Душан Иванић Српски реализам

Термин реализам (лат. Res, realis, ствар, стваран) има вишеструк смисао:

1. естетичка категорија – подразумева да је циљ уметности подражавање/одражавање природе (Аристотел употребљава за ово значење реч мимесис)

2. историјски неомеђен метод конституисања слике стварности у уметности/књижевности, по Ауербаху „озбиљно приказивање свакодневне стварности“, како се то налази у Хомеровим делима, Библији, Бокачовим новелама, Толстојевим романима.

3. историјски одређен метод књижевног стварања у једном периоду (епоси), где је главни циљ управо конституисање слике стварности у уметничким делима.

У овом последњем значењу реализам се односи на европске књижевности између 1830. и 1880. године. Просечан текст епохе реализма обједињује естетичку категорију и метод у књижевноисторијски устаљеном виду.

Естетичка традиција

Дуга историја односа уметности према стварности прешла је своју платоновску фазу (с негативним смислом - да уметност понавља стварност), битно измењену у Аристотеловом учењу о подражавању као слободном односу уметника према чиниоцима стварности; средњи век је стварност смештао изван подручја видљивог, у надземаљско и вечно, ренесансни естетичари су се вратили античким обрасцима, укључујући поред подражавања природе и подражавање савршених (уметничких) дела антике. Романтика је, у апсолутизацији аутономије лепог и уметникове субјективности потпуно одбацила естетички смисао подражавања и саму стварност као предмет уметности. Историјски омеђен реализам настаје управо у суочавању са романтичарским тезама: нуди ону слику света коју обликује модерна наука и материјалистичка филозофија, настоји да књижевност описује, објашњава и открива психолошке и социјалне чињенице и опште тенденције у развоју друштва. Читалац изграђиван на искуствима позитивистичких наука и њихових метода очекивао је и од књижевности естетску варијацију или потврду стварности, у виду објашњења, анализе, описа. Показало се, међутим, да о томе шта је стварност не влада јединствено мишљење, те да су уметност и стварност категоријално различите, с обзиром на очиту ирелевантност језика као основног медија књижевности. Али и када се узме као заблуда уверење о могућности опонашања/сажимања стварности у уметничком тексту, неоспорно је да епоху реализма обележава управо тај феномен – однос уметничког дела према реалности, без обзира на недостатности метода и естетичких програма.

1

Метод

Ерик Ауербах је реализам одредио у историјски неограниченом значењу (метод, поступак) као представљање свакодневног живота у озбиљним аспектима, све до трагичних заплета, док је на стилско-реторичком плану истицао да овај метод избегава фигуративни, посредни говор.

Други су сматрали да права реалистичка книжевност мора непрестано мењати методе усаглашавајући се с промењеном стварношћу (Б. Брехт). Управо та потрага за новим садржајима, тематиком, социјалним и индивидуалним сферама живота, чини од реализма субверзиван покрет, а писце и реалисте води у сукоб с владајућим конвенцијама друштва и поретка (случај са Госпођом Бовари, у нашој књ. с комедијама М. Глишића и Б. Нушића). Али је било могуће и да се пожељна или програмирана стварност угради у текст методом прескрипције, као да већ постоји (социјалистички реализам).

Историјско-типолошки статус реализма у српској књижевности

Ако се већ 20их година 19. века у Европи јављала идеја о модерној књижевности као књижевности истинитог, 1848. узимана као година преокрета ка „хладном разуму и прозаичном практичном животу“ (Скерлић), а највећим европским књижевностима већ доминирао реализам, није неочекивана његова појава ни у српској књижевности. Само је код нас тек 50их година време пуног романтизма и трагова ранијих праваца, па се ово раскршће епоха протеже на више деценија и писаца: 50их година Вук објављује Српске народне приповетке и Српски рјечник, Стерија Даворје, Радичевић другу књигу песама, Богољуб Атанацковић приповетке и роман Два идола. Сустичу се истих година класицизам, фолклорна и уметничка романтика, а Атанацковић у огласу своје збирке приповедака Пупољци (1851) истиче да се угледа на западноевропске романсијере и да се интересује за „дружевни живот“ и српске народне обичаје. Пола деценије касније Јаков Игњатовић чланком Поглед на књижество (1857) најављује раздобље друштвеног (особито хумористичког) и историјског романа. Почетком 60их ове најаве већ имају облик књижевне праксе, програма и правца, а 70их више нема сумње да је реализам завладао целином књ рада младих генерација, док му се романтичари приближавају и прилагођавају. Две деценије касније, 90их година, реалистичка поетика је пуна знакова дезинтеграције и престројавања. Овом скицом се само каже како је оно што зовемо реализам принципијелно нехомогено, раслојено у једном хронолошко-типолошком поретку више паралелних него континуираних односа. Зато се говори о више типова реализма, више комплекса: на једном плану то су фазе, а на другом само комплекси (остаци старог или наговештаји новог типа). Обично у једном одсеку епохе преовладава један тип реализма, док у неком другом одсеку остаје само стилско-тематски комплекс. Готово сви реалисти прошли су кроз више фаза/модела реализма. Све се то односи и на друге категорије, стил, жанрове, концепције јунака и слично. Та динамика изазива историчаре књижевности да поједине типове/фазе реализма именују и тачније опишу природу целе епохе.

2

Међу најопштије покушаје именовања различитих типова реализма иде опозитна ознака критички/поетски реализам (руска/немачка наука о књ.). Из француског реализма дошао је појам impassibilite, као метафоричка ознака позиције уметника (непристрасност, неузбудљивост) упућују на објективистички реализам. Али ни у једној од великих европских књижевности није било трајније превласти једног типа реализма.

Питање типологије СР јавља се глобално, у покушају да се одреди доминантан тип националног реализма у извесном контексту (средњеевропском, словенском, јужносовенском) и локално са циљем да се опише динамика једног раздобља за себе. У ранијим описима прво место заузима социолошки и културноисторијски аспект: утврђиване су сродне социјалне претпоставке и на основу њих доношени закључци о хомологији литерарних и животних чињеница и чинилаца. Касније је истицано закашњење у поређењу с појавом реализма у великим и већим европским књижевностима. Општу вредност је имала и теза да реализам у српској књижевности није конституисан као чврста формација и да је оптерећен национално-дидактичким функцијама. У поређењу са облицима реализма у Западној Европи запажено је да српска књижевност не конституише натурализам као изразито заступљену струју/тип: радије се говори о натуралистичким тенденцијама или о натурализму у крилу модерне. Поред типолошких одредби негативних предзнака има и оних који су позитивни. Популарна је теза о убрзаном развитку (у поређењу са великим европским књижевностима) што омогућује да се разнолика искуства тих књижевности стопе и да се у краћем времену пређе онај пут којим су оне ишле постепено.

Реализам и српска књижевна традиција

У подручју књижевности романтизам је решио питања књижевног језика, увео европске обрасце, народну књижевност афирмисао као европску вредност и као нашу класику, обезбедио националну боју свим жанровима, али су се у међувремену отворила питања заостајања/неразвијености прозе, удаљавања књижевног израза од могућности живе речи, захтева за афирмацијом модерног осећања света. Реализам јесте наступао субверзивно, али је настајао у књижевним процесима дубоких и разностраних корена. Уопштено би се његовим општим темама праизвор могао тражити у прози просветитељства, или у интересовању за персонално у време романтизма.

Епоха реализма заправо интегрише традицију реалистичности у српској књижевности, ослоњену на Доситејево наслеђе, на хумористичко-сатирични стил и фолклорну грађу тога типа, а разилази се са прозним током који се баштинио на романтичарској лирици и народном песништву, апсолутизацији субјективности и идолоима љубави и родољубља. Одлучан преокрет је изазван напуштањем тематско-стилских клишеа књижевног наслеђа ради приближавања референцијалној вредности речи. Излазак из фолклорног у колоквијално или из историјског у савремено активира одмах актуелан контекст. Осећање за живу стварност, за потенцијал речи као што су кочијаш, сељак, тржница, тополивница, зеленаш, умножава референцијалне могућности, жаргон свакодневице, уводи нова лица (трговци, каперани, сељаци,

3

радници), а од писца се почиње очекивати да успостави везу са светом, а не са произвољним сликама маште.

Раслојавање романтизма

Писци раних 60их упорно траже оне теме и облике који не ометају продор ка стварносном/савременом. Најчешће их налазе у сижеу пута (нека врста путних приповедака омогућује опис реалија, хронотоп сусрета и причања, посредовања нових идеја као што је пропагирање позитивистичких учења) или у хумористичким приповеткама. Појачавању стварносних комплекса отворени су и прелазни жанрови, тзв. ђачка приповетка, носећи примере социјално и професионално диференциране речи ћица/јунака, док баладне приповетке, ближе романтичарској традицији, илузијом уметности постижу један од кључних чинилаца реалистичке поетике приповедања. Снажан процес опште промене поетике најбоље потврђују сами романтичари, трагајући све очигледније за реалистичким поступцима и мотивима приповедања.

Романтизам се раслојава као епоха и померањем, преобликовањем модела света. У српску периодику 60их година улазе преводи природнонаучних списа, еволуциониста, позитивиста, руских револуционарних демократа. Књижевна штампа средином 60их година, у рукама младих академских грађана (београдска Вила, новосадска Матица), постаје медиј тумачења нове улоге и типа књижевности, још на размеђу идеала тадашње уједињене омладине српске-српског ослобођења и уједињења, и реалног, радикалног правца у животу, утемељеног на односу према свету. Та двојност, размеђа романтике и реализма осетиће се и у другим подручјима: тежња ка модернизацији и ка очувању патријархалних установа, филозофија материјализма и осуда „подлих“ западњачких производа.

Протореализам

Раслојавање романтизма је једна страна књижевних процеса, а независно од тога је јачање реалистичности као метода „приказивања стварности у књижевности“ (Ауербах): у крајњем исходу ова ће два процеса да се стапају и међусобно подупиру. Тематизовање и описивање просторно-временски одређеног, спознатљивог света стварности, супротстављало се неограниченој, произвољној (бајколикој) фабулацији. Предреалистичке/ранореалистичке појаве могу се објединити и појмом протореализам. Реч је о неизграђеном, непотпуно обликованом реализму, с изразитим остацима старијег типа литературе. Од својстава реализма очита је оријентација на прозу, док се тематско-мотивски захватају кључна подручја живота, с првим жанровима новог смера, нпр. друштвени роман, сеоски роман. Од предходних епоха остале су априорне карактеризације јунака, динамична фабула, родољубиве тенденције.

Протореализам је програмски најављен у чланку Јакова Игњатовића „Поглед на књижество“ (1875): ауторово уверење да је у роману (шаљивом, социјалном) будућност српске књижевности, да он може „са добрим, моралним мотивумом на изображење разни класа дејствовати“ и истовремено бити носилац поетичног

4

приповедања националне историје, јасно указујући на раскршћа епоха. У том правцу Игњатовић је написао Тридесет година из живота Милана Наранџића. Та противуречност поетика/становишта, двострано кретање и јесте у природи протореалистичког модела литературе. Игњатовић је ослоњен на традиционалне изворе реалистичности као што је то пикарски роман (романескни жанр шпанског порекла опредељен за савременог јунака-пробисвета и за форму приповедања у првом лицу), док се сижејна динамика постиже кретањем јунака кроз „разне странпутице живота“. Али је простор радње географски скоро неодређен, а свет барокно привидан (скуп маски или променљивих улога). Па и јунаци су често у додиру са неким бившим класама и слојевима – племићи, земљопоседници. У Игњатовићевој прози има крупних остатака романтичарским идеологемама („Душаново царство“, народна поезија, Косово, српско ослобођење и уједињење), предреалистичког типа поступака и решења конфликата (однос Васа Решпект-Матилда) и неразрешивих противности између идеала и околности (Бранко Орлић). Живот јунака је често у знаку ирационалности људске судбине и случаја. Старомодне технике приповедања и компоновања, дидактичне и поучне секвенце, авантуристичко-мелодрамски тип сижеа, уз одсуство патоса анализе, те критика материјалистичких учења и неповерење у сцијентистичке макропројекте света – такође су знак граничног положаја овог писца. Игњатовић је још далеко од развијене реалистичке мотивације карактера, своје јунаке даје априорно, као готове, вреднује их коментаром, а не ради да то ведновање настане из егзистенцијалног контекста, док је њихов животни пут више илустрација одређеног карактера. Посебна тема Игњатовићевићеве прозе је ПАТРИЈАРХАЛНА ПОРОДИЦА. Јављјући се као њен апологет (брак, потомство, слога, уједначен статус оца и мајке), овај писац је истовремено пројектовао репресивну природу појединих улога (оца према деци, деце према родитељима, свекрве према снаси, брата према брату), а брак ставио између крајности економских интереса, алтруизма и спутавања еротског. Репресивну улогу имају и остале друштвене установе: школа, болница/лудница, црква, суд, јавно мњење („каже“), војска, политика/власт. Зато је фаталистички утисак по читању Игњатовићевих романа доминантан: човек је страдалник уколико истраје на поштовању свог карактера, чак ако за такав карактер није ни одговоран ни заслужан. У извесним правцима једнострана, проза Јакова Игњатовића је заправо велике сложености, сажимајући просветитељске и романтичарске слојеве мотивације, реалистичке универзалије (јединка-друштво), с типичним за реализам паралелизмима и контрапуктирањем јунака/карактера/породице/генерација, са изразитим социјалним и етнографским интересовањима у крајњем исходу – с демаскирањем човека и илузија о човеку уопште. Ни у стилско-жанровском погледу Игњатовић није узак: једнослојан до огољености телеграфски стил успео је посредовати приче из свакодневног живота, описати установе и социјалне групе, активирати типичне хронотопе, уз мноштво мотива из свакодневног живота. Игњатовић је најавио или поставио крупне теме реалистичке прозе: сукоб града и села, раслојавање села, улога новца. „Реална стварност“ дакле постајала је све одлучније средство наративне динамике, кључна фигура фикције.

5

Модел протореализма не треба узети уско, везујући га само за Игњатовића као средишњег писца. 60их година трају исцрпне расправе о кризи српског народа у аустријским земљама, устаљује се мисао о савремености, као прелазном добу „од хајдука... у стање образовања“ и о повлачењу патријархалне културе с народном поезијом, од књижевности се очекује да се окрене основним областима савременог живота и делује исцељујуће и поучно. Убрзо ће Игњатовића следити млађи писци, међу првима Милорад Поповић Шапчанин, уводећи „слике... црте... из живота... са села“ и сказ као технику излагања, али не напуштајући ни романтичарску реторику. Шапчанин је обогатио персонални статус приповедача, развио разолике технике композиције (проширена анегдота, мозаик, линеарна дужа приповетка), овладао дескрипцијом и комплексом мотивације, искористио игру фантастике и реалности и открио могућности игре са стварношћу текста као скупа графичких јединица (Стари писаћи сто). Дао је добре, хумористички интониране слике из живота старог Београда и искушења грађанске породице у условима државне тираније. Тај писац се непрестано мењао, прелазећи стазу од протореализма до знакова дезинтеграције ове епохе у касним приповеткама. Цењен је био као добар стилист, али није стекао углед који је завредио. Његовом највећом заслугом сматран је утцај на Лазу Лазаревића. Другачији је случај са Ђуром Јакшићем, он се поткрај 60их година почео приближавати реалистичким темама и стилу. Сличан је и типолошки статус Косте Трифковића с распоном од трагичне идиле до водвиља и комедије из савременог грађанског живота, али без намере која је типична за зрели реализам, а то је да живот демаскира или изложи у објективистичкој перспективи.

Програмски реализам

Светозар Марковић излаже идеје о књижевности у два чланка „Певање и мишљење“ (1868) и „Реалност у поезији“ (1870). Пошто је био веома утицајан у студентским круговима у Београду изазвао је велики утисак, па су се и ова два чланка тумачила као нов књижевни програм. Ови чланци су основне тезе формулисали и јасно и упрошћено: оспорава се романтичарски дуализам (поезија/живот), неутралише опозиција поезија/живот, исмејавају се интимно-емотивне и свечане теме ранијег песништва, оспорава се естетицизам и формализам за рачун реалног живота. Одбацујући учење о аутономији уметности, Марковић се опредељује за подражавање природи, за предност садржине над обликом, са закључком да је уметник у романтизму неко ко ствара и измишља, а у реализму неко ко мисли, анализира и репродукује.

Фолклорни реализам

У периоду програмског реализма умножавају се примери оријентације на сеоску тематику. Фолклорни реализам обухвата она дела књижевне епохе српског реализма која тематику из сеоског живота обликују у реторичко-стилским поступцима и на културном фону народне традиције. Фолклорни реализам је варијанта односа фолклорне и писане речи: фаза моделирања текуће стварности у књижевности на стилско-реторским, па и тематско-мотивским залихама усмене традиције. Подразумева две групе поетичких процедура:

6

1. једна настала из поетике реализма

2. друга наслеђена из фолклорног искуства приповедања и певања

Захтев писане књижевности да новонастали текстови проектују савремени живот суочава се са старијим искуством и са самим животом који највећим делом тече у границама патријархалне цивилизације, где су очувани фолклорни естетски поступци и етнографски садржаји. Путеви симбозе ова два система у основи се одвијају као обнављање уметничке процедуре у стварном, савременом животу.

Писци фолклорног реализма, у његовој средишњој фази од средине 70их/почетка 80их година напустили су зону имитације фолклорних текстова, али су фикционалну стварност организовали најчешће као усмено стилизовано приповедање о извесном искуству из живота. Причалац је и сам учесник, сведок, актер или жртва, из сеоске средине, сеоског духовног видокруга. Фолклорно оријентисани реалисти настоје да се приближе стварности и у том циљу развијају одређене поступке или одређени стил, нарочито сказ, уносе говорну лексику и фразеологију, прикупљају одређену грађу из живота.

Сложенији текстови овог модела већ сучељавају два вида класификације света, један фолклорни (веровања, предања, магијске радње), други друштвено-политички (држава, бирократија, новац, власт). Традиционалним силама подземља сада се прикључују силе израсле из секулације света: трагичан положај сеоске јединке постаје велика литерарна тема, најуспелија у Глави шећера. Исто је такво становиште морало бити ауторско, оно је уграђено као становиште јунака или везано за његову судбину и саопштено из неутралне позиције, добијајући тиме већи степен објективизације.

Еволутивна линија ФРа – мењао се степен ауторске самосталности, од имитатора или стилизатора наслеђене речи и познатих поступака до модерног, индивидуалног стила, којему је фолклорна традиција само једна од могућности у градњи сложене целине. Фолклорни реализам је конвенционализовао стил, остао на сразмерно уском тематском распону, упрошћеној карактеризацији и сижеу, а уза све није могао да удовољи кључним захтевима поетике реализма – дескрипцији и анализи емпиријске слике света, дакле подстицајима који су имали изворе у модерним наукама и модерној осећајности.

Без обзира на идеализацију патријархалног света, фолклорнореалистичка проза сижејне правце гради на распаду основа тог света као хомогене масе, на уочавању јаких репресивних тежњи модерних институција (власт, бирократија, банкарство) и имовинског раслојавања села. Зависно од тематизованог времена актуелни свет је транспонован двострано. Испрва као идилична стилизација неког прошлог срећног живота, сагласности човека и света, колективног и индивидуалног, надвладавање конфликтности и распада. Али већ од Милована Глишића идилични фон сеоске заједнице деструишу силе модерне државе, капитала, зеленаша или власти.

7

Идиличну проекцију света надвладава сатирична, процесе интеграције смењују слике конфротација, распадања и апокалипсе.

Јунак, из сеоског света, по правилу је у контакту са удруженим силама деструкције (власт и капитал), наиван, простодушан, изложен клопкама и пропасти. Русоистички лик сељака (атрибути - наивно, отворено, природно; рад) у потпуној је опозицији лику из модерних друштвених слојева – затупник државе, трговац, сеоски газда, адвокат, поп, па и полуинтелигент - учитељ и практикант (атрибути - подмукло, извештачено, новац и камата). Морал новца и власти је редовно у сукобу са природним, русоистички схваћеним моралом човека са села.

Фолклорнореалистички текстови нису само обузети сижетирањем средишњих процеса, већ и свакодневних прилика комично - анегдотског типа. Зато је чест комичан јунак, некада као медијална фигура шаљивџије, спадала, осветника над зеленашима и бирократама. Концентрација таквих улога је у Глишићевој Подвали.

Лазаревић и Веселиновић мењају профил јунака са села. Највећи недостатак Глишићевих приповедака био је мањак породичног живота и анегдотска структура: њих двојица су у приповетку увела породичне односе, издвојила лик жене или по еротској привлачности или по конфликтности и нарушавању задружног поретка или по поремећајима токова сеоског живота. С Јанком Веселиновићем је у неку руку другачије јер је његова појава асихрона токовима српског реализма: појављује се у зениту епохе, а враћа се искуствима Милована Глишића, стилизацији народних веровања и приповедања. Међутим и Веселиновић брзо укључује породичне односе као своју главну тему и проширује каталог јунака: сеоска сирочад, удовице, несрећне девојке, пропалице - пијанци, прогоњени родитељи, великодушна мајка, немилосрдни кум. Начин излагања, најчешће у облику сказа и у првом лицу, није омогућавао да модернији реалистички поступци продру у градњу лика: лик је по правилу описиван са стране, према уоченом или оном што се о неком чуло у причању, без психолошке дескрипције и анализе. Појаве осветљавања изнутра, монологом или анализом психолошког тек су у зачетку код Глишића.

Облици излагања у реализму потчињени су општем процесу деестетизације, у фолклорном реализму првенствено илузијом усмене речи, спонтаног, свакодневног говора. Том процесу одговарају анегдотске структуре, дела морфолошки неразвијена, с једноставним и једноструким заплетом и комичним завршетком. Зато је водећи облик овог модела реализма слика, композиционо неразвијена, статична наративна целина, илузија неког исечка стварности.

Велики део приповетака овог реализма одвија се као „догађај причања“ (Бахтин), односно као нека врста нагодбе између монолошког и дијалошког низа. По месту и времену причања везују се за радно - забавно време (мобе, славе, прела, места и прилике окупљања), али настају и у ситуацији из имовинско – правних односа и спорова: погађања, ценкања, свађе, јадиковања над садашњим временима. У приповеткама Ј. Веселиновића разговор је често доминантна форма генезе док се у приповеткама М. Глишића радња распршује у чисте говорне сцене/секвенце које делују

8

као структурни чинилац, део ланца радње: помоћу говорних жанрова се отвара заплет, изводи средишњи елемент радње или извештава о њему. Али говорни жанрови немају само сижејно - фабуларну улогу: у њима се тематизују фолклорно - социјална питања, даје културно – социјално - регионални колорит и индивидуализују ликови.

Поетски реализам

Термин је везан за немачку књижевност. Синтагма имплицира естетску транспарентност ономе што се именује живот (дакле, пролазност, неминовност, беда, предметност), а јавила се у естетичким разматрањима В.Т. Круга, који говори о естетском реализму, правцу који се држи ствари и предмета, а од уметника тражи да се ослања на природу, уз опасност да упадне у опште, приземно и несамостално. Излаз је видео у споју тежње ка идеалном и уважавању природе.

У начелу се може прихватити став да поетски реализам обележава онај тип реализма који настоји премостити поларност идеала и стварности, идући ка поступцима опонашања природе и уздизања изнад ње, тако да уметничка слика делује јаче и чистије него реални предмет у постојећем свету. Једноставније речено, овај модел/опредељење/поетика одбија да књижевност буде само копија стварности, већ од ње тражи да буде идеална допуна, да даје „пречишћену слику стварности“.

Одбацујући репродуктивни поступак, присталице овог модела одбијале су да уметничко дело буде копија или фотографија живота. Инсистира се да књижевно дело буде слика, у смислу метафоричко-симболичке проекције света, како би се издвојило исконско-есенцијално-идеално од пролазних манифестација свакодневице.Управо из тих разлога није прихватана натуралистичка поетика (јер наглашава ниско, приземно, нагонско, материјално).

Поетски реализам практично настоји савладати дисјункцију поезије и стварности приближавањем факата грубе стварности у факта поезије/идеалног света, а то омогућује да проза овог типа изгради илузионистичке слике света, да остане при идеалним типовима (блиско класицизму), приближи се клишеу, али и да покуша наћи равнотежу између натуралистичког детерминизма и инвентарисања на једној страни, и озбиљне анализе, својствене руском друштвеном роману, на другој.

Тематско-мотивски план прозе овог типа обележава превласт изолованих сфера живота (породица, село, завичај, ужа регија), често сведених на искуствено-лично, приватно. У томе је поетски реализам близак фолклорном реализму. Жанровски се ове теме шире од идиличних (Прва бразда) до баладичних тонова (Луда Велинка-Веселиновић), једноставне слике из живота или поглавља романа (Поп Ћира и поп Спира), али реализам по правилу није склон монолитном стилу или јединству тона. У оваквим тематским сферама често се бира есенцијално-опште где се одвија јавни живот и испољава лично опредељење: прела, женидбе, мобе, или где се збивају поновљиви односи (међу браћом, родитељима, комшијама), омогућујући да се покаже дубока хуманост, лепота, склад, слике идеалних људи.

9

У великом броју дела појављују се најчешће опозитни мотивски парови. Уз мотив срећне кућне задруге/породице/села или отклоњеног конфликта иду и мотиви трагичких исхода и страдања.

Занимљиви су пантеистички тематски топоси, редовно укључени у завршетак приповедака, као њихов епилог: јединство човека и природе, јединке и космоса, човека и Бога, тренутног и вечног, појединачне и опште среће. То је тесно везано за сугестију душевне неизмерности, где се ауторско ја хоће да стопи с јунаком и читаоцем у јединственом расположењу. Занимљиво је издвојити мотиве преко којих се уводила лиризација и субјективизација казивања, као што је то постизао Лазаревић мотивима снова, ветра, очију.

Реторичко-стилска решења, обрасци и облици излагања:

Карактеристично је нарушавање објективности информација – вид субјективизовања вањске слике света. Друго место заузимају артифицијелна решења у конструкцији сижеа/фабуле или остаци литерарних конвенција (Швабица у облику писама), или у понављању, варирању, нијансирању извесних мотива. Врло су уочљиви поступци „враћања“ радње на претходно, идеално стање склада и среће после потреса и драмске напетости. Ни време као историјско-стварносна категорија ни објективност збивања (категорија вероватности) не узимају се као регулатори света, већ се неутралишу и „заустављају“ ради постизања утопијских визија колективно-патријархалне среће упркос налету индустрализације и капитализације. У томе се оцртавају тесне везе са фолклорним реализмом (с којим га уједињује регионално-идилично, утопијски-патријархално, а одваја ограничавање конфликтности, стилска монолитност/поетизација, пантеистичка расположења). Посебна страна поетског реализма је тзв. лирски хумор, као вид стварања лирског расположења према свету коме се писац истовремено смеје и прихвата га какав јесте: Сремчева слика села у роману Поп Ћира и Поп Спира, или слике дерта, севдаха, сентименталних расположења и алкохоличарске туге у приповеци Ивкова слава. Засићеност стила емоционализацијом до патетичности није само знак поетског реализма, већ и тривијалног земљишта, близине кича и клишеа, у прози Павла Марковића Адамова. Близина кича осећа се и у насловима неких збирки (Од срца – срцу, Рајске душе) или приповедака Јанка Веселиновића (Адамско колено). Уопште, уочљива стилизација излагања, упадљив артизам, самосврховити реторичко-стилски ефекти, све то читаоца упозорава да се сусреће са уметничким текстом, са знацима „естетичке светлости“, а не са „причом из живота“, како је настојао и програмски и фолклорни реализам.

Управо велики број знакова организовања књижевног текста као текста, а не као живота указује на одступање од реалистичке поетике. Али ове текстове тој поетици приближава настојање да знакови естетског симулирају сам живот, да се припишу животу. Готово парадоксално, поетски реалисти као да понављају девизу Чернишевског (Живот је лијепо), али је за њих лепо у животу само оно што је морално, складно, честито, рајско, чисто.

10

Потпуни/високи реализам

У процесу уједначавања и усвајања реалистичких поступака дешава се да већина категорија ове поетике почиње доминирати у књижевним структурама: актуелност тематике, сагласност карактера и социума, дескриптивност и аналитичност, информативност језика и његова улога у обликовању карактера, диференцирање говора из различитих позиција (јунак, објективно приповедање), уравнотежење социјално-психолошке мотивације јунака, овладавање кључним прозним жанровима (роман), проширивање на драму и лирику (Војислав Илић и Бранислав Нушић). Тај се модел може именовати као потпуни (класични, развијени, високи, зрели). Занимљиво је да писци у овој фази критички говоре о свом ранијем књижевном раду или одбацују старије типове реализма (Матавуљ). Други пародирају или иронизирају начела реализма која су и сами подржавали (Лазаревић према програмском реализму), а трећи се постављају полемички према свим конвенцијама дотадашње прозе. Та полемичност није само непосредна, већ се осећа у избору других средстава: избегава се морализам, поетизација, субјективизација поетског реализма или се укључују натуралистичка искуства, одбацује се утилитарно-тендециозна функција књижевности, дакле реторика програмског реализма.

Уочава се да већина писаца иде ка мултирелигионалности, да лако прелазе из једне регије у другу. Проширује се и избор социјалних слојева. Слично се дешава и са умножавањем социјалеката и дијалеката. Одбацују се раније идеологеме, атрибути нације, етнорегионални модели, идеализације села и задруге.

70их/80их година реализам постаје кључна ознака епохе. Констатује се његова победа у књижевности, улази у класификацију школских предмета, подједнако и у политичку реторику.

Изградња илузије вероватности/истинитости остаје у основи потпуног, развијеног реализма. Средства и поступци за развијање овог циља мењају се или се распоређују и усредсређују изнова. Равноправно са субјективним приповедачем (учесник, сведок) сада се устаљује деперсонализована нарација, тзв. персонализовани приповедач и приповедање у првом лицу (подврста аутобиографског приповедача). Из тога иду различите фокализације (тачке гледишта), оријентишући нарацију и дескрипцију, или видове коментарисања фиктивног света, са становишта одређених знања, аргумената из историје, етнографиле, филозофије, политике. Док се за свезнајућег приповедача може рећи да је пре нека врста реалистичког монструма него опонашање реалне личности, приповедач у првом лицу је „природна“ гаранција истинитости, али са знањима ограниченим на лично искуство или сведочанства до којих је дошао.

Овладавање новим техникама омогућило је њихову слободнију и уметнички повољнију расподелу. Најзанимљивије је када се становиште тзв. Свезнајућег приповедача прелама са становиштима јунака, односно када се тачка гледишта пресељава у лик, па се граде персонализоване слике света.(Бакоња фра брне)

11

Једноставнији је други поступак када се једна личност/догађај осветљава из више персонализованих гледишта, или се једно питање расправља међу личностима различитог статуса (Све ће то народ позлатити - о положају ратних инвалида). При крају реализма појавиће се поново ауторски приповедач или ауторски коментатор (метанаративна раван), али је то већ напуштање илузије или мотивације истинитости/верности казивања.

Фабуларно - сижејни систем у моделу развијеног реализма гради се на каузалност и линеарности јединица радње. Уместо немотивисаних сегмената, још учесталих у протореализму, као што су „провиђење“, „судбина“, то су сада секуларизоване вредности, подведене под „случај“, али и извесни природнонаучни и социолошки контекст, у коме доминирају породица, васпитање, карактер, наслеђе, животне границе, радње реалистичких дела одвијају се претежно у емпиријском свету. Свако приповедање је принципијелно слободно, путева отворених, зависних од воље творца текста, али реализам у својој развијеној фази бира оне исходе који су омогућавали илузију вероватности, типичне слике средине, еволуције карактера/јунака. Оно што је принципијелно уобличено не мора бити и доследно и обавезно, па су неки од најбољих текстова високог реализма неочекиваног исхода и високе артистичности. (Све ће то народ позлатити, Пилипенда). Вешти приповедачи усавршили су стратегију завођења читаоца, мотивишући чиниоце радње на једном нивоу, а истовремено их изводећи да делују на другом нивоу: у теоријским огледима то се назива високом економијом приповедања, постизање високог учинка са малим улагањима, мада више важи као изузетак него правило, јер су реалисти постизали завидан уметнички учинак и на другим начелима приповедања, варирањем, понављањем извесног сижеа, неутралисањем или разбијањем фабуле у изоловане јединице (Сремчеви романи), али и линеарним поретком.

Ако је карактер производ класицизма, па и романтике, реализам је познат по ликовима. Мада се данас радо узима алтернација јунак, ипак је лик изворније везан за поетику реализма, са истицањем пресликавања, оличавања/представљања. Реализам је само конвенционализовао своје технике градње ликова, инсистирајући на еволутивности, на карактерој стабилности. С потпуним реализмом проширује се психолошки простор у концепцији лика, али и профил социјалне средине. У томе је велика разлика упореде ли се ликови Глишићевих и Ранковићевих приповедака. С приближавањем натуралистичким струјама осетно јачају детерминистичке мотивације (улога наслеђа или улога грубе средине). Вероватно је у овом моделу најважнија социјална, регионална, карактеролошка репрезентативност лика, што је нарочито изражено у романима, пошто имају веће могућности и развијање и репрезентовање. Сама судбина лика, међутим, кретала се постепено од типизације ка универзилацији, блиско класицистичком искуству. Била из Матавуљеве приповетке Ошкопац и Била изграђена је као оличење доброте, Пилипенда као оличење сиромаштва и постојаности. Ти јунаци/ликови немају више типичности у смислу регионално-социјалне или професионалне репрезентативности, већ се више појављују као отеловљење и актуализација тзв. Вечних људских тежњи/стања/својстава, као СИМБОЛИ.

12

Статус дескрипције/нарације/коментара/анализе није ништа мање важан од статуса јунака или радње. Довољно је упоредити тип дескрипције у Јакова Игњатовића и светолика Ранковића да би се стекао појам о распонима и правцима у три деценије српског реализма. У реализму је општи смер - јачање дескриптивно-аналитичког слоја текста на рачун чисте нарације/градње фабуларних чворишта. Прозна дела пуне се географским, етнографским, антрополошким, историјским, психолошким подацима или разматрањима у вези с јунацима и местом радње. Приповедачи личе на путописце, етнографе, правнике, докторе медицине, чиновнике, претпостављајући/маскирајући изворе поузданих знања или та знања стварно нудећи. Све то одговара настојању да се развију ефекти објективизације и да се удовољи читаоцу образованом на природним наукама. Опис постиже оно што се назива ефекат реалног, систематизујући знања о представљеном свету и зацртавајући фазе/услове развоја радње, персонализује приповедни дискурс и регулише темпо приповедања.

У процесу уједначавања реалистичких поступака помера се и семантичко поље описа, из правца „поука и забава“ у правцу „наука и уметност“. Тежња је да се учинак естетског постигне ослањањем на егзактније манире излагања, да се избегне лака авантуристичка фабулација, а добије утисак стварности, природности фикционалног света. Међутим, реторика описа и у периоду превласти потпуног реализма није јединствена: она може укључивати фолклорне парадигме казивања (Матавуљ) или имитирати научно-информативни дискурс (путопис, географски, историјски, медицински приручник). Настојећи да свет књижевног дела буде огледало свеобухватности вањског света, просторне статичности и временске динамике, писац примењује типизиране поступке, од којих су најуочљивији набрајање, вид инвентара предметног света, или разлагање глобалне слике на делове, чиме се статичним сликама/призорима даје реторичко-наративна динамика. Често су те слике/призори у поновљивим одсецима времена. Уз такве поступке опис остаје отворен за укључивање различитих тачака гледишта (иронична дистанца, хумористички коментар). Једна од најзанимљивијих појава је активирање сижејног потенцијала материјалног, инвентарисаног света. Материјално окружење, по Ауербаховом запажању, гради „морално-чулну атмосферу“ реалистички прозе, али оно почиње деловати и као сижејни, дакле и наративни наговештај, важан за ток и исход радње.

Као изазов поступцима дескрипције испољава се нарација. Наиме, она је јачањем дескрипције потискивана. Процес се особито добро види на прози С. Матавуља: он често почиње глобалним сликама(живот или изглед једног краја, села, породице), а онда изолује јединку и организује заплет/причу. Такав поступак је живо морфолошко оличење реалистичке процедуре: дескрипција посредује типично-индивидуализоване односе, типичне сфере живота, а нарација прати процесе индивидуализације. Појачава се семантика нарације на рачун њене синтаксе. У праћењу радње проширује се место за описе одлучних момената у развоју јунака (зрење, преокрети, дилеме, тешка душевна стања).

Обим захвата стварност претежно се обликује преко мотива и тема. Зна се да поетска начела реализма предвиђају отвореност тематике према свим сферама

13

стварности, али и да се усредсређују на оно што је друштвено и карактеролошки релевантно. Уз тематску отвореност ове прозе ишла је и изразита рестриктивност: подручја интиме свођена су претежно на јавно/морално прихватљиво/пожељно, док је сфера еротско-сексуалног тек наговештена и у крајњем исходу везана за брачни оквир. За реализам се каже да је метонимичан: то може значити да су фабула и јунак делови/репрезенти неке целине. Отуда се реалистичке приповетке осећају као делови великих прича о друштвеним процесима, питањима односа друштва и личности, распаду патријархалног света, капитализацији, васпитању и развоју личности, односу између јединке и великих система. Реалистички прозни текст редовно се креће на линији типизација/индивидуализација, па је сваки конкретан текст и затворена целина и одјек једног обухватнијег и неисцрпног „текста стварности“.

За тематско-мотивски профил реализма карактеристично је кретање од вањских, аудитивно-визуелних слика света ка унутрашњим, психолошким, дакле прелаз са догађаја на стања. С тим је повезан и избор мотива. И колико тај избор зависи од одређене сфере живота (градска, сеоска, професионално специфична), он се врло често ослања и на књижевну традицију, где је особито заступљена фолклорна подлога. Специјално реалистички, врло учестали и разнострано развијени модели тичу се обично специјалне динамике (село-град) или моралних аспеката личности и породично-еротичних односа. Реалисте нарочито привлачи мотив васпитања/формирања личности, у два сижејна исхода – усавршавање, напредовање и пропадање. Реалистичка књижевност је пуна мотива са сукобима старо/ново, појединац/колектив, односима међу суседима, грађанима и влашћу, имовинским интересима. Уз то су и егзистенцијално-лични мотиви (боловање, умирање, убиства) у одређеним социјално-психолошким контекстима. Можда треба издвојити мотив пропадања идеала, односно рушења илузија, и то у обе главне стилско-жанровске области, у трагици и комици).

Ако би требало наговестити семантику сижетирања реалистичких мотива, њиховог распореда и уклапања у поредак приче, могло би се поћи од запажања о, за грађанско друштво, карактеристичном сукобу, сукобу економије и морала : то подразумева на једној страни „Зараду, рад, штедњу, трезвеност“, а на другој „добру савест и врлину“. Уколико се живи по једном реду вредности, јединка по правилу не може постићи други ред вредности. Отуда произлази неколико препознатљивих обележја семантике реалистичких сижеа. У протореализму моралност и економски успех су најчешће инкогруентни, али то није оно што се подражава с гледишта ауторског ја (у роману Ј. Игњатовића). Када је реч о Ј. Игњатовићу не може се рећи да иједна област (економија и морал) има добар темељ. У фолклорном реализму кућна задруга, релативно изолована заједница, појављује се као брана модерном индивидуализму, капитализацији и осиромашењу. Морално достојанство и економски успех су конгруентни. Медијалну улогу између ова два крака грађанског друштва преузима рад: он неутралише противречност економије и морала, савлађује недостатке. И статус јединке изазива реалисте: правна слобода појединца и зависност од околности налазе се у сталној напетости, па се лична расположења и тежње излажу ерозији, оспоравању или спречавању. Медијалну улогу и овде заузима мотив љубави развијен у посебну врсту еротске етике, који праву круну показује по правилу кроз економску стабилност и

14

породичне оквире (као што с друге стране, јунак економски слободан пропада зато што не поштује етичка начела- окрене се коцки, прељуби, алкохолу). Тако је у крајњој инстанци етика породице надмоћна етици љубави: романтичарски „бацил еротике“ преобликовао се у реализму у „бацил породице“. Можда ваља додати да брак/породица оличавају главне вредности грађанске етике, па не изненађује што ова чињеница у литератури која хоће да буде миметичка налази одјека. С једне стране избор партнера везан је за личну вољу, везује се за економију – дакле просперитет, и у коначном исходу неутралише сукоб моралног и материјалног начела. Породица, осим тога, оставља довољно простора и за индивидуално, за вредност јединке: као оца, мајке, детета, пријатеља. Касније се тај статус јединке у породици изобличује, личност се осамостаљује и изолује (Ранковић, Домановић). Развијени реализам, међутим, око овог комплекса (еротика/породица) већ изграђује сложеније приче, доводећи у питање априорне поларизације или укључујући натуралистичке и немиметичке мотивације. Што је речено за мотив љубави/породице може се, уважавајући разлике, поновити и за друге комплекс, правда/право (закон). Право (закон) спроводи параграфе или вољу јачег, а правда остаје незадовољена (мноштво примера из сеоске реалистичке приповетке). Развијени реализам и ту прави карактеристичан помак – правда из сфере земаљског прелази на божанско, универзално, ка питању о усуду човека на земљи- да онај који је највернији највише и трпи.

С уопштавањем реалистичких поступака ишло је и жанровско ширење овог метода/правца/покрета. Деведесетих година нагло се уздиже роман (Матавуљ, Ранковић, Сремац, Веселиновић, Комарчић), драма, особито комедија (Нушић), лирика усваја неке видове излагања својственог реализму. Није случајно што је драма најбољи израз нашла у комедији, блиској поетици реализма (свакодневно, просечно, породица/власт, колоквијално). Стари сижеи, где је доминирала љубавна фабула, сада су неутралисани на рачун „типичних карактера у типичним околностима“ или на рачун типичних појава. У аутобиографско-мемоарским делима аутори настоје да образложе свој животни пут, али и да дају слике средине кроз коју су прошли, или да изложе социјалне и политичке идеје.

Процес раслојавања реализма

За ову појаву је један од популарних тема ДЕЗИНТЕГРАЦИЈА (Д. Живковић)

Разлози и знакови раслојавања реализма су вишеструки.

1. У европском књижевном простору преовладава уверење о окончању реализма, а са тим иде и нов вокабулар књижевних струја, позива се на нове поетике, поступке, идеје: декаденција, импресионизам, симболизам, релативизам, спиритуизам, витализам. Руши се позитивистичка слика света, јачају паранаучни покрети (спиритизам), настају нове теорије васионе, времена/простора. Поетско и поезија почињу поново да се стављају изнад прозног, али је за српску књижевност важније што се производе писци новог типа (Чехов, Мопасан, Ибзен, Стриндберг), и што се у самој прози развијају жанрови отворени субјективизацији и лирском(дневници, писма), те нове врсте малих облика (арабеске, цртице). Писци се окрећу не само психолошком у ужем смислу речи,

15

него све више описују стања уместо радњи. Као да у томе треба гледати општи процес јачања индивидуализма, једног вида модерне отуђености. Очекивана сеоска идила сада прелази у иронијски дискурс „мртвог мора“, пре него што је као топос уобличио Домановић. Стилистички је мерљиво ширење нереалистичких жанрова, као што су бајка, алегоријска сатирична прича, алегорија, басна. Поготово је занимљива научнофантастична антиутопија (Драгутин Илић, С. Ранковић), знак распада прогресистичке слике света, те бујање различитих типова фантастике.

Нарочито је занимљива промена на подручју књижевног лика/јунака, с једне стране ка окретању нижим као социјално-економски маргиналним слојевима, дакле напушта се репрезентативан/типичан јунак, а са друге стране напушта се социјално-психолошки мотивисан јунак, а уместо њега појављују се схематске фигуре-идеје, на граници гротеске и алегорије, или илустрације/знака одређених позиција у механизму односа власти и поданика.

Лирика је пролазила кроз епоху реализма усвајајући неке чиниоце њене поетике и избегавајући да јој се у целини подреди. У њој је најотвореније прихваћен симболизам, али и парнасизам, мада није остала изван покушаја преузимања доследног реализма. У процесу разградње реализма опажа се да општу афирмацију лирског следи нова генерација писаца која делује првенствено као генерација песника (Милета Јакшић, Алекса Шантић, Јован Дучић), излазећи од 90их година до почетка новог века с првим збиркама. Најзанимљивији је у том прелазу Милета Јакшић, с неком врстом импресионистичког доживљаја: дисперзивна пројекција света разара кохерентност лирског субјекта.

У књижевној критици осетно се напуштају стари критерији вредновања (корисност, забавност, занимљивост, читљивост, поучност, пластичност, реалност као блискост свакодневно-просечном). Уместо њих истичу се естетски (и естетички) захтеви или захтеви који долазе од поимања аутономије уметничког чина (форма, лепо, стил), у текстовима Љ. Недића и Б. Поповића. Па и сами писци-прозаици у метанаративним јединицама текстова, пародирају старије типове излагања, њихова идеолошка опредељења, стилске конвенције, фолклоризам. Пародија и сатира смењују поступке стварања илузије истинитости и вероватности, а монтажа/конструкција пробија се као легитимно средство обликовања прозних текстова (Б. Нушић).

3. Реалистички текст/жанрови

Приповетка – најдинамичнија и најраспрострањенија прозна врста у реализму. Она је водећи облик већ током раслојавања романтичарске прозе. Била је погодна за све распрострањенију периодику. Одговарала је реализму и имплицитном спонтаношћу, с кореном у усменој речи, блиска усменим облицима свакодневних причања, док се то за роман не може рећи. Приповетка такође не ствара крупне морфолошко-структуралне тешкоће, па је изазвала ауторе различитих нивоа. Својом пријемчивошћу била је отворена за иновације, слободна од канона или уских граница неке поетике. У нашем погледу термин приповетка има широк распон, али га треба узети условно: обухвата све краће прозне облике, премда је епоха реализма изградила низ жанровских ознака

16

условљених савременом поетиком. Наиме, термину приповетка равноправан је термин слика, а до ње је црта. Ни ови термини немају строге формалне еквиваленте, али у поређењу са приповетком као да имају мање уметничке захтеве, једноставнију радњу и комплозицију, статичне карактере / ликове, већи степен имитативности / репродуктивности. Приповетка је, уз старији међународни термин новела, наслеђена ознака, а слика и црта се уопштавају тек у реализму. Слика се чак шири изван прозе и постаје међужанровска ознака. И приповетка и слика, међутим, почлињу да се рашчлањују на извесне сфере живота, у дубокој сродности са општим тежњама епохе реализма, да тематика постаје један од кључних чинилаца разликовања међу врстама текстова. Зато су чести атрибути који слику/приповетку везују за националне/регионалне/професионалне или социјалне категорије („из српског живота“, „из приморског живота“, „из учитељског живота“, „са села“ и сл.). С друге стране је термин приповетка сачувао општа значења, жива до данас, па се у том ширем смислу и овде употребљава.

Потрага за садржајима „из живота“ почела је 60-их година, још под јаким утицајем романтичарске традиције, стила и сижеа лирског искуства или фолклорног, вуковског наслеђа. Ј. Игњатовић је одужом приповетком „Једна женидба“ отпочео круг својих приповедака реалистичког смера. Веће новости у овом жанру долазе од М. П. Шапчанина, љ. Каравелова и Ј. Г. Миленка.

Милорад Поповић Шапчанин има неку врсту спонтане процесуалности у свом приповедачком опусу. Он се одвојио од романтичарске прозе (напушта имитације интимних облика – дневник, писмо) и прихвата технику усменог казивања (сказ), често у идилично-сеоским темама и мотивима, са осећањем за жив говор и развијене приповедне ситуације (хронотоп причања), али се није уклопио до краја ни у једну струју реализма, приближавајући се почетком 90их модернистичким наговештајима. Глас му ствара приповетка „Људи старог кова“. То је приповетка-портрет, где се карактер/лик само показује у одређеној ситуацији. Шапчанин је по страни од социјално-политичких идеја времена, на граници романтичарских облика излагања и сталног померања у правцу реализма: динамика персоналног статуса приповедача, остаци старијих типова мотивације (случај, чудо, тајанствено) и постепен продор ка унутарњем у јунацима, откривање игре фантастике и реалности, све до хумористичког поигравања са текстом као фикционалном стварношћу („Стари писаћи сто“), у позном периоду портрети особењака, сасвим необична приповедачка тема, где аутобиографски тип излагања само потврђује необичност, готово привид реалног света. Брижљив однос према језику и композицији, одличне слике старобеоградског живота, успеле хумористичке странице, посведочују да је Шапчанин неоправдано запостављен.

Улога Јована Грчића Миленка у свом времену је била епизодна док се данас сматра граничним прозним текстом две епохе као преплет европске и домаће традиције (Хофман/Гогољ: фолклорна фантастика/сказ, те лирска евокација стварности). Расејана, дисонантна фабула, игра улогама приповедачког/ауторског ја и улогама читалаца/слушалаца, мозаик конкретног и имагинативног, лирска сегментизација и асоцијативност, полемичке партије у додиру са програмским реализмом, слободно

17

спајање и премештање временских планова текста, све су то чиниоци необичне модерности ове прозе, коју су открили тек читаоци 20ог века.

Стефан Митров Љубиша: на наслеђу фолклорних причања, Вукове народне приповетке, народне песме и П. П. Његоша, подстакнут италијанским романсијером Мацонијем, он је почео писати блиско неким очекивањима реалистичке школе, али у суштини изван њене поетике. Генеза његове прозе може се разумети из споја легенде, историје и литературе, и из надградње анегдоте или шаљиве приче („Продаја патријаре Бркића“, „Крађа и прекрађа звона“). Најпознатија приповетка, Кањош Мацедоновић, на трагу Горског вијенца, конфротира две етике у комичној, скоро гротескној слици, деепизује епско и спаја га са комичним, а у основи афирмише етику патријархално-херојске заједнице према западној цивилизацији. Међутим, та етика у Продаји патријаре Бркића бива злоупотребљена, а Љубиша постиже пуне ефекте у персонализованим сликама понашања и говорним реакцијама које истовремено одражавају психологију колектива/регије/групе. Свој низ проза Љубиша је објединио збирком Приповјести црногорске и приморске (1876), а циклус Причања Вука Дојчевића није стигао да доврши. У намери да објави сто засебних јединица (образац: Бокачов Декамерон), активирао је морфолошки и тематски отворен жанр, усмерен на усменост („причања“), чак маскиран живом народном традицијом. Структура овог дела описана је као вид „развијене и дезинтегрисане анегдоте..чија се поента јавља у облику пословице“, спој ситуације/анегдоте/пословице/вербалних спорова. Вук Дојчевић је више медиј него лик прилагођен радњи – час мудар као Езоп, час спадао као Насрадин, час црногорска варијанта пробисвета, дворског забављача и досетљивог посредника у споровима међубраственицима. Структура Љубишиних Причања потврђује патријархални модел света и модел фиктивне приче: тренутна, актуелна ситуација разрешава се причом о другој сличној ситуацији у неко старије време, што говори да је традиција регулатор текуће стварности, а прича нека врста њене параболе. Утолико је Љубиша у додиру са фолклорним реализмом, мада је своју прозу градио изван тадашњих спорова о књижевним програмима и функцији литературе.

Прави носилац фолклорног реализма је Милован Глишић, не само као оснивач српске сеоске приповетке (Скерлић), већ као следбеник програмских идеја реализма, преводилац и изворни писац, залажући се за критичко-сатирични однос према друштвеним манама и узимајући књижевност као резултат садржине и као слику живота. Глава шећера може се узети као парадигматски текст фолклорног реализма, у коме је мозаична тематска структура објединила социјалне и фолклорне аспекте (празноверица и фантастика) у динамичним облицима излагања (објективно приповедање, сказ, говорне сцене, ретроспекција), доспевши на границу праве реалистичке психодраме. Касније је Глишић ширио жанровски простор у правцу шаљиве и фолклорнофантастичне приповетке (Учитељ, Шетња после смрти, После деведесет година), а с Првом браздом, уз драму егзистенције дао је апологију рада и добрите као средства да се савлада несрећа и сиромаштво.

Лаза Лазаревић – његове приповетке показују изразито јединство у погледу комплекса појединац/породица, затим форми излагања (доминација првог лица,

18

односно сказа), стилске полифоности до фисоке артифицијелности, изузетно развијеног конфликтног језгра, све у различитим констелацијама јунака и у два претежна исхода радње – преображај и промена или сталност и пропадање. Његове теме су готово типске: повратак/преображај оца оданог коцкарској страсти, прилагођавање самовољне јединке патријархалном реду, повратак ратника-инвалида. Ако су ове приповетке настале као сижетирање продора нереда у ред, победа реда над поремећајем, у другом кругу је откривена још једна могућност – да успостављање поретка на рачун појединца значи губитак или распад идентитета јединке, а индивидуалност и радни потенцијал личности је највиша врденост грађанског доба. Сижејни профил Лазаревићевих приповедака грађен је на визијама света и системима вредности карактеристичним за патријархално-грађанска размеђа епохе реализма: хармоничност породице и пожељна доминантна улога оца у њој, осетљивост према контакту са туђим или са модернизацијом, искушења емотивног пред митом грађанског брака, еротског пред породично-патријархалним. Моменат преокрета у јунаковим опредељењима и очекивањима мотивисан је различито, али он има као темељ заправо морално-егзистенционалне претпоставке (однос добро/зло, живот/смрт, успон/пад), што у условима модерног живота (са становижта епохе реализма) активира арехетипске ситуације. Лазаревић није само изузетан мајстор целина и сижејних прелома, већ и микроплана: описи дочека лађе, бањске атмосфере, карташке собе, дечијих ратних игара, кафанског друштва, појединих ликова, патријархалне идиле кућне задруге, атмосфере љубавне чежње, сугестије симболике снова и предметног окружења, дијалошке секвенце. Лазаревићев стил у ужем смислу је прича за себе, остварен у распонима од опонашања фолклорног приповедања до алогичних симболичних слика интиме и подсвести, у кретању од сентименталног и патетичног ка иронично-хуморном и саркастичном, од поетског ка натуралистичком. Текстови овог писца су слојевити и по преплитању различитих тачака гледишта, по сталном мешању израза нечијег говора и назнака смисла, бојећи поруке ироничном или поетском атмосфером, или пак деструкцијом оног што се управо каже.

У новије време описане су форме приповедања у Лазаревићевом опусу и скициран је могући модел његове прозе, где се на првом месту издваја упадљив драмски ток, развијени комплекси психолошког, „дах средине“ и разнолике сфере живота (сељаци, занатлије, интелектуалци). Упадљив је контраст међу ликовима, који укључује социјалне и психолошке контексте, развијене дијалошке и монолошке секвенце, с антиципацијама тока свести/подсвести/асоцијативних линија. Простор Лазаревићеве прозе је камерни ентеријер и та промена је једна од најбитнијих у односу на Глишића – пребацивање радње са сеоских раскршћа и из кафана у куће и собе и у унутарњи свет јунака. Уза све ово може се додати да је Лазаревић први међу српским реалистима пронашао онај пут неизрецивог између душе и ока, покушао исказати неисказиво и назначити немишљено. Његов се текст одвија између опажања (предмет), очекивања (догађај као слутња, бојазан и нада) и исхода, а иза свега следи епилог као назнака отворених проекција значења и веза са разноликим нивоима текста.

Симо Матавуљ – креће се од Шибеника, преко Равних Котара, боке и Црне Горе до Београда и уноси у своје приповетке теме и мотиве свих ових средина. Прво је

19

везан за бокељску регију, стилске и морфолошке обрасце је налазио у фолклорном приповедању (патријархална анегдота) и у прози С. М. Љубише, али је и њих крајем 80их година напуштао приближавајући се моделу класичног, пуног реализма: уравнотежене аналитичко-дескриптивне слојеве прате оштро оцртане физиономије јунака, избор типичних ситуација и често јак слој хумора, уза све скрупулознију обраду. Ако му раније приповетке прати анегдотичност и спонтаност, па и извесно неутралисање критичке дистанце, оне које пише од 90их обликује из оштрог угла посматрача, с необичним захватом готово заумних сила добра и зла, вере и невере, Бога и Сатане, хришћанства и паганства. Спој метафизичког поља егзистенције са раблезијанско-фолклорним хумором један је од најдалекосежнијих и најнеобичнијих домета српског реализма. Истовремено, Матавуљ одговара на типичне изазове епохе, с темама о школовању и развоју младог човека, премда често обрађује и „нереалистичке“ фантастичке мотиве, било фолклорне, било модерне, психолошке фантастике. У трагању за тематском динамиком Матавуљ је превазилазио регионалне границе и истовремено им удовољавао, те је од „песника Далмације“ постао један од најистакнутијих писаца самог Београда, у одлучном напору да градски живот учини предметом приче. Успео је да без великих догађаја и јунака баналност свакидашњице доведе у везу са смрћу и страшћу, грехом и казном, са очитим траговима натурализма (Аранђелов удес) и модернистичке мисике (Наумова слутња). У касним приповеткама доспео је до новог идеала – уз што мања средства постићи што већи учинак: тако су настајале приче прегнатне упеччатљивости (Пилипенда, Поварета).

Градећи сиже као панораму малих затворених средина, Матавуљ је редовно унутар таквих панорама издвајао неког особењака или догађај који нарушава устаљени ток живота. Доминира стабилан простор и нека врста групног портрета, евентуално са уочљивим главним лицем. То је дало посебну физиономију јунацима и радњама његових приповедака, с високим учешћем говорне карактеризације и карикатуралног оцртавања и са анегдотским језгрима око којих се развија мозаик слика/епизода. С временом, Матавуљ напушта тзв. Јавног човека (трга, кафане, извесне локализоване средине) и у условима урбаног живота, у причама тематизованим око свакодневних догађаја окреће се често фриволној интими забележеној у облику писма (Београдска деца), градском подземљу, маргиналним слојевима и типовима. Али у Матавуља се увек очитовала и друга страна, где се јунаци приближавају универзалним, типским носиоцима елементарних сила и страсти у човеку, од постојаности, достојанства и доброте до греха и казне.

Матавуљева приповетка нема у српском реализму такмаца, по упорности промена морфолошког склопа, стилском пречижћавању и бризи за естетску страну, по мноштву ликова који обједињују литерарну традицију и живу, текућу стварност, коначно по концепцијској динамици (фолклорни реализам, развијени реализам, натурализам, модернистичке тежње, јаке струје фантастике, хумористички комплекс) и тематској ширини.

Јанко Веселиновић који се од слика народних веровања и из живота сеоске омладине кретао ка социјалним темама. Овог писца издваја хипертрофија емотивних

20

веза међу јунацима, независно од тога да ли су грађени на традиционалним (фолклорним) мотивима обредно-обичајног порекла (Кумова клетва) или на сижетирању савремених породичних односа (Луда Велинка, Чини). И он навелико доноси породичну тематику, претежно у правцу мелодрамски интонираних сижеа: висок емотивни напон, архетипски односи међу јунацима мајка/кћи, штићеник/добротвор, кум/кум: мајка опрашта убици свог сина, кум осуђује кума, мајка доноси несрећу кћерци. Смрт у тренуцима женидбе, беспомоћно и прогоњено дете, прогоњени отац. Неке приповетке су успела контаминација фолклорне атмосфере и временске непогоде која уништава сав род (Град). Волео је слике села као природе и поезије рада, али је осећао дубоки немир пред смрћу, несрећом и страдањима. Тако су идила и балада архетипске форме ове прозе, а фабуларне конструкције су упркос чврстој локализацији (Мачва) посредовале „интимне драме“ из грађе општих људских осећања. Веселиновић се огласио „Сликама из сеоског живота“(1886/7/8), настављајући у том правцу да обрађује и нове социјално-тематске сфере (учитељски живот) до трагова натурализма у приповеткама из београдског живота, али у обликотворном погледу није испољио динамику све до Писама са села (1900, 1904/5). У њима је напустио старе фабуларне клишее ради фрагментарне слике, одјека околности, малих портрета, али и описивања некадашњег односа према идиличном селу своје младости или својих илузија о селу. Тај касни циклус кратких прича повезаних оквиром у облику писма носи и дубоку резигнацију песника Мачве, и неочекивану концизност (био је познат по неекономичном приповедању, доминацији дијалога), и опуштености дескрипције, уз скептично-резигнирано ауторско ја.

Стеван Сремац – афирмише се 90их година хумористичком прозом из нишког живота (Ивкова слава). Овај писац се на један необичан начин уклапа у поетику реализма: политички конзервативан, монархиста, антимарковићевац, склон пародији сеоске приповетке и пародији општих места реалистичке поетике, узима нетипичне личности и теме, али је мајстор искоришћавања типичног на нивоу говора или запажања из свакодневице. Жива веза са савременошћу и стално поигравање стиловима и жанровима указује на известан карневалски склоп његове прозе. У духу комичке традиције он иде ка психолошкој карактеризацији и продубљавању јунака, али се ослања на прототипове из живота; широк и површан захват стварности прати подругљиви однос према егзактно-емпиријском моделу света и стално мешање ауторског приповедача у литерарну фикцију. Доноси говор улице, професија, слојева регија, нација, редовно подређен хумористичкој селекцији, изазивајући комичан утисак типичног. Сижеи су засновани на комичним мотивима (младожења се напије па не оде на свадбу, слава се претвара у теревенку...) или на портретима (комичних) јунака, али су и једне и друге у основи панораме слика/сцена кроз које се варира ограничен скуп карактерних својстава. Основна фабуларна нит редовно се пресеца споредним нитима, па је епизодна структура, рађена поступком амплификације опште обележје Сремчеве прозе.

Бранислав Нушић – жанровски разноврстан: јавио се документарно-фикционалном прозом из српско-бугарског рата (1885), Приповетке једног каплара (1886), време у затвору искористио је за писање Листића (1883), док су га конзулски

21

послови у Приштини, Солуну и Битољу подстакли да објави збирку Рамазанске вечери. Искључиво је хумористичког духа збирка Десет прича (1901), потискујући популарносћу и општим профилом Нушићевог дела утисак о осталим жанровима.

Аутори фантастике: Драгутин Илић и Илија Вулићевић.

Роман

У роману се, још очигледније него у приповеци, осећа противтежа традиције која се држала образаца М. Видаковића и друге која је настојала усвојити поетику нове књижевности. Јаков Игњатовић је већ у свом времену имао статус зачетника српског реалистичког (друштвеног) романа, али знакови нове оријентације примећивани су и код Богољуба Атанацковића, у роману Два идола и приповеци Буњевка. Атанацковић први указује на савремене западноевропске обрасце и узима теме из текућег живота, с намером да их учини основом фикционализације, а фабулу и карактере гради у духу видаковићевске и романтичарске традиције. Тај јаз између савременог/друштвеног живота и могућности његове фикционализације постепено се смањивао, али дуго није савладан. Сам Игњатовић није никада савим разлучио те две поетичке традиције, нити унутар једног жанра (друштвени роман), нити између различитих жанрова (историјски:друштвени роман). Доцније се реалистички роман учврстио и разгранао на посебне врсте. С напуштањем видаковићевског модела ослонио се на искуство приповетке, настављајући њеним проширивањем/продуживањем, или осамостаљеним поступцима развијања романескне фабулације.

Колико је програмски реализам глас давао роману, толико овај жанр српским писцима није ишао од руке. Критичари су тврдили да претежно патријархални услови живота не погодују стварању друштвеног романа, сматрајући да је овај облик само огледало, рефлексија друштва. С друге стране, изразито наглашавана усмена подлога прозних облика (сказ) спутава роман као неоспоран, најважнији вид обимног писаног текста. Тек са Ранковићем добија се затворена композиција, компактна фабула и динамична тачка гледишта, док су Игњатовић и Матавуљ остали изван реалистичког стандарда. Роман је испуњавао опредељења књижевности на очигледнији начин него приповетка и зато што је прегледнији, помније праћен и узиман у критици као општији знак при процењивању књижевних прилика. Ако се пође од огледа Богдана Поповића (Савремени роман и Шпилхаген, 1887), насталог у самом срцу епохе реализма, запажа се да српски роман још не задовољава основни фонд савремених претпоставки овог жанра: развијена техника (строга форма, пуна мотивисаност и доследност), начело позитивности („предмет из средине људског живота“, „човек обичан“, „обично данашње прозаично друштво“), научност (романописац као фотограф / анатом / психолог / психолог), моралност (с претежно песимистичким ставом о свету). Неке од тих претпоставки неспорно су уграђене и у српски роман, особито на тематском и донекле на научном нивоу, док су обликотворне снаге тежиле другим правцима.

Тај раскорак особито је уочљив у делу Јакова Игњатовића. Он је друштвеним сферама захватио различите сфере друштвеног живота, многе од својих јунака засновао на прототипима (постојећим личностима), а тежишта радње на конфликту

22

романтичарских идеала (тј. јунака) и тривијалне стварности као релевантне појаве једног времена, или на конфликту самих карактера као предмета приповедања. Није напустио, међутим, архаичну технику излагања и организовања радње, нити је јасно мотивисао фабуларна чворишта и пресеке, остајући далеко и од тежње ка исцрпној дескрипцији и од приказивања развоја/мењања јунака.

С друге стране, Игњатовићев романсијерски опус је жанровски, морфолошки и тематски врло променљив:

1. историјски романи Ђурђе Бранковић

2. друштвени роман Тридесет година из живота Милана Наранџића

3. сеоски роман Чудан свет

4. роман личности Васа Решпект

Они имају често и елемената породичног романа, а по другим основама уз њих могу стајати атрибути: галантни, пикарски, авантуристички.

Ни поступци градње романескног ткива нису сасвим уједначени:

Причају се као пикарска приповест у првом лицу једнине (Тридесет година)

Унутар оквирне форме са изграђеном комуникативном ситуацијом сказа (Васа Решпект)

Као објективно приповедање (Вечити младожења)

С примесама аутокријалног (Трпен спасен)

У композиционом смислу једни нагињу породичној хроници (Вечити младожења), други мозаику комичних сцена, неспоразума и одговарајућих карактера (Трпен спасен) или преплитању двију фабуларних линија (Васа Решпект). Насупрот тој променљивости Игњатовић је усталио информативно-наративни стил, ређајући радње, сцене и коментаре. Ипак је као баштиник класичног образовања тој огољеној нарацији често додавао латинске сентенце или историјско - литерарне паралеле изазивајући спојем тривијалног света савремености и класичних случајева дискретну комику, док је романтичарским поређењима и метафорама уносио слој меланхоличног и сентиментално-патетичног. Контраст, парадокс, ексцентрична и дисхармонична слика / ситуација разбијају стално наративну монотонију и успостаљају везу са „типичним специјалитетима“, осебењацима и изузетним типовима као честим јунацима ове прозе. Смештајући радњу у реалан хронотоп куће / породице, крчме, школе, одређених градова, касарни, студентских и ђачких соба, пунећи приповедање мноштвом говорних сцена и говорних жанрова, Игњатовић је колоквијални језик српске војвођанске и угарске средине увео на велика врата, насупрот романтичарској традицији епске и лирске стилизације.

23

Као посебну врлину готово сви истраживачи истичу мноштво животних, рељефних ликова. Игњатовићеви романи су својеврстан „људски мравињак“, настао поступком сажимања поновљених црта понашања у једну гесту/говорну секвенцу или својство, тако да су настали прави типови/карактери обешењака, ветропира, заводника, меланхолика, тврдице, бекрије, помодарке, вечитог младожење, удаваче, трговца, крчмара, коцкара, берберина, адвоката, лекара.

У књижевним процесима које је изазвао први романсијер СР уочена је деградација романтичарског јунака, преко тривијализације високих идеја (од Бранка Орлића до Пере Кирића), или јачања негативног, преступничког, које романтичарски пркос и изолованост криминализује (Васа Решпект). Још је битније што Игњатовић у крајњем случају усложњава јунаке, тако да се за њих не може рећи одлучно на којој су страни у старој дихтомији добра и зла.

Трагизму његових јунака пандан је незадржив пад у тривијално и ружно или карикатурално и лакрдијско. (Бранко Орлић, Пера Кирић, Ђока Гроздић).

Занимљиви су распони у тумачењу смисла његових најцењенијих романа:

Обимна литература о Вечитом младожењи на прво је мето стављала миметичност (слике пропадања српске традиције у Мађарској) или психолошки значај главног јунака, али и усуд културне дијаспоре, успеле портрете јунака, динамику радње између авантуристичко-херојског-комичног и трагично-сентименталног: сцене растајања, сентименталних расположења и стања и широк тон од пародично-ироничног и ведрог приповедања с елементима бурлеске и јуначке приче до слике суноврата, меланхолије и трагике умирања. С Васом Решпектом српски роман је добио главног јунака као „невиног кривца“, прогоњену жртву неодговарајућег васпитања и животних околности које стешњују и руше велику унутрашњу снагу. Таквом јунаку Игњатовић је усадио снажан романтичарски отпор према свету, дао му идеалну пратиљу (Аница) и његов дух населио нечим што је изгледало као национална грандоманија, а великим делом се претворило у пророчанство.

Сасвим је другог тона Трпен спасен, хумористичке радње, пун бербера, трговаца, бабица, ђака и студената, где се на истом социјалном нивоу мењају партнери или места радње, а после свих страсти и нада јунаци настављају уходаним животним путевима. Мноштво физиономија, шегрти и мајстори, кћери и жене или мајке, студенти и ђаци, пијанице и уображени болесници, луталице, собарице, медицинске сестре, официри, најчешће заводници или кокете, у ковитлацу догађаја које писац често не стигне ни мотивисати. У првом делу романа-општи растур породице мајстора Максе Свилокосића (нико не зна ни за кога), у другом (комедиографски завршетак) – свадбена поворка, где су сви нашли своје партнере, не увек оне које су очекивали, али ипак задовољни.

24