{ava u jednom, jedinstvenomambijentu, {to, i pored neophodnih promena, mora biti uo~qivo.

10 Miladin [evarli}

Miladin [EVARLI]

DU[EVNA BOLNICA

I

Berbernica. Starinske berberske stolice sa ovalnim naslonima i pod-meta~ima za glavu. Velika ogledala u drvenim ramovima. Ormani zaberberski pribor. Vise kai{evi za o{trewe brija~a, itd. Sve to delujepomalo pohabano i zapu{teno.

Ulazi Zaharije, }opaju}i, prilazi ormanu, vadi iz wega fla{u sa rakijomi ~a{icu, osvr}e se oko sebe. Naspe rakije, prekrsti se i popije na iskap.Ponovo sipa, osvrne se, ispije. U~ini to jo{ jednom. Strese se.

ZAHARIJE: Oho-ho-ho-ho!

Iz istog ormana vadi uma{}enu i raskupusanu kwigu velikog formata.Seda u berbersku stolicu. Nasumce otvara kwigu i upire prstom ustranicu. Stavqa okrugle nao~are u tankom, `i~anom okviru i po~iweda ~ita.

ZAHARIJE: “Ovako veli Gospod: {to ne hodiste po mojim uredbama ine izvr{avaste mojih zakona – zato }e oci jesti sinove, asinovi }e jesti oce svoje, i izvr{i}u na tebi sudove irasija}u sav ostatak svoj u sve vjetrove.Zato, tako ja `iv bio, veli Gospod, {to si oskvrnio mojusvetiwu svakojakim ne~istotama svojim i svakojakimgadostima svojim, zato }u i ja tebe potrti, i ne}e okomoje `aliti, niti }u se smilovati.I u~ini}u od tebe pusto{ i rug me|u narodima koji suoko tebe pred svakim koji prolazi.I bi}e{ rug i sramota i nauk i ~udo narodima {to su okotebe, kad izvr{im sudove na tebi gwevom, jaro{}u iqutijem karawem; ja Gospod rekoh.

Zavr{iv{i ~itawe, digne glavu i primeti Majstora koji ga ve} izvesnovreme posmatra i slu{a, stoje}i oslowen na metlu. Zaharije se trgne ibrzo sklopi kwigu.

MAJSTOR: Ti opet isto, Zaharije! Od jutra pije{ i po religioznimkwigama prevr}e{.

ZAHARIJE: Zar to nije prirodno, prosudi i sam, komandante mojdobri, moj sivi sokole! Pa i sam zna{ da su u mojojporodici sve najstarije mu{ke glave, po tradiciji, bilibogomoqci i alkoholi~ari.A {to se ovih sumornih bo`jih re~i ti~e – tako mi se odjutros otvorilo, moj sokole, moj svetli komandante.

MAJSTOR: Jel ja tebe ovde dr`im da religioznu zarazu {iri{, ilida u radwi poma`e{?

Du{evna bolnica 11

ZAHARIJE: Da u radwi poma`em. Ali, {ta mogu kad sam u du{ipobo`an, komandante moj?

MAJSTOR: I ne zovi me komandante!

ZAHARIJE: Naviklo to, moj majstore, gavranovo krilo... Da tebe nebe{e, ja ni u rat ne bih oti{ao, niti bih ~ovek postao.No bih i sad podrumar u na{em manastiru bio, ko i mojbla`enopo~iv{i otac Zaharije, i otac wegov, i otacwegovog oca...

MAJSTOR: Ako ti ne vaqa ovde, a ti skupi prwe pa u manastir!

ZAHARIJE: Kako bih ja bez tebe, sokole moj? Ne mogu, vaqda, sad dapqunem na tolike godine {to ih zajedno provedosmo uratu i miru.

MAJSTOR: Onda opquni u {ake pa o~isti radwu.(Dobaci mu metlu)Zna{ da danas dolazi Predsednik na brijawe.

ZAHARIJE: O}u, o}u, sokole, kako da ne}u.(^isti i peva)“Oj devojko, du{o mojaHo}e{ li mi, du{o, datiIl da pitam tvoju mati?”

Majstor obla~i beli mantil, razme{ta berberski pribor po policama.Ulazi Majka, nose}i ~iste ubruse.

MAJKA: On }e danas do}i. Ose}am to.

MAJSTOR: Mogao je da napi{e pismo, pa ne bismo morali sad davra~amo i poga|amo.

MAJKA: Zakla}u pevca.

MAJSTOR: Sa~ekaj prvo da do|e.

MAJKA: Ose}am ja da }e do}i.(Izlazi)

MAJSTOR: Ona ose}a! Postoje savremene komunikacije, po{ta, te-lefon, telegraf.

ZAHARIJE: I ja, ve} drugu no}, na{eg Mihaila sawam. Kao, devojkajedna, svetla lica i plave kose, za ruku ga dr`i, po jezeruhodaju... A u na{e Marije tamna je kosa.

MAJSTOR: Mar{! Radwu ~isti!

ZAHARIJE: Razumem, sunce moje, moj komandante dobri!

12 Miladin [evarli}

Marija unosi kafu. Spu{ta je na sto~i} pored ogledala.

MAJSTOR: Da ga i ti, Marija, nisi, mo`da, sawala?

MARIJA: Koga, tata?

MAJSTOR: Koga? A obukla se kao da se na igranku sprema!

MARIJA: Mama je rekla da danas treba...

MAJSTOR: A mo`da se wemu u prestonici osladilo... Ajde, ajde, zaposlom!(Po{to Marija iza|e)Pa, dobro, Zaharije, da se i mi malo razuzurimo...

Sme{taju se u berberske stolice. Majstor je cigaru zapalio, {oqicu skafom ustima prineo, ali je, ne srknuv{i, na ormari} vratio.

MAJSTOR: Po jezeru hodaju! Sva{ta od tebe Zaharije.

ZAHARIJE: Tako mi se prisnilo, sokole moj dobri... Ba{ kao iz onepri~e o Marijani.

MAJSTOR: Ne znam kakva je to pri~a.

ZAHARIJE: Kako ne zna{, sokole! Ona starinska, iz na{eg kraja.Morao si to, kao dete, od svojih starijih slu{ati.

MAJSTOR: Ja sam se vaspitavao na legendama o junacima, a ne o tamonekakvoj Mariji!

ZAHARIJE: Marijana se ta devica zove, qubezni.

MAJSTOR: Sasvim svejedno.(Velika pauza. Pije kafu)Pa dobro, kakva je to pri~a?

ZAHARIJE: Lepa i `alostiva...(Pauza)

MAJSTOR: No?

ZAHARIJE: Pa, eto, pri~a se da je u stara vremena, pored onogzatrpanog izvora za koje predawe veli da je lekovit, tamogde su kasnije kne`eve {tale podignute, `iveo ba{to-van. Vrt oko wegove ku}ice bio je tako lep i rasko{an,pun svakojakog bo`ijeg rastiwa koje cele godine cveta-{e i dava{e ploda – da su se, vaqda, jedino rajski vrtovisa wim meriti mogli.Jednoga dana – bilo je to u vreme kada neki od mnogihratova tek be{e prohujao ovim krajem – po{ao je ba-{tovan u grad da prodaje cve}e. Vode}i za uzdu kowa, koji

Du{evna bolnica 13

je vukao ba{tovanske dvokolice, ugleda on pored putaneveliki zamotuqak. Pri|e, razvi ga i vide u wemu tekro|eno mu{ko dete. Kako je bio dobra srca, ba{tovanzahvali Bogu, uze zamotuqak s detetom, stavi ga u kola iokrete kowa nazad. Po{to je stigao domu, predade naho~e`eni koja i sama be{e nedavno na svet k}er donela.Prigrliv{i tako de~aka, odgoji{e ga oni, pored k}erke,kao svoga.Godine su prolazile a deca su rasla u prekrasnom vrtu,sre}na i zadovoqna kako se samo zamisliti mo`e, netra`e}i ni{ta izvan ~estitog, skromnog `ivota {to imga ba{tovanov domazluk pru`a{e. I zavole{e se.Ali, kada su poodrasli, mladi}a stade mu~iti pitawe komu je otac i otkuda je, i ushte da ide u svet da ga tra`i, novezan qubavqu za Marijanu ne moga{e se re{iti dakrene.Nekako u to vreme pojavi se u na{em kraju namesnik, kogasu zvali ban, i podi`e na brdu sebi palatu; tamo, iznadjezera, gde su sad one nagorele ru{evine, obrasle maho-vinom i divqom lozom.Pri~a ka`e da je taj ban bio preko mere osion i da nepolaga{e mnogo na bo`iji zakon i na ~ast i obrazpodvla{}enog mu naroda. Mnogi u to vreme nije za imawesvoje bio siguran, a po neki ni za k}er ili `enu. Ban,razume se, odmah baci oko na Marijanu, koja se be{erascvetala da je bila lep{a od najlep{eg cveta u o~evojba{ti. Ne daju}i, u prvi mah, znaka o svojoj pohoti,lukavi namesnik pozva ba{tovana da mu vrt oko palateure|uje, a pored wega stade, malo po malo, i ono dvojemladih k sebi prizivati.No, uvidev{i kolika je qubav Marijanina spram bujnostasalog mladi}a i razabrav{i za wegovu `equ da po-tra`i oca, pokloni mu kowa i oru`je i stade ga nago-varati da u svet po|e – govore}i kako ~ovek saznawe osvome poreklu mora imati i obe}avaju}i da }e on ve-renicu wegovu kao k}er paziti i sa~uvati je do wegovogpovratka. ^estiti mladi}, ne mogav{i takvim ku{wamaodoleti, posle mnogo suza i vatrenih obe}awa, vinu sejednog lepog dana na kowa i odjaha u beli svet, s tim da senajdaqe za godinu dana vrati – na{ao oca, ne na{ao – anamesnik obe}a kako }e tada, u svojoj palati, rasko{noven~awe za dvoje mladenaca da priredi.Nije mladi}, razume se, stigao daleko da odja{e, a lukavi

14 Miladin [evarli}

namesnik uvu~e se, kao zmija, u ba{tovanov vrt i saleteprelepu Marijanu da je obqubi, nude}i joj srebra i zlatai svakojakog blaga zemaqskog. Nesre}na devica brawa{ese koliko je mogla, a kada vide da je namesnik ne}epustiti dok svoju pohotu ne zadovoqi i da joj od wegovesile nema spasa ni odbrane, potr~a u jezero i u wemu seutopi.Ba{tovan je posle poludeo i zavr{io u ludoj ku}i, no pretoga je podmetnuo vatru koja je za jednu no} progutalapalatu zajedno sa namesnikom.Pri~a jo{ ka`e da se Marijana, u no}ima mladog meseca,mo`e videti kako s kraja na kraj jezera prelazi po vodihode}i, a, ponekad, i pokraj izvora. ^eka verenika, kojise jo{ nije vratio, da s wim izvor o~isti i vrt, kakav jenekada pored izvora rastao, ponovo zasadi.

MAJSTOR: Sva{ta! Nisam ni znao da takve pri~e postoje u na{emnarodu.(Pauza)Puni{ mi glavu tim bapskim pri~ama!

ZAHARIJE: Onako mi do{lo, sokole, vaqda zbog onog hodawa povodi.

MAJSTOR: Neprosve}en si ti, Zaharije, zaostao.

ZAHARIJE: Jesam, moj komandante.

MAJSTOR: I pun si, brate, tih praznoverica.

Na vratima se pojavi I Telohraniteq – Bolni~ar. U|e, obi|e radwu,prowu{ka po }o{kovima pa iza|e. Majstor i Zaharije ska~u sa stolica.

MAJSTOR: Vidi kako me zamaja!

U|e II Telohraniteq – Bolni~ar. Za wim Predsednik op{tine, i, najzad,ponovo I Telohraniteq – Bolni~ar. Predsednik se rukuje s Majstorom,Zaharije pritr~i da mu prihvati {e{ir i da mu skine sako.

PREDSEDNIK: Dobro vam jutro, majstori moji!

MAJSTOR: Dobro jutro `elim.

ZAHARIJE: Kako ste spavali no}as, predsedni~e na{ dobri?

Sme{taju Predsednika u stolicu. Sve vreme ne prastaju da posluju okowega. Zaharije mu stavqa ubrus oko vrata, priprema penu, itd. Majstoro{tri brija~. I Telohraniteq – Bolni~ar ostaje da stoji kraj vrata. IITelohraniteq – Bolni~ar seda u jedan ugao. Majka unosi kafu i rakiju zaPredsednika.

Du{evna bolnica 15

PREDSEDNIK: Spavao sam tvrdo i probudite se ~io i oran za novi dan.Dok sam prolazio ulicama na{ega gradi}a, hitaju}i da seprepustim va{im ve{tim rukama, moje dobro raspolo-`ewe produbilo se jo{ vi{e. Kako je lepo prole}nojutro! Sunce {tedro obasjava na{u Bawu, radnici spesmom u fabriku hrle, seqaci u prepunim kolima plo-dove rada svoga na trg dovoze, de~ica na{a za loptomposkakuju veselo, a sna{e jedre mirisni hlebac iz pekaredomovima svojim odnose.@iveli, dragi moji sugra|ani!

Iskapi rakijicu i vra}a ~a{u na poslu`avnik koji Majka dr`i pred wim.

MAJKA: Samo vi nama da po`ivite, predsedni~e!(Izlazi sa poslu`avnikom)

ZAHARIJE: Sto godina! Najmawe sto godina da po`ivite, na radostna{u i napredak!

PREDSEDNIK: Vide}emo, vide}emo! Medicina svakim danom krupnimkoracima napreduje, u okvirima na{eg op{teg... jel ta-ko... Prema tome, ko zna...

ZAHARIJE: A da li biste, predsedni~e moj dobri, s opro{tewem, iglavicu oprali?

PREDSEDNIK: Misli{? Ako se ba{ mora... A mo`da bi i Majstor dapogleda? Da li va{e iskusno oko, Majstore, nalazi da je~as kucnuo?

MAJSTOR: Pa... rekao bih da jeste

PREDSEDNIK: Sad, {ta je – tu je. Nego, o~i mi oti~u. Da nije to odalkohola. Pa, ne mogu ni ja ba{... A vi, Majstore, ni{tane govorite! Radosnu vest nam ne saop{tavate.

MAJSTOR: Ne znam na {ta mislite, predsedni~e.

PREDSEDNIK: Pa, danas vam se posinak sa studija vra}a.

MAJSTOR: Da ga niste i vi sawali, predsedni~e?

PREDSEDNIK: Molim?

MAJSTOR: Nije se javio, mangup. A ovi ga svi po ku}i sawaju.

PREDSEDNIK: Ah, duhovito... Pa vaqda mi brinemo o na{im qudima?Seo je u brzi... Kad be{e?

II T – B: (Ustaje i referi{e)Seo je u brzi u tri i sedamnaest, a sti`e, s obzirom naplanirano zaka{wewe, u {est ~etresdva. O~ekujemo gaovde u sedam nula nula.

16 Miladin [evarli}

PREDSEDNIK: Eto vidite!

MAJSTOR: Zna~i, ipak je istina! Mangup jedan. I da se on meni nejavi.

PREDSEDNIK: Dobro, de, ne}e se izgubiti.

ZAHARIJE: A sad glavicu, s dopu{tewem, da nasapuwamo, predsed-ni~e dobri!

Zaharije sapuwa Predsedniku glavu. Majstor vadi sat.

PREDSEDNIK: Sad }e on, ni{ta vi ne brinite.

Na vratima se pojavquje Mihailo, vuku}i veliki kofer.

MAJSTOR: Pa dobro, Mihailo, postoji telefon, telegraf...

MIHAILO: Ne quti se, tata, hteo sam da vas iznenadim.

MAJSTOR: Mangupe jedan...

Mihailo spusti kofer na sred sobe, hitaju}i Majstoru u zagrqaj. Pred-sednik je digao glavu niz koju se cedi sapunica.

ZAHARIJE: Mihailo, slatki moj sokole!(Grli ga)Hodi predsednika na{eg dobrog da pozdravi{!

PREDSEDNIK: Stigao, zna~i, {kolac, inteligent. Pa dobrodo{ao uBawu, mom~e!

MIHAILO: Hvala, predsedni~e.

PREDSEDNIK: (Razgleda ga)I ti si sad, zna~i, doktor?

MIHAILO: Lekar...

PREDSEDNIK: Ako, ako, i takvi su nama potrebni. Evo, meni o~ine{to... Moja supruga smatra da je to od alkohola. [ta timisli{?

MIHAILO: Pa... ne bih u ovom trenutku ba{ mogao...

PREDSEDNIK: Dobro, de! Pustimo to. Postoje va`nije stvari. Mi smotebe ovde ~ekali... Dobro. Razgovara}emo.(Sapunica mu se cedi niz lice)Eto, i na{a Bawa sad kora~a putevima op{teg napretka.Oca tvog pokojnog pamtim ja dobro. Mla|an sam bio tada,kao kurir vezu sam odr`avao sa {tabom, ali pamtim.Kolibica ispod Vra`jeg kamena... U Bawi neprijateq.On dolazi, na ~elu svojih hrabrih strelaca, prepad naBawu spremaju... Uz wega Majstor na{, pobratim i sa-borac prvi.

Du{evna bolnica 17

ZAHARIJE: A ja sam u kolibici vatru lo`io, predsedni~e moj dobri.

PREDSEDNIK: Ajde, ajde, znamo mi tebe dobro!(Mihailu)E, tako, Do|i do mene. Svako mo`e da bude koristan, pa iinteligent. Ako je po{ten.(Pipa ko{uqu, na koju mu se cedi sapunica s glave)Ho}emo li mi ovo, bogamu, sa zavr{avamo?

Predsednik se okre}e i seda na stolicu. Mihailo podi`e svoj kofer.Kofer se otvara. Ispostavqa se da u wemu nije bilo ni~ega osim kwiga.Kwige se raspu po podu.

I T – B: (Drugome)Same kwige! Ovaj mora da je lud.

MRAK

18 Miladin [evarli}

II

Ve~era.

MAJSTOR: Jeste, borio sam se! Pa {ta? Vratio se i pravo kodstakloresca. On se nije borio. Dobro; ali, imao je ne{tozaostalog stakla u podrumu. Pa smo mi, lepo, zastaklilina{u radwu, jer, razume}ete, stakla su bila polupana,po{to je bio rat.A ovaj ovde, Zaharije, dobio je metlu u {ake.

ZAHARIJE: Jeste, jeste, komandante moj dobri, metlu si ti meniprvoga dana u {ake tutnuo.

MAJSTOR: Jakako! A sad, daj da otvorimo ono {to smo zape~atilikad je Mihailo na studije odlazio.

ZAHARIJE: Odmah, odmah, sokole moj!

MAJSTOR: Sipaj, Zaharije! Dobro ti meni do{ao, moj Mihailo.(Pije)Imam ja sva ta odlikovawa, nije to problem. Ajde, do-nesi, da vide deca.

MAJKA: Nemoj opet da ih vadimo, ko Boga te molim!

MAJSTOR: Ho}u da vide deca. Nije to sramota. Nemam ja ~ega da sestidim, a najmawe svoga zanata. Ja sam wima rekao: dragimoji, bila mi je ~ast da se borim sa vama, ali sad trebaovaj zapu{teni narod urediti, pod{i{ati, izbrijati,izmiti. Ama, na}i}emo mi drugog berberina, ka`u oni, atebe }emo za direktora fabrike. Sramota je da ti gegulepo Bawi podbrijava{ i da |ilko{ima subotom masnukosurinu pere{. Pardon, ka`em ja, za prawe kose zadu-`en je moj pomo}nik Zaharije. Kod mene se zna za red.

ZAHARIJE: Jes, tako je, moj komandante vrli!

MAJSTOR: A {to se brijawa ti~e, ja to najboqe u Bawi i celojokolini raditi umem, pa je red, onda, da to ja i ~inim, ane da neki drvodeqa narod guli, a ja da, opet, radimne{to {to raditi ne znam.Tako ja wima odse~em, i tako se mi u qubavi razi|emo.(Naliva vina)Srce mi je puno, deco moja, kad vas vidim tako izrasle,stasale. Ponosim se {to sam vas ovim svojim rukama naput izveo i na~inio od vas ~asne i po{tene qude. Ako je

Du{evna bolnica 19

tako, onda je i moja borba imala smisla i trud moj jenagra|en.A mislim da bi i moj pobratim, neka mu je laka zemqa,bio zadovoqan. Wegov i moj Mihailo, koga mi je usamrtnom ~asu na du{u stavio, evo, postade prvi doktor uovoj na{oj Bawi.Jo{ }u vam i ovo re}i, a vi mi ne zamerite: ja znam da sevi volite ne samo kao brat i sestra. Znam i ne protivimse tome. Znajte da mi ni{ta ne}e biti milije nego da vasvidim sre}ne. @iveli!

ZAHARIJE: (Bri{u}i suze)Kako je to dirqivo, moj komandante dobri!

MAJSTOR: A sad na po~inak da krenemo. I Mihailo na{ treba da seodmori. Pridr`i me, Zaharije...

ZAHARIJE: Hajde, hajde, samo se ti osloni, sokole...

Izlaze.

MAJKA: Direktor fabrike! Jes, jes! Nudili su ko {to su nudili iovom }aknutom Zahariju.([apu}e ne{to Mariji, zatim poqubi Mihaila u kosu)Paun moj lepi!

Iza|e. Marija pritr~i i obaspe Mihaila poqupcima.

MARIJA: Hajdemo u moju sobu. Mama smatra da treba da se strpimodo ven~awa, ali ja sam se ba{ u`elela.

MIHAILO: Zna{ o ~emu sam ma{tao posledwih meseci?

MARIJA: Pa... nadam se da poga|am.

MIHAILO: O tome da ovde podignem bawu.

MARIJA: [ta da podigne{?

MIHAILO: Bawu. Le~ili{te.

MARIJA: A, to. Fino.... Ho}emo li?

MIHAILO: Zna{ ono mesto koje se zove Marijanina voda, ili se, bar,nekad tako zvalo?

MARIJA: Ono gde je |ubri{te?

MIHAILO: Sada je |ubri{te, ali nekada nije bilo. Za{to se ovajgrad uop{te zove Bawa? Logi~no, zove se tako jer je tu,nekada, zaista bila bawa.

MARIJA: Mo`e biti. Oni su sad ve} legli, mislim, ako ti je zbogwih neprijatno.

20 Miladin [evarli}

MIHAILO: [ta, mo`e biti! Ja sam prou~io literaturu, pun koferkwiga sam dovukao!Jo{ u najstarijim zapisima pomiwe se taj lekoviti iz-vor. U rimsko doba, tu je, zaista, bila bawa. Pa, doskorasu, jo{, seqaci ovamo dolazili i le~ili se, onako, nasvoju ruku. Zvali su to mesto Marijanina voda, jer po-stoji legenda o devojci koja je tu, nekada, `ivela i poslese utopila u jezeru. U literaturi se samo pomiwe, aliZaharije nam je tu pri~u pri~ao kad smo bili deca, se}a{se?

MARIJA: Ne se}am se.

MIHAILO: I ja sam bio zaboravio, ali, kad sam po~eo da mislim obawi, samo mi se vratilo. Dakle, ta Marijana `ivela jepored izvora, u prekrasnom vrtu... Uglavnom, sada jeizvor zatrpan. Ne znam za{to. Sve je puno |ubreta. Niseqaka vi{e nema. Dobro, wih je, ionako, sve mawe. Ublizini se nalaze stare kne`eve {tale. U wima smo senekada, se}a{ se... Evo, idem. Veoma lepo zdawe. Dodu{e,polusru{eno, ali dalo bi se popraviti. Malo, po malo,podigli bismo bawu, a zatim odmarali{te. Okolo bismozasadili prekrasan vrt. Raj bi se mogao napraviti. To-liko sam ma{tao o tome da sam po~eo i da sawam.Naro~ito vrt. Zamisli, jedanput sam sawao i Marijanu.Mora biti da je ona, jer u pri~i se govori o tim vr-tovima...(Marija demonstrativno izlazi)Evo, evo, dolazim!(Hita za wom)

MRAK

Du{evna bolnica 21

III

Predsednik op{tine i Ministar za narodno zdravqe razgledaju kne`eve{tale. U pratwi dvojice Telohraniteqa – Bolni~ara.

MINISTAR: Lepo vam je ovde. Dosta se izgradilo od kad sam posledwiput bio. A jesam li ja ranije ovamo dolazio?

PREDSEDNIK: Niste, gospodine ministre, tojest, kako da ne! Vi{eputa.

MINISTAR: Prolaze}i automobilom kroz va{e podru~je, video samkoliki ste napredak ostvarili. Tamo gde su nekada bilepuste oranice i kukuruzi{ta, ni~u sada divne dvosprat-nice i trospratnice, a u samoj Bawi, vidim, imate velikurobnu ku}u i soliter u centru.

PREDSEDNIK: Jeste videli? Trudimo se da ne zaostanemo za drugima.

MINISTAR: Ako, ako... Uf! Toliko sam umoran. Zar smo ba{ moralida izlazimo na teren?

PREDSEDNIK: Ba{ i nismo morali, ali vi ste sami izrazili `equ...

MINISTAR: A, da! Onda dobro! [ta je, dakle, zadatak na{eg savre-menog zdravstva? Na{e savremeno zdravstvo je jedan odnajbitnijih vidova borbe za narodni integritet. I sre-}u, ako ho}ete.A du{evno zdravqe va`nije je od svega. Jer, {ta raditi snarodom, pitam ja vas, ako nekontrolisano po~ne daodstupa od datog modela du{evnog zdravqa? Ne mo`emodozvoliti, vaqda, da svako stvara svoju privatnu slikusveta? Zato je tu preventiva od izvanredne va`nosti. Otome, tako|e, morate voditi brigu. Razumete?

PREDSEDNIK: Razumem! O preventivi moramo voditi brigu. Evo, to suvam te {tale.

MINISTAR: Kakve, sad, {tale?

PREDSEDNIK: Pa, kne`eve {tale, koje smo po{li da vidimo.

MINISTAR: A, da.

PREDSEDNIK: Knez je, kao {to vam je verovatno poznato, voleo dobrekowe i lepe `ene.

MINISTAR: I bio je u pravu, ja da vam ka`em!

22 Miladin [evarli}

PREDSEDNIK: Te je dr`ao velike {tale i veliki harem. Harem je biona drugom mestu. Nama su zapale samo {tale. Dodu{e, sadsu polusru{ene, kao {to i sami mo`ete da se uverite,ali, smatram da je lokacija veoma zgodna. Mesto je izvangrada, povu~eno, {to je, koliko sam shvatio, veoma va`no.

MINISTAR: Da, da. Dobro, jedna osredwa investicija bi}e dovoqna daposlu`e svojoj novoj, progresivnoj svrsi. Pa, ne}emo im,sad, vaqda, hotele graditi. CDZ }e ulo`iti jedan deosredstava, a vi }ete podupreti iz op{tinskog buyeta.

PREDSEDNIK: Na{ buyet je, kao {to sami mo`ete zamisliti, tawi negoikad.

MINISTAR: Ja vas razumem. Ali, svi smo u istim govnima. A ovo jestvar od prioritetnog zna~aja. Ina~e, donosimo zakon ododatnom porezu, pa }emo gledati da uzmemo odatle.

PREDSEDNIK: E, to je, onda, ve} druga stvar.

MINISTAR: Javi}u vam ja. Uf! Toliko sam umoran. Da se mi, polako,spustimo do automobila. A kakav je program za ve~eras?

PREDSEDNIK: Kako vi ka`ete. @elite li kurve ili ho}ete da sepo{teno napijete?

MINISTAR: Pa... ne znam ni sam. Mo`da je, ipak, boqe da se napijemko ~ovek.

MRAK

Du{evna bolnica 23

IV

^aj kod Predsednika op{tine. Servira}e Telohraniteqi – Bolni~ari,pa }e se, zatim, povu}i.

PREDSEDNIKOVICA: Ah, to je, zna~i, na{ mladi doktor koji voli da~ita! U Bawi se, ovih dana, samo o tome govori.A vi sad, sigurno, prezirete nas, obi~ne pa-lan~ane.

MIHAILO: Naprotiv, gospo|o, ~eznuo sam da se vratim uzavi~aj.

PREDSEDNIKOVICA: Zavi~aj! Ah, kako je to romanti~no!

PREDSEDNIK: Mihailo je na{e dete. Patriota. Ustvari, detepalog patriote. A i wegova sirota mati jestradala u ratu. Dali su `ivote da nama budeboqe....

PREDSEDNIKOVICA: Kako je to lepo! Kako romanti~no!

PREDSEDNIK: Mihailo je, moglo bi se re}i, {ti}enik na{eop{tine.

PREDSEDNIKOVICA: Sa mlekom ili rumom?

MIHAILO: Molim?

PREDSEDNIKOVICA: O, kako je on {armantno rasejan! Ka`u da je toodlika umnih qudi.

PREDSEDNIK: Razume se, s rumom.

PREDSEDNIKOVICA: Za mladog gospodina s rumom, za nas s mlekom,kao i obi~no.I, kako stoji stvar s na{om savremenom medi-cinom, dragi doktore?

MIHAILO: [ta da vam ka`em, gospo|o... Devedeset odstosavremenih bolesti predstavqaju posledicu ne-prirodnih uslova `ivota...

PREDSEDNIKOVICA: No, dobro, nije va`no. A kako ste se zabavqalitamo u prestonici?

PREDSEDNIK: Na{a savremena medicina svakoga dana, u sva-kom pogledu, sve vi{e napreduje. Na{ radni~ovek }e uskoro `iveti mo`da i trista, ~e-tristo godina...

24 Miladin [evarli}

PREDSEDNIKOVICA: Jo{ malo ruma?

MIHAILO: Mislim da u na{em mestu postoje sjajni pri-rodni uslovi. @eleo sam da se {to pre vratim,kako bih...

PREDSEDNIKOVICA: U ovu rupu? Ba{ ste ludi, doktore!

PREDSEDNIK: Nemoj tako, draga... Na{ region obiluje toli-kim prirodnim lepotama.

MIHAILO: I ne samo to! Pazite: nadmorska visina iznaddvesta pedeset...

PREDSEDNIKOVICA: Pa {ta s tim, doktore?

MIHAILO: Zatim, ne zaboravite jezero!

PREDSEDNIK: Jeste, sve to doprinosi.

MIHAILO: Umerena vla`nost tla, bujna flora, belogo-rica i crnogorica. Stabilna vazdu{na stru-jawa. Okean naj~istijeg kiseonika!

PREDSEDNIK: Vidi{, draga!

MIHAILO: A izvor nismo ni spomenuli!

PREDSEDNIK: Nismo. Kakav izvor?

MIHAILO: Jo{ od rimskog doba pomiwe se u ovom mestu...

PREDSEDNIKOVICA: Ovde su bili stari Rimqani?

MIHAILO: Jo{ od rimskog doba pomiwe se u na{em mestulekoviti izvor. Zato se mesto i zove Bawa.

PREDSEDNIKOVICA: Ah, stvarno, to je o~igledno u vezi! A za{to sadovde nema nikakve bawe?

MIHAILO: To sam ba{ i hteo...

Ulazi II Telohraniteq – Bolni~ar.

II T – B: Predsedni~e, telefon.

PREDSEDNIK: Ko je to sad, bogamu, kad pijem ~aj?

II T – B: Iz kabineta za narodno zdravqe.

PREDSEDNIK: Izvinite, dr`avni poslovi.

Izlazi sa II Telohraniteqem – Bolni~arem.

MIHAILO: Zna~i, jo{ Rimqani su uo~ili prednosti...

Du{evna bolnica 25

PREDSEDNIKOVICA: Kako izgleda qubavni `ivot u prestonici, dok-tore?

MIHAILO: Molim?

PREDSEDNIKOVICA: Kako to rade prestoni~ke `enice?

MIHAILO: Pa...

PREDSEDNIKOVICA: Da vi niste, mo`da...? ^ula sam da je to sad umodi. A znate li kako su radili stari Rim-qani?(Gleda ga. On se snebiva)Mu{karac bi le`ao na le|ima, a `ena bi gajahala. Tako bi i s vama, izgleda, trebalo ra-diti, doktore... Jo{ malo ~aja?

Ulazi Predsednik, trqaju}i ruke.

PREDSEDNIK: Dobre vesti! Investicija za na{ projekat jeodobrena. Mihailo, sine, prelazimo na stvar!

PREDSEDNIKOVICA: Vodi}ete dosadne mu{ke razgovore? Ja se, onda,sa zadovoqstvom povla~im. Doktore, do|itenam jo{ koji put na ~aj, vi ste tako zabavan gost.

Izlazi.

PREDSEDNIK: A sad, ja i ti da drmnemo po jednu.(Sipa dve pune, vodene ~a{e ruma i stavqa nasto)Ona smatra da mi od toga oti~u kapci. Gluposti!

MIHAILO: Ne, ne, hvala, ja ne bih to nikako mogao.

PREDSEDNIK: Kao ho}e{.(Iskapi, jednu za drugom, obe ~a{e ruma)

MIHAILO: Dakle, jo{ u vreme starih Rimqana...

PREDSEDNIK: Slu{aj sine! Mi ovde s tobom ozbiqno ra~una-mo. Tu je bio ministar za narodno zdravqe,veoma drag ~ovek, o svemu smo razgovarali...Ali, {to mo`e da popije! I ja mogu, ali, brate,ono je ~udo... Ti zna{ od kakve je va`nostinarodno zdravqe za op{ti napredak.

MIHAILO: Znam, predsedni~e, zato sam i mislio, jer jo{Rimqani su shvatili da taj izvor mo`e...

26 Miladin [evarli}

PREDSEDNIK: Ti si, bre, tvrdoglav ko kow!(Naspe punu vodenu ~a{u ruma i iskapi)A du{evno zdravqe naroda predstavqa najvi{i izrazop{te zdravstvene situacije. Stoga je, na visokom mestu,doneta odluka da se u na{em gradu osnuje du{evna bol-nica koja }e biti glavni rasadnik narodnog zdravqa uovom kraju. Jel zna{ one stare kne`eve {tale?

MIHAILO: Znam, tamo smo se, kao deca...

PREDSEDNIK: O tome }emo drugi put!

MIHAILO: Ali, jo{ stari Rimqani su, na tom mestu....

PREDSEDNIK: Dakle, du{evna bolnica }e biti u tim {talama. Tvojzadatak je da se ukqu~i{ u rad te nove zdravstveneustanove.

MIHAILO: Kako mislite...? U ludnici da budem!

PREDSEDNIK: Da. Kao lekar, naravno.

MIHAILO: Znam, ali, kako mislite... Ja nisam psihijatar!

PREDSEDNIK: Opet on! Prava si picajzla, sine! To je zato {to nepije{. Potrebno je, ipak, da u ludnici bude neki lekar.Dodu{e, bi}e tu jo{ jedan doktor iz prestonice, ali on}e se zadr`ati samo dok se stvar ne uhoda. A ti }e{ toonda preuzeti u svoje ruke. Nama su potrebni novi kad-rovi.

MIHAILO: Bawu da vodim, to bih mogao, ali... ludnicu...

PREDSEDNIK: Ni{ta lak{e. Program terapije svim du{evnim boles-nicima redovno {aqe Centar za du{evno zdravqe; ti tunema{ {ta da brine{.

MIHAILO: Otkud oni mogu, postoje razli~iti slu~ajevi...

PREDSEDNIK: Bez brige! CDZ brine o svemu.Postojala je, prvobitno, intencija da se program te-rapije {aqe, direktno, u svaku ku}u, samo tu ne bi moglada se ostvari stru~na kontrola. Zato je re{eno da se, usvakom op{tinskom mestu, osnuje du{evna bolnica krozkoju bi, teorijski, trebalo postepeno da pro|e celapopulacija toga kraja. To je, za sada, ipak, nemogu}e, ali,~ini se koliko se mo`e.O~ekujemo, sine, da i ti da{ doprinos razvitku rodnogakraja.

MRAK

Du{evna bolnica 27

V

Berbernica. Majka pere prozore. Zaharije sedi na berberskoj stolici.Pije rakiju i ~ita iz velike kwige koju dr`i na kolenima.

ZAHARIJE: “Proroci tvoji prorokova{e ti la`i i bezumqe, i neotkriva{e bezakowa tvojega da bi odvratili ropstvotvoje; nego ti kaziva{e utvare la`ne i koje }e te pro-gnati. I mjesto mirisa bi}e smrad, i mjesto pojasa ras-pojasina, mjesto pletenica }ela, mjesto {irokih skutapripasana vre}a, i mjesto qepote ogorjelina”.

MAJKA: Pa, dobro, Zaharije, brate mili, zar i sada, kada se za ovoslavqe pripremamo...

ZAHARIJE: Tako mi se, snajka moja dobra, otvorilo. A bez bo`je re~ikao i bez rakije te{ko je `iveti na svetu. Do|i, rakijicuqutu da popije{, du{i svojoj da olak{a{...

MAJKA: Za sve~ano otvarawe mora sve da blista. I moga Mihailamora{ da pot{i{a{, da uredi{. On sad postaje va`nali~nost. Mihailo, o Mihailo!

ZAHARIJE: Bi}e sve kako ti ka`e{, du{o slatka.

MAJKA: Mihailo, o Mihailo! Sigurno se opet, siroma, u sobicusvoju s kwigama zatvorio.

Ulazi Mihailo s kwigom u ruci.

MIHAILO: Evo me, majko!

MAJKA: Ti jednako ~ita{, jadni moj sine!

MIHAILO: A {ta drugo da radim, mama?

MAJKA: Zdrav si, mlad si, kako ne zna{, crni sine? Najposle,kako ho}e{. Pazi samo da ti u glavu to ne udari, ko {to jeovom sirotom Zahariju udarilo.

ZAHARIJE: U pravu je mati tvoja, slatki moj Mihailo. Ti sad po-staje{ va`na li~nost. Ne pristoji se da stalno kwige~ita{.

MAJKA: Sedi, sine, da te Zaharije na{ malo pot{i{a i uredi, nemo`e{ tako zarastao na sve~ano otvarawe i}i.

MIHAILO: [ta mi fali ovako? [i{ali ste me ve} pre pet dana.

28 Miladin [evarli}

MAJKA: Treba, treba, sine! Jesi li video kako je predsednik na{kratko pot{i{an? Nisi ti sad makar ko. Majka je sinagajila i odgajila! Sad }e sin moj na po~asnoj tribini dasedi, a majka }e iz prikrajka da gleda i suze radosnice dabri{e.

MIHAILO: Ne preteruj, mama. U pitawu je samo jedna obi~na lud-nica.

MAJKA: Ako, ako, sine! Neka je i ludnica, samo da se ti meni napo~asnu tribinu popne{. A {ta ludnici fali, i to je zaqude. Ne mogu vaqda ludaci slobodno ulicama i}i!Najzad, ne budi nestrpqiv – danas u ludnici, sutra }e{,mo`da, i u op{tini biti.

MIHAILO: Ali, ja sam lekar, mama!

MAJKA: Ako si, sine. Ko ti sve danas na vlasti ne sedi! Na{predsednik, Bog mu dao zdravqa, jedva je dreerski zanatzavr{io. Ako ti je otac lud bio, ti nemoj da bude{. Majkaje sinu ko{uqicu belu ispeglala i kravatu {arenu spre-mila. A odelce tvoje {to si ga na maturskoj sve~anostinosio, eno ga, kao novo, u najlon kesi ga je majka ~uvala,naftalinom zasipala...

MIHAILO: Ja sam zami{qao bawu da otvorim, lekoviti izvor od|ubreta da o~istim, cve}e okolo da zasadim... Raj nazemqi bi tu mogao da se napravi. Jo{ stari Rimqani susa tog izvora vodu pili...

MAJKA: Mani Romqane, sine! kakvi te Romqani sad spopali!

MIHAILO: Ispod zemqe sigurno postoje ostaci rimskih gra|evina.To bismo lepo otkopali, napravili {etali{te izme|uru{evina...

MAJKA: Pameti se prizovi, nije tebe majka gajila da ne~istaciganska mesta otkopava{!

ZAHARIJE: Takav ti je `ivot, mili moj Mihailo... Miruj, miruj, sad}e Zaharije tvoj tebe lepo da potkusi, a ti zbog varqivihobrazina sudbine nemoj da se `esti{, miruj da ti u{i neodse~em, slatki moj sine, kako }e{ na po~asnu tribinubez u{iju i}i. Bawa ili ludnica, sine moj, sad svejedno.Iza bo`jeg lica uvek |avolsko nali~je proviruje. Nemo`e{ se ti, sad, sa svojom sudbinom poga|ati.

MIHAILO: Ma kakva sudbina! Nije ludnica, vaqda, moja sudbina!

Du{evna bolnica 29

ZAHARIJE: Nije, nije, sokole, sve }e to na dobri iza}i, ako Bog da.Sve }e to pro}i. Ni{ta nije ve~no osim imena go-spodweg.

Ulazi Marija u sve~anoj haqini. Vrti se.

MARIJA: Pogledajte, jel mo`e ovo za sve~ano otvarawe? [tamislite?

ZAHARIJE: Krasno, k}eri, krasno... Kao cveti} poqski sa livade,uzbran u sve`e, majsko jutro.

MARIJA: Boje su svetle, radosne, prili~i uz sre}an doga|aj, zarne? Malo sam je potkratila, jo{ samo da se pro{tepuje,pazi, mama, samo sam je pro{pendlala, a i ruke su ti,brate, prqave! [ta ka`e{, Mihailo?

MIHAILO: Pa ne idemo, vaqda, na ven~awe, Marija!

MARIJA: [to, Mi}o? Pa najzad se i u na{em mestu ne{to de{ava.(Poqubi ga zvu~no)Mili moj!(Istr~i)

MAJKA: A bogme i na ven~awe treba misliti...

ZAHARIJE: Treba, treba, kao `drebica je dovoj~ica na{a. A ni Boguto, vaqda, nije mrsko. Pa bismo i ono vince, pod pe~atom{to le`i, otvorili, da se i mi starci malo poradujemo.

Ulazi Majstor, u tesnom crnom odelu punom rupa. Jedan rukav nosi uruci.

MAJSTOR: Pa {ta je ovo, `eno? [ta je ovo!?

MAJKA: (Razgleda)Raspalo se... Pravo da ti ka`em, ja ko velim ti siodsvirao svoje, pa ti ga u naftalin nisam stavqala odkad si, ono, posledwe odlikovawe dobio. Moqci su seovde kostirali dobrih trideset godina.

MAJSTOR: Sad nemam {ta ni za ukop...

MAJKA: A i ugojio si se, brate. Do{o si ko krmak, kad te u tomodelu gledam. [ta bi qudi rekli da te tako, ko cir-kuzanta, ukopavamo?

ZAHARIJE: Pravo ka`e{, mila snajko, kako bi bilo to pred licegospodwe ovakav iza}i.

30 Miladin [evarli}

MAJSTOR: Ipak je to sre}an doga|aj. Do sada nismo imali ni{ta, asada imamo bar ludnicu, Ne{to se, ipak, gradi. Sem toga,sina sam na put izveo. Na {ta }u sad odlikovawa daprika~im?

ZAHARIJE: Pa ima{ onu uniformu, moj sokole, {to ti je iz ratapreostala. Na woj bi i moqci zube polomili. Uniformuti obuci, komandante moj dobri, i odlikovawa na wuprika~i, evo, ja }u ih, sokole, sidolom izglancati, kaosunce jarko da sijaju, neka svima, od muke, o~i poispadaju.A posle te takvog mo`emo i ukopati, da se u uniformiratnoj pred Gospodom di~i{.

MAJSTOR: Ta ti vaqa, Zaharije! Tako neka i bude.

Ulazi I Telohraniteq – Bolni~ar.

I T – B: Nare|ewe iz Op{tine povodom sve~anog otvarawa du-{evne bolnice: na svaku ku}u ista}i barjak, a na prozore{arene }ilime!

MRAK

Du{evna bolnica 31

VI

Sve~ano otvarawe ludnice.

Na sred potpuno prazne scene radnici dovr{avaju tribinu. Tribina jeod greda i dasaka i oni treba da je, zaista, u tom trenutku prave. Ulogeradnika igraju pozori{ni dekorateri. Tokom rada na tribini deko-rateri treba da improvizuju dijalog, tj. da govore i pona{aju se istokao kada, u redovnim okolnostima, postavqaju dekor na scenu. Samo I i IIradnik treba da budu glumci.

Posle zavr{enog posla radnici }e se ume{ati me|u ostale posmatra~esve~anog otvarawa i predstavqa}e narod, {to oni, i ina~e, jesu.

I radnik pravi improvizovano stepeni{te kojim }e se gosti peti natribinu. On izvesno vreme lupa ~eki}em, zatim seda i bri{e znoj.

I RADNIK: Dokle }emo mi wima da gradimo tribine.

III RADNIK: Sve dok ih |avo ne odnese.

II RADNIK: [to, da ne bi i ti malo da se popne{?

I RADNIK: A {to da se ja ne popnem?

II RADNIK: Zato {to si glup i neotesan. Nisi u stawu ni letvu dazakuje{ kako treba.

I RADNIK: Ho}e{ da ka`e{ da su oni boqi?

II RADNIK: Ne znam da li su boqi, znam samo da }e vrat slomiti akostepeni{te bude{ radio tako traqavo.

I RADNIK: Zar sam ja kriv {to su daske trule i jekseri zar|ali!

II RADNIK: Lako ti je sa zdravom japijom graditi, brale! Svestanradnik ima da gradi i sa trulom kao da je zdrava.

I RADNIK: Jebo te ja!

Ulaze I T-B, II T-B i Lekarski pomo}nik. Kako oni u|u, radnici se slo`novrate svome poslu. Prido{lice obilaze okolo i svuda zaviruju.

LEKARSKIPOMO]NIK: [ta, ovi jo{ ni tribinu nisu zavr{ili?

I T – B: Lewo je to, kolega, ko stoka.

II T – B: Br`e malo, bra}o radenici!

32 Miladin [evarli}

LEKARSKIPOMO]NIK: Osmotrite ih samo kako rade bez voqe! Znate, kolega, ta

patolo{ka lenost koja se kod va{ih radenika dade opser-virati, predstavqa, uistinu, idealnu podlogu za klijawedu{evnih aberacija, kao {to su, na primer, dementiaopstructionis, ili, pak, ovoj srodna dementia anarhica. Dajteda malo zavu~emo nos u taj wihov posao!

Sva trojica odlaze do tribine, zagledaju. Radnici vredno rade, ne di`u-}i glave. Odjekuje lupa ~eki}a. II Telohraniteq – Bolni~ar zagledastepeni{te, lupka po wemu, najzad stane da se pewe. Kad stigne skoro dovrha, stepeni{te se, s treskom, sru{i a on se na|e, izubijan, na zemqi,zatrpan kr{em letava i dasaka.

Svi, uko~eno, bez re~i, posmatraju kako se Bolni~ar izvla~i iz kr{a.

II T – B: [ta gledate, jebem li vam sto majki!

I Telohraniteq – Bolni~ar i Lekarski pomo}nik se trude da prikrijusmeh. Radnici pritr~e da onoga di`u. Nastaje gu`va u kojoj se jo{ pone{to od tribine sru{i i jo{ nekoliko qudi popada. I Telohraniteq –Bolni~ar uleti u gu`vu i stane da razmi~e radnike.

I T – B: Odbi! Odbi!

II Telohraniteq – Bolni~ar se pomaqa iz ru{evina, sav krvav. Pipaglavu, bri{e krv. ^isti se. I Telohraniteq – Bolni~ar mu poma`e.Radnici, pokuweni, stoje okolo.

LEKARSKIPOMO]NIK: [tavi{e, kolega, slu~aj uveliko prevazilazi moje di-

jagnosti~ke projekcije. Da li su povrede te`e prirode?Ima li kakve frakture?

I T – B: Tako li se sve~ana tribina gradi, bra}o radenici?

I RADNIK: Pa, kad je trula japija...

II T – B: Vi ste truli, majke vam ga spalim!

I T – B: Ko je pravio stepeni{te?

Duga pauza.

II T – B: (Blago, ali prekorno)Red bi bio, mislim, da se sam javi.

Pauza.

I RADNIK: Ja sam pravio, ali, japija je...

I T – B: A, ti si...

Du{evna bolnica 33

II T – B: (I daqe blago)Ko te pla}a, brale?

I RADNIK: A?

I T – B: Ko te je poslao da na{e slavqe pomra~i{?

II T – B: S kim si povezan?

I T – B: Koga si jo{ zavrbovao?

I RADNIK: [ta je vama? Ja imam malu decu!

II T – B: (@alostivo)A {to ranije nisi mislio na decu, brate? Eto, kakav siti otac, radenik i gra|anin... Verovatno si i ove ~estiteradenike ve} zatrovao.

RADNICI: Nije, nije! Ma, kakvi! Mi smo u redu.

Pauza.

I T – B: Govori, ko te je poslao?([amar)

LEKARSKIPOMO]NIK: Ne, ne, ne! Siroti Hipokratus bi se u grobu prevrnuo!

I T – B: [ta zija{ u mene ko da si s uma si{ao?

LEKARSKIPOMO]NIK: To, to! Sad ste na pravom tragu. Ja govorim, o~i vam

otvaram... Zar niste, kolega, odmah percipirali da jeprimerak devijantan. A deluje i prili~no tupavo. Sad}emo mi dijagnozicu postaviti... Dr`ite pacijenta zagorwe ekstremitete, molim, kako bih mogao da izvr{imokultaciju!

I RADNIK: Pusti me! Upomo}!

LEKARSKIPOMO]NIK: Pa, to je sasvim bezbolno... Mora{ imati poverewa u

mene! Ja sam, u na~elu, tvoj prijateq.(Povla~i mu o~ne kapke)Zakrvavqene vu~je o~i, dobro... Zini!(Vadi iz yepa ka{iku, otvara pacijentu usta)O, kako ti qudi imaju o{tre zube!Slu{aj me pa`qivo i ponovi: tristaosamdesetpet, tri-stadevedesetosam, pethiqadatristatrinaest, osamstope-deset~etiri, devetstoosamdeset{est, ~etiri milijardedevetstopedesetosam miliona trista{ezdesetosam hiqa-da petsto~etrnaest.(Radnik }uti)

34 Miladin [evarli}

Dobro... Zna~i, pa`wa rasejana. Da, da, da... Veoma ozbi-qan slu~aj. Re~ je, drage kolege, o te{kom mani~no-depresivnom oboqewu, poznatom pod imenom aggressioherostraticus absurdum.

I T – B: Jel to zarazno?

LEKARSKIPOMO]NIK: Mo`e da bude. Prati}emo razvoj situacije.

(Vadi, ispod kaputa, luda~ku ko{uqu)A sada }emo mi tebi, prijatequ, da ne ozebe{, ko{uqicunavu}i. Ru~ice, molim!

Navla~e mu ko{uqu. Ovaj se otima.

I RADNIK: Pustite me! Nisam ja lud! Ja imam malu decu!

LEKARSKIPOMO]NIK: Ni{ta se ne boj. Izle~i}emo mi tebe, ro|eni!

(Vadi iz yepa ceduqu i zihernadlu, te mu ka~i ceduqu naluda~ku ko{uqu)Od sada }e{ se odazivati na broj devetstoosamdesethiqada {estopedeset, skra}eno: devetstoosamdeset {e-stopedeset. Tako! Napred mar{! Neka je sa sre}om! Prvipacijent iz va{eg mesta.

Lekarski pomo}nik i II Telohraniteq – Bolni~ar izvode I radnika.

I T – B: A vi, {ta blenete? Na posao!

Radnici prionu na posao. Utr~ava Predsednik op{tine, vezuju}i kravatu.

PREDSEDNIK: Jel gotovo to tamo?(Istr~ava, pa se vra}a, petqaju}i i daqe oko kravate)A gde je muzika? Jel stigla muzika? Lepo sam joj rekao dami ne daje ovu kravatu!(Baca kravatu na zemqu. Prilazi I T-B, cima wegovukravatu)Sa lasti{om? Daj ovamo!(Name{ta je sebi)To je ve} boqe. Da nema{, pri sebi, mali rakije?(I T-B mu daje pqosku. Predsednik dobro povu~e)I, dajte, zavr{avajte to, bogamu!(Izlazi)

I T – B: @ivqe to, `ivqe tamo!

Di`e sa zemqe predsednikovu kravatu, poku{ava da je ve`e. Vadi ogledalceiz yepa, pregleda zube, pquje u {ake, zamazuje kosu, bori se s kravatom.

Du{evna bolnica 35

Ulaze Majstor i Zaharije. Majstor je ispr{en, sve~ano stupa, odeven utesnu uniformu, tu i tamo izjedenu od moqaca, sa nizom odlikovawa nagrudima. Zaharije, u staromodnom crnom odelu, tr~kara uz wega, satubom sidola i krpom, te svome nekada{wem komandantu dovr{avagla~awe ordewa.

ZAHARIJE: Strpi se, sokole, samo jo{ ovaj orden~i} da izgla~am!Neka sinu odli~ja tvoja kao zvezdice nebeske, na ovajsve~ani dan!

Majstor zastaje, dozvoqava da mu zavr{i gla~awe.

MAJSTOR: Jeste, ali uniformu su mi, ipak, moqci izjeli.

ZAHARIJE: Dok su to malo rupa napravili, mnogi je moqac na wojzube polomio, du{om ti jem~im, sokole!

Ulaze Majka, Mihailo i Marija. Mihailo, utegnut u tesnom tegetodelu, sa {irokom, upadqivom kravatom u jarkim bojama. Marija u krat-koj, lepr{avoj, {arenoj haqinici od sintetike. Majka u kostimu, sabelom bluzom. Majka je uhvatila Mihaila pod ruku, a on poku{ava da seizvu~e.

MAJKA: Kako je majka sin~i}a svoga opremila! [ta si se usto-bo~io, sine?

MIHALO: Pusti me, bogati, mama!

MAJKA: A {to se ti stidi{, lepi moj Mihailo? Ho}u da danas svivide ko mi je sin.(Mariji)A ti ga, slobodno, s druge strane poduhvati! Nemamo mi~ega da se stidimo, deco moja slatka.

Marija se, s druge strane, obesi o Mihailovu ruku.

MARIJA: [to si se tako ukrutio, sre}o moja?

MAJSTOR: Ne mogu ~estito ni da je zakop~am!

ZAHARIJE: Uvuci, jo{ malo, stoma~i}, dobri moj komandante!

Prite`e mu opasa~. Majstor ka{qe.

MAJSTOR: Ugu{i}e{ me, Zaharije!

ZAHARIJE: Neka, neka, sokole, sve }e to dobro biti!

MARIJA: Gle, kako krasnu tribinu podi`u!

MAJKA: Na woj }e Mihailo na{ danas da se {epuri. Paun mojlepi!

36 Miladin [evarli}

Ulaze muzi~ari, mar{iraju}i i sviraju}i. To su limeni duva~i i velikibubaw. Ispred wih dirigent, kora~a unazad i ma{e barja~i}em.

I T – B: Ne jo{, ne jo{! Posle }ete da duvate!

ZAHARIJE: Silno li duvaju, sveca im wihovog!

I T – B: Ovde! U vrstu! Ta-ako. Ravnajs! Ravnajs, ti tamo! Tebigovorim, suklato!

Muzi~ari se postrojavaju, tiho isprobavaju instrumente. Radnici kujutribinu i pripremaju {arene tkanine kojima }e je pokriti. Utr~avaPredsednik.

PREDSEDNIK: Muzika? Dobro je. A tribina? Aman, bre, qudi, jel vi toopstruirate na ovaj sve~ani dan? Pa mi zbog vas ovupriredbu pravimo! Sve je to zbog vas, jebo vas otac u dupe,neprosve}eni!

II RADNIK: Radimo, gosin predsednik, ubismo se od rad...

PREDSEDNIK: (I T-B)A ti? [ta si se uskur~io ovde? Gde je bure s vinom, da semoj dobri narod proveseli?

I T – B: Pa, ne znam, ovaj, kakvo bure?

PREDSEDNIK: Kakvo bure? Tr~i tamo, zvrndovre jedan poba~eni, za jaja}u da te obesim kad se ovo narodno slavqe zavr{i!Sikter!(I T-B potr~i)Stani!(Onaj se vrati)Daj onu rakiju ovamo!(I T-B mu daje pqosku s rakijom, pa otr~i)Jebo vas Bog nesposobni!(Pije)Kud mi zapade tako tupav narod!(Primeti Majstora, prilazi mu, razgleda ga)A {to si se ti maskirao? Nisu ovo poklade!

MAJSTOR: Ma, nije, brate, nego tesno mi ono odelo {to sam gaspremio za ukop, a i moqci...

PREDSEDNIK: Zreo si za ukop, jadna ti majka! Do{ao si ovamo da mialuzije pravi{! Demonstracije! Ho}e{ da ka`e{ da semi o biv{im borcima ne staramo, je li? Pogledaj na {tali~i{!

MAJKA: Govorila sam ja wemu...

Predsednik se besno okrene i iza|e.

Du{evna bolnica 37

MAJSTOR: Zaharije, plati}e{ mi za ovo!(Po~iwe da skida odlikovawa i da ih trpa u yepove)

ZAHARIJE: Nevin sam, Bog mi je svedok, sokole moj dobri. Ali, opet,primam greh na du{u.(Poma`e mu da skine odlikovawa)A tako sam ih lepo izglancao...

Lekarski pomo}nik i II Telohraniteq – Bolni~ar uvode, u mar{evskojkoloni, pet-{est ludaka, obu~enih u luda~ke ko{uqe. Me|u wima je i Iradnik. Muzika zasvira tu{.

II T – B: (Pritr~ava i ma{e rukama)Stoj! Stoj! Ko ti je rekao da svira{, some?

Muzika prestaje. Lekarski pomo}nik postrojava ludake s druge stranetribine, preko puta muzike.

LEKARSKIPOMO]NIK: Odeqewe, stoj! Potiqak! Na levo! Na desno ravnajs!

Mirno! Na mestu voqno!

II T – B: (Radnicima)Br`e to pokrivajte!

MARIJA: Ko su ovi, Mihailo?

MIHAILO: Pa, to su du{evni bolesnici, koje su doveli...

MARIJA: Ludaci? A da oni nas ne napadnu, Mihailo? ^ula sam daludaci imaju nat~ove~ansku snagu... Zna~i, ti }e{ wih dale~i{, mili moj? Pa kako }e{ ti to?

MIHAILO: Ni sam ne znam.

Ulaze Predsednik, Ministar za narodno zdravqe, Predsednikovica iDoktor, star~i} s jare}om bradicom i zlatnim cvikerima. II Telohrani-teq – Bolni~ar daje znak muzici. Ova zvasvira sve~anu kora~nicu.

II T – B: @iveo ministar za narodno zdravqe!

SVI: (Ukqu~uju}i i ludake, kojima je Lekarski pomo}nik daoznak)@iveo!!!

Ministar, dobro raspolo`en, otpozdravqa levo i desno. Radnici pani-~no dovr{avaju prekrivawe tribine.

PREDSEDNIK: Izvolite ovuda! Tojest, pardon! Sad }e na{i vredniradenici to da pokriju.(Za sebe)Jeba}u im majku!(Vadi pqosku)@elite li jedno pi}e?

38 Miladin [evarli}

MINISTAR: Ne ovde, zaboga!(Ma{e narodu)

Predsednik se okrene na drugu stranu i trgne jedan gurqaj. Predsedniko-vica mu daje prete}e znake.

DOKTOR: A gde je taj mladi lekar o kome ste mi pri~ali?(Tiho)Dajte to ovamo!(Pije i stavqa pqosku u svoj yep)

PREDSEDNIK: A, tojest, stvarno, gde je? Pa, tu je negde, jebo ga otac,tojest, sad }emo ga dovesti!

Predsednik ma{e Mihailu. Majka i Marija ga guraju, on prilazi, rukuje sesa svima. Radnici, pod nadzorom I Telohraniteqa – Bolni~ara, dovaqajubure s vinom. Tribina je prekrivena. Svi radnici, sada u ulozi publike,staju ispred tribine. Ministar, Predsednik, Predsednikovica, Doktori Mihailo, pewu se na tribinu. Muzika svira, Ministar ma{e narodu.Najzad se sve uti{a. Predsednik se naka{qava, pipa se po yepovima.Najzad, pronalazi zgu`vanu ceduqicu, razvija je.

PREDSEDNIK: Mislim da...(Stavqa nao~are)... otvaraju}i ovaj veli~anstveni zbor, izra`avam mislisvih ovde prisutnih, izra`avaju}i duboko zadovoqstvo{to mi se ukazala ~ast da u na{oj sredini pozdravimna{eg voqenog ministra za narodno zdravqe, koji jedo{ao me|u nas da svojim prisustvom uveli~a slavqekojim na{a op{tina obele`ava svoju novu radnu pobedu –otvarawe du{evne bolnice – pobedu, koja kruni{e siste-matske napore, kako op{tinske uprave tako i celognaroda ovoga kraja, da se uvrstimo u napredna i razvijenapodru~ja i da damo svoj doprinos op{tim naporima da seboqa budu}nost {to pre ostvari – boqa budu}nost, kojojsa ove sve~ane tribine, u ime vas, kli~em!(Aplauz)

I T – B: Za boqu budu}nost triput ura!

SVI: Ura! Ura! Ura!

PREDSEDNIK: A sada molim dragog gosta, slavnoga tvorca na{eg zdrav-stvenog sistema, ~iji se blagotvorni uticaj u narodu ve}uveliko ose}a, da uzme re~.

Du{evna bolnica 39

Aplauz. Povici: `iveo.

MINISTAR: (Elegantnim pokretom negovane ruke, pune prstewa,sti{ava narodno odu{evqewe)Ceweni Predsedni~e, dobri na{ narode, dragi ludaci iostali! @eleo bih, pre svega, da izrazim zadovoqstvo{to mi je, u nizu mojih te{kih i ne uvek prijatnihdr`avni~kih obaveza, pao u deo prijatan zadatak dagovorim na ovom sve~anom skupu, na ovom imponzantnomnarodnom zboru koji, i ovom prilikom, potvr|uje mono-litnost naroda i wegovih legitimnih predstavnika, naj-zad, u ovom divnom trenutku kojim }e biti krunisanizajedni~ki napori Centra za du{evno zdravqe i va{enapredne op{tine.

II T – B: @iveo na{ slavni Centar za du{evno zdravqe!

SVI: @iveo!!!

MINISTAR: O ovom sre}nom doga|aju, kada smo se okupili ovde daproslavimo jo{ jednu radnu pobedu, ja ne `elim da go-vorim drugoja~ije negoli u kontekstu na{eg op{teg dru-{tvenog razvitka i ubrzanog napretka, koji, na svimpoqima, u svakom pogledu, krupnim koracima ostvaruje-mo, i ~iji je ovaj doga|aj samo jedan deo, samo deo u celinina{ih monolitnih stremqewa koja imaju za ciq defi-nitivnu sre}u na{eg naroda.(Aplauz)Ceweni Predsedni~e, dobri na{ narode, dragi ludaci iostali! Vi znate da nama nije bilo lako. Trebalo je prvoo~istiti Augijeve {tale od |ubreta pro{losti, kako bise otvorio prostor za novu, humanu istoriju, ~ije zlatnestranice mi, svi zajedno, ispisujemo. Kao i svakoga dana,i danas mi ispisujemo jednu od takvih stranica. A kakobismo sve to postigli bez du{evnog zdravqa...

I T – B: Za du{evno zdravqe svih na{ih gra|ana triput ura!

SVI: Ura! Ura! Ura!

MINISTAR: ... bez du{evnog zdravqa ovoga naroda, koji je, u te{kimtrenucima pro{losti i sada{wosti, pokazivao, najve-}im svojim delom, zdrav smisao za ciqeve za koje smo semi gore zalagali.Dozvolite mi, zato, ceweni Predsedni~e, dobri na{narode, dragi ludaci i ostali, da u ovom sve~anom trenut-ku, u svoje ime i u ime svih vas, izgovorim skromnu za-

40 Miladin [evarli}

hvalu na{em Centru za du{evno zdravqe koji, nesebi~noi danono}no, bdi nad du{ama svih na{ih gra|ana – nadtom ne`nom i kvarqivom supstancom, izlo`enom napa-dajima, dodu{e, pora`enih ali neumornih neprijateqaspreda i straga, koji, u ovom trenutku, ponovo di`u glavu,ujediweni u svojim mra~nim, ru{ila~kim ciqevima.A ja im, sa ovog mesta, poru~ujem da mi ne}emo tole-risati wihovo rovarewe u na{im redovima, i da }emoenergi~no za{tititi du{evno zdravqe na{ih po{tenihi dobrih sugra|ana!(Aplauz)Jer, {ta je va`nije, ceweni Predsedni~e, dobri na{narode, dragi ludaci i ostali, {ta je va`nije od du-{evnog zdravqa jednog naroda?

I T – B: Ni{ta!

MINISTAR: Ta~no! Ni{ta nije va`nije od toga, jer samo du{evnozdrav narod mo`e da sa~uva u svojoj svesti neiskvarenusliku sveta koju smo mi stvorili, i koja, ni po koju cenu,pa ni najskupqu, ne sme biti dovedena u pitawe!

Aplauz. Uzvici: Tako je!

MINISTAR: Zbog toga smo pristupili izgradwi mre`e du{evnihbolnica, od kojih }e svaka, pa i va{a, pod budnim okomCentra za du{evno zdravqe, predstavqati nerazorivibastion na{eg monolitnog pogleda na svet.

II T – B: Sa du{evnim bolnicama u nove pobede!

SVI: Ura!!!

MINISTAR: Nesagledive su prednosti koje du{evne bolnice donosenarodu. Narod }e iz ovih le~ili{ta izlaziti du{evnopreporo|en i o~i{}en, sposoban da se ukqu~i u tokovekojima se mi odlu~no i sigurno kre}emo ka sre}nojbudu}nosti. @iveli!

Freneti~an aplauz. Povici: @iveo! Ministar otpozdravqa blagona-klono i dostojanstveno se osmehuju}i. Na kraju i sam aplaudira razdra-ganom narodu.

PREDSEDNIK: Zahvaqujem na{em genijalnom duhovnom vo|i. Hvala naiskrenim, toplim re~ima i brizi za na{ prosperitet isre}u! Va{ dolazak osta}e zlatnim slovima zapisan uzavi~ajnoj istoriji ovoga regiona.(Aplauz)

Du{evna bolnica 41

Tako|e, koristim priliku da predlo`im da se jednommermernom spomen plo~om, koja }e biti uzidana u za-vi~ajni muzej, obele`i ovaj istorijski datum, kao i da sepusti u promet dvostruka serija zlatnih i srebrnihzna~aka sa likom na{ega dragog ministra.(Aplauz)

MINISTAR: Nemojte, bogamu, to }e biti preterano!

PREDSEDNIK: ^ujete li glas naroda?

MINISTAR: Samo da znate da je to protiv moje voqe. I ovoga putapovinujem se voqi ve}ine.

PREDSEDNIK: Hvala! Od srca hvala u ime svih na{ih sugra|ana.(Kada se aplauz sti{a)A sada, dozvolite mi da vam ukratko predstavim uva-`enog doktora koji je do{ao iz Prestonice da svojimstru~nim znawem, iskustvom i oprobanim zalagawem,pomogne da ova korisna ustanova kod nas za`ivi. U tome}e mu pomagati na{ mladi doktor Mihailo, koga svidobro znate. Mi smo wega poslali u Prestonicu na {ko-lovawe, kako bi se pripremio za taj odgovorni i te{kizadatak. I evo, on je tamo doktorirao iz oblasti dru-{tvene psihijatrije i bi}e, nadamo se, pouzdan saradniksvome iskusnom kolegi. Pozdravimo burnim aplauzomovu dvojicu stru~waka!

Aplauz. Naro~ito burno aplaudira Mihailova porodica.

MARIJA: Mama, vidi ga kako je lep!

MAJKA: Suze mi od sre}e teku!

MAJSTOR: Moj Mihailo!

ZAHARIJE: Kao sivi soko...

PREDSEDNIK: A sada – na kraju zvani~nog toka ove sve~anosti, koja }e usvome drugom delu imati na programu narodno veseqe, zakoju smo priliku, iz op{tinskih sredstava, obezbedililepu koli~inu alkoholnih pi}a,(Spontani aplauz)dajem re~ na{em cewenom Doktoru. Doktore, izvolite!(Gurka ga)

DOKTOR: (Koji je, sve vreme, kri{om potezao iz pqoske)Molim? A, da! Evo, sad }u ja...(Zakop~ava sako, stupa nesigurno napred)

42 Miladin [evarli}

Prema najnovijim dostignu}ima teorije o dru{tvu, dru-{tvena psihijatrija smatra se krunom svih dru{tvenihnauka, ap i svih nauka uop{te. Ona ~ak i duboko posrnuleosobe, primenom metoda intenzivne du{evne higijene,uspeva da pretvori u konstruktivne ~lanove zajednice.Dozvolite da vam predstavim `ivi primer svojih re~i.Pred vama se nalaze moji dugogodi{wi pacijenti, kojesam, iz sada ve} preoptere}ene prestoni~ke du{evnebolnice, doveo da budu jezgro ove novoosnovane zdrav-stvene ustanove, koja }e se, razume se, vremenom {iriti,na dobro i sre}u svih nas.Ona se, {tavi{e, ve} nezadr`ivo {iri! Ako pa`qivijezagledate ~lanove ovog malog, simpati~nog kolektiva,uo~i}ete jedno vama poznato lice. Ludnica ve} hvatakorena u va{oj sredini. ^estitam!Pogledajte, samo, moje pacijente! Prime}ujete li kako sawihovih lica zra~i blagotvorno dejstvo terapije, ~iji seprogram redovno priprema u Centru za du{evno zdrav-qe? Zapa`ate li nepomu}enu vedrinu koja se razliva izwihovih pogleda, uperenih prema budu}nosti?

I T – B: @ivela na{a du{evna terapija!

SVI: @ivela!!!

DOKTOR: Oni }e, tako|e, uveli~ati ovo narodno slavqe, tako {to}e otpevati jednu pesmicu. Ta qupka pesmica pokazujewihov do`ivqaj terapije, koju su oni ve} prihvatili kaona~in `ivota. Ovom malom numerom, koji su sami smi-slili, oni }e izraziti zadovoqstvo {to se nalaze uva{oj sredini.

Aplauz.

LEKARSKIPOMO]NIK: (Daje intonaciju)

La-la-la-la.... Muziku, molim!(Diriguje)

HOR LUDAKA: Novog uma zora svi}eVeseli se svako bi}eMrak s o~iju nama spadaZapevajmo uglas sadaZapevajmo uglas sadaLudnica je na{a nada

Du{evna bolnica 43

Terapija, `eqa `ivaTo je na{a perspektivaTo je sila progresivnaNa{oj du{i hrana divnaNa{oj du{i hrana divnaMajka na{a kolektivna

PREDSEDNIK: Bravo! Bravo! Aplauz za na{e simpati~ne ludake!(Aplauz)A sada, narodno veseqe, sa muzikom i alkoholom! Mu-zika, kolo! Veselo, veselo! Raspali! Opa!

Muzika zasvira kolo. Gosti silaze s tribine. Otvara se bure s vinom.Prva ~a{a se to~i za Ministra, koji se kuca s Predsednikom.

Zatim nastaje jagma oko bureta, gungula, veseqe.

Porodica grli Mihaila.

Muzika svira sve ja~e, sve `ivqe, sve zaglu{nije, vino se lije, narodpodvriskuje.

Najzad se svi hvataju u kolo, koje se vije kao zmija, u ritmu pomamnihudaraca u veliki bubaw.

KRAJ PRVOG DELA

44 Miladin [evarli}

VII

U du{evnoj bolnici. Ulaze ludaci, jedan po jedan, pra}eni I i II Telo-hraniteqem – Bolni~arem. Dolaze do svojih klupa.

I T – B: Odeqewe stoj! Na levo krug! Kape skini! Sedi.

Ludaci sedaju. Ulazi Lekarski pomo}nik. Ludaci ustaju.

LEKARSKIPOMO]NIK: Sedi!

Ludaci sedaju.

LEKARSKIPOMO]NIK: Nastavi}emo sa duhovnim ve`bama. Da li ste spremni?

LUDACI: Jesmo!

LEKARSKIPOMO]NIK: Prvo }emo zavr{iti zapo~eti program usmenih sastava.

Ulazi Mihailo. Ludaci ustaju.

MIHAILO: Sedite, sedite, molim vas!

Ludaci sedaju.

LEKARSKIPOMO]NIK: (Ustaje)

To ste vi, profesore! Izvolite! Evo, ba{ prelazimo nausmene sastave.

MIHAILO: A gde je Doktor?

LEKARSKIPOMO]NIK: Evo, izvolite ovde!

(Ustupa mu svoje mesto i odmah nastavqa, ne daju}i muvremena da progovori)Program usmenih sastava predstavqa temeq individual-nih napora koje svaki du{evni bolesnik mora ulagati uokviru na{e terapije. Ova samoinicijativa pacijenata,koju u le~ewu koristimo, ovo oslawawe na vlastite snagebolesinika – snage kojih oni, bez pomo}i na{e terapije,nikada ne bi postali svesni – ima za ciq da u wimaprobudi izgubqeno samopouzdawe i da wihovo eventual-no ozdravqewe postavi na sigurne i trajne osnove.

MIHAILO: A Doktor...?

Du{evna bolnica 45

LEKARSKIPOMO]NIK: Po~iwemo! Jeste li spremni!

LUDACI: Jesmo!

LEKARSKIPOMO]NIK: Devetstoosamdeset {estopedeset!

I RADNIK: Izvolite!(Ustaje)

LEKARSKIPOMO]NIK: Za dana{wi usmeni sastav imao si da obradi{ slede}u

temu: “Koreni moga ludila i napori koje ~inim da gapobedim”.(Pauza)No? [ta je? Po~ni!

I RADNIK: Na{a op{tina postigla je, u prethodnom periodu, zna-~ajne rezultate zahvaquju}i naporima svih na{ih dru-{tvenih snaga, naro~ito...

LEKARSKIPOMO]NIK: ^ekaj, ~ekaj, {estopedeset! To nije to. Polako. Kon-

centri{i se.

Velika pauza.

I RADNIK: Jo{ od najranijeg detiwstva...

LEKARSKIPOMO]NIK: To je. Nastavi!

I RADNIK: Jo{ od najranijeg detiwstva ose}ao sam rascepqenostsvoje li~nosti na dve polovine. Jedna je te`ila da dâiskreni doprinos op{tem dobru i napretku, dok je drugapokazivala destruktivne simptome svojeglavosti, mrzo-voqe i zlobe. Prvu polovinu nazivamo svetlom a drugutamnom.Borba svetlosti i mraka u mome, od detiwstva, poreme}e-nom umu nastavqala se kroz ceo kasniji `ivot, pra}enate{kim glavoboqama, stalnim sukobima sa samim sobom,kao i sa {irom dru{tvenom zajednicom, dok, na kraju,nije kulminirala potpunim pomra~ewem svesti, kadasam, tokom nedavnih, sve~anih doga|aja u na{em mestu,izazvao nemili, neprijateqski ispad.Tragi~nom ishodu moje, do tada hroni~ne, bolesti – koja,me|utim, nije pokazivala tako burne, akutne simptome –doprineo je negativan uticaj {to ga je na mene sistemat-

46 Miladin [evarli}

ski vr{ila nekolicina mojih drugova, koji su svakeve~eri odr`avali konspirativne sstanke u kr~mi “Koddivqe ma~ke”, kamufliraju}i svoju mra~nu delatnostnavodnim u`ivawem u alkoholnim pi}ima. Wihova ime-na glase...

LEKARSKIPOMO]NIK: (Blago, pedago{ki)

Ne}emo tako. Nomina sunt odiosa. Imenima }emo se ba-viti kasnije, u posebnoj seansi. Nastavi!

I RADNIK: Jo{ od najranijeg detiwstva...

LEKARSKIPOMO]NIK: Ne od po~etka! Rekao sam: nastavi!

Pauza.

I RADNIK: Jo{ od najranijeg detiwstva...

LEKARSKIPOMO]NIK: (Blago ali zabrinuto)

Ne vaqa, {estopedeset, ne vaqa... Te{ko }e i}i s tobom.Ali, uprkos svojoj te{koj bolesti...

I RADNIK: Ali, uprkos svojoj te{koj bolesti, jo{ ne gubim nadu uozdravqewe jer, iznad svega, `elim da budem koristan~lan {ire dru{tvene zajednice. Ovu divnu nadu svako-dnevno mi uliva stru~no osobqe moderne du{evne bol-nice “Bawa”.Oslawaju}i se na wihovu pomo} i negu, da}u sve od sebekako bih borbu izme|u svetlosti i mraka, koja se u mojojbolesnoj du{i jo{ uvek vodi, uspe{no okon~ao defi-nitivnom pobedom svetlosti i kako bih, jednoga dana,mogao da budem od koristi na{oj zajednici koja, krupnimkoracima, neprekidno kora~a...

LEKARSKIPOMO]NIK: Dobro je, dobro je. Sedi!

A sada – po{to za boqu budu}nost nije dovoqna samomonolitna svest, ve} i ~eli~ne mi{ice – tri minutatelesnih ve`bi!

II T – B: Mirno! U vrstu zbor! Na levo! Tr~e}im korakom napredmar{!

Tr~e oko pozornice.

MIHAILO: A gde je, molim vas, Doktor?

Du{evna bolnica 47

Lekarski pomo}nik, prave}i se da nije ~uo, odlazi prema ludacima.

II T – B: Odeqewe stoj! Potiqak!

LEKARSKIPOMO]NIK: Va`i li to i za tepe, [esto~etrdesetdevet? Za{to red

ne po{tuje{? Mora{ sam ~initi napore da prigu{i{ tedestruktivne porive u sebi. Nastavite!

II T – B: Na levo! Lezi – dig se! Lezi – dig se! Lezi – dig se! Lezi –dig se! Lezi – dig se! Lezi – dig se! Lezi – dig se! Lezi –dig se! Lezi – dig se! Lezi – dig se! Lezi – dig se! Mirno!Na desno! Tr~e}im korakom na svoja mesta!

Zauzimaju svoja mesta.

LEKARSKIPOMO]NIK: A sada, posle ovog intermeca, koji je na{im mi{icama

dao gipkosti a na{em mozgu kiseonika, prelazimo, lakoosve`eni, na drugi deo na{eg dana{weg terapijskog pro-grama, koji se zasniva na mehanizmu prve asocijacije.U ovom kovertu, {to smo ga netom dobili, qubazno{}uCentra za du{evno zdravqe, nalazi se spisak karakte-risti~nih i svima dobro poznatih pojmova. Va{ zadatakbi}e da, na svaki ponu|eni pojam, date kolektivan, usme-ni odgovor, zasnovan na prvoj asocijaciji koja }e pro-leteti kroz va{u bolesnu svest.(Mihailu)Molim vas, obratite pa`wu, doktore! Smisao ovog kon-trolnog testa jeste da ustanovi stepen akceleracije,odnosno, retardacije procesa izle~ewa.(Ludacima)Opustite se! Prepustite se prvoj, slobodnoj asocijaciji.Samo spontano, spontano, molim! Od toga zavisi uspehtesta. Jeste li spremni?

LUDACI: Jesmo!

LEKARSKIPOMO]NIK: Po~iwemo!

(^ita)Pro{lost!

LUDACI: Mra~na!

LEKARSKIPOMO]NIK: Bli`a pro{lost!

LUDACI: Slavna!

48 Miladin [evarli}

LEKARSKIPOMO]NIK: Sada{wost!

LUDACI: Radna!

LEKARSKIPOMO]NIK: Budu}nost!

LUDACI: Svetla!

LEKARSKIPOMO]NIK: Duh!

LUDACI: Kolektivan!

LEKARSKIPOMO]NIK: Dobro je, dobro je!

(Sa blago{}u i strpqewem)A ti, [esto~etrdesetdevet? Samo otvara{ usta... Za-{to?(Pauza)Za{to? Tebi, tebi govorim!(Pauza)Idemo daqe!(^ita)Narod!

LUDACI: Slobodan!

LEKARSKIPOMO]NIK: Radni ~ovek!

LUDACI: Sre}an!

LEKARSKIPOMO]NIK: Put!

LUDACI: Jedan!

LEKARSKIPOMO]NIK: Svest!

LUDACI: Monolitna!

LEKARSKIPOMO]NIK: Hvala, to bi bilo sve.

([eta, razmi{qa)Sumiraju}i, ad hoc, rezultate testa, moram da ka`em daose}am veliko zadovoqstvo zbog va{eg napretka.No, moje zadovoqstvo muti jedna nemila pojedinost kojakvari, {tavi{e – moram to, sa `aqewem, re}i – poni-

Du{evna bolnica 49

{tava va{ sjajni rezultat. Jer, test je uspe{an samo akomanifestujete jedinstvenu, kolektivnu ispravnost u mi-{qewu. U ovom slu~aju, jedan nesavestan pojedinac po-remetio je, poni{tio ~asne napore va{eg kolektiva.O tebi, o tebi govorim, [esto~etrdesetdevet! A i nasve~anom otvarawu nisi pevao, samo si otvarao usta.Da ste bili jedinstveni, da ste pokazali uspeh na ovometestu, dobili biste zaslu`enu nagradu: pola sata odmorai pravo na porciju kompota od suvih {qiva. Ovako,na`alost...Ostavqam vama, da sami, u svome kolektivu, re{ite ovajslu~aj.

Ludaci ska~u na svoga druga koji je sabotirao i po~iwu da ga tuku,{utiraju, gaze. Mihailo krikne...

MIHAILO: Ne! [ta to radite, zaboga!

... i poleti da ih razdvoji, ali ga ludaci, sa nekoliko udaraca obore nazemqu i nastave obra~un sa svojim nesavesnim kolegom. Lekarski po-mo}nik i I i II Telohraniteq – Bolni~ar priska~u, podi`u Mihaila,bri{u mu krvavo lice maramicom, popravqaju odelo, glade, sipaju u ustarakiju, ne obra}aju}i, pritom, pa`wu na ludake.

LEKARSKIPOMO]NIK: O, Bo`e! Jeste li povre|eni, profesore? ^ekajte, sad

}emo mi to da obri{emo, tako, tako, samo mirno, samomirno... Kravatu da popravimo, ta-ko! Ni{ta, ni{ta,va`no je da nema frakture. Sad }emo mi vas na nogepostaviti... Drhte, drhte... Mali stres, nije to ni{ta...Evo, u fotequ }emo vas posaditi... Gucnite, samo guc-nite... Ta-ko!(Telohraniteqima – Bolni~arima)Preuzmite pacijente!

II T – B: U vrstu zbor!(Ludaci prestaju da se tuku te se postroje)Na levo! Napred mar{!

Telohraniteqi – Bolni~ari i ludaci izlaze.

LEKARSKIPOMO]NIK: Eto, vidite! Ne sme se tako, profesore... Oprostite,

tako brzopleto. To su vam te{ki slu~ajevi. Najboqe je dase strpite dok se ne prilagodite, dok ne steknete izvesnoiskustvo.

MIHAILO: Ni{ta ja ne znam! @elim smesta kod Doktora!

50 Miladin [evarli}

LEKARSKIPOMO]NIK: Nema potrebe. Stavi}emo mi dva-tri flaster~i}a i bi}e

sve u redu.

MIHAILO: Ni istorije bolesti nisam dobio na uvid!

LEKARSKIPOMO]NIK: Ne smete se sad naprezati, samo mirno, polako...

MIHAILO: Ne, ja idem pravo kod Predsednika!

LEKARSKIPOMO]NIK: Morate odspavati, odmoriti se...

MIHAILO: On mora saznati {ta se ovde doga|a!

LEKARSKIPOMO]NIK: A sad }u vas u va{u sobicu povesti da se odmorite, ne, ne ,

ni re~i, bledi ste i kolena vam jo{ klecaju... Znate, kad~ovek do|e u ludnicu, neophodan je izvestan period pri-lago|avawa. A vi ste ~ovek ne`an, osetqiv, mo`da,mal~ice labilan, morate se odmoriti...

Izvodi Mihaila.

MRAK

Du{evna bolnica 51

VIII

U ludnici. I Telohraniteq – Bolni~ar spava na stolu, izuven, pokrivenpo glavi ra{irenim novinama. Kao uzglavqe slu`i mu hrpa naslaganihfascikli. Ulazi Mihailo, obazire se oko sebe, primeti I Telohraniteqa– Bolni~ara. Energi~no mu prilazi.

MIHAILO: Molim vas da se odmah probudite! ^ujete li {ta samrekao?(Drma ga, ovaje ne reaguje)Ovo je prevr{ilo svaku meru. Dobro, ludnica, u redu!Znam da je ludnica. Ali, sve ima svoje granice. Granice!^ujete li!(Drma ga)Granice!

I Telohraniteq – Bolni~ar se lagano budi, sklawa novine, gleda na sat,zeva, seda, ~e{e se sawivo ispod razdrqewe ko{uqe.

I T – B: To ste vi, doktore... A za{to ne spavate?

MIHAILO: @elim da iza|em odavde. Za{to su sva vrata zakqu~ana?

I T – B: Takav je ku}ni red.

MIHAILO: Ali ne, vaqda, i za lekarsko osobqe!

I T – B: A i {ta }ete napoqu?

MIHAILO: @elim smesta da iza|em odavde! ^ujete li?

I T – B: Izvinite, takvi su propisi. Imate izlaz nedeqom.

MIHAILO: Gde je Doktor? Od kada sam stupio na du`nost nisam gavideo! Vodite me Doktoru!

I T – B: To ne mo`e.

MIHAILO: Kako, ne mo`e?

I T – B: Doktor ne prima.

MIHAILO: A gde su nestali pacijenti?

I T – B: Pacijenti su pod zemqom.

MIHAILO: Pod zemqom?

I T – B: Rade u bolni~kom rudniku.

MIHAILO: Bolni~ki rudnik? U okolini nema nikakvog rudnika. Ja,bar, poznajem ovaj kraj.

I T – B: Pa, eto, da prostite, ne mo`e se nikada sve znati.

52 Miladin [evarli}

MIHAILO: Ne razumem {ta rade u rudniku...

I T – B: To je deo wihove normalne terapije.

MIHAILO: Vama je to normalno?

I T – B: To je za wihovo dobro. Znate ono: mens sana in corporesano. Kako da izmenimo sadr`aj wihove obolele psiheako ih ne podvrgnemo radikalnom tretmanu?

MIHAILO: Ja nisam video jo{ ni istorije bolesti!

I T – B:: Oprostite, ali po istorijama bolesti se ne sme wu-{kati.(Stavqa fascikle u kasu i ho}e da je zakqu~a)

MIHAILO: Ovo je stvarno prava ludnica! Dajte mi te istorije!^ujete li! Dajte ovamo to!

Poku{ava da mu otme. I Telohraniteq – Bolni~ar jednom rukom zadr`a-va Mihaila a drugom pritiska alarmno zvono. Dotr~i Lekarski po-mo}nik.

LEKARSKIPOMO]NIK: [ta je bilo?

I T – B: Napao me fizi~ki. Poku{ao je da na silu ostvari uvid ustrogo poverqive dokumente.

MIHAILO: Da li je on lud, o ~emu on pri~a!?

LEKARSKIPOMO]NIK: Doktore, ja vas razumem... Ne, ne, ni re~i! Potpuno. Vi

ste ~ovek osetqiv, usudi}u se da dodam i mal~ice ner-vozan. Oprostite {to ja uzimam slobodu... Savetujem dase odmorite, mo`da jedno malo bolovawe...

MIHAILO: Kakvo bolovawe? Ja sam potpuno zdrav! Ko ste vi, uop-{te...?

LEKARSKIPOMO]NIK: Potpuno? Ali, zar ne vidite kako vam ruke drhte?

MIHAILO: @elim smesta da iza|em odavde. Ho}u napoqe!

LEKARSKIPOMO]NIK: Evo, ja }u vam bolovawe otvoriti. Ima}ete vremena da

razmislite, da steknete ispravniji sud o naporima kojemi ovde ~inimo... Shvatite to kao prijateqski savet. Jerja sam, u na~elu, va{ prijateq. Pa videli ste s kakvompredano{}u ve}ina pacijenata prihvata na{u terapiju...

Du{evna bolnica 53

MIHAILO: Ho}u napoqe!!!

Ulazi Doktor, nesigurno kora~aju}i, sa fla{om kowaka u ruci. On jerazbaru{en, razdrqen, uma{}en, podbuo. Prilazi polako, bunovno gledaoko sebe. Najzad se sporo, blagim glasom, obrati Lekarskom pomo}niku.

DOKTOR: Ostavite nas...

LEKARSKIPOMO]NIK: Ali, Doktore...

DOKTOR: Budite qubazni.

LEKARSKIPOMO]NIK: U redu! Ali, bi}u u blizini.

Izlazi sa Bolni~arem. Doktor se umorno spu{ta u fotequ koja stojikraj stola. Sporim pokretom obara novine na pod. Iz yepa vadi dve~a{ice, stavqa ih na sto i naliva u wih kowaka. Gleda Mihaila.

DOKTOR: [ta je, sine?

MIHAILO: Doktore, {ta je ovo?

DOKTOR: (Iskapi ~a{icu)Koje?

MIHAILO: Pa, sve ovo!

DOKTOR: Ludnica, sine, zar ne vidi{?

MIHAILO: Vidim... ali, ja to nisam tako zami{qao.

DOKTOR: (Ponovo puni svoju ~a{icu)Uzmi jednu ~a{icu! Dobro }e ti ~initi. [aqu mi re-dovno iz Centra za du{evno zdravqe. Znaju da volim.(Popije)Prava medicina!

MIHAILO: Pre svega, treba pustiti qude da slobodno idu okolo...

DOKTOR: Divni su mladala~ki snovi... Oni, neosporno, na izvestanna~in, oplemewuju du{u.(Pauza)Ti si, ~ujem, medicinu zavr{io, s tobom vaqda, ne trebapo~iwati od azbuke.

MIHAILO: Ja nemam nikakvog kontakta s pacijentima!

DOKTOR: [ta }e ti kontakt s tim ludacima, sine? Ni{ta ti oni,pod milim Bogom, ne shvataju. Sem toga, uop{te se neperu. Smrde!

MIHAILO: Wih treba le~iti!

54 Miladin [evarli}

DOKTOR: Pa, le~e ih, sine, le~e ih...

MIHAILO: One gorile!?

DOKTOR: Nemoj biti na kraj srca. To su qudi prosti, neobra-zovani, oni ~ine koliko mogu...

MIHAILO: A {ta vi radite?

DOKTOR: Dok sam budan, najvi{e volim da gledam kroz prozor. Ipolako pijuckam. Kad do|em do pola bo~ice, obi~nozadremam. Predve~e se probudim, bo~icu dovr{im, pa seopet u slatko Morfejevo okriqe vratim.

MIHAILO: Kapiju dr`e zakqu~anu!

DOKTOR: Mo`e{ iza}i u nedequ, sine. A i kuda bi izlazio?

MIHAILO: Imam verenicu.

DOKTOR: A, verenicu! [to odmah ne ka`e{? Dove{}emo ovamo iverenicu.

MIHAILO: Sem toga, izvinite, ja moram da odem Predsedniku...

DOKTOR: Kao stariji i iskusniji kolega, moram ti re}i, sine, dapreterana mentalna aktivnost predstavqa, ve}, pred-vorje ludila... ^ekaj, imao sam ovde, negde, par~e ko-basice... Ja, kad se mentalno napre`em, odmah ogladnim.Nema jo{ mnogo, ali je vrlo dobra.(Pretura po yepovima)To mi {aqu ovi iz Centra. Znaju da volim da pojedem. A,evo je!(Izvadi kobasicu uvijenu u hartiju, lomi je)Poslu`i se!(Jede)

MIHAILO: Ja sam, znate, zami{qao da ovde bawu osnujem, rajskevrtove da zasadim... Da qudi u svetlim odelima, `ene ucvetnim haqinama {etaju, kiselu vodu da piju, da izme|uanti~kih ru{evina umne i vesele razgovore vode...

DOKTOR: Uzmi malo kobasice, prija}e ti!(Sipa, pije, jede)I kod mlade`i, kao i kod ludaka, javqa se izvesnopatolo{ko neprihvatawe stvarnosti – a kako je stvar-nost jedna i nedeqiva – zna~i, `ivota.(Pije)Kad boqe pogleda{, {ta je i taj na{ `ivot? Ni{ta! A i{ta bi ti to, kao, hteo?

Du{evna bolnica 55

MIHAILO: Pa, rekao sam vam: bawu, pravu bawu, a ne ludnicu, podimenom “Bawa”. Rajske vrtove mislio sam da zasadim...

DOKTOR: Dobro, dobro, to smo ve} ~uli.

MIHAILO: A, mo`da, Predsednik i ne zna. Ne mo`e ni on, ~ovek, daima uvid u sve...

DOKTOR: Ne ka`em, i ja sam nekada imao svoje bube...(Sipa)Pet godina sam bio i pacijent jedne od na{ih du{evnihbolnica. I po{to je terapija na mene pozitivno de-lovala... Ti ne}e{?(Pije)

MIHAILO: Doktore, tamo proma~e neko! Neka `enska prilika...

DOKTOR: Mi ne dr`imo bolni~arke, sine. Ovde radi iskqu~ivomu{ko osobqe.

MIHAILO: Ali, video sam je. Video sam je! Imala je plavu, raspu-{tenu kosu...

DOKTOR: Sad jo{ i raspu{tena kosa! Ja obi~no vidim pacove ibuba{vabe.

MIHAILO: Ali, kad vam ka`em da sam je video!

DOKTOR: (Zeva)Ne{to mi se pridremalo...(Polako se di`e, stavqa ~a{ice u yep. Uzima zaostalopar~e kobasice)Stvarno ne}e{?(Vrati i wega u yep. Uzme bocu)Morfej me u svoje carstvo zove!

Lagano odgega napoqe. Mihailo gleda za wim.

MRAK

56 Miladin [evarli}

IX

U ludnici. I i II Telohraniteq – Bolni~ar uvode ludaka 649, ~vrstoutegnutog u luda~ku ko{uqu. Unose ove}u posudu sa te~no{}u.

II T – B: Uf, ala je ovo te{ko!

I T – B: Vidi{ kakve probleme pravi{? Ajde, sam reci, zar nijeboqe da bude{ razuman, kao ostali?(Ludak }uti)Voli{ da nas mu~i{, je li?(Cima ga za bradu)

II T – B: Pusti ga. Ne mo`e on da shvati na taj na~in.

I T – B: Pa, ja poku{avam onako, qudski...

II T – B: Ka`em ti da ne vredi, to do wegove bolesne svesti neprodire. Prodire samo intenzivna terapija. To je pro-vereno.(Sipa rakije)Zdravo bio!

I T – B: @iveli!

Popiju. opet sipaju.

I T – B: A ~varaka, onih, nema?

II T – B: Nema.

I T – B: ^upa me, na prazan stomak.

II T – B: Ima tamo neke salame.

I T – B: Da donesem?

II T – B: Uze}emo posle. Daj da svr{imo s ovim. Zdravo bio!

I T – B: @iveli!

II T – B: Da po~nemo s terapijom. Slu{aj prethodna uputstva:radi}emo test prve asocijacije. Ponavqa}emo sve dok nebude{ dao pravilne odgovore. Opusti se. Na svaki zadatpojam odgovara}e{ asocijacijom koja ti prva padne napamet. Zna~i, spontano. Po~iwemo!Pro{lost?(Nema reakcije)Bli`a pro{lost?Sada{wost?Budu}nost?Duh?Narod?

Du{evna bolnica 57

I T – B: Ne vredi. Odbija da ozdravi.

II T – B: Idemo iz po~etka. Pro{lost!

Nema reakcije. II Telohraniteq – Bolni~ar daje znak. I Telohraniteq –Bolni~ar gura ludaku glavu u vodu. Podr`i pa izvadi.

II T – B: Pro{lost?(Nema odgovora)Pro{lost?!

Nema odgovora. II Telohraniteq – Bolni~ar daje znak. I Telohraniteq –Bolni~ar gura ludaku glavu u vodu i dr`i du`e. Ovaj po~iwe da se gu{i.

I T – B: Kao da ima {krge, jebo ga sveti Alimpije!(Vadi mu glavu)

II T – B: Pro{lost?

Ludak je izobli~en, ali ne odgovara. I Telohraniteq – Bolni~ar muponovo gurne glavu u vodu i dr`i je dok se ludak, koji se uzaludno koprca,skoro ne ugu{i.

I T – B: Vala, sad ima da ozdravi!(Vadi mu glavu)

II T – B: Pro{lost?

Ludak se gu{i, krkqa, jedva di{e. Skoro je udavqen.

II T – B: Pro{lost?

Ludak }uti, jo{ uvek se gu{i. II Telohraniteq – Bolni~ar daje znak.

I T – B: Yaba je to... Nema on ni trunke zdrave svest.(Gurne mu glavu)

LUDAK: (Krkqa kroz vodu)Mra~na...

II T – B: Jesi video?

I T – B: Alal vera! Ja sam mislio, on je skroz pomra~en.

II T – B: Kod du{evnih bolesnika uglavnom nema neizle~ivihslu~ajeva. Zdravo bilo!

I T – B: @iveli! Svaka ~ast.

II T – B: Imam ja sa wima iskustva. Ako stvarno misli{ da impomogne{, mora{ da bude{ uporan. Idemo daqe! Bli`apro{lost?

Lupawe na vratima.

I T – B: Ko je sad to?

58 Miladin [evarli}

II T – B: Jebi mi oca ako to nije ovaj na{ lekar.

Lupawe.

I T – B: Kako misle da le~imo qude, ako nam {aqu takve?

Lupawe.

II T – B: Zbiqa radimo pod nemogu}im uslovima...

I Telohraniteq – Bolni~ar otvara vrata. Ulazi Mihailo.

MIHAILO: [ta radite s tim ~ovekom?

I T – B: Le~imo ga, doktore!

II T – B: Intenzivna terapija. To je onaj slu~aj, znate, [esto~e-trdesetdevet. Oponentia dementis acuta. Kriti~no stawewegovog zdravqa zahteva dodatni tretman.

MIHAILO: Kako ga le~ite?

II T – B: Ovako.(Pokazuje pokretom ruke)

MIHAILO: Kako?

II T – B: Pa, ovako!(Gura ludaku glavu pod vodu)

MIHAILO: Pustite ga! Pustite ga! ^ujete li {ta sam rekao?

II T – B: Drugi lek wima ne poma`e, doktore!

I daqe dr`i ludaku glavu pod vodom.

MRAK

Du{evna bolnica 59

X

^aj kod Predsednika op{tine. Predsednik, Predsednikovica. Slu`i IITelohraniteq – Bolni~ar. Upada Mihailo usplahiren.

PREDSEDNIKOVICA: O, koga to vidimo!

MIHAILO: Oprostite {to ovako upadam. Jedva sam uspeoda se probijem do vas. Shvatam, vi ste zauzeti,ali...

PREDSEDNIKOVICA: Jo{ jednu {oqu za gospodina!(Mihailu)Jel be{e s rumom?

MIHAILO: Molim? To je neodlo`no! Ja moram da vas in-formi{em...

PREDSEDNIKOVICA: Opet ista dra`esna rasejanost. Kako je to sim-pati~no!

PREDSEDNIK: Pa, dobro, bogamu, gde si ti? Sedi, sedi samo!

PREDSEDNIKOVICA: Zbiqa, za{to nikad ne do|ete k nama na ~aj? Viznate koliko se mi radujemo gostima.

MIHAILO: Ne pu{taju me.

PREDSEDNIK: Ma hajde, molim te, {ta pri~a{!

PREDSEDNIKOVICA: Kako je to zgodno! Duhovito!

MIHAILO: Vi ne znate! Tamo je sve zakqu~ano!

II Telohraniteq – Bolni~ar servira Mihailu ~aj. Mihailo ga tek tadaprepozna. Gleda ga zapaweno i upla{eno.

PREDSEDNIKOVICA: Hvala, mo`ete i}i!

II Telohraniteq – Bolni~ar se nakloni i iza|e.

MIHAILO: Svojim o~ima sam video kad je davio pacijenta!Zove se [esto~etrdesetdevet.

PREDSEDNIK: Molim?

MIHAILO: Pacijent! Tako se zove.

PREDSEDNIKOVICA: Sva{ta!

PREDSEDNIK: Zna{, sine, kod osetqivih qudi, tokom periodaprilago|avawa, ponekad do|e i do malog nerv-nog rastrojstva, to se de{ava. Poslu`i se, od-li~an je!

60 Miladin [evarli}

PREDSEDNIKOVICA: Jo{ malo ruma? Moj suprug to uvek uzima kad jerastrojen, dodu{e, kri{om, jer zna da ja nevolim...

MIHAILO: Nisam ja rastrojen! Ko vam je to rekao?

PREDSEDNIK: Ma, dobro, dobro...

PREDSEDNIKOVICA: Pustite, sva{ta vam qudi pri~aju!

MIHAILO: Znate li vi {ta oni rade?

PREDSEDNIKOVICA: Oh, {ta? Pri~ajte!

MIHAILO: Pre svega, treba qudima skinuti luda~ke ko-{uqe i pustiti ih da slobodno idu okolo...

PREDSEDNIK: No, ~uj, a mo`da da ti, ipak, uzme{ bolovawe,dok se malo ne prilagodi{?

MIHAILO: Ne}u bolovawe! Nisam ja bolestan!

PREDSEDNIK: (Blago)Nemoj da vi~e{, sine.

MIHAILO: Izvinite, ali sve to na mene deluje.

PREDSEDNIKOVICA: Mal~ice je, mo`da, on, ipak, rastrojen. Samomal~ice. Ali, to deluje tako {armantno.

PREDSEDNIK: Neprilago|eni se ne mogu {etati okolo, sine.Humano ustrojstvo na{ih du{evnih bolnicasastoji se u tome {to se, putem du{evne te-rapije, ti nesre}nici prevaspitavaju kako bise, jednoga dana, mogli vratiti me|u svoje milei drage; svojoj de~ici, majkama, sestrama...

PREDSEDNIKOVICA: Kako si to sad lepo rekao, dragi!

MIHAILO: Wima bi odgovarala ova nadmorska visina. Alizato moraju biti na vazduhu. Dobro, kad ve}nismo vrtove mogli, ali i kroz {umu se mo`e{etati, ili po obali jezera...

PREDSEDNIK: Mi gradimo novi svet, zvet zdravqa i napretka,svet u kome }e, jednoga dana, svi biti nor-malni...

MIHAILO: Kupawe u lekovitom izvoru pomoglo bi im dana|u mir u du{i...

PREDSEDNIK: Ali, kako da budu normalni ako ih mi ne le-~imo? A to se posti`e upornom, dugotrajnom,sistematskom terapijom, koja wihovu svest po-stepeno preobra`ava...

Du{evna bolnica 61

MIHAILO: Za{to, ipak, ne bismo otkopali taj izvor, tonije te{ko, samo |ubre treba ukloniti... Sa togizvora svi bismo mogli vode piti!

PREDSEDNIK: A kada svet budemo preobrazili, kada sve pa-cijente budemo izle~ili, tada }emo ukinutiludnice i svuda }emo osnovati bawe, po kojima}e se mirni i zdravi gra|ani kao veseli mravirazmileti, te u domovima odmora ferije ili,pak, vedre stara~ke dane provoditi.

PREDSEDNIKOVICA: Ah, kako je to divna, kako ~arobna vizija, dra-gi! Zar ne, doktore?

MIHAILO: Ne, predsedni~e! Odmah! Odmah kapije otkqu-~ati, zidove sru{iti, rajske vrtove zasaditi,izvor od |ubreta o~istiti, luda~ke ko{uqepacijentima skinuti i pustiti ih da se leko-vite vode napiju! Za{to da ~ekamo? Odmah!

PREDSEDNIK: Qudi su nesavr{eni, sine; prvo ih moramo le-~iti, du{e wihove posrnule preobraziti... A itebi malo bolovawe savetujem, sine.

MIHAILO: Ali, za{to, ja nisam bolestan!

Predsednik i Predsednikovica ustaju.

PREDSEDNIK: Da se odmori{, da se prilagodi{ malo... Posle}e sve lak{e i}i.

PREDSEDNIKOVICA: Zdravqe se mora ~uvati, doktore. Oporavite se{to pre, pa nam se vratite. Nedostaja}ete nam.Bili ste tako prijatan gost na ~aju. I po-zdravite, neizostavno, va{u qupku verenicu!

Predsednik i wegova supruga izlaze dr`e}i se podruku. S druge straneulaze I i II Telohraniteq – Bolni~ar. Shvatamo da ta prostorija – bezobzira na tri foteqe i sto~i} za kojim se, malo~as, pio ~aj – pred-stavqa dobro nam poznati ambijent ludnice.

Bolni~ari prilaze. Mihailo se povla~i ka vratima kroz koja iza|ePredsednik sa suprugom. Bolni~ari se }ute}i pribli`avaju. Mihailodolazi do vrata. Vrata su zakqu~ana.

II T – B: Kuda? Mi smo, u na~elu, tvoji prijateqi.

MIHAILO: [ta ho}ete?

I T – B: Pa... bolovawe si dobio.

II T – B: Izdr`a}e{ terapiju i bi}e sve u redu.

I T – B: A kad ozdravi{, mo}i }e{ opet da se ukqu~i{.

62 Miladin [evarli}

Hvataju ga za ruke.

MIHAILO: Pustite me!

I T – B: (Blago)Budi miran... To je za tvoje dobro.

MIHAILO: Pustite me!

II T – B: Duboko di{i... Opusti se... Bi}e sve u redu.

Vode ga do sto~i}a za kojim se pio ~aj. I Telohraniteq – Bolni~ar vadiiz yepa kesu i stavqa je na sto~i}.

II T – B: [ta ti je to?

I T – B: Doneo sam one ~varke. Ne mogu na prazan stomak, pa nemogu!

Mihailo ulu~i prilihu, odgurne II Telohraniteqa – Bolni~ara i po~neda tr~i ka drugim vratima. Bolni~ari s dosadom gledaju za wim. Mi-hailo dojuri do vrata, poku{ava da ih otvori, no vrata su zakqu~ana.On o~ajni~ki drma kvaku i udara u vrata.

II T – B: Pa onda, ka`e, nije lud.(Po|e ka Mihailu)

MIHAILO: Ne}u! Ne}u!(Be`i)

II T – B: Stani, jebem ti oca u dupe!

Nastaje jurwava po celoj prostoriji, lomwava, obarawe name{taja. Uhvatega, on se izmigoqi, o~ajni~ki be`i, to traje dugo, bez re~i, ~uje se samodahtawe, stewawe, udarci, cepawe odela, lomqewe name{taja. Najzad sesru{i i ~ajni sto~i} i ~varci se raspu po podu. Jurwava prestaje.

I T – B: Zar moje ~varke, stoko dementna!

No{en besom zbog prosutih ~varaka, I Telohraniteq – Bolni~ar, u triskoka, sti`e do Mihaila i po~ne da ga tu~e. Obore ga na pod, tuku ga igaze dok se ne umore. Najzad se dignu., Mihailo ostane da le`i.

II T – B: Di`i se, spavawe je od dva do ~etiri!([utne ga)

Mihailo bauqa, krvav, izubijan, iscepan. I Telohraniteq – Bolni~ardi`e sto~i} za ~aj.

I T – B: Skupqaj ~varke!

Mihailo ne reaguje. I Telohraniteq – Bolni~ar mu zgazi prste. Mihailourlikne.

I T – B: Skupqaj, dok ima{ ~ime, jebem li ti mater maloumnu!

Du{evna bolnica 63

Mihailo, bauqaju}i, skupqa ~varke u kesu. I Telohraniteq – Bolni~arvadi iz yepa pqosku, skine poklopac koji slu`i kao ~a{ica, sipa u wrakije i pru`a kolegi.

I T – B: Te`ak poso, braco. Aj’ `iveli!

II T – B: Zdravo bio!

Spuste se, umorno, na foteqe.

I T – B: Br`e to kupi, ne mogu na prazan stomak! More, da nije tomeni neki ~ir?

II T – B: Vala, nije ni ~udo! S ovim ludacima ~ovek mora `ivce daizgubi. Stoka maloumna!

[utne Mihaila koji oko wegovih nogu skupqa ~varke. Mihailo jekne.

I T – B: Ne ski~i, jebo te sveti Alimpije, dementni!(Uzima kesu, jede ~varke)

II T – B: Zdravo bio!

I T – B: Aj’ `iveli! Sad je ve} boqe.

II T – B: Vaqda }e do}i dan ka}e ova na{a te{ka funkcija do-dumre...

I T – B: Jedva ~ekam taj dan, braco, aj’ `iveli!

II T – B: Zdravo bio! Di`’ se ti, more! Skidaj te civilne prwe.

I T – B: Sve! Sve skidaj! [ta si se stiso ko |evojka? Ne}emo da tejebemo tako grdnog!

Mihailo je potpuno go.

I T – B: Gle ga, kaki je! Jesul svi oni taki karaku{qivi?

II T – B: Ko, more? Ludaci?

I T – B: Ma jok, bre, ovi profesori!

II T – B: Pa... Ve}inom su taki.

I T – B: Stvarno nisu ni za kurac!

Obla~e mu luda~ku ko{uqu.

MIHAILO: @elim da umrem.

I T – B: Prvo da te izle~imo, pa onda radi {ta o}e{.

MIHAILO: Eno je!(Odgurne Telohraniteqe – Bolni~are)To je ona. Marijana...(Kre}e ka utvari ra{irenih ruku sa kojih vise dugirukavi luda~ke ko{uqe. Urla)Marijana!!!

MRAK

64 Miladin [evarli}

XI

Ludnica. Porodica u poseti kod Mihaila. Izme|u posetilaca i paci-jenata pregrada. Porodica je sve~ano odevena: na ocu Mihailovo tegetodelo. Mihailo je u luda~koj ko{uqi. Prisutan je i I Telohraniteq –Bolni~ar. Sede i gledaju se, bez re~i. Dugo. Mihailo deluje odsutno.

MARIJA: Mihailo...

MAJSTOR: Ja bih rekao da je zdraviju boju dobio.

MAJKA: A mogao si direktor ludnice da postane{...

MAJSTOR: Ne vredi, ni{ta sad ne razume.

MARIJA: A {ta }e tu ova pregrada?

MAJSTOR: Ne znam... Vaqda da nas ne bi napao.

MARIJA: Nas da napadne?! Za{to, tata?

MAJSTOR: Mo`da on i ne zna da smo to mi.

Pauza.

ZAHARIJE: Sve }e dobro biti. Samo malo strpqewa...

Pauza.

ZAHARIJE: Sve }e dobro biti, moj sivi sokole!

Pauza.

MAJKA: Kako mi je bio lep na tribini, paun moj ponosni... Ja samgovorila, nemoj stalno te kwige da ~ita{, a on majku neslu{a!

MAJSTOR: Pa i sad je lep.

MARIJA: Otkuda mu tolike modrice, tata?

MAJSTOR: ^ini ti se, k}eri. Ne vidim ja nikakve modrice. Samo semalo ugojio. Zaokruglio. Sigurno mu ta terapija prija.

MAJKA: Sine moj lepi...

Pauza.

MIHAILO: @elim da umrem.

MAJSTOR: Ne{to je rekao!

MAJKA: Progovorio moj slatki sin! Majku je poznao.

MAJSTOR: Vaqda i oca!

MAJKA: [ta ka`e{, slatki moj Mihailo?

MARIJA: Rekao je da `eli da umre!

MAJKA: Da umre!? [ta pri~a{, nesre}nice! Nisi ti dobro ~ula.

Du{evna bolnica 65

MARIJA: ^ula sam, mama, ~ula sam! Nisam gluva!

ZAHARIJE: Ne smrt! Ve~iti `ivot i bla`ena radost pravednika~eka!

MAJKA: [ta pri~a{, sine! Izle~i}e oni tebe.

MAJSTOR: To su `ivci... Nije to tako te{ka bolest.

MAJKA: Se}a{ se kad si, kao mali, imao {arlah? Svi su mislilida }e{ umreti, samo sam ja znala da }e moj Mihailo dapreboli.

MAJSTOR: I ja sam znao.

MAJKA: Tako }e{ ti i ovo, slatki sine.

MAJSTOR: Svi smo bili ponosni na tebe...

MAJKA: Pa i sada smo ponosni!

MAJSTOR: Da, i sada.

MAJKA: Za tebe je boqe da jedno vreme ostane{ tu, na toj terapijii nezi.

MAJSTOR: Na{a medicina je me|u najnaprednijima na svetu, to sezna. Opet }e{ ti biti zdrav, sine. Kao dren!

MAJKA: Pa }e{ ti opet svoju du`nost u ludnici preuzeti. A onda}emo napraviti ven~awe kakvo se ne pamti u Bawi! Jeltako, Marija?

MARIJA: (Kroz suze)Tako je, mama.

MAJKA: Izabra}emo lep, jesewi dan. Da bude sun~an, ali nesuvi{e topao. Da bude blag i vedar. Tako, otprilike,kada se gro`|e u na{em vewaku zaplavi.Stolove }emo izneti u ba{tu i prekriti ih belim stol-wacima. Od suseda }emo srebrni escajg pozajmiti, itawire {arene, porcelanske. Vino }emo otvoriti, ono{to u podrumu le`i pod pe~atom, i staru rakiju, pre-pe~enicu, da se sa prijateqima, kao {to dobri obi~ajinala`u, proveselimo.Muziku }emo obavezno uzeti da nam svira. Na{e bawsketruba~e. A ja }u, sa sinom svojim, prvo kolo da povedem.Gostiju }emo pozvati puno, a u ~elu stola sede}e Pred-sednik na{ dobri.[ta ka`e{ na to, sine?

Pauza.

MIHAILO: @elim da umrem.

MRAK

66 Miladin [evarli}

XII

Ludnica. No}.

Mihailo le`i na posteqi, u polumraku.

U dubini se pojavquje zrak svetlosti koji se postepeno pribli`ava.Mihailo di`e glavu.

MIHAILO: Marijana...

Svetlost se pribli`ava.

Mihailo pru`a ruku, ustaje.

Soba se prelije raznobojnom svetlo{}u. Igra svetlosti i senki preo-bra`ava ludnicu u ~udesni cvetni vrt.

Mihailo se lagano udaqava i nestaje u dubini, vo|en zrakom svetlosti.

MRAK

Du{evna bolnica 67

XIII

Potpuno prazna scena. Samo se na sredini, tamo gde je nekada bilasve~ana tribina, nalazi jedan iskopan grob.Ulazi pogrebna povorka. Prvo muzi~ari, dobro nam poznati limeniduva~i sa bubwem, sviraju}i posmrtni mar{; zatim jedan ludak koji nosinadgrobno obele`je, pa ostali ludaci, nose}i na ramenima zatvorenkov~eg. Pored wih Lekarski pomo}nik.Za kov~egom idu Majka, Majstor, Marija i Zaharije; za wima Predsedniksa suprugom, Doktor, I i II Telohraniteq – Bolni~ar i dva dekoratera,tj. radnika, koji, ovom prilikom, predstavqaju grobare.Povorka lagano obilazi oko scene pa se zaustavi ispred groba. Muzika,koja je prestala da svira, postroji se s jedne, a ludaci, koji su spustilikov~eg, s druge strane.Predsednik vadi iz yepa ceduqicu sa nadgrobnim slovom. Tokom wegovoggovora Doktor }e diskretno potezati iz pqoske, a svi }e, na dir-qivijim mestima, {mrkati i utirati belim rupcima suze.

PREDSEDNIK: Nadali smo se da }emo ovo, novo, moderno bolni~kogrobqe otvoriti povodom neke druge, prirodnije, mawebolne smrti. No, tu`no prvenstvo pripade, eto, na{emvrlom sugra|aninu, cewenom stru~waku i nau~nom rad-niku, doktoru Mihailu, od koga se, ovde, sa suzama uo~ima, zauvek opra{tamo.Sa ovoga mesta mogu da ka`em da je smrt doktora Mihailaneprocewiv gubitak za na{u dru{tvenu zajednicu, presvega za dru{tvenu psihijatriju koja je izgubila dodu{emladog ali visokoobrazovanog, perspektivnog stru~wa-ka i intelektualca, kakvi su nama potrebni. Iz na{esredine – kao {to se qudski toplo izrazio ministar zanarodno zdravqe, u telegramu kojim se oprostio od po-kojnika – iz na{e sredine otrgnut je kadrovski pod-mladak u koga smo polagali velike nade.Marqiv u radu, u slobodnim ~asovima spreman na {alu ipesmu, uvek dobro raspolo`en, doktor je bio omiqen~lan kako u`e, tako i {ire dru{tvene zajednice. Bio jerado vi|en me|u pacijentima i me|u kolegama, kao iostalim radnim qudima na{ega grada – u ludnici, naulici, na sastanku kakvog dru{tvenog foruma ili upravekluba, gde je sa uspehom vr{io du`nost potpredsednika,na sportskom terenu, sindikalnom izletu – najzad, kadgod su mu mnogobrojne du`nosti dozvoqavale, dolazio je,kao dragi gost, k meni i mojoj supruzi na ~aj.Mihailo, sine! Dozvoli da te, u ovom tu`nom ~asu, takooslovim, nadaju}i se da time ne vre|am ose}awa tvojih

68 Miladin [evarli}

najbli`ih, jer sam te tako ~esto oslovqavao i pre no {tosi nas napustio.Mihailo, sine! U ovom ~asu mogu samo da ti obe}am da}e{ ve~no `iveti u se}awu svih nas: tvoje neute{ne, ali,ponosne porodice, pacijenata i stru~waka du{evne bol-nice “Bawa”, radnih qudi na{ega grada i {ire dru-{tvene zajednice, kao i u mom li~nom se}awu i se}awumoje supruge.Smrt, protiv koje se odlu~no bore sve na{e progresivnedru{tvene snage, odnela je ovoga puta pobedu. Ali ja joj,sa ovoga mesta, poru~ujem da ne likuje pre vremena.Dobila je jednu bitku, ali nije dobila rat. Mi }emonastaviti, s verom u kona~nu pobedu organizovanih snagasvetlosti, progresa, nauke i humanizma.Slava na{em Mihailu! Neka wegova smrt bude zalogaboqe budu}nosti!

SVI: Slava mu!

Prisutni se opu{taju, me{koqe, u{mrkuju, iska{qavaju, {apu}u. Muzi-~ari sasvim tiho probaju instrumente. Lekarski pomo}nik zauzimadirigentsku pozu, stoje}i ispred ludaka postrojenih u vrstu, i dajeintonaciju.

LEKARSKIPOMO]NIK: La, la, la...

Muzika svira, ludaci pevaju, Lekarski pomo}nik diriguje.

HOR LUDAKA: Ode doktor na{ dragiLaka mu zemqa bilaDok on san snuje blagiBudu}nost {iri krila

Budu}nost te~e na{aPoput velike rekeDok sunce jarko sijaSa obale daleke.

Grobari, uz zvuke posmrtnog mar{a, spu{taju, pomo}u u`adi, kov~eg ugrob, zatrpavaju ga zemqom i pobadaju nadgrobno znamewe.

Dok prisutni prilaze da posledwi put stisnu ruke ~lanovima porodice,Lekarski pomo}nik komanduje ludacima.

LEKARSKIPOMO]NIK: Na levo! Napred mar{! A ti [esto~etrdesetdevet opet

nisi pevao...

Ludaci izlaze, za wima muzika. Izlaze i svi ostali. ^lanovi porodiceostaju sami. Utiru suze, popravqaju znak nad grobom, itd.

Du{evna bolnica 69

MAJSTOR: Ode na{ Mihailo...

MAJKA: Ode paun moj lepi!

MARIJA: Znala sam ja da ven~awa ne}e biti...

MAJKA: Bila je lepa sahrana. Sa muzikom.

MAJSTOR: Sahrawen je kao junak.

MAJKA: Pa i bio je junak!

MAJSTOR: Bio je, pre svega, stru~wak.

MAJKA: Stru~waci su junaci na{eg vremena.

MAJSTOR: Dostojno su na{eg Mihaila o`alili.

MAJKA: I jo{ o tro{ku dru{tvene zajednice.

MAJSTOR: Kako je samo govorio predsednik na{ dobri!

MAJKA: A i ludaci su do{li da isprate svoga doktora.

MARIJA: (Kroz suze)Kako su krasno pevali...

MAJKA: A za{to nisu dali da se kov~eg otvori, da se sa sinomna{im oprostimo kao {to obi~aji stari nala`u?

MAJSTOR: Zbog zaraze.

MARIJA: Zar du{evna bolest mo`e da bude zarazna, tata?

MAJSTOR: Oni ka`u da mo`e. Vaqda oni znaju. Medicina svakogadana saznaje nove stvari o `ivotu.

Zaharije je izvadio kwigu ispod kaputa. ^ita.

ZAHARIJE: I nasadi Gospod Bog vrt u Edenu, na istoku; i on|enamjesti ~ovjeka, kojega stvori.I u~ini Gospod Bog, te niko{e iz zemqe svakojakadrveta lijepa za gledawe i dobra za jelo, a voda tecija{eiz Edena natapaju}i vrt...

MAJSTOR: [ta je to sad, Zaharije!

ZAHARIJE: I uzev{i Gospod Bog ~ovjeka namjesti ga u vrtu Eden-skom, da ga radi i da ga ~uva...

MAJSTOR: Pakuj to!

ZAHARIJE: Kako ti ka`e{, komandante dobri...

MARIJA: A mo`da, ipak...

MAJSTOR: (Posle pauze)Pakuj to.

KRAJ

(Beograd, 1983)

70 Miladin [evarli}