Embed Size (px)
DESCRIPTION
poezija
Citation preview
Duško Radović: „Balada o pticama“
Ptice su postale od uzdaha,
Od želja, od dozivanja,
Od krikova i jauka,
Od nenapisanih pisama
Od neizgovorenih reči,
Od šaputanja vetru…
Zato sve ptice mahnito lete
Kao da traže neku adresu
Koje ne mogu da se sete,
Pa kricu: Gde su? Gde su?
Digni se, leti, nemirna jeko!
Postoji jedna kuća i reka,
Postoji neko, sam i daleko,
Kod naših reci ptice čeka!
Ptice su postale od tajni,
Od snova, od ćutanja,
Od nemira i nada,
Od uskraćenih reči,
Od zalutalih pisama,
Od šaputanja vetru…
Zato sve ptice mahnito lete,
Kao da traže neku adresu
Koje ne mogu da se sete,
Pa kriču: Gde su? Gde su?
Digni se, leti, nemirna jeko!
Postoji jedna kuća i reka
Postoji neko sam i daleko
Kod naših reči ptice čeka!
.
Pjesme divljih pticaČetvrtak, 04. Juni 2009.| 10:15
U povodu prvog romana „Pjesme divljih ptica" Enesa
Karića u izdanju IK "Tugra", Sarajevo 2009.
Jamačno zatičemo profesora Karića u novoj formi
materijalizacije stvaralačke energije, koje
muslimanskom biću doista ne manjka.
No, koliko je roman, kao književno-stvaralački izraz, imanentan
muslimanskom, vjersko-duhovnom biću doista je pitanje na koje se i ne
mora posebno odgovoriti, jer odgovori sada već dolaze sami po sebi.
Naime, otklon tog već spomenutog stvaralačkog genija spram ove
književne forme je implicitan uglavnom zbog same pozicije subjekta
romaneskne naracije. Jer, romaneskni narator stavlja se u izvjesnu
poziciju „Boga", koji u trenutku izravnog pisanja upravo kreira likove,
pozicije, situacije, dramatizacije itd. Drugim, lapidarnijim riječima
kazano, autor nekog romana sasvim „slobodno" određuje sudbinske
konstante vremena, prostora i kretanja u životu protagoniste njegovog
djela. I smije li se, zapravo, „igrati Boga" u toj formi? Odgovor na ovo
krucijalno pitanje daje vrli profesor hermeneutike Kur'ana/tefsira na
Fakultetu islamskih nauka u Sarajevu akademik prof. dr. Enes Karić
objavljivanjem svog prvijenca romana „Pjesme divljih ptica" u izdanju
IK „Tugra". Dakle, odgovor je pozitivan! I zato je ovo bitan povijesni
trenutak za cjelokupnu naučno-kulturnu i historijsku baštinu Bošnjaka,
ali i Bosne i Hercegovine u užem smislu određenja. Prof. Karić u svojoj
cjelokupnoj i svjesnoj odgovornosti prekida ili iznova uspostavlja nove
parametre djelovanja, ovaj put (i) vjerske inteligencije. Putopisi/ljetopisi
su u tom smislu, pored nekih drugih formi, bili ta manevrička polja u
kojima je muslimanska duša sijala i djelovala, ali se sada o
putopisima/ljetopisima može i ovako kazati: ta „štura informacijska"
djela, koja su (bila) svojstvena muslimanskim, vjersko-duhovnim
intelektualcima, sada u novoj romanesknoj formi zaodjenuti u većoj
raskoši tema i izraza, boja i „sloboda", riječi i metafora, doživljavaju
svoje preporađanje. Da, granice su pomjerene! I granice su tu, zapravo,
da bi i vrlo često bile pomjerane! Jer, vrijeme, opet, ostaje biti najboljim
i supremnim kadijom.
Tako je i djelo prof. Karića („Pjesme divljih ptica") svojevrsna
„putopisno/ljetopisna", proširena forma, kroz koju autor putuje sa već
primijetnom i konzistentnom radnjom i sa svim svojim protagonistima.
Radnja je u vremenskoj odrednici smještena uglavnom u 16. i dijelom u
17. stoljeće, i mogla bi se podijeliti na tri dijela. Prvi je dio do ženidbe
glavnog lika muderisa Skendera Hume, gdje je štivo primjetno
„registarskog", „putopisno/ljetopisnog" karaktera: ratovi, prilike u
Mostaru i Sarajevu, u Osmanskom carstvu, u njegovoj prijestolnici, ali i
u svijetu u 16. i 17. stoljeću, „poteškoće" oko primanja i zaživljavanja
nove vjere, kojoj će u tom trenutku biti prvi stogodišnji rođendan na
ovim prostorima, rasprave, tretiranje medresa, raznoraznih tekija,
mnoštvo tarikata (paralela sa današnjim mnogobrojnim vjerskim
učenjima i frakcijama, ali i paralela sa strankama u političkom smislu),
zatim su tu sjećanja na mnogobrojne događaje, na djetinjstvo, na
roditelje, školovanje, na ratove, nezaobilazne su emocije itd. Drugi je
dio poslije ženidbe glavnog lika S. Hume, kada radnja u svome
bekgraundu bude označena mnogim planovima, stremljenjima,
zapletima, spletkama, raspletima, i tu se radnja u svome vrhuncu -
paljenje čaršije od strane Ragiba Vrebca, Naskana Čole i de/mobilisanih
boraca sa Hrastuše - i završava, jer treći dio je sjećanje/reminiscencije i
blago, ljetopisno, „fejdaut" završavanje jedne priče, života i epohe.
PDP („Pjesme divljih ptica") neodoljivo podsjeća svojim slikama, pitkim i
neiskvarenim jezikom - pravim romanesknim, (auto)dijalozima,
situacijama, senzibilitetom aktualnog trenutka/vremena na
Selimovićevo cjelokupno „tkanje" trenutka u „Dervišu i smrti", ali,
modernošću ekspresije, zajedničkim temama i vjerskim znanjem
impregniranim unutar romana, da se porediti i sa Pamukom u njegovoj
ekspresiji, prije svega, u „Zovem se Crveno", dakako, i u „Snijegu". I
prvi, i drugi, i treći autor, svi zajedno, gotovo uvijek sučeljavaju
antipodne likove mišljenja i osjećanja, znanja i vjerovanja (ali i krajnjih
polova unutar sve te četiri odrednice), i to čini priču konstruktivno
zamršenom, interesantnom i poučnom! Nobelovac Hesse je jedan od
međaša te romaneskne, antipodne postavke protagonista i ne/izravnog
sučeljavanja među njima, prije svega to vidimo u „Narcisu i
Zlatoustom", ali i šire u „Igri staklenih perli", dakako, i među svekolikim
(auto)likovima unutar jednog identiteta, ako govorimo o „Stepskom
vuku", jer će i sam Hesse upravo za „Stepskog vuka" kazati da je to
"biografija duše" u kojoj je svaki lik izraz jednog od sukoba autora sa
samim sobom (i gotovo cjelokupno literarno djelo H. Hessea je
autobiografsko), tako i kod prof. Karića zatičemo dva svojevrsna
antipoda: emotivnog i tople, ljudske krvi (jer on i dolazi iz toplog
Mostara gdje ga je stalno i boljela studen u medresama - Carigrad i
Sarajevo), „sklonog" grijehu i pogrješci, te čovjeka željnog svijeta i
dešavanja - muderisa Skendera Hume (dakle, čista paralela sa
Zlatoustim kod Hessea ili sa Ahmedom Nurudinom kod Selimovića), sa
jedne strane, i hladnog filozofa, pravnika, vazda sračunatog i iznad
situacije, pomalo i ciničnog, (pre)pametnog Hasana (Narcis kod Hessea
ili Hasan kod Selimovića), sa druge strane. Možemo onda konačno i
uočiti da prof. Karić u tom kontekstu ordinira na tromeđi: Selimović -
Pamuk - Hesse. Također, hoću izdvojiti, među masom likova i „velikih"
čuvenih imena, i šejha Semnanija, moralnu savjest Skendera Hume,
njegovu mudru vodilju i stalnog podsjetnika. Njegov antipod je Ragib
Vrebac.
Naracija u PDP-u je čista, prozračna i konstantna. Poput planinske
rijeke, prof. Karić u svojoj naraciji ne razlijeva se u (pre)dugim
rečenicama i ne zastajkuje u (pre)opširnim opisima „ničega" ili, pak,
nekog detalja, već sve to impregnira u pravilne i kraće rečeničke
forme. No, naravno, to ne znači da opisi nisu dobri i potrebni! I možda,
sa čitanjem PDP-a, na trenutak se učini da fali one mističnosti u
umjerenim opisima nekog pejzaža, detalja, kao npr. igre vjetra sa
vrhovima čempresa, koje vješta ruka preko čitateljevog oka dušu
magično odvede upravo u te trenutke ili te prostorne linije, ili, pak,
negdje sasma drugdje. Kod prof. Karića to je uspješno zamijenjeno
drugom magičnom moći - u fluidnosti dijaloga među likovima, satkanih
od čistog vjerskog znanja, vjerskog uvjerenja i uvjerenog znanja. E,
upravo to i takvo uvjereno znanje, a Krleža veli da između vjere i
uvjerenog znanja nema razlike, magično je utkano autorovom rukom u
dijaloge, u živu priču, u kratke, jezgrovite i žive rečenice, u svojevrsne
„opise", ili kasnije u sjećanja. Prosto kazano, iz tih kratkih rečenica i
čestih dijaloga znanje pršti i frca na sve strane. Ali, opet, ne napadno!
Prof. Karić nam se u PDP-u pomalja u signifikantnoj tefsirskoj raskoši;
on u i sa PDP-om, bukvalno i aluzivno, izravno i metaforično - tumači
svijet. A to je, zapravo, i uloga hermeneutičara/mufessira da tumače
svijet - znanjem i umijećem! A prof. Karić radi upravo to. Rečenice su,
dakle, do maksimuma nabijene znanjem, vjerom i aktualnošću. Da,
aktualnošću, bez obzira na godine koje figuriraju u samom štivu. Autor
Karić ponire u čudnovate vrtloge aktualnosti ne gubeći ništa ni od onog
dubokog, žutog, povijesnog „osjećaja" koji čitaoca okupira dok čita, a, u
isto vrijeme, njegovu svijest ne odvaja od aktualnih problema i
situacija. Kazao bi, opet, vrli Ikbal suprotno da je život jedan i da se
nastavlja, ponavljanje ne znači stvaranje već samo ponavljanje. Ali, bez
obzira na tu Ikbalovu „ambiciju", historija (kao da) se ponavlja. I to je
njena najveća grješka, kazali bi cinici, no, mi ćemo kazati da je to ipak
naša grješka, jer neke stvari da bi se naučile trebaju biti opetovane, a
ovdašnja balkanska zbilja, zbiljski, se opetuje i ponavlja.
Na koncu, ostaje nam u obavezi da roman zdušno preporučimo za
čitanje i da, u kontekstu ovih posljednjih rečenica, se ponadamo da će
se autor u budućnosti još mnogo puta ovako kvalitetno „ponoviti"!
Птица грабљивица је животна форма птица предатора које лове плен, најчешће ситније кичмењаке, током лета.Адаптације на грабљиви начин живота су јак кљун, као и оштре и снажне канџе. У већини случајева, женке су знатно веће од мужјака. У птице грабљивице спадају орлови, соколи, врана, јастреб, кобац.
Slavuj
Naziv ptice: SLAVUJ (ili MALI SLAVUJ)
Latinski naziv: Luscinia megarhynchos
Opis ptice: Slavuj je zbog svog prekrasnog pjeva često spominjana ptica
u narodnim pričama i poslovicama, a češće ga se može čuti nego vidjeti.
Tijelo mu je smeđe boje, trbuh je dosta svjetliji. Prilično krupan i dugorep.
Veličine je oko 17 cm, teži do 27 grama, raspon krila je do 26 cm. Mužjak i
ženka su slični. Živi na rubovima bjelogoričnih i miješanih šuma, u
prakovima i vrtovima. Hrani se kukcima, puževima i paucima te sitnijim
plodovima. Može doživjeti do 5 godina. Gnijezdi u guštarama, u gustom
raslinju šuma i parkova.
Gnijezdo gradi tik uz tlo ili na tlu od suhih stabljika, mahovine i korjenčića.
Snese 4 do 5 jaja, mladunci su čučavci za koje se brinu oba roditelja.
Oprezan je, drži se dobro skriven u grmlju. Pjeva iz gustog raslinja, često
noću, ali i danju: glasno i prekrasno pjeva. Slavuj je selica, zimuje u Africi,
južno od Sahare.
Da li je mjesec i zvijezda simbol islama ?Posted: Januar 23, 2013 in fetve
0
Selamun alejkum !
Na džamijama, na knjigama, zastavam itd. stavlja se mjesec i zvijezda kao
nas simbol tj. simbol Islama. To meni nekako liči na širk estagfirullah !?
Uzvišeni Allah s.v.t. kaže u časnome Kur'anu da su sunce i mjesec Njegova
s.v.t. znamenja i da im se ne klanjamo već da se klanjamo Onome Koji ih
je stvorio !
Klanjati znači obožavati i voljeti a to se radi sa mjesecom i zvijezdom!?
Da li je tako bilo za vrijeme Božijeg Poslanika Muhammeda s.a.v.s. !?
Neka te Allah s.v.t. nagradi, uzdigne te za stepene i uvede u Njegov
Džennet! Amin!
Ve alejkumus-Selam!
Sto se tice mjeseca i zvijezde taj simbol nema nikakve veze sa islamom.
Zato nije pohvalno koristiti takva obiljezja posebno na dzamijama. Simbol
mjeseca i zvijezde se moze smatrati samo nacionalnim obiljezjem a islam
ne pridaje nikakvu tezinu nacionalizmu. Medutim, pored toga, ovaj
postupak se ne smatra sirkom, jer se niko od muslimana ne klanja
mjesecu i zvijezdi vec se klanjaju Allahu, a Uzviseni najbolje zna.
Es-Selamu alejkum!
Cudesni svet detinjstvaU našim životima smenjuju se trenutci radosti i tuge. Često pomislmo da bi život bio idealan kad bi sve bilo onako kako bismo mi želeli. Od malena maštamo o danu kada ćemo odrasti.Nekada smo spavali sa medom, a mrzeli da idemo u vrtić i budimo se rano. Jeli smo slatkiše dok nas ne zaboli stomak. Sakrivali se ispod stola, jorgana, u ormanu, od mame i tate. Istrčavali napolje i po ceo dan pravili kolačiće od blata sa drugarima iz ulice. Igrali smo se žmurke, jurili se, padali, grebali kolena i plakali. Smejali se. Bili smo srećni i imali smo sa kim to da podelimo. Tada još uvek nismo znali šta su to ljubomora i mržnja. Zao si bio samo ako se smeješ kada neko padne. A uveče smo gledali crtane filmove. Posle odemo u sobu, mama dodje, ugasi svetlo i ušuška nas. Onda nas zagrli kako samo ona ume, lako i nežno, i kada nas poljubi za laku noć mi počinjemo da sanjamo. Žečlimo da odrastemo i mislimo da da će tada biti bolje i zanimljivije. I eto sad. Ovo smo jedva čekali čitavo detinjstvo. Biti odrastao ne znači živeti bez obaveza i bezbrižno kao u detinjstvu, već je to splet uspona i padova u životu. Odastao čovek zna da je bezbrižnije i lepše detinjstvo.
Bili su to lepi dani, ali tada smo bili mali. Zato deco, ne žurite da odrastete i uživajte u srećnom i lepom detinjstvu.
1. PTICA
''1. Letenje predodređuje ptice da budu simboli veza između neba i zemlje. U grčkom je sama reč mogla biti sinonim nebeskog znaka i poruke. Isto značenje imaju ptice i u taoizmu gde besmrtnici stavom podražavaju ptice da bi pokazali kako su lagani, oslobođeni zemaljske težine. U Bramanama se prinositelj žrtava ili obredne plesačice često nazivaju ptice koje lete ka nebu. Ptica je u toj sferi i slika duše koja se oslobađa tela, ili opet slika intelektualnih funkcija (razum je najbrža ptica, kaže Rgveda). Slično bi se mogli protumačiti i neki praistorijski crteži ljudi-ptica (Altamira, Lasko): kao uzlet duše ili ekstatični let šamana.
Ptica kao simbol nebeskog sveta suprotstavlja se zmiji kao simbolu zemaljskog sveta.
2. Ptice još češće simbolizuju duhovna stanja, anđele, viša stanja
bića. Mnogobrojne plave ptice (Meterlenk) u kineskoj književnosti iz doba dinastije Han su čarobnice, besmrtnice, nebeski glasnici. I na Zapadu i u Indiji ptice sleću na grane stabala sveta – hijerarhijski. U Upanišadama se spominju dve ptice: jedna jede plod sa stabla, a druga samo posmatra, jedna je simbol aktivne individualne duše (jîvâtmâ), a druga Sveopšteg duha (Atma) koji je samo saznanje. One se zapravo ne razlikuju i zato se ponekad prikazuju kao jedna ptica sa dve glave. Ptice su, posebno u islamu, simboli anđela. Jezik ptica, o kojemu govori Koran, jezik je bogova, duhovno saznanje. Po ji (Po-yi), koji je Juu-Velikom pomogao da organizuje svet, razumeo je ptičji jezik pa je možda zato i mogao da savlada ptice-Varvare. Ptice selice – kao one kod persijskog pesnika Fari-od Din Atara ili u Aviceninoj Priči o ptici su duše na inicijacijskom putovanju. Genon upozorava, između ostalog, i na rimski auspicij: zar gatanje prema letu i pevanju ptica nije nekakvo poznavanje ptičjeg jezika, odnosno nebeskog jezika? Pesnik Sen Džordž Pers je, bez sumnje, naslutio neku vrstu iskonske čistote tog jezika kad je napisao: Ptice nam čuvaju nešto od pesme stvaranja.
3. Lakokrilost ptica, kao što se često događa, sadrži i negativan aspekt: sveti Jovan od Krsta vidi u njoj simbol operacija mašte, lakokrilne, ali i lakoumne kako bez metoda nesuvislo leti tamo-vamo: u budizmu bi to bila rastresenost.
Možda taoizam prikazuje Varvare kao ptice da bi istakao njihovu iskonsku spontanost, silovitu i neobuzdanu. Haos se u Kini predstavlja kao žutocrvena ptica, kao ognjene kugle, koja nema lice, ali ima šest nogu i četiri krila, može da igra i da peva, ali ne može ni da jede ni da diše. Zabeležimo još i verovanje starih Kineza da će biti nemira i nereda u Carstvu kad ptica razori svoje gnezdo.
4. Na Istoku još treba spomenuti indijski simbol Kinaru, pola čoveka, pola pticu, koji svira gitaru i povezuje se najčešće sa osobama sunčanog ili kraljevskog značenja: Višnuom, Surijomili Budom.
5. Najstariji vedski tekstovi pokazuju da je ptica (uopšte, a ne određena vrsta) bila simbol naklonosti bogova prema ljudima. Tako će ptica u nedostupnoj planini tražiti somu, to jest ambroziju, napitak besmrtnosti, da bi ga donela ljudima. Ptice su, pošto su napale zmije, donele pobedu Arijcima nad Varvarima koji su im
pružili otpor. Kasnije će Ramajana slaviti vernost ptice Jataji koja je stradala kad je pokušala da spreči čudovište Ravanu da otme Situ. Prema mističnom tumačenju mnogih hindua, u toj priči ptica, koja pokušava da zaštiti dušu od besomučnih nasrtaja duha zla, simbolizuje naklonost bogova. Ako se verovalo da su bogovi bića koja lete (kao anđeli u Bibliji), onda su ptice bile živi simboli božanske slobode, lišene zemaljskih slučajnosti (tromost nasuprot lakoći koju bogovi poseduju u najvišem stepenu). Ptičje gnezdo, to gotovo nedostupno utočište skriveno na vrhu stabla, je slika raja, najuzvišenijeg boravišta u koje će duša stupiti ako uspe da doleti do njega oslobodivši se ljudskog tereta. Iz toga proizlazi verovanje da je sama duša ptica, a Upanišade preciziraju: ptica selica (u sanskrituHamsa; upo. nem. Gans), što je u vezi sa verovanjem da se duša seli iz tela u telo, sve do poslednjeg uzleta do tog gnezda u kojem će konačno naći utočište od opasnosti seljenja. Taj je toliko snažan simbol da je jednoga dana, pre stotinjak godina, Ramakrišna pao u zanos kad je ugledao potpuno belu pticu selicu kako izlazi iz crnog oblaka.
6. U keltskom svetu ptica je, bilo da se radi o labudu (Irska), ždralu ili čaplji (Galija), guska (Britanija), gavran, carić ili kokoška, najčešće glasnik ili pomoćnik bogova i drugog sveta. Ulati su lovili ptice vozeći se u kolima, a u tekstovima se tu i tamo mogu naći znakovi da su jeli patke. Ipak, izgleda da to nije bilo uobičajeno, a, uzevši u celini, pticama se u keltskom svetu iskazivalo poštovanje. Prema jednom kratkom odlomku iz Mabinogija o Puilu, velška boginja Rijanon (velika kraljica) imala je ptice koje su budile mrtve i morile žive svojim umilnim pevanjem. Galija, u plastici iz rimskog doba, ima jedno božanstvo sa pticama. Posvećeni su mu spomenici u Aleziji (Zlatna obala), u Kompjenju (Oaz), u Matrinjiju i Avanšu (Švajcarska). Ovde se još mogu spomenuti Odinove i Votanove ptice u germanskom području.
7. Kad su Abisinci, pod Avramovim vođstvom, krenuli prema Meki, Bog je na njih poslao jata ptica po imenu Ababil koje su ih gađale okamenjenom glinom (Koran, 105, 3). U islamskim predanjima neki sveci se nazivaju zelenim pticama, a anđeo Gabrijel ima zelena krila. Duše mučenika leteće u raj kao zelene ptice (Koran, 2, 262).
Opšte je poznato verovanje da ptice imaju svoj jezik. U Koranu (27, 16) piše da je Solomon znao taj jezik. U slavnom delu Mantiq al- Tayr (Govor ptica) klasik persijske književnosti Farid al Din
Atar služi se tom temom da bi opisao teškoće mističkog traganja za božanskim.
Ptica je simbol besmrtnosti duše, i u Koranu (2, 263; 3, 43; 67, 19) i u poeziji. Duša se upoređuje sa sokolom kojeg zove Gospodarov doboš, sa pticom zarobljenom u glinenom kavezu itd. Kao i u većini drugih predanja, u islamskoj mistici često se duhovno rođenje upoređuje sa pomaljanjem duhovnog tela, koje kida svoj zemaljski omotač kao što ptica razbija svoju ljusku.
8. Ptica, simbol duše, ima ulogu posrednika između neba i zemlje. Otisak dropljinog stopala je zajednički simbol sjedinjenja duša i smbol plodnosti, silaska duša u materiju, za nekoliko berberskih marabutskih plemena. Tuaregi iz Aira, na jugu Hogarskog masiva u Sahari, nose na svojim štitovima znak u obliku dve nasuprot položene dropljine noge, Šin. Taj simbol se sreće u Indiji, u keltskom svetu, crow’s foot, na šamanskoj odeći iz. uralsko-altajskih predanja pa sve do pećine Lasko.
Severnoamerički Hopi takođe pripisuju pticama magičnu moć komuniciranja sa bogovima. One se često prikazuju sa glavom okruženom oblacima, simbolima kiše koja je dar bogova i oplođuje zemlju ili sa prekinutom kružnicom koja predstavlja stvaranje, život, otvorenost i vrata, simbol komuniciranja.
9. U vezi sa ornitomantijom, Ibn Haldun kaže da se radi o sposobnosti nekih ljudi da govore o nepoznatom koja se budi kad ugledaju pticu kako leti ili životinju kako prolazi, te da zadrže koncentraciju duha i kad one iščeznu. To je sposobnost duše da izazove brzo razumevanje viđenog i čutog koje pobuđuje slutnju. Ona pretpostavlja bujnu i snažnu maštu.
Obe grane arapske ornitomantije temelje se na tumačenju smera leta posmatranih ptica i na tumačenju njihovih krikova.
10. U Kurdistanu, za Jezidije kao i za Vernike istine (Ahl-i-Haqq) ptica kao simbol pojavljuje se otkad postoji duhovni svet. Zato Jezidije Boga iz doba kad je zemlja bila pokrivena morem prikazuju kao pticu koja sedi na grani stabla čije korenje uranja u vazdušni prostor. Tako je i u kosmogoniji Vernika istine: Bog se prikazuje kao ptica sa zlatnim krilima, dok zemlja i nebo još ne postoje. Setimo se na početku Postanja (1,1) Duh Božji lebdi, kao ptice, nad prvobitnim vodama.
11. Ptica se često pojavljuje u afričkoj umetnosti, posebno na maskama. Simbol je snage i života; često i plodnosti. Ponekad se, kao kod Bambara, sa pticom, na primer ždralom, povezuje dar govora. Na vazama je česta tema borbe ptice sa zmijom, što je slika borbe života sa smrću.''
Odgovorite sa citatom
2. 01.06.2008., 20:18#233
*~Anti~*
Elita Učlanjen
13.10.2007.
Pol
muški
Poruke
6.786
Tekstova u blogu
9
Reputaciona moć
95
Re: Malo je reći da živimo u svetu simbola
PTICA(nastavak)
''12. Jakuti veruju da posle smrti i dobri i loši putuju na nebo gde im se duše pretvaraju u ptice. Te duše-ptice sleću verovatno na grane stabla sveta, što je gotovo univerzalna mitska slika.
Isto tako, u Egiptu, ptica sa glavom muškarca ili žene simbolizuje dušu pokojnika ili dušu boga u poseti zemlji. Zamišljanje duše kao ptice, pa, prema tome, poistovećivanje smrti sa pticom potvrđeni
su religijama starog Bliskog istoka. Knjiga mrtvih opisuje smrt kao sokola koji uzleće, a u Mesopotamiji umrle zamišljaju kao ptice. Mit je verovatno još stariji: na preistorijskim spomenicima Evrope i Azije stablo sveta ima dve ptice na svojim granama. Te ptice su, uz kosmogonijsko značenje, po svoj prilici simbolizovale dušu pretka. U srednjoazijskim, sibirskim i indonezijskim mitologijama ptice koje sede na granama stabla sveta predstavljaju duše ljudi. Pošto se šamani mogu preobraziti u ptice, to jest s obzirom na njihovo stanje duha, oni mogu da lete do stabla sveta da bi odatle natrag doveli duše ptice.
Bez sumnje, najstariju potvrdu u verovanju u duše-ptice sadrži mit o Feniksu, ognjenoj ptici grimizne boje, dakle, sastoji se od vitalne snage, koja kod Egipćana predstavlja dušu. Feniks, sublimirani dublet orla, koji je na vrhu kosmičkog stabla, na čijem je dnu zmija, predstavljao je krunu Dela u alhemijskom simbolizmu.
13. Male ptice, kao i leptiri, često predstavljaju ne samo duše mrtvih, to jest oslobođene duše koje se vraćaju u nebesku domovinu gde čekaju na svoju reinkarnaciju, nego i duše dece. To nalazimo u verovanjima uralo-altajskih naroda Srednje Azije. Goldi kažu da će trudna žena saznati hoće li joj dete biti dečak ili devojčica ako u snu vidi pticu i uspe da razazna kog je pola.
14. Noćne ptice često se dovode u vezu sa duhovima, dušama mrtvih koje noću jecaju pored svojih bivših boravišta. Kod Negrita Semangra, mrtvi svojom pesmom izazivaju strah u selu vraćajući se, prema predanju, u svoje porodice da bi ubili svoje roditelje, jer ne vole da budu sami.
Burjati iz Sibira veruju da sova tera duše žena umrlih na porođaju, koje dolaze da muče žive. Da bi od duhova odbranili stoku, Vakuti pribiju na vrata staje sovinu glavu. U Altaju je šamanska odeća, koja je uvek ornitomorfna, često ukrašena sovinim perjem, a prvobitno je celo odelo podsećalo na sovu. Prema narodnom verovanju u Altaju, sova tera sve duhove. Na dosta mesta je i danas običaj, kad se razboli dete, da se uhvati sova i hrani kako bi
oterala zle duhove koji napadaju kolevku. Kod Jogula, prilikom svetkovine medveda, jedna osoba prerušena u sovu treba da drži na odstojanju dušu ubijenog medveda.
15. U ezoterijskoj tradiciji postoji pravi sistem podudarnosti između ptica, boja i psihičkih nagona. Četiri glavne boje predstavljaju: crni gavran, simbol razuma; zeleno-plavi paun, simbol ljubavne čežnje; beli labud, simbol libida koji rađa telesni život, a putem logosa i duhovni život; crveni feniks, simbol božanske sublimnosti i besmrtnosti. Postoje mnoge varijante tih tablica podudarnosti. Na primer, ljubav, od telesne do božanske, predstavlja golubica, Afroditina ptica, te golub i patka; uzvišenost duše opet golubica, te orao i simorg; posredovanje između božanskog i ljudskog gavran i labud, koji imaju ulogu vodiča i glasnika (ovde je neobičan i značajan spoj crnog i belog); lešinar i feniks su vodiči duša; orao, soko i ara imaju solarno i uransko značenje, simbolizuju uspeh u ratu, lovu i žetvama; noćne ptice imaju lunarno i htonsko značenje.
16. U snovima je ptica simbol snevačeve ličnosti. Američki pisac Truman Kepot analizira u svom romanu Ubistvo sa predumišljajem slučaj mladića koji je bez vidljivog razloga ubio nekoliko osoba: Celog života – kao siromašnom i zlostavljanom detetu, kao neobuzdanom mladiću, kao zatvoreniku – Periju se u snu pojavljivala velika žuta ptica nalik na papagaja, anđeo osvetnikkoji je napadao njegove neprijatelje ili mu je pomagao kada bi se našao kao sada, u smrtnoj opasnosti: „Podigla me u vazduh, a ja sam bio lak kao miš. Penjući se sve više, mogao sam dole da vidim trg, ljude kako viču i trče, šerifa kako nas gađa: svi su bili besni što sam slobodan, što letim, što sam bolji od svih njih.“ U snu se ptica grabljivica pretvorila u pticu zaštitnicu. Ta ambivalentna slika odgovara crtama Perijeve ličnosti koju je opisao psihijatar doktor Džons: ...neprekidan jedva savladavan bes, koji bi provalio kad god bi imao osećaj da je prevaren, ponižen ili smatran manje vrednim od ostalih. Pre su ti izlivi besa najčešće bili usmereni na predstavnike autoriteta: oca, brata, narednika u vojsci i doveli su do veoma agresivnog ponašanja... bes je u njemu „rastao“... žestina njegove ljutnje i nemoć da je savlada ili
kanalizuje odaju bitnu slabost u strukturi njegove ličnosti... Ta udvojenost neintegrirane ličnosti odražavala se u snu kao ptica, čas grabljivica čas zaštitnica.''
Odgovorite sa citatom
3. 02.06.2008., 17:27#234
Ognjena Mala...
"Napolju trube bube, u gradu zuje bube... Razmisli!"
Primećen član Učlanjen
21.06.2007.
Pol
ženski
Poruke
589
Reputaciona moć
34
Re: Malo je reći da živimo u svetu simbola
Kad smo kod ptica:
Петао у лику демонског бића
"Петао је поред пса и коња једна од оних животиња које прате душу, па се у ритуалима старих Германа појављују као жртве умрлима". /Вилхелм Коперс/
"Са светим Мратом стоји петао у интимној култној вези утолико што му се приноси на жртву. Петао је био и атрибут светога Саве, као што је орао атрибут Зевсов. У народној
традицији се каже да је свети Сава увек носио уза се петла" /Милан Ђ. Милићевић/
Култ петла у митологији Срба. Петао игра нарочиту улогу у српској митологији. Мрвама које се покупе са трпезе Бадње вечери, па заједно са кукурузом - који је био стављен испод бадњиданске софре која се прави на слами - и преосталим зрневљем жита које је од сламе отпало, ујутру се, на Божић, хране кокоши, дакле и петлови, којих обавезно има у јату, и то у кругу који се направи од конопца. Када се овоме дода ритуално уношење сламе - за постављање софре Бадње вечери, а затим да се те исте вечери на симболичан начин хране дивље животиње, и у томе реду дивље птице - штеточине, уз широко распрострањени обичај да се домаћа женска чељад првог дана Божића, рано ујутру мора најпре омрсити врапцем или голубом који се пече на огњу од бадњака - заједно са божићном печеницом, онда се као несумњив може извести закључак: добар део обичаја око Бадњег дана повезан је са житним демоном сагледаним у лику птице. Разуме се, и сам житни демон - петао, односно птица, показује се у амбивалентном облику, уосталом, слично митској змији, вуку и коњу. Наиме, житни демон има два противречна лика: доброћудни - кога репрезентују домаћа кокош и петао, и злоћудни и дивљи - у облику гаврана или вране, које знају да упропасте летину када у јату навале на поља у време сазревања жита и кукуруза, сунцокрета и другог сличног биља. Као што пас може бити полаженик, тако и кокош. Ова је пракса присутна и у источној Србији, посебно код земљорадничког становништва, нешто мање сточарског, код кога ту улогу преузимају пас, јагње или свиња, чак и крава.
Петао атрибут хтонског или соларног Бога. Према старијим мишљењима "петао" се фиксира за хтонски свет. Ми ћемо се, пак, на основи бројних чињеница и сами уверити да се "петао", нарочито "бели петао", тумачи као атрибут соларних божанстава, пре свих: Перуна, Дажбога, Световида, Триглава. Има се утисак да се митолози сасвим слажу с тим да "петао"
припада овим боговима словенског пантеона, али је разлика само у томе што наведена божанства интерпретирају као ликове "хтоничног пантеона". И сама обичајна пракса код Срба даје основу за амбивалентно тумачење праве функције митскога "петла". Чајкановић и Кулишић су покушали да проблем разреше тако што су приметили како се словенском Дабогу - данас сасвим извесно соларном богу, приносио на жртаву петао "познати атрибут хтоничних божанстава" (Чајк., Ш, 1994: 159). То исто важи и за култ соларног Световида. "Петао је, све до у XVIII век, приношен на жртву светоме Виту у Прагу", који беше заменио "ранијег незнабожачког Световида, који је код Словена био велико хтонично божанство [...]. Петао је, међутим, у вези са оним нашим свецима за које смо видели да су наследници старинског нашег бога мртвих: то су свети Мрата и св. Сава. Са светим Мратом стоји петао у интимној култној вези утолико што му се прописно приноси на жртву" (Чајк., III, 1994: 102). Са "хтоничним божанствима обично је у вези и петао. Још у старо-вавилонској религији он је манифестација Нергала, бога доњега света" (Чајк., III, 1994: 101). Једном речи, Чајкановић пориче и Дабогу и Световиду соларни карактер и, природно, доводећи их у везу са петлом, и митском "петлу" приписује хтонична својства. Овоме је сасвим супротно мишљење Владимира Живанчевића, према коме су "медвед, змија и зрикавац подземне, телеурске, хтонске животиње и стоје насупрот соларним животињама светлости: петлу, лаву и орлу" (Живан., 1963: 45).
Готово је у детаљу ово гледиште преузео Ш. Кулишић, додајући како је "у вјеровању и обичајима словенских народа пијетао уједно у вези са хтонским демонима, са којима се црни пијетао и потпуно поистовјећује. Нидерле посебно указује на улогу пијетла у погребним обичајима, о чему говоре остаци из старих словенских гробова [...]. Како истиче Нидерле, особито је значајно двојно значење које се у словенских народа придаје кокоши и пијетлу. Док им се, с једне стране, приписује плодотворна моћ, с друге стране, у њима је народ видео
нечисшту силу. [...} код Срба у култу мртвих пијетао се често јавља као жртва замјене. [...] Цијели низ наших обичаја приликом првог орања и сјетве, жетве и вршидбе, а затим о Божићу и Новој години веома досљедно открива ово значење и ову улогу пијетла и кокоши. Ако бисмо, уз то, прихватили и мишљење Чајкановића да се у нашим обичајима на Бадње вече кокоши уједно појављују и као представници душа покојника" петао се, дакле, никако онда "не појављује као соларна животиња" (Кулишић, 1953: 205).
Међутим, пажљивим читањем Нидерлеа, могло би се закључити и то да се корен поменуте заблуде налази у неразликовању "црног" и "белог" петла, као год и у случају "белог" и "црног" коња. Како је еволуција ишла од хтонске ка соларној митологији, "петао" је и даље остао атрибут датога божанства, при чему је само божанство попримило соларна обележја поставши "ратни бог", односно Бог "јахач на коњу", док су његови атрибути: петао и коњ, променили боју, постали су "бели".
Odgovorite sa citatom
4. 02.06.2008., 17:28#235
Ognjena Mala...
"Napolju trube bube, u gradu zuje bube... Razmisli!"
Primećen član Učlanjen
21.06.2007.
Pol
ženski
Poruke
589
Reputaciona moć
34
Re: Malo je reći da živimo u svetu simbola
Петао у амбивалентној улози у обреду у источној Србији. Због свега што је речено овде је од посебног значаја да се поближе одреди култни смисао који у источној Србији има ритуално клање петла, које се лоцира око два празника са битно различитом митолошком мотивацијом и смислом: у време Светога Илије односно, други, када се празнује Мратиндан.
а) На Илиндан се у Заглавку, у Кални, коље најстарији петао, који се као жртва приноси св. Илији да не пушта громове и огањ. Верују да ако би такав петао остао жив после Св. Илије, да би тада неизоставно умро домаћин куће. У Неготинској Крајини, међутим, верују да уколико се не закоље најстарији петао уочи Св. Илије да ће тада умрети дете. Најзад, због чињенице да петао представља демонску силу, нужно је заклати га у реченом времену како "не би клео децу" (Костић, 1969: 391). Овде је очито да се "петао" појављује у лику атрибута соларнога божанства, Перуна.
б) Међутим, у зони тзв. "шопског ареала", такође у делу источне Србије, односно у појединим крајевима Западне Бугарске, позната је далеко раширенија пракса ритуалног клања петла, али не уочи Св. Илије, већ Св.Мрате - чија је митолошка супстанција скроз-наскроз хтонична. Свака кућа ујутру пре сунца о Светом Мрати, или уочи празника, после заласка сунца, закоље било црно пиле, "мратинче", или "црну" кокош, петла, најчешће без белеге. Од кокошке се спреми ручак, а перје, ноге и врат окаче се о вериге и након 40 дана - пошто за то време, висећи на веригама као симболу врховног бога добију особену магијску и заштитну моћ - користе се касније за "кађење" собе у којој су новорођенче и породиља, дакле, за време њихове "религијске" нечистоће. Исто тако, ако се деца плаше, ово перје ставе на жар и њиме их каде. Пиле које се овим поводом коље у неким крајевима назива се
"марта" или "мрата". Њему би црвеним концем везивали кљун, да не даје гласа приликом клања, које се обавља по заласку сунца. Клање је обављала најстарија жена у домаћинству и то на кућном прагу, као култном месту породице - станишту култа предака. У пределу Буџака жене су клале петла, а вериге би тада окретали наопако, такође у ступу, на коју су стављали жар. Према народном веровању то се чини како би се вуцима затворила уста. Сви ови примери доказују да: мратинци, праг, вук, петао и вериге изврсно митолошки кореспондирају и, како би рекао Чајкановић, стоје у вези са хтонском природом древног српског врховног божанства.
У наведене две ритуалне праксе са "жртвовањем петла" показују се хтонски и соларни карактер обреда и култа. У време Мратинаца наглашен је хтонски карактер. То се види још и из чињенице што петла коље жена, у чему се видље остаци матријархатског принципа. Са друге стране, у ритусу фиксираном за "жртвовањем петла" уочи Св. Илије, препознајемо рецидив патријархатске културе, при чему се, најпре, као извршилац жртве појављује домаћин, који коље петла.
в) Као што се делови "мратинског петла" или "пилета" користе у магијске и заштитне сврхе породиље и новорођенчета - ради одржања и поспешивања здравља и живота, тако се о Ђурђевдану користи "јаје" у ритуалу прве муже оваца. Јаје, заједно са кравајем и груменом соли, вазда је на тзв. хтонским култним местима у овоме сложеном ритуалу: а) налази се у бошчи у којој су биљке набране два дана уочи Ђурђевдана - које треба да преноће у врту, како би се ујутру рано, пре сунца, од њих исплели венци; б) затим, то исто јаје налази се крај реке или извора, где се плету венци. в) Исто тако, увече пре Ђурђевдана, оно је у рупи, испод котла, ведра код прве муже оваца; г) најзад, после муже, однесе се крадомице у шуму и у мравињак закопа заједно са кравајем и сољу, како би се сутрадан, на Ђурђевдан рано ујутру, донело отуд и д) од свега тога магијским поступком, сачинила храна овцама - у циљу
плодности стоке.
Па ипак, коликогод у овоме ритусу били препознатљиви елементи соларне симболике, морамо уочити да се "петао", и његов симбол "јаје" појављује и у систему лунарне симболике. Наиме, лако се уочава у нашем комплексном Ђурђевдаском ритуалу како јаје дејствује под окриљем ноћи и мрака, земље. Наиме, а) јаје у торби са цвећем мора да преноћи у Градини, да би се б) увече када се у већини крајева источне Србије врши мужа оваца, ставило испод котла, у рупу, а затим, да још једном в) преноћи - сада у мравињаку како би се, коначно, г) пре изласка ђурђевданског Сунца отуд донело и ставило у крму намењену ритуалном храњењу оваца. Дакле, како јаје вазда бива: или испод земље, поред извора - свакако у мраку или ноћи, то се и његова пуна дејствена моћ фиксира за ова три битна лунарна атрибута: ноћ, земљу и воду - извор.
г) Елементи хтоничне природе "петла" препознају се и у погребном култу. Указујем овде бар на два важна сегмента из ове сложене праксе. На јужнословенском простору веома је раширен обичај да се мора строго пазити „да мртваца не прескочи мачка, кокошка, пас и др., па се зато мртвац и не оставља сам и у мраку" (Василев, 1958: 196). Други пример тиче се ритуалнога клања петла (кокоши) као супституције за тзв. трећу главу, када двоје из куће умру за непуну годину дана. У том случају се и дан-данас у источној Србији жртвује петао (кокош, пиле) као замена за трећу главу. Најчешће се тој "трећој глави" - петлу, приређује комплетан ритуал сахрањивања: прави се "сандучић", копа се "гроб", поставља "крстача", и при томе се дају сва подушја овој ("петловој") глави - "гробу", која иначе иду и уз гроб другоумрлога. Недавно је у ископану раку у селу Белоињу (Сврљиг) била припремљена "жива кокош" - јер је другоумрли била "жена"! - са намером да се баци у раку са другоумрлим укућанином, и тако "жива" закопа. На наговор "цивилизованијих" учесника у погребном ритуалу, ипак је тој кокоши била само "заврнута глава" и тако усмрћена била је бачена у раку и закопана!
Карактеристичне форме топонима у Србији са основом петао и кокош-ка: Петлова чука, Петловац, Петловица, Петлова коса, Петлов Бунар, Петлово бојиште, Петлоовача, Петлов метерис, Пијетлово брдо, Петлово брдо, Петловац река, Петлови Рид; Кокошица, Кокошице, Кокошаре, Кокошја глава; у Црној Гори: Кокошињак; у Босни: Петловац, Петловача; у Македонији: Кокошкина краста, Петловац, Петле, Петлечка река; у Славонији: Петловац, али и облици Петех и Петелинец.
Sreten Petrović, Srpska mitologija
Feniks je po egipatskoj mitologiji sveto mitološko biće koje ima oblik vatrene ptice. Simbol je vatre, uskrsnuća i besmrtnosti. Kod
Grka je preuzet iz egipatske kulture, a mnogi drugi narodi su preuzeli Feniksa od Grka, tako da je u periodi ranog hrišćanstva postao simbol Isusa. U slovenskoj mitologiji nosi naziv Žar ptica.
Prema legendi, živi 500, 1461 ili 12594 godina (zavisno od izvora). Feniks je muška ptica crveno-zlatne boje. Sam se leči kad je
povređen i pomoću suza može izlečiti bilo kakvu ranu. Nakon kraja životnog kruga Feniks napravi gnezdo, zapali ga i zajedno sa njim
izgori, a iz pepela nastane mladi Feniks. Mladi Feniks pepeo pretvori u jaje i nosi ga u grad Heliopolis (grčki: Grad sunca) u
Egiptu.
Grci su Feniksa opisivali kao petla ili orla polaganog i veličanstvenog leta, sjajnog perja purpurno-crvene boje koje se prelivaju. Živi pokraj bunara u Arabiji. U zoru bi se kupao u vodi
bunara, a Apolon bi zastao sa kočijama da čuje njegovo pevanje.
Legenda kaže da Feniks živi više vekova. Pošto nije u stanju da produži svoju vrstu, jer ne postoji ženka njegove vrste, nekako je,
ipak, morao da osigura potomstvo. Kad oseti blizinu smrti, napravi gnezdo od mirišljavog bilja i čarobnih trava, smesti se u njegovom
središtu i zapali ga. Iz pepela se rodi novi Feniks, koji ostatke svog
oca odnosi u Heliopolj, gde je poštovan bog Sunca, čija inkarnacija je orao.
Mit o Feniksu opstaje vekovima, od egipatske i antičke religije, prema kojoj duša pokojnika postaje Feniks, do srednjeg veka, u
kojem je ova ptica bila simbol vaskrsnuća Hrista. Kineska mitologija takođe poznaje ovu fantastičnu pticu, kojoj daje
androginu prirodu, u isti mah mušku i žensku.
Feniks je otelotvorenje blaženstva i najviše harmonije i ostvareni platonovski mit. Simbol je blagosti, jer se hrani jedino rosom i ne
ostavlja trag ni na čemu na šta sleti.
Ezoterička i alhemijska nauka takođe se bavi proučavanjem simbolike besmrtnosti Feniksa. Purpurna čaplja iz Egipta, gde je
rođen mit o Feniksu, bila bi simbol dela na stadijumu crvenog, koji odlikuje obnavljanje sveta, tj. alegorija sunca koje se diže.
Kineski taoisti su Feniksa nazvali Ptica od cinobera. Pojava Feniksa označavala je mir, blagonaklonu vladavinu i pojavu
velikog mudraca. Par Feniksa naznačavao je kombinaciju cara i mudraca.
U rimskoj tradiciji Feniks je simbol carske apoteoze i neprestanog postojanja Rimskog Carstva.
Kao Zlatno runo kod Habzburga, Feniks je kod Hoencolerna postao viteški red, simbolizujući večnost ove carske germanske
porodice koja je Nemačkoj dala više careva. Ovaj orden je bio rezervisan za carsku porodicu, potom je proširen i na članove plemstva koji su joj učinili visoke usluge i tako doprineli njenoj
besmrtnosti. Posle 1789. emigranti koji su služili u vojsci Kondea dobijali su orden ovog reda i formirali neku vrstu društva, Društva
francuskog jezika reda Feniksa, sve do 1815. otkad je orden olako dodeljivan te je izgubio na vrednosti.
Priredila: N.J. (anima.art)
Literatura: Mali rečnik tradicionalnih simbola, Enciklopedija mitova i mitologije, Slovenska mitologija.
Golub je simbol životnog duha, duše, prelaza iz jednog stanja ili sveta u drugi. Predstavlja duh svetlosti, čednost, blagost i mir.
Posvećen je svim velikim majkama i nebesnim caricama. Simbolizuje ženstvenost i materinstvo.
U egipatskoj tradiciji – simbol nevinosti.
U grčko rimskoj – simbol je ljubavi i životne obnove. Atribut Zevsa koga su hranili golubovi. Golub sa maslinovom grančicom je
simbol mira i životne obnove – amblem Atene.
U hebrejskoj trasdiciji – simbol Izrailja. U Starom zavetu golub je simbol jednostavnosti, nevinosti, krhkosti i prostodušnosti.
Otelotvorena mrtvačeva duša.
U hinduističkoj tradiciji – golubovi, kao i sove i gugutke, su glasnici boga mrtvih, Jame.
U hrišćanstvu – golub predstavlja sveti duh, čistotu, nadahnutu misao, mir, krštenje, prizor blagovesti. Sedam darova Duhovnih
predstavlja se kao sedam golubova. Vernici su jato golubova. -Golub sa maslinovom grančicom je simbol mira, praštanja i
oslobođenja. (Golubica iz Nojevog kovčega u povratku je donela maslinovu grančicu mira između Boga i čoveka.)
-Golub sa palmovom grančicom je simbol pobede nad smrću. -Beli golub je spasena duša, naspram crnom gavranu greha. -Par golubova je simbol supružanske naklonjenosti i ljubavi.
U hrišćanskoj ikonografiji kao beli golub se ponekad prikazuje treće lice sv. Trojice.
U islamskoj tradiciji – tri svete device predstavljaju se kao kamenovi ili stubovi s golubovima na vrhu.
U japanskoj tradiciji – simbol dugovečnosti.
U kineskoj tradiciji – simbol dugovečnosti, vernosti, urednosti, detinje ljubavi, proleća.
U sumersko-semitskoj tradiciji – simbol božanske moći. Posvećen Astarti i atribut je Ištar, kao velike majke.
Literatura: Mali rečnik tradicionalnih simbola
1. SOVA (ĆUK)
''1. Sova koju prati zao glas da je kradljivica i od koje smo napravili simbol ružnoće – što nije i Rableovo mišljenje – bila je Atinin znak. Pošto je noćna ptica i povezana sa mesecom, sova ne može da podnese sunčevu svetlost, pa se po tome suprotstavlja orlu koji tu svetlost prima otvorenih očiju. U tome, kao i u njenoj vezi sa Atinom Menervom, moguće je, po Genonu, videti simbol racionalnog saznanja – percepcija (mesečeve) svetlosti putem odraza – koje se suprotstavlja intuitivnom saznanju – neposredna percepcija (sunčeve) svetlosti. Zato je sova verovatno i tradicionalno obeležje vračeva: simbolizuje njihov dar vidovitosti, ali posredstvom znakova koje oni tumače.
U grčkoj mitologiji sovu predstavlja Askalaf, sin Aherona i nimfe mraka Orfne; Askalaf je video da je Persefona okusila voće iz podzemlja (zrno nara) i odao je te joj tako uskratio svaku nadu da se konačno popne na svetlost dana.
Sova, Atinina ptica, simbolizuje misao koja vlada u tami.
2. Kod Asteka je sova, uz pauka, simbolička životinja boga podzemlja. U više kodeksa se predstavlja kao čuvarka mračne zemljine kuće. Pridružena htonskim silama ona je i otelotvorenje noći, kiše i oluja. Taj simbolizam se ponekad povezuje sa smrću i silama mesečevo-zemaljskog nesvesnog koje upravljaju vodama, rastinjem i rastom uopšte.
Među grobnim nalazima iz perioda civilizacije pre Inka, Šimi (Peru) često se sreće prikaz žrtvenog noža u obliku polumeseca, nad kojim je lik poluljudskog, poluživotinjskog božanstva u obliku noćne ptice, sove ili ćuka. Taj simbol, koji je očigledno povezan sa pojmom smrti ili žrtve, ukrašen je ogrlicama od bisera i morskih školjaka, grudi su obojene crvenom bojom, a tako prikazano božanstvo često se nalazi između dva psa čije značenje psihopompa je dobro poznato. Taj ćuk ili sova često drži žrtveni nož u jednoj ruci, a u drugoj posudu za sakupljanje krvi.''
Odgovorite sa citatom
2. 06.06.2008., 17:11#241
anima.art
Zainteresovan članUčlanjen
13.10.2007.
Pol
ženski
Lokacija
Novi Banovci
Poruke
240
Tekstova u blogu
1
Reputaciona moć
30
Re: Malo je reći da živimo u svetu simbola
FENIKS
Rinasce piu gloriosa («On nastade nov u većem sjaju»)
Feniks je po egipatskoj mitologiji sveto mitološko biće koje ima oblik vatrene ptice. Simbol je vatre, uskrsnuća i besmrtnosti. Kod Grka je preuzet iz egipatske kulture, a mnogi drugi narodi su preuzeli Feniksa od Grka, tako da je u periodi ranog hrišćanstva postao simbol Isusa. U slovenskoj mitologiji nosi naziv Žar ptica.
Prema legendi, živi 500, 1461 ili 12594 godina (zavisno od izvora). Feniks je muška ptica crveno-zlatne boje. Sam se leči kad je povređen i pomoću suza može izlečiti bilo kakvu ranu. Nakon kraja životnog kruga Feniks napravi gnezdo, zapali ga i zajedno sa njim izgori, a iz pepela nastane mladi Feniks. Mladi Feniks pepeo pretvori u jaje i nosi ga u grad Heliopolis (grčki: Grad sunca) u Egiptu.
Grci su Feniksa opisivali kao petla ili orla polaganog i veličanstvenog leta, sjajnog perja purpurno-crvene boje koje se prelivaju. Živi pokraj bunara u Arabiji. U zoru bi se kupao u vodi bunara, a Apolon bi zastao sa kočijama da čuje njegovo pevanje.
Legenda kaže da Feniks živi više vekova. Pošto nije u stanju da produži svoju vrstu, jer ne postoji ženka njegove vrste, nekako je, ipak, morao da osigura potomstvo. Kad oseti blizinu smrti, napravi gnezdo od mirišljavog bilja i čarobnih trava, smesti se u njegovom središtu i zapali ga. Iz pepela se rodi novi Feniks, koji ostatke svog oca odnosi u Heliopolj, gde je poštovan bog Sunca, čija inkarnacija je orao.
Mit o Feniksu opstaje vekovima, od egipatske i antičke religije, prema kojoj duša pokojnika postaje Feniks, do srednjeg veka, u kojem je ova ptica bila simbol vaskrsnuća Hrista. Kineska mitologija takođe poznaje ovu fantastičnu pticu, kojoj daje androginu prirodu, u isti mah mušku i žensku.
Feniks je otelotvorenje blaženstva i najviše harmonije i ostvareni platonovski mit. Simbol je blagosti, jer se hrani jedino rosom i ne ostavlja trag ni na čemu na šta sleti.
Ezoterička i alhemijska nauka takođe se bavi proučavanjem simbolike besmrtnosti Feniksa. Purpurna čaplja iz Egipta, gde je rođen mit o Feniksu, bila bi simbol dela na stadijumu crvenog, koji odlikuje obnavljanje sveta, tj. alegorija sunca koje se diže.
Kineski taoisti su Feniksa nazvali Ptica od cinobera. Pojava Feniksa označavala je mir, blagonaklonu vladavinu i pojavu velikog mudraca. Par Feniksa naznačavao je kombinaciju cara i mudraca.
U rimskoj tradiciji Feniks je simbol carske apoteoze i neprestanog postojanja Rimskog Carstva.
Kao Zlatno runo kod Habzburga, Feniks je kod Hoencolerna postao viteški red, simbolizujući večnost ove carske germanske porodice koja je Nemačkoj dala više careva. Ovaj orden je bio rezervisan za carsku porodicu, potom je proširen i na članove plemstva koji su joj učinili visoke usluge i tako doprineli njenoj besmrtnosti. Posle 1789. emigranti koji su služili u vojsci Kondea dobijali su orden ovog reda i formirali neku vrstu društva, Društva francuskog jezika reda Feniksa, sve do 1815. otkad je orden olako dodeljivan te je izgubio na vrednosti.
Priredila: N.J. (anima.art)
Literatura: Mali rečnik tradicionalnih simbola, Enciklopedija mitova i mitologije, Slovenska mitologija.
ŽDRAL
''1. Na Zapadu je ždral opšti simbol gluposti i nespretnosti, nesumnjivo zbog nezgrapnog stava ptice koja stoji na jednoj nozi.
Videćemo da se u Kini iz iste činjenice izvodi sasvim drugačiji
zaključak. Legendarni ždral filozofa Leonikusa Tomeusa, čije postojanje spominje Bifon, ukazuje na primernu vernost, a
i dugovečnost, konstantu ždralova simbolizma na Dalekom istoku. Još je značajniji ples ždralova koji nakon izlaska iz lavirinta izvodi Tezej, i kome ekvivalent nalazimo u Kini. Svakako je u vezi
s cikličnim aspektom samog lavirintskog iskušenja, jer ždral je ptica selica. U drevnoj Kini ples ždralova upućuje na sposobnost
letenja, pa po tome i stizanja do Ostrva besmrtnih. Ples se oponaša pomoću čula. Mada je ždral simbol dugovečnosti – u
ovom slučaju ga povezuju s kornjačom – on je nadasve taoistički simbol besmrtnosti. Japanci veruju da ždralovi (Tsuru) žive
hiljade godina. Starcima se često daruju slike ili crteži na kojima su prikazani ždralovi, kornjače i borovi, simboli dugog života. Prema
egipatskim predanjima tokom vladavine Manesova sina pojavio se iznad Nila dvoglavi ždral: najavio je razdobljeprocvata.
2. Verovalo se da ždral živi hiljadu godina i da poseduje tehniku disanja koja pogoduje dugom životu, a koju treba oponašati.
Njegova belina bila je simbol čistoće, a glava rumene boje (boje cinobera) pokazivala je trajnost njegove životne snage,
koncentraciju janga: Vratio se ždral nakoh hiljadu godina, kaže jedan natpis iz doba Tang; cinober mu posipa glavu, neokaljani sneg odeva telo (po Belperu). Na ždralu obično jašu besmrtnici.
Ždralova jaja služe za pripremanje droga besmrtnosti. Ciklično vraćanje ždrala očigledno je simbol preporoda. Zato je on uz
stablo šljive amblem proleća. Cinober koji mu je na glavi dovodi ga u vezu i s alhemičarskom peći, s vatrom u toj peći. Ptica Bi Fang,
slična ždralu, koja takođe ima samo jednu nogu, je genij vatre; najavljuje požar.
Sasvim je dugačije tumačenje u Indiji: nesumnjivo zbog nekih odlika njegovog ponašanja, ždral je ovde
simbol izdajstva. Bagalâ-mukhî, božanstvo s glavom ždrala, varalica je, personifikacija razornih nagona i sadizma.
3. U inicijacijskoj tradiciji Bambara okrunjeni ždral stoji u početku govora. Početak svakog početka reči je okrunjeni ždral. Ptica reče:
ja govorim. Okrunjeni ždral perjem, krikom i svadbenim plesom spaja tri temeljna atributa reči: lepotu (važi za najlepšu
pticu), zvuk (on jedini, kažu, savija glas dok kriči) i pokret (njegov ljubavni ples pruža nezaboravni prizor). Zato se tvrdi da su ljudi
oponašajući ga naučili da govore. Međutim, duboki razlog vrednovanja te ptice proizlazi iz uverenosti Afrikanaca da je on
svestan svojih sposobnosti (takvim se doživljava), da ima spoznaju o sebi. Znači da je ždral u početku Božjeg govora, čovekove
spoznaje Boga, po tome što je simbol kontemplacije sebe samog. Sledi rasuđivanje (implicitno, intuitivno): čovek je spoznao govor o
Bogu tek kad je spoznao sebe, pa spoznaja Boga proizlazi iz spoznaje sebe. Takav bi bio duboki simbolizam okrunjenog ždrala.
4. U keltskim zemljama glavni predstavnici šakala, ždral i čaplja, ponekad se označavaju ravnopravno s labudovima, ali redovno
viđeni u lošem smislu, profilaktičkoj funkciji. Njihov simbolizam se zato doživljava obrnutim ili suprotnim. Malo je, međutim, verovatno
da je taj pogrdni simbolizam prevagnuo u Galiji, gde ima svedočanstava o ždralovima puzdane mitološke vrednosti (bik s tri
ždrala na galo-rimskom žrtveniku pronađenom u temeljima Notr-Dama u Parizu). U nekim germanskim krajevima ždral je imao
religioznu funkciju: živi ždral ili njegov lik posvećeni su bogu koji je imao funkcije analogne Hermesovim, odnosno bogu putovanja’’.
GOLUB
''U običnom govoru, golub je lakoveran čovek, ali poetičnije, on je simbol ljubavi. Oba tumačenja se mogu objasniti njegovim umiljatim ponašanjem. Simbolizam ljubavi je lakše objasniti parom golubova, kao i kod drugih životinja: patke, vodomari, feniksi..., tim pre što ovde na jajima sedi mužjak.
U drevnoj Kini, prema osnovnom ritmu godišnjih doba koji je izmena jina i janga, kobac se preobražava u goluba, a golub u kopca, pri čemu je golub simbol proleća i pojavljivao se u aprilu na dan prolećne ravnodnevnice.
U Kabiliji, golubovi okružuju grob svetog muslimana, zaštitnika sela; ali, na drugim mestima, golubovi su zloslutan znak, jer se veruje da je njihovo gukanje jadikovka mučeničkih duša.
GOLUBICA
''1. Gotovo je nepotrebno podsećati da je golubica simbol Svetog Duha; personifikuje ga u prikazima Trojstva. Ona je Duh Božji, koji lebdi nad vodama neodređene praiskonske materije. Bela golubica je simbol čistote, a prema Jevanđelju i simbol bezazlenosti.
Nakon epizode Nojeve barke, golubica donosi maslinovu grančicu – mir i sklad. Devuku navodi da je golubica u staroj Grčkoj povezana sa skladom i njegovim simbolom, brojem osam. Služila je pri određivanju povoljnih predznaka i proricanja u Dodonskoj šumi. Bila je simbol sublimovanog Erosa. Dodonski hrast je bio posvećen Zevsu, ali su se uz njega nalazile i svete golubice, simboli Velike telurske majke, što ukazuje na drevnu hijerogamiju nebeskog Boga oluje sa velikom Boginjom plodnosti. Postojala je, dakle, analogija između uloge bika, koji je pored Vrhovnog uranskog boga, i uloge golubice, koja je pored Velike telurske boginje. Kao i sve krilate životinje, tako i golubica simbolizuje sublimaciju nagona i prevlast duha. Prema Talmudu, golubica uči čistoti. U Grčkoj je bila sveta Afroditina ptica; boginji su je darivali ljubavnici. Na nadgrobnim reljefima golubica, simbol duše, često pije iz posude koja je simbol izvora sećanja.
Postavljena u ikonografsku vezu sa dvostrukom ribom, podseća na oplođivanje praiskonskih voda po duhu, i na preporod koji omogućuju hrišćanski sakramenti krštenja i krizme.
2. Golubica predstavlja dušu pravednika. Među najstarijim tekstovima, koji se odnose na golubicu-dušu, je i priča o mučeništvu svetog Polikarpa, prema kojoj je iz mučenikovog tela, u trenutku njegove smrti, izašla golubica. Prudencije priča da se u trenutku smrti svete Eulalije videla golubica belja od snega kako poleće prema nebu. Isto se spominje u vezi sa svetom Skolastikom, čiju je dušu, prema pričanju Grgura Velikog, video sveti Benedikt u liku golubice. Jedan kapitel u Bresciji prikazuje Justinu muku; iz usta joj izlazi golubica. Čistota se uvek upoređuje sa golubicom, a njena krila sa oslobođenjem od zemaljskog. Grgur Nisenski je razradio odnos između golubičinih krila i milosti Svetog Duga. Golubičina krila iskazuju učešće u božanskoj prirodi. Duhovnim rastom duša ide iz lepote u lepotu, tj. iz golubice u golubicu.
Njena lepota je predmet divljenja. Kad se u Pjesmi nad pjesmama hvali prijateljica kaže se da ima oči kao golubica, jer je njen duhovni pogled usmeren Bogu. Dušu, koja ima pogled golubice, oživljuje Duh Sveti: srodna je duhu koji sveta ptica simbolizuje. Onoliko koliko se duša približava svetlosti, kaže Grgur Nisenski, postaje lepa i u svetlosti dobija oblik golubice.
Kod Origena izraz oči kao u golubice znači čist pogled (Homilije 2, na Pjesmu nad pjesmama). Sa očima golubice mogu se uporediti oči prosvetljenog čoveka.
Golubica traži društvo. Da bi se okajalo neznanje i nemir, žrtvuje se golubica.’’
GAVRAN
''1. Zbog boje, tužnog krika i zbog toga što se hrani mrtvim životinjama, gavran je ptica lošeg predznaka. U Kini i Japanu je poznat taj simbolizam, ali nema bitnu ulogu. Gavran je tamo simbol sinovske nazahvalnosti: činjenicu da hrani oca i majku jedna pesma iz vremena dinastije Han je smatrala znakom čudesnog uspostavljanja društvenog poretka. U Indiji Mahabharataposlanike smrti poredi sa gavranima. Njihov zlokobni aspekt potvrđuje i podatak da je u Laosu voda koju gavrani zaprljaju, nečista za obredna prskanja: vodu treba uzeti pre nego što gavrani dođu da piju.
2. Japanci ipak misle de ja gavran (karasu) simbol porodične ljubavi. Japanska deca u osnovnim školama pevaju:
Zašto gavran peva?Jer u planini Ima drago dete od sedam godina.Gavran pevaDrago moje! Drago moje!PevaDrago moje! Drago moje!
(Graktanje gavrana u Japanu se kaže: kâ kâ, a dragi kavai)
U Japanu je gavran istovremeno i božanski poslanik, a za Čeue je ptica dobrog predznaka, vesnik njihovih pobeda i znak njihovih vrlina. Taj gavran je bio crven, boje sunca. U Kini je gavran solarna ptica. Deset gavranova je poletelo sa duda Istoka da bi doneli svetu svetlost, simbol koji je, kako se čini prešao u Šinto. Ji – Dobri Strelac ubio je strelama njih devet: inače bi spalili svet.
Na kamenim skulpturama iz epohe Han, u krilu sunca nalazi se gavran sa tri noge; to je pokretački princip sunca i možda predstava janga, koji je neparan. Tri njegove noge su amblem kineskih careva, koji kao i tronožac odgovara solarnom simbolizmu: svitanje, zenit i sumrak.
3. Gavran je simbol pronicljivosti. U Postanju (8, 6-7) on odlazi da proveri da li se zemlja posle potopa pojavljuje ispod voda: A poslije četrdeset dana otvori Noje prozor na kovčegu, koji bješe načinio; i ispusti gavrana, koji jednako odlijetaše i dolijetaše dokle na presahnu voda na zemlji.
4. U Grčkoj je gavran bio posvećen Apolonu, a vrana Atini. Prema Strabonu, smeštaj omfalosa u Delfima određuju gavranovi; prema Pindaru, orlovi; prema Plutarhu, labudovi. Te tri ptice imaju zajedničku ulogu poslanika bogova i obavljaju proročke funkcije. Gavranovi su bili i obeležje Mitre. Smatralo se da mogu da odvrate od uroka.
5. U keltskim legendama gavran je vrlo čest, a ima proročku ulogu. Pseudo-Plutarh, koji se oslanja na galska predanja, tumači ime Liona, Lugdunum, kao brežuljak gavranova, a ne više kaoLugov brežuljak; let gavranova pokazao je osnivačima gde treba podići grad. U Irskoj, boginja rata Bodb nosi ime vrane. Gavran takođe igra temeljnu ulogu u velškoj priči Ronabvijev san: pošto su Arturovi vojnici poklali Ovejnove gavranove, ovi žestoko odvrate i iseku vojnike na komade. Gavrana još uvek nalazimo u irskom folkloru. Kod Gala je bio sveta životinja. U germanskoj mitologiji
gavranovi su ptice i pratioci Votana.
U skandinavskoj mitologiji na Odinovom prestolu sede dva gavrana, jedan je Hugin, duh, a drugi Munin, pamćenje; uz boga su i dva vuka: dva gavrana predstavljaju princip stvaranja, a dva vuka princip razaranja.
6. Kod Tilingit Indijanaca (severozapadna obala Pacifika) centralni božanski lik je Gavran, praiskonski junak i demijurg, koji stvara svet ili ga uređuje, širi svuda civilizaciju i kulturu, stvara i oslobađa sunce, itd. Dodaje mu dinamički i organizatorski element.
U Severnoj Americi Vrhovno nebesko biće najčešće teži da se stopi sa mitskom personifikacijom groma i vetra, koje predstavlja velika ptica (gavran, i tako dalje): udarcem krila on pokreće vetar, jezik mu je munja (ibidem).
Tokom prolećne svetkovine kod Mandana prvi čovek, glasnik obnove, podseća na povačenje voda, go je, obojen u belo, sa ogrtačem napravljenim od četiri kože belog vuka, i sa dve gavranove oderane kože sa perjem na glavi.
Gavran se kao vesnik boga groma i munje susreće i kod Maja (Popol-Vuh).
U Crnoj Africi gavran ima ulogu vodiča i zaštitničkog duha. Kongoanski Likube i Likuale smatraju ga pticom koja upozorava ljude na opasnosti koje im prete.
7. U snovima je gavran loš predznak i negativan simbol vezan za strah od nesreće. Blizak je tami. U pratnji mračnih oblaka nadleće strašna bojna polja. Postao je tako posmrtna ptica.
Pošto sve što je mračno i što dotakne smrt može da najavi nesreću, tako je i gavran vesnik nesreće...
Junak legende o Frithjofu sluša portivrečne savete dve ptice, jedne
bele a druge crne. U njemu počinje borba koja simbolizuje psihičku borbu između jasnih i mračnih misli.
8. Gavran je i simbol samoće ili, bolje, svojevoljnog osamljivanja onoga koji je odlučio da živi na višem nivou. On je jedno od obeležja nade, jer prema Suetonu, neprekidno ponavlja: cras,cras, tj. sutra, sutra.
9. Simbolizam gavrana je, kao što smo videli, pun protivrečnosti. On je demijurg i junak koji prenosi civilizaciju, vidovit je i prorok, ptica sunca i tama, najavljuje nesreću i smrt, a ponekad i štiti. To dvojstvo je poteklo od njegovih raznolikih fizičkih svojstava, a svakako je poslužilo kao oslonac jednom simboličkom tumačenju: Racionalno (sociološko) objašnjenje bi bilo: ratarski narodi su tokom setve privlačili ptice, i njihova prisutnost je bila znak civilizacije i napretka. Kasnije je, međutim, jer bi gavran pojeo seme (i požnjeveno zrno), seljak počeo prema toj ptici da oseća odbojnost i strah. Očigledno je da je taj osećaj prevagnuo i zadržao se do naših dana. Još jedno objašnjenje se temelji na istoj simbolici: pošto je crno boja početka (crna boja alhemičarskih mena, noć majčinskog krila, skrivene zemljine brazde, i tako dalje), crna boja je povezala gavrana sa operacijama klijanja i oplodnje; pošto živi u vazduhu, u vezi je sa demijurškim radnjama i sa duhovnom moći neba; pošto leti, prirodno je vesnik neba i obdaren je proročkom magijom; krila mu daju vrednost uspinjanja.''
1.SLAVUJ
’’Slavuj je svuda čuven zbog savršenstva svoje pesme. Platon kaže da je on bio znamenje Tamirasa, barda stare Trakije.
Naročito ga cene u Japanu, gde se smatra da njegova pesma ponavlja naslov Hokekija, Sutre Lotosa Dobrog zakona (Saddharmapundarika-sutra), omiljene sekti Tendai.
U poznatoj petoj sceni trećeg čina Romea i Julije, slavuj se suprotstavlja ševi, kao pevač ljubavi na kraju noći vesniku zore i razdvajanja: ako ljubavnici poslušaju slavuja, ostaće sjedinjeni, ali
će se izložiti smrti; ako poveruju ševi, spasiće život, ali će se morati razdvojiti:
(Julija)Zar ideš već. Još neće svanutiI nije bila ševa, nego slavuj, Što probio je teskobno ti uho.U onom šipku peva svaku noćDa, veruj, dragi, slavuj to je bio.
(Romeo)Ne, to je ševa, što nam jutro javlja,A nije slavuj. Gledaj, draga, gdeNa istoku već pruge zavidneObasipaju tanke oblake – Dogorele su noćne svećice,A radosti već dan poigravaPo vrhovima gorskim oblačnim.Otići moram sad i živetiIl’ ostati i umreti.
(Julija)Ja znam,Da ona svetlost nije svetlost dana,Već meteor je neki, što ga sunceIsparuje, da tebi noćas budeZubljonoša i da ti sja na putuU Mantovu – pa zato ostani.Još ne treba da odeš.
(Romeo)Dobro dakle,Nek tu me ugrabe, nek me pogube,Kad ti to hoćeš, ja sam zadovoljanI ono nije ševa, štono grlomPo nebeskome svodu udaraVisoko gore iznad naših glava.Ja ostajem, pa makar danak celiO dođi smrti! Julija to želi.Ej, dakle, dušo – jel ti dan il nije?
(Julija)O jeste, dan je – odlazi što pre.
To ševino je grlo promuklo,Što hrapavo i neskladno se glasi,I laž je, da je sladak ševin glas,Kad nama javlja gorki rastanak.O ševi vele još, da sa gubavicomZamenila je oči. Da su barZamenile i svoja grla tako,Kad ševa svojim glasom danak budiI tebe tako tera sa mojih grudi!Al idi sad – sve jasniji je zrak.Da – al u duši sve je gušći mrak(prevod dr M. Bogdanović, MH Zabreb, 1950)
Po lepoti svoje pesme koja ulepšava probdevene noći, slavuj je čarobnjak koji omogućuje da zaboravimo opasnost dana.
Džon Kits je predivno prikazao tu melanholiju melodične slavujeve pesme. Savršenstvo sreće koja priziva izgleda tako krhko ili tako daleko u svom prevelikom intezitetu da to još nepodnošljivijim čini bolni osećaj da smo nesposobni za nju, ili da nas proročki dolazak sunca lišava tog savršenstva sreće.
Ne jer usud ti zavidim presretni, Već jer me sreći puna sreća tvoja,Da ti, o šumska Drijado krilata,(...)I tamu slušam: nekoliko putaU smrt sam blagu zaljubljen gotovo,I zadah je rimom zamišljenih ćutaDa splije blago disanje mi ovo;Ljepše no ikad sad me mrijet snalazi,U ponoć nestat bez boli u sebi,Ti dokle poješ dušom zanesenomU ekstazi!Ti još bi pjevo, ja te čuo ne bi’I na tvoj requiem posto bih busenom.(prevod: D. Anđelinović, Nolit, Beograd, 1960)
Ta ptica, koju svi pesnici prikazuju kao pevača ljubavi, u svim osećanjima koja podstiče neodoljivo ukazuje na blisku vezu između ljubavi i smrti.’’
Odgovorite sa citatom
2. 08.06.2008., 15:46#252
*~Anti~*
Elita Učlanjen
13.10.2007.
Pol
muški
Poruke
6.786
Tekstova u blogu
9
Reputaciona moć
95
Re: Malo je reći da živimo u svetu simbola
ŠEVA
’’Izgleda da je u mitologiji ostrvskih Kelta ševa imala samo ograničeno mesto. U velškom predanju zbog ševinog gnezda izubljena je jedna od tri bitke za Britansko ostrvo, ona kod Arderida. Naprotiv, sudeći po tragovima koje je ševino staro ime ostavilo u fancuskom jeziku i u folkloru, kod Gala je to bila sveta ptica. Prva rimska legija regrutovana u Galiji nosi njeno ime (alauda). Ševa se brzo vine u nebo i opet naglo, u padu, spusti na zemlju, pa može simbolizovati evoluciju i involuciju ispoljavanja. Uzastopna prelaženja sa zemlje u nebo i s neba na zemljupovezuju dva pola postojanja.
Ševa predstavlja jedinstvo zemaljskog i nebeskog. Leti visoko, a gnezdo savija na zemlji od vlati suve trave. Njen je poj, za razliku
od slavujevog, poj radosti:
Sa zemlje hitro se dižeš,k’о požar se razgaraš,i uvis daleko stižeš,plav bezdan krilom paraš,pa pevajući kružiš, kružeći pesmu stvaraš....Zvuk pljuska što s premaleća,sav travin rasvetli sloj,bokore rosnoga cvećai drugo na zemlji toj – vedro, blistavo, sveže – tvoj je prevaziš’o poj.(P. B. Šeli, Ševa, prevod dr Ranka Kuić, Beograd 1969).
U jutarnjem svetlu ševa, poput dezinkarnisane sreće koja poleće, simbolizuje čovekov polet naspram radosti. Kod mističkih teologa ševin pev je čista i radosna molitva pred Božjim prestolom.
Kod Mišela ševa je moralni i politički simbol: radost nevidljiva duha koji bi da uteši zemlju. Slika je radnika, posebno orača. Bašlar, kaže da je ševa čista literarna slika, njen let u visine, sitan rast i hitrost preče da bude viđena i postane slika. Pošto je čista metafora ševa postaje simbol prozračnosti, čvrste materije i krika. Navodeći reči pesnika Adolfa Rosea: I tad, čujte: to ne preva ševa... već ptica boje beskraja, Bašlar dodaje: boje uspeća... sublimacije... vertikala peva... talas radosti. Jedino vibrirajući deo našeg bića može spoznati ševu. Na kraju te istančane analize Bašlar čistu ševu...čini znakom sublimacije.’’
Odgovorite sa citatom
3. 08.06.2008., 22:03#253
*~Anti~*
Elita Učlanjen
13.10.2007.
Pol
muški
Poruke
6.786
Tekstova u blogu
9
Reputaciona moć
95
Re: Malo je reći da živimo u svetu simbola
KRILA (perje)
''1. Simbolizam krila, perja, pa zato i leta, ispoljava se u različitim oblicima, a svi se svode na uopšteni pojam duhovne lakoće i uspinjanja sa zemlje u nebo.
Poslednje tumačenje je blisko šamanskom, a prvo, zaličito tek po stepenu shvatanja, zajedničko je budistima i taoistima. Pernato pokrivalo za glavu kod američkih Indijanaca ukazuje na Sveopšti Duh, a ogrtanje pernatim ogrtačem u drevnoj Kini ukazuje na uspostavljanje nebeskog poretka. Mada šamansko uspinjanje u nebo pokazuje delatnu moć, ono je najčešće tek duhovne prirode: na tragičan način to dokazuje i Ikarova pustolovina.
Postizanje lakoće na koju se jasno pozivaju indijski tekstovi, a i Čuang Ce, oslobađanje je od telesne težine, od vezanosti za formalno ispoljavanje: ono je plod kontemplacije. Budističkim letom se stiže do jezera Anavatapta, ili do raja, a to su simboli suptilnog područja.
Lakoća i moć letenja je svojstvo taoističkih besmrtnika, koji lako stižu do Ostrva besmrtnika. Već i sama etimologija njihovih znakova otkriva sposobnost dizanja u vazduh. Zbog posebnog načina prehrane tela su im obrasla pahuljicama ili perjem, a i način života ponekad im je nalik ptičjem.
Uzlet se uopšteno odnosi na dušu koja teži nadličnom stanju. Prema simbolizmu razrađenom u belešci kupola uzlet, odnosno izlazak iz tela, izvodi se kroz teme glave. Taoizam tako zamišlja i uzlet suptilnog tela, što je zapravo zametak besmrtnosti.
Krila otkrivaju spoznajnu sposobnost: ko shvata, ima krila, navodi jedna Brâhmana, a Rgveda: Inteligencija je najbrža ptica. Zato i anđeli – stvarni ili simboli duhovnih stanja – imaju krila.
Krila i perje su u vezi s elementom vazduhom, koji je suptilni element u pravom smislu reči. Božanski je graditelj Višvakarman rukama ukrašenim perjem kao kovačkim mehom ostvario svoje delo tvorca.
2. U hrišćanskom predanju krila označavaju vazdušno, lagano kretanje i simbolizuju duh, pneumu. U Bibliji su krila simbol duhovnosti ili oduhovljenja krilatih bića ljudskoga ili životinjskog obličja. Obeležje su božanskog i svega onoga što mu se preobražajem može približiti: anđeli i ljudska duša, na primer. Kad je reč o krilima neke ptice, najčešće su ona simbol golubice, koja označava Duha Svetoga. I sama duša činom oduhovljenja dobija krila golubice: Psalam (55, 6): Ko bi mi dao krila golubija? Ja bih odleteo i počinuo. Imati krila znači napustiti zemaljsko i pristupiti nebeskom.
Temu krila, koja je platonskog porekla (Fedra, 246), upotrebljavaju crkveni oci i u mistici. U Svetom pismu reč je o Božjim krilima. Ona su znak njegove moći, blaženstva i nepodmitljivosti.Sjenom krila svojih zakloni me (Psalam, 17, 8). Sinovi ljudski u sjenu krila tvojih ne boje se, (Psalam 36, 7). Po svetom Grguru Nisenskom ako Bog, arhetip, ima krila, ima ih i duša koja je stvorena na njegovu priliku. Ako ih je zbog toga porekla izgubila, može ih ponovo steći u skladu sa svojim preobražajem. Udaljuje li se čovek od Boga, gubi svoja krila; približuje li mu se, iznova ih dobija. Zavisno od krila duša se uspinje u nebo nalik bezdanu. Uspinjati se može zauvek, jer ga potpuno ne može doseći. Duša je, kao i točak,
uobičajeni simbol preseljenja solobođenja od uslovljenosti mesta i simbol ulaska u saodnosno duhovno stanje.
Pseudo-Dionisije Areopagit, govoreći o anđelima, kaže da su krila srećna slika brzog trka, onoga nebeskog poleta koji anđele neprestano tera naviše i tako ih potpuno oslobađa svake niske sklonosti. Lakoća krila pokazuje da kod tih uzvišenih bića nema ničega zemaljskog i da ništa iskvareno ne otežava njihov uspon u nebo.
3. Krila, dakle, uopšteno izražavaju uspinjanje ka uzvišenom, polet u transcendiranju ljudske sudbine. Najkarakterističniji su atribut diviniziranog bića i njegovog pristupa uranskim predelima. Ako se krila dodaju nekim likovima, simboli se menjaju. Na primer, dobije li zmija krila, prestaje da bude znak duhovne iskvarenosti i postaje simbol oduhovljenja i božanstva.
Krila uz sublimaciju označavaju oslobođenje i pobedu: imaju ih junaci koji ubijaju nemani, fantastične, okrutne ili odvratne životinje.
Hermes (Merkur) je imao krila na petama. U dinamizovanim petama Gaston Bašlar vidi simbol noćnog putnika, to jest snove o putovanjima. Proživljena dinamična slika u oniričkoj stvarnosti mnogo je značajnija od krila pričvršćenih o pleća. San o lepetu krila često je tek san o padu. Od vrtoglavice se branimo pokretima ruku, a to pokretanje može proizvesti krila na ramenima. Ali prirodni onirički let, pozitivan let, koji je naše noćno delo, nije ritmizovan, nego ima kontinuitet i istoriju nekog zanosa, i hitro je ostvaranje jednog dinamizovanog trenutka. Bašlar upoređujekrila na petama sa cipelama nazivanim lake noge, kojima su budistički sveci putovali vazduhom, s letećim cipelicama iz narodnih priča i sa čizmama od sedam milja. Sanjaču u nozi počivaju snage letenja... Dopustićemo, zaključuje Bašlar, u našim metapoetskim traganjima, da krila na petama nazovemo oniričkim krilima. Krilo kao simbol pokretljivosti nadvladalo je ovde simbol oduhovljenja;
krilo pričvršćeno o nogu ne uključuje nužno ideju sublimacije, ali sredstvima preseljenja pridaje nadljudska svojstva.''
Odgovorite sa citatom
4. 09.06.2008., 13:36#254
*~Anti~*
Elita Učlanjen
13.10.2007.
Pol
muški
Poruke
6.786
Tekstova u blogu
9
Reputaciona moć
95
Re: Malo je reći da živimo u svetu simbola
PAUN
''1. Mada pauna rado smatramo slikom oholosti, Herina (Junonina) ptica pre svega je solarni simbol; razvija rep u obliku točka. Paun je amblem burmanske solarne dinastije. Burmanski ples pauna, te upotreba pauna u kambodžanskom plesu, u vezi sa sušom koju prouzrokuje sunce. Usmrćivanje pauna ili jelena, poziv je kiši, nebeskoj oplodnji. Kumâra (Skanda), koji jaše na paunu (poznat je njegovi prikaz u Angkov-Vatu), poistovećuje se sa sunčevom energijom. Skandin paun uništava zmije (to jest telesne sklonosti i vreme). Ali poistovećenje zmije s elementom vodom potvrđuje srodstvo pauna sa suncem i elementom vatrom. Paun je u Bardo Todolu presto Bude Amitâbhe kome odgovaraju crvena boja i
element vatra.
Paun je simbol lepote i moći pretvaranja, jer se veruje da lepota njegovog perja dolazi od spontanog pretvaranja otrova koje apsorbuje uništavajući zmije. Nesumnjivo je reč o simbolizmu besmrtnosti. Takvo mu je tumačenje u Indiji, gde štaviše sam Skanda pretvara otrove u napitke besmrtnosti.
U budističim Jakatama paun je jedan oblik Bodisatve pod kojom on uči odricanju od svetovnih sklonosti. U kineskom svetu paunom se izražava želja za mir i napredak. Prozvan je i svodnik, jer se upotrebljava kao seksualni mamac, a ujedno je sam njegov pogled, kažu, dovoljan da žena zanese. U južnovijetnamskom plemenu Maa muškarci usađuju paunovo perje u kosu na zatiljku: to ih poistovećuje s ptičjim rodom; možda je to u vezi sa simbolizmom sunčeva zračenja. Paun je u Vijetnamu amblem mira i napretka.
2. U hrištanskom predanju paun simbolizuje sunčev točak, pa je zato simbol besmrtnosti; njegov rep podseća na zvezdano nebo. U hišćanskoj ikonografiji ponekad se prikazuju paunovi kako piju iz euharističkog kaleža. Na Srednjem istoku oni se prikazuju s jedne i druge strane stabla života: simboli nepodmitljive duše i čovekove psihičke dvojnosti.
Na paunu se ponekad jaše, a on na siguran način vodi svoga jahača. Prozvan je životinjom sa stotinu očiju i postao je znak večnog blaženstva, dušinog viđenja Boga licem u lice.
Nalazimo ga i u romanskoj skulpturi i u grobnom simbolizmu.
3. Za islam paun je kosmički simbol: kad raširi rep, predstavlja svemir, pun mesec ili sunce u zenitu.
Jedna legenda sufija, verovatno persijskog porekla, kaže da je Bog stvorio duh u obliku pauna i pokazao mu vlastitu sliku u ogledalu božanske Suštine. Pauna je obuzelo strahopoštovanje, pa je
ispustio kap znoja od kojih su stvorena sva ostala bića. Razvijanje paunova repa simbolizuje kosmičko širenje duha.
4. U ezoteričkim predanjima paun je simbol celokupnosti, jer na lepezi svog razvijenog repa okuplja sve boje. Iskazuje identitet celine ispoljavanja i njihovu nepostojanost, jer se ispoljavanja pojavljuju i iščezavaju jednako brzo kao što paun razvije i skupi rep.''
Odgovorite sa citatom
5. 09.06.2008., 23:37#255
anima.art
Zainteresovan članUčlanjen
13.10.2007.
Pol
ženski
Lokacija
Novi Banovci
Poruke
240
Tekstova u blogu
1
Reputaciona moć
30
Re: Malo je reći da živimo u svetu simbola
PTICA
I ovaj mi pticomzapoče dan.
O ptico bez puta,najtanja žicozategnuta.
S mrvicom nebau jezeru oka,dok dan te vrebabrzotoka!
U ime priče koja to nije,u ime pesme koja bi to htela,u ime ptice koja se još krijena brazdama čela.
U ime kopača, u ime lepote lipe i bagrema,u ime poslednjih ispiračazlata kojeg nema.
Slavko Luković
RODOSLOV
Rodile me ptice -svejedno gde? Mnogi kažuda mirišem na liticei postojbinu orla kome izgore dom.
Priča se: "Dok mi je predak čuvao stražuna proplanku sunca,kliknuo je - s o k o!"
Moj zavičaj je tamo visoko u čeljustima krasa, gde buncaposkok na poskoka.
... Drugi opet govore da mi iz oka zari bonaca neba...Ja ne znam. Sigurno je da volimptice: više nego što treba!
Slavko Luković
BUĐENJE
Jutros me probudi pticako zna koja.
Pevaše zorenjeu lugu punomneba i sebe.
Ručicom klasjarasani krv u menii dan zasvadbova.
Aleksandar Đorđević
GOLUBOVI
Zapenušaju belimjedrimareku dana.
Poklonim ruke oblacima,a oni mi siđu na jezik,pa nemam rečida ih pomilujem.Izjagnjiše se željeu golublje visine.Majko,povedi me još jednomda vidim naše prevrtače,kako na mojedlanove detinjstva sleću.
Dragoljub M. Jevremović
1. ORAO
''1. Orao, koji može da se uzdigne iznad oblaka i da upre pogled u sunce, smatra se istovremeno za nebeski i solarni simbol, a oba oblika se mogu i stopiti. Orao kralj ptica kruniše njihov opšti simbolizam, a to je simbolizam anđela, viših duhovnih bića. U antici je on Zevsova ptica, pa se čak sa njim poistovećuje; njegovu ulogu kralja neba nalazimo i kod sibirskih šamana. Poistovećenje orla sa suncem, izvorom i zračenjem svetlosti, bitno je kod svernoameričkih Indijanaca koji se, pošto nose perje, poistovećuju sa tim zračenjem (koliko je ono duhovno, toliko je i fizičko). Orlovsko perje i zviždaljka od orlove kosti upotrebljavaju se u plesu koji gleda sunce. Isto poistovećenje postoji kod Acteka, a i u Japanu: kami, čiji je orao glasnik i pomoćnik, naziva se Orao nebeskog sunca. U Grčkoj se verovalo da su se orlovi, koji su krenuli sa kraja sveta, zaustavili na vrhu omfalosa u Delfima: od svitanja do zalaska oni tako prate sunčevu putanju, jer se omfalos podudara sa osom sveta.
Orao koji upire pogled u sunce je simbol neposredne percepcije razumske svetlosti. Gleda orao neustrašivo pravo u sunce, piše Angelus Silesius, i u tebe, večni sjaju, ako ti je srce čisto.
Orao je simbol kontemplacije, a s tim je u vezi i atribucija orla svetom Jovanu i njegovom Jevanđelju. Neka srednjovekovna umetnička dela poistovećuju ga sa samim Hristom, pa orao
označava njegovo Uspenje, a katkad i Kraljevstvo. Ovo drugo tumačenje je nastalo pomeranjem rimskog simbola Carstva, a biće i simbol srednjovekovnoga Svetog Carstva. I konačno, u psalmima je on, kao i feniks, simbol duhovnog obnavljanja.
Simbolizam orla može da dobije i zlokoban vid. Kao što to često biva, izvrtanjem simbola Hrista orao postaje slika Anti Hrista: okrutan grabljivac i otimač. Vezan uz razne oblike carske vlasti, ponekad je simbol oholosti i tlačenja. On je znak izopačenja vlasti.
Drugi solarni vid, lik mitske ptice Garuda, prvobitno je orao. Sunčeva ptica, blistava kao vatre, ptica na kojoj jaši Višnu – i sam solarne prirode – Garuda je nagari, neprijatelj zmija, ilinagantaka, uništitelj zmija. Dvojstvo orla i zmije obično označava dvojstvo neba i zemlje, ili borbu anđela i demona. U Kambodži je Garuda amblem vladara solarnog roda, a Naga amblem vladara lunarnog roda. Garuda je i Krilati trostruki Veda, simbol Reči, ono što je orao u hrišćanskoj ikonografiji.
Grauda je i simbol snage, hrabrosti i prodornosti; zbog oštrovidnosti je to i orao.
Opštoj simbolici orla stare kulture dodaju mnoge pojedinosti. U Americi i u Sibiru, u celom šamanskom svetu, orao je simbol uranske snage. Po nekoj magičnoj srodnosti šamanima služi za let kroz prostor. Šaman dugo pleše, pada bez svesti na zemlju a njegova duša je nošena u nebo u barci koju vuku orlovi.
2. Orao je ptica zaštitnik. S vrhova grana kosmičkog stabla on čuva kao lek protiv svih zala koja sadrže te grane.
Severnoameričkim Indijancima iz plemena Pavitso služi za magični način lečenja: štap sa orlovim perom na gornjem kraju, koji je nabavio šaman, stavlja se na bolesnikovu glavu. Izlečenje orlovim perom podseća na šamanski uzlet i ekstatična stanja: veruje se da orao odnosi zlo, dušu i šamana.
3. Orao je i ptica začetnik. Veliki orao spasava junaka Toštuka iz podzemnog sveta i odnosi ga na gornji; sam on može da leti iz jednog sveta u drugi. U dva maha proždire umirućeg junaka da bi mu iznova sačinio telo u svojoj utrobi pre nego što ga iznese. Utoliko je to i jedna od inicijacijskih slika, koja otkriva moć obnove upijanjem.
U nekoj velškoj apokrifnoj priči orao je jedan od predaka sveta; to se podudara s irskom pričom o Tuanu Mek Kairilu i s jednim odlomkom iz Mabinogija o Kalču i Alvenu; orao je prvobitna životinja začetnik, kao što su i slavuj, sova, jelen i losos. U keltskoj mitologiji pojavljuje se samo kao metamorfoza Leva koji se preobrazio u orla kad ga je u Matovom Mabinogiju ubio ljubavnik njegove neverne žene Blodeved; orao se, međutim, često javlja u galskoj numizmatici. U Irskoj mu, kako se čini, tu ulogu preuzima soko.
4. U proricanju orao ima značajno mesto. Auguri su tumačili let orlova da bi dokučili volju bogova. Rimski orao je, kao i germansko-keltski gavran, u svojoj biti glasnik volje bogova.
Pindar kaže da Kralj ptica spava na Zevsovom žezlu i ljude upoznaje s njegovom voljom. Kad Prijam polazi da zamoli Ahileja da mu vrati Hektorovo mrtvo telo, prinosi Zevsu žrtvu:
’’Najveći, najviši Dive, što caruješ s Ide, daj mi,drag da Ahileju stignem, i da se sažali na me,pticu mi pošalji brzog vesnika koji je tebiod svih najdraži ptica i snagu najveću ima, s desne strane sam da ga smotrim očima svojimi njim osokoljen krenem do danajskih brodova brzih!’’Tako se pomoli on, a mudri ga sasluša Dive,odmah mu pošalje orla, tu najpodesniju pticu,mrkog lovca, koga i pegavcem naziva narod.K’o što su vrata široka u visoke riznice kogačoveka blago što ima i zatvorena i čvrsta:tako se s obadve strane orulušini širila krila.I njimu učini se nad gradom da nadesno prođe:radosni budu kad vide, i svima se razgali srce
(Ilijada, 24, 308-321, prevod Miloš N. Đurić, MS, 1965).
Orao koji leti na levu stranu loš je predznak; očita je simbolika leve i desne strane.
5. U Psihoanalizi Viktora Igoa Šarl Bodoen navodi da je orao kolektivni prvobitni simbol oca, muževnosti i moći. I Jung vidi u orlu očinski simbol.
U Sibiru se sveta ptica orao smatra ocem šamana. Jedan mit to ovako objašnjava: Svevišnji šalje Orla u ponoć ljudima koje muče zli duhovi koji donose bolest i smrt; ali ljudi ne razumeju glasnikov govor; Bog mu reče da ljudima dade dar šamanizovanja; orao ponovo silazi i učini da jedna žena zatrudni; ona rodi prvog šamana.
Unutar istog sistema orao je simbol sunca: tako je kod Indijaca i kod američkih Indijanaca. Šamani nose orlovska krila. U azijskoj i severnoazijskoj mitologiji orao je supstitut sunca.
6. Orao se upoređuje s ocem i suncem, a kao nebeski bog izjednačava se s munjom i gromom. Raširena orlova krila podsećaju na izlomljene crte munje i krsta. U slikama orla munje i orla krsta Aleksander vidi simbole civilizacija lovaca i ratara. Po Aleksanderu, orao je uransko božanstvo, izraz Ptice Grmljavine i temeljni amblem civilizacije nomadskih lovaca, ratnika i osvajača; kao krst (meksički lisnati krst koji stilizuje mladicu kukuruza sa dva režnja) glavni je amblem ratarskih civilizacija. U izvorima indijanskih kultura prvi otelotvoruje sever, hladnoću i muški polaritet, a drugi je oznaka juga, crvene boje, vlage i topline, te ženskog polariteta.
Stapanjem dve civilizacije ova dva simbola, u početku suprotna, se superponiraju i mešaju: začudo je krst jednostavnog geometrijskog oblika, rimskog tipa, na kraju postao čak i ravničarskim crvenokošcima simbol sokola ili orla raširenih krila, ali i simbol mladice kukurma koja niče iz zemlje sve to na urođenički način i bez evropskog uticaja... Uopšteno govoreći, kako je vreme prolazilo i kulture se mešale, tako Ptica Grmljavina, orao Ašure ili Zevsa, postaje i gospodar rodnosti i zemlje koju simbolizuje krst.
7. Orao se dovodi u vezu s jaguarom kao što se nebeska snaga dovodi u vezu sa telurskom. Kod Asteka su postojala dva ratnička bratstva: Vitezovi orlovi i Vitezovi jaguari. Orao proizlazi iz mita o suncu. Kod Asteka je srce žrtvovanih ratnika bilo hrana solarnom Orlu. Nazivaju ih orlovim ljudima. Jednaka je simbolička vrednost ratnika poginulih u borbi i ljudi žrtvovanih solarnom Orlu: oni hrane sunce i prate ga na njegovoj putanji.
Simbolika orla i jaguara, koji predstavlja nebeske i telurske snage, nalazi se i u opisu svečanog prestola astečkog cara: sedeo je na orlovskom prestolu, a naslanjao se na jaguarovu kožu. Postoji još
mnogo primera, kod Indijanaca obe Amerike, spoja orao-jaguar, simbola zemaljskih i nebeskih sila.
8. Orao je ptica svetlosti i prosvetljenja. Pošto je solarna ptica, slika sunca, vatre, visine, dubine, vazduha i svetlosti, predstavlja kralja kao sina svetlosti. I inicijant je kralj.
Po predanju, orao poseduje moć podmlađivanja. Izlaže se suncu, a kad mu se perje zažari, zaroni u čistu vodu, te stekne novu mladost. Tako i inicijacija i alhemija sadrže prolazak kroz vodu i vatru.
Solarna ptica ima i pronicljiv pogled; upoređuje se s okom što sve vidi, odnosno s bogom i kraljem. Veruje se da orao na krilima odnosi dušu pokojnika i vraća je Bogu. Silazni let znači silazak svetlosti na zemlju.
Srednjovekovni mistici često temum orla evociraju viđenje Boga; molitvu upoređuju s krilima orla koji se vinuo prema svetlosti.
Orao je simbol apostola Jovana, a njegovo Jevanđelje započinje priznavanjem pojma Reč-Svetlo.
9. Orao je vladarska ptica, nebeski ekvivalent za lava na zemlji. Ponekad je na vrhu stubova obeliska i ose sveta; simbolizuje najvišu silu, vrhovnu vlast, genija, junaštvo i svako transcendentno stanje. Uopšteno govoreći, orao je simbol društvenog i duhovnog uspenja, veze s nebom koja mu daje izuzetnu moć i održava ga u visinama.''
Odgovorite sa citatom
2. 11.06.2008., 13:18#258
*~Anti~*
Elita Učlanjen
13.10.2007.
Pol
muški
Poruke
6.786
Tekstova u blogu
9
Reputaciona moć
95
Re: Malo je reći da živimo u svetu simbola
ORAO(nastavak)
''10. U biblijskom predanju anđeli često imaju oblik orla: I lice bijaše u sve četiri lice čovječije i lice lavovo s desne strane, a s lijeve strane lice volujsko i lice orlovo u sve četiri. I lica im i krila bijahu razdijeljena ozgo; u svake se dva krila sastavljahu jedno s drugim a dva pokrivahu im tijelo (Jezekilj, 1, 10-11). Takve slike su izraz transcendencije: anđelu ništa nije nalik čak i kad se umnože najuzvišeniji atributi orla. Javlja se i u Otkrivenju (4, 7-8): ... i četvrta životinja bješe kao orao kad leti...
Pseudo-Dionisije Areopagit ovako objašnjava predstavljanje anđela orlom: Lik orla pokazuje vlast, težnju vrhuncima, brzi let, okretnost, spremnost i domišljatost u nalaženju okrepljujuće hrane, te jačinu pogleda koji je slobodno, neposredno i bez skretanja usmeren ka kontemplaciji onih znakova, čije značenje umnogostručuje dobrostivost tearhijskog Sunca.
11. U predislamskom predanju Irana, orao je zbog moći i snage postao simbol obrazac, što je prouzrokovalo zbrku sa ostalim pticama grabljivicama plemenite vrste, osim lešinara. Reči koje označavju orla i sokola su međusobno zamenjive, pa su i nazivi orla ili sokola često zamenjivi. Mada je simbol orla sveopšti, on je jedna od posebnosti iranskog predanja. Već je u doba Medijaca i Persijaca simbol pobede. Po Ksenofonu (Kirovo vaspitanje, II, 4), kad je u ratu protiv Asiraca Kirova vojska stigla u pomoć kralju
Kijaksaru, jedan orao je leteo nad persijanskom vojskom, što je protumačeno kao povoljan predznak, i Eshil (Persijanci, 205 i d.) zamišlja kako je prizorom orla koji progoni sokola Atosi u snu najavljeno da će Grci poraziti Persijance.
Herodot (III, 76) pripoveda da su Darije i sedam iranskih dostojanstvenika, dok su oklevali da pođu u palatu kralja Gaumate, koji je prevarom zauzeo persijski presto, ugledali kako sedam parova sokola gone dva para lešinara i kako im čupaju perje: bio je to dobar predznak za uspeh njihovog nauma i oni su krenuli na palatu.
Na barjaku ahemenidskog Irana, zlatni orao raširenih krila postavljen je na vrh koplja (Kirovo vaspitanje, VII, 1) kao simbol moći i pobede Persijanaca. I Firdusi (940-1020) u Shahnami (Knjiga kraljeva) govori o zastavi drevnog Irana na kojoj je bio lik orla.
U mazdaizmu (religiji predislamskog Irana) pojam varane, božanske moći i svetlosti slave, naročito je vezan uz taj simbol.
U Avesti simbol varane je orao ili soko. Kad je legendarni iranski kralj Djamshid (Yama), prvi kralj na svetu prema toj knizi (ili treći prema Firdusijevom Shahnami), izustio laž, varana, koji je bio u njemu, napustio ga je na vidljiv način u obliku ptice, varaghne (soko). Kralj se našao bez svih svojih izuzetnih osobina: neprijatelji su ga pobedili i izgubio je presto.
12. U postislamskom predanju, simboli orla i simorga pokazuju neka zajedniča obeležja, evociraju uzvišeno i veličanstveno, urođene atribute Boga. U mnogim pričama jedan čarobnjak dokazuje nadmoć nad drugim pretvarajući se u orla.
U starim farmakopejama orlu se pripisuje natprirodna moć; da bi se stekla snaga i srčanost, treba piti orlovu krv, a orlov izmet pomešan s nekom vrstom alkoholnog pića zvanog siki leči
neplodnost žena.
U snovima i vračanju orao simbolizuje moćnog kralja, a kralj je predznak nesreće. Iranska uzrečica kaže: pojave li se u snu ptica i riba, bićeš kralj ili će ti se sreća nasmešiti. U folkloru se zadržala ovakva simbolička vrednost orla. U Hamzinim tajnama (str. 10) kralj Anuširan (Hosroe I) ugleda u snu let gavrana koji stižu iz Kajbara. Gavran koji predvodi jato otima mu krunu. Tada tri kraljeva orla, dolazeći iz pravca Meke, napadnu gavrana i oduzmu mu krunu, te je vrate Hosroeu. Vezir Buzardjomehr tumači da san ukazuje na kraljevog neprijatelja kojeg će pobediti emir Hamza, negov konjušar Amr(w) i strelac Mokbel. Ta se trojica često označavaju kraljevskim orlom, a prozvani su saheb-qaran, to jest gospodari epohe, koji pobeđuju nevernike, pa se zasluženo upoređuju s orlovima.
U persijskoj književnosti orlova smelost (himmat) i srčanost su stalno poređenje, u skladu s ostalim osobinama koje se orlu pripisuju (veličanstvenost, plemenitost i tako dalje).
U islamskom razdoblju, minijature, krčazi, uljane lampe i drugi kućni predmeti najčešće su ukrašeni motivom orla i drugih mitskih ptica, koje se u umetnosti upotrebljavaju sa svojom simboličkom vrednošću.
13. Kao svaki simbol i orao ima noćni vid: to je uveličavanje njegove vrednosti, izopačenje njegove moći i nerazumnost njegovog uzvišenja. Dvojstvo simbola očigledno je već kod Poni Indijanaca. A. Flečer je uočio da se kod njih ženka smeđeg orla dovodi u vezu sa noći, mesecom, severom, Pramajkom koja je plemenita, ali i strašna, dok se beli orao povezuje sa danom, suncem, jugom. Praocem čiji lik takođe može da postane tiranski. U snovima je orao, kao i lav, kraljevska životinja, koja otelotvoruje uzvišene misli, pa mu je značenje gotovo uvek pozitivno. Simbolizuje naglo uzbuđenje i iscrpljujuću strast duha. No orao je i ptica grabljivica, koja kandžama grabi žrtve i odvodi ih na mesta sa
kojih ne mogu pobeći, pa je zato i simbol nesalomive volje koja proždire.''
Odgovorite sa citatom
3. 11.06.2008., 13:54#259
*~Anti~*
Elita Učlanjen
13.10.2007.
Pol
muški
Poruke
6.786
Tekstova u blogu
9
Reputaciona moć
95
Re: Malo je reći da živimo u svetu simbola
ORAO (dvoglavi)
’’Simbol dobro poznat starim Meksikancima. U Natal kodeksu, prema Bejeru, verovatno otelotvorava neko božanstvo rastinja; okružen je biljkama i školjkama, i pridružen datumima koji su pod znakom tih božanstava.
Kod drevnih civilizovanih naroda Male Azije dvoglavi orao je simbol vrhovne vlasti. U šamanskom predanju srednje Azije često se prikazuje na vrhu stuba sveta koja stoji usred sela; Dolgani ga zovu ptica gospodar i veruju da je stub koji se nekad ne ruši, a povrh kojeg je on postavljen, replika istovetnog stuba isped kuće Vrhovnog boga, koji, kažu, nikada ne stari niti pada.
Prema Frejzeru simbol hetitskog porekla preuzeli su u srednjem veku Turci Seldžuci, a od njih u vreme krstaških vojnih pohoda Evropljani, pa je tako stigao do austrijskog i ruskog carskog grba.
Udvostručavanje glave ne izražava toliko dvojnost ili višestrukost delova carstva, koliko jača simbolizam orla: to je vlast viša nego kraljevska, istinski carski suverenitet, kralj kraljeva. I životinje naslonjene jedne na druge leđima, ili postavljene sučelice, koje su toliko česte u umetničkim delima, donose simboličke vrednosti do njihovog vrhunca.’’
Odgovorite sa citatom
4. 11.06.2008., 16:50#260
*~Anti~*
Elita Učlanjen
13.10.2007.
Pol
muški
Poruke
6.786
Tekstova u blogu
9
Reputaciona moć
95
Re: Malo je reći da živimo u svetu simbola
SIMBOLIKA ORLA KOD SLOVENSKIH NARODA
’’Orao je protivnik nečiste sile i on je prema sižeima basmi uništava. U Hercegovini se verovalo da se veštica jedino ne može
pretvoriti u orla krstaša i u goluba. U južnoj Srbiji, Makedoniji i Bugarskoj postoji verovanje da orlovi vode gradonosne oblake. Međutim, u tim istim krajevima se smatralo da je dobro ako se u ataru sela gnezde orlovi jer oni taj kraj štite od gradonosnih oblaka. ’’Dok je bilo orlova u selu Togočevcu kod kapele Gorešnjaka, oblaci nisu donosili štetu’’. ’’Полята, над kоито се вие той, град не бие''. U jednoj basmi iz Srbije (Poljna) orao napada gavrana koji leti s oblakom, i crnokorastim nožem (sredstvom kojim se bajalica služi u bajanju) seče mu krila i kljunove. Nesaglasnost da orao i vodi gradonosne oblake i bori se protiv njih može se rešiti time da se u prvom slučaju ne radi o pravom orlu, već o demonu koji je preobraćen u orla. Kao što je napred rečeno, gradonosne oblake čine stada duša koje na pogrešan put navode predvodnici demoni. Da orao koji vodi obake nije stvarni, govori i narodno verovanje iz Kruševačke župe: tamo narod ne voli da vidi orla ispred oblaka ’’zato što u njemu gleda pomenutu alu’’.
U sižeima više basmi orao odnosi otelotvorenu bolest – uroke, crveni vetar, usova. Bolest se pri tom prikazuje kao čudna ili crvena kvočka s pilićima, ili kao mitološko biće koje pase i koga čuvaju tri pastirice (nema, gluva i slepa):
’’(...)Čudna kvačka na čudno bunjište,čudno gnjezdo naprajila,čudna jajca nanela, čudna pilići izvela,čudan se oral zalete,čudni pilići odnesei na dete uroci raznese’’
’’Izvela kvačka devet pileta,na svi’ devet krila crvena,na svi’ devet noge crvene,na svi’ devet glava crvena.Zalete se crn oral,
te odnese kvačku s pilići.“
’’Tri devojke usov pasle;jedna nema,jedna gluva,jedna slepa.Zalete se sur or’lpa ugrabi usov. ’’
Poslednja navedena basma javlja se u varijantama gde se umesto orla javlja vuk. Među ovim životinjama postoji bliskost u tome što su obe ’’čuvari’’ granice divljeg i socijalnog prostora, prva po njegovom horizontalnom dodiru (blisko/daleko), a druga po vertikalnom (nisko/visoko). Zato se u narodnim pripovetkama orao javlja kao pomoćnik junaku, i on mu omogućava da premosti granicu između živih i mrtvih.
U jednoj basmi tri orla pomažu bolesniku;
‘’(…)Doleteše tri orla,podigoše ga na gornji boj,pa dozvaše (…) basmaricu,da ga lako izleči’’.
U drugom primeru bajalica preti bolesti perom žutog orla:
‘’(…)Al’ govori vračarica- Ne bojte se, ne plaš’te sečula sam, pa sam pohitalai ponela sam pero od žutoh orla,koji nosi vile po planini,pa ću njim oterati žuticu prokletnicu.’’
U nekim bajanjima u Hercegovini upotrebljavano je jaje od orla krstaša, dok je na Kosovu svrab lečen tako što su razbijali jaje od
’’orlice’’ i njime mazali bolesno mesto. Kandže od orlaokovane u srebro prišivane su mladoj deci na odeću da ih štite od uroka.
Veza orla sa srebrom pokazuje da je jedan od njegovih atributa belina kao druga oznaka za svetlost. Takav se atribut otkriva i u jednoj basmi, gde bela pena koju bljuju dva sukobljena orla uništava urokljive oči:
’’Два се орла били,бела пена блювали;пената по камен падала,от пената каменето се пукнали.Пукнали се тия очи шо погледная,шо прорекоя...''
Pomenuta basma ima u Srbiji i Bugraskoj varijante, u kojima se mesto orla javlja ptica koja u kljunu nosi belo mleko od koga takođe puca kamen i urokljive oči:
’’Сива птица фърчеше,бело млеко капаше,по камену капаше,камен се пукнаа.Да се пукнат тија очи,дек са (Иванка) урочасале''.''
Odgovorite sa citatom
5. 12.06.2008., 17:21#261
anima.art
Zainteresovan članUčlanjen
13.10.2007.
Pol
ženski
Lokacija
Novi Banovci
Poruke
240
Tekstova u blogu
1
Reputaciona moć
30
Re: Malo je reći da živimo u svetu simbola
DANI S ORLOVIMA
Piše: Dragan Simić
"Jednog sam zavejanog januara u Ključu, u istočnoj Srbiji (to je ona, konjskoj glavi nalik krivina Dunava), na putu pred sobom ugledao orla, mladog belorepana, kako saginje glavu da ruča. Zaustavili smo kola dovoljno daleko da nas orao toleriše, te dok on komada zgaženu lisicu, u kolima je trka: dvogled, foto aparat, otvaraj prozor, pazi sad… Trajalo je to nekoliko divnih minuta da bi se potom jedan automobil zaustavio pokraj orla (koji na to brže-bolje uzleće), vozač izašao i, pod točkovima već spljoštenu i zaleđenu, lisicu ubacio u svoj prtljažnik. Nas četvoro razmenjujemo zgrožene poglede: ukrasti ručak gladnom orlu?! Koliko nisko neko može da padne?"
http://www.zivotinjsko-carstvo.com/p..._belorepan.php
Odgovorite sa citatom
6. 12.06.2008., 18:34#262
anima.art
Zainteresovan članUčlanjen
13.10.2007.
Pol
ženski
Lokacija
Novi Banovci
Poruke
240
Tekstova u blogu
1
Reputaciona moć
30
Re: Malo je reći da živimo u svetu simbola
DETLIĆ
U narodnim predstavama detlić ima htoničku i vatrenu simboliku.
Poreklo detlića legende vezuju za čoveka: u detlića je pretvoren drvodelja; pčelar, koji je u nedelju dubio bor da napravi lađu, ili je zasekao drvo s rojem pčela, pa ga je zbog toga, što radi nedeljom, Bog kaznio da mora svakog dana, i na praznike, da kljunom dubi drvo. To što meso detlića nije za jelo objašnjavano je gresima te ptice, koja dubi drveće i krovove nedeljom i praznicima. Ukrajinci ne upotrebljavaju detlića u ishrani, smatrajući ga ovaploćenjem duše čoveka koji iskupljuje svoje grehove.
Detliću je svojstvena htonička priroda. Ukrajinci kažu da je «detlić od zemlje», «a što je od zemlje, to je od samoga Boga». Detlić ima
veze sa podzemnim blagom. Blaga se mogu dočepati pomoću imele koja raste na drvetu u čijoj duplji živi detlić: treba kucati u drvo dok detlić ne otkine imelu i ispusti je da padne dole; u ivanjdanskoj noći pomoću nje može se izvući zakopano blago iz zemlje.
Verovanje da se detlić dokopao raskovnik- trave, koja otvara sve brave, rasprostranjeno je u različitim slovenskim tradicijama. Lopovi se dočepaju travke pošto zabiju klin u duplju crnog detlića s ptićima, pa je posle zašiju pod kožu desne ruke. Dovoljno je samo dotaći rukom katanac, i on će se sam otvoriti.
Po legendama, crni detlić je u davna vremena skrivio Bogu i za kaznu može da pije jedino kišnicu: crni detlić je jedina ptica koja nije učestvovala u kopanju reka ili je pokušavala da zaspe more, koje su dubile ptice, s toga joj Bog ne dozvoljava da pije vodu iz reka i jezera, pa ona žalosno kriči: «Piti, piti». Oglašavanje detlića se tumači kao najava kiše.
Narodna verovanja pripisuju detliću i simboliku vatre, koja je motivisana svetlocrvenom bojom gornjeg dela njegove glave. Tako Poljaci u crnom detliću gledaju pticu koja je donela vatru ljudima. Po ruskim tumačenjima predznaka, detlić koji sleti na kuću nagoveštava požar.
Kod svih Istočnih Slovena rašireno je verovanje da detlić, koji dubi zid ili ćošak kuće, najavljuje smrt. Zato je drvo, koje je izdubio detlić, smatrano nepodesnim za gradnju i korišćeno je samo za ogrev. Smrt ili tešku bolest nagoveštava takođe crni detlić koji čoveku preleti put.
SIMBOLIKA SUNCA
U srednjoameričkim predanjima sunčev simbolizam se suprotstavlja mesečevom simbolizmu u jednoj drugoj tački: Zlazak
(sunca) ne shvata se kao smrt (za razliku od nestajanja meseca tokom tri dana mraka), već kao silazak sunca u podzemna
područja, u kraljevstvo mrtvih. Za razliku od meseca sunce uživa
povlasticu da može da prođe kroz podzemlje, a da ne dobije oblik smrti. Otud potiču potpuno sunčeva svojstva koja se u šamanizmu
pripisuju orlu.Suprotnost sunce-mesec obično se poklapa sa dvojstvom muško-
žensko. Tako na primer Ž. Sustel kaže da su po starom predanju u Teotihuakanu muškarce žrtvovali suncu, a žene mesecu.
Prema verovanju starih Meksikanaca mi živimo u vreme petog sunca. Četiri prva sunca su bila sunce tigra, sunce vetra, sunce kiše (ili sunce vatre) i sunce vode. Prvo sunce je Tezkatlipoka, i
vezano je za zimu, za noć, za sever; drugo sunce je bilo Kecalkoatl u njegovom prvom obliku, vezano za čarolije i za
zapad; treće sunce je bilo Tlalok, bog kiše i juga; četvrto sunce je bilo Kalšivitliki, boginje vode, na istoku.
Naše sunce, peto, je u znaku Ksjuhtekutli, jednog od božanstava vatre; ponekad se prikazuje u obliku leptira. Sve te ere, koje se zovu sunca, završile su u kataklizmama: četiri tigra
proždrala su ljude; četiri vetra su ih odnela; četiri kiše i četiri vode su ih potopile; sadašnja era će završiti sa četiri potresa – to će biti
kraj petog sunca.U astečkom panteonu veliko božanstvo podnevnog sunca,
Vicilopohtli, prikazano je u obliku orla koji u kljunu drži zvezdanu zmiju noći.
Indijanci Omeha izvanredno prikazuju temeljno dvojstvo koje je u osnovi dvojstva sunce-mesec, egzogamnim obeležjima koja su u
njihovim logorima označeni podelom šatora na dva suprotstavljena polukruga: prva polovina pripada svetim delatnostima, koje su
povezane sa suncem, danom, severom, uzvišenim, muškim principom, desnom stranom; druga polovina društvenim i političkim
funkcijama koje su u vezi sa mesecom, noći, niskim, ženskim principom, sa levom stranom.
Kod Dogona, u Maliju – čiji je čitav kosmogonijski sistem potčinjen mesečevom simbolizmu – sunce nije muškog, već ženskog roda.
Opisuju ga kao zemljani lonac usijan i osam puta obavijen spiralom od crvenog bakra. Ono je prototip oplođene materice:
zemljani lonac predstavlja matericu koja sadrži životno načelo,
spirala od crvenog bakra je muško seme koje se obavija oko materice da je oplodi, ali to seme je takođe i svetlo, voda i reč. Konačno, broj bakarnih prstenova – osam – je broj dovršenog
stvaranja, reči i savršenstva. Prototip materice oblikovao je vrhovni bog Ama od vlažne gline, pre nego što je na nebu postavio dva
svetleća nebeska tela.Kod Falija, u Severnom Kamerunu, dve zemljane posude, jedna
plitka, druga duboka, u obliku lonca, predstavljaju sunce i mesec. Kaže se da je njihove prototipe, spolja obložene gvožđem, a
iznutra bakrom, sa neba ukrala prva lončarka, žena prvog kovača, pre nego što je taj prvi par sišao na zemlju.
U predanju Fulba sunce je oko Geona, boga. Kad je stvaranje bilo dovršeno, Geno izmesti sunce iz njegove orbite da bi od njega
napravio jednookog vladara, jer je njegovo jedino oko bilo dovoljno da vidi sve na zemlji, da je ugreje i osvetli.
Prema verovanju naroda srednje Azije, a naročito u Dolini ljubavi, u početku su postojala tri ili četiri sunca, čija su velika toplota i
zaslepljujuća svetlost zemlju učinili nenastanjivom. Neki junak ili bog je spasao čovečanstvo pošto je strelama, prema većini
mitova, oborio prva dva ili tri sunca. Prema nekim od tih mitova, ta prva sunca su zapalila zemlju, te je ugalj ostatak tog požara. Slične legende se sreću u Kini (sa deset sunaca), u Indiji (sa
sedam) i na Sumatri (sa osam).Jedna burjatska legenda dovodi u vezu sunce sa svadbenim
konjem. U kulturama stočarskih nomada sunce je ženskog roda (majka-sunce), a mesec muškog (otac-mesec). To je slučaj i sa
većinom tursko-mongolskih plemena u srednjoj Aziji.
U keltskom jeziku je ime sunca bilo ženskog roda, kao i u svim starim indoevropskim jezicima. Njegova mitološka personifikacija
je Lug (svetli), kojeg nazivaju grinauvije (grianainech), lice sunca. Po analogiji, ili po širenju smisla, taj pridev se pridaje i bogu
rata Ogmeu koji, po definiciji, pripada mračnom delu sveta ili njim upravlja. Sunce se pre svega shvata kao jedan od temeljnih elemenata univerzuma. Ono je najvažniji svedok na koga se
oslanja jedna od uobičajenih formula zaklinjanja: Zakune se
ljudima Leinstera, suncem, mesecom, vodom i vazduhom, itd.Mnogi irski hagiografi opisivali su ili napadali kult sunca kod starih
kelta, ali se verovatno radi o vrlo pojednostavljenom i stereotipnom shvatanju predhrišćanskog predanja. Jedan glosar govori o velikoj
nauci sunca (imbus gréine). U svim irskim i velškim tekstovima, gde se upotrebljava u metaforama ili poređenjima, sunce služi da
se karakteriše ne samo sjajno ili svetlo, već sve što je lepo, ljupko, veličanstveno. Velški tekstovi često označavaju sunce
metaforom oko dana, a reč oko u irskom jeziku (sul); koja je britonski ekvivalent za sunce, ističe solarni simbolizam oka.
Rečnik simbola
1. SOVA
''1. Zato što se ne izlaže dnevnoj svetlosti sova je simbol tuge, tame, setne i samotnjačke povučenosti. U grčkoj mitologiji ona prikazuje Atropu, onu od Parki koja kida nit sudbine. U Egiptu izražava hladnoću, noć, smrt.
2. U indijskoj ikonografiji sova se ponekad dodeljuje majcei Varahi, ali se njeno značenje ne može tačno odrediti.
3. Sova je u drevnoj Kini imala važnu ulogu: to je bila strašna životinja za koju se verovalo da je progutala svoju majku. Simbolizuje jang, čak i višak janga. Pojavljivala se tokom dugodnevice, a izjednačavala se sa bubnjem i munjom. Povezivala se i sa kovačnicom. Bila je amblem Žutog vladara i prvog topioničara Huang Tija. Kao višak janga, sova je izazivala sušu, a deca rođenja na sovin dan (dugodnevica) bila su nasilna (možda oceubice). Da li je deljenje supe od sove vazalima uvek istog dana bio ritual iskušavanja, pročišćenja ili pričesti? Ili svega toga zajedno? Bilo kako bilo, sova se uvek smatrala okrutnom i zlokobnom životinjom. To je jedan od najstarijih kineskih simbola, još iz takozvanog mitskog doba. Prema nekim autorima, mogla bi biti podudarna sa zmajem-bakljom, amblemom druge dinastije, Jin.
4. Sova je amblem munje, lik joj se nalazio na kraljevksim barjacima. To je ptica posvećena kovačima i solsticijima; u pradavnim vremenima bila je zaštitnik posebnih dana kad su kovači izrađivali mačeve i čarobna ogledala.
Nije potrebno reći kako Kinezu ne bi moglo pasti na um da na vrata svog ambara prikuju sovu!
5. Za Indijance iz severnoameričke Prerije sova noću može da pruži pomoć i zaštitu. Odatle upotreba sovinog perja u nekim obrednim svetkovinama.
U inicijacijskim obredima Zajednice Mide, kod Algonki Indijanaca, u obrednoj loži sedi čovek sova koji pokazuje put u Zemlju izlazećeg sunca, kraljevstvo mrtvih. Tu bi sova imala funkciju vodiča duša.
Sova se može smatrati i za glasnika smrti pa prema tome i zlokobnom pticom: Kad
sova zavija, Indijanac umire (Maja Kiče); vrač Šorti, koji je otelotvorenje zle sile, može da se pretvori u sovu.
6. Ćuk pripada precima sveta, punim mudrosti i iskustava, prema jednoj apokrifnoj isoimenoj galskoj legendi. Trebalo bi ga dakle svrstati među prvobitne životinje i verovatno se može poistovetiti sa sovom. Te se životinje ipak ne pojavljuju u keltskom verskom simbolizmu. Sova se ovde uzima u lošem smislu pod uticajem hrišćanstva. Povoljni simbolizam ćuka stariji je i verovatno predhrišćanski. Blodeved, nevrna Levova žena, iz Mabinogija o Mat, pretvorena je u sovu za kaznu zbog preljube sa susednim velikašem.''
Odgovorite sa citatom
2. 06.06.2008., 14:56#240
*~Anti~*
Elita
Učlanjen
13.10.2007.
Pol
muški
Poruke
6.786
Tekstova u blogu
9
Reputaciona moć
95
Re: Malo je reći da živimo u svetu simbola
SOVA (ĆUK)
''1. Sova koju prati zao glas da je kradljivica i od koje smo napravili simbol ružnoće – što nije i Rableovo mišljenje – bila je Atinin znak. Pošto je noćna ptica i povezana sa mesecom, sova ne može da podnese sunčevu svetlost, pa se po tome suprotstavlja orlu koji tu svetlost prima otvorenih očiju. U tome, kao i u njenoj vezi sa Atinom Menervom, moguće je, po Genonu, videti simbol racionalnog saznanja – percepcija (mesečeve) svetlosti putem odraza – koje se suprotstavlja intuitivnom saznanju – neposredna percepcija (sunčeve) svetlosti. Zato je sova verovatno i tradicionalno obeležje vračeva: simbolizuje njihov dar vidovitosti, ali posredstvom znakova koje oni tumače.
U grčkoj mitologiji sovu predstavlja Askalaf, sin Aherona i nimfe mraka Orfne; Askalaf je video da je Persefona okusila voće iz podzemlja (zrno nara) i odao je te joj tako uskratio svaku nadu da se konačno popne na svetlost dana.
Sova, Atinina ptica, simbolizuje misao koja vlada u tami.
2. Kod Asteka je sova, uz pauka, simbolička životinja boga podzemlja. U više kodeksa se predstavlja kao čuvarka mračne zemljine kuće. Pridružena htonskim silama ona je i otelotvorenje noći, kiše i oluja. Taj simbolizam se ponekad povezuje sa smrću i silama mesečevo-zemaljskog nesvesnog koje upravljaju vodama, rastinjem i rastom uopšte.
Među grobnim nalazima iz perioda civilizacije pre Inka, Šimi (Peru) često se sreće prikaz žrtvenog noža u obliku polumeseca, nad kojim je lik poluljudskog, poluživotinjskog božanstva u obliku noćne ptice, sove ili ćuka. Taj simbol, koji je očigledno povezan sa pojmom smrti ili žrtve, ukrašen je ogrlicama od bisera i morskih školjaka, grudi su obojene crvenom bojom, a tako prikazano božanstvo često se nalazi između dva psa čije značenje psihopompa je dobro poznato. Taj ćuk ili sova često drži žrtveni nož u jednoj ruci, a u drugoj posudu za sakupljanje krvi.''
1.FENIKS
Rinasce piu gloriosa («On nastade nov u većem sjaju»)
Feniks je po egipatskoj mitologiji sveto mitološko biće koje ima oblik vatrene ptice. Simbol je vatre, uskrsnuća i besmrtnosti. Kod Grka je preuzet iz egipatske kulture, a mnogi drugi narodi su preuzeli Feniksa od Grka, tako da je u periodi ranog hrišćanstva postao simbol Isusa. U slovenskoj mitologiji nosi naziv Žar ptica.
Prema legendi, živi 500, 1461 ili 12594 godina (zavisno od izvora). Feniks je muška ptica crveno-zlatne boje. Sam se leči kad je povređen i pomoću suza može izlečiti bilo kakvu ranu. Nakon kraja životnog kruga Feniks napravi gnezdo, zapali ga i zajedno sa njim izgori, a iz pepela nastane mladi Feniks. Mladi Feniks pepeo pretvori u jaje i nosi ga u grad Heliopolis (grčki: Grad sunca) u Egiptu.
Grci su Feniksa opisivali kao petla ili orla polaganog i veličanstvenog leta, sjajnog perja purpurno-crvene boje koje se prelivaju. Živi pokraj bunara u Arabiji. U zoru bi se kupao u vodi bunara, a Apolon bi zastao sa kočijama da čuje njegovo pevanje.
Legenda kaže da Feniks živi više vekova. Pošto nije u stanju da produži svoju vrstu, jer ne postoji ženka njegove vrste, nekako je, ipak, morao da osigura potomstvo. Kad oseti blizinu smrti, napravi gnezdo od mirišljavog bilja i čarobnih trava, smesti se u njegovom središtu i zapali ga. Iz pepela se rodi novi Feniks, koji ostatke svog oca odnosi u Heliopolj, gde je poštovan bog Sunca, čija inkarnacija je orao.
Mit o Feniksu opstaje vekovima, od egipatske i antičke religije, prema kojoj duša pokojnika postaje Feniks, do srednjeg veka, u kojem je ova ptica bila simbol
vaskrsnuća Hrista. Kineska mitologija takođe poznaje ovu fantastičnu pticu, kojoj daje androginu prirodu, u isti mah mušku i žensku.
Feniks je otelotvorenje blaženstva i najviše harmonije i ostvareni platonovski mit. Simbol je blagosti, jer se hrani jedino rosom i ne ostavlja trag ni na čemu na šta sleti.
Ezoterička i alhemijska nauka takođe se bavi proučavanjem simbolike besmrtnosti Feniksa. Purpurna čaplja iz Egipta, gde je rođen mit o Feniksu, bila bi simbol dela na stadijumu crvenog, koji odlikuje obnavljanje sveta, tj. alegorija sunca koje se diže.
Kineski taoisti su Feniksa nazvali Ptica od cinobera. Pojava Feniksa označavala je mir, blagonaklonu vladavinu i pojavu velikog mudraca. Par Feniksa naznačavao je kombinaciju cara i mudraca.
U rimskoj tradiciji Feniks je simbol carske apoteoze i neprestanog postojanja Rimskog Carstva.
Kao Zlatno runo kod Habzburga, Feniks je kod Hoencolerna postao viteški red, simbolizujući večnost ove carske germanske porodice koja je Nemačkoj dala više careva. Ovaj orden je bio rezervisan za carsku porodicu, potom je proširen i na članove plemstva koji su joj učinili visoke usluge i tako doprineli njenoj besmrtnosti. Posle 1789. emigranti koji su služili u vojsci Kondea dobijali su orden ovog reda i formirali neku vrstu društva, Društva francuskog jezika reda Feniksa, sve do 1815. otkad je orden olako dodeljivan te je izgubio na vrednosti.
Priredila: N.J. (anima.art)
Literatura: Mali rečnik tradicionalnih simbola, Enciklopedija mitova i mitologije, Slovenska mitologija.
Poslednji put ažurirao/la anima.art : 26.10.2008. u 15:08
Odgovorite sa citatom
2. 06.06.2008., 17:28#242
Ognjena Mala...
"Napolju trube bube, u gradu zuje bube... Razmisli!"
Primećen član
Učlanjen
21.06.2007.
Pol
ženski
Poruke
589
Reputaciona moć
34
Re: Malo je reći da živimo u svetu simbola
Veruje se da je kult sove jedan od najstarijih i da je vezan za kult Boginje Majke i tajni kult Glave. Kao simbol pojavljuje se u najranijim vremenima uz ljudsku glavu i rogate životinje ( bik i jarac ). Po osnovnoj konotaciji kao kult vezan je za tamu i smrt, magiju i INICIJACIJU, okultizam, veštičarenje i Mesec. Ali, u isto vreme, kult je i REINKARNACIJA, ponovno javljanje iz tame, ponovno rođenje, zadiranje u podsvest i u samu dušu.Smatra se da je kult/simbol sove osnova filozofije najtajnih društava savremenog sveta, a da osnovne postulate kulta sove nalazimo sačuvane prvenstveno u keltskoj mitologiji.
Sova je boginja noći - reprezent iskonske svemudrosti, mudrosti koja se otkriva samo odabranima.Odabranima je dato i zadato da vode svet i oni se toga moraju prihvatiti.U tom smislu nema cene ispunjavanju zadatog cilja....
Sova je bila vezana za volesove - filosove - filozofe : Pythagoras, Xenophanes, Democritus, Hippocrates, Socrates, Plato, Aristotle, Euclid, Archimedes i druge, sve one čija su filosoviranja kroz ideju i praksu oblikovala osnove zapadne civilizacije.
Uz kult sove kao simbola moći-noći vezan je i strah.On je osnova filozofije nadmoći odabranih nad većinom. Za kreiranje sveopšteg sistema nadmoći i straha, u okviru timova kreatora, posebno mesto zauzimaju PROGRAMERI. Jedan od najvećih medju njima bio je i Walt Disney.
FILOZOFIJA - Philosophia - ljubav ili težnja prema mudrosti i znanju
Filo - sovija
Transformacija v u f, i obrnuto, je česta pojava: Stefan - Stevan (Stephan), kova - kofa, sofra - sovra, von - fon...
Philo - Filo - Vilo (na grč. philos znači prijatelj; phileo znači volim, težim za nečim; na eng. will znači VOLJA - naša reč u direktnoj povezanosti sa glagolima voleti, hteti, želeti).
Sovija od reči SOVA, tj. sovuljina, sovuljaga, sovljaga
Na engleskom OWL jeste sova, buljina (poznato je da sove imaju buljave, krupne oči, sintagma sovinski pogled ~ Onim svojim sovinskim pogledom prosto je gutao tu ženu).
Diznijev junak Šilja (Goofy) - Mikijev najbolji prijatelj - ima buljave, velike
oči.
Na italijanskom GUFO znači sova. Šilja je visok i mršav "momak". Obična ušara vodi pritajen život. Najbolji način da u šumi ostane neprimećena jeste, bez sumnje, maskirati se u granu. Ona to radi izvrsno. Već sama boja njenog perja, kestenjasta na pruge i tamne mrlje, podseća na granu na kojoj sedi. Zatim, ona podešava i oblik svoga tela: izduži se i istegli tako da podseća na štap - mršavi, izduženi, šiljati štap.
Owl - (s)oul - duša
U Starom Egiptu sova se koristila, tj. crtala za označavanje "slova M".
"Jedna od manje poznatih karakteristika jezika srbskog ( i svih jezika gde su vokali čisti - latinski, italijanski, španski...) je njegova lekovitost sadržana u pozitivnim vibracijama njegovih čistih glasova. To se posebno odnosi na zvuk (vibraciju) zvuka/slova "M". To je čuveno AUM ili OM. Njegovim izgovaranjem pri posebnom položaju tela postiže se kompleksno vibriranje čitavog tela koje dolazi IZNUTRA. Izgovorno silaženje u UM kao efekat ima niz pozitivnih posledica po onoga ko to izvodi. To silaženje u UM ( AUM ) ( Bog umni ) kasnije je postalo za mnoge zaboravljena tehnika i praksa, a zadržalo se u hrišćanstvu jedino kao izreka na kraju molitvi ( AMIN ). Na sanskritu izgovaranje sloga AUM ( OM ) naziva se OMAN, kasnije u izgovoru prevedeno u AMIN."
Inače, sova je u mitologiji SIMBOL MUDROSTI. Atena se u Homerovim pesmama naziva sovolikom. Ona je boginja mudrosti. Po predanju rodila se iz Zeusove glave.
Sova je mudrost - mudrost je unutarnje svetlo - unutarnje svetlo jeste iluminacija.
Odgovorite sa citatom
3. 06.06.2008., 18:18#243
*~Anti~*
Elita
Učlanjen
13.10.2007.
Pol
muški
Poruke
6.786
Tekstova u blogu
9
Reputaciona moć
95
Re: Malo je reći da živimo u svetu simbola
FENIKS
''1. Prema Herodotu ili Plutarhu feniks je mitska ptica iz Etiopije, neuporedive lepote, obdarena izvanredno dugim životom. Kad se feniksu približi trenutak smrti, on savije gnezdo od mirisnih grančica i u njemu izgori od vlastite topline, da bi zatim uskrsnuo iz svog pepela. Dakle, simbolizam se jasno pokazuje: uskrsnuće i besmrtnost, ciklično rađanje i umiranje. Zbog toga je u srednjem veku feniks postao simbol Hristovog uskrsnuća, a i simbol Božje prirode, dok je simbol ljudske prirode bio pelikan.
U starom Egiptu feniks se zvao benu (čaplja) i povezivao se sa dnevnim sunčevim ciklusom i sa godišnjim ciklusom poplava Nila. Kao simbol sunca, povezivao se i sa centrom kulta sunca, egipatskim Heliopolisom. Možda Grad sunca nije od početka bio egipatski grad, nego Zemlja sunca, Homerova Sirija. Arapi veruju da feniks može da sleti samo na planinu Kaf, pol i centar sveta.
Egipatska purpurna čaplja podseća i na ahemijsku crvenu menu, takođe simbol regeneracije. Taoisti feniksa zovu cinoberova ptica (tanniao), a cinober je crveni živin sulfid. Feniks je amblem juga, leta, plamena, crvene boje. On je simbol sunca, života i besmrtnosti. Feniks je ptica koja prenosi besmrtnike. On je amblem Niukoua koji je napravio čeng, muzički instrument u obliku feniksa čiji zvuk imitira natprirodnu feniksovu pesmu.
Kineski feniks je androgin, muško i žensko (fonghoang). Muški feniks je simbol blaženstva; ženski feniks je amblem kraljice, a zmaj je kraljev amblem. Muški i ženski feniks zajedno su simboli sjedinjenja sretnog braka. Sjao Šeov i Long Jiov feniks nisu samo slika bračne sreće; oni odvode supružnike u raj besmrtnika. Pjan He je upravo od feniksa saznao za žad dinastije Ču, simbol besmrtnosti, a fonghoang, izraz čistog janga, pojavljuje se samo u vreme sretnih vladavina.
Za Al-Džilija feniks je simbol onoga što svoje postojanje crpi samo iz svoga imena, onoga što izmiče ljudskom razumu i mišljenju. Kad što se predstava o feniksu može dobiti samo uz pomoć imena kojima se obeležava, tako se Bog može shvatiti samo posredstvom njegovog imena i njegovih svojstava.
2. Ta prekrasna i čudesna ptica uzdizala se zorom nad vode Nila kao nekakvo sunce; legenda je prikazuje kako izgara i gasi se kao sunce, u tami noći, i ponovo se rađa iz svog pepela.
Feniks je simbol uskrsnuća koje očekuje pokojnika posle merenja duša (psihostazija), ako se isravno pridržavao žrtvenih obreda i ako je njegova negativna ispovest ocenja kao verodostojna. Pokojnik sam postaje feniks. Feniks često nosi zvezdu koja je znak njegove nebeske prirode i života u drugom svetu. Feniks je grčko ime ptice benu; često se nalazi na pramcu svetih barki koje se pomaljaju u neizmernom žaru svetlosti... simbolu sveobuhvatne Ozirisove duše koja će se beskonačno rađati iz same sebe, dok je vremena i večnosti.
3. Feniks je ušao u grčke i rimske mitove iz Egipta, gde je zbog svojih osobina uživao velik ugled. Hrišćani su ga, od Origena smatrali za svetu pticu i simbol nesalomive volje za preživljavanjem, uskrsnuća, pobede života nad smrću.’’
Odgovorite sa citatom
4. 06.06.2008., 18:37#244
anima.art
Zainteresovan članUčlanjen
13.10.2007.
Pol
ženski
Lokacija
Novi Banovci
Poruke
240
Tekstova u blogu
1
Reputaciona moć
30
Re: Malo je reći da živimo u svetu simbola
GOLUB
Golub je simbol životnog duha, duše, prelaza iz jednog stanja ili sveta u drugi. Predstavlja duh svetlosti, čednost, blagost i mir. Posvećen je svim velikim majkama i nebesnim caricama. Simbolizuje ženstvenost i materinstvo.
U egipatskoj tradiciji – simbol nevinosti.
U grčko rimskoj – simbol je ljubavi i životne obnove. Atribut Zevsa koga su hranili golubovi. Golub sa maslinovom grančicom je simbol mira i životne obnove – amblem Atene.
U hebrejskoj trasdiciji – simbol Izrailja. U Starom zavetu golub je simbol jednostavnosti, nevinosti, krhkosti i prostodušnosti. Otelotvorena mrtvačeva duša.
U hinduističkoj tradiciji – golubovi, kao i sove i gugutke, su glasnici boga mrtvih, Jame.
U hrišćanstvu – golub predstavlja sveti duh, čistotu, nadahnutu misao, mir, krštenje, prizor blagovesti. Sedam darova Duhovnih predstavlja se kao sedam golubova. Vernici su jato golubova.- Golub sa maslinovom grančicom je simbol mira, praštanja i oslobođenja. (Golubica iz Nojevog kovčega u povratku je donela maslinovu grančicu mira između Boga i
čoveka.)- Golub sa palmovom grančicom je simbol pobede nad smrću.- Beli golub je spasena duša, naspram crnom gavranu greha. - Par golubova je simbol supružanske naklonjenosti i ljubavi.U hrišćanskoj ikonografiji kao beli golub se ponekad prikazuje treće lice sv. Trojice.
U islamskoj tradiciji – tri svete device predstavljaju se kao kamenovi ili stubovi s golubovima na vrhu.
U japanskoj tradiciji – simbol dugovečnosti.
U kineskoj tradiciji – simbol dugovečnosti, vernosti, urednosti, detinje ljubavi, proleća.
U sumersko-semitskoj tradiciji – simbol božanske moći. Posvećen Astarti i atribut je Ištar, kao velike majke.
Literatura: Mali rečnik tradicionalnih simbola
Odgovorite sa citatom
5. 06.06.2008., 18:56#245
Ognjena Mala...
"Napolju trube bube, u gradu zuje bube... Razmisli!"
Primećen član
Učlanjen
21.06.2007.
Pol
ženski
Poruke
589
Reputaciona moć
34
Re: Malo je reći da živimo u svetu simbola
Hijeroglif
Na engleskom je hieroglyph = hieroglip, hieroglib (hieroglibos)...
Hiero - glib
Hiero (JRS) - Eros, Jaros, Bog Jar...
Glib (GLB) - dubina.
Otud i glagol zaglibiti, tj. pasti u duboko blato, imati veliki problem...
Ili reč glup (GLP) - duboko neznanje.
Onomatopeje GLP ili GLB prilikom bacanja kamena u duboku vodu.
Hieroglif je Jarova dubina - misao Boga iskazana znacima, i to još izdubljeno - urezano.
GOLUB je, osim sinonima ljubavi, i simbol čistote, mira i slobode, sublimacije nagona i prevlasti duha. Njegova krila se tumače kao sudeoništvo u božanskoj lepoti (često se na freskama slika golubica umesto Svetog Duha), a u nekim religijskim slikama duša koja se približava svetlosti prima oblik golubice.
Odgovorite sa citatom
6. 06.06.2008., 20:10#246
*~Anti~*
Elita
Učlanjen
13.10.2007.
Pol
muški
Poruke
6.786
Tekstova u blogu
9
Reputaciona moć
95
Re: Malo je reći da živimo u svetu simbola
ŽDRAL
''1. Na Zapadu je ždral opšti simbol gluposti i nespretnosti, nesumnjivo zbog nezgrapnog stava ptice koja stoji na jednoj nozi. Videćemo da se u Kini iz iste činjenice izvodi sasvim drugačiji zaključak. Legendarni ždral filozofa Leonikusa Tomeusa, čije postojanje spominje Bifon, ukazuje na primernu vernost, a i dugovečnost, konstantu ždralova simbolizma na Dalekom istoku. Još je značajniji ples ždralova koji nakon izlaska iz lavirinta izvodi Tezej, i kome ekvivalent nalazimo u Kini. Svakako je u vezi s cikličnim aspektom samog lavirintskog iskušenja, jer ždral je ptica selica. U drevnoj Kini ples ždralova upućuje na sposobnost letenja, pa po tome i stizanja do Ostrva besmrtnih. Ples se oponaša pomoću čula. Mada je ždral simbol dugovečnosti – u ovom slučaju ga povezuju s kornjačom – on je nadasve taoistički simbol besmrtnosti. Japanci veruju da ždralovi (Tsuru) žive hiljade godina. Starcima se često daruju slike ili crteži na kojima su prikazani ždralovi, kornjače i borovi, simboli dugog života. Prema egipatskim predanjima tokom vladavine Manesova sina pojavio se iznad Nila dvoglavi ždral: najavio je razdobljeprocvata.
2. Verovalo se da ždral živi hiljadu godina i da poseduje tehniku disanja koja pogoduje dugom životu, a koju treba oponašati. Njegova belina bila je simbol čistoće, a glava rumene boje (boje cinobera) pokazivala je trajnost njegove životne snage, koncentraciju janga: Vratio se ždral nakoh hiljadu godina, kaže jedan natpis iz doba Tang; cinober mu posipa glavu, neokaljani sneg odeva telo (po Belperu). Na ždralu obično jašu besmrtnici. Ždralova jaja služe za pripremanje droga besmrtnosti. Ciklično vraćanje ždrala očigledno je simbol preporoda. Zato je on uz stablo šljive amblem proleća. Cinober koji mu je na glavi dovodi ga u vezu i s alhemičarskom peći, s vatrom u toj peći. Ptica Bi Fang, slična ždralu, koja takođe ima samo jednu nogu, je genij vatre; najavljuje požar.
Sasvim je dugačije tumačenje u Indiji: nesumnjivo zbog nekih odlika njegovog ponašanja, ždral je ovde simbol izdajstva. Bagalâ-mukhî, božanstvo s glavom ždrala, varalica je, personifikacija razornih nagona i sadizma.
3. U inicijacijskoj tradiciji Bambara okrunjeni ždral stoji u početku govora. Početak svakog početka reči je okrunjeni ždral. Ptica reče: ja govorim. Okrunjeni ždral perjem, krikom i svadbenim plesom spaja tri temeljna atributa reči: lepotu (važi za najlepšu pticu), zvuk (on jedini, kažu, savija glas dok kriči) i pokret (njegov ljubavni ples pruža nezaboravni prizor). Zato se tvrdi da su ljudi oponašajući ga naučili da govore. Međutim, duboki razlog vrednovanja te ptice proizlazi iz uverenosti Afrikanaca da je on svestan svojih sposobnosti (takvim se doživljava), da ima spoznaju o sebi. Znači da je ždral u početku Božjeg govora, čovekove spoznaje Boga, po tome što je simbol kontemplacije sebe samog. Sledi rasuđivanje (implicitno, intuitivno): čovek je spoznao govor o Bogu tek kad je spoznao sebe, pa spoznaja Boga proizlazi iz spoznaje sebe. Takav bi bio duboki simbolizam okrunjenog ždrala.
4. U keltskim zemljama glavni predstavnici šakala, ždral i čaplja, ponekad se označavaju ravnopravno s labudovima, ali redovno viđeni u lošem smislu, profilaktičkoj funkciji. Njihov simbolizam se zato doživljava obrnutim ili suprotnim. Malo je, međutim, verovatno da je taj pogrdni simbolizam prevagnuo u Galiji, gde ima svedočanstava o ždralovima puzdane mitološke vrednosti (bik s tri ždrala na galo-rimskom žrtveniku pronađenom u temeljima Notr-Dama u Parizu). U nekim germanskim krajevima ždral je imao religioznu funkciju: živi ždral ili njegov lik posvećeni su bogu koji je imao funkcije analogne Hermesovim, odnosno bogu putovanja.’’
Odgovorite sa citatom
7. 06.06.2008., 21:47#247
*~Anti~*
Elita
Učlanjen
13.10.2007.
Pol
muški
Poruke
6.786
Tekstova u blogu
9
Reputaciona moć
95
Re: Malo je reći da živimo u svetu simbola
GOLUB
''U običnom govoru, golub je lakoveran čovek, ali poetičnije, on je simbol ljubavi. Oba tumačenja se mogu objasniti njegovim umiljatim ponašanjem. Simbolizam ljubavi je lakše objasniti parom golubova, kao i kod drugih životinja: patke, vodomari, feniksi..., tim pre što ovde na jajima sedi mužjak.
U drevnoj Kini, prema osnovnom ritmu godišnjih doba koji je izmena jina i janga, kobac se preobražava u goluba, a golub u kopca, pri čemu je golub simbol proleća i pojavljivao se u aprilu na dan prolećne ravnodnevnice.
U Kabiliji, golubovi okružuju grob svetog muslimana, zaštitnika sela; ali, na drugim mestima, golubovi su zloslutan znak, jer se veruje da je njihovo gukanje jadikovka mučeničkih duša.
GOLUBICA
''1. Gotovo je nepotrebno podsećati da je golubica simbol Svetog Duha; personifikuje ga u prikazima Trojstva. Ona je Duh Božji, koji lebdi nad vodama neodređene praiskonske materije. Bela golubica je simbol čistote, a prema Jevanđelju i simbol bezazlenosti.
Nakon epizode Nojeve barke, golubica donosi maslinovu grančicu – mir i sklad. Devuku navodi da je golubica u staroj Grčkoj povezana sa skladom i njegovim simbolom, brojem osam. Služila je pri određivanju povoljnih predznaka i proricanja u Dodonskoj šumi. Bila je simbol sublimovanog Erosa. Dodonski hrast je bio posvećen Zevsu, ali su se uz njega nalazile i svete golubice, simboli Velike telurske majke, što ukazuje na drevnu hijerogamiju nebeskog Boga oluje sa velikom Boginjom plodnosti. Postojala je, dakle, analogija između uloge bika, koji je pored Vrhovnog uranskog boga, i uloge golubice, koja je pored Velike telurske boginje. Kao i sve krilate životinje, tako i golubica simbolizuje sublimaciju nagona i prevlast duha. Prema Talmudu, golubica uči čistoti. U Grčkoj je bila sveta Afroditina ptica; boginji su je darivali ljubavnici. Na nadgrobnim reljefima golubica, simbol duše, često pije iz posude koja je simbol izvora sećanja.
Postavljena u ikonografsku vezu sa dvostrukom ribom, podseća na oplođivanje praiskonskih voda po duhu, i na preporod koji omogućuju hrišćanski sakramenti krštenja i krizme.
2. Golubica predstavlja dušu pravednika. Među najstarijim tekstovima, koji se odnose na golubicu-dušu, je i priča o mučeništvu svetog Polikarpa, prema kojoj je iz mučenikovog tela, u trenutku njegove smrti, izašla golubica. Prudencije priča da se u trenutku smrti svete Eulalije videla golubica belja od snega kako poleće prema nebu. Isto se spominje u vezi sa svetom Skolastikom, čiju je dušu, prema pričanju Grgura Velikog, video sveti Benedikt u liku golubice. Jedan kapitel u Bresciji prikazuje Justinu muku; iz usta joj izlazi golubica. Čistota se uvek upoređuje sa golubicom, a njena krila sa oslobođenjem od zemaljskog. Grgur Nisenski je razradio odnos između golubičinih krila i milosti Svetog Duga. Golubičina krila iskazuju učešće u božanskoj prirodi. Duhovnim rastom duša ide iz lepote u lepotu, tj. iz golubice u golubicu.
Njena lepota je predmet divljenja. Kad se u Pjesmi nad pjesmama hvali prijateljica kaže se da ima oči kao golubica, jer je njen duhovni pogled usmeren Bogu. Dušu, koja ima pogled golubice, oživljuje Duh Sveti: srodna je duhu koji sveta ptica simbolizuje. Onoliko koliko se duša približava svetlosti, kaže Grgur Nisenski, postaje lepa i u svetlosti dobija oblik golubice.
Kod Origena izraz oči kao u golubice znači čist pogled (Homilije 2, na Pjesmu nad pjesmama). Sa očima golubice mogu se uporediti oči prosvetljenog čoveka.
Golubica traži društvo. Da bi se okajalo neznanje i nemir, žrtvuje se golubica.’’
Odgovorite sa citatom
8. 07.06.2008., 00:55#248
anima.art
Zainteresovan članUčlanjen
13.10.2007.
Pol
ženski
Lokacija
Novi Banovci
Poruke
240
Tekstova u blogu
1
Reputaciona moć
30
Re: Malo je reći da živimo u svetu simbola
GARUDA
Garuda je sveta ptica boga Sunca Višne, a predstavlja je grabljivica sa ljudskom glavom, sa tri oka i orlovim kljunom. Budući da je rođaka i neprijatelj Naga, zmije sa sedam glava, Garuda se često prikazuje kako kljunom trga zmije i gazi ih nogama s kandžama. Zmije koje ubija, umesto gušterove glave imaju ponekad čovečju.
Borba ptice i zmije uobičajena je tema azijske ikonografije: u njoj se vidi slika borbe života i smrti, dobra i zla, uranskih i ktonskih sila te slika dvostrukog aspekta Višne, koji ubija i vaskrsava, koji razara i iznova gradi. Možda će psihoanaliza u zmiji sa čovečjom glavom, koju drobi ptica, otkriti sliku nesvesnog koga guši razum ili želje potisnute moralnim zabranama.
(Rečnik simbola, J. Chevalier, A. Gheerbrant)
BORBA ZMAJA I PTICE
"Kako je Sunce obično predstavljeno likom ptice, borba dva principa prikazivana je kao sukob dva simbola – zmaja i ptice. Taj način prikazivanja stigao je u hrišćansku crkvenu simboliku iz kultura Bliskog istoka, a može se videti na vitražima i freskama srednjevekovnih hramova. Ti simboli su u Indiji sveta ptica Garuda i zmaj voda Naga, koga ona drži u kandžama. U japanskoj mitologiji sveta ptica Pengu drži zmiju.
Simboli antagonističkih sila kosmičkog haosa i sila poretka nisu svojina samo Starog sveta..."
Aleksandar Gorbovski
Ceo tekst pogledati: http://www.astronomija.co.yu/knjige/gorbovski/13.htm
Poslednji put ažurirao/la anima.art : 07.06.2008. u 16:03
Odgovorite sa citatom
9. 07.06.2008., 12:33#249
*~Anti~*
Elita
Učlanjen
13.10.2007.
Pol
muški
Poruke
6.786
Tekstova u blogu
9
Reputaciona moć
95
Re: Malo je reći da živimo u svetu simbola
GAVRAN
''1. Zbog boje, tužnog krika i zbog toga što se hrani mrtvim životinjama, gavran je ptica lošeg predznaka. U Kini i Japanu je poznat taj simbolizam, ali nema bitnu ulogu. Gavran je tamo simbol sinovske nazahvalnosti: činjenicu da hrani oca i majku jedna pesma iz vremena dinastije Han je smatrala znakom čudesnog uspostavljanja društvenog poretka. U Indiji Mahabharataposlanike smrti poredi sa gavranima. Njihov zlokobni aspekt potvrđuje i podatak da je u Laosu voda koju gavrani zaprljaju,
nečista za obredna prskanja: vodu treba uzeti pre nego što gavrani dođu da piju.
2. Japanci ipak misle de ja gavran (karasu) simbol porodične ljubavi. Japanska deca u osnovnim školama pevaju:
Zašto gavran peva?Jer u planini Ima drago dete od sedam godina.Gavran pevaDrago moje! Drago moje!PevaDrago moje! Drago moje!
(Graktanje gavrana u Japanu se kaže: kâ kâ, a dragi kavai)
U Japanu je gavran istovremeno i božanski poslanik, a za Čeue je ptica dobrog predznaka, vesnik njihovih pobeda i znak njihovih vrlina. Taj gavran je bio crven, boje sunca. U Kini je gavran solarna ptica. Deset gavranova je poletelo sa duda Istoka da bi doneli svetu svetlost, simbol koji je, kako se čini prešao u Šinto. Ji – Dobri Strelac ubio je strelama njih devet: inače bi spalili svet.
Na kamenim skulpturama iz epohe Han, u krilu sunca nalazi se gavran sa tri noge; to je pokretački princip sunca i možda predstava janga, koji je neparan. Tri njegove noge su amblem kineskih careva, koji kao i tronožac odgovara solarnom simbolizmu: svitanje, zenit i sumrak.
3. Gavran je simbol pronicljivosti. U Postanju (8, 6-7) on odlazi da proveri da li se zemlja posle potopa pojavljuje ispod voda: A poslije četrdeset dana otvori Noje prozor na kovčegu, koji bješe načinio; i ispusti gavrana, koji jednako odlijetaše i dolijetaše dokle na presahnu voda na zemlji.
4. U Grčkoj je gavran bio posvećen Apolonu, a vrana Atini. Prema Strabonu, smeštaj omfalosa u Delfima određuju gavranovi; prema Pindaru, orlovi; prema Plutarhu, labudovi. Te tri ptice imaju zajedničku ulogu poslanika bogova i obavljaju proročke funkcije. Gavranovi su bili i obeležje Mitre. Smatralo se da mogu da odvrate od uroka.
5. U keltskim legendama gavran je vrlo čest, a ima proročku ulogu. Pseudo-Plutarh, koji se oslanja na galska predanja, tumači ime Liona, Lugdunum, kao brežuljak gavranova, a ne više kaoLugov brežuljak; let gavranova pokazao je osnivačima gde treba podići grad. U Irskoj, boginja rata Bodb nosi ime vrane. Gavran takođe igra temeljnu ulogu u velškoj priči Ronabvijev san: pošto su Arturovi vojnici poklali Ovejnove gavranove, ovi žestoko odvrate i iseku vojnike na komade. Gavrana još uvek nalazimo u irskom folkloru. Kod Gala je bio sveta životinja. U germanskoj mitologiji gavranovi su ptice i pratioci Votana.
U skandinavskoj mitologiji na Odinovom prestolu sede dva gavrana, jedan je Hugin, duh, a drugi Munin, pamćenje; uz boga su i dva vuka: dva gavrana
predstavljaju princip stvaranja, a dva vuka princip razaranja.
6. Kod Tilingit Indijanaca (severozapadna obala Pacifika) centralni božanski lik je Gavran, praiskonski junak i demijurg, koji stvara svet ili ga uređuje, širi svuda civilizaciju i kulturu, stvara i oslobađa sunce, itd. Dodaje mu dinamički i organizatorski element.
U Severnoj Americi Vrhovno nebesko biće najčešće teži da se stopi sa mitskom personifikacijom groma i vetra, koje predstavlja velika ptica (gavran, i tako dalje): udarcem krila on pokreće vetar, jezik mu je munja (ibidem).
Tokom prolećne svetkovine kod Mandana prvi čovek, glasnik obnove, podseća na povačenje voda, go je, obojen u belo, sa ogrtačem napravljenim od četiri kože belog vuka, i sa dve gavranove oderane kože sa perjem na glavi.
Gavran se kao vesnik boga groma i munje susreće i kod Maja (Popol-Vuh).
U Crnoj Africi gavran ima ulogu vodiča i zaštitničkog duha. Kongoanski Likube i Likuale smatraju ga pticom koja upozorava ljude na opasnosti koje im prete.
7. U snovima je gavran loš predznak i negativan simbol vezan za strah od nesreće. Blizak je tami. U pratnji mračnih oblaka nadleće strašna bojna polja. Postao je tako posmrtna ptica.
Pošto sve što je mračno i što dotakne smrt može da najavi nesreću, tako je i gavran vesnik nesreće...
Junak legende o Frithjofu sluša portivrečne savete dve ptice, jedne bele a druge crne. U njemu počinje borba koja simbolizuje psihičku borbu između jasnih i mračnih misli.
8. Gavran je i simbol samoće ili, bolje, svojevoljnog osamljivanja onoga koji je odlučio da živi na višem nivou. On je jedno od obeležja nade, jer prema Suetonu, neprekidno ponavlja: cras,cras, tj. sutra, sutra.
9. Simbolizam gavrana je, kao što smo videli, pun protivrečnosti. On je demijurg i junak koji prenosi civilizaciju, vidovit je i prorok, ptica sunca i tama, najavljuje nesreću i smrt, a ponekad i štiti. To dvojstvo je poteklo od njegovih raznolikih fizičkih svojstava, a svakako je poslužilo kao oslonac jednom simboličkom tumačenju: Racionalno (sociološko) objašnjenje bi bilo: ratarski narodi su tokom setve privlačili ptice, i njihova prisutnost je bila znak civilizacije i napretka. Kasnije je, međutim, jer bi gavran pojeo seme (i požnjeveno zrno), seljak počeo prema toj ptici da oseća odbojnost i strah. Očigledno je da je taj osećaj prevagnuo i zadržao se do naših dana. Još jedno objašnjenje se temelji na istoj simbolici: pošto je crno boja početka (crna boja alhemičarskih mena, noć majčinskog krila, skrivene zemljine brazde, i tako dalje), crna boja je povezala gavrana sa operacijama klijanja i oplodnje; pošto živi u vazduhu, u vezi je sa demijurškim radnjama i sa duhovnom
moći neba; pošto leti, prirodno je vesnik neba i obdaren je proročkom magijom; krila mu daju vrednost uspinjanja.''
Odgovorite sa citatom
10. 07.06.2008., 12:40#250
*~Anti~*
Elita
Učlanjen
13.10.2007.
Pol
muški
Poruke
6.786
Tekstova u blogu
9
Reputaciona moć
95
Re: Malo je reći da živimo u svetu simbola
SIMBOLIKA GAVRANA KOD SLOVENSKIH NARODA
’’Gavrani su u narodnim epskim pesmama vesnici smrti – oni su očevici dalekih krvavih događaja o kojima ljudima saopštavaju. Crna boja koju ima gavran, i jedenje lešina, učinili su da ova ptica dobije ulogu posrednika između sveta živih i sveta mrtvih. To je jedna od ’’graničnih’’ životinja koja može da vidi oba sveta. Otuda joj se u jednoj basmi od bolesi očiju pridaje uloga da odnese bolesno oko, a da donese zdravo, to jest, da skine bolest s njega i da je ostavi ’’iza granice’’:
’’Otud lete dva arvana gavrana,pa odneše oko mutno i krvavoi doneše lako kao pero, blago kao mleko’’.
U Bosni je na htonskom obeležju koje ima gavran zasnovan postupak davanja soli stoci – radi zdravlja – kroz njegovu osušenu glavu, što se može tumačiti kao oblik komunikacije s bogom stoke. U Šumadiji se smatralo da gavran štiti selo od gradonosnih oblaka i on nije ubijan. Kroz šupljine za oči na osušenoj glavi gavrana devojka ’’pogledava’’ momka da bi ga opčinila. U jednom rukopisu XIV-XV veka iz manastira Hodoš, preporučuje se onima koji žele sreću na kocki da drže kod sebe gavranovo srce, a za uspešnu trgovinu vinom treba držati gavranovu glavu.’’
Odgovorite sa citatom
1. ŠEVA
’’Izgleda da je u mitologiji ostrvskih Kelta ševa imala samo ograničeno mesto. U velškom predanju zbog ševinog gnezda izubljena je jedna od tri bitke za Britansko ostrvo, ona kod Arderida. Naprotiv, sudeći po tragovima koje je ševino staro ime ostavilo u fancuskom jeziku i u folkloru, kod Gala je to bila sveta ptica. Prva rimska legija regrutovana u Galiji nosi njeno ime (alauda). Ševa se brzo vine u nebo i opet naglo, u padu, spusti na zemlju, pa može simbolizovati evoluciju i involuciju ispoljavanja. Uzastopna prelaženja sa zemlje u nebo i s neba na zemljupovezuju dva pola postojanja.
Ševa predstavlja jedinstvo zemaljskog i nebeskog. Leti visoko, a gnezdo savija na zemlji od vlati suve trave. Njen je poj, za razliku od slavujevog, poj radosti:
Sa zemlje hitro se dižeš,k’о požar se razgaraš,i uvis daleko stižeš,plav bezdan krilom paraš,pa pevajući kružiš, kružeći pesmu stvaraš....Zvuk pljuska što s premaleća,sav travin rasvetli sloj,bokore rosnoga cvećai drugo na zemlji toj – vedro, blistavo, sveže – tvoj je prevaziš’o poj.(P. B. Šeli, Ševa, prevod dr Ranka Kuić, Beograd 1969).
U jutarnjem svetlu ševa, poput dezinkarnisane sreće koja poleće, simbolizuje čovekov polet naspram radosti. Kod mističkih teologa ševin pev je čista i radosna molitva pred Božjim prestolom.
Kod Mišela ševa je moralni i politički simbol: radost nevidljiva duha koji bi da uteši zemlju. Slika je radnika, posebno orača. Bašlar, kaže da je ševa čista literarna slika, njen let u visine, sitan rast i hitrost preče da bude viđena i postane slika. Pošto je čista metafora ševa postaje simbol prozračnosti, čvrste materije i krika. Navodeći reči pesnika Adolfa Rosea: I tad, čujte: to ne preva ševa... već ptica boje beskraja, Bašlar dodaje: boje uspeća... sublimacije... vertikala peva... talas radosti. Jedino vibrirajući deo našeg bića može spoznati ševu. Na kraju te istančane analize Bašlar čistu ševu...čini znakom sublimacije.’’
Odgovorite sa citatom
2. 08.06.2008., 22:03#253
*~Anti~*
Elita
Učlanjen
13.10.2007.
Pol
muški
Poruke
6.786
Tekstova u blogu
9
Reputaciona moć
95
Re: Malo je reći da živimo u svetu simbola
KRILA (perje)
''1. Simbolizam krila, perja, pa zato i leta, ispoljava se u različitim oblicima, a svi se svode na uopšteni pojam duhovne lakoće i uspinjanja sa zemlje u nebo.
Poslednje tumačenje je blisko šamanskom, a prvo, zaličito tek po stepenu shvatanja, zajedničko je budistima i taoistima. Pernato pokrivalo za glavu kod američkih Indijanaca ukazuje na Sveopšti Duh, a ogrtanje pernatim ogrtačem u drevnoj Kini ukazuje na uspostavljanje nebeskog poretka. Mada šamansko uspinjanje u nebo pokazuje delatnu moć, ono je najčešće tek duhovne prirode: na tragičan način to dokazuje i Ikarova pustolovina.
Postizanje lakoće na koju se jasno pozivaju indijski tekstovi, a i Čuang Ce, oslobađanje je od telesne težine, od vezanosti za formalno ispoljavanje: ono je plod kontemplacije. Budističkim letom se stiže do jezera Anavatapta, ili do raja, a to su simboli suptilnog područja.
Lakoća i moć letenja je svojstvo taoističkih besmrtnika, koji lako stižu do Ostrva besmrtnika. Već i sama etimologija njihovih znakova otkriva sposobnost dizanja u vazduh. Zbog posebnog načina prehrane tela su im obrasla pahuljicama ili perjem, a i način života ponekad im je nalik ptičjem.
Uzlet se uopšteno odnosi na dušu koja teži nadličnom stanju. Prema simbolizmu razrađenom u belešci kupola uzlet, odnosno izlazak iz tela, izvodi se kroz teme glave. Taoizam tako zamišlja i uzlet suptilnog tela, što je zapravo zametak besmrtnosti.
Krila otkrivaju spoznajnu sposobnost: ko shvata, ima krila, navodi jedna Brâhmana, a Rgveda: Inteligencija je najbrža ptica. Zato i anđeli – stvarni ili simboli duhovnih stanja – imaju krila.
Krila i perje su u vezi s elementom vazduhom, koji je suptilni element u pravom smislu reči. Božanski je graditelj Višvakarman rukama ukrašenim perjem kao kovačkim mehom ostvario svoje delo tvorca.
2. U hrišćanskom predanju krila označavaju vazdušno, lagano kretanje i simbolizuju duh, pneumu. U Bibliji su krila simbol duhovnosti ili oduhovljenja krilatih bića ljudskoga ili životinjskog obličja. Obeležje su božanskog i svega onoga što mu se preobražajem može približiti: anđeli i ljudska duša, na primer. Kad je reč o krilima
neke ptice, najčešće su ona simbol golubice, koja označava Duha Svetoga. I sama duša činom oduhovljenja dobija krila golubice: Psalam (55, 6): Ko bi mi dao krila golubija? Ja bih odleteo i počinuo. Imati krila znači napustiti zemaljsko i pristupiti nebeskom.
Temu krila, koja je platonskog porekla (Fedra, 246), upotrebljavaju crkveni oci i u mistici. U Svetom pismu reč je o Božjim krilima. Ona su znak njegove moći, blaženstva i nepodmitljivosti.Sjenom krila svojih zakloni me (Psalam, 17, 8). Sinovi ljudski u sjenu krila tvojih ne boje se, (Psalam 36, 7). Po svetom Grguru Nisenskom ako Bog, arhetip, ima krila, ima ih i duša koja je stvorena na njegovu priliku. Ako ih je zbog toga porekla izgubila, može ih ponovo steći u skladu sa svojim preobražajem. Udaljuje li se čovek od Boga, gubi svoja krila; približuje li mu se, iznova ih dobija. Zavisno od krila duša se uspinje u nebo nalik bezdanu. Uspinjati se može zauvek, jer ga potpuno ne može doseći. Duša je, kao i točak, uobičajeni simbol preseljenja solobođenja od uslovljenosti mesta i simbol ulaska u saodnosno duhovno stanje.
Pseudo-Dionisije Areopagit, govoreći o anđelima, kaže da su krila srećna slika brzog trka, onoga nebeskog poleta koji anđele neprestano tera naviše i tako ih potpuno oslobađa svake niske sklonosti. Lakoća krila pokazuje da kod tih uzvišenih bića nema ničega zemaljskog i da ništa iskvareno ne otežava njihov uspon u nebo.
3. Krila, dakle, uopšteno izražavaju uspinjanje ka uzvišenom, polet u transcendiranju ljudske sudbine. Najkarakterističniji su atribut diviniziranog bića i njegovog pristupa uranskim predelima. Ako se krila dodaju nekim likovima, simboli se menjaju. Na primer, dobije li zmija krila, prestaje da bude znak duhovne iskvarenosti i postaje simbol oduhovljenja i božanstva.
Krila uz sublimaciju označavaju oslobođenje i pobedu: imaju ih junaci koji ubijaju nemani, fantastične, okrutne ili odvratne životinje.
Hermes (Merkur) je imao krila na petama. U dinamizovanim petama Gaston Bašlar vidi simbol noćnog putnika, to jest snove o putovanjima. Proživljena dinamična slika u oniričkoj stvarnosti mnogo je značajnija od krila pričvršćenih o pleća. San o lepetu krila često je tek san o padu. Od vrtoglavice se branimo pokretima ruku, a to pokretanje može proizvesti krila na ramenima. Ali prirodni onirički let, pozitivan let, koji je naše noćno delo, nije ritmizovan, nego ima kontinuitet i istoriju nekog zanosa, i hitro je ostvaranje jednog dinamizovanog trenutka. Bašlar upoređujekrila na petama sa cipelama nazivanim lake noge, kojima su budistički sveci putovali vazduhom, s letećim cipelicama iz narodnih priča i sa čizmama od sedam milja. Sanjaču u nozi počivaju snage letenja... Dopustićemo, zaključuje Bašlar, u našim metapoetskim traganjima, da krila na petama nazovemo oniričkim krilima. Krilo kao simbol pokretljivosti nadvladalo je ovde simbol oduhovljenja; krilo pričvršćeno o nogu ne uključuje nužno ideju sublimacije, ali sredstvima preseljenja pridaje nadljudska svojstva.''
Odgovorite sa citatom
3. 09.06.2008., 13:36#254
*~Anti~*
Elita
Učlanjen
13.10.2007.
Pol
muški
Poruke
6.786
Tekstova u blogu
9
Reputaciona moć
95
Re: Malo je reći da živimo u svetu simbola
PAUN
''1. Mada pauna rado smatramo slikom oholosti, Herina (Junonina) ptica pre svega je solarni simbol; razvija rep u obliku točka. Paun je amblem burmanske solarne dinastije. Burmanski ples pauna, te upotreba pauna u kambodžanskom plesu, u vezi sa sušom koju prouzrokuje sunce. Usmrćivanje pauna ili jelena, poziv je kiši, nebeskoj oplodnji. Kumâra (Skanda), koji jaše na paunu (poznat je njegovi prikaz u Angkov-Vatu), poistovećuje se sa sunčevom energijom. Skandin paun uništava zmije (to jest telesne sklonosti i vreme). Ali poistovećenje zmije s elementom vodom potvrđuje srodstvo pauna sa suncem i elementom vatrom. Paun je u Bardo Todolu presto Bude Amitâbhe kome odgovaraju crvena boja i element vatra.
Paun je simbol lepote i moći pretvaranja, jer se veruje da lepota njegovog perja dolazi od spontanog pretvaranja otrova koje apsorbuje uništavajući zmije. Nesumnjivo je reč o simbolizmu besmrtnosti. Takvo mu je tumačenje u Indiji, gde štaviše sam Skanda pretvara otrove u napitke besmrtnosti.
U budističim Jakatama paun je jedan oblik Bodisatve pod kojom on uči odricanju od svetovnih sklonosti. U kineskom svetu paunom se izražava želja za mir i napredak. Prozvan je i svodnik, jer se upotrebljava kao seksualni mamac, a ujedno je sam njegov pogled, kažu, dovoljan da žena zanese. U južnovijetnamskom plemenu Maa muškarci usađuju paunovo perje u kosu na zatiljku: to ih poistovećuje s ptičjim rodom; možda je to u vezi sa simbolizmom sunčeva zračenja. Paun je u Vijetnamu amblem mira i napretka.
2. U hrištanskom predanju paun simbolizuje sunčev točak, pa je zato simbol besmrtnosti; njegov rep podseća na zvezdano nebo. U hišćanskoj ikonografiji ponekad se prikazuju paunovi kako piju iz euharističkog kaleža. Na Srednjem istoku oni se prikazuju s jedne i druge strane stabla života: simboli nepodmitljive duše i
čovekove psihičke dvojnosti.
Na paunu se ponekad jaše, a on na siguran način vodi svoga jahača. Prozvan je životinjom sa stotinu očiju i postao je znak večnog blaženstva, dušinog viđenja Boga licem u lice.
Nalazimo ga i u romanskoj skulpturi i u grobnom simbolizmu.
3. Za islam paun je kosmički simbol: kad raširi rep, predstavlja svemir, pun mesec ili sunce u zenitu.
Jedna legenda sufija, verovatno persijskog porekla, kaže da je Bog stvorio duh u obliku pauna i pokazao mu vlastitu sliku u ogledalu božanske Suštine. Pauna je obuzelo strahopoštovanje, pa je ispustio kap znoja od kojih su stvorena sva ostala bića. Razvijanje paunova repa simbolizuje kosmičko širenje duha.
4. U ezoteričkim predanjima paun je simbol celokupnosti, jer na lepezi svog razvijenog repa okuplja sve boje. Iskazuje identitet celine ispoljavanja i njihovu nepostojanost, jer se ispoljavanja pojavljuju i iščezavaju jednako brzo kao što paun razvije i skupi rep.''
DETLIĆ
U narodnim predstavama detlić ima htoničku i vatrenu simboliku.
Poreklo detlića legende vezuju za čoveka: u detlića je pretvoren drvodelja; pčelar, koji je u nedelju dubio bor da napravi lađu, ili je zasekao drvo s rojem pčela, pa ga je
zbog toga, što radi nedeljom, Bog kaznio da mora svakog dana, i na praznike, da kljunom dubi drvo. To što meso detlića nije za jelo objašnjavano je gresima te ptice, koja dubi drveće i krovove nedeljom i praznicima. Ukrajinci ne upotrebljavaju detlića
u ishrani, smatrajući ga ovaploćenjem duše čoveka koji iskupljuje svoje grehove.
Detliću je svojstvena htonička priroda. Ukrajinci kažu da je «detlić od zemlje», «a što je od zemlje, to je od samoga Boga». Detlić ima veze sa podzemnim blagom. Blaga se mogu dočepati pomoću imele koja raste na drvetu u čijoj duplji živi detlić: treba
kucati u drvo dok detlić ne otkine imelu i ispusti je da padne dole; u ivanjdanskoj noći pomoću nje može se izvući zakopano blago iz zemlje.
Verovanje da se detlić dokopao raskovnik- trave, koja otvara sve brave, rasprostranjeno je u različitim slovenskim tradicijama. Lopovi se dočepaju travke
pošto zabiju klin u duplju crnog detlića s ptićima, pa je posle zašiju pod kožu desne ruke. Dovoljno je samo dotaći rukom katanac, i on će se sam otvoriti.
Po legendama, crni detlić je u davna vremena skrivio Bogu i za kaznu može da pije jedino kišnicu: crni detlić je jedina ptica koja nije učestvovala u kopanju reka ili je
pokušavala da zaspe more, koje su dubile ptice, s toga joj Bog ne dozvoljava da pije vodu iz reka i jezera, pa ona žalosno kriči: «Piti, piti». Oglašavanje detlića se tumači
kao najava kiše.
Narodna verovanja pripisuju detliću i simboliku vatre, koja je motivisana
svetlocrvenom bojom gornjeg dela njegove glave. Tako Poljaci u crnom detliću gledaju pticu koja je donela vatru ljudima. Po ruskim tumačenjima predznaka, detlić
koji sleti na kuću nagoveštava požar.
Kod svih Istočnih Slovena rašireno je verovanje da detlić, koji dubi zid ili ćošak kuće, najavljuje smrt. Zato je drvo, koje je izdubio detlić, smatrano nepodesnim za gradnju i korišćeno je samo za ogrev. Smrt ili tešku bolest nagoveštava takođe crni detlić koji
čoveku preleti put.
Literatura: Slovenska mitologija – enciklopedijski rečnik
