of 69 /69

Dzon Bakster,Tomas Atkins -Tajna Sibirske katastrofe

  • View
    1.672

  • Download
    16

Embed Size (px)

Text of Dzon Bakster,Tomas Atkins -Tajna Sibirske katastrofe

BELEKA 0 AUTORIMA Don Bakster, roden i odrastao u Australiji, danas ivi u Velikoj Bri-taniji. Redovni saradnik uglednih londonskih listova Times i Sunday Times Magazine. Napisao vei broj knjiga, od kojih nekoliko o kinema-tografiji i Holivudu. Tomas Atkins je studirao na Djuko-vom i Jelskom univerzitetu. Van-redni je profesor i ef odseka za pozorine umetnosti na Holins ko-ledu u Virdiniji. Izdaje jedan me-unarodni magazin. Napisao je pet knjiga o razliitim temama.

DON BAKSTER , TOMAS ATKINS 1989 Tajna Sibirske katastrofe Prevod sa engleskog: Gavrilo Vukovi Esad Jakupovi Predgovor Isaka AsimoviaBANG!

Nekad davno nije postojao na planetski sistem, ve samo oblak praine i gasa lo se okretao oko centralne oblasti, koja se sabijala i postala Sunce. Malo-po-malo, medutim, praina i gas su se prikupili u krupnije se komade, a ovi su polako medusobno srastali u tela planetskih veliina. Dok su komadi bivali krupniji, njihova gravitaciona polja postajala su sve snanija, a sudari sve silovitiji. Na kraju, kad se najvei deo materijala prikupio uveliku, vrstu kuglu, poslcdnji slobodni krupni komadi pridruivali su se kugli udarajui o nju monim treskom koji je iskopao ogromne kratere. Mesec je prekriven takvim kraterima, to nam je poznato ve gotovo etiri stolea. Tokom poslednje decenije ustanovili smo da je i Merkur prekriven njima, ba kao i Mars, pa ak i dva Marsova majuna satelita. Prvi snimci Ganimeda, najveeg Jupiterovog satelita, nainjeni iz neposredne blizine, uka-zali su na prisustvo kratera. 1 Venera, pod svojim oblanim platom koji je sakriva, poseduje kratere. A kako stoji stvar sa Zemljom? Zar na svet nije bio formiran postepeno, sve jaim sudarima, kao to se to desilo sa drugima? Zar na njoj nema oiljaka od tih poslcdnjih udara o njenu povrinu? Bilo bi ih, da se Zemlja ne razlikuje od drugih tela. Za razliku od svetova koje sam spomenuo, ona ima okean koji moe da apsorbuje udar i ostane bez oiljaka. Kia, reke, vetar i, pre svega, bezbrojni prestavnici ivog sveta uspevaju sa protokom vremena da izbriu sve oiljke koji se prilikom udara obrazuju na kopnu. Ali bez obzira na to, postoje neki znaci. Iz vazduha se tu i tamo mogu zapaziti ovalne udubine, napunjene vodom koje su moda ostaci tih drevnih kratera. U Arizoni, oko 30 kilometara zapadno od gradia Vinsloua, nalazi se impozantan krater koga mora da je nainio estoki udar meteorita tekog nekoliko hiljada tona. Rupa je iroka 1.200 metara, duboka 800 metara, i zove se ,,Meteorski krater". Zato se Meteorski krater jo uvek tu nalazi? Prvo zato to je nedavnog porekla: meteorit koji ga je formirao moda je pao pre jedva desetak hiljada godina. 1 drugo, pao je na pustinjsko podruje gde je dejstvo vode i ivota minimalno. A da li se neto desilo nakon to je Meteorski krater bio oblikovan?

Uzbudljiva storija i dramatino resenje: Umetnikova vizija lunpuske ekspiozije 30. juna 1908. godine

Mala je verovatnoa da se udari dese danas, kao to je to bio sluaj u onim primordijalnim danima. Na kraju krajeva, deo svemira blizu svetova koji sada postoje bio je relativno dobro ,,poien" katastrofama u prolosti. Svaki oiljak na Mesecu rezultat je neke kamene gromade koje vie ne moramo da se plaimo. Meutim, svemir nije potpuno ist. Zna se da ima objekata prenika i do 25 miliona kilometara. Oni se zapravo nee sudariti s nama, ali mora da posioji ogroman broj malih tela, mnogo manjih tela, koja nam prilaze znatno blie. Ta mala tela jedva da mogu biti opaena sve dok ne udu u Zemljinu atmosferu. 1 mada su mala u poreenju sa udovitima koja su bila uobiajena pojava u prolosti, ona su ipak dovoljno krupna da, prema Ijudskim merilima priine ogromnu tetu. Potencijal je, dakle, tu, ali i dalje ostaje pitanje: da li se neto zaista desilo? Mi moemo da spekuliemo o raznim legendarnim katastrofama u prolo-sti. Da li se neki meteorit sunovratio u Persijski zaliv i ispljusnuo polovinu njegove vode u dolinu Tigra i Eufrata - i da li je to moda bilo poreklo prie o Nojevom potopu? 1 da li se nekom meteoritu, ili grupi meteorita, moe pripisati ,,vatra nebeska" koja je pala na Sodomu i Gomoru i do temelja ih razorila? Ne moemo da kaemo. Ne znamo. A moda neemo nikada ni saznati. Ali, zar ba ni za ta od onoga to se desilo ne moemo kazati da je vie od obine spekulacije? Da, moemo. Jednom, samo jednom u itavoj poznatoj istoriji odigrao sejedan neospo-ran i dobro dokumentovan dogaaj koji je ostavio dojam da je neki krupan meteorit pao na Zemlju. Desilo se to pre osam decenija, 1908. godine, u Sibiru. Bio je to zapanjujui pad. S jedne strane, priinio je ogromnu tetu, zato 5to je zadesio umu dinovskih razmera i poobarao sve drvee desetinama kilometara u svim pravcima. S druge strane, pninio je veoma malu tetu, jer nije usmrtio nijedno Ijudsko bie. Pogledajmo koliko je sve to moralo da bude neobino. Sedamdeset pet odsto Zemljine povrine je voda. Da se taj pad desio bilo gde u okeanu, cunami (,,plimni talas") zapljusnuo bi sve oblinje obale i priinio veliku gtetu. Drugih 10 odsto Zemljine povrine prekriveno je venim ledom. Da se pad tu desio, dolo bi do veoma jakog otopljavanja, koje bi pokrenulo ogromne koliine leda u okean i izazvalo katastrofalne promene nivoa svih mora i Zemljine klime. Najmanje 15 odsto onoga Sto preostaje od Zemljine povrSine naseljeno je, manje-vie gusto, Ijudskim biima; ta povrina zakrena je, manje vie temeljito, produktima njihove civilizacije. Da se pad desio tu, bili bi pobijeni mnogi Ijudi - od nekoliko stotina do moda, vie miliona - i bila bi priinjena teta od nekoliko hiljada do vie milijardi dolara. Pad bi kompletno zbrisao sa lica planete svaki grad koji bi pogodio. Moda ne vie od 5 odsto povrine Zemlje moglo bi da podnese tu eksploziju iz 1908. godine bez ikakve tete po Ijude i njihovu imovinu. Dakle, sa ansama dvadeset prema jedan, taj pad se odigrao bezbedno (uzeto sa Ijudske take gledita). Istovremeno, medutim, mesto gde se pad desio biloje nepristupano (inae bi bilo naseljeno) i prole su mnoge godine pre nego to je okolina mogla biti istraena. 1 upravo tada je otpoela prava misterija. Ja vam neu kazati kakva je misterija posredi, jer o tome govori knjiga, a knjige umeju da priaju bolje nego to ja to mogu.

Bakster i Atkins priaju svoju priu sa velikom umenou; oni to ine metodino, potujui postupnost i detalj, uzimajui u obzir sve faktore, i nasto-jei, veoma sraunato, da od svega toga naine napetu, uzbudljivu storiju. Na kraju, oni nude itaocu jedno istinski dramatino reenje. Vi moda neete prihvatiti to reenje, jer do njega se dolo eliminacijom i na osnovu nepouzdanih izvetaja, a ne direktnim dokazima na licu mesta (koji, prirodom stvari, ne mogu da postoje), a takav nain argumentisanja uvek je klimav. Ali, razmislite o tome... U svetlosti reenja dvojice autora imajte na umu da se pad desio na lokaciji ,,jedan prema dvadeset" gde nije mogao da priini tetu, bezmalo kao da je neko ovekoljubivo nastojao da izbegne... Ali, proitajte knjigu! Ja sam uivao u svakoj njenoj stranici! Isak Asimov

TAJNA SIBIRSKE KATASTROFEVatra je protutnjala i unitila Sumu, in'ase iskladiSta. Kasnije, kad su posli u potragu za svojim stadom, Tungiizi su pronali samo ugljenisane lesine irvasa.Svedok siblrske eksplozije iz 1908.

Sedeo sam na tremu okrenutprema severu kad se iznenada, u pravcu severozapada, pojavio snazan blesak svetlosti. Bilo je tako vrue... da mi kosulja umalo nije izgorela na leima. Video sam veliku vatrenu kuglu koja je poknla ogroman deo neba... Posle toga postalo je mrano, a 11 isti mah osetio sam eksploziju koja me je odbacila nekoliko koraka od trema. Izgiibio sam svest...Svedok udaljen 60 km od sibirske eksplozije

Posle stranog bleska - koji ga je, kakoje sveStenik KIeinzorge kasnije razabrao, podseao na sudar velikog meteonta sa Zem-Ijom, o emu je on itao jos kao deak - imao je vremena (budui da se nalazio 1.300 metara od centra) za samo jednu pomisao: neka bombajepala direktno na nas. A onda, tokom nekoliko sekundi ili minuta, sisaoje s uma. Preiiveli oevidac eksplozije nad HiroSimom, 1945. godine; iz knjige Dzona Hersija ,,Hiroima"UVOD

Ova knjiga govori o jednoj eksploziji koja se desila pre gotovo osamdeset godina u zabaenoj divljini centralnog Sibira. Toje, zapravo, pria-miste-rija, jer mada je u pitanju bila jedna od najsnanijih eksplozija koje su se do tada ili od tada desile na Zemlji, njen taan uzrok nije poznat; ona je i danasjedna od najveih naunih zagonctki svih vremena. Iznosei priu, odluili smo da pustimo misteriju da se odvija hronoloki, da prikae dogadaje onako kako su se deavali i dopusti njenim akterima da sami govore; to vai posebno za oevice, iji iskazi predstavljaju slikovit opis ne samo dogadaja kao takvog, nego i njihovog uasa u trenucima suoa-vanja sa neobjanjivom katastrofom. Knjiga je, istovremeno, i hronika naknadnih zbivanja vezanih za eksploziju - opis svih glavnih ekspedicija koje su se tokom nekoliko decenija upuivale u tungusku oblast u Sibiru i razmatranje svih glavnih teorija koje su ponuene kao objanjenje eksplozije. Evolucija moderne nauke igra kljunu ulogu u naraciji, i specifina je za svaku generaciju istraivaa koji su pokuavali, unutar granica svojih znanja, da objasne neobini dogadaj. lanovi malih, slabo opremljenih ranih ekspedicija bili su kao detektivi koji koriste beznadeno primitivna oruda da bi razreili jedan zloin van dosega njihovih mogunosti; ali ak i najnovije ekspedi-cije, velike ekipe strunjaka opremljenih krajnje istananom opremom za otkrivanje, zastajale su zbunjeno pred sloenou raspoloivih injenica i kolosalnim razmerama katastrofe. Neuporediva priroda sibirske eksplozije ilustrovana je poreenjem sa najsilovitijim prirodnim eksplozijama koje su se desile tokom istorije nae planete, kao to su one koje su razorile Teru,

Pompeje ili Krakatau. Dolazak atomskog doba nudi poreenja sa eksplozijama kojeje izveo sam ovek, ali naunici smatraju da je ak i strana vatra izazvana bombom koju je bombarder B-29 ispustio 1945. godine nad Hiroimom patuljasta po silini u poredenju sa eksplozijom iz 1908. godine. Tek kasnije termo-nuklearne probe koje su izvrile Sjedinjene Amerike Drave i Sovjetski Savez mogu da joj se priblie po snazi i obimu. Traganje za identitetom tajanstvenog ,,kosmikog tela" koje je iza-zvalo sibirsku eksploziju ukljuuje najstariju nauku oveanstva - astro-nomiju, kao i bazine rezultate kosmologije, preokupirane onim to je astronom Fred Hojl nazvao ,,univerzalnom igrom koja se odvija oko nas, igrom iji smo mi moda majuni deo". Poetkom ovog stolea, u vreme eksplozije, verovalo se da se svemir zavrava sa naom galaksijom; a prouavanje nebeskih objekata kao to su meteoriti i komete biloje tada tek u povoju. Tokom poslednje dve decenije, medutim, astrofizika i svemirska tehnologija omoguuju celovitiju predodbu o burnoj i besko-nanoj metagalaktikoj vasioni punoj bizarnih objekata kao to su estice ,,antimaterije" i kolapsirane zvezde zvane ,,crne rupe", koje prkose utvr-enim zakonima fizike. Svaki od tih novootkrivenih fenomena razmotren je kao mogui odgovor na sibirsku zagonetku. U naem traganju usredsredili smo se na originalne ruske naune izvore, koji nude najpouzdanije, najtanije izvetaje o dogadaju. Uz po-mo naeg prevodioca, Dona Atvela, uspeli smo da ukljuimo nove materijale i informacije, ranije nedostupne na engleskom. Na kraju, sibirska eksplozija, kao i sve druge misterije, zasluuje da dobije dostojan odgovor i da bude odloena u arhiv. U zavrnim poglav-Ijima donosimo najnovije nalaze sovjetskih naunika a onda, nakon to smo pruili kosmoloko obrazloenje za na zakljuak, inimo pokuaj da rekonstruiemo jutro kada je vatra prola. Tomas Atkins, Don BaksterGlava prva

EKSPLOZIJA Visoko iznad Indijskog okeana, jedan objekt hrlei iz svemira prodire kroz Zemljin atmosferski omota. Na gotovo bezvazdunim gornjim visinama nema nikakvog zvuka, a i trenjeje sasvim slabo; neometan, predmet hita prema Zemlji. U dugoj kosoj putanji, objekt juri nadzvunom brzinom u pravcu severa preko azijskog kopna, visoko iznad himalajskih vrhova. Pod dej-stvom sile tee, on uranja u gue slojeve atmosfere. Usled trenja sa vazduhom poinje da se stvara intezivna toplota. Ljudsko oko prvi put opaa objekt iznad zapadne Kine, u praskozor-je 30. juna 1908. godine. Karavani koji vijugaju kroz pustinju Gobi zastaju i zapanjeno zure u ,,zvezdu padalicu" to plamti preko neba. Ubrzo, vatrena lopta iezava iza granica Mongolije. Uronivi u gue vazdune slojeve, ona se zaaruje do blizu 3.000 stepeni Celzijusa, bletavija ak i od jutarnjeg sunca. U centralnoj Rusiji, zagluujua tutnjava prestravljuje stanovnitvo malih varoi i sela, jedinih Ijudskih naseobina u tom udaljenom pustom regionu. Moni balistiki talas, silovito potiskivan ispred silazeeg objek-ta, udara u tlo. Drvee biva sravnjeno sa zemljom, nomadske kolibe smrskane, Ijudi i ivotinje rastureni okolo kao zrnca praine. Dinovski ,,stub vatre" U 6.17 pre podne, Centralna sibirska visoravan blizu Srednje ili Podka-mene Tunguske (uz Gornju i Donju Tungusku, jedna od tri reke Tungu-ske, desne pritoke Jeniseja), retko naseljena, pustona oblast tresetita i jelovih uma, snano podrhtava pod udarom kataklizmike eksplozije. Detonacija je toliko snana da seizmografski centar i Irkutsku, 890 kilometara prema jugu, registruje podrhtavanja zemljotresnih razmera. Vibracije putuju 5.000 kilometara kroz tlo do drugih stanica u Moskvi i prestonici caristike imperije, Sankt Petersburgu (1914. preimenovan u Petrograd, a 1924. nazvan Lenjingrad). Seizmika

opservatorija u Jeni, Nemaka, 5.220 kilometara dalje, belei jake trusne udare. Silna eksplo-zija aktivira seizmografe ak i u tako dalekim regionima kao to su Vaington i Java. U isti mah, dinovski ,,stub vatre" suklja u plavo nebo, penjui se do takve visine da ga iznad horizonta mogu videti usplahireni Sibirci u varoima udaljenim nekoliko stotina kilometara; zatim se kroz vazduh prolama serija grmljavinskih praskova koji se uju dalje od 800 kilome-tara. Bukaje tolikojaka da zagluuje pastire koji se nalaze blie eksploziji; drugi zapadaju u stanje oamuenosti koje im oduzima mo govora. Istovremeno sa bletavom vatrom na nebu, uarena bujica brie du breuljkaste tajge i severnih uma, prei visoke etinare i palei vatre koje e danima posle toga nastaviti da gore. Sezdeset kilometara dalje, preneraeni itelji trgovake postaje Vanavara tite lica od jarosnog naleta vruine. Nekoliko sekundi kasnije, udarni talas provaljuje kroz malo selo, izdubljujui komade tla, obarajui tavanice, lomei prozore i bacajui Ijude u vazduh. Na daljini od 600 kilometara prema jugu-jugozapadu, uraganski udari vetra drmusaju vrata, prozore i lampe u Kansku, eleznikoj postaji novozavrene Transsibirske eleznice. Tokom nekoliko minuta, jo dva udarna talasa pogadaju varo. Ljudi koji rade na oblinjim splavovima bivaju zavitlani u reku, dok dalje prema jugu konji posrcu i padaju na tlo. Blizu Kanska, u ,,Transsibirskom ekspresu", putnike prestravljuju glasni prolomi tutnjave, koje ih gotovo zbacuje sa sedita. Voz kripi i divlje podrhtava na inama. Kad usplahireni mainovoa ugleda kako ine ispred njega podrhtavaju, brzo zaustavlja kompoziciju uz prodornu kripu konica. Najzad, kadje tlo prestalo da se Ijulja, lokomotiva produava do najblie postaje gde mainovoda i jedan slubenik stanice proveravaju da li je neki od putnika povreen. Dok se tamne mase crnih oblaka uzdiu do visine od preko 20 kilometara iznad tunguske oblasti, itavo podruje zapljuskuje nekakva zlosutna ,,crna kia" - rezultat iznenadnog zgunjavanja vazduha i izvor prljavih estica i otpadaka usisanih u kovitlajui vrtlog eksplozije. Nepre-kidna tutnjava grmljavine, sline dejstvu teke artiljerije, odjekuje kroz itavu centralnu Rusiju.

Gtobalni karakter katastrofe: Eksploziju su pratilijaki potresi, poremeaji magnetskog polja, neobiini

svetlosni fenomeni i barometarski talasi koji su nekoliko puta obili Zemlju, izazivajui oscilovanje atmosfere

Nezainteresovana prestonica Daleko preko kontinenta ka zapadu, u Sankt Petersburgu, niko ne uje za eksploziju, niti e iko za nju saznati jo mnogo godina. Izvetaj o icizmikim udarima, kad su bili registrovani, u prvo vreme e biti protu-maen kao da je posredi podrhtavanje izazvano zemljotresom. U 1908. godini veina Rusa preokupirana je drugim problemima, jer je njihova zemlja zahvaena politikom napetou i drutvenim nemirima koji e na kraju dovesti do velike oktobarske revolucije. Iz svoje carske prestonice, ctegantnog grada ija kulturna bliskost Evropi naglaava odvojenost vlade od nevolja njenih sopstvenih gradana, car Nikola II vlada nesigurnom nkom nad jednom nacijom koja je podeljena i, u mnogo sluajeva, ispunjena oajanjem. Da bi otklonio pretnju revolucije 1905. godine, Nikola je, mada nerado, dozvolio da se obrazuje prvi ruski parlament, Duma; a na izbori-ma 1907. mnogi socijaldemokrati i veterani ranijih revolucija izjasnili su se protiv caristike autokratije. Po prvi put Rusija je imala radnike sindikate i relativno slobodnu tampu. Medutim, nsroito su univerziteti ostali nezadovoljni; medu Ijudima koji su zbog svoje revolucionarne aktivnosti dospeli u tamnicu bio je i jedan mladi student umarstva po imenu Leonid Kulik, koji e kasnije postati centralna figura u reavanju tunguske misterije. Mnogim studentima nova Duma izgledala je isto toliko nezaintere-sovana za probleme Rusije koliko i careva savetodavna tela. Tokomjuna i jula 1908. godine, vesti dana u Sankt Petersburgu nisu bile katastrofe poput tunguske eksplozije - koju su spominjale samo lokalne sibirske novine - ve vani drugi dogaaji, na primer, dvoboj izmeu dvojice lanova Dume izazvan nekom politikom razmiricom. Do premetanja ruske prestonice iz Sankt Petersburga u Moskvu doi e tek 1918. godine; u meduvremenu, vladaje ostala izolovana i ravnoduna prema nesreama i misterijama svoje ogromne, nepoznate teritorije na istoku. Godine 1908, na drugoj strani Pacifika, u Sjedinjenim Amerikim Dravama, gde je Teodor Ruzvelt sluio poslednju godinu svog drugog predsednikog mandata, malo je Ijudi obraalo panju na previranja koja su se deavala u dalekoj carskoj zemlji. Nikakva vest o sibirskoj eksploziji nije stigla do SAD. Amerikanci su u to vreme bili preokupirani stvaranjem nekoliko novih maina koje e revolucionisati transport, komunikacije i ratovanje irom sveta. Biznismen Henri Ford upravoje lansirao na trite svoj ,,Model T", prvi automobil masovne proizvodnje; tokom manje od dve decenije dvadeset pet miliona tih vozila preplavilo je amerike dru-move. irom sveta, naunici naoruani najnovijim izumima tehnologije de-vetnaestogveka upinjali su se da objasne svemir tek rodenom dvadesetom veku. Osmatrajui Sunev sistem i nau galaksiju sve monijim teleskopi-ma, astronomi su prikupljali svee i esto zbunjujue informacije o pona-anju dalekih zvezda i drugim kosmikim fenomenima. Godine 1908. svemir je jo smatran u sutini stabilnim i nepromenljivim; verovalo se da je njegova ,,ivica" Mleni Put, koji jo nije bio potpuno kartografisan. ,,Vanzemaljski vazduhoplov" Meteoroloki instrumenti, mada jo uvek relativno primitivni, korieni su za prouavanje sloenog odnosa izmedu monih bleskova na Suncu i Zemljinih magnetskih polja, ali bez temeljitijeg razumevanja nuklearne fizike podaci sa instrumenata nisu mogli da budu u potpunosti shvaeni. U to vreme Robert Miliken je obavljao svoj prelomni rad sa X-zracima, a ,,eterska" teorija o svemiru upravo je bila pobijena. Albert Ajntajn e svojom Optom teorijom relativnosti uskoro radikalno izmeniti naune predstave o prostoru, vremenu i materiji. Dems edvikjo nije bio otkrio neutron. Nobelova nagrada za hemiju dodeljenjaje 1908. godine Ernestu Raderfordu za njegova pionirska

otkria o radioaktivnosti; on e uskoro formulisati svoju ideju o atomskom jezgru, koje e postati jedan od fundamentalnih pojmova moderne fizike. Ta ista 1908. godina bilaje i vreme udnih i neobjanjivih dogaaja, period kada su Ijudi tvrdili da su nou vidali neobine pokretne svetlosti a pomorski kapetani izvetavali o ,,magnetskim oblacima" koji su se sputali na njihove brodove. Viani su ,,vanzemaljski vazduhoplovi" koji jezde fantastinom brzinom iznad SAD i Evrope. Tog leta posmatranoje kako sejedna ,,morska zmija" duga 60 metara uzdie iz Meksikog zaliva kod poluostrva Jukatan; veoma detaljno su je opisali putnici jednog parobroda. Naunici koji su osmatrali nebo tokom 1908. godine bili su spremni za nova zbivanja, ali slabo opremljeni da bi ih identifikovali ili protumaili - a naroito najedan tako nepoznat i sloen dogaaj kao onaj koji se desio nedaleko od reke Podkamena Tunguska. Mada se vest o eksploziji jo nije bila pojavila u evropskoj ili ameri-koj tampi i mada naunici Zapada nisu do tada nita znali o dogadaju, novine tokom leta 1908. bile su pune spekulacija o neobinim meteoro-lokim fenomenima i magnetskim poremeajima koji su usledili posle razorne eksplozije. Jedan izvetaj iz Berlina objavljen u Njujorkom listu Times od 3. jula pokuava da objasni bizarne boje videne na nebu: ,,Neobine svetlosti bile su opaene na severnom nebu u noi izmeu utorka i srede, difuzna bela i uta iluminacija koja se nastavljala itavu no sve dok nije iezla u zoru. Direktor Arhenbold sa Trep-tovske opservatonje smatra da se fenomen, zbog svog izvanrednog sjaja, moe povezati sa vanim promenama na povrini Sunca, koje izazivaju elektrina pranjenja u atmosferi. Arhenbold, medutim, pominjejedan donekle slian fenomen iz 1883, koji se moe direktno pripisati erupciji vulkana Krakataua u Sundskom tesnacu. Izvetaji iz Kopenhagena i Kenigsberga govorili su o istoj velikoj svetlosti koja je viena u tim gradovima, a pretpostavlja se da je bila opaena i irom severne Evrope". Sablasni noni prizori Meutim, erupcija iz 1883. slina je samo po svom ogromnom obimu i snazi; sibirska eksplozija iz 1908. nije vulkanska, a vremenski opseg i fizike karakteristike fenomena proisteklih iz tog dogadaja potpuno su razliiti i, u krajnjoj liniji, daleko vie zastraujui i tajanstveniji od onih koji su usledili posle erupcije Krakataua. Neobina atmosferska pranjenja podstakla su razne spekulacije u Engleskoj sledee veeri nakon eksplozije. ,,Dolo je do lakog, ali jasno zapaenog poremeaja Zemljinog magnetizma u utorak nou", tvrdilo se u uvodniku londonskog lista Times; ali taj magnetski poremeaj je u prvi mah bio pogreno asociran sa ,,poremeajima u Sunevim protuberanca-ma", a ne sa sibirskom katastrofom, koja nije bila zabeleena u britanskoj tampi tog vremena.

Rekonstrukcija iz dvadesetih godina (A. Voznesenski); Zaseneno podrujeje prelpostavljena lo-kacija opustoenih uma, kratke linije preko gradova pokazuju pravac iz koga su oevici opazili ,,vatrenu kuglu" ili posledice eksplozije, a dvostruka linija je mogua putanja objekta, izrauna-ta na osnovu izveitaja i seizmikih podataka

Tokom pet asova posle eksplozije, turbulentni talasi vazduha putu-ju ka zapadu iza Severnog mora, izazivajui jake oscilacije u meteorolo-kim stanicama Engleske. U rasponu od dvadesetak minuta, iznenadne fluktuacije atmosferskog pritiska otkrivene su pomou automatskih ba-rografa u est stanica. Zbunjeni meteorolozi pretpostavljaju da je negde u svetu dolo do velikog atmosferskog poremeaja; tek dve decenije kasnije, kad prve vesti o tunguskoj katastrofi najzad stiu do engleske tampe, oni otkrivaju da se njihovi barografski izvetaji iz 1908. poklapaju sa zaudujuom ruskom eksplozijom iz te iste godine i da su njeni vazduni talasi dvaput obili globus. Medutim, moda jo udnija od neobjanjenih dejstava na Zemljino magnetsko polje i meteoroloke prilikejeste pojava, na velikim visinama, masivnih i svetlih ,,srebrnih oblaka" koji pokrivaju Sibir i severnu Evropu. Svetlost je toliko intezivna tokom sledeih nekoliko noi da je mogue praviti fotografske snimke u pono, a brodovi se mogu jasno razaznati kilometrima na puini. Jedan ruski naunik opisaoje debeli sloj blistavih oblaka koji kao da je obasjan ,,nekom vrstom ukasto-zelene svetlosti koja ponekad prelazi u ruiastu". On dodaje: ,,Biloje to prvi put da sam video takav fenomen". Neobini prainasti oblaci i sablasni noni prizori bili su nedeljama opaani irom itavog kontinenta, sve do juga panije. Tridesetog juna, na dan eksplozije, jedan naunik iz Holandije video je kako je ,,talasasta masa" prola preko severozapadnog horizonta. ,,To nije bio oblak", tvrdio J'e on, ,,jer je izgledalo da se samo nebo talasa". Te iste veeri jedan astronom u Hajdelbergu ustanovioje, pokuavajui da fotografie zvezde, da su ploe njegovog aparata bile zamagljene abnormalno jakom svetlo-su na nebu. U Antverpenu, posle zalaska sunca, inilo se da itav severni horizont bukti u plamenu.

Bleskovi na nebu Godine 1930, u uglednom sisopisuRoyalMeteorologicalSociety Quarter-fy, Spenser Rosel je dao izvetaj o udnim oblacima koje je opazio 1908 nad Engleskom u noima 30. juna i 1. jula: ,,Snana narandasto-uta svetlost postalaje vidljiva na severu i severozapadu...i izazvala produenje sutona koji je potrajao do osvita zore 1. jula, kada se boja istonog neba prelivala od intezivno zelene do uto-zlatne... Tokom te dve noi, itavo severno nebo, od horizonta do visine od 40 stepeni, bilo je preliveno crvenom svetlou, kojaje varirala od ruiaste dojarko grimizne. Uopte nije bilo svetlucanja ili treperenja, niti tenje da se obrazuju svetlosni lukovi, tako karakteristini za fenomen aurore. Tokom obe te noi suton je bio produen do zore, i nije vladala istinska tama... 0 ovoj pojavi izveteno je u raznim mestima Ujedinjenog Kraljevstva, kao i na konti-nentu, u Kopenhagenu, Kenigsbergu, Beriinu i Beu." Prema izvetaju londonskog lista Times od 4. jula: ,,Neobino rume-no blistanje, koje je u poslednje vreme bilo opaeno tokom mnogih noi, privuklo je veliku panju, i primeeno je na irokom podruju ak do Berlina". Uzrok je pripisivan ,,nekom stanju atmosfere", kao to je bilo ono do kogaje dolo posle Krakataua, mada ,,u poslednje vreme nije bilo nita javljeno o nekoj vulkanskoj erupciji ogromne estine". Times je napomenuo i to da su se nedavna ,,abnormalna" blistanja na nebu pojav-Ijivala tek nakon sputanja sutona: nebo je postajalo delimino tamno, a onda bi ponovo blesnulo ,,dubokom, tinjavocrvenom bojom". Petog jula, jedan dopisnik njujorkog lista Times alje iz Engleske izvetaj pod naslovom ,,Kao zora u pono": ,,Posle zalaska sunca izuzetne lepote i sutonskih efekata udnih ak i za Englesku, severno nebo u pono postalo je svetloplavo, kao da zora svie, a oblaci su imali tako jaku ruiastu nijansu daje nekoliko osoba telefoniralo policijskim stanicama verujui da negde severno od Londona besni veliki poar". U londonskim predgradima gradani izlaze na ulice da bi posmatrali neobinu nebesku pojavu. Jedna ena iz Hantingdona, severno od Lon-dona, alarmirana ivim nonim svetlostima, pie londonskom listu Times da je ubrzo posle ponoi 1. jula nebo bilo toliko svetlo da su se mogla ,,itati velika tampana slova, a i skazaljke asovnika u mojoj sobi bile su jasno vidljive. Jedan sat kasnije, oko 1.30 posle ponoi, sobaje bila toliko osvetljena kao da je dan". Ona zakljuuje: ,,Nikada nisam videla nita ni najmanje nalikovome u Engleskoj, i bilo bi zanimljivo ako bi neko mogao da objasni uzrok ovog neobinog prizora". Ali nikakvo zadovoljavajue objanjenje nije prueno na enino pitanje. utanje o prirodi neverovatnih nonih prizora vienih irom Evrope i o zagonetki velike sibirske eksplozije potrajalo je vie od jedne decenije. Glava druga VELIKO UTANJE Ljudska istorija je neizbrisivo obeleena razaranjima koje su izazvale velike eksplozije. Oko 1500. godine pre nae ere najvei deo ostrva Tera (kasnije nazvanog Santorini) u Egejskom moru, 110 kilometara severno od Krita, iezao je u vulkanskoj eksploziji koja je jedno bogato carstvo bukvalno raznela u paramparad. Danas se mogu videti samo srpaste ivice mrtvog vulkana i dva pocrnela, jo uvek aktivna ostrva usred lagune iroke 2,5 kilometara, gde se nekada nalazio vaan centar kulture. Strme litice to nekoliko stotina metara uranjaju u tamnu vodu, sa izrovaenim stenama jarkih boja, svedoe o silini eksplozije. Plimni talasi izazvani eksplozijom protutnjali su stotinak kilometara morem do Krita, obarajui palate i hramove, lomei krhke freske i vitke kolonade jednog drutva koje je spadalo u najprosveenija na svetu. Nedavna iskopavanja otkrila su zidne slike neuporedivih boja i istananosti, kao i znake jedne napredne i kultivisane drutvene zajednice; ta otkria kao da su potkrepila teoriju da u iznenadnoj propasti Tere i kritskog carstva moda lee poeci legende o Atlantidi.

Tri godine tiine Nijedna slina katastrofa nije zadesila oveanstvo sve do 62. godine nae ere, kada je zemljotres izazvan erupcijom Vezuva razorio vei deo grado-va Pompeji i Herkulanum nedaleko od Napulja. Mnoge kuejo nisu bile ponovo izgradene sedamnaest godina kasnije kada je, 24. avgusta 79, Vezuv ponovo pomahnitao: tokom dva dana, oba grada bila'su preplav-Ijena vrelim pepelom, sitnim kamenjem i lavom dubokom na nekim mestima ak sedam metara. U Herkulanumu, voda se izmeala sa tim otpacima i obrazovala neprodiran prekriva nalik na gips, koji su arheo-

Svedoanstvo o katastrofi: Velika stabla na padini breuljka udaljenog 8 km od epicentra bila su sravnjena vrelinom i udamim talasom. lozi postepeno raistili tokom poslednja tri stolea da bi otkrili, zaleden u vremenu, ivot jednog dinaminog rimskog grada. Erupcija Vezuva bila je, ipak, skromnih razmera u poreenju sa onim to strunjaci smatraju najveom prirodnom eksplozijom modernih vremena - razaranjem vulkanskog ostrva Krakatau, izmedu Jave i Suma-tre. Krakatau, koji je ve vekovima povremeno eruptirao, ponovo je oiveo u maju 1883. Jo nekoliko erupcija uslediloje tokomjuna i avgusta. Rano popodne 26. avgusta vulkan je poeo da eksplodira, izbacujui do visine od blizu trideset kilometara oblak crnog pepela; a u 10.00 asova pre podne sledeeg dana itavo ostrvo bilo je uzdrmano kataklizmikom eksplozijom. Pepeoje ikljao u nebo dovisine od 80 kilometara. Vazduni talasi izazvani eksplozijom bili su registrovani irom itavog globusa, a zvuk se uo 3.500 kilometara dalje, u Australiji. Iezlo je osam kubnih kilometara stena, od kojih je jedan deo u vidu kamenja i pepela ponovo pao na okolna ostrva i tako gadno zakrio vode da brodovi koji su se u blizini zatekli nisu mogli da se kreu kroz taj kr. Plimni talasi visoki preko trideset metara silovito su naleteli na obale Jave i Sumatre i ubili 36.000 Ijudu; ti isti talasi registrov.ani su na obalama June Amerike i Havaja. Tokom nekoliko dana tama je prekrila podruje oko vulkana. Izbaene u viu atmosferu ogromnom snagom eksplozije, tone praine bile su mnogo puta proneene oko globusa veoma brzim stratosferskim vetrovima - 80 do 170 kilometara na as - na visini od 20 do 40 kilometara iznad Zemlje. Praina je do te mere zasitila gornje slojeve vazduha da su sunevi zalasci irom itavog sveta vie od dvanaest meseci imali upadljivo crvenu nijansu, a usled poremeaja sunevog zraenja smanjila se globalna temperatura za etvrtinu stepena Celzijusa tokom mnogih godina. Uprkos svojim ogromnim razmerama, destruktivnoj snazi i dugoro-nim efektima, nijedna od tih eksplozija nije prevazila estinu tunguske eksplozije 1908. godine. Njene razmere, registrovane

seizmografima i barografima u Evropi, mogu da otrpe poredenje samo sa najsnanijim atomskim eksplozijama naeg doba; ak i eksplozija nad Hiroimom i prve nuklearne probe tokom pedesetih godina izgledaju slabe u poreenju s njom. Strunjaci iz SSSR, SAD i Velike Britanije slau se da snaga energije oslobodene sibirskom katastrofom -10 miliona milijardi dula -moe da se poredi samo sa eksplozijama najteih vodonikih bombi. Danas nam propust Ijudi tog vremena da istrae tungusku eksploziju izgleda u prvi mah neverovatan: katastrofa vea od svih drugih koje je oveanstvo ikada upoznalo ostala je punih trinaest godina bez iole ozbiljnijeg istraivanja ili komentara, pa ak i tada bila je otkrivena samo zahvaljujui itavom nizu udnih koincidencija i tvrdoglavim naporima jednog oveka. Medutim, iz mnogih razloga, veliko utanje od 1908. do 1921. moe se shvatiti. Nezapaene katastrofe Veina katastrofa tokom Ijudske istorije prola je, mereno modernim standardima komunikacije, uglavnom nezapaeno; zbog toga ni injenica da je tunguska eksplozija ostala tako dugo neistraena nije neobina. Uglavnom zato to su bile vulkanskog tipa, eksplozije Tere, Vezuva i Krakataua bile su izuzetno dobro dokumentovane. Vulkani privlae panju. U celini uzeto, oni najavljuju svoje glavne erupcije fanfarama slabijih podrhtavanja, izbacivanjem dima i pljuskovi-ma pepela, i ostavljaju iza sebe, kao u sluaju sve tri pomenute velike erupcije, obilje geolokih podataka koji mogu da se ,,oitavaju" i hiljada-ma godina kasnije. Pored toga, budui da vulkanski pepeo predstavlja podlogu za hranljivo i plodno tlo, veina vulkana okruena je prosperi-tetnim Ijudskim zajednicama, a samim time i mnotvom posmatraa. Na primer, Krakatau jedva da je mirovao pet godina nakon erupcije 1883, a ve je jedna nova zajednica iznikla na njegovim padinama. Tera danas prehranjuje 9.000 Ijudi i ima bujne vinograde. Nasuprot tome, o nekim katastrofama ak i eih razmera, zbog njihove specijalne prirode, nemamo ak ni deli podataka kakve imamo o Teri ili Krakatauu. Mnogi aspekti atomskih eksplozija nad Hiroimom i Nagasakijem ostali su mutni zbog nedostatka kolovanih svedoka; a kao to Viljem Manester ukazuje u svojoj knjizi Slava i san, detalji tete priinjene stranim uraganom koji je u septembru 1938. pogodio Long Ajlend i Novu Englesku, ostavivi iza sebe 700 mrtvih i 1.750 ranjenih Ijudi, dobio je veoma slab publicitet, jer je vest bila pomraena Minhen-skom krizom i Hitlerovom invazijom na ehoslovaku. Meteoritske eksplozije, u koje je prvobitno bila svrstavana i tungu-ska katastrofa, bilo je jo tee dokumentovati. Ne dajui nikakve znake upozorenja kakve ispoljava neki vulkan, meteoriti dolaze jurei ko-smikom brzinom - ak 40 kilome-tara u sekundi - i ako padnu na Zemlju, to se esto desi u nekom zabaenom podruju; sluajevi me-teorita koji su ranili Ijude ili otetili njihovu imovinu u naseljenim po-drujima krajnje su retki. Podaci o njihovoj putanji esto su konfuzni ili netani; a ako se pad odigrao u davnoj prolosti, izvetaji su ili mut-ni ili ih uopte nema. Udari koji su stvorili ogromne kratere u Arizoni i Kvibeku desili su se pre deset do petnaest hiljada godina, i rupa koju je meteorit iskopao ostaje kao glav-no svedoanstvo. U sluaju tunguske eksplozijc, njeno otkrie i dokumentovanje bili su iskomplikovani prirodom terena gde se dogaaj odigrao. Samo ime ,,Sibir" potie odjedne tatarske rei Covek koji je olkrio lokaciju velike eksplozije: Sovjetski naunik Leonid Kulik (1883-1942)

koja znai ,,uspavana zemlja". Ogromna centralna regija koja se prostire istono od reke Jenisej u mnogom pogledu bila je, i jo je, jedno od najzabaenijih mesta na licu nae planete. Da je to podruje bilo namerno izolovano kao lokacija za takav dogadaj, ne bi moglo biti vie tajnovito. Uz put reeno, kada je sovjetska vlada 1946. birala mesto za eksploziju svoje prve atomske bombe, upravo Sibir i zaledena tundra iznad Arkti-kog kruga uinili su se pogodnim kao lokacija za probu. Neverovatno putovanje Kansk, jedna od glavnih eleznikih postaja koje su najblie mestu ek-splozije, udaljen je 4.000 kilometara od Moskve i 4.800 kilometara od Sankt Petersburga, prestonice zemlje 1908. godine razdaljina velika kao ona od Njujorka do Los Andelesa. Pre izgradnje Transsibirske eleznice, putnicima koji su ili peke bila je potrebna itava jedna godina da stignu od Sankt Petersburga do Irkutska; nije zato ni malo udno to je veini Rusa poetkom ovog veka Sibir izgledao stran i dalek kao Mesec. Pored lokalnih zemljoradnika i ribara, mnogi njegovi itelji bili su politiki zatvorenici ili njihovi potomci; generacije ,,disidenata" bile su odailjane u centre kao to su Irkutsk ili Krasnojarsk, prisiljene da rade u rudnicima i umama, a zatim ostavljene tu od strane vlade koja je znala da oni nemaju drugog izbora sem da se tu skrase i obrauju zemlju. Od aprila do jula 1890. godine, ruski pisac Anton ehov obavio je neverovatno putovanje od Moskve, uglavnom konjskim zapregama i renim laama, preko itavog prostranstva Sibira do Sahalina, ostrva na pacifikoj obali koje je car koristio kao kanjeniku koloniju. U svojim pismima ehov iznosi ivopisne impresije o sibirskoj klimi, pejsau i Ijudima. U maju, blizu Tomska, napisao je: ,,Prolee jo nije stiglo ovde. Nema apsolutno nikakvog zelenila, ume su gole, sneg se jo nije sasvim otopio, a led prekriva jezera.

Inspiracija za hipotezu o meteoritskoj prirodi tunguske katastrofe: Meteorski krater u Arizoni, irok 1.200 i dubok 170 metara

Devetog maja, na dan svetog Nikole, bio je mraz, a danas, etrnae-stog, sneg je napadao oko osam centimetara. Samo divlje patke nagovetavaju prolee... nikada u svom ivotu nisam video toliko mnogo pataka... Mogu se uti i divlje guske kako trube... esto i jata dralova i labudova nadlete na put... 1 tako, putujemo i putujemo. Drumski znaci promiu pored nas, bare, mali umarci breza... Sada smo se provezli pored jedne grupe novih naseljenika, zatim nailazi jedna kolona zatvorenika... Susretali smo skitnice sa rancima na ledima; ta gospoda krstare bez smetnji irom itave sibirske nizije. Oni e povremeno ubiti neku ubogu staricu da bi se domogli njene haljine i nainili od tog materijala omotae za noge... ali ne diraju Ijude u vozilima". Mada je ehov hvalio Sibirce kao u celini valjane, estite Ijude, priznavao je da mu se ene nisu inile privlanima. ,,Sibirske gospoje i gospoice su zaleena riba", napomenuo je. ,,ovek bi morao biti mor ili tuljan da se upusti u Ijubavnu vezu sa njima". Nakon to je prevalio 1.200 kilimetara od Tomska do Irkutska, prokomentarisao je: ,,Sibirski drumovi imaju svoje male neugledne postaje, ba kao i Ukrajina. Iskrsa-vaju na svakih 30 ili 40 kilometara. Vozi se nou napred i napred, sve dok se ne oseti oamuen i bolestan, i produava dalje; a ako sluajno upita vozaa koliko jo kilometara ima do sledee postaje, on uvek kae da ima najmanje dvanaest". Na putu ka Irkutsku, Cehovje zastao u Krasnojar-sku, prebacio se amcem preko Jeniseja, koga je opisao kao Jarosnog i monog venog ratnika" a onda poeo da se divi tajanstvenoj i na izgled bezgraninoj tajgi centralnog Sibira. Atmosfera misterije Mada pokriva ogromno podruje, vee od Aljaske, centralni Sibir ima relativno retku populaciju od svega nekoliko stotina hiljada dua. Njeni nomadski domoroci, Tunguzi (mongoloidni narod, kome su Sovjeti kasni-je dali ime Evenki), koristili su samo podruja koja su najbolja za postav-Ijanje zamki, tako da su golemi sektori tajge jo uvek neistraeni. Jedan ameriki traga za zlatom s poetka ovog veka pisao je o tekoama koje zadaje sibirska tajga: ,,Imao sam grozno putovanje kroz ume i preko planina, gde je kia neprekidno padala, i umalo nisam umro od iscrplje-nosti. Doline, padine breuljaka, u stvari itav teren kojim smo prolazili -sveje to bilo prekriveno tresetitem koje su formirale opale iglice borova tokom bezbrojnih vekova. Konji su kilometrima uranjali do kolena u meku podlogu". Daljine su se ovde raunale u pojmovima ,,leto" ili ,,zima", s tim to su tokom zime bile znatno krae, jerje tvrdi sneg omoguavao sankama da prou kroz podruja koja su bila neprohodna uvreme otapanja. Putevi u evropskom smislu rei bili su nepoznati; lovci na krzna pratili su staze utabane apama mnogih generacija lisica i zeeva i retko su oponaali luckaste strance koji su se, u potrazi za sibirskim zlatom i ostalim rudnim bogatstvom, otiskivali u nepoznatu divljinu. Na takvim mestima,

razdalji-na i vreme su bili od male relevantnosti, u ta su se uverili i istraivai kada su pokuali da sklope izvetaje oevidaca dogadaja iz 1908. godine -jo jedan dopunski faktor velikog utanja koje je okruivalo eksploziju. Unutar centralnog Sibira, oblast reke Podkamene Tunguske, ili Kamene Tunguske, jo je neprohodnija. Jedna od mnogih reka to se, dalje prema severu, ulivaju u ogromni Jenisej, koji se, sa svoje strane, uliva uArktiki okean, Podkamena Tunguska izvire u brdovitoj divljini talasave tajge istakane golemim movarama. Tajga nije obina umovita zemlja nego, kako to Jurij Semjonov naglaava u svojoj studiji o Sibiru, jedna ,,ogromna i mrana" prauma u kojoj ,,slabi i nesmotreni iezavaju" u besputnim movarama i tresetitima gde je ,,sve ispod nogu trulo i gnjilo a sve iznad uvenulo, gde samo leevi ogromnih stabala polako trunu u ustajaloj vodi". Njeni glavni stanovnici, nomadski Tunguzi, uspevaju da preive zahvaljujui stadima irvasa i lovu na druge ivotinje - kao to su medved, lisica i samur - radi njihovog krzna. Retke trgovake postaje, smetene du renih obala, bile su male i primitivne. Tunguska eksplozija desila se usred kratkog leta, kada se tlo pretvara u bljuzgavo blato, a vazduh je zasienjarosnim sibirskim komarcima. Zimske hladnoe u tom podruju, koje lei gotovo 500 kilometara ispod Arktikog kruga, mogu biti tako strane da, prema Semjonovu, ptice padaju iz vazduha kao da su mrtve i odmah se zalede sem ukoliko ne ulete u kuu da se ogreju. Uz svoju zabaenost i negostoljubivu klimu, centralni Sibir se odli-kovao i atmosferom drevne misterije i mnotvom neobjanjivih fenome-na. Vekovima je domae stanovnitvo na podruju oko Podkamene Tunguske prepriavalo razne udne prie i legende: o neobinim vrstama riba koje postoje samo u dubinama Bajkalskog jezera, o dinovskim podzemnim pacovima, o udovinim ivotinjama pohranjenim u ledenim grobnicama. Eksplozija iz 1908. godine, samo jedan u nizu kurioziteta, mora da je nekim domorocima, a kasnije i Ijudima iz Moskve i Sankt Petersburga, izgledala jedva vredna komentara. Podruje legendi Taj kraj je postojbina ,,sibirske bolesti", ili ,,arktike histerije". Istoriar Emil Lengjel zapisao je: ,,To je manija oponaanja. rtva stalno ponavlja ono to je ula ili videla. Ponekad ponavlja i rei koje ak ne razume, ili ponavlja ivotinjske zvuke, na primer lajanje. Ta bolest poprima i druge oblike. Na seoskim igrankama ponekad se desi da ritam postane suvie jak da bi mu se odolelo i uesnici ne mogu prestati da pleu. Histerija postaje zarazna, tako da ak i starije osobe bivaju uhvaene u vrtoglavi kovitlac i pleu sve dok od iscrpljenosti ne padnu". Politiki zatvorenici esto su podlegali toj bolesti;jedan nemaki oficir poslat 1918. u Sibir kao ratni zarobljenik stalno je ponavljao re ,,nesrea" na desetak jezika, a drugi je mrmljao frazu ,,Zivot je smrt, a smrt je ivot" uvek i uvek iznova sve dok ga nisu odveli u logorski azil za umobolne. Jugoistono od tunguske oblasti lei Bajkalsko jezero, jedna od najneobinijih vodenih masa na svetu. Pruajui se du jedne raseline u Zemljinoj kori, podruje Bajkalskogjezera milenijumima je bilo uzdrma-vano zemljotresima; veliki broj potresa krajem devetnaestog veka oi-glednoje uticao na naunike da eksploziju iz 1908. godine klasifikuju kao seizmiku. Pre mnogo miliona godina, tektonske ploe na kojima ovaj deo Azije balansira udarale su jedna o drugu, odiui uvis mone planinske vence. Dok su se ploe stabilizovale, formirala se dinovska pukotina, duga preko 1.600 kilometara, iroka od 48 do 65 kilometara, i duboka nekoliko kilometara. U normalnim prilikama, ovakve pukotine brzo se popune rastopljenim materijalom, ali ova se nije potpuno zatvorila, i tokom mnogih hiljada godina punila se sveom vodom da bi na kraju postala Bajkalsko jezero. Napustivi Irkutsk da bi prevalio poslednju deonicu putovanja do Sahalina, ehov je preao brodiem preko ,,zapanjujueg" Bajkalskog jezera. ,,S jakim razlogom Sibirci ga ne zovu jezerom, nego morem", napisao je u pismu od 20. juna 1890. godine. ,,Voda je neobino bistra, tako da moete da gledate kroz nju kao kroz vazduh; njena boja je neno tirkizna, prijatna za oko. Obale su brdovite i poumljene; svuda okolo je neprohodan estar, kroz koji ne prodire suneva svetlost. Ima

mnotvo medveda, samura, divljih koza i svih drugih vrsta divljih ivotinja koje se hrane jedne drugima i tako bore za opstanak u tajgi". Bajkalsko jezero je najvei rezervoar slatke vode na svetu, ponegde duboko preko kilometar i po (najvea dubina 1.741 metar). U njemu ive neka od najudnijih stvorenja za koja nauka zna; od 1.800 vrsta biljaka i ivotinja, hiljadu njih ne postoji nigde drugde na planeti. Tuljani i neke vrste riba koje obino nalazimo samo u slanoj vodi ovde udobno ive, udaljene stotinama kilometara od najblieg okeana; uz to, Bajkaljejedina postojbina golomjanke, ribe to ivi u dubinama koje mogu da smrskaju elinu cev. ,,Teko daje bilo ko video tu ribu ivu", zapisaoje zapadnjaki putnik Beset Digbi krajem dvadesetih godina ovog veka. ,,Izgleda da je ubijaju udari snanih priobalnih talasa. Ta mala riba dugaje svega nekoliko ina, u najboljem sluaju. Mesojoj je toliko mekano i masno da se topi kao puter. ak i suneva svetlost je dovoljna da svede mrtvu ribu na glavu, kimu i mlohavo parce tanke koe, potopljenih u baricu ulja. Posle nevre-mena, domoroci patroliraju pored obale traei je; ponekad je istope da bi dobili ulje za lampu, a ponekad je pojedu". Prema predanju o tom stvorenju: ,,Posle vulkanskih potresa mnotvo golomjanki biva ponekad izbaeno na povrinu. Tunguski domoroci prepriavajujednu staru legen-du, koja se prenosila od generacije do generacije, o tome kako se planinske bujice obruavaju niz podzemne ponore koji vode do dnajezera i izbacuju na povrinu te ribe iz velikih dubina gde one, izgleda, ive". Predodbe o udovitima Bajkalsko jezero podstie takve legende. ak i kad je njegova povrina toliko duboko zaledena i teka vozila mogu bez rizika da se po njoj kreu, talasi besne ispod leda i udaraju o obalu. Tokom sezone otapanje, zvuk leda koji se rasprskava u okolnim planinama je kao arti-Ijerijska vatra. Naunici nemaju objanjenje za neobine varijacije dubine jezera; u leto 1818. nivo jezera iznenada se poveao za dva metra i ostao je takav neko vreme, mada nisu pronaene nikakve zapreke u nekoj od reka koje istiu iz jezera. Podzemni uasi zauzimaju znaajno mesto u mitologiji Tunguza. Na primer, esta podrhtavanja zemljinog tla u njihovom kraju oni tumae kao znake prisustva itavih opora dinovskih pacova koji stalno riju pod zemljom i prave tunele, gde trupkanje njihovih apa izaziva zemljotrese. Isto tako, priaju o udnim rasama Ijudi koji nastanjuju neistraena podruja Sibira. Za neke od njih reeno je da imaju usta na vrhu glave, a drugi da imaju gusto krzno koje im prekriva itavo telo. 0 pripadnicima jo jedne grupe pria se da padaju u zimski san tokom dva meseca, potpuno neosetljivi za bilo kakav nadraaj. Naunici su bez tekoa objasnili ta ,,udovita" kao iskrivljene predodbe o pripadnicima drugih plemena, koje su Tunguzi vidali samo povremeno u toj golemoj i zabaenoj oblasti. Oni prekriveni dlakom naprosto su nosili tesno pripijene kabanice, drugaije od koa irvasa kojima su Tunguzi prekrivali svoje kolibe. ,,Jedenje kroz usta na vrhu glave" bila je iskrivljena slika udnog ponaanja neophodnog za nekog oveka u tekoj kabanici i kapuljai dok unosi hranu u usta. ATunguzima, nomadima sa malim brojem predmeta veih ili teih od gvozdenih sekira, izrezbareni drveni kipovi stalnije naseljenih plemena liili su na Ijude u stanju ukoenosti koji nisu mogli da oseaju ili vide kad ih iznesu napolje iz zimskog skrovita. 1 putnici koji su prolazili kroz tungusku oblast bili su skloni da legendu o dinovskim pacovimazemljotrescima objasne kao najobiniju fantaziju, sve dok jedan mladi geometar po imenu Benkendorf, koga je caristika vlada angaovala da kartografie podruja istonog Sibira, nije izvestio o nekim detaljima svog putovanja tokom 1846. godine. Karto-grafiui podruje oko reke Jene tog izuzetno toplog leta, on je nakon postavljanja logora, zapazio kako ,,brza voda otkida raskvaenu obalu kao plevu, tako da je bilo opasno prii ivici. U jednom zatiju razgovora uli smo iznenadno grgotanje i komeanje u vodi ispod obale. Jedan od naih Ijudije uzviknuo i pokazao rukom prema udnoj bezoblinoj masi kojaje izranjala i prevrtla se u uvali... nekakvu groznu crnu gromadu. Bila je to kolosalna slonovska glava, naoruana monim kljovama, upala otvorenih oiju, koja se okretala uokrug uvale, kao da trai neto to je izgubila. ,,Mamut! Mamut!, povikaoje neko. Naunicima je bilo poznato da su dlakavi, slonu slini mamuti do relativno skorog vremena krstarili centralnom tajgom i polarnim regio-nima Sibira. Mnoga plemena posedovala su predemete

izrezbarene od mamutove belokosti, ali pronaden je mali broj ouvanih tela. Rana otkria tih tela, koja su trulila suvie brzo da bi mogla biti spaena, pobudila su veliku radoznalost i dovela do itavog niza slinih iskopavanja, a istovre-meno i do objanjenja stare legende o dinovskim pacovima. Mnoga mamutska tela bila su pronadena na mestima gde su se rene obale krunile ili gde su odroni zemljita ogoljavali zaleenu podlogu. Sa kljovama koje su trcale iz obale ili sa razgolienim nogama ta stvorenja su delovala bizarno i tajanstveno, kao da se neka dinovska krtica zaledila dok je probijala sebi put kroz zemlju. Pri takvom prizoru veina Tunguza bez sumnje je beala u panici, donosei natrag prie o pacolikoj njuci i onjacima, o dlakavom licu i snanim apama za buenje.

,,0iljci katastrofe"1 kazivanja zapadnjakih putnika koji su na prekretnici dva veka dolazili u Sibir da tragaju za mamutima dovela su do stvaranja svojevrsne mitolo-gije, esto ne manje groteskne od one koju su izmiljali tunguski vraevi. Izvetaji su govorili o mamutima tako dobro ouvanim daje njihovo meso bilo dobro zajelo, o telima na kojima sujo uvek mogli da se uoe izvesni znaci nedavnog ivota - nesvarena hrana u stomaku, bistre oi. to je najudnije, veina izvetaja bilaje potpuno tana. Jedna ruska ekspedicija koja je 1901. iskopala telo mamuta kod Berezovke zapisala je: ,,Meso ispod kljunjae, vlaknasto i proarano masnoom, tamnocrvene je boje i izgleda svee kao duboko zamrznuto govede ili konjsko meso. Izgleda toliko sono da smo se neko vreme pitali da li da ga okusimo. Ali niko se nije usudivao da ga stavi u usta, pa je prednost dobilo konjsko meso. Medutim, psi su pojeli sve mamutsko meso koje smo im dali". Mada je mamut nekada krstario mnogim regionima irom sveta, u zemljama sa umerenom klimom poznatje samo po fosilizovanim kostima i praistorijskim peinskim crteima. Ali u severnom i najveem delu centralnog Sibira zemlja ispod povrinskog sloja ostaje zaledena do minus 4 stepena Celzijusa preko itave godine. Izuzimajui taj povrinski sloj debeo svega nekoliko desetina centimetara, koji postaje meki tokom letnjeg otkravljivanja, tlo u veem delu Sibira tvrdo je kao beton; ta meavina zemlje, kamenja i vode zvana merzlota, ili trajni mraz, ostalaje hiljadama godina nepromenjena. Praistorijske ivotinje poput mamuta, koje su upadale u movare ili male vodotoke tokom sezone otapanja, brzo su bivale prekrivane snegom, a zatim jo dublje zatrpavane odronima zemlje i talozima. Zarobljene u merzloti, one su ostajale manje-vie onakve kakve su bile u trenutku smrti, jer je konstantna hladnoa one-moguavala da bakterije izazovu truljenje. U predgovoru prvom tomu svoga dela Arhipelag Gulag, Aleksandar Solenjicin spominje novinski izvetaj u kome se govorilo kako je u nekoj zaledenoj podzemnoj reici u Sibiru otkrivena jedna vrsta praistrijske forme. ,,Svejedno da li su posredi bile ribe ili salamanderi", pie on, ,,oni su bili ouvani u tako sveem stanju, kako je javio nauni dopisnik, da su prisutni Ijudi odmah razbili led koji je prekrivao uzorke i progutali ih sa uivanjem na licu mesta". Zbog svoje surovo hladne klime i venog mraza, Sibir je jedno od malobrojnih mesta na svetu gde e posledice eksplozije 1908. godine ostati nepromenjene tako dugo vremena. Veina oiljaka te strane katastrofe nije brzo zacelila, nego je ostala sauvana, bezmalo kao da je u stanju duboke zaledenosti. Pored toga to je izazvala vatrenu oluju, eksplozija u tunguskoj oblasti izraila je tokom nekoliko sekundi dovoljno vruine da do velike tiubine istopi sloj trajnog mraza, to je dovelo do naglog porasta nivoa reka i poplava. Pre ranih dvadesetih godina, samo se mali broj odvanijih Tunguza usudio, uz veliki rizik po njih kako se kasnije saznalo, da kroe u taj spreni region i pogledaju priinjenu tetu. Ravnodunost, dezinfor-misanost i preuranjene pogrene ideje, kao i zabaenost te oblasti, dopri-neli su da do tada izostane svako ozbiljnije nauno istraivanje. Alivodea sovjetska nauna institucija, Akademija nauka, uskoroje trebalo da pre-duzme prve korake koji e poeti da menjaju situaciju.

Glava treaPRVA TRAGANJA Traganje za odgovorom na tungusku misteriju poelo je u vreme koje je za Rusiju predstavljalo sudbonosnu prekretnicu. Dvedeset petog oktobra 1917. godine radne mase pod vodstvom Boljevike partije i Lenjina izvele su prvu socijalistiku revoluciju. irom Rusije poeo je da besni rat koji je organizovala unutranja kontrarevo-lucija i medunarodna buroazija. Engleska, Francuska, Japan, Amerika, ehoslovaka i druge - otpoele su intervenciju protiv mlade Sovjetske Republike i okupirale golema prostranstva Rusije. Japanci su svoje snage iskrcali na pacifikoj obali Sibira, a jedna velika grupa ekih ratnih zarobljenika krenula je na mar prema Vladivostoku u nadi da e najzad stii u svoju do-movinu. Mnogi od eha pridruili su se Beloj armiji admirala Alek-sandra Kolaka, kojije vodio krva-vi rat protiv snaga Crvene armije. Tokom tri godine vei deo Sibira bio je bojno poprite, posejano leevima. ,,Sibirje zapao u anarhiju",pisao je istoriar Emil Lengjel. ,,Tifus je izbio medu izbeglicama; u bolnici nije bilo mesta za sve njih. Hiljadeleeva lealo je na ulicama varoica, drumovima, eleznikim ekspiozije:TunguziijaPotapovi,kojije Za talasom epidemije naila je glad. stanicama.

Oevidac pustonih posledica sibirske eksplozije: Tunguz Ija Potapovi, koji je Kuliku sluio kao vodi 1927.godine. Desetine hiljada monstruozno naduvenih Ijudskih lica ekaloje milosrdnu smrt samo u gradiu Tajga". Rascepljena graanskim ratom i ugroena od inostranih sila, u uslo-vima politike i ekonomske blokade, sovjetska vlada imala je malo vre-mena za nauna istraivanja. Tek 1921. godine, kada je posle teke viegodinje borbe Crvena armija pobedila meunarodnu zaveru buro-azije i stvorila bitne uslove za uvrenje sovjetske vlasti i kada su Japanci i ostale inostrane sile proterani i mir uspostavljen, naune ekspedicije ponovo su se usudile da krenu u unutranjost Rusije i Sibira.

Jedan od prvih takvih poduhvata opremila je Akademija nauka. Pre no to je Transibirska eleznica bila izgraena, goleme razdaljine Rusije koile su istraivanja. Sada, kada je rat protiv imperijalista i unutranje kontrarevolucije bio zavren i eleznica ponovo proradila, veina podru-ja dalekog zaleda zemlje poela je da postaje dostupna. Cilj pomenute ekspedicije bio je da locira mesta pada mnogobrojnih meteorita koji su zabeleeni u Rusiji tokom ratnih i prvih poratnih godina. Vladine pobude moda su bile finansijske prirode. Jedna amerika korporacija, ,,Drutvo Sjedinjenih Drava za topljenje, preiavanje i rudarska istraivanja", otpoela je sa radom u Meteorskom krateru (poznatom i pod nazivom Beringerov krater) blizu Vinsloua, Arizona, radi eksploatacije najvee poznate meteoritske gromade kojaje pogodila Zemlju. Meteorski krater je decenijama privlaio panju radoznalih istraivaa. Godine 1903. i 1908, rudarska firma iz Filadelfije iskopala je vertikalna okna na dnu kratera, ali nije nita pronala. Nova korporacija, koja je vladala pouzdanijim znanjima o meteoritskoj balistici, uoila je da je objekt uao pod uglom i zario se blizu june ivice. ,,Ljubitelj minerala" Na dubini od 420 metara builica se zaglavila, nakon to je poslednjih 70 metara slala napolje izvesnu koliinu oksidisanog meteoritskog gvoa; kada su inenjeri pokuali da je izvuku, kabl je pukao, verovatno zato to se zaglavio u gustoj gvozdenoj masi. Analizirajui uzorke meteoritskog materijala, ustanovili su da je on 93 odsto gvoe, a 6,4 odsto nikl; medutim, to je interesantnije, sa tim relativno obinim metalima bile su pomeane primese dragocene platine i iridijuma, to bi ve samo po sebi trud rudarenja uinilo isplativim da je, kojom sreom, depozit bio pohra-njen na manjoj dubini. Mada amerikoj korporaciji nije polo za rukom da izvadi rudu iz Meteorskog kratera, vest o tom poduhvatu oigledno je stigla do Rusije; a ekonomski nestabilna sovjetska vlada moda je u meteoritima videla i mogunost brze zarade. Govorilo se kako je neki lan jedne kasnije ekspedicije u Sibir, kada seve uveliko smatralo daje tungusku eksploziju izazvao dinovski meteorit, sa oduevljenjem procenjivao da e tamo moda pronai metalnu gromadu koja vredi itavo bogastvo. ovek stavljen na elo prve specijalne meteoritske ekspedicije Sov-jetske akademije bio je trideset osmogodinji naunik Leonid A. Kulik, kojije radio u Mineralokom muzeju u Petrogradu. Roen 1883. u Tartu, Estonija, studirao je na umarskom institu Sankt Petersburga, a fiziku i matematiku na Kazanskom univerzitetu. Godine 1904. Kulik je uestvo-vao u rusko-japanskom ratu, a 1910. bio je uhapen i osuen zbog revolucionarne delatnosti. Poto je neko vreme leao u tamnici, ostao je pod policijskim nadzorom do 1912. Dok je radio na Uralu kao umarski slubenik, Kulik je upoznao svog naunog mentora V. J. Vernadskog, vodu jedne ekspedicije koja je tragala za naslagama minerala, i ubrzo se i sam veoma zainteresovao za mineralbgiju. Vernadski ga je opisao kao ,,ljubitelja minerala i prirode" koji je ,,stalno pravio fotografske snimke". Predvideo je da e Kulik krenuti stopama drugih velikih naunih istrai-vaa. Jevgenij Krinov, poznati sovjetski naunik i autoritet za meteorite, nazvaoje Kulika ,,snanom, kulturnom linou oko koje su sejatili mladi Ijudi" i estitim ovekom koji se nije plaio da iznese svoje miljenje kad god bi bio uveren da je u pravu. Vernadski je udesio da Kulik bude premeten iz Odseka umarstva u njegovu sopstvenu ekspediciju; na kraju su Kulik i njegova ena, Lidija Ivanova, preli da rade u Mineralokom muzeju Akademije nauka u Sankt Petersburgu. Kad je 1914. izbio prvi svetski rat, Kulik je bio regrutovan i krae vreme borio se kao pripadnik sovjetske armije. Ubrzo posle toga naao se na Uralu sa jednom naunom ekspedicijom i bio zateen iza bojnih linija kad je buknuo gradanski rat. Onda je otiao u sibirski grad Tomsk, gde je predavao mineralogiju. Po povratku u Petrograd 1920. godine nastavio je svoj rad u Mineralokom muzeju i dobar deo vremena posve-ivao nabavljanju i prouavanju meteorita - relativno nova disciplina u kojoj se on ubrzo afirmisao kao vodea figura.

,,Kamenje iz svemira" Sa prostodunom upornou koja je karakterisala sav njegov raniji rad, prouavaoje raspoloivu literaturu o meteoritima i pokuao da prui svoj doprinos nacionalnoj kolekciji koja se drala u muzeju. Bilaje to specija-lizacija koja e ga uskoro, gotovo sluajno, navesti na trag sibirske eksplozije; pa ipak, u isti mah, Kulikova opsednutost meteoritima navee ga na 'donoenje pogrenih zakljuaka u pogledu eksplozije. ,,Meteorit", u najstroem smislu moderne definicije, odnosi se na svaki vrsti, prirodni vanzemaljski objekt - obino kamen ili gvoe - koji pogodi zemlju. Do pre nekoliko stotina godina, re ,,meteor" (od grkog termina meteoron, koji je oznaavao ,,ono to lebdi u vazduhu") bila je koren u reima koje su opisivale sve fenomene povezane sa vazduhom, kao to su munje, oblaci, sneg ili kia. (I dananja nauka meteorologijajo uvek sadri tu konotaciJu). Tokom renesanse, ovekovo poimanje mete-ora odraavalo je njegovu sliku o sebi samom kao o biu koje postoji na jednoj planeti smetenoj u centru nepokretne vasione, u saglasnosti sa ptolemejskom kosmologijom. Izmedu sredine esnaestog i sredine sedam-naestog stolea, ptolemejska kosmologija primila je smrtnu presudu za-hvaljujui zapanjujuim otkriima astronoma kao to su bili Kopernik, Galilej i Kepler; kao posledica toga, ovekje poeo da gleda novim okom na nebo. Ipak, jo uvek je bilo mnogo zbrke i neznanja u pogledu kosmikih fenomena kao to su meteoriti. Aristotel je verovao da su oni vatrena jsparavanja" (ekshalacija) atmosfere; kasniji astronomi su smatrali da bi meteoriti mogli na neki nain da budu povezani sa munjama. U osamna-estom stoleu, shvatanje da su meteoriti u bukvalnom smislu ,,kamenje iz svemira" bilo je doekano sa krajnjim skepticizmom, uprkos svedoenju mnogih drevnih izvetaja, kao i tekuih zapaanja koja su potkrepljivala tu injenicu. Ova ekstraterestrijalna teorija bila je u prvi mah totalno odbaena od strane uticajne Francuske akademije, a i predsednik SAD Tomas Deferson se podrugivaojednom izvetaju kojije tvrdio daje 1807. godine kamenje palo s neba na tlo Konektikata. Kada je, jedan vek kasnije, Leonid Kulik poeo svoje prouavanje meteorita, bilo je jasno da ivimo na onome to je Harvi H. Nininger iz Muzeja istorije prirode u Koloradu kasnije nazvao ,,kamenjem zasuta planeta", bombardovana svakodnevno milionima parcadi kosmikih ot-padaka asteroida ili kometa; veina tih paria toliko su mali da ne mogu preiveti superusijano ronjenje kroz gornje slojeve atmosfere i iezavaju kao svetle ,,zvezde padalice" ili ,,meteorski pljuskovi". Identifikacija di-novskog Meteorskog kratera u Arizoni, koju je izvrio geolog Deniel M. Beringer, pruila je konkretan dokaz da su u prolosti na Zemlju padali ogromni meteoriti. Otkrivena su i druga mesta pada irom sveta, ukljuu-jui 3,2 kilometra iroki krater Novi Kvibek u Kanadi i Vredefort Doum u Transvalu, Juna Afrika, irok 42 kilometra. Najvea kompaktna mete-orska masa, priblino 60 tona gvoda, otkrivenaje 1920. u Grutfontejnu, jugozapadna Afrika. Izmeu sumnje i nade Godinu dana kasnije, dok je pripremao svoju ekspediciju za lociranje meteorita koji su pali na teritoriju Sovjetskog Saveza, Kulikje dobio opis jednog udnog dogadaja kojije pobudio njegovu radoznalost. Drugijedan istraiva prosledio je Kuliku jednu stranicu iz nekog starog sanktpeterburkog kalendara, na ijoj je poledini bio pretampan izvetaj jednih sibirskih novina o padu velikog meteorita. Kulik nikada ranije nije uo za taj pad, i proitao je priu sa velikim interesovanjem. ,,0ko osam asova pre podne, sredinom juna 1908. godine... jedan ogroman meteorit, kako se tvrdi, pao je u Tomsku, blizu pruge kod eleznikog vora Filimanovo, manje od 11 vrsta od Kanska (1 vrsta iznosi 1.066,7 metara). Njegov pad je bio propraen zastrauujom tutnjavom i zagluujuim treskom, koji se uo dalje od etrdeset vrsta. Putnici voza koji se pribliavao eleznikom voru u to vreme bili su oamueni neobinom bukom. Mainovoda je zaustavio voz i putnici su nagrnuli

napolje da ispitaju pali objekt, ali nisu bili kadri da detaljnije proue meteorit zato to je bio uareno vru. Kasnije, kad se ohladio, ispitao ga je vei broj Ijudi iz vora i mainovoda, i verovatno kopao zemlju oko njega. Prema kazivanju tih Ijudi, mete-orit je bio gotovo potpuno zariven u tlo, i samo mu je vrh provirivao. Bila je to jedna kamenita gromada, beliaste boje, velika oko ezde-set kubnih metara". Pokazalo se da je vei deo tog starog izvetaja bio najobinija izmi-ljotina; taanje bio samo detalj o vozu koji se zaustavio blizu Kunska. Pa ipak, za Kulika je to oznailo poetak jedne opsesije koja e trajati do kraja njegovog ivota. Verujui daje nabasao na otkrievelikog meteorita nepoznatog naunicima, on je poeo da po drugim sibirskim novinama trai dalje izvetaje o padu. Ubrzo je u tim novinama naao mnogobrojne opise fenomenalnog dogaaja koji se zbio 1908. godine, mada su detalji esto bili zbunjujui i dvosmisleni. Jedne novine tampane u Irkutsku, 800 kilometara od mesta eksplo-zije, pisale su da su jednog jutra u junu 1908. u nekom selu severno od Kirenska seljaci videli ,,nekakvu masu koja je blistala veoma jarko (suvie jarko za golo oko) plaviasto-belom svetlou. Kretala se okomito nanie otprilike deset minuta. Masa je bila u obliku 'neke lule', to jest cilindri-na". Novine su dalje, tvrdile da se nakon pada svetlog objekta ,,formirao dinovski oblak crnog dima" i uo neki tresak kao od ,,topovske paljbe". ,Sve zgrade su se zatresle", nastavljao je izvetaj, ,,a u isti mah ravasti jezik plamena provalioje kroz oblak". Seljaci su izleteli iz kua u potpunoj panici; neki su plakali ispunjeni uasom, ubedeni da je doao smak sveta.

Traganje za izvorom neobine prie: lanovi Kulikove ekspedicije,svi sa zaStilnim mreama protiv komaraca, prelaze reku Huma

Plarnen rascepio nebo Kulik mora da je bio i ushien i donekle zbunjen. Meteoriti su obino bili opaani nou, a ne u rano jutro, a oblik ,,lule" nije asocirao na neki normalan meteoritski objekt. Oblak crnog dima i plamen takoe su bili zbunjujui, sem ukoliko pad nije izazvao poar tajge. Ali to nije izgledalo ba verovatno usred leta, jer, kao to je svaki Rus znao, vei deo tamonje teritorije bio je neprohodna movara. Postajui sve vie fasciniran i zbunjen svakim aovim otkriem, Kulik je prebirao po plesnivim novinama, sada starim vie od dvanaest godina. Jedna neobina pria odvijala se u komadiima i parciima. Ogroman ,,vatreni objekt" viden je iznad sela i varoi irom itave oblasti oko reke Jenisej; neki su ga opisivali kao da se kretao gotovo horizontalno od juga, a gotovo svako je osetio snana podrhtavanja tla i uo glasne eksplozije.

Poetkom jula 1908, na primer, jedan reporter upuen u Kansk da proveri glasine, javioje u svom izvetaju: ,,Buka je bila znatna, ali nikakvo kamenje nije padalo. Sve detalje o padu meteorita treba pripisati suvie bujnoj mati impresioniranih Ijudi". Ipak, reporter je preinaio svoju tvrdnju dodajui: ,,Nema nikakve sumnje da je meteorit pao, verovatno na izvesnoj daljini, ali njegova ogromna masa i ostalo podleu velikoj sumnji". Nedelju dana kasnije, isti reporter, oigledno u nedoumici zbog itave te prie o meteoritu, sugerisaoje tezu daje dogadaj u blizini Kanska bio zemljotres, praen ,,podzemnim treskom i tutnjavom kao od daleke

Od Vanavare do June baruSline: Maniruta Prve Kulikove ekspedicije, na kojoj takice prikazuju granice vatrom sprenog podruja, a strelice pravac obaranja drvea.

topovske vatre. Vrata, prozori i lampe pred ikonama su se tresli. Pet do sedam minuta kasnije usledio je drugi tresak, glasniji od prvog, praen slinom tutnjavom, a nakon kraeg intervala jo jedan tresak".

Ukoliko je zaista posredi bio meteorit, Kulik nije ni najmanje sum-njao da je ovaj bio ogroman - vei od svih koji su bilo kada ranije pali u Rusiji a moda i itavom svetu, s obzirom da je izazvao podrhtavanje kao neki zemljotres. Ali gde je tano pao? Prema fragmentarnim novinskim izvetajima, fenomeni izazvani padom bili su zapaeni irom jednog po-druja koje se prostiralo vie od 800 kilometara. Morae da nae neke konkretnije informacije pre no to bude u stanju da ukae na tano mesto navodnog pada. Jedan od najodredjenijih i najdramatinijih izvetaja je objavljen u nekim krasnojarskim novinama iz 1908. godine; u njemu se tvrdilo da su u nekoliko sela du reke Angare (Gornja, odnosno Vinaja Tunguska), u srcu tajge, Ijudi videli Jedno nebesko telo vatrenog izgleda kako juri preko neba od juga ka severu... Kad je letei objekt dodirnuo horizont, uvisje suknuo ogroman plamen kojije rascepio nebo nadvoje... Sjaj je bio toliko jak da se reflektovao u prostorijama iji su prozori gledali prema severu... Na ostrvu preko puta sela konji su poeli da njite a krave da riu i sumanuto jure okolo. ovekje imao utisak da e se zemlja svakog asa otvoriti i da e sve biti progutano u ambis". Zivotni zadatak Neoekivanost i zamanost dogadaja izgleda da su prouzrokovali osea-nje praznovernog straha meu uspanienim seljacima irom centralnog Sibira. Posle mnogih dana paljivog prouavanja novinskih izvetaja, koji kao da su se medusobno podudarali u mnogim bazinim pojedinostima, Kulika nije iznenadivalo to su neki Sibirci mislili da se 1908. godine otvorio ,,ambis". Ono to je iznenadilo bila je injenica da taj znaajni dogaaj nije do tada prouio jo nijedan naunik - greka koju je on nameravao da ispravi svojom predstojeom ekspedicijom. U jednom preliminarnom izvetaju, u kome je dao kratak pregled onoga to je do tada saznao, Kulik je dogaaj registrovao kao ,,Meteorit Filimonovo", jer je, prema prvoj prii koju je proitao na poledini kalen-dara, jedan mainovoda zaustavio voz u eleznikom voru Filimanovo poto je ugledao meteorit. Kulik se nadao da e na postaji varoi Kansk nai svedoke koji bi mogli rasjasniti ono to se stvarno dogodilo i pomoi mu u tekom zadatku lociranja mesta pada. Za ekspediciju iz 1921. godine, zahvaljujui svom prijatelju Vernad-skom, kojije uspeo ubediti Akademiju nauka da finansira poduhvat, Kulik je dobio jedan tovarni vagon na Transsibirskom ekspresu. On i njegovi istraivai napustili su Petrograd u septembru, stigli preko Urala u Sibir, a zatim zastajali u Omsku, Tomsku, Krasnojarsku i, najzad, Kansku. Bilo je to dugo i zamorno putovanje na jednoj eleznikoj liniji koja jo nije uspela da se potpuno oporavi od posledica rata i koja nije imala na raspolaganju dovoljan broj mainovoda; u takvoj situaciji, nemajui nikoga ko bi ga zamenio, iscrpljeni mainovoa morao je da povremeno zaustavlja ,,ekspres", da bi odspavao nekoliko asova. U Kansku, mada je ubrzo ustanovio da se uopte ne nalazi blizu mesta eksplozije iz 1908. godine, Kulikje ipak bio u stanju da proveri priu o tom dogaaju, onako kako su ga Ijudi du Transsibirske eleznice doiveli. Stanini prometnik osetio je ,,jako podrhtavanje u vazduhu" i uo glasan ,,zvuk tutnjave", a mainovoda lokomotive bio je toliko upla-en podrhtavanjem tla i bukom da je morao zaustaviti voz, strahujui da bi ovaj mogao sleteti sa ina. Kao rezultatjednog upitnika kojije cirkulisao po Kansku i okolnim srezovima, Kulik je prikupio veliki broj znaajnih priseanja oevidaca neverovatnih svetlosnih fenomena i razaranja koji su se desili u ranojutro 30juna 1908. godine. Na osnovu svedoenja tih oevidaca, Kulik je zakljuio da je vatreni objekt verovatno udario u zemlju dalje, prema severu, blizu kotline reke Podkamena Tunguska. Uprkos injenici da su mnogi detalji koje je saznao bili u suprotnosti sa tradicionalnim znacima takvog pada, on je bio ubeden da se tu radilo o meteoritu. Traganje za definitivnim dokazom postalo je vremenom njegov ivotni zadatak. Ali za sada, on i njegov tim morali su da se vrate u Petrograd, a traganje je moralo da eka est godina.

Glava etvrtaTUNGUSKA EKSPEDICIJA Gotovo odmah po povratku u Petrograd, Kulik je poeo da razmilja o sledeoj i vanijoj ekspediciji u Sibir. Tokom sledeih est godina primio je nove podatke od ostalih istraivaa i iskaze naknadnih svedoka koji su uinili da eksplozija izgleda ak i monija nego to je on zamiljao. Ti izvetaji potvrdili su njegovo verovanje da je njen epicentar, ili mesto pada, leao severno u oblasti Podkamene Tunguske; i uskoro je postao ubeden da bi temeljito pretraivanje tog podruja, po mogunosti u rano prolee kada je vreme bar donekle podnoljivo, otkrilo pravu prirodu udne detonacije i omoguilo mu da razlui injenice od fikcije u raznim glasinama koje su kruile o dogadaju. Nekoliko drugih naunika koji su radili u tunguskom podruju pri-kupili su zanimljive i ponekad zastraujue prie od lokalnih itelja, Tunguza. S. V. Obruev, geolog koji je vrio istraivanja du reke Podka-mena Tunguska u leto 1924, imao je prilike da vidi takav praznoveran strah pri samom pomenu eksplozije, za koju je on verovao da je bila izazvana padom nekogvelikog meteorita, daje napisao: ,,U oima tungu-skog naroda meteorit je oigledno svetinja, i oni briljivo taje mesto njegovog pada". Kao to e Kulik kasnije otkriti na svom drugom sibir-skom putovanju, mnogi Tunguzi su se plaili da govore o eksploziji, a neki su potpuno poricali njeno postojanje. Drugi Tunguzi su Obruevu suzdrano priznavali samo to da se jedno ogromno podruje ,,sravnjene ume" moe nai kad se putuje tri ili etiri dana severoistono od Vanavare do divljeg i gotovo nepristupanog dela oblasti blizu reka amba i Huma. U drugom jednom lokalnom izvetaju upuenom Kuliku tvrdilo se da je, prema izjavama Tunguza, najmanje hiljadu irvasa bilo ubijeno i da je nekoliko njihovih nomadskih sela iezlo za vreme eksplozije. ,,Straan vetar" sravnio je tajgu, govorili su drugi, dodajui da je ,,voda izbila iz zemlje".

Suma smlavljena uoarnim talasom: Uborena slabla breza ijela na padini nekoliko kilometara od epicentra.

Jedan od najupeatljivijih izvetaja o posledicama eksplozije doao je od Ilje Potapovia, Tunguza koji je kasnije postao glavni vodi za ekspedicije iz 1927. godine. Sumornu priu Ilje Potapovia o iskustvima njegovog brata zabeleio je 1923. i poslao Kuliku jedan geolog po imenu Soboljev, koji je radio u blizini tog podruja: ,,Pre petnaest godina njegov (Ilje Potapovia) brat, koji je bio Tun-guz i umeo pomalo da govori ruski, iveo je na reci amba. Jednog dana desila se strana eksplozija, ija je snaga bila tako velika da je uma povaljena mnogo vrsta du obala reke Camba. Koliba njegovog brata bila je sravnjena sa

zemljom, njen krov odnet vetrom, a vei deo njegovih irvasa razbeao se u silnom strahu. Buka muje ogluvila brata, a potres je uinio da on oboli od neke dugotrajne bolest. Na jednom mestu u sravnjenoj umi formirala se jama, iz koje je potekla bujica u reku amba. Tunguski put je ranije vodio kroz taj kraj, ali sada je on bio naputen jer je postao zakren i neprohodan, a sem toga ovaj predeo je izazivao strah kod tunguskog naroda. Od reke Podkamena Tunguska do tog mesta i natrag trebalo je sa irvasima putovati tri dana. Dokje iznosio ovu priu, Ilja Potapovi se povre-meno okretao prema svom bratu, koji je sve to pretrpeo." Prema kazivanju Akuline, udovice Tunguzovog brata, koju je 1926. ispitao etnograf I. M. Suslov, itava porodica u atoru bila je baena u vazduh, a nekoliko lanova se onesvestilo od strahovitog potresa. ator je bio udaljen oko 40 kilometara jugoistono od mesta eksplozije. Kad su se Akulina i njen mu probudili, izvetavao je Suslov, ugledali su kako ,,uma oko njih bukti od zapaljenog drvea. A ula se i velika buka". Gnev osvetnikog boga Doksu prie priticale, postajaloje svejasnije zato su Tunguzi u katastrofi iz 1908. godine videli boansku kaznu, neobjanjivi gnev nekog osvetni-kog boga. Suslov, kojije prouavao kulturu naroda severnog i centralnog Sibira i uspostavio veze sa Tunguzima, stalno je susretao domoroce koji su mu priali o zastraujuem razaranju. U Strelki, maloj trgovakoj postaji na reci unja, on je razgovarao sa grupom od oko ezdeset Tunguza, koji su se saglasili da je katastrofa iz 1908. ne samo ,,smrvila" tajgu, ubijajui njihove ivotinje i ranivi im nekoliko Ijudi, nego da je i ,,donela sa sobom bolest za irvase, neku vrstu uge koja se nikada nije pojavila pre nego to je vatra dola". Pravac leta vatrene kugle iz 1908. i verovatnu lokaciju eksplozije procenio je sredinom dvadesetih godina A. V. Voznesenski, bivi ef Irkutske opservatorije. Koristei neke novije informacije koje su pribavili Kulik i Obruev, kao i ranije seizmike podatke iz Irkutska i drugih ruskih stanica i opservatorija o akustikim fenomenima irom itavog srednjeg Sibira, on je pokuao da trasira putanju nebeskog tela i odredi mesto njegovog pada. Ustanovio je da su posledice eksplozije videli i uli Ijudi iromjednog ogromnog geografskog podruja, veeg nego to su Francu-ska i Nemaka uzete zajedno. ,,Vatreni objekt" koji je jurio kroz bezo-blano'nebo posmatrale su hiljade Ijudi od june granice Sibira do tunguske regije, dok su se buka eksplozije, snani praskovi i tutnjava ,,poput grmljavine" uli u radijusu od 800 kilometara. Iz tih izvetaja i seizmikih podataka, on je procenio da se eksplozija desila u 7.17 asova pre podne, 30. juna 1908. godine. Mesto pada, zakljuio je, bilo je na teritoriji severno od Vanavare. Voznesenski je pretpostavljao da eksploziju nije prouzrokovao je-dan jedini meteorit, ve pre grupa koja je ,,letela u istom pravcu i poste-peno se raspravala". Dok su ,,fragmenti meteorita" troili svoju energiju iznad centralnog Sibira, stvarali su se kolosalni vazduni talasi, a eksplo-zija i podrhtavanja tla bili su izazvani ,,veoma zamanom masom koja je pala na tlo". Ubeen da e neka budua ekspedicija otkriti u tunguskoj oblasti dinovsku udarnu jamu slinu arizonskom Meteorskom krateru, Voznesenskije zakljuio: ... veoma verovatno da e budui istraiva mesta gde je pao Katan-ga (Podkamena Tunguska) meteorit nai neto veoma slino mete-orskom krateru u Arizoni, to jest dva do tri kilometra naokolo on e pronai masu fragmenata, koji su se odvojili od glavnog jezgra pre no to je ono palo i tokom njegovog pada. Indijanci Arizone jo uvek uvaju legendu da su njihovi preci videli jednu vatrenu koiju kako pada s neba i prodire u tlo na mestu gdeje krater; dananji Tunguzi imaju slinu legendu o novom vatrenom kamenu. Oni su uporno odbijali da pokau taj kamen zainteresovanim Rusima koji su istra-ivali dogadaje iz 1908. godine. Bilo kako bilo, traganje za Katanga meteoritom i njegovo istraivanje moglo bi se pokazati kao veoma zahvalan predmet prouavanja, naroito ako se ustanovi da je to neka vrsta gvozdenog meteorita". Ogromna ,,vatrena kugla" Detaljna svedoanstva oevidaca koja su prikupili Obruev i Suslov i prorauni Voznesenskog pomogli su Kuliku u ubedivanju sovjetske Aka-demije nauka da odobri prvu ekspediciju u bazen

reke Podkamena Tun-guska - uprkos injenici da mnogi njeni lanovi i dalje nisu verovali da raniji podaci ukazuju na meteorit. 1 tako, februara 1927, Kulikje otputo-vao iz Lenjingrada (kakoje Petrograd bio preimenovan 1924. godine) sa jednim pomonikom istraivaem i stigaoje Transsibirskim ekspresom do Kanska, a zatim dalje prema istoku do udaljene stanice Tajet. U oba ta mesta susreo je vei broj Ijudi koji su se saglasili da ,,vatrenu kuglu" treba traiti u pravcu severa. U martu, potoje prikupio zalihe i opremu, Kulikje sa pomonikom poeo svoje putovanje u pravcu severa od Tajeta, prema pretpostavlje-nom mestu pada. ak i u ovo proleno doba, Centralni Sibirje biojedno od najmanje udobnih mesta na Zemlji, ali Kulikje imao male mogunosti u pogledu planiranja vremena. Da je poao ranije, sneg bi uinio taj kraj neprohodnim. Sredinom leta, vei deo tajge pretvarao se u movaru u kojoj su oblaci komaraca kinjili i Ijude i ivotinje. Ali u martu, kadaje tlo jo bilo vrsto pod lakim snenim pokrivaem, moglo se kretati kroz to podruje, mada su povremene oluje sputale temperaturu na minus 40 stepeni Celzijusovih, to je predstavljalo veliko iskuenje za bilo koju ekspediciju. Kulik i njegov pomonik putovali su sankama koje su vukli konji du reke Angare do Keme, malog sela gde su kupili jo neto hrane i zaliha. Zemlja je uskoro postala krsevitija, ispresecana potocima, jarugama i strmim breuljcima. Visoka geografska irina remetila im je kompase. Mape su bile netane, tamo gde su uopte postojale. Najzad, krajem marta, stigli su u Vanavaru, na reci Podkamena Tunguska. Poslednja postaja pre produenja putovanja u golemu tajgu, ova mala naseobina sastojala se od samo nekoliko kua, trgovakih stovarita i blatnjavih ulica. Kulik je unajmio Tunguza Ilju Potapovia za vodia i uz njegovu pomo poeo da ispituje metane o elcsploziji.

Neverovatni prizori nad Evropom: Autentini snimak svetle noi nad (Jnniom, Velika Britanija, u noi izmeu 30. juna i 1. jula 1908.

Od nekoliko itelja Vanavare Kulikje uo znaajne prie o eksplo-ziji, posebno o saeuoj vruini i udarnim talasima. Ujutro 30. juna 1908, seljak S. B. Semjonov sedeoje na otvorenom tremu svoje kue, gledajui prema severu, kada je iznenada ugledao ,,veliki blesak svetlosti" iznad severozapadnog horizonta. Evo kakoje on opisao taj dogadaj:

,,Bilo je toliko vrue da nisam vie mogao ostati tamo gde sam stajao; koulja samo to mi nije sprila leda. Video sam ogromnu vatrenu kuglu kojaje pokrivala veliki deo neba. Posle toga postaloje mrano, a u isto vreme osetio sam eksploziju koja me je odbacila nekoliko koraka od trema. Izgubio sam svest za nekoliko trenutaka, a kada sam se povratio uo sam nekakvu buku kojaje potresala itavu kuu i gotovo je pomerala iz njenih temelja. Staklo i oplata kue su se tresli, a usred mesta gde koliba stoji rascepio se komad tla". Nastanak nove vere U isto vreme, jedan sused, P. P. Kosolapov, koji je radio napolju kod prozora kue, osetio je kako mu ui gore kao od neke ,,strane vruine" Stavio je ake preko uiju i upitao Semjonova da li je neto video. ,,A kako bi ovek mogao a da to ne vidi", odgovorio je Semjonov. Kosolapov je uao u kuu kada se iznenada uo ,,jak prasak grmljavine, busenje je poelo da pada sa tavanice, iz ruske pei ispala su vrata, a jedan komad stakla pao je u sobu". Mada Kulik nikada nije uo za takve fenomene vruine povezane sa padom meteorita, verovaoje da bi se to moglo pripisati veliini meteorita i oslobaanju energije prilikom njegovog sudara sa Zemljom. Bio je u zabludi, ali u to vreme ni on niti bilo koji drugi naunik nisu imali dovoljno znanje da bi objasnili tu vrstu zraeeg sagorevanja. Kao i raniji istraivai, Kulik je ustanovio da neki Tunguzi vie vole da ne govore o dogaaju. Postepenoje spoznao detaljejedne nove religije koja je iskrsnula medu nekim stanovnicima tajge posle eksplozije; ta religija branila je Tunguzima da pomognu bilo kome ko bi poeleo da se priblii mestu pada. Vatreno telo, tvrdili su oni, predstavljalo je posetu boga Ogdija (boga vatre), kojije prokleo taj kraj time toje oborio drvee i poubijao ivotinje. Nijedan ovek nije se smeo pribliiti mestu pada , iz straha da ga ne prokune Ogdijeva vatra. Kruile su prie o stadima irvasa koji su bili poklani da bi se umilostivio bog, i glasine da e Ogdi, razgnev-Ijen zbog upadanja na njegovu teritoriju, spreiti odmrzavanje tla ako ga posetioci budu uznemiravali. Te prie samo su pojaavale Kulikovu elju da lino vidi podruje gde se desila eksplozija. Sutradan po dolasku u Vanavaru, on i Ilja Potapovi pokuavali su da odjau na konjima u tajgu, ali nisu mogli da napreduju zbog neobino velikih nanosa snega. Putevi u umi nisu posto-jali. Vratili su se u Vanavaru, gde je Kulik nastavio da prikuplja izjave metana i da se priprema za teko putovanje u divljinu. Onda, 8. aprila, Kulik, njegov pomonik i Ilja Potapovi krenuli su sa tovarnim konjima du vijugave reke Podkamena Tunguska. U vreme kada su stigli do kolibe Evenok Okena, jednog Ijubaznog Tunguza, na reci amba, svi su bili iscrpljeni, patei od skorbuta izazvanog nedostatkom prave hrane i od raznih infekcija koje su zadobili kreui se preko kune movare. Kulik i njegovi pratioci uopte ne bi izdrali ta stradanja da im vera da se nalaze gotovo na kraju svog putovanja nije davala snagu da istraju. Od Tunguza su saznali da se nalaze blizu poetka opustoene ume - ivice mesta eksplozije. Poto su se odmorili jednu no, natovarili su svoju opremu na irvase i krenuli obalom reke amba, a zatim napustili reku i produili pravo prema severu. Nakon dva dana preli su reku Makikta, koja uvire u ambu. Bilo je to 13. aprila. Stojei na drugoj obali, mala ekspediciona druina zurilaje u neverovatan prizor: prve znake dinovske eksplozije iz 1908. godine.

Glava petaMESTO PADA ,,ak i pri letiminom prvom pogledu, prizor koji se ukazivao prevazilazio je sve prie oevidaca i sva moja najlua oekivanja", pisao je Kulik kasnije o svojim otkriima u tunguskoj oblasti. Stojei na kosoj obali reke Makikta, kao prvi naunik koji je video stvarne fizike posledice eksplo-zije, on je zapanjeno zurio u scenu. Nita od onoga to je uo nije ga pripremilo za kolosalne razmere ovakve katastrofe.

Jer dokle god je Kulik mogao da vidi, kako uz reku tako i nizvodno, gornji deo rene obale bio je zakrcen oborenim stablima breza i jela, oigledno smlavljenih udarnim talasom eksplozije. Nii deo obale, gdeje uma jo stajala, bio je zakren raznim bunjem iz koga su takode provi-rivala debla i istrulele grane drvea. Pred zaledenim snenim pokrivaem, iupano drvee i slomljene grane trcali su u otrom reljefu. Mali uvici du obale, pisao je Kulik kasnije, isticali su se ,,pitoreskno naspram neba i tajge, sa stablima gotovo sasvim lienim kronji, koje je oduvao meteo-ritski uragan iz 1908". Umorna druina marirala je dalje prema severu kroz jo veu pustonost. Broj iupanih stabala se poveao, a njihovi vrhovi su bili okrenuti prema jugu, pravcu u kome ih je bacila eksplozija. Na nekim mestima bile su oborene itave male grupe dinovskih aria starih neko-liko stotina godina; tlo je bilo zasuto oborenim, mrtvim stablima, sa korenjem iupanim iz zemlje i bezlisnim granama. Mala grupa esto je bila prinudena da sekirama proseca put kroz isprepletano drvee. Najzad, druina je stigla do podruja gde je oboreno drvee nosilo, po Kulikovim reima, ,,tragove postojane nagorelosti od vrha nanie". ak i slomljene grane onog drvea ko[e je jo uvek stajalo uspravno bile su ugljenisane na mestima preloma. Cinjenica je da je svaka slomljena grana nosila znake vatre ukazivala je da izgoretine nisu bile izazvane umskim poarom, nego da su nastale kao rezultat iznenadnog, trenuta nog prljenja - bleska intezivne vruine koja je nagorela i ugljenisala sve na ta je naletela. Dok su naprcdovali dublje u tajgu, znaci toplotnog bleska postajali su sve ei. U prvi mah Kulikje mislio da je nagorevanje bilo izazvano ,,depom vrueg komprimiranog vazduha" koga je meteorit potiskivao pred sobom. U jednom kasnijem izvetaju on je sumirao svoje rane spekulacije: ,,Pre nego to je udario o tle, veliki roj meteora mora da je prevalio tri do pet stotina kilometara kroz Zemljinu atmosfcru. Ispred sebe je, bez sumnje, gurao dinovski mchur superzagrejanogvazduha pod ogromnim pritiskom, vreliji od jare bilo koje zemaljske pei. Ta belo-usijana vazduna jara verovatno je bila uzrok nagorevanja koje okruuje mesto gde meteorit lei". Otpor praznovernih vodia Posle jo nekoliko dana putovanja, Kulik je krenuo uz jednu od padina tajge. Stigavi na vrh Hladnog grebena, mogao je da vidi itavo podruje kilometrima u svim pravcima i da, po prvi pul, stekne impresiju o totalnim razmerama pustoenja. Prizor ispred njega bio je zaudujui. Grebeni svih niih okolnih breuljaka bili su ogoljeni. Dokle je oko moglo da dosegne protezale su se tamne mrlje sprene, sravnjene ume - drvee iupano iz korena i prostrto pod istim uglom, sa vrhovima okrenutim prema jugu ili jugoisto-ku, i mrtvim deblima ije je ogolelo korenje pokazivalo pravo prema severu. Samo u nekim dubljim, zatienim udolinama prema istoku i zapadu uma je uspela da preivi. Gledajui ka severu, nekih deset ili jedanaest kilometara u pravcu horizonta, Kulik je mogao videti da je malo ta preostalo od velike tajge: ,,Jo uvek ne mogu da sredim utiske sa ove ekskurzije. Iznad svega, ne mogu istinski da obuhvatim itavu velianstvenu sliku tog jedin-stvenog meteoritskog pada. Veoma brdovita, gotovo planinska o-blast protee se desetinc vrsta prema severnom horizontu. Tamo na severu, udaljeni bregovi du reke Huma pokriveni su belim omota-em snega debelim pola metra. Sa nae osmatrake take ne moe da se vidi nikakav znak ume, jer je sve opustoeno i spreno, a oko ivica tog mrtvog podruja mlada dvadesetogodinja uma natisnula se besno napred, traei sunevu svetlost i ivot. Coveka spopadaju udna oseanja dok posmatra 50 do 80 centimetara debela dinovska stabla prelomljena poput granica, i sa kronjama zavitlanim povie metara u pravcujuga. Taj pojas zelenila okruuje izgorelo podruje nekih desetak vrsta prema jugu, jugoistoku i jugozapadu od nae osmatrake take. Blie periferiji, zelenilo se postepeno stapa sa obinom tajgom - beskrajnom, monom tajgom za koju zemaljske vatre i vetrovi ne predstavljaju nikakvu pretnju...". Zudei da se odmah probije do centra razorenog podruja, za koji je pretpostavljao da lei iza udaljenih severnih grebenova, Kulik je pou-rivao svoje vodie, Ilju Potapovia i Okena, da ga povedu pravo napred. Ali praznoverni Tunguzi, oigledno strahujui od kazne koja bi ih mogla

zadesiti zbog ovog prodiranja na ,,prokletu" teritoriju, odbili su da krenu. Kulik ih nikako nije mogao privoleti da podu dalje ka severu, i na kraju -mada se nalazio toliko blizu svog cilja - nije mu preostalo drugo nego da se vrati istim putem natrag u Vanavaru i regrutuje novu grupu vodia. Tridesetog aprila, pronaavi nove vodie, Kulik i njegov pomonik napustili su trgovaku postaju i posle tri dana putovanja na sankama stigli natrag do reke amba. Sada bolno svesni tekoa kretanja kroz oteenu umu, on i Tunguzi gradili su male splavove, kojima su se probijali uz nabujale, brze reke amba i Huma prema razorenom podruju. Onda, natovarivi se kao tovarne ivotinje, lanovi druine su se uputili ka

Turobne scene pustoienja: Barake kojeje Kulikova ekspedicija podigla u blizini June baruline.

severu, da prevale poslednju deonicu onoga ta e ostati zabeleeno kao jedno od epskih putovanja. Tek 20. maja najzad su ponovo stigli do svoje osmatrake take. Ovoga puta Kulik je bio reen da se ne vrati sve dok ne pronae mesto pada meteorita. U ,,Velikom kazanu" Nakon jo jedne sedmice mukotrpnog putovanja , tokom koga su esto morali da prosecaju sebi put kroz isprepletenu masu oborenog, nagorelog drvea, Kulik je postavio logor u jednoj dolini blizu ua reke akrama. Sada je bio daleko iza Hladnog grebena, sa koga je prvi put razgledao podruje, i na domaku, kako je procenjivao, mesta gde je ogromni mete-orit tresnuo o zemlju. Prema severu, iza grebenova i bregova sa sravnje-nim drveem, lealaje, prema izjavama njegovih vodia, velika movarna kotlina zvana Juna barutina, u kojoj mora da se nalazio ogromni krater kogaje on doao da ispita. Koristei svoj logor kao bazu, Kulikje svakoga dana vrio kraa putovanja u polomljenu umu, dok najzad nije opkruio itav taj kraj. Sadaje bio ranijun, i prolo je vie od tri meseca od poetka Kulikove neadekvatno opremljene ekspedicije, koja e uskoro postati jedna od najslavnijih i najkontraverznijih u analima modernih naunih iistraiva-nja. U Lenjingradu, neke od njegovih kolega, naunika, poto nisu uli nita o njemu od poetka njegovog putovanja, poeli su brinuti za njegovu sudbinu, strahujui da se on moda izgubio ili ak umro u nekartografisa-noj sibirskoj divljini; razmatrala se mogunost organizovanja ekspedicije za spasavanje koja bi krenula u potragu za njim. Drugi naunici nisu suvie ozbiljno shvatali njegovo odsustvo. Zasnovano, po njihovom miljenju, pre na nepouzdanim glasinama i priama tunguskih seljaka nego na pouzdanim naunim podacima, putovanje je, smatrali su, potrajalo due naprosto zato to Kulik nije mogao da pronade nikakve realne dokaze o fenomenima za kojima je tragao. Potpuno zanet svojom misijom, Kulik nije imao pojma o tome da se njegove kolege tamo natrag u civilizaciji pitaju da li je on moda mrtav. Dotad je ve pronaao i fotografisao dovoljno realnih

dokaza o jednom kataklizminom dog