EdicijaPOETIKA STRAVE

knjiga 17

Prevod sa engleskogArijana Cvijanović Luburić

Igor CvijanovovićDejan Ognjanović

Novi Sad 2020

Štampa: ALFA–GRAF NS, Novi Sad

CIP - Каталогизација у публикацији  Библиотека Матице српске, Нови Сад 

821.111(73)-32821.111(73).09 James H.ISBN 978-86-6039-049-5

COBISS.SR-ID 332939271

Za izdavača: Milenko Bodirogić

Urednici: Dr Dejan Ognjanović

Milenko Bodirogić

Naslov originala: The Ghostly Rental, The Real Right Thing,

The Jolly Corner, The Turn of the Screw

Lektura i korektura: Lidija Diklić

Ilustracije na koricama i u knjizi: Aleksandra Dević

Grafičko rešenje edicije: David Tankosić

Priprema za štampu: Komiko, Novi Sad

Orfelin izdavaštvoKosovska 23Novi SadTelefon: 021 447217orfelinns@gmail.comwww.orfelin.info

Bez dopuštenja izdavača nije dozvoljeno reprodukovanje nijednog dela ove knjige.

The Ghostly Rental

Prvi put objavljeno u magazinu Skribners mantli (Scribner’s Monthly, September, 1876).

Prvi put u knjizi The Ghostly Tales of Henry James (edited with an introduction by Leon Edel, Rutgers University Press, 1948).

7

Bio sam napunio dvadeset i jednu godinu i upravo završio studije. Slobodno sam mogao da izaberem profesiju i učinio sam to veoma brzo. Kasnije sam je se odrekao, istinu govoreći, jednako poletno, ali nikad nisam zažalio zbog te dve mladalačke godine smetenog i ushićenog, a istovremeno prijatnog i plo-donosnog eksperimentisanja. Bio sam naklonjen teologiji i za vreme studija zadivljeno sam čitao dr Čeninga.1 Beše to teologija ugodnog i sočnog ukusa; činilo se da čoveku nudi ružu vere savršeno očišćenu od trnja. A potom (smatram da je sve to bilo nekako povezano), zainteresovao me je stari Bogoslovski fakultet.2 Oduvek me je privlačila pozadina ljudske drame i mislio sam da mogu da odigram svoju ulogu s dobrim izgledima da dobijem aplauz (bar od sebe samog), u onom izolovanom i mirnom domu blage kazuistike, s uglednom avenijom na jednoj strani, a pogle-dom na zelena polja i obližnjom velikom šumom na drugoj. Za ljubitelje šuma i polja, Kembridž se promenio na gore od tog doba, a posed o kom govorim izgubio je mnogo od svoje mešavine pastoralnog i akademskog spokoja.3 U ono vreme je on bio jedno od fakultetskih zdanja u šumi – šarmantan spoj.

1 Vilijam Eleri Čening (William Ellery Channing, 1780 -1842), američki pisac, moralista i unitarijanski teolog i propovednik. Poznat kao „apostol unitarijanizma“, bio je vodeća figura u razvoju transcen-dentalizma u Novoj Engleskoj. (prim. ur.)

2 Deo Univerziteta Harvard. (prim. ur.)3 Kembridž, grad u državi Masačusets, blizu Bostona; sedište

Univerziteta Harvard. (prim. ur.)

8

Šta je taj posed sada nema nikakve veze s mojom pričom; i ne sumnjam da još ima doktrinom zaluđenih mladih studenata završnih godina koji se, dok šetaju u njegovoj blizini po letnjem sumraku, zavetuju da će kasnije okusiti njegov izvrstan ležeran karakter. Što se mene tiče, nisam se razočarao. Smestio sam se u ogromnu četvorougaonu, skromnu sobu, s dubokim prozor-skim klupama; na zidove sam okačio postere Overbeka i Arija Šefera; poređao sam knjige, upotrebivši veoma istančan osećaj za klasifikovanje, u niše pored visoke police kamina, i počeo da čitam Plotina i Svetog Avgustina. Među mojim družbenicima behu dvojica ili trojica sposobnih i dobrih prijatelja, s kojima bih povremeno popio po koju čašicu kraj vatre; a uz avanturističko čitanje, dubokoumni razgovor, principijelno kratka pića i duge šetnje u prirodi, moja inicijacija u misterije sveštenstva napre-dovala je prilično ugodno.

S jednim od prijatelja postao sam naročito blizak i provo-dili smo dosta vremena zajedno. Nažalost, patio je od hronične nestabilnosti kolena, što ga je primoralo da vodi veoma pasivan život, a kako sam ja bio metodičan šetač, to je unelo raskol u naše navike. Često sam išao u dnevno tumaranje opremljen samo štapom u ruci ili knjigom u džepu. Ali nije mi trebalo ništa više od aktivne šetnje i osećaja neograničenosti spoljašnjeg prostora. Trebalo bi, možda, da dodam da sam u tome što posedujem izuzetno oštar pogled pronalazio nekakvo društveno zadovolj-stvo. Moje oči i ja odlično smo se slagali; one su bile neumorni posmatrači svih usputnih dešavanja, i dok god su se one zabav-ljale, ja sam bio zadovoljan. Upravo sam zahvaljujući njihovim ljubopitljivim navikama došao do ove izvanredne priče. Priroda što okružuje stari univerzitetski grad sada je većinom lepa, ali bila je lepša pre trideset godina. Velika erupcija građevinskog gipsa što sada krasi krajolik, u pravcu niskih, plavih Voltamskih brda, još se nije bila dogodila; nije bilo elegantnih kućica da posrame zapuštene pašnjake i neugledne voćnjake – od tog spoja, s vre-menom, nijedan element kontrasta nije bio na dobitku. Pojedina

9

krivudava raskršća onda su, koliko se sećam, bila temeljnije i prirodnije ruralna, a usamljeni domovi na dugim travnatim padinama kraj njih, pod visokim tamošnjim brestovima što izvi-jaju lišće u vazduhu poput klonulih spoljnih klasova uvezanog snopa pšenice, sedeli su sa šindrom navučenom na uši, ničim ne predskazujući modu francuskih krovova – kao stare seljanke, kako bismo ih mogli nazvati, izborane od vremena, što u tišini nose tradicionalne kape, i ne sanjajući o ženskim šeširima koji bi nepristojno otkrili njihova časna čela.

Ta zima je bila, kako narod kaže, „blaga“; dosta hladna, ali s malo snega; putevi su bili tvrdi i prohodni, a vreme me je retko primoravalo da se suzdržim od uobičajene aktivnosti. Jednog sivog decembarskog popodneva upražnjavao sam je u pravcu obližnjeg grada Medforda, a vraćao sam se istim putem ujedna-čenim korakom, posmatrajući blede, hladne nijanse – prozirnu žutosmeđu i izbledelu rozikastu – koje su prekrile, u zimskom maniru, zapadno nebo, podsetivši me na skeptični osmeh na usnama kakve lepotice. Naišao sam, dok je sumrak nadolazio, na uzan put kojim nikad ranije nisam prošao, i pomislio da će me prečicom odvesti kući. Skrenuo sam, šetao desetak minuta, i potom uvideo da je taj put slabo posećen. Kolotrazi su delovali staro; mir i tišina činili su se neobično opipljivim. Ipak, na kraju puta beše jedna kuća, pa se njime nesumnjivo u nekoj meri prolazilo. S jedne strane se nalazio visok prirodni nasip, na čijem je vrhu posađen jabučnjak, s granama isprepletanim u mrežu grube crne čipke, raširene preko hladno rozikastog zapada. Ubrzo sam stigao do kuće, i istog trena mi je privukla pažnju. Stao sam ispred nje netremice zureći, ni sam ne znajući zašto, s nejasnom mešavinom znatiželje i bojažljivosti. Kuća beše nalik većini kuća u okolini, osim što je neosporno predstavljala naočit primerak svoje klase. Stajala je na travnatoj padini, kraj nje beše visok brest ravnomerno klonulih grana, a drvna građa joj beše upadljivo čvrsta i stabilna. Nesumnjivo je doživela duboku starost, jer je

10

drvenarija na ulazu i pod strehom, pažljivo i gusto izrezbarena, upućivala, najkasnije, na sredinu prošlog veka.

Sve je to nekad bilo okrečeno u belo, ali široka pleća vremena, što behu naslonjena na dovratak stotinu godina, ogolila su teksturu drveta. Iza kuće se protezao jabučnjak, s nesvakidašnje kvrgavim i neobičnim stablima, koji je u nadirućem sumraku poprimio izgled sasušenog i upropašćenog. Na svim prozorima kuće behu zarđale žaluzine, bez letvi i gotovo sasvim zatvorene. Nigde ne beše znakova života; kuća je delovala pusto, prazno i napušteno, a ipak, dok sam tamo tumarao, kao da je odisala nekim poznatim zna-čenjem – nekakvom čujnom elokventnošću. Oduvek razmišljam o utisku koji je na prvi pogled na mene ostavilo to sivo kolonijalno zdanje, kao dokaz da zaključak ponekad može da bude gotovo srodan predskazanju, jer ipak, na površini ne beše ničeg što bi opravdalo veoma ozbiljan zaključak do kog sam došao.

Zakoračio sam unazad i zatim prešao put. Poslednji tračak crvene svetlosti sunčevog zalaska oslobodio se, upravo pre nego što će nestati, i na tren slabašno počivao na pročelju kuće posi-velom od vremena. Dotakao je, savršeno pravilno, niz malih okana lepezastog prozora iznad vrata, i fantastično zasvetlucao u njima. Potom je nestao, učinivši to mesto još sumornijim. U tom trenutku, rekao sam sebi u tonu dubokog ubeđenja: „Ova kuća je naprosto ukleta!“

Nekako sam odmah u to poverovao, i ta zamisao mi je, sve dok i sam nisam bio zatvoren unutra, pričinjavala zadovoljstvo. Nagoveštaj se krio u izgledu kuće, i sve je objašnjavao. Pola sata ranije, da me je neko pitao, rekao bih, kao što priliči mladiću koji otvoreno zauzima vesele stavove prema natprirodnom, da uklete kuće ne postoje. Ali zdanje preda mnom podarilo je živo značenje tim ispraznim rečima: to mesto bilo je duhovno sasušeno.

Što sam ga duže posmatrao, intenzivnijom se činila tajna koju je skrivalo. Obišao sam ga, tu i tamo sam pokušao da provirim kroz procep u žaluzinama, i osetio detinje zadovoljstvo kad sam se rukom mašio za kvaku i lagano je okrenuo. Da su se vrata

11

otvorila, da li bih ušao? – da li bih prodro u prašnjavu ustajalost? Moja neustrašivost, srećom, nije bila stavljena na probu. Vrata behu zadivljujuće čvrsta, pa nisam uspeo čak ni da ih prodrmam. Konačno sam krenuo nazad, često se osvrćući. Nastavio sam kuda sam pošao i, posle neočekivano duge šetnje, stigao do glavnog puta. Na izvesnoj udaljenosti ispod mesta gde se duga staza koju sam spomenuo spajala s njim, beše jedna komforna, sređena građevina, što bi mogla poslužiti kao primer kuće koja ni na koji način nije ukleta – u njoj nema zlokobnih tajni i nije joj poznato ništa do postojanog napretka. Njena čista bela fasada mirno je zurila kroz sumrak, a vinovom lozom obrastao trem bio je obložen slamom zbog zime. Jedne stare čeze, koje su odvodile dva posetioca, bile su na vratima, a kroz prozore bez zavesa ugledao sam osvetljenu dnevnu sobu i sto na kom je postavljena rana „zakuska“, improvizovana zarad gostinjskog uživanja. Gazdarica je ispratila prijatelje do kapije; zastala je tamo pošto su se čeze udaljile uz škripu točkova, delom da bi posmatrala kako promiču niz put, a delom da me osmotri dok sam prolazio kroz sumrak. Beše to privlačna, žustra mlada žena, oštrih, tamnih očiju, pa sam odlučio da zastanem i obratim joj se.

„Ona kuća do koje se stiže onim sporednim putem“, rekoh, „oko milju odavde – jedina – možete li da mi kažete kome pripada?“

Na trenutak je zurila u mene i, pomislio sam, blago porume-nela. „Svet nikad ne ide tim putem“, reče ona, kratko.

„Ali to je prečica za Medford“, uzvratih.Na to ona neznatno zabaci glavu. „Možda bi se ispostavilo da

je to duži put. U svakom slučaju, mi ga ne koristimo.“To je bilo zanimljivo. Jedno štedljivo novoenglesko doma-

ćinstvo nesumnjivo je moralo imati dobar razlog za ovaj prezir prema procesu koji štede vreme. „Ali bar znate o kojoj kući je reč?“ rekoh.

„Pa, videla sam je.“„A kome pripada?“

12

Malo se nasmejala i skrenula pogled, kao da je bila svesna da se neznancu može učiniti da njene reči zaudaraju na seosko sujeverje. „Valjda pripada onima što su u njoj.“

„Zar ima koga tamo? Potpuno je zatvorena.“„To nema veze. Nikad ne izlaze, i niko nikada tamo ne ulazi.“

Zatim se okrenula.Ali uhvatio sam je za ruku, s poštovanjem. „Hoćete da kažete“,

rekoh, „da je kuća ukleta?“Ustuknula je, porumenela, stavila prst na usta i požurila u kuću,

gde su, trenutak kasnije, zavese bile namaknute na prozore.Nekoliko dana sam često pomišljao na tu malu avanturu, ali

sam osećao nemalo zadovoljstvo što sam je zadržao za sebe. Ako kuća nije bila ukleta, bilo je besmisleno iznositi kaprice svoje mašte, a ako jeste, godilo mi je da iskapim pehar užasa bez ičije pomoći. Odlučio sam, jasno, da ponovo prođem onuda; nedelju dana kasnije – poslednjeg dana u godini – vratio sam se istim putem. Prišao sam kući iz suprotnog pravca i našao se pred njom otprilike u isti čas kao i prethodni put. Svetlost je jenjavala, a nebo beše nisko i sivo; vetar je zavijao preko tvrdog, golog tla, i lagano strujao kroz lišće pocrnelo od mraza. Melanholična kuća stajala je tamo kao da oko sebe skuplja zimski sumrak, skrivajući se u njemu, nedokučivo. Ni sam ne znam kojim poslom sam bio došao, ali zaposeo me je nejasan osećaj da ću, ako se ovog puta kvaka okrene i vrata otvore, skupiti hrabrost i pustiti ih da se zatvore za mnom. Ko su bili tajanstveni stanari na koje je aludirala ona dobra žena na uglu? Šta su ti ljudi videli ili čuli – o čemu se raspredalo? Vrata nisu popuštala kao ni prethodni put, a zbog mog drskog petljanja oko reze nijedan prozor na spratu nije se otvorio, niti se ijedno neobično, bledo lice promolilo. Odvažio sam se čak da podignem zarđali zvekir i pokucam njime nekoliko puta, ali zvuk beše monoton, umrtvljen, bez odjeka. Poznatost rađa prezir; ne znam šta bih zatim uradio da, u daljini, uz put (onaj isti kojim sam došao), nisam ugledao usamljenu priliku kako se približava. Nisam želeo da me primete kako se vrzmam

13

oko te ozloglašene građevine, pa sam potražio skrovište među gustim senkama obližnjeg borovog gaja, odakle sam mogao da virim neprimećen. Ubrzo se pridošlica približio, te sam video da ide pravo ka kući. Bio je to nizak, star čovek, a na njemu se najviše isticao pozamašan ogrtač, vojničke sorte. Nosio je štap i približavao se polako, bolno i pomalo hramajući, ali odišući krajnjom odlučnošću. Skrenuo je s puta i pratio nejasan kolo-trag, pa je na nekoliko stopa od kuće zastao. Pogledao je nagore, netremice i ispitivački, kao da prebrojava prozore, ili evidentira nekakve poznate tragove. Zatim je skinuo šešir i sagnuo se polako i svečano, kao da se naklanja. Dok je stajao gologlav, dobro sam ga osmotrio. Bio je, kao što rekoh, sićušan starac, ali bilo je teško odrediti da li pripada ovom svetu ili onom. Njegova glava nejasno me je podsetila na portrete Endrua Džeksona.4 Imao je gustu prosedu kosu, čvrstu poput četke, usko, bledo i obrijano lice, i izuzetno sjajne oči natkriljene debelim obrvama, koje su ostale sasvim crne. Njegovo lice, poput ogrtača, kao da je pripadalo nekom starom vojniku; izgledao je kao penzionisan vojnik skro-mnog ranga, ali učinilo mi se da je nadmašio klasičnu privilegiju čak i takve jedne persone da bude ekscentrična i groteskna. Kad je završio s pozdravom, krenuo je prema vratima, preturao po naborima ogrtača, koji je spreda visio mnogo više nego pozadi, i izvadio ključ. Lagano i pažljivo ga je ubacio u bravu i onda ga, očigledno, okrenuo. Ali vrata se nisu odmah otvorila; prvo je pognuo glavu, prislonio uho i stao da sluša, a potom je pogledao niz put. Zadovoljan ili ohrabren, gurnuo je starim ramenom jedan od uvučenih panela i na trenutak ga pritisnuo. Vrata se otvoriše – prema apsolutnoj tami. Ponovo je zastao na pragu, i ponovo skinuo šešir i naklonio se. Zatim je ušao i pažljivo zatvorio vrata za sobom.

4 Endru Džekson (Andrew Jackson, 1767 - 1845), američki voj-skovođa, političar i državnik. Bio je sedmi po redu  predsednik SAD i osnivač Demokratske stranke. (prim. ur.)

14

Ko je on, za ime sveta, i kojim poslom je tu? Ličio je na nekog od likova iz Hofmanovih priča. Je li on bio priviđenje ili stvaran čovek – stanar kuće, ili poznanik, prijatelj u poseti? Šta li je, u svakom slučaju, značilo njegovo tajanstveno klanjanje i kako li je nameravao da se kreće u tami unutrašnjosti? Izašao sam iz skrovišta i temeljno osmotrio nekoliko prozora. U svakom od njih, u određenim razmacima, zrak svetlosti se promaljao u pro-rezu između dva krila žaluzina. Čovek je očigledno palio svetlo; je li nameravao da organizuje zabavu – nekakvo utvarno slavlje? Znatiželja mi je porasla, ali nisam imao ideju kako da je zadovo-ljim. Na trenutak sam pomislio da odrešito pokucam na vrata; ali odbacio sam tu ideju kao nepristojnu, i namerio se da skinem čini, ako ih je uopšte bilo. Hodao sam oko kuće i pokušao, nenasilno, da otvorim jedan od prozora u prizemlju. Odupro se, ali sam u sledećem trenutku imao više sreće sa drugim. U lukavstvu koje sam izvodio bilo je, naravno, rizika – rizika da me oni unutra vide ili (još gore) da ja sam vidim nešto zbog čega ću se pokajati. Ali znatiželja se, kažem, pretvorila u nadahnuće, a rizik mi se činio veoma prijatnim. Kroz razmaknute žaluzine pogledao sam u osvetljenu prostoriju – prostoriju osvetljenu dvema svećama u velikim starim mesinganim svećnjacima, smeštenim na policu kamina. Bio je to izgleda nekakav zadnji salon, u kom je ostao sav nameštaj. Nameštaj beše ukrašen prostim, staromodnim šarama, a činile su ga fotelje i divan presvučeni štofom od konjske dlake, po koji sto od mahagonija i uramljeni gobleni na zidovima. No, iako je prostorija bila nameštena, delovala je neobično napušteno; stolovi i fotelje behu ukipljeni, a na vidiku ne beše nijednog malog, ličnog predmeta. Nisam mogao sve da vidim i tek sam naslućivao postojanje, s moje desne strane, velikih harmonika-vrata. Izgleda da su bila otvorena, te su propuštala svetlost iz susedne prostorije. Neko vreme sam čekao, ali prostorija je ostala prazna.

Konačno sam postao svestan odraza velike senke na zidu preko puta harmonika-vrata – senke, očigledno, neke prilike iz susedne sobe. Bila je visoka i groteskna, i nalik osobi koja sedi sasvim

15

nepomično, okrenuta profilom. Pomislio sam da prepoznajem vertikalne čekinje i kukasti nos onog malog starca. U njegovom držanju bilo je neobične krutosti; delovalo je da sedi, upiljen u nešto. Dugo sam posmatrao tu senku, ali nije se pomicala. No, naposletku, baš kad je strpljenje počelo da me izdaje, lagano se pokrenula, uspravila do plafona i postala nejasna. Ne znam šta bih potom video, jer me je nekakav neodoljiv nagon primorao da zatvorim žaluzine. Je li to bila obazrivost? – ili pak kukavičluk? Ne bih znao da kažem. Ipak sam se zadržao u blizini kuće, u nadi da će se moj prijatelj ponovo pojaviti. Nisam se razočarao; jer na kraju je izašao, izgledao isto kao kad je ušao i otišao u istom svečanom stilu. (Svetla, već sam bio primetio, nestala su iz proreza na svakom prozoru.) Okrenuo se pred vratima, skinuo je šešir i ponizno se naklonio. Dok je odlazio, kroz misli mi je proletelo stotinu ideja koje sam želeo da podelim s njim, ali pustio sam ga da ode na miru. To je, usuđujem se da kažem, primer istinske obazrivosti; – možda ćete reći kako je prekasno stigla. Pomislio sam da on ima pravo da se uvredi zbog mog motrenja, premda mi se sopstveno pravo da ga sprovedem (ako se radilo o duhovima) učinilo jednako neosporno. Nastavio sam da ga posmatram dok je lagano hramao niz kosinu i duž usamljenog puta. Potom sam se, razmišljajući, uputio u suprotnom pravcu. Bio sam u iskušenju da ga pratim, na izvesnoj razdaljini, da vidim šta će se desiti s njim; ali i to mi se činilo nedoličnim; priznajem, štaviše, da sam osetio potrebu da pomalo koketiram, takoreći, sa sopstvenim otkrićem – da otkinem jednu po jednu laticu tog cveta.

Nastavio sam da mirišem cvet, s vremena na vreme, jer me je čudnovatost njegove arome opčinila.

Ponovo sam prošao pokraj kuće na raskršću, ali više nikad nisam sreo starca u ogrtaču niti kakvog drugog namernika. Kuća kao da je držala posmatrače na izvesnoj udaljenosti, a ja sam vodio računa da o tome ne širim priču; jedan ljubopitljivac, rekao sam sebi, mogao bi da dosegne tajnu, ali nema mesta za dvojicu. Istovremeno, naravno, bio bih zahvalan na ma kakvom