Edafon (zemljišni uslovi) - Početnapoljoprivrednisavjeti.weebly.com/uploads/7/0/7/2/7072406/2_zemljiste.pdf · Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO 19 Za savremenu biljnu

Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO

16

Voda

(tečna faza)

Vazduh

(gasovita faza)

Organski deo 5-10%

Mineralni deo 90-95%

Edafon (zemljišni uslovi)

U agrosferi biljke ţive na kopnu i u vodi. biljke su gotovo sve

kopnene, prilagoĎene umerenoj vlazi zemljišta, premda ima izuzetaka

(riţa). biljke mogu uspevati u vodi opskrbljenoj biljnim hranjivima i

kiseonikom (krastavac, paradajz npr,). Gajenje useva u

vodi poznat je pod nazivom hidroponično gajenje ili

gajenje u hidroponima. Pored hidropona, biljke se

mogu gajiti na podlogama od sterilnog peska, šljunka,

šljake, usitnjenog stakla (drip kultura) i gajenje bez

zemlje (supstrat napravljen od polistirena ili

poliuretana).

Svi navedeni načini gajenja biljnih vrsta bez

prirodnog zemljišta su po opsegu proizvodnje vrlo

ograničeni, iziskuju specijalističko znanje, a po

investicijama su vrlo skupi. Iz toga razloga ćemo paţnju

posvetiti zemljištu kao prirodnom kategorijom po kojoj

su zemljišta rastresita prirodno-istorijska tela nastala od

listosfere delovanjem pedogenetskih faktora od kojih

faktor vreme ima vrlo vaţnu ulogu.

Tako se zemljište smatra četverofaznim disperznim

sistemom, sastavljenim od krutih čestica (organskih i mineralnih),

vode odnosno vodene otopine krutih tvari i apsorbovanih plinova,

vazduha i organizama (mikroba i makroba).

Da bi neko zemljište bilo supstrat za gajenje biljaka, mora biti plodno. A ono je plodno ako biljkama

pruţa dovoljno hranjiva, vode, kiseonika i toplote.

Kulturno zemljište mora u potrebnoj meri sadrţavati biljna hranjiva i u obliku pristupačnom za biljke.

Nepovoljno je kako veće ispiranje, tako i prelaţenje hranjiva u neaktivan oblik. Jednako je nepovoljno preveliko

nakupljanje aktivnih hranjiva. Poljoprivredno zemljište mora imati

dovoljno fiziološki aktivne vode i kiseonika.

Obnavljanje količine kiseonika postiţe se aeracijom zemljišta.

Mehanički sastav zemljišta (tekstura)

Mehanički sastav zemljišta (tekstura) je u velikoj meri konstantna veličina o kojoj ovisi vrednost

zemljišta kao supstrata za gajenje poljoprivrednih biljaka, odnosno njihov bonitet. Bonitetna vrednost

kulturnog zemljišta raste od skeleta prema ilovači i pada prema glini.

Tekstura zemljišta predstavlja odnos pojedinih frakcija u njemu.

Podela zemljišta prema teksturi (mehaničkom sastavu)

Grupa zemljišta Veličina

agregata Tipovi zemljišta

Peskovita

zemljišta

(peskuše)

Krupni

Peskuša

Ilovasta peskuša

Ilovasta zemljišta

Umereni krupni

Peskovita ilovača

Sitna (fina) peskovita ilovača

Vrlo sitna (fina) peskovita ilovača.

Srednji

Ilovača

Praškasta ilovača

Prah (prahulja)

Umereno sitni Glinasta ilovača

Praškasto glinasta ilovača

Glinasta zemljišta Sitni

Peskovita glina

Praškasta glina

Glina


17

Dimenzije mehaničkih frakcija u zemljištu

Naziv frakcije Promer (u mm)

Kamen >20

Šljunak 20-2

Krupni pesak 2.0-0.2

Sitni pesak 0.2-0.05

Krupni prah 0.05-0.02

Sitni prah 0.02-0.002

Glina <0.002

Koloidi <0.0002

Na ekstremno skeletnim zemljištima ne mogu uspevati gajene biljke, a jednako tako i na ekstremno

teškim zemljištima, pogotovo ako se nalaze u nepovoljnim klimatskim uslovima s viškom ili nedostatkom

oborina. MeĎutim, ako se porede skeletna i vrlo teška zemljišta, onda skeletna pruţaju više šanse kao supstrati,

pa su poznati primeri gajenja nekih kultura (vinova loza, lucerka) na šljunkovitim zemljištima pod uslovom da je

osigurana voda u takvom supstratu (natapanjem).

Za uspevanje većine kulturnih biljaka najpovoljnije uslove pruţaju ilovače i to lakše ilovače kod slabo

humusnih i bezkarbonatnih zemljišta ili teţe ilovače kod karbonatnih i humoznijih zemljišta.

Naša najplodnija obradiva zemljišta pripadaju zoni šumo-stepe juţnog dela Panonske nizije. Formirana

su na karbonatnom lesu (černozem, smeĎa i smeĎa lesivirana) što ukazuje da je većina poljoprivrednih zemljišta

(obradivih) nastala na račun šuma i travnjaka.

Oblici mehaničkih frakcija zemljišta: A-prizmatičan, B-stubast, C-uglast, D-amorfan, E-horizontalno pločast, D-

mrvičast (granulast)

Dubina zemljišta

Kod dubine zemljišta podrazumevamo dvije kategorije: apsolutna dubina i dubina fiziološki aktivnog

profila. Apsolutna dubina zemljišta je zapravo dubina pedosfere a uslovljena je

pedogenezom, u prvom redu poloţajem zemljišta u reljefu. Zato su najdublja

zemljišta u ravnicama gde je materijal nanesen vodom, vetrom u velikim

količinama. Duboka zemljišta ili debeli sedimenti nastaju i taloţenjem finih

čestica u mirnoj vodi stajačica (jezera i mora), pa se takva subakvalna zemljišta

iskorištavaju kao obradiva tek nakon odvodnjavanja. Na strminama i na visokim

poloţajima, zemljišta su plitka zbog početnih procesa stvaranja zemljišta ili

zbog erozije vodom. Tu se na površini javlja geološka podloga.

Za iskorištavanje zemljišta gajenjem biljaka merodavna je dubina

fiziološki aktivnog profila, a to je ujedno i efektivna dubina zemljišta. Fiziološki

aktivna dubina zemljišta obuhvaća onaj deo pedosfere (dentrita, trošine) koja

sluţi kao supstrat za ukorenjavanje odnosno ishranu gajenih biljaka. U fiziološki

aktivnom profilu se nalazi ţivotni prostor gajenih biljaka, aktivna hranjiva,

korisna voda, kiseonik i korisni mikroorganizmi.

Slojevi antropogenog zemljišta


18

Klasifikacija efektivne dubine zemljišta (Kovačević i Jakšić Vojna, 1964)

Potencijalna vrednost zemljišta raste s dubinom fiziološki aktivnog profila, jer se samo na zemljištima

veće dubine, mogu gajiti biljke dubokog ukorenjivanja. Za savremeno gajenje poljoprivrednih biljaka, potrebno

je da efektivna dubina zemljišta bude 90-100 cm.

Dreniranost – ocednost zemljišta

Ova osobina je od vaţnosti u iskorišćavanju nekog zemljišta jer su u njima odreĎeni vodovazdušni

odnosi, a oni su ključni za biokomponentu zemljišta.

Ocednost utiče na oksidacijske procese zemljišta u kulturnom zemljištu u globalu moraju prevladavati

oksidacijski nad redukcionim procesima.

U odnosu na prirodnu dreniranost Mihalić, (1985) je podelio zemljište na;

Podela zemljišta prema prirodnoj dreniranosti (Mihalić, 1985)

Razred Dreniranost Osobine

I Ekstremno ocedna Brzo gube vodu-nepovoljna za gajenje biljaka

II Jače ocedna Pogodna za vinovu lozu

III Ocedna Imaju povoljne vodno-fizičke osobine za gajenje

poljoprivrednih kultura

IV Umereno ocedna Srednje teškog su mehaničkog sastava. Povoljna su

za gajenje leguminoza.

V Nepotpuno ocedna

Prisustvo visokih podzemnih voda, na njima su

zastupljene kulture sa većim zahtevom u vodi.

Popravka se vrši hidro i agotehničkim zahvatima.

VI Slabo ocedna Teţeg su teksturnog sastava, pogodna za travnjake.

VII Vrlo slabo ocedna Nalaze se u depresijama, teţeg su mehaničkog

sastava, permanentni travnjaci, pirinač i sl.

Zemljišta sa više peska i šljunka, sa većim sadrţajem gline, manje su ocedita, podloţna su zabarivanju i

biljke trpe zbog suviška vlage.

Brzina proceđivanje vode ovisno o teksturi zemljišta

Tip zemljišta Dubina u cm

Vrlo plitka < 25

Plitka < 50

Srednje duboka <90

Duboka <150

Vrlo duboka >150


19

Za savremenu biljnu proizvodnju najbolja su zemljišta umerene ocednosti jer imaju optimalan odnos

gline i peska, kao i povoljan vazdušni reţim.

Struktura zemljišta

Struktura zemljišta predstavlja osnov njegove plodnosti, a od nje zavisi vodni, vazdušni i toplotni reţim

zemljišta, pristupačnost vode i hranjiva, aktivnost mikroorganizama i mogućnost korenovog sistema.

Sposobnost zemljišta da obrazuje agregate različite veličine i forme nazivamo strukturnost zemljišta,

a celina koja se dobija pri obradi zemljišta naziva se struktura.

Zemljište moţe biti u strukturnom i bestrukturnom stanju. Ako čestice nisu povezane (pesak) ili suviše

povezane ili slepljene (teška glina), onda takvo zemljište nazivamo bezstrukturna –nestrukturna zemljišta.

Prema veličini, neovisno od oblika svi agregati se dele na:

1. Mikroagregate ……………………..< 0.25 mm

2. Makroagregate ……………………..>0.25 mm

Strukturni agregat zemljišta

Značaj strukture u poljoprivrednoj proizvodnji, naročito u ratarsko-povrtarskoj, isto tako je velika kao

značaj mehaničkog sastava zemljišta. Struktura koriguje mehanički sastav kao integralni indikator

produktivnosti zemljišta. Ilovače samo onda vaţe kao najproduktivnije zemljište, kada su strukturne.

Nestrukturne ilovače su neproduktivne od strukturnih glinuša, pa čak i od nekih peskuša, jer se pod uticajem

strukture menja niz drugih vaţnih osobina zemljišta, fizičkih i bioloških.

Za razliku od pedologije, u ratarstvu se smatraju kao strukturna zemljišta samo ona koja se odlikuju

mrvičastom i sitnogrudvičastom strukturom. Zrnasta struktura, koja je još bolja i otpornija od mrvičaste,

praktično se ne moţe naći u današnjim oranicama. Ona se pod uticajem dugogodišnje obrade modifikuje u

mrvičastu, vrlo dobru, ali manje otpornu prema vodi i oruĎima.

Oranica mrvičaste strukture pruţa najbolje uslove za setvu, nicanje i razvoj ţila gajenih biljaka, a i za

intenzivan razvoj mikroorganizama. Mrvičasta struktura ima vrlo povoljnu poroznost agregata, koja omogućava

oticanje suviška vode, istovremeno zadrţava kapilarnim snagama i porama unutar agregata veliku količinu vode

pristupačne biljnim ţilama. Krupnije pore izmeĎu agregata obezbeĎuju odvoĎenje suvišne vode i dobar

vazdušni reţim sredine.

U ratarstvu se mrvičasta struktura u oraničnom sloju postiţe pravilnom obradom. Dakle, čovek svojom

delatnošću menja prirodnu strukturu zemljišta. To menjanje varira, već prema sistemu ratarenja, obradi, Ďubrenju

i prema samom tipu zemljišta. Ako je prirodna struktura toliko promenjena da se više ne raspoznaje, govori se u

veštačkoj strukturi. Prirodna struktura zemljišta se menja i pod uticajem različitih meliorativnih zahvata. Trajanje

procesa u kome se stvara zemljište i koje utiče na njegov razvojni stadijum, a time i na tip, utiče takoĎe na

strukturu. i na kraju, reljef utiče na strukturu time što utiče na tip zemljišta, ili na niţe sistematske jedinice.

Postoje i pokušaji stvaranja strukture veštačkim putem i sintetskim organskim preparatima (200-1000

kg/ha) koji dugo deluju i otporni su na mikrobiološko razlaganje. Veoma su skupi. Kod nas su poznati pod

trgovačkim nazivom, terasan, higromul, strimul.

Danas se u globalu struktura zemljišta popravlja na jeftiniji i jednostavniji način i to putem:

1. Nakupljanja organskih materija podzemnih i nadzemnih ostataka gajenih biljaka.

2. Regulisanja razlaganja organske materije.

3. Unošenja odgovarajućih organskih i mineralnih Ďubriva.


20

4. Odgovarajućeg učešća siderata u plodoredu namenjenih zelenišnom Ďubrenju.

5. Stvaranja dubokog oraničnog sloja zemljišta.

Pojednostavljena klasifikacija strukture zemljišta

Osnovne grupe

strukture Struktura Izgled strukturnih agregata

Kubomorfni agregati

(agragati razvijeni u

pravcu tri osi)

Orašasta

(uglovi i ivice

slabo izraţeni,

ravni sa

hrapavom

površinom)

Zrnasta (uglovi i ivice

jako izraţeni)

Blokoidna (ravni i ivice

nejasne,

površina

neravna

Prizmomorfna

(agregati jače razvijeni

po vertikalnoj osi)

Stubasta

(agregati imaju

zaobljene

vrhove i ravan

donji kraj)

Prizmatična

(ivice agregata

oštre, plohe

ravne i ponekad

sjajne)

Laminomorfni

(agregati jače razvijeni

u pravcu dve

horizontalne osi)

Pločasta

(agregati u vidu

ploča i pločica

različite

debljine)


21

Vodne osobine zemljišta

Biološki značaj vode potiče iz činjenice da je ţivot nastao u vodi i da bez vode nema ţivota. Voda je

odlučujući faktor u biljnoj proizvodnji. Redovni je sastojak zemljišta i čini njegovu tečnu fazu. Ima značajnu

ulogu u rastvaranju organskih i neorganskih i materija u zemljištu, omogućuje usvajanje i transport tih materija

kroz biljku, kao i njihovo učešće u metabolizmu biljaka.

Spoljašnji činioci koji utiču na usvajanje vode su: količina pristupačne vode u zemljištu, njena

temperatura i aeracija, koncentracija i sastav zemljišnog rastvora.

U zavisnosti od načina vezivanja molekule vode u zemljištu razlikuju se: opnena, kapilarna i

gravitaciona voda a za biljke su samo pristupačne kapilarna, gravitaciona i jednim delom opnena.

Oblici vode u zemljištu

Usvajanje vode zavisi od osmotskog potencijala zemljišnog rastvora, a do smanjenja usvajanja moţe

doći u letnim mesecima i to na zaslanjenim zemljištima. Pri niskim temperaturama smanjuje se usvajanje vode i

tada kod biljaka dolazi do fiziološke suše. Do ove pojave često u našim uslovima ratarenja dolazi u proleće kad

usled relativno visoke temperature vazduha i niske temperature zemljišta nastaje debalans u vodnom reţimu

biljaka, i pored toga što zemljište sadrţi dovoljne količine vode. U daljnjem tekstu navodimo detaljniju podelu

oblika vode u zemljištu:

1. Hemijski vezana voda - nema značaja za biljku

2. Voda u gasovitom stanju (vodena para) - fiziološki je korisna ako kondenzacijom preĎe u tečno stanje,

a i stalni je sastojak zemljišnog vazduha

3. Adsorpciona- higroskopna voda - fiziološki nepristupačna biljkama

4. Opnena voda - nalazi se oko zemljišnih čestica, a biljkama koristi samo kada se zemljište isuši do

opnene vlage

5. Kapilarna voda - veoma je pokretna i ima veliki značaj pri obezbeĎenju biljaka vodom, kao i za fizičke

i hemijske procese u zemljištu. U suvljim klimatskim zonama ona je jedina rezerva za biljku, a mere koje

omogućuju zadrţavanje kapilarne vode su: duboka obrada, primena malča, prašenje strništa, kultivacija.

6. Gravitaciono-filtraciona - to je ona voda koja se nesmetano proceĎuje do podzemne vode, a veoma je

značajna ako se nalazi u zoni korena. Malo se zadrţava i za biljku je od malog značaja.

7. Podzemna voda - obrazuje se iznad ili ispod nepropusnog sloja

8. Voda se u zemljištu javlja i u obliku leda.

Za većinu gajenih biljaka najpovoljnije je ako zasićenost zemljišta vodom iznosi oko 70 % od poljskog

vodnog kapaciteta (PVK) ili nešto iznad njega.

Zemljište na kome se uzgajaju biljke mora biti vododrţivo i drenirano, odnosno takvih osobina da

zadrţava količinu vode koja je biljci potrebna, a da višak vode koji bi bio štetan propušta naniţe. Kapacitet

zemljišta za vodu je sposobnost zemljišta da u sebe moţe primiti manju ili veću količinu vode što zavisi od:

1. Stanja zemljišne površine (obradivo-golo ili pod biljnim pokrivačem).

2. Oblika reljefa (blago-nagnuto).

3. Vrste i karaktera padavina.

4. Mehaničkog sastava i strukture zemljišta.


22

Zemljišta sa izrazitim nedostacima u pogledu vododrţnosti se popravljaju unošenjem organskih

materije. Osim toga, tekstura se moţe popraviti mešanjem horizonata u profilu, a ako ima takvih mogućnosti, pa

čak i dovoţenjem peska za teška zemljišta a ilovača za laka zemljišta. Ova dva posljednja načina popravljanja

dolaze u obzir samo na malim površinama (zbog prevelikih troškova). Pored toga, mogu se primenjivti i

sintetska sredstva za poboljšanje vodnog reţima zemljišta.

Moramo imati na umu da biljka vodu ne prima direktno iz atmosfere, već preko zemljišta kao

posrednika, pa je i snabdevanje biljke vodom zavisno od vodnog reţima zemljišta.

Vazdušne osobine zemljišta

U svakom zemljištu, pored čvrste mase i vode, ima i vazduha. Količina vode i vazduha menja se svakog

momenta. IzmeĎu vode i vazduha u zemljištu postoji antagonizam. Na mesto vode u zemljišne pore ulazi vazduh

i obratno. Zbir količine vode i vazduha u zemljištu je stalan i uvek ravan ukupnoj zapremini pora.

Za gajene biljke optimalan odnos vode i vazduha, pri poljskom vodnom kapacitetu, treba da je

pribliţno voda:vazduh = 60:40 % od ukupne zapremine pora. Povoljan odnos vode i vazduha u zemljištu postiţe

se na dva načina: stvaranjem strukture i razrahljivanjem, odnosno obradom zemljišta. Prva mera je trajnija a

druga privremena.

Vazduh u zemljištu sadrţi uvek izvestan procenat vodene pare, utoliko više, ukoliko je zemljište

vlaţnije.

Za vazdušni reţim zemljišta ključni značaj imaju pore iz kojih voda gravitaciono otiče i koje su uvek

ispunjene vazduhom. Sadrţaj tih pora uzima se kao mera kapaciteta zemljišta za vazduh. Normalan vazdušni

reţim obezbeĎen je ako zemljište ima vazdušni kapacitet veći od 10 %, a onaj ispod 5 % je vrlo nepovoljan, 5 -

10 % slab, 10 - 15 % srednji, a preko 15 % smatra se da nema ekološki značaj.

Smanjenjem vazdušnog kapaciteta smanjuje se aktivnost bakterija u zemljištu, a isto tako i infiltracioni

kapacitet.

Razmena gasova izmeĎu zemljišnog vazduha i atmosfere naziva se aeracija zemljišta. Taj proces je

vrlo značajan za korenov sistem biljaka, mikrofloru, faunu i oksidaciju organske materije u zemljištu. Vrši se

pod uticajem difuzije i meteoroloških faktora (temperaturne promene, razlike u barometarskom pritisku, dejstvo

vetrova i promene procenta vlage u zemljišnim porama od padavina ili navodnjavanje).

Difuzija gasova je osnovni faktor aeracije zemljišta. Pod tim pojmom podrazumeva se kretanje gasova i

pare pod uticajem različite koncentracije i parcijalnih pritisaka gasova i pare. Pošto zemljišni vazduh sadrţi više

CO2 a manje O2 od vazduha u atmosferi, proces difuzije u zemljištu sastoji se od kretanja CO2 iz zemljišta u

atmosferu i kretanja O2 iz atmosfere u zemljište. Pošto difuzija ide u pravcu niţe koncentracije ili u pravcu niţeg

parcijalnog pritiska, to se pod njenim uticajem O2 suprotno od CO2, spušta iz atmosfere u zemljište, CO2 se,

naprotiv, diţe iz zemljišta u atmosferu.

Ukoliko aeracija nije dovoljna, stvara se višak CO2 i manjak O2 (naročito u zabarenim zemljištima ili

bezstrukturnim glinovitim zemljištima). U tom slučaju, povećana koncentracija CO2 u zemljištu preko 1% deluje

toksično na gajenu biljku (onemogućava klijanje i blokira rad mikroorganizama).

Vazdušni reţim zemljišta se poboljšava gajenjem okopavina, unošenjem organske materije, dubokom

obradom, gajenjem leguminoza.

Toplotne osobine zemljišta

Toplota je značajna za klijanje i nicanje biljaka, rad mikroorganizama, biohemijske i oksido-redukcione

procese. Sve razvojne faze biljaka vezane su za odreĎenu temperaturu zemljišta i prizemne atmosfere.

Temperatura zemljišta utiče na uzimanje hranljivih materija, njihov transport do lisne površine i na samu

sintezu. Podzemni delovi biljaka dišu na 00-35

0C, izvan tih granica disanje naglo opada.

Sposobnost zemljišta da u svakog momenta reguliše svoje toplotno stanje naziva se toplotnim režimom

zemljišta. Intenzitet primanja toplote zavisi od količine toplote koja doĎe na površinu zemljišta, toplotnog

kapaciteta zemljišta i biljnog pokrivača.

Zemljišta se prema toplotnim osobinama dele na hladna, umereno topla i topla.

Hladna zemljišta su većinom teška i vlaţna, teško se zagrevaju a brzo se hlade. Slabo drenirana

zemljišta ne sadrţe vazduh, a on se javlja kao čuvar toplote, jer u većim porama sprečava njegovo sprovoĎenje.

SprovoĎenje toplote u zemljištu zavisi od: sadrţaja vode, vazduha u zemljištu, mineraloškog sastava zemljišta.

Umereno topla su većina naših zemljišta. U topla zemljišta se ubrajaju drenirana zemljišta na toplim

ekspozicijama, koja se relativno brzo zagrevaju a sporo hlade zbog mrvičaste strukture i većeg sadrţaja humusa.


23

Plodnost zemljišta

Plodnost zemljišta ima nekoliko definicija. Prema Gračaninu (1947), to je kompleksno svojstvo, koje

ga čini manje ili više sposobnim supstratom za gajenje biljaka. On razlikuje potencijalnu i efektivnu plodnost

zemljišta. Prva je definisana konstalacijom svih faktora zemljišta, a druga intenzitetom svih vrednosti edafskih i

vegetacijskih faktora.

Za stvaranje prinosa najvažnija je efektivna plodnost zemljišta, pa nju treba povećati ako se želi

postići glavni cilj-povećanje prinosa gajenih biljaka.

Drugi autor Edelman (1965) je plodnost zemljišta podelio na sledeće kategorije:

1. Primarna plodnost.

2. Prirodna plodnost.

3. Tradicionalna plodnost.

4. Tehnološka plodnost.

Primarna plodnost je akumulisana u zemljištima slobodne prirode koja se razvijala pod prirodnom

vegetacijom. Kod ovih zemljišta u prvom momentu su vaţni sadrţaj humusa i hranjiva. Ako se ova zemljišta

privode korišćenju za gajenje poljoprivrednih biljaka, nazivaju se devičanska zemljišta.

Prirodna plodnost nastaje nakon iscrpljivanja primarne plodnosti. Ona je rezultat pedoloških

svojstava nekog zemljišta. Ovde dolazi do izraţaja apsolutna dubina, teksturni sastav, graĎa profila, prirodna

dreniranost. Na zemljištima koja su duže u eksploataciji, prirodna plodnost je glavni pokazatelj

sposobnosti zemljišta kao supstrata za gajenje biljaka.

Tradicionalna plodnost odraţava uticaj antropogenizacije zemljišta kroz duţe vreme. Ona je zapravo

klimaks plodnosti zemljišta nastala primenom raznih agrotehničkih zahvata u prvom redu Ďubrenje stajnjakom,

plitka obrada i gajenje leguminoza.

Tehnološka plodnost "poremećenih zemljišta" oslanja se na prirodnu plodnost ili se od neplodnih

supstrata stvaraju antropogena zemljišta sposobna za gajenje biljaka. Tehnološka plodnost rezultat je radikalnih i

sloţenih mehaničkih zahvata uključujući u to i hidrotehničke melioracije, a dopunjena efikasnim veštačkim

Ďubrivima i drugim uzgojnim merama. Tehnološka plodnost zemljišta je jedno od obeležja savremene biljne

proizvodnje.

Na kraju, moţe se reći da tehnološka plodnost zemljišta u osnovi ovisi o:

1. Dubine zemljišta.

2. Tekstrure.

3. Strukture.

4. Dreniranosti.

5. Vrednosti pH.

6. Sadržaja i oblika humusa.

7. Vodno-vazdušnog i toplotnog režima i drugih faktora.

Za planiranje odreĎenih mera u intenzivnoj biljnoj proizvodnji potrebno je, da se pored trenutnog stanja

zna, koliko je efektivna produktivnost ispod maksimalnog proizvodnog potencijala. Ona se moţe definisati kao

veličina očekivanog prinosa u uslovima kada je posejana/posaĎena vrsta, sa najvećim biološkim potencijalom i

kada je primenjen sistem gazdovanja s najracionalnijim iskorišćavanjem resursa i ulaganjima u agro i

hidromelioracione zahvate.

Reakcija zemljišta (pH vrednost)

Reakcija zemljišta ili njegova pH vrednost, javlja se kao edafski faktor, a upozorava na stepen

zasićenosti bazama adsorptivnog kompleksa i otopine zemljišta. Ukoliko u otopini zemljišta prevladavaju H

iona, onda je zemljište kiselo, a ako prevladavaju OH ioni onda je ono alkalno a ukoliko je podjednako H i OH

iona, onda je zemljište neutralne reakcije. Pri tome razlikujemo:

1. Aktivna kiselost je kiselost zemljišnog rastvora, odnosno , to je ukupna količina H iona u tom rastvoru.

2. Supstitucijska kiselost ili izmenjiva kiselost se dobije istiskivanjem adsorbovanih H iona i Al iona

pod uticajem rastvora neutralnih soli (1 n KCl). Time se ne istiskuje celokupna količina adsorbovanih H


24

i Al iona, nego samo oni koji su slabije vezani. Tako odreĎena supstitucijska kiselost u sebi sadrţi i

aktivnu kiselost.

3. Hidrolitička kiselost se dobije istiskivanjem adsorbovanih H iona pod uticajem bazičnih soli (1 n

CH2COONa ili sa 1 n (CH3COOH)2Ca). Zbog bazične reakcije ovih soli, mogu se istisnuti svi

apsorbovani H i Al ioni, odnosno oni slabije i oni jače vezani. Hidrolitička kiselost uključuje u sebi

aktivnu i skoro celokupnu supstitucijsku kiselost. Zato se ponekad naziva i ukupna kiselost zemljišta.

Oblici kiselosti zemljišta

Za pedodimatske procese zemljišta i uspevanje gajenih biljaka, optimalna zona reakcije zemljišta

nalazi se oko neutralne tačke s laganim pomakom u kiseli medijum.

U kiseloj sredini prevladavaju procesi ispiranja, a to znači da adsorptivni kompleks nema dovoljno

hranjiva. Kiselost ne pogoduje radu bakterija, pa prevladavaju gljivice i u zemljištu se nagomilavaju

fulvokiseline. Nagomilavanjem fulvokiselina podupire se proces razaranja kompleksa apsorpcije, što je vrlo

štetno za plodnost zemljišta. Ni jača alkaličnost nije pozitivna. Ona blokira veći broj mikroelemata, ubrzava

mineralizaciju organske materije, favorizuje pojavu

nekih biljnih bolesti. Osobito su štetne lako topive

alkalijske soli jer povećavaju koncentraciju otopine

zemljišta do stepena toksičnosti. Osim toga, pH

zemljišta uveliko odreĎuje stepen primanja

hranjivih elemenata od strane gajenih biljaka kao i

njihov stepen toksičnosti.

Gajene biljke mogu rasti u rasponu pH 4-8,

ali to su ekstremne vrednosti.

OdreĎivanje pH zemljišta vrši se u

poljoprivrednim ustanovama opremljenim posebnim

aparatima (pH-metrima), a pH vrednost se odreĎuje

u suspenziji zemljišta sa H2O i u nKCl. Za naša

zemljišta pouzdanija je ocena reakcije zemljišnog

rastvora u nKCl.

Uticaj pH na aktivnost biljnih hranjiva

Tipovi zemljišta prema pH vrednosti (Šefer-Šahtšabel)

Oznaka

reakcije pH

Oznaka reakcije pH

Vrlo jako kisela <4 Slabo alkalna 7.1 -8.0

Vrlo kisela 4.0-4.9 Umereno alkalna 8.0-9.0

Umereno kisela 5.0-5.9 Jako alkalna 9.1-10.0

Slabo kisela 6.0-6.9 Vrlo jako alkalna >10.0

Neutralna 7.0 - -

Najbolji uslovi za normalan porast i razviće gajenih biljaka je u intervalu pH 6 - 7,5 .


25

Biološke osobine zemljišta

Od obilja organizama izdvajaju se one koji su za ţivot zemljišta s obzirom na plodnost najvaţniji.

Prvo je korenje gajenih biljaka, a drugo saprofagna mezofauna antropogenog zemljišta.

Koren gajenih biljaka

Korenje viših biljaka (gajene vrste i korovi) deluje u zemljištu dvostruko. S jedne strane prima edafske

vegetacione faktore (vodu, hranjiva i kiseonik), a s druge strane izlučuje ugljen dioksid, organske kiseline,

šećere, alkaloide, vrlo komplikovana organska jedinjena (aminokiseline i dr), pa i sama hranjiva koje je biljka

ranije primila. Posebno su vaţne izlučene tvari nazvane alelopatici (kolini) koje na druge više biljke deluju

negativno ili pozitivno i fitocide koje su nepovoljni za mikroorganizme zemljišta.

Korenje prima hranjiva neposredno s adsorpcijskog kompleksa, iz tekuće faze zemljišta, a posredno

preko bakterija zemljišta. U zoni sisajućeg korenja (rizosfera), stvara se aktivni sloj bogat mikroorganizmima. U

toj zoni javlja se mutualizam. Korenje od bakterija prima antibiotike i druga jedinjenja, a bakterije od biljaka

šećer, organske kiseline i druge materije. MeĎutim, mikroorganizmi se mogu prema biljkama ponašati kao

konkurenti za neke materije ili delovati štetno putem svojih izlučevina koje se nazivaju marizmini. Tako se

nesimbiotksi fiksator Azotobacter sp. javlja kao konkurent za fosfor.

Korenje viših biljaka rahli zemljište prilikom prodiranja u njega, što se naziva biološka

drenaža. Osim toga, korenje oblepljuje grudice zemljišta čime poboljšava njegovu strukturu., čuvajući ga

istodobno od odnošenja putem eolske i hidroerozije.

Ostaci podzemnih organa viših biljaka izvor su humusa i energije za poljoprivredna zemljišta.

Detelinsko travne smeše, npr., ostavljaju u zemljištu najviše svojih podzemnih organa. Pri tome treba imati na

umu, da je odnos nadzemnog i podzemnog dela biljke u vrlo širokom proseku 1:1, što znači da je masa

korenja poljoprivrednih biljaka jedan od faktora stvaranje antropogenog zemljišta.

Saprofagna mezofauna zemljišta

Zemljište je supstrat u kojem ţive mnogobrojni mikroorganizmi čija je aktivnost tesno vezana za

njegov postanak i plodnost. Ţivotna zajednica raznih vrsta flore i faune u zemljištu zove se edafon.

Pored mikroorganizama, u zemljištu ţivi čitav svet viših ţivotinja pa se zemljišna fauna deli na:

1. Mikrofaunu - sitni beskičmenjaci veličine 0,02 - 0,2 mm (protozoe i metazoe - hrane se

rastvorenom organskom materijom i mikroorganizmima).

2. Mezofaunu - krupniji beskičmenjaci (0,2 - 2 mm) - nematode, pregljevi, Collembolae .

3. Malerofaunu - čine je beskičmenjaci (2 - 20 mm) i kišne gliste, stonoge, mravi, puţevi, insekti.

4. Megafaunu - to su najkrupniji predstavnici zemljišne faune (razni glodari).

Njegova je bitna karakteristika da neki članovi ţive u zemljištu, jer su ishranom vezani za njegove

hranljive sastojke.

Suština aktivnosti zemljišnih organizama sastoji se u posrednoj ili neposrednoj transformaciji

organske materije. Intenzitet aktivnosti ovisi o broju organizama i prisustvu organske materije, a ona je različita

zavisno od godišnjeg doba unutar odreĎenog geografskog prostora. Pedofauna posredno razlaţe mrtvu i ţivu

organsku materiju, i to uglavnom prethodnim mehaničkim sitnjenjem i mešanjem. MeĎutim, delovanje

mikroorganizama u daljem procesu transformacije je neposredno i vodi potpunoj mineralizaciji organske

materije. Kao rezultat ovog oksidativnog procesa oslobaĎaju se CO2, H2O i NH3 i mineralni sastojci (mineralna

hranjiva izmeĎu ostalog), te se ponovo uključuju u kruţno kretanje materije. Proces mineralizacije organske

materije je najvaţniji izvor CO2 u zemljištu. Stepen otpuštanja CO2 iz zemljišta ukazuje na njegovu

mikrobiološku aktivnost. Bez ovog procesa - disanja sićušnih ali brojnih zemljišnih organizama, ţivot biljaka

bio bi onemogućen, a na površini zemljišta došlo bi do nepoţeljne akumulacije nerazloţenih organskih ostataka.

U normalnim okolnostima, sva organska materija se ne razloţi odjednom potpuno, već se jedan

njegov deo transformiše u relativno stabilnu formu – humus. U humus, kao visokomolekularnom organskom

jedinjenju, ugraĎena je znatna energija. U ovim sloţenim procesima naročito je vaţna aktivnost bakterija, u

nitrifikaciji, oksidaciji sumpora i fiksaciji azota.

Prema načinu disanja, bakterije se dele:

1. Aerobne, za svoj ţivot zahtevaju slobodan kiseonik. Od velikog su značaja za poljoprivredna zemljišta.


26

2. Anaerobne , koriste vezani kiseonik, odnosno razvijaju se bez molekularnog kiseonika. Utiču negativno

fizičko-hemijska svojstva zemljišta.

Na fizičke osobine zemljišta prvenstveno utiče aktivnost

pedofaune, naročito kišnih glista, koje rove, prevrću i temeljito

mešaju organsku materiju sa mineralnim česticama, te formiraju

strukturne agregate koje su uzgred rečeno, vrlo stabilne na razorno

dejstvo vode. Ova se stabilnost objašnjava vezivanjem agregata ne

samo pomoću sluzi, već i otpornijom materijom, humusom, što

znači da je organska materija u digestivnom traktu izvrgnuta

dejstvu fermenata i crevne flore. Pored toga, svojim hodnicima,

kišne gliste vrše prirodnu drenaţu što se itekako odraţava na

ukupni kvalitet zemljišta. Najpovoljniji ishod transformacije

organske materije (sinteza humus), javlja se onda kada u tim

sloţenim biohemijskim procesima, pored mikroflore, sudeluje i

zemljišna fauna. Sadejstvo svih članova biocenoze kroz duţi niz

godina, zadovoljava princip kontinuiteta, koji ima veliko značenje Kišna glista Lumbricus sp.)

za čitavu ţivu prirodu. Postoje meĎutim, i antagonistički odnosi prema višim biljkama ili čak izmeĎu

pojedinih mikroorganizama (privremena prevaga heterotrofnih organizama nad malobrojnim autotrofnim, kad

se zemljištu dodaje sveţa organska materija).

Sve agrotehničke mere zahvataju pliće ili dublje u ţivotni prostor zemljišnih organizama. Obrada

(ugar, plodored), Ďubrenje organskim i veštačkim Ďubrivima, borba protiv korova i štetočina, kalcizacija,

odvodnjavanje i navodnjavanje utiču na sastav i ravnoteţu u zemljištu. Intenzivna agrotehnika, primena

jednobraznih Ďubriva, nedostatak mikroelemenata, teška mehanizacija i monoprodukcija (monokultura) dovela je

do narušene ravnoteţe ţivotne zajednice u većini poljoprivrednih zemljišta. Iz toga razloga, danas se nameće

potreba iskorišćavanja zemljišta na način koji moţe obezbediti kontinuirani razvoj ţivota u njemu.

Slojevi kulturnog zemljišta

Pod pojmom kulturnog zemljišta podrazumeva se ono zemljište koje se nalazi pod trajnim i

dominantnim uticajem čoveka, što dalje podrazumeva poboljšanje fizičkih, hemijskih i bioloških osobina, dakle

stvaranje novog sloja koga nema u zemljištima slobodne prirode. Taj sloj se naziva ornica ili mekota -

površinski sloj u kome se obavlja setva/sadnja, klijanje, početni rast i glavno ukorenjavanje kulturnih biljaka.

Nastala je obradom i ukupnim sistemom biljne proizvodnje. Obogaćena je humusom, ima dobru strukturu,

povoljan vodno-vazdušni reţim, intenzivniju mikrobiološku aktivnost, više hranjiva i bolju pristupačnost istih

korenovom sistemu biljaka. Za stvaranje mekote ili ornice, potrebno je odreĎeno vreme, pa je vreme vaţan

faktor u njezinom stvaranju. Sigurno je da taj proces teče osetno brţe nego prilikom stvaranja tipova zemljišta i

prirodnih horizonata. Jednom stvorena mekota se razlikuje od drugih slojeva zemljišta. Budući da je mekota

glavni ţivotni prostor podzemnih organa gajenih biljaka, nastoji se da ona bude što dublja.

Po današnjoj klasifikaciji moćnosti orničnog sloja razlikujemo:

1. Vrlo plitku ornicu…………...do 10 cm

2. Plitku ornicu………………...do 20 cm

3. Srednje duboku ornicu……..do 30 cm

4. Duboku ornicu …………..preko 30 cm

Dubina ornice (mekote) je kompleksan pokazatelj apsolutne dubine

zemljišta, reljefa, glavnih osobina zemljišta, sistema biljne proizvodnje,

vučne sile i instrumenata za obradu zemljišta.

Vrlo plitka mekota upozorava ili na nepovoljne prirodne činioce za

stvaranje antropogenog zemljišta ili na ekstenzivnu poljoprivrednu

proizvodnju. Duboka mekota, naprotiv, je znak povoljnih prirodnih faktora i

intenzivne poljoprivrede.

Ispod mekote nalazi se sloj zemljišta nazvan zdravica. Zdravica je

zapravo deo pedosfere koji nije obuhvaćen antropogenizacijom zemljišta.

Kadkad se zdravica označuje kao mrtvica ili sirovo zemljište što upozorava

na slabu biogenost i humoznost. Na apsolutno dubokim zemljištima s

dubokim fiziološki aktivnim profilom, dele se i zdravice u dve kategorije:

zdravicu I i zdravicu II. Slojevi antropogenog zemljišta


27

Zdravica I je dio fiziološki aktivnog profila, pa se u njemu nalazi još korenja i drugi organizmi

zemljišta.

Zdravica II ili donja zdravica nalazi se izvan fiziološki aktivnog profila i bez uticaja korenja viših

biljaka. Slabih je fizičkih, hemijskih i bioloških osobina.

Ispod zdravice nalazi se matični supstrat odnosno litosfera. Ako je rastresit onda se označuje sa C a ako

je stenovit onda se označuje sa R.

Ako se zemljište obraĎuje dubinskim rahljenjem, ispod mekote se formira dopunski podoranični sloj -

podmekota. Ona se obično ne Ďubri, iako takva mogućnost postoji. Prisutnost podoraničnog sloja, povećava

ukupnu dubinu antropogenog sloja i moţe biti uvodni stadijum za njezino kasnije uključivanje u mekotu, a time i

za produbljivanje aktivnog sloja zemljišta.

Pored odnosa mehaničkih frakcija unutar zemljišta, bitna je njihova veličina odnosno, promer pojedinih

frakcija jer ona odreĎuje pripadnost teksturnoj klasi pojedinih zemljišta.

Čuvanje plodnosti zemljišta

Intenzivno iskorištavanje zemljišta sa sobom nosi i negativne uticaje na njegovu plodnost. To znači, da

se sa gajenjem biljaka javlja opadanje početne plodnosti i da se u iskorištavanje antropogenog zemljišta, moraju

uključiti zahvati koje čuvaju, obnavljaju, pa i povećavaju plodnost iznad početne razine.

Faktori koji negativno utiču na plodnost zemljišta jesu klima, gajena biljka i čovjek., odnosno radovi

koji se obavljaju u gajenju biljaka.

a) Klima deluje na plodnost zemljišta insolacijom, oborinama i vetrom. Naime, antropogena zemljišta su u

jednom delu godine "gola", a nakon setve/sadnje su i dalje nezaštićena do porasta gajenih biljaka.

Zemljišta slobodne prirode su naprotiv, stalno pokrivena

biljnim pokrivačem, te sama sebe štite od štetnog uticaja

atmosferilija.

a) Padavine svojom mehaničkom snagom razaraju strukturne

agregate, zamuljuju ih, a posledica je stvaranje tanje ili deblje

pokorice koja sprečava aeraciju i ulaţenje vode u zemljište.

To se neposredno odraţava na klijanje i nicanje gajenih

biljaka jer onemogućava njihov izlazak na površinu i biljka

ugiba. Kiša u obliku pljuskova jakog intenziteta uzrokuje

eroziju na golom zemljištu pogotovu na nagnutim terenima.

Razorno delovanje kišne kapi na zemljište

Oblik hidroerozije uz morske i Posledice hidroerozije Delovanje vodene erozije usled jakih pljuskova

rečne obale


28

Delovanje vetra na čestice zemljišta Zabarivanje proizvodnih površina usled jakih

pljuskovitih kiša

b) Insolacija ultraviolentnim zrakama ubija mikroorganizme zemljišta na površini i time ga biološki

umrtvljuje. Toplotni efekat insolacije izaziva povećanju evapotranspiraciju čime naglo isušuje

zemljište.

c) Biljke prinosom iz zemljišta iznose ogromne količine hranjiva i time smanjuju plodnost. Neke biljke

ubrzavaju razgradnju humusa ili destimulišu ugorenje zemljište.

d) Vetar na golim površinama bez biljaka, pogotovo na obraĎenim i usitnjenim zemljištima moţe u

odreĎenim okolnostima uzrokovati eolsku eroziju. Hidro i eolska erozija smanjuju plodnost jer odnose

najplodniji dio zemljišta (mekotu).

e) Čovek najviše deluje na smanjenje plodnosti načinom iskorištavanja zemljišta. Tu su uključeni

agrotehnički zahvati i skidanje plodina. Od agrotehničkih zahvata u prvom redu je to obrada zemljišta.

Obradom zemljišta se potiče aeracija i tako stimuliše proces razgradnje organske materije

(mineralizacija). Većom frekvencijom obrade kvari se struktura, jedan od vrlo vaţnih faktora plodnosti

zemljišta čime se otvara put mikroeroziji na obraĎenim zemljištima. Najnepovoljniji uticaj na plodnost

zemljišta u vezi je s gaţenjem proizvodne površine.

Uticaj sabijanja zemljišta na razvoj korenovog sistema kukuruza (Micić, 1985)

Pri obavljanju agrotehničkih zahvata, zahvata ţetve, berbe i košnje, po proizvodnim površinama se

kreću razni poljoprivredne mašine. One gaze zemljište, što se negativno odraţava na njegovu plodnost. Gaženje

zemljišta je zajednički pojam za negativan uticaj radnih zahvata na proizvodnoj površini. Postoji nekoliko oblika

gaţenja zemljišta (Rid, 1956):

1. Stvarno zbijanje je mehanički učinak gaţenja zemljišta.

2. Rupa i razmazivanje su zemljišta je fenomeni koji se javljaju ako je zemljište mokro. Rupe su bile redovito

dok su se u obradi zemljišta koristile zaprege, a razmazivanje je sada u epohi traktora i to prilikom njegovog

naglog menjanja pravca kretanja na mokrom zemljištu. To je takozvani "efekat škara". Do razmazivanje

moţe doći i kretanjem transportnih sredstava preko mokrog zemljišta.

Sva zemljišta nisu jednako osetljiva na zbijanje, pa s povećanjem mineralnih koloida izraţene

lepljivosti u zemljištu raste osetljivost, dok su lagana, a pogotovu skeletoidna zemljišta neosetljiva na zbijanje.

c


29

Rupa i razmazivanje su ne teškim mineralnim zemljištima apsolutno štetni, zato se ne sme prelaziti

preko takvih zemljišta kada su vlaţna. Plodno zemljište podrazumeva zemljište koje je strukturno,

humusno, bogato pristupačnim hranjivima i korisnim

mikroorganizmima. Takvo zemljište je stabilnije prema nepovoljnim

uticajima i brţe obnavlja narušenu plodnost.

Da se odrţi ravnoteţa prirodnih sila, čovek mora uključiti

zahvate koji obnavljaju, čuvaju, pa i povećavaju plodnost zemljišta.

Zato čovek mora biti usmeren na zahvate koji stabilizuju strukturu,

odrţavaju optimalan sadrţaj humusa, vraćaju oduzeta hranjiva i

aktiviraju mikrobiološke procese u zemljištu. U tim korisnim

zahvatima vaţnu ulogu ima Ďubrenje kalcijumom, fosforom i

azotom, te obogaćivanje zemljišta organskom materijom.

Tragovi guma i površinskog zbijanje pri predsetvenoj

pripremi Korisno je i obradu zemljišta svesti na odgovarajuću meru, a zemljište ostaviti što manje vremena

"golo". Podrivanje je delotvorna mera čuvanja plodnosti zemljišta.

Da bi se sačuvala stabilna mrvičasta struktura, treba ako je to moguće, uključiti u plodored detelinsko

travne smeše.

U čuvanje plodnosti zemljišta, uključuju se danas razni tehnički zahvati. Osnovno je smanjiti broj

prohoda a time i gaţenje. To se postiţe primenom širokozahvatnih oruĎa (metoda stalnih tragova),

korišćenje pneumatika širokog profila na pogonskim i transportnim mašinama, uduplavanje točkova ili

ugradnja metalnih ili gumenih gusenica.

Primena avijacije je takoĎer jedna od mera smanjenja gaţenja zemljišta. MeĎutim, ona je moguća

samo u radnim zahvatima Ďubrenja i zaštite useva.

Klasifikacija zemljišta

Zemljišta se stvaraju i razvijaju pod uticajem pedogenetičkih faktora (organizmi, matični supstrat,

klima i reljef), a u toku vremena se menjaju na način koji ima karakter evolucije. Budući da oblik i intenzitet

delovanja faktora varira u širokom intervalu, mogu da se jave bezbrojne kombinacije dejstva faktora i kao

posledica toga, veoma raznovrsne forme zemljišta. Ako se tome doda, da razvoj zemljišta ne počinje

istovremeno na svim delovima kopna, i da se stalnim spiranjem razvijenih zemljišta njihov ciklus ponavlja iz

početka, onda je razumljivo što se i u rejonima gde vladaju jednaki pedogenetički faktori javljaju raznovrsni

razvojni stadijumi zemljišta. Time se objašnjava ogromna raznovrsnost zemljišnog pokrivača, a zadatak je

klasifikacije da, primenom adekvatnog logičkog sistema, to mnoštvo raznovrsnih formi zemljišta učini

preglednim. Kada se, primenom takvog sistema, srodne forme grupišu, broj jedinica kojima se operiše, svodi se

na razumnu meru. Ako se takve jedinice, s obzirom na srodnost, razlike i genetičku vezu meĎu njima, razvrstaju

po hijerarhijskom principu, dobija se pregled koji omogućuje lako snalaţenje u mozaiku zemljišnog pokrivača i

brzo informisanje o bitnim osobinama zemljišta.

Proces grupisanja i razvrstavanja zemljišnih individua, prema nekim zajedničkim obeleţjima naziva

se klasifikacija zemljišta, pa razlikujemo:

1. Naučnu, (geološko-petrografske, hemijske, fizičke, mešovite i genetičke).

2. Praktičnu, (agronomske - bonitetne, meliorativne i sanitarne).

3. Ekonomsku, (prema ukupnoj ceni zemljišta, prema dohotku i prema čistom prihodu).

Danas se mahom koristi genetička klasifikacija (zasnovana na genezi), a u najširoj primeni je sistem

koji su izradili Škorić, Filipovski i Ćirić (1973), a prihvatilo ga je Jugoslovensko društvo za proučavanje

zemljišta.


30

Automorfna zemljišta

Klasa zemljišta Profil Tip zemljišta

I) Nerazvijna zemljišta (A)-C

1. Kamenjar (litosol)

2. Sirozem (rigosol)

3. Eolski pesak (aerosol)

4. Koluvijalni nanos (koluvijum)

II) Humusno akumulativna

zemljišta A-C

1. Krečnjačko dolomitne crnice (kalkomelanosol)

2. Rendzine

3. Humusno-silikatno zemljište (ranker)

4. Černozem

5. Smonice (vertisol)

6. Ranker

III) Kambična zemljišta A-(B)-C

1. Eutrično smeĎe zemljište (eutrični kambisol)

2. Kiselo-smeĎe zemljište (distrični kambisol)

3. SmeĎe zemljište na krečnjaku i dolomitu

(kalkokambisol)

4. Crvenica (terra rosa)

IV) Eluvijalno-iluvijalna

zemljišta A-E-B-C

1. Ilimerizovana zemljišta (luvisol)

2. Podzol

3. SmeĎe podzolasto zemljište (brunipodzol)

V) Antropogena zemljišta P-C

1. Rigolovano zemljište (regosol)

2. Vrtna zemljišta (hortisol)

3. Zemljišta deponije (deposol)

VI) Tehnogena zemljišta

1. Zemljišta deponija

2. Flotacijski materijal

3. Nanosi iz vazduha

b. Hidromorfna zemljišta


I) Epigeljna zemljišta A-Eg-Bg-C 1. Pseudoglej

2. Stagnoglej

II) Hipoglejna zemljišta A-G

1. Močvarno glejno zemljište (euglej)

2. Kiselo-smeĎe zemljište (semiglej)

3. Amfiglejno zemljište

III) Fluvijalna i fluviglejna

zemljišta

(A)-I…:A-I,II..A-

Gpo

1. Recentni rečni nanosi (fluvisol)

2. Fluvijalno livadsko zemljište (A-C-G)

3. Ritska crnica (molični fluviglej)

IV) Tresetna zemljišta T-G

1. Visoki treset (acro-histosol)

2. Prelazni treset (p.o. histosol)

3. Niski treset (plano histosol)

V) Antropogena zemljišta P-C

1. Rigolovani treset

2. Zemljišta pirinčanih polja (rizosol)

3. Hidromeliorisana zemljišta

C. Halomorfna zemljišta


I) Akutno zasoljena

Zemljišta Asa-C-Gp 1. Solončak

II) Eluvijalno-iluvijalna

alkalna zemljišta A-E-Bt, Na-C 2. Solončec

Postoji i FAO/UNESCO klasifikacija zemljišta. Ovde nećemo dati detalje ove klasifikacije, već samo

nazive grupa zemljišta i njihove oznake: Fluvisols (FL), Gleysols (GL), Regosols (RG), Cambisols (CM),

Calcisols (CL), Gypsisols (GY), Solonetz (SN), Solonchaks (SC), Kastanozems (KS), Chernozems (CH),

Phaeozems (PH),Gryzems (GR), Luvisols (LV), Planosols (PL), Podzoluvisols (PD), Podzols (PZ), Lixisols

(LX), Acrisols (AC), Alisols (AL), Nitisols (NT), Ferralsols (FR), Plinthosols (PT), Histosols (HS) i Anthrosols

(AT)


31

Prinos

Rast organizama je glavno obeleţje ţivota. Uţe, biološki shvaćeno, rast omogućuje da asimilacija

bude veća od disimilacije. S biohemijskog stajališta, rast znači da je prirast veći od utrošenih a ekonomski, da je

efekt u produktu veći od uloţenih troškova.

Fenomen ţivota, pa prema tome i rast javlja se u takvom ekološkom ambijentu koji osigurava

opstanak ţivih bića. Zakoni ţivota vrede za sve organizme, autotrofne, heterotrofne, za one u slobodnoj prirodi i

gajene biljke.

Ukupnu biljnu masu (nadzemnu i podzemnu) stvorenu gajenjem neke kulture na jedinici površine

smatramo biološkim prinosom, a deo biološkog prinosa koji predstavlja glavni cilj gajenja i ima odreĎenu

upotrebnu poljoprivrednu vrednost, odnosno ekonomsku, trţišnu vrednost – prinosom.

Prema tome, prinos je odreĎen u biološkom prirodu i čini njegov najvaţniji deo. Svaki prinos ima

dvije komponente: kvantitet i kvalitetu. Obe komponente su vrlo vaţne, a za podmirenje osnovnih potreba

čoveka i domaćih ţivotinja primarna je količina. Nakon toga, dobija na značaju kvaliteta, iako je kod nekih

kultura ona uvek dominantna (npr. duvan). Prirod i prinos su rezultanta pozitivno i negativno delujućih

ambijentalnih faktora, kapaciteta rodnosti i otpornosti biljke prema negativnim faktorima. Svaki od tih faktora

ima svoj raspon odnosno gradaciju delovanja, zato se ni prirod ne moţe smatrati apsolutnom ili statičkom, nego

promenljivom, dinamičkom veličinom i za istu biljnu vrstu.

Samo u potpuno kontrolisanim uslovima i postizavanjem optimalne konstelacije svih vegetacijskih

faktora, mogla bi se realizovati maksimalna rodnost neke biljke odnosno kulture.

Faktori stvaranja prinosa Gajena biljka uklopljena na staništu u dve sredine (zemljište i atmosfera) daje rod ili, drugim rečima,

stvara prinos.

Šematski prikaz stvaranja prinosa

Na prinos deluju unutrašnji i vanjski faktori. Vanjski se faktori dele na one koji deluju putem zemljišta

(edafski) i one koje deluju iz atmosfere (klimatski).

Na prinos jako deluje čovek, stvaranjem sorata i hibrida te zahvatima u gajenju biljaka. Napokon, na

prinos deluju ovi kompleksni faktori: zemljište, klima, biljka, čovek.

Iz prikazane sheme, jasno se vidi da plodnost zemljišta nije identična prinosu, ali se ona pored ostalih

faktora produktivnost nalazi u prinosu. Plodnost se ne moţe izraziti u brojčanom veličinom, jer je ona rezultat

čitavog niza elemenata, za razliku od prinosa, koji se moţe izraziti brojčanom veličinom odnosno masom uroda

po jedinici površine ( npr. kg/ha).

Postoji kompenzacija izmeĎu faktora produktivnosti (plodnost zemljišta, klima, sorta ili hibrid,

agrotehnika), u odnosu prema prinosu, ali samo u odreĎenim granicama, jer preko toga svaki faktor deluje kao

limitirajući na prinos.


32

Zakoni stvaranja prinosa

Plodnost zemljišta i rast biljaka oduvek su bili predmet paţnje, razmišljanja i raznih tumačenja. S

današnjih naučnih pozicija uočavamo razne zablude o objašnjenju prinosa u toku iskustvene epohe razvoja

poljoprivrede.

Razvojem fundamentalnih prirodnih nauka, omogućilo je razvoj naučne agrikulture u 19. stoleću.

Prinos je počeo biti tretiran sa naučnog gledišta.

Priv zakon o prinosu postavio je Justus v. Liebig (1855), koji je ujedno i tvorac teorije o mineralnoj

ishrani biljaka. Njegov zakon je glasio: "Visina je prinosa polja u

omeru s onim, za puni razvoj biljke preko potrebnim hranjivom

kojeg ima u najmanjoj količini (in minimo)". Zato je Liebigov zakon

poznat pod nazivom "zakon o minimumu". Po njegovom tumačenju,

prinos raste pravolinijski s porastom doze biljnog hranjiva bez obzira

na druge vegetacijske faktore.

Nedostatak Liebigova zakona je što nije ispitivao ostale

faktore koji utiču na prinos (vode, temperatura, svetlost itd). Pored

toga, po njegovom zakonu bi značilo, kad bi dodavali hranjiva u

neograničenim količinama, prinos bi srazmerno pravolinijski rastao.

Herllriegel je u drugoj polovini stoleća uz biljna hranjiva ispitivao i

druge ţivotne faktore (npr.vodu), a Liebscher (1985) je dalje razradio Šematski prikaz Libig-ova zakona

Liebigov zakon davši mu novu formulaciju, po kojoj je delovanje

nekog biofaktora u minimumu ovisno o optimalnom sudelovanju ostalih vegetacijskih činilaca. Veliki napredak

je u tumačenju prinosa učinio Wollny (1897-1898), jer je prvi istodobno pratio delovanje nekoliko

vegetacijskih faktora (svetlost, voda, toplota i hranjiva).

Wollny je utvrdio da jedan biofaktor utiče na povećanje prinosa dakle, pozitivno od minimumima od

optimuma, a zatim efekt opada. To je zakon optimuma. Wollnyeva je zasluga što je u eksperiment uveo nekoliko

faktora, menjao njihove količine i pratio kako kompleks faktora deluje na prinos.

Grafikon promene visine prinosa pod

uticajem promene u jednom faktoru života biljaka

Wollnyev ogled (neprekidno povećanje

prinosa pod uticajem istovremene

promene tri faktora- svetlost, voda i

hranjiva (Hellriegel-ov ogled).


33

Grafički prikaz Mitscherlich-ova zakona

Na Wollnyevu ogledu Viljams (1938) je formulisao zakon o jednakoj vaţnosti i nezamenjivosti

vegetacijskih faktora. To bi značilo da su svi biofaktori jednako vaţni i nezamenjivi, meĎutim, neki su faktori

relativno vaţniji (npr. voda, azot) jer ih biljke trebaju u velikim količinama.

Mitsherlich (1954), je postavio zakon o delovanju vegetacijskih faktora koji kaţe da: "Prinos raste s

porastom svakog vegetacijskog faktora proporcionalno razlici do maksimalno mogućeg prinosa". Njegov

se zakon još zove "zakon o opadajućem porastu prinosa" ili jednostavno Mitscherlich-ov zakon.

Na grafikonu se jasno vidi da biofaktori u početnim količinama najjače deluju, a kako količina raste,

uticaj se na visinu prinosa smanjuje prema teoretskom maksimumu "A", zato nema pravolinijskog povećanja

prinosa.

Na visinu prinosa deluju svi prisutni faktori prema količini i intenzitetu pojedinog faktora. Za

povećanje prinosa, Mitscherlich je postavio sledeću jednačinu:

cxAlogyAlog

-gde je A – maksimalni prinos, y – ostvareni prinos, c-činilac intenziteta pojedinih vegetacionih faktora, x-

primenjena količina nekog činioca (npr. Ďubriva) i A-x – razlika izmeĎu maksimalnog i ostvarenog.

Sam Mitscherlich je primetio da prinos opada kad je preĎen maksimum, kao što je to kod prejakog

Ďubrenja (npr. azota). Tada se govori o "štetnom faktoru".

Iako je Mitscherlich-ov zakon vidno unapredio naučno shvatanje i tumačenje prinosa, on ipak ima nekih

nedostataka. Prvo, ako u eksperimentu nisu potpuno kontrolisani svi faktori, nemoguće je ostvariti maksimalni

prinos "A". Zatim, pojedini se faktori meĎusobno ne odnose samo harmonično nego i konkurentno, pa ako se

poveća doza jednog faktora, drugi moţe biti potisnut. To ne znači da antagonističko delovanje iona mora uvek

biti negativno. Na kraju, u zemljištu kao heterogenom sistemu, hranjiva nisu apsolutne nego relativne veličine.

Willcox je na osnovu Mitccerlich-ova zakona zaključio da: “Delovanje nekoga faktora ne ovisi o tipu

zemljišta i gajenoj biljci, da najveći broj vegetacijskih činioca mora biti pod kontrolom ako se ţeli ostvariti

maksimalan prinos nijednog faktora ne sme biti previše jer inače počinje delovati negativno”.

Boguslawski i Schneider (1962) su izvršili daljnju interpretaciju Mitscherlich-ova zakon, što je

prikazano u sledećem grafikonu.

Mitscherlichov zakon prema Bogoslowskom i Schneideru (1962)


34

U jednačini )im

ix(log10MY z

vezanom za ovaj grafikon Y= srednji prinos, x = data

količina faktora rasta, M = maksimalni prinos, m = maksimalnom prinosu pripadajuća doza faktora, i =

udaljenost početne tačke krivulje od nulte osi (mereno u jedinicama doza faktora), z = konstanta.

Iz ovog grafikona se moţe zaključiti da se u zoni maksimuma postiţe najveći prinos optimalnim

dozama vegetacijskih faktora, i da se ova zona ne sme prekoračiti jer počinje prinos opadati (zona depresije). Iz

toga proizlazi da je teško dozirati sve vegetacijske faktore, tako da se optimalno dopunjuju sve do teoretskog

maksimalnog prinosa.

Documents

Edafon (zemljišni uslovi) - Početnapoljoprivrednisavjeti.weebly.com/uploads/7/0/7/2/7072406/2_zemljiste.pdf · Prof. dr Ilija Komljenović OPŠTE RATARSTVO 19 Za savremenu biljnu