Džon Čedvik Mikenski svet

Džon Čedvik

Mikenski svet

Beograd, 2002

SADRŽAJ

Predgovor (Petar Hr. Ilievski) 5

MIKENSKI SVET 21

Uvod 23 1. Helenizacija Grčke 35 2. Dokumentarni podaci 51 3. Mikenska geografija 75 4. Ljudi sa tablica 105 5. Socijalna struktura i administrativni sistem 114 6. Religija 132 7. Poljoprivreda 153 8. Zanat, industrija i trgovina 192 9. Oružje i rat 220

10. Pseudoistoričar Homer 244 11. Kraj mikenskog sveta 254 Bibliografija 261 Spisak ilustracija 263 Sadržaj 265

Uvod

Ima dosta knjiga posvećenih civilizaciji koja se razvila u Grčkoj, u kasno bronzano doba, u periodu od XVI do XIII veka, koji nazivamo mikenskim. Ali ova daleka epoha je predstavljala, do nedavno, l jubomorno čuvani zabran arheologa, sve dok smo je neposredno poznavali samo na osnovu nemih svedočanstava pala-ta, grobova, grnčarije, pečata, fresaka i drugih sličnih trajnih pred-meta koji su izdržali pod zemljom više od trideset vekova. Goto-vo sve dosadašnje knjige u kojima je dat pokušaj da se opiše ova civilizacija napisali su arheolozi i u težištu njihova interesovanja nalazili su se materijalni ostaci, čak i onda kada su pisci bili svesni i druge dimenzije.

Od 1939. godine znamo da je u mikenskim palatama bilo u upotrebi pismo, a od 1952. da to pismo, identično sa onim koje se upotrebljavalo u XIV veku u Knosu, krije arhaični oblik grčkog jezika. Dešifrovanje ovog pisma, koje je izvršio Majki Ventris (Michael Ventris), opisao sam u svojoj maloj knjizi Dešifrovanje linearnog B pisma (The Decipherment of Linear B, Kembridž 1958, drugo izdanje 1967). Jedna glava u toj knjizi posvećena je kratkom opisu života u mikenskoj Grčkoj, onakvog kakav je izro-nio iz novih dokumenata. Ali istraživanje ovih pisanih izvora da-nas je napredovalo do te mere da nikakva revizija ne može da pru-ži puno zadovoljenje temi. Potrebno je napisati celu novu knjigu da bi se opisala mikenska Grčka onakva kakva danas počinje da se pojavljuje sa tablica.

Na prvi pogled, njihov sadržaj je žalosno štur: dugački^spi-skovi imena, popisi stoke (livestock), žita i drugih proizvoda, ra-

24 M I K E N S K I S V E T

čunovodstvene knjige (account books) anonimnih činovnika. Tu i tamo monotoniju prekida živi opis neke dekorisane tablice ili bogato ukrašenih kola. Ali, najvećim delom, tablice su jednolični i beživotni dokumenti . Njihova jedina vrlina jeste apsolutna au-tentičnost, jer sadrže autentične reči i slike koje su zapisali ljudi i žene stvaraoci iste one civilizacije koja je pružila blistavo bogat-stvo asovima arheologa. Sada su nam dostupni podaci koje su za-pisali činovnici i službenici četiri različite kraljevske vlade; ovi po-daci predstavljaju veoma solidna istorijska svedočanstva i mogu da posluže kao baza za istorijske dedukcije isto tako pouzdana kao i materijalni ostaci.

Napredak u interpretiranju dokumenata omogućen je sa vi-še razloga. Sada se mogu bolje razumeti i samo pismo i pravila ko-ja diktiraju njegovu upotrebu, postala je jasnija sama priroda dija-lekta, i često je objašnjeno značenje reči koje je na prvi pogled iz-gledalo nejasno. Izučavanje originalnih tekstova omogućilo nam je da predložimo mnogo bolja čitanja; a sastavljanje raznih frag-menata koji čine pojedine tablice dozvolilo nam je da od nerazum-ljivih komada rekonstruišemo, u potpunosti ili delimično, mnoge nove tekstove. Međutim, najveći korak napred dugujemo, možda, identifikaciji sadržaja pojedinih korpi, mi bismo rekli dosijea, u koje su tablice bile grupisane pre nego što su se u požaru našle na zemlji izmešane u gomilu. U mnogim slučajevima to je bilo mogu-će prepoznavanjem rukopisa raznih činovnika. Tamo gde pojedi-ne tablice liče na kartice izvučene iz kartoteke, sadržina celog do-sijea može da nam otkrije većinu zabeleženih podataka koji leže u osnovi beležaka.

Tako se pojavila potreba za knjigom koja bi dala sliku mi-kenske Grčke, kakvu danas možemo da rekonstruišemo na osno-vu svedočanstava dokumenata . Ona su, razume se, komplemen-tarna sa arheološkim izvorima na koje sam se veoma mnogo oslanjao; ali glavni naglasak leži na novim svedočanstvima koje danas imamo o ekonomskom životu tog perioda. Međutim, de-taljna diskusija o svakoj pojedinoj grupi dokumenata , tako dobro poznatih, postala bi brzo dosadna; sve glavne grupe prodiskutova-

U V O D 25

ne su u Dokumentima mikenskog grčkog jezika (Documents in Mycenaean Greek, Ventris and Chadwick, 1956, drugo izdanje Chadwick 1973). Ima još nekoliko grupa koje nisu dovoljno obja-šnjene da bi mogle da doprinesu sintezi kakvu ovde pokušavamo da damo; ali kada bacim pogled unazad na napredak koji smo ostvarili za poslednjih dvadeset godina, onda sam siguran da će se vremenom, a naročito ako budu pronađeni novi tekstovi, iz njih moći izvući nove informacije koje će moći doprineti opštoj slici.

Neki od mojih kolega će bez sumnje misliti da sam otišao suviše daleko u rekonstrukciji modela koji će objasniti dokumen-te. Ovde mogu jedino da kažem da neki modeli moraju postojati, jer ovo su autentični, savremeni izvori; a ako je model koji sam predložio pogrešan, rado ću prihvatiti bolji kada bude ponuđen. Ali ono što ne prihvatam to je defetistički stav kojim se odbija po-stavljanje modela zato što njegovi detalji ne mogu da se dokažu. Dokumenti postoje: znači, postojale su okolnosti koje su učinile da budu napisani, a moje iskustvo mi kazuje da te okolnosti nije nemoguće rekonstruisati.

Težnja da se sakupe sva svedočanstva o svakoj temi koja se razmatra povlači za sobom potrebu da se isti dokument obrađuje u raznim poglavljima. Ponavljanje je, koliko je to bilo moguće, iz-begnuto pomoću unakrsnih referenci; ali čitalac mora prihvatiti da se ovo upućivanje odnosi i na prethodni i na potonji tekst, i mora da sačeka svedočanstvo na kome se zasnivaju neki zaključ-ci. Razume se, ja nisam imao prostora da govorim o svim suprot-nim teorijama koje su bile date, ali pokušao sam da dam onu in-terpretaciju dokumenata koja je, po mom sudu, najverovatnija, sledeći pri tome najvećim delom ono što se smatra opšteprihvaće-nim, mada, sam na nekim mestima, uzeo sopstvena rešenja, nasu-prot široko prihvaćenim shvatanjima, a tu i tamo smatrao sam se obaveznim da predložim nova rešenja. U nekim slučajevima pot-punija argumentacija za moja shvatanja data je na drugom me-stu, kao što je, na primer, moje detal jno odbacivanje nekih uobi-čajenih shvatanja o geografiji Pila. Upućivao sam na nove radove kad god sam mogao, pazeći da ne pretrpam tekst beleškama; be-


leške sadrže ime autora, godinu izdanja i broj stranice, ako je po-trebno, a puni podaci nalaze se u bibliografiji, koja u knjizi ove vrste mora biti selektivna.

I kao što stručnjaka nervira kad pročita „tablice iz Knosa", tako i običnog čitaoca nervira kad vidi čitave nizove nerazumlji-vih brojeva. Pokušao sam da napravim kompromis, ubacujući, obično u zagradama, tačan citat tablice, na način koji ne prekida tekst. Za one koji žele da pogledaju ove citate moram da obja-snim konvencionalni način citiranja kakav se danas upotrebljava. Ime mesta iz koga dokument potiče skraćuje se sa prva dva slova KN = Knos, MX = Mikena, PY = PU, T H =Teba. Tablice su dalje klasifikovane u seriji sa dvoslovnim prefiksima, koji stručnjaku daju dalju informaciju o predmetu na koji se odnose: na primer, prefiksi koji počinju sa A označavaju spiskove ljudi i žena, C - na-mirnice, L - tkanine, R - oružje, i tako dalje. Najzad, svaka tabli-ca ima svoj serijski broj , koji se, posle jednog ranog iskustva u Pi-lu, danas smatra fiksiranim, mada se on, jasno, može promeniti ako se pokaže da dva, brojevima obeležena fragmenta pripadaju jednoj tablici. Tekstovi su obično navedeni prema poslednjem iz-danju: KN = J. Chadwick, J. T. Killen i J. P. Olivier, The Knossos Tablets IV (Cambridge 1971); MY = J. P. Olivier, The Мусепае Tablets IV (Leiden 1969); PY= E. L. Benneth i J. P. Olivier, The Pylos Tablets Transcribed (Rome 1973); Th = J. Chadwick, Minos (Salamanca 10 (1969), 115-137 i Thebes Tablets / / , Supplement uz Minos 4 (1975).

Ovde je, možda, mesto da se kaže nešto o linearnom A pi-smu, jer neki podaci o njemu se moraju dati, iako ono ne spada u domen ove knjige. Između XVIII i XV veka st. e. Krićani su upo-trebljavali jedno indigeno pismo, kojim su se služili kako za knji-govodstvo, tako i za votivne natpise. To je očigledno bio izvor iz koga je pozajmljeno linearno B pismo; verovatno su Grci počeli da pozajmljuju minojske pisare, koji su zatim prilagodili svoje pi-smo grčkom jeziku. Tako možemo da razumemo mnogo od sadr-žine linearnih A tablica; znamo kako funkcioniše sistem pisanja i možemo da odredimo približnu vrednost za mnoge silapske zna-

U V O D 27

ke. Ali iako znamo značenja malog broja reči, pokazalo se nemo-gućim da se ubedljivo dokaže koji je jezik u pitanju. Dalji napre-dak zavisiće, u velikoj meri, od otkrića i izdavanja većeg broja tekstova.

Možda bi bilo korisno da ovde ubacimo jednu kratku bele-šku o hronologiji. Ne postoji precizan način datovanja događaja u ćelom periodu grčkog bronzanog doba; mi se oslanjamo na red ko-ji je prvenstveno hronološki red keramičkih stilova, a samo mesti-mično možemo da ih sinhronizujemo sa preciznije datovanom istorijom Egipta. Za to se arheolozi služe klasifikacijom na rano, srednje i pozno bronzano doba, upotrebljavajući pri tome termine rani, srednji i pozni heladski period za kopnenu Grčku, minojski za Krit. Svaki od ovih perioda je dalje podeljen na tri potperioda i svaki potperiod može se, dalje, deliti na faze. U ovoj knjizi, koli-ko god je to moguće, upotrebljava se datovanje po vekovima, ali mora se reći da je i ovakvo datovanje samo približno. Sledeća ta-blica daće neke grube indikacije glavnih događaja:

Vek XX Preci Grka dolaze u Grčku; početak srednjeheladskog pe-(ili ranije) rioda.

XVI Početak poznoheladskog ili mikenskog perioda.

XV Na početku velika erupcija na Teri; oko sredine veka grč-ka invazija Krita.

XIV (Na početku) razaranje Knosa (Poznominojski III A peri-od). (Kraj) početak poznoheladskog III B perioda.

XIII Akme mikenske civilizacije. Pri kraju veka razaranje Te-be, Mikene, Pila i drugih mesta.

XII Poznoheladski III C period.

VIII Homersko doba.

Izvestan broj mikenskih reči citiran je na stranicama ove knjige, pa stoga treba objasniti primenjeni sistem transkripcije. Znaci linearnog B pisma mogu se transkribovati alfabetski u skia-


du sa sistemom smišljenim u prvim danima dešifrovanja. U ovom sistemu svaki silapski znak zamenjen je konvencionalnim alfabet-skim oblikom koji približno predstavlja glas reči kako smo mi u stanju da ga rekonstruišemo. Ali kako pismo izostavlja izvestan broj glasova i prepušta ih čitaočevoj imaginaciji, često smo prinu-đeni da da jemo dve transkripcije: striktnu transkripciju znakova linearnog B pisma, koja pokazuje crtice što služe za odvajanje slo-gova (npr. a-to-ro-qo) i rekonstruisani oblik koji predstavlja izgo-vor kakav mi mislimo da je reč imala (za navedenu reč anthröqu-di). I klasične grčke reči transkribovane su ovde latinicom.

Sistem koji se°upotrebljava u linearu B zahteva određena ob-jašnjenja. Spelovanja slogova su samo aproksimativna, zato što pi-smo ne vodi računa o razlikama koje su značajne za grčki jezik. Ta-ko aspirirani oblici tenues, koji su u starogrčkom izgovarani kao te-nues, ali sa dahom, nisu beleženi posebnim znacima: k može da sto-ji umesto kh, ( umesto th,p umesto ph. Nisu beleženi ni odgovaraju-ći zvučni konsonanti, osim u slučaju d\ tako k stoji umesto g a z je, verovatno, imalo vrednost ts i dz. U transkripciji se upotrebljava slo-vo r, ali se može čitati kao r ili l. Slovo q upotrebljava se sa vredno-šću glasa qu (ili kw) i može da bude aspirata (quh), ili zvučni labio-velar (gu). Nema znaka za h. Slovo j izgovara se kao englesko kon-sonantsko y, a w se izgovara kao englesko w. Tokom dešifrovanja primećeno je da se pojavljuju po dva znaka za istu vrednost i ozna-čeni su dodavanjem broja, na primer: гаг i ra3. Ali danas znamo da svi ovakvi znaci imaju posebnu vrednost: ra2 stoji za гуа ili lya kada predstavljaju jedan slog, ra3 za rai ili lai. Na sličan način a2 stoji za ha, a3 za ai, ali oba ova znaka su fakultativna, i a se može upotreblja-vati za sve tri vrednosti. Postoje i slogo vni znaci koji sadrže polu vo-kal w: na primer, dwe, dwo, nwa\ oni se retko javljaju, jer su retke grčke reči koje ih sadrže, a w je eliminisano u klasičnom grčkom.

Transkripcija brojeva je jednostavna, ali treba podsetiti da su mikenski brojevi slični rimskim i da ne zavise od položaja. Ali ideogrami su teže razumljivi jer to nije način pisanja grčkih reči već brojni simboli dodati brojevima sa ciljem da specifikuju ono što se broji. Izgleda d a j e postojala određena sloboda u smišljanju

U V O D 29

ideograma; na primer, znaci za različite vrste lađa su, u stvari, ma-le shematske slike. Ali najveći broj ideograma bio je ustaljen već u srodnom pismu, linearu A, i to su bili jednostavno konvencio-nalni šabloni. Mi smo bili u stanju da pronađemo značenja većine ideograma, mada je jedan manji broj još uvek nejasan. Danas je internacionalno prihvaćen takav metod transkripcije da se ideo-grami predstavljaju odgovarajućim latinskim recima, koje se,, ako je potrebno, skraćuju. Stoga, ako pogledate novija izdanja naći će-te neobične oznake kao VIR, MUL, G R A , OLIV, CUR, E Q V ; ali u ovoj knjizi ove oznake su uvek protumačene i date su na engle-skom man, women, wheat, olives, chariot, horse, odnosno na na-šem jeziku kao muškarac, žena, žitarice, masline, kola, konj itd.

Poseban problem predstavljaju znaci za mere težine i zapre-mine. Posle nekoliko eksperimenata, utvrdili smo konvencionalni sistem koji se služi velikim slovima alfabeta, u nizu od L do Z. Iz raspravljanja u sedmom poglavlju (str. 153-161, v. takođe slike 42, 44 i 45) videće se jasno kako se ovi znaci upotrebljavaju.

Baveći se grčkim toponimima, srećemo se sa drugim proble-mom. U nekim slučajevima to su specifično engleski oblici i uobi-čajen izgovor, i bilo bi suviše puristički menjati nama prisna ime-na kao Athens (Atina), Corinth (Korint) ili Мусепае (Mikena). Ali čak i u slučaju kada je mesto zadržalo isto ime od bronzanog doba do naših dana, izgovor se, naravno menjao. Tako je ime ko-je je u mikenskom periodu glasilo po svoj prilici Mükänai postalo u klasično doba Mykënai (gde je y imalo vrednost i) a današnjim Grcima poznato je kao Mikine. Tako rekonstruisane mikenske re-či pisane su pre sa i nego sa y, sa à za kasnije ê, sa qu i gu za kasni-je p i b, odnosno t id, u zavisnosti od okoline, i sa vv tamo gde ka-snije ne nalazimo više nikakvog glasa. Tako nalazimo guasileus za klasično basileus, wanax za klasično апах itd.

Moderni grčki izgovor imenâ mestâ i licâ stvara dalje teško-će. Posle mnogo kolebanja, odlučio sam da prihvatim kompromi-sno rešenje sa namerom da omogućim čitaocu da dođe do nečega što bi bio tačan izgovor, jer se s razlogom drži zvaničnog izgovora. Ali moram da objasnim kako sistem funkcioniše.


Vokali i diftonzi izgovarali su se dugo ili kratko zavisno od toga da li nose ili ne nose akcenat, koji je stoga uvek označen. Vo-diči koji izostavljaju ovu neophodnu karakteristiku ostavljaju, če-sto, stranog posetioca bespomoćnim. Ali iako će stranac koji pita za Knos (Knôsos) umesto za Knosös biti smesta popravljen, valja reći da se ponekad može čuti više akcenata: Monemvâsia, Monem-vasia i Monemvasiâ. Valja, isto tako, primetiti da se u grčkom go-voru akcenat može menjati prilikom fleksije: Atina (Athens), se (u književnom jeziku) kaže Atine (Athine), ali „iz At ine" se kaže Ati-nôn (Athinôn) . Vokali a, e, i, i o izgovaraju se, manje-više, kao u italijanskom, kada su kratki, nešto slično engleskim vokalima pat, pet, pit, pot. Ou se izgovara kao italijansko u (englesko ou u уои).

Konsonanti su manje-više slični engleskim, osim u sledećim kombinacijama: dh kao th u engleskom then;ph kao englesko/, th kao englesko th u think, kh kao jače h ili škotsko ch u loch, gh je sličan zvučni glas ali ispred e i i izgovara se gotovo kao j. Inicijal-sko h se ne izgovara, tako da se opšti element u imenima mesta koji znači „sveti" Hagios izgovara otprilike Ajos. Ima, naravno, mnogo finesa koje ovde nisu pomenute i o kojima čitalac mora da se informiše u knjigama o novogrčkom.

Jedva da je potrebno reći da ova knjiga ne bi mogla biti na-pisana bez pomoći i saveta mnogih prijatelja. Ali sa zadovoljstvom pominjem imena ovih koji su pročitali i dali svoje primedbe na na-crt cele knjige ili nekih delova: dr J. T. Killen, dr C. G. Thomas, gospođica C. W. Shelmerdine i gospođa C. Murrey. Gospođa B. Black je prekucala veći deo rukopisa. Mnogi ljudi i ustanove zadu-žili su me dajući mi dozvolu da reprodukujem fotografije; potpuni spisak dat je posebno. Ali posebno moram da spomenem Hernija Henkija (Henry Hankey), koji je naslikao sliku mikenskog pisara na poslu. Svima njima izražavam svoju zahvalnost.

Nadam se da će ova knjiga biti od koristi ne samo onima ko-ji proučavaju ranu fazu grčke civilizacije već čitaocima sa opštijim interesovanjima. Želeo bih ovde posebno da pomenem svoje mno-ge grčke prijatelje i da im pružim ovaj mali prilog proučavanju nji-hove istorije u zamenu za mnoga divna putovanja u Grčku i za

U V O D 3 1

nekoliko znakova počasti, koje sam iz njihovih ruku primio. Grčki jezik ima kontinuiranu liniju razvitka od XIV veka st. e. do dana današnjeg, i od jeke grčkog.bronzanog doba lepo je opisao savre-meni pesnik P. A. Sinopulos:

Odjeknu zvon zvonâ trideset tri veka starih.

Kembridi, jun 1975.

1. Helenizacija Grčke

Ništa nije lakše, kada se govori o prošlosti, nego postavljati pi-tanja bez smisla, koja ipak izgledaju razumna. Ako postavimo pitanje: Gde su bili Englezi kada je Julije Cezar upao u Britaniju? odgovora nema; u to vreme nije bilo stanovnika Britanije koji bi se mogli iden-tifikovati sa „Englezima". Isto tako, moramo se čuvati toga da postav-ljamo ovakva pitanja: „Kada su Grci stigli u Grčku?" jer ovo pitanje pretpostavlja da su Grci postojali van Grčke. Pa ipak, ovakvo pitanje

* je često postavljano i na njega je obično davan i odgovor. U oba ova primera glavni momenat predstavlja značenje pojma

„Grci" ili „Englezi". Pod ovim terminima ja podrazumevam ljude ko-ji govore grčki ili engleski, jer bi inače, ako pod njima podrazumeva-mo jednostavno stanovnike Grčke ili Engleske, ova pitanja bila suvi-šna. Tako moje pitanje o Grcima pretpostavlja pretpostojanje grčkog jezika van Grčke, a to je hipoteza za koju nema dokaza. Grčki jezik je poznat iz dokumenata pisanih u Grčkoj počev od XIV v. st. e. pa na-dalje, a u različitim kasnijim periodima i u drugim zemljama kao re-zultat kolonizacionih kretanja; međutim, njegovo matično područje je, grubo govoreći, uvek bilo područje koje zauzima današnja grčka država, mada se, u početku, možda, nije pružalo toliko na sever kao današnja granica.

Međutim, današnje jezićko područje ne mora nužno da bude prvobitno područje. Mađarski ili turski jezik, na primer, morali su u današnja svoja područja stići iz krajeva koji su se nalazili mnogo dalje na istoku. Sve što možemo da kažemo o grčkom jeste da, kako se či-ni, nije ostavio traga van Grčke, osim tamo kuda se raširio u istorijsko doba. Ali činjenica što na karti stare Grčke postoje desetine imena


mesta, koja u grčkom ništa ne znače, navodi nas na zaključak da se ne-kada tu govorio drugi jezik, mada mi nemamo načina da saznamo ko-ji je to jezik. Imena kao što su Korinthos, Zakunthos, Athânai ( Atina), Mukànai (Mikena), Knosos (tradicionalno pisanje Knossos je netač-no), Amnisos, Tulisos, svakako potiču iz jednog ili više nepoznatih je-zika koji su se ranije govorili u Grčkoj.

Ova činjenica, tj. dokazi da je u Grčkoj u preistorijsko doba postojalo stanovništvo koje nije govorilo grčki, navela je ozbiljne na-učnike da postave pitanje: „Kada su Grci došli u Grčku?" Međutim, analogija sa dobro poznatim istorijskim slučajevima, kao što je pi-tanje: „Kada su Englezi došli na Novi Zeland?" ne sme da nam za-seni mogućnost da grčki jezik nije postojao pre ovog događaja, več da se obrazovao na grčkom terenu, upravo onako kao Što se mo-derni engleski obrazovao od anglosaksonskog koji se jako izmešao sa normanskim francuskim i nekim drugim stranim elementima. Po-stoji li bilo koji razlog zbog koga ova teorija ne bi bila prihvatljivija?

Tradicionalno shvatanje o talasima grčkih ratnika, koji su na-dirali preko Balkana da pokore Grčku, jeste staro shvatanje koje je svojim radom naročito podržavao istaknuti austrijski lingvista Paul Krečmer od kraja XIX veka. Ova teorija je najčešće zastupana u toj formi da su postojala tri takva talasa invazora, koji su obično naziva-ni jonskim, arajskim i dorskim, prema klasičnoj podeli grčkih dijale-kata. Staviše, ove invazije su se mogle arheološki datovati: Jonci bi bili oni koji su ušli u Grčku oko XX v. st. e., Ahajci oko XVI a Dor-ci oko XII. Ali ovo otkriva, istovremeno, slabu tačku teorije, jer pret-postavlja da su Dorci u XII veku još uvek govorili istim jezikom, po-red nekih manjih razlika, osam stotina godina posle gubljenja kon-takta sa svojim jonskim rođacima. Paralele upućuju na to da bi razli-ke koje se javljaju u toku tako dugog perioda morale biti daleko ve-će od onih koje se mogu zapaziti. Mada glotohronologija, koja ima za cilj da na osnovu poređenja dijalekata i srodnih jezika utvrdi vreme preistorijskih lingvističkih događaja, nije dovoljno egzaktna da bi nam omogućila da samo na osnovu ovih razloga odbacimo tradicio-nalno shvatanje, ona ipak pruža snažan protivargumenat. Da ispita-mo stoga alternativna gledišta.

H E L E N I Z A C I J A G R Č K E 37

Ova hipoteza glasi: grčki jezik nije postojao pre XX v. st. e., več je nastao u Grčkoj mešavinom indigenog stanovništva sa invazo-rima koji su govorili drugim jezikom (Chadwick, 1963). Teško je od-govoriti na pitanje koji je taj drugi jezik. Mi znamo da grčki jezik pri-pada velikoj porodici indoevropskih jezika, koja se prostire od Islan-da i Irske do severne Indije, ako ne računamo njihovu rasprostranje-nost, u relativno novije vreme, u Americi, Severnoj i Južnoj, Africi, Aziji i Australiji. Poređenjem najranije sačuvanih jezika ove porodi-ce, možemo velikim delom da rekonstruišemo preistorijski jezik ko-ji nazivamo protoindoevropskim, otprilike onako kao što bi se latin-ski jezik, da nam nije poznat, mogao rekonstruisati na osnovu itali-janskog, španskog, portugalskog i rumunskog. Neizvesno je da li su invazori Grčke govorili čistim protoindoevropskim jezikom, ali su nam bar poznate mnoge karakteristike njihova jezika, mada je teško reći do kog su tačno stepena dospeli u vreme dolaska.

Kada su ovi Protogrci, kako ću ih zvati, stigli u Grčku, pome-šali su se sa ranijim stanovnicima, koje su nasledili u potčinjavanju Grčke, i pozajmili od njih mnoge reči za nepoznate predmete; a ne-tačni izgovor grčkog ovih starinaca vodio je neprekidnim promena-ma u foneteci ovog jezika. Pozajmljene reči su posebno interesant-ne, jer obuhvataju imena mnogih biljaka i životinja, kao i termine koji ukazuju na visoki stepen civilizacije, kao što je reč za „kupati-lo" ili mnogi izrazi za različite vrste posuda. Tako se među nazivi-ma biljaka nalaze reči za dve vrste drveta, kiparis i terpentinovo dr-vo. Nijedna od ovih ne raste pod vedrim nebom u oblastima izlože-nim jakom mrazu, pa ih na Balkanu, severno od egejskog basena, nalazimo na posebno zaštićenim mestima. Stoga nije verovatno da su se Protogrci susreli sa ovim recima van ove oblasti; ali kako na-ziv za „kiparis" pokazuje karakteristična neslaganja u poznijim grč-kim dijalektima, verovatno je da se cepanje grčkog jezika na dija-lekte, bar što se ovoga tiče, odigralo u samoj Grčkoj. Ova teorija ne nailazi ni na kakve probleme na arheološkom nivou. Dolazak Pro-togrka može se datovati ne kasnije od XIX v. st. e.; sada ima izve-snih dokaza da se najveća promena dogodila na nekim mestima čak i ranije, u XXII veku, kada su mnogi gradovi bili razoreni i iznova


sagrađeni po novim planovima. Promene koje se, u arheološkom pogledu javljaju u XVI v. n. e. moraju se, nužno, dovoditi u vezu sa dolaskom novih naroda. Izgleda da je glavni efekat bio porast uti-caja Krita na Grčku.

Događaji na kraju mikenskog perioda predstavljaju problem. Grčka tradicija navodi na pomisao da se, otprilike u to vreme, nova grana grčke rase, dorska, doselila na Peloponez. Razume se, narod koji je u klasično doba zauzimao celi Peloponez, izuzev centralnog de-là, nazivao je sebe Dorcima i govorio je srodnim dijalektima. Ali po-kazalo se da je nemoguće pronaći bilo kakve nedvosmislene tragove te seobe u arheološkom smislu; a ako su došli iz severne Grčke, nisu mogli doći iz Tesalije, koja je, izgleda, sudelovala u mikenskoj civili-zaciji. Jedina oblast iz koje su mogli poći jeste severozapad, i to je u skladu sa informacijama koje su klasični Grci sačuvali o događaju. Ali je teško verovati da su krševite planine, etolske i epirske, mogle da stvore dovoljno brojno stanovništvo za kolonizaciju južne Grčke, ma koliko da je slab bio mikenski otpor. Sada smatram da možemo potra-žiti mnogo korenitije rešenje ovoga problema, ali kako to nije cilj ove knjige, predlažem da se to ostavi za dalju raspravu.

REKONSTRUKCIJA PREISTORIJE

Sada možemo da pokušamo da u glavnim crtama rekonstruiše-mo istoriju Grčke od XXII do XII v. st. e. Taj period počinje upadom, odakle, to još ne znamo, ratobornog naroda koji je posedovao konje, manje od onih koje mi danas gajimo, i karakterističnu vrstu grnčarije. Ovaj narod se naselio, možda prvo u centralnoj Grčkoj i na severu Pe-loponeza, i mešanjem sa indigenim narodima stvorio grčki jezik koji se rasprostro do ostalog delà kopnene Grčke izuzev, možda, Makedonije.

Nije jasno kada su Grci stigli na ostrva; Tukidid (1,4) govori ö kritskoj nadmoći u ovoj oblasti i zaključuje na osnovu arheologije o prisustvu Karaca (tj. naroda koje je znao kao stanovnike jugozapadne Anatolije) na ostrvima (1,8). Sve do XV v. Krit je naseljavao narod koji nije govorio grčkim jer njihov jezik imamo u pismenom obliku i,

SI. 2. Freska ribara sa Tere


mada ne možemo sasvim pouzdano da ga identifikujemo, ^nemasuin-nje da nije bio grčki (Chadwick, 1967,12-15,154-6). To je jezik gline-nih pločica i drugih natpisa na linearnom A pismu, koje je nađeno na mnogim delovima Krita i, u tragovima, egejskim ostrvima. Kričani su, svakako, bili nastanjeni i van Krita, na ostrvima Keju, Kiteri, Melu, Rodu i, pre svega, Teri (Santorini).

Minojski period na ostrvima poznajemo uglavnom sa Tere, za-hvaljujući obimnim arheološkim iskopavanjima koja su nedavno izvr-šili Grci kod Akrotirija, pod rukovodstvom pokojnog profesora S. Marinatosa. U momentu pisanja ove knjige otkriven je samo južni špic nečega što bi moglo biti veliki grad; čak i to je otkrilo velike komplek-se zgrada, ulica i trgova, sa zidovima visokim sedam ili osam metara. Mada nijedna građevina koliko je ispitana, nema tipičan plan minoj-ske palate, koja nam je sada dobro poznata sa Krita, izvanredni zidar-ski radovi i veličanstveno zidno slikarstvo (v. si. 2) dokazuju da ima-mo posla sa nečim većim no što su privatne kuće. Najzad, ova oblast mora da je bila naseljena važnim zvaničnicima, i više liči na Kremalj-ski kompleks nego na Bakingamsku palatu.

Oko XVI v. minojski uticaj na kopno postao je vrlo izražen. Ne izgleda verovatno da je u pitanju vojno osvajanje. Stanovnici kopna koji se u ovo vreme već mogu nazvati Grcima bili su uvek ratoborni, zaintresovani za oružje i lov, dok su Minojci živeli u otvorenim palata-ma, na mestima koja nisu pružala prirodnu zaštitu. Izgleda da je celo-kupna prefinjena civilizacija u umetnostima i zanatima na kopnu po-zajmljena sa Krita. Najpoznatiji minojski sport, čije su predstave saču-vane na freskama i mnogim drugim umetničkim delima, u vezi je s bi-kovima (v. si. 3). Ali nema ničega što bi ukazivalo na bilo kakvu slič-nost sa corrida de toros, jer nijedan učesnik nema oružja. Kao što je profesor Denis Peidž naglasio, tradicionalno shvatanje ovog sporta mora da je pogrešno. Fizički je nemoguće čak i za veoma istreniranog atletu, da načini skok preko glave preko leđa bika u napadu, a još manje da ga prihvati drugi izvođač koji stoji iza bika. Razlog za ovakvo prikazane pozicije leži u tome što umetnik nije umeo da prikaže per-spektivu. Mora biti da se, za izvođača, sport sastojao u tome da izazo-ve bika da ga napadne i onda, u kritičnom momentu, da odskoči viso-


SI. 3. Igre s bikovima na vazi nađenoj u Hagiji Trijadi

ko u vazduh, puštajući bika da protrči ispod i skupljajući noge tako da ga ne dodiruje, jer bi dodir, sa predmetom koji se kreće 50 km. na sat verovatno bio katastrofalan. Nešto slično se danas radi u južnoj Fran-cuskoj. Mora da je to bio uzbudljiv sport sa ozbiljnim rizikom za izvo-đača, ali potvrđuje utisak o Minojcima kao civilizovanom narodu, koji je sposoban za samokontrolu, mada mu nije nedostajalo hrabrosti. Ni-je čudo što je poznija grčka tradicija na ove igre gledala kao na neku vrstu krvave žrtve. Narod koji je pojmu „čovek tuđeg jezika" dao zna-čenje „varvarski" ne bi dopustio Krićanima da imaju časni sport.

Sada i na kopnu nalazimo kritsku umetnost i zanatstvo, pa sto-ga, bez sumnje, i kritske umetnike i zanatlije. To je period, mislim, u koji pada usvajanje pisma, opet minojskog, kao sredstva za knjigovod-

42 M ! K E N S KI S V E T

stvo. Dok se upravlja malom državom, moguće je ostvariti odgovara-juću kontrolu bez pisanih dokumenata. Ali kako površina pod kontro-lom raste, potreba za određenim knjigovodstvenim sistemom postaje imperativna. Vrlo je verovatno da su u ovo vreme na kopnu desilo sle-deće (v. g. 5.): male države kojima su upravljali lokalni vladari spaja-le su se, mirnim putem ili nametnutom zajednicom, dok kraljevstvima, koja su od tih državica postajala, nije zatrebala armija činovnika da njima upravlja i da upravlja njihovom proizvodnjom, i dok nije nasta-la potreba za knjigovodstvom. Minojci su, mnogo pre toga, izumeli knjigovodstveni sistem i upotrebljavali su svoje pismo i za beleženje posveta u svetilištima. Grci su od njih pozajmili sistem pisanja, prila-gođavajući ga svom sopstvenom jeziku i poboljšavajući knjigovodstvo. Oni su uveli jednu sasvim jednostavnu reformu: počeli su da svaku stavku upisuju posebno i, u skladu sa tim, pravili su tablice „ро meri", tako da su dimenzije, po pravilu, odgovarale tekstu koji se na njih upi-sivao. U ovo vreme uočljiv je znatan priliv bogatstva i mikenska pri-vreda doživela je bum, kako kažu moderni ekonomisti. Kasnije ćemo ispitati ekonomsku podlogu ovog skokovitog napretka.

Ali nije sve bilo dobro u mikenskom svetu. Tokom XVI v. sna-žan zemljotres prouzrokovao je ogromne štete na Teri i, po svemu su-deći istovremeno i na Kritu, jer izgleda da je isti događaj zaheležen u arheološkim slojevima u Knosu, Fajstu i drugim kritskim gradovima. Južna ivica Egejske oblasti posebno je izložena zemljotresima, što je sada lakše shvatiti kada su potvrđena i nova gledišta o pokretima Zemljine površine. Izgleda da Grčka i Egeja stoje na sasvim maloj „ploči" koju na južnoj ivici potiskuje golema afrička ploča u svom kre-tanju ka severu. Rezultat je dubok prošek na morskom dnu južno od Krita i česti zemljotresi oko ivica egejske ploče. Slučaj u XVI v., koji je došao posle onog od pre otprilike jednog veka, bio je, izgleda, po-sebno strašan. Pa ipak, čim je to prošlo, Minojci su odmah obnovili svoje gradove i život se nastavio kao i pre; štaviše, ima znakova sna-žnijeg razvoja i napretka u sledećem periodu.

Kratko vreme zatim, oko 1500. prema profesoru Marinatosu, novi zemljotres, koji nije bio tako snažan kao prethodni, potresao je Teru. Ali mora da ga je pratio opasniji događaj: vulkanska erupcija,


jer Tera je tada bila poveliko ostrvo, oko 16 кш. u prečniku, otprili-ke ovalnog oblika, čiji se teren peo prema visokoj kupastoj planini u sredini. Mora da je do tada uspavani vulkan počeo da daje znake ži-vota, jer su elegantne građevine bile napuštene i možemo da nagađa-mo da su se njeni stanovnici povukli na bezbedniji Krit. Naravno, sa-mo je viša klasa mogla da ode; obični ljudi su ostali gde su i počeli su da raskrčuju ruševine, pa su tako mogli da zauzmu neoštećene delo-ve starih građevina.

Kratko vreme zatim, vreme koje pre treba meriti mesecima ne-go godinama, očekivana katastrofa se dogodila. Vulkan je ozbiljno počeo da izbacuje lavu i grad je pokriven debelim slojem pepela, iz koga su ga sada vaskrsli arheolozi. Kako se erupcija nastavljala, njena snaga je rasla dok se masivna planina nije pretvorila u šuplju ljusku, iz koje su izbačene sve istopljene stene; dok u završnom činu nije eks-plodirala cela planina i more prodrlo unutra. Sve što je ostalo do da-nas jeste isečak oblika polumeseca na istoku i jedno mnogo manje ostrvo koje je nekada bilo deo zapadne obale (v. si. 4). Eksplozija vul-kana je redak događaj, ali erupcija na Teri ima, izgleda, potpunu pa-ralelu u erupciji vulkana Krakatau u moreuzu između Jave i Sumatre 1883. godine. Ipak, postoji jedna značajna razlika: količina iščezlog materijala sa ostrva, a samim tim i snaga erupcije, bila je u slučaju Te-re najmanje četiri a možda i deset puta veća. Za druge paralele mora-li bismo se vratiti u geološko doba, kada je, na primer, ostrvo Ishija eksplodiralo na sličan način.

Ovaj naučno dokazani događaj dao je maha mnogim kontro-verzijama. Navođena veza sa Platonovom čudnom pričom o potonu-loj zemlji, koja se zvala Atlantida, lako se može odbaciti, jer Platonov izveštaj, ako se odnosi na Teru, sadrži tri krupne greške (veličina, vre-me i položaj), da ne spominjemo one manje; a ako ta priča predstav-lja daleko sećanje na ovaj događaj, suviše je iskrivljena da bi mogla da nam bude od bilo kakve pomoći u traženju istine, ali može da bude za-bavna za one koji uživaju u igrama pogađanja.

Važniji argument tiče se efekta koje je eksplozija drugde mogla imati. Možemo biti sigurni d a j e buka bila neverovatno snažna i alar-mantna; zvuk erupcije Krakataua čuo se u Australiji i mora da je cela


H E L E N 1 Z A C 1 J A G R Č K E 45

Egeja, na osnovu užasnog zvuka, shvatila sudbinu Tere. Oblak pepe-la, koji je vulkan izbacio, svakako je zamračio nebo kilometrima una-okolo. Ali na moru se bez sumnje desilo ono što je najteže zamisliti. Kada je spoljnji zid planine pukao na dva delà i more prodrlo unutra, stvorila se ogromna snaga plime i talas, poznat pod japanskim termi-nom cunami „stravični talas", prošao je ćelom Egejom. Jasni trag tog talasa postoji na ostrvu Anafi, 27 km. na istok u obliku naslaga plav-ca, visokih do 250 metara. Plavac je raznesen i drugde, na primer do mesta Nihorija na južnom Peloponezu, ali, mada se može utvrditi da pripada sloju iz ovog doba, jasno je da je tamo namerno prenošen, jer se nalazi suviše visoko i daleko od mora da ga je talas mogao doneti. U stvari, istraživanje šteta koje je talas načinio nije odgovorilo očeki-vanjima. Cunami koji je izazvao Krakatau naneo je štete i prouzroko-vao ljudske gubitke čak na Havajima; kako se moglo desiti da Tera ne prouzrokuje daleko veće zlo u susednim vodama Egeje?

Mnoga priobalna naselja su bila poplavljena, ali je veoma teško naći arheološke tragove. Staviše, ponašanje talasa na moru je vrlo slo-ženo. Neposredni rezultat u susedstvu vulkana mogao je biti neznat-no snižavanje nivoa mora na većoj površini, toliko neznatno da bro-dovi koji su plovili blizu Krakataua nisu saopštili ništa o nenormalnim talasima. Da je minojska flota bila na moru, verovatno bi prošla bez većih šteta. Ali tamo gde se talas sreo sa plitkom vodom mogao je da naraste do ogromne visine; talas koji je stvorio Krakatau dostigao je, mestimično, visinu veću od 30 metara. Ali nije moralo biti tako na svim obalama, jer tamo gde je voda uz obalu bila duboka, talas se od-bijao natrag i tako se njegova energija postepeno rasipala. Stoga ne moramo da pretpostavimo da je naselje, kao na primer Gurnija, koje leži na niskom brežuljku, nekoliko stotina metara od obale, na sever-noj obali Krita, moralo neizbežno biti poplavljeno. Možda će više do-kaza izaći na svetlost kada arheolozi budu počeli da ih traže.

Ali čak i bez neposrednih arheoloških dokaza, jedna se posle-dica svakako može predvideti. Lađe na jnoru , u duhokoj vod^mogle su proći b e i štete; ali snaga talasa morala je, svakako, dići svaku la-đu koja se nalazila blizu obale ili u luci, pa čak i ako je bila izvučena na obalu, nosila ju je, verovatno, prema kopnu i razbila u parampar-


Čad. Ako se minojska flota nalazila u nekom pristaništu na severnoj obali Krita, morala je biti uništena jednim udarcem; isti udarac je, ve-rovatno, pao na brodovlje po egejskim lukama. Samo na južnoj oba-li Krita posledice su donele manje pustoši. Ima razloga za pretpostav-ku da je veći deo minojske flote bio izbačen iz stroja, a uvek se uzi-malo da je to bila ona snaga koja je Krit tako dugo činila nepovredi-vim a njegove stanovnike gospodarima Egeje. Možda su i vladari grč-kih država, okrenutih prema Egejskom moru, pretrpeli slične nesre-će, ali njihove pomorske snage bile su mnogo manje i brodovlje na zapadnoj obali Grčke, ili u Korintskom zalivu, svakako je prošlo bez šteta. Otuda su Grci mogli, čim su se oporavili od prvih gubitaka, da izgrade nove lađe, i možda su osetili potrebu da to učine u cilju od-brane, čim se slomila minojska prevlast na moru. Izgleda da otprilike u ovo doba počinje period građenja utvrđenja u Grčkoj, mada je ve-ćina naselja ostajala neutvrđena. Ako su Minojci manje bili u stanju da ponovo izgrade svoju flotu, to bi moglo da objasni zašto je grčka invazija Krita bila moguća, ali tek onda kada su Grci stigli da sagra-de nove lađe i da organizuju zajednički poduhvat, neophodan da se postigne uspešna invazija.

Treću posledicu je teško utvrditi, ali ona je mogla imati razor-no dejstvo u najvećoj meri. Izbačeni vulkanski pepeo mogao se dići visoko u atmosferu, da bi poput kiše padao na oblasti u pravcu kre-tanja vetra. Rad dvojice američkih geologa, D. Ninkovića i B. S. Hi-zena (B. C. Heezena, 1965), pokazao je da na morskom dnu oko Te-re postoji nanos pepela i njegova relativna debljina u različitim prav-cima pokazuje da je vetar bio severozapadni. Stoga je vetar nosio pepeo prema centralnom i istočnom Kritu i Dodekanezu. Teško je reći kolika je bila debljina nanosa na Kritu; postojanje tog pepela, u mikroskopskim količinama, potvrđeno je u mestu Mirtos, više od 80 nautičkih milja (146 km) dalje, na južnoj obali Krita, i na vetrovitoj strani planine Dikte. Ako je pepeo bio debljine 10 cm, kao što se po-mišlja, posledice su mogle da budu razorne za biljni svet, jer pepeo u malim količinama može da deluje kao đubrivo, ali veće količine svakako uništavaju svaku vegetaciju. Aktivnost vetra i kiše tokom vremena svakako rastura sloj pepela i zemlja ponovo postaje plod-


na; to se desilo vrlo brzo na Krakatau, ali to je, bez sumnje, stoga što Krakatau leži u tropskom kišnom pojasu. Tako je, možda, postojao jedan period kada je istočni Krit bio neplodan, ali nijedan arheolo-ški podatak ne ukazuje na to; palate su cvetale i dalje, po svemu su-deći, bez prekida.

Sledeći veliki događaj još uvek predstavlja tajnu. Erupcija na Teri datovana je, izgleda, pouzdano na kraj poznog minojskog I A perioda, oko 1500. godine st. e. Na kraju I B perioda, verovatno oko 1450, velika katastrofa porušila je kritske palate. Po ćelom Kritu, mo-žda izuzimajući Knos, minojske građevine nestale su u požaru. Sada smo u velikom iskušenju da suzimo hronologiju, tako da se rušenje minojskog Krita može neposredno dovesti u vezu sa posledicama erupcije na Teri. Ali iako je teško izračunati vremenski interval, ipak je razmak, izgleda, suviše veliki da bismo ove događaje mogli dovesti u vezu. Povrh toga, kako je vulkan mogao da izazove požare na dalji-ni od 160 km? Čak strahoviti vazdušni talas teško da je mogao da is-prevrće sve lampe na toj daljini. Počinje da nam se čini kao da je po-sledica događaja na Teri bila slabljenje minojske moći do te mere da su Grci sa kopna ocenili da mogu, kao i generacija posle njih, sasvim bezbedno da napadnu Krit i unište sve centre minojske moći, osim Knosa, gde su se sami smestili u raskošnoj okolini, izmenivši neke de-love palate u skladu sa sopstvenim ukusom.

Jedan od rezultata grčkog poduhvata na Kritu bilo je, svaka-ko, pojačano kretanje kritskih trgovaca prema kopnu i, kasnije će-mo videti, svedočanstva koja nagoveštavaju njihovo prisustvo u po-tonjem periodu. Krit je jedno vreme imao strogo centralizovanu vladu, ali je i to trajalo samo kratko vreme, jer je razaranje Knosa bilo samo odloženo, ali ne i izbegnuto. Golema palata Knosa bila je zapaljena, opet iz neobjašnjivih razloga, u vreme koje je bilo pred-met mnogih rasprava, ali verovatno u prvoj polovini XIV v. i nika-da više nije postala sedište velike moći. To, razume se, ne znači da u Knosu nije više nikada bilo kralja; ali ako ga je bilo, on je sagra-dio palatu na drugom, do sada neotkrivenom mestu; to je mogao bi-ti samo mali princ, nesposoban da nametne svoju volju drugim krit-skim vladarima.


U ovom periodu pažnju moramo preneti na kopno. Cela ju-žna Grčka, bar do Bojotije na severu, a po svoj prilici uključujući i Tesaliju, bila je domovina naprednog grčkog društva, koje naziva-mo mikenskim po Mikeni (v. si. 5), prvom i najvažnijem mestu ko-je je potpuno otkopano. Zemlja je, izgleda, bila podeljenja na male države koje su, u nekim slučajevima, bile veće nego gradovi-države u klasično doba. Znamo za palate u Tebi, Atini, Mikeni, Tirintu i Pilu, ali ih je, svakako, bilo i drugde, na primer u Sparti, Elidi ili u korintskoj oblasti. Samo tamo gde su sačuvani arhivi glinenih ploči-ca možemo se nadati da ćemo omeđiti područja koja su ove palate imale pod kontrolom, a to u ovom momentu znači Pil, jer iz Mike-ne i Tebe ima premalo tablica koje bi omogućile nastavak ovog po-sla. Ali veličina pilskog kraljevstva može se odrediti sa razložnom sigurnošću, a isto tako se može pretpostaviti da su druga kraljevstva zauzimala slične, geografski određene oblasti. Bilo bi iznenađujuće da se ćelom Lakonijom nije upravljalo iz palate koja se nalazila bli-zu Sparte. Mogle su postojati i dve palate blizu jedna drugoj, kao Mikena i Tirint (na razdaljini od 15 km), ali je, iz strateških razlo-ga, nemoguće da je argivska ravnica bila između njih podeljena: Ti-rint mora da je bio zavisan od Mikene.

Mikenska Grčka dostigla je, izgleda, svoj zenit početkom XIII veka. U tom veku razoreno je naselje u Troji, arheolozima po-znato kao Troja VII A, očigledno neprijateljskom akcijom, mada ne postoji arheološko svedočanstvo da su razarači bili mikenski Grci. Sredinom veka došlo je do prekretnice, i ponovo se srećemo sa poznatom pričom o spaljenim naseljima i napuštenim gradovi-ma. Cela Grčka nalazila se u previranju, veličanstvene palate su jedna za drugom iščezavale u požarima i, mada se život nastavljao, stepen civilizacije je otada postajao znatno niži. Više veštine, kao što su građenje u kamenu i pisanje, presahnule su, i život se vratio poljoprivrednoj osnovi.

Kada bismo mogli tačno da utvrdimo vreme ovih razaranja, slika bi nesumnjivo bila instruktivna. Ali arheološko datovanje ne može biti dovoljno precizno, a ni moderni naučni metodi, kao radio-aktivni ugljenik, ne mogu da pruže željeni stepen preciznosti. U ne-

Sl. 5. Mikena, tvrđava


kim mestima je, izgleda, bilo dva ili čak tri razaranja; u Mikeni su kuc'e van zidina spaljene mnogo pre onih unutar bedema, i tu je, izgleda, postojao izvestan vremenski razmak pre konačnog uništenja. U Tebi su, takođe, jasno vidljiva dva razaranja za kratko vreme; ali opšta slika ne dopušta precizne dedukcije. Sve što možemo sa si-gurnošću da kažemo jeste d a j e mikensko kraljevstvo, sa svojim broj-nim naprednim stanovništvom, došlo svome kraju, i u sledećem veku Grčka je bila retko naseljena, a preživeli su za naseljavanje tražili mesta manje izložena piratskim upadima s mora.

2. Dokumentarni podaci

Skica istorijskog pregleda, data u prethodnom poglavlju, za-sniva se na arheološkim podacima koji predstavljaju rezultate zajed-ničkih napora naučnika mnogih narodnosti tokom stogodišnjeg peri-oda. Ali otkako je Majki Ventris 1952. godine dešifrovao linearno B pismo, dobili smo i druga sredstva pomoću kojih možemo da ispitu-jemo mikensku Grčku. Glavni cilj ove knjige jeste da pokaže šta mo-gu da nam kažu tablice, povezane sa drugim izvorima, i kako su ti re-zultati dobijeni.

Pisanih dokumenata mikenske Grčke ima relativno malo. Ve-ći broj tablica nađen je samo u Knosu i Pilu; mali broj, do sada, dola-zi iz Mikene i Tebe; a Tirint nam je samo pokazao da ih je i tu bilo. Stoga su naša obaveštenja veoma fragmentarna i u izvesnim slučaje-vima bilo bi nesigurno izvoditi opšte zaključke na osnovu njih; homo-genost mikenske kulture je tako izrazita da bi bilo čudno da je situa-cija u drugim delovima Grčke bila drugačija.

Teško je precizno navesti broj tablica, jer se velika većina sa-stoji od najmanje dva fragmenta, a mnoge i od više komada. Ako je-dan mali fragment smatramo tablicom, to nas može odvesti na stran-puticu, pa ipak i taj odlomak, možda, pripada nekom inače nepozna-tom dokumentu. Pouzdanije je reći da, u zaokruženom broju, ima oko 3000 tablica u Knosu i možda 1200 u Pilu; ali kako je veličina tablica u Pilu u prošeku veća, one su praktično naš najveći izvor obaveštenja.

Ono što ove šture komadiće ilovače čini tako dragocenim (v. si. 6) jeste činjenica da oni predstavljaju potpuno nov izvor neospor-nih obaveštenja o najstarijoj grčkoj civilizaciji, koja nam je inače po-znata samo iz arheoloških izvora i iz maglovite tradicije klasičnog pe-

D O K U M E N T A R N I P O D A C I 53

rioda. Za žaljenje je što nam one ne kazuju ništa o istoriji ili misli lju-di koji su ih pisali; ali je prosto iznenađujuće otkriće koliko se puno zaključaka može izvesti na osnovu njih. Ako Mikenjani i nisu smatra-li neophodnim da sačuvaju svoju istoriju ili svoju diplomatsku prepi-sku, bar su nam ostavili podatke o administraciji svojih kraljevstava i o funkcionisanju nekih grana privrede.

Pored tablica, imamo i natpise na linearnom B pismu na vaza-ma iz većeg broja mesta, i mnogi se još uvek pronalaze. Pojedinačni znaci, obično urezani na završenu vazu, često se javljaju i mogu se, uopšte uzev, smatrati oznakama onoga ko ih je pravio. Mnogi od ovih znakova spadaju u fond znakova lineara B, ali to su gotovo uvek isti jednostavni znaci od nekoliko poteza, i stoga ih je mogao slučajno ko-pirati čovek koji nije znao kako se to inače čita i piše. Stoga ne može-mo pouzdano govoriti o natpisu dok nemamo sekvencu od najmanje tri uzastopna znaka.

U ovom smislu javljaju se natpisi na mikenskim vazama, koje su, po pravilu, služile kao posude za smeštaj zaliha; oni su ispisani pre pečenja, i nisu mogli biti dopisani pošto je posuda izrađena. Daleko veći broj takvih natpisa, ukoliko su potpuni, sastoji se od jedne reči; i kada se ta reč može identifikovati, izgleda d a j e to uvek lično ime. Ali ima jedna relativno mala grupa vaza sa dužim natpisima; mnoge od njih potiču sa malih područja, ukoliko su iskopane u tebanskoj palati iz mikenskog perioda (v. si. 1)1 One, po pravilu, sadrže formulu od tri reči, i zbog rasporeda reči oko posude nije uvek lako reći gde natpis počinje. Izgleda, međutim, da j e shema dosledno ovakva: antroponim, toponim i drugi antroponim u genetivu. Toponim se javlja kao takav ili kao izvedeni pridev; u jednom slučaju zamenjen je pridevom „kraljevski". Zanimljiva je činjenica, međutim, da su četiri toponima, nađena na natpisima sa kopna, poznata sa knoskih tablica kao imena

SI. 6. Tablice iz Knosa (a) Ra 1548: tri mača; (b) Sc 230: bojna kola, par konja i tunika za Opilimnija; (c) K 875 spisak posuda bez drški; (d) Gg 701: ćupovi s medom; (e) Z 693: laneno platno i bronza; (f) Od 690: vuna.


kritskih gradova. Na Kritu još nije nađena posuda sa dužim natpisom. Ali se čini da su neke od ovih posuda iz Tebe načinjene, verovatno na Kritu (v. str. 103); tako je, izgleda, praksa da se na posudama za izvoz označi mesto porekla bila kritski običaj. Svrha ovih natpisa bila je, po svoj prilici, da igraju ulogu etikete ili zaštitnog znaka koji garantuje poreklo tečnosti u samim posudama. Budući arheolozi, kada budu is-traživali posude od stakla iz XX v. u Britaniji, sastavice nesumljivo ve-like kataloge naših zaštitnih znakova.

SI. 7. Ćupovi sa natpisima iz Tebe, sa drškama u vidu uzengije

Tablice su pravljene od obične gline, katkada su oblikovane oko armature od slame, slama je, naravno, propala, ali se jasno mogu videti rupice gde se nalazila kada je tablica polomljena. Ispisivane su stiluspm oštrim kao igla, možda trnom montiranim na neku vrstu držalje, a zatim su ostavljene da se suše. Posle nekoliko sati, najviše posle jednog dana,

SI. 8. Palata u Ano Englijanos; napred s leve strane arhiv

glina bi postajala suviše suva da bi se nešto moglo dodavati ili brisati. Za-to se greške, otkrivene kasnije, nisu mogle ispravljati. Katkada se može videti da je neki znak dodat kada je glina već bila počela da se suši. Za razliku od glinenih pločica iz Asirije, ove u Grčkoj nikada nisu bile na-merno pečene, i odavno bi se raspale da građevine u kojima su čuvane nisu slučajno uništene vatrom. Vatra je, ironijom, sačuvala tablice, pošto ih je ispekla prilično neujednačeno, tako da su ostale šarene.

Ispisane tablice naslagane su u korpe, možda i u drvene kutije, jer su zajedno sa pločicama nađene i šarke, i po svoj prilici naslagane po po-licama duž zidova kancelarije. Korpe su se mogle identifikovati pomoću etiketa, malih grudvi od vlažne gline utisnutih spolja na korpe; neke od njih su sačuvane i mogu se prepoznati po otisku prepleta pruća na zad-njoj strani (v. s i 10). Natpisi na etiketama bili su obično kratki i jasni.

SI. 9. Rekonstrukcija arhivske odaje u Pilu sa predstavom pisara kako radi

Etiketa na korpi u kojoj se nalazila grupa pločica iz Pila koja se odnosi-la na oružje (Sh) imala je samo jednu reč „oklopi" (Wa 1148).

Slika br. 9 predstavlja pokušaj rekonstukcije prizora iz arhivske odaje u Pilu dok se ta odaja upotrebljavala. Za nju sam veoma zahva-lan poštovanom Henriju Henkiju, koji je bio ljubazan da naslika sli-ku prema pismu koje sam mu napisao. Pisar sedi na stolici (thrànus na pločicama) u aneksu; kroz vrata u pozadini možemo da vidimo skroz u glavnu arhivsku odaju, gde je nađena većina tablica. Ispisane tablice uredno se slažu u etiketirane korpe; neke stoje i suše se pre no što će biti odložene.

Tablicu na kojoj radi, pisar drži u levoj ruci; često se može vi-deti otisak prstiju na poleđini gde je pisar držao tablicu, a velike tabli-ce ponekad imaju ulegnuća koja odgovaraju položaju palca i prstiju.


Pored njega stoji činovnik koji se vratio sa inspekcije i diktira detalje koje želi da budu zabeleženi; on je doneo raboš da se seti tačnih bro-jeva - proizvoljni dodatak, ali je sigurno da je bilo potrebno neko pri-vremeno sredstvo za podsećanje da bi činovnik bio siguran da su cifre tačne. Na prednjem delu slike mali dečak mesi i sprema glinu da na-pravi sledeću tablicu za pisara.

Lako se mogu zamisliti posledice požara u ovakvoj jednoj oda-ji. U korpama ili kutijama u kojima su se nalazile tablice bio je nesa-goriv materijal i, ako smo u pravu sa našom rekonstrukcijom drevnih polica, one su morale goreti kao slama; u svakom slučaju, zidovi su

SI. 10. Etiketa od ilovače iz Pila sa otiskom prepleta pruća na zadnjoj strani

imali drvene grede. Tako su, sa uništenjem polica, delovi tablica bili rastureni svuda po podu (v. s i 11). Katkada su komadi nalaženi jedni pored drugih i restauratori grnčarije spojili su ih i zalepiii kako treba; u drugim slučajevima bilo je potrebno mnogo strpljivog istraživanja i inspiracije u nagađanju da bi se videlo koji komadi idu zajedno. Na ža-lost, za vreme Evansovog pionirskog iskopavanja u Knosu nije se smatralo neophodnim da se precizno beleži položaj svakog komada i u dnevnicima sa iskopavanja označeno je samo opšte mesto, a za mno-ge manje komade nemamo čak ni to obaveštenje.

Zadatak izdavača ovih dokumenata bio bi umnogome pojed-nostavljen da su vođene detaljnije i preciznije beleške. Umesto toga, moje kolege i ja morali smo da se suočimo sa ogromnim brojem ras-turenih kockica za slaganje; ili, tačnije, to je ličilo na slaganje mnogih malih rasturenih kockica istovremeno, a da je čovek pri tom bio sve-stan da mnogi komadi nedostaju. Ovo je lepa prilika da odam pri-


SI. 11. Knoska tablica (De 5032) rekonstruisana od fragmenata

znanje ljudima koji su uradili najveći deo ovog posla. Prvo sam se udružio sa Džonom Kilenom (John T. Killen), koji je u Kembridž do-šao iz Dablina i ostao tu da pravi karijeru univerzitetskog predavača; zatim sa Belgijancem Zanom-Pjerom Olivijeom, koji je pokazao ne samo redak talenat za mikensku epigrafiku već i toliku revnost da ga je bilo nemoguće sprečiti da radi četrnaest sati na dan; i preko njega smo se, najzad, udružili sa drugim Belgijancem Lujem Godarom, koji sada predaje u Italiji. Svi oni, a isto tako i drugi, dali su značajan pri-log ovom zajedničkom radu, i bilo je zadovoljstvo voditi tako briljan-tan internacionalni tim. Rezultat njihovog dugogodišnjeg mučnog po-sla u Muzeju u Iraklionu jeste da su knoske tablice sada mnogo pot-punije no što ih je Evans ostavio. Čak i tako, zadatak nije završen i možda nikada neće ni biti; ali sada smo dostigli onu tačku kada zakon smanjenih rezultata deluje tako snažno da je neizvesno bi li se mnogo veći trud uopšte isplatio. Katkada, čak i kada se ne može naći spojni deo dva fragmenta, moguće je dokazati da ta dva fragmenta pripada-ju istoj tabici i čak pogoditi šta se nalazilo na delu koji nedostaje.


Pilske tablice bile su mnogo bolje interpretirane, i njihov prvi izdavač, prof. Emet L. Benet Mlađi sa Instituta za istraživanja u hu-manističkim naukama u Medisonu, Viskonsin, SAD, radio je u tesnoj saradnji sa Karlom Blegenom, koji ih je iskopavao, i njegovim timom. Prvo izdanje iz 1951. godine predstavljalo je osnovni korak ka dešifro-vanju pisma jer je utvrdilo, sa jedva kojom greškom, pilski fond zna-kova. Benetova sledeča izdanja dodala su nove tekstove i poboljšala čitanje starijih; ali prvobitni posao bio je tako dobro urađen da je tu bilo potrebno samo malo ispravki. Benet je isto tako dao veliki dopri-nos radu na knoskim tablicama, i njegov pionirski rad je 1950. dao pr-vu zadovoljavajuću klasifikaciju tih tekstova.

Drugi osnovni zadatak epigrafičara jeste: rekonstruisati ne sa-mo pojedine tablice već i grupe kojima one pripadaju. Tablice koje bi se sručile sa visoke police rasturile bi se svuda po podu čak i da ih ni-ko nije dirao pre nego što su arheolozi stigli do njih. U praksi je ova-kva poželjna situacija retka, i faktor čovek - pre oni koji su bili zain-teresovani za kamen kao građevinski materijal nego lovci na zakopa-no blago - ili čak životinje koje žive u rupama - da ne spominjemo si-le prirode - doprinele su da se izbriše sećanje. To je, delimično, raz-log zbog kojeg još uvek postoje mnoge kontroverzije oko datovanja knoskih tablica.

Klasifikaciju tablica po serijama izvršio je Benet izučavajući ideograme, i ova klasifikacija prethodila je dešifrovanju (v. si. 12). Tablice koje su popisivale, recimo, muškarce i žene lako su se mogle razlikovati od onih koje su popisivale ovce, odeću ili kola. Posle de-šifrovanja, ukazala se potreba za daljim usavršavanjem klasifikacije, jer nam je potrebno da znamo, ako je moguće, stvarna dosijea u ko-ja su tablice bile poredane, jer potpuni sadržaj jednog dosijea može se smatrati jedinstvenim dokumentom. Stoga sam predložio termin set kao potklasu serija; on označava grupu tablica za koje su njihovi autori smatrali da ih treba čuvati zajedno i čitati kao jedinstveni do-kument. Kako ovo predstavlja prodor do mišljenja ljudi koji su umr-li pre dvadeset dva veka, onda je to pre ideal nego praktični cilj. Ali radeći na tome, postigli smo značajan napredak, i ovi setovi pružaju koristan uvid u način na koji su mikenski činovnici radili.


U malom broju slučajeva arheološka beleška sačuvala nam je, stvarno, ne samo podgrupu nego i poredak kojim su tablice bile složene. Najbolji primer pokazuje fotografija reprodukovana na si. 13. Fotogra-fiju je načinio Evans tokom svojih iskopavanja kod Knosa, i pokazuje Pp seriju tablica kao stvarno neotkrivenu. Tablica na dnu slike je zbirni do-kument koji je često uključen u set, kao što je to ovde slučaj, i jednostav-no beleži zbir svih drugih. Na osnovu njegovog položaja ne možemo da zaključimo da li je bio na prvom ili na poslednjem mestu, ali je mnogo verovatnije da se nalazio na početku grupe, tako da je prvobitni red či-tanja bio odozdo nagore. Ovakvi detalji nisu samo pedantski je, kada na-đemo toponime popisane u takvim setovima, kao što su na primer u Pp serijama, taj red može biti ključ za njihovu geografsku lokaciju.

СјТТВДЈ!ШР w

SI. 12. Knoske tablice: (a) A g 88: muškarac, tena, dve devojke idečak; (b) Db 1227:50 ovnova i 50 ovaca; (c) Ld 587: različite vrste tkanina; (d) Sc 103: konj, kola i tunika

SI. 13, Knoske Pp serije tablica onako kako su nađene

Ispitivanje rukopisa pomoglo je u velikoj meri da se tablice ras-porede u tačne grupe. Kao što se rukopisi i danas razlikuju, tako su i mikenski pisari imali karakteristične rukopise. Način na koji su pisali neke zajedničke elemente znakova dopušta nam da rukopise klasifi-


kujemo. Na primer, okrenuto V čini osnovu nekoliko znakova, i pisa-ri se mogu grupisati prema tome da li su bočne strane pisali pravo ili su im konveksne. Pažljivim ispitivanjem grebena koji pravi stilus pri-tiskom na glinu možemo da kažemo kojim su redom pravljeni potezi koji se ukrštaju. Poprečni element koji se javlja u izvesnom broju znakova (na primer ka, v. si. 14) može se napisati vertikalnim pote-

ft ћ /il A © @ ф В Ш \% U b k k

е ti ka ja ra

SI. 14. Varijantni oblici znakova koje su upotrebljavali razni pisari

zom koji preseca horizontalni, i obratno, ili potezi čak mogu biti luč-ni. Isto toliko govore u ovom smislu: način na koji su raspoređeni po-tezi koji idu jedni za drugim, da li su sastavljeni ili nisu; položaj i ob-lik manjih elemenata; udvajanje linija. Pomoću ovih elemenata Benet (1958) i Olivije (1967) su uspeli da pouzdano identifikuju veliki broj plodnijih pisara u Knosu i Pilu.

Po pravilu, sve tablice u jednoj grupi pisao je isti pisar, mada postoje i izuzeci; ima i slučajeva da su dva pisara pisala istu tablicu kao da su određeni činovnici naređivali da se doda njihov skup informaci-ja (npr. PY Ed 411). Broj različitih rukopisa u svakom mestu je veli-ki, ima ih oko sedamdeset u Knosu, najmanje četrdeset u Pilu. To zna-či da pisari nisu bili profesionalci, kao na Bliskom istoku, već pismeni činovnici koji su mogli da ispisuju tablice kako je kada bilo potrebno, ali su isto tako imali i druge dužnosti. Stariji činovnici su, izgleda, ret-ko sami pisali tablice, prepuštajući, bez sumnje, svojim potčinjenima najveći deo posla, ali su katkada i sami uzimali stilus u ruke.

Ukupan broj dokumenata u svakom mestu daje vrlo malu prosečnu produkciju po pisaru, ali neki pisari su u stvari plodni, a dru-gi pišu vrlo malo. Iz toga, međutim, ne smemo da zaključimo da su mi-kenski pisari bili manje vredni od modernih daktilografa; verovatno su mnogi među njima imali i druge dužnosti a ne samo pisanje, jer bi je-


dan pisar lako mogao da napiše sve sačuvane dokumente iz Knosa ili Pila za nekoliko nedelja. Rad u kancelarijama bio je, bez sumnje, s vre-mena na vreme dosadan, i onda bi činovnik okretao tablicu i crtao ne-ku skicu ili šaru. Srećni smo što imamo tri dobra primera ove vrste „сг-tarija" (v. si. 15); mnogi su, razume se, završili u korpi za otpatke. Evans je mislio da primeri iz Knosa predstavljaju prethodnu skicu re-zača gema, ali teško da se ti crteži mogu tako ozbiljno shvatiti. Jedan iz Pila je vrlo grub crtež, ali interesantno je videtiovaj rani primer po-znatog „labirinta", čije su varijante nađene na kamenu čak u Irskoj.

Ako je svaki činovnik bio na službi u posebnom odseku, onda možemo, ako sakupimo sve tablice koje je on napisao, da vidimo za šta je on posebno bio zadužen. U Pilu je, na primer, bio jedan činov-nik koji je, izgleda, pisao samo tablice na kojima je reč o točkovima kola (Sa) i etikete (Wa 1148). Etiketa možda i nije u vezi sa ovom gru-


pom, ali rukopis pokazuje da spada ovamo. U Knosu nalazimo istog činovnika koji je zadužen za vunu, odeću i radnice; on je očigledno bio zadužen za organizaciju tekstilne proizvodnje.

Napisana tablica sušila se brzo i naknadno upisivanje nije bilo moguće. Odatle proizilazi da se velika tablica mogla koristiti samo ako su svi podaci bili dostupni u isto vreme; ako bi podatak dolazio pojedinačno s vremena na vreme, morale su se upotrebljavati male pojedinačne tablice za svaku informaciju, koja se onda mogla priklju-čiti bilo kom dosijeu kao kartoteka. Kada bi dosije bio potpun, poda-ci su se mogli, ako je bilo potrebno, prenositi na velike tablice. Izvan-redne primere za ovo imamo u „katastarskim" tablicama iz Pila, gde je veliki set malih pojedinačnih tablica prenesen, u grupama, na veli-ke tablice (Ep), da bi sačinio dugačak kontinuirani dokument. Izme-đu tih dveju verzija postoje samo male nesaglasnosti i činjeni su poku-šaji da se pripišu tom vremenu. Ali mnogo je verovatnije da su razli-ke samo verbalne a osnovni podaci, cifre, očigledno se ponavljaju ne-izmenjeni (v. str. 111-114), koliko možemo da procenimo na osnovu potpunosti dokumenata.

Postoje i problemi prouzrokovani greškama pisara. Mikenski pisari nisu bili nimalo pouzdaniji od nas, i mogli su slučajno da izosta-ve koji znak, da napišu pogrešan znak ili da isto ime napisu na dva raz-ličita načina. Ove greške nisu zadavale mnogo teškoća ljudima koji su čitali ta dokumenta; ali za nas te greške predstavljaju ozbiljnu prepre-ku. Katkada je fomula koja se ponavlja neznatno izmenjena; kako možemo biti sigurni da li je to bez značaja ili je učinjeno s namerom da se da drukčije značenje? Dugo vremena smo bili zbunjeni oblikom wo-zo-e, dok nije nađena druga tablica sa istom formulom, koja je po-kazala da je misteriozna reč bila greška za wo-ze-e „raditi". Da nije pronađen paralelni tekst, mi bismo još uvek razbijali glavu da objasni-mo ovaj pogrešni oblik; tako i poneke reči, koje još uvek ne možemo da objasnimo, mogu biti pogrešno napisane. Kada se ponavlja nesum-njivo ista reč, ali sa jednim ubačenim slogom, hoćemo li pretpostaviti d a j e jedan pogrešan, a ako jeste, koji je?

Često se događalo da je pisar primetio svoju grešku i ispravljao je dok je glina bila još vlažna. Katkada možemo da otkrijemo šta je


bilo brisano, ili da primetimo da su jedan ili dva znaka dodati kao na-knadni umetak pošto su ostale reći već bile ispisane. Kada pisar pre-koračuje prostor, on može da sabije jednu reč iznad linije, da produ-ži preko desne ivice, ili čak da pređe na poleđinu (PY Va 1324). Po-leđina, po pravilu, nije ispisivana, ali se mogla upotrebiti kad bi se po-kazalo da prostor na prednjoj strani nije dovoljan. Teško je videti ne-ku vezu između mešovitih spiskova vaza i drugih posuda na MY Ue 611 i beležaka o maslinama, smokvama i vinu na poleđini - te posu-de nisu mogle služiti samo kao ambalaža. Katkada ima zabeležaka na donjoj ivici tablice.

Ne može se dovoljno jako naglasiti da su za one koji su se služi-li ovim dokumentima najvažniji bili brojevi. Brojevi i količine pred-stavljaju važne pojedinosti koje se ne mogu poveriti memoriji. Ostatak teksta je jednostavno kratka zabeleška o onome na šta se brojevi od-nose, oznake koje čitaocu treba da omoguće da identifikuje lice ili me-sto koje stoji u vezi sa zabeleženom količinom. Prema tome, interpre-tacija ovih dokumenata mora da započne ovim ciframa, i svako obja-šnjenje koje ne vodi računa o njima čini to na svoj rizik, Neke teorije koje su obećavale nasukale su se na ovu stenu, ali tamo gde su sagra-đene na njoj, verovatno će ostati čvrste. Mnogi zaključci koji dopunju-ju materijal za ovu knjigu počinju zapažanjima brojeva na tablicama.

Fragmentarnost arhiva koji nam je sačuvan suočava nas sa mno-gim problemima; ali, u nekim slučajevima, pronašli smo način da savla-damo ovaj nedostatak. Tamo gde imamo dva seta tablica koji sadrži isti podatak lako je, naravno, upotrebiti jednu da se dopune lakune u dru-goj. Ali drugi metod koji se pokazao korisnim leži u činjenici da posto-je tablice koje daju zbirove: ako brojevi sačuvani na relevantnoj seriji tablica iznose do 70% datog zbira, možemo da zaključimo da nam po svojoj prilici nedostaje 30% unesenih podataka.U drugim slučajevima, serije su, izgleda, sačuvane u celosti; o-ka tablice iz Pila, koje će detaljno biti razmatrane u 9. poglavlju (str. 236-243), izgleda da su potpune, jer se ni za jedan komad ne može utvrditi da pripada nestalom delu ovog seta, a ima i drugih razloga zbog kojih se misli da je kompletan.

Ali najveća lakuna u našem znanju nastala je zbog druge činjeni-ce, o kojoj možemo samo indirektno da zaključimo: postojanje zabele-


žaka na nekom materijalu podložnom propadanju koji je uništila ista ona vatra koja je tablice učinila trajnim. Teško je verovati da tako bri-žljive knjigovođe nisu čuvale izvode svojih operacija iz godine u godi-nu. Ipak je jasno da sve tablice koje mi imamo potiču iz poslednje godi-ne postojanja palate, jer bi inače upućivanje na „ovu godinu" i „prošlu godinu" bilo besmisleno ako su zabeleške od nekoliko godina čuvane u arhivskoj odaji, a činjenica da se navode meseci a da nema godina tako-đe potvrđuje ovaj zaključak. Pa čak i pravi oblici znakova sa svojim ele-gantnim potezima i složenim crtama navode nas na pomisao da ovo pi-smo nije bilo namenjeno pisanju na glini. Mora biti da su ruke miken-skih pisara bile prirodno naviknute na pero i mastilo kao i na stilus, i gli-na je očigledno bila drugorazredni pisaći materijal koji se mogao baciti ili navlažiti pa gnjaviti i ponovo upotrebiti. Stoga zaključke na osnovu onoga čega nema na tablicama treba izvoditi vrlo oprezno; lakune u na-šem znanju su katkada važne samo u odnosu na tekuću godinu.

Bolji pisaći materijal bio je, očigledno, skup, dok je glina bila jef-tina. To nas navodi na pomisao da su to bile neke vrste kože, iako se pa-pirus mogao uvoziti iz Egipta. Možda i nije koincidencija u pravom smi-slu što se na Kipru, gde su se mnoge mikenske tradicije produžile do klasičnog doba, učitelj zvao diphteraloiphos, doslovno „onaj koji slika na koži". Na tablicama se pominju kože (diphterai), ali nikad u vezi sa pisanjem; ima i ljudi označenih kao a-ro-po, što može da predstavlja drugi deo kiparske složenice alaiphoi, ali se oni javljaju suviše retko da bi bili obični pisari. Činjenica šta na tablicama nema reči za „pisara" ide u prilog zaključku da se od službenika i činovnika očekivalo da budu pi-smeni, i zato nije bilo specijalnog naziva za ćoveka koji je znao da piše.

Neke lakune u našim obaveštenjima mogu se objasniti time što su tablice slučajno sačuvane. U Pilu imamo mnogo zabeležaka o točkovima kola, ali nijednu o ramovima kola, mada su u Knosu na-đeni i jedni i drugi. Jasno je da takve tablice u Pilu jednostavno nisu otkrivene, možda zato što su čuvane zajedno sa kolima u onom de-lu lokaliteta koji još nije otkopan. Kao što ćemo kasnije videti, otko-pana područja Konsa i Pila predstavljaju samo delove, mada najva-žnije delove gradova kojima su pripadala. Jedan od razloga što izve-sne beleške nedostaju je, bez sumnje, doba godine kada su palate ra-

D O K U M E N T A R N I P O D A C I 6 7

zorene (v. str. 254-260); izgleda da su tablice iz prethodne godine uklonjene i da su sa novom godinom počinjale iz početka.

Obična mala tablica duguljastog oblika upoređuje se danas sa podatkom o pisanju na lišću kod jednog starog pisca i za ove tablice se upotrebljava izraz „palmin list". Moguće je da su listovi upotrebljava-ni za grube zabeleške, ali karakterističan oblik tablica nalik na listove može se mnogo jednostavnije objasniti načinom na koji se glina radi. Ako se rukama valja grudva gline, rezultat je predmet nalik na ciga-ru, i ako se taj predmet spljošti, dobija se oblik tablice nalik na list. Ta-blice su obično pravljene „ро meri", veličina im je prilagođavana pre-ma dužini teksta koji se na njih ispisuje; katkada je radije upotreblja-vana grupa malih tablica (npr. Pil Ed serije) nego jedna velika, ako iz-vod treba da se svrsta zajedno sa dokumentima na kojima se zasniva. Najveća poznata tablica ima dimenzije 16 х 27cm. i debela je oko 3 cm. Inače su većinom mnogo manje.

SI. 16. Tablica koja se odnosi na ovce iz Knosa: Dg 1158

Tipična mala tablica mora se čitati u vezi sa drugim članovima serije, kao kartica u jednom sistemu klasifikacije. Tipičan primer poka-zan je na si. 16. Uneseni podaci su: (1) ime pastira, Aniatos, velikim slo-vima; to je ključna reč kojom se identifikuje stado; (2) u drugom redu, malim slovima, Fajstos, ime oblasti gde se stado čuva; (3) iznad ovoga ime čoveka, Werwesios, očigledno činovnika kome je ovo stado bilo dodeljeno; (4) broj ovaca: mužjaka 63, ženki 25, „starih" 2 (što čini ne-zabeleženi zbir od 90); (5) broj ovaca potrebnih do nominalne veličine stada: 10 (tj. nominalni zbir je 100). Vidi se d a j e poslednji broj isprav-ljen od 12 na 10; u jednom momentu pisar je zaboravio dve „stare" ov-ce. Samo poređenjem sa svim drugim sličnim tablicama možemo da in-


terpretiramo date podatke. Oznaka pola životinja data je pomoću zna-kova dodatih ideogramu za ovcu; reči za „stari" i „za popunu" svede-ne su na skraćenice; i ostali deo teksta, ne računajući brojeve, sastoji se od tri imena. Jasno je iz ovoga da malo možemo da učinimo ako treba da interpretiramo jedan izolovani dokument; njegovo značenje može-mo da dokučimo samo kada ga stavimo u tačan kontekst u arhivu.

J ČOVEK ф TOČAK

j f Ž E N A

& KONJ

KOLA

£ N O Ž

ђ AMFORA

S? V E D R O

OVCA

K O Z A

y V O

^ PŠENICA

ђ JEČAM

LUK

^ MASLINA U SUKNO

Si 17. Ideogrami koji se mogu SI. 18. Konvencionalni ideogrami prepoznati

Ostali elementi u sistemu pisanja su brojevi i ideogrami. Brojevi ne predstavljaju problem, sem što su često oštećeni i ne-potpuni. Ideogram je naziv za znake koji stoje ispred brojeva i označavaju elemente koji se upisuju. Oni su često slikovni i lako se prepoznaju ljudi, žene, konji, kola, točkovi, čaše i posude razne vrste. Drugi znaci su tako stilizovani d a j e teško odgonetnuti ih po izgledu, i moramo se osloniti na to da o njihovom značenju zaklju-čujemo iz konteksta; primeri ove vrste su: ovce, koze, volovi, ma-sline, pšenica, ječam, lukovi, tkanine. Katkada nema konvencio-nalnog znaka, već se upotrebljava slogovni znak kao neka vrsta skraćenice, ali katkada je skraćenica, na žalost, od neke reči koju mi ne znamo; tako se lan piše SA, mada grčka reč za lan glasi li-non; ali čim je jednom upotrebljena kao opis za SA, možemo da zaključimo da je to njeno stvarno značenje. Ista skraćenica može


se upotrebiti za različita značenja u različitim kontekstima. Stoga nije iznenađujuće što još uvek postoji izvestan broj ovih znakova koje ne možemo da protumačimo, makar samo spekulativno.

Velike tablice oblika stranice nemaju neku pravilnu shemu. Velika tablica može biti potpuni dokument (npr. KN U 4478, PY Tn 316), ili može da čini deo seta. Jedan od najboljih primera za takav set jeste tablica „obalske straže" iz Pila - set od pet velikih tablica koje čine jedan jedinstven dugačak dokument . Takav do-kument često počinje oznakom koja u mnogim slučajevima ima sa-mo jedan red (npr. PY An 654.1), ali katkada i tri reda (npr. PY in 829) koji određuju pobliže sadržinu opštim terminima, a zatim se ta sadržina beleži u pojedinostima u seriju unesenih podataka. Dokument je katkada podeljen na paragrafe umetanjem jedne ili dveju praznih linija. Jasno ukazivanje na nastavak sadržine u no-vom paragrafu, bilo na istoj ili sledećoj tablici, jeste reč o-da-Д2,која približno mora da znači ,,i, takođe, kao što sledi". Ta reč ne samo da spaja nov paragraf sa prethodnim već čini da uvodna formula ne mora da se svaki put ponavlja.

Veoma često velike tablice sadrže samo spisak ličnih imena, i zaglavlje je samo kratka formula koja nam je nejasna zato što ne znamo okolnosti. Nije redak slučaj da je gornja ivica tablice ošte-ćena i uvodne reči, koje bi nam mogle dati smisao dokumenta, ne-dostaju ili su fragmentarne. Spisak ženskih imena iz Mikene (V 658) ima kao zaglavlje očigledno samo jednu reč - demnia „po-stelja"; a unekoliko sličan spisak iz Pila izgubio je celo zaglavlje iz-uzev ove iste reči. Smemo li da pretpostavimo da su ovi ljudi bili gosti, smešteni na konak, i da su dobijali po jedan pokrivač za noć? Na mikenskoj tablici žene se javljaju u parovima; u dva slu-čaja ne pominje se ime druge žene, već je samo navedeno „sa kćer-kom". Da li smemo da pretpostavimo da su ovi parovi delili istu postelju?

Sistem pisanja je nespretan, ali podesan za vrstu materijala koji arhivi sadrže. Imena i reči pisani su pomoću slogovnih znako-va, i ovi se obično transkribuju slogovima sa crticama (npr. de-do-me-na, i-je-re-ja, a-re-ku-tu-ru-wo). Ove transkripcije daju samo

Si 19. Tablica u obliku stranice: Knos u 4478


putokaz za moguće tumačenje koje se može izvesti u skladu sa slo-ženim pravilima; i iz niza mogućnosti moramo da rekonstruišemo oblik reči koja će odgovarati našem znanju o grčkoj leksici. Tako se de-do-me-na može bez teškoća rekonstruisati kao dedomena „priložena, data"; i-je-re-ja stoji za hiereia „sveštenica"; a-re-ku-tu-ru-wo za muško ime Alektruön. U nekim slučajevima, prilikom rekonstrukcije mora se voditi računa o nekim dijalektskim crtama kojih nema u klasičnom jeziku (npr. qa-si-re-u se rekonstruiše kao guasileus, dok je klasični oblik basileus), a značenje može biti ne-što drugačije, kao u pomenutoj reči koja na mikenskom znači „po-glavar, zapovednik", ali je u kasnijem grčkom postala normalna reč za „kralja". U nekim slučajevima, naročito kada su u pitanju tehnički termini, reč je iščezla iz grčkog jezika u vreme između mi-kenskog i klasičnog perioda, tako da je danas nemoguće rekon-struisati oblik; pa čak i u tim slučajevima katkada se može, po na-činu na koji se reč upotrebljava, zaključiti približno značenje; ta-mo gde je data prava transkripcija znakova lineara B, slogovi će biti razdvojeni crticama, kao što smo gore pokazali.

Veoma jednostavan brojni sistem podesan je za beleženje brojeva i imamo primera i za petocifrene brojeve. Ali kao i svim sistemima za koje je stari svet znao, i ovome je nedostajalo ozna-čavanje položajem, koje nama toliko olakšava aritmetičke opera-cije, a nema ni znaka za nulu. Možemo pretpostaviti da je za sabi-ranje, za koje vidimo d a j e rađeno, upotrebljavana neka vrsta aba-kusa. Velike količine artikala kao što su žitarice ili vino merene su jedinicama u silaznoj skali, kao britanski bušel, galon, kvart, pajnt, džil (1/4 pajnta) jer za razliku od odgovarajućih metričkih mera, mikenske jedinice su povezane u složeni sistem odnosa koji se, su-deći po izvesnim znacima, zasniva na asirskom seksagezimalnom sistemu. Tako je osnovna jedinica suve mere podeljena na deset delova, od kojih je svaki dalje podeljen na šest delova (10 х 6 = 60), a ovi opet na po četiri delà. Na sličan način veća mera za te-žinu podeljena je na trideset dvostrukih jedinica, a ove opet na po četiri (v. dalje str. 153-161). Izgleda da nije bilo teškoća prilikom sabiranja kada je veći broj manjih jedinica trebalo svesti na slede-


ću višu jedinicu u sistemu; ipak, imamo jedan jasan slučaj greške (PY In 658,11) u ovoj fazi, a u drugim slučajevima sabiranje je sumnjivo.

Jedan metod sabiranja bila je upotreba raboša. Nađene su tablice koje su se upotrebljavalje za grubo računanje, a jedna ta-blica (PY Ea 59, v. si. 20) ima na poleđini jasan primer kako su katkada vršena sabiranja: za svaku jedinicu pisana je posebna crta i zatim su grupisane po deset, a svaka desetica pisana je kao dve

SI. 20. Raboš na poleđini pilske tablice: Ea 59

petice jedna iznad druge. Tekst je, na žalost, nepotpun zato što je tablica oštećena, ali ono što izgleda kao zbir, napisano je na nor-malan način dole: 137.

Ali uprkos s^im komplikacijama i nerešenim problemima, ipak smo sada u stanju da gotovo potpuno pročitamo tablicu, čak i ako ne možemo da odredimo vrednost svakom znaku. Ima samo nekoliko slogovnih znakova nesigurne vrednosti, i oni su vrlo ret-ki; za neke od njih imamo hipotetičke vrednosti koje još ne mogu da se provere zbog nedostataka dokaza. Najveći broj ideograma je identifikovan, mada je jedan manji broj nejasan ili sporan. Naj-više nevolja zadaju skraćenice, na primer kvadrat sa slogovnim znakom za ke utisnutim unutra stoji, verovatno, umesto reči čiji


bi početni slog u mikenskom bio ke, ali u nedostatku daljih puto-kaza, za sada je nemoguće pogoditi koju od mnogih mogućih reči predstavlja.

Najveća teškoća sada nije „čitanje" dokumenata već razu-mevanje onoga što oni saopštavaju; ne reči već stvarne delatnosti koje one beleže. Malo-pomalo, uznapredovalo se u razumevanju sveta u kome su pisani dokumenti ove vrste. Ova knjiga predstav-lja pokušaj da se od tog sveta rekonstruiše onoliko koliko to do-pušta naše sadašnje znanje.


Planina Pe t raz i

.En'gli'noj

0 tOinilJé ° ' 10 W 1 : Vittn«pf»l»№00

500 -1000 м

SI. 21. Mesenija

3. Mikenska geografija

SI. 22. A ja greben Englijana (Englianôs)

MESENIJA

Kad se pilski kralj peo na krov svoje palate, mora da je imao divan pogled na prostrane predele svoje zemlje, koja se pružala pre-ma južnom delu zapadne obale Peloponeza. Dalje prema severoisto-ku vidik mu je presecao planinski greben koji se danas zove Hagia, i koji se penje do 1218 metara visine (si. 22). Ovaj lanac prostire se pri-bližno pravcem sever-jug i, gubeći postepeno u visini, proteže se do

SI. 23. Zaliv Vojdokilijâ, koji gleda prema jugu sa lagunom Osmanaga i Navarinskim zalivom u pozadini; današnji Pil je u daljini levo od kupastog brežuljka

niskog sedla preko koga vodi moderan put za Kalamata. Na jugu mo-gao je da vidi planinu koja se danas zove Likôdimos, i koja leži na drugoj strani i s unutrašnje strane modernog Pila, na jugu Navarin-skog zaliva, a mogao je da vidi i veliki deo zaliva. Zaliv gradi veličan-stvenu luku, zaštićenu prema otvorenom moru stenovitim ostrvom Sfakterija, gde je atinska flota porazila spartanske snage 425. god. st. e. Glavni ulaz u zaliv je sa jugozapada, i mada je strana prema obali vrlo plitka, omogućavala je i velikim lađama da se odlično ukotvlja-vaju. Antičke lađe, razume se, bile su izvlačene na obalu kad nisu plovile. Na severu zaliva nalazi se uski prolaz između Sfakterije i kopna, skriven kraljevu pogledu velikom liticom koja strči iznad la-gune, sada isušene, na severnom kraju zaliva. Moguće je da se linija obale ovde promenila od antičkog doba, ali eksperti naginju shva-

tanju da je nanošenje mulja išlo u korak sa malim porastom nivoa mora, tako da situacija nije bila mnogo drugačija. Pravo na severu nalazi se neobičan mali zaliv, koji se danas zove Vojdokilija ili „Vo-lovski trbuh", stvoren peščanim sprudom koji ima bez jedne četvrti-ne gotovo potpuno kružni oblik. Ako je ovaj peščani sprud postojao, mora da je obezbeđivao izvrsno pristanište za antičke lađe, sa svojom peskovitom obalom za izvlačenje lađa, a stenoviti ulaz nije morao bi-ti suviše težak. Tragovi mikenske okupacije nađeni su u blizini, a je-dan tholos (u obliku košnice) na rtu prema severu ukazuje da je u bli-zini postojalo naselje. Vrlo je verovatno da je pilski kralj imao svoje pristanište ovde, na 6 km. od palate.

Na zapadu se more ne vidi, skriveno iza razbacanih, niskih bre-žuljaka koji predstavljaju niz prepreka u ovom pravcu. Da li je celi

7 8 M I K E N S K I S V E T

SI. 24. Pilsko (englijansko) područje

M I K E N S K A G E O G R A F I J A 7 9

ovaj pojas, površine 20 sa 10 km, bio pod kraljevom kontrolom i, ako je bilo tako, dokle je još dopirala njegova vlast? To je prvo pitanje na koje moramo pokušati da damo odgovor.

Možemo da počnemo sa nekim opštim geografskim razma-tranjima. Palata je očigledno bila, kako pokazuje njen arhiv, admini-strativni centar prostrane oblasti. Obično su takvi centri smešteni na mestima podesnim za komunikaciju, a ne na periferiji, osim ako nisu u pitanju fizički razlozi. Sve komunikacije u ovom pojasu moraju ići, grubo uzev, pravcem sever-jug, zato što se planinski lanac može lako preći putevima samo na dva mesta: 30 km. severno iza Kiparisije, gde široka rečna dolina omogućava prilaz unutrašnjosti, i preko sedla na jugu, nasuprot Navarinskom zalivu. To navodi na misao da se kraljev-stvo prostiralo bar do Kiparisije na severu, jer nema odbrambene lini-je da obezbedi zadovoljavajuću granicu južno od ove strateške tačke, gde planine dolaze gotovo do mora. Na jugu, opet, nema prepreke dok ne prođemo moderni Pil, a iza njega postoji samo malo poluostr-vo, većim de lom bregovito i krševito koje se završava pustim predgor-jem Akritas. Kraljevstvo se, svakako, prostiralo obalskim pojasom od Kiparsije do Metöni.

Ali mada Kiparisija pruža odbramenu liniju, mi znamo da je prostrana dolina severno od nje bila gusto naseljena u mikensko do-ba; i glavna dolina i bočne doline, koje se otvaraju prema severu i ju-gu, pružile su mnoštvo naseljskih lokaliteta strpljivom istraživanju ar-heologa. Štaviše, ova naselja imaju neobičnu odliku da su „međusob-no vidljiva" - iz bilo kog od njih može se videti bar jedno a često i ne-koliko njih - i celim tim sistemom naselja izgleda da dominira visoki breg Kiparisije, sa srednjovekovnim zamkom na vrhu kao krunom, i ostacima mnogo starijih utvrđenja ispod njega (v. si. 25). Ova dolina omogućuje jedini laki put ka velikoj mesenskoj dolini u unutrašnjosti, dolini koja se prostire na sever do dna Mesenskog zaliva. Naše istra-živanje treba da produžimo još malo dalje, ali ne odveć daleko, jer së-vernu granicu tečne doline čini divlja, mada ne jako visoka planinska oblast, koja sužava priobalnu ravnicu i pretvara je u prolaz baš na ju-gu od reke Nede. Dolina Nede, za razliku od onih na jugu, očigledno nema mikenskih naselja, mada se ona ponovo javljaju malo dalje na


severu. Čak i danas ova oblast je retko naseljena i izgleda kao da je po prirodi ničija zemlja. Tu je konačno pogodna severna granica. Ako krenemo još dalje prema severu, onda se suočavamo sa teškoćom da je palata imala periferni položaj i tada bi postojali snažni argumenti da se palata gradi dalje prema severu, jer bi tada granica bila više od da-na hoda dalje. Možemo li da potvrdimo ove granice kraljevstva pozi-vajući se na pisane dokumente?

SI. 25. Današnja Kiparisija gledana sa zamka

Potvrditi ovo nije baš lako. Dokumenti ne sadrže mape i mada nije teško zaključiti koje su reči toponimi, nema načina za identifika-ciju ovih toponima sa poznatim mestima. Jedno ime koje se javlja mnogo puta i prema tome kako se upotrebljava mora svakako da označava glavni grad jeste Pu-ro, što bi bilo uobičajeno mikensko pi-sanje za Pulos, odnosno Pylos. Ovo ime se može pouzdano izjednači-ti sa palatom, jer nam jedan antički geograf kazuje da se to ime, koje je u njegovo vreme označavalo mesto na severu Navarinskog zaliva,

M I K E N S K A G E O G R A F I J A 81

pomerilo sa ranijeg mesta pod planinom Aigaleon, nesumnjivo mo-dernom Hagijom. Sada se ime pomerilo još južnije, i njegov moderni oblik transkribovan je kao Pilos.

Ali kada ispitujemo spisak toponima, ti toponimi izgleda nisu parnjaci klasičnim geografskim imenima, pa čak ni onom golom spi-sku gradova koje Homer navodi za Nestorovo kraljevstvo. Prepozna-jemo nekoliko imena kao Leuktron; ali ako ga potražimo na karti, na-ći ćemo tri mesta s tim imenom u kopnenoj Grčkoj, najbliže se nalazi dalje na Mâni, a središno na južnom kraku Peloponeza. Druga se me-sta zovu Erkhomenos (kasnije Orkhomenos), najbliže mesto u Arka-diji, i čak Korinthos, koji teško može biti poznati Korint na Istmu. Kao i u svim zemljama i u svim vremenima, isti toponimi se svuda ponavljaju na karti mikenske Grčke.

U prvim danima dešifrovanja naučnici su bili skloni da pilsko kraljevstvo prošire gotovo beskonačno, mada je većina povukla liniju nedaleko od Korinta. Moram da priznam da sam i sam doprineo ovom preteranom shvatanju, jer smo 1955. Ventris i ja skrenuli pažnju na dva imena povezana u dokumentima: O-ru-ma-to i U-ru-pi-ja-jo. Ova imena se lingvistički mogu rekonstruisati kao Orumanthos i Uru-piaioi, koje smo uporedili sa planinom Erumanthos, severno od reke Alfeja, i Olimpiaioi, stanovnici Olimpije na istoj reci. Danas izgleda da naš entuzijazam njije imao osnova; moguće su i druge rekonstruk-cije ovih imena i, s obzirom na verovatnoću da se kraljevstvo nije pro-stiralo tako daleko na sever, jasno je da moramo odbaciti identifika-cije koje sada izgledaju manje privlačne, jer vokalska promena, kakvu smo morali pretpostaviti, nije potvrđena na drugim primerima. Na ža-lost, izgledalo je da drugi važan toponim na tablicama ide u prilog ovoj teoriji. Toponim se piše Pi-*82, i drugi znak se ne može pouzda-no identifikovati. Neki naučnici su se odlučili za lekciju Pi-sa2 i iden-tifikovali su ovaj toponim sa klasičnom Pisom u blizini Olimpije. Je-dan je pre bio za Pi-ja2 i sugerisao identifikaciju sa antičkim imenom Pheiai, blizu današnjeg Katâkolo, još dalje na severu. Danas mislim da je sporni znak stvarno ali iako prihvatam ime Pi-swa kao pret-hodnika klasične Pise, jer se w izgubilo u klasičnom grčkom, smatram da ga moramo uzeti kao još jedan primer duplog toponima. Ne bi bi-


lo nemoguće da su neka mikenska imena, kasnije poznata iz mnogo udaljenih delova Peloponeza, tamo preneli doseljenici, koji su napu-stili jugozapad u burnim vremenima što su došla posle pada Pila.

Među ostalim imenima ima nekoliko takvih koja predstavljaju obične grčke reči za geografske pojmove, kao što su: Rhion „predgor-je, rt", Kharadros „jaruga, uvala", i Helos „granica, međa". Prvo od ovih imena, međutim, zabeleženo je kao antičko ime mesta kasnije poznato kao Asine (i, da bi situacija bila još složenija, u srednjovekov-no i naše doba kao Koroni, poznato venecijansko utvrđenje). To je na daljoj strani rta Akritas, na zapadnoj obali Mesenskog zaliva, do-voljno blizu Pila da zaslužuje da bude uzeto u razmatranje, ako smo u stanju da nađemo drugi dokaz da se kraljevstvo prostiralo iza planina koje se vide iz palate. Taj dokaz nalazimo u imenu Nedwön na tabli-cama, imenu koje teško može da bude što drugo do Nedön, sačuvano u imenu reke na istočnoj strani Mesenske doline; ova reka se uliva u more kod mesta koje se danas zove Kalamâta. Izgleda da ovde, naj-zad, imamo čvrsto tle pod nogama.

Ima jedan drugi toponim koji ovde treba spomenuti: Kuparis-sos, grčki naziv za čempres. Pomenuo sam već današnje ime Kiparis-sia, i antički grad na ovom mestu nosio je isto ili slično ime. Homer stvarno pominje drugi oblik istog imena (Kyparissëeis) kao ime jed-nog od glavnih gradova Nestorovog kraljevstva. Ali kao s to je slučaj i sa drugim geografskim imenima, možda je rizično pretpostaviti da se ovo ime može povezati sa bilo kojim određenim mestom. Svakako, čempresi još uvek rastu u izobilju u području Kiparisije, naročito ma-lo južnije, blizu mesta Philiatrâ. Postoji verovatnoća da se ovo ime lo-kalizuje negde u ovom području. Ali u ovom momentu naš putokaz se gubi. Moramo pronaći druga sredstva da rekonstruišemo kartu mi-kenske Mesenije; moramo da vidimo šta nam tablice mogu reći o lo-ciranju toponima. Pre svega, možemo da ih prebrojimo; u nekim slu-čajevima, razume se, nije izvesno da li su to toponimi ili nisu; srednja procena daje nam broj od oko dve stotine toponima. Arheološka is-traživanja, koja su ovde bila posebno temeljna, daju nam broj miken-skih lokaliteta, koji se podudara sa gornjom cifrom. Ne smemo pret-postaviti, naravno, da su sva mesta otkrivena, niti da se svi toponimi


koje tablice spominju nalaze unutar kraljevstva. Na jednom mestu (An 1), na primer, čitamo o „veslačima na putu za Pleuron"; nije li la-đa mogla da plovi u stranu zemlju? Kasnije ćemo imati dokaza o pri-sustvu stranih imena.

Na drugom mestu imamo izvestan broj unutrašnjih putokaza za raspored toponima. Na tri mesta (Jn 829, Cn 608, Vn 20), da ne po-minjemo fragmentarne primere, imamo spisak od devet toponima po-redanih uvek istim redom. Spisak glasi ovako, uzimajući toponim uvek u nominativu i navodeći cifre (koje se odnose na stoku, odnosno vino), dodate svakom imenu, na dva od tri spiska:

Cn 608 Vn 20 1. Pi-swa 3 50 2. Me-ta-pa 3 50 3. Pe-to-no 6 100 4. Pa-ki-ja-ne 2 35 5. A-pu2 2 35 6. A-ke-re-wa 2 30 7. E-ra-to/Ro-u-so 3 50 8. Ka-ra-do-ro 2 40 9. Ri-jo 2 20

U jednom slučaju (Jn 829) sedmo ime javlja se kao Ro-u-so; njegov ob-lik podseća na pozniji arkadski grad Lousoi, koji može da bude drugi primer za ime koje se seli. Jasno je da su ovo devet glavnih gradova i administrativnih pokrajina jednog delà kraljevstva, jer, kao što ćemo kasnije videti, svaki deo imao je svog administratora ili guvernera.

Dosledan red toponima mogao je da nastane na nekoliko načina; to bi mogao biti red prema značaju, ali cifre navedene na gornjoj tabeli pokazuju da grad sa najvećim brojevima (6 i 100) nije na prvom mestu, i ovde nema ređanja po veličini. Mogao bi biti „alfabetski red" ako za-mislimo da su Mikenjani imali standardni, makar i proizvoljni, red silap-skih slogovnih znakova, kao naše A, B, C... itd. Japanci imaju takav red za svoj silabar: i ro ha... itd. Dva grada čija imena počinju istim znakom (a) stoje jedan pored drugog, ali ovoj teoriji protivreči JN 829, gde se spi-


sak nastavlja sa još sedam imena, i dva sa ovog drugog spiska počinju znakom e , ali ne stoje jedan pored drugog. Stoga jedino verovatno re-šenje jeste da je red geografske prirode; ali gradovi su, razume se, raspo-ređeni po teritoriji u dve dimenzije, a da bi se napravio spisak, treba ih svesti na jednu, tako da se moraju dopustiti izvesne slobode.

Na ovom mestu moramo da razmotrimo sedam dodatnih imena sa Jn 829; i ovo su važni gradovi ili oblasti i ponovo se javljaju i drugde, mada ne utvrđenim redom, jer se javljaju obično na izolovanim tabli-cama, čiji originalni red nam nije poznat. Ali iz rđavo sačuvanog doku-menta (On 300), kome nedostaje prvi red, proizlazi da sedam imena pripadaju provinciji po imenu Pe-ra-a-ko-ra-i-ja ili nešto slično; ovo ime se javlja i drugde u paru sa De-ve-ro-a3-ko-ra-i-ja. To mora da su složenice od elemenata a3-ko-ra-i-ja sa prefiksom pera - „iza" i deuro - „na ovoj strani". Odatle možemo zaključiti da je kraljevstvo po-deljeno na dve provincije, odvojene nekom upadljivom međom. Tre-ba samo da stanemo na mesto palate i da bacimo pogled unaokolo da bismo videli koja je to međa: veliki planinski lanac, koji se proteže ot-prilike pravcem sever-jug duž poluostrva i razdvaja zapadni obalski pojas od velike mesenske doline.

Zadovoljstvo je, uz to, otkriti d a j e klasično ime za ovu planinu bilo Aigaleon i mikenski način pisanja može da predstavlja nešto kao Aigolaia, ne kao potpuna paralela, već podozrivo bliska. Dalje sledi da se devet gradova nalazi na zapadnom obalskom pojasu, a sedam preko planina u Mesenskoj dolini. Ova dolina, jedna od najbogatijih oblasti Peleoponeza, biće opisana kasnije. Za sada pažnju moramo za-držati na Ovostranoj provinciji.

Obalski pojas omogućuje da se dvodimenzionalni raspored gradova lako svede na jedinstvenu dimenziju spiska; u načelu može-mo biti sigurni da spisak mora da sledi linije obale: jug-sever ili sever-jug, ili, po svoj prilici, i na sever i na jug polazeći od palate. Ostaje da vidimo koja od ovih mogućnosti najbolje odgovara. Naš prvi putokaz predstavlja ime Pa-ki-ja-ne, koji je tesno povezan sa Pilom (Pu-ro) na tablici Tn 316 i predstavlja, izgleda, sedište raznih „kraljevskih" zana-tlija; kraljevski suknar, na primer, ima ovde posed (En 74. 3) i nije ve-rovatno da bi čovek koji je služio kralju imao posede daleko od pala-


te. Tako bismo mogli četvrtu oblast da smestimo tu, uključivši, možda, i kraljevsku palatu, jer sam Pil je imao specijalni status i ne javlja se na ovim spiskovima gradova koji daju tribut.

Drugi putokaz pruža nam Ri-jo (Rhion „predgorje, rt"), koji se, kao što je gore sugerisano, po svoj prilici nalazio na mestu današnje Koroni, to znači da se spisak, izgleda, završava imenom koje nas vodi preko najjužnijeg špica poluostrva prema jugozapadnoj obali Mesen-skog zaliva. Stoga izgleda da red, verovatno, ide od severa prema ju-gu, i možemo da utvrdimo da prva dva imena sa spiska, Piswa i Meta-pa, stoje u vezi sa Onostranom provincijom. Ovo ima smisla ako ih lo-ciramo na severu, jer tamo postoji dobar put kroz rečnu dolinu Kipa-risije prema Mesenskoj dolini. Ali dokle se kraljevstvo prostiralo na severu? Jednostavna proporcija navodi na misao da, ako se palata na-lazila u četvrtom okrugu, onda ima manje teritorija na severu nego na jugu od nje. To bi moglo da zaplaši one koji žele da prošire kraljev-stvo sve do reke Alfeja, pokušavajući da izjednače Piswu sa kasnijom Pisom u blizini Olimpije. Stara kraljevstva u doba pre nego što su po-stojale karte imala su gotovo uvek prirodne granice: i, kao što smo vi-deli, jedna odlična barijera te vrste postoji duž doline reke Nede i Tetrazi planina odmah južno od nje. Nema sumnje da je Neda (Neda) označavala severnu granicu, i ovde možemo primetiti da je mikensko ime reke bilo gotovo sigurno isto, jer jedan od istaknutih ljudi sa se-vernog područja nosi ime izvedeno od hidronima, Nedwätäs.

Tako smo odredili severnu i južnu granicu Ovostrane provinci-je, kako možemo nazvati obalski pojas u kome se nalazi palata. Ali jednostavan red od severa prema jugu ne odgovara stvarnosti, jer ni-su svi gradovi ležali na obali ili nekoj neprekinutoj pravoj liniji; isto-vremeno, geografija pokazuje da se istočno-zapadni potes sužava, osim u dvema tačkama. Na severnom kraju reka Kiparisija (poznata pod imenom Peristéri) teče kroz dolinu Soulima prema planini Ithömi i gornjoj mesenskoj ravnici. Zato su se, verovatno, prve dve oblasti okruga koje stoje u vezi sa Onostranom provincijom nalazile dalje od mora u ovoj dolini; a Piswa je oblast naročito bogata ovcama. To se dobro slaže sa prirodom terena, posebno u gornjem delu doline. Na sličan način, južno od palate, u visini Navarinskog zaliva, zemljište se


OVOSTRANA

' Ш ß

j p milja

"To km I Visina preko 1000 m 500 -1000 m

SI. 26. Dve provincije


opet otvara prema istoku i moramo očekivati da se neki okruži nala-ze i u unutrašnjosti.

Desilo se da imamo drugi spisak gradova koji, na osnovu poda-taka iz spiska o kome smo upravo raspravljali, takode mora da ide od severa prema jugu, ali u ovom slučaju, sva pomenuta mesta morala bi se nalaziti na obali ili blizu nje. O ovom dokumentu raspravljaćemo u glavi 9 (str. 238). Za sada, jedino što valja reći jeste da nemamo razlo-ga da mislimo d a j e ijedan grad, dok ne dođemo do šestog sa standard-nog spiska, A-ke-re-wa, bio na obali. Isto tako, možemo da pokažemo da su Ka-ra-do-ro i Ri-jo bili na obali.

Možemo li, dakle, da počnemo da crtamo približnu kartu Ovo-strane provincije? Ako Pisvu lociramo gore prema dolini Sulima, a Metapu bliže obali na zapad od Pisve, to će zadovoljiti sve pojedino-sti koje znamo o ovim mestima. Pe-to-na, veliki okrug sudeći po raz-merama poreza davanog dvoru, mora da se nalazio između Kiparisije i palate, a jedno važno mesto locirano je u Hagios Khristôphoros, pre-ma unutrašnjosti od Filijatre (Philiatrâ, Me Donald i Rapp, 1972,276). Pa-ki-ja-ne označava oblast u kojoj se nalazi palata, i mi znamo da je tu smešten važan centar religijskog kulta; od značaja može biti činje-nica što su kasnije odavane božanske počasti mikenskim grobnicama u Volimidiji (Volimidia), na kraju Hore (Khora), jedva tri kilometra severno od palate.

Mnogo je teže sa A-pu2 prema jugu. Mi smo najpre mislili da bi to mogao biti homerski Aipu, ime za koje nema pouzdane lokacije; ono znači „strmo". Ali sada, kada bolje razumemo zakonitosti u siste-mu pisanja, možemo reći da se znak za pu 2 nikada ne upotrebljava na mestu običnog znaka za pu da predstavi grčko pu, već obično ima vrednost phu. Ovo mesto, koje ne leži na obali, nalazi se, verovatno, u zaleđu Navarinskog zaliva.

A-ke-re-wa je pristanište od izvesnog značaja. Očigledno je lo-cirano u zalivu, ali ne na severnoj strani, jer to nije pristanište kraljev-ske palate. Stoga izgleda verovatno da je bilo smešteno blizu moder-nog Pila, na jugu zaliva; tu nije pronađen nikakav lokalitet, mada ima neznatnih tragova mikenske okupacije. Razlog, verovatno, leži u to-me što je u srednjem veku i u novije doba preko starog izgrađeno no-


vo naselje, tako da bez iskopavanja nije moguće utvrditi starije stanje. Slična je situacija u oba mesta, Kiparisiji i Kalamâta, gde su površin-ske indikacije suviše male da bi se mogla odrediti verovatna veličina lokaliteta. E-ra-to, koja se naziva i Ro-u-so, ne leži na obali, ali to je sedište drvodelja; to je, prema tome, moralo biti šumovito područje (šume su, na žalost, odavno nestale), možda u unutrašnjosti, jugoza-padno od zaliva. Ostaje nam još da smestimo Ka-ra-do-ro pre nego što dođemo do Rijona u Koroni; Ka-ra-do-ro takođe leži na obali i po-stoje samo dva verovatna mesta gde se moglo nalaziti, na ovom delu obalskog pojasa, Methôni i Phinikous. Ime Ka-ra-do-ro odmah se mo-že prepoznati kao grčka reč Kharadros, koja znači „uvala ili jaruga". Methôni se nalazi na malom rtu, na jugozapadnom delu poluostrva, i u blizini nema uvala. Ali položajem mesta Phinikoüs dominiraju dve velike uvale koje se dodiruju gotovo iznad mikenskog lokaliteta, i to me navodi na pomisao da bi ime stvarno moglo biti, pošto je situacija dvosmislena, dualski oblik reci Kharadro - „dve uvale".

Kad pođemo prema Onostranoj provinciji na istoku od plani-na, mnogo je teže baviti se geografijom. To dolazi delimično otuda što na tablicama imamo manje obaveštenja, možda kao rezultat decentra-lizacije administracije. Pomoćni arhiv koje se bavio lokalnim poslovi-ma mogao je postojati u glavnom gradu provincije, za koji znamo da se Re-u-ko-to-ro ili Leuktron. To je obično ime u kasnijoj grčkoj geo-grafiji, ali najbliži klasični grad sa tim imenom nalazi se van verovat-nih granica provincije. Šteta je što nemamo načina da lociramo mesto, jer bi se iskopavanje moglo lepo isplatiti.

Sledeći problem proizlazi iz prirode terena. Mesenska dolina je prostrana, plodna ravnica sa puno vode, oivičena planinama sa tri strane. Na zapadu nalazi se planinski greben koji se tako upadljivo vi-di sa mesta gde je bila palata, na zapadnoj obali; planina je mnogo prostranija na drugoj strani, gde se usamljeni vrh planine Ithćmi (798 m) spušta ka dolini. Na severu se nalazi visoki plato Arkadije, dok je na istočnoj strani dolina zatvorena golemim bedemom Tajgeta, steno-vitom kičmom Peloponeza sa vrhovima od 2.400 m. Na jugozapadu, iza Kalamâta, obala je vrlo krševita i saobraćaj duž obale, po kopnu, bio je uvek veoma težak, i ima tek nekoliko godina kako je izgrađen


auto-put. Sve do nedavno stanovnici sela duž obale bilo je lakše da svoje proizvode prevoze morem do pijaca na suprotnoj strani zaliva.

Na tzv. tablicama obalske straže imamo dragocene indikacije o dužini obale Onostrane provincije. Devet od deset sektora nalaze se u Ovostranoj provinciji, koja se, kako smo videli, pruža duž zapadne obale zaliva bar do Koroni. Samo za jedan od sedam gradova Ono-strane provincije znamo da se nalazi na obali ili blizu mora; a drugi to-ponim spomenut u ovom kontekstu se, srećom, može identifikovati: to je Nedwön, koji mora da je kasniji (i današnji) Nedon, reka na ko-joj leži Kalamâta. To je, izgleda, istočna granica kraljevstva; odatle proizlazi da istočna obala zaliva, iako na njoj postoje mikenska na-selja, nije potpadala pod vlast Pila. Granica između Ovostrane i Ono-strane provincije nalazi se, po svoj prilici, negde na zapadnoj obali za-liva, između Koroni i mikenskog naselja kod Nihorije (Nikhôria), ko-je je iskopavao jedan američki tim pod vodstvom V. A. Mak Donalda (W. A. McDonald) između 1969 i 1973. godine. Veoma je primamljiv pokušaj da se ovo naselje identifikuje sa obalskim gradom poznatim na tablicama pod imenom Ti-mi-to-a-ko.

Tako je Onostrana provincija locirana uglavnom u prostanoj Mesenskoj dolini, i dugo vremena nisam video mogućnost da sedam okruga lociramo na prava mesta na karti. Rešenje ovog problema du-gujem radu briljantnog mladog američkog naučnika, gospođice S. V. Selmerdin (C. W. Shelmerdine). Dok je studirala sa nama u Kembri-džu, ona je napisala jedan rad za naš Mikenski seminar, čiji su glavni rezultati ubrzo zatim objavljeni sa jednim mojim dodatkom (Shelmer-dine, 1973). U ovom radu ona je pokazala kako se teorija, koju je ra-nije bio predložio jedan drugi Amerikanac V. F. Vajat (W. F. Wyatt, Jr 1962) može identifikovati tako da ubedljivo pokaže administrativ-nu shemu u koju se uklapaju ovih sedam okruga. Oni čine četiri gru-pe: (a) Ra-wa-ra-ta2; (b) E-sa-re-wi-ja, Za-ma-e-wi-ja; (c) A-sja-ta2, Sa-ma-ra, Ti-mi-to-a-ko; (d) E-ra-te-re-we, A-te-re-wi-ja. Grupe (a) i (b) predstavljaju par kao i grupe (c) i (d). Princip na osnovu koga su sastavljene može biti samo geografska blizina; niko ne bi za poreske namene spojio dve razdvojene oblasti. Stoga treba da očekujemo slič-nu četvornu podelu teritorije.

90

Karte, kako to često biva, nisu od velike koristi, mada pokazu-ju da glavna reka Pamis (Pâmisos), sa svojim poresim obveznikom, mestom Mavrozümenos, deli teritoriju na sever i jug; ali kada se po-smatra teren, onda se jasno uočava istočno-zapadna linija koju čine lanci niskih brežuljaka oko Skale (Skala) (v. si. 27). Dve linije koje se presecaju dele provinciju na četiri oblasti: sada nam preostaje samo da odredimo koja grupa odgovara kojoj oblasti. Znamo da se Ti-mi-to-a-ko iz četvrte grupe (d) nalazi blizu obale i, po svoj prilici, blizu granič-ne linije sa drugom provincijom: stoga je jugozapad najbolja lokacija za grupu (c). Isti spisak (Jn 829) koji ovo utvrđuje daje i linearni spi-sak koji mora da ide od juga prema severu, jer poznato je da je prvi

SI. 21. Planinski venac Skala sa severa; na desnoj strani je planina Ithômi

toponim blizu obale, mada moramo dopustiti da su toponimi raštrkani na istok i zapad od Pamisa (Pâmisos). Za A-te-re-wi-ja i E-ra-te-re-we može se pokazati da imaju veza sa drugom provincijom; prema tome, grupa (d) bi trebalo da bude severozapadna oblast, gde postoji linija lake komunikacije između dveju provincija. Otuda proizlazi da (a) mo-ra da bude na jugo-istoku,(b) na severoistoku. Najuočljiviji od prirod-nih granica, rečni sistem, odredio je spajanje provincija u parove.


Dovede je opasno insistirati na daljoj identifikaciji ovih imena sa današnjim lokalitetima. Ali Ti-mi-to-a-ko na krajnjem jugozapadu pro-vincije mogao bi biti mikensko ime za Nihoriju (Nikhôria), kako smo go-re pomenuli. Slika piiske geografije u vreme tablica, koja se tako pojavi-la pred nama, daje nam čvrstu podlogu u koju možemo da uklopimo pri-vredne, društvene i vojne činjenice koje dobijamo iz dokumenata.

KRIT

Kralj Knosa nije imao tako lep pogled na svoje područje kao nje-gov kolega iz Pila. Njegova palata sagrađena je na brežuljku nižem od okoline, tako da je njegov vidik bio ograničen na dolinu u kojoj se bre-žuljak nalazio. Jedino ako bi se popeo na krov mogao je, daleko prema severu, kroz mali procep među bregovima, da vidi svetlucanje mora (v. si. 29). To je upadljiva razlika između mikenskih i minojskih mesta; Mi-kenjani su se instalirali na dominirajučim položajima, svakako iz strate-

Sl. 28. Knoska palata

SI. 29. Pogled na sever sa krova palate u Knosu

ških razloga. Kritski Minojci izabrali su prijatna i pogodna mesta, ne bri-nući se za njihov strateški značaj; i Mikenjani sa kopna su, razume se, sa-mo preuzeli Knos, unekoliko ga modifikujući, jer se on već nalazio tu.

S obzirom na to da je Krit ostrvo, prvo pitanje koje moramo da postavimo glasi: da li postoji štogod što navodi na misao da su se kralje-vi dominioni prostirali van ostrva? Izgleda da odgovor glasi: ne, jer ne-

Sl. 30. Pogled na planinu Idu


ma toponima koji bi se mogao identifikovati sa onima preko mora. Po-stoji jedan podatak o stadu koza (C 914) koje je poslato u Ahajviju (Ak-haiwia) ili Ahaju; to ime ne javlja se nigde više na tablicama, ali podse-ca na hetitsko ime kraljevstva sa kojim su Hetiti bili u kontaktu (Ahhi-jawä). Još uvek se mnogo raspravlja o lociranju ovog kraljevstva, i mno-gi naučnici misle da se ono nalazilo na današnjoj turskoj obali ili blizu nje; ne izgleda verovatno da bi Knos slao koze preko mora, i moramo da pomišljamo da se to mesto doista nalazi na Kritu.

Svi arheološki dokazi za minojske kolonije na egejskim ostrvima potiču iz ranijeg perioda i nema razloga za pretpostavku da je krajem XV veka ijedna od njih još uvek stajala pod kontrolom Knosa. Zame-na minojskog mikenskim importom, koja je dokumentovana za nekoli-ko mesta, dokazuje, razume se, samo to da je Grčka, kao dominantna sila u Egeji u to vreme, zamenila Krit, činjenica koja je očevidno posve-dočena savremenim egipatskim spomenicima.


SI. 31. Krit

Drugo pitanje glasi: kolikim delom ostrva je vladao knoski kralj? U Knosu imamo više imena koja možemo da prepoznamo ne-go u Pilu: sam Knos, (Knösos) njegova luka Amnis, (Amnisos) i su-sedno mesto Tilis (.Tylissos) igrali su izvesnu ulogu prilikom dešifro-vanja (Chadwick, 1958, 63); i još nekoliko imena jasno se moglo pre-poznati. Na prvi pogled izgleda kao da ova imena pokrivaju veći deo ostrva, i mi smo pomišljali da je Knos, u ovom periodu, bio prestoni-ca celog ostrva. Ali drugi razlozi naveli su me da iznova razmotrim ovo pitanje.

Krit je veliko ostrvo, 260 km. sa istoka na zapad, ali širine samo 55 km, na svojoj najširoj tački. Ovakvi statistički podaci lako se mo-gu napabirčiti sa karte, ali na terenu mogu lako da zavedu. Veliki deo


ш ш аШИчШ mä^iM

ArtcaEohori

zemljišta je iznad 300 m. visine, i ima tri velika planinska lanca sa vr-hovima iznad 2.000 i 2.500 m. visine. Na taj način komunikacije izme-đu različitih područja nisu nikada bile lake i tek je danas, u veku bul-dožera i eksploziva, omogućena izgradnja dobrog sistema puteva. Oni koji su nedavno bili na Kritu znaće da ovaj sistem još uvek nije reali-zovan, ali progres je išao brzo i delovi tog sistema su gotovi, drugi još nisu završeni ali se upotrebljavaju, a treći su još u zametku. Ako se prenesemo natrag u bronzano doba, kada nije bilo mašine za građenje puteva već su postojala samo primitivna oruđa i ljudska snaga, Krit je bio podeljen na mala područja.

Ako pođemo od Knosa, smeštenog u sredini blizu severne oba-le, naći ćemo se u prostranoj, plodnoj oblasti, oivičenoj umereno viso-


kim ali prohodnim brdima na jugu i planinskim lancima Dikte i Ide na jugoistoku i jugozapadu. Na istok, duž obale, nema pravih prepreka, mada niski bregovi silaze do mora, i otvaraju se ponovo u ravnicu oko Malije (Mâllia), mesta u kome se nalaze treća po veličini mikenska palata. Iza Malije nalazi se druga brdovita oblast. Cela ova teritorija svakako je bila podložna Knosu, imena Tilis (Tylisos) i Amnis (Am-nisos) spadaju ovamo, ali mi još uvek ne znamo ni klasično, a kamoli mikensko ime Malije.

Na jugu od razvoda nalaze se jedina velika kritska ravnica, je-dino područje koje je proizvodilo višak žitarica. Ova ravnica, koja se danas zove Mesara (Messarâ), oivičena je visokim brdima ili niskim planinama i prema severu i prema jugu. Južne planine spuštaju se str-mo prema moru i pružaju slab zaklon lađama; to je otkrio i sv. Pavle kada je njegova lađa bila prisiljena da pristane u malenoj luci Kali Li-menes (Kali Liménes) ili Lepa pristaništa. Na istoku je područje krše-vitog ali ne neprohodnog zemljišta; zapadna obala pruža dobro žalo za antičke lađe oko današnje Timbaki (Timbâki), gde se more, možda, povuklo, i koristan zaliv u Matali (Mâtala).

Ovim područjem dominira velika minojska palata Fajsta (da-našnji izgovor Phestös); to je ime koje se uočljivo javlja na knoskim tablicama. Nema nikakve sumnje da je Knos kontrolisao Fajst, ne samo kao nadmoćnija sila već u svim sitnim detaljima administraci-je i guverner Fajsta bio je samo poslanik knoskog kralja. Nije lako pomitiri ovo sa arheološkom slikom. Minojska palata u Fajstu (si. 32) razorena je, izgleda, u isto vreme kada i svi drugi mikenski cen-tri na kraju poznog minojskog I B peroda (oko 1450. god. st. e.). Nije jasno koji su tačno njeni delovi ponovo nastanjeni u poznominoj-skom II periodu, ako su uopšte i bili. Ali u to vreme mora da je po-stojao veliki i napredni grad u blizini tog mesta. Za nešto kasniji pe-riod imamo pouzdane dokaze mikenske okupacije u Hagiji Trijadi (Hâgia Triâda), (si. 33) mnogo manjem gradu, koji se nalazi samo tri kilometra dalje na drugoj strani istog grada, i moguće je čak da se ime Fajst odnosi i na ovaj gradić, čije nam antičko ime nije poznato. I samo njegovo postojanje zbunilo je arheologe: zašto bi minojski kralj iz Fajsta sagradio kraljevsku rezidenciju tako blizu svoje pala-

SI. 32. Fajst, Minojska palata


te? Najbliža pameti je pomisao da je more tada bilo mnogo bliže bregu i da je Hagija Trijada bila prvobitno lučki grad za Fajst.

Ali pre nego što napustimo Mesaru, moramo da pogledamo drugo ime koje zauzima važno mesto na knoskim tablicama. Ono se piše Da-wa i ne odgovara nijednom imenu poznatom iz klasičnog do-ba, mada podseća na antroponim Daos (latinizovan kao Dauus, pa je, prema tome, prvobitno imao glas w), koji se često davao robovima. Mesto Dawo tesno je povezano sa Fajstom na tablicama i poznato je kao veliki proizvođač pšenice. Njegovo ime se javlja (F 852.1) sa jed-nim nepotpunim brojem, ne manjim od 10.000 jedinica pšenice. Kako ova jedinica iznosi blizu 100 litara, ovaj podatak nam daje ogromnu ci-fru od najmanje 1,000.000 litara ili ca. 775 tona pšenice. Postoji samo jedno mesto na Rritu koje je, po svoj prilici, moglo da da tako ogrom-nu količinu žitarica, a to je ravnica Mesara. Kako je Da-wo okrug odvojen od Fajsta, morao je biti lociran u veoma plodnoj istočnoj po-lovini ravnice, jer, mada na terenu nema upadljive granične linije, vo-da sa istočnog delà odvodi se malom rekom koja se danas zove Ana-podaris (Anapodâris), ili „Naopaka reka", zato što teče u pravcu su-protnom vodenim tokovima na ovom područu i kroz klisuru u južnim planinama izbacuje vodu (kada je uopšte ima) u Libijsko more.

Od Mesare lako se može putovati na severozapad kroz jednu od dveju dolina koje vode prema severnoj obali kod Retimna (Rét-himnon). Ove doline dižu se na severu u visoka, ali prohodna brda i pružaju dobru trasu za puteve. Na gornjem kraju istočnije doline Amari (Amâri) nalazi se lokalitet klasičnog grada po imenu Sibrita ili Sibritos (Sybrita, Sybritos), kod današnjeg sela Tronos (Thrônos), i to je odgovarajuće ime jer naselje zauzima veličanstven dominirajući po-ložaj. Imamo podataka o minojskim pastirima sa ovog mesta, koje ni-kada nije iskopavano, a nije verovatno da bi Minojci zanemarili tako bogatu dolinu. Naše interesovanje za ovu dolinu dolazi otuda što na tablicama iz Knosa postoji ime koje čudno podseća na ime Sybrita (iSu-ki-ri-ta), koje stoji možda umesto Sugrita. Ako bismo prihvatili ovu identifikaciju, naišli bismo na lingvističke teškoće, ali nikako na nepremostive. Slične alternacije b i g javljaju se retko u drugim ime-nima neogrčkog porekla.

SI. 33. Hagija Trijada: kraljevska vila


Kad prođemo kroz brda severno od Sibrite, možemo, ne baš sa-svim teškom trasom, da dođemo do uske ravnice na severnoj obali, ko-ja okružuje Retimnon. Celo područje, odavde pa na istok, bilo je, izgle-da, gusto naseljeno bar u poznominojskom III periodu, mada za pozno-minojski I još uvek nemamo dovoljno podataka. To nas navodi na ideju da putovanje produžimo na zapad od Knosa, pošto prođemo kroz Tilis i pređemo jedan prilično težak prelaz, da bismo stigli do unutrašnje doli-ne, kojom danas dominira Anogija (Anôgia) i u kojoj se nalazilo klasič-no mesto Axos, gde je nađena keramika iz poznominojskog III perioda, Ime Axos predstavlja problem jer čudno liči na mikensko E-ko-so, silap-sku grafiju za Exos, jer njegov izvedeni pridev glasi E-ki-si-jo = Exios. Ali iako možemo da zanemarimo razliku u vokalima, postoji druga mnogo ozbiljnija prepreka jer ranokritski natpisi pisani grčkom azbu-kom pokazuju da je Axos nekada glasio Waxos, i mada se iv po pravilu gubi u poznijem grčkom, moralo bi, ako se već čuva do V veka st. e., da se javlja i u mikenskom obliku. Mislio sam da to rešava problem i d a j e sličnost imena puka koincidencija, mada se ono što znamo o Eksosu od-lično slaže sa položajem Aksosa; mesto je imalo 2.250 ovaca (Dn 1092) i javlja se u paru sa Sugritom. Ali kada sam video mesto, nametnula mi se druga mogućnost. Mnogi antički grčki toponimi nemaju značenje u grčkom, i gde god se desi da stanovništvo živi na području sa nerazum-ljivim toponimima, postoji težnja da se ova imena modifikuju u skladu sa jezikom stanovnika. U Devonšajru kornvalsko Pen-y-cum-gwik („dno uskog zaliva") promenjeno je u Pennycomequick, kao što su ime grčke kolonije u Italiji Maloventa, (Malowenta), „bogata ovcama", Rim-ljani pogrešno preveli sa Maleventum, „zlo došao", pa ga promenili u Beneventum (Livije 9,27,14). Po istom principu su možda Exos, koje na grčkom nije značilo ništa već je podsećalo na „van, spolja", promenili ne Mikenjani već njihovi dorski naslednici, u Waxos, koje je moglo stvarno da znači „raselina", „prolom" i doista se nameće izvesna veza sa tim zna-čenjem, jer je samo mesto smešteno visoko gore na planinskom proce-pu. Ako su Dorci bili krivi za izvrtanje ovog imena, nema nikakve pre-preke da mikenski Eksos smestimo kod Aksosa. Kontekst u kome se javlja na tablicama svakako nas navodi na pomisao da se mesto nalazilo u ovom prodručju.


Na severu od ovog puta zemljište je veoma talasasto sve do obale; i ovde imamo posla sa drugom lingvističkom zagonetkom. Me-sto blizu obale, nedaleko od Irakliona, prema zapadu, zvalo se u kla-sično doba Kutaion; ono leži u području podesnom za ovčarstvo, ali zemljište inače nije mnogo plodno. Na tablicama se u širem području Knosa javlja jedno mesto poznato po svojim ovcama, i malo po čemu drugom, pod imenom Ku-ta-to ili Ku-ta-i-to', različite grafije ukazuju na oblik Kutaiton. Opet se postavlja pitanje da li je moguće da je to isto mesto kao i klasično Kutaion? Nije lako objasniti ovu promenu jer ni jedna ni druga reč nemaju značenja, ali postoji opšta težnja da se reči teške za izgovor redukuju izostavljanjem jednog ili dva slična glasa, kao što Conecticut u izgovoru gubi jedno od dva k.

Na istoku od Knosa mora da je postojalo naselje u Maliji (Mal-lia) čak i ako minojska palata nije nikada bila ponovo sagrađena. Putu-jući dalje prema istoku, presecamo prilično težak prelaz da bismo stigli do zaliva Merambelu (Merambéllou), danas dobro poznatog turistima koji se slivaju u moderno letovalište Hagios Nikolaos (Hâgios Nikola-os). Visoko u brdima iznad ovog zaliva nalazi se klasično mesto Lätö (očigledno isto ime kao ime Apolonove i Artemidine majke, koje je bolje poznato u jonskom obliku kao Lëto). Knoske tablice govore nam o mestu koje ima isto ime, ali do sada u blizini nije nađen nijedan mi-nojski lokalitet i možda se ime sa tablica odnosi na neko drugo mesto.

Jednom se spominje Winatos, kasnije Inatos, mali grad na ju-žnoj obali, današnji Tsoüdsouro. Ali na ovom spisku nedostaju mno-ga važna mesta, koja su nam arheološki poznata, svakako zbog toga što njihova minojska i mikenska imena nisu sačuvana u klasičnom pe-riodu, tako da još uvek nismo u stanju da ih identifikujemo sa neloci-ranim imenima sa tablicama.

Ja sam namerno isključio oba kraja ostrva, krajnji istok i krajnji zapad, jer bi u oba slučaja tamošnja naselja bila udaljena od Knosa, a geografski uslovi čine saobraćaj teškim. Na zapad od Retimna i na istok od Sitije postoje prirodne barijere. Kontakti sa ovim područjima lakši su morskim putem. Postoji i jedna mala grupa toponima koji se javlja-ju samo na određenom, ograničenom broju tablica: najbolji primer je serija Co, koja za svako mesto daje broj ovaca, koza, svinja i goveda.


Ovce su posebno značajne jer imamo ogromnu grupu podataka pomo-ću kojih je Knos kontrolisao velika stada svuda u centralnom Kritu. Ka-ko u ovim beleškama nema tih specijalnih setova toponima, to je dokaz da ova područja nisu bila pod neposrednom kontrolom Knosa, mada je moguće, razume se, da su bila pod manje neposrednom kontrolom.

Dva imena u ovoj grupi lako se mogu identifikovati. Jedno je Kudörtiä, dobro poznato kao antičko ime mesta koje je danas drugo po veličini na Kritu i Khaniâ. Ovo ime se spominje kod Homera indi-rektno, jer on upućuje na njegove stanovnike. Kudönes, pošto sam grad ima ime koje se metrički ne uklapa u stih. Do nedavno smo vrlo malo znali o Haniji sa arheološke tačke gledišta, jer i to je jedan od onih tantalovskih slučajeva gde se moderni grad nalazi iznad antičkog lokaliteta, tako da su iskopavanja bila silom prilika ograničena na ne-koliko slobodnih prostora i žurna istraživanja mesta na kojima se zi-dalo. Ovo mesto je oktobra 1973. istraživao grčki arheolog J. Papapo-stćlu i pokazao da su postojale arhivske prostorije u građevini koja mora da je bila minojska palata, jer tu su pronađeni brojni fragmenti tablica pisanih na linearu A i velika zbirka pečata sa natpisima i etike-tama. Drugi rad već je izneo na videlo amfore sa kratkim natpisima na linearu B, tako da je danas jasno da je to bio značajan grad i u minoj-sko i u mikensko doba.

Drugo poznato ime je Aptarwa, koje je u klasično doba bilo po-znato kao Aptara ili Aptera\ oblik Aptera je izvestan primer za tran-sformaciju neobičnog imena u reč sa značenjem, jer Aptera znači „bez krila" i podseća na naziv boginje pobede (Nike Apteros), kojoj su Atinjani podigli mali hram na Akropolju. Mesto poznije Aptare je do-bro poznato, visoko na brdima iznad ulaza u zaliv Suda (Souda).

Nijedno od ostala četiri imena iz ove grupe tablica ne može se identifikovati sa kasnijim imenima. Ali u vezi sa ta dva imena postoji jedna interesantna činjenica. Ona se javljaju ponovo na nekim amfo-rama sa linearnim B natpisima nađenim u Tebi, na kopnu, u jednom slučaju najmanje šest puta. Očigledno su moguća dva tumačenja: ime-na mogu jednostavno da predstavljaju koincidenciju, jer već smo vide-li kako se imena ponavljaju na karti mikenske Grčke; ili su amfore mogle biti uvezene sa Krita, verovatno kao ambalaža za neku tečnost.


Mi smo mogli da ih odbacimo kao rezultat puke koincidencije da se nije desilo da druge amfore, nađene drugde na kopnu, imaju ispisane reči koje se javljaju kao toponimi na knoskim tablicama. Jedna nađe-na kod Eleusine na Atici ima kritski toponim koji se često javlja u Knosu: Da-*22-to (fonetska vrednost srednjeg znaka je još uvek nepo-znata pa se stoga mora transkribovati brojem).

Ali ovde je naučna arheologija počela da pomaže. Dr H. Ke-tling (H. Cattling), koji je tada bio u Muzeju Ashmolean u Oksfor-du, započeo je s analizom gline izvesnog broja mikenskih vaza. Nje-gov metod se sastoji u tome da podvrgne spektroskopskoj analizi si-ćušne uzorke materijala vaza, da bi odredio kakva se nečistoća jav-lja u glini od koje su načinjene. Svaka glina sadrži tragove drugih elemenata, često metala; i za glinu iz pojedinih oblasti može se po-kazati da sadrži karakteristične uzorke nečistoće. Tako analiza pra-vi neku vrstu otisaka prstiju, koji mogu da odrede mesto porekla va-ze. Taj metod, svakako, treba dalje razraditi, ali on je već pokazao svoje dejstvo u slučajevima gde poreklo ne podleže sumnji. Stoga je primena ovog metoda na amfore sa natpisima iz Tebe mogla da po-kaže da li su izrađene tu ili nisu. Rezultati pokazuju da glina od ko-je su izrađene ove amfore ne odgovara lokalnoj glini i, što je mnogo značajnije, izgleda da odgovara uzorcima sa Krita; ovaj metod mo-žda još nije dovoljno napredovao da bi dao jasan odgovor. Ali veo-ma je značajna koincidencija da dve nezavisne istraživačke linije vo-de ka Kritu, i ona nas ohrabruje da pretpostavimo da su u periodu dosta kasnijem od pada Knosa vaze sa natpisima na linearu B bile iz-vožene iz kritskih gradova na kopno. Dalja istraživanja mogu da ograniče područja Krita iz kojih su vaze došle; najraniji rad Ketlin-ga i Mileta (Cattling i Millett, 1965) ukazao je na krajnji istok ostr-va. Ali veze na knoskim tablicama ukazuju pre na krajnji zapad, i ova činjenica može da pokaže da je u skladu sa analizom gline. Ta-ko bi zaključak glasio da je krajnji zapad Krita, provincija Hanijâ (Khanià), bio van neposredne kontrole Knosa, mada u izvesnom smislu podložan njegovoj vlasti. Možda je i krajnji istok ostrva imao slične odnose, jer geografski uslovi navode na pomisao d a j e saobra-ćaj kopnenim putem sa tim delom morao biti težak.


Jedno vreme sam mislio da sam identifikovao jedan grad na krajnjem istoku; na tablicama se često spominje mesto zvano Se-to-i-ja i bilo je vrlo primamljivo izjednačiti ga sa klasičnom Setajom {,Sètaia), današnjom Sitijom (Sitia). Lingvističke teškoće priznavane su uvek, i nije se pojavilo ništa što bi potvrdilo nagađanje; s druge strane, veliki deo podataka danas navodi na pomisao da se to mesto nalazilo na centralnom Kritu, i moramo da napustimo naše ranije nagađanje.

Prema tome, u to vreme imamo sliku Krita koja pokazuje snažnu monarhiju, sa visoko centralizovanom administracijom u Knosu; ova monarhija držala je pod svojom vlašću ostrvo od Retimna do Ijerapetre, dok su dva krajnja delà bila pod drugom vlašću, bilo kao nezavisne ali prijateljske države ili kao vazalne države sa sop-stvenom vladom. Biće interesantno videti hoće li kasnija otkrića potvrditi ovu sliku. Na osnovu činjenice što postoje toliki arhivi pločica na linearu B jasno je da je administracija ostrva u minojsko doba bila decentralizovana, mada ne možemo da odredimo da li su države van neposrednog područja Knosa bile nezavisne ili zavisne. Jasno je da je vladar Knosa uvek bio dominantna snaga na ostrvu. Posle pada knoske palate verovatno se ostrvo ponovo raspalo na mnogobrojne male države, i to je situacija u kojoj nalazimo ostrvo na početku istorijskog perioda.

4. Ljudi sa tablica

Uprkos nekim kolebanjima, ne može biti ozbiljne sumnje da je jezik linearnih B tablica grčki jezik, ali da li su ljudi koji su te tablice pisali bili Grci? U to vreme „Grk", razume se, može imati samo jed-no jedino značenje „onaj koji govori grčki", jer pojam nacionalnosti je anahronizam u antičkom svetu. Teško je verovati da bi nosioci drugog jezika hteli da svoje dokumente sačuvaju na grčkom; to, svakako, ni-je situacija paralelna sa engleskim srednjovekovnim dokumentima pi-sanim na latinskom; tu je vernakularni jezik smatran nepodesnim za ozbiljan zadatak - čuvanje zvaničnih dokumenata. Takva situacija mogla je da nastane samo tamo gde je jezik svojom istorijom dostigao ogroman prestiž i sačuvao se kao sredstvo komunikacije među obra-zovanim ljudima. Na dvorovima mikenske Grčke ne možemo da za-mislimo nikakvu sličnu situaciju, jer jezik prestiža bi svakako bio krit-ski jezik, zapisan linearom A; linear B bio je relativno nova tvorevina smišljena da izađe u susret potrebama grčkog jezika.

To je, prema tome, slučaj prima facie zbog koga treba smatrati da su Mikenci govorili grčki. Za to možemo da pružimo jaku potvrdu: veliki broj muškaraca i žena na tablicama koji imaju grčka imena, tj. imena koja u grčkom imaju određeno značenje. Danas se žene mno-gih narodnosti, a time i nosioci mnogih jezika, mogu zvati Aleksandra; ali ako vidimo da je to ime, koje ima određeno značenje u grčkom, da-to jednoj mikenskoj ženi u XIII v. st. e., teško bi bilo poverovati da njeni roditelji nisu znali značenje tog imena. Doslovno značenje je pri-lično čudno: „ona koja odbija muškarce"; ako mi se možeo oprostiti ovakva tesnogrudost, moramo se setiti da su ženska imena često deri-vati muških, i ime Aleksandra je jednostavno žensko ime koje odgo-


vara imenu Aleksandros (Alexandros, latinizovano Alexander) „onaj koji odbija muškarce", a to je sasvim podesno muško ime.

Grčki sistem ličnih imena, u mikensko kao i u klasično doba, radikalno se razlikuje od našeg. Svaki pojedinac ima jedno lično ime, izabrano iz mnogo šireg repertoara nego što su uobičajena lična ime-na kod onih koji govore engleskim jezikom. Ako ga treba razlikovati od drugih koji se isto tako zovu, onda se obično dodaje ime njegovog oca. Meni je bilo zabavno kada sam video da, za zvanične svrhe, u Grčkoj još postoji praksa da se ličnom imenu doda očevo lično ime, kao i prezime i nadimak; tako sam, kada sam otvorio račun u banci, otkrio da je moje ime Džon toü Fred, gde toü označava genetiv, tj. „sin toga i toga". U nekim starijim grčkim dijalektima, i u mikenskom očevo ime se ne daje u genetivu, već u pridevskom obliku kao Kusa-menios - „sin Kusamenov". Međutim, ovaj način ne upotrebljava se često u našim dokumentima i ograničen je, izgleda, na ljude iz aristo-kratskih porodica. Ostali se razlikuju dodavanjem mesta i rođenja ili zanimanja. Nemamo jasnih primera da se i žene ovako navode; posto-ji jedan spisak ženskih imena (PY Vn 1191) u kome svakom imenu prethodi muško ime u genetivu. Vrlo je verovatno da su to imena nji-hovih muževa, mada bi ti muškarci mogli biti i njihovi očevi, ili, ako su bile robinje, njihovi gospodari. U grčkom sistemu žena nosi očevo ime u genetivu, ako je neudata, muževljevo, ako je udata; još i danas je običaj u Grčkoj da ženino prezime bude u genetivu.

Ne bi bilo iznenađujuće otkriti da stanovništvo Grčke, u dru-gom delu drugog milenija, nije govorilo isključivo grčki. Kao što suge-riše rekonstrukcija istorije koju sam skicirao u prvom poglavlju, zauzi-manje Grčke i asimilacija stanovništva koje je govorilo druge jezike morali su biti spor proces. Treba samo da podsetimo da danas, 600 go-dina posle spajanja Velsa i Engleske, ima mnogo hiljada ljudi u Velsu koji govore velški, čak i kad većina govori engleski. Tako a priori tre-ba da očekujemo da kod stanovništva mikenskog doba nađemo trago-ve i drugih, negrčkih jezika.

Cak i u klasično doba ima kod istoričara podataka o ljudima koji su govorili druge jezike, na primer o Pelazgima, koji za nas pred-stavljaju puko ime; i u nekim delovima istočnog Krita natpisi su još u

SI. 34. Freska sa ratnicima iz Pila


IV V. st. E. pisani drugim jezikom. Saznajemo da u nekim delovima Grčke ima slojeva podanika koji, po svoj prilici, predstavljaju potom-ke naroda koje su pokorili preci kasnijih vladara. Mada se ne kaže iz-ričito da su neki od njih još uvek govorili drugim jezikom, neki od njih, svakako, nisu bili potomci Negrka. U Sparti su stvarno postojale dve takve potlačene klase. Sloj slobodnih ljudi, ali građana drugoga reda, bez političkih prava, koji su nazivani perioikoi, ili „oni koji žive oko-lo", bili su, po svoj prilici, predorski Grci iz Lakonije, potomci miken-skog stanovništva. Drugi sloj stanovništva bili su robovi, koji su obra-đivali zemlju za svoje spartanske gospodare; oni su nazivani hejlotima (heilötes), izrazom koji verovatno znači „zarobljenici" i bili su, po svoj prilici, podanička klasa u mikensko doba, ali nisu bili grčkog porekla. Čak i kada prihvati nov jezik, narod se uporno drži svojih ličnih ime-na; dokaz su keltska imena koja su još uvek vrlo omiljena kod Velša-na, Škota i Iraca koji govore engleski.

Najmanje šezdeset procenata reči zabeleženih na mikenskim dokumentima su lična imena. Taj materijal bi mogao koristiti za pro-cenjivanje koliki je procenat stanovništva imao grčka imena, mada se iz toga ne može pouzdano zaključiti da su svi oni govorili samo grčki. Ali zbog dvosmislenosti sadržanih u pismu i zbog činjenice da ne po-stoji način da se proveri značenje imena, uvek je nepouzdano tvrditi da jedno ime nije negrčko samo zato što ne možemo da prepoznamo nijedno verovatno grčko ime iza silapskog oblika. Ali možemo biti si-gurni da su neka tako očigledno grčka da bi bilo apsurdno osporavati ih. Žensko ime Aleksandra, koje smo već naveli, pruža za to dobar primer, a na istoj tablici imamo ime Teodora. Među muškim imenima možemo navesti Amfimed (Amphimêdës), Eumen (Eumenës), Eurip-tolem (Euruptolemos), Opilimnije (Opilimnios), Filoverg (Philower-gos). Sva ova imena se ne samo lako mogu prepoznati kao grčka već pripadaju specijalnom tipu tzv. složenih imena, tako da se svako ime može razložiti na dva delà, od kojih svaki ima svoje značenje. Ovaj tip je tako široko rasprostranjen u indoevropskim jezicima da je teško ve-rovati da to nije zajedničko nasleđe. Ali ovaj tip nalazimo i drugde, i mnoga japanska prezimena su veoma slična. S druge strane, Rimljani su izumeli ili pozajmili potpuno različit sistem. Tako je pojava slože-

L J U D I SA T A B L I C A 109

nih imena u mikenskom grčkom dokaz duge tradicije, čak i ako se mnogi elementi, od kojh se ova imena sastoje, ne nalaze van grčkog. Teško je verovati da ljudi koji su izabrali ovakva imena za svoju decu nisu jednostavno sledili tradicionalni grčki običaj, pa ih stoga možemo smatrati nosiocima grčkog jezika. U takvim imenima nema ničeg po-sebno aristokratskog, jer spisak pastira u Knosu obuhvata i takva ime-na, a oni, verovatno, nisu bili ljudi visokog ranga.

Mnogo više imena pripada drugom uobičajenom grčkom tipu; to su izvedenice od običnih imena. Katkada se i obični apelativ može upo-trebiti kao ime: Glaukos (Glaukos) „Sivooki" je ime uobičajeno još od Homera; spominje se i pastir Ehinos (Ekhinos) „Jež" (da li je bio bo-dljikave čudi?), a jedan se čak zove Halkeus (Khalkeiis) „Kovač". U ovim slučajevima, razume se, moguće je argument postaviti naglavce: ova jasna imena možda nisu davali deci njihovi roditelji, već njihovi grč-ki gospodari koji nisu mogli da lome svoje jezike oko nerazumljivih stranih imena. Svakako, u to možemo sumnjati tamo gde imamo jedno-stavno opisna imena kao Eritros (Eruthros) „Crveni" ili Polios (Polios) „Sedi". Mali broj imena je, izgleda, nepristojan, ako ne i otvoreno op-scen. Ali teško je odrediti granice onoga što se može prihvatiti kao ime; nepristojna imena poznata su i u klasično doba, i možemo da nagađa-mo da li su to u početku bili nadimci koji su, kad su jednom prihvaćeni, kasnije generacije upotrebljavale ne misleći na njihovo značenje.

Ime se mnogo češće razlikuje od apelativa dodavanjem određe-nog sufiksa. Poznati klasični primer je ime Simon {Simon), izvedeno od simos „zatubasto prćast nos", koje nikada nije smatrano pogrdnim. U mikenskom grčkom imamo puno primera: Tripodiskos (Tripodiskos) ima deminutivski sufiks -iskos, dodat nazivu za tronožac, „Mali Tro-nožac"; Mahaon (Makhawon) je obrazovano od makhä „bitka", Argu-rios od arguros „srebro". Pomnios od poimnä „stado", Plouteus od plo-utos „bogatstvo". Neki od ovih sufikasa nalaze se i u složenicama: Opi-limnios je pridev izveden od opi (klasično epi) „na, kod" i Umna „je-zero" ili Guowaxeus od guous (kasnije bous) „vo", i agö „vodim".

Jedan od najneobičnijih načina obrazovanja izvedenih imena u klasičnom grčkom jeste pomoću sufiksa -idës ili -adës u značenju „sin", baš kao engleska prezimena koja se završavaju na -son. U mikenskim


imenima, izgleda, uopšte nema ovog sufiksa, i to nije neobično kad se zna da Homer nema ličnih imena ovog tipa, mada on ovakva obrazo-vanja upotrebljava kao prideve sa značenjem „sin toga i toga".

Ako zamislimo situaciju u kojoj mala vladajuća klasa gospoda-ri brojnijim negrčkim stanovništvom, i uspeva da mu nametne svoj je-zik, možemo ožekivati da potomci negrčkih stanovnika i dalje upotre-bljavaju svoja stara imena, mada su neki roditelji, možda, u želji da pokažu naklonost prema vladajućoj klasi, davali grčka imena svojoj deci. Zbog toga, ne treba da nas iznenadi što smo naporedo sa grčkim imenima našli izvestan broj negrčkih imena, naročito među nižim sta-ležima. Ipak, ne smemo da zaboravimo da se grčki jezik morao govo-riti u području Pila vekovima pre nego što su pisane tablice, tako da se podaci o stranim imenima ne smeju uzeti kao dokaz da se tu još uvek govorio strani jezik. Mi se suočavamo sa teškoćom što je grčko ime često očigledno grčko čak i u dvosmislenoj grafiji, ali nemamo na-čina da prepoznamo strana imena, jer ne znamo kom su jeziku pripa-dala. Ali neka mikenska imena, naročito u Knosu, izgledala su Grci-ma neobična, i teško je verovati da nisu strana. U manjem broju slu-čajeva možemo dodati jedan manje subjektivan dokaz: na knoskim ta-blicama javlja se izvestan broj imena koja se ponavljaju manje ili više tačno na linearnim A tablicama sa Krita pre grčke invazije. Na primer, vrlo je verovatno da su imena Di-de-ro i A-ra-na-re, nađeni na linear-nim A tablicama iz Hagije Trijade. Jedna mala grupa imena u Knosu počinje sa Piya-, uobičajenim elementom koji u hetitskim imenima znači „onaj koji daje", ali do sada niko nije bio u stanju da identifiku-je jezik koji bi objasnio veliki broj ovih negrčkih imena.

Teško je odrediti kako treba klasifikovati imena izvedena od negrčkih toponima. Ako se neko zove Lampsakos (Lampsakos), ime-nom koje je mnogo kasnije poznato kao ime grčke kolonije u blizini Dardanela, treba li ga klasifikovati među grčka imena ili ne? Tilisios (Tulisios), pridev od kritskog toponima Tilisos (Tulisos), javlja se kao muško ime u Pilu; na sličan način imamo žensko ime Korinsia od Ko-rinthos - Korint, ali izgleda da je na teritoriji Pila postojalo mesto sa tim imenom. Neka imena, međutim, upućuju na kontakte sa udalje-nim zemljama. Aiguptios u Knosu mora biti „Egipćanin", pa je tako


i Lukios možda čovek iz Likije (jugozapadna Anatolija), Turios, čo-vek iz Tira (u današnjem Libanu).

Teorija koju, svakako, možemo mirno odbaciti jeste ona po ko-joj Grci nisu bili vladajući narod mikenske Grčke, več samo pisarska klasa koju su Negrci upotrebljavali da im vodi knjigovodstvo. Na žalost, imena kraljeva Pila i Knosa nigde nisu direktrno navedena (ali v. dalje str. 117); jer da su imena očigledno grčka, to bi dokazalo glavnu tezu. Ali postoji spisak važnih činovnika, na primer „pratioci", e-qe-ta, kralja Pila, koji su morali pripadati vladajućoj klasi, i ovaj spisak sadrži tipič-no grčka imena, na primer AlektruÖn sin Etevoklevesa (Etewoklewës), kasniji Eteokles (An 654. 8). Njegov brat ima jedno od mnogih imena na -eus, koja su tipična za rane legende, kao Akhileus, Odysseus, u ne-kim slučajevima to su, izgleda, skraćenice za duža imena.

Mada nijedna ličnost homerskih epova nije mogla biti identifi-kovanana tablicama, sasvim je jasno da su mnogi ljudi sa tablica imali homerska imena. Ako jedan potčinjeni činovnik u Pilu (An 657. 3) ima ime Agamemnovog sina Oresta, znači li to da je sadržina epova već bi-la poznata Mikencima u Pilu? Ako se i u Pilu i u Knosu javlja čovek po imenu Ahilej (Akhileus), znači li to da je fabula Ilijade bila već pozna-ta? Odgovor na ovo pitanje pomalja se naporedo sa tim kako saznaje-mo više o imenima koja su Mikenci nosili, jer postaje jasno da broj imena koja su se upotrebljavala nije bio neograničen. Ne samo da je moguće pokazati da je isto ime u istom mestu moglo da se javlja u dva različita naroda već je broj imena nađenih u dva ili više mesta sada znatno veći. Svaki novi priraštaj materijala dodaje, izgleda, nove pri-mere već pomenutim. Stoga izgleda verovatno daje Homer mogao da gradi na tradiciji koja je sadržavala genuina mikenska imena. Ali tu se javlja čudna činjenica da su mnoga od ovih mikenskih imena u epovi-ma data Trojancima. Dosta davno smišljena je oštroumna teorija, da drugo ime trojanskog princa Parisa, Aleksandros, koje je očigledno grčko, nije ništa drugo do izvrtanje imena koje se javlja u hetitskim do-kumentima kao Alakshandush. Podatak da se ženski oblik Alexandra upotrebljava već u XIII v. dokazuje bar to da bi Alexandra mogla bi-ti genuino mikensko ime, i moguće je daje hetitski oblik iskvaren, uko-liko je to uopšte isto ime. Ali kako se u Pilu javlja kao ime ne samo


Hektor nego čak i mitski osnivač Troje Tros (Tros), teško je odupreti se zaključku da su i trojanska imena uzeta iz zajedničkog mikenskog fonda. Odatle, razume se, ne izlazi da su Trojanci govorili grčki; Ho-mer može da ne poznaje lingvističke probleme i da pušta Grke i Tro-jance da razgovaraju na grčkom, kao što filmski producenti i danas pu-štaju strance da govore engleski sa izrazito pogrešnim akcentom.

Tako fond homerskih imena odgovara uzorcima mikenskih imena koja su slučajno došla do nas. Izgleda da Homer ne upotreblja-va tipove koji su bili nepoznati u mikenskoj Grčkoj, a za imena -eus je dokazano da predstavljaju uobičajeni način arhaiziranja. Nema po-dataka koji bi potvrdili neko ime iz homerske tradicije, ali bar može-mo biti sigurni da Homer upotrebljava imena koja su mogla postojati u mikensko doba.

Nezavisno od velike vrednosti ličnih imena, javlja se i nekoliko imena koja označavaju grupe ljudi; to nije, čini se, jednostavno pridev-sko obrazovanje imena od imena gradova u kojima su živeli. Tu je, po-sebno, grupa od osam imena koja označava ljude zaposlene u Pilu (v. str. 239). Za jedno ili dva od ovih imena može se dati grčka etimolo-gija, ali ostala su po svoj prilici negrčkog porekla; međutim, nikada se ne spominje toponim koji bi mogao biti mesto u kome žive. Stoga, iz-gleda, verovatno da su to imena triba koje su sačuvale svoj identitet sve do vremena kada su pisane tablice. Njihova imena upućuju na negrčko poreklo i verovatno je bilo mudro zapošljavati ih samo na ne-boračkim dužnostima, da snabdevaju snage obalske straže pod grčkim oficirima. Ova teorija moze da objasni zašto se neka od tih imena po-novo javljaju u beleškama o proizvodnji lana (v. gl. 8).

STANOVNIŠTVO

Očigledno bi nam mnogo značilo kada bismo znali broj stanov-nika u mikenskom kraljevstvu, i pošto dokumenti sadrže tako mnogo brojčanih obaveštenja, privlačno bi bilo pokušati pronaći način da se ovaj broj proceni. Ali tablice ne daju spiskove porezkih obveznika; one beleže jedino cifre od neposrednog intresa za platu, a broj usta


koje treba hraniti važan je samo za one koji moraju da nabave hranu. Broj od približno 750 robinja koje su bile pod kontrolom dvora u Pi-lu, zajedno sa sličnim brojem dece, daje nam bar neku vrstu merila. Hiljadu žena i dece koji su stvarno živeli u Pilu nagoveštava da broj celokupnog stanovništva grada u odnosu na iskopani deo palate nije bio manji od 2.500, a mogao je biti i mnogo veći.

Broj toponima na pilskim tablicama penje se na oko dve stoti-ne, a arheološka istraživanja Mesenije locirala su približan broj na-selja. Neka od njih bila su možda, mali zaseoci, dok su druga, na pri-mer administrativni centri okruga, morala biti mali gradovi. Ako pret-postavimo prosečen broj od 250 ljudi po naselju, to bi upućivalo na broj od 50.000 za celo kraljevstvo. MakDonald i Houp Simson (Mc Donald i Rapp, 1972,141) pravili su veoma oprezne procene u okviru ovih brojeva, i došli su do zaključka da broj od 50.000 predstavlja mi-nimalnu cifru.

Ima jedno mesto za koje obaveštenje na tablicama dopušta mo-gućnost izračunavanja. Znamo za dve činjenice za regionalni centar u Onostranoj provinciji, po imenu Asijatija (Asiatia): kovačima je opro-šten porez koji iznosi dvanaestinu razrezane sume za celu oblast (Ma 397) ; a kovača je moglo biti do 21, mada ovaj broj obuhvata i četvori-cu kod kojih nema iznosa u bronzi. Ako pretpostavimo da su kovači u normalnom slučaju davali porez u srazmeri sa brojem, onda bi moralo biti ukupno 252 poreska obveznika ili 204 ako ne računamo nezaposle-ne. Ako, dalje, pretpostavimo da produktivna radna snaga iznosi četvr-tinu ukupnog stanovništva, onda dobijamo za ovaj grad cifru od 800 do 1.000 stanovnika. Ali ovde postoji jedna dvosmislenost: dokument ko-ji beleži popust za kovače ne odnosi se možda na sam grad, nego na okrug čiji je centar grad. Ali spisak kovača bi verovatno bio specifični-ji i moglo je biti i drugih kovača u toj oblasti, mada ne u njenom glav-nom gradu. Ne smemo poći od toga da možemo pouzdano doneti za-ključke na osnovu ovih cifara, mada nam one mogu dati približnu pro-cenu broja stanovnika prosečnog grada.

5. Socijalna struktura i administrativni sistem

Kada arheolozi otkriju veliku građevinu sagrađenu finim zidar-skim radom, ukrašenu freskama, sa mnogo odaja, od kojih su neke prostrane, okruženu mnogobrojnim magacinima i ostavama, oni je opravdano kvalifikuju kao palatu. Oni pretpostavljaju, s pravom, da bogatstvo potrebno za takvu građevinu upućuje na to da je njen vla-snik bio u stanju da kontroliše dovoljno veliki broj stanovnika da bi mogao da podnese takav luksuz. Stoga se ni Evans u Knosu, ni Bla-gen u Pilu nisu dvoumili da kažu da su u pitanju palate, mada bi, mo-žda, bilo više u skladu sa naukom da su se oduprli iskušenju da im da-ju tako romantična imena kao što su „Minosova palata" ili „Nestoro-va palata". Mada se velike palate lako razlikuju i mada možemo mir-ne duše tako da nazivamo velike komplekse građevina u Knosu, Faj-stu ili Maliji, u Mikeni, Tirintu ili Pilu, ipak nije jasno koliko mala mo-že biti palata. Kato Zakros (Kâto Zâkros) svakako ima palatu, ali ima li Hagija Trijada kraljevsku palatu ili samo plemićku rezidenciju? Šta je sa glavnom građevinom u Gurniji? Da li je građevina u Gla, u Bo-jotiji, palata ili nije?

» Teško je odgovoriti na ova pitanja samo na osnovu arheolo-ških podataka. Ono što na osnovu palata možemo da zaključimo je-ste da su to administrativni centri i da je u mikenskom periodu admi-nistracija zahtevala pisane dokumente. Postojanje arhiva potvrđuje d a j e ta palata u sklopu većeg administrativnog centra. Nedavno ot-kriće (1973) linearnih A tablica u Haniji dokazuje, i bez ikakvih arhi-tektonskih nalaza, postojanje palate, jer više nigde, po svoj prilici, ni-

S O C I J A L N A S T R U K T U R A I A D M I N I S T R A T I V N I SISTEM 115

SI. 36. Karl 1/. Blagen (Carl W. Biegen)

SI. 35. Ser Artur Evans (Sir Arthur Evans) prema portretu u Ashmolean muzeju u Oksfordu

je postojao tako veliki broj administrativnih dokumenata. U tom smi-slu i arhiv linearnih A tablica iz Hagij a Trijade dokazuje da je to bio administrativni centar.

Svakom administratoru potrebna je kancelarija za rad i u jed-nom jednostavnom društvu njegova kancelarija je, verovatno, bila i njegova glavna rezidencija. Tako svaki administrativni centar pretpo-stavlja jednog administratora, bilo da je on nezavisan monarh, polu-zavisni princ, ili lokalni premić koji duguje poslušnost pretpostavlje-nom vladaru. Ovakvi detalji izmiču ašovu arheologa, ali dokumenta mogu da bace izvesnu svetlost na administrativne procese.


Nije bilo iznenađenje otkriti da je vladar jedne mikenske drža-ve nazivan wanax, jer ta reč, sa gubitkom inicijalskog н>, predstavlja je-dan od homerskih izraza za „kralja". Više nas je iznenadila činjenica što je reč guasileus, prethodni oblik za basileus, drugi izraz za „kralja" kod Homera i jedini termin koji označava „kralja" u klasično doba, za Mikence imala manje uzvišeno značenje i bila upotrebljavana, izgleda, za „šefa" bilo koje grupe, čak za glavara grupe kovača. Tragovi ove upotrebe mogu se uvek naći kod Homera, jer čitamo o mnogim basile-es na Itaci (Od. I 394-5), a Alkinoj, feačanski kralj, spominje dvanaest basilees u svom narodu, ne računajući sebe (Od. 8,390-1).

Ali postoji jedan problem u vezi sa upotrebom reči wanax na tablicama. Niko ne može ozbiljno sumnjati da se, u većini slučajeva, ova reč odnosi na čoveka - vladara, kada, na primer, čitamo o spisku načinjenom „kada je kralj naimenovao Augevasa (Augewàs) za de-mo-ko-ro (jedna činovnička titula)", onda je to imenovanje, jasno je, ljudski čin. Pa ipak, u drugim slučajevima pitamo se sa čuđenjem, ni-je li reč „kralj" upotrebljena kao titula božanstva, jer se reč i dalje ta-ko upotrebljava u klasičnom grčkom. Najjasniji primer je na jednoj se-riji tablica iz Pila (Fr), koja beleži količine mirisnog ulja i pomasti da-tih raznim božanstvima, ali je isto tako simptomatično da unošenje u spisak ovde nikada ne glasi jednostavno „za kralja"; termin se javlja u vezi s drugim imenom koje ima ulogu obraćanja, Možda je to bilo do-voljno da se pokaže da se ovde nije mislilo na čoveka - vladara.

Jedini dokument koji nam pruža bilo kakvo realno obave-štenje o kralju jeste jedan dokument iz Pila (Er 312) koji beleži veli-činu raznih imanja. Ovde imamo zabeleženo „kraljevo imanje", „1а-vagetovo (làwagetàs) imanje" i imanje triju činovnika zvanih telestai. Interesantnu činjenicu ovde predstavlja veličina ovih imanja: kralje-vo je tri puta veće nego lavagetovo a tri telestai imaju zemlju iste ve-ličine kao kralj. Izgledalo bi da ga to izdvaja kao privilegovanu lič-nost; ali tablica se, po svoj prilici, odnosi samo na njegovo imanje na jednom posebnom mestu, a on je morao imati i drugu zemlju. Pridev sa značenjem „kraljev", „kraljevski" primenjuje se na zanatlije: u Pi-lu srećemo kraljevskog suknara (En 74. 3), kraljevskog grnčara (Eo 371), i druge čiji je zanat nejasan (En 609.5). U Knosu se tkanine opi-


„kraljevske", po svoj prilici ukrašene ili obojene na način svojstven kraljevskom dostojanstvu, kao carski purpur iz kasnijih vremena. Osim ovoga, malo se šta može reći o kralju. Njegova titula se ne spo-minje ni na jednom od malobrojnih dokumenata iz Mikene; u Tebi možemo samo utvrditi da reč postoji.

Ali mada se kralj u Pilu nikada ne pominje po imenu, pominje se čovek po imenu E-ka-ra2-wo (možda nešto као Enkhelyäwön, ali u ovu rekonstrukciju ne možemo biti sigurni), čiji je položaj u hijerarhi-ji, izgleda, tako uzvišen da je teško poverovati da nije wanax. Tablica koja daje spisak priloga Posejdonu (Un 718) pokazuje, kao spisak imena gore pomenut, četiri donatora: dvojica imaju istu titulu, ali se E-ka-ra2-wo javlja na mestu kralja, a dàmos na mestu telestai. Ako uzmemo da je E-ka-ra2-wo kralj, onda nam dodavanje činjenica po-znatih o kralju omogućuje da unekoliko dopunimo sliku. On ima če-trdeset ljudi koji služe kao veslači u floti (An 610), i poseduje, izgle-da, ogromno imanje koje iznosi ukupno 94 jedinice (Er 880), a to je vi-še nego tri puta veće od kraljevog temenosa (temenos); ono je zasađe-no sa više od hiljadu čokota i približnim brojem smokava. Teško je vi-deti kako bi se tako značajna ličnost mogla uklopiti u pilsko društvo, sem ako mu nije stajala na čelu. Mi i inače imamo podataka da se čo-vek može navesti ili po imenu, ili po tituli; kombinujući ovde dve stva-ri dobijamo potpuniju sliku kraljevih poseda.

Titulu läwägetäs nalazimo i u Pilu i u Knosu, i ona doslovno znači „vođa naroda". Kako se reč prevedena izrazom narod u pozni-jem grčkom, naročito u Ilijadi, često odnosi na „ljude raspoređene za borbu, ratnike", neki su pretpostavili da mikenska titula označava vojnog komandanta. Ali ovo se ne može potvrditi ničim što nam ta-blice o njemu kažu. Mi znamo daje u Pilu njegovo imanje bilo tri pu-ta manje od kraljevog, ali nije bilo veće nego prosečno imanje trojice telestai. Njegov prilog Posejdonu (Un 718) sačinjavaju dva ovna i mnogo brašna i vina. Nasuprot tome, kralj E-ke-rarwo daje više ne-go šest puta više žitarica, četiri i po puta više vina, puno meda, deset sireva, jednog vola i ovčiju kožu. Kao kralj, i lavaget ima zanatlije u svojoj službi: možda jednog kolara (Ea 421) i jednog čiji je zanat ne-jasan (Na 245); a za dva druga čoveka se kaže da mu pripadaju, ali u


kom smislu to ne možemo reći. Titula se ponovo javlja u izvesnom obliku u Knosu, ali samo u tako fragmentarnom kontekstu da se iz njega malo može saznati; jedna tablica (E 1569) može nam dati veli-činu njegovog imanja, jer ono odgovara imanju lavageta iz Pila, ali bi se mogla odnositi i na količinu žita.

Švedska naučnica Margareta Lindgren (1973, II134 - 6), dala je oštroumnu sugestiju daje lavagetovo ime u Pilu Vedanej (Wedane-us). Vedanej je, svakako, veoma značajan čovek koji dobija priloge u žitu na istoj ravni sa Posejdonom (E 5), ima dvadeset ljudi koji služe kao veslači u floti (An 610) i vlasnik je, izgleda mnogih stada ovaca.

U društvu tog tipa kralju je potrebna grupa plemića koji će de-lovati kao njegovi izaslanici i omogućiti mu da svoju vlast nametne ćelom kraljevstvu. Ovu potrebu uglavnom ispunjava aristokratska klasa, koja je često u rodbinskim vezama sa kraljevskom kućom i ko-ja daje visoke činovnike za administraciju; oni čine, isto tako, elitne trupe u vojsci i komanduju pešadijom. Ovu klasu u mikenskom dru-štvu predstavljaju hequetai ili „pratioci". Naziv ne treba shvatiti suvi-še bukvalno, jer kraljevski dvorovi su uvek bili puni dvorana čije du-žnosti ne odgovaraju njihovim titulama koje čudno zvuče; ali jedna od dužnosti „pratilaca" je svakako bila da prate kralja i da ga čuvaju i u miru i u ratu. Jedna očigledna paralela za „pratioce" jesu reči sa značenjem „drug", koje se često upotrebljavaju za one koji sede za stolom sa kraljem i za njegove intimne prijatelje, latinski izraz comes ima isto značenje i od nje je izvedena engleska reč count.

Mnogobrojne indicije potvrđuju visoki status „pratilaca", (PY Ed 847) i jednog od značajnih zemljoposednika sa spiska u Pilu, Amfi-meda (Amphimëdés), Ležen (Lejeune 1966,260) je pronicljivo i oštro-umno identifikovao kao „pratioca" spomenutog u rezimeu ovih serija (Ed 317). Mnogi pratioci spomenuti na pilskim tablicama obalske stra-že (v. str. 237-243) poznati su po očevim imenima koja su dodata nji-hovim, a to je jedna vrsta aristokratskog dostojanstva koje nije dopu-šteno, izgleda, nižim staležima, mada se telegrafskom stilu tablica uvek može prigovoriti zbog ispuštenih počasnih titula. U Knosu postoji ve-oma oštećen spisak pod nazivom „Knoski pratioci". (B 1055), i pratio-ce srećemo od jednog do drugog grada kraljevstva (Exeos Am 821).

S O C I J A L N A S T R U K T U R A I A D M I N I S T R A T I V N I S I S T E M 119

Pridevom izvedenim od titule pratioca opisane su tri različite stvari: robovi, tkanine i točkovi. I drugde je na tablicama potvrđe-no da su privatni pojedinci posedovali robove, mada je to retko, osim u slučaju kovača bronze. To što se oni očigledno retko javlja-ju verovatno ima svoj uzrok u činjenici da se oni obično ne popisu-ju. Spominjanje tkanina u Knosu (Ld tablice) pokazuje da su prati-oci nosili posebnu odeću, svakako uniformu koja je možda imala bele rese ili kićanke. Pod točkovima se podrazumevaju kola, tako da možemo uzeti da su pratioci imali kola, po svoj prilici sa točko-vima posebnog modela. Sve se ovo slaže sa njihovim visokim statu-som, ali kola upućuju na to da su mogli imati i vojne funkcije. Ka-ko postoji podatak da je Knos imao oko dve stotine kola, dok ih je u Pilu moglo biti mnogo manje (str. 230,233), možemo da razmišlja-mo nisu li pratioci bili, u stvari, jedine trupe koje su kolima išle u boj. Njihova glavna funkcija je bila, po svoj prilici, oficirska dužnost u pešadiji; kao što će kasnije biti sugerisano (str. 238), pilska armi-ja je mogla imati jedanaest odreda, od kojih je svakim komandovao jedan pratilac. Ali oni su mogli da služe i kao elitne trupe, sposob-ni da se kreću brzo, gde god su to dopuštali teren ili putevi i, oslanjajući se na svoje teško naoružanje, kadri da zadrže u zalivu mnogo veće snage lako naoružanih trupa.

LOKALNA ADMINISTRACIJA

Pored vlastele koja je sačinjavala dvor i administraciju, nije ne-uobičajeno naići i na drugu klasu vlastele koja je obuhvatila krupne zemljoposednike. Dok su plemići morali svakako da imaju zemlju, bi-lo na osnovu položaja ili kao privatni posednici, postojala je obično i mnogo veća klasa zemljoposednika, koja je davala kadrove za lokal-nu administraciju van prestonice. Ove dve gornje klase služile su i ko-risnom cilju da jedna drugoj budu kontrola. Svaki pokušaj lokalne gornje klase da se odmetne od centralne vlasti mogli su da osujete pratioci; s druge strane, svakog pratioca koji bi pokušao da uzurpira kraljevske prerogative moglo je da kontroliše lokalno plemstvo.


U kojoj meri je opravdano uklapati mikenske titule u ovaj okvir, o tome se može raspravljati; ali ovde predlažem da se dopusti da upotrebimo model koga inače nema u mikenskim titulama. Pil-sko kraljevstvo je bilo podeljeno na šesnaest administrativnih okru-ga, na čelu svakog od tih okruga stajao je guverner po imenu ko-re-te i izaslanik zvani po-ro-ko-re-te (Jn 829). Rekonstrukcija ovih titu-la je neizvesna, i biče da se oni ovde zovu koreter i prokoreter, bez pretenzija da su ovo tačne transkripcije. Ovde je problem u dugač-kom zaglavlju za spisak poreza razrezanih ovim dostojanstvenicima, jer iako glavni deo teksta navodi samo koreter i prokoreter u sva-kom okrugu, u zaglavlju se javljaju još četiri titule zajedno sa pome-nutim. Najverovatnije rešenje ovog problema jeste da su one druge alternativne titule koje se mogu podvesti pod dve glavne: koreter i prokoreter; u drugom slučaju, koreter jednog okruga može se zvati dumar, nazivom koji inače znači „superintendant", ili slično. Intere-santne su druge titule za mlade zvaničnike. Jedan se zove Karpathia na tablicama zemlje Sfagijanes (Sphagiânes), koja izuzetno ima dva komada zemlje (Eb 338, Ep 704.7), i opet se javlja pored sveštenice na oštećenoj tablici (In 6), na kojoj je reč o religijskim darovima. Utisak je da je titula pretežno religijska i mogle su je, ako ne i mo-rale, nositi i žene.

Kako grčka reč za „ključonošu" može da se upotrebi i za mu-škarca i za ženu, nema smetnji pretpostavci da su titulu mogli nositi i jedni i drugi. U klasičnom grčkom mikenska „ključonoša" pretva-ra se u češće „ključodržac" (kleidoukhos)] ali reč je i dalje bila sii/o-nim za sveštenicu, mada sa natpisa znamo da su tu titulu mogli nosi-ti i muškarci.

Iz istog teksta jasno je da su koreter i njegov izaslanik u sva-kom okrugu bili odgovorni za vanredne poreze u bronzi, o čemu će-mo raspravljati u 8. poglavlju (str. 199). Iste titule nalazimo i na jed-noj oštećenoj tablici iz Pila (Jo 438), koja daje spiskove poreze u zla-tu (v. str. 202). Ovde su obveznici navedeni katkada prema svojim ti-tulama koreter i prokoreter; u drugim slučajevima imamo samo ime okruga ili ime samog zvaničnika. Zbog toga su, verovatno, i ljudi na-vedeni ovde tog ranga.


Ista slika se javlja na drugom važnom dokumentu koji se sasto-ji od dve tablice (Aq 64 i 218). I ovde imamo tantalsku lakunu koja nam je odnela celu uvodnu formulu izuzev kraja poslednje reci, ali to nas navodi na pomisao da je to spisak ljudi koji su vršili neku vrstu zvaničnih funkcija. Dva navedena čoveka takođe nose titulu koreter okruga, jedan od okruga pripada grupi od sedam okruga Onostrane provincije (str. 44), ali drugi nam nije poznat sem što se javlja na spi-sku poreza u zlatu, o kome smo gore govorili. Ali ovde nalazimo no-vu titulu mo-ro-qa, koja je iterpretirana sa moroqquäs, doslovno „onaj koji ima deo"; ali, kao i uvek, opasno je pokušavati pogađati funkciju titule na osnovu etimologije. Ovaj dokument dokazuje da je moroqquäs, pre rang nego dužnost, kao koreter, jer su jednom istom čoveku pripisane obe ove titule. Klimen (Klumenos) moroqquäs, ko-reter Itereve (Iterewa), koji nam je isto tako poznat kao komandant jednog sektora obalske straže. Drugom po rangu komandantu dru-gog sektora (An 513. 2) data je ista titula. Ali tri čoveka na spisku o kojima govorimo (Aq 64), nose titulu moroqquäs bez daljih kvalifi-kacija. To je, izgleda, visok rang, mada ima razloga da se poveže spe-cifično sa dvorom. Reč se isto tako javlja u Knosu, ali bi tamo mogla biti samo lično ime.

Da bi se objasnio spisak, predložene su razne teorije, ali mada raspolažemo izvesnim činjenicama, opšta slika je daleko od toga da bude jasna. Drugi paragraf (Aq 64.12-14) daje spisak onih koji drže delove zemlje; treći daje spisak ljudi koji su pod obavezom da učine nešto, nije jasno šta; četvrti (Aq 218. 9-16) ljude koji nemaju zemlju. Svi ljudi, izuzev ovi iz trećeg paragrafa, imaju stavku „jedan par", ali nije rečeno čega, i davane su razne sugestije, između ostalog i primam-ljiva teorija da je reč „par" ovde upotrebljena kao mera za zemlju; na žalost, ljudi za koje se kaže da su bez zemlje takođe imaju stavku „je-dan par", mada se ova teškoća može izbeći pretpostavkom da se do-kument odnosi na buduću raspodelu zemlje. Treba isto tako dodati da se zemlja, gde god je navedena, meri drugačijim sistemom, o kome će biti reči u 7. poglavlju. U prva dva paragrafa imamo pomoćnu stavku, jedan nejasan ideogram i jedan broj između 3 i 12, i uvek sadržatelj od 3; i ova stavka odgovara rečenici u tekstu koji se prevodi: „ove godi-


ne on će uzeti (ili on je uzeo) sledeće". Dve stavke bez nejasnog ide-ograma imaju reći ,,i on neće uzeti (nije uzeo)". Glagol koji sam pre-veo sa „uzeti" ima, možda, neko specifičnije značenje. Čini se daje pr-vobitno značio „uhvatiti", i u vezi je sa reči kojom se označava lov, ali u nekim dijalektima dobio je opštije značenje. Stoga je za žaljenje što nam defektivni način pisanja ne daje mogućnosti da u ovom slučaju razlikujemo prošlo vreme od budućeg; ova dvosmislenost, svakako, nije predstavljala smetnju za činovnike koji su rukovali dokumentima, ali za nas predstavlja dodatni problem.

Dva čoveka iz petog paragrafa koji nemaju stavku „jedan par" su posebno interesantni, jer su trojica od njih pratioci koji se pominju po imenu na tablicama obalske straže, mada im ovde nije data ta titu-la. Nema šumne da su to isti ljudi, jer uz njihova imena stoje i imena njihovih očeva, kao dodatna identifikacija. Ostala dva čoveka u ovom paragrafu navedena su jednostavno kao „sveštenici" tog i tog mesta; jedan ima još jednu stavku, što je verovatno neka vrsta titule.

Na ovom mestu moramo da razmotrimo drugi problem o kome se mnogo raspravljalo: status nosilaca titule telestai. Dokument koji da-je spisak imanja kraljevih i lavageta (Er 312, str. 71) odnosi se i na imanja trojice telestai, koja su po veličini jednaka kraljevom imanju. Oni su, sva-kako, veliki zemljoposednici, ali nije jasno kako su tačno uklopljeni u hi-jerarhiju. Sada mislim da bi najlakše rešenje bilo uzeti da su prema gu-verneru okruga bili u istom odnosu kao pratioci prema kralju; to će reći da su bili najvažniji ljudi u lokalnom okrugu posle guvernera i njegovog izaslanika, koji su mogli biti birani između ljudi njihova ranga.

Predlažući ovo rešenje, delimično se vraćam shvatanju koje sam ranije zastupao, da je značenje termina telestas moglo biti veza-no za religijsku sferu, jer je ta reč u kasnijem grčkom povezana sa kultom i ritualom. Ako sada napuštam to mišljenje, ne činim to na-prosto zato što mislim da nije bilo religijskih udruženja, već zato što se, kao što je gore objašnjeno, ne može pretpostaviti da su religijska i svetovna služba u to doba bile odvojene. Ali teoretski model koji sam sledio pretpostavlja postojanje klase lokalnih zemljoposednika, i može se s razlogom uzeti da su bili telestai, bez obzira na to koje su druge funkcije mogli vršiti.

S O C I J A L N A S T R U K T U R A I A D M I N I S T R A T I V N I S ISTEM 1 2 3

Titula se isljučivo javlja na dokumentima na kojima je reč o po-sedovanju zemlje. Broj nosilaca te titule je relativno veliki, okrug Sfa-gijanes u Pilu imao ih je prvobitno četrnaest, mada su podaci za jed-nog, izgleda, bili izbrisani. Mi znamo da ih je bilo na četiri mesta na Kritu i u jednom od njih (Aptarva na zapadu ostrva) njihov broj nije bio manji od četrdeset i četiri. Njihovi posedi su često veliki i termin ktoinookhos „zemljoposednik" upotrebljavao se možda kao sinonim. Naziv titule izveden je, izgleda, od glagola koji je kazivao njihovu funkciju: na jednom mestu se kaže(PY Eb 149) da je „ jedan telestäs obavezan da - ali ne - , gde je prazno mesto srodnog glagola. Ovo upu-ćuje na pomisao da ova titula možda nije toliko stalna etiketa koliko opis funkcije u posebnom kontekstu, upravo onako kao što bi lekar, advokat i učitelji mogli biti prikazani kao „kućevlasnici" u odgovara-jućem kontekstu.

U Pilu se pominje i dämos, reč koja je, u svom poznijem grč-kom obliku, običan termin za celi narod (otuda naša reč demokratija). Ali u Atici reč ima i specifično značenje lokalnog administrativnog okruga iste veličine kao engleska opština. Kako znamo da je pilsko kraljevstvo bilo podeljeno, u administrativne svrhe, na šesnaest okru-ga, vrlo je primamljiva pretpostavka da su ti okruži već tada bili nazi-vani demama, i da se tako termin mogao upotrebljavati za celi narod u tom okrugu. To bi u tom slučaju objasnilo zašto je spisak svinja (PY Cn 608), koje su gajili opidamioi, ili upravnici dema, načinjen pod imenima devet okruga Ovostrane provincije.

U Sfagijanes i drugde, opštinska zemlja bila je u rukama dä-mos-a. U jednom odeljku (Ep 704.5) dämos daje izveštaj u kome osporava pravo na vlasništvo izvesne zemlje koju je zahtevala svešte-nica Erita (Eritha) u ime svog božanstva (str. 168). Interesantan mo-menat je ovde da se ovo nalazi u verziji koja je izdata, ali prethodni nacrt, koji takođe imamo, stavlja, izgleda, „zemljoposednike" na me-sto dämos-a. To nagoveštava da je kolektivni glas okruga bio izražen glasom velikih zemljoposednika. Ovo, izgleda, potvrđuje paralela iz-među spiska imanja (Er 312)' i darova Posejdonu (Un 718), o kojoj je već bilo reči; jer ovde dämos zauzima mesto trojice telestai. Tako do-lazimo do konstatacije da su ova tri termina u praksi bila sinonimi.


Ovde, opet, moramo da spomenemo zvaničnika zvanog da-mo-ko-ro, koji je posvedočen i u Pilu, i u Knosu. Dugi opis skupocenog nameštaja u Pilu (str. 206) pisanje „kada je kralj Augevasa učinio da-mokorom". Na taj način saznajemo da je to bilo kraljevsko naimeno-vanje. Naziv te titule, je po svoj prilici, složenica od dämos, možda od istog korena koji je dao koreter. Ali nije lako reći kakva je razlika po-stojala. On se pominje na kraju oštećenog spiska korëteres (PY On 300.7) Ovostrane provincije, ali na osnovu ovoga se ne može izvesti nijedan pouzdan zaključak, jer još uvek ne razumemo svrhu ovog do-kumenta; zaglavlje je izgubljeno kao stoje i inače čest slučaj.

NIŽE KLASE

Veoma je teško, na osnovu naših podataka, stvorili sliku obič-nog naroda i zamisliti kakav su život oni vodili. Čovek stiče utisak da se kraljevska administracija bavila pretežno plemićima i zemljoradni-cima, s jedne strane, i njihovim zavisnicima kmetovima i robovima, s druge; a između ovih dveju klasa morala je postojati velika masa rad-nog stanovništva. U okrugu Sfagijanes imamo spiskove zakupaca i ve-likih zemljoradnika; mali je broj kraljevskih zanatlija, a većina se na-ziva „slugama božanstva", mada još nije jasno šta ovaj izraz tačno zna-či. Kada je u planu bila veća gradnja, onda je morala biti primenjiva-na neka vrsta kuluka. Ali u našim dokumentima nema ničega što se može interpretirati na ovaj način. Najveći broj ljudi zabeležen u Pilu iznosi nešto preko 800, oni čine obalsku stražu (str. 238), i 500-600 onih koji očigledno služe kao veslači u floti (An 610). Postoji jedna knoska tablica (B 807) koja se odnosi na 237 ljudi iz grada Utana (Utanos): to zvuči kao broj raspoloživih odraslih muškaraca.

Na četiri različita mesta postoji spisak zidara, ali broj je mali, i to su, po svoj prilici, zanatlije, a ne radna snaga (v. str. 195). Druga po-lovina ove tablice beleži trgovinsku transakciju koja se odnosi na ku-povinu stipse razmenom i teško je uvideti kakva veza može postojati između ovoga i spiska zidara. Češće nalazimo tablice sa spiskova is-plata u ječmu različitim grupama zanatlija; međutim, veličina ovih


grupa nije specifikovana, i samo u malom broju slučajeva može se od-rediti (v. str. 173).

Nazivi popisanih specijalnih zanata nagoveštavaju intenzivnu podelu rada; nismo u onom sirovom periodu kada je svaki čovek mo-gao naizmenično da bude zemljoradnik, zidar, drvodelja itd. Ovo je period kada postoje stručnjaci, bilo da je u pitanju obična čaša ili ko-mad nameštaja sa intarzijama u skupocenom materijalu. Zanat kao što je „onaj koji pravi masu za plavo staklo" svedoči o izvesnom ste-penu luksuza, jer takav se zanat ne bi mogao nazvati potrebnim, čak i ako bi se mašti pustilo na volju; možda ima nekog značaja to što je ovaj zanat poznat samo u Mikeni. Jedan od naših problema ovde sa-stoji se u tome što mnogi nazivi zanata nisu sačuvani u klasičnoj Grč-koj, i stoga nam je nemoguće da ih objasnimo. Valja zapaziti da na spi-sku nema reči za „zemljoradnika" (niti za neku specijalizovanu poljo-privrednu delatnost) ili za „pisara" (ili, mi bismo možda rekli, i „či-novnika").

Na dnu društvene lestvice nalaze se robovi. Moramo podsetiti da klasična dihotomija ljudskih bića na robove i slobodne nije uvek bila tako jasno razgraničena kao što su pretendovali stari, a u svakom slučaju ona ima smisla samo u društvu u kome su slobodni ljudi, do iz-vesne mere i ma koliko da je mali njihov broj, gospodari svoje sop-stvene sudbine. U klasičnoj Atini slobodni građani imali su politička prava i dužnosti, a robovi nisu imali nikakvih prava. Ali u autokrat-skom društvu kojim vlada monarh teško je za bilo kog čoveka, osim za kralja, reći da je stvarno slobodan. Sloboda i ropstvo su u tom slu-čaju relativni pojmovi i reč koja na klasičnom grčkom znači „rob" tre-balo bi, možda, na mikenskom prevesti sa „sluga". Ono što je jasno to je da su robovi, ili bar robinje, postojali u određenom broju i da je nji-hov status bio nizak, ma kakav da je bio njihov stvarni društveni po-ložaj ili politička prava.

Pojedinci su mogli da imaju robove, mada su vlasnici robova, po svoj prilici, pripadali relativno visokoj klasi. Već smo se sreli sa ro-bovima pratiocima, i mali broj navedenih pojedinaca je posedovao robove. Najbrojniji robovi u privatnom vlasništvu su oni koji pripa-daju kovačima u Pilu i koji su bili isto tako zanatlije kao i njihovi go-


spodari. Bar ih je trinaest spomenuto na sačuvanim tablicama (serija Jn), i oštećeni deo (Jo 431, 25-26) nagoveštava, izgleda, da je na spi-sku bilo 36 muških robova. Dopuštajući činjenicu da je, izgleda, go-tovo jedna trećina tablica ovih serija izgubljena, čini se da je stvarni ukupni broj bio nešto veći.

U Knosu se na tablicama sa spiskovima muškaraca i žena četi-ri puta javlja značenje „on je kupio" (qi-ri-ja-to), a u nekim slučajevi-ma se, u istom kontekstu, javlja reč za „roba". Izgleda verovatno da je mali broj robova bio kupljen, ostaje nejasno od koga. I ovde pojedin-ci mogu posedovati robove (Ap 628.1, Ai 824).

Ali većina robova sa spiskova na tablicama ne naziva se tako, i mada je njihov status svakako nizak, pitanje je da li su bili u istom po-ložaju kao robovi u klasičnoj Grčkoj. Knoske tablice pokazuju velike grupe žena zaposlenih u proizvodnji tekstila u izvesnom broju glavnih gradova (str. 210); velika serija paralelnih dokumenata iz Pila pokazu-je da je razlog za ovaj cenz izdavanje sledovanja. U oba slučaja uz že-ne idu i deca, ali bez muževa. Devojaka ima više nego dečaka, ali u Pi-lu postoje zasebne serije tablica na kojima se nabrajaju grupe muška-raca za koje se kaže jednostavno „sinovi te i te grupe žena". To mora-ju biti, po svoj prilici, mladi ljudi koji su opet bili suviše stari da bi bili uvršćeni medu dečake i da bi mogli ostati sa svojim majkama; nekoli-ko dečaka su katkada dodati ovim grupama, verovatno stariji dečaci koji su se približili uzrastu u kome bi mogli biti uvršćeni među odrasle.

Teško je zamisliti žene i decu u ovoj situaciji; ali su se hranili i verovatno živeli u palati, sem ako njihov status nije stvarno bio status robova. Situacija na Kritu može biti nešto drugačija, jer tamo su žene često prikazivane kao „žene Fajsta", „žena Dava" itd., i moguće je po-kazati da su one stvarno živele u tim gradovima i da nisu iz tih mesta dovedene u Knos. Činjenica da su, u svim slučajevima, njihova deca sa njima govori protiv bilo kakvog sistema kuluka; jer ako je od žena zahtevano da tako mnogo dana godišnje rade za palatu, i ako su samo za taj period dobijale hranu iz palate, nije verovatno da bi vodile sa sobom svoju decu i da bi za njih dobijale sledovanje. Zajednica će uvek obezbediti da stara žena čuva decu dok im majke nisu tu, osim sasvim malih beba. Stoga je najverovatnije da su ove žene bile stalno


zavisne od palate. Gore spomenuti mladi ljudi teško da bi mogli biti prikazani na tako čudan način, sem ako nisu sinovi robova.

Činjenica što nema muških robova, osim ovih, unekoliko potvr-đuje njihov položaj. Jedna od činjenica antičkog života jeste i to što taj život zahteva visok stepen unutrašnje organizacije da bi ljude držao u stanju permanentnog ropstva. Posle zauzimanja grada ili posle pohoda koji ima za cilj hvatanje robija, običaj je bio da se poubijaju svi odrasli muškarci i da se u roblje povedu samo žene i deca. Tokom vremena muška deca će odrasti i, ako ih ima mnogo, biće teško držati ih u rop-stvu. Specijalno označavanje mladih ljudi odražava neobičnu situaciju u kojoj odrasli muški robovi figurišu u svim ciframa. U jednom sluča-ju imamo dodatu tajnu belešku da su pet mladića i jedan dečak sinovi nekih veslača i jedne grupe tkalja, ali je teško razumeti šta to znači.

Grupe žena u Pilu prikazane su na dva načina: terminom koji se odnosi na zanimanje, na primer kao meljačice žita, čuvarke kupati-la, proizvođačice lana, prelje itd.; geografskim terminom, koji mora da se odnosi na njihovo poreklo, jer je mesto u kome žive označeno po-sebno. Nabrojani zanati, ukoliko možemo da razumemo njihove nazi-ve, su svi skromni; neke žene su zaposlene u kući, ali najveći broj se bavi izradom tekstila, i o tome će biti reči u 8. poglavlju, str. 210.

Geografski termini su veoma čudni, jer tri toponima su pozna-ta imena i svi se nalaze na drugoj strani Jegejskog mora, i mada se, kao što smo videli, imena mesta često ponovljaju u različitim područ-jima, bila bi to čudna koincidencija da se sva tri nalaze u istom pod-ručju. „Žene Milata" (Milàtos) ne dokazuje ništa, jer je u klasično do-ba postojao istoimeni grad na Kritu; ali mnogo poznatiji je onaj u Jo-niji, poznat u kasnije doba kao Miletos. Odavno se zna da je Milet bio važno mikensko naselje i možda je to grad koji Hetiti spominju pod imenom Millawanda, iako ova identifikacija nosi u sebi izvesne lingvi-stičke teškoće. Ali imamo, takođe, „žene Lamna" (Lämnos, Lëmnos), prostranog ostrva u severoistočnoj Egeji. Pored toga, nalazimo žene koje se zovu A-swi-ja (Aswiai), iz Azije, možda sa područja kasnije poznatog kao Lidija, ali koje hetitski dokumenti spominju kao Aššu-va; i žene Zefira (Zephyros), gde je Zefirija zabeležena kao staro ime područja Halikarnasa. Četiri od pet imena nalaze se na azijskoj obali


Egejskog mora, a peto je ostrvo. Čini se da je neizbežan zaključak da su ove žene došle iz udaljenih delova mikenskog sveta.

Ali kako su žene iz tako dalekog područja dovedene u Pil? Možda su bile zarobljene u piratskim pohodima lađa iz Pila? Među-tim, jedna od grupa ima specifičan naziv „zarobljenice", a to nago-veštava da ostale nisu to bile. Štaviše, teško je verovati da bi miken-ski Grci porobljavali druga mikenska naselja, a mi znamo bar za Mi-let da je bio mikensko naselje; činjenica da je u jednom groblju bli-zu Halikarnasa nađena mikenska grnčarija navodi na pomisao da je i tu bila jedna mikenska predstraža. Stoga izgleda mnogo verovatni-je da su ta mesta bila mikenske emporije, u kojima je grčka luksuzna roba zamenjivana za anatolske proizvode, na primer za robove. Vre-delo bi truda istražiti Knidsko poluostrvo (koje se danas na turskom zove Repadye Yarimadasi) i ostrvo Lemno i pokušati naći znake mi-kenske aktivnosti. Još uvek se malo zna o naseljima bronzanog do-ba na turskoj obali, mada su grčke kolonije iz gvozdenog doba do-bro poznate. Interesantno je da su Grci smatrali vrednim truda da ove grupe stranih žena i dece drže zajedno; verovatno ne toliko iz humanih razloga koliko da bi iskoristili svako specifično umeće ko-jim su, možda, te žene raspolagale i da bi učinili da budu zadovoljne svojom sudbinom. Jedna od najodvratnijih crta trgovine afričkim ro-bovima u XVIII v. jeste upravo način na koji su deca odvajana od majki po dolasku u Novi svet.

Kako svaka grupa žena može biti pomenuta tri puta, moguće je načiniti određenu procenu da li su podaci potpuni. Najbolji spisak je serija A, koja se deli na dva delà, od kojih je svaki pisao drugi pisar. Ovi delovi odgovaraju dvema provincijama. Serija Ab nema tablice koje se odnose na Onostranu provinciju, pa je prema tome nepotpuna, verovatno zato što informacija o tome još nije bila stigla u Pil. Tako bi svaka grupa u Ovostranoj provinciji bila predstavljena na trima tabli-cama (Aa, Ab, Ad), a ona iz Ovostrane provincije samo na dvema (Aa, Ad). Ukupno ima 49 grupa koje su nam poznate, i nije verovatno da neka grupa iz Ovostrane provincije nije predstavljena na jednom ili drugom od ova tri izvora, mada postoji mogućnost da su jedna, ili čak dve grupe podataka iz Onostrane provincije potpuno izgubljene.


Svaka tablica serije Aa daje spisak određenog broja dečaka. Zatim slede jedna ili dve stavke DA t i TAj; to su skraćenice o kojima će kasnije biti reči. Serija Ab je slična seriji Aa, ali posle DA ili TA nema nikakvih cifara i tekst se završava podatkom o količini žita i jed-nakoj količini smokava; verovatno su u pitanju sledovanja. Serija Ad daje spisak muškaraca i dečaka za koje se kaže samo to da su sinovi jedne od grupe žena poznatih iz drugih serija; odrasli ljudi su svakako dobijali posebno sledovanje, tako da ovo moraju biti mladići, taman toliko stari da budu uvršćeni među muškarce (možda od 15 godina na-više), a dečaci su svakako stariji dečaci koji su se pre mogli priključiti radnim grupama mladića nego grupama u kojima su radile njihove majke. Broj dečaka na spiskovima ženskih grupa je manji od broja de-vojčica a to će svakako biti otuda što su stariji dečaci prebačeni na spi-skove mladića.

Broj žena u svakoj grupi žena varira od 1 do 38. Broj dece, u prošeku, jednak je broju žena, što nije čudno ako se ima na umu da su neke žene bile suviše stare da bi rađale; devojčica ima više nego deča-ka, a iz kog je to razloga već je bilo reči. Ukupan broj žena, s obzirom na izgubljene tablice, iznosi verovatno 750, sa otprilike istim brojem dece. Oko 450 ovih su u Pilu, i to je dokaz da se ime odnosi na celu oblast a ne samo na otkopanu palatu. Istraživači su, naime, dokazali da postoji veliki kompleks građevina na nižem nivou, oko brega na kome se nalazila palata. Otprilike 100 drugih žena nalazi se u drugim mestima Ovostrane provincije, oko 20 u Onostranoj provinciji, od ko-jih preko polovina u Leuktru (Leuktron), značajnom kraljevskom na-selju, koje je, možda, igralo ulogu prestonice Onostrane provincije. Radne grupe mladića penju se na oko 275, računajući da za još 100 de-čaka podaci nisu sačuvani; opet je oko dve trećine ukupnog broja smešteno u Pilu.

Određivanje sledovanja za pilske robinje takođe je interesant-no poglavlje. Jasno je da je količina sledovanje bila uglavnom sraz-merna broju žena i dece, ali nije postojao, izgleda, neki jedinstveni sis-tem raspodele, mada je teško verovati da je za razne različite grupe upotrebljavan proizvoljan ključ. Prvo saznanje o tom sistemu proizi-šlo je iz moga otkrića da nijedna grupa, ako uzmemo da je osnovno


sledovanje za svaku ženu iznosilo dve desetine jedinice i za svako de-te jednu desetinu, nije dobijala manje od osnovnog minimuma. Veći-na grupa je dobijalo nešto više, i čini se da su tajanstvene skraćenice DA i TA bile na neki način u vezi sa dodacima sledovanja.

Jedna od prepreka daljem istraživanju sastojala se u tome što neki brojevi na tablicama nisu bili tačno pročitani, i to je popravio, u revidiranoj verziji, glavni izdavač (Bennet 1957). To je omogućilo dvojici naučnika da nezavisno jedan od drugog, načine sledeći korak: L. R. Palmer (L. R. Palmer, 1959) i H. Ota (H. Ota 1959), u jednom članku objavljenom na japanskom, koji je tek kasnije poznat u Evro-pi, predložili su sledeću shemu korelacija (sve cifre treba čitati kao desetice veće jedinice): TA = 2, DA = 5, TA DA = 7 ili 9. Iz toga pro-izlazi da TA DA može da stoji umesto 1 TA + 1 DA =7, ili umesto 2 TA + 1 DA = 9; i mada ovo 2 nije nikada bliže određeno, veoma slič-na serija tablica iz Knosa (AK) pokazuje, u stvari, očekivane stavke DA 1 i TA 2, iako ovde sledovanja nisu izračunata. Palmer je obja-snio tajanstvene skraćenice TA i DA kao nadzorno osoblje, da je TA žena za koju se tražilo isto sledovanje kao i za ženu koja radi, a da je DA muškarac plaćen prema znatno višoj skali. Zatim je, u nameri da pokaže da je sledovanje muškarca bilo 2Vi puta veće od sledovanja žene, sam napravio podatak. O neistinitosti ovog argumenta biće go-vora u 7. poglavlju.

Stoga sam predložio neznatnu modifikaciju ideje: bilo bi čudno što nisu upotrebljeni ideogrami za muškarce i žene, ako je ukupnaje-ličina grupa bila za jednu, dve ili tri osobe veća no što izgleda. Štavi-še, izgledalo bi da jedna žena (Ab 388, cf. Aa 785) ima nadzornicu sa-mo za sebe. Ali ako pretpostavimo da su sve nadzornice žene i da su uračunate u dati zbir, onda samo treba da popravimo teoriju, dopušta-jući da su mlađe nadzornice plaćene sa četiri (umesto dve) desetine a starije sa sedam desetina. Tada ovi brojevi imaju smisla, jer bismo očekivali da nadzornici dobijaju više od svojih radnika; mogli bismo, čak, da pretpostavimo da je DA skraćenica za reč pisanu da-ma ili du-ma, za koju već znamo da znači nadzornik (oba pola?), i da TA pred-stavlja skraćenicu za reč tamiä, koja se kasnije javlja kod Homera u značenju „nadzornica, domaćica".


Ima jedan nedostatak u ovoj teoriji, to je tablica (Ab 555), ko-ja pokazuje dodatak od 45 desetina umesto maksimalnih 9 koje se ina-če javljaju. Sada više nema sumnje da je to obična greška, i Palmer (Palmer, 1963) je oštroumno došao do zaključka kako je greška mo-gla nastati: pisar je mogao, u jednoj fazi svog rada, jednostavno da iz-ostavi znak za „desetine", koji je trebalo da stoji ispred poteza za po-slednje četiri jedinice, tako daje napisao 16 umesto 12,4. Ma kakav da je uzrok ove greške, bilo bi interesantno znati da li je greška u knjigo-vodstvu realizovana i da li je srećna grupa dobila svoje dodatne sledo-vanje. Stvarna količina sledovanja predstavlja temu o kojoj moramo raspravljati kasnije (str. 160).

Jedan dokument iz Pila (An 607) bio bi od izvanrednog znača-ja za razumevanje ropstva u mikenskom periodu kad bismo samo mo-gli biti sigurni u njegovo tumačenje. Taj dokument daje spisak trina-est žena, ali čak ni to nije sasvim sigurno, jer onaj ko je sastavljao do-kument bio je za to nenadležan; izgleda kao daje on na pola puta pro-menio mišljenje o broju, i u svakom slučaju nije se držao normalnog pravila o započinjanju svake stavke novim redom. Ali interesantna je činjenica da tablica beleži očeve i majke upisanih žena. Žene su po-deljene na četiri grupe, koje su, po svoj prilici, porodice: jedna se sa-stoji od šest žena, dve grupe od po tri žene, a jedna stavka navodi sa-mo jednu ženu. Kako je njeno srodstvo izraženo istom formulom ko-ja se upotrebljava za ženu ostalih porodica, ne bi bilo razloga da se pravi posebna stavka, osim ako otac i majka nisu bili druge osobe. Imena roditelja nisu data, ali je njihov status prikazan na razne nači-ne. Izgleda kao da su u svakoj porodici oba roditelja bili robovi, a tih trinaest žena nazivaju se, sve zajedno, robinjama. Na taj način samo bi se dalo zaključiti da je dete rođeno u zajednici robinje i slobodnog čo-veka bilo rob; ali ima suviše nepoznatih činilaca da bismo smeli ovo da smatramo nečim što prevazilazi verovatna nagađanja.

Kada je jedan od roditelja rob nekog božanstva, onda to stvara određene teškoće. U Pilu često nalazimo robove (ili sluge) nekog bo-žanstva, i jasno je da to nisu robovi u običnom smislu termina.

6. Religija

Teškoća interpretiranja nemih nalaza arheologa nigde nije ve-ća nego u oblasti religije. U svakom muzeju ima objekata iz bronza-nog doba kojima se pripisuje religijski karakter. Svaka ljudska figura može se interpretirati kao božanski lik; svaka posuda neobičnog izgle-da može se nazvati „ritualnom"; arhitektonski element koji se ne mo-že objasniti, uvek se može etiketirati kao hram ili ritualna odaja.

Istina je da su svetske religije načinile golem broj predstava bo-žanskih prilika u ljudskom obliku, mnogo specifičnih umetničkih delà, o čijoj upotrebi se teško može nešto reći na osnovu izgleda, i sasvim osobene arhitektonske oblike. Ukoliko iz drugih izvora znamo o religi-ji koja je ta delà stvorila, nema problema u interpretiranju materijalnih ostataka. Ali pretpostavimo da moramo da steknemo izvesnu predsta-vu o suštini hrišćanstva na osnovu skulptura, ornamenata, upotrebnih predmeta i plana nekoliko crkava, bez ikakve pomoći pisanih tekstova; onda bi odjednom postalo jasno koliko je rizično pokušavati tako nešto samo na osnovu materijalnih ostataka. Pa ipak, do pre nekoliko godina to je bio jedini način da se približimo mikenskoj religiji. Jedini drugi pri-stup sastojao se u pokušaju da se preistorija klasične grčke religije ot-krije nagađanjem o njenom poreklu i značaju njenih mitova..

Ne bi bilo potrebno naglašavati opasnost tretiranja mitova kao istorije da se još uvek ne čine brojni pokušaji te vrste. Jedan od najža-losnijih može se naći u beleškama koje je Robert Greivz (Robert Gra-ves 1958) dodao svom čudesnom pripovedanju u svojoj knjizi Grčki mitovi (The Greek Myths). Ali ideja da je mit primitivna vrsta istori-je teško umire. Teškoća proizilazi delimično iz nemogućnosti da se da definicija šta je to mit; ovaj naziv se primenjuje, bez razlike, na priče

R E L I G I J A 133

0 bogovima i ljudima, na objašnjenja o poreklu sveta i na tumačenja prirodnih pojava. Ono što je svim ovim pričama zajedničko jeste da se ne mogu smatrati književno istinitim. Ali primenjeni test zasniva se, očigledno, na verovatnoći. Priča da su zidine Troje sagrađene nadljud-skim radom odbačena je kao fikcija, ili bar kao preterivanje; ali poda-tak da su ljudi razorili Troju mora se primiti kao istorijska činjenica. Nikome nije palo na pamet, izgleda, da nemamo prava da pabirčimo 1 biramo kojim mitovima da verujemo, a koje da odbacimo. Ne mogu da se otmem osećanju da uloga mitova ima malo veze sa istorijom, ali ovo je tema koju ovde ne mogu da nastavim.

Jedna od očiglednih i gotovo neizbežnih posledica arheološkog pristupa religiji jeste mešanje minojskog i mikenskog; čuvena knjiga o religiji stvarno je nosila naslov Minojsko-mikenska religija (Nilsson, 1927). Pa ipak, u svetlosti onoga što danas znamo o istoriji Egejskog sveta u drugom mileniju st. e., jasno je da su, ma koliko da je krajnji rezultat bila fuzija, postojale dve prvobitno odvojene tradicije, koje bismo mogli okarakterisati kao minojsku sa Krita i mikensku sa kop-na. Čak i za mikensku tradiciju teško je verovati da je bila homogena. Stari narodi retko su imali dovoljno samopouzdanja, kao Jevreji, da bez ustezanja odbace bogove svojih suseda; oni su gotovo uvek preu-zimali i stapali sa svojima druge religijske sisteme sa kojima su dolazi-li u kontakt, bilo sinkretizujući strano božanstvo sa jednim od svojih božanstava sličnih atributa, bilo uključujući pridošlicu u postojeći panteon. Kad bismo mogli da budemo sigurni da su prehelenski sta-novnici Grčke i Krita imali jednu jedinstvenu religiju, onda bi u fuziji učestvovala samo dva elementa; ali, u stvari, moramo biti spremni da priznamo mogućnost trojanskog porekla klasične religije.

Analiza klasične religije lako razlučuje dve niti: pored takozva-nih olimpskih božanstava čije središte nije toliko na planini Olimpu, u severnoj Grčkoj, koliko u dalekim nebeskim predelima, stoji druga prethodna grupa, poznata stručnjacima kao htonska, za koju se misli-lo da živi unutar Zemlje ili ispod njene površine; tehnički termin kojim se označavaju znači naprosto „zemni". Blizu je razumu pretpo-stavka da htonski elementi predstavljaju religiju prethelenskog naro-da, a olimpski element religiju protogrčkih došljaka. Ali i ovo gledište


je, po svoj prilici pojednostavljivanje, i ovde postoji jedan odlučujući lingvistički moment koji se često previđa.

Po tradiciji postoji dvanaest olimpskih bogova: Zevs, Posejdon, Hermes, Arej, Apolon, Hefajst, Dionis, Hera, Artemida, Afrodita, Atina, Demetra. Demetra je, verovatno, kasnije ušla u ovu grupu, a u početku je bila hipostasa boginje Zemlje; i za Dionisa se oduvek sma-tralo daje kasno uveden dok otkriće njegovog imena na dve pilske ta-blice nije oborilo ovo komotno mišljenje. Lingvistička činjenica tiče se imena božanstva. Da ovi kultovi potiču iz vremena pre nego što su se indoevropski narodi razišli, očekivali bismo da nađemo koradikalna imena bogova u drugim jezicima.

U stvari, samo jedno ime je nađeno i drugde. Oblik Zeus je pra-vilni grčki razvoj oblika koji možemo rekonstruisati kao Dyëus a dalje veze pokazuju da je ovaj bog zamišljen kao bog vedrog neba. U Vedama je poznat kao Dyaus pitar, i, upravo kao Juppiter u latin-skom, sadrži u sebi reč „otac". Nema nikakve sumnje da su ovo ime u Grčku doneli preci Grka; Zevs ima neosporan rodoslov. Upravo je za-prepašćujuće da nijedan od olimpskih bogova nema ovakav ugled, jer gde god se njihova imena nalaze van grčkog, mogla bi biti pozajmice.

Stručnjaci su, svakako, učinili ogromne napore u želji da prona-đu etimologije i za druga imena. Svaki priručnik za grčku religiju po-svećuje dosta prostora tumačenju imena; ali i površno ispitivanje ubr-zo pokazuje da za svako ime ima po nekoliko različitih i uzajamno protivrečnih objašnjenja. Ova činjenica, zbog nekih razloga, ne budi sumnju kod stručnjaka za religiju; oni još uvek bezbrižno zasnivaju svoje teorije na pretpostavljenim prvobitnim značenjima imena. Do-bro uvežbani lingvist, međutim, potpuno je svestan pukotine koja obezbeđuje svaki takav zaključak. Etimologija se ne sastoji samo u nagađanju da dve, na prvi pogled slične reči imaju zajedničko poreklo; glavni je princip da reči koje se porede imaju ili identična ili bar do-voljno bliska značenja, sem specifičnih upućivanja. Prema tome, nema načina da se date etimologije teonima provere ukoliko nisu. kao ime Zevs, sačuvane u nekoliko srodnih jezika. Sve što možemo da učini-mo jeste da procenimo da li je dato značenje imena ubedljivo; ukoli-ko nije, možemo da odbacimo predloženo tumačenje; ali i ako ga oce-

R E L I G I J A 135

nimo kao ubedljivo, to još uvek ne dokazuje da je taćno. Svako obja-šnjenje božanstva koje počinje objašnjenjem značenja njegovog imena trebalo bi posmatrati s krajnjim oprezom.

Da ispitamo, ukratko, ime Posejdona, boga mora, zemljotresa i konja, jer se za ovo ime smatra da je indoevropskog porekla. Oblik imena varira u starim grčkim dijalektima. Homer ima oblik Posejda-on (Poseidäön), i to nam omogućuje da postuliramo prvobitni oblik Poteidan (Poteidän). Dalje, možemo ovaj oblik da analiziramo kao složenicu od *potis (klasično grčki posis „muž", cf. sanskritsko patiš „gospodar", latinsko patiš, pridev koji znači „sposoban"). Drugi slog pokazuje neobičan diftong, ali se može objasniti kao vokativ (Potei „gospodaru"), jer se takvi oblici katkada tretiraju kao nepromenjivi; to je, verovatno, slučaj sa latinskim Juppiter. Drugi elemen nalazi se u slogu da, jer je -бп uobičajeni završetak muških imena. Ovo da tuma-čeno je kao reč kojom se označava „zemlja", tako da bi celo ime zna-čilo „gospodar ili muž zemlje". Međutim, reč dä se javlja u celoj grč-koj književnosti samo u uzvicima, na primer u čuvenom mestu iz Aj-shilova Agamemnona, gde Kasandra prekida dugu tišinu alarmantnim krikom: ototototoi popoi da! Nijedna od prve reči nije poznata u grč-kom rečniku; to su, očigledno, uzvici bez značenja, kao što se op-op-op-op-op i danas može čuti u Grčkoj kao uzvik iznenađenja. Intere-santno je kada se kaže da je Ajshii dä smatrao invokacijom zemlje, jer Kasandra je bila sveštenica olimpskog boga Apolona.

Postoji samo još jedan izvor za ovu tajanstvenu reč, i to je dru-go iz iste grupe imena, Demeter, odnosno u starijem obliku Dämäter, Kako je Demetra van svake sumnje boginja zemlje a mäter je grčka reč za zemlju, onda dä mora da znači „zemlja"; Q. E. D. To je, raz-ume se, argument koji se kreće u krugu, mada ga većina stručnjaka za grčku religiju uzima u obzir. Analiza jednog teonima ne može se odbraniti time što će se, da bi se dobila potvrda, obesnažiti druga. Svaki Grk bio je svestan materinske funkcije Demetrine. Da je nje-no ime, makar i u najmanjoj meri, bilo slično grčkoj reči za „majku", ono bi neizbežno bilo izmenjeno kako bi se ta sličnost naglasila. Da se za prvi element mislilo da znači „zemlja", kako bi onda izbegao promenu u *Gàmàtêr, ime jasno svakome ko je govorio grčki.


Možda će se neki čitaoci čuditi što ja smatram da ove dve eti-mologije nisu ubedljive. Mogu samo da odgovorim da me moje isku-stvo u tome kako jezici funkcionišu čini vrlo sumnjičavim, jer reči ko-je se ne mogu razumeti menjaju se uvek u tom pravcu da dobiju neko značenje. Velika sličnost je, razume se, gotovo uvek varljiva. Lingvi-stička istorija puna je začuđujućih paralela, kao što su lat. habeo i nem. habe, koje ne mogu biti ni u kakvoj vezi.

Ostali teonimi su još uvek manje pristupačni etimologiziranju. Neke teorije se lako mogu opovrgnuti; Hermes nema nikakve veze sa kamenim stubovima (hermata), jer je ta reč prvobitno imala inici-jalsko w-, a Hermes (mikenski Hermahas) nije. Hera nije Spasitelj-ka (up. lat. seruare) zbog sličnih razloga; njeno ime je možda u vezi sa héros „junak", ali to nam ne pomaže, jer je etimologija i za héros nejasna. Apolon nije rušilac, mada su Grci voleli igru recima sa apol-lumi „uništavam". Afrodita, verovatno, nema veze sa aphros „ре-na", uprkos romantičnoj slici rađanja iz golemih penušavih talasa. Dionis, po svoj prilici, sadrži ime svog oca Zevsa (genetiv Dios), jer mikenski sada potvrđuje očekivano w, Diwo-; ali drugi deo složeni-ce ostaje nejasan. Imena kao Hefajst (Hëphaistos) i Atina (Athëna) pokazuju karakteristike koje se mogu zapaziti u toponimima pregrč-kog porekla.

Ne smemo zaboraviti da između dolaska predaka Grka u Grč-ku i najstarijih mikenskih tekstova leži razmak od najmanje 600 go-dina. Nije čudno što su se religijska verovanja koja su donela sa so-bom, ma kakva bila, promenila, tako da se nisu mogla prepoznati u vreme kada možemo da shvatimo malo aspekata njihovog religij-skog života; ne treba se čuditi ni tome što se mnogo štošta promeni-lo i u sledećih 600 godina, pre nego što smo dobili potpuniju sliku klasične religije.

Ako se okrenemo dokumentima da bismo se obaveštili o bogo-vima, čeka nas veliko razočarenje. Tu nema teoloških tekstova, pa čak ni himni, nema zaveta u hramovima, pa čak ni kratkih natpisa koje su Minojci katkada stavljali na predmete koje su posvećivali. Bogovi se javljaju samo kao primaoci nekih zaliha koje im daju administratori palate. Oni čak ne pišu ime boga na neki specijalan način, tako da smo

R E L I G I J A 137

nekad u nedoumici pripada li čoveku ili bogu. Sve što možemo da uči-nimo jeste da identifikujemo neka od tih imena sa odgovarajućim kla-sičnim teonimima, i zatim, nastavljajući metodom analogije, da iden-tifikujemo neka neobična imena kao božanska.

SI. 37. Knoska tablica V 52 na kojoj su imena četiri grčka božanstva

Jedan od prvih tekstova koji su mi privukli pažnju 1952. kada sam počeo da primenjujem Ventrisove probne vrednosti za znake li-neara B na knoske tablice bila je tablica V 52. To je mala tablica sa dva reda (si. 37), polomljena na desnoj strani, ali sa malim parčetom koje nam daje produžetak za dalji red; Transkribovana glasi:

a-ta-na-po-ti-ni-ja 1 [ e-nu-wa-ri-jo 1 pa-ja-wo[ ]po-se-da[

Čitajući prvu reč, svaki grecista podelio bi je na Athanäpotnia „Atina gospodarica", koja je gotovo odjek homerskog oblika potni(a) Athë-naië. Pa ipak, još uvek postoji sumnja da li je ovo stvarno ispravna in-terpetacija što će se jasno videti kada budemo raspravljali o reči pot-nia sa više pojedinosti. E-nu-wa-ri-jo je, jasno, Enualios, koje se u grčkoj književnosti često upotrebljava kao alternativno ime za Areja, boga rata, mada ga u nekim slučajevima nosi drugo božanstvo za ko-je se kaže da je sin Arejev. Pa-ja-wo nagoveštava homersko Paiëôn, koje je ranije glasilo Paiàwon, kasnije Paičtn, alternativno ime za Apo-lona, ukoliko nije posebno božanstvo. Po-se-da[ bi se moglo dopuni-ti u Pa-se-da-o, oblik već poznat sa pilskih tablica, koji se transkribu-je sa Poseidäon. Ovde bismo, znači, imali četiri dobro poznata grčka boga. Jedno bi moglo da bude obmana, ali četiri na jednom spisku -to je suviše za koincidenciju.


Zatim je nađen mali odlomak koji spaja oba komada i popunja-va prazninu u donjem redu. On otkriva da je po-ja-wo u stvari dativ pa-ja-wo-ne, a i ostala imena su, možda, u istom padežu. Tako taj tekst izgleda kao zabeleška o nečem što je svakom od božanstava dato. Ali na tablici nema indikacije na šta se odnosi broj 1, možda je to stajalo na onom delu koji nedostaje, ali nije verovatno. Možda je značajnije to što tablica pripada interesantnoj grupi koja, verovatno, pre pred-stavlja pisarske vežbe nego prave zabeleške (v. str. 232).

Drugi dokument (Tn 316) koji se pojavio ubrzo među pilskim tekstovima je očigledno religijski po karakteru, jer se na njemu nala-ze imena Zevsa i Here i jedno ime koje bi moralo biti mikenski oblik Hermesova imena, dakle još tri Olimpijca. Ali bilo je potrebno puno vremena da se dođe do verovatnog objašnjenja tog teksta, i još uvek ima mnogo nerešenih problema. Ne samo što je to izolovan doku-ment sa kojim se nijedan drugi ne može uporediti, več je to najneza-hvalniji tekst koji je došao do nas. To je velika tablica ispisana sa obe strane, mada se svaka završava praznim Unijama; na njoj se nalaze tragovi čestih brisanja i ponovnog pisanja; znaci su pisani u žurbi; na najmanje dva mesta pisar je greškom ispustio znak, a tekst je mesti-mično tako konfuzan da je nečitak. Ne samo da nije planirao svoju tablicu sa linijama koje odgovaraju danima meseca, kao što je bilo su-gerisano, nego izgleda kao da pisar nije imao jasnu ideju teksta, ka-da je počeo da piše. Izgleda kao da je počeo na jednoj strani, pa po-što nije bio zadovoljan, izbrisao je sve što je napisao, okrenuo tabli-cu i počeo iz početka na poleđini. Kada je napisao manje od polovi-ne teksta, okrenuo je ponovo tablicu i produžio na drugoj (izbrisa-noj) strani, mada je već bio izvukao linije za sledeći paragraf na pr-voj strani. I druga strana završava se praznim linijama kao da je imao još da piše. Najlakše objašnjenje ove zbrke bilo bi da je pisac poku-šavao da zabeleži odluke neke neobično burne sednice. Ali zašto ni-je zatim napravio čistu kopiju za arhiv a odbacio ovaj grubi koncept? Najverovatniji odgovor bio bi da nije imao vremena; to bi imalo smi-sla da je tablica pisana poslednjih nekoliko časova postojanja palate. Ova pretpostavka, kao što ćemo kasnije videti, slaže se dobro sa ono malo podataka koje znamo o padu Pila.

R E L I G I J A 139

SI. 38. Beleška o velikom religioznom obredu u Pilu: Tn 316 (obe strane)

Tekst počinje nečim što bi moglo biti ime meseca po-ro-wi-to-jo. Imamo drugih tablica, a one su često religijske sadržine, koje bele-že datum imenom meseca u genetivu; na žalost, izraz za „mesec" ne stoji uz ime meseca, i mada se njegova upotreba drugde slaže sa teo-rijom, nije sasvim sigurno da je ovo ispravna interpretacija. L. R. Pal-mer (L. R. Palmer 1955,11) ponudio je izvanrednu sugestiju da se me-sec zvao Plowistos, što bi značilo „mesec plovidbe". Grci su se uzdr-žavali od plovidbe u vetrovitim zimskim mesecima i ponovo počinjali da plove krajem marta; tako bi mesec sa imenom Plowistos pao oko marta meseca po našem kalendaru. Grčki meseci bili su, razume se, lunarni - Rimljani su konačno razdvojili mesec kao hronološku jedi-nicu od meseca kao nebeskog tela i na tablicama se upotrebljava znak meseca koji raste da se označi mesec (kao vreme).


Zatim slede na levoj strani od svakog paragrafa dva znaka za ime PYLOS, trostruko veća od normalne veličine. Nema nikakve sumnje da se tekst odnosi na prestonicu. Ali u tekstu koji se nalazi po-red ovih znakova pominje se u jednom od glavnih okruga, Pa-ki-ja-ne. Ovo ime se ne može sa sigurnošću rekonstruisati, ali se u ovoj knjizi transkribuje kao Sphagiänes. Očigledna protivrečnost objašnjava se činjenicom što Pil sam nije glavni grad jednog od devet okruga, ali ima drugih indicija da se okrug u kome se nalazi palata zvao Sphagiänes (v. str. 87). Vrlo je privlačno locirati Sphagiänes blizu današnjeg me-sta Hora (Khôra), na severu od palate, jer otkriće mikenskih grobova, koji su kasnije postali sedište religijskog kulta, navodi na pomisao da je njihov ugled religijskog centra preživeo slom Mikenskog sveta.

O formuli kojom svaki paragraf počinje već je bilo govora, i pr-va reč ne može se objasniti na odgovarajući način na osnovu poznijeg grčkog, ali najbolja sugestija (Palmer, 1963, 265) je da se formula od-nosi na religijsku ceremoniju. Dalje se u formuli pominje donošenje poklona i dovodenje po-re-na. Ove reči takođe nema u poznijem grč-kom rečniku, ali glagol preveden sa „dovesti" nagoveštava da po-re-na znači nešto što može da hoda. Zatim dolazi stavka: „(Za) Potni-ju: jedna zlatna posuda, jedna žena". Posle ovoga dolaze još četiri imena, verovatno opet imena božanstava, od kojih svako dobija zlat-nu posudu, a u dva slučaja i ženu. Ova shema se ponavlja u ostalim pa-ragrafima sa različitim imenima božanstava; u dva slučaja, kada je bo-žanstvo muškarac, umesto žene javlja se muškarac.

Nemoguće je odupreti se zaključku da se nejasna reč po-re-na u uvodnoj formuli odnosi na ljudska bića i da su, uprkos našem otpo-ru da prihvatimo ovu tešku činjenicu, ovi nesrećni ljudi bili određeni za žrtve. Ista reč se javlja ponovo, u dativu plurala, na novoj tablici iz Tebe (Of 26), i pokazuje primaoce vune, ali u religijskom kontekstu. Kako su žrtve u grčkom ritualu bile često pokrivene vunom, to je bila potvrda za značenje reči.

Neki nalazi ljudskih kostiju van mikenskih gradova objašnjeni su tako kao da su u pitanju ljudske žrtve, ali ovo svedočanstvo oči-gledno nije sasvim nedvosmisleno. Međutim, s obzirom na široko ras-prostranjenu grčku tradiciju, nema razloga da se ovakva ideja odbaci;

R E L I G I J A 141

SI. 39. Zlatna činija iz Dendre (Déndra) u Argolidi

mada su Grci iz klasičnog doba osuđivali ljudske žrtve, one su im bile poznate od Homera, i čine bitan element u fabuli mnogih tragedija. Ako je ova interpretacija pilske tablice tačna, to je dalje potvrda da je ova ceremonija bila sasvim specijalna, jer nije verovatno da su ljudske žrtve bile uobičajeni momenat u religijskom kalendaru. Nije verovat-no ni to da bi čak i bogat kralj posvetio trinaest zlatnih posuda u reli-gijske svrhe prilikom godišnjeg rituala.

Sad moramo da obratimo pažnju na božanstva sa ovog jedin-stvenog dokumenta. U prvom paragrafu, lociranom u mestu Sphagiä-nes, javlja se Potnia, titula koju smo sreli u Knosu uz Atinino ime. Ali ovde je ona prava boginja. Ova titula je iz indoevropskog nasleđena


grčka reč, sa značenjem „gospodarica", „gospođa"; često se upotre-bljava za kraljicu i po obliku i po značenju potpuno odgovara sanskrit-skom patni; ova reč je, dakle, indoevropskog porekla, i nije pozajmi-ca iz prehelenskog. Ali iako je reč grčka, upotreba kao božanska titu-la može biti prevod prehelenskog sličnog značenja, kao što je „Our Lady" englesko oslovljavanje poznato hrišćanima a u drugim zemlja-ma se prevodi recima sličnog značenja.

Kada sakupimo sva mesta o Potniji sa tablica, pojavljuje se zna-čajna činjenica. Sem u dva ili tri slučaja, reč ne stoji sama, kao ovde, već je određuje prethodna ili sledeća reč. To je često genetiv, katkada pisan kao jedna reč, zajedno sa potnia; na primer, u Pilu srećemo tri puta oblik u-po-jo po-ti-ni-ja. U-po-jo je genetiv, ali nije jasno od če-ga. U Knosu imamo da-pii2-ri-to-jo po-ti-ni-ja (Gg702), i da-pu.2-ri-to veoma liči na laburinthos, naš „labirint"; ovo nije čista grčka reč već prehelenska pozajmica, kao što pokazuje sufiks -nthos, a d i t se kat-kada mešaju u takvim recima; paralelni slučaj mogao bi biti oblik Olu-seus, koji nalazimo u grčkim dijalektima za Odiisseus, i, sa drugim mo-difikacijama, u obliku u kome su ovo ime pozajmili Latini Utixes ili Ulysses. U drugim slučajevima uz Potnia idu epiteti: Aswia (PY Fr 1206) „Azijska", i-qe-ja (PY An 1281) „konjska", i „konja". Uz Pot-nia se dodaje i druga vrsta reči, na primer wa-na-so-i (PY Fr 1235) ili di-pi-si-jo-i (Fr 1231), koja izgleda kao ime mesta ili svetkovine. To veoma liči na hrišćanski (rimsko-katolički) običaj da se uz „Naša Go-spa" doda epitet koji označava mesto ili funkciju. Tako i pominjanje mesta Sphagiänes u Tn 316 možda označava na koju „Gospu" se mi-sli. Nova tablica iz Tebe govori o posveti Potnijinoj bez daljeg odre-đenja. Ovde može da bude od značaja to što se kasnije van Tebe na-lazio okrug koji se zvao Potniai, „Gospe", u pluralu.

Pod ovim oblikom Potniai, klasični Grci su podrazumevali De-metru i njenu kćer Persefonu, koja je postala kraljica Hada; to će reći da su one, u drugom obličju, produžile prehelenski kult Majke Zem-lje, koji je tako bogato posvedočen figurama i slikama svake vrste kr-oz celo bronzano doba. Ne može biti sumnje da je od ranohelenskog doba naovamo kult Majke Zemlje dominirao religijskim životom u će-lom Egejskom svetu; kult je nastavljen u klasičnom periodu pod ra-

SI. 40. Freska sa velikom ženskom figurom, možda Potnijom, iz kuće u tvrđavi u Mikeni

znim imenima. Neizvestan je zaključak daje Potnia bila mikensko ime za ovo božanstvo. Sigurno je da se njeno ime javlja na prvom mestu u spiskovima posveta, i nijedno drugo žensko božanstvo nije ni upola toliko posvedočeno.

Jedna od interesantnih crta mikenske Potnije je ta da se pridev izveden od njenog imena upotrebljava da se njime označe stada ovaca u Knosu i kovači bronze u Pilu. Ovce su, bez sumnje, dodeljene boginji da obezbede prihode za njene svetinje i sluge. U ovoj funkciji Potnija je, verovatno, prethodnica Atine, mada i Hefajst može da polaže pra-vo na to kao kovač bogova. Profesor Marinatos je otkopao nekoliko pećina na Kritu koje su u minojsko doba bile svetilišta; i u mestu Ar-kalohori (Arkalokhôri), na jugu od Knosa, primetio je da neki nalazi


ukazuju na to da su pećinu kovači bronze upotrebljavali i kao radioni-cu, i za kultske svrhe. Ova veza nije tako čudna ako se ima na umu religijska osnova mnogih srednjovekovnih zanatskih esnafa. Intere-santna potvrda ovoga došla je iz jedne kuče u okviru tvrđave u Mike-ni, koju je 1968. godine otkopao lord VilijamTejlor (William Taylour). Tu je u jednoj odaji kraj kovačnice nađena freska ženske figure. Mi-slim da to ne može biti niko drugi do sama Potnija (v. si. 40). Izgleda verovatno da su zajednice kovača posvećene ovoj boginji bile rasute po Grčkoj posle minojskog sloma u XV veku. Njihovi naslednici mogli su da nastave njihov kult, ma koliko da su helenizovani bili.

Sledeća stavka je zlatna posuda i žena za Manasu (Ma-na-sa). Ovo ime se ne pojavljuje drugde i ne može se rekonstruisati da bi se složilo sa imenom bilo koje poznate grčke boginje. Jednom to ime pra-ti slična stavka za Po-si-da-e-ja i mada nijedna takva boginja nije po-znata u klasično doba, jasno je da je to Posidaeia, ženska izvedenica od Poseidon. Mada se u sledećem paragrafu pominje Posejdonov gaj, čud-no je što nijedan dar na ovoj tablici nije upućen samom Posejdonu, ia-ko je on, kao što ćemo videti, očigledno bio važno božanstvo u Pilu.

Poslednja linija ovog paragrafa sadrži darove u obliku zlatnih posuda, ali nema ljudskih bića; primaoci se zovu Tris-hërôs i Do-po-ta. Prvo ime je složenica od poznatog héros, termina koji se u pozni-jem grčkom upotrebljavao za polubogove i lokalna božanstva, i obli-ka Iris „tri puta", ali takva složenica inače nije poznata. Tris-heröß se ponovo javlja na spisku primalaca mirisavog ulja (v. dalje str. 146). Do-po-ta može da bude dijalekatski oblik za „gospodara" (klasično despotes), ali to je vrlo nesigurno. Zaključak na osnovu ovih pet stav-ki je jasan, kultovi Sfagijana bili su lokalnog, vrlo verovatno predgrč-kog porekla, jer čak i kad su imena grčka, zvuče kao prevodi.

Drugi paragraf, prvi na poleđini, odnosi se na mesto Posidaïon, koje znači „ono što pripada Posejdonu"; kako opet ispred toga dolazi PYLOS, to verovatno nije geografski termin već zgrada ili sveti gaj u blizini prestonice. Prva stavka navodi zlatnu posudu i dve žene; ali ov-de nema imena božanstva na uobičajenom mestu u formuli. Umesto toga, ubačena su dva imena posle formule i ovde nam rđav rukopis pravi smetnje jer je možda nekoliko reči razdvojilo imena; imena gla-

R E L I G I J A 145

se Qo-wi-ja (= Guowia „koja pripada kravi, kravlja") i Komâwenteia (ime koje je očigledno obrazovano kao ženska izvedenica muškog imena sa značenjem „dugokosa"). Dve ženske žrtve pretpostavljaju dve boginje, pa stoga, uprkos nepravilnom redu, ovo moraju biti ime-na boginja, „Kravooka" je uobičajeni homerski epitet za Heru a i za druge boginje i žene; ovaj epitet, razume se, nije uvredljiv. Komâwen-teia se sada ponovo javlja na tebanskim tablicama (Of 35), gde bi opet mogla biti boginja, mada za to nema dokaza.

Sledeći paragraf odnosi se na „svete gajeve" (?) Peresve (Pe-re-SVWJ), Ifemedeje (Iphemedeia) i Divije (Diwiya)", i svaka od ovih boginja dobija dar. Ifemedeja dobija samo zlatnu posudu, a ostale dve po jednu zlatnu posudu i po jednu ženu. Pe-re-swa se spominje na drugoj pilskoj tablici (Un 6), gde dobija, naporedo sa Posejdonom, kravu, ovcu, vepra i svinju, iste tri vrste životinja koje su prinošene na žrtvu u starom rim-skom ritualu Souvetaurilia. Ime ove boginje može se rekonstruisati kao Preswä, koje izdaleka podseća na prvi element imena Persephonê, kralji-ce Hada. Ifimedeja, sa nešto drukčijom grafijom, koja, možda, proizlazi iz narodne etimologije („ona koja vlada snagom"), nam je poznata od Homera (Od. 11, 305) kao mitska ličnost koja je sa Posejdonom imala dva sina; ali interesantno je da je u Pilu poštovana kao boginja. Diwiya je druga boginja čije ime nalazimo i drugde na tablicama. U Pilu ona ima muške i ženske sluge (Cn 1287, An 607), i njeno ime se spominje u Kno-su (Xd 97). Čini se kao da je Diwiya ženski par Zevsov, kao Posedaeia uz Posejdona, i možda je bila boginja neba. Na kraju ovog paragrafa jav-lja se prvi put muškarac kao poklon za Hermesa Areju (Hermes Areias). Značenje imena Areias nepoznato nam je, mada liči na ime Areja, boga rata; ali ovo ime se upotrebljava kao kultska titula Zevsa, Enijalija i Ati-ne, na jednom arkadskom natpisu iz IV veka.

U poslednjem paragrafu reč je o „svetom zabranu" (?) Zevso-vu. Ovde su pokloni upućeni Zevsu i Heri i izvesnom di-ri-mi-jo (Dri-mos?), koji nam inače nije poznat, a kod koga stoji „Zevsov" (nejasna reč). Ima razloga mišljenju da ova nejasna reč znači „sin", mada to ni-je klasična reč; ako je tako, imamo još jedno nepoznato božanstvo. Moguće je, isto tako, da je reč pogrešno napisana i da nedostaje jedan slog, kao što se i događa na ovom zapanjujuće loše pisanom dokumen-


tu; to nam daje mogućnost da reč pročitamo kao „sveštenik". Ovde je poklon zlatna posuda i pošto su sve duge ličnosti, čini se, božanske, možda je sigurnije da i ovu stavimo u istu kategoriju, mada se ljudske sluge božanstava i inače javljaju kao primaoci poklona.

Da rezimiramo: dokument je na brzinu sastavljena beleška o jednoj grupi darova kakvi se inače nigde ne nalaze - trinaest zlatnih posuda i deset ljudskih bića - trima grupama božanstava. Zevs, Hera i Hermes su jedina imena koja se na prvi pogled mogu prepoznati kao krupne figure klasičnog panteona, osim ako dopustimo identifikaciju Potnije sa poznijom Demetrom. Da li se iza nepoznatih imena kriju poznati likovi, odnosno, da li su se svi bogovi mikenskih Grka razliko-vali od bogova njihovih naslednika? U iskušenju smo da svu pažnju obratimo na ono što možemo da prepoznamo i da ostavimo po strani ostala imena koja, valjda, predstavljaju lokalne kultove. Ali ovaj do-kument, u najmanju ruku, dokazuje značaj ovih lokalnih figura.

Možda je najčudnije to što se ne javlja Posejdonovo ime, mada je predstavljen njegov ženski par i mada se pominje njegov „sveti za-bran", koji očigledno zauzimaju dve manje važne boginje. Pa ipak, on je drugde na pilskim tablicama značajna figura; morali bismo da za-ključimo, čak i bez homerskog podatka o svetkovini kralja Posejdonu i Pilu (Od. 3.43), daje Posejdon ovde bio najvažnije božanstvo. On je jedini veći bog koji dobija godišnji iznos žitarica; na tablicama Es gru-pi od trinaest zemljoposednika razrezan je iznos u žitu za Posejdona i tri druge nejasne figure, ali Posejdonov deo je daleko najveći i Iznosi oko 1075 litara (v. str. 170). On je, isto tako, predstavljen na drugoj važnoj seriji tablica (Fr) na kojima je reč o dodeljivanju mirisavog ulja i pomasti; kako su primaoci, izgleda, većinom bogovi, ovu seriju valja da razmotrimo u pojedinostima.

Sasvim sigurno božanske figure su: Posejdon, koji se javlja tri puta, svaki put sa različitim epitetima ili komentarom; Potnija, koja se javlja četiri puta, sa tri različita epiteta, a tamo gde se epitet ponavlja data je lokacija da bi se stavka razlikovala. Dva puta imamo jednosta-van navod „bogovi", mada je i ovde, u jedinom potpunom tekstu, da-ta lokacija. Na ponekoj tablici nalazimo „Božanska majka" (možda treba prevesti „Majka bogova", titula koja se daje Reji, drugoj hipo-

R E L I G I J A 147

stasi Boginje Majke); trostruka Hera, o kojoj je već bilo reči u vezi sa tablicom s ljudskim žrtvama, i sluge, koje mogu biti sluge - božanstva ili, možda, što je verovatnije, ljudi kao sluge bogova. Teže je analizi-rati četiri upućivanja na „Kralja"; on svaki put ima epitet po kome se razlikuje od ljudskog kralja Pila, koji nema epitet. Epitet je tri puta isti, mada se neznatno razlikuje po obliku; jednom je drugačiji. Kako je Potnija reč kojom se označava „gospodarica", ali se nesumljivo od-nosi na razne boginje u pojedinačnim slučajevima, izgleda da je „Kralj" ovde isto tako božanska titula, mada mislim da bi bilo brzo-pleto na osnovu Homerovog izraza „Kralj Posejdon" zaključiti da je to jedna te ista ličnost; ali ovo ostaje kao mogućnost.

Ovaj spisak, međutim, ne obuhvata sve primaoce mirisnog ulja, jer u nekim slučajevima se ne pominje nijedno božanstvo, ime mesta (npr. sveti zabran Zevsov, Fr 1230) ili svetkovina koja služi umesto to-ga. Dve svetkovine nose razumljiva imena, mada, kao obično, i ovde ima dvosmislenosti. Jedna, koja je jednom povezana s Posejdonovim imenom, jeste „prostiranje postelje" koja se interpretira kao „sveti brak", ali bi mogla da se odnosi na gozbu bogova na kojoj se slike bo-gova polažu na postelje i služi im se hrana. Druga, najverovatnije, zna-či „držanje prestola", mada je moguće iz složenice izvući druga zna-čenja ako je dat neki motiv. Date lokacije su često Sphagiänes (pet pu-ta), ali kada je božanstvo imalo samo jedno svetilište, nije bilo neop-hodno specifikovati mesto. Ima dva upućivanja na „Lusijsku teritori-ju", a to je možda područje istočno od Navarinskog zaliva. Nijedan poklon nije slat u udaljenije delove kraljevstva.

Ova serija tablica paralelna je Fp serijama u Knosu. I ovde je u pitanju maslinovo ulje, mada nije određeno rečeno daje mirisno. Veći-na ovih tablica nosi ime meseca; tu je zastupljeno šest ili sedam imena meseci, što bi moglo značiti da je palata razorena u sedmom mesecu te-kuće godine, mada u grčkim kalendarima godina, na žalost, nije uvek počinjala zimskom kratkodnevicom. U poznijem grčkom, imena mese-ci su različita od jednog grada do drugog i izgleda da to važi i za Knos i za Pil, jer se nijedno poznato ime meseca ne javlja na drugom mestu.

Tablice su većinom kratke, ali jedna dugačka (Fp 1) poslužiće kao primerak za raspravljanje. Posle prve linije u kojoj stoji ,,u mesecu

SI. 41. Žrtvena scena sa sarkofaga iz Hagije Trijade

Deukiju", svaka stavka zauzima po jedan red. Prva je poznato ime „za Zevsa Diktaja". To je dobro poznat Zevsov epitet u klasično doba; obično se smatralo da je to rezultat ukrštanja grčkog Zevsa sa pregrč-kim kritskim božanstvom, sa prilično različitim karakteristikama. Dik-te je veliki planinski venac na jugoistoku od Knosa, a u tom području je poznato i nekoliko pećina koje su se upotrebljavale kao kultska mesta. Druga stavka glasi „Dajdaleju"; priča o Dajdalu, glavnom konstrukto-ru kralja Minoja, suviše je poznata da bije trebalo ponavljati. Mi nema-mo mogućnosti da saznamo šta je bio Dajdalej (Daidaleion), ali iz ime-na ne sledi da je Dajdal poštovan kao bog; izvedenica ne mora da zna-či ništa do građevinu koju je Dajdal podigao. Kako je to prema tradici-ji bio labirint i kako smo već sreli Gospu od Labirinta (str. 142), mogu-će je da je to drugo ime za neko svetilište. Sledeća stavka, pa-de, je ne-jasna; liči na grčku reč za „dete", ali je sasvim izvesno da to nije tačno. Zatim imamo „za sve bogove", stavka koja se često ponavlja u ovoj se-riji tablica. Opet imamo jedan, za grčki ritual neuobičajeni tip posveta. Zatim drugo čudno ime, Qe-ra-si-ja. Na ovom mestu uvodi se novo za-glavlje; to je grad Amnisos, pristanište na severu od Knosa. Stavka ov-de opet glasi „za sve bogove", te je tako jasno da je bilo bar dve svetinje sa ovom dedikacijom. Zatim dolazi jedan čudan lik: Erinus, poznije

ime, obično u pluralu, za furije ili osvetničke duhove za koje se verova-lo da progone ubice. Isto ime sada je dešifrovano na ivici čuvenog spi-ska grčkih bogova u Knosu (V 52), kojim sam započeo ovo poglavlje. Zatim, posle druge nejasne stavke, očigledno imena mesta, dolazi „za sveštenice vetrova"; i kult vetrova je malo poznat u kasnijoj Grčkoj, ta-ko da se ne može navesti nikakva paralela. Druge tablice ove serije po-minju sveštenice vetrova; jedan je stavlja u grad U-ta-no.

Neke od ostalih tablica, u kojima je reč o maslinovom ulju, sadr-že možda, imena bogova i jasno je da ovde imamo i ljudska bića i gru-pe zanatlija, pa je stoga opasno izvlačiti zaključke o nepoznatim imeni-ma. Ovde imamo drugo svedočanstvo o Erimis (Fh 390) i stavku „Dik-ti" napisanu iznad nejasno sačuvane reči, možda, „svetinja" (Fh 5467).

Druga grupa dokumenata u Knosu sa religijskim asocijacijama su tablice sa medom (Gg). One nisu dobro sačuvane, ali možemo da prepoznamo, bez opasnosti da ćemo pogrešiti, „Gospu od Labirinta" (Gg 702, v. gore) „sve bogove" (Gg 702,705,717) i u Amnisu Eleuti-ju (Eleuthia Gg 705), koja takođe dobija vunu (Od 714,715,716). Ele-uthia je poznati dijalektski oblik imena koje se na razne načine piše u alfabetskom grčkom, ali je najpoznatije u homerskom obliku Eileithu-ia, boginja rođenja; Homer, naime, govori o „Amnisu, gde je pećina


Ejlejtuje" (Od. 19.188), i stvarno je iskopan lokalitet na bregu iznad pristaništa. To mesto je korišćeno neprekidno od minojskog do rim-skog vremena.

I za drugu stavku u ovoj seriji nedavno je dokazano da ima re-ligijsku asocijaciju (Gg 713) i glasi: „za Marineja" (Marineus) „za slu-škinju", što bi se moglo složiti čak i ako je Marinej (ukoliko je to tač-na rekonstrukcija njegovog imena) muškarac. Ali spisak muškaraca (As 1919 nepotvrđeno čitanje) završava se beleškom „za Marinejevu kuću ovoliko ljudi: 10", a ista reč za „kuću" upotrebljava se u Tebi (Of 36) za „kuću" (tj. svetilište) „Potnijino"; i jedna grupa žena (Of 25.35) označena je izvedenicom istog imena, Marinej. Bila bi to zaista čudna koincidencija da čovek tog imena na oba mesta ima tako jasne religij-ske veze; ovo bi se lako moglo objasniti ako je Marinej bio bog.

Interesantna veza sa kasnijom religijom javlja se na grupi tabli-ca u Tebi koje beleže izdavanje vune. Jedna pošiljka (Of 25) adreso-vana je na Amarint (Amarinihos). Amarint je poznat u klasično doba kao grad na zapadnoj obali ostrva Euboje, pa tako mada nije u Bojo-tiji, još uvek nije suviše daleko od Tebe; s druge strane, kao što smo videli u drugim slučajevima, moguće je daje postojao drugi grad ovog imena u Bojotiji. Znamo da je klasični Amarint imao čuveni Artemi-din hram, i mesto je svakako bilo naseljeno u mikensko doba. Kako bar neki kontingenti ove serije imaju religijsku pozadinu, izgleda raz-ložno pretpostaviti da je kult Artemide u Amarintu mogao već tada biti uspostavljen. Artemida se sasvim oređeno pominje po imenu-u Pi-lu (Es 650. 5), gde je jedan muškarac predstavljen kao „sluga Artemi-din" (a-te-mi-to-do-e-ro). Manje je sigurno da li je grafija a-ti-mi-te u PY Un 219.5 dativ „za Artemidu"; s obzirom na prisustvo Potnije i Hermesa na istom spisku, to se čini verovatnim. Kolebanje u grafiji iz-među e i i nalazimo i u drugim recima i imenima koja su, verovatno, pozajmljena iz pregrčkog jezika, i možda je značajno to što se boginja javlja na lidijskim natpisima kao Artimul.

Arej se već javlja pod imenom Enijalija, ako ih treba smatrati istim božanstvom. Ali u Knosu imamo dva primera grafije a-re, od ko-jih je jedna u religijskom kontekstu (Ep 14); ova reč veoma liči na ime Arej. Prava teškoća sastoji se u tome što mi ovde očekujemo dativ,

R E L I G I J A 151

znači a-re-i, ali ova teškoća nije nepremostiva. Najzad, imena Areios i Areimenës mora da su izvedena od Ares, tako da možemo i njega dodati spisku mikenskih bogova.

Slična dedukcija moguća je u slučaju Hefajsta (Hêphaistos) ko-vača bogova. U Knosu postoji muško ime A-pa-i-ti-jo, koje je vero-vatno isto što i Häphaistios ili Haphaistiön. Apolon se spominje samo ukoliko je identičan sa PaiawÔn. Afroditi nema traga. Ali Dionis se začudo dva puta javlja u Pilu u obliku Diwonusos, oba puta, na žalost, na odlomcima, tako da nemamo mogućnosti za proveru božanstva. Jedan od ova dva odlomka (Ха 1419) ima na poleđini opskurnu reč koja može biti složenica od reči za „vino"; to je uzimano kao dokaz da je veza Dionisa sa vinom utvrđena već za mikensko doba. Opreznost nalaže da ovde budemo uzdržani u oceni.

Najzad, kao dodatak onima koji su već pomenuti, ostaje izve-stan broj nejasnih imena koja nose, verovatno, božanstva. Imena kao qe-ra-si-ja, pi-pi-tu-na, a-ju-ma-na-ke, a-ro-do-ro-o u Knosu spadaju u ovu klasu. Naglašeno je već da pi-pi-tu-na ima, možda, isti sufiks kao kritska boginja Diktunnä, ali za nas ostaje potpuno nejasna. Možemo zaključiti da je grčko osvajanje Krita ostavilo minojske bogove nedir-nutim, kao što se može i očekivati, a to potvrđuje i određen broj reli-gijskih svetinja koje pokazuju kontinuitet od minojskog do pozno mi-nojskog III perioda.

Pilska tablica (Un 2) ima krajnje interesantno zaglavlje koje se može interpretirati kao svedočanstvo o ceremoniji posvećenja (inicija-cije). Kao i obično, ova svedočanstva nisu neposredno zabeležena, ali izdavanje artikala za prinošenje žrtava zahteva uvođenje u glavnu knji-gu. Scena se odigrava opet u Sfagijanesu, za koji znamo da je bio zna-čajan kultski centar. Ključna rečenica nije nikako pouzdana, ali mogla bi da znači „na posvećenju kralja". Reč za „posvetiti" nije baš u klasič-nom obliku, ali postoje paralele za pretpostavljeni razvoj. I red reči je čudan, ali ovo ipak ostaje najprihvatljivija interpretacija. Spisak artika-la je impresivan: 1574 litara ječma, 141Л litara ripera, 115 litara brašna, 307 litara maslina, 19 litara meda, 96 litara smokava, 1 vo, 26 ovnova, 6 ovaca, 2 jarca, 2 koze, 1 debela svinja, 6 krmača, 585,5 litara vina, da ne pominjemo tri artikla koji su zabeleženi nepoznatim skraćenicama


ili ideogramima. Samo ječam bi obezbedio sledovanje za 43 čoveka za mesec dana. Ali ukoliko je ceremonija stvarno bila kraljevo posve-ćenje, onda ovi darovi nikako nisu preterani.

Ova shema mešovitih poklona ponavlja se na drugim tablica-ma; tablica sa poklonima Posejdonu (Un 718, cf. Un 853) več je spo-menuta (str. 146). Na žalost, nemoguće je oceniti da li taj spisak ima religijsku namenu ili ne, s obzirom na to da zaglavlje velike tablice ni-je sačuvano. Na sličan način jedna grupa tablica u Knosu (Fs), koja bi mogla predstavljati religijske darove, jer je upućena pa-de (v. str. 148), popisuje koilčine mnogo manje jer količina ječma samo jednom prelazi 10 litara.

Darovi u pojedinim artiklima su, izgleda, maslinovo ulje (često, ako ne i uvek, mirisavo), med, žitarice i vuna. I u klasičnom ritualu upotrebljava se vuna, ali indicije pokazuju da je ta vuna bila otkana u tkaninu, i na spisku koji bi mogao da predstavlja poklone javljaju se i tkanine. Teško je oceniti da li su i mikenski bogovi, kao klasični, u znak obožavanja dobijali svečane odore, ali je to prilično verovatno. Nisu nam poznate kamene skulpture kao kultske figure, ali ima neko-liko terakota dosta značajnih. U klasično doba ima mnogo podataka o drevnim drvenim statuama, poznatim pod nazivom хоапа; vrlo je verovatno da neke od njih, kao što se obično pretpostavlja, potiču iz arhajskog perioda, ali da li su zaista bile iz mikenskog perioda? Sva-kako je moguće da drvo, ako se pažljivo čuva, potraje hiljadu godina.

7. Poljoprivreda

MERE ZA TEŽINU IZAPREMINU

Pre nego što pođemo dalje, moramo da posvetimo pažnju me-rama za težinu i zapreminu. Kao što smo u predgovoru objasnili (str. 29), jedinice metričkog sistema, za koje su, bez sumnje, postojali ter-mini, predstavljanje su u pismu posebnim znacima. U nekim slučaje-vima možemo da pogodimo koji su to termini, ali pošto oni nikada nisu silapski napisani, ne možemo da proverimo nagađanja. Način na koji se ovi znaci upotrebljavaju razlikuju se od onog nađenog u li-nearnom A pismu, jer su to iznosi manji od celih jedinica opisani slo-ženim sistemom razlomačkih znakova. U linearnom B pismu manje jedinice predstavljaju znaci koji su, naravno, posebni delovi večih je-

= L

г z 1

= N = - i - M 4 1

SI. 42. Mikenski znaci za mere za teiinu

dinica. Ali uprkos različitoj upotrebi, ne bismo se iznenadili ako bi-smo saznali da su to u osnovi iste jedinice, i kasnije ćemo videti je-dan značajan momenat u kome postoji slaganje.

154 M I K E N S K I SVET

Меге za težinu su relativno jednostavne, mada nemamo do-voljno podataka da upotpunimo donji deo skale. Najveća mera ko-ja se upotrebljavala za stvari kao što je bronza jeste znak koji pred-stavlja vagu, transkribovan obično znakom L (v. si. 42). Najveća je-dinica za težinu koja se upotrebljava u klasičnom periodu zvala se talanton (latinski talentum, otuda naše talent), a kako i ta reč ozna-čava vagu, postoji mogućnost da je to bio naziv za mikensku jedini-cu. Ona je podeljena na 30 M, klasični talent podeljen je na 60 mi-na; ali kako je mikenski znak očigledno dvostruk, možemo ga sa si-gurnošću zvati dvostrukom minom (dimnaion, reč koja se zadržala u upotrebi kao monetarna jedinica na Kipru u klasično doba). Reč mna (latinizirana mina) je semitska, seksagezimalni sistem koji se zasniva na jedinici od 60 delova očigledno je isto tako poreklom sa Bliskog istoka.

Dvostruka mina podeljena je, dalje, na četvrtinke (N), a ove, verovatno na dvanaestine (P); sumnji je podložna činjenica što nalazi-mo P12 i P20, ali ove jedinice se možda ne svode na više jedinice (kao što mi često navodimo težinu u funtama, a ne u stotinkama, četvrtin-kama itd.)? Postoji bar jedna mala mera za težinu, kojom se obično mere količine šafrana, i koja se sigurno ne može uklopiti u sistem. Manje mere za težinu iz klasičnog sistema izgleda da se ne podudara-ju, drahma je stoti deo mine, obol šesti deo drahme.

Teško je praviti poređenje sa klasičnim merama za težinu jer su tu postojala dva sasvim različita standarda: u jednom je talant težio 25,86 kg, u drugom 37,80 kg. Nema načina da procenimo da li je mi-kenski talant bio bliži jednom ili drugom standardu, ili je bio između njih, ali ovi brojevi bar predstavljaju razumne granice za naše rasprav-ljanje. Bronzane poluge iz zbirke Hagije Trijade imaju prosečnu teži-nu 29 kg, a to je, verovatno, nešto manje nego originalna vrednost; to je težina možda bliža težini talanta.

Idealan način za rešenje problema bio bi identifikacija savreme-nih mera za težinu; mada i ovde moramo biti oprezni, jer kod metala po-stoji tendencija da izgube u težini zbog korozije, hemijske reakcije ili mehaničkog oštećenja. Evans je smislio metod kompenzacije mehaničkog oštećenja napravivši gipsani odlivak, koji je onda restauri-

P O L J O P R I V R E D A 155

Kameni blok sa oktopodima kao ornamentima iz Knosa, verovatno talanat

sao i tako izračunavao izgubljenu zapreminu. Ali mere za težinu ovog perioda su još uvek vrlo retke, i tako se događa da većina tih mera poti-če sa Krita, ili bar iz minojske sfere u Egeji.

Evans (1935,550-656) je našao u KJIOSU izvestan broj mera za te-žinu, od kojih je najveća jedan komad sadre sa oktopodima kao orna-mentima (V. si. 43). Bilo je rasprave o tome da li je to stvarno mera za težinu: ako jeste, njegova težina, za koju Evans kaže da iznosi 29 kg, mo-ra biti talant. Sigurniji primeri su pljosnati cilindri, katkada sa oznakama na vrhu. Jedan veliki valjak označen je s dva velika kruga koji sa svake strane imaju po dva mala, i Evans je ubedljivo sugerisao da je to bila oznaka za 24 jedinice. To daje jedinicu od približno 65,5 gr, a za ostale mere za težinu moglo bi se pokazati da odgovaraju ovoj jedinici: jedna sa znakom koji je, verovatno, označavao pet krugova teži 327,02 gr (65,5 х 5 = 327,5), i druga, težine 68 gr, nije daleko od pretpostavljene jedinice.


Dž. L. Kaski (J. L. Caskey, 1970) je prilikom svog veoma in-struktivnog iskopavanja na Keju (ili Keji) u Kikladima našao izve-stan broj mera od olova, opet u minojskom kontekstu. Izgleda da se i ove mere slažu sa jedinicama iz Knosa: jedna sa dvema tačkama te-ži 121,3 gr (ako je njena originalna težina bila 131 gr, to bi predstav-ljalo dve jedinice), druga sa osam tačaka teži 517 gr (8 х 65,6 = 524), a postoji i jedan neznatni primerak težine 648,5 gr, ili gotovo dese-tostrostruka jedinica.

Teškoća se javlja kada pokušamo da uklopimo ovu jedinicu od 65,5 gr u mikensku skalu. Jedina prihvatljiva vrednost za nju mo-rala bi biti P 3, jer je to četiri stotine osamdeseti deo talanta: 65,5 х 480 = 31,440 gr. Sadržatelji bi tada predstavljali sledeće težine u mi-kenskim jedinicama.

1= РЗ 2 = P 6 5 = N 1 Р З (tj. N VA) 8 = N 2

10 = N 2 P 6 (tj. N 2Vi) 24 = M 1 N 2 (tj. M VA)

Ako potražimo primere za P 1 P 2 (21,8 i 43,6 gr), možemo svakako da nađemo ubedljive primere na Keju; ali što su manje teži-ne, veće su nesigurnosti koje nastaju zbog gubitaka, i izvesno je da se mnoge mere za težinu nađene u minojskim lokalitetima uopšte ne ukla-paju u ovu seriju. Teško je odupreti se zaključku da je jedinica od 65,5 gr samo jedna u nizu konkurentskih sistema uobičajenih u mikenskom svetu, i moguće je da nije bila jedina koju su Mikenci odabrali za svoj standard. Kao što pokazuje razlika između lineara A i Hneara B u nači-nu iskazivanja težine, jedinice u sistemu bile su, verovatno, izmenjene, čak i ako je osnova ostala konstantna, upravo onako kao što je 1971. go-dine, kada su Britanci uveli decimalnu monetu, funta zadržana, ali je njen odnos prema peniju promenjen.

Sve što je moglo da se sipa, ne samo tečnost već i čvrsti artikli sastavljeni od delova, kao što su žitarice ili seme, nije se merilo težin-


skim već zapreminskim merama. Nije sasvim lako ujednačiti ova dva sistema, jer zapremina koju zauzima težina pšenice ili ječma zavisiće ne samo od stanja (da lije otrebljeno ili je skroz ovejano) već i od sta-rosti, raznovrsnosti itd.

Osnovna jedinica za zapreminu je čaša, jer sada nema sum-nje da znak transkribovan sa Z na si. 44 predstavlja čašu. Gotovo je izvesno da se klasična reč upotrebljavala kao naziv za ovu jedi-nicu: kotylê. Doista, reč još nije mrtva u grčkom jer, iako je to sa-da samo učena reč, profesora Marinatos mi je jednom opisao kako

je njegov nadzornik, kada je na Teri prilikom iskopavanja nađena kutlača ili crpka, ovu odmah identifikovao sa onim što je u svom zavičaju, Arkadiji, nazivao koutoûli, a to je, jasno, dijalekatski ob-lik ove iste reči.

U klasičnom sistemu četiri kotylai čine jedan khoinix, a kako se khoinix potpuno slaže sa odnosom Z prema V, izgleda verovat-no da je V = khoinix. Ali iznad ovoga nivoa sistemi se razlikuju: osam khoinikes čine jedan modios a šest modioi čine jedan medim-nos. Tako je khoinis 1/48 velike klasične jedinice, ali 1/60 velike mikenske jedinice.

^ = pšenica

= T = velike jedinice

^ = Z = - f v 4 SI. 44. Mikenski znaci za suve mere

158 MIKENSKI SVET

Kao u slučaju mera za težinu klasične vrednosti mogu da nam daju bar putokaz ka rasponu u koji treba da smestimo mikensku jedi-nicu. Opet imamo dva standarda, tako da se kotylë proteže od 270 do 388 cm3, medimnos od 51,84 do 74,5 litara. Ako kotylë, pre nego me-dimnos, nastavi staru tradiciju, velika mikenska jedinica biće za 25% veća nego klasični medimnos, tj. do 93,11.

Sistem mera za tečnost je delimično isti, delimično drugačiji. Tu je situacija slična kao sa britanskim "kraljevskim" sistemom, u kome su pint i quart zajedničke mere i za suve tvari i za tečnosti, ali se gal-lon (za tečnosti) razlikuje od bushel-a (za suve tvari). Znaci transkri-bovani sa V i Z na si. 45 identični su sa onima na si. 44, i moramo pret-postaviti da imaju istu vrednost. Odatle proizilazi da velika jedinica za tečnost iznosi samo 30% zapremine velike jedinice za suve tvari; ona sadrži 72 Z umesto 240 Z. Razlog ovom neslaganju bez sumnje treba

^ = vino

= S = -^-velike jedinice

4 = V = - L S

SI. 45. Mikenski znaci za mere za tečnosti

tražiti u relativnim težinama: II vode teži 1 kg, ali litar žita teži samo 630 gr. Drugim recima, težina žita koju prosečan čovek može da po-nese biće jedan i po put veća nego težina tečnosti, i možemo da rizi-kujemo i nagađamo da, ako je tečnost (L) taj teret koji čovek može da ponese, onda se velike jedinice za merenje tečnosti i suhe tvari vero-vatno isto tako zasnivaju na istom ljudskom standardu.


Pokušaj da se daju eksplicitne vrednosti za ove metričke znake bio bi, u stvari, veoma težak. Do danas na mikenskim lokalitetima ni-su nađene posude koje bismo prepoznali kao mere, nije nemoguće da su za ovu svrhu upotrebljavali drvene posude, jer je lako izdupsti dr-venu posudu tačno do tražene zapremine, ali je nemoguće tako preci-zno oblikovati glinenu posudu. Međutim, professor Marinatos je, u vezi sa mlinovima, na Teri našao posude za koje je mislio da su posu-de za merenje. Možda je riskantno dokazivati nešto o mikenskim je-dinicama na osnovu minojskih, ali te posude, kaže se, imaju zapremi-nu od oko 200 do 800 cm3.

Uprkos neizbežnoj nepreciznosti rukom rađene grnčarije, po-sebno one koja se pravi na točku, verovatno je da će grnčari težiti da izrađuju bar velike posude u veličinama koje odgovaraju sistemu me-renja. Profesor Mabel Lang (Mabel Lang, 1964) izmerila je pažljivo zapreminu svih celih posuda iskopanih u Pilu, da bi utvrdila javlja li se bilo kakva pravilnost. Rezultati nisu mnogo ubedljivi; ali među većim posudama ima nekih znakova da najveći broj posuda zaprema 2,4 i 3,21. Ako ovo nije slučajnost, moglo bi izgledati da cifra od 0,81 (=800 cm3) igra neku ulogu u sistemu merenja. Koincidencija sa ciframa na Teri je tako bliska da nije verovatno da je slučajna.

Najmanja jedinica u sistemu verovatno nije veća od 500, niti je manja od 200 cm3. Ovaj raspon je diktiran praktičnim razlozima i pa-ralelom sa sličnim sistemima, u kojima su nam vrednosti poznate. Ako vrednost od 800 cm3 predstavlja značajan stupanj, ona se onda može uklopiti u dva nivoa: ili je 800 cm3 = V 1, i tada je Z 1 = 200 cm3; ili je 800 cm3 = Z 2 i onda Z 1 = 400 cm3. Predložena su oba ova re-šenja, prvo je predložila gospođica Lang a podržao ga je professor L.R. Palmer; drugo je moja modifikacija vrednosti Z 1 = 500 cm3, ko-ju smo prvobitno predložili Ventris i ja 1955. kao grubu osnovu. Izbor između ovih rešenja još uvek nije lak.

Postoji jedno korisno interno svedočanstvo: pilska tablica (Fr 1184) koja specifikuje da je Eumed primio od Kokala 18 jedinica ma-slinova ulja i od Ipseve (Ipsewas) 38 ćupova. Reč kojom se označava ćup je, s obzirom na crtež koji je inače prati, gotovo izvesno mikenski termin za ono što arheolozi zovu ćupovi sa drškama u vidu uzengije ili


ćupovi sa lažnim vratom, standardna posuda za maslinovo ulje. Teško je opreti se zaključku da je svrha 38 čupova bila da drže 18 jedinica ulja. Na taj način prosečna sadržina jednog ćupa sa drškama u vidu uzengije mora biti nešto ispod polovine jedinice.

Ako je gornja dedukcija tačna, suprotna teorija daje zapremi-nu prosečnog ćupa sa drškama u vidu uzengije od 6,8 1 (gospođica Lang) ili 13,6 1 (ja). Ali još uvek nije lako odlučiti se, jer se ti ćupovi javljaju u raznim veličinama; veliki, za koje se obično misli da su po-sude za ulje, često zapremaju između 12 i 14 1, ali postoji i manji tip koji obuhvata 6-7 1, čiji su primerci otkriveni u Pilu. Ali mislim da su moje cifre na osnovu ovoga nešto verovatnije.

Drugi argument koji se može upotrebiti zasniva se na ciframa u sledovanjima (v. str. 129-131). Osnovno sledovanje, koje je često pre-koračivano ali nikada smanjivano, iznosi 2 T pšenice ili УЛТ ječma mesečno. Ako se računa sa mesecom od 30 dana (to bi bilo približno stvarnoj vrednosti 29Vi dana u lunarnom mesecu), sledovanje ječma iznosi tačno 3 Z dnevno, sledovanje pšenice ne može se svesti na Z je-dinice, već izlazi na 1,6 Z dnevno. Ako sada u skladu sa dvema teori-jama pretvorimo ove jedinice u litre, možemo da biramo između 1,2 1 ječma, odnosno 0,64 1 pšenice i 0,6 1 ječma, odnosno 0,32 1 pšenice, prema vrednostima koje daje gospođica Lang. Veoma je teško izraču-nati koliko kalorija sadrži svako od ovih sledovanja, jer to umnogome zavisi od vrste pšenice i od načina kako se žitarice pripremaju za jelo. Ali sumnjam da je trećina litra pšenice i odgovarajuće dnevno sledo-vanje za čoveka koji radi, mada ovde opet ne možemo biti sigurni da li je to bila jedina hrana koja se dobijala. U slučaju pilskih robinja do-davana je ista količina smokava.

Postoji još jedan problem u vezi sa veličinom zemljišne parcele koja se meri količinom useva (v. str. 163). I ovde veći iznosi daju, izgle-da, verovatniji odgovor, mada čak i oni daju smešno male parcele, ako je osnova naših računa tačna; niže cifre bi veoma mnogo povećavale teškoću. Nasuprot ovom shvatanju, mora se priznati da je verovatnije da su posude za merenje sa Tere obuhvatale 1 Z nego Vi Z, i 1 V nego Vi V. Ali ovde bi možda trebalo uzeti u obzir činjenicu da one pripada-ju minojskoj civilizaciji sa Krita, a ne kopnenoj Grčkoj. Konačni odgo-


vor neće biti moguć dok se ne pronađe komplet posuda za merenje na kopnu, koje ćemo moći prepoznati kao takve; ali za sada izgleda pre-poručljivije prihvatiti veće iznose i voditi računa o mogućnosti da bi ih trebalo prepoloviti.

Ako je sugestija, koju smo gore dali, da je velika jedinica svakog sistema odgovarajući teret koji čovek može poneti ispravna, onda će iznos od 28,81 za veliku jedinicu mere za tečnosti odgovarati jednakom broju kilograma, koji nas dovodi blizu cifre od oko 30 kg za talanat, ali se mora voditi računa o težini same posude. Na žalost, težina žita ne iz-nosi samo trećinu težine vode, tako da velika jedinica za suve tvari (96 1) mora da teži znatno više od 30 kg. To, možda, proizlazi iz činjenice da je lakše nositi vreću punu žita nego mnogo manju posudu punu teč-nosti, i nije nemoguće rukovati vrećama od jedne cente (51 kg) ako imaju neki podmetač koji se može podesiti prema leđima nosača.

U ovoj knjizi su skroz prihvaćene veće vrednosti.

ŽITARICE

Jasno je da je svako društvo pre industrijske revolucije, bez ob-zira na vreme, počivalo na poljoprivredi. Ali ako postavimo pitanje koju vrstu poljoprivrede su Mikenjani imali, moramo imati na umu da računske knjige koje posedujemo nisu knjige malih farmera, već ad-ministrativni podaci kraljevske palate. Ne smemo očekivati da tu na-đemo podatke o svakom usevu, već samo o onima koji su posebno va-žni za kralja. Mi ne saznajemo ništa o tome kako se usevi proizvode; kralj je bio zaintresovan za poreze koje je dobijao od svojih zavisnika, ali ne i za to kako se do iznosa dolazi.

Naša mršava obaveštenja iz dokumenata možemo, naravno, da popunimo arheološkim podacima. Životinjske kosti i ugljenisamo se-me mogu da pruže svedočanstva o načinu ishrane naroda; ali takvi na-lazi su relativno retki i svedočanstva su fragmentarna.

Tablice dokazuju da su i u Knosu i u Pilu sejane dve vrste žita-rica za ishranu. Izgledalo je očigledno da su to morali biti pšenica i je-čam, koji su bili glavni prehrambeni proizvod klasičnih Grka. Ali in-


teresantno je da je u istorijsko vreme proizvodnja pšenice izgleda ra-sla na račun proizvodnje ječma, tako da bismo na osnovu te tendenci-je mogli očekivati da je ječam bio glavni usev u bronzano doba. Mi-kenska svedočanstva, naprotiv, pokazuju da su ove dve vrste žitarica bile otprilike podjednako zastupljene, mada ne mogu jednostavno da se saberu sve cifre koje nam stoje na raspolaganju.

Vrlo rano smo već nagađali koje su žitarice u pitanju, ali smo sporo dolazili do potvrde. Žitarice su beležene pomoću nepromenji-vih ideograma (v. si. 46), i opisivane su samo opštim terminima sitos, „žito", à nikada posebnim recima za pšenicu i ječam. Oblik ideogra-ma poslužio je kao osnov za izvođenje dokaza, jer, iako su ti oblici u

ŽITO

Ђ JEČAM

SI. 46. Ideogrami za Uto

linearu B stilizovani, njihovi stariji oblici u linearu A sličniji su biljka-ma. Međutim, čak i tako teško je odlučiti šta je šta.

Rešenje ovog problema proizašlo je iz otkrića da je sledovanje jedne vrste žita gotovo dvostruko veće od sledovanja druge vrste. Posto-ji jedan tekst (PY An 128) gde je, izgleda, količina jedne vrste žita pre-tvarana u drugu množenjem sa dva, mada su pojedinosti, na žalost, ne-jasne, pa su moguća i druga tumačenja. Ali gotovo je sasvim sigurno da osnovno sledovanje iznosi 2 T jedinice mesećno u jednoj vrsti žita, odno-sno 33ЛТ u drugoj. To ima značajne posledice, jer moramo da pretposta-vimo da je nutritivna vrednost ova dva sledovanja približno jednaka. Ka-ko je, prema tome, jedno sledovanje dvostruko hranljivije od drugog, to mora biti pšenica; i, što je važnije, pšenica je verovatno bila takve vrste da se zrno Iako odvajalo od slame, ako ista količina zrna daje više bra-šna nego ječam. Stoga ove vrednosti možemo smatrati sigurnim, mada odatle ne mora da proizlazi daje sledovanje uvek plaćano pšenicom za-to što se izračunavalo u pšenici, jer je možda postojala konvencija da su

P O L J O P R I V R E D A 1 6 3

dve mere ječma mogle da zamene jednu meru pšenice. Slične odredbe za sledovanje poznate su mnogo kasnije u rimskoj vojsci.

Glavni problem koji valja savladati u vezi sa žitaricama jeste upotreba ideograma za „pšenicu" u kontekstu koji se očito odnosi na zemlju. U svim drugim serijama dokumenata u Pilu, koji daju spisko-ve imanja imenovanih pojedinaca, veličina tih imanja navedenaje kao „toliko i toliko semena; X jedinica pšenice". Iz konteksta na nekim ta-blicama očigledno je da ovo nije, u stvari, izdavanje semena, kao, na primer, kada dobijamo cifre za kraljevsko imanje (Er 312) ili tamo gde je u pitanju zemlja pod vinogradima i smokvama (Er 880).

Praksa da se zemlja meri količinama semena potrebnim za setvu dobro je poznata u antici i sačuvana je do danas u nekim me-diteranskim zemljama; pričali su mi o jednom čoveku na grčkom ostrvu Naksu koji je imao „dva bušela loze", tj. komad zemlje pod lozom, za koji bi bilo potrebno dva bušela semena ako bi se sejalo žito. Prednost takvog načina merenja sastoji se u tome što se vodi računa o razlici u produktivnosti različitih tipova zemlje. Komad krševite zemlje biće manje produktivan i stoga zasejan rede nego bogato dno doline; zato, verovatno, nema konstante pomoću koje se mera u semenu može pretvoriti u površinsku meru, osim na osno-vu prošeka. Na sličan način grčki seljak još i danas meri razdaljinu iskazujući vreme koje mu je potrebno da pređe put; dva sata hoda može na karti da predstavlja kratku razdaljinu ako ima mnogo da se penje i spušta preko planinskih zavoja, ili mnogo veću razdaljinu u ravnici.

Kada pređemo na ispitivanje stvarne veličine prikazanih imanja, nalazimo da ta veličina varira između kraljevog imanja od 30 celih jedinica (= 2.880 litara pšenice) i jedinice 1 V (= 1/60 jedinice = 1,6 litara). Pri svakoj normalnoj setvi ovaj minimalni komad zem-lje ne bi smeo biti veći nego vrt, i moramo imati na umu da bi se čak i ova cifra mogla prepoloviti ako bismo prihvatili nižu predloženu vrednost (v. str. 160). S druge strane, ako prihvatimo vrlo nizak od-nos semena prema zemljištu, onda bi kraljevo imanje bilo vrlo veli-ko - u svakom slučaju odnos između maksimuma i minimuma utvr-đen j e u srazmeri 1.800:1. Odatle, međutim, ne sledi nužno daje mi-


nimalni komad zemlje sve što čovek o kome je reč ima. Znamo za slučajeve gde čovek poseduje dva ili više komada zemlje.

Jedino područje za koje su naši podaci, verovatno, potpuni jeste okrug Sfagijanes, okrug u kome se nalazi palata. Za ovaj okrug imamo ne samo potpuni katastar već i iste informacije u dve posebne redakci-je. Ali ovo područje nije veliko i možda moramo da pravimo razliku iz-među šireg administrativnog okruga, koji se zove Sfagijanes, i zemljišta koje se nadovezuje neposredno na istoimeno naselje. Prvi set dokume-nata sakupljen je jedan po jedan, kako su informacije stizale; zatim je prepisivan na veće tablice, uz neke popravke, ali srećom po nas, prva verzija nije uništena, i lakune u jednoj verziji često se mogu popuniti po-dacima iz druge. Zemlja se nikada ne opisuje, i nemamo podatak o nje-nom taćnom položaju; u registar su ušli glavni zakupci i pazakupci.

Ova terminologija pozamljena je iz feudalnog sistema srednjo-vekovne Evrope i, za ovo što sledi, poslužiće mi, kao paralela, pozna-to englesko premeravanje zemljišta pod nazivom „Domesday Book", koju je 1086. godine načinio kralj Vilijam I. Ovu paralelu ne smemo primenjivati suviše striktno. Nemamo podataka o tome koja vrsta oba-veza je primana u zamenu za dobijenu zemlju, niti znamo ko je bio njen pravi vlasnik. Ali popisivanje imanja značajnih plemića za kojim sledi spisak njihovih zakupaca tako jako liči na shemu mikenskih do-kumenata da situacija ne može biti potpuno različita. O ovoj paraleli biće govora kasnije (str. 168).

Postoje, uglavnom, dva tipa zemljišnih poseda označenih termi-nima ko-to-na ki-ti-me-na i ko-to-na ke-ke-me-na; ko-to-na je ktoinä, reč za oznaku komada zemlje, koja je već manje-više iščezla u klasičnom grčkom, mada je sačuvana na Rodu, sa religijskim asocijacijama. Termin ktimena srodan je sa recima koje u klasičnom grčkom znače „boraviti" ili „naseljavati (zemlju)", i ova etimološka vrednost slaže se dobro sa činjenicom što su ovu zemlju držali delimično veliki zemljoposednici na osnovu svog prava, a delimično zakupci. Stvarno značenje termina je, prema tome, ,,u privatnom posedu", mada moramo dopustiti mogućnost da je, kao u normanskoj Engleskoj, kralj bio stvarni posednik, a da su prividni zemljoposednici držali svoje feude po njegovoj milosti. Drugi termin ke-ke-me-na manje je jasan; etimološki može da znači „napu-


šten", „van raspodele", i to bi se slagalo sa njegovim stvarnim značenjem koje mora biti „javni", za razliku od „privatnog". U svim slučajevima zemlju ke-ke-me-na poseduje dämos, i izdavana je pod zakup individu-alnim zakupcima. Reč dämos (klasično démos) javlja se u ovom kontek-stu da označi kolektivno telo koje predstavlja lokalni okrug; tako se upo-trebljava izraz hundred and shire u Domesday Book.

Državni i privatni sector tretiraju se na isti način u tom smislu što serija malih pripremnih dokumenata sadrži popis individualnih poseda; ovi dokumenti su poslužili kao osnov revidirane verzije dveju serija na velikim tablicama. Privatni sektor predstavljen je dokumen-tima na sledećoj tabeli:

Vlasnik poseda pripremni konačni dokument Wa-na-ta-jo Eo 211 ' A-ma-ru-ta Eo 224. En 609

Ru-*83 Eo 276 Ayti-jo-ko Eo 247 En 74 Pi-ke-re-u Eo 160

Qe-re-qo-ta Eo 444 A-da-ma-jo Eo 351 A-i-qe-u Eo 471 En 659 Ra-ku-ro Eo 281 A-ka-ta-jo Eo 269

Ti-qa-jo Eo 278 Po-te-u Eo 268 En 467 Pi-ri-îa-wo Eo 371

Tako su četiri velika dokumenta zamenila trinaest pripremnih dokumenata, koji u svakom slučaju daju imena glavnih zakupaca i nji-hovih pazakupaca, ako ih ima. To nisu tačne kopije, mada su cifre, ukoliko su sačuvane, tačno reprodukovane; ali grafije imena su katka-da izmenjene i formule sređene. Na primer, na imanju koje pripada


čoveku po imenu Qe-re-qo-ta, tablica Eo 444 daje popis pet pazaku-paca, En samo četiri; verovatno da Eo 444 daje odvojeno popis dva zakupa jednog te istog čoveka, i ta dva podatka spojena su u jednu stavku u revidiranoj verziji. En 609 mora biti prva tablica druge verzi-je, jer je tu dodatQ opšte zaglavlje „Sfagijanija (Sphagiäniä): toliko i toliko da-ma-te: Da 40; uključeno je i toliko telestai: 14 ljudi." Nevolja je u tome, kako pokazuje gornja tabela, što tu ima stvarno samo trina-est glavnih zakupaca. Ili dokument, na kome je popisan četrnaesti, ne-dostaje u svakoj seriji, ili su fragmentarni dokumenti netačno poreda-ni. Ali ako je četrnaesta tablica namerno izostavljena pre nego što je druga verzija popunjena, onda bi taj momenat objašnjavao činjenice. U ovoj promeni od četrnaest u trinaest čudno je to što se, izgleda, ista stvar dogodila u drugoj seriji dokumenata koji daju popis poseda i po-reza na zemlju: Es 650 daje spisak od četrnaest imena, Es 644 i trina-est drugih Es tablica imaju samo trinaest. Moguće je, naravno, da je tokom godine jedan član ove grupe od četrnaest ljudi umro; bila bi čudna podudarnost da se ista stvar dogodila u dvema različitim grupa-ma. I zašto se javlja broj četrnaest u oba ova slučaja?

Tu se, međutim, javlja i druga komplikacija. U svakoj od pri-premnih (Eo) tablica određeno je rečeno da zakupac dobija zakup od ili preko vlasnika zemlje imenovanog na početku tablice. Sastavljač druge verzije odbacio je ovu nepotrebnu opširnost. Ali na Eo 224, imanju A-ma-ru-ta-e samo četiri zakupca zakupljuju zemlju od njega; dvojica zakupljuju od čoveka po imenu Pa-ra-ko, a jedan od Ta-ta-ro, a to se ne pominje u revidiranoj verziji. Pa-ra-ko se javlja u drugoj grupi dokumenata u kojima je reč o „državnoj" zemlji i na jednom mestu (Ep 613.11) prikazanje kao zemljodržac. Ta-ta-ro se isto tako ponovo javlja kao zakupac na „državnoj" zemlji (Ep 301.6). Ali ako računamo obojicu, zbir se penje na petnaest; možda je računat samo Pa-ra-ko, jer je on jedini bio „zemljodržac".

Stavka „toliko i toliko da-ma-te: DA 40" takođe zbunjuje: Ako ne računamo zakupe, već zakupce, onda ispada da ih ima dvadeset se-dam, ali jedan od njih je već računat kao glavni zakupac; tako ukupan broj ljudi koji drže zemlju u ovoj seriji dokumenata iznosi trideset de-vet, i pošto smo upravo videli da se trinaest telestai u stvari računa kao


četrnaest, to iznosi ukupno četrdeset. Ali zašto se zakupci računaju kao DA, a ne kao lica? Reč de-ma-te izgleda kao imenica u pluralu, a ako je tako, reč za „toliko i toliko" je u ženskom rodu: postoji samo jedna imenica ženskog roda, poznata u kasnijem grčkom, koja bi se u pluralu slagala sa ovom grafijom: damartes, ali ova reč, na žalost, ne znači „parcele zemlje" već „žene". Ova semantička evolucija ne izgle-da verovatna, ali je možda ne treba potpuno isključiti.

Drugi set dokumenata (Ep, pripremni tekstovi Eb) odnosi se na „državnu" zemlju, i za nju je rečeno da je drži opština (dàmos). In-dividualni posedi su mali po veličini, mada su neka veća imanja popi-sana pod naslovom ka-ma. Reč se, očigledno, odnosi na neku specijal-nu vrstu, ali i njen tačan oblik i njeno značenje ostaju nejasni. Oni ko-ji tu zemlju drže, a među kojima ima ljudi određenog značaja, očigled-no imaju obavezu da obavljaju neku vrstu službe, i ima razloga za pretpostavku da oni tu službu vrše u zamenu za to što drže zemlju, mada se to ne kaže eksplicitno. Priroda te službe, na žalost, ostaje te-ma za raspravu, i nije predloženo nijedno zadovoljavajuće rešenje. Upotrebljena su tri glagola da označe tu službu, a jedan od njih je oči-gledno opšti termin za sve takve delatnosti; to je glagol wo-ze, čije eti-mološko značenje je otprilike „radi", ali se očigledno ne odnosi na ob-radu zemlje. Klasične reći od ovog korena {rezo, erdo) imaju takođe specijalno značenje „žrtvovati", a srodna imenica orgas upotrebljava-na je da označi komad posvećene zemlje. Stoga se primamljivom čini pretpostavka da su obaveze nametnute ovim zemljodršcima bile reli-gijske prirode; slično držanje zemlje povezano sa religijskim dužno-stima poznato je u klasičnoj Grčkoj.

Postoji i spisak onih koji drže državnu zemlju (Ep 301) a koji se zovu korisnici zemlje, i ovaj spisak obuhvata i izvestan broj „glavnih zakupaca" privatne zemlje. Ali većina zakupaca u ovoj klasi su „sluge božanstva", i to i muškarci i žene, koji su, izgleda, dominantna klasa u ovom području Sfagijanes. Većina titula koje su date ovim licima je religijske prirode, mada među njima ima i dve zanatlije i nekoliko slu-gu Amfimedovih, koji je, izgleda, pratilac. Jedan od najvećih poseda drži sveštenica Erita (Eritha), i to je posebno interesantno jer je i to predmet rasprave.


Stavka, kao i obično, postoji u dvema verzijama koje se neznat-no razlikuju u izrazu. Pripremni tekst (Eb 297) glasi: „Sveštenica drži i traži da božanstvo drži (nejasna reč), ali korisnici komada traže da on ili ona drže zakupljene državne parcele." Konačna verzija (Ep 704. 5-6) glasi: „Erita sveštenica drži i traži da božanstvo drži (nejasna reč), ali opština kaže da on ili ona drži zakupljene državne parcele." Nije rečeno da li je božanstvo muško ili žensko, ali u poznijoj Grčkoj po-stoji opšte pravilo da bogove služe prvenstveno sveštenici a boginje sveštenice, stoga možemo pretpostaviti da je ovde božanstvo boginja. Nejasna reč je očigledno neka posebna vrsta imovinskog prava, kakvo ima i Amfimed pratilac; čovek pada u iskušenje da nastavi sa moder-nom paralelom i predloži značenje „puni posed". Ali ne smemo za-boraviti da se ovi prevodi, u najboljen slučaju, samo izdaleka približu-ju stvarnom značenju, i da imamo malo načina da ih učinimo precizni-jim. Ništa manje nije sporna ni činjenica da li je subjekat uz „zakupi-ti" zemlja, a i ovaj termin, mada ne možemo da ga precizno odredimo, navodi na pomisao da je onaj ko tako drži zemlju podložan nekim obavezama.

Međutim, izgleda da nije učinjen nijedan pokušaj da se ovaj sporni momenat razreši: kraljev službenik odgovoran za sastavljenje beleške zadovoljava se time da registruje činjenicu. Nešto jasniju sli-ku možemo da dobijemo poređenjem celog ovog seta mikenskih do-kumenata sa engleskom Domesday Book, koju su sastavili službenici kralja Vilijama I ubrzo posle njegovog zauzeća Engleske. Godine 1086. on je poslao komisije širom Engleske da spreme detaljan izve-štaj o zemljišnom fondu u svakom mestu, o tome kako je zemlja ob-rađivana i koje koristi. Studije ovih daleko dužih detaljnijih beležaka pokazuju da ih je sastavio čitav niz putujućih komisija, koje su držale sastanke u svim glavnim gradovima i na latinskom zabeležile podatke koje su im dali korisnici zemlje. Načinjena je najmanje jedna serija pripremnih dokumenata, a zatim su ih izdavali i umnožavali u glavnim knjigama dvorski činovnici u Vinčestru. Teško da ćemo pogrešiti ako u mikenskim dokumentima vidimo deo kraljevske komisije koja je obavljala sasvim sličan posao u Sfagijanes. Doista, neke lingvističke specifičnosti prethodne verzije, kao na primer jedno očigledno izlišno


,,i" koje dolazi iza imena zakupaca, može sasvim dobro da odražava prvobitnu izjavu samoga zakupca: „Ja sam taj i taj, tako i tako i kori-stim ...". Ali kada je vršena konačna redakcija, to je izmenjeno i „i" je izbačeno iz formule, osim u nekim slučajevima gde je nepažnjom preneseno iz preliminarne verzije.

Za Domesday Book nikako nije neuobičajeno da beleži raspra-ve oko vlasništva, i to zapanjujujuće sličnim jezikom: „Vikontovi slu-žbenici kažu da pola pluga [mera za zemlju] pripada kraljevom imanju, ali lokalna opština i šira opština kažu da je kralj Edvard dao tu zemlju ovom čoveku i imaju njegov pečat kao potvrdu za to." Dru-gi citat objasniće još i bolje procese koji su pratili izradu jednog ta-kvog registra: „Grof Godvin kupio je zemlju od Azora i dao ju je svo-joj ženi, tako da može da živi od nje dok god ostane u Berkliju. Jer, da bi izbegao ukidanje opatije, nije hteo da uzme ništa od plemićkog imanja. Edvard drži ovu zemlju na imanju Viltšajr, nepravedno kao što tvrdi grofovija, jer ona ne pripada nijednom imanju. Niko nije dao izveštaj o ovom plemićkom imanju članovima kraljeve komisije, niti je iko od njih došao na ovaj sastanak." I ovde imamo tehnički jezik feu-dalnog korišćenja zemlje, kao što su, na primer, plug (engl, hide, lat. hida), imanje (firma), plemićko imanje (manerium), stotina (lokalna opština), šira opština (scira) grofovija (comitatus). Da o ovome ima-mo tako malo drugih podataka kao što imamo za mikenske dokumen-te, svakako bismo raspravljali o tačnom značenju ovih termina, baš kao što činimo sa mikenskim. Držanje zemlje e-to-ni-jo (freehold „pu-ni posed"?), ka-ma, ko-to-na (komad) o-na-to („zakup") itd. očigled-no je imalo specifična značenja za mikenske činovnike, ma koliko za nas teško bilo da ih rekonstruišemo. Na isti način Domesday Book da-je popis ljudi nekoliko različitih kategorija i zadatak oko utvrđivanja njihovog ranga i funkcija je do sada bio iznad snaga naučnika.

Ima još nekoliko serija tablica koje se tiču zemlje, ali u ovim slu-čajevima pisari su dali čak još manje obaveštenja o području na koje se odnose. Jedna od tih tablica bila je, čini se, podeljena na dva delà za do-sije, ali oba delà tiču se, izgleda, istih ljudi, pa stoga, verovatno, i istog područja. Lica ovde popisana su pretežno zanatlije: srećemo se sa ljudi-ma koji šiju (krojači ili sarači?), glasnicima, kolarima, čovekom koji


pravi pomasti (parfimeristom), sveštenikom i čovekom u službi lavage-ta (läwägetäs). Odatle, izgleda, sledi da su ova imanja morala biti blizu palate. Dok su mnoga imanja u Sfagijanes držale žene sa religijskim ti-tulama, interesantno je da ovde ne možemo pokazati da je ijedan kori-snik žena, i vrlo je verovatno da su svi bili muškarci. Izgleda da su žene stekle nezavisan položaj samo u religijskoj sferi.

Druga vrsta popisa zemlje opet je u vezi sa religijom (Es). Nema indicija za mesto, i većina imena se nigde drugde ne javlja; ako je Alek-truon sa ovog spiska pratilac istog imena, sin Etevoklevesa (Etewokle-vves), on pripada jednom od severnih sektora obalske straže (v. str. 240), a na spisku postoji još jedno ime koje, izgleda, ima veze sa sever-nim područjima. Ali nijedan od ovih podataka nije pouzdan. Osnovni spisak korišćene zemlje (Es 650) nabraja četrnaest imanja veoma razli-čitih veličina, najveće je više od dvadeset puta veće od najmanjeg.

U ostalim spiskovima zbir od četrnaest korisnika zemlje sveden je na trinaest izostavljanjem poslednjeg imena na spisku; podatak o njego-vom korišćenju izbrisan je u osnovnom spisku. Svaki spisak specifikuje poreze; u jednom slučaju kaže se da su to godišnje poreze, ali primalac ni-je imenovan, u drugom nije dat indicij o učestanosti, već su popisana ista, četiri primaoca. Od četiri primaoca Posejdon dobija lavovski deo, ostala trojica dobijaju jednake delove, koji nikada nisu veći od osmine Posejdo-novog, a obično su mnogo manji. Od ove trojice dvojica su bez sumnje vi-soki službenici; treći predstavlja grupu (jer se uvek javlja u pluralu) koja bi mogla biti sastavljena od ljudi ili od bogova. Kako ova grupa dolazi pre dva visoka službenika, možda je u pitanju grupa kultskih slugu, verovatno u kultu Posejdonovom. U ovom različitom razrezivanju poreza čudno je što se ne može zapaziti pravilnost u iznosima, iako korisnici većih imanja daju više nego mali korisnici. Ovaj spisak zato više liči na spisak milosrd-nih priloga; bogati, naravno, daju više, ali neki siromasi su proporcional-no velikodušniji. Kako su mikenski sakupljači poreze svakako bili u stanju da izvedu složene računske operacije da bi rasporedili global prema regu-larnoj shemi proporcija, čudno je što ovde nisu to učinili.

Činjenica što je neka zemlja registrovana u arhivima palata ve-rovatno znači da je kralj na neki način za nju bio zaintresovan, ali on se nikada ne navodi kao vlasnik, mada u monarhističkom društvu svi


imaju imovinu po milosti kraljevoj. Ali imamo jedan dokument (Er 312) koji popisuje „kraljevski zemljišni posed" upotrebljavajući drugu reč za „imanje" (temenos), koja je u klasičnom grčkom ograničena na imanja koja pripadaju božanstvima. Veličina je znatna (30 jedinica), ali je još interesantnije ono što sledi. Lavagetov zemljišni posed popi-san je na sledećem mestu sa 10 jedinica; zatim zemlja koja pripada te-lestai, pa, prema tome, svaki ima imanje iste veličine kao lavaget, a to je po veličini jednako trećini kraljevog imanja. Najzad, imamo praznu (neobrađenu zemlju?) koja se zove Wo-ro-ki-jo-ne-jo (toponim?) i koja iznosi 6 jedinica.

Ovaj dokument se očigledno mora čitati zajedno sa drugim (Un 718) koji predstavlja spisak poklona Posejdonu i o kome se već ras-pravljalo u 5. poglavlju (v. str. 118). Četiri obveznika u ovom doku-mentu su E-ke-rû2-wo, opština (dàmos), Läwägetäs i ka-ma Wo-ro-ki-jo-ne-jo, što bi teško moglo biti nešto drugo do „pusta" sa drugog do-kumenta. Sasvim je moguće da tri telestai čine opštinu ovog okruga; i, kao što smo pokazali u 5. poglavlju (v. str. 117), E-ke-ra2-wo može da bude ime samog kralja. Ako je tako, onda imamo iste četiri stran-ke koje učestvuje u danku datom Posejdonu prema razmeri unekoli-ko sličnoj onoj koju smo sreli kod korisnika zemlje sa serije Es; o toj seriji je već bilo reči.

Druga tablica (Er 880) je teško oštećena, ali se zaglavlje može ubedljivo rekonstruisati i prevesti: „ E-ke-ra2-wo ima kao privatnu svojinu zasađeno imanje Sa-ra-pe-do". To je isti toponim koji se navo-di na darovnoj tablici Un 718. Zatim slede dva reda koji daju veličinu dva vrlo velika imanja, ali nedostaju njihovi opisi, i cifre su nepotpu-ne; srećom, na kraju imamo stavku, „ukupno 94 jedinice", koja mora da predstavlja zbir jedinica oba ova imanja. Dve stavke koje se nala-ze između zaglavlja i kraja očigledno daju broj biljaka, u jednom slu-čaju verovatno čokota, u drugom sigurno smokava. Brojevi nisu pot-puni, ali nijedan nije manji od 1.100. Zanimljivo je da ukupan broj iz-nosi 94 jedinice, jer se ista cifra javlja na tablici Eq 213 kao rezultat sa-biranja pet imanja u kojima je, očigledno, inspekciju izvršio visoki slu-žbenik. Poređenja radi, ukupna veličina imanja u Sfagijanes izgleda da iznosi oko 102 jedinice.


U Knosu nema ničeg sličnog pilskim tablicama serije E, o kojoj smo raspravljali, mada se neki termini u vezi sa zakupom zemlje po-novo javljaju i ovde; sada se isto to može reći za Tirint na osnovu dva nedavno otkrivena fragmenta. Na taj način, mada su postojali speci-jalni razlozi za razmatranje izvesnih područja u Pilu, sasvim je vero-vatno da je i u Knosu situacija bila slična, iako nemamo zabeleženih podataka. Tu postoji spisak ljudi (Uf) koji su očigledno zabeleženi kao korisnici imanja na raznim mestima na Kritu, a neka od tih imanja mogu biti voćnjaci ili nešto slično.

Imamo, međutim, nekoliko podataka koji mora da se odnose na žetvu žita, mada je serija do te mere fragmentarna da na osnovu nje ne možemo dobiti jasnu sliku. Jedna od malobrojnih potpunih tablica glasi: „Ljudi iz Likta (Lyktos) 246,7 jedinica pšenice; ljudi iz Tilisa (Tylisos) 261 jedinicu pšenice; ljudi iz Late (Lato) 30,5 jedinica pšeni-ce." Pod pretpostavkom da je vrednost jedinice tačno izračunata u raspravi na početku ovog poglavlja, to bi predstavljalo količinu od oko 19 tona za Tilis; nemoguće je tačno izračunati površinu zemljišta potrebnu za ovoliko useva, ali ova količina mogla bi se proizvesti na manje od 10 hektara; čak i da je polovina zemljišta svake godine uga-rena, ukupan iznos je sasvim realan. Za druge gradove je zabeleženo da proizvode i masline, i žito; u ovoj kombinaciji se možda ogleda praksa kakva se još uvek sreće u Grčkoj, da se žito seje na zemljištu među maslinama. Ali najčudniji podaci o količini žita dati su za pod-ručje po imenu Dawos, za koje s dobrim razlogom mislimo da se na-lazilo u plodnoj ravnici Mesare, na jugu ostrva. Ovde je tablica izlom-ljena, tako da je broj nepotpun, ali je neosporno počinjao sa 10.000 je-dinica. Čak i pod pretpostavkom da nema daljih iznosa, to bi se pelo na 775 tona. Ćentralno područje Krita, koje obuhvata sva mesta o ko-jima je reč, danas proizvodi više od 10.000 tona pšenice, tako da te ci-fre, mada su visoke, nikako ne treba da nas iznenade.

Razlog što nemamo nikakvih podataka o žetvi žita u Pilu u vezi je sa godišnjim dobom u kome je došlo do uništenja arhiva (v. str. 258). Ali na osnovu sledovanja izdavanih robinjama (v. str. 129) možemo da zaključimo nešto o razmeri proizvodnje. Jedna polomljena tablica (Fg 253) verovatno predstavlja ukupan iznos sledovanja izdavanih ovim


ženama svakog meseca; ona nam daje broj od 122,7 jedinica žita ili oko 14 tona. To pretpostavlja potrebu za godišnjom proizvodnjom od 170 tona, samo za ovu svrhu. Današnja proizvodnja pšenice u Meseniji, ot-prilike za područje pilskog kraljevstva, iznosi oko 22.000 tona.

Postoji izvestan broj dokumenata koji daju iznose sledovanja, ili pre plaćanja u ječmu. U Knosu, za radnu grupu od 18 ljudi i 8 dečaka navedena su sledovanja od 97,5 jedinica ječma. Nemoguće je, naravno, resiti jednačinu sa dve nepoznate na osnovu zbira kao što je ovaj. Ali u praksi se mogu predvideti izvesna ograničenja: svako sledovanje mo-ra predstavljati celinu kada je izraženo u najmanjoj jedinici metričkog sistema (Z = 1/240 jedinice), srazmera između sledovanja za odraslog muškarca i dečka mora biti razložna (npr. sledovanje muškarca teško će moći biti pet puta veće od sledovanja dečaka, a sledovanje dečaka ne sme biti veće od sledovanja muškarca). Rezultat izvesnog jedno-stavnog proračuna pokazuje da postoji samo jedno ubedljivo rešenje: cela grupa prima isto sledovanje, naime Z 90 = T 33A Ovaj način ima to korisno svojstvo što dopušta izdavanje sledovanja na osnovu dnevnog iznosa (Z 3), jer će se lunarni mesec od 29[Л dana po svoj prilici raču-nati kao mesec od 30 dana, za ovu svrhu.

Neki pilski spiskovi za ječam navode, izgleda, tako mala sledo-vanja kao, recimo, Z 3, tako da su to, verovatno, dnevna sledovanja. Drugi imaju veće iznose: neki idu do V 1 (= Z 4), dok se drugi mogu popeti do V 5, ali nije rečeno za koji period. Da su dokumenti bolje sačuvani, bilo bi lakše shvatiti osnovu izračunavanja. Sledovanje od V 5 proizlazi iz cifara na tablici Fn 79 i verovatno i tri druga fragmen-ta pripadaju jednom ili većem broju sličnih spiskova. Kada se sledo-vanja pretvore u jedinice V, spadaju sva u sledeće serije: 5,10,15,30, 40,105; jedini zajednički činilac je 5. Jedini prividni izuzetak je tamo gde bi T 5 V 1 dalo V 31; ali bliže ispitivanje pokazuje da je posled-nji potez od 5 sumljiv i T 4 V 1 dalo bi 25, opet rezultat množenja sa 5. Da je V 5 bilo dnevno sledovanje, onda bi mesečno iznosilo T 25, što je teško verovati ako osnovno sledovanje može da bude tako ma-lo da iznosi T VA. Teško je naći bilo kakvo drugo rešenje nego da je ovoj grupi sledovanje davano za petodnevni period na osnovu sraz-mere V 1 (= Z 4) dnevno.


ZAČINI

Ishrana žitaricama, koje su činile osnovnu hranu Mikenjana, bi-la bi vrlo neukusna da nije poboljšavana dodavanjem začina. Stoga ni-je čudno što se dokumenti često odnose na materije koje su, izgleda, uglavnom bile začini, sastojci koji su, radi poboljšavanja ukusa, doda-vani hrani. Moramo, međutim, da primetimo da su neki od njih bili aromatični i da su se mogli upotrebljavati za izradu mirisa. To je jed-na od malo tema zabeleženih u našem malom arhivu tablica iz Mike-ne, a možda bi bilo umesto pretresti spisak tu sačinjen i propratiti ga komentarom o upotrebi ovih materija na drugim mestima.

Neka od ovih imena poznata su nam iz klasičnog grčkog; druga su sumnjiva ili su sasvim nejasna. U nekim slučajevima lako je identifi-kovati grčku reč, ali nije moguće sa sigurnošću reći na koju se od mno-gih podvrsta, često čak i vrsta, koje ta reč u klasičnom grčkom označa-va, ovde misli. Moguće je da su neki začini uvoženi iz prekomorskih ze-malja; ali ako su u pitanju velike količine, onda mora da su uspevali na licu mesta. Na Kritu je znatna površina zemlje, izgleda, bila posvećena gajenju ovih luksuznih biljaka.

Jedan od najobičnijih začina je korijandar, tj. seme jedne umbeli-ferne biljke, koje se i danas upotrebljava u kulinarstvu. Mikenski oblik no-vog naziva neznatno se razlikuje od klasičnog, ali nema sumnje da je to ista reč. Ako ga treba rekonstruisati kao koriandon, onda pokazuje poja-vu sličnu onoj u imenu Minojeve kćeri Arijadne, i jasno je kako se kasni-je mogla izmeniti u koriannon ili koriandron. U Mikeni je, očigledno (ako je to tačna interpretacija Ee serije), zahtevana količina od oko 19 litara po osobi. U Knosu se javljaju mnogo veće cifre, i ukupna količina izdatog ko-rijandra penje se na 7.500 litara. Zabeležena primanja su mnogo manja od ove količine, i nismo u stanju da kažemo kako je u knjigovodstvu ovde po-stignuta ravnoteža. Ako je potražnja bila ovako velika, mora biti da je ga-jen u velikoj količini. Jedini jasan podatak u Pilu spominje 6 jedinica ili 576 litara, u spisku proizvoda koje je jedan viši službenik dao parfimeristi; ko-rijandar je, po svemu sudeći, upotrebljavan zbog svojih aromatskih osobi-na, mada miris korijandra za nas danas nije privlačan. Verovatno se po-minju i druge količine korijandra navedene u spisku pod skraćenicom ko.


Kim se lako prepoznaje jer je mikenski oblik ove reći ostao nepromenjen u klasičnom grčkom; za ovu reč se misli da je semit-ska. Količine su mriogo manje i ne pominje se ni u jednom od dva glavna mesta.

Kopar je isto tako jasan jer se mikenski oblik razlikuje samo time što ima n (marathwon); to je biljka koja je dala ime Maraton-skom polju u Atici, mada danas nisam video da tamo raste kopar. U Mikeni njegova je skraćenica ma, a isti znak upotrebljen je u Knosu, u kontekstu koji navodi na misao daje u pitanju ovaj začin (Ga 953); ali ovde se javlja komplikacija zato što je znak ma gotovo identičan sa znakom za „vunu", i ova dva znaka se katkad mešaju. Ponovo se javlja u Pilu (Un 219), ali u neproverenom kontekstu.

Susam je biljka dobro poznata danas u Grčkoj jer se njegovo istucano seme upotrebljava za pravljenje slatkiša koji se zove alva (halva). I susam je semitska reč.

I celer je prilično jasan, ali kako se količine celera mere merama za težinu, mora biti da se misli na seme; pominje se količina od 2 kg.

Nana (metvica) je navedena pomoću skraćenice, tako da je te-ško pogoditi u kom obliku se reč upotrebljavala.

Potočarka se, izgleda, jednom pominje, i njeno seme upotre-bljava se kao začin.

Zbog pogrešnog čitanja, mislilo se, izgleda, da se pominje i druga vrsta metvice i to bi, možda, trebalo izbaciti, mada njena po-java ne bi bila čudna u spisku ove vrste.

Grčka reč za šafran javlja se veoma često i razlikuju se dve vr-ste šafrana: beli, koji se meri merama za zapreminu, i crveni, koji se meri merama za težinu. Objašnjenje se sastoji u tome što postoje dva delà biljke, koji se upotrebljavaju: belo seme i crveni cvetovi. Cvetovi su se upotrebljavali za pravljenje boje i otuda latinski naziv Carthamus tmctorius; ali postoji i antički podatak da su cvetovi upo-trebljavani i kao začin. Zna se da je ulje šafrana, koje se dobija iz se-mena, upotrebljavano u kulinarske svrhe.

Mnogo je teže sa pomenom sita, jer ima dosta biljaka poznatih pod tim imenom, i najednom mestu (MY Ge 602.5) stavka glasi „oba sita", što navodi na pomisao da su čak i Mikenjani znali za dve vrste.


Drugi epitet koji se uz ovaj naziv javlja ne može se pouzdano identifi-kovati. Najbolja sugestija je da je u pitanju slatka sita ili đumbir.

Mikenskom spisku moraju se dodati neke biljke kojih u ovom spisku nema. I u Knosu i u Pilu imamo podatke o nazivu za biljku, ko-ji se i dalje upotrebljava u obiku Cyperus. Ali to je strani termin koji se, u botaničkom smislu, odnosi na više biljaka; to je, verovatno, miri-šljavi Cyperus rotundus, koji se pominje bar u Pilu, prema svojoj glav-noj nameni, kao aromatik za pravljenje mirišljavog ulja.

Druga biljka, koja se zove ki-ta-no, bila je nejasna dok mladi španski naučnik H. L. Melena (J. L. Melena) nije skrenuo pažnju na po-datak u jednom antičkom rečniku da je kritanos bilo drugo ime za ter-pentinovo drvo, i mikenska grafija mogla bi biti jedna varijanta ove reči. To drvo je Pistacia terebinthus, ali ovo ime može da se odnosi i na dru-ge vrste iz porodice Pistacia; to je ona vrsta porodice Pistacia (Pistacia vera) koja daje orahe pistaće, koji se i danas mnogo jedu u Grčkoj. Ako se ogromna količina ki-ta-no koja se pominje u Knosu odnosi na orahe u ljusci a ne samo na jezgro koje se jede, onda je to lako razumljivo.

Najzad, postoji jedna reč, zabeležena opet samo u Knosu, koja se može rekonstruisati kao grčka reč phoinikion. Ali nije lako pogodi-ti značenje. Jedno značenje je „fenički", ali da li su se Feničani iz Siri-je, kasnije tako preduzimljivi trgovci, već tada tako zvali? I koji je to proizvod koji su Krićani nazivali imenom Feničana? Teško da je taj proizvod uvožen iz Fenikije, jer podaci pokazuju da je uspevao u ne-kim područjima Krita. Reč je upotrebljavana u značenju „tamnocr-ven", ali ni to nam ne daje putokaz. Imenica phoinix označava takođe „palmovo drvo", i u tom se značenju, izgleda, upotrebljava u opisu na-meštaja (v. str. 208). Zato je izgledalo da se taj proizvod može identifi-kovati kao urma; ali, na žalost, iako palmovo drvo može da raste na Kritu, klima ne dopušta da plod sazri. Tako phoinikion ostaje tajna.

MASLINE

Pitome masline su i danas glavni proizvod grčke zemljoradnje. Poreklo maslinovog drveta je nepoznato, ali maslinov plod pronađen

Si 47. Maslinjaci u blizini Fajsta


je na zapadnom Peleponezu, i može se datovati čak u XII v. st. e. Za-čudo, paleobotanički podaci su pokazali srazmerni porast količine maslinovog polena posle tog vremena, a ta količina dostiže vrhunac oko X veka. Bilo je mnogo rasprava oko ove činjenice, ali se ne sme pustiti iz vida da su ove analize izvođene na osnovu procenta. Za vre-me mikenskog perioda biljni polen, u vezi sa gajenjem žitarica, bio je u porastu; samo žitarice, na žalost, ne ostavljaju tragove u nalazima polena. Usled iznenadnog opadanja stanovništva posle XIII veka au-tomatski su se mogle smanjiti određene površine, tako da bi ove bilj-ke izumrle kada bi se zemlja vratila prirodnoj vegetaciji. Ali maslino-vo drvo živi vrlo dugo, i maslinjaci će tako produžiti da rađaju još ne-koliko vekova, sa minimalnom negom, jer ovo drvo ima tu prednost što zahteva vrlo malo rada, osim za kratko vreme berbe.

Glavni nedostatak gajenja maslina je u tome što se prinos veo-ma menja od godine do godine, jer ne samo da drvo pojedinačno do-bro rađa u određenim vremenskim razmacima već je to, izgleda, pra-vilna pojava na ćelom jednom području. S druge strane, plod se može lako uskladištiti u amfore, a neceđeno ulje dobro se održava. Ulje se može upotrebiti za kuvanje, osvetljavanje i pranje. Postoje arheološki podaci o lampama, a možemo pretpostaviti da se ulje upotrebljavalo u kuhinji. Ali kako nije bilo sapuna u antičkom svetu, ulje se veoma mnogo upotrebljavalo za negu, i bilo je sasvim uobičajeno mazati te-lo uljem posle vežbanja.

Ima dve različite vrste masline koje se pominju na knoskim ta-blicama, gde skraćenice a i ti idu uz ideograme za masline. Čovek pa-da u iskušenje da pretpostavi da a predstavlja grčku reč za „divlji" (agrios) a ti reč za „pitom" (tithasos), ali plod divlje masline je toliko rđav da verovatno nije bran u većim količinama, a veća količina ma-sline o kojoj je reč pripada tipu a. Ma koje to skraćenice bile, moraju se odnositi na različite vrste maslina, ili možda na masline različitog stepena zrelosti. Dawos, područje na jugu Krita, koje proizvodi, tako velike količine pšenice, proizvodi, isto tako, oko 9.000 litara maslina, u srazmeri 7 (a tip) : 2 (ti tip). Masline su katkada popisane zajedno sa smokvama ili ječmom, što opet navodi na pomisao da su bile na-menjene ishrani.


SMOKVE

Drugo popularno voće na Kritu su smokve, i imamo mnogo po-dataka o njihovom značaju za mikensku ishranu. Sledovanje pilskih robinja obuhvata istu količinu smokava kao i pšenice; i pošto se sveže smokve mogu dobiti samo u kratkom periodu, verovatno su ovo bile suve smokve koje su se mogle jesti cele godine, budući da su se sledo-vanja računala na osnovu perioda od mesec dana. Male količine smo-kava u Knosu davane su, očigledno, za religijske darove, zajedno sa ječmom, maslinovim uljem i vinom (Fs). Veće količine, kao na primer 7.200 1, mora da predstavljaju isporuke voća. Teško oštećena tablica (Gv 862) odnosi se na 1.770 stabala. Jedan službenik u Pilu nosi, izgle-da, titulu (opisukos), koja mora da znači nešto kao „nadzornik smo-kava"; ali konteksti u kojima se ova titula javlja ne navode na pomi-sao da su se njegove dužnosti ograničavale samo na smokve. Zvanič-ne titule vrlo često sakrivaju stvarnu funkciju nosioca.

VINOVA LOZA

Vinova loza ima svoju postojbinu u Egejskom basenu, mada se vreme kalemljenja ne može lako utvrditi jer je teško razlikovati divlje i pitome vrste na osnovu poznatih botaničkih vrsta. Grčki naziv, u mi-kenskom woinos, je član leksičke grupe za „vino", široko rasprostranje-ne na Mediteranu i Bliskom istoku; za naziv vinove loze, ampelos, koji nije neposredno posvedočen u mikenskom, mada je jedno lično ime iz-vedeno od njega, misli se da je pozajmica iz nekog mediteranskog jezi-ka. Vinova loza se obično predstavlja ideogramom (v. si. 48) za koji

R SI. 48 Ideogrami za vinovu lozu

se misli da predstavlja vinovu lozu kako raste na drvenom ramu. U mikenskom postoji druga reč za vinovu lozu, koju ne bismo razumeli da nije navedena u jednom antičkom rečniku. Jedna knoska tablica


(Gv 863) odnosi se na 420 čokota vinove loze i 104 smokvina drveta, a specijalni ideogram vezan za vinovu lozu javlja se i drugde. Jedna oštećena tablica iz Pila (Ег 880) odnosi se bar na 1.100 čokota, i opet su smokvina drveta sledeća stavka.

U normalnom spisku sledovanja vino ne figuriše i možda je spadalo u luksuzne artikle. Ali imamo jedan dokument iz Pila (Gn 428) koji beleži izdavanje malih količina vina; najviša cifra je 48 lita-ra, izdata jednoj osobi, mada je, naravno, ona mogla podići sledo-vanje u ime neke grupe. Druge dve grupe primaju male količine od 9,6 1 svako. Prostranu zgradu sa velikim amforama u građevinskom kompleksu palate Ano Englijanos identifikovali su oni koji su je is-kopali kao vinski podrum, i to je potvrđeno prisustvom pečata koji nose ideogram za vino; na jednom od njih stoji reč „zamedljano".

Jedna izlomljena tablica u Knosu (Gm 840) verovatno daje zali-he ili prinose od poslednje berbe, jer su cifre visoke: najviša je oko 4.800 1, a četiri stavke ukupno daju zbir od preko 14.0001. Ove cifre svakako nisu mnogo umanjene izdavanjem vina na Fs tablicama gde su iznosi mali. Možemo pretpostaviti da se u Knosu pilo mnogo vina. Područje južno od Knosa je jedno od glavnih vinorodnih područja Krita.

PČELARSTVO

Jedan od uobičajenih prizora u Grčkoj jeste grupa košnica, če-sto svetloplavo obojenih, koje se mogu naći na neobrađenim planin-skim padinama gde god raste puno majčine dušice koja može da da nektar. Himetski med je s pravom čuven. Zato nije čudno što i kod Mi-kenjana nalazimo podatke o pčelarstvu. Zvanje „pčelar" javlja se na pilskim dokumentima (Ea serije) i za nekoliko ljudi se kaže da su nje-govi zakupci. Naziv tog pčelara ne javlja se baš u klasičnom obliku, jer je izveden od reči za „med", a ne od reči za pčelu. Ali nema razloga za sumnju da je bio ličnost od izvanrednog značaja, možda stvarno slu-žbenik zadužen za proizvodnju meda. I drugo zvanje (me-ri-da-ma-te) mora imati slično značenje; ono je kombinacija reči za „med" sa dru-gom reči značenjenja otprilike „ šef ", „nadzornik"; pet takvih službeni-

Si 49. Vinogradi blizu Knosa


ka pominju se na jednom mestu tako da to ne može biti neki viši rang. Glavni kontekst u kome se med javla na našim dokumentima

spada u religijsku sferu. Jedna serija u Knosu (Gg) pokazuje velike amfore meda poslate, kao poklon, raznim božanstvima, među kojima Eleutiji iz Amnisa (v. str. 149). Druga serija koja, svakako, može ima-ti religijsku namenu beleži male količine ječma, smokava, ulja, brašna i vina i onda, na poleđini, mnoge tablice imaju upisan med, obično u vrlo malim količinama. Veza sa religijom potvrđena je jednom jedi-nom tablicom u Pilu, koja direktno spominje med (Un 718); među po-klonima koje E-ke-ra2-wo daje Posejdonu figurira količina od 4,8 1 meda. „Zamedljano" vino u Pilu več je pomenuto (str. 180).

STOKA

Konji su, izgleda, novina, koju su Protogrci doneli u Grčku, ali ne smemo zaboraviti da je to bio mali soj sličniji današnjem poniju. Naše poznavanje konja zasniva se u potpunosti na tome što se javljaju na do-kumentima koji se tiču kola (v. str. 226-233). Nema podataka o izvoru iz koga ovi konji potiču, mada jedna mala tablica iz Knosa (Ca 895) po-minje ždrebad u vezi sa kobilama i pastuvima, magarcima, magaricama

SI. 50. Knoska tablica (Ca 895) sa konjima, magarcima i ždrebadi

i puladi. U Pilu čitamo o čoveku koji je držao razne velike parcele zem-lje „na račun konja" (Ea 59.5); ali baš ništa ne znamo o vezi između konja i zakupa, i možemo samo da nagađamo da je to bio neki službe-nik zadužen za odgajivanje konja. Izvesna količina cipera data je za „konja" (Fa 16), možda u ovom kontekstu to znači peronjika, koju kod


Homera jedu konji. Ne izgleda neophodno da ovde sledimo sugestiju L. P. Palmera da je ovde „Konj" ime boga.

Volovi nisu zabeleženi na tablicama u velikom broju, mada jedan uzgredan podatak u Pilu o 90 krda volova može da nam da bolju sliku o broju. Kako su volovi bili jedine domaće životinje koje su se mogle upotrebljavati za teške poslove, na primer za oranje, možda smo u pravu ako pretpostavimo da je svaka opština držala odgovarajući broj volova, ali oni se ne javljaju u kraljevskim arhivi-ma. Moguće je na indirektan način proceniti broj volova u pilskom kraljevstvu na osnovu zapažanja da je svaki od 16 administrativnih okruga bio dužan da da izvestan broj volovskih koža (Ma tablice). Ukupan broj koji je palata potraživala za jednu godinu iznosi 234 kože. Izlazi da je kraljevstvo moralo imati bar 1.200 grla stoke da bi ovakvo davanje bilo moguće, a taj broj je bez sumnje mogao biti i znatno viši, jer je izvestan broj koža svakako morao ostati u privat-nim rukama da nadoknadi potrebe u koži.

U Knosu srećemo volove kao radnu snagu, a u Pilu ljude ko-ji se zovu „goniči zaprege", i to su svakako goniči volovske zapre-ge. Ali na jednoj seriji dokumenata iz Knosa (Ch), koja stvarno za-služuje pažnju, nalazi se popis imena pojedinih goniča volova i ime-na njihovih volova. Ono što je ovde važno jeste da se većina ovih re-ci jasno razume kao grčke reči: Pegavi, Crni, Bučni, Belonogi, to su otprilike značenja nekih upotrebljenih reči. Ova činjenica, van sva-ke sumnje, potvrđuje da su obični seljaci na mikenskom Kritu govo-rili grčki; jer iako na knoskim tablicama ima mnogo ličnih imena koja očigledno nisu grčka, kao što se i može očekivati ako je znatan deo mikenskog stanovništva minojskog porekla preživeo, činjenica što imena volova predstavljaju grčke reči dokazuje da Grci na Kri-tu nisu činili samo tanki aristokratski sloj koji je gospodario negrč-kim seljaštvom.

U drugoj polovini šeste decenije ovog veka Dž. T. Kilen (J. T. Killen) započeo je pod mojim rukovodstvom, kao mladi istraživač, je-dan rad u Kembridžu. Posao kojeg se latio bio je zamašan, mada, dok nije odmakao, nisam mogao da ocenim koliko će njegov rad biti zna-čajan. On se dao na to da prouči veliku zbirku tablica iz Knosa, koja


se odnosi na ovce; u ovoj seriji ima preko 800 tablica, mada se svaka odnosi samo na po jedno stado. Čak i iz letimičnog ispitivanja jasno je da se ukupan broj ovaca penje na blizu 100.000.

Već odavno smo utvrdili da su ovce bile podeljene na ovnove i ovce, jer je ideogramu za ovcu obično dodat specijalni znak (v. si. 51)

^ OVAN

^ OVCA

57. 51. Ideogrami za ovce

koji označava mužjake i ženke. Ali bili smo zbunjeni time što je bilo više ovnova, a to je, kao što će vam svaki odgajivač reći, besmislica u današnjim stadima. Tu je popisan i izvestan broj drugih vrsta ovaca, koje nismo mogli identifikovati. Zasluga je Kilenova što je otkrio re-šenje ove zagonetke, a time i jedan od značajnih izvora bogatstva mi-kenskog kraljevstva na Kritu.

Problem velikog broja ovnova bio je, u stvari, vrlo prost ako se zna nešto o tome kako su se nekada gajile ovce. Ovnovi su čuvani sa-mo za priplod, i nisu bili potrebni u većem broju; ali za proizvodnju vune mužjaci su kastrirani i ti uškopljeni ovnovi činili su gro stada. Bi-lo je jasno da mikenski pisari nisu imali poseban znak za mužjake, baš kao što se znak za bika primenjuje i na volove za koje se onda kaže da su „radnici", tj. volovi. Dalja neuravnoteženost između mužjaka i žen-ki prouzrokovana je navikom da se mužjaci i ženke, kada se računaju zajedno, označe kao mužjaci. To je dosta uobičajena praksa i u grama-tici, gde „muški rod" često obuhvata i ženski, ali mi nismo bili na to pripremljeni kad su u pitanju ideogrami.

Na osnovu ovoga Kilen (1964) je bio u stanju da konstruiše ra-cionalno objašnjenje podataka. Jer ako su se glavna stada, koja su slu-žila za proizvodnju vune, sastojala od uškopljenih mužjaka, trebalo bi da postoje posebna priplodna stada da obezbede priraštaj. Njih je Ki-len identifikovao sa spiska ovaca uz koje idu ovce označene skraćeni-com ki ; ma koja da je reč tako skraćena, njihov broj i način na koji su


te stavke zavisne od stavki ovaca pokazuju da jedinke označene zna-kom ki moraju, u stvari, biti jagnjad. Štaviše, da bi rukovanje stadima uškopljenih mužjaka bilo efikasno, centralna vlast je svake godine morala biti obaveštena o potrebnom broju ovaca da bi stada dostigla planiranu veličinu, a korisno je bilo znati i starost ovce u stadu; ruko-vodilac je morao posebno da zna koliko ima u stadu starih ovaca a ko-liko mladih iz te ili prethodne godine. Tako je Kilen razrešio misteri-ozne skraćenice kao reči koje znače „stari", „mladi", „ovogodišnji", „prošlogodišnji". Kao i sva ubedljiva rešenja, i ovo izgleda vrlo lako kada ga sagledate.

U nepreglednom skupu podataka pomoću kojih je administra-cija u Knosu nadzirivala svoja stada rasuta po centralnom Kritu nala-zi se i jedna serija tablica na kojima je reč o ovcama i vuni. Vuna se meri specijalnom jedinicom, ali srećom, jedinica se deli na tri podjedi-nice, a podjedinica se piše znakom iz serije mera za težinu (M), koji ima približnu vrednost od 1 kg. Jedinica, prema tome, ima vrednost od oko 3 kg. Tablice sadrže u isto vreme planirane cifre za stada i re-alizaciju. Cilj je jedna jedinica vune na svake četiri ovce, tj. oko 750 gr po ovci; to se dobro slaže sa količinom koja je dobij ana u srednjem ve-ku, kada su uslovi gajenja bili slični. Ali i priplodna stada su davala vu-nu, mada je tu iznos sasvim drugačiji, naime, jedna jedinica vune na svakih deset ovaca, i to se isto tako dobro slaže sa stvarnim prinosom jer jagnjad ne daju vunu prvog proleća, tako da je stvarni odnos vero-vatnije jedna jedinica od svakih pet ovaca. Isto tako, pažljivo je zabe-ležen podbačaj u iznosu koji je poslat, mada ne znamo kakva je admi-nistrativna akcija preduzimana ako je stado podbacilo.

Drugi problem koji postavljaju ove tablice još nije u potpunosti rešen. Oko dve trećine tablica beleže jednostavno ime čoveka koji je odgovoran za stado - možda bi bilo prenagljeno nazvati ga „pastirom" u našem smislu reči - i za administrativno područje u kome se stado nalazilo. Ne smemo pretpostaviti da su se sva stada pripisana, recimo, Fajstu nalazila stvarno na brežuljku ili oko njega gde je bio sagrađen grad; administrativno područje Fajsta pokrivalo je, verovatno, veliku površinu zapadne ivice ravnice Mesara. Ali otprilike jedna trećina ta-blica ima još jednu stavku u početnoj liniji; to je muško ime obično, ali


ne uvek, u genetivu. Na ovom mestu nalaze se stavke koje, izgleda, predstavljaju prideve kao zamenu za genetive.

Bilo bi lako pretpostaviti da su ovi ljudi bili službenici odgovor-ni da nadgledaju rukovanje stadom ili sakupljanje vune; ali to bi osta-vilo veći broj stada bez ikakvog rukovaoca i, što stvara još više teško-ća, stada koja se pripisuju istom čoveku nisu sva grupisana u istom području, nego su rasuta širom kraljevstva. Kilenova istraživanja su pokazala da stada bez dodatog imena moraju biti kraljeva svojina; to bi, dakle, značilo da ostala u izvesnom smislu ne pripadaju kralju, ma-da nam činjenica da su unesena u arhiv palate pokazuje da je kralj imao izvesnog interesa u rukovanju stadima. Najbolja teorija do sada jeste ona po kojoj su ovi ljudi predstavljali osobe, recimo važne, čla-nove dvora, za koje je kralj trebalo da obezbedi neki prihod; on je to učinio na taj način što im je dodelio proizvodnju određenih stada. Ova privatna koncesija odnosila se, kao što ćemo videti, ne samo na stada već podjednako na vunu i tkanine od nje izatkane. Bar jedna od kori-snica ove koncesije bila je, izgleda, Potnija (v. str. 142); ali tačan sta-tus malobrojnih antroponima u ovoj kategoriji još uvek je nejasan.

Podaci o ovcama u Pilu razlikuju se u nekoliko tačaka. Najviše pada u oči da su male tablice za svako stado, ako su informacije saku-pljene na isti način, prepisivane na velike tablice, od kojih svaka daje popis do 25 stada. Ovde nema detalja o priplodu, i stado nije podelje-no prema starosti kao katkada u Knosu. Ali, to je možda najznačajni-je, ovde nema pomena o vuni. To može da znači samo jednu stvar: prolećno šišanje ovaca, koje je obično u aprilu, još nije bilo obavljeno. Podaci koje imamo su, prema tome, verovatno neka vrsta teoretskog stanja stada u prethodnoj godini, a informacije o stanju u toj godini još nisu bile prikupljene. To se slaže sa zaključkom (v. str. 258) da je Pil razoren u rano proleće.

Dve su činjenice prilično dobro utvrđene. Veliki centri gajenja ovaca nalaze se na severu Ovostrane provincije, naročito u dolini reke Kiparisije, i na zapadnoj strani Sesenske doline, u Onostranoj provinci-ji. Ova područja su posebno podesna za veliki broj stada, i zato imamo razloga da mislimo da su ovce verovatno gajene u Onostranoj provinci-ji da su služile kao zamena za stada u Ovostranoj provinciji. Drugo, broj


stavki koje sadrže drugo lično ime u genetivu srazmerno je mnogo veći nego u Knosu. Ima samo četiri čoveka čija se imena pominju u ovoj ve-zi: We-da-ne-u, A-ko-so-ta, A-ke-o i A-pi-me-de. Prva dvojica su ne-sumnjivo visoki službenici, prvo ime je možda ima lavageta (v. str. 118); druga dva su manje poznata, ali poslednje ime je svakako ime značaj-nog zemljoposednika. Stoga bi izgledalo da oni nisu baš službenici za-duženi za rukovanje stadima, već, kao u Knosu, osobe visokog ranga kojima je dodeljena proizvodnja vune od nekog kraljevskog stada.

Koze su u Pilu popisane na istoj seriji tablica kao ovce. I one su čuvane na veoma sličan način, u velikim stadima i, mada, kako izgle-da, nemamo nikakvih podataka o tome, moramo pretpostaviti da je kostret vrlo mnogo upotrebljavana, kao i vuna; poređenja radi, pede-setih godina Grčka je proizvodila preko 2.000 tona kostreti godišnje.

U Knosu koza ima monogo manje nego ovaca, mada su pojedi-na stada često velika; pominje se jedno stado od 230 koza (C 911.4), a ima tragova i o priplodnim stadima (npr. C 7088). I koze su jedna od vr-sta popisanih na tablicama na kojima je reč o udaljenim područjima Krita. AU najzanimljivija je mogućnost daje bio lovljen divlji jarac agri-mi, koji je poreklom sa Krita. Jedna grupa tablica (Me) daje popis raz-ličitih mesta na Kritu koja su kao porez davala koze, rogove i neidenti-fikovani artikl. Koze se dele na ra- koze i koze, od kojih su prve brojni-je. Pošto ra- koze stoje nasuprot ženkama, to su, verovatno, mužjaci, ali mora biti daje skraćenica imala svrhu da označi neku drugu vrstu, jer su mužjaci označeni drukčijom varijantom znaka (v. si. 52). Spajanje fragmenata (C 7064) dalo nam je reč agria, "divlji", koja se primenji-

" F KOZA - J ŽENKA

MUŽJAK TJF RA-KOZA SI. 52. Ideogrami za koze

vala i na mužjake i na ženke; reč se očigledno ne javlja u muškom ro-du, kao što bi se moglo očekivati. Ali uz ovu reč ne ide specijalni ob-lik znaka za koze sa skraćenicom ra.

Problem serije Me ostaje nerešen. Postoji mogućnost da ove ta-


blice beleže proizvode lova ovih koza; ali možda su u pitanju samo ko-že, a ne same koze; i rogovi su očigledno predstavljeni proizvod. Divlja koza ima izuzetno velike svijene rogove, koji su često dugački 70 cm. Ali broj rogova nosi sa sobom jedan problem; mi bismo očekivali da svaka životinja, mužjak ili ženka, da dva roga; međutim, ukupan broj rogova nije nikada veći, a obično je za 10% manji od broja ra- životinja. Možda možemo da objasnimo manji broj time što su neke životinje mogle ima-ti oštećene rogove, a možda rogovi ženki nisu bili podesni za predviđe-nu svrhu, ma koja da je. Ali još uvek je tačno da svaka životinja ima po dva roga, tako da su cifre, ma kako gledali na to, suviše niske za činilac 2. Moguće je da je svrha za koju su rogovi traženi bila takva da su se mo-gli upotrebiti samo desni ili levi rogovi koji su imali suprotne zavoje.

Evans (1935, 832-6) je pomišljao da su ovi rogovi služili za izra-du lukova od nekoliko delova. Ima nekih arheoloških podataka o ovom oružju, koje se pravilo umetanjem slepljenih komada roga izme-đu sloja drveta da bi luk dobio veću elastičnost. I danas je poznata ta-kva vrsta lukova iz savremenog Egipta. Otuda su rogovi divljih koza bili, verovatno, mnogo traženi za ovu svrhu. Na isti način objasnio je Evans nepoznati artikl; sve što možemo da kažemo o tom artiklu je-ste da je predstavljen kružnim ideogramom na kome strči jedno uvo, i da je meren merom za težinu (v. si. 53). Težina u kilogramima iznosi

FI^ ROG

NEPOZNATI ARTIKL

SI. 53. Materijal koji se dobija od kritskog divljeg jarca

uvek pola od broja rogova, osim na tablici koja daje ukupan zbir (Mc 4457), gde je, izgleda, pisar pogrešio, ponavljajući broj 345 iz prethod-nog reda umesto očekivanog 308. Kako je ovaj broj stajao neposred-no ispred broja 208, lako je shvatiti zašto je pisar pomislio da je to gre-ška i tako prepisao pogrešan broj na ovom mestu. Evans je dao suge-stiju da je taj nepoznati artikal crevo koje se uotrebjavalo kao tetiva za luk. Oštroumna kao što jeste, ova teorija ne uzima u obzir sve činje-


nice; propušta da uzme u obzir, za popis samih koza, da li su u pitanju zaklane životinje ili samo kože. Melena (1972) je napravio jedan oštrouman pokušaj da objasni proizvode potrebne za izradu ramova za kola; tu su se upotrebljavali kaiševi od kože koji su činili pod, da bi se ublažilo truckanje točkova. Ali još uvek nije lako objasniti zanim-ljive cifre, a pokušaj da se u njima vidi operacija fiskalnog procesa (Olivier 1974) ostavlja još više pitanja bez odgovora.

Kao što se i moglo očekivati, svinje su veoma rasprostranjene, ali nikada se ne javljaju u velikom broju. U Knosu ima tragova o svinjama koje su pripadale jednom broju službenika - svakome po jedna (manje je verovatno da su tražene od njih). U Pilu nalazimo ma-la krda svinja popisanih pored ovaca i koza i jedan interesantan spisak „debelih svinja" (sialoi), koje su očigledno tovljene u raznim oblasti-ma Ovostrane provincije. I ovde su brojevi mali jer ukupan zbir na spisku iznosi 25. Znamo da su svinje upotrebljavane za žrtve (v. str. 140), pa je možda svrha ovih zabeležaka da notiraju izdavanje malog broja svinja lokalnim službenicima da bi im omogućili vršenje nekog religijskog obreda.

STOČARSKI PROIZVODI

Možemo da pretpostavimo da se meso jelo, mada verovatno, kao i u kasnijoj Grčkoj, samo u specijalnim prilikama, bar što se nižih klasa tiče, na primer, kada se prinosila žrtva. Možemo biti sigurni da su žrtve prinošene jer se u spiskovima religijskih darova nalaze i do-maće životinje, a postoje i ilustracije, kao ona na čuvenom sarkofagu iz Hagije Trijade, koja prikazuje svezano tele pripremljeno za klanje.

Mleko se dobijalo od krava, koza i ovaca; najveći deo mleka je, verovatno, prerađivan u sir, pa se tako i na spisku darova (PY Un 718) pominje sir. O vuni i kostreti već je bilo govora.

Međutim, čini se da su kože glavni stočarski proizvod. Već je pomenut zahtev za 234 goveđe kože, a imamo podataka o nečemu što bi mogle biti ovčije kože. Ali na drugoj tablici iz Pila (Ub 1318) ima-mo neke indicije o tome za šta su se kože upotrebljavale. Tu se upo-


trebljavaju dve reci za kožu; jedna {wrinos) koja verovatno znači „si-rova koža" i druga (diphthera) sa značejem „stavljena koža". Prva se nikad ne označava imenom životinje i verovatno se upotrebljavala isključivo za goveđu kožu. Druga se upotrebljava ili sama za sebe, kao što i u engleskom reč koža bez bliže oznake obično znači goveđu ko-žu, ili sa nizom epiteta koji označavaju kozu, svinju i jelena. Neke go-veđe kože opisane su kao crvene; i interesantno je primetiti da je ko-mad crvene kože otkriven u mikenskoj grobnici. Ta koža se upotre-bljavala za oglavlja, uzde i ostalu konjsku opremu za kola; zatim za to-varno sedlo, samare, remene i kaiševe i za obuću - ta reč je u klasič-no doba značila sandale, ali je, verovatno, imala opštije značenje. Si-rova koža se upotrebljava za remenje za obuću i za „gornji deo tri pa-ra" cipela? I u Knosu nalazimo konjske naočnjake napravljene od si-rove kože. Kozja koža se upotrebljava i za pravljenje obuće. Jelenska koža bi bila suviše meka za tu svrhu i možemo samo da nagađamo za šta se mogla upotrebljavati. U Pilu ima nekoliko podataka o jelenima; to su, svakako, ulovljeni divlji jeleni, i ima jedna slabašna potvrda u terminu „lovci"' jer ta reč u grčkom doslovno znači „vodiči pasa". Ta-ko ovim okolišnim putem možemo zaključiti da su Mikenjani držali pse. Ljubitelji mačaka biće razočarani kad saznaju da do sada nismo mogli naći tragove o ovoj neophodnoj životinji.

SI. 54. Tirintski bedemi


8. Zanat, industrija i trgovina

Industrija je podesno poglavlje pod koje se mogu svrstati svi pro-cesi proizvodnje koji su snabdevali mikensku privredu rukom rađenim artiklima. Možda je to suviše krupna reč da se njome prikažu delatnosti drvodelja ili zlatara, ali neki zanati, kao što ćemo videti, bili su organizo-vani u takvom obimu da je potpuno opravdan naziv industrijski.

GRAĐEVINARSTVO

Nijedan posetilac Mikene ne može a da ne bude impresioniran ogromnim zidovima koji još uvek, posle trideset i tri veka, stoje na svom mestu, mada su delimično rekonstruisani (v. si. 55). Obim zidova iznosi preko 1.100 m, a veličina kamenih blokova je tolika da su pozniji Grci, sasvim razumljivo, zaključili da su zidove izgradili divovi. Gornji lučni blok iznad ulaza u veliku kružnu grobnicu poznatu kao „Atrejeva rizni-ca" težak je oko 100 tona (v. si. 56); kako su tako masivni blokovi posta-vljeni na mesto sa primitivnom opremom i snagom koju su davali ljudi i volovi - to je predmet razmišljanja, mada bi trebalo primetiti da su gra-ditelji Stounhendža (Stonehenge), u Engleskoj, izveli sličan podvig ot-prilike u isto vreme. Ali mnogo je veće tehničko umeče pokazano prili-kom izgradnje mikenskih grobova. U „Atrejevoj riznici" prečnik odaje je 14,50 m, a luk se diže do visine od 13,20 m. Istina, Mikenjani nisu ot-krili princip luka: svaki otvor morao je biti premošćen ili monolitnim luč-nim komadom ili postupkom ispuštanja pri zidanju dok se otvor ne za-

SI. 55. Bedemi mikenske tvrđave

tvori. Ali to ih nije sprečilo da sazidaju monumentalne kapije, kao što su Lavlja vrata u Mikeni, ili mostove koji su premošćivali uvale, kao onaj čiji se ostaci još uvek mogu videti ispod tvrđave na istom mestu.

Teško je proceniti koliko je ljudske snage bilo potrebno da se sagrade takve građevine, ali za izgradnju tvrđave okružene bedemi-ma, kakva je bila mikenska, morala je biti potrebna cela jedna gene-racija, osim ako graditelji nisu imali neiscrpne izvore ljudske snage. Samo na nekim mestima imamo tragove mikenskih utvrđenja; osim Argolide, mikenski zidovi postoje na Akropolju u Atini. Najupečatlji-viju upotrebu ljudske snage u građevinarstvu predstavlja, možda, ve-liki kružni zid u Gla, u Bojotiji, tri kilometra uokolo, prostor, dakle, koji bi mogao da obuhvati ne samo ljude nego i njihova stada iz svih

Si 56. Takozvana „Atrejeva riznica" u Mikeni

Z A N A T , I N D U S T R I J A , T R G O V I N A T 195

krajeva. Postoje tragovi mikenskog zida s druge strane Istamskog mo-reuza, mada ne znamo da l i je bio dovršen. S druge strane, jasno je da pilska palata, u svojoj poslednjoj fazi, nije bila utvrđena i neizvesno je da li je ranije imala ikakve fortifikacione bedeme, svakako ne onakvih razmera kao Mikena ili Tirint. Krit začudo nema utvrđenja.

Stoga nije čudo što na našim dokumentima nalazimo malo poda-taka o zanatima i građevinskom materijalu. Postoji jedna pilska tablica 9An 35) koje daje spisak dvanaestorice zidara - reč doslovno znači „gra-ditelji zida" - koji če ići da zidaju na četiri različita mesta, a sam Pil je jedno od tih mesta. Ali nema nikakvog nagoveštaja o tome šta su imali da zidaju; s obzirom na mali broj, to je teško mogao biti pokušaj, u mi-nut do dvanaest, da se obezbedi odbrana, pa čak i ako su zidari isključi-vo zanatlije stručnjaci koji bi rukovodili neumešnim lokalnim radnicima. Doista, da je bilo tako»_očekivali bismo da se napori usredsrede najpre najedoQ-mesWTane da se počinju istovremeno na četiri mesta. Stoga možemo da pretpostavimo da su to bili obični građevinski radovi.

Slična slika izgradnje obične kuće, ili možda palate, javlja se na drugoj pilskoj tablici (Vn 46), koja, sasvim nedvosmisleno, predstav-lja spisak građevinskog materijala. S obzirom na brojeve, nije verovat-no da je taj spisak nasumice rađen; on, verovatno, nabraja svu građu potrebnu za gradnju, a to mora biti neka vrsta male hale, možda ka-rakterističnog mikenskog tipa poznatog kao megaron. Baš kao što bi današnji spisak građevinskog materijala mogao da govori o slemenja-či, rogovima, venčanicama, stubovima nosačima, itd., moramo očeki-vati da je i mikenski spisak pun tehničkih termina, bez sumnje do-voljno razumljivih zidarima i drvodeljama tog perioda, ali nama teško razumljivih, jer mnogi od tih termina ili nisu sačuvani u klasičnoj upo-trebi, ili su, ako su i sačuvani, mogli da promene značenje.

Posle polomljenog zaglavlja, spisak počinje nizom od tri stavke, a svaka stavka sadrži reč kapniäs, „dimnjak", i nabraja 12 greda, 4 krov-ne grede i 6 poprečnih greda. Bilo je primedaba da se dimnjak nije mo-gao praviti od drveta zbog opasnosti od požara. Ali moramo imati na umu d a j e mikenski megaron imao otvoreno ognjište u sredini i tako se dimnjak sastojao od drvene konstrukcije u krovu, kroz koju je dim izla-zio preko jedne zemljane cevi. Za ovaj detalj znamo zato što je profesor

196 KRAJ M I K E N S K O G SVETA 196

sor Biegen otkrio mnoštvo fragmenata grube grnčarije sa dva takva og-njišta u Englianosu. Kada je ove fragmente dao svome restauratoru za grnčariju, ovaj se podsmehnuo vredi li trudu rad na tako grubom mate-rijalu. Bligen mu je rekao da produži i da vidi šta će iz toga ispasti. Tako je restaurator pažljivo sakupio i sastavio komade dok nije dobio, ne gru-bu posudu za kuvanje, kao što je očekivao, već po dve cilindrične cevi promera 65 cm i dužine 50 cm. One su činile odvod za dim i na mestu ih je morao držati komplikovani sistem greda. Rekonstrukcija palate poka-zuje jednu vrstu gredica koje štrče iz krova da bi držale kupu dimnjaka; ono što je ovde popisano mora biti drvena građa dimnjaka. Da znamo precizno značenje tehničkih termina koje sam preveo kao različite vrste greda, mogli bismo da naslutimo strukturu te konstrukcije.

Obe sledeće stavke su nejasne reči, ali brojevi 81 i 40 pokazuju da su to sasvim mali predmeti. Zatim dolazi 23 (ili više) „zidanih sastav-nica", ali kakvih, možemo samo da nagađamo, i 140 klinova ili zaglavi-ca. Oni su katkada korišćeni u kritskom građevinarstvu da se teški slo-jevi gipsa pričvrste za zid. Zatim dolazi 6 greda koje su prikazane kao grede za dovratke; pošto termin može da se odnosi i na gornji deo ra-gastova, to verovatno znači da su bila dvoja vrata, jer nema predmeta sa brojem tri da označi gornji deo ragastova. Sledeća stavka je 2 neče-ga, da li bi to mogli biti drveni pragovi? Sledeća grupa nejasnih stavki nosi brojeve 10,16 i 100. Najzad, imamo i stub sa nejasnom namenom; dve krovne grede i 1 stubac. Vrlo je primamljivo pomisliti da poslednji elementi pripadaju malom tremu; stub stoji između dvoja vrata na unu-trašnjem zidu, a stubac drži krovne grede sa spoljne strane. Neki arhi-tekti će bez sumnje, dokazivati da sam to pogrešno shvatio, ali ako ova vežba inteligencije nadahne nekog da da bolje objašnjenje drvene gra-đe mikenskog megarona, onda ću smatrati da sam nešto postigao.

METALI

U upotrebi je bilo pet metala: zlato, srebro, olovo, bakar i ka-laj, poslednja dva obično nisu korišćena u čistom stanju, već u meša-vini sa deset procenata kalaja da bi se načinila bronza. Gvožđe nije bi-

Z A N A T , I N D U S T R I J A , T R G O V I N A T 1 9 7

lo nepoznato, ali je bilo retko; to što Mikenjani nisu eksploatisali gvo-zdene rude Grčke dolazilo je otuda što nisu imali tehnička umeća. Ta-ko je bronza služila svim glavnim namenama za koje se trošio metal, i od nje su se pravila sečiva za oružje i oruđe. Dobra bronza je bolja za ovu svrhu nego siromašno gvožđe; tek sa napretkom tehnologije, ka-kva je uvedena u Grčku posle kraja mikenskog perioda, moglo je da se proizvodi dobro gvozdeno oruđe i oružje.

Ali mada je bronza igrala tako značajnu ulogu u mikenskoj Grčkoj, ona je morala uvek biti relativno redak i skup materijal jer, koliko mi znamo, u zemlji nema izvora ovih metala. Bakar se lako do-bijao na Kipru, a jedna brodska olupina nađena pored južne obale Turske rečito pokazuje kako su se tovari metala prevozili preko mo-ra. Doista, izgledalo bi da je ova lađa prevozila grupu kovača jer su sa olupine izvađeni komadi metala koji teško da mogu da budu nešto drugo do otpaci. Ono što predstavlja zagonetku to je izvor kalaja. Je-dan mogući izvor kalaja nalazi se u današnjoj Čehoslovačkoj, drugi u Italiji, ili čak u Britaniji. Ali kako su bile potrebne samo male količi-ne, možda su postojali mali izvori koji su kasnije iscrpeni. Idejom da je Grčka uvozila dva metala, sa istoka i sa zapada, može se objasniti njen pogodan položaj za razvoj metalne industrije.

Naše znanje o industriji bronze dolazi u celosti iz Pila; u Knosu su zabeleženi predmeti od bronze, ali samo u Pilu imamo obaveštenja o ko-vačima. Ovde imamo duge serije dokumenata sa spiskovima kovača na raznim mestima i o količinama bronze koja im se izdaje. Jasno, dvor se veoma brinuo da održi čvrstu kontrolu nad zalihama, i kada je u Pilu me-tal izdavan kovačima da ga prerađuju u predmete, vođena je brižljiva evidencija o količinama. Može se pretpostaviti da su gotovi predmeti bi-li mereni prilikom preuzimanja kako bi se utvrdilo da nema manjka.

Svaka tablica u ovoj seriji (Jn) daje jedan toponim, spisak kova-ča i količinu bronze koja je svakom kovaču izdata, i ukupan zbir; zatim često imamo spisak kovača bez podataka o izdavanju bronze. Tako sa-znajemo ukupan broj kovača u svakom mestu, kao i to koliko ih je bi-lo nezaposlenih; ovih poslednjih ima otprilike jedna trećina. Međutim, količina izdate bronze je mala, jedan kovač dobija 12 kg, ali normal-no je 3 do 4 kg, a neki dobijaju samo 1,5 kg.


SI. 57. Bakarna poluga sa Kipra

Imamo, isto tako, dokument na kome je naznačena veoma ve-lika težina bronze; to mora biti zbir izdatih količina zabeleženih na svakoj tablici. Razlika između ovog zbira, koji se penje na 1.046 kg, i ukupne količine bronze na svim sačuvanim tablicama daje nam broj izgubljenih tablica; izgleda da je izgubljeno oko jedne trećine tablica. Stoga je neophodno povećati ukupan broj kovača na postojećim tabli-cama za jedan sličan broj, i to nam dopušta da izračunamo da je uku-pan broj kovača u kraljevstvu bio blizu 400. To je zapanjujući broj jer ne smemo zamišljati da je svako selo imalo svoju radionicu; kovači su, u stvari, bili koncentrisani u grupe do 26. Neke od tih grupa su u slu-žbi boginje Potnije (v. str. 142). Mesta gde oni rade katkada su u glav-nim gradovima, mada ih u Pilu nema, češće se nalaze u mestima o ko-jima inače imamo malo ili nimalo podataka. Objašnjenje ove pojave leži možda u potrebi da se livnice smeste u području gde su obezbeđe-ne dobre zalihe goriva i gde ima dovoljno vetra. Lakše je odneti me-tal do goriva nego nositi gorivo u gradove.

Četiri stotine radnika bilo bi u stanju da proizvede mnogo tona robe godišnje, daleko više no što bismo mogli očekivati da je potreb-


no kraljevstvu, jer bronza nije nikada bila jeftin metal i gde god je bi-lo moguće, upotrebljavane su zamene. Naravno, mogli bismo pogreši-ti misleći da su zanatlije radile sve vreme na svom zanatu; moguće je da su oni obrađivali zemlju i sebe ishranjivali. Ali čak i dopuštajući ovo, izgleda neverovatno da je tako veliki broj zanatlija bio potreban da zadovolji domaće potrebe i stoga je moguće da je Pil imao višak metalne robe za izvoz. Ako je bilo tako, a to je privlačna teorija da bi se objasnilo poreklo nekih bogatstava kraljevstva, onda je ekonomika zavisila od prekomorske trgovine, jer su se i sirovine i gotovi proizvo-di morali prevoziti morem. Svaki prekid trgovačkih puteva bi, prema tome, imao drastičnih posledica za kraljevstvo.

Ipak su svedočanstva ovih dokumenata jasna. Postojala je oskudica u metalu, jer inače ne bi bilo potrebno ovo brižljivo racioni-sanje. Ova slika potvrđena je jednim dokumentom (Jn 829) koji se ne odnosi na raspodelu, već na sakupljanje bronze. Ovaj dokument po-činje dugom formulom koja potvrđuje da je to spisak doprinosa koji treba da prikupe lokalni upravnici i njihovi izaslanici; oni treba da sa-kupe „bronzu iz hramova za vrhove za koplja i džilite". Svrha priku-pljanja je, prema tome, da se obezbede sirovine za industriju oružja; to je jasan indicij da je Pil preduzimao mere da poboljša svoju borbe-nu snagu. Reč prevedena sa „hram" mogla bi isto tako da znači „la-đa" - takvih dvosmislenosti ima u ovom dijalektu; ali šta je to „bron-za sa lađa", i kako su upravnici okruga raspolagali sa njom. Ako pri-hvatimo prevod „hram", moramo imati na umu da Mikenjani, koliko mi znamo, obično nisu gradili zasebno hramove, već su svoje religij-ske obrede obavljali u posebnim delovima svojih palata. Možemo s pravom zameniti reč „hram" rečju „svetilište". Za upravnika svakog okruga i njegove izaslanike može se pretpostaviti da su imali svetilišta u svojim kućama. Predmeti posvećeni bogu nisu bacani; čak i kada su bili stari i nekorisni, nisu smatrani otpacima već su čuvani jedan duži period. Kada je građen novi hram, zavetni pokloni iz ranije građevine često su zakopavani u temelje novog hrama i takve gomile snabdeva-le su arheologe bogatim riznicama. Mikenske slonovače sa Delà poti-ču, verovatno, iz ostava ove vrste. Tako se može pretpostaviti da su se u svetilištima nalazile velike količine bronzanih predmeta često i bes-


korisnih; u slučaju preke potrebe vlasti su mogle zahtevati da se ta bronza, i pored zavetne namene, baci u otpatke. Opet vidimo senku nevolje koja se nadnosi nad Pilom.

Grupa veoma oštećenih tablica u Knosu (Oa 730, 733, 734) je očigledno zabeleška o bronzanim polugama, mada je samo na jednoj tablici sačuvan znak za bronzu. Popisano je šezdeset poluga sa težinom od okol562 kg, to će reći da je svaka poluga teška u prošeku 26,03 kg. To se dobro slaže sa stvarnom težinom poluga koje su otkrili arheolo-zi (v. str. 154).

Bronza se upotrebljava u razne svrhe. Očigledno je vrlo korisna za sve vrste posuđa, jeftinija je od zlata i srebra, ali je mnogo trajnija nego grnčarija. Nije uvek lako proceniti od čega su načinjene posude popisane na tablicama, jer je reč ili ideogram za bronzu dodavan samo kada je postojala opasnost od zabune; dva slična pehara na pilskom in-ventarskom spisku posuđa (Tn 996.4) razlikuju se dodavanjem znaka za bronzu i zlato. Ali to ne znači da su sve druge posude na ovom spi-sku bile od zemlje; čak i velike cevi u kupatilu mogle su biti od bron-ze, jer jedan žig u Knosu (Ws 8497) nosi četvorougaoni znak, iznad ko-jeg stoji znak za bronzu, a na drugoj sirßjai^&imxfnmthos, veoma sta-ra homerska reč za „kupatilo", hti^tfoblem javlja se i na spisku posu-

Y BRONZA

^ ZLATO

SI. 58. Ideogrami za bronzu i zlato

đa kojim počinju takozvane pilske tablice „nameštaja"; opisi, ukoliko su razumljivi, odnose se na ornamente, a ne na osnovni materijal. Bilo bi začuđujuće da se iko pomučio da napravi inventar čak i najfinije sli-kane grnčarije, ali o takvoj ostavi metalnog posuđa svaki istraživač može samo da sanja.

Bilo bi nam lakše da razumemo epitete koji stoje uz posude kad bismo znali da li se opis odnosi na dekoraciju ili na vrstu posuđa.


Jedan krčag (Ta 711,3) opisan je kao „kraljičin, ženski, vologlav, spi-ralan". Možemo li zaključiti da je prizor na krčagu predstavljao žene pred kraljicom (koja je sedela na prestolu?) između oboda od volov-skih glava i spirala? Šest velikih bakrača na tronožcima su svakako na-pravljeni od bronze; svi osim jednog predstavljaju „kritski rad", mada to ne mora da znači ništa više do da su ih načinile kritske zanatlije, i nema potrebe da pretpostavljamo da su uvezeni sa Krita. Jedan ima epitet koji se lepo može prevesti sa „kozji"; postoji sugestija da se taj epitet odnosi na praksu dekorisanja oboda velikih posuda malim živo-tinjskim glavama dodatim sa spoljne strane; ili su, možda, kozje glave predstavljale dodatak ručkama? Jedan bakrač opisan je recima „sa jednom nogom", a drugi recima „sa izgorelim nogama". To pokazuje da su ove posude, čak i kad su bile oštećene, smatrane dovoljno vred-nim da budu brižljivo inventarisane, pa prema tome nisu mogle biti glinene. Sudovi zvani dipas bili su, izgleda, oveliki krčazi a ne čaše za pijenje, na šta upućuje klasična reč depas; ovde imamo reč koja je vre-menom promenila značenje, ali su još uvek ostali tragovi starog zna-čenja ako se potrudimo da ih potražimo. Ove posude javljaju se u dve veličine i mogu imati tri ili četiri ručke, ili nijednu.

Nikako nije jasno da li su i druge ovde popisane sprave (Ta 709) od bronze. Spisak uključuje grablje, dva para mašica i dva man-gala. Bronzani predmeti ove vrste retko su sačuvani, jer nije bilo raz-loga da se stavljaju u grobove. Tu se javlja i izvestan broj reči čije je značenje nepoznato ili sporno.

Mi znamo, naravno, da se od bronze pravilo oružje i svako oru-đe koje je imalo sečivo. Manje se moglo očekivati da se bronza upo-trebljava i za pravljenje odbrambene opreme, ali otkako je u Dendri (Déndra) otkrivena kompletna odbrambena oprema od bronze, ne treba da se čudimo ako se tablice odnose i na ovako korišćenu bron-zu. O pojedinostima o oružju i odbrambenoj opremi raspravlja se u 9. poglavlju (str. 220-235). Bronza je upotrebljavana i za spojeve na toč-kovima kola; tanke trake od bronze korišćene su, verovatno, da oja-čaju spojeve između točka i oboda. Jedan par točkova opisan je jed-nostavno recima „od bronze"; kako se taj par navodi iza nekoliko pa-ri opisanih kao „bronzom okovani", to mora da se odnosi na nešto


drugo, mada je teško zamisliti točak načinjen isključivo od bronze. Jedna od knoskih tablica (Sc 223) ima ideogram za bronzu ispod zna-ka za kola; i ovde je teško nagađati šta to znači.

Srebro se često sreće u arheološkim nalazima, ali ga, začudo, ne-ma na dokumentima, sem jednog izuzetka. To je par kolskih točkova za koje se kaže da su „srebrom okovani"; već sam pomenuo da su neki okovani bronzom, ali ovo je jedini primer da se srebro upotrebljava za nešto što je očigledno bilo luksuzno vozilo. Kako se srebro ne pominje nigde više na tablicama, moramo se zapitati ne skriva li se, još neotkri-veno, iza neke druge reči ili ideograma. Ali izgleda da nijedan od nei-dentifikovanih ideograma ne predstavlja metal, i jedina reč koja bi mo-gla značiti „srebro" jeste pa-ra-ku; ova reč ne može odgovarati nijednoj podesnoj grčkoj reči. Pa-ra-ku je materijal koji se upotrebljavao za or-namentalne intarzije; i mada se srebro moglo upotrebljavati i u ovu svr-hu, može se pomišljati i na drugo rešenje, na primer, da je u pitanju ni-ello, mešavina metala koja se upotrebljavala da da crni sjaj. Moguće je izvući negativnu konstataciju: srebro se nije koristilo kao sredstvo raz-mene da bi se robi odrediti vrednost. Mora da ga je bilo vrlo malo.

S druge strane, olovo je bilo poznato; upotrebljavano je za ma-le figure i druge predmete koji su se mogli bojiti. Nedavno iskopa-vanje u Tebi, otkrilo je mnoštvo malih grudvica olova koje su pred-stavljale neke predmete istopljene vatrom koja je uništila zgradu. Na tablicama (KN Og 1527) se jednom pominje mo-ri-wo-do; i, mada to nije ni izdaleka izvesno, moglo bi biti mikenski oblik (moliwdos) tuđi-ce sa značenjem „olovo", koji se javlja u poznijem grčkom u različitim varijantama kao molybdos, molibos itd.

Zlato se opisuje ili ideogramom (v. si. 58), ili normalnom grč-kom reči khrusos. Ono što je interesantno kod ove reči jeste da je to pozajmica iz semitskog (ugaritsko hrs, asirsko hurašu). Izvesno je da je jedan broj drugih reči u mikenskom grčkom pozajmljen iz semit-skog, na primer lewôn „lav" (uporedi jevrejsko labi, asirsko labbu) ili nazivi za začine, kim susam. Na taj način jasno je da ove pozajmice nisu mogle proizići iz kontakta sa Feničanima za vreme „orijentalizi-rajućeg" perioda arhajske Grčke (8/7 vek). Tragovi seksagezimalnog sistema u merama vode u istom pravcu.


U Pilu imamo dug, ali, na žalost, oštećen spisak davanja u zla-tu (JO 438). Jasno je, izgleda, da su to davanja, jer pojedine stavke stoje u nominativu, dok se za raspodelu obično upotrebljava dativ; go-tovo polovinu stavki ima jedan „kontrolni znak" u obliku malog krsta, koji verovatno pokazuje da je u tim slučajevima zlato primljeno. Za-glavlje je potpuno izgubljeno, osim poslednje reči koretër, „upravnik" (v. str. 120). Devet stavki sadrže istu titulu; u dva slučaja imamo pro-koretër ili „šef izaslanstva". Tri čoveka imaju rang mo-ro-qa „onaj ko-ji drži deo", sudeonik; jedan je guasileus ili „poglavar". Ali u nekoli-ko slučajeva antroponim ili titula zamenjeni su toponimom; izgledalo bi da je upravnik reprezentovao mesto. Na sličan način neka lična imena, koja se ovde javljaju, mogu se identifikovati sa drugih doku-menata. Nedwätäs je zapovednik jednog od severnih sektora, i bio je verovatno upravnik okruga; za njim ide Ekhemêdês, koji je prvi od njegovih potčinjenih na spisku obalske straže, i mogao je biti njegov izaslanik. Ovde, isto tako, srećemo Augewasa, čoveka koga je kralj imenovao kao da-mo-ko-ro (v. str. 124). Jasno je da su davaoci na ovom spisku visoki službenici iz redova lokalnog plemstva. Nije mo-guće identifikovati ni kralja niti bilo kog službenika sa dvora. Od ime-na najvećeg davaoca, kojim spisak počinje, sačuvan je samo jedan znak, ali se reč ne može rekonstruisati ni kao kralj, ni kao lavaget, ni-ti kao njihova imena, E-ke-ra2-wo ili Wedaneus.

Iznosi zlata variraju od 62 gr do 1 kg; najčešća cifra je 250 gr. Uku-pan zbir sačuvanih iznosa je oko 5 kg i, sa dopunom za cifre koje nedo-staju, verovatno ne prelazi 6 kg. Ali i to je veoma velika količina za me-tal koji je uvek morao biti redak; u kraljevstvu su se, izgleda, proizvodi-le samo male količine, i verovatno je uvožen. Na koji način su službeni-ci stekli toliko zlata i u kojim okolnostima je dvor mogao da traži takav doprinos? Izgleda sasvim neverovatno da je zlata bilo tako mnogo da su se mogle svake godine prikupljati tolike količine. Stoga smo prinuđeni da zaključimo da je to bio izuzetan danak. Lokalni službenici mogli su da poseduju zlato u obliku pločica ili nakita; ili, analogijom prema rekvi-ziciji bronze, o kojoj je već bilo reči, mogli su, možda, da je nađu u sve-tilištima hramova koji su bili pod njihovom kontrolom. Ali takvo ubi-ranje moglo se prihvatiti samo pod sasvim izuzetnim okolnostima.

204 KRAJ MIKENSKOG SVETA 204

Izgleda, prema tome, jasno da u ovom dokumentu imamo dru-gi indicij o nevolji koja je zadesila Pil u vreme nastanka tablica. Ali svrha ubiranja nije jasna. Bronza se mogla sakupiti za izradu oružja; zlato nije od koristi za vojne svrhe, osim kao sredstvo razmene. Zlato je moglo biti potrebno bilo za finansiranje trgovačke misije poslate da odnekuda nabavi oružje, bilo baš kao „Danegeld", za otkup od poten-cijalnih napadača.

Osim ovog, zlato se javlja u opisima posuđa ili ukrasnog name-štaja. U Knosu reč za zlato javlja se i na jednoj, na žalost, nepotpunoj tablici koja ima piktogram jedne sasvim specijalne vrste posuđa; tu imamo dva primera posude koja bi morala biti takozvana „glava bi-ka" (v. si. 59), riton, posuda za libacije u obliku glave bika. Primer-ci od srebra poznati su i iz Knosa i iz Mikene i oba su, verovatno, ima-li rogove od drveta prekrivenog zlatnom folijom (v. si. 60). Oštećeni natpis pominje „rogove" (ke-ra-a). Zlato se, međutim, pominje samo u sačuvanom tekstu u vezi sa čašom tipa poznatog preko zlatnih pri-meraka nađenih u Vafiju (Vâphio), u Lakoniji; prethodna reč je ne-potpuna, ali bi mogla da znači nešto kao „pokriven".

Na spisku posuđa različite vrste u Pilu (Tn 996) znak za zlato prethodi piktogramu neke posude čije je ime nejasno (po-ka-ta-ma); broj je samo jedan, ali iza njega ide drugi koji označava bronzu, i ta-kvih ima tri. Prethodna stavka, možda drugi riton, takođe je, možda, imao znak za zlato kao prefiks. Jedna stavka u prethodnom redu po-kazuje sedam krčaga od bronze i možda je iza nje išla stavka sa sličnim krčazima od zlata.

Ali na čuvenoj tablici sä religijskim darovima (PY Tn 316, v. str. 139) zlatne posude se javljaju u većem broju. Ovde imamo trinaest zlat-nih pehara, neke jednostavne, neke složenije izrađene i sa drškama. U palati je nađen samo mali komad zlata, jer je palata očigledno bila uspe-šno opljačkana pre nego što je zapaljena; ali jedan neopljačkan tholos, grob u Peristeriji (Peristerià) severno od Kiparisije, dao je nekoliko zlatnih posuda koje se sada mogu videti u Muzeju u Hori. O upotrebi zlata za intarzije biće govora kasnije (str. 209). Zlatari se pominju samo jednom; na mešovitom spisku zanatlija u Pilu (An 207), koji obuhvata grnčare, graditelje lukova i sarače, javlja se i grupa od četiri zlatara.


na kojoj su dva ritona sa bičjim glavama

SI. 60. Riton sa bičjom glavom na-đen u Knosu


NAMEŠTAJ

Druga serija tablica iz Pila, poznata kao „tablica sa namešta-jem" (Ta) predstavlja, možda, najuzbudljiviji spisak skupocenih pred-meta. Svrha spiska nije jasna i pored čudesno jasnog zaglavlja: „Ри2-ke-qi-ri (antroponim) je sledeće stvari video kada je kralj naimeno-vao Auqewasa za da-mo-ko-ro (titula)". To znači da je spisak nestao kao rezultat inspekcije, ali nije rečeno gde su čuvane sve ove stvari. To, svakako, nije bio nameštaj iz soba jer nedostaju, na primer, kre-veti. L. R. Palmer je reč koja je gore prevedena sa „naimenovao" pre-veo sa „sahranio"; to je teško ali teoretski je moguće, i on je tu zbirku predmeta identifikovao kao sadržinu jednog tholos groba, koji je po-novo otvoren za drugu sahranu, ali je ubrzo ukazano na činjenicu da nijedan poznati grob u pilskom području nije toliko veliki da bi svi ovi predmeti mogli da stanu unutra, a spisak sadrži i predmete kojih ne-ma ni u jednom mikenskom grobu, koji je nađen neopljačkan. Naj-bolje objašnjenje je da ovde imamo sadržinu skladišta za koje je slu-žbenik bio odgovoran. To bi objasnio neobičan broj predmeta i činje-nicu da su neki predmeti oštećeni, što je izričito zabeleženo.

Spisak počinje zbirkom posuđa različitih vrsta, o kojima je već bilo reči u poglavlju o bronzi (str. 200), jer je materijal od koga su na-činjeni najverovatnije bronza. Spisak zatim prelazi na nameštaj u užem smislu, to jest na stolove, stolice sa naslonom i bez naslona. Sto-lovi su označeni rečju koja očigledno predstavlja stariji oblik klasične reči trapeza, ali novi oblik ne rešava problem etimologije ove reči. Drugi deo očigledno je u vezi sa rečju koja znači „stopalo"; obično se mislio da prvi deo predstavlja redukovani oblik broja „četiri", ali te-škoća je ovde u tome što su u starije doba stolovi češće imali tri nego četiri noge, jer stolovi sa tri noge čvršće stoje na neravnom podu. Reč kojom se označava stolica je ona ista reč od koje je na kraju krajeva u engleskom izvedena reč „tron"; to svakako nisu bile obične stolice, već kraljevska počasna sedišta, što dokazuje fino izrađena dekoracija. Stolice bez naslona čine u nekim slučajevima parove stolica sa naslo-nom, ako su bile obične šamlice, ali pošto njih ima znatno više nego stolica sa naslonom, znači da su se mogle koristiti i za sedenje.



Osnovni materijal od kojeg se pravi nameštaj očigledno se ne pominje; službenici su, bez sumnje, smatrali suvišnim da zabeleže da je nameštaj načinjen od drveta, a možda nisu ni znali od koje je vrste drveta. Jedna vrsta drveta koja se pominje zove se kutisos, a to je u klasičnom grčkom bio naziv za jednu vrstu laburnuma, koji se upotre-bljava za ukrase i koji se, katkada, u engleskom zove „lažni abonos". Ima podataka i o šimširovom drvetu. Mora biti da se epiteti koji stoje uz naziv materijala odnose pre na dekoraciju nego na osnovni materi-jal, jer se pominju kamen, biljur i slonovača. Biegen je zabeležio prili-kom svojih iskopavanja fragmente mermernih stonih ploča, ali izgle-da da je pre razaranja skinut sav dragocen materijal. Delovi namešta-ja opisani su kao „zlatni", ali se ne može reći znači li to nešto više ne-go da su pokriveni zlatnom folijom. Noge i prečke su od slonovače.

U mnogim slučajevima, međutim, opis dekoracije je specifičan, i očigledno je dat s namenom da čitaocu omogući da prepozna pojedi-ne predmete. Postoji jedna reč koja mora da označava proces intarzi-je, mada se ne može objasniti nijednom reči iz kasnijeg grčkog. Intar-zija je mahom od slonovače, ali i od zlata, plave paste (kuanos) i jed-nog neidentifiovanog materijala (pa-ra-ke-we), koji bi mogao biti sre-bro (v. str. 202). Druga nejasna reč (qe-qi-na-me-na) izgleda da znači „ukrašen figurama", ali je nemoguće reći da li se odnosi na likovni efekat ili na proces ukrašavanja. Motivi dekoracije su ljudske figure, šlemovi, glave bikova, telad, lavovi, konj, jedan oktopod, ptice i dru-ge stvari koje mogu biti i šare, kao na primer spirale. Opis jedne sto-lice bez naslona (Ta 722.1) kaže da ima intarzije na kojima se nalazi likovi čoveka, konja, oktopoda i fojniksa [phoinix); za poslednju reč značenje, izgleda, treba izabrati između „palmovo drvo" i „grifon", pri čemu je prvo verovatnije. To, verovatno, nije samo jedna scena ko-ja predstavlja mladića kako vodi konja dok se oktopod penje na drvo, mada kod Plinija Starijeg imamo potvrdu za to da se oktopodi penju na drveće; četiri motiva mogla su biti raspoređena tako da je po jedan bio na svakoj strani stolice.

Nedavni nalazi na Kipru (Karageorgis, 1969) bacili su nešto svetlosti na mikenski nameštaj, jer u ovoj dalekoj predstraži grčkog sveta mikenske tradicije su trajale duže, još dugo posle vremena kad


su već bile zaboravljene u Grčkoj. U nekoliko grobova na Salamini, datiranih u vreme od VIII do VII veka, nalaze se kola pokojnika za-jedno sa dva zaklana konja, sahranjena u ulaznom hodniku - a to je mikenska praksa poznata iz jednog groba na Maratonu, u Atici. U jednom od tih grobova nalaze se tri bogato dekorisane stolice sa na-slonom, koje čudno podsećaju na opis iz Pila. Jedna, koja je restau-rirana uprkos činjenici što je drvo propalo, bila je potpuno pokrivena tankim pločicama slonovače. Druga je bila pokrivena pločicama sre-bra i slonovače sa intarzijama od plave paste; dugmeta od pozlaćenog srebra takođe su služila kao dekoracija, slično dekorisana šamlica na-lazila se pored stolice. Neki mikenski primerci slonovače verovatno potiču sa nameštaja ove vrste.

U ovim opisima ima još mnogo nerešenih problema, i hoću da navedem jedan kao primer. Stolovi su gotovo u svim slučajevima opi-sani izrazima koji se lako mogu prevesti sa „devetonogi" i „šestono-gi". Drugi brojevi se ne javljaju. Ali nije verovatno da su stolovi ima-li devet nogu, osim ako su se sve tri noge završavale trostrukim stopa-lom, a to bi, naravno, osporilo polaznu tačku da su imali tri noge. Mo-guće je da su se Mikenjani, kao klasični Grci, služili stopom kao me-rom za dužinu. Ali svakako bi bilo čudno da toliki stolovi budu dugi devet stopa; očekivali bismo i druge dužine pored šest stopa. Neki drugi epiteti, bez sumnje, se odnose na tip stola, ali ni ovde ne može-mo da utvrdimo njihovo pravo značenje.

Dekoracija kola biće opisana u sledećem poglavlju, ali bi valja-lo ovde pomenuti da se neki isti termini javljaju tamo, kao na primer reči za intarzije slonovačom.

TKANINE

Sada prelazimo na predmet o kome imamo mnogo dokumena-ta, mada nisu laki za tumačenje: to je teksilna industrija. Jasno je da se i u mikenskoj Grčkoj, kao i u svim antičkim društvima, vuna prela u ni-ti i tkala u tkanine. Ali ovde nas ne zanima obična svakodnevna proiz-vodnja tkanine. Kraljevski arhivi pokazuju specijalno interesovanje za


ovaj predmet, i moramo zaključiti da ove tkanine nisu svakodnevna ro-ba, već specijalni proizvodi namenjeni bilo kraljevoj porodici i dvoru ili, što je vrlo verovatno, izvozu. Mikenski izaslanici, predstavljeni na egipatskim spomenicima, donose, među svojim darovima, i mnogo tkanina; ovi darovi su u egipatskim izvorima prikazani razmetljivo kao „danak", ali su to, verovatno, samo uobičajeni pokloni. Ne možemo da zamislimo da su to bile obične tkanine; to su morali biti fino izrađeni proizvodi sa ukrasima, kakvi se obično nisu mogli dobiti u Egiptu.

Teškoće uglavnom nastaju zbog tehničkih termina koji su ovde upotrebljeni. Tehnika proizvodnje ovih luksuznih tkanina teško je mo-gla da se sačuva kroz Mračno doba posle mikenske propasti, pa zato nije čudno što se ovi termini nisu upotrebljavali i dalje u klasičnom pe-riodu. Malo-pomalo, međutim, ovi termini počinju da bivaju jasniji, uglavnom zahvaljujući brižljivijim istraživanjima Dž. T. Kilena. Drugu teškoću predstavlja izuzetno fragmetarno stanje knoskih tekstova na koje se oslanjamo za gotovo sve pojedinosti oko tekstila, jer u Pilu ima-mo samo pregršt kratkih tekstova koji se odnose na ovaj predmet. Mi-kenske tablice na kojima je reč o vuni dokazuju, u najmanju ruku, da su tu prilike bile slične, jer se neke reči tamo ponovo javljaju.

U vezi sa tekstilnom industrijom u Knosu, zanimljiva je činje-nica koliki se stepen kontrole ostvaruje iz centra. Kada se vuna od ovaca u tom području prikupi u Fejstu, količine se brižljivo beleže na glinenu pločicu 50 kilometara dalje, u Knosu. Tu, takođe, nalazimo podatke koji utvrđuju da je toliko i toliko vune izdato „ženama Faj-sta"; i podaci su, tokom vremena, pokazali da je primljena gotova tkanina. Vuna, očigledno, nije stvarno nošena u Knos pa slana natrag u Fajst, već su svi detalji operacije pedantno zabeleženi u Knosu. Mo-ra biti da je postojala dobra kurirska služba da obezbedi sakupljanje informacija u centru.

Pojedinosti o raznim vrstama proizvedenog tekstila suviše su tehničke prirode za knjigu ove vrste, i Dž. T. Kilen ima nameru da o nji-ma naširoko raspravlja u jednom budućem radu. Imamo utisak da su se izvesni gradovi specijalizovali u pojedinim vrstama proizvoda. U nekim se tkala tkanina, drugi su pravili dekorativne elemente koji su zatim aplicirani na tkaninu. Žene u ovim različitim službama su dobijale svo-


je sledovanje iz kraljevskih skladišta, i to nagoveštava da nisu bile slo-bodne radnice, već vrlo verovatno robinje, mada se zakonska sadržina ovog termina mora zaboraviti kada je u pitanju mikensko društvo.

Radna snaga je najbolje dokumentovana u Pilu, u dvema veli-kim serijama tablica koje su već opisane (str. 126). Sada moramo da usredsredimo pažnju na identifikaciju stručnih termina, koji se upo-trebljavaju pri opisu grupa žena. Ovde nemamo drugog putokaza se m čisto etimološkog traženja odgovarajućih grčkih reči; nekakvu moguć-nost provere pruža nam samo činjenica da su svi zanati, izgleda, skromni, i da se dele na dve kategorije. Te dve kategorije su domaća i industrijska. Kao primer za domaće mogu da posluže: meljačice žita, čuvarke kupatila, sluškinje, pa-wo-ke, termin koji sam preveo izrazom „devojke za sve" (Chadwick, 1967a). Postoji i jedna interesantna gru-pa koja se zove „nadničarke", ali da li su to bile slobodne žene u pra-vom smislu ostaje i dalje pod sumnjom, jer se i one, izgleda, tretiraju kao i sve druge što se tiče sledovanja.

Industrijski sektor bavi se isključivo tekstilom; dva termina ko-ja se upotrebljavaju moraju imati značenje radnice na vuni i radnice na lanu. Proizvodnja lana biće kasnije predmet razmatranja, ali tamo gde materijal nije specifikovan mogli bismo da zaključimo da je vero-vatno u pitanju vuna. Čitamo o preljama, grebenarkama, tkaljama, ali veći broj grupa nosi imena koja se mogu povezati sa specijalnim vrsta-ma tekstila ili proizvoda. Na primer, neke se zovu „proizvođačke tra-ka za glavu", a to je reč koju nalazimo ponovo u vezi sa konjima; te trake, međutim, mogle su se praviti i od tkanine, i to za ljude, one su svakako bile vezene ili na drugi način ukrašene. Jedna vrsta tekstila koji se pravio zvala se te-pa\ ta se reč ne može identifikovati sa pozni-jom grčkom reči, mada veoma liči na teč tapes „tepih"; važna je stoga što je Kilen dokazao da je za izradu ove ta-pe bilo potrebno vrlo mno-go vune, pa je, prema tome, morala predstavljati neku vrstu teškog pokrivača. Neke žene su se specijalizovale u pravljenju o-nu-ke (to je očigledno grčka reč za „nokte", ali je ovde upotrebljena u tehničkom smislu, za neku vrstu dekoracije koja se aplicirala na tkaninu). Druge se zovu a-ke-ti-ri-ja, i to je termin koji ima nekoliko mogućih interpre-tacija, ali je Kilen dokazao da to mora biti askêtriai, sa značenjem


„one koje završavaju", tj. žene koje preuzimaju tkaninu i dorađuju je dajući joj završni oblik. U ovoj seriji ima i drugih reči koje su očigled-no neka vrsta termina za oznaku zanimanja, ali koje do sada nismo uspeli da razrešimo.

Kako su za mnoge grupe žena dati samo podaci o mestu ili me-stu rođenja, to je u tim slučajevima nemoguće saznati koje su bile njiho-ve dužnosti; moguće je da su žene uvezene sa azijske obale imale speci-jalna umeća, i službenik je mogao da na osnovu njihovih imena i mesta zaključi čime se bave, ali to, naravno, za nas ostaje nepoznato. Analiza brojeva koji se javljaju na ovim serijama pokazuje dve činjenice. Oko dve trećine broja žena, odnosno oko 500, nalazilo se u samom Pilu. Ostale su se nalazile u drugim mestima, u obema provincijama; većina onih iz Onostrane provincije nalaze se u Leuktru (Leuktron), koji je morao biti administrativni centar te oblasti. Otprilike jedna četvrtina žena čija se zanimanja mogu klasifikovati rade u domaćoj, a ostale u in-dustrijskoj delatnosti. Ako i za one čija zanimanja ne možemo da odre-dimo važi isti odnos, dolazimo do zaključka da je između 500 i 600 že-na bilo zaposleno na proizvodnji tekstila u ćelom kraljevstvu.

LAN

Velika grupa tablica u Pilu bavi se proizvodom koji je označen silapskim znakom SA. Kao što znamo na osnovu drugih slučajeva, ove oznake ne moraju nužno biti skraćenice grčkih reči, nego su, izgleda, preuzete iz lineara A. Zato nema razloga da se misli da je SA označa-valo grčku reč za ovaj proizvod. Na sreću, jedan dokument (Nn 228) ima spisak stavki SA sa zaglavljem koje ukazuje da popisane opštine nisu ispunile obavezu da daju linon, a to je grčka reč za oba značenja „lan" i „laneno platno". Kako su neke robinje opisane kao lineiai, „radnice na lanu", morala je postojati neka sirovina na kojoj će radi-ti. Na taj način bi se glavna serija (Na) mogla objasniti kao beleženje podataka o proizvodnji lana sa područja gde je gajen. Ova identifika-cija - da SA označava lan - izgledala mi je nesigurna sve dok nisam otkrio da su se i u novije vreme, na jugozapadnom Peleponezu, gajile


velike količine lana. Stvarno, područje koje proizvodi najviše lana za vlakno u Grčkoj gotovo da se tačno poklapa sa područjem kraljevstva koje je bilo pod vlašću palate u Englijanu (Englianôs). To ne može bi-ti slučajno, već uzrok mora biti u tome što su na tom području poseb-no povoljni uslovi za gajenje i preradu lana. U stvari, zapadna obala ima najviše padavina u Grčkoj, pa stoga ima mnogo veće količine vo-de preko cele godine; a prvi stupanj u procesu proizvodnje vlakna, po-znat kao močenje, sastoji se u tom što se svežnjevi stabljika potapaju u tekuću vodu. Ne bismo se, prema tome, iznenadili ako se ovde lan gajio od mikenskog doba sve do danas; poslednjih godina proizvodnja je jako opala zbog konkurencije veštačkih vlakana. Pominjanje lana kod Tukidida (4,26, 8), u vezi sa krijumčarenjem sledovanja za Spar-tance na Sfakteriji, pokazuje da je lan tada gajen u susedstvu, a i sred-njovekovni izvori među proizvodima tog područja navode lan. Zato je malo verovatno da znak nije tačno protumačen.

U Pilu posle znaka SA uvek dolaze brojevi, tako da ne može-mo da vidimo na koji je način lan meren. Jednom se javlja broj od 100 jedinica (Na 296), ali najčešći broj je 30. Dž. T. Kilen je (1966), među-tim, pokazao da je lan u Knosu meren merama za težinu; ali ovde su količine mnogo manje i retko prelaze 3 kg. Postoji sličan slučaj da znak za artikal istovremeno označava i jedinicu težine (v. str. 185). Ali to je isključeno u slučaju SA, jer količine od tri kilograma, pa i veće, zabeležene su a da pri tom nisu upotrebljene veće jedinice; štaviše, proizvedene količine bile bi vrlo male ako bi se podatak odnosio na sirov materijal. Moguće je, prema tome, da jedinica označena sa SA predstavlja veću jedinicu težine, talanat, upravo onako kao što znaci za pšenicu ili ječam sadrže u sebi veće jedinice mere za suve tvari. Maksimalna proizvodnja zabeležena za jedno selo iznela bi oko tri to-ne, dok je prosečan iznos nešto manji od jedne tone. Ove su količine verovatne ako se odnose na svežnjeve ili močeno vlakno. U novije vreme Peleponez je proizvodio preko 300 tona godišnje, a najveći deo toga proizvelo je područje Pila.

Mora biti da serija Na označava postignutu ili očekivanu proiz-vodnju iz mesta čija su imena navedena. U ovoj grupi ima oko 100 ta-blica ili fragmenata, tako da ukupan broj oko 80 tablica izgleda izve-

214 K R A J M I K E N S K O G SVETA 2 1 4

stan. Ono što nas ovde iznenađuje jeste činjenica da procena i saku-pljanje nisu bili decentralizovani, tako da će biti pomenuto samo še-snaest administrativnih okruga, ali će svako proizvodno područje biti tretirano posebno. Očekivali bismo da su za sakupljanje bili odgovor-ni lokalni guverneri, kao što je svakako bio slučaj sa mešovitim poljo-privrednim proizvodima zabeleženim na tablicama sa oznakom Ma. U malom broju slučajeva toponim na tablici koja se odnosi na lan je ime jednog administrativnog okruga; u ovim slučajevima to se verovatno, odnosi na zemlju koju je zauzimalo samo naselje, a ne na celi okrug, jer većina ovih toponima inače nije poznata. Tablice su prvobitno bi-le raspoređene u dve korpe, jer imamo dve tabice koje pokazuju zbir, (Ng) i one nose imena dveju provincija na koje je kraljevstvo podelje-no. Ali nema načina da se toponimi ulože u odgovarajući dosije, osim za mali broj slučajeva koje možemo da lociramo na osnovu drugih po-dataka. Deo jedne od tablica na kojoj se nalazi zbir, i to baš onaj gde su brojevi, odlomljen je, tako da ne možemo da procenimo koji je deo podataka sačuvan. Ukupan broj za Ovostranu provinciju, koji je pot-pun, iznosi 1239 jedinica ili oko 37 tona, ako je gore predloženi prora-čun tačan. Ukupna količina za Onostranu provinciju je manja; mini-mum iznosi 200 jedinica, ali ako uzmemo u obzir oštećene i izgublje-ne tablice, mogli bismo ukupan iznos da povećamo do 899.

Tablice se mogu, u osnovi, podeliti na dva tipa, one sa jednom i one sa dvema ili više stavki koje se odnose na lan. Prvi tip obično sadr-ži toponim iza koga sledi znak SA i broj. Izgleda da to znači da je selo ispunilo Svoju normu. Katkada su dodate kratke beleške. Drugi, slože-ni tip, sličan je prvom, jednostavnom tipu, ali ima jednu dodatnu stav-ku: da je toliki i toliki broj jedinica mere „slobodan", odnosno „nije predat". To je, prema tome, oslobađanje od jednog delà obaveze u od-nosu na prvobitno razrezano davanje; značajno je da, ako dodamo ovu „olakšicu" prvoj stavki, obično dobijamo okrugli broj; na osnovu toga možemo da zaključimo da prva stavka označava stvarno isporučenu a ne razrezanu količinu. Nije jasno zašto su „olakšice" iskazane dvema različitim formulama, jer u tablicama koje daju ukupnu količinu posto-ji samo jedna dodatna stavka sa zaglavljem „nije predato". Ove dve formule ne mogu se odnositi samo na razliku između onoga što nije


predalo i olakšice, kao što bi se moglo zaključiti na osnovu slučajeva gde se javljaju obe formule sa posebnim stavkama SA (Na 185), jer ima i stavki koje kombinuju obe formule: ,,i brodograditelji nisu pre-dali toliko i toliko, E-sa-re-u ke-po-da (ime čoveka i titula) ih je oslo-bodio: SA 50 (Na 568). Izgledalo bi da je razlika bila mala tako da se mogla zanemariti prilikom dodavanja iznosa koji nije primljen.

Kao što ovaj primer pokazuje, olakšice nisu davane opštini kao celini, već određenim klasama. U ovakvom kontekstu pominju se i ko-vači bronze, lovci i voćari. Mogli bismo da nagađamo da su kovačima bronze i brodograditeljima ove olakšice davane kao podsticaj indu-striji oružja i ratne opreme, jer znamo da je stara bronza bila sakuplja-na za izradu oružja. U tri slučaja zabuna je prouzrokovana time što u mikenskom sistemu nema znaka za nulu, jer je celi razrezani iznos po-ništen. Jedan od ovih slučajeva (Na 334) je posebno interesantan, jer i druga mesta imaju slične beleške o vlasništvu, ali to ne povlači za so-bom nikakvu olakšicu, odnosno oslobađanje.

U ovim slučajevima vlasnici stoje u pluralu, a imena su ista ona koja nalazimo u opisu ljudi koji rade kao osmatrači u obalskoj straži (v. str. 238). Pre nego što je shvaćena prava priroda ovih tablica koje se od-nose na lan, ova koincidencija dovela je do nekih zanimljivih teorija, kao što je na primer Palmerova sugestija (1963, 312) da „lan" znači u stvari „laneno seme", koje se davalo kao sledovanje u slučaju nestašice. Sada se može videti da je ova podudarnost varljiva ili slučajna, jer je broj 30 uobičajen broj u obema serijama (Chadwick, 1973, 470). Sada sam više sklon da ova imena, koja zvuče strano, posmatram kao imena plemenskih grupa, vrlo verovatno negrčkog porekla, koje su živele u nekim selima - proizvođačima lana, i čiji su pripadnici zapošljavani, u slučaju preke potrebe, na neboračkim dužnostima. Interesantno je da se za jedan od ovih naroda kaže da zauzima važni glavni grad okruga. Haradro (.Kharadrô), možda današnji Finikus (Phinikoüs). Ali ovo ne dokazuje nikakvu direktnu vezu između ova dva seta dokumenata.

Jedan manji problem u vezi sa lanom predstavlja prisustvo ta-kvih podataka u jednom arhivu (v. str. 258, koji su, izgleda, ograniče-ni na prve mesece u godini, dok se lan žanje u jesen. Objašnjenje se možda sastoji u tome što su sela koja su gajila lan bila dužna i da mo-


če vlakna. To je moglo da traje ceo mesec, a čak i u Meseniji nema to-liko vode da bi sav lan mogao biti namočen odjednom. Sasvim je mo-guće da je vlakno sakupljano i odnošeno u centre proizvodnje počet-kom sledeće godine; kada se jednom namoči i osuši, vlakno se dosta dobro drži. Mi znamo da je u Pilu i drugom gradu Ovostrane provin-cije bilo grupa žena koje su se zvale radnice na lanu; ali izgleda da je najviše tih žena bilo u Leuktru (Leuktron), glavnom gradu Onostrane provincije; tu ih je zabeleženo najmanje 28, plus dve grupe čiji tačan broj ne znamo. Kako je proizvodnja u Ovostranoj provinciji bila veća, možda je to stvar slučaja što tu imamo manje žena za koje se izričito kaže da pripadaju ovoj vrsti radnica.

Izgleda da nemamo nikakvih podataka o stvarima koje su od lana izrađivane u Pilu. Lan je, naravno, važan za jedra i užad, kao i za odeću. Ima razloga da se misli da je lan upotrebljavan i za pravljenje oklopa.

TRGOVINA

Proizvodnja, bilo poljoprivredna ili industrijska, mora stajati u ravnoteži sa potrošnjom, ili se višak mora izvoziti. Na osnovu ova-ko oskudnih podataka kakve mi imamo, vrlo je teško, u ovoj vrsti privrede, proceniti kolika je bila domaća potrošnja; ali izgleda da možemo mirne duše pretpostaviti da je proizvodni kapacitet indu-strije bronze u Pilu, sa svojih 400 radnika, bio daleko iznad potreba zajednice. I proizvodnja lanene robe mogla je da prevazilazi lokalnu potražnju; i ako je pilsko područje bilo najpodesnije u Grčkoj za ga-jenje lana i proizvodnju lanenih stvari, onda je svakako postojala po-tražnja za ovim proizvodima u drugim delovima Grčke. Poljopri-vrednih viškova moralo je biti i u Knosu; zabeležene količine nekih začina vrlo su velike pa su neki začini možda i izvoženi. U narednom periodu imamo, izgleda, podataka o ćupovima sa drškama u vidu uzengije koji su pravljeni na Kritu a nađeni na kopnu, i koji su mo-rali biti sudovi za izvoz, verovatno maslinovog ulja. Za vreme mi-kenskog perioda sudovi pravljeni u Grčkoj putovali su sve do južne Italije, Levanta i Egipta. Tako, iako nismo u stanju da odredimo ko-


ličine, imamo razloga da zaključimo da je mikensko kraljevstvo pro-izvodilo višak za izvoz.

Možemo, isto tako, da ukažemo koji su artikli u mikenskim pa-latama morali biti iz uvoza. Sva slonovača koja je, bilo nađena prili-kom iskopavanja, bilo pomenuta u dokumentima, dolazila je, očigled-no, iz inostranstva, možda iz Sirije. U Grčkoj su mogle biti iskopane vrlo male količine zlata, ali činjenica što su prilikom iskopavanja na-đene male količine govori da se u to vreme zlato malo upotrebljava-lo, dok, s druge strane, dokumenti potvrđuju da ga je bilo u palatama; verovatno je bar jedan deo ovog zlata poticao spolja. Teško je sumnja-ti u to da je i druga luksuzna roba uvožena. Prema tome, morala je po-stojati neka vrsta spoljne trgovine.

Često se pretpostavljalo da je postojala trgovačka klasa. Prvu ku-ću koju je iskopao van mikenskih zidova Veis (Wace) je nazvao „kuća trgovaca uljem". To je, svakako, bila građevina namenjena proizvodnji i uskladištenju maslinovog ulja, a ima podataka i o postojanju stanova na gornjem spratu. Ali postoje dva važna razloga zbog kojih moramo po-staviti pitanje da li su trgovci postojali. Ni u jednom dokumentu lineara B, koliko je poznato, nema ni najmanjeg pomena o trgovcima ili o njiho-voj delatnosti. Da su bili važna klasa, neverovatno je da ne bismo imali neki nagoveštaj o tome da postoje. U arhivama palata na Bliskom isto-ku često se o njima govori, jer oni predstavljaju dragoceni izvor prihoda. Drugo, lako funkcionisanje komercijalnog sistema zavisi od toga da li postoji neka vrsta novčanih sredstava u opticaju. U nemonetarnoj pri-vredi moguća je trgovina razmenom; ali to je nespretan način, jer se raz-mena može obavljati samo između dva partnera, od kojih jednome tre-ba ono što drugi ima da mu ponudi, i obratno. Zato je uobičajeno da se nađe neki artikal, često zlato ili srebro, koji se upotrebljava kao stan-dard, i cena robe izražava se odgovarajućom težinom dragog metala. Drugi artikli mogu da posluže kao posrednici pri razmeni. Homer pro-cenjuje oklope kazujući da je njihova vrednost jednaka vrednosti tolikog i tolikog broja volova. Ali uprkos našim istraživanjima, mikenski doku-menti tek treba da pruže nedvosmislene podatke o standardu ove vrste.

Postoji jedan veoma oštećen fragment iz Pila (Un 1322) koji može biti komercijalni tekst, jer sadrži reč o-no koja se, izgleda, javlja


u takvom kontekstu. Identifikacija ove reči je teška, jer, mada u grč-kom postoji reč onos sa značenjem „сепа", mi bismo, na osnovu upo-redne indoeuropeistike, očekivali da mikenski oblik glasi wönos. Na-ravno, po sredi može biti i pogrešna asocijacija sličnih reči u srodnim jezicima. Ovaj tekst odnosi se na o-no, koje se sastoji u pšenici i smo-kvama, standardnim elementima sledovanja u Pilu za pletilje mreža i tkalje. Zatim dolaze dve stavke koje se, izgleda, odnose na neku finu vrstu tkanine, potom sledi znak kojim se, verovatno, označava neka vrsta tekstila i, neposredno iza toga, količina žita. Teško je shvatiti šta ovo znači sem ako žito nije u izvesnom smislu mera za vrednost tek-stila. Šteta je što je čitanje ove tablice gotovo u celosti nesigurno, jer izgleda da je tablica jedinstvena.

Ima, međutim, i drugih tekstova u kojima se javlja reč o-no, i ov-de isto tako dobijamo utisak da je zabeležena neka vrsta razmene. Dva puta se javlja izraz tu-ru-pte-ri-ja o-no (PY An 35.5; Un 443.1), gde je prva reč verovatno stniptëriàs (klasično stypt-, cf. englesko stypîic) „stipse". Stipsa se uvozila u Grčku, naročito sa Kipra, i verovatno se najviše upotrebljavala kao sredstvo koje daje postojanost boji pri bo-jenju. U svakom slučaju, iza tog izraza sledi spisak robe: 6 kg vune, 4 ko-ze, 3 komada nekog tekstila, 288 litara vina i 384 litara smokava najed-nom mestu, 30 kg vune i 10 komada tekstila na drugom. Moglo bi se, iz-gleda, s razlogom zaključiti da ova roba predstavlja „cenu" plaćenu za stipsu. Reč o-no upotrebljava se na sličan način na nekoliko mesta u Knosu i Mikeni, gde se kao roba javlja ili maslinovo ulje, ili vuna. Ali zanimljiva je činjenica da je na tri knoske tablice (Fh 347, Fh 361, Fh 372) ime lica koje je umešano u ovu transakciju isto kao na jednom pil-skom primeru (Un 443.1). Očigledno nije u pitanju isti čovek, i to mo-že biti prosta koincidencija; ali to ime glasi Kuprios, što znači „Kipra-nin". Možda to nije lično ime nego baš opisuje tog čoveka kao „čoveka sa Kipra"? Ako je tako, to bi bila dokumentarna potvrda onoga što sa-svim dobro znamo iz arheologije - da su Mikenjani trgovali sa Kiprom; i, kao što je gore spomenuto, stipsa i bakar bili su izvoženi sa Kipra.

Paralele sa bliskoistočnim kraljevstvima navode, isto tako, na pomisao da u nemonetarnoj privredi postoji težnja da trgovina posta-ne monopol države. Kralj Pila ili Knosa mogao je, jednostavno, da


opremi lađu, da je napuni vrednim proizvodima, kao što su proizvodi od metala, nakit, tekstil ili mirišljava ulja, i da je otpravi da u zamenu za to donese zlato, slonovaču i sličnu luksuznu robu. Za to će mu biti potrebni službenici, da se brinu o ovom vidu privređivanja, a njihova sedišta neće se, u arheološkom pogledu, razlikovati od sedišta trgova-ca koji trguju za svoj račun. Ali teško je zamisliti kako bi, u tako stro-go kontrolisanom sistemu kakav je bio mikenski, privatnik mogao ne-zavisno da trguje. Nije neverovatno da je u mikenskim gradovima po-stojala neka vrsta pijace na kojoj je višak hrane mogao da promeni vlasnika; ali veliko je pitanje da li je postojala prava trgovačka klasa, i to ostaje pitanje sve dok se ne bude mogao naći dokumentarni poda-tak koji bi potkrepio takvo gledište.

9. Oružje i rat

Otkriće mikenskih arhiva podstaklo je fantastične nade da bi-smo jednog dana mogli naići na model lađa u Aulidi za pohod protiv Troje, ili na zapovest za napad Sedmorice protiv Tebe. Ali bilo bi za-ista izvanredno da je nešto te vrste sačuvano na glini, jer naše tablice su samo svakodnevne beleške iz kratkog perioda pre pada palata. Sa-mo u Pilu ima nekih nagoveštaja koji, mislim, mogu biti u vezi sa ne-srećom što je nailazila.

Minojsko društvo na Kritu bilo je, izgleda, relativno miroljubi-vo; vojničke scene nisu uobičajene u umetnosti, i poslednje freske sa Tere koje prikazuju redove naoružanih trupa i flotu ratnih brodova sa-svim su neuobičajene (v. si. 62). Nijedan minojski grad, izgleda, nije bio utvrđen. Ali sa dolaskom Grka na Krit u drugoj polovini XV veka na-stala je promena u miroljubivom liku društva. Arheolozi su bili najpre zbunjeni kada su otkrili grobove iz ovog perioda, u blizini Knosa, koje su nazvali "ratnički grobovi" zbog oružja i odbrambene opreme koju

O R U Ž J E I R A T 2 2 1

su u njima otkrili. Ovaj utisak je sada potvrđen linearnim B tablicama u Knosu, koje daju spisak vojne opreme, ali očigledno ne i vojnih sna-ga. Grčka vlast na Kritu odlikuje se ovim ratničkim obeležjem.

Nijedan dokument ne pominje postojanje vojske, mada posto-je spiskovi ljudi određenih za vojne i pomorske dužnosti. Učinjeni su izvesni napori da se neke od ovih titula objasne kao vojnički činovi; Ш-wägetas je shvaćen kao generalisimus (v. str. 117). Ali mnogo je vero-vatnije da je u takvom društvu služenje vojske bilo obaveza koja se zahtevala od svakog građanina, i malo ima nagoveštaja o specijalnom vojničkom umeću. Stoga naš pokušaj da sagledamo mikensko društvo u ratu mora početi od beležaka o opremi.

ODBRAMBENA OPREMA

Jedan fini bronzani oklop nađen je nedavno u jednom miken-skom grobu u Dendri, u Argolidi. Ali mnogo oklopa je, verovatno, pravljeno od kože ili debelog lanenog platna pojačanog, po svoj prili-ci, metalnim delovima (v. si. 64). Nekoliko slojeva debelog lanenog platna je iznenađujuće dobra zaštita protiv udarca mača, a nošenje metalnog oklopa leti u Grčkoj mora da je bilo krajnje neudobno; za-to nije čudno što su ratnici često predstavljani polugoli. U jednom od kopanih grobova u Mikeni nađen je fragment lanenog platna u raznim debljinama. Jedan dokument iz Knosa (L 693) govori o „finom lane-

Sl. 62. Freska sa predstavom mornarice sa Tere


nom platnu" očigledno za tuniku (khitön), ali kraj stavke glasi „jedan kilogram bronze"; drugi red se isto tako odnosi na „opremu za tuniku (epikhitönia): jedan kilogram bronze". Sasvim je moguće da je bronza ovde jedinica razmene, ali je mnogo verovatnije da je pomenuta „tu-nika" lanena odeća pojačana priličnom količinom bronze; slična koli-čina metala odlazi za „opremu za tuniku" ili ova reč možda označava gornju odeću koja se nosila preko tunike, a možda i pojačani gornji deo koji je imao za cilj da zaštiti ramena i gornji deo ruku.

Jedna interesantna ali nepotpuna serija (Sk) iz Knosa govori o oklopu sa više pojedinosti, ali nema podataka o upotrebljenom mate-rijalu. Tu se nalazi jedna kaciga (korus), četiri sastavna delà kacige (metalom pojačane pločice od kože ili pusta?), dva štitnika za obraze; dva qe-roj, dva štitnika za ramena i nepoznat broj nekakvih ostalih sa-stavnih delova opreme. Red kojim su ovi predmeti nabrojani sugerira da neprevedena reč qe-ro2 znači nekakav „štitnik za ruke", mada dru-gi u tome vide dve ploče koje čine oklop tipa ljušture jastoga.

Ja pre mislim da druga grupa „delova opreme" može biti štitnik za trup, ali, ako ne znamo koliko ih je bilo, svaka pretpostavka je riskant-na. Reč koja je ovde prevedena kao „delovi opreme" (o-pa-wo-ta) znači doslovno „stvari koje su obešene o". Uobičajena grčka reč za „oklop" nije nađena u Knosu, ali je svakako predstavljena jednim ide-ogramom (v. si. 63).

U Pilu imamo klasičnu reč za oklop (thorax), zajedno sa krat-kim rukavima iznad koje se nalazi kaciga (v. si. 66). Najbliža paralela po obliku nađena je na egipatskom slikarstvu iz nešto poznijeg doba; to je krljuštasti oklop: nekih 250 do 500 metalnih pločica našiveno je na lanenu ili kožnu tuniku da je pojača (v. si. 67). U Pilu formula je slična na svakoj tablici, i mada su reči obično skraćene, svaka je bar

SI. 63. Knoska tablica sa bornim kolima: Sc 217


jednom napisana. Za svaki oklop se kaže da ima dvadeset velikih i de-set malih „delova opreme" (pločica?); i, kao u Knosu, četiri „delà opreme" dodata su kacigi, zajedno sa dva štitnika za obraze. Kacigu nije teško zamisliti ako su četiri pločice oblika latice upotrebljene da se savlada teškoća pri proizvodnji kupastog bronzanog predmeta; a štitnici za obraze biće prikačeni za njegovu ivicu. Ali mnogo je teže predstaviti oklop tipa „krljušti". Štaviše, u četiri od jedanaest slučaje-va broj je neznatno veći: dvadeset dve velike i dvanaest malih ploča.

Jasno je sada da svaki predlog za raspored ovih pločica mora, na zadovoljavajući način, da vodi računa o ovim brojevima. Činjenica što u arheološkom materijalu do sada nema ovakvih uzoraka, sačuva-nih bilo in corpore ili predstavljenih u umetnosti, ne sme da nas spre-či da pokušamo da rekonstruišemo izgled ovog delà odbrambene opreme. Moguće je da su delovi opreme ili pločice bili ušiveni u sloje-ve lanene tunike, tako da se struktura nije mogla videti na crtežima. Veoma često je nedostatak arheološkog materijala u ovom području bio pogrešno interpretiran; niko prethodno nije ni pomišljao da po-stoji takav bronzani oklop kao što je ovaj nađen u Dendri.

U jednom slučaju (Sh 40), gde je popisano pet „starih" oklopa, imamo skraćenicu za „parove" ispred broja. Moguće je da su oklopi pravljeni u odgovarajućim parovima, za borca i njegovog vozača, kao što bismo mogli zaključiti iz knoske Sc serije (v. str. 230). Ali je isto tako moguće da se reč par odnosi na dve polovine na koje se oklop obično deli da bi onaj ko ga nosi mogao da ga obuče. Verovatno ne-što govori i činjenica da su svi brojevi koji se odnose na pločice parni: zbir od 30 ili 34 može da se podeli na dve polovine, od kojih će svaka imati 15, odnosno 17 pločica. Problem je, znači, u tome da se pronađe raspored za 10 ili 11 velikih ploča i 5 odnosno 6 malih, koje bi pokri-

Sl. 66. Oklop i kaciga sa pilske tablice Sh

SI. 67. Krljuštasti oklop iz Egipta


le jednu stranu skice koju pokazuje ideogram. Ako su ploče nepravil-no raspoređene i razlikuju se veoma po veličini i obliku, prihvatljivo je gotovo svako rešenje; ali ako su u osnovi slične po veličini i obliku, dopuštajući samo dve pomenute veličine, problem se mora detaljnije razmatrati. Verovatno je da 10 predstavlja dva reda po pet da bi od-govarao broju od pet malih. L. R. Palmer (1963, 333) je predložio da se brojevi 11 i 6 objasne kao da se odnose na delove za ramena; ali ide-ogram dosledno, u svim slučajevima, pokazuje rukave, a argument o sličnom obliku i veličini mora biti protiv ovog predloga. Pre bismo mogli očekivati da su brojevi raspoređeni ovako: 5 + 6 + 6. Palmer je sugerisao da je 15 pločica bilo raspoređeno u pet horizontalnih redo-va po tri pločice, po dve velike sa strane i jedna mala u sredini. Ali ovaj raspored, pored toga što stvara dodatne teškoće dodavanjem ekstra pločica, nema, izgleda, ni neko posebno opravdanje. Činjenica koju Palmer navodi da je ideogram tunike sa knoskih Sc tablica često podeljen na pet horizontalnih traka mora se suprotstaviti činjenici da pilski ideogram ima često tri horizontalne trake, mada je crtež katka-da tako nemarno urađen da i zaključci moraju biti nepouzdani. Ako

zamislimo tri horizontalna reda, možemo da postavimo pet velikih, ver-tikalno izduženih ploča da pokriju grudi, red od pet ili šest malih ploča da omoguće potrebnu elastičnost za pojas i opet pet ili šest većih da za-štite donji deo. Na donjem delu odeće bio bi smešten veći broj, jer u ne-koliko slučajeva donji deo ima izrazito proširenje. Ploče su, verovatno, išle jedna preko druge da bi pružile odgovarajuću zaštitu, tako da bi ko-načni izgled mogao biti otprilike kao na si. 68. Ovaj predlog ima dva ne-dostatka: ramena ne bi bila dobro zaštićena, sem ako ploče nisu bile na odgovarajući način savijene pri vrhu, rukavi nemaju nikakvog poja-čanja. Ali do sada nije dato nijedno bolje objašnjenje ovih slika.

SI. 68. Predložena rekonstrukcija pilskog oklopa


U mikenskoj umetnosti ima mnogo slika štitova koji su očigled-no pravljeni od goveđe kože i pojačani metalnim ispupčenjima. Veli-ka „slika osam štitova" iz ranijeg mikenskog perioda kasnije je često služila kao dekoracija, kao na čuvenoj freski sa štitovima u knoskoj palati. Ipak izgleda da nema podataka o štitovima na našim tablicama. Postoje goveđe kože, ali one su, koliko se može reći, imale druge na-mene. Nema ni ideograma koji liči na štit, niti ijedne reči koja bi se mogla podudarati sa klasičnim ili homerskim recima za razne vrste šti-tova. Ako ostavimo po strani obaveštenja koja imamo o oružju i od-brambenoj opremi, zbunjujuća je činjenica da na dokumentima nema štitova. Sasvim je moguće da se štitovi skrivaju iza nekog konvencio-nalnog ideograma koji nismo uspeli da prepoznamo; ali kako se sve većem i većem broju serija tablica može odrediti funkcija u arhivima, ovo izgleda sve manje verovatno. Možemo samo pretpostaviti da pa-lata nije davala tu opremu svojim trupama; stvarno, nije neverovatno da se običan pešak morao sam pobrinuti za svoje oružje a da je oruž-je koje se nalazilo u arsenalu palate bilo namenjeno samo oficirima.

B O R N A K O L A

Mikenski ratnik, ma kako dobro naoružan bio, nije potpuno opremljen bez sredstava za kretanje. Otuda potreba za transportnim sredstvima za teško naoružane borce, mada moramo pretpostaviti da se veća masa regularne vojske kretala pešice. Upotreba velikog broja kola u borbi, što je bila praksa tadašnjih suseda Mikenjana, na primer, Hetita, teško se mogla ostvariti u većem delu Grčke, jer angažovanje takvih snaga zahteva ravne površine na kojima nema prepreka u vidu drveća ili reka. Takva taktika mogla se primenjivati na odgovaraju-ćem terenu, ali u oblastima kao što su Mesenija ili Krit kola su mogla da služe samo za transport ili, možda, kao simbol prestiža.

Mikenska borna kola predstavljena su na mnogim knoskim ta-blicama i često se mogu videti na umetničkim slikama, i to i na freska-ma, kao što je, na primer, pilska slika dvojice ratnika na kolima (v. si. 69), a isto tako i na mnogobrojnim scenama na vazama. Kola su se sa-

stojala od lakog rama, verovatno sa pletenim stranama i prednjim de-lom, sa fiksiranom osovinom na kojoj su bila montirana dva točka sa četiri paoka. Obično su ih vukla dva konja, a kosturi konja pokazuju da je rasa konja koja je tada bila poznata u Grčkoj bila veoma mala i teško da je bila veća od šetlandskih ponija. Slična rasa poludivljih konja sačuvana je do dana današnjeg na srednjeegejskom ostrvu Ski-ru, i možda ne zvuči sasvim fantastično ako kažemo da u njima vidi-mo potomke ove antičke rase. To što nema konjice, i pored svedočan-stva da su se konji mogli jahati, svakako dolazi otuda što ovi konji ni-su bili dovoljno snažni i izdržljivi. Međutim, dva konja koja vuku laka kola mogla su, na odgovarajućim putevima, da trče brzo, mada vožnja nije mogla biti udobna.

Na osnovu činjenice da su postojala borna kola mogli bismo za-ključiti da su postojali i putevi kojima su kola mogla da idu. Odgova-rajući putevi za nepotkovane konje morali bi imati rastresitu površinu i morali bi biti trasirani na padinama tako da se izbegne suviše strm


SI. 70. Vijadukt na jugu od knoske palate


uspon. Za nas teškoću predstavlja datiranje antičkog puta, jer su ne-kakvi putevi postojali u Grčkoj u svim periodima, počev od miken-skog; ali sve do modernog doba mnogi od tih puteva bili su staze za tovarne konje, koje su bile mnogo strmije nego kolski putevi. Takve su, na primer, turske kaldrme (kalderim), čiji se tragovi često mogu vi-deti. Ali neke deonice mikenskog puta mogu se prilično pouzdano identifikovati, naročito po gradi zasvodenih odvodnih kanala, pa čak i malih mostova koji još postoje, kao što je most u blizini modernog puta između Nauplija i Epidaura. Na deonici između današnje Kala-mate i Pila otkriven je jedan antički put sa krivinama u obliku slova S na usponu tipičnom za kolski put (Me Donald i Rapp, 1972, 27, 245). Južno od velike palate u Knosu postojao je vijadukt koji je premošći-vao uvalu, a tragovi mosta preko uvale u blizini Mikene i sada se mo-gu videti. Daleko smo od toga da možemo da nacrtamo kartu miken-skih puteva; ali sada nam se čini sigurnim da je svako kraljevstvo ima-lo sopstvenu mrežu puteva. Ne znamo u kojoj meri je bilo izvodljivo putovati duže ovakvim putem, a na Kritu udaljenije oblasti verovatno nisu imale dobre komunikacije.

Iz inventarskih tablica u Knosu saznajemo neke pojedinosti o kolima i njihovoj opremi; u Pilu nema podataka o kolima, ali se na osnovu inventara točkova može zaključiti da ih je bilo. Ramovi kola po-pisivani su odvojeno od točkova. Neka kola su potpuno opremljena jar-movima, oglavljima i drugom neophodnom opremom; ali sa drugih je oprema očigledno skinuta, a u jednom slučaju imamo stavku koja mo-že značiti „rastavljena na sastavne delove", „izbačena iz upotrebe" (me-ta-ke-ku-me-na). Neki tehnički termini ostaju nejasni, ali glavni pred-meti popisani uz ramove su: intarzija u slonovači, oglavlja ili amovi, na-očnjaci (od kože ili slonovače); nejasni delovi opreme (o-pi-i-ja-pi) na-činjeni od roga ili bronze; jedan par „stopala", verovatno stepenika sa zadnje strane za penjanje: jedan „prateći deo za konja", koji može biti neka vrsta sedla; cev (aulos) opet nejasno funkcije. Za neke delove se kaže da su obojeni crveno (phoinikiai) ili skerletno (miltowessai).

Većina potpuno opremljenih kola popisana je pojedinačno, ili u parovima; ali broj kolskih ramova je mnogo veći, jer dva puta ima-mo broj 80, jednom 56 i još nekoliko manjih brojeva. I točkovi su po-


pisani u znatnom broju. Rekonstrukcija velike tablice (Sg 1811), koja je, na žalost, još daleko od toga da bude potpuna, daje, na jednom je-dinom dokumentu, zbir od najmanje 246 kolskih ramova i 208 pari točkova. Izgledalo bi verovatno da je Knos, pored izvesnog broja luk-suznih kola, mogao da pošalje u borbu oko 200 bornih kola.

Ali pored ovih inventara kola, koji potiču uglavnom iz arsenal-ske zgrade van same palate, imamo i ostatke zanimljivih serija malih tablica (Sc), koje pokazuju potpuno opremljena kola sa točkovima (v. si. 63, str. 222). Relativno mali broj ovih tablica je potpun, ali bi se ta formula mogla razrešiti na sledcći način. Prva reč je uvek, očigledno, antroponim, ostaje nejasno da h je to vlasnik (tj. borac) ili vozač. Za-tim sledi znak za tuniku, verovatno pre deo oklopa nego običnu ode-ću, sa brojem 2, kompletna kola, sa brojem 1, i par konja. To je sve što formula daje; ali veliki brojevi na tablicama očigledno ne dostižu ovaj maksimum. Svaki od tri predmeta može se ispustiti: na primer, Sc 236 ima najpre napisan a zatim obrisan znak za tuniku, nema stavke za konja, pa prema tome ima samo znak za kola; Sc 222 ima dve tunike i par konja, ali nema kola. Štaviše, broj tunika može takođe da bude 1 (na primer, Sc 243); najmanje osamnaest puta ovaj znak je bio napi-san pa izbrisan. Što je još interesantnije, i broj konja može da bude 1; u ovom slučaju, umesto znaka za par (Ze = dzeugos) imamo MO (=monwos) „jedan". Ideogram za kola nalazi se na devedeset i jednoj od ovih tablica, ali mora da je cela serija bila još veća; zbog toga što su fragmentarno sačuvane, nije moguće napraviti tačan račun, jer se ne-ke javljaju dva puta na spisku.

Bilo bi dosta lako objasniti seriju od 100 tablica sa maksimal-nom formulom kao inventar knoskih snaga u bornim kolima. Dve tu-nike ili dva oklopa bili bi za ratnika i vozača, a nikako ne bi mogli bi-ti dva delà oklopa tipa „jastog". Ali ako je to podatak o trenutnoj spremnosti ovih snaga, znači da su bile bedno opremljene; gotovo ni-jedna ekipa nije spremna da krene u boj: jedna ima samo jednog ili ni-jednog konja, jedna ima konja ali nema kola, a najveći broj nema oklopa. Da li su snage upravo doživele poraz ili oprema nije toliko du-go upotrebljavana da pola nedostaje? Nijedna od ovih alternativa ne zvuči verovatno; možemo li da smislimo drugo rešenje?


Pre svega, moramo da razmotrimo to čudno brisanje u ovoj seri-ji. Znak urezan na glini može se lako obrisati dok se piše, ali obično ostanu tragovi, vidljivi i kada se preko toga opet nešto napiše. Zato mo-žemo bez kolebanja reći da je oko dvadeset tablica ove serije prvobitno imalo napisani znak za tuniku, koji je posle obrisan. Brisanje i ispravke nisu neuobičajene na tablicama, ali ovde je zanimljivo zašto je izbrisani znak gotovo uvek znak za tuniku. Štaviše, izbrisani znak je bar u dva slučaja zamenjen drugim sasvim različitim znakom. Još nije sasvim si-gurno šta taj znak znači. Veoma liči na znak identifikovan kao „polu-ga", koji se upotrebljavao pri inventarisanju u skladištima metala, ba-kra i bronze; i mada je to njegova verovatna vrednost i ovde, ipak mo-ra da iskrsne izvesna sumnja, jer nema ideograma za metal od koga su poluge načinjene, niti je data ikakva težina. Postoji i jedan slučaj gde ovaj isti znak ne zamenjuje tuniku već konja.

Otuda je nastala sugestija da je u nekim slučajevima vozač mo-gao da dobije bronzanu polugu mesto oklopa sa bronzanim pločicama; umesto gotovog artikla uzima se sirovina ili, pre, deo materijala potre-ban da se predmet načini. Problem predstavlja to što nema lana, kože ili bilo čega drugog što se upotrebljavalo za podlogu; to nije potpuni materijal za oklop do koga se najteže dolazilo. Pod pretpostavkom da je ovo istina, možemo li ozbiljno da zamislimo situaciju u kojoj bi po-jedini borac bio snabdeven sirovinom umesto gotovog predmeta? Ko-liko vremena treba da se poluga preradi u deo oklopa? Ova sugestija samo pojačava našu zbunjenost pred ovim dokumentima.

Moramo, dalje, ispitati ideju da se, možda kao deo uobičajenih prolećnih manevara, vršila smotra bojnih kola i da su magacini dobi-jali upustva da izdaju rezervne delove za opremu koja je nedostajala ili bila neupotrebljiva. Jedan čovek ima kola, ali treba da dobije dve tunike i par konja; drugi ima jednog konja, ali nema drugu opremu, i tako dalje. Posledica ove teorije jeste da ako čovek ima potpunu opremu, onda se sačini tablica na kojoj stoji njegovo ime i ništa dru-go. Ima takvih malih tablica koje pripadaju istom arhivu kao Sc tabli-ce, i koje često iza imena imaju broj 1 (Vc). Da li su to stvarno delo-vi istog spiska? Postoji bar jedno ime koje se javlja na oba spiska, ali bi se ovo možda moglo objasniti time što su postojala dva čoveka


istog imena; većina imena se sasvim sigurno ne pojavljuje na drugom spisku. Time bi se situacija unekoliko poboljšala, jer bi broj koji ka-zuje manjak bio manji od dve trećine ukupnog zbira. Ali još uvek smo suočeni sa teškoćom da je snagama bornih kola nedostajalo ve-oma mnogo opreme, i da bi dobijanje sirove bronze malo doprinelo njihovoj bojnoj gotovosti.

To bi bio jedan od razloga zašto sam dao sugestiju (Chadwick, 1968,17-21) da nijedna od onih tablica iz prostorije koju je Evans zvao Odaja kolskih tablica, uključujući Se i Vc serije, nije bila genuine do-kument, već su te tablice predstavljale neku vrstu vežbi u pisanju. Drugi glavni razlog bio je taj što su sve tablice na ovu temu pisane sa-svim posebnim stilom pisanja; one očigledno nisu delo jedne ruke, već ih je pisalo nekoliko pisara, koji su svi podražavali jedan stil. Poslednje što treba pretpostaviti jeste da je čovek koji je bio zadužen za ovu slu-žbu bio strog gospodar koji je tražio da svi činovnici podražavaju nje-gov rukopis. Da li je to verovatno, osim ako je gospodar bio, u stvari, učitelj? Vrlo je važno, isto tako, da tablice iz ove grupe nisu, pojedinač-no uzev, informativne: one retko daju toliko informacija kao kriptična Sc serija, o kojoj je već bilo reči. Nema ni nekih pouzdanih veza izme-đu ovih tablica i glavnog arhiva; neka se mesta, naravno, pominju na oba mesta, ali, iako se neka muška imena pominju i drugde, nema do-kaza da su u pitanju iste osobe. Naprotiv, pre bi izgledalo da nisu ista lica, jer su neki od njih zaduženi za stada. Imena koja se ponavljaju ni-su nimalo češća nego ona koja se ponavljaju na drugim mestima, gde je identičnost, naravno, isključena. Ma kakvo d a j e istinsko rešenje ove tajne, nije moguće ostaviti ovaj problem po strani. Puki protest, kakav je jedan pisac izrazio, da to znači odbaciti veoma vredno svedočanstvo ne predstavlja nikakvu pomoć; ako je svedočanstvo vredno, onda mo-ra postojati racionalno objašnjenje. Ako je bezvredno, moramo se ču-vati toga da na osnovu njega pravimo teorije.

U Pilu nisu nađene tablice sa popisima kola; moguće je da su čuvane u nekoj spoljnoj građevini koja još nije otkopana. Moramo stalno imati na umu da otkopano područje predstavlja samo central-ni kompleks palate, a da se u okolini, bez sumnje, nalaze ostaci dru-gih, manje važnih građevina, koje su, analogijom prema drugim mi-


kenskim palatama, svakako imale manje arhive tablica. Na žalost, troškovi širih iskopavanja bili su suviše visoki, a rezultati, možda, ne bi opravdali troškove.

Postoje, međutim, druge tablice u ovoj seriji koje daju popis točkova koji ne pripadaju pojedinim kolima. To su, verovatno, zali-he rezervnih delova, na primer: „jedan par točkova okovanih sre-brom" (Sa 287); „jedan par točkova sa okvirima i jedan poseban to-čak, od čempresova drveta" (Sa 488); „napravljeni, nepodesni za upotrebu, šest pari točkova" (Sa 862); „zakintski, nepodesni za upo-trebu, 32 para točkova sa okvirima" (Sa 751); „točkovi tipa pratilac, nepodesni za upotrebu, šest pari točkova sa okvirima" (Sa 790); „sa okvirima od slonovače, stari, tanki (?), 11 pari točkova sa okvirima" (Sa 793); „okovan bronzom, nepodesan za upotrebu, 1 par točkova" (Sa 794). Postoje i dva dokumenta sa zbirom: „toliko upotrebljivih, novih, 20 pari točkova: „zakintski, 32 para točkova" (Sa 787). Po-slednja stavka na ovoj tablici podudara se do te mere sa tablicom 5a 751 da se svakako mora odnositi na istu partiju robe; ali nije jasno kako se ostali brojevi slažu sa ovim tablicama. Postoji 22 para toč-kova koji pripadaju pojedinim kolima.

Na osnovu ovoga možemo sa sigurnošću da zaključimo da je Pil imao nekakve snage bornih kola, ali ovo svedočanstvo navodi na misao da su te snage bile manje od onih u Knosu. O razlogu se mo-že samo nagađati. Verovatno je to u vezi sa tim što je pilsko kraljev-stvo bilo manje, ali činjenica što nema podataka o kolima ostavlja nerešenim pitanja realne jačine tih snaga u Pilu.

ORUŽJE

Evans je skrenuo pažnju na ostavu tablica (Ra) koje daju sli-ku nečega što bi moglo biti kratki mačevi. Teško je, na osnovu crte-ža, biti siguran da su to mačevi, nešto skraćeni zato što ih je treba-lo nacrtati uspravno na horizontalno položenoj tablici, ili su to stvarno kratki bodeži. Problem se ne može rešiti pomoću reči ko-jom se ovo oružje na tablici opisuje: pa-ka-na je svakako homersko


phasgana, a kod Homera to je jedna od tri reči koje se upotreblja-vaju za „mač". Ali analogija sa drugim recima navodi na misao da homersko značenje može biti rezultat kasnije konfuzije termina, koji su u mikenskom imali različita značenja, tako da „bodeži" osta-je podjednako ubedljiv prevod.

Ma kakva bila istina o ovoj stvari, ne bi moralo biti suviše fan-tastično ako bismo u ovoj grupi tablica videli inventar čuvan u arsena-lu kraljeve garde. Tablice su nađene u jednom hodniku istočno od centralnog dvorišta, nedaleko od kraljevskih odaja, a gardi je svakako

bilo potrebno da ima oružnicu pri ruci za momentalnu upotrebu; mo-žda je to oružje bilo namenjeno članovima dvora za slučaj preke po-trebe. Ako možemo da se poslužimo Odisejom kao svedočanstvom, mada anahronističkim, onda nam to svedočanstvo govori da je oruž-je obično čuvano u kraljevoj rezidenciji; jer jedan od krupnijih pro-blema sa kojima se Odisej suočio prilikom napada na prosce bio je: kako izvuci oružje iz dvorane a da se pri tom ne skrene pažnja, tako da prosci ne budu u stanju da se brane kada počne ubijanje. Jedna ta-blica koja služi kao zbir za ovu seriju (Ra 1540; si. 71) ima ništa manje nego broj 50 uz ove mačeve ili bodeže. Neki od njih imaju opise ko-je nije lako interpretirati; „snabdeven kaišem" može se odnositi na remen preko ramena i grudi o koji se oružje moglo obesiti i nositi. Neki su opisani kao „optočeni slonovačom" (Ra 984,1028); ali osta-li termini do sada nemaju zadovoljavajuću interpretaciju.

Ova reč za „mač" ili „bodež" ne javlja se u Pilu; ali čudna ta-blica koja ide zajedno sa inventarom posuđa i nameštaja (Ta 716)


pominje dva mača; reč koja se ovde javlja jeste klasično xiphos, ma-da je grafija neobična. Tu su i dve dvosekle sekire, ako možemo da se pouzdamo u crtež, ali reč kojom se opisuje ne može se izjednači-ti ni sa jednim odgovarajućim klasičnim oblikom. Tablica kojom se naređuje danak u bronzi (Jn 829; v. str. 199) kaže da je bronza po-trebna da se naprave vrhovi za koplja ipa-ta-ja. Ova reč se javlja na nekim žigovima u Knosu (Ws 1704, Ws 1705, Ws 8495), koji daju sli-ku kratkog zašiljenog štapa (v. si. 72). U vezi sa ovim žigovima Evans je pronašao da su to vrhovi strela, i mi smo brzo zaključili da je pa-ta-ja značilo „strele". Ali postoji i drugi ideogram sa perima na zadnjem delu (v. si. 73), koji sasvim sigurno predstavlja strelu i

SI. 72. Sulice na knoskim pečatima: Ws 1704

navodi nas da zašiljeni štap smatramo kopljem za bacanje ili sulicom; neki od mnogih predmeta koji su u muzejima katalogizovani kao vr-hovi strela mogu da spadaju u ovu vrstu oružja. Nema sumnje da su ovu vrstu koplja Mikenjani upotrebljavali za lov, a ako je verovati Ho-meru, mogli bismo upotrebu ovog koplja proširiti i na rat. Ali scene

SI. 73. Strele na knoskoj tablici: R 4482 u umetničkim delima, koje su sasvim sigurno ratničke, pokazuju upo-trebu teškog koplja za bacanje, i to je ono što se zove enkhos (takođe klasična reč) na tablicama.


VOJNA ORGANIZACIJA

To što na tablicama nema oružja ne treba shvatiti kao dokaz da su Mikenjani bili miroljubiv narod. Moramo imati na umu da tablice daju podatke za ona područja života za koja je palata bila zaintreso-vana; stoga pilski i knoski kraljevi očigledno nisu držali dobro snabde-ven arsenal iz kojeg bi vojska prilikom mobilizacije mogla da dobija oružje. Mnogo je verovatnije da se, kao u klasičnoj Grčkoj, očekivalo da svaki čovek ima svoje oružje i da se njime posluži u vojnoj službi, kada se to bude zahtevalo.

Razočarani smo time što u Knosu nemamo nijednog spiska trupa, jer kralj je morao imati snažnu vojsku da bi zadržao svoju vlast na tako prostranoj teritoriji, a „ratnički grobovi" u blizini Knosa slažu se sa ovom slikom. Oni su morali pripadati nekima od pratilaca koji su, ne tako često i u malom broju, pominjani na kno-skim tablicama.

U Pilu situacija je malo bolja. Tu se javlja veliki broj ljudi ko-ji se ubrajaju u „veslače", i iz toga, možda, možemo zaključiti nešto 0 organizaciji mornarice. Mora se, međutim, priznati da se reč koju prevodimo kao „veslač" javlja u Knosu u kontekstu koji, izgleda, ni-je baš sasvim odgovarajući; na primer, u C 902 gde „veslač" ulazi u spisak koji se sastoji uglavnom od lokalnih guvernera. U Pilu, među-tim, imamo jedan spisak od 30 ljudi (An 610) koji su pokupljeni iz pet mesta i „idu u Pleuron kao veslači". Nemamo načina da sazna-mo gde je bio taj Pleuron; to bi mogao, ali ne bi morao biti, grad istog imena na severu od Korintskog zaliva. Mnogo veći spisak (An 610) ima teško oštećeno zaglavlje, ali nedostaju cifre za pet stavki, a 1 neke druge stavke možda su nepotpune, tako da je stvarni zbir bio, verovatno, između 600 i 700. Data je sugestija da bi posada za jednu lađu mogla imati 30 veslača, tako da bi ovi ljudi bili dovoljni za više od 20 lađa. Ali nedavno otkrivena freska sa brodovima sa Tere po-kazuje da su minojski ratni brodovi imali posadu od 42 veslača; nije sigurno da li se to može proširiti i na mikenske lađe jer ostale pred-stave lađa u umetnosti su, po pravilu, tako grube da ne možemo bi-ti sigurni u broj veslača. Izgleda da Homer računa sa posadom od 52


čoveka za jednu lađu, ali dvojica od njih su oficiri. Ako je godišnje doba dopuštalo da neprijatelj napadne s mora, onda je i pilska flota, isto tako, mogla da se suprotstavi na moru.

Strateški problem sa kojim se pilski kralj suočavao bio je ja-san. U burno doba kojim se završavao XIII vek mali broj mikenskih vladara je bio u stanju da sagradi masivna utvrđenja iza kojih bi se mogao skloniti njihov narod, i bar nešto njihove stoke. Ogromni zi-dovi u Gla, u Bojotiji, mogli su da obuhvate desetine hiljada ovaca: problem je tada bio kako ih hraniti. Ali u Pilu stvarno nisu izišli na videlo nikakvi tragovi utvrđenja; jedini tragovi golemih zidova poti-ču, izgleda, iz ranijeg perioda i razrušeni su u XIII veku. Tako se kralj, u svom odbrambenom planu, morao osloniti na to da neprija-telja drži daleko od palate. Ako se prihvati rekonstrukcija data u 3. poglavlju, onda se kraljevstvo teško moglo napasti s kopna. Istočnu granicu čini visoki planinski lanac; severnu granicu čine niske ali te-ško prohodne planine. Na severoistočnom uglu nalazi se put kojim danas idu moderni drum i železnička pruga i koji je, preko teškog uspona, dopuštao pristup centralnom platou Arkadije. Ovu dolinu ne bi bilo teško braniti od neprijatelja, ali da bi stigao do ove obla-sti, neprijatelj bi, verovatno, morao da osvoji celi severni Peloponez. Napada iz ovog pravca nije se trebalo bojati sve dotle dok se držala Mikena. Samo duž zapadne obale pristup je sa severa bio lak; i tu postoji jedan pogodan mali prelaz koji se mogao lako braniti. Pilski kralj se nije morao mnogo brinuti zbog napada sa kopna; ali napad sa mora je druga priča.

Ukupna dužina obalske linije pilskog kraljevstva iznosi oko 150 kilometara. Ovo je približna cifra, jer niko ne ume da mi kaže kako treba meriti dužinu obalske linije; to zavisi od toga da li se tač-no mere svaki zaton i rt, ili se uzima neka generalna linija. Ako bi neprijatelj dolazio s mora, mogao bi da bira između nekoliko mesta za iskrcavanje, ali na dugoj stenovitoj obali neka mesta bi bila oči-gledno nepogodna, dok bi druga bila teška, tako da stvarno opasnih tačaka u suštini nema mnogo. Počev od severa postoji, na severu od današnje Kiparisije, predeo sa lepim žalom i lakim pristupom do va-žnih mesta raspoređenih duž rečne doline, koja na kraju krajeva vo-


di u gornju Mesensku dolinu. Na jugu od Kiparisije obala je manje pogodna za pristajanje, a zaleđe je krševito i teško prohodno. Baš na severu od Navarinskog zaliva postoji malo pristanište Vojdokilija ( Voidokilià), koje je moglo biti glavna luka. Sam zaliv je idealno me-sto za pristajanje, sa nekih pet kiometara peskovite obale, zaštićen ostrvom Sfakterijom. To je, očigledno, put prema palati, koja se na-lazila šest kilometara dalje i predstavlja najopasniju tačku. Na jugu od današnjeg Pila obala je stenovita i strma i ne može se pristati pre nego što se stigne do mesta Metoni (Methôni), jugozapadnog kraja poluostrva. Ovde ili u Finikusu (Phinikoüs) pristajanje bi bilo mogu-će, ali ovo područje je daleko od palate i glavnih naselja. Južni rt po-luostrva, rt Akritas, opet je negostoljubiv i stenovit. U samom Me-senskom zalivu nigde se ne bi moglo pristati sve do atara današnje Kalamate, osim na jednom delu severne obale koji je sada močva-ran, i mada je obala mogla da bude drugačija u antici, verovatno je bila i tada isto ovako močvarna. Ali i da je bilo lako pristati ovde, opet je to mesto daleko od palate; s druge strane, opasno je ući u za-liv ako postoji bilo kakav rizik da neprijateljska mornarica blokira izlazak. Upravo, to je bio razlog koji je 1941. godine prinudio britan-sku eskadru, poslatu da prihvati trupe koje su se povlačile pred ne-mačkom invazijom, da se povuče neobavljena zadatka. Da se itali-janska flota pojavila na sceni, mogao je to da bude veliki pomorski poraz. Na taj način, nije mnogo verovatno da bi Mesenski zaliv, ma-da u izvesnom smislu privlačan, bio izabran za mesto napada.

Ali sa tačke gledišta odbrane, najnužnije je bilo organizovati osmatranje duge obalske linije i upozoravanje za slučaj da se neprija-teljska flota pojavi ili pristigne. Tako se desilo da se jedan od naših najvažnijih dokumenata odnosi upravo na to. On počinje ovako: „Ta-ko stražari čuvaju obalni pojas", to je jasan nagoveštaj svrhe ovog do-kumenta. Ali treba ga prikazati u detalje.

U kompletu od pet tablica (An 657, An 654, An 519, An 656, An 661) sadržan je jedan jedinstveni dokument; strane nisu nume-risane i upravo dat, rekonstruisani red, zavisi od čitavog niza kom-plikovanih razloga. Ali ako se tablice ovako poredaju, onda shema postaje jasna. Cela obala podeljena je na deset sektora. Za svaki


sektor dato je ime odgovornog službenika, iza koga dolazi nekoliko drugih imena, verovatno njegovih potčinjenih. Jednog ili dvojicu ovih službenika znamo iz drugih dokumenata i oni, izgleda, pripa-daju lokalnoj upravnoj klasi. Zatim slede grupe ljudi koji su opisa-ni na različite načine: njihov broj je uvek deljiv sa deset i može da ide do 110. Nekoliko cifara možda nedostaje, neke su možda nepot-pune, ali zbir koji ostaje penje se na 800. To su velike snage ako su koncentrisane, ali ako su raspoređene duž obale duge 150 kilome-tara, onda to iznosi nešto više nego jedan čovek na svakih 200 me-tara. Takve snage nikada ne bi mogle da pruže uspešan otpor, ali bi bile sasvim dovoljne za sva mesta, ali sva ta mesta ipak ne možemo locirati; utvrđeno je, međutim, da sektori počinju na reci Nedi, na severu, da idu duž zapadne obale do rta Akrtas i da skreću na sever prema Mesenskom zalivu.

Neke od ovih grupa ljudi opisane su na taj način što su dati podaci o njihovim rodnim mestima. Tako se u sektoru Owithnos (ili nekako slično; za ovo ime nema poznatog klasičnog oblika) nalazi posada sastavljena od ljudi iz tog grada. Ali tu se srećemo sa izve-snim brojem drugih termina, koji se upotrebljavaju za opis ove gru-pe ljudi, i od kojih nijedan ne može da se identifikuje sa recima po-znatim iz poznijeg grčkog rečnika; neke od njih liče na izvedenice od toponima, ali takva mesta se ne pominju nigde drugde na tablicama. Jedno moguće, ali moram da naglasim samo moguće, rešenje jeste da ova imena predstavljaju plemenske oznake za ljude koji žive u kraljevstvu, ali nisu pravi građani. To bi mogli, na primer, biti osta-ci predgrčkog stanovništva koje grčki došljaci nisu asimilirali. Ova-kvim plemenima teško bi se poverilo da služe u vojsci, ali oni su mo-gli obavljati neboračke dužnosti, mogli su, na primer, biti osmatrači pod komandom grčkih oficira.

U ovom dokumentu imamo još jednu informaciju. U određe-nim razmacima nailazimo na stavku: ,,i sa njima [je] pratilac taj i taj". Ima ukupno jedanaest takvih stavki, mada u jednom slučaju nije dato ime; drugde je ime, po pravilu, dato u punom obliku, to jest sa očevim imenom. Ima, dakle, deset sektora i jedanaest pratilaca; ali raspored nije pravilan. To će najbolje pokazati tabela:


sektor

A-e-ri-qo-ta A3-ko-ta A-re-ku-tu-ru-wo Ro-u-ko Pe-ro-qo-ni-jo Di-wi-je-u Di-ko-na-ro Pe-re-u-ro-ni-jo Ka-e-sa-me-no Wo-ro-tu-mi-ni-jo (bez imena)

I, II severni II južni III IV, V, VI VII severni VII južni VIII severni VIII centralni VIII južni IX X

Prvi predlog za objašnjenje funkcije pratioca bio je da je to neka vrsta „oficira za vezu". Postojanje osmatračke organizacije ne-ma svrhe ako ta služba ne može brzo da saobraća sa glavnim štabom. Kao što smo videli (str. 233), u Pilu postoje točkovi kola tipa „prati-lac"; to znači da su pratioci morali imati kola. Ti su pratioci, vero-vatno, bili u stanju da primaju izveštaje sa osmatračkih mesta i da šalju svoje vozače kao kurire da odnose poruke kralju u Pilu. Ali ia-ko je ovo verovatno samo jedan deo istine, to ne objašnjava nepra-vilni raspored pratilaca; zašto bi jednom sektoru bila potrebna tri oficira za vezu, dok bi drugi oficir trebalo da pokrije tri sektora?

Zato sam predložio drugo objašnjenje. Najizraženija kon-centracija pratilaca, ukupno njih petorica, nalazi se na sektorima VII i VIII, koji se moraju nalaziti prema južnom kraju zapadne obale, u stvari na području Navarinskog zaliva i na obali neposred-no severno od njega. To je, kao što smo već videli, najopasnija tač-ka prema strateškoj proceni situacije. Postoji i jedna manja kon-centracija pratilaca na sektoru II, na severu; ovaj sektor predstav-lja, očito, završetak doline reke Kiparisije, dakle, drugo strateški važno mesto. Mi znamo da su pratioci viši službenici dvora; mora-mo, znači, da pretpostavimo da je svaki od ove jedanaestorice sa spiska komandant jednog odeljenja pilske vojske i jasno je da smo,


istovremeno, dobili ubedljivu sliku kraljevskog vojnog rasporeda za slučaj da zapreti invazija.

Dva odeljenja stacionirana su na području Kiparisije i na seve-ru od nje (sektor II); ta dva odeljenja poslužila bi da zaštite važan put prema unutrašnjosti i naselja na njemu, uz to, mogu da štite obalski put od napada sa severa. Područje južno od Kiparisije manje je pogodno za pristajanje; jedno odeljenje pokriva sektor III, ali sektori IV, V i VI slabo su branjeni. Oni predstavljaju manje pogodnu obalu na ovom području. Stvarnu opasnost bi predstavljalo ako bi se neprijatelj iskr-cao na obali severno od Navarina (uključujući i Vojdokiliju, koja je ve-rovatno bila pristanište) ili u samom zalivu. Stoga sektor VII ima dva odeljenja, a sektor VIII (zaliv?) i sva tri; gotovo polovina raspoloživih snaga koncentrisana je na ovom području, a to je savršeno ispravan raspored za slučaj opasnosti. Jedno odeljenje nalazi se na jugu poluo-strva, mada ne toliko južno, gde se nalaze Finikus ili Koroni; ovo ode-ljenje bi, prema tome, moglo brzo da pritekne u pomoć glavnim snaga-ma; ili, ako bi se napad razvio na području Mesenskog zaliva, ono bi moglo da dejstvuje zajedno sa odeljenjem stacioniranim na severu za-liva. To je, možda, slaba tačka u odbrambenom sistemu; ako bi se ve-će snage iskrcale u vrhu zaliva, one bi naišle na slabiju odbranu, i ako bi iskrcavanje bilo uspešno, neprijatelju bi bio otvoren put ka važnim naseljima u Mesenskoj dolini. Međutim, pristup neprijatelja palati još bi bio blokiran glavnim snagama na području Navarina, jer bi sve ove snage, ili deo njih, mogle brzo biti prebačene da zauzimaju uzvišenje preko koga bi snage napadača morale da pređu. Kraljeva odluka da ovo područje ostavi sa slabijom odbranom bila je, možda, ispravna. Mora da je sve zavisilo od otpora pet odeljenja glavne armijske grupe; jer ako bi ona bila poražena, palata ne bi mogla biti branjena.

Šta se stvarno dogodilo ostaje teška zagonetka. Sve što znamo jeste da je palata bila opljačkana i spaljena. To što nema ljudskih osta-taka navodi na pomisao da tu nije ni bilo otpora; moguće je da se ne-boračko stanovništvo, čim su stigle vesti o porazu vojske, ili čak i ra-nije, povuklo u planine, noseći možda sa sobom nešto blaga. Žene i deca koje su osvajači zarobili bili su svakako odvedeni u roblje; mu-škarci su verovatno poubijani. Mora da se desilo nešto strašno što je


prouzrokovalo smanjenje broja naselja koja i dalje postoje u sledećem periodu (poznoheladski III C); arheološki podaci navode na pomisao da je stanovništvo redukovano otprilike na deseti deo ranijeg broja. Mnogi od preživelih su, nema sumnje, napustili svoja mesta, koja su pljačkaši s mora veoma lako osvojili, i povukli se dalje u unutrašnjost. Možda je ova seoba prouzrokovala rasturanje toponima nađenih na tablicama (v. str. 81). Postoje i arheološka svedočanstva koja navode na misao da je jedan deo stanovništva našao pribežište na severoza-padnom Peloponezu, pa čak i na jonskim ostrvima, gde je izgleda, bi-lo naprednih naselja u poznoheladskom III C periodu.

Ali ko su bili pljačkaši? Nagoveštaji da su došli s mora vrlo su jaki; i ako je jedna od reakcija na napad bila povlačenje prema seve-ru, onda su pljačkaši morali doći s juga, i to verovatno s jugoistoka. Nijedno pozitivno svedočanstvo neće nas odvesti dalje. Ali ako mo-žemo sebi da dopustimo spekulacije, teško je ne pomisliti na napad na Egipat, koji su, otprilike u ovo vreme, izvršili neprijatelji koje Egipćani nazivaju „narodi s mora". Vrlo je verovatno da su ovi „na-rodi sa mora" došli iz Egejske oblasti; Egipćani čak daju spisak nji-hovih imena, ali, kao i obično, ova imena teško je identifikovati. Čak i ako pomislimo da smo u njima prepoznali Filistince i Likijce, ne možemo reći da li su već u ovo doba oni zauzimali teritorije koje su držali u istorijsko doba. Verovatno je, bar što se Filistinaca tiče, da su se naselili u Palestini tek pošto su bili proterani iz Egipta, a ima razloga da verujemo da su i ranije imali veza sa Egejom. Svedočan-stvo kao što je ovo navodi na pomisao da su ovi narodi svoju bazu imali u Anatoliji.

Među ovim „narodima s mora" bilo je i jedno pleme koje su Egipćani nazivali imenom koje izdaleka podseća na ime „Ahajaca"; ali fonetska sličnost nije velika, i u svakom slučaju sumnjamo da su Mi-kenjani sebe nazivali tim imenom. Ali vreme kada su izvršili dva napa-da na Egipat, 1225. i 1183. godine, prema uobičajenoj hronologiji, po-dudara se tako blisko sa vremenom razaranja Pila da prosto mami čo-veka da ova dva događaja poveže. Napad „naroda s mora" na Egipat

#nije bio, izgleda, samo pljačkaški pohod, već ozbiljan pokušaj invazije, čija je svrha bilo naseljavanje, jer su se među njihovim snagama nala-


žila kola sa ženama i decom, kao i lađe. Ali kako su imali snažnu flo-tu, čak i mali njen deo bio je dovoljan da izvrši pljačkaški pohod na ma-lo kraljevstvo, pošto je jedna od velikih sila toga doba vrlo teško uspe-la da odbije njihov napad. Oni su mogli da budu nešto kao Vikinzi; go-mila gusara koja je, s vremena na vreme, planirala da postigne i veće ciljeve, ali je često operisala u manjim grupama protiv slabijih neprija-telja. Ako su se njihove baze nalazile u istočnoj Egeji, oni su predstav-ljali opasnost za bezbednost puteva ka Kipru i Levantu, a to bi se sla-galo sa podatkom (v. str. 199) da je vladala oskudica u sirovinama za industriju metala. Ali ma kakva da je istina, a možda je nikada nećemo sigurno saznati, oni su prvi na listi sumnjivih u ovom slučaju.

Mora biti da se napad dogodio u proleće, a razlozi za to nave-deni su u 11. poglavlju. Izuzetni dokument koji daje spisak darova po-činje jednom reči koja, verovatno, predstavlja naziv meseca sa zna-čenjem „vreme plovidbe" (str. 139). I to se veoma dobro slaže sa teo-rijom o pljački s mora" to bi bila jedna od prvih operacija na početku nove ratne sezone.

Pad Knosa mnogo je manje dokumentovan jer, uprkos našim is-traživanjima, pokazalo se da se nijedna od knoskih tablica ne odnosi na vojne pripreme. Samo bi se izdavanje oružja, bornih kola i konja moglo, u ovom kontekstu, shvatili kao pokušaj da se bojne snage ojačaju; i, kao što smo videli (str. 233), i ova teorija nailazi na teškoće. Pre bi izgleda-lo da knoski kralj nije imao obaveštenja o predstojećoj buri, možda je to pre bio državni udar nego vojna operacija. Ali ono što iznenađuje je-ste činjenica da je palata pod tim okolnostima zapaljena. Ima još mno-go problema u vezi sa razaranjem Knosa, koji nemaju svog rešenja i ni-je pametno praviti kombinacije kada su podaci tako oskudni.

10. Pseudoistoričar Homer

Negde oko 700. godine st. e., pesnik čije je ime u kasnije doba poznato kao Homer, reč koja znači „talac", sastavio je dva velika ep-ska speva. Ilijada, naznana po Iliju, drugom imenu za Troju, opisuje kratki ali presudni period u desetoj godini opsade Troje od strane grč-kih ekspedicionih snaga. Odiseja je priča o Odisejevu povratku kući iz trojanskog rata. Tako su oba speva stavljena u isti period, vremen-ski veoma udaljen od vremena sastavljanja spevova. Pa ipak, ti spevo-vi su jedini prvobitni izvor za istoriju trojanskog rata. Kada se on od-igrao? I da li se uopšte odigrao?

Grčka je u VIII veku pre n. e. bila dezorganizovani skup malih dr-žava, koje su živele na relativno niskom stupnju civilizacije; kuće su bile pretežno od drveta i cigala od blata; dragoceni materijali bili su vrlo ret-ki; slikarska i vajarska umetnost bile su primitivne. Pa ipak, Grčka koju Homer opisuje predstavlja mrežu dobro organizovanih kraljevstava sposobnih za udruženu vojnu akciju; njeni kraljevi žive u raskošnim pa-latama od kamena, ukrašenim zlatom, slonovačom i drugim skupocenim materijalima. Scene za koje se kaže da su se nalazile na štitu, koji je za Ahileja napravio bog Hefajst, svedoče o visokom stepenu umetničke sposobnosti. Ova situacija nije u skladu sa ono malo podataka koje ima-mo o uslovima u jedanaestom, desetom ili devetom veku, u takozvanom Mračnom dobu. Ako hoćemo da Grčku koju Homer opisuje stavimo u uverljive hronološke okvire, moramo da se vratimo nazad, do miken-skog doba, do XII ili, verovatnije, najdalje do XIII veka.

Da li je moguće da pesnik iz VIII veka tačno opiše događaje koji su se dogodili pet vekova ranije? Odgovor na ovo pitanje možda je potvrdan. Takav je slučaj, na.primer, sa srednjovekovnom Pesmom

P S E U D O I S T O R I Č A R H O M E R 245

o Rolandu, koja je, očigledno, sastavljena u XII veku a odnosi se na događaj koji se desio 778. godine. Ali poređenje sa drugim spevovima je i ohrabrujuće i razočaravajuće. Oni pokazuju da je usmena tradici-ja mogla dobro da sačuva istorijske činjenice kroz mnogo vekova, ali, istovremeno, pokazuju da je imala običaj da izvrće istinu i da u priču unosi krupne greške. U Pesmi o Rolandu čak ni neprijatelj nije pravi; a drugi spevovi uvode u priču lica koja nisu savremena. Zato ne mo-žemo da prihvatimo homersku priču takvu kakva je kao istorijsku; mnogo štošta u njoj nije podložno proveri, ali Homerovu verodostoj-nost moramo da procenimo proveravajući njegovu priču tamo gde imamo svedočanstva.

Američkom naučniku Milmanu Periju (Milman Раггу, 1902-1935) uvek će služiti na čast što je pokazao način na koji dejstvuje usmeno pesništvo. Moguće je, naravno, sačuvati književno delo pre-nošenjem, reč po reč, od jednog recitatora drugom; neke vedske him-ne prenošene su tako u Indiji mnogo vekova pre nego što su povere-ne pismu. Jednom sastavljeni, Homerovi spevovi mogli su se tako sa-čuvati pre nego što su zapisani; ali teško je odrediti vreme kada je pi-sanje ušlo u tradiciju, zato što tekst koji mi imamo počiva na jednom izdanju sa modernizovanom grafijom, objavljenom u III veku pre n. e. Ako je Homer tačno datovan u VIII vek, to je upravo period kada se pisanje alfabetom proširilo na sve grčke zemlje.

Ali u jednoj nepismenoj ili polupismenoj zajednici proces usme-nog sastavljanja ostavlja karakteristične tragove na spevu. Pevač stvara-lac nije samo reproduktivni umetnik; dok recituje, on stvara nove spevo-ve. On je u stanju da izvede ovaj podvig zato što je pohranio u svojoj me-moriji grupe stihova, pojedine stihove, polustihove pa čak i manje izra-ze koji odgovaraju svim običnim situacijama. On ne mora da gubi vreme pitajući se kako da opiše dolazak noći, jer već ima pri ruci stih: „I tako sunce zađe i putevi postaše mračni." Ako je ratnik pao u borbi: „Pade uz tupi udar a oklop zazveča oko njega." Ima mnogo formula za kazivanje govora, na primer: „Tako doista reče i obrati mu se krilatim recima". Svaki junak ima svoj stalni epitet: Ahilej je „brzonog", Odisej „dorm-, šljat", Agamemnon „kralj ljudi". Kako grčki jezik ima razvijenu fleksi-ju, ova imena pokazuju različite sheme skandiraja u različitim padežima,


tako da i svaki epitet mora da se menja; Ahilej brzih nogu neće se moći skandirati u genetivu, i zato može postati, u tom padežu, „Ahilej, Pele-jev sin". Svaki običan predmet ima niz svojih stalnih epiteta: lađa je „br-za" ili „zaobljena s obe strane"; ruka je „jaka" čak i kada je to kraljičina ruka; trem je „pun odjeka" čak i kada se daje strancu da u njemu noći. Ovaj starinski sistem ima dve prednosti: on čini zadatak sastavljača ostvarljivim, jer mu formula daje vremena da u glavi smisli sledeći stih, a slušaocu daje prijatno osećanje da prepoznaje deo speva koji nikada ranije nije čuo - sasvim novo delo retko se može u potpunosti oceniti pri-likom prvog slušanja. Nedostatak je što takvo pesništvo brzo osiromašu-je i ponavlja se. Jugoslovenski pevači koje pominje Peril njegovi nastav-ljači mogli su da zvuče dobro oko poljske vatre; ali izučavani u hladnom štampanom tekstu lišeni su pesničkih zasluga.

Homer pruža, velikim delom, svedočanstvo o kompoziciji pomo-ću formula, ali njegovo delo je, uopšte uzev, na daleko višem nivou. On je bio ne samo uman pripovedač nego i jedan od najvećih svetskih pe-snika. On je preuzeo usmenu tradiciju i pretvorio je u visoku poeziju! To ne znači da nema jednoličnih partija, ali su zamisao, ličnosti i opisi tako dobro obrađeni da su sheme usmene kompozicije postale specifič-na zasluga. Ali očigledno je da je Homer mnogo štošta iz svoje tehnike nasledio od svojih nepoznatih prethodnika; mogao je, isto tako, da na-sledi i dobar deo priče.

U ovoj tradiciji, koja se prenosila sa jednog pevača na drugog, le-ži objašnjenje veze koja spaja Homera sa mikenskim dobom. Iz miken-skih palata nisu sačuvani pisani zapisi, ili ako i jesu, nije preostao niko ko je znao da ih pročita. Tajne lineara B bile su izgubljene. Kada Ho-mer opisuje pismo povereno putniku - koje, ironijom, predstavlja zah-tev da donosilac bude tiho likvidiran - on ga prikazuje kao nešto egzo-tično, gotovo magijsko; pismo je sada bilo samo mutno sećanje. Ali ne-ka ideja o mikenskom svetu mogla je da bude prenesena kroz Mračno doba do Homera, a tradicija građenja stihova može da potiče iz miken-skih palata. Takozvani pozorišni prostori kritskih palata mnogo bolje su prilagođeni vokalnim predstavama nego igri s bikovima. Postoji jedna freska iz Pila koja predstavlja svirača na liri kako sedi na steni (v. si. 74). Da li je to bio, možda, daleki prethodnik Homerov?

P S E U D O I S T O R I Č A R H O M E R 2 4 7

SI. 74. Freska iz Pila sa predstavom svirača na liri

Ima više nagoveštaja da elementi u homerskim spevovima idu unazad, ne do kraja mikenskog perioda, nego do jednog ranijeg peri-oda. Jedno lice u Ilijadi ima veliki štit opisan izrazom „kao kula", ali izgleda da je takav štit izašao iz upotrebe nekoliko vekova ranije; pa-ralela sa spevovima koji kombinuju istorijska, ali ne savremena obe-ležja, navodi na pomisao da se to moglo desiti i ovde. Kod Homera postoji i jedan precizan opis šlema pokrivenog pločicama od veprovih zuba; takav predmet bio je poznat u ranom mikenskom periodu, ali iz-gleda da je izašao iz mode sa XIII vekom. Jedna od impresivnih for-mula koje se upotrebljavaju za junaka jeste „sveta moć Alkinojeva" (ili već kako se junak zove); ali junak ne mora da bude posebno po-božan da bi zaslužio ovu oznaku, i reč koja je kasnijim Grcima znači-


la „svet" mogla je na početku da ima nešto jače značenje nego „sna-žan". Ono što je interesantno u tome jeste da se isti izraz (bez ličnog imena) javlja isto tako u vedskim himnama; grčko hieron menos je tačna paralela vedskom ishiram manas, ne baš po značenju, „moćna snaga", ali to su u početku bile dve iste reči. Izgledalo bi verovatno da su oba jezika ovde sačuvala veoma stari izraz. U isto vreme, ne sme se pretpostaviti da je Homerov jezik jednostavno nasleđen iz mikenskog perioda; neki izrazi mogli bi biti nasleđeni, ali partija kao što je opis kacige sa veprovim zubima, sastavljena je jezikom kasnijeg perioda. Ako bi se transkribovao natrag na mikenski, homerski izraz ne bi se mogao, u celini, skandirati.

Tradicija nam kaže vrlo malo o samom Homeru. Ona kaže da j e bio slep, što bi moglo biti nagađanje koje se zasniva na vezi sa slepim pevačem Demodokom, koji se javlja u Odiseji, ali kako slepi ljudi če-sto imaju izuzetno dobro pamćenje, a pesnik to mora da ima, možda u tom podatku ima neke istine. Ne znamo ime Homerova oca a ipak je to osnovno pravo koje svaki slobodni grčki građanin mora da ima da bi bio poštovan. Ova činjenica, kombinovana sa njegovim neobičnim imenom, dovela je do teorije da njegov jezik, možda, nije bio grčki, već da je on uveo pesništvo kod Grka prevodeći sa svog maternjeg jezika, baš kao što je prvi rimski pesnik bio Grk koji je Homera preveo na la-tinski. Ova teorija ne slaže se sa svedočanstvom o dugoj grčkoj usme-noj tradiciji; Homerovi prethodnici nesumnjivo su govorili grčki. Mo-žda je najgore od svega to što ne znamo odakle je Homer, jer činjeni-ca da je sedam gradova moglo da polaže pravo da budu njegovo rod-no mesto dokazuje da Grci nisu imali pouzdana obaveštenja. Sudeći po dijalektu na kome je spev sastavljen, Homer je morao živeti u Joniji, centralnom delu zapadne obale Anatolije, a to se slaže sa položajem većine gradova - pretendenata na Homerovo rodno mesto.

Do sada sam govorio o Homeru kao autoru oba speva Ilijade i Odiseje. Ali da li je to bio jedan čovek ili su bila dvojica? Mada jedan i drugi spev imaju monumentalnu strukturu, koja nagoveštava jedin-stvenog arhitektu, bez obzira na to koliko je zidara bilo, nije sasvim iz-vesno da li je isti arhitekta napravio plan za obe strukture. Površno gledajući, oba speva su veoma slična; ali ako sondu spustite dovoljno


duboko, možete da otkrijete razlike, od kojih bi neke bilo teško obja-sniti da su bile proizvod istog mozga. Uz dovoljno vremena i oštroum-nosti, moglo bi se, bez sumnje, dokazati da Izgubljeni raj i Povraćeni raj ili Pakao i Raj Božanstvene komedije ne potiču od istog čoveka, jer stil mjednog čoveka ne ostaje nepromenjen tokom njegovog živo-ta. Pa ipak, između Ilijade i Odiseje ima razlika koje, izgleda, zahte-vaju dublja objašnjenja no što je objašnjenje koje pruža proces sta-renja. Postoji jedna upadljiva razlika u pristupu između krvavog rato-vanja u Ilijadi i vedrih avantura u Odiseji. Objašnjenje, možda, ne le-ži u tome što je isto malo područje stvorilo gotovo istovremeno dva genija, već u tome što je jedan Homer nasledio dve različite tradicije iz kojh proizlaze ove razlike pod površinskom jednakošću.

U prošlom veku bilo je uobičajeno služiti se arheologijom da bi se „dokazala istinitost" legendi. Mislite li da se sve legende mogu pod-vrći ovom postupku; ne moramo, ipak, iskopati kosti Sfinge ili otkriti linearne B tablice na kojima Fajdra optužuje Hipolita. Ali ako se mo-že pokazati da se neka činjenica koju pominje Homer slaže sa arheo-loškim ostacima, to onda, mislilo se, povećava verovatnoću da je Ho-mer govorio istinu, kada nismo u stanju da proverimo njegove reči. Ovde postoji bliska analogija sa onim što je poznato kao biblijska ar-heologija; pošto su iskopavanja otkrila postojanje gradova koji se po-minju u Starom zavetu, smatralo se da je potvrđena njegova verodo-stojnost - kao da je iskopavanje jerihonskih zidova dokazalo da su sru-šeni vibracijama od saobraćaja. To još nije dovoljno da dokaže da je nekoliko činjenica u Homerovoj priči tačno; treba da ispitamo sve mo-mente gde se slika koju Homer daje može proveriti pomoću arheolo-ških podataka pa zatim da vidimo koja vrsta zaključaka se može oda-tle izvući. Otkriće lineara B u znatnoj meri je promenilo tu ravnotežu.

Ma koliki da su propusti Hajnriha Šlimana, mora mu se bar odati priznanje zato što je na Hisarliku tačno locirao grad, koji su ka-snija doba znala pod imenom Troja i stoje, iskopavanjima na svoju ru-ku, postao pionir arheoloških istraživanja egejskog sveta u bronzano doba. Troja je bila naseljena, sa kratkim prekidima, od IV milenija st. e., jer ostaci devet ili više gradova leže jedan iznad drugog u slojevi-ma, koji su sada, naporima generacija predanih arheologa, secirani i


izloženi kao neka vrsta goleme anatomske probe. Izgleda da je jedan od tih gradova, poznat kao Troja VII A, bio razoren neprijateljskom akcijom oko 1250. godine st. e., dakle u vreme koje bi se dosta dobro slagalo sa Homerovim Trojanskim ratom. Taj datum je, u stvari, tako sumnjivo blizak opštoj propasti mikenske Grčke da bi se moglo doka-zivati da je pad toga grada bio samo jedan momenat u toj priči o raza-ranju. Ali oni koji žele da spasu Homerov ugled mogu taj datum uze-ti kao potvrdu Trojanskog rata.

Postoji, međutim, ogromna razlika između pojedinosti koje se slažu sa legendom i istine koja je potvrđuje. Arheologija nema načina da nam kaže imena vojskovođa, pa čak ni to ko su bili napadači. Ka-ko nema potrebe da sa skepticizmom idemo toliko daleko da odbaci-mo celu priču o Trojanskom ratu, moramo, mislim, da izrazimo znat-nu rezervu u pogledu pojedinosti toga rata: o vremenu, uzroku, uče-snicima itd. Nema mnogo nade, izgleda, da čemo ikada saznati više; ali u istoriji rđav izvor je katkada gori nego nikakav. Postupićemo dobro ako se budemo klonili predrasuda.

Ono što treba da učinimo jeste da proverimo Homerovu tačnost na primerima gde imamo nezavisna svedočanstva. Neke činjenice odav-no su poznate i priznate. Homer, na primer, daje svojim junacima oruž-je od bronze, i to čini sa uspehom, ali, s vremena na vreme pada u ana-hronizam pominjuči gvožđe. Gvožđe, naravno, nije bilo nepoznato u bronzano doba, ali nije postojala tehnika za proizvodnju gvožđa. Naj-uočljiviji je primer način sahrane mrtvaca. Mikenski vladari sahranjiva-ni su u velikim porodičnim grobnicama, dok su Homerovi junaci spalji-vani. Povodom ovoga dato je mišljenje da su ekspedicione snage, ulo-gorene na neprijateljskom terenu, mogle biti prinuđene da napuste svo-je običaje; ali kod Homera nema ni nagoveštaja o velikim kružnim grobnicama koje su morale biti značajno obeležje mikenskog sveta.

Svedočanstvo koje nam pružaju linearne B tablice daje nam da-nas mnogo više momenata za poređenje. Kod Homera nema nijedne zvanićne titule sa tablica, hequetäs, telestäs, läwägetäs; poslednja se prividno podudara, jer je njen metrički oblik isključuje iz Homerova stiha. Tamo gde Homer, bez razlike upotrebljava dve reči za „kralja", tablice prave oštru razliku; ovde je kralj wanax, a druga reč znači sa-


mo „poglavar", i sada znamo činjenice pomoću kojih možemo da uka-žemo na ostatke starog razlikovanja koje još postoji kod Homera.

Geografija je jpš bolja kao provera. Homer, na nekoliko mesta, govori o jugozapadnom Peloponezu, pre svega u takozvanom Kata-logu brodova u 2. pevanju Ilijade. Tu nabraja devet gradova počinju-ći sa Pilom, u kome vlada Nestor. Tablice isto tako pokazuju devet područja Ovostrane provincije (v. str. 84-89); ali Pil nije jedno od ovih devet područja, jer ga nema na spiskovima poreze. Nijedno od drugih imena se ne podudara sa homerskim, mada je jedno homersko ime, Kyparissêeis, izgleda da Homer ne zna za Onostranu provinciju, koja je kod njega u Odiseji zasebno kraljevstvo. Jedno homersko ime, He-los, nalazi se na pilskim tablicama, ali u Onostranoj provinciji; kako je to inače obična grčka reč za „močvaru", to je, verovatno, samo koin-cidencija. Kao što smo pokazali u 3. poglavlju, Severna granica kraljevstva išla je linijom reke Nede (Neda); Homer u Ilijadi govori o Alfeju, 35 km dalje na sever, kao granici, a taj podatak ne može se slo-žiti sa lociranjem Pila u Englijanu (Englianôs).

Naša sumnja da Homer ne poznaje u pojedinostima geografiju zapadne Grčke može se i drugde potvrditi. Kada opisuje položaj Odi-sejeva zavičaja, Itaku, njegova geografija je tako očigledno pogrešna da su naučnici pokušali da dokažu da to uopšte nije današnja Itaka (It-hâki). Istina je jednostavnija: Homer je bio Grk iz Jonije, koji verovat-no nikada nije plovio Egejskim morem, a kamoli oko zapadne obale Grčke. On je znao da je Mikena bila glavni grad Grčke u to vreme, a njena arheološka bogatstva to i potvrđuju; ali izgleda da Homer nije znao tačno gde se Mikena nalazila, jer on Agamemnonovo kraljev-stvo smešta duž južne obale Korintskog zaliva, kao da se Mikena na-lazi mnogo dalje na zapadu, jer mikensko pristanište, Tirint, koje je sada jedan kilometar daleko od mora, smešta u drugo kraljevstvo. Umesto da pokušamo da unesemo smisla u Homerovu geografiju, bi-lo bi preporučljivije da njegova geografska znanja posmatramo kao neku vrstu obaveštenja o dalekim krajevima koja je čovek koji nije putovao mogao da napabirči iz mornarskih priča.

Ne smemo smetnuti s uma jednu važnu stvar o Homeru: da je bio pesnik, a ne istoričar. Poetska istina i istorijska istina su dve sa-


svim različite stvari. Pesništvo se interesuje za večne, nepromenljive vrednosti, istorija za činjenice i dogadaje. Pesništvo može, kao i isto-rija, da primi oblik naracije; ali nas, u stvari, ne interesuje sudbina ne-kolikih kneževa-ratnika iz daleke prošlosti. Ono što nas interesuje to su ljudske vrednosti, osečanja i stavovi pesnikovih lica; jer to je ono što je trajno u ljudskoj prirodi, važno danas kao i bilo kada u prošlo-sti. Smrt ratnika ili pustošenje grada u dalekoj prošlosti ne mora za nas da znači ništa. Ali tradicija Hektora i Troje još uvek može da po-krene naša osećanja i da nadahne naše akcije. Tražiti istorijske činje-nice kod Homera isto je tako uzaludno kao i tražiti poeziju skandi-ranjem mikenskih tablica; Homer i mikenske tablice pripadaju razli-čitim svetovima.

SI. 75. Tirintski bedemi (pogled iz vazduha)

11. Kraj mikenskog sveta

KNOS

Samo je po sebi jasno da dokumenti koji su bili pohranjeni u mikenskim palatama u vreme njihova razaranja ne mogu da nam ka-žu ništa o tome šta se posle toga dogodilo. Propast Knosa u ranom XIV veku ostaje najraniji poznati slučaj mikenske palate koja je uni-štena požarom i koja nikada više nije obnovljena u istim srazmerama, bez obzira na to za šta su kasnije osvajači koristili to mesto. Izgleda da su ostale palate pale krajem XIII veka, ali nije moguće tačno odredi-ti ni datum, ni okolnosti pod kojima se to desilo. Svedočanstvo iz Mi-kene navodi na pomisao da su građevine sa spoljne strane masivnih zi-dova razorene sredinom veka; i stalni pokušaji arheologa da snize da-tovanje razaranja na kopnu, možda su, svesno ili ne, motivisani uve-renjem da Trojanski rat treba datovati u sredinu istog veka.

Ali događaji koji dolaze bacaju već pre toga svoju senku; na-predno, dobro uređeno društvo, po pravilu, ne propada preko noći. Stoga čovek pada u iskušenje da naša dokumenta čita u svetlosti po-tonjih događaja, u nadi da će otkriti uzroke. Uprkos svim naporima, knoski dokumenti ostaju nedokučivi u ovom pogledu. Svedočanstvo snažno navodi na pomisao da se Knos nalazio u polovini sasvim nor-malne godine kada se nesreća iznenada sručila. Ovce su bile ošišane, vuna razdeljena ženama da je prerade u tkaninu; žetva žitarica, bar u nekim područjima, bila je, izgleda gotova.

Ali mada poljoprivredni kalendar govori u prilog ovom vreme-nu, to se ipak ne slaže sa Evansovim zaključkom da je palata razore-na u proleće. U to vreme duvao je snažan južni vetar, a to je dokaza-

K R A J M I K E N S K O G S V E T A 2 5 5

no time što su zidovi koji su se nalazili na severnoj strani od drvenih greda veoma pocrneli; a takvi vetrovi na Kritu najčešće duvaju u pro-leće. U želji da pokušam da rešim ovu protivrečnost u svedočanstvi-ma obratio sam se grčkoj Meteorološkoj službi i dobio tabelu koja po-kazuje procenat južnih, jugoistočnih i jugozapadnih vetrova zabeleže-nih u Iraklionu, sa jačinom od šest i više bofora. Brojevi su ovakvi: ja-nuar 2,4, februar 4,4, mart 3,5, maj 1,0 oktobar 0,6, novembar 1,5, de-cembar 3,6. Na taj način, zanemarljivaje mogućnost da između jula i septembra duva snažniji južni vetar; takvi vetrovi mogući su u maju, junu, oktobru i novembru, a najverovatniji između decembra i aprila.

Izgleda nemoguće da se razaranje desilo između decembra i aprila. Prolećno šišanje ovaca ne samo da je bilo završeno već su veli-ke količine vune već bile izdate tekstilnim radnicama. Počelo je bele-ženje žetve žita, ali je, osim ako naše zabeleške nisu doživele sasvim rđavu sudbinu, ostalo nezavršeno. Najranije vreme koje bi se složilo sa ovom slikom jeste kraj maja i početak juna; a jači južni vetar nije isključen u to doba.

To što je zabeleženo sakupljanje začina, kao na primer, kori-jendra, govorilo bi za jesen; ali ako je tako, zašto onda nemamo po-datke o berbi? Izgleda verovatnije da j e seme koje se ležanjem ne kva-ri moglo da se čuva za vreme godine kada ima najviše posla i da se za vreme zime samo prebaci u Knos.

Bilo je pokušaja da se vreme odredi upućivanjem na mikenski kalendar. Međutim, mi imamo samo malo tablica sa imenima meseci, i sve se odnose isključivo na religijske poklone (v. str. 147). Razlog je možda u tome što su svi poslovi koji se pominju u arhivima uglavnom godišnji poslovi, i pošto se obavljaju u određeno doba godine, nije bilo potrebno da se označi vreme. Do nedavna bila su poznata imena šest meseci; tada je za dva fragmenta, koja se fizički nisu slagala (Oa 645-7374), utvrđeno da pripadaju istoj tablici, i to je otkrilo delimično saču-vano ime meseca, koje se ne podudara ni sa jednim od šest poznatih. Iz-gleda, prema tome, da se Knos nalazio u sedmom mesecu godine kada je došao kraj, jer na tablicama je moglo biti i drugih imena koja nisu sa-čuvana. To pokreće tugaljivo pitanje - od koga momenta su Mikenjani računali početak godine. Verovatno je to bio jedan od četiri astronom-

256 K R A J M I K E N S K O G SVETA 2 5 6

ski određenih momenata: solsticiji i ravnodnevice. Praksa klasičnih Gr-ka ne pomaže nam ovde mnogo, jer je početak godine u raznim grado-vima padao u različito vreme. Ako je Knos imao kalendar koji je po-činjao jesenjom ravnodnevicom, onda moramo da objasnimo zašto nema podataka o berbi i drugim jesenjim poljoprivrednim radovima, još uvek možemo da ostanemo kod vremena maj/jun ako pretpostavi-mo da jedno ili dva imena meseca nije sačuvano. Ali pilsko svedočan-stvo navodi na pomisao da je verovatnije u pitanju zimska kratkodnevi-ca. Ako je tako, još uvek postoji način da se dilema izbegne. Jedna od tablica iz ove serije (Fp 1), na kojoj se nalazi jedan inače nepoznat na-ziv meseca, sasvim je drugačijeg oblika i formata nego ostale; to je, mo-žda, sumarij zabeležaka poslednjeg meseca kalendarske godine, na-pravljen i stavljen u dosije za veliki zimski „završni račun", kada su ostale prošlogodišnje tablice bile već uništene. To bi nam omogućilo da razaranje datujemo u šesti mesec, koji odgovara našem junu, kada su južni vetrovi još uvek mogući.

Evansa je teorija o zemljotresu privukla da objasni razaranje u ranom XIV veku. U seizmičkom području kao što je Krit, koje le-ži blizu južne ivice „ploče" koja nosi egejsku oblast, zemljotresi su česti i nema načina da se njihova pojava proveri pomoću arheoloških podataka, osim ako se ne utvrde veća pomeranja velikih bedema, kakva se ne bi mogla desiti za vreme požara. Iako za Knos, u to vre-me, takvo nedvosmisleno svedočanstvo nije utvrđeno, to ipak ostaje kao mogućnost.

Ali gde god jedna inače napredna zajednica pretrpi veći zem-ljotres, prva neposredna reakcija jeste obnova. To se ranije dešavalo u Knosu, a slična posledica takvog događaja poznata je iz mesta kao što su Tera i Troja. Ali ovde nema dokaza da je posle razaranja došlo do obnove. Sigurno je da su ljudi nastavili da žive u nekim delovima građevine; ali ako prihvatimo da sve tablice stoje u vezi sa razaranjem u XIV veku, nema znakova da je palata ikada posle toga ponovo po-stala kraljevska rezidencija ili administrativni centar. Ma koji da je uzrok razaranja, nešto je navelo preživele da napuste to mesto. Ako je Knos i u sledećem periodu ostao centar kraljevstva, mora da je pa-lata preseljena na drugo, za sada još neotkriveno mesto.


Na knoskim tablicama ima samo jedan putokaz koji može biti od značaja. Videli smo svedočanstvo o tome da je kraljevska admini-stracija tu težila da pod svoju kontrolu stavi delatnost hiljada ljudi, ne samo u neposrednom susedstvu nego i na daljini od 70 ili više kilome-tara; najdalje mesto koje se na tablicama može identifikovati je Ku-dônia, oko 150 km daleko. Jasno je da lokalni guverner Fajsta, udaljenog više od 50 km, nije imao veliku autonomiju; on je morao da Knosu u detalje referiše o poljoprivrednoj i industrijskoj proiz-vodnji u svojoj oblasti. Sasvim je lako poverovati da je administraci-ja bila supercentralizovana i da je to dovodilo do nezadovoljstva me-đu gradovima kojima se tako izdaleka upravljalo. Krit se prirodno deli na odvojena područja i postojanje pet većih palata sa administra-tivnim podacima u minojsko doba dokazuje da su lokalni vladari uži-vali visok stepen nezavisnosti, ma kakva da je bila hegemonija Kno-sa pre dolaska Grka. Video sam i jednu modernu paralelu za ovu si-tuaciju kada je vladika iz Miresa, u području Fajsta, govorio o značaj-nom socijalnom poduhvatu kojeg se latila Pravoslavna crkva u njego-voj eparhiji; neko mu je postavio pitanje da li je i on pomogao kada su arhiepiskop i ostali delovi ostrva sakupljali finansijska sredstva, a on je, uz negodovanje, odgovorio odrečno, uveravajući nas da je celi poduhvat delo njegove eparhije. Krićani su još uvek ne samo nepo-verljivi prema kontroli ostrva od strane nacionalne vlade u Atini, ne-go se njihov lokalni patriotizam razgara u neobuzdano suparništvo među pojedinim delovima ostrva.

Ali ma koliko da je zanimljivo praviti spekulacije o kontinuite-tu u ponašanju između antičkog i modernog doba, moramo da prizna-mo da još uvek nemamo jasne indicije o uzrocima sloma ili o potonjem toku događaja na Kritu. To je mračno područje koje, verovatno, može osvetliti arheologija; potrebno nam je da saznamo koja su mesta bila nastanjena u drugoj polovini XIV i u XIII veku i koja vrsta delatnosti je tada nastavljena. Ima vrlo malo svedočanstava, bar do sada, o pi-sanju, mada su natpisi na linearnom B pismu pisani na posudama. Ali do sada nijedno parčence glinene pločice nije pronađeno ni u jednom mestu osim u Knosu. Da li se Krit raspao na tako male države da je ne-stalo potrebe za pisanjem podataka? Ili ih nema samo zahvaljujući slu-

KRAJ MIKENSKOG SVETA 258

čaju? Kako je bila potrebna jaka vatra da bi glinenim pločicama dala trajnost i mogućnost da budu sačuvane, možda uslovi na drugim me-stima nisu bili tako pogodni za očuvanje beležaka. Teško je verovati da je Mesara, na primer, kojoj su pisani podaci bili potrebni u minojsko vreme, tako propala i osiromašila da nisu više vođene knjige.

Ja bih pre pomislio da je posle razaranja palate u Knosu krit-sko stanovništvo grčkog jezika obrazovalo mnogo manje administra-tivne jedinice, koje su, posle mnogo godina, izronile kao minijaturni gradovi-države klasičnog doba, kada nalazimo Tilis, koji je bio pod vlašću mikenskog Knosa, kako zaključuje savez sa svojim nasledni-kom iz V veka. Moramo se uzdati da će budući rad baciti više svetlo-sti na ovo pitanje.

P1L

Situacija u Pilu je sasvim drugačija. Ovde, mislim, možemo da otkrijemo jasno svedočanstvo o opasnoj situaciji sa kojom se kralj su-očio. U Mikeni i Tebi ima još uvek premalo dokumenata da bismo mogli da izvlačimo zaključke ove vrste.

U Pilu je lakše pogoditi godišnje doba kada je pao nego u Kno-su. Ima podataka o ovcama, ali nema o striženju, i ima samo poneki odlomak sa zabeleškama o tkaninama. Nema tragova žetve žitarica ili berbe grožđa. Sve ukazuje na početak godine. Kalendar, izgleda, potvrđuje ovo, ali, na žalost, samo se jedno ime nalazi pored reči ko-jom se označava mesec, i to bi morao biti naziv meseca. To je Spha-gianios, očigledno mesec u kome se održavala glavna svetkovina u Sfagijanesu; i na klasičnom grčkom meseci su često dobijali imena prema mestima. Ali tu postoje još dve reči koje bi, prema kontekstu, izgleda, morale biti imena meseci. Mene ne impresionira ona koja bi, na prvi pogled, sugerirala značenje „novo vino"; ako je tačno inter-pretirana, a u toj interpretaciji se javljaju ozbiljne teškoće, onda bi to govorilo za kasnu jesen. Međutim, u zaglavlju spiska ljudskih žrtava (Tn 316; v. str. 139) stoji po-ro-wi-to-jo, i L. R. Palmer (1963, 447) je sugerisao, što je vrlo privlačno uostalom, da bi to bilo Plowistoio „(u


mesecu) plovidbe". Kako je, u antici, plovidbena sezona počinjala krajem marta, to bi bilo ime prolećnog meseca; i kako, kao što je po-kazano, ovaj dokument, vrlo verovatno, potiče iz poslednjih dana pa-late, izlazi da je Pil razoren u rano proleće. Čak ni strižanje ovaca ni-je bilo završeno. Svedočanstvo o tome d a j e Pil očekivao napad s mo-ra pretreseno je u detalje u 9. poglavlju (str. 236-243). Takozvani „na-rodi s mora" su prvi na listi sumnjivih, ali nema pozitivnog svedočan-stva koje bi ih optuživalo. Ali stanje stvari koje obelodanjuju doku-menti o industriji bronze (str. 196-202) svakako potvrđuje misao da su mora u to vreme postala nesigurna, jer jasno je da je Pil bio zavi-san od uvoza metala da bi mogao da realizuje izradu i, vrlo verovat-no, izvoz gotovih proizvoda. Industrija, toliko zavisna od plovidbe, bila bi prva žrtva u periodu pomorske anarhije. I ubiranje zlata mo-glo je, kao motiv, imati odbranu (v. str. 204).

ZAKLJUČAK

Ma koji da je bio uzrok, glavni mikenski gradovi razarani su i spaljivani jedan za drugim. Širom Grčke, utvrđeni poredak, koji je trajao više od tri veka, bližio se svom kraju. Usledilo je opadanje sta-novništva, bilo kao posledica rata, epidemija ili gladi; nema pozitiv-nih svedočanstava koja bi okrivila bilo koji od ovih činilaca. Teorija Rajsa Karpentera (Rhys Carpenter, 1966) da su klimatske promene uzrok propasti mikenske Grčke puka je spekulacija kojoj protivreče svedočanstva paleobotanike; pre nego što prihvatimo tako obja-šnjenje, moramo zahtevati naučne dokaze. Jer, najmanje ubedljiv deo teorije je oprezna pretpostavka da su područja, kao na primer Atika, koja je, izgleda, cvetala u XII veku, odjednom dobila vlažni-ju klimu, kad već današnja statistika pokazuje da Atika ima samo polovinu atmosferskog taloga koji ima Mesenija, gde je isto tako utvrđeno opadanje stanovništva.

Postalo je moderno optužiti Dorce za ulogu krivaca u miken-skoj tragediji. U kasnijem periodu Dorci su bili vladajući narod u ju-žnoj i zapadnoj kopnenoj Grčkoj i zadržali su tradicionalno neprija-


teljstvo prema Jonjanima, vladajućem narodu centralne Egeje, koje je kulminiralo u dvadeset sedmnogodišnjem ratu u V veku. Kako su oni, bez sumnje, izvukli dobit iz mikenske propasti, bilo je prirodno da bu-du za nju i okrivljeni. Ali glavna teškoća uvek je bila odsustvo bilo ka-kvih arheoloških svedočanstava o nizu dorskih invazija neophodnih da izazovu promene u dijalektu. Malo-pomalo, pokazalo se da mate-rijalne inovacije, pripisivane Dorcima, nemaju sa njima veze; nema zajedničkog elementa koji, u lingvističkom smislu, odlikuje dorska područja, i samo njih.

Tradicionalno je mišljenje da su Dorci krenuli prema jugu da za-uzmu svoje klasične teritorije, i nema sumnje da su u tom periodu na-stala najveća pomeranja stanovništva. Ali gde su bili svi Dorci za vreme mikenskog perioda? I zašto su se zadovoljavali time da čekaju u zave-trini dok ne sazri vreme za njihovu intervenciju? Period od XI do VIII veka s pravom je nazvan Mračno doba Grčke, jer još uvek imamo ma-lo obaveštenja o njemu, osim jadne sadržine običnih grobova.

Stoga želim da završim jednim znakom pitanja. Ja ne mislim da će Mračno doba ostati sasvim mračno i počinjem da sagledavam ka-ko se neki obrisi pomaljaju iz tmine. Ali to se nalazi izvan svrhe ove knjige. Neka vrsta kontinuiteta omogućila je prenošenje, makar i u nepotpunom obliku, nekih priča o velikim danima mikenske Grčke sve do vremena kada je veliki pesnik mogao da ih iskoristi kao poza-dinu za dva velika narativna speva. Ali tada je stvarno poznavanje bronzanog doba bilo mrtvo, a dokumenti na kojima se zasniva ova knjiga ležali su pokopani čekajući svoj vaskrs u XX veku.