Edicija POPULARNA LINGVISTIKA

Urednik

Zoran Kolundžija

Recenzent

dr Drago Ćupić

© IK Prometej, Novi Sad 2007.

Milan Šipka

PRIČE O REČIMA

Drugo izdanje

Abrakadabra

Jeste li ikad razmišljali o rečima? 0 običnim,

svakidašnjim našim rečima, koje ste izgovorili stotinu

puta, i više: hiljadu i mnogo hiljada puta? Ili o onim

čudnim, zagonetnim stranim rečima koje se kriju u

mudrim debelim knjigama, o onima čija je značenja bez

velikih rečnika i velikog truda - teško dokučiti?

Jeste li ikad, na primer, razmišljali o tome zašto

kažemo: olovka, pero, perorez, ulica, autobus, avion,

strip? Zašto su ljudi čudnog australijskog torbara,

klokana, nazvali kengur i zašto simpatičnog, truntavog, ali

ne i bezopasnog gazdu naših šuma zovemo medved? Zašto

je drugi dan po nedelji - utorak, treći - sreda, a šesti –

subota! Jeste li ikad o tome razmišljali?

Znate li koliko reči ima u našem jeziku? Koliko reči

upotrebljavamo u svakodnevnom govoru i s koliko ih se

može ukratko prepričati, recimo, jedna lepa bajka? Šta

mislite: koliko vi znate reči?

Nemoguće je izračunati koliko reči ima u jezicima

svih naroda na svetu. Ali približno se zna broj reči u

pojedinim jezicima: u ruskom, francuskom, engleskom,

pa i u našem. Eto, računa se da naš jezik (i književni i

narodni) ima 350 000-400 000 reči. Toliko će ih otprilike

biti, prema proceni stručnjaka, u velikom Rečniku koji se

izrađuje u Institutu za srpski jezik u Beogradu. Vuk

Karadžić znao je, pre nekih stotinu pedeset godina, samo

za 45 996 reči. Toliko ih je upravo zabeleženo u drugom

izdanju njegovog Srpskog rječnika iz 1852. godine.

Smatra se da naš savremeni književni jezik ima oko 150

000 reči.

Rekoh da je Vuk znao i zabeležio samo 45 996 reči,

jer je to otprilike jedna osmina svih naših reči. A mi,

sigurno, ne znamo ni toliko, ni upola toliko, čak ni

četvrtinu toga broja. Vi, recimo, znate samo oko 5 000

reči. Nemojte se čuditi! Odrastao "prosečan" čovek zna

manje od 15 000, a oni visoko obrazovani 20 000-30 000

reči. Uostalom, vama je dovoljno samo 600 reči da se u

svakodnevnom govoru sasvim lepo sporazumete, a sa

300-400 možete prepričati bajku. Ko na času lektire

upotrebi 500 i više reči, zaslužuje ocenu "pet", pa i višu,

kad bi je bilo!

Rekoh da znate oko 5 000 reči. U stvari, znate šta

one znače i njima se u govoru normalno služite. Ali o

njima samima, o tome kako su nastale, o njihovom životu,

teško da nešto više znate.

Jeste li čuli za reč abrakadabra! Jeste? Ili - niste?

Svejedno. Ona i tako upućuje na nešto zbrkano,

nerazumljivo i zagonetno. To je stara čarobnjačka reč u

čiju je magičnu moć srednjovekovni čovek verovao. I vi

tako verujete u neke reči, u njihovo značenje, u njihovu

moć. A mnoge od njih za vas su, kad dobro razmislite,

ipak - abrakadabra, tj. pusta skupina zvukova, odnosno

slova, čiji iskonski smisao ne možete sami dokučiti. Zato

ću vam pričati priče o rečima. Pokušaću da vam otkrijem

njihove tajne. Možda vam neću reći nijednu novu reč,

koju ranije niste čuli. Uostalom, broj nije toliko ni važan.

I s malo se reči može mnogo kazati. Vuk je još davno

zapisao jednu lepu narodnu izreku. Ona glasi: Reči treba

meriti, a ne brojiti.

Pričaću vam priče o rečima da biste ih znali meriti.

I. DAŠTO MI TI DAŠTO...

REČI IZ ŠKOLSKE KLUPE

OLOVKA

Kao i svaka stvar i svako biće, tako i olovka ima

svoje ime. Njeno ime je - olovka. To, zapravo, i nije pravo

ime. To joj nekako dođe više kao zajedničko, porodično

ime. Jer, ima raznih olovaka: obična (grafitna) olovka,

mastiljava olovka, hemijska olovka, patent-olovka itd.

Porodično ime potiče obično od nekog porodičnog

pretka koji je bio poznat ili čak slavan.

Porodični predak svih današnjih olovaka bila je

olovna pisaljka, pisaljka od pravog olova - olovna olovka.

Još u staroj Grčkoj, a kasnije i u Italiji - sve do 16. stoleća,

pisari su upotrebljavali štapiće od izlivenog olova. Da ne

bi uprljali prste i da bi ih lakše držali, navlačili su im fine

kožne navlake. Tako je, eto, izgledao predak današnje

naše olovke.

Ali po čemu je on bio toliko slavan da mu se ime do

danas zadržalo?

E, to je duga priča. Ipak, reći ćemo ono što je

najvažnije.

U vreme kad su se upotrebljavali olovni štapići nije

bilo današnjeg papira. Pisalo se po pergamentu - posebno

obrađenoj životinjskoj koži, nazvanoj tako po imenu

starog azijskog grada Pergama. Da bi redovi bili ravni i

paralelni, prvo su se izvlačile vodoravne linije, po kojima

se onda pisalo. Taj posao nije se mogao obavljati bilo

čime, već upravo olovnim štapićem. Zato je on bio na

velikoj ceni. Njegovo olovno srce, kome nije mogla

odoleti ni najgrublja pergamena, učinilo ga je slavnim,

najslavnijim među svim pisaljkama onoga vremena. I zato

su ostale pisaljke poslušno ispisivale slova po linijama

koje je on izvukao.

Potomci olovne pisaljke, današnje naše grafitne

olovke, imaju nežna srca, srca koja se lako mogu slomiti.

Osim toga, one nemaju skupocene kožne odeće, već su

obložene običnim mekim drvetom. One ne služe samo za

izvlačenje linija - njima se ispisuju i slova, pomoću njih

se crta. Zbog svega toga današnje olovke nisu na velikoj

ceni kao njihov predak - prava olovna olovka. Važnije je

i vrednije od njih svako i najobičnije naliv-pero. Ali one

su ipak ponosne, one imaju slavno ime, ime svoga pretka,

veliko porodično ime, olovno ime - olovka.

To dično ime nadživelo je u našem jeziku sve druge

nazive za slične pisaljke. Ranije se govorilo još i plajvaz,

od nemačkog Bleiweiss ("blajvajs") - "olovno belilo", pa

i lapis, što doslovno znači - "kamen", jer su se nekad

pisaljke pravile i od kamena.

Olovka je ostala olovka, iako se odavno već ne pravi

od olova nego od grafita. Od 1812. godine u Americi se

proizvode pisaljke od tankih grafitnih štapića s drvenom

oblogom. Tako su nastale obične olovke kakvim i danas

pišemo. U međuvremenu ta čuvena pisaljka stekla je

različite namene, pa se u naše vreme proizvodi više od

petsto različitih vrsta olovaka - od onih običnih, đačkih,

do onih kojima se služe konstruktori svemirskih letelica,

ili onih kojima hirurzi obeležavaju mesta za operaciju.

Najduža olovka na svetu napravljena je u Engleskoj.

Dužine preko dva metra, teška gotovo sedam kilograma i

sa srcem promera dva i po centimetra, ona ne služi za

pisanje. Ta golema grafitna pisaljka stoji kao spomenik

običnoj našoj olovci, koja je, eto, svojim imenom i delima

premostila čitave vekove.

PERO

Kad pišemo pismeni zadatak ili pismo, ili bilo šta

drugo, obično se služimo perom - onim prostim, sa

držalom, ili, češće, naliv-perom. A to pero, kojim pišemo,

nije, zapravo, nikakvo pero. Ljudi su odavno prestali da

se pri pisanju služe perom. A ipak, i danas njime pišu.

Kako to: pišemo perom, i ne pišemo perom; pero i

jest pero, i nije pero?! Evo kako.

U stara vremena - u srednjem veku, pa i ranije - ljudi

su stvarno pisali perom, pravim pravcatim ptičijim perom,

iščupanim iz krila ili repa kakve guske, labuda ili gavrana.

Ta pera zasecali su, zarezivali specijalnim nožićima -

perorezima i nakon posebne obrade ona su se mogla

upotrebljavati: umakala su se u mastilo i njima su

ispisivana slova.

S vremenom, međutim, broj pismenih ljudi postajao

je sve veći, a na svetu nije bilo toliko gusaka da im svaki

pisar može iščupati makar samo po jedno pero. Zamislite

kako bi to izgledalo kad bismo i danas morali pisati

guščijim perima!? Svaki bi učenik, na primer, morao

hraniti po dve-tri guske, a odlikaš - da bi uredno izradio

svaki domaći zadatak, morao bi ih imati bar pet ili šest.

Koliko bi tek gusaka trebalo jednom novinaru ili piscu

velikih romana?! Osim toga, na svetu bi bilo vrlo, vrlo

tužno i ružno - bilo bi mnogo ružnih, očerupanih gusaka.

A i guske su živi stvorovi - i njih boli kad im se čupaju

pera.

No na veliku sreću i ljudi i gusaka, pre nekih stotinu

pedeset godina jedan nemački izumitelj napravio je od

čelične opruge ("federa") svoga džepnog sata predmet

sličan vrhu guščijeg pera i time počeo pisati. Tako je

postalo metalno pero, koje Nemci i danas nazivaju Feder.

Pronalazak metalnog pera pripisuje se i izvesnom

V. Herisonu iz Birmingema u Engleskoj. Kažu da je on

napravio čelično pero još 1780. godine i da je tu spravu za

pisanje usavršio 1830. neki J. Geri.

I Englezu Herisonu pripada, dakle, slava izumitelja

metalnog pera, a samim tim i spasitelja - gusaka. Kasnije,

na kraju 19. stoleća, izumljeno je i naliv-pero. Njime

danas gotovo svi pišemo. Na guske više i ne pomišljamo

kad nam zatreba pero za pisanje. Krupne i gorde, one

mirno pasu i kupaju se po lokvama naših ravničarskih

krajeva.

Ali u znak sećanja na nekadašnju upotrebu njihovih

velikih, lepih pera, metalni užlebljeni predmet kojim

danas pomoću mastila pišemo zove se i dalje pero. Tako

je, eto, pero ostalo pero, mada to stvarno više nije, kao što

je i perorez (nožić) ostao perorez, iako se njime guščija

pera odavno već ne zarezuju.

MASTILO

Da bismo mogli pisati, treba nam, osim olovke ili

pera, još i papir (ili hartija), a kad pišemo perom, moramo

imati i mastilo (tintu ili "crnilo").

O tinti nećemo govoriti. To je tuđa reč, reč

nemačkog porekla. A strane reči treba uvek izbegavati kad

god je moguće, tj. kad umesto strane, tuđe reči možemo

upotrebiti svoju. U tome, doduše, nećemo uvek uspeti. Jer

ima tuđih reči koje se ne mogu zamenjivati našima. Eto,

na samom početku ove priče upotrebili smo dve takve

reči. To su papir i hartija, Obe su stranog, grčkog porekla,

a ipak ih moramo upotrebljavati. Za tuđu reč tinta,

međutim, imamo svoje mastilo. Zato će ovde biti govora

samo o mastilu i pomalo, uzgred, o crnilu.

Svako zna šta je to mastilo. To je tečnost kojom se

pune pera i pomoću koje se piše ili crta. Nekad, dok još

nisu bila izumljena naliv-pera, dok se još pisalo pravim

guščijim perima, perima od trske ili metalnim "percima"

(koja su se zadevala u dršku ili "stilo"), mastilo je moralo

stalno biti pri ruci onome ko piše. Zato su postojale

mastionice - posudice (bočice) za mastilo, u koje su se

umakala pera. Na svim stolovima u kancelarijama i na

svim katedrama u školama stajale su mastionice. Čak i u

školskim klupama postojala su udubljenja za stavljanje

bočica s mastilom.

A kako je nastala reč mastilo?

U vreme dok je još bilo veoma malo pismenih ljudi,

mastilom se u narodu nazivala tečnost pomoću koje se

bojadisalo sukno. Reč mast značila je tada isto što i boja,

a mastionica je bila zgrada u kojoj se mastilo, tj.

bojadisalo platno. I danas se u nekim našim krajevima

tako govori. Tako se, na primer, za čoveka crnoputa,

crnpurasta ili crnomanjasta kaže da je crne masti, a za

prevrtljivca, prevaranta da je - premazan svim mastima, tj.

bojama,

Bilo je pokušaja da se reč mastilo zameni izrazom

crnilo, ali taj pokušaj nije uspeo, jer mastilo može biti i

plave i crvene boje.

Srednjovekovni kaluđeri, pisari i prepisivači, pisali

su po pergamentu u raznim bojama. Naročito su bila lepa

i raznobojna početna slova, tzv. inicijali. Tako je mastilo

("boja") dobilo značenje koje danas jedino ima: obojena

tečnost kojom se piše.

Lepše i tačnije reči za to nema, niti je treba tražiti.

PAPIR

Već je u prethodnoj priči rečeno da je papir strana

reč i da smo je preuzeli od Grka. Njeno poreklo seže

daleko u prošlost, u pradavna faraonska vremena. Pre

skoro 5 000 godina stari Egipćani su od srčike biljke

zvane papiros (ili latinski: papirus) pravili tanke listove,

koji su im, nakon posebne obrade i sušenja, služili za

pisanje. Upravo po imenu te biljke nazvali su i njih

papirusima. Pojedini listovi obično su se slepljivali i

nastavljali jedan na drugi. Tako se dobijao dug svitak po

kome su ispisivani hijeroglifi (tadašnja egipatska

pismena). Najduži svitak, papirus, bio je dug čak četrdeset

metara!

Iz Egipta papirus je prenesen u Evropu, prvo u

Grčku, pa onda i u Rim, gde se kasnije umesto njega

počeo upotrebljavati pergament.

I drugi su stari narodi, još pre Egipćana, pravili

različite listove koji su im služili za pisanje. Prvi među

njima bili su mudri Kinezi, od kojih su tu veštinu preuzeli

Persijanci i još neki azijski narodi. Oni pri tom nisu

koristili papirus, nego druga prirodna vlakna.

Danas se listovi za pisanje i štampanje knjiga prave

uglavnom od drveta (celuloze), ali i od krpa, slame, pa i

stabljika kukuruza i krompira. Na egipatski papirus niko

više i ne pomišlja, jer je to veoma retka biljka. Ipak, jedino

je ona imala tu čast da joj ime ostane u reči papir i tako se

za sva vremena sačuva u našem i mnogim drugim

jezicima u svetu.

Papir se u nas naziva još i hartija. I to je, kako je

već rečeno, grčka reč. U grčkom je glasila hartes i značila

doslovno - "list (papira)". Od nje su kasnije nastale i druge

reči, kao što su karta, karton, pa čak i škart, škartirati i sl.

Ali to je već druga priča. Nas je ovde jedino zanimalo

kako su nastale reči papir i hartija. A to smo već saznali.

KREDA

Kreda, obična naša bela školska kreda, ima

neobično ime i još neobičnije poreklo. Ona potiče s juga,

sa današnjeg grčkog ostrva Krita, poznatog još i pod

starim imenom Kreta. Tim drugim, starijim imenom,

imenom Kreta, nazvali su stari Latini (Rimljani) jednu

belu, krhku pisaljku od krečnjaka -verovatno, zato što su

je doneli s Krete prilikom nekog vojnog pohoda. U našem

jeziku, ili u jeziku iz koga smo tu reč preuzeli, latinska

kreta (ili creta, kako su oni pisali) postala je - kreda.

Pišući njome svakodnevno po školskoj tabli, mi danas i ne

pomišljamo da ta obična, lomljiva pisaljka nosi ime

jednog velikog ostrva, nadaleko čuvenog po svojoj staroj

umetnosti i pismenosti.

Oko ostrva Krita, u toplim vodama Sredozemnog

mora, oduvek je bilo pravih morskih spužvi. Još su prvi

pisari koji su se služili kredom zapazili da se tragovi te

pisaljke sa crne ploče najlakše i najbrže mogu izbrisati

upravo prerađenom spužvom. Otada su kreda i spužva

nerazdvojni i zato svaki učenik pred školskom tablom u

desnoj ruci drži kredu, u levoj spužvu.

Kažu još da su kreda i spužva ljuti neprijatelji, ali da

ipak jedno bez drugog ne mogu. Zna se i zašto je to tako.

U početku su krede pravljene od prozirnog zemljastog

krečnjaka koji je nastao taloženjem velikog broja sitnih,

nevidljivih ljuštura izumrlih morskih životinjica,

planktona. Za večito gladnu i žednu spužvu, istrgnutu s

morskog dna, bile je to jedina hrana. Zato bi ona pokupila

i progutala sve što iza krede na ploči ostane - svaku i

najmanju liniju, sve do poslednje tačke.

To je, naravno, samo priča. Istina je jedino da se

nekad zaista pisalo takvom kredom i da se brisalo pravom

pravcatom spužvom - čudnih i nepravilnih oblika. Još su

naši dedovi učili da pišu na malim tablama uz koje su bile

privezane prave spužve (ili sunđeri, kako se onda

govorilo). Danas u školama takvih, pravih spužvi više

nema. Ostalo je samo njihovo ime i njihov večiti rat protin

krede, rat koji je već i u pesmama opevan.

PISMO

Kada su se naši preci, stari Sloveni, doselili na

Balkan (negde između V i VI stoleća naše ere), bili su

potpuno nepismeni. Nisu imali svoga pisma niti su

upotrebljavali bilo kakve znakove ili slova, kojima bi

mogli zapisivati glasove svoga jezika. U svakodnevnom

životu, međutim, javljala se potreba da se nešto zapiše i

zapamti. U nedostatku pisma, služili su se drugim

sredstvima: zarezivali su prutove (takozvane "raboše" ili

"rovaše") i tako beležili dugove i sl., ili su crtama

označavali ono što je trebalo zapamtiti.

O ome crnorizac (kaluđer) Hrabar početkom

desetog stoleća piše:

"Ranije, dakle, Sloveni ne imađahu knjiga, nego

crtama i zarezima čitahu i gatahu, budući pogani. Krstivši

se, pak, rimskim i grčkim pismenima siljahu se pisati

slovensku riječ bez reda. No kako se može pisati dobro

grčkim pismenima bog, ili život, ili vrlo, ili crkva, ili

čekanje, ili širina, ili otrov, ili gdje, ili mladost, ili jezik i

drugo slično ovome? I tako bijaše mnogo ljeta. Potom

čovjekoljubac Bog, pomilovavši rod slovenski, posla im

svetoga Konstantina Filozofa, zvanog Kirilo, muža

pravedna i istinita, i stvori im 38 pismena, neka po ugledu

na grčka slova, neka prema slovenskoj riječi..."

Tako su, eto, naši preci dobili prvo pismo.

Sve ovo uglavnom već znamo iz istorije, ili smo o

tome negde nešto pročitali. Manje je, međutim, poznato

kako je nastala sama reč pismo, ili glagol pisati, od koga

je ona izvedena.

Značenje glagola pisati, kao i mnogih drugih reči,

menjalo se kroz vekove. Kad danas kažemo pisati, to za

nas znači: "beležiti slova", "zapisivati glasove ili reči" i sl.

Ranije, međutim, nije bilo tako. Pisati je u početku

značilo -"crtati", "šarati", "slikati".

Zapitaćete se, verovatno, kakve veze ima pisanje s

crtanjem, odnosno šaranjem i slikanjem, kad su to dve

različite radnje, dva različita posla, pa čak i dve različite

grane umetnosti!?

Zaista je čudno, ali neka veza tu ipak postoji. Već u

raspravi crnorisca Hrabra mogli smo zapaziti da su stari

Sloveni, pre nego što su dobili prvo pismo, "crtama

i zarezima čitali i gatali". Oni su, dakle, crtajući zapisivali

razne podatke (o dugovima i sl.). A 1o je već bilo u nekom

smislu - pisanje. Kasnije, kada su dobili pravo pismo, i reč

pisati dobija novo značenje ("beležiti slova"), dok se

staro, izvorno značenje ("crtati") polako gubi.

Pradavno značenje glagola pisati ipak se zadržalo u

nekim rečima i izrazima. Mi i danas, na primer, kažemo:

lep kao upisan (tj. "naslikan"), imamo i izraz upis-

lepotica, pridev živopisan, a u nekim krajevima šarenu

ovcu nazivaju piska. U slovenačkom jeziku, koji nam je

veoma blizak, ’pisan’ znači - "šaren". Od iste je osnove i

pridev пёстрый (pjostrij) u ruskom jeziku, koji takođe

znači - "šaren". Sve su te reči u vezi sa starim značenjem

glagola pisati, od koga je kasnije izvedena i imenica

pismo.

Po tome što su Sloveni nekada pisali "crtama i

zarezima", neki učeni ljudi izvode zaključak da su naši

preci poznavali pismo mnogo ranije nego što se to misli.

Kako je stvarno bilo, teško je reći, jer zapisa iz toga

vremena nema. Jedino su nam ostale reči pisati, pismo i

pismen i izrazi "lep kao upisan" i "upis-lepotica" da na

osnovu njih gatamo o davnim vremenima i odgonetamo

pradavni smisao tih reči.

BUKVAR

Bukvar je prva školska knjiga. Iz bukvara, zna se,

đaci prvaci uče slova, uče čitati i pisati. Kasnije, u školi i

u toku celog života, čitanjem stičemo mnogo lepih i

korisnih saznanja. Ali jedno ipak malo ko sazna: kako je

nastala sama reč bukvar i šta ona, zapravo, znači.

Reč bukvar nastala je davno, pre petsto, pa čak i više

stotina godina. Tada, u jeziku naših predaka, reč bukva

nije značila samo vrstu drveta nego i ono što mi danas

podrazumevamo kad kažemo slovo: "pisani znak za glas".

Po tome je i knjiga iz koje se uče slova, ili "bukve", dobila

naziv - bukvar.

Pored reči bukvar, nastale od bukva, postoji u našem

jeziku i novija reč slovarica. Ali slovarica nije knjiga,

nego, najčešće, stalak ili kutija za slaganje slova. Zato

bukvar i nije mogao biti zamenjen rečju slovarica.

U bukvalnom prevodu na današnji jezik, bukvar bi

bio slovar, ali ga tako niko ne naziva, jer je već ranije

slovar značio: "rečnik" (prema staroj slovenskoj reči slovo

- "reč").

Umesto bukvar govori se u nas još i početnica, zato

što je to prva, početna knjiga u osnovnoj školi. Nekada se

bukvar nazivao azbukvar i bekavica, jer se iz njega učila

azbuka i sricala se, "bekala" slova.

Osim bukvara, od stare reči bukva (koja, kao i

bukvar, još živi u ruskom jeziku) nastale se i naše reči

bukvalan (" doslovan", "sasvim tačan", "od bukve do

bukve", tj. "od slova do slova"), zatim bukvalno

("doslovno") i još neke reči, toliko zastarele da ih ne vredi

ni spominjati.

KNJIGA

Potrebno je uložiti mnogo truda i zaviriti u mnoge

debele knjige da bi se odgonetnulo odakle nam dolazi reč

knjiga.

Učeni ljudi dugo su se bavili, i još se bave, tim

pitanjem, ali nisu uspeli pouzdano utvrditi kako je nastala

ta reč.

Jedni misle da je ona slovenskog porekla i da joj je

koren knj (кънъ) - "panj". Ako je, vele, bukva u nekim

slovenskim jezicima mogla da znači i "slovo", od čega je,

kako smo videli, postalo i naše bukvar, zašto, onda, "panj"

ne bi mogao značiti i – knjiga?.

- Jest, ali u panjevima! - odgovaraju drugi. - To

nema veze! Reč knjiga stigla nam je čak iz Kine! U

kineskom jeziku šiking znači: "knjiga kraljeva". To znači

daje prvo bilo kinga, pa onda kniga i na kraju - knjiga.

- Koješta! - uzvikuju treći. - Odakle nama, molim

vas lepo, kineska reč, kad su Kinezi od nas udaljeni

desetine hiljada kilometara?! Nju smo mi dobili od

Persijanaca preko Avara, s kojima smo inače zajedno

doselili na Balkan. Prvobitni oblik te reči vuče se još od

Asiraca. Njihovo kunukku - "znak", "pečat" i kaniku -

"ono što je zapečaćeno" dovedeno je u vezu s oblikom

tadašnje knjige. Nekada su se, naime, knjige pečatile i

izgledale kao i pisma. Pa, eto, i kod nas je knjiga nekad

značila isto što i pismo. Naša narodne pesme govore o

"sitnim knjigama" (tj. porukama, pismima) koje carevi i

velikaši šalju jedni drugima:

"Car Murate na Kosovo pade,

Kako pade sitnu knjigu piše,

Te je šalje ka Kruševcu gradu,

Na koljeno srpskom car-Lazaru."

Ili:

"Knjigu piše Žura Vukašine

U bijelu Skadru na Bojani,

Te je šalje na Hercegovinu,

Bijelome gradu Pirlitoru."

Danas niko više tako ne govori. U naše vreme zna

se šta je pismo, a šta je knjiga, koja je po obliku i sadržini

nešto sasvim drugo. Ipak, nekadašnje značenje te reči

moglo je da uputi na jedno od mogućih tumačenja njenog

nastanka.

Koje je od navedenih i drugih tumačenja najbliže

istini, teško je reći. Na vama je da dalje tragate. Možda

ćete doći do nekog novog, istinitijeg rešenja. Samo,

moraćete prethodno da pročitate mnogo knjiga i naučite

mnogo raznih jezika.

ŠESTAR

U školskoj torbi svakog našeg učenika, s ostalim

priborom za geometriju, nalazi se i šestar ili cirkl.

Što se šestar naziva još i cirkl, sasvim je razumljivo:

tom se spravom, pored ostalog, crtaju krugovi, a u

latinskom se krug nazivao "cirkulus" (izvorno: cirkulus).

Od toga je nastala reč cirkl, koju su usvojili i Rusi, Nemci

i mnogi drugi narodi. Ali zašto se u nas umesto cirkl kaže

šestar i kako je uopšte nastala ta reč?

Onaj ko dobro poznaje geometriju (a to može biti i

svaki stariji učenik osnovne škole), zna da se šestarom u

kružnici može nacrtati šestougaonik (jer je poluprečnik

opisane kružnice pravilnog šestougla jednak njegovoj

stranici). Po tome bi se moglo zaključiti da je reč šestar

izmislio neki matematičar, ili bar domišljat učenik ili

student. Ali nije tako. Tu je reč stvorio naš prosti narod, a

zabeležio ju je pre nekih stotinu osamdeset godina Vuk

Stefanović Karadžić, a mnogo pre njega, opet nekih

stotinu pedeset godina, još neki sastavljači naših rečnika.

Vuk o šestaru kazuje ovo:

" Ja sam ovu riječ najprije čuo u Tršiću od ljudi koji

grade kace i ostalu burad. Njihov je šestar (onda bio) od

račvaste grane, pa ako je širok, oni ga kakvom svezom

pouze, akoli je uzak, oni ga kakijem drvetom rašire; pa

kad jedno bure zadne (tj. načine mu dno), oni šestar onaj

bace, pa za drugo prave drugi."

Pomoću šestara od račvaste grane u Vukovo se

vreme nisu samo odmeravala dna za burad i kace nego se

i uopšte merilo. Tako su u narodu nastale i reči: šestati,

šestiliti i šestariti, što znači: "meriti šestarom". Vuk

Karadžić o tome veli:

"Pripovijeda se da su ljudi, kad su prvo bure gradili,

pa nijesu znali kako će ga zadniti, došli k premudrome

Solomonu te ga pitali šta će činiti, a on raskrečivši kažiput

i srednji prst načini od njih kao šestar, pa naslonivši

kažiput na nešto okrene njime kao šestarom govoreći:

'Dosta je šestao, dok je ošestao’ (što će reći: Dosta je

mjerio dok je izmjerio). Po tome se ljudi dosjete, te načine

šestar, pa njime prema veličini bureta izmjere dno i zadne

bure."

Tako je, eto, bilo nekad - u priči i životu. To vreme,

kada su seoski rukotvorci kačari uz pomoć drvenih rašalja

(šestara) pravili kace i burad po našim planinskim selima,

iznad kojih su šestarili, tj. kružili, suri orlovi - za nas je

daleka prošlost. Ali, ostao nam je iz toga vremena šestar,

kojim se danas služe naši učenici i svi oni koji se bave

geometrijom (naučnici, konstruktori i drugi). Pomoću

šestara mogu se konstruisati i najsloženije mašine, pa i

vasionske letelice, što u rojevima kruže (da ne kažemo -

šestare) oko cele naše Zemljine kugle.

LENJIR

Uz šestar (ili cirkl) neizostavan je deo pribora za

geometriju i - lenjir. Ta jednostavna sprava, daščica jedna,

reklo bi se, ima nekako šućmurasto ime.

U jednom starom rečniku našeg jezika zapisano je

da je "lenjir nemačka reč po austrijskom govoru". I u

Vukovom Srpskom rječniku (1818) stoji da smo tu reč

primili od Austrijanaca, kod kojih ona glasi lenir (ili, po

njihovom načinu pisanja, Lenier). Mi smo jedno n

zamenili sa nj i tako je nastao lenjir.

Ali ni Austrijanci ni Nemci, koji tu spravu nazivaju

još i lineal (nemački: Lineal) nisu je sami izmislili. Njen

su koren (linea) preuzeli iz latinskog jezika. I upravo u

tom latinskom korenu krije se tajna reči lenjir. Linea,

naime, na latinskom znači: "crta" ili "linija". Po tome je

onda lineal, kao i ono austrijsko iskrivljeno lenir, ili naše

još iskrivljenije lenjir, sprava za izvlačenje linija ili crta.

Rusi tu istu spravu nazivaju линѐйка, a Poljaci linijka.

Zanimljivo je da je u samom latinskom jeziku linea

postala od linum, što znači - "lan". Linija je, dakle,

izvorno značila: "lanena" (misli se: "lanena nit"). Čini se

da su stari Latini (Rimljani) izvlačili prave linije pomoću

zategnute lanene niti. No, odosmo mi predaleko! Vratimo

se ipak našem jeziku.

U prošlosti je bilo dosta pokušaja da se strano lenjir,

linir ili lineal zameni našim rečima. Jedna od takvih

zamena bila je i vrstar. Tako u jednom udžbeniku iz 1895.

godine piše: "Za stvarno izvršenje ovih zadataka služi

vrstar i šestar."

I u pričama za decu, štampanim 1903. godine, može

se naći ovakva rečenica: "Đačka torba, u njoj pet, šest

knjiga i... vrstar." Današnja deca, pa i odrasli, teško bi

shvatili šta znači ta reč. Nju je odavno pregazilo vreme.

Kao, uostalom, i drugu takvu izmišljenu reč - pravačnik.

Hrvati lenjir nazivaju ravnalo, mada se pomoću

njega ne izvlače "ravne", nego prave linije (ili, po

hrvatskom, crte). Neki su zato predlagali da se usvoji reč

pravar, ali to niko nije uzeo za ozbiljno.

U novije vreme umesto lenjir javlja se sve češće

linijar, što je bliže reči linija i njenom korenu linea. Tako

se govori linijar (za izvlačenje pravih) i krivuljar (za

izvlačenje krivih linija). Da li će to prevladati, ili će i dalje

ostati stari dobri lenjir, presudiće buduća pokolenja.

LEKTIRA

Šta je to domaća lektira, svi već, sigurno, znamo.

Toliko smo knjiga propisane lektire kod kuće pročitali da

i samo pitanje šta je to domaća lektira izgleda suvišno, da

ne kažem i - neumesno. Ali, šta znači sama reč lektira, to

već ima smisla da se zapita.

Zastanite malo i razmislite. Šta biste mogli

odgovoriti na to pitanje?

Ako uz domaću lektiru redovno listate i neki rečnik

stranih reči, onda ćete pravi odgovor sigurno znati. Jer,

lektira nije naša reč. Preuzeli smo je, verovatno, iz

francuskog, a potiče iz latinskog jezika, gde je postala od

glagola 1egere, što znači - "čitati".

Lektira je, dakle, "čitanje" ili "ono što se čita". Po

tome je i domaća lektira - "ono što se čita kod kuće".

Zapravo, ne baš sve što se čita kod kuće, nego samo ono

što je školskim programom određeno. Ostalo je, recimo,

"lična lektira", "omiljena lektira" itd.

Od starog glagola 1egere, koji se još može čuti po

Dalmaciji i u Boki, i to u obliku legati (umesto čitam tamo

se govori: legam), nastala je i reč lektor.

Lektor je reč koja označava veoma važnog

stručnjaka. To je onaj strogi i sitničavi profesor koji

pažljivo čita (da ne kažem lega) razne rukopise,

ispravljajući gramatičke i pravopisne greške i stilski ih

doterujući pre samog objavljivanja.

Lektori paze i na pravilan govor glumaca u

pozorištu ili na filmu, ispravljaju govor spikera na radiju

i televiziji, a u nastavi stranih jezika uče nas pravilnom

izgovoru reči i rečenica.

Osim lektire i lektora, od latinskog 1egere ("čitati")

potiče još jedna reč - lekcija.

Školski udžbenici puni su raznih lekcija - iz

maternjeg jezika, zemljopisa, biologije, matematike,

fizike itd. Pa ipak, jedne lekcije nema ni u jednom

udžbeniku. To je lekcija o lekciji. A o toj reči i njenim

značenjima moglo bi se mnogo šta reći. Ali, da ne

dužimo! Dosta vam je bilo lekcije o lektiri i lektoru. Još

jedna lekcija - lekcija o lekciji, bilo bi to odista previše!

Bolje je da sami potražite kakav rečnik (leksikon) stranih

reči i pronađete odgovor. Neka vam, to bude mala domaća

lektira - izvan školskog programa.

ŠTIVO

Žalio mi se jednom jedan učenik da je prevrnuo sve

velike enciklopedije i leksikone, pa čak i Leksikon stranih

reči i izraza Milana Vujaklije, ali da nigde, baš nigde, nije

mogao naći reč - štivo. A silno ga je, veli, zanimalo šta

znači i kako je nastala ta reč. Znao je samo toliko da se u

školi obrađuju razna štiva (članci i odlomci većih dela u

čitankama). I ništa više!

Sasvim je razumljivo što naš vredni znatiželjnik nije

našao reč štivo u enciklopedijama i rečnicima stranih reči.

Tamo je nije ni mogao naći, jer štivo nije strana reč. To je

naša reč i može se naći samo u rečnicima našeg jezika.

Štivo je postalo od našeg glagola štiti - "čitati".

Možda dosad niste čuli za taj glagol. Ali on ipak postoji,

Postoji u starim knjigama i zapisima, u rečnicima, ali i u

nekim pesmama koje ste, možda, čitali. Evo, na primer, u

Zmajevoj pesmi Svetli Grobovi stoji:

'Groblje j’ spomen doba sviju,

Groblje, knjige što se štiju..."

Ili u narodnoj pesmi:

"Knjigu štije, a na nju se smije."

Nije, dakle, teško pogoditi da ovde štiti znači -

"čitati". To je, u stvari, izmenjeni oblik glagola čitati ili

kraće čtiti. Od toga je onda nastalo štiti, koje zvuči kao i

reči štit i štititi, ali nema s njima nikakve veze.

Eto šta sve imamo u jeziku! Glasovno slične reči,

kao što su štit. i štiti, nemaju nikakve veze, a one koje

zvuče različito (čitati i štititi) ponikle su iz istog korena i

imaju potpuno isto značenje.

Kad je već reč o štivu, moramo se setiti i lektire, jer

i ta strana reč ima slično značenje (postala je, kao što

znamo, od latinskog legere - "čitati"). No, o tom eje već

bilo govora. Nije, međutim, bilo govora o još jednoj

zanimljivoj reči iz ovoga kruga, o reči tekst.

Tekstom nazivamo reči koje čine sadržaj nekog dela

ili nečijeg govora. To su, recimo, reči neke zabavne

pesme, nekog "šlagera sezone" i sl. Tu se razlikuju tekst

(reči) i muzika, pa se obično javljaju i dva autora: autor

teksta i autor muzike (kompozitor).

Kad se čovek zbuni, kad ostane bez reči, obično se

kaže da je "ostao bez teksta".

Sve je to već znano i u tome nema ništa ni neobično

ni zanimljivo. Zanimljivo je, međutim, to da su reči tekst

i tekstil ("tkanina") veoma srodne i da su nastale od

latinskog glagola (textere, koji se čita: "tekstere", a znači

- "tkati", "isplesti", "dogotoviti". Po tome je, slobodnije

rečeno, tekst - "ono što se (rečima) isplete", "tkanje".

Eto, pa kad budete pisali kakav sastav, školski ili

literarni - svejedno, potrudite se da vam "tkanje", odnosno

"pletivo", tj. tekst, bude u redu, da ga lepo doterate kako

bi pristajao temi o kojoj pišete.

ANTOLOGIJA

Oni koji su naučili dobro da čitaju i pišu i koji su

pročitali sva štiva u svojim čitankama i sve što im je

zadato za domaću lektiru mogli bi već da posude iz

biblioteke i neku drugu knjigu, recimo - antologiju (priča

ili pesama, svejedno).

No pre toga trebalo bi da znaju šta je to antologija,

odakle nam je stigla i šta znači sama ta reč.

Pa, evo, da i o tome kažemo koju.

Za razliku od reči bukvar, pismo, ili štivo, koje su

nastale u našem jeziku, antologija nam je došla sa strane,

preuzeli smo je od Grka.

Stari Grci su, kao što je poznato, mnogo cenili i

negovali umetnost. Zato su oni, pre svih drugih naroda,

još u prvom stoleću pre naše ere, dakle pre više od 2 000

godina, počeli sastavljati zbirke izabranih pesama jednoga

ili više pesnika. Te zbirke nazvali su antologijama.

Bolji i lepši naziv za izbor najlepših pesama nisu

mogli naći. Jer, u slobodnijem prevodu na naš jezik,

antologija znači: "govor cveća" (od grčkog anthos -

"cvet" i logos -"reč", "govor").

Kasnije se taj naziv preneo i u druge jezike, pa i u

naš. S vremenom se donekle i promenio i proširio i na

druga dela. Tako danas, osim pesničkih antologija, imamo

i antologije pripovedaka, dramskih i filozofskih dela itd.

No osnovno je značenje te reči ipak ostalo. Antologija je

uvek bila i ostala buket odabranog cveća (tj. najlepših

pesama, priča ili drugih vrednih dela).

Uzmite u ruke i pročitajte neku antologiju, pa ćete

se u to i sami uveriti.

NOVELA

U školi se uči da je novela - kratka priča. E, pa i mi

ćemo ovde ispričati jednu kratku priču, jednu, tako reći,

novelu o -noveli.

I kao u svakoj noveli, strogo ćemo se držati

predmeta, nećemo pričati nadugo i naširoko, nego, kako

je već red, bez ikakvog okolišavanja, u sredinu stvari, ili

in medias res, kako bi rekli stari, mudri Latini.

Eto, upravo ti stari, mudri Latini, ili, tačnije, njihovi

potomci, Talijani, stvoriše u srednjem veku novelu i

dadoše joj ime novella, što će reći - "nova" (od latinskog

novus - "nov").

Prve novele pisao je proslavljeni talijanski pisac

Đovani Bokačo još u 14. stoleću. Po tome novela nije više

baš "nova", kao što je bila u Bokačovo vreme, zbog čega

je tako i nazvana. Danas je to svaka kratka, zanimljiva

pripovetka. Eto kako go biva u jeziku. Izvorna,

"doslovna" značenja reči s vremenom se potpuno izgube i

mogu se naći samo u rečnicima i u ovakvim pričama.

ROMAN

Ako smo već napisali novelu o noveli, bio bi red da

napišemo i roman o romanu. No, to je već mnogo teža

stvar!

Da bi se napisao roman, tj. veliko prozno delo,

potrebno je mnogo građe. Jer, u romanu je priča

razgranata, pojavljuju se mnoge ličnosti i prepliću njihovi

odnosi, životi i sudbine. A nas ovde zanima samo jedan

jedini život i samo jedna jedina sudbina - sudbina reči

roman. Zato, ostanimo opet kod kraće forme. Napisaćemo

opet neku vrstu jezikoslovne novele, da ne kažem -

novelice, novelete. Njen predmet biće roman.

Podseća li vas reč roman na nešto poznato? Čuli ste,

valjda, za romanske jezike (talijanski, španski, francuski,

portugalski, rumunski itd.). Znate i to da su se oni razvili

iz latinskog jezika, jezika starih Rimljana. Eto, upravo ti

romanski jezici u direktnoj su vezi s rečju roman.

U srednjem veku, naime, u Italiji, Francuskoj i

drugim romanskim zemljama službeni jezik bio je

latinski, mada njime nijedan narod nije više govorio. Pisci

su, međutim, pisali za narod, pa su stoga u svojim delima

počeli upotrebljavati domaći, narodni jezik, koji se, za

razliku od službenog, latinskog, zvao - romanski. Tako je

nastala "romanska priča" (conte roman), tj. priča na

romanskom (narodnom) jeziku. Kasnije je izostavljeno

ono konte ("priča"), pa je ostalo samo roman

("romanska"). Osamostaljeni pridev postao je prava

imenica i dobio značenje koje i danas ima. Na taj se način,

eto, rodila reč roman, koja u književnosti živi evo već

punih pet stotina godina.

TRAGEDIJA

Tragedija je kad nekoga u životu zadesi golema

nevolja, kad se dogodi neka velika nesreća: kad se,

recimo, sudare kamion i autobus pun putnika, ili kad pod

zemljom, u rudarskom oknu, eksplodira gas i pobije

rudare koji kopaju rudu. To je tragedija u životu. A u školi

učimo da je tragedija dramsko delo u kome se prikazuju

potresne ljudske sudbine, drama koja se obično završava

smrću glavnih junaka.

U svakom slučaju, dakle, tragedija je nešto što

izaziva tugu, žalost, što nam suze na oči nateruje.

Očekivali bismo stoga da je i sama reč tragedija u starom

grčkom jeziku, odakle smo je preuzeli, značila nešto

potresno, ili tužno.

Ali, ništa od toga! Tragedija doslovno znači -

"pesma jaraca" (od grčkog tragos - "jarac" i oda -

"pesma").

Po tome bi naziv tragedija nekako više odgovarao

komediji nego tragediji. Jer, kakve veze može imati ta

ozbiljna i silnim osećanjima prožeta dramska vrsta s

nekakvom tamo pesmom (da ne kažem - meketanjem)

jaraca?!

A ipak, eto - ima!

U vreme kada je nastajala tragedija, a to je bilo u 5.

stoleću pre naše ere, u Atini, u staroj Grčkoj, dramska dela

nisu se izvodila kao danas. Tada je to, u stvari, bio hor sa

horovođom, koji se izdvajao kao jedino posebno lice, da

kažemo - glumac. Hor je obično pevao pesme u čast boga

Dionizija, a pevači, članovi hora, bili su odeveni u jareće

kože. Po tome je, onda, i nastao naziv tragedija ili -

"pesma jaraca".

Kasnije se tragedija sve više razvijala na taj način

što su se uz hor počela pojavljivati, osim horovođe, još po

dva ili tri glumca. Hor se tako sve više smanjivao dok s

vremenom nije sasvim iščezao sa scene. S horom su

nestale i jareće kože, ali je sam naziv tragedija ("pesma

jaraca") ipak ostao do naših dana.

Za razliku od tragedije, reči drama i komedija imaju

sasvim obična izvorna značenja. U prevodu sa starog

grčkog jezika, drama doslovno znači - "radnja", a

komedija - "vesela ophodnja" ili, prema drugom

tumačenju, "seoska pesma".

BROJKA

Nijedna reč nije, valjda, tako dugo tražila svoje

mesto pod suncem, mesto u jeziku i na stranicama rečnika,

kao naša, danas već obična - brojka.

Prvo je trebalo da istisne stranu, arapsku cifru, pa i

latinsku numeru. A to nije bilo baš tako jednostavno. Jer,

cifra (od arapskog sifr - "nula" i uopšte "znamenka") ušla

je u naš jezik odavno, još u ono vreme kada smo primili

arapske (zapravo, indijske) znakove za pisanje brojeva:

1,2,3,4,5,6,7,8,9,0. Numera nam je došla s rimskim

znakovima: I, II, III, IV, V, X, L, C, M. Pored cifre, pa i

numere, brojka se veoma teško probijala. Ušla je u rečnike

našeg jezika tek u najnovije vreme. Ali šta joj to vredi! Još

uvek mnogi više vole reč cifra, pa govore i pišu: "arapske

cifre", "rimske cifre" i sl., a mogli bi lepo reći: "arapske

brojke" ili "rimske brojke". O ciferblatu ili cifarniku (na

satu) da i ne govorimo!

Te se reči češće čuju nego naša reč brojčanik (koja

je izvedena od imenice brojka i veoma je lepa naša reč).

Ali nije u tome sva nevolja! Tek što je ušla u

upotrebu, brojka se pomešala s brojem. Tako neki učenici

umesto brojki pišu "arapske i rimske brojeve" (iako ne

znaju brojati ni arapski ni latinski). Čak i u Pravopisu ima

takvih zamena. A trebalo bi i đaku prvaku da bude jasno

šta je to broj, a šta brojka. Jer, zna se, broj je: jedan, dva,

tri, četiri, pet itd., a brojka: 1 (jedinica), 2 (dvojka), 3

(trojka), 4 (četvorka), 5 (petica) itd. Brojka je, dakle,

oznaka, pismeni znak za određeni broj, kao što je slovo

znak za određeni glas.

Svi mi to dobro znamo. Pa ipak, sa slovom teškoća

nema, s brojkom mnoštvo problema. Uzmimo, na primer,

slovo. Slovo do slova i dobije se - reč, napisana reč. A

brojka do brojke, opet brojka! Jer, šta bi drugo bile

jedinica (1) i nula (0) kad se napišu jedna do druge, nego

brojka: desetica, desetka (10), Opet, dakle, nevolja: u

jednoj brojci dve brojke!? Zato brojku, kad se misli na

svaki brojni znak, zamenjuje cifra ili druga naša reč za

cifru - znamenka. Kaže se dvocifren, trocifren,

četvorocifren (ili dvoznamenkast, troznamenkast,

četvoroznamenkast) broj itd., tj. broj koji se beleži s dve,

tri ili četiri znamenke (brojke), Pa i sama brojka, videli

smo, može biti dvocifrena (dvoznamenkasta), trocifrena

(troznamenkasta) itd. Desetka (10) je, recimo, dvocifrena.

(Ne bi se moglo reći: "dvobrojčana".) Tako je i u jednim

našim novinama napisano:

"Statističari nisu sigurni je li ta brojka za znamenku

veća ili manja..."

Eto, tako je to s našom dobrom brojkom. Ušla je u

rečnike, stekla "pravo građanstva" u našem jeziku,

susrećemo je na svakom koraku: u školi, na ulici, u

trgovinama, u bankama i na mnogim drugim mestima, a

još se uvek bori sa stranom cifrom i teško snalazi među

našim rečima broj i znamenka. Pomozimo joj, dakle, da

se snađe, da se učvrsti i nađe svoje pravo značenje!

RAČUN

Račun je sasvim obična, reklo bi se - svakidašnja

naša reč. Ona nam je toliko poznata da, sigurno, računate

(tj. smatrate, držite, mislite) kako je odvajkada bila naša,

slovenska. Ali nije tako. Od svih slovenskih naroda,

jedino mi i Slovenci govorimo račun. Rusi, recimo, kažu

счёт (ščot), Bugari smetka, Slovaci sčet itd. To znači da

smo mi, zajedno sa Slovencima, tu reč primili od najbližih

suseda, i to nakon doseljenja na Balkan. Istraživači su

utvrdili da su ti susedi bili Romani (današnji Talijani), koji

su živeli uz našu obalu i po jadranskim ostrvima. Oni su

imali reč rasaun (od latinskog ratio - "računanje",

"mišljenje", "razum"). Od toga je onda nastalo naše račun.

Račun je, dakle, u početku značio nešto što je u vezi

s razumom. Tako je, zapravo, i danas. Račun je mudra

stvar. Ne kaže se badava da je matematika, koja se bavi

računanjem, "gimnastika mozga".

U našem jeziku razvile su se i mnoge druge srodne

reči: računati, računanje, računaljka, računica,

račundžija, račundžika itd. Ne treba, naravno, zaboraviti

ni računar. To je naša zamena za englesku reč kompjuter.

Ranije se kod nas umesto račun govorilo i razlog,

ali se to nije održalo, jer razlog ima još jedno značenje

("uzrok"), pa bi stoga moglo dolaziti do zabuna. Tako se

danas zna da je razlog - razlog, a račun - račun. I o tome,

naravno, treba voditi računa.

DIGITRON

Nekad su đaci računali na prste, pa onda pomoću

zrnaca pasulja, kamenčića ili prostih računaljki. Danas

gotovo svaki u svojoj torbi ima mali džepni računar -

digitron, kalkulator. Ovom sjajnom spravom, bez koje se

u naše vreme rešavanje matematičkih zadataka ne može

ni zamisliti, rukuje se jednostavno - jednim prstom.

Dovoljno je pritisnuti odgovarajuće tipke sa brojevima i

znacima za računanje i rešenje je za tili čas pred nama.

I ovo je u nekom smislu računanje na prste. Na to

nas upućuje i sam naziv te sprave. Reč digitus, naime, na

latinskom znači "prst", a digitalis -" nešto što se odnosi na

prste''.

Po tome je, onda, i fabrika računskih mašina u

Bujama, u Sloveniji (na području nekadašnje Jugoslavije)

dobila ime "Digitron". Taj je naziv kasnije prenesen na

njen najtraženiji proizvod, mali džepni računar, pa je tako

nastala reč digitron.

Ovo nije jedini slučaj u našem jeziku da neki

tehnički proizvod dobije naziv po fabrici koja ga

proizvodi. U našim domaćinstvima upotrebljava se

poseban lonac za brzo kuvanje jela, koji se naziva "pretis".

To je, u stvari, Papenov lonac, o kome se uči u školi, na

časovima fizike. Kod nas je nazvan "pretis" po skraćenom

imenu fabrike: PRETIS. Takvih primera ima još, ali uz

priču o digitronu dovoljan je i ovaj.

I drugi naziv za digitron (i uopšte za računare) -

kalkulator svojim poreklom i iskonskim značenjem vraća

nas u vreme kad se računalo pomoću prstiju ili kamičaka.

U starom latinskom jeziku, naime, kalkulus (izvorno:

calculus) značilo je baš to - "kamičak", "kamenčić" ili

"oblutak", Pomoću kamičaka stari su Rimljani računali,

ali i glasali (beli kamenčići značili su "za" a crni "protiv").

Od toga prostog kalkulus ("kamenčić"), nastale su kasnije

reči koje znače mnogo složenije stvari: kalkulisati -

"računati", "obračunavati", "proračunavati",

"odmeravati", kalkulacija - "proračunavanje", "proračun",

"predračun", kalkulant - "onaj koji kalkuliše", pa i

kalkulator - "sprava za računanje".

ATLAS

Među ostalim udžbenicima i priručnicima svakog

učenika nalazi se i atlas, Knjiga zanimljiva i neobična.

Razgledajući atlas, možemo preletati s kraja na kraj sveta

bez aviona, broditi plavim morskim prostranstvima bez

brodova i kormilara, jednim pogledom, poput astronauta,

možemo obuhvatiti čitave kontinente i okeane, posmatrati

gradove, planine i reke.

Ali, zanimljiviji od svega toga je sam naziv te

čudnovate knjige. On je nastao pre nekih četiri stotine

godina.

Kako su se zbirke geografskih karata ranije zvale,

teško je reći bez posebnih istraživanja. Zna se, međutim,

da se od 16. stoleća one nazivaju atlasima. Tada je, naime,

veliki nemački geograf Gerhard Merkator objavio u to

vreme veoma poznatu i cenjenu zbirku geografskih karata

sveta. Na koricama te knjige bio je nacrtan mitski gorostas

Atlas sa nebeskim svodom na plećima.

Atlas (ili, kako su ga drukčije zvali, Atlant) bio je

inače, prema starim grčkim legendama, jedan od Titana

koji su se borili protiv silnoga boga gromova i munja,

Zevsa. Zbog toga greha kažnjen je da večito nosi nebeski

svod na plećima. Tako je prikazan i na Merkatorovoj

zbirci. I upravo po toj slici kasnije su se sve zbirke

geografskih karata, imale na sebi lik Atlanta ili ne, počele

nazivati atlas. Legendarni grčki junak Atlas ili Atlant nije

poznat u geografiji samo po tome što su njegovim imenom

nazvane zbirke geografskih karata. Njegovo ime nosi i

jedna planina u severnoj Africi (Atlas) i jedan od najvećih

okeana na svetu (Atlantski okean ili Atlantik).

Rekli smo već da se gorostas Atlas zvao drukčije

Atlant (sa t na kraju), a ne Atlan. Zato treba dobro paziti

da nam se u moru slova koje ispisujemo ne izgubi to

krajnje t, da se slučajno ne ogrešimo o nesretnog Atlanta,

pa da umesto Atlantski (sa t) napišemo Atlanski okean

(bez t).

Kad smo već kod reči okean, o kojoj ćemo kasnije

reći nešto više, da dodamo i to da se posebne zbirke karata

okeana i mora u nauci ne nazivaju atlasi, nego neptuni (po

imenu starorimskog boga mora Neptuna). To, međutim,

nije toliko važno, jer se u našim školskim atlasima nalazi

sve - i kontinenti i okeani.

DELTA

Delta je, kao što već znamo iz geografije, ušće neke

reke koje se grana u više rukavaca. Takvo ušće imaju

mnoge velike reke: Terek, koji utiče u Kaspijsko jezero,

zatim Dunav, koji se račva pri utoku u Crno more, pa

Misisipi u Severnoj Americi, koji se uliva u Karipsko

more. U našim krajevima poznata je delta reke Neretve.

Najčuvenija je, međutim, delta velike afričke reke Nil, u

Egiptu. I sama reč delta prvo je označavala ušće te reke.

Starim Grcima, kad su doprli do afričkih obala, ušće Nila,

sa dva rukavca, i prostor između tih rukavaca, ličili su na

četvrto slovo njihovog alfabeta, koje se naziva "delta", pa

su i to ušće nazvali delta. Kasnije je delta postala naziv za

svako račvasto rečno ušće. Tako je, eto, naziv jednoga

slova postao prava pravcata reč, pa čak i geografski

pojam.

STRIP

U đačkim torbama, osim školskih knjiga i sveski,

što nam je potrebno u nastavi, često se nađe i pokoji

omiljeni strip. Čitanje stripova postala je prava zaraza

otkad nam je ta vrsta "literature" stigla sa zapada, iz

Amerike. Odatle nam je stigao i sam naziv strip.

Strip na engleskom znači jednostavno - "traka", ili,

potpunije, "komična traka" (comic strip), tj. niz

karikatura, odnosno crteža (strip cartoon). Taj je naziv

sasvim tačan, jer strip i nije ništa drugo nego niz

povezanih crteža kao na kakvoj traci. To je, u stvari, priča

u slikama. Takve priče svi rado čitamo i gledamo,

posebno one s Diznijevim junacima, kao što su Paja Patak,

njegovi sestrići Gaja, Vlaja i Raja, pa onda Pata, Mića,

Šilja, Miki, Mini, Belka, Pluton i dr.

Začeci stripa, mada se u početku nije tako nazivao,

sežu daleko u 18. stoleće. Ipak, te su se "komične trake"

počele masovno da gledaju i čitaju tek kad su se krajem

prošlog stoleća pojavile u nedeljnim i dnevnim listovima.

U Americi je tada najomiljeniji junak stripa bio nestašni

"Žuti dečak" (Yellow Kid) oko koga su se otimale dve

velike novinske kuće. U naše vreme stripovi se ne

objavljuju samo po novinama, nego i u vidu zbornika

(almanaha) i sličnih sveski i knjiga. Stripuju se poznate

priče i romani, ali se izmišljaju i novi junaci, kao što je,

recimo, Supermen.

Stripovi se čitaju u svim krajevima sveta. Kada bi

se svi oni poredali u jedan niz, tom velikom trakom, da ne

kažem stripom, Zemljina bi se kugla mogla opasati

nekoliko puta. Nije onda čudno što poneki komadić te

trake zaluta i u đačke torbe.

ŠKOLA

Svi znamo šta je to škola i šta se u školi radi. Tu se

uči, stiče znanje potrebno za život, rešavaju teški i ozbiljni

zadaci, savladavaju razne nauke i veštine: od nauke o

jeziku do fizičke kulture. To je, dakle, veoma važna i

ozbiljna ustanova. Očekivali bismo stoga da tako važna i

ozbiljna ustanova ima i važno, ozbiljno, pa čak i strogo

ime. Ali - ništa od svega toga! Iznenadićete se kad saznate

šta, u stvari, znači reč škola, ili, bolje reći, šta je nekada

značila.

Verovatno ste već čuli da škola nije naša reč. U naš

jezik preuzeta je iz latinskog (stari Rimljani govorili su

shola) sa značenjem "učilište", koje i danas ta reč ima. No,

pre toga stari Rimljani preuzeli su je od Grka, a u grčkom

jeziku reč shole, u početku, kad je nastala, nije značila

"učilište", već nešto sasvim drugo; čak, moglo bi se reći,

i suprotno od onoga što danas znači. Shole je u starom

grčkom jeziku značilo - "dokolica", "besposlica",

"odmor”, "zabava"!

Pitaćete se, sigurno: kako to?! Zašto su stari i mudri

Grci svoja učilišta smatrali besposlicom, dokolicom i

zabavom?

Evo kako je to bilo.

U početku, škola u Grčkoj nije bila ono što će

kasnije postati - u toj zemlji i drugde po svetu: ustanova

za obrazovanje omladine. To je isprva bilo mesto gde su

se okupljala dokona deca robovlasnika da zajednički

provedu vreme u igri i zabavi. Otuda onda i naziv

"dokolica", "zabava". Škola je, dakle, u početku bila -

zabavište. Kasnije se tu počelo ozbiljnije raditi i učiti.

Naročita pažnja posvećivala se telesnom vežbanju -

gimnastici. I upravo po tome što su se đaci u starim

grčkim sholama bavili uglavnom gimnastikom, jedna

vrsta škole, koja i danas postoji, dobila je naziv -

gimnazija. Gimnazija je, dakle, "škola gimnastike", mada

se u naše vreme učenici u njoj najmanje bave

gimnastikom.

Kad je već reč o gimnaziji i gimnastici, da ispričamo

i to kako je nastala gimnastika, tj. da objasnimo šta je

značila ta reč u starom grčkom jeziku, iz koga je kasnije

preuzeta u naš jezik i gotovo sve druge evropske jezike.

Gimtstika je potekla od reči Gimnos, što znači -

"go", "nag", "neodeven". Stari Grci, naime, izvodili su

telesne vežbe goli, bez odeće. Prema tome je onda nastala

i Gimnastika, što bi u slobodnijem prevodu značilo -

"golišanje".

Tako su, eto, od "dokolice" i "golišanja” nastale dve

ozbiljne reči i dve u životu svakoga čoveka veoma važne

stvari: škola i gimnastika.

DIPLOMA

U životu svakoga čoveka važno je dobro zdravlje,

važno je znanje, važna je škola, al i je važna i - diploma.

Jer, diploma je vredno i drago priznanje: za uspeh u

sportskim takmičenjima, za rad i uspehe u Narodnoj

tehnici, u školskoj literarnoj ili lingvističkoj sekciji itd. Na

kraju, diploma je i svedočanstvo o svršenoj školi, o tome

da je čovek osposobljen za neko zanimanje, za koristan

rad u društvu.

Diplome se u svetu dodeljuju već hiljadama i

hiljadama godina, pa je i sama ta reč veoma stara. Potiče,

kao i škola i neke druge reči koje smo ovde spominjali, iz

starog grčkog jezika, a direktno je nastala od reči diplos,

što je značilo -"dvostruk", "dupli".

U staroj Grčkoj, naime, diplome su ispisivane na

presavijenom, dvostrukom listu, a u starom Rimu na

dvostrukoj ploči. Otuda, eto, i naziv diploma -

"dvostruka".

Danas diplome ne izgledaju više tako. One se

obično ispisuju na jednom listu, savijaju u valjak ("rolnu")

i stavljaju u posebne valjkaste futrole svečanog izgleda.

Ali stari naziv diploma, tj. "dvostruka", ipak se zadržao -

izgubivši, naravno, ono svoje prvobitno značenje.

Zanimljivo je da diploma ima u našem jeziku svoga

veoma bliskog srodnika. To je reč diple, ili po naški -

dvojnice. Razlika je samo u tome što diple ne potiču iz

grčkog jezika, nego od latinske reči dupleks (duplex), što

opet znači -"dvostruk".

KALENDAR

Kalendar je veoma važna stvar. Po kalendaru, kao

po nekom redu vožnje, teče vreme - idu dani, nedelje,

meseci, godine. Po njemu se smenjuju godišnja doba,

počinju i završavaju školske godine itd. Eto, zato je

kalendar važan.

Kalendar je važan još i zato što ima važno ime.

Njegovo ime potiče iz latinskog jezika. Ako ćemo pravo,

i red je da kalendar ima latinsko ime. Latinski je bio jezik

starih

Rimljana, a Rimljani, i njihovi kasniji potomci,

mnogo su razmišljali o vremenu - o godinama i mesecima,

pa su izvršili čak dve kalendarske reforme dok nisu

stvorili kalendar kojim se i mi danas služimo.

Prvu reformu izvršio je Gaj Julije Cezar 46. godine

pre nove ere, na osnovu naučnih proračuna i saveta

aleksandrijskog astronoma ("zvezdoznanca") Sosigena.

Po imenu Julija Cezara taj se kalendar naziva - julijanski.

Nova godina od tada se slavi 1. januara, a ne 1. marta, kao

ranije u Rimskom carstvu.

Drugu kalendarsku reformu izvršio je papa Grgur ili

Gregor XIII. On je, posebnom ispravom, 1582. godine

proglasio novi kalendar, koji je po njegovom imenu

nazvan - gregorijanski. Taj se kalendar i danas

upotrebljava gotovo u svim zemljama na svetu, pa tako i

kod nas. U Srpskoj pravoslavnoj crkvi još se upotrebljava

stari, julijanski kalendar. Zato pravoslavni Božić pada 7.

januara, a srpska Nova godina ne slavi se 1. januara, nego

14 dana kasnije.

U početku kalendar nije bio ono što je danas. T a reč

potiče od latinskog izraza kalende. Tako su stari Rimljani

nazivali svaki prvi dan u mesecu. Tada, o kalendama,

obično su se ubirali porezi, koje su poreznici beležili u

posebnu knjigu - kalendarijum (latinski: calendarium).

Kalendar je, dakle, prvo bio poreska knjiga. Tek je kasnije

dobio značenje koje danas ima u našem jeziku i u jezicima

mnogih drugih naroda.

I stari su Grci imali svoj kalendar, ali ga nisu tako

zvali, niti su ga mogli tako nazivati, jer u njih nije bilo

kalenda. Zato je i ostala izreka: ad kalendas grekas (ili po

latinski: ad calendas graecas) - ”na grčke kalende", što

znači - "nikada", ili, kako bismo mi rekli - "na kukovo

leto", tj. "kad na vrbi rodi grožđe".

Šta se još može reći o kalendaru?

Da postoji džepni, stoni i zidni, zatim godišnji i

stogodišnji ili večni, onda crkveni, statistički i sportski, pa

i tzv. poslovni kalendar (rokovnik) - to svi već znamo. I

sami u džepu ili u školskoj torbi nosimo mali kalendar

štampan na komadiću kartona. Učenici još znaju da

postoji i kalendar prirode. Manje je, međutim, poznato da

mi za kalendar imamo svoju reč. Pre stotinu i više godina

pored kalendar ili koledar govorilo se i mjesecoslov ili

mesecoslov. Mesecoslovi su bili crkveni kalendari. U

njima su crvenim slovima beleženi svi verski praznici, a

svaki je dan nosio ime jednoga sveca ili mučenika. Bio je

tada, i još se ponegde zadržao, običaj da se detetu da ime

sveca na čiji je dan rođeno. To je bilo "kalendarsko ime".

Takva su imena, recimo, Božica ili Božana (koje dobijaju

devojčice rođene na Božić), Đurađ ili Đurđija (koja se

nadevaju onima rođenim ili krštenim na Đurđevdan) itd.

Pored našeg naziva za kalendar, postojali su, i još

postoje, i domaći, slovenski nazivi za mesece. Te nazive

upotrebljavaju Česi, Poljaci i Ukrajinci, pa i Hrvati. No,

to je već druga priča. O tome drugom prilikom, u drugom

delu ove knjige.

DATUM

Kad nas upitaju: "Koji je danas datum?" –znamo da

treba reći koji je tekući dan, mesec i godina (recimo: 6.

oktobar 1998).

U vremenu koje stalno teče, svakoga dana rađa se

novi datum. U našoj burnoj istoriji ima mnogo velikih

datuma, kao što su 28. juni 1389. godine (Kosovska

bitka), 15. februar 1804 (Prvi srpski ustanak), 23. april

1814 (Drugi srpski ustanak), 28. juni 1914 (vidovdanski

atentat u Sarajevu, koji je bio povod za početak Prvog

svetskog rata), 9. maj 1945 (Dan pobede protiv fašizma)

itd.

Odakle potiče i šta izvorno znači ta reč koju tako

često upotrebljavamo?

Datum potiče iz latinskog jezika. Nastao je od

glagola dare - "dati" i znači bukvalno - "dato" ili "dano".

U početku je ta reč označavala rok, tj. dan, mesec i

godinu uplate, odnosno davanja duga (otuda, eto, datum -

"dato"). Kasnije je taj izraz prenesen u razne isprave,

povelje i sl., koje su na kraju obavezno imale: "Dato u

stolnom gradu (tom i tom), ljeta gospodnjeg..." itd.

Naši stari činovnici - "mastiljari" umesto datum

pisali su dne. To je, u stvari, stari oblik imenice dan, koji

u današnjem našem jeziku glasi: dana.

Danas se tako više ne piše. U pismu ili aktu, ili u

zaglavlju školskog pismenog zadatka, ispiše se samo dan,

mesec i godina - arapskim i rimskim, ili samo arapskim

brojkama - a reč datum time se podrazumeva, pa je nije

potrebno ni pisati.

RUBRIKA

Svi uglavnom znamo šta je to rubrika. To je

zaglavlje u formularima, ili u novinama, pa onda i prostor

pod tim zaglavljem, odnosno sadržaj toga prostora, stalni

odeljak u nekom listu i sl. Znamo da su školski dnevnici i

prozivnici puni raznih rubrika, u koje se beleže podaci o

učenicima, nazivi predmeta, ocene itd. Sve to, dakle,

znamo. A znamo li kako je nastala sama reč rubrika i šta

ona, u stvari, izvorno znači?

To je već teže pitanje. Da bismo dobili odgovor,

moramo zaviriti u rečnik stranih reči. Tamo ćemo onda

naći da rubrika potiče od latinske reči ruber, što znači -

"crven"!

Objašnjenje je jednostavno. Nekada su pisari i

činovnici zaglavlja išpartanih odeljaka za unošenje raznih

podataka ispisivali crvenim slovima. Po tome je nastao i

sam naziv rubrika.

TORBA

Pošto smo već toliko govorili o rečima "iz školske

torbe", red je da na kraju kažemo koju i o samoj torbi.

S torbom se svakodnevno družimo. Ne samo kad

idemo u školu, nego i inače: kad idemo u grad, u trgovinu,

na pijacu, u samoposlugu. Poslovni ljudi u svojim

torbama ("tašnama") drže razne spise i dokumente. I žene

za nošenje raznih sitnica (ogledalaca, češljića, karmina i

sl.) imaju torbice, koje one otmeno, po nemački, nazivaju

"tašnicama". I vojnici nose na leđima torbu, koja je

obavezni deo njihove opreme. Vojnička torba obično se

naziva ranac. Seljaci u torbama nose žito i drugo što im

je potrebno za život. Ukratko, torba je naš nerazdvojni

pratilac u životu. Stoga se ta reč toliko odomaćila u našem

jeziku da je više i ne osećamo kao tuđu. A torba, barem

po poreklu, jeste tuđa, strana reč. Primili smo je od

Turaka, a Turci je, opet, baštine iz velike starine. Zato je

teško reći šta je bilo izvorno značenje te reči. Ima više

pretpostavki, pa su je neki istraživači dovodili čak i u vezu

s rečju trbuh!

No to nije toliko ni važno. Važno je da je dugom

upotrebom torba postala naša reč, bez koje ne možemo.

Zanimljivo je da u našem narodu ima mnogo različitih

naziva za torbu. Evo samo nekih od njih: torbak, telećak,

grudnjača, obramica, uprta, uprtnjača, užinara,

strunjara, prtenjača, račarica, ranac, šerpelj, tornistar,

ruksak itd.

O torbi bi se moglo ispričati još mnogo zanimljivih

stvari. Ali ovo nije mesto za takve priče. Moramo žuriti,

jer treba da krenemo u šetnju gradom, gde ćemo sresti

mnogo zanimljivih reči, o kojima valja porazgovarati.

ŠETAJUĆI GRADOM

KUĆA

Na početku ove knjige zavirili smo u đačku torbu i

odgonetali smisao reči olovka, pero, papir, kreda, škola

itd. Sad ćemo krenuti u jezikoslovnu šetnju gradom. Izaći

ćemo na ulice i prostrane trgove i tragati za izvorima reči

kojima se imenuju znani nam predmeti, prostori, pojave i

ljudi. No, pre nego što krenemo, zadržimo se još malo u

kući. Zastanimo, zapravo, kod same reči kuća. Red je da

pre svega razmislimo o toj reči, da saznamo kako je

nastala i otkad živi u našem jeziku. Jer, ne čuje se ta reč

baš svugde, u svim krajevima gde se govori našim

jezikom. Umesto: "Idemo kući!", neki govore: "Idemo

doma!" Eto novoga pitanja, nove jezičke zagonetke: Kako

su u nas nastale dve reči za jedno te isto, odakle nam kuća

i dom!

Pa da krenemo redom.

Šta je to kuća? Je li to, možda, kut+ja, kut ili kutak

u kome živimo?

Mada su tako mislili i neki ozbiljniji jezikoslovci,

kuća nije postala od kut. Stara je to reč i postoji već

odavno u jezicima Južnih Slovena. Njeno izvorno

značenje bilo je -"skrovište", tj. skrovito, zaklonjeno

mesto.

Danas reč kuća, s izvesnim razlikama u značenju

imaju, osim nas, još i Makedonci, Bugari i Ukrajinci.

Ostali slovenski narodi (Česi, Poljaci, Rusi i dr.), kao i

neki naši ljudi, umesto kuća, govore samo dom.

Dom je još starija naša reč. Njen koren zajednički je

ne samo Slovenima nego čak i Indijcima i mnogim drugim

narodima koji su nekad, u dalekoj prošlosti, živeli zajedno

s našim precima. A u tom korenu (dem ili dam) krije se

pradavni smisao reči dom: "ono što je sagrađeno" ili, kako

bismo mi danas rekli - "građevina", "zgrada", "zdanje".

Obe ove reči, iako uglavnom znače isto, potrebne su

našem jeziku. Jer, od njih su nastale mnoge druge reči, bez

kojih bi nam jezik bio mnogo siromašniji.

To su, eto: kuća, kućica, kućarak, kućerak, kućarac,

kućer, kućerina, kućetina, kućište, pa onda: kućanin,

ukućanin, kućanica, pokućarac, kućanik, kućenik, kućević

ili kućić, kućenica, kućevlasnik, kućevlasnica,

kućepazitelj, kućepaziteljka, kućegazda, kućegospodar,

kućedomaćin, kućedomaćica, kućehranitelj, pa

kućanstvo, kućevnost, pokućstvo, kućarenje, kućarina,

kućanski, kućaninki, kućevan, kućevlasnički,

kućepaziteljski, ili kućipš, skućiti, zakućiti, okućiti,

okućnica itd., itd. - da više ne nabrajamo.

Isto tako, od dom su nastale mnoge reči kao:

domaćin, domaćica, domazet, domazetović, domazetstvo,

domazluk, zatim: domak, domar, domarka, domaći,

domaćinstvo, domaćiti, odomaćiti (se), domaćinski,

domaćički i tako redom.

Mnoge od ovih reči, verovatno, ne poznajete, a

mnoge ste ovde prvi put sreli. Zato uzmite rečnik našeg

jezika, pa pogledajte. Tamo će vam se sve objasniti.

PROZOR

Nije teško nazreti, pa čak ni prozreti i odgonetnuti,

zašto se u našem jeziku kaže prozor. Ali to ipak nije sve.

Poreklo te reči mnogo je zanimljivije i vredno je o tome

nešto više saznati.

Prozor je potomak jednog starog glagola, koji se

danas retko gde može čuti. To je glagol zreti, u značenju:

"gledati", "motriti", "posmatrati". Drugo je, opet, zreti -

"postajati zreo", "sazrevati". Taj je glagol još "živ" i često

se upotrebljava.

Od zreti ("gledati") ostali su nam samo potomci:

nazreti, nazirati ("nejasno nešto videti"), prozreti,

prozirati ("videti kroz nešto", "provideti"), nadzirati

("nadgledati"), zatim: nadzor ili nadziranje

("nadgledanje"), proziran ("providan”), prozor ("otvor na

kućnom zidu kroz koji se prozire, providi"), dalekozor

("sprava za gledanje na daljinu", "dogled") itd.

U vreme kad su se gradile male drvene prizemne

zgrade, kuće su obično imale dva prozora, sa svake strane

vrata po jedan. To je ljudima ličilo na oči, pa su naši preci

umesto prozor govorili i okno. I danas se u nas ponegde

tako govori, a tako (a ne prozor) govore i neki drugi

slovenski narodi (Slovenci i Rusi, na primer). Ipak, okno

je u našem jeziku dobilo i druga značenja, pa imamo

rudarsko okno, prozorsko okno itd.

Jasno je, dakle, zašto se u našem jeziku kaže prozor

i okno. Jasno je i šta je to prozorsko okno. A zašto se jedan

grad u Hercegovini naziva Prozor, to znaju samo oni koji

su se, putujući na more, spuštali s Makljena prema

prekrasnoj dolini reke Rame. Jer, Prozor je zaista prozor -

na jug, u lepotu, u svetlost.

AVLIJA

U staro, tursko vreme dvorište se zvalo - avlija,

otvoren, pust, neograđen prostor - jalija, trgovačka četvrt

kasabe (varoši) - čaršija, velika spoljna vrata - kapija,

građa - japija, nizak okrugao sto - sinija, a zdela od

porcelana - činija.

I danas je avlija - avlija. Svako dvorište nije avlija,

kao što ni svaka vrata nisu kapija i svaki sto - sinija.

Kako izgleda prava avlija?

Prava avlija ograđena je, opasana visokim zidom ili

tarabom (ogradom od dasaka ili letava). Obično je

kaldrmisana, popločana kamenim oblucima. Na avliji su

velika vrata - kapija i mala, sporedna - kapidžik.

Sve je manje i manje takvih avlija. Sada se grade

soliteri, a ispred njih je dvorište ili parking, a ne avlija.

Sada se kupuju stolovi i fotelje, a ne sinija. Ali, ostali su

jalijaši i jalija. A ostala je još u gradu i čaršija.

Ko su jalijaši i šta je danas jalija? Šta znači kad neko

kaže da o tome priča "sva čaršija"?

Jalija je i danas ostala - jalija: pust, neograđen,

nenastanjen prostor. A oni koji svoje kuće nemaju, kojima

je kuća jalija, to su jalijaši: skitnice, lutalice, probisveti,

vucibatine, besposličari, dangube, lopovi, kradljivci,

propalice.

Opasni su jalijaši, a opasna je noću i jalija. Ali

najopasnija je ipak u gradu čaršija. A ta čaršija - to je svet

koji priča i laže, vara i druge ogovara. Koga se dohvati

čaršija, teško se može spasti. Jer laž iz čaršije provaljuje u

sva dvorišta i sve avlije. Od njih se čovek ne može sakriti

čak ni iza trostruke kapije od najtvrđe, demirli (gvozdene)

japije.

ULICA

Svi znamo kako danas izgleda ulica; recimo, glavna

ulica u nekom većem gradu: Beogradu, Podgorici, Novom

Sadu, Nišu ili Banjaluci.

Između dva duga niza visokih zgrada što se obično

jedna na drugu naslanjaju vrvi kao u košnici. Širokim

asfaltiranim kolovozom jure automobili, motocikli,

autobusi, trolejbusi ili tramvaji. Po pločnicima

(trotoarima) s obe strane tiska se mnoštvo pešaka: neki

žure da na vreme stignu na posao, drugi se kreću polako

zagledajući u izloge, neki opet stoje čekajući da se na

semaforu pojavi zeleno svetlo, pa da krenu dalje za svojim

poslom.

Nekada, međutim, u davna vremena i na nekim

dalekim prostranstvima, nije bilo tako. Tada nije bilo ni

asfalta, ni velikih zgrada naslonjenih jednih na druge, ni

automobila, ni tramvaja i trolejbusa, ni električnih

stubova sa žicama, ni crveno-žuto-zelenih semafora.

Ljudi su gradili kuće ("skrovišta") pokraj kakvog

prirodnog kamenitog udubljenja da bi njime mogli lakše

hoditi i jedni druge u dobru ili u nevolji pohoditi. To su

obično bila korita presahlih potoka ili manje kamenite

vododerine. Tako je nastala i sama reč ulica (od ula, što

je značilo "put", a pre toga "udubljenje" ili "korito

potoka").

Zanimljivo je da je u Vukovo vreme, pre nekih

dvesta godina, ulica uglavnom značila: "dvorište",

"prostor pred dvorom". Tako je on u svome Srpskom

rječniku zapisao. Otuda i narodna poslovica: "Teško

punici u zetovoj ulici" (tj. u zetovom "stoboru", "avliji").

Tek na drugom mestu Vuk je zapisao da se ulicom u

Dubrovniku naziva "šor", "sokak". U tome lepom gradu,

koji je nekad bio posebna država (republika), ulica se u

današnjem smislu upotrebljavala još u 14. stoleću.

KALDRMA

Danas su sve ulice u našim gradovima prekrivene

asfaltom. Ranije, međutim, u staro, tursko vreme, asfalta

nije bilo, pa su se ulice (sokaci) pokrivale kamenom.

Nizovi oblutaka i ne baš tako ravnog lomljenog ili tesanog

kamena, ugrađivani su u podlogu tako da po sokacima nije

bilo blata. Po kaldrmi se, naravno, teže hodalo nego po

današnjem ravnom i mekom asfaltu. Pa ipak, za ono

vreme bio je to dobar put. O tome svedoči i sama reč

kaldrma. Ona izvorna znači upravo to:" lep, dobar put"

(od grčkog kalos - "lep" i dromos - "put").

Danas to više nije ni tako lep, ni dobar put, već

prosto: "put ili ulica popločani kamenom, pločnik od

kamena".

Eto kako se vremena menjaju i kako se zajedno s

vremenima menjaju reči, čuvajući svoja stara značenja

samo za sebe i za radoznale istraživače - jezikoslovce.

TRG

U svakom gradu ima bar jedan ili više trgova. Neki

od njih su čuveni, kao Crveni trg u Moskvi, Tjen An Men

u Pekingu, Omonija u Atini, ili Terazije i Slavija u

Beogradu. Za neke, opet, znaju samo stanovnici mesta u

kojima se nalaze.

Trgovi su danas obično široki prostori preko kojih

se ukrštaju okolne ulice. Nalazeći se u sredini grada ili

gradske četvrti, oni su mesta okupljanja mnoštva

prolaznika i čvorište živog gradskog saobraćaja. U staro

vreme, međutim, nije bilo tako. U srednjem veku u našim

krajevima trgovi se nisu nalazili u gradu, nego pored

grada ili ispod njega. Tada ni sam grad nije bio ono što je

danas. Srednjovekovni gradovi bili su, u stvari, utvrde, u

kojima su živeli gospodari zemlje, feudalci, sa svojom

vojskom i poslugom. Ispod grada, tvrđave,

bio je određen prostor, na kome se razmenjivala

roba. Tu su ljudi donosili razne proizvode: so, brašno,

ribu, meso, krzna, kože, pa i živu stoku da je zamene,

trampe, za nešto što je njima bilo potrebno, ili da je

prodaju. Roba za razmenu ili prodaju zvala se tada trg.

Kasnije je i mesto gde se donosio "trg" i gde se trgovalo,

nazvano - trg.

Oko trga, a ispod grada (tvrđave, zamka), počeli su

se naseljavati ljudi koji su se bavili trgovinom i raznim

drugim zanatima: kovači, krojači, obućari, kazandžije,

nožari itd. To je već bio začetak današnjih gradova, koji

su se tada nazivali varoš. Varoši su se s vremenom širile,

pa su tako nastali manji i veći gradovi, sa trgom u svome

središtu.

Da su se današnji gradovi razvili oko nekadašnjih

trgova, tj. mesta gde se trgovalo, svedoče i neka imena,

kao što su Tržić (ili kod Slovenaca: Tržič), zatim

Trgovište, pa Stari Trg, današnji Vučitrn (što je, opet,

postalo od Vučitrg), pa Novi Pazar (turski pazar znači:

"trg", "trgovina") itd. Smatra se da je i ime poznatog

talijanskog grada i luke na Jadranu, Trst, postalo od naše

reči trg, tržšite. Starije ime toga grada, naime, glasilo je

Tergeste, što je vrlo slično slovenskom tržište. Sva ta

imena, dakle, kao i sama reč trg, svedoče jasno o svom

postanku. Vremena su se promenila, ali je reč trg ipak

ostala trg, iako mu trgovina i trgovanje odavno već nije

osnovna svrha.

PIJACA

Ono što je u nekadašnjim varošima bio trg ("mesto

za trgovanje"), danas se u nas zove pijaca ili, ređe, plac. I

ta je reč u vezi nastankom trga, ali je mnogo starija i dolazi

nam iz tuđine. Primili smo je od Talijana (pijaca) i

Nemaca (plac).

Ipak, njeno poreklo nije ni talijansko ni nemačko,

nego grčko. U staroj Grčkoj reč plateja, od koje su kasnije

nastali i pijaca i plac, značila je - "širok put". A evo i

zašto.

Duž velikih puteva na Atici, Peloponezu i drugim

krajevima stare Helade postojala su na određenim

mestima proširenja, koja su u početku služila kao

odmorišta za umorne putnike. Kasnije to postaju mesta za

susrete i trgovanje, pa se oko njih podižu tremovi,

skladišta, kuće i hramovi. Tako su se na tim mestima

razvili prvo manji, pa onda i veći gradovi (polisi).

Nekadašnja plateja (" široki put") postala je sad

mesto gde se nije obavljala samo trgovina, nego su se

održavali i razni skupovi, narodne skupštine, priredbe i sl.

To je, dakle, bio već pravi trg, kakvi i danas postoje u

mnogim gradovima u svetu, samo bez automobila,

autobusa, tramvaja, trolejbusa, semafora i drugih čuda

savremene tehnike.

Reč plateja preuzeli su od Grka drugi narodi,

menjajući joj oblik prema svojim jezičkim zakonima.

Tako je u talijanskom nastala reč pjaca (piazza), a u

nemačkom plac (Platz), što i kod jednih i kod drugih

znači, zapravo - "trg". Poznata je u Rimu, na primer,

Piazza Navona (Trg Navona) ili Piazza di Trevi (Trg di

Trevi) sa prekrasnom fontanom.

Primajući talijansku i nemačku reč, mi smo

obogatili svoj jezik, pa se tako kod nas zna šta je trg

("prostor u gradu", "gradsko središte"), a šta pijaca ili plac

("mesto gde se trguje"). Uz to je stvorena i reč tržnica,

koja ipak znači nešto drugo. To je obično zgrada, a pijaca

je otvoren prostor na kome se trguje. Zato se ne može reći

zelena tržnica ili stočna tržnica, nego samo zelena pijaca,

stočna pijaca i sl.

AUTOBUS

Autobus je reč koja po svome poreklu ne znači, u

stvari, ništa. Prvi joj je deo, doduše, sličan reči automobil

(autobus - automobil), ali to još nije dovoljno da bi joj se

odgonetnuo smisao. Jer, automobil je lako objasniti. Ta

reč doslovno znači - "samopokretan", "koji se sam kreće"

(od grčkog autos -"sam" i latinskog mobilis - "pokretan").

Ako uzmemo da i u reči autobus prvi deo znači "samo",

to nam ipak neće pomoći, jer onaj drugi deo: bus, sam za

sebe, stvarno ne znači ništa.

Takva reč (bus) nije postojala ni u jednom jeziku iz

koga bismo je mogli preuzeti. Pa kako je, onda, reč

autobus u opšte nastala, kako je ušla u naš jezik?

U vreme dok još nisu postojali autobusi (a to nije

bilo tako davno, tek pre nekih stotinu i nešto više godina),

ljudi, pa i stvari, prevozili su se velikim zaprežnim

vozilima koja su se nazivala omnibus. Omnibus bukvalno

znači - "svemu" ili "za sve" (od latinskog omnis - "sve"

dativ je omnibus - "svemu"). To je, dakle, bilo vozilo "za

sve", služilo je "za opštu upotrebu", jednom rečju svemu

(i ljudima i stvarima).

Kad su se pojavili automobilski motori (prvo na

parni, pa onda na benzinski pogon), inženjeri su te motore

počeli ugrađivati i u omnibuse. Tako je stvoreno vozilo

koje mi danas nazivamo autobus. Ali sam taj naziv

(autobus) nastao je na čudan način. Spojena je reč auto

(što znači: "samo" ili, skraćeno, "automobil") i latinski

nastavak za dativ - bus, koji sam za sebe ne znači ništa

(kao, recimo, naše -emu u obliku svemu). Tako smo dobili

auto+bus - autobus, što bi trebalo da znači: "omnibus na

vlastiti pogon". Englezi su otišli još i dalje, pa umesto

autobus pišu samo bus, a izgovaraju - bas. Tako je u

engleskom jeziku jedan stari latinski padežni nastavak

postao "puna", samostalna reč.

Reč autobus, takva kakva jeste, ustalila se u našem

jeziku, a pre toga i u mnogim drugim jezicima, naročito u

francuskom, nemačkom, ruskom i engleskom (u ovom

poslednjem kao bus). A kad se neka reč ustali, tako i

ostaje, bez obzira na "besmislenost" i na "zdrav razum",

koji se toj besmislenosti opire. Niko više ne bi mogao

naterati ljude da govore, recimo, autoomnibus samo zato

što takav izraz ima smisla. To bi otprilike značilo:

"omnibus koji se sam kreće", "automobilomnibus", "auto

za sve" i sl. Osim toga, prema reči autobus načinjene su

mnoge druge "besmislene" reči: trolejbus ("autobus sa

trolom ili trolejem - "kontaktnom drškom", tj. "autobus na

električni pogon", sličan tramvaju, samo bez tračnica),

zatim: šinobus ("šinsko, železničko motorno vozilo" ili

"autobus koji se kreće po šinama"), hidrobus ("plovno

vozilo, koje služi kao i autobus za prevoz putnika"),

kombibus ("kombi za prevoz putnika") itd. Postoji čak i

bibliobus ili knjigobus ("pokretna biblioteka", "biblioteka

u autobusu"). Ono što sve te reči spaja, što ih čini srodnim,

to je upravo onaj "besmisleni" bus. U jeziku, dakle, i ono

što je inače besmisleno, može dobiti svoj smisao, može

nešto da znači.

SEMAFOR

U gradu, na raskršću ulica i izlaznih puteva, stoje -

semafori.

Dajući svetlosne signale (znakove), danju i noću:

zeleno, žuto, crveno; zeleno, žuto, crveno..., oni govore

svojim posebnim jezikom, koji ima samo tri reči: Idi!

Pazi! Stoj!

Taj jezik semafora svi znamo i njegova naređenja

slušamo bez pogovora, Slušaju ga i pešaci i vozači, i deca

i starci. Jer, od te tri reči, od te tri boje na semaforu, zavisi

naša sigurnost, zavise i sami naši životi. Pa kad je već

tako, red je da saznamo šta znači još jedna reč, reč -

semafor.

Kao i mnoge druge tehničke naprave (telefon,

telegraf, gramofon, magnetofon itd.), i semafor ima grčko

ime. To ime sastoji se od dve reči: sema - "znak" i foreus

- "nosač".

Semafor je, dakle: "nosač znaka". I to veoma važnog

znaka: Idi!, Pazi! i Stoj!

ŠOFER

Šofer je strana, francuska reč. S pojavom

automobila proširila se ta reč gotovo po celom svetu i ušla

čak i u velike svetske jezike - engleski, ruski i nemački. U

nas se, međutim, u novije vreme umesto šofer sve češće

upotrebljava reč vozač. Kaže se: "dobar (ili loš) vozač", a

ne "šofer", "voziti automobil" ili "upravljati

automobilom", a ne "šofirati", zatim "vozački ispit",

"vozačka dozvola" itd.

Zanimljivo je da na francuskom šofer, dok još nije

bilo automobila, nije značilo "vozač", nego - "ložač".

Kako to? Zašto su Francuzi čoveka koji upravlja

automobilom nazvali "ložač", a ne "vozač automobila" ili

sl. I zašto smo mi to njihovo "ložač" (šofer) prihvatili kao

"vozač"?

Evo zašto.

U vreme kad je nastala reč šofer, automobili nisu

izgledali ovako kao što u današnje vreme izgledaju. Mi

danas poznajemo razne tipove automobila i znamo da im

je svima pogonsko gorivo benzin, nafta ili gas. Prvi

automobili, međutim, kretali su se pomoću vodene pare.

Imali su prave parne mašine, koje su se morale ložiti.

Vozači automobila u to vreme bili su stvarno ložači.

Otuda, onda, i naziv šofer ("ložač").

Danas šofer nije više ložač, nego samo vozač. Zato

ga mi tako i nazivamo, zato govorimo "vozački ispit",

"vozačka dozvola", "voziti automobil" ili "upravljati

automobilom".

Zanimljivo je još i to da je reč vozač, kojom smo

zamenili stranu reč šofer, pre pojave automobila imala u

našem jeziku nešto drukčije značenje. Tada su se ljudi

vozili samo zaprežnim kolima (po kopnu) i čamcima ili

lađama (po vodi). Vozač, vozar ili vozac bio je tada čovek

koji upravlja zapregom, dakle: kočijaš, ili čamcem,

odnosno lađom, znači: veslač ili kormilar. Danas je vozač

uglavnom onaj koji upravlja motornim vozilom. Vozar i

vozac ostali su nazivi za "kočijaše", tj. za one koji

upravljaju zaprežnim kolima, a vozar uz to i za učenike

koji "vozare", tj. koji do škole putuju vozom ili

autobusom.

Tako smo, eto, goneći stranu reč šofer, isterali

razliku između naših reči vozač i vozar.

TRAMVAJ

Za prevoz putnika u većini većih gradova služi,

pored ostalog, i tramvaj. To vozilo, kao što znamo, može

da se kreće samo po tračnicama i ustaljenim pravcem. O

tome najbolje govori i sam njegov naziv - tramvaj. Ta reč

potiče iz engleskog jezika, što nije nikako slučajno, jer su

se prvi tramvaji pojavili u Engleskoj i Americi.

U slobodnom prevodu na naš jezik, englesko

tramway znači: "put na tramovima", tj. "put na drvenim

tračnicama". Zašto baš na drvenim tračnicama, kad znamo

da se tramvaj kreće po železnim šinama?

Odgovor na to pitanje može se naći u istoriji

tramvajskog saobraćaja.

Kad su se pojavila prva vozila te vrste, negde u

prvoj polovini 19. stoleća, ona nisu izgledala kao danas.

Kretala su se odista po drvenim tračnicama, i to pomoću

konjske zaprege. Kasnije su se kao pogonsko sredstvo

počela upotrebljavati čelična užad, a zatim i električna

struja, bez koje se danas tramvaji ne mogu ni zamisliti.

Ostalo je zapisano da se prvi tramvaj sa konjskom

vučom pojavio u Engleskoj 1820. godine. To vozilo

uvedeno je u javni saobraćaj u Njujorku 1850, a već 1879.

godine, na jednoj izložbi tehničkih dostignuća u Berlinu

prikazan je tramvaj na električni pogon. On je počeo da

saobraća dve godine kasnije, 1881. u Lihternfeldu, u

blizini Berlina.

I u našim krajevima tramvaj se javlja veoma rano

tako da u tom pogledu ne zaostajemo mnogo za svetom.

U Beogradu je 14. oktobra 1892. godine proradio tramvaj

s konjskom vučom na relaciji Kalemegdan-Slavija.

Dvanaest godina kasnije, 1904, izbačena je konjska vuča

i uveden električni tramvaj.

To je, ukratko, istorijat tramvaja i tramvajskog

saobraćaja. Uz ono što smo saznali o nazivu toga

popularnog vozila, dobro je, eto, znati nešto i o njegovom

nastanku i razvoju.

METRO

Samo u najvećim gradovima na svetu, kao što su

Moskva, Njujork, London, Pariz, Beč ili Pešta, postoji

metro. To je podzemna železnica, koja u jednom danu

može da preveze više putnika nego svi tramvaji, autobusi

i trolejbusi što se kreću zakrčenim gradskim ulicama.

O razvoju podzemnog saobraćaja moglo bi se pisati

nadugo i naširoko. Ali nas to ovde ne zanima. Zanima nas

samo kada je i zašto podzemna železnica nazvana upravo

tako - metro.

Pa, evo kako je to bilo.

Kad su francuski inženjeri gradili podzemnu

železnicu u Parizu, nazvali su je metropoliten, što u

prevodu znači - "prestonička". To je zaista i bila

prestonička železnica, jer je Pariz, kao što je poznato,

prestonica ili glavni grad Francuske. Građani Pariza

odmah su taj dugi naziv skratili u metro, pa je ta reč

postala sasvim obična, običnija nego prvobitni naziv

metropoliten, koji se još zadržao u ruskom jeziku.

Kad već govorimo o metrou i metronolitenu, red je

da objasnimo i kako je nastala reč metropola, koja znači:

"glavni grad", "prestonica".

Ta je reč veoma stara i potiče iz grčkog jezika.

Metropolis je u grčkom bio naziv za glavni polis, tj. grad

državu, za razliku od ostalih naseobina koje je on osnivao.

Otuda i izraz metropolis, doslovno - "majka grad" (od

grčkog meter, metros - "majka" i polis - "grad").

Mnogo vekova kasnije,, kako smo videli, nastala je

"metropolska železnica" - metropoliten ili metro. Danas

metroi postoje i u gradovima koji nisu metropole, kao što

su npr. Njujork ili Čikago. Tako je metro postao naziv za

podzemnu železnicu uopšte. Izgradnjom metroa u našem

glavnom gradu, Beogradu, ta se reč vraća svome

iskonskom značenju. Opet je, eto, posle toliko vremena -

"prestonička".

FIJAKER

Ono što je danas u gradskom saobraćaju taksi,

nekada, u ranija vremena, bio je - fijaker. To staro

zaprežno vozilo "na konjski pogon" može se u nas videti

još samo ponegde, uglavnom kao turistička atrakcija.

Fijakeri su se još zadržali po nekim našim vojvođanskim

gradovima, među kojima je Sombor najčuveniji. Taj grad,

zajedno sa svojim fijakerima, ušao je i u pesmu.

Domovina fijakera je Francuska, a rodno mesto mu

je - ako se tako može reći - "grad svetlosti", Pariz. Tu je

fijaker stekao i ime i glas, koji se brzo proširio po celoj

Evropi.

Zvuči čudno, ali je istinito, da je to zaprežno vozilo

nazvano tako po imenu jednoga sveca - svetog Fijakera.

Desilo se to ovako:

U Parizu, u 17. stoleću, bio je jedan hotel pod

imenom "Sen Fijakr" (fr. Saint Fiacre). U blizini toga

hotela, u Ulici Sen Marten, osnovana je (1640. ili, po

nekima, 1650) prva stanica kočija za iznajmljivanje (neka

vrsta taksi-službe). U samom hotelu uređene su službene

prostorije njihovog vlasnika, izvesnog gospodina M.

Sovaža. Sovažove usluge Parižani su prihvatili sa

zadovoljstvom, a kočije koje je iznajmljivao počeli su, po

imenu hotela "Sen Fijakr", zvati - fijakerima.

O samom svetom Fijakeru (ili Fijakeriju) zna se

toliko da je bio pustinjak i isposnik iz 7. stoleća naše ere.

Poreklom Irac, u Francuskoj je izgradio jedan manastir i

slovio kao zaštitnik baštovana. Sticaj okolnosti je hteo da

svoje ime podari jednom hotelu, a zatim i jednom

zaprežnom vozilu, koje polako izumire, i verovatno će

uskoro sasvim nestati. Iza njega će ostati samo ova priča i

setna pesma:

"Fijaker stari ulicama kruži

i sobom nosi zaljubljeni par..."

KOČIJA

Za razliku od fijakera, koji u sebi, kako smo videli,

nosi ime jednoga sveca (Sen Fijakra), naziv kočija nastao

je, pune dve stotine godina ranije, po imenu jednoga

naseljenog mesta.

U XV stoleću, u mađarskom gradu Koč (mađ.

Kocz) počela su se izrađivati posebna kola za prevoz ljudi.

Pokrivena i zatvorena sa strane, štitila su od kiše i vetra, a

točkovi na gipkim osovinama omogućavali su "mekšu" i

udobniju vožnju. Ta kola, koja su u to davno vreme

izrađivali vredni majstori iz Koča, prozvana su po mestu

izrade kočija (ili, u obliku množine - kočije).

Samo se po sebi razume da su se luksuznim

kočijama mogli voziti samo oni imućniji - plemići i bogati

trgovci. Posebno su bile ukrašene i svečane kraljevske ili

carske kočije, u kojima su se vozili vladari. I danas se

britanski kraljevi (trenutno je na prestolju kraljica

Elizabeta) voze u svečanim povorkama kroz London u

kočijama koje vuku dva ili tri para rasnih konja.

Siromašnima je uvek ostajalo, ako ih i to zapadne,

da se voze u taljigama - kolima grube izrade, koja obično

vuče samo jedan konj, pa se zbog toga veoma sporo kreću.

Otuda i izraz taljigati, koji pored osnovnog značenja:

"voziti taljige, prevoziti teret na taljigama", znači i - "vući

se", "ići sporo i s naporom", pa i "mukotrpno raditi",

"tegliti".

Za razliku od taljiga, koje podsećaju na siromaštvo,

brza i udobna kočija ostala je pojam raskoši i bogatstva.

Ipak, ona nije služila samo bogatašima kao njihovo lično

vozilo (slično današnjem luksuznom automobilu). Njome

je prenošena i pošta između udaljenijih gradova, posebno

na Divljem zapadu, u Americi. O tome je snimljen i jedan

veoma poznat film pod naslovom "Poštanska kočija".

Kočijom ili kočijama upravljali su kočijaši.

Zanimljivo je da ta reč danas ne označava samo onoga

koji upravlja kočijom nego uopšte zaprežnim vozilom.

Na kraju ove priče trebalo bi reći i u čemu je razlika

između kočije i fijakera.

Odgovor je jednostavan. Razlika je ista kao između

automobila i taksija. Taksi je automobil za prevoz putnika

u javnom saobraćaju, a fijaker je kočija koja je nekad

služila u iste svrhe.

DŽIP

Vozilo koje svi danas nazivamo džip nastalo je pre

šezdesetak godina u Sjedinjenim Američkim Državama.

Zanimljiva istorija njegovog nastanka - ili, tačnije,

nastanka same reči džip - isprepletena je čak i sa

stripovima o mornaru Popaju!? Kako je to bilo, saznaćete

iz ove priče.

Godine 1940. Generalštab američke vojske raspisao

je konkurs za izradu specijalnog vojnog vozila koje bi se

moglo kretati po besputnim i teško pristupačnim terenima.

Javili su se mnogi proizvođači sa svojim modelima.

Izabran je model firme "Vilis", jer je ocenjeno da je on

najpogodniji za vojne potrebe. Bio je malen, lagan i lako

pokretan, a, osim toga, i potpuno otvoren odozgo i sa

strane tako da se iz njega u svakom trenutku, po potrebi,

mogla otvarati paljba na neprijatelja. S takvim osobinama

posebno je bio pogodan za vojna izviđanja.

Odmah se pristupilo proizvodnji, pa su u toku

Drugog svetskog rata Armiji SAD isporučene hiljade

takvih vozila. Na svakom od njih stajala je oznaka GP,

skraćenica od engleskog Genera1 Purpose, što u prevodu

znači: “(za) opštu svrhu”. Ta skraćenica se inače na

engleskom čita "dži-pi", pa je to ubrzo povezano s

nadimkom jednog junaka iz stripova o Popaju - Judžina

Džipa (izvorno Eugene the Jeep). Zato su vojnici na

svojim vozilima počeli crtati lik tog popularnog junaka

crtića, prozvavši po njemu ujedno i samo vozilo Jeep

(džip), kako se ono i danas naziva u engleskom i drugim

jezicima. Tako je, eto, nastala reč džip (engl. jeep).

Najslavniji džip u istoriji bio je onaj u kome su se

vozili predstavnici pobedničkih sila (SSSR, SAD, Velika

Britanija i Francuska) u poraženoj Nemačkoj nakon

Drugog svetskog rata. Oni su zajednički vršili nadzor u

većim gradovima, posebno u Berlinu. Tako je nastao izraz

"četvorica u džipu", kako glasi i naziv jednog poznatog

filma.

Kasnije, posle rata, džip se počeo upotrebljavati i u

druge svrhe: u poljoprivredi, šumarstvu i drugde gde treba

savladati teško pristupačne terene. Time je to popularno

vozilo na neki način opravdalo svoju prvobitnu oznaku

GP (General Purpose) - "(za) opštu upotrebu".

TENK

Tenk, to opako i opasno vozilo, koje su ljudi

izmislili da bi se međusobno uništavali, nastalo je, kako

mu i priliči, za vreme jednog velikog rata.

Bilo je to u drugoj deceniji dvadesetog veka, pre

nekih osamdeset godina (1914-1918), kada je svet prvi

put bio uvučen u sveopšti sukob. Tada je za potrebe

engleske vojske naručena izrada borbenog vozila

posebnog izgleda i namene. Trebalo je da bude zaštićeno

čeličnim oklopom od neprijateljskih metaka, a samo

naoružano teškim mitraljezima i topovima. Uz to, moralo

je biti osposobljeno za kretanje po neravnom terenu i

savladavanje raznih prepreka. Zato su mu točkovi bili na

pokretnoj čeličnoj traci (tzv. "gusenicama"). Tako se

rodio tenk, čiji današnji izgled i ratnu namenu svi dobro

znamo. Zajedno s njim nastao je i njegov naziv. Evo kako.

Kad je počela izgradnja prvih vozila te vrste, bila je

to velika vojna tajna, koja se morala strogo čuvati. Da

neprijatelj britanske vojske ne bi za to saznao i sam počeo

proizvoditi nešto slično, novo ratno oruđe obeleženo je

tajnom šifrom "tank". To se pokazalo kao odlična ideja.

Jer, ko bi se dosetio da se iza te obične reči, koja inače

znači: "veliki rezervoar za vodu" ili "cisterna", i to na

indijskom, krije jedan veoma važan proizvod ratne

tehnike?!

Kasnije, kada je novo oruđe prestalo biti tajna, naziv

tank je ostao, pa se ustalio u engleskom i mnogim drugim

jezicima.

Pošto Englezi tank izgovaraju na poseban način (sa

a koje zvuči i kao e), tank je u naš jezik preuzet u obliku

tenk, mada se nekad govorilo i tank, prema engleskom

načinu pisanja, a ne izgovoru.

Još jedan razlog je uticao da se učvrsti oblik tenk.

Tank danas u nas znači "rezervoar", "cisterna" i sl., što je

i bilo prvobitno značenje te reči. Kaže se, na primer,

tankirati (automobil) - "napuniti rezervoar gorivom".

Otuda i reč tanker - "brod ili vagon za prevoz tečnosti".

Tako su od jedne strane reči načinjene dve naše: tank i

tenk.

Kamo sreće da imamo manje tenkova, a više

tankova i tankera. Bilo bi nam svima bolje.

AVION

Svojim izgledom, naročito kad je u letu, avion

neodoljivo podseća na pticu: ima krila, rep, pa čak i

"kljun" - u kome sede piloti. Na pticu ponajviše liči

francuski nadzvučni avion "Konkord". Njegov prednji

deo izgleda baš kao ptičja glava sa oborenim kljunom. I

prvi ljudi koji su se odvojili od zemlje i vinuli u beskrajna

nebeska prostranstva poleteli su kao ptice. Bili su to

legendarni Dedal i Ikar, otac i sin, koji su se na taj način

spasli zatočeništva u zloglasnom Lavirintu kralja Minoja

na Kritu.

Dedal je bio vešt vajar i graditelj (izgradio je, pored

ostalog, i sam Lavirint, u koji je bio zatočen). Stoga mu

nije bilo teško da za sebe i Ikara od ptičijeg perja i voska

napravi velika krila, pomoću kojih su poleteli. Njihov let,

međutim, završio se tragično. Legenda kaže da Ikar nije

poslušao očev savet, podigao se visoko prema suncu, čije

su jarke zrake otopile vosak, pa se nesretni mladić srušio

u more i utopio. Bila je to, ako se tako može reći, prva

žrtva avijacije. Naravno, samo u priči, u legendi.

I u stvarnosti ljudi su odvajkada maštali kako da se

vinu u nebo. Jedan od njih bio je i glasoviti Leonardo da

Vinči (u XV stoleću). On je čovekov let planirao takođe

pomoću krila. I svim drugim istraživačima koji su

razmišljali o izradi sprave pomoću koje bi se čovek

podigao uvis i poleteo, uzor je bila - ptica. Nije, onda,

čudno što i u osnovi samog naziva avion stoji upravo -

ptica. Na latinskom jeziku, naime, ptica se kaže avis. Od

toga je kasnije u francuskome izvedena reč avion, koja je

preuzeta u mnoge jezike na svetu, a među njima i u srpski.

Iako su ljudi vekovima maštali o letenju, prva

letelica teža od vazduha odvojila se od zemlje tek pre

nekih devedesetak godina. Taj podvig izveli su

Amerikanci - braća Rajt, Vilbur i Orvil, 17. decembra

1903. godine. Njihov avion, sa benzinskim motorom od

12 konjskih snaga, leteo je "dugih" 59 sekundi i za to

vreme preleteo rastojanje od 30 metara na visini od oko 3

metra!

Posle toga avijacija se brzo i snažno razvija tako da

danas ima mnogo tipova aviona koji lete brže od zvuka,

prevaljujući hiljade i hiljade kilometara za samo nekoliko

sati.

Ljudi se rado voze avionima i često ih nazivaju

"čeličnim pticama". Ne samo zbog njihovog izgleda nego

i naziva, u čijoj je osnovi, kako smo videli, latinska reč

avis - "ptica".

BANKA

U svakom gradu postoji ustanova koja se naziva

banka. U većim gradovima ima i više takvih ustanova

(banaka), a nazivaju se: Narodna banka, Komunalna

banka, Poljoprivredna banka i sl. U bankama drže svoj

novac preduzeća, ustanove, pa i građani - štediše. Dobar

štediša, na primer, čim zaradi ili dobije koji dinar ili banku

(deseticu, desetodinarku), odmah je nosi u banku i ulaže

na štednju. Zato u bankama ima mnogo novaca, pa su

bankovne zgrade i njihovi trezori (prostorije u kojima se

čuva novac i ostale vrednosti) posebno zaštićeni i

osigurani.

Banka je, dakle, veoma važna ustanova. Ali sam

naziv te ustanove, banka, nikako ne odgovara njenom

današnjem ugledu i značaju. Jer, banka, kad se prevede s

talijanskog jezika, odakle nam je ta reč prispela, znači

doslovno - "klupa".

Kako je banka, da ne kažem "klupa", dobila tako

čudno ime?

U srednjem veku, pa i ranije - u staroj Grčkoj i Rimu

- nisu postojale banke kakve mi danas imamo. Ali i u ono

je vreme postojala potreba da se gotov novac poveri

nekome na čuvanje. Jer, trgovci (koji su imali najviše

novca) bili su često izloženi napadima gusara (na moru) i

drumskih razbojnika (na kopnu), pa su nerado uza se

nosili novac (zlatnike i srebrenjake). Zato su se u većim

trgovačkim centrima - recimo, u bogatoj Lombardiji, u

severnoj Italiji - pojavili ljudi koji su od trgovaca primali

novac na čuvanje, a zauzvrat izdavali posebne priznanice.

Te su se priznanice mogle unovčiti, tj. zameniti za novac,

u drugim gradovima, kod njihovih poslovnih prijatelja.

Zamenjivači novca obavljali su svoj posao pod otvorenim

nebom, na gradskom trgu. Imali su samo jednu klupu

(talijanski: banka, ili, po njihovom načinu pisanja, banca

- "klupa"), na kojoj su stajale posudice s različitim

novčanicama. Po tome što im je radno mesto bilo banka

("klupa"), zvali su se bankijeri, ili, po našem - bankari.

Bankari su postojali i u staroj Grčkoj - još u 7.

stoleću pre naše ere. Nazivali su se trapezisti (prema

grčkom trapeza, što opet znači - "sto"). Zanimljivo je da

se reč trpeza (od grčkog trapeza), kao i trpezarija

("prostorija u kojoj se jede"), zadržala u našem jeziku i

upotrebljava se kao da je naša.

S razvojem trgovine i industrije, a posebno posle

otkrića novih svetova, razvilo se i bankarstvo. Bankari i

bankovni službenici ne sede više za klupama ili stolovima

na gradskom trgu, nego u velikim i dobro osiguranim

zgradama. Pa ipak, naziv banka ("klupa") ostao je do

danas, i pored pokušaja da se zameni našom reči

"novčara". Neki pisci u prošlosti pokušavali su da i stranu

reč bankar zamene našim "novčar", "menovščik",

"menjalac", "menjač" i sl. Nijedan od tih pokušaja nije

uspeo, pa su tako u našem jeziku ostale reči banka i

bankar.

DINAR

U nas gotovo da nema čoveka koji bar jednom

dnevno ne izgovori reč dinar. Nije to ni čudno, jer bez

dinara se teško može živeti. Bez dinara se ne može otići u

bioskop, u pozorište ili u cirkus, ne može se ući u tramvaj,

trolejbus, autobus ili avion. O kupovini na pijaci ili u

trgovini da i ne govorimo! Šta je, onda, taj toliko cenjeni

dinar, šta znači ta naša tako često izgovarana reč?

Rekoh, eto, "naša reč", misleći na dinar, a dinar po

poreklu nije uopšte naša reč. Naša je samo po tome što se

njome služimo, što je upotrebljavamo kao naziv za svoju

osnovnu novčanu jedinicu, koja sadrži 100 para.

Dinar je, inače, latinskog, pa i grčkog porekla.

Potiče još iz vremena Rimske imperije - čak iz 3. stoleća

pre naše ere! Od 269. godine p.n.e. kovao se u Rimu

srebrni novac denarius ("desetak", "desetica",

"desetača"),nazvan tako po tome što je sadržavao deset

asa (a as je bio u Rimu novčana jedinica koja se delila na

12 uncija). Denarius se kasnije proširio i po drugim

zemljama: u Francuskoj je postao denier, u Italiji denaro,

u slovenskim zemljama denar, uglavnom u opštem

značenju: "novac" ili "pare".

U Grčkoj je još ranije postojao denarion. U istočnim

jezicima, posebno u arapskom, denarion, odnosno

denarius, postao je dinar. Arapi su od 7. stoleća kovali

zlatne novčiće s takvim nazivom. S istoka je dinar dospeo

u naše krajeve negde početkom 14. stoleća, i to preko

Dubrovnika, gde je postojala kovnica novca, iz koje su se

dinari širili po celom Balkanskom poluostrvu. Kao

novčana jedinica dinar je kod nas uveden tek krajem 19.

stoleća (u Srbiji), a kasnije je prihvaćen i u Jugoslaviji,

zamenjujući (1918) crnogorski perper i austrougarsku

krunu, koja je dotada važila u krajevima što su bili pod

austrougarskom vlašću.

Zanimljivo je da dinar nije uzet za novčanu jedinicu

samo u našoj zemlji nego i u drugim zemljama, uglavnom

arapskim: u Iraku (jedan irački dinar ima 100 filiska),

zatim Jordanu, Adenu, Alžiru, Bahreinu, Kuvajtu i

Tunisu. U Iranu je dinar stoti deo osnovne novčane

jedinice, koja se naziva rial. Tamo je, dakle, dinar ono što

je u nas para.

Naziv para potiče inače iz turskog jezika. Izvorno

mu je značenje: "srebro" (od arapskog bara - "srebro").

Od 17. stoleća para je bila osnovna novčana jedinica u

Turskoj carevini, a naši su je ljudi shvatili kao novac

uopšte. Zato se i danas kaže: "Nemam para”, što znači.

"nemam novaca". Krajem 19. stoleća para je u Srbiji

prihvaćena kao naziv za najmanju novčanu jedinicu (stoti

deo dinara), što se zadržalo do danas.

MUZEJ

Da bi se znalo šta je to muzej i kako je nastala ta reč,

treba prvo znati šta su to - muze.

Muze su, prema verovanju starih Grka, kćeri boga

Zevsa. Bilo ih je devet i svaka od njih bila je zaštitnica

jedne grane nauke ili umetnosti. Tako je Klio (Clio) bila

zaštitnica istorije, Uranija - astronomije, Talija -

komedije, Melpomena - tragedije, Kaliopa (Caliopa) -

epske, Euterpa - lirske, a Erato- ljubavne poezije,

Terpsihora - plesa te Polihimnija - himne.

Teško je zapamtiti sva ta imena. Zato se oni koji

žele da ih zapamte služe latinskom skraćenicom

TUMPECCET (tumpekcet), što znači: Tala, Urania,

Melpomena, Polihimnia, Erato, Clio, Caliopa, Euterpa,

Terpsihora.

Za nas to, međutim, nije toliko važno. Da bi se

zapamtilo kako je nastala reč muzej, nije potrebno pamtiti

imena svih devet muza. Dovoljno je da znamo da je muzej

u početku bio "mesto ili prebivalište muza". Kako su

muze bile zaštitnice nauka i umetnosti, ta reč je dobila i

posebno značenje: "kuća nauke i umetnosti". A odatle do

današnjeg značenja reči muzej nije daleko. Jer, muzej je

danas, kako piše u rečnicima: "ustanova u kojoj se čuvaju

i izlažu umetnička dela ili predmeti iz raznih oblasti nauke

i narodnog života".

BIBLIOTEKA

U rečnicima stranih reči može se pročitati da je

biblioteka grčkog porekla i da je složena od dve reči:

biblion - "knjiga" i theke - "kovčeg", "pregradak",

"ormar". To je, dakle, doslovno: "ormar za knjige", ili, u

slobodnijem prevodu, "skladište knjiga".

Sama reč biblion ("knjiga") nastala je prema imenu

feničkog grada Biblosa, odakle su stari Grci nabavljali

listove papirusa, po kojima su onda pisali i slagali ih

(tačnije: savijali) u knjige - "biblose".

Istorija biblioteke i bibliotekarstva veoma je duga.

Ta je ustanova mnogo starija i od same reči biblioteka.

Arheolozi (naučnici koji se bave proučavanjem

starina) otkrili su sredinom 19. stoleća ostatke zbirki

glinenih pločica ispisanih klinastim pismom, stare četiri,

pa čak i pet hiljada godina. Kasnije, u 5. i 4. stoleću pre

nove ere, u Grčkoj su bile poznate velike privatne (kućne)

biblioteke pojedinih književnika i filozofa, kao što su bili

Euripid, Aristotel i drugi.

Najveća javna biblioteka u starom veku bila je

čuvena Aleksandrijska biblioteka. Osnovana u 3. stoleću

pre nove ere, ona je dva stoleća kasnije imala oko 700 000

svitaka i preko 42 000 prepisa na različitim jezicima.

Druga po veličini bila je u to vreme Pergamska biblioteka

sa preko 200 000 svitaka ("papirusa").

U naše vreme u bibliotekama se ne čuvaju ni glinene

pločice ni papirusi iz Biblosa, nego ukoričene knjige,

časopisi, novine i druge štampane stvari (plakati i sl.). U

velikim bibliotekama sadržaji knjiga prenose se danas na

mikrofilmove, pa se hiljade debelih tomova mogu smestiti

u nešto veću kutiju, ili na nekoliko kompjuterskih disketa.

Tako, eto, pisane ljudske poruke menjaju svoj oblik

i način prenošenja, a reč biblioteka, kojom se označava

mesto gde se one čuvaju i koriste, vekovima traje,

prenoseći tako slavu drevnoga grada Biblosa i starih

grčkih ljubitelja i sakupljača knjiga.

BIOSKOP

Zaista je već bilo dosta priča o grčkim rečima u

našem jeziku. Tu su: antologija, tragedija, komedija,

škola, drama, diploma, kaldrma, semafor, muzej,

biblioteka... Verovatno ćete poželeti da se odmorite, da

odete u bioskop, pogledate kakav dobar film, a posle da

nastavite čitanje.

Varate se da ćete se na taj način izbaviti muka. Na

ulazu u bioskop dočekaće vas opet jedna grčka reč.

Pogledajte šta tamo piše svetlećim neonskim slovima:

BIOSKOP. Eto, i to vam je grčka reč, zapravo - reč grčkog

porekla.

Bioskop potiče od grčkih reči bios - "život" i skopein

-"gledati". To je, dakle, mesto gde se "gleda život" ili

"žive slike".

I drugi naziv za bioskop - kino ili kinematograf

takođe je grčkog porekla. On je nastao od reči kinema,

kinematos -"kretanje" (otuda i naziv "kinetička energija")

i grafein -“pisati", što je zajedno dalo: kinematograf i

kinematografija.

Kinematografija je, dakle, doslovno - "opis

pokreta". U slobodnijem prevodu, to su - "pokretne slike",

"slike koje se kreću".

Te "pokretne slike" prikazuju se u dvoranama koje

nazivamo kinematograf ili, skraćeno - kino.

Izvorna značenja ovih dveju reči ne odgovaraju

sasvim njihovom današnjem značenju. Pa ipak, mi se

služimo tim rečima, jer boljih, "svojih", zaista nemamo.

Uostalom, ne treba ih ni tražiti. Sve su reči naše ako nam

dobro služe, bez obzira na to jesu li našeg ili stranog

porekla.

PREMIJERA

Ko još nije čuo za premijeru i premijera?

Premijera je, zna se, prva predstava - u bioskopu ili

pozorištu. Tada se prvi put izvodi neko delo: drama,

opera, balet ili film.

A premijer? To je nešto još značajnije. Premijer je

predsednik vlade, prvi ministar, prvi među prvima.

Svako može otići na premijeru. Kupi jednostavno

kartu i ode u pozorište ili u bioskop. Ali svako ne može

biti premijer. Premijer je jedan, a nas je ostalih, "običnih"

građana jako mnogo. Tako je u celom svetu, pogotovo u

Kini, koja ima više od jedne milijarde stanovnika. Jedino

u Francuskoj svako, baš svako, ako se malo potrudi, može

biti premijer. Stvarno. Ne šalim se. Ako, na primer, Žan u

trci na 100 metara pobedi svoje drugove, on je premijer.

Ako porani i dođe u školu pre svih - opet je premijer. I

uvek tako: ko je prvi, taj je premijer, jer na francuskom

premijer (premier) znači -"prvi". Tako je od francuskog

izraza prvi ministar (premier ministre), izostavljanjem

imenice ministar, nastala samostalna reč premijer, koja je

promenila smisao, pa danas u mnogim jezicima znači

samo - "predsednik vlade".

GARDEROBA

Francuski glagol garde (garder) i francuska

imenica rob (robe) - "roba", spojeni ujedno, daju svima

nam poznatu reč garderoba.

Svako ko zna šta je u boksu gard i šta je u vojsci

gardist i garda, može i sam zaključiti šta u francuskom

jeziku znači glagol garder.

Gard je u boksu stav kojim se bokser brani, čuva od

udaraca - levom rukom čuva lice, desnom čuva grudi i

stomak.

Rvači i mačevaoci imaju takođe svoj gard. I oni se

čuvaju da ih protivnik ne iznenadi, da ne izgube borbu.

Garda je vojska koja čuva šefa države, a gardist je

vojnik koji služi u gardi, kao što je tenkist vojnik koji služi

u tenkovskoj jedinici.

Garder (garde), dakle, znači: "čuvati". Garderoba

je onda mesto gde se čuva "roba", "odeća", ili doslovno -

"čuvanje odeće".

Garderoba ne može biti gardaroba, kako neki

govore i pišu, jer nije postala od garda i roba, nego od

glagola garde, gde stoji e, a ne a.

Ima raznih garderoba: javna garderoba, stanična

garderoba, hotelska garderoba, pozorišna garderoba, pa

onda lična garderoba - jutarnja, dnevna i večernja, pa

proletnja, letnja, jesenja i zimska garderoba. Govori se još

i - raskošna garderoba, oskudna garderoba itd.

Teško je reći koja je javna garderoba najveća. Broj

kofera, torbi, paketa i drugog prtljaga u staničnim

prtljažnicama stalno se menja: jedni predaju stvari na

čuvanje, drugi ih uzimaju i putuju dalje. Ko bi prebrojao

sve kapute, mantile, ogrtače, šešire i rukavice u

garderobama pozorišta i koncertnih sala?! Ali pouzdano

se zna da su najveću i najraskošniju ličnu garderobu imale

francuske kraljice, princeze i markize. Jedna mlada

markizica mogla je imati na stotine različitih haljina i

ogrtača. To je bila njena garderoba - dnevna i večernja,

zimska i letnja. Ona je morala imati i posebnu poslugu

koja se brinula o njenoj garderobi. To su bili garderoberi

i garderoberke. Imala je i posebnu damu koja ju je pratila

i čuvala na plesu i u pozorištu. To je bila gardedama.

Danas markizica uglavnom više nema. Garderoberi

i garderoberke rade u javnim ili pozorišnim garderobama.

Običan čovek ima danas od garderobe samo ono što mu

je stvarno potrebno. Ali oni koji paze i čuvaju svoju robu,

mogu uvek imati prikladnu i bogatu garderobu.

KRAVATA

Kravata je danas neizostavan deo garderobe svakog

"ozbiljnijeg" muškarca, pogotovo u svečanim prilikama. I

to ne samo kod nas nego i u celom svetu gde vlada

"evropska moda". To je obično lep i zanimljiv "odevni

predmet", kao što je i sama reč kravata zanimljiva - po

svome poreklu i prvobitnom značenju.

Evo, ukratko, istorije te reči.

U velikom tridestogodišnjem ratu, koji se u Evropi

vodio od 1618. do 1648. godine, sudelovali su i ratnici iz

Hrvatske. Da bi se zaštitili od hladnoće, vojnici Hrvati

nosili su oko vrata marame. Kako su stranci Hrvatsku

zvali Kroacija, a Hrvate - kroata, i marama koju su oni

nosili oko vrata dobio je takođe naziv - kroata. To kroata

kasnije je postalo kravata, pa se u nas i danas tako govori.

Neki smatraju da je reč kravata nastala još u 14.

stoleću na francuskom dvoru, gde su kao plaćeni gardisti

služili vojnici Hrvati. Te vojnike, Kroate, spominje u

svojim delima i jedan francuski pesnik. Kroate su nosile

oko vrata marame, koje su, opet po njima, dobile naziv

kroate, kasnije - kravate.

U jednom rečniku, međutim, stoji da je kravata

zabeležena u francuskom jeziku tek 1651. godine, i to u

obliku - kravat.

Bilo kako bilo, sigurno je da je reč kravata

načinjena prema reči Hrvat, tačnije: prema stranom

izgovoru te reči - Kroata. U tome se, kako vidimo, slažu

sva tumačenja.

Tokom vremena kravata, koja je inače postala stalan

deo muške odeće, promenila je svoj oblik, kao što se

promenio i raniji izgovor reči kroata. Kravata nije više

marama, nego traka od tkanine (obično svile, pamuka ili

vune). Ali i danas kao i pre ona se veže oko vrata. Zato se

i jedan nedozvoljeni zahvat u rvanju, zahvat rukama oko

vrata, naziva - kravata. Tako, eto, reč kravata, osim svoje

zanimljive istorije, ima u našem jeziku još jedno značenje.

To malo ko zna, izuzev onih koji se u svom slobodnom

vremenu bave - rvanjem.

UNIFORMA

Uniforma je službeno odelo koje nose vojnici,

policajci, železničari, carinici, noćni čuvari, vozači

autobusa, kondukteri, stjuardese, portiri, konobari.

Uniformu nose i deca - izviđači i planinke (skauti).

Svaka je uniforma jednoobrazna. Vojnička,

policijska, železničarska ili izviđačka uniforma imaju,

svaka za sebe, poseban, jednoobrazan oblik i boju. I

upravo stoga što je jednoobrazna, što je kod svih onih koji

je nose iste boje, istog kroja, što je izrađena od istog

materijala, ukratko: što je jednakog oblika, što joj je jedna

forma (latinski: una forma), uniforma je i nazvana tako -

uniforma.

O uniformi može se još reći da je ili propisana ili tek

uobičajena. Propisanu uniformu imaju, na primer, vojnici,

policajci, carinici ili železničari, uobičajenu - portiri ili

konobari. A svi drugi koji ne nose uniformu (propisanu ili

uobičajenu), to su civili. Oni su odeveni u civilna odela.

Kao i uniforma, i reč civil potiče iz latinskog jezika.

Civil znači - "građanin". Prema tome, civilno odelo je -

"građansko odelo", odelo koje nose obični građani, i to

svi, bez obzira na to žive li u gradu ili na selu.

Civilna odela su različita, jer civili, muškarci i žene,

vole da imaju odeću posebnog kroja, izuzetne boje i

materijala, odeću kakvu niko drugi nema. Uniforma je,

međutim, uvek ista. A i kad se menja, što biva vrlo retko,

za sve one koji je nose menja se na isti način. Tako su

uniformisana lica uvek jednako odevena. Za njih je veoma

važna forma. Jer ono po čemu se oni prepoznaju, to je

upravo njihova - uniforma.

BLUZA

Bluza je, kao što znamo, vojnički kaput i gornji deo

ženske odeće.

Znatiželjnike će, sigurno, zanimati šta izvorno znači

i kako je u naš jezik dospela ta reč.

Reč bluza primili smo od Francuza. Eto, slučajno je

ispala rima, iako smo tu reč primili u obliku bluz (Njize),

kako Francuzi govore. No, bilo kako bilo, tek mi smo to

francusko bluz (blouse) pretvorili u bluza. Ali tu se priča

ne završava. Reč bluza je, zapravo, starog, latinskog

porekla, a u izvesnom smislu čak i egipatskog. Bluza,

naime, potiče od peluzija (pelusia), što je, opet, nastalo po

latinskom imenu egipatskog grada Peluzijuma, poznatog

u ono vreme po proizvodnji indiga i tkanine.

Modu posebno krojenih jakni obojenih plavom

bojom (indigom), koje su se u ono vreme zvale peluzija

(po gradu Peluzijumu), a kasnije bluz (blouse) i bluza,

doneli su u Evropu ratnici krstaši po povratku sa svojih

velikih pohoda na istok.

CIRKUS

Oduvek su ljudi voleli da se zabavljaju i uživaju

posmatrajući izvođenje raznih veština. U starom Rimu i

Grčkoj postojali su posebni prostori, pa i ogromne

građevine, u kojima su organizovane zabavne igre,

međusobne borbe gladijatora, borbe gladijatora sa

zverima i druga uzbudljiva nadmetanja. U ondašnjem

Rimu najveći je bio Cirkus maksimus (Circus maximus),

dug skoro 600, a širok više od 8o metara. Mogao je da

primi 150 000 (po nekima čak i 180 000) gledalaca, više,

dakle, nego današnji najveći stadioni na svetu, kao što je

čuvena Marakana u Riju.

S vremenom, menjao se i program cirkuskih

predstava. Danas nema više gladijatora i njihovih surovih

borbi s razjarenim zverima. Sada ljudi uživaju u

izvođenjima dresiranih životinja, akrobatskim

vratolomijama, veštinama mađioničara (opsenara),

kerefekama klovnova itd.

Jedino što se u cirkusu nije izmenilo od postanka do

danas, to je njegova svrha: zabavljanje ljudi. Nije se

izmenio ni oblik prostora ili građevine u kojoj se cirkuske

predstave izvode. Svi su cirkusi, naime, kružnog ili

ovalnog oblika, čak i oni sa velikim šarenim šatorima, koji

često gostuju po našim manjim gradovima i selima.

Upravo po tome se cirkus tako i naziva. Ta je reč nastala

od latinskog cirkulus (circulus), što znači - "krug".

Od latinskog cirkulus (circulus) nastale su i druge

reči, kao štosu cirkl ("šestar"),cirkular ("kružna testera ili

pila" i "raspis", "okružnica"), cirkulacija ("kružno

kretanje", "optok", "kolanje") i sl. Od svih njih, međutim,

najpoznatija je i najprivlačnija upravo reč - cirkus.

POŠTA

Pošta je obično jedna od najznačajnijih ustanova i

najvećih građevina u svakom gradu. Tu su velike

prostorije sa "šalterima" za prijem raznih pošiljki (pisama,

dopisnica, novca ili paketa), za predavanje telegrama i

obavljanje telefonskih razgovora.

Sve te pošiljke pošta prenosi iz mesta u mesto, iz

države u državu, tj. od a d r e s a n t a (onoga koji šalje)

do a d r e s a t a (onoga koji ih prima). Tu ulogu imala je

pošta od svoga osnivanja. O tome najbolje svedoči sam

njen naziv - pošta, što potiče od skraćenog latinskog

izraza posita statio (čita se: pozita stacio) - "postavljena

stanica". Prvi slogovi te dve reči: po(sita), sta(tio) dale su

prvo, u srednjovekovnom latinskom, posta, a kasnije u

našem i u nekim drugim jezicima - pošta.

Zašto je ova važna služba nazvana upravo tako -

"postavljena stanica"?

Odgovor na to pitanje može se naći u istoriji

poštanske službe.

U staroj rimskoj državi, pre nekih dve hiljade

godina, nije bilo današnjih prevoznih sredstava

(automobila, autobusa, brzih brodova, vozova i aviona),

pa su se pošiljke upućivale kolima sa konjskom

zapregom, ili, one hitnije, bržom konjaničkom vezom.

Pošto jedan par konja, ili konj s jahačem glasnikom, nije

mogao izdržati duži put u punom trku (da bi pošiljke ili

poruke stigle što pre), na svakih petnaestak kilometara

bile su postavljene stanice za zamenu konja. To su, eto,

bile te "postavljene stanice", po kojima je (preko latinskog

posita statio) nastao naziv pošta.

Zanimljivo je da je reč pošta nekad značila i meru

za dužinu od 14 976 metara, tj. onoliko koliko je otprilike

iznosila razdaljina između nekadašnjih poštanskih

stanica.

Začeci poštanske službe sežu duboko u prošlost, čak

do 2 300. godine pre naše ere. Organizovani prenos vesti

i poruka bio je poznat još starim Egipćanima,

Vaviloncima, Asircima, Feničanima, Kinezima i

Persijancima. Pošta, dakle, postoji i razvija se skoro 4 500

godina, ali je današnji njen naziv u našem i mnogim

drugim jezicima nastao tek u srednjem veku i potiče, kako

smo videli, iz srednjovekovnog latinskog jezika.

PALATA

Velika, raskošno uređena zgrada, koja se svojom

lepotom i izgledom razlikuje od ostalih, da kažemo:

običnih kuća u gradu, naziva se palata. Tu je obično

smeštena neka važna ustanova: ministarstvo, banka,

veliko preduzeće, pošta, sud i sl. U Beogradu je poznata

Palata Federacije (sedište predsednika države i Savezne

vlade), zatim Palata pravde (gde rade visoki sudski

organi), pa palate Albanija, Beograđanka itd. Neke palate

poznate su u celom svetu. Ko, recimo, nije čuo za

Bakingemsku palatu u Londonu, Palatu Ujedinjenih

nacija u Njujorku, Jelisejsku palatu u Parizu, ili Duždevu

palatu u Veneciji? Ima, naravno, i manje poznatih palata,

u kojima čak nisu smeštene ni neke važne ustanove, nego

su vlasništvo kakvog bogataša. Ali u svakom slučaju te se

građevine lepotom i raskošnošću izdvajaju od običnih

stambenih zgrada, pa makar one bile i velike i visoke, kao

što su soliteri.

Palate ogromnih razmera, kao sedišta vladara,

podizane su još u starom veku u Egiptu, u Persiji, na Kritu

i drugim tada poznatim i velikim državama, kao što je bilo

Rimsko carstvo. Najpoznatija od tih velelepnih građevina

bila je carska palata u Rimu, izgrađena na jednom od

sedam rimskih brežuljaka, koji se zvao Palacijum

(latinski: Palatium). I upravo po tom imenu, kasnije se

svako prestono, carsko zdanje nazivalo - palata. Danas je

palata, kao što je već rečeno, svaka velika, raskošno

uređena zgrada.

CRKVA

Gradovi se međusobno razlikuju po svojim

znamenitim građevinama. Među njima posebno mesto

ima crkva. Šta bi, recimo, bila Moskva bez prekrasnog

Sabora svetog Vasilija na Crvenom trgu, ili Rim bez

Katedrale svetog Petra, a Pariz bez Crkve Notr Dam?

Slika našeg Beograda ne može se više ni zamisliti bez

velike Crkve svetog Save, Saborne crkve ili Crkve svetog

Marka na Tašmajdanu.

Crkva je, zna se, hrišćanski hram. Pripadnici drugih

vera nazivaju svoje bogomolje drukčije. Tako je jevrejski

hram sinagoga, islamski džamija ili mošeja, a hinduski

pagoda.

Zna se da reč sinagoga potiče iz grčkog jezika i da

doslovno znači: "sakupljanje", "sabiranje". To je, dakle,

"zborište", tj. mesto gde se okupljaju vernici.

Džamija na arapskom znači isto: "ona koja skuplja,

okuplja (svet)". Mošeja ili mečet, što je postalo od

arapskog mesdžid, znači: "mesto gde se klanja".

Pagoda na staroindijskom jeziku znači: "sveta

kuća".

Šta onda znači i odakle potiče naša reč crkva?

Na to pitanje nije lako odgovoriti. Jer, ima više

različitih objašnjenja. Sigurno je jedino da taj naziv za

bogomolju pripada svim slovenskim narodima. Oni su ga,

kao, uostalom, i samu veru, primili od drugih. Neki

naučnici pretpostavljaju da je reč crkva potekla iz grčkog

jezika, gde je značila - "kuća gospodnja". Izgleda ipak da

je nismo primili direktno od Grka, nego preko Gota.

Teško je reći da li je to bilo baš tako. Sigurno je,

međutim, da crkva jeste "kuća gospodnja", u koju ljudi

odlaze da bi našli utehu i smirenje.

AMBULANTA

Kad se čovek razboli i oseti potrebu da zatraži

pomoć od lekara, ide pravo u ambulantu. To je, rekli

bismo, sasvim obična i normalna stvar. A jeste li čuli da i

ambulanta može da ide u posetu bolesnicima? Verovatno

niste, mada je tako nešto sasvim normalno. Takvo "čudo"

zaista postoji. U nekim slučajevima čak i ne može biti

drukčije: ambulanta mora da ide za bolesnicima. U ratu,

na primer, kada se sukobe dve vojske, pa se frontovi

pomeraju napred ili nazad, ambulanta se kreće za

vojskom, jer se tako lakše i brže može pružiti pomoć

ranjenim ili bolesnim vojnicima. I u vreme mira u retko

naseljenim udaljenijim mestima, gde ne postoji stalna

zdravstvena ustanova, lekari i medicinske sestre dolaze

povremeno da pregledaju i leče bolesne.

U svakom slučaju, dakle, ambulanta je vezana za

neko kretanje: ili bolesnici dolaze u ambulantu, ili se

ambulanta kreće za njima. Sasvim je onda razumljivo što

se takva zdravstvena ustanova naziva upravo - ambulanta

(po latinskom ambulare - "ići", "hodati", "kretati se").

Bolesnici koji moraju da leže i da se duže leče,

upućuju se na kliniku. Čuli ste već da postoji Hirurška

klinika, Očna klinika, Klinika za uho, grlo i nos itd. I reč

klinika (od grčkog: kline), kao i ambulanta, kazuje u

osnovi tačno kakva je to ustanova. Kline, naime, znači:

"krevet", "postelja", To upućuje na zaključak da lečenje

na klinici zahteva da se leži u postelji.

Ali, vratimo se još malo reči ambulanta. Kad se

kaže "ambulantno lečenje", to znači da bolesnik ne mora

da leži u bolnici, nego je pokretan, dolazi lekaru i nakon

pregleda i pružene pomoći vraća se kući, dok "bolničko

lečenje", lečenje na klinici, podrazumeva ležanje.

Vi već znate da postoje školske ambulante. A da li

ste čuli da postoje i ambulantne škole?

Sigurno ste se već dosetili o čemu je reč. Jer

prepoznajete i tu latinsko ambulare - "ići"." kretati se". To

su, dakle, škole koje idu učenicima u pohode.

U jednom rečniku objašnjeno je da su ambulantne

škole: "školske ustanove u udaljenijim i teže pristupačnim

mestima s malim brojem učenika, bez mesnih nastavnika,

u kojima se nastava odvija samo u određene dane u

sedmici, a izvode je nastavnici iz susednih škola ili

posebno za to određeni putujući nastavnici."

Uz takve, ambulantne, tj. putujuće škole, obično idu

i ambulantne (putujuće, pokretne) biblioteke, tzv.

bibliobusi, koje smo već pominjali u priči " Autobus".

APOTEKA

Reč apoteka, kad se prevede sa grčkog jezika, iz

koga smo je preuzeli, znači doslovno - "spremište" ili

"skladište". Ali ona, kao što znamo, ima mnogo

određenije značenje. To nije spremište uopšte, nego

"spremište lekova". Postoji po kućama, ili u školama i

fabrikama, obično neka ladica, pretinac ili ormar (grčki bi

se reklo: theke) u kojima se drže lekovi. To je tzv. priručna

apoteka, ili "spremište lekova". Apoteka, međutim, nije

samo to, tj. "spremište lekova”, nego i jedna važna

zdravstvena ustanova, u kojoj se spravljaju i, po preporuci

lekara, izdaju razni lekovi. Ni apotekari, koji rade u

apotekama, nisu nikakvi "skladištari", nego zdravstveni

radnici s visokom spremom, stručnjaci za lekove.

Verovatno ste u izlozima apoteka videli sliku ili kip

starca s bradom, koji drži štap oko koga je savijena zmija.

To je Asklepije, ili po latinski Eskulap, grčki i rimski bog

lekarstva. U staroj Heladi (Grčkoj) postojali su i

Asklepijevi hramovi, u koje su dolazili bolesnici da

potraže spas i izlečenje. Tu su nevoljnici provodili dane i

noći, sve dok im u snu bog ne bi otkrio pravi lek. Koliko

su te Asklepijeve " apoteke" bile od koristi ljudima, teško

je reći. Sigurno je, međutim, da se u današnjim

apotekama, da ne kažemo "spremištima lekova", može

naći lek za gotovo svaku bolest.

DISKOTEKA

Reč diskoteka, kao i apoteka, biblioteka, kartoteka,

filmoteka i sl., ima u svom sastavu ono poznato nam već

teka (od grčkog theke - "kovčeg", "pregradak", "ormar").

Ako se tome doda i prvi deo - disk, koji takođe potiče iz

grčkog (diskos - "kolut", "ploča"), onda je jasno da

diskoteka izvorno znači: "ormar sa pločama". Danas je to

i mesto gde se pušta muzika s ploča. Gramofonskih,

naravno. U poslednje vreme u diskotekama muzika se

pušta i s magnetofonskih traka ili kompakt-diskova.

Umesto diskoteka obično se govori samo disko, a

neki kažu i diskać. Kako izgleda zabava i "đuskanje" u

disku ili diskaću, to i sami znate, pa u ovoj priči nema više

šta da se doda.

Ali, čekajte! Ipak ima. Prema reči diskoteka u

poslednje je vreme stvorena još jedna reč - videoteka. To

je mesto gde se mogu nabaviti, iznajmiti, kasete sa

snimljenim filmovima, koji se onda gledaju kod kuće na

videu. Pored videoteka, ponegde se još može sresti i naziv

kasetoteka.

REKA

Reka je, sigurno, jedna od najstarijih reči u našem

jeziku, i uopšte u slovenskim jezicima. Slično je i u nekim

neslovenskim jezicima, npr. u latinskom: rivus - "vodeni

tok", "potok", u španskom rio - "reka" ili u engleskom

river - sa istim značenjem.

Zajednički pradavni koren svih tih reči (reka, rivus,

rio, river) bio je u vezi sa značenjem "teći", "tok", što

reka, u stvari, i jeste.

"Sve teče" - rekao je davno, još pre 2 500 godina,

grčki filozof Heraklit. Na grčkom ta izreka glasi: Panta

rhei (Panta rei). Više je nego očigledno da je i to rei

("teče") slično našem reka. I po tome je, dakle, reka, "ono

što teče", "tok".

Za reku je vezana još jedna mudra izreka

Heraklitova. Ona glasi: "Istom nogom ne možeš dvaput

stupiti u istu reku." Jer, sve teče, sve se menja i nikada nije

isto. Jedino što je večno, to je samo kretanje. Zato je i reka

večna. Tako joj se upravo obraćaju i duboki crnački

glasovi u pesmi o velikoj reci Misisipi.

MOST

Ljudi su odvajkada svoja naselja, sela i gradove,

podizali obično na obalama reke, ili bar kraj kakvog

potoka. A onda, da bi mogli prelaziti iz jednog u drugi deo

naselja, morali su graditi mostove. Poznati su u celom

svetu mostovi na Seni, u Parizu, peštanski mostovi na

Dunavu, zatim glasoviti Most uzdisaja u Veneciji, pa

Brankov most i Gazela u Beogradu i dr. Neki su ušli i u

literaturu (kao čuvena Andrićeva "Na Drini ćuprija"), ili

su stekli filmsku slavu (kao "Most na reci Kvaj"). Od svih

mostova na svetu najčuveniji je ipak Most Golden Gejt

(Golden Gate Bridge) u San Francisku, dug 2 800 metara!

Današnji mostovi su velike i čvrste građevine od

kamena ili železa i betona. U davna vremena, međutim,

kad su ljudi tek počinjali da premošćuju reke i potoke,

činili su to na način koji je tada jedino bio moguć:

prebecivali su od jedne do druge obale dva ili tri brvna ili

balvana, i to je već bio most. Tako je nastala i sama ta reč,

koja je, kako se pretpostavlja, značila: "skup balvana ili

brvana”, a po nekima i "ono što je metnuto, postavljeno,

sagrađeno". Otada je ispod mostova proteklo mnogo

vode, ali oni i dalje stoje, kao spomenici ljudskoj težnji za

građenjem i međusobnim spajanjem.

Najlepšu odu mostu napisao je naš nobelovac Ivo

Andrić. U jednoj svojoj priči on piše:

"Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i

gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od

mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, jer su opštiji, od

hramova. Svačiji i prema svima jednaki, korisni,

podignuti uvek smisleno, na mestu na kome se ukršta

najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih

građevina i ne služe ničem što je tajno ili zlo."

RESTORAN

Kad se radoznali turisti umore od dugog razgledanja

znamenitosti grada, obično svrate u neki restoran da se

malo odmore i okrepe, da obnove svoje snage za nova

razgledanja. Red je onda da i mi, nakon ove jezikoslovne

šetnje gradom, svratimo u restoran na "čašicu razgovora",

o čemu bi drugom, nego opet o rečima, i to upravo o reči

restoran.

U staro vreme, sve do pre nekih stotinu godina, u

našim krajevima, i u našem jeziku, nije bilo restorana.

Postojale su aščinice, krčme, birtije i prčvarnice (radnje

gde su se služila prosta i jeftina jela). Kasnije, kad su se

počele otvarati bolje gostionice, u kojima su se služili

evropski specijaliteti, pojavila se u nas i reč restoran.

Tu reč primili smo od Francuza, ali je njeno poreklo,

zapravo, latinsko. U latinskom je restauracio (izvorno:

restauratio) značilo: "obnavljanje", "uspostavljanje". Ta

reč, u nešto drukčijem obliku, u obliku restauracija,

postoji takođe u našem jeziku. U istoriji npr. govorimo o

restauraciji, tj. ponovnom uspostavljanju neke vlasti ili

državnog uređenja, kao što je bila restauracija carstva u

Francuskoj posle velike građanske revolucije 1789.

Znamo da postoje i posebni stručnjaci koji se bave

restauracijom starih umetničkih dela (ikona i sl.). Oni se

zovu restauratori.

Restauracija se u nas nekad zvala i ugostiteljska

radnja, po tome što su se tu ljudi krepili, obnavljali snagu

jelom i pićem. Danas prevladava francuski oblik te reči:

restoran tako da u gradu retko gde možemo videti

napisano restauracija. Svugde je restoran: mlečni

restoran, riblji restoran, nacionalni restoran, kineski

restoran, stanični restoran, hotelski restoran, ekspres-

restoran itd.

Đački, studentski ili radnički restoran obično se

naziva - menza. I ta reč potiče iz latinskog jezika, a znači

doslovno: "sto", "trpeza". Menza je, dakle, "trpezarija",

"mesto gde se jede".

Na početku su još spomenute aščinica, krčma,

birtija i prčvarnica. Od te četiri reči samo su dve našeg,

slovenskog porekla. Aščinicu smo primili od Turaka, u

značenju: "kuhinja" (od perzijskog aš - "jelo", "kuvano

jelo"). Reč birtija, bircauz ili bircuz primili smo od

Nemaca. U njih je Wirsthaus - "domaćinska kuća",

"gostionica".

Propustićemo ovom prilikom objašnjenje kako su

nastale naše reči krčma i prčvarnica. To nije baš

jednostavno objasniti, pa bi bilo preteško "jelo" u našem

jezikoslovnom restoranu. Važnije je od toga da znamo da

i dan danas te reči imaju svoje mesto u našem jeziku, jer

označavaju različite ugostiteljske radnje. Tako znamo da

je aščinica - aščinica, birtija - birtija, krčma - krčma, a

prčvarnica - prčvarnica. Svaka im čast, ali restoran je ipak

- restoran.

SMOG

U velikim gradovima, posebno onim sa dosta

fabričkih dimnjaka - da o automobilima i autobusima, koji

svojim izduvnim gasovima zagađuju vazduh i ne

govorimo - ljude guši teški, nepodnošljivi - smog.

Smog se javlja naročito s jeseni i zimi, kad ima

dosta magle. Tada u gradovima i velikim industrijskim

centrima, kao što su London, Siudad Meksiko, Los

Anđeles, ili naš Beograd i mnoga druga veća mesta,

gotovo da i nema sunčanih dana, jer je nebo prekriveno

oblacima magle, dima, prašine i raznih štetnih

isparavanja. I nigde daška vetra da ljude oslobodi te velike

napasti. Decu koja rastu u smogom pritisnutim gradovima

prozvali su "smogovcima". (Snimljena je o njima i jedna

zanimljiva televizijska serija pod tim naslovom.)

Za hemičare koji ispituju sastav vazduha što ga

udišemo, smog je uglavnom mešavina dima i magle, sa

drugim sastojcima što ih izbacuju savremena industrijska

postrojenja. Smog se, dakle, javio zajedno s industrijom

(prvo u Engleskoj pa onda i u drugim evropskim

zemljama). Tada je, u XVIII stoleću, nastala i sama reč

smog. Svojim sastavom i izvornim značenjem ona sasvim

tačno pokazuje o čemu se radi, o kakvoj je pojavi reč.

Smog je, naime, skraćena složenica engleskih reči smoke

(čita se: smouk) - "dim", "čađ", i fog - "magla". Uzeta su

prva dva glasa (odnosno slova) reči smoke i zadnja dva

reči fog. Tako je od sm(oke) i (f)og nastalo sm-og i, na

kraju - smog. Po tome smog znači doslovno - "dim i

magla".

U stara vremena, dok još nije bilo toliko fabrika, a

ni automobila, u nas se nije znalo za smog. Pa ipak,

postojala je jedna reč sa sličnim značenjem. To je bugija

("para, dim; ugljični monoksid; prašina"). U narodu se

kaže: "Digla se bugija" (iza kola koja jure neasfaltiranim

drumom). S bugijom je, međutim, lako. Ona "zabugija"

(naglo se podigne) i "odbugija" (nestane), a smog kao

olovni čep nedeljama pritišće naše gradove trujući ljude.

On nikada nije samo dim, ili samo magla, nego uvek

otrovna mešavina toga dvoga, kao što i sama reč smog

svojim sastavom i izvornim značenjem pokazuje.

U SVETU SPORTA

SPORT

Sport je u nas nazvan tako tek pre nekih stotinu

pedeset godina. A ljudi se njime bave, tako reći, otkad

znaju za sebe, otkad postoji ljudsko društvo. U prvobitnim

zajednicama, kada se živelo samo od lova, ribolova i

sakupljanja plodova u prirodi, bilo je jako važno da se zna

rukovati kamenom sekirom, kopljem ili lukom i

strelicom. Zato se trebalo vežbati u rukovanju tim

oruđima i oružjima. Lovci su se međusobno nadmetali ko

će dalje dobaciti koplje ili tačnije pogoditi strelom, ko će

biti brži u hvatanju plena. Tako je, iz potrebe, nastao sport,

koji će tek kasnije postati i - razonoda.

Velika sportska takmičenja održavana su na grčkom

ostrvu Kritu još pre više od 4 000 godina, a kasnije i u

Atini i Sparti, gde se telesnoj snazi posvećivala velika

pažnja.

U naše vreme sport je veoma razvijen i razgranat.

Postoje razne sportske igre (fudbal, košarka, odbojka,

rukomet, polo, vaterpolo, tenis, kriket, bejzbol itd.),

borilačke veštine (boks, rvanje, džudo), nadmetanja (u

bacanju kugle, diska, kladiva ili koplja, u skoku udalj i

uvis) itd. U svemu tome potrebna je snaga, smelost,

spretnost i izdržljivost.

Kolevka savremenog sporta, kome je cilj jačanje

tela i razvijanje takmičarskog duha, bila je Engleska. Nije

onda ni čudno što nam je iz te zemlje, iz engleskog jezika,

došla i sama reč sport. Ona je nastala skraćivanjem izraza

disport -"zabavljati se". To nas upućuje na zaključak da

smisao sporta nije samo u nadmetanju i postizanju rekorda

nego i u razonodi, zabavi. U slobodnom vremenu, naime,

ljudi se pomoću telesnog vežbanja i raznih igara

osvežavaju i zabavljaju. Tako održavaju svoje zdravlje i

dobro raspoloženje. Odavno je već rečeno: "Zdrav duh u

zdravom telu",ili, kako su govorili stari Latini: "Mens

sana in corpore (korpore) sano".

Rekli smo već da je sport strana reč i da nam je došla

iz engleskog jezika. Njen koren, međutim, javlja se još u

latinskom jeziku, kojim su govorili stari Rimljani.

Disportare je u njih značilo: "raznositi". Kako se od toga

disportare - "raznositi" u engleskom jeziku razvilo disport

- "zabavljati se", "igrati se", nije lako reći. Verovatno su

se ljudi zabavljali nekom igrom u kojoj se nešto raznosilo

trčanjem ili sl. No, to nije toliko ni važno. Važno je da

znamo kako i ova, pored mnogih drugih današnjih reči,

ima svoj koren u latinskom. Po tome izgleda da i u jeziku,

kao i u onom poznatom filmu - "svi putevi vode u Rim".

Sigurno ne svi, ali mnogi da. Jer, stari Rimljani, a pre njih

Grci, udarili su temelje evropskoj kulturi, pa su se i mnoge

njihove reči, bar u korenu, zadržale u našem i drugim

evropskim jezicima do naših dana.

ŠAH

Znate li šta je to čaturanga, čatrang ili šatrandž?

Verovatno ne znate. A ako ipak znate, onda dobro

poznajete šah i njegovu istoriju. Jer čaturanga je

najstarije, prvo ime "igre na 64 polja", nastalo u Indiji pre

nekih 1 400 godina. Od Indijaca "čaturangu" su preuzeli

Persijanci (Iranci) i nazvali je čatrang, a od njih opet

Arapi, pod imenom šatrandž.

Arapi su "šatrandž" preneli u Evropu, gde je ta igra

usavršena i gde je stekla novo ime - šah, s različitim

izgovorom u raznim jezicima.

To, zapravo, i nije neko novo ime, jer reč šah potiče

iz persijskog jezika i znači doslovno - "kralj". Novo je

samo to što je rečju šah ("kralj"), koja je naziv jedne od

glavnih figura, nazvana cela igra.

U šahovskoj igri ima još jedan zanimljiv izraz. To

je - mat. Pored mat, govori se još i matirati, mat-pozicija

i sl.

I mat je persijska reč, koja u prevodu na naš jezik

znači: "mrtav". Danas se ona samostalno upotrebljava, a

nekada je to bio samo deo rečenice. Persijanci su, naime,

kad bi doveli protivničkog kralja u bezizlazan položaj,

govorili: "Eš šah mat", što je značilo: "Kralj je mrtav".

Time se završavala šahovska partija, kao što se danas

završava rečima: "Mat" ili "Remi".

Zanimljivo je da su Rusi uzeli kao naziv igre gotovo

celu rečenicu "Kralj je mrtav" ("Eš šah mat"). Oni, naime,

šah nazivaju шахматы. A u nas je, eto, kao naziv

prihvaćena samo jedna reč - šah, pri čemu i ne pomišljamo

da ona, u stvari, znači - "kralj".

TALENAT

Za uspeh u šahovskim takmičenjima, ili u bilo kom

drugom sportu, za uspešno bavljenje umetnošću ili

naukom, svakom je čoveku, osim upornog i strpljivog

rada, potreban još i - talenat.

Talenat je, drukčije rečeno: "urođena sposobnost za

nešto (za muziku, nauku, književnost, sport itd.)". To je

"nadarenost" ili "darovitost".

Ali o talentu valja još nešto znati. Jer istorija te reči

veoma je zanimljiva.

U starom grčkom jeziku talanton (od čega je postala

i reč talenat) označavala je 55 funti, tj. novčanu jedinicu

vrednosti otprilike 26 kilograma srebra. A to nije bila baš

mala vrednost!

Uz promenu značenja reči talenat ("novčana

jedinica") u talenat ("obdarenost") vezana je i jedna priča

iz Svetog pisma.

U Novom zavjetu, u Jevanđelju po Mateju, piše

ovako: “Kraljevstvo je nebesko kao i čovjek koji, polazeći

u tuđinu, dozva sluge te im predade imovinu svoju.

Jednome dade pet talenata, drugome dva, trećemu jedan:

svakome prema njegovoj sposobnosti. I zatim otputova.

Odmah onaj koji je primio pet talenata ode i poče raditi s

njima te zaradi i drugih pet. Isto tako onaj koji primi dva

talenta zaradi druga dva. Ali onaj koji primi jedan talenat

ode, iskopa zemlju i tu sakri novac gospodarev. Poslije

dugo vremena dođe gospodar tih slugu i zatraži od njih

račun. Onaj koji je primio pet talenata pristupi i donese

drugih pet talenata te reče: ‘Gospodaru, predao si mi pet

talenata, a ja sam, evo, zaradio i drugih pet.' Tada mu reče

gospodar: 'Dobro, valjani i vjerni slugo! Bio si vjeran nad

malim, zato ću te nad velikim postaviti: Uđi u veselje

gospodara svoga!' Kad pristupi onaj koji je primio dva

talenta, reče: Gospodaru, predao si mi dva talenta, a ja

sam, evo, zaradio i druga dva.’ Tada mu reče gospodar:

'Dobro, valjani i vjerni slugo! Bio si vjeran nad malim,

zato ću te nad velikim postaviti: Uđi u veselje gospodara

svoga!' Kad pristupi onaj koji je primio jedan talenat, reče:

Gospodaru, znajući da si čovjek tvrd, da žanješ gdje nisi

sijao i kupiš gdje nisi vijao, pobojah se, odoh i sakrih tvoj

talenat u zemlju. Evo ti što je tvoje.' Tada mu reče

gospodar: 'Nevaljali i lijeni slugo, znao si da žanjem gdje

nisam sijao i da kupim gdje nisam vijao, prema tome si

morao moj novac uložiti kod mjenjača, kako bih ja nakon

povratka uzeo svoje kamate. Dakle: oduzmite mu taj

talenat i podajte ga onome koji ima deset talenata!'"

Svi znamo "šta je pisac hteo da kaže" ovom pričom.

Jer pod talentom ovde ne treba shvatiti samo novac nego

i sposobnost uopšte da se nešto učini, stvori. Otuda i drugo

značenje ove reči ("sposobnost", "obdarenost"), s kojim

ona i danas živi u evropskim jezicima, pa tako i u

srpskom.

OLIMPIJADA

Svake četvrte godine održavaju se u nekom mestu u

svetu zimske i letnje olimpijske igre, skraćeno nazvane -

olimpijada. Upravo u tim razmacima, od po četiri godine,

organizovana su u staroj Grčkoj velika sportska

nadmetanja svih grčkih plemena. Grčke atlete okupljale

su se i takmičile u Olimpiji, Zevsovom svetilištu u Elidi,

na severozapadu Peloponeza. Po tome, po Olimpiji, i

same te igre dobile su naziv - olimpijada.

Olimpijade su za stare Grke bile veliki događaj,

toliko veliki i značajan da su se i godine po njihovom

računanju vremena brojale od prve olimpijade, 776. pre

naše ere. Za vreme održavanja olimpijade prestajali su svi

ratovi i plemenski sukobi i vladao bi "sveti mir". Trajalo

je to sve do 4. stoleća naše ere, tačnije do 393. godine,

kada je rimski car Teodosije II, kao hrišćanin, ukinuo te

"paganske igre". Uz to je naredio da se razori Zevsov

hram i druge velike građevine.

Olimpijske igre obnovljene su posle više od 1 500

godina zaslugom francuskog barona Pjera de Kubertena.

Prva olimpijada našeg doba održana je u Atini od 5. do

14. aprila 1896. godine. I danas još, kao podstrek

sportistima, odzvanjaju Kubertenove reči: "Brže, jače,

snažnije!", a iza njega je ostala i krilatica: "Važno je

učestvovati".

Danas se, osim zimskih i letnjih, održavaju i

posebne šahovske olimpijade. U olimpijskim

takmičenjima učestvuju i žene, što je u staroj Grčkoj bilo

strogo zabranjeno. Žene se tada nisu smele pojavljivati ni

kao gledaoci. Po tome, a i po mnogo čemu drugom,

današnje olimpijade razlikuju se od onih koje su

održavane u helenskom svetu. Ali, u znak sećanja na

njihov nastanak, svečana vatra koja gori za sve vreme

održavanja olimpijskih takmičenja, pali se upravo u

Olimpiji, mestu gde su rođena olimpijska nadmetanja, pa

i sama reč olimpijada.

Ovde bi ovoj priči bio kraj kad u životu i jeziku ne

bi bilo njenog nastavka. Taj nastavak nije ni toliko lep ni

toliko plemenit kao istorijat reči olimpijada. Ipak, zbog

zanimljivosti, vredi ga zabeležiti.

Po ugledu na olimpijska takmičenja prvo su počeli

da se organizuju sportski susreti pojedinih krajeva sveta

ili različitih grana sporta. Tako je nastala Balkanijada

(takmičenje sportista balkanskih zemalja), zatim se

pojavila Univerzijada (sportski susreti studenata

univerziteta iz celoga sveta), pa onda Gimnaestrada

(svetsko prvenstvo u gimnastici), Biciklijada

(biciklističko takmičenje), Zmajada (takmičenje u

puštanju zmajeva, vazduhoplovnoj i raketnoj tehnici) itd.

To bi bilo sve u redu da nije nastala prava poplava raznih

"-ijada",od kojih mnoge nemaju ama baš nikakve veze sa

sportom i sportskim nadmetanjima. Tako je svojevremeno

jugoslovensko takmičenje vokalno-instrumentalnih

sastava nazvano Gitarijada, muzička smotra posvećena

nemačkom kompozitoru Rihardu Vagneru - Vagnerijada,

pozorišna smotra dela Semjuela Beketa - Beketijada, a

festival Nušićevih komedija - Nušićijada. I jedna

televizijska serija nazvana je Erićijada - po pesniku

Dobrici Eriću.

Kad su Nemci organizovali "Festival Šmit" - skup

onih koji nose prezime Šmit (što znači: "kovač"), na kome

je učestvovao glavom i bradom čak i tadašnji savezni

kancelar Helmut Šmit, u našim novinama to je odmah

prekršteno u Šmitijada.

Za ovom modom ne zaostaju ni ugostitelji, pa se

organizuje Roštiljijada. Slede dalje još smešniji nazivi,

kao što su Smehijada i Stihijada (naslovi rubrika u

novinama) ili Kesijada - takmičenje obesnih mladića u

gađanju prolaznika plastičnim kesama punim vode!

Šta na sve ovo reći? Od lepe, ozbiljne i plemenite

reči kakva je olimpijada izrodila se u nas prava pravcata -

"cirkusijada".

ATLETIKA

Stari Grci su mnogo cenili sport, pa su organizovali

razna takmičenja. U početku samo u trčanju, a kasnije i u

bacanju diska i koplja, u skokovima i rvanju. Oni su ta

takmičenja nazivali atletika, što bi u prevodu značilo:

"borba", "nadmetanje". Učesnici u tim takmičenjima zvali

su se atlete, doslovno: "borci" "takmičari". To su bili

razvijeni, zdravi mladići, koji su se odlikovali snagom i

veštinom.

Iako nisu znali za tu reč, i naši su se preci bavili

atletikom. Bila su to muška, junačka nadmetanja u

trčanju, bacanju kamena s ramena, skokovima udalj i uvis

(preko konja), u džilitanju, tj. gađanju džilitom (kopljem)

itd.

Danas je atletika u celom svetu, pa i kod nas,

cenjena sportska grana, toliko cenjena da je nazivaju

"kraljica sporta". Postoji teška atletika: rvanje, boks,

dizanje tereta i laka atletika: trčanje, hodanje, plivanje,

bacanje kugle, koplja, diska i kladiva, skokovi uvis i udalj

itd.

Učesnik u atletskim takmičenjima naziva se kod nas

atletičar, a ne atleta (kao kod starih Grka). Atleta je za nas

nešto drugo. To je jak, lepo građen čovek, čovek snažnih

mišića. Nekada su po našim varošima i palankama atlete

pokazivale svoju snagu kidajući lance u koje su bili

vezani, savijajući golim rukama železne šipke ili dižući

zubima tešku burad napunjenu vodom. Jedan od

najpoznatijih bio je između dva svetska rata Dragoljub

Aleksić, koga su zvali -"Junak iz Like". On je bio atleta,

ali i akrobata. Izvodio je razne vratolomije, od kojih je

gledaocima zastajao dah. Masa ljudi gledala ga je kako

raširenih ruku kruži nad Beogradom držeći se zubima za

uže kojim je bio povezan s avionom u letu.

Spomenusmo akrobate i akrobatiku, pa je red da

ovde objasnimo poreklo i te reči. Ona je, kao i atletika,

preuzeta iz grčkog jezika. Nastala je prema obliku

akrobateo, što je značilo: "hodam na prstima". U početku

su, naime, akrobate pokazivale svoju veštinu hodajući po

razapetoj žici ili užetu. Otuda onda i taj naziv. U tursko

vreme akrobate su se zvali pelivani ili pehlivani. Danas

akrobate nastupaju uglavnom u cirkusu, ali akrobatske

veštine izvode i piloti aviona, klizači, veslači, skijaši i

drugi - uglavnom da bi zabavili gledaoce. Ipak, akrobatika

je deo gimnastike, pa se po tome ubraja i u sport.

MARATON

Jedna od najtežih olimpijskih disciplina u sportu,

trka na 42195 metara, naziva se maraton ili maratonska

trka.

Maratonom se nazivaju i druge trke na duge staze.

Tako imamo plivački, skijaški, pa čak i šahovski maraton,

kako je nazvano takmičenje za prvenstvo sveta u šahu

1978. između Anatolija Karpova i Viktora Korčnoja, ili,

kasnije, između Karpova i Kasparova.

Sam naziv maraton nastao je po imenu grčkog sela

Maratona i istoimenog polja, na kome su Atinjani 490.

godine pre naše ere pobedili deset puta jačeg neprijatelja,

Persijance. Posle bitke, grčki glasnik Fidipid pretrčao je

rastojanje od Maratona do Atine (preko 42 kilometra) i,

pošto je Atinjanima preneo radosnu vest o pobedi, srušio

se mrtav.

U znak sećanja na taj događaj, trka na dugu stazu

(na olimpijskim igrama i drugim atletskim takmičenjima)

nazvana je - maraton.

STADION

Sport i sportska takmičenja ne mogu se više ni

zamisliti bez stadiona. Danas su to obično goleme

građevine s fudbalskim igralištem, kružnom atletskom

stazom i s uređenim prostorima za druge sportske igre i

nadmetanja. Tu su i tribine za deset, pedeset, pa čak i sto

hiljada gledalaca. Ko još, na primer, nije čuo za Stadion

" Crvene zvezde" u Beogradu ili u svetu poznati stadion

Marakanu u Rio de Žaneiru?

Stadioni su postojali još u staroj Grčkoj, kolevci

sporta i olimpijskih igara. Ali ti prvi stadioni nisu bili ni

nalik na građevine koje mi danas tako nazivamo. Prvi je

stadion bio obična pravolinijska trkačka staza duga 600

grčkih stopa, što iznosi 192 metra i 27 centimetara.

Upravo tu dužinu od 600 stopa Grci su nazivali stadion.

Stadion je, dakle, prvo bio njihova mera za dužinu. Posle

je i trkačka staza te dužine nazvana stadion.

Stari Grci takmičili su se i na dužim stazama, čak i

do 24 stadiona (oko 4,5 kilometra). Da bi gledaoci mogli

da posmatraju celu trku na tako dugoj stazi, ona je

savijena u krug, a okolo su izgrađena i sedišta za gledaoce.

To je već bio začetak stadiona kakve mi danas imamo.

Tako je, eto, jedna stara reč, stara mera za dužinu,

kojom se odavno više niko ne služi, promenivši značenje,

produžila svoj život. Zajedno s plemenitim olimpijskim

nadmetanjima ona je iz Grčke prešla u druge evropske

zemlje, pa i u mnoge jezike na svetu.

ARENA

Arena ("borilište", "poprište") na latinskom jeziku,

odakle je preuzeta ta reč, značila je - "pesak"! Ovo dolazi

otuda što su borilišta gladijatora u starom Rimu stvarno

bila posuta peskom. Taj prostor nalazio se u sredini

amfiteatra, odnosno cirkusa ili stadiona (za razna druga

nadmetanja). Kako je izgledao amfiteatar ("kružno

gledalište"), može se videti na našoj strani Jadrana, u Puli.

To je ona golema rimska građevina dobro očuvanih

visokih zidova, poznata po filmskim festivalima i drugim

kulturnim priredbama koje su u njoj održavane. Nekada je

tu, međutim, bilo borilište, po čemu je i cela ta građevina

nazvana Arena, ili potpunije - Pulska arena.

Najveći amfiteatar u Rimskom carstvu bio je

Koloseum. O njegovoj veličini govori već i samo ime,

koje potiče od latinskog koloseus (colosseus), što znači -

"gorostasan". Taj eliptični četvorospratni gorostas, visine

57 i dužine 188 metara, imao je u sredini veliku arenu,

takođe u obliku elipse (sa promerima 76 i 46 metara).

Mogao je da primi čak 45 000 gledalaca!

Zidine Koloseuma i danas posećuje veliki broj

turista iz celoga sveta. Mnogi od njih tek tu saznaju šta je

nekada bila arena i kako je nastala sama ta reč. Ona je

danas sasvim obična i ne označava jedino prostor za

sportska nadmetanja, pogotovo ne samo ona koja su

posuta peskom. Arena je borilište uopšte. Naš veliki

jezikoslovac, Aleksandar Belić, napisao je u jednom radu

o Vuku Karadžiću sledeće:

"Na naučnoj i kulturnoj areni ostao je Vuk kao

definitivan (konačni) pobedilac."

Po tome je, dakle, arena i poprište kulturnog rada i

takmičenja.

RING

Priča o reči ring mogla bi stati u jednu jedinu

rečenicu. Ring potiče iz engleskog jezika i znači: "kolut”,

"krug", "prsten". Objašnjenje je jasno: to je onaj prostor,

krug, u kome se odigravaju nadmetanja u boksu i rvanju.

I to bi uglavnom bilo sve.

Ipak, ovde nećemo stati. Jer u vezi s borbama u

ringu postoje još dve reči koje zaslužuju da se objasne.

Prva je runda (nemački Runde, engleski round).

Ona označava jedan deo borbe. U boksu su to obično tri

minuta. U amaterskom boksu borba traje tri puta po tri

minuta, dakle tri runde, a u profesionalnom može da traje

do petnaest rundi. Zanimljivo je da i runda, kao i ring,

znači u suštini isto - "krug". Samo što se ring odnosi na

krug u prostoru, a runda u vremenu.

Početak i završetak jedne runde, jednog kruga

borbe, označava se udarcem u gong. Evo još jedne

zanimljive reči u vezi s boksom! Preuzeta je čak iz

malajskog jezika zajedno s predmetom koji označava. Na

Dalekom istoku, naime, gong je metalna ploča u koju se

udara batićem kao u zvono. Osim u boksu gong se

upotrebljava i na brodovima da se označi vreme za ručak,

a u orkestru služi kao muzički instrument. Ali najveću

slavu gong je ipak stekao u bokserskom sportu.

Tako su se, eto, uz bokserske rukavice na jednom

mestu stekle i ukrstile tri reči različitog porekla: ring iz

engleskog, runda iz nemačkog i gong iz malajskog jezika.

KOPLJE

Nekada opasno i ubojito, koplje je danas običan

predmet kojim se izvode sportska nadmetanja u bacanju.

Tako je ratničko oružje postalo sredstvo za miroljubiva

takmičenja u snazi i veštini.

U srednjem veku, a i ranije, ratnici su, pored

mačeva, strelica i buzdovana, nosili i koplja, kojima su

gađali i probadali neprijatelje. Odredi naoružani kopljima

zvali su se kopljanici. Na zastancima kopljanici bi

zabadali koplja u zemlju i za njih vezali svoje konje. Tako

je činio i Kraljević Marko. O tome govore i ovi stihovi

narodne pesme:

"Pa udari koplje u ledinu,

za koplje je privezo Šarina."

U predasima između bitaka, ili u mirno doba,

kopljanici su se takmičili ko će dalje odbaciti to ubojito

oružje i ko će bolje i tačnije njime pogoditi cilj. Postojala

je i posebna vrsta koplja (bez gvozdenog šiljka), koja se,

po turski, zvala džilit. Džilit je služio samo za igru: da

kopljanici njime gađaju jedni druge i da se na taj način

spremaju za pravi boj.

U narodnim je pesmama koplje "bojno", "ubojito",

"vito" ili "oštro".

U vezi s kopljem kao ratničkim oružjem ostali su i

izrazi: ukrstiti koplja ili lomiti koplja ("žestoko se boriti",

"voditi borbu s nekim") i baciti koplje u trnje ("odložiti

oružje", "prestati ratovati"). Kaže se i: posle boja kopljem

u trnje, što će reći: "kad prođe pravi čas za nešto, ako se

prilika ne iskoristi na vreme, naknadno ništa više ne vredi

činiti".

Koplje je nekad bilo i svojevrsna mera za dužinu, pa

tako u narodnoj pesmi stoji:

"Po tri koplja u visinu skače,

po četiri dobra unapredak."

U današnjim sportskim susretima takmičari ne

gađaju kopljima jedni druge, nego se nadmeću ko će ga

dalje odbaciti.

Nego, mi se raspričasmo o "koplju ubojitom" i o

bacanju koplja kao takmičarskoj veštini, a skoro i

zaboravismo da objasnimo kako je uopšte nastala ta reč.

Naučnici dovode u vezu koplje i kopati. Po tome

izgleda da je koplje nekad, možda, bilo zemljoradničko

oruđe, da se pomoću njega kopalo. Ipak, ostalo je samo

zapamćeno, i u rečnicima zabeleženo, kao ubojito oružje,

a u naše vreme i kao predmet za sportska nadmetanja.

DISK

Još u staroj Grčkoj bacanje diska, bacanje koplja,

skok udalj, trčanje i rvanje činili su tzv. petoboj, tj.

takmičenje atleta u pet sportskih veština. Izgleda de je

upravo bacanje diska u to vreme bilo posebno na ceni.

Mnogi grčki umetnici prikazivali su snažne atlete sa

diskom. Najpoznatiji od tih umetnika bio je Miron, koji je

živeo u prvoj polovini 5. stoleća pre naše ere, dakle pre 2

500 godina. Njegov Diskobolos ("Bacač diska") sačuvan

je u više rimskih kopija, koje se čuvaju u Vatikanskom

muzeju i Palati Lanceloti u Rimu, kao i u Britanskom

muzeju. Vajar Miron prikazuje snažnog, mišićavog

mladića upravo u trenutku kad se, sav napregnut, sprema

da baci okruglu belu ploču. Da, upravo ploču, jer na

grčkom, kao što je već ranije rečeno, disk (ili diskos) i

znači "ploča" ili "kolut". Tako su u naše vreme nastale reči

disko, diskoteka, disko-klub, disk-džokej i sl. O tome je

već bilo govora.

Osim u sportu i muzici, disk je poznat još i u

anatomiji (nauci o građi tela). Tako se nazivaju

hrskavičave pločice između zglobova, posebno između

kičmenih pršljenova. Zato dobro pazite da ne preterate ni

u sportu ni u đuskanju u disku, jer vam se može desiti da

povredite diskove u kičmi pa da obolite od diskopatije.

KLADIVO

Pored koplja, diska i kugle, današnji se sportisti

nadmeću i u bacanju kladiva.

Kladivo je nekad bila "alatka za kovanje, zabijanje

klinaca, eksera i sl., bat, čekić" ili "oveća drvena ili

gvozdena alatka u obliku čekića, mlat, malj".

Starim Grcima i Rimljanima kladivo nije bilo

poznato. A i da je bilo, ne bi ga tako zvali, jer je kladivo

reč našeg, slovenskog porekla. Postojala je još u

staroslovenskom jeziku (pre više od hiljadu godina), a

imaju je danas, osim nas, i Slovenci i Česi. Poreklo te reči

još je starije. Ono se povezuje s glagolom klasti, kladem -

"metati". I danas se u našem narodu mogu čuti reči: uklasti

- "usuti" (npr jelo), isklasti - "isuti", "izliti", pokladati -

"stavljati seno. marvi", raskladati - "rastavljati".

Po svemu tome kladivo bi bilo nešto što se

"isklada",tj. izbacuje. A moguće je da se u nas nekada

umesto diska bacao bat ili malj, koji se zvao kladivo.

U današnjem sportu, u atletskim nadmetanjima u

bacanju udalj, kladivo izgleda drukčije. To nije čekić ili

mlat, nego metalna kugla privezana užetom za dršku tako

da se pre bacanja može snažno zamahnuti. Ali i sada, kao

i pre, to je predmet koji se "isklada", izbacuje.

OBRUČ

Obruč je takođe reč iz sveta sporta. Zna se da

gimnastičari i gimnastičarke izvode vežbe sa obručima i

na obručima i da košarkaši kroz obruč ubacuju loptu u

koš. Obruč je i dečja igračka. Nekada su dečaci voleli da

"teraju obruč", da ga kotrljaju trčeći za njim. Jedno vreme

bilo je omiljeno okretanje širokog plastičnog obruča oko

struka. Ta igra, kojom su se uglavnom bavile devojčice,

došla je iz Australije, preko Amerike, Engleske i

Francuske, i do nas 1958. godine. Zvala se hula-hup. Ta

je reč inače načinjena od naziva za jedan havajski ples:

hula-hula i engleskog hup (hoop) - "obruč", "kolut".

Nekada, međutim, u 19. stoleću i ranije, obruč je

služio uglavnom za pravljenje buradi i kaca. Njime su se

stezale duge (daščice), da bi bile čvrsto priljubljene jedna

uz drugu, da ne puštaju vodu.

O poreklu i značenju same te reči poznati

jezikoslovac Tomo Maretić kaže da ona potiče od obruč.

"Drugi je dio" - ističe ovaj znalac našeg jezika - "od

osnove imenice ruka, tj. obruč je ono što je oko čega

načinjeno, kao kad čeljade rukama što obuhvata." Obruč

je, dakle, "obuhvatač", predmet kojim se nešto obuhvata.

Kasnije je to postala i druga reč za kolut, pa se u tom

smislu danas upotrebljava i u sportu.

LOPTA

Sportske igre (fudbal, košarka, odbojka, rukomet,

varterpolo, tenis itd.) ne mogu se ni zamisliti bez lopte,

koja je mnogo starija od svih tih igara. Još pre dvesta i

trista godina njome su se dobacivali igrači u omiljenoj

dečjoj igri "grada", koju su voleli i odrasli. Naravno, tada

lopta nije izgledala kao danas. Pravljena je od uvaljane

goveđe dlake i bila manja i teža. Sada se pravi od gume,

kože ili plastike u raznim veličinama i s različitom

namenom. Tako, osim fudbalske, košarkaške, rukometne

ili teniske lopte, postoji još i tzv. disciplinka. To je lopta

koja služi za bokserske treninge. Ona visi o konopcima i

nakon snažnog udarca "disciplinovano" se vraća prema

bokseru, pa se zato tako i naziva. Tu je i medicinka - teška

kožnata lopta za sportska vežbanja itd.

Reč lopta odavno je prisutna u našem jeziku. Stari

jezikoslovci opisivali su je kao "nešto sa svijeh strana

jednako oblo, može biti i prazno, kuglja", s napomenom

da se "osobito...ovako zove kod igara". Poreklo te reči

dovodi se u vezu s pretpostavljenim korenom koji je isti

kao i u reči lopata. Izgleda da su Mađari od nas posudili

reč lopata, a od njih nam je doskakutala labda ili lapta, tj.

lopta. Tako je ta skakutava "kuglja", kao u nekoj čudnoj

jezikoslovnoj odbojci, prebacivana iz jednog jezika u

drugi: iz našeg u mađarski, pa iz mađarskog u naš (s

promenjenim značenjem).

Malo ko osim stručnjaka zna da mi imamo - ili,

tačnije, da smo nekad imali - još jednu reč za loptu. To je

mečak. Čudna reč, koju već pomenuti stari jezikoslovci

objašnjavaju ovako:

"I drugi neki slovenski jezici imaju reč za loptu od

istoga korena: slov. meč ili meča, češ. mič, ruski мяч

(mjač). Koren je po svoj prilici isti od kojega je pridev

mek, mekan, tj. lopta shvaćena kao nešto meko."

Da se kojim slučajem mečak proširio u našem jeziku

i da nismo u međuvremenu od Mađara primili reč lopta,

danas se ne bismo zabavljali loptanjem, nego

"mečakanjem" ili "mečkanjem", a loptaške igre zvale bi

se "mečkarske igre".

GOL

U igrama s loptom glavni cilj je da se pogodi gol.

Ko postigne više golova, taj je pobednik. Po tome ispada

da je gol i označeni prostor koji treba da se pogodi loptom,

ali i sam pogodak, zgoditak. To, naravno, svi dobro

znamo. Jer, toliko smo puta slušali kako sportski reporteri

uzbuđenim glasom saopštavaju kako je napravljena

"gužva pred golom" ili kako je "centarfor crveno-belih

postigao pobedonosni gol za svoj tim". Manje je,

međutim, poznato odakle nam sama reč gol.

Pa, evo, bez mnogo okolišavanja i driblanja, da

objasnimo i to.

Gol je strana, engleska reč, koja je u naš jezik stigla

zajedno s fudbalom i drugim sličnim loptaškim igrama.

Englezi je pišu goa1, a izgovaraju: "goul". Naši stari, kada

su primali tu reč, verovatno, nisu dobro čuli, pa su je

počeli izgovarati gol. Ili su je u tom obliku dobili od

Nemaca, što je takođe moguće. Bilo kako bilo, tek ta je

reč ušla u srpski jezik, kao i u mnoge druge evropske

jezike. A njeno prvobitno, i sadašnje glavno značenje u

engleskom bilo je: "cilj", "odredište". Tako u suštini i

jeste: u sportu gol je cilj koji treba pogoditi. Ipak, ne

možemo reći: "gužva pred ciljem" ili "centarfor crveno-

belih postigao je pobedonosni cilj za svoj tim". Jer, reč,

kad jednom nastane i kroči u život, dobije svoje posebno

značenje. Ni gol u tom pogledu nije nikakav izuzetak.

HET-TRIK

Kad igrač na jednoj fudbalskoj utakmici postigne tri

zgoditka (gola), to se naziva het-trik. O tome se onda piše

u novinama i taj se događaj još dugo prepričava među

najvatrenijim navijačima. Jer, het-trik nije mala ni

svakodnevna stvar. Treba tu mnogo sportske veštine i

sreće. A treba se poslužiti i lukavstvom: prevariti braniče,

nadmudriti i samog golmana.

Da je het-trik stvarno trik, tj. veština, majstorija,

samo se po sebi razume. Ali zašto je to het-trik, kad ono

het ne znači ni "trostruk" ("trostruki trik"), ni "veliki"

("veliki trik"). Het (engleski: hat znači - "šešir"! Het-trik

je dakle, doslovno: "šešir-trik" ili "šešir-veština".

Ovaj neobični naziv za trostruki pogodak jednog

igrača na fudbalskoj utakmici ima svoju istoriju. U

Engleskoj, pa i u nekim drugim zemljama, bila je nekad

omiljena sportska igra kriket. Igrala se na travnatim

terenima. Malom tvrdom loptom igrači gađaju veoma

uska i niska, a usto i rešetkasta vrata, ispred kojih se još

nalazi vratar s palicom. Zato je bilo veoma teško postići

zgoditak, a trostruki pogodak bilo je prava retkost. Za

takav podvig igrač kriketa dobijao je kao nagradu - šešir

(engleski: hat). Tako je nastao izraz het-trik.

Engleska, domovina kriketa, bila je i kolevka

fudbalske igre, pa se izraz het-trik preneo i u fudbal, iako

nijedan fudbaler koji je postigao tri uzastopna gola nije

dobio kao nagradu - šešir.

Kasnije je izraz het-trik dobio i šire značenje:

"trostruki uspeh" (uopšte). Tako se svojevremeno u

novinama pisalo o het-triku Ulofa Andersona, švedskog

velemajstora, koji je triput zaredom osvojio prvo mesto na

uglednom šahovskom turniru u Hestingsu. A kad su

Australijanci svome premijeru Bobu Houku 1987. godine

poverili da i treći put sastavi vladu, u "Politici" je osvanuo

krupan naslov: HOUKOV HET-TRIK. Naravno, ni

Anderson ni Houk nisu za svoj trostruki uspeh dobili šešir,

ali su stekli ugled i slavu u svome narodu.

DERBI

Derbi je veoma poznata reč. Oni koji se bave

sportom, ili bar prate sportska takmičenja, znaju da je

derbi najvažnija, — odlučujuća utakmica, najznačajnije

takmičenje, susret najboljih ekipa, ili glavna trka najbržih

grla na hipodromu.

Nema nedelje kad se ne održi kakav derbi -

fudbalski, rukometni, košarkaški ili konjički. Svako kolo

Prve savezne fudbalske lige ima svoj glavni susret, svoj

derbi. Utakmica između "Partizana" i "Crvene zvezde", na

primer, uvek je derbi. Mogli bismo čak reći i - derbi nad

derbijima, ili "večiti derbi".

Kad kažemo derbi, mi i ne pomišljamo da je ta reč,

u stvari ime, zapravo, prezime, jednog engleskog lorda iz

18. stoleća. Taj lord Derbi, koji je živeo pre više od dvesta

godina, bio je strastveni ljubitelj trkaćih konja. Zato je

1780. godine ustanovio veliku trku za najbolja trogoda

grla. Od tada, pa sve do danas, u Epsomu, kraj Londona,

na stazi dugoj 2 400 metara, svake se godine održava

velika trka rasnih konja. To je jedna od najstarijih

sportskih priredba u Engleskoj i Englezi su je po imenu

osnivača nazvali - derbi.

Kasnije se derbijem počela nazivati svaka

značajnija, važnija konjska trka (dakle, ne samo ona u

Epsomu, kraj Londona). U novije vreme ta je reč

prenesena i u ostale sportove, pa danas ima derbi čak i u

vaterpolu i u hokeju na ledu.

Tako je, eto, prezime jednog lorda, izgubivši svoje

pravo značenje, postalo svakidašnja reč za nesvakidašnje

sportske priredbe. Na taj način derbi je ušao u mnoge

svetske jezike, pa tako i naš.

HENDIKEP

Kad u nekoj sportskoj ekipi, zbog bolesti ili iz

drugih razloga, ne nastupi najbolji igrač, kaže se da je to

za njih hendikep, tj. "otežavajuća okolnost", "poteškoća",

"opterećenje".

Ima u sportu i slučajeva kada se bolji takmičari

unapred namerno opterećuju da bi se što više izjednačili s

ostalima i tako samo takmičenje učinilo neizvesnijim,

zanimljivijim i uzbudljivijim. Na konjskim trkama, na

primer, boljim se grlima stavljaju razni utezi. Na drugim

trkama daje se prednost u razmaku, vremenu, bodovima i

sl. Na borbu pod opterećenjem pristaju i šahisti, kad

svome slabijem protivniku daju skakača ili topa "fore", tj.

kad igraju bez tih figura. Najveći hendikep u tom smislu

prihvatio je svojevremeno pesnik i humorista Vlado Dijak

kad je izjavio da će svome prijatelju, inače šahovskom

majstoru Vladi Kozomari, dati sve figure "fore", pa će ga

opet tući - tablom.

Šalu na stranu! Hendikep je ipak ozbiljna stvar,

pogotovo kad se misli na hendikepirane osobe, tj. one koji

su opterećeni nekim telesnim ili duševnim nedostatkom,

koji nemaju ruke ili noge, ili su izgubili vid, zaostali u

duševnom razvoju i sl.

Ali, vratimo se samoj reči hendikep! Ona u početku

nije imala nikakve veze sa sportom. Nastala je u

Engleskoj, gde su se ljudi nekada zabavljali jednom igrom

koja se zvala hand in cap, ili u prevodu: "ruka u kapi". Ta

igra sastojala se u tome da igrači razmenjuju razne

predmete, a sudija je određivao koliko će ko dati. Poseban

ulog svi su davali unapred. To se stavljalo u kapu, u kojoj

je stalno bila zavučena sudijina ruka. Otuda, onda, hand

in cap ("ruka u kapi"), a kasnije, s nešto drukčijim

značenjem, u sportu i handicap, ili po našem - hendikep.

RIVAL

Protivnici u sportu, i inače, nazivaju se rivali. Rivali

su, recimo, teniseri koji se bore da osvoje set, meč ili

prvenstvo. Veliki rivali u fudbalu u nas su "Partizan" i

"Crvena zvezda". Svaki njihov susret je glavni sportski

događaj, pa se zato i naziva "večiti derbi". I mladići koji

se bore da osvoje srce neke devojke takođe su rivali, kao

i poslovni ljudi i preduzeća kad se takmiče oko toga ko će

od njih dobiti neki dobar posao u inostranstvu. Rivali su,

dakle: "protivnici", "suparnici", "takmaci"..

Istorija same te reči, međutim, pokazuje da nije

oduvek bilo tako. U početku se rivali nisu međusobno

takmičili ili sukobljavali, već su zajednički delili dobro i

zlo, bez težnje da neko od njih pobedi ili nešto osvoji.

Jedino što ih je delilo bila je reka, na čijim su obalama,

svako na svojoj strani, živeli. Otuda, onda, i naziv rival

(od latinskog rivus - "reka" i rivalis - "rečni").To su,

dakle, nekada bili "ljudi sa reke", oni koji su živeli na

suprotnim obalama, a ponekad i na istoj obali, kad reka

promeni tok, kao što je to bivalo svake godine sa Nilom u

Egiptu.

Rivali su potom bili i deonici vode u polju. Pošto u

nekim slučajevima uslovi života nisu bili isti, ljudi su

počeli da se spore oko toga na kojoj je strani potoka ili

reke život bolji, težeći da osvoje plodniju obalu. Tako su

rivali ("ljudi s reke") postali "protivnici", "suparnici",

"konkurenti" ili "takmaci", što reč rival i danas znači.

PULEN

Svaki dobar sportski trener ima svoje pulene -

mlade igrače, ili druge sportiste, koje je on odgojio i

podigao, koji su, dakle, njegovi "vaspitanici", pitomci, pa

po tome onda i - miljenici. Tako se, na primer, u našem

fudbalu dugo govorilo o Miljanićevim pulenima, a i

reporteri, kad prenose neka takmičenja, često u svojim

izveštajima znaju reći kako su na teren istrčali puleni toga

i toga trenera ili selektora. Zbog toga nam je pulen dobro

znana reč, o čijem stvarnom značenju nikad i ne

razmišljamo. To je razlog što ćete se, sigurno, iznenaditi

kad saznate šta ona, u stvari, znači u jeziku iz koga smo je

preuzeli. Pulen se, naime, u francuskom jeziku, odakle

potiče, piše poulain, izgovara kao i kod nas, a znači

doslovno - "ždrebe"!?

Naravno, ta reč nema kod nas takvo značenje. Niko,

npr, ne misli da su Miljanićevi puleni - "Miljanićeva

ždrebad". Svi znamo da su to njegovi "vaspitanici",

"učenici", "pitomci" ili "miljenici", "ljubimci", ili, kako se

nekad govorilo -"Miljanićeve bebe".

Kako je to pulen ("ždrebe") u francuskom jeziku

postalo "vaspitanik", "pitomac", "ljubimac" i sl.?

Verovatno tako što se ta reč prvo upotrebljavala u

konjičkom sportu, pa je neki brzonogi ljubimac stvarno

bio ždrebe, koje je odgojeno pod rukom kakvog ljubitelja

konja. Kasnije je izraz prenesen u druge sportove, pa i u

jezik uopšte.

Iz ove priče mogu se naučiti bar dve važne stvari.

Prvo, reči se ne upotrebljavaju uvek u svom prvobitnom

ili bukvalnom, doslovnom značenju, nego i u prenesenom

smislu. I, drugo, preuzete reči iz drugih jezika često gube

vezu sa svojim prvobitnim značenjem i upotrebljavaju se

onako kako se ustale u novoj jezičkoj sredini i kako ih

ljudi koji govore tim jezikom shvataju. Tako za nas pulen

nije "ždrebe", nego "pitomac" ili "miljenik".

FAVORIT

Evo još jedne reči koja je u početku bila vezana za

konjske trke, pa se kasnije proširila i na sportska

takmičenja uopšte. Preuzeta je iz talijanskog jezika, gde

favorito znači: "ljubimac", "miljenik" (od latinskog favor

- "naklonost", "milost").

Ova je reč u nas, pa i drugde po svetu, označavala

prvo konja koji najčešće pobeđuje i na koga se ljudi

najviše klade. Naravno da je to grlo bilo omiljeno kod

publike na hipodromu. Otuda, onda, i naziv favorit -

"miljenik", “ljubimac". Kasnije se i u drugim granama

sporta svaki takmičar ili tim koji ima najviše izgleda na

pobedu počeo nazivati favorit.

Značenje "ljubimac", "miljenik", koje se

podrazumeva, donekle je potisnuto, pa je danas favorit

onaj učesnik u sportskom nadmetanju (pojedinačnom ili

ekipnom) od koga se opravdano očekuje da pobedi. To se

onda naziva "favorizovani igrač" ili "favorizovani tim",

koji mogu, iako se smatraju favoritima, i da izgube.

“Naravoučenije" iz prethodne priče odnosi se,

naravno, i na ovu reč iz sveta sporta.

VEŽBA

U životu svakog čoveka vežba je veoma važna.

Čovek se vežba i uči dok je živ. Vežba se, jer bez vežbe

nema hodanja, nema govora; bez vežbe nema učenja,

nema dobrih ocena; bez vežbe nema lepog čitanja i

pisanja, nema tačnog i brzog računanja, nema golova i

het-trikova. Nema bez vežbe čak ni same vežbe - recimo,

one divne vežbe koju gimnastičari izvode na spravama ili

u parteru.

Ko se sve vežba i šta se sve može vežbati?

Vežbaju se vojnici, đaci, sportisti, umetnici...

Vojnici se vežbaju da bi bili vešti u rukovanju

oružjem, da bi mogli bolje čuvati zemlju. Oni vežbaju

svoje oko i ruku da bi tačno i vešto gađali.

Ćaci se vežbaju da savladaju školsko gradivo:

uvežbava-ju pravopis, matematiku, fiziku, hemiju;

vežbaju da bi bili vešti u svemu onome što ih čeka u

životu, a u životu najbolje prolaze oni koji su vešti u

svome poslu.

Gimnastičari se vežbaju kako bi mogli sigurno i

tačno izvoditi razne gimnastičke veštine.

Svi, dakle, koji u životu žele nešto da postignu -

vežbaju. Sve veštine na svetu: slikarske, muzičke,

cirkuske, plesne, izviđačke, fudbalske, košarkaške i

druge, sve te veštine postignute su samo vežbom i

vežbanjem: vežbanjem na vežbalištima i u vežbaonicama,

s vežbankama ili vežbenicama u rukama. I sama reč vežba

to nam kazuje. I ona je nastala od prideva vešt. Prvo je bila

vešt-ba, veštba, pa vešba i, na kraju - vežba.

Veštba je zato postala vežba, jer je veštba bilo teško

izgovarati. Trebalo bi vežbati jezik da se izgovori veštba.

Učenici viših razreda osnovne škole znaju i da objasne

kakve su se sve glasovne promene desile u toj reči. Ipak,

to najbolje znaju nastavnici i profesori srpskog jezika.

Učenici koji to još ne znaju, ne treba toga da se stide. Sve

se može naučiti. Treba samo malo više vežbati gramatiku

i pravopis. Doduše, malo se mora i pomučiti, jer svaka

vežba zahteva napor. Ali, bez vežbe, bez muke, nema ni -

nauke.

REKORD

Najveći domet, vrhunski rezultat u nekoj sportskoj

grani, i u životu uopšte, naziva se rekord. Tako imamo

svetski, evropski, balkanski i naš (nacionalni) rekord u

skoku uvis, u trčanju na 100 metara, bacanju kugle,

plivanju, dizanju tereta itd.

Međutim, rekord nije reč koja je vezana samo za

sport. Ona i inače označava "najviše dostignuće" u nekoj

oblasti - recimo, u proizvodnji pšenice, mleka ili mesa i

sl.

Znamo da se onaj ko postigne ili drži neki rekord

naziva rekorder. Podseća li vas ta reč na još nešto, nešto

poznato, čime se služimo skoro svakog dana? Da, dobro

ste se setili. To je video rekorder.

Zašto se ta sprava, pomoću koje možemo presnimiti

i ponovo gledati omiljeni film na televiziji, ili neku drugu

emisiju koja nas zanima, naziva video, sasvim je jasno. To

je u vezi s latinskim videre - "gledati". Uostalom, tome

latinskom videre sličan je i naš glagol videti. Ali po čemu

je to rekorder i kakve to veze ima s rečju rekord?

Ima, i te kako! I to mnogo neposrednije nego rekord

u sportu, o čemu je bilo govora na početku ove priče.

Već smo rekli da je video u vezi s latinskim videre

("videti", "gledati"). Tako je i s rečju rekord. Ona potiče

od latinskog rekordari (izvorno: recordari), što je značilo:

"pamtiti". A' šta je drugo video rekorder nego sprava koja

"pamti", odnosno "snima" slike - "ono što se vidi".

To je, dakle, jasno. Ali sada se postavlja pitanje

kako je rekord dobio značenje koje ima u sportu, i inače u

životu: "vrhunski rezultat", "najveće dostignuće". Neki

misle da se to u početku odnosilo na takmičenje u

pamćenju, recimo, stihova i sl. Tu je, onda, veza sa

značenjem "pamtiti", što rekord izvorno znači, prirodna i

jasna. Kasnije je rekord počeo da znači: "ono što je vredno

da bude zapamćeno". Vrhunski rezultat u sportu, i u

drugim oblastima života, bez sumnje, zaslužuje da se

pamti. Zato se, eto, i naziva - rekord.

FINALE

Iako ovde neće biti kraj, da ne kažem - finale, naših

priča o rečima iz sveta sporta, ispričaćemo nešto i o reči

finale.

Šta je to finale i šta su to finalna takmičenja, zna,

valjda, svako ko se imalo razume u sport. Finale je

završna borba u nekom takmičenju, susret u kome se

odlučuje o pobedniku. Takvi susreti uvek izazivaju

izuzetno zanimanje sportske publike. Zato se, recimo,

finale velikog teniskog turnira u Vibldonu (za žene i za

muškarce) prenosi na radiju i televiziji širom sveta. A kad

se igra finale Fudbalskog kupa Jugoslavije ili Evrope,

stadion je pun navijača, a TV-gledaoci se ne odvajaju od

malih ekrana. I za sportiste velika je stvar i čast igrati u

finalu, biti finalista.

Reč finale, inače, preuzeli smo od Talijana, ali ona

potiče još iz latinskog, u kome je finis značilo: "granica",

"svršetak", "kraj". Tako se onda još pre pojave modernog

sporta, završni deo, svršetak umetničkog ili dramskog

dela nazivao finale. Kasnije se to prenelo i u sport. Tu je

ta reč stekla posebnu popularnost i postala poznata

širokom krugu ljudi, pa i dece.

Na kraju ove priče treba spomenuti još jednu reč iz

sveta sporta, koja takođe ima koren u onom latinskom

finis ("kraj"), samo što smo je preuzeli "iz druge ruke", iz

engleskog jezika. To je reč finiš (engleski: finish), koja

takođe znači: "završetak", "završni deo", "kraj". Ona se

ipak razlikuje od reči finale, jer u našem jeziku znači

uglavnom: "završni deo", završnicu nekog takmičenja (u

šta se uključuje četvrt-finale, polufinale, pa, naravno, i

samo finale). Finiš označava i završnicu, završni deo

jedne, bilo koje, utakmice, trke i sl. Tako se, onda, može

reći: "U finišu finala 'Zvezda' je osigurala pobedu" i sl.

Eto kako dve reči istog korena i porekla, koje su

nam stigle različitim putem (jedna preko talijanskog, a

druga preko engleskog jezika), nađu ipak svoje mesto u

jeziku.

TRIJUMF

Trijumf pripada pobednicima, onima, recimo, koji

obore neki rekord ili postignu nešto veliko u životu. Oni

imaju pravo na pobedničko slavlje i radost, i na sve

počasti povodom blistavog uspeha, jednom reči, na -

trijumf. A nekad davno, kad je ta reč nastala, na trijumf su

imale pravo samo velike vojskovođe pri povratku u Rim

nakon pobedonosnih pohoda. U njihovu čast priređivano

je veliko slavlje, koje je izgledalo otprilike ovako:

Kroz slavoluk (trijumfalnu kapiju) ulazila je u grad,

prema Kaptolu, povorka pobednika, koju je pozdravljao

razdragani narod. Vojskovođa, trijumfator, vozio se u

svečano ukrašenim kolima, sa upregnutim belim konjima.

Nosio je lovorov venac na glavi i žezlo od slonove kosti u

ruci. To je bio trijumfus (izvorno: triumphus) - najveća

počast koju je mogao da doživi jedan ratnik.

Kao spomen na vremena kad se na takav način

slavila pobeda, kad se trijumfovalo, ostali su u zemljama

koje su nekad bile u sastavu Rimske imperije brojni

slavoluci, među kojima su najpoznatiji oni u Rimu, Aosti

i Puli. Slični slavoluci u čast pobede podizani su i u

kasnijim vremenima. Najlepši je i najpoznatiji među

njima , svakako, Trijumfalna kapija (Arc de Triomphe) u

Parizu, ispod koje se svake godine organizuju vojne

parade u čast Dana pobede ili nacionalnog praznika

Francuske, 14. jula.

Treba još reći da su reč trijumf stari Latini

(Rimljani) preuzeli od Grka, kod kojih je označavala

svečanost u čast boga Baha, a ne slavlje u čast pobede kao

kod Rimljana. Danas trijumf nije samo slavlje u čast

pobede i pobednika, nego i "blistava, sjajna pobeda

uopšte". Zato svaki sportista sanja o trijumfu, tj. o velikoj

i sjajnoj pobedi, koja zaslužuje i veliko slavlje.

ŠAMPION

Šampion je isto što i - prvak, pobednik. Možemo,

dakle, reći da je neki tim šampion ili prvak države u

fudbalu, rukometu ili košarci, svejedno.

Jezikoslovci, doduše, kažu da je bolje uzeti našu reč,

kad je imamo, nego stranu. Ali to nam ipak neće uvek

uspeti. Jer "šampionska igra Crvene zvezde" ne znači ni

"igra prvaka", niti "pobednička", a pogotovo ne - "prvačka

igra”. To je prosto igra koja odgovara ugledu i majstorstvu

šampiona, dakle - "majstorska igra", "igra vrhunskog

kvaliteta". Ali to je već druga priča.

Nas ovde zanimaju samo priče o poreklu i izvornim

značenjima reči. Vratimo se stoga reči šampion i njenoj

zanimljivoj povesti.

Iako smo je primili od Francuza, ona je latinskog

porekla. Potiče od latinskog kampio (izvorno: campio) -

"borac". Ovo je, opet, postalo od reči kampus (latinski:

campus) - "polje". Šampion je, dakle, nekad bio "borac u

polju", a danas je -"prvak", "pobednik".

Od latinskog kampus (izvorno: campus) nastala je i

engleska, zapravo - međunarodna reč kamp ili kemp

(engleski: camp) - "logor", "tabor", kao i kamping ili

kemping - "sportsko logorovalište na otvorenom".

SLET

Zaista smo se već umorili objašnjavajući reči

stranog porekla koje se mogu sresti u svetu sporta. Počev

od same reči sport, pa zatim šah, talenat, olimpijada,

atletika, maraton, stadion, arena, ring, runda, disk, gol,

het-trik, derbi, hendikep, rival, pulen, favorit, rekord,

finale, trijumf, šampion itd. - sve su one u naš jezik ušle

sa strane: iz grčkog, latinskog, talijanskog, engleskog,

nemačkog, pa čak i iz mađarskog (kao lopta). Među retke

naše reči u pravom smislu (i po poreklu i po upotrebi),

kakve su, recimo, koplje, kladivo, obruč ili vežba, ubraja

se i - slet.

Slet je donekle staromodna reč, jer označava nešto

što se u nas danas u sportskom životu retko događa. To je

veliki skup sportista, uglavnom gimnastičara, koji na

stadionu ili na nekom sličnom mestu, izvode svoje

prekrasne vežbe. Slet je uvek smotra snage i veštine i

praznik za oči, jer se tu može videti mnoštvo različitih,

živopisnih figura i slika ispisanih telima gimnastičara -

najlepših mladića i devojaka.

Do Drugog svetskog rata u našim krajevima, pa i u

celom slovenskom svetu, postojala je gimnastička

organizacija pod imenom "Soko". Osnovana je u Češkoj

1862. godine. Već 1863. osnovan je u Ljubljani "Južni

Sokol", a 1874. u Zagrebu "Hrvatski Sokol". Sedamnaest

godina docnije osnovano je i kod nas Beogradsko društvo

"Soko".

Društva "Soko" organizovala su, pored ostalog, i

velike sletove. Prvi svesokolski slet održan je u Ljubljani

1888. godine. Ali najveći i najznačajniji bio je onaj održan

u Pragu 1936, kad je odjednom vežbalo 17 000

gimnastičara. Tom prilikom u svečanoj povorci

učestvovalo je čak 60 000 sokola, od kojih su 2 000 bili

Jugosloveni!

Organizaciji "Soko" odgovarala je i sama reč slet,

koja je postala od glagola sleteti (se). I zaista, na te

predivne smotre snage i lepote sletali su se sa svih

slovenskih strana najbolji gimnastičari - sokoli.

Organizacija "Soko" decenijama nije delovala u

našim krajevima, sletovi se sve ređe organizuju, ali je reč

slet ipak ostala u jeziku, svedočeći o našoj prošlosti i

čekajući bolja vremena da oživi. Možda će ponovno

osnivanje "Sokola" do toga stvarno i dovesti.

SA RAZNIH STRANA

KAUBOJ

Reč kauboj stigla nam je iz daleke Amerike zajedno

s vesternom - filmovima s Divljeg zapada,

Kauboj je pustolov, lutalica. On je dobar jahač. Na

konju, u sedlu, može da provede dane i noći, Odlično

barata oružjem, posebno čuvenim pištoljem zvanim

"kolt", Seleći se stalno iz mesta u mesto, sa svojim

velikim šeširom širokog oboda, koji ga štiti od kiše i

sunca, on stalno isteruje neku svoju pravdu, ili je sam u

sukobu sa zakonom. Sve ga to u očima gledalaca čini

velikim junakom, toliko velikim da mu se oprašta čak i

kad pobije na desetke jadnih Indijanaca.

Tako je to na filmu. U životu, međutim, u stvarnosti,

kauboj je nešto drugo. To nije romantični junak, nego

obični gonič stoke, govedar, koji, jašući na konju, čuva

golema stada krava i volova. Stalno u pokretu, u preriji,

pod otvorenim nebom, često šiban vetrovima i olujama,

ili pritisnut letnjom žegom, on mukotrpno zarađuje hleb

svoj nasušni.

Da je kauboj tek jedan "govedar" ili "kravar", govori

nam i sama ta reč. U engleskom jeziku, naime, kau

(izvorno: cow) znači: "krava", a boj (boy) - "dečak",

"momak". Sastavljeno zajedno: kauboj (cowboy) znači:

"momak koji čuva krave", dakle -"kravar".

Ono što je u Severnoj Americi, na Divljem zapadu,

kauboj, to je u Južnoj Americi, posebno u Argentini,

gaučo (španski: gaucho).

I gaučo, kao i kauboj, jaše na konju, živi nestalnim

životom lutalice, čuvajući stada goveda ili konja u

pampama - prostranim južnoameričkim ravnicama punim

sočne hrane.

Malo je poznato da smo i mi u staro, tursko vreme

imali svoje "kauboje". Naš kauboj zvao se dželepčija ili

dželebdžija.

Dželebdžije su bili momci koji su terali i čuvali

dželepe, tj. "stada stoke", drukčije rečeno - goniči stoke.

Tako su se zvali ne samo goniči nego i trgovci stokom. O

dželebdžijama, međutim, nisu se ispredale priče, pa su oni

odavno zaboravljeni. Retko se kod nas govori i o gaučima

ili "gaučosima". Ostala je samo legenda o kaubojima, koja

i danas živi u dečijoj igri "Kauboja i Indijanaca" i u

čuvenim vestern-filmovima, kakvi su "Poštanska kočija",

"Tačno u podne" ili "Obračun kod OK Korala".

INDIJANAC

Prastanovnike Amerike - s kojima su, kao što je

poznato, Evropljani došli u dodir tek potkraj 15. stoleća -

nazivamo Indijancima, mada oni sa zemljom Indijom, od

čijeg je imena reč Indijanac izvedena, nemaju nikakve

veze, niti su je ikad imali. Tako su ih, u stvari, nazvali

Evropljani, i to zahvaljujući otkriću da je Zemlja

okrugla!?

Zaista je čudno da jedan narod, ili tačnije: velika i

raznovrsna skupina plemena jedne rase, dobije ime

zahvaljujući jednom naučnom saznanju, odnosno

nesporazumu koji se na tom saznanju zasniva. Pa ipak,

bilo je upravo tako.

U srednjem veku, naročito u 15. stoleću, usled

naglog razvoja zanatstva, manufakture ("rukotvorstva") i

trgovine, poraslo je u Evropi, posebno u Sredozemlju (u

Španiji, Portugaliji i Italiji) interesovanje za daleke,

bogate zemlje - Kinu i Indiju. Već tada znalo se da je

Zemlja okrugla, pa se pretpostavljalo da je moguće,

putujući na zapad, morskim putem oko sveta stići u Indiju.

Tada još Sueskog kanala nije bilo, pa nije bilo ni direktnog

puta u tu daleku istočnu zemlju.

Putujući na zapad sa svojim brodovima, Kristofor

Kolumbo stigao je 12. oktobra 1492. godine do obala

Amerike, ali nije ni slutio da je, stupivši na tlo bahamskog

ostrva Gvanahani (kasnije nazvanog San Salvador), otkrio

novi kontinent. Mislio je, u stvari, da je stigao u Indiju, pa

je tamošnje stanovnike, s kojima se kasnije sreo, nazvao

Indijancima. S tim uverenjem Kolumbo je i umro, iako je

još tri puta putovao u Novi svet (1493,1498. i 1502).

Njegovu zabludu uočio je ubrzo drugi veliki istraživač,

Amerigo Vespuči, po kome je novootkriveni kontinent i

dobio ime Amerika, ali naziv za prastanovnike toga

kontinenta ostao je i dalje, sve do današnjeg dana -

Indijanci.

TINEJDŽER

Oni koji nisu ni deca ni odrasli, koji u život stupaju

bučno, đuskajući po diskaćima uz zaglušujuću muziku i

koka-kolu, koji vole kaubojske filmove, čitaju krimiće i

stripove i obožavaju buku malih brzih motora,

oponašajući tako američki način života, nazivaju se

obično - tinejdžerima.

Kao i način tinejdžerskog ponašanja, tako je i sama

reč tinejdžer uvezena sa strane, iz Amerike ili Engleske,

svejedno. U svakom slučaju, ta je reč preuzeta iz

engleskog jezika.

Ko je ikad učio engleski, makar samo nekoliko

prvih lekcija, zna da ejdž (engleski: age) znači "dob",

"godine života".

Takođe će znati da svi brojevi od 13 do 19 sadrže

reč tin (teen), što je postalo od ten (ten) - deset: thirteen –

trinaest, fourteen - četrnaest, fifteen - petnaest, sixteen -

šesnaest, seventeen - sedamnaest, eighteen - osamnaest i

nineteen - devetnaest. Prema tome, tinejdžeri su, po

engleskim nazivima za godine, oni koji imaju do 13 do 19

godina, dakle oni u "najluđim" ili "magarećim" godinama.

VIKEND

Iz engleskog jezika stigla nam je u novije vreme i

reč vikend. Ne nakratko - "na vikend", nego zastalno:

nastanila se, ugnezdila, namnožila, stvorila porodicu i s

njom zajedno ušla pravo u naš život i u rečnike našeg

jezika.

Tako naš čovek iz grada subotom i nedeljom ne ide

više na jednodnevni ili dvodnevni izlet, nego na vikend.

On na železničkoj ili autobuskoj stanici uzima vikend-

kartu. Ako ima novaca, gradi vikendicu, u njoj vikenduje,

pa čak provodi i čitav godišnji odmor - letuje.

Šta, zapravo, znači reč vikend? Je li taj uljez zaista

potreban našem jeziku?

U engleskom jeziku vikend ima svoje mesto i svoj

smisao. Ta je reč složena od vik (izvorno: week) i end

(end). Šta je to end nije teško pogoditi. Jedino onaj ko nije

gledao nijedan engleski ili američki film - u bioskopu ili

na televiziji - ne zna šta u engleskom jeziku znači reč end.

Na kraju svakog takvog filma piše: The end, dakle: "kraj",

"konac", "svršetak”. Da je vik (week) - "nedelja",

"sedmica", znaju samo oni koji uče engleski. Prema tome,

vikend (week-end) doslovno znači: "kraj sedmice".

Uostalom, da bi se znalo šta znači reč vikend, nije

potrebno gledati engleske i američke filmove, niti učiti

engleski jezik. Dovoljno je zaviriti u rečnik stranih reči,

ili čak u noviji rečnik našeg jezika, pa će se videti da ta

reč znači još i: "sedmični, nedeljni odmor", pa i "izlet koji

se obično pravi subotom i nedeljom". Neki su to shvatili

bukvalno, pa svaki izlet nazivaju vikendom. A na vikend

se ne može ići ponedeljkom ili sredom, jer je tada početak

ili sredina, a ne kraj sedmice.

Bez reči vikend mogli bismo živeti. U subotu i

nedelju svakako imamo "nedeljni odmor" i mogli bismo

ići na "nedeljni izlet" (u prirodu i sl.). Umesto "vikend-

karata" mogli bismo kupovati "povratne karte" (koje se,

uostalom, ne izdaju samo za putovanja u subotu i nedelju,

nego i za praznike i službena putovanja). Ne bi se moralo

ni "vikendovati", kad se može lepo "provoditi nedeljni

odmor" (negde na selu ili drugde). "Vikendice" ili

"vikend-kuće" uglavnom i nisu ono što bi trebalo da

znače: kuće u kojima se provodi nedeljni odmor, tj.

vikend. To su najčešće mali letnjikovci, letnje ili

izletničke kuće, kuće za odmor i sl.

Bez reči vikend mogli bismo, dakle, živeti. Ali ona

je ipak tu: svakodnevno je upotrebljavamo i teško da ćemo

je ikad uspeti odstraniti iz našeg jezika. Pa kad je već tako,

treba barem da znamo šta ta reč izvorno znači i odakle

nam je stigla.

HOBI

Svako od nas ima neki svoj hobi - neku strast,

zanimanje kojim se bavi u slobodno vreme. Jedni, recimo,

skupljaju poštanske marke (to su filatelisti), drugi kutije

šibica, treći salvete, četvrti značke itd. Hobi je, dakle,

zanimanje kojim se ljudi bave iz čistog zadovoljstva, bez

ikakve lične koristi. To je razonoda u dokolici koja je

jednako draga i deci i odraslima.

Verovatno će sve one koji imaju neki hobi zanimati

kako je nastala i odakle potiče ta reč. Pa, evo, da

objasnimo.

Reč hobi preuzeli smo iz engleskog jezika, gde se

piše hobby, a izgovara kao i kod nas - hobi. To je, u stvari,

deminutiv (imenica koja znači nešto maleno, umanjeno)

od imena Hobin. Tako su, naime, u Engleskoj obično zvali

oraćeg konja (pored Dobbin i Robin). Da sad ne bismo

zalazili u detaljnija razjašnjenja (kako je nastalo ime

Hobin itd.), reći ćemo samo to da je Hobby na engleskom

značilo: "mali Hobin", ili, u prenesenom smislu (hobby) -

"mali konj", "konjić" (uopšte).

Jahanje "konjića", tj. drvenih štapova sa

izrezbarenom konjskom glavom, bila je omiljena zabava

malih Engleza, kao, uostalom, i sve druge dece na svetu.

Tu dečju igračku zvali su u Engleskoj "hobby horse"

("hobi-konj"). Pošto igračke, kao što znamo, ne služe

nekoj "pravoj" svrsi, nego samo za zabavu u slobodnom

vremenu, iz toga se razvila reč hobby - ili, prema našem,

hobi - sa opštim značenjem: "najmilija zabava",

"zanimanje iz ljubavi", "pasija", "strast". Zanimanja dece

(i ljudi) u slobodnom vremenu menjala su se, ali je reč

hobi (engl. hobby), koja je prvo bila vezana za jahanje

"konjića", ostala.

Sve ovo pokazuje kako su čudni putevi kojima su se

kroz vreme i prostore neke reči probijale do nas i naših

dana. U svakom slučaju, vredno je o tome ponešto znati.

Možda će posle objašnjenja u ovoj priči neko od vas steći

novi hobi: da traga za poreklom pojedinih reči u našem

jeziku. To je divno i uzbudljivo zanimanje. Samo, ono

zahteva mnogo slobodnog vremena. I mnogo znanja,

naravno.

SUPER

Super je jedna od najčešćih reči u govoru đaka. I

govoru dece i mladih uopšte. Tako na razna pitanja često

dobijamo isti odgovor:

- Kako ste se proveli na letovanju?

- Super!

- Kako je bilo na žurki?

- Super!

- Kakav vam je novi profa?

- Super!

I kad se čuje da, recimo, sutra neće biti nastave, svi

u horu zaviču:

- Super!

Iako se kod nas tako često upotrebljava, reč super

nije našeg porekla. Ona potiče iz latinskog jezika, ali je,

naravno, nismo primili od starih Latina, nego preko

drugih, savremenih naroda i jezika,

Super u latinskom znači: "gore", "odozgo", "nad",

"iznad", "povrh", "više", a u složenim rečima još i

"najviši", "vrhunski", "koji je iznad nečega". Otuda, onda,

i u našem običnom govoru ta reč označava nešto "nad" -

neko vrhunsko uživanje ili zadovoljstvo, vrhunski

doživljaj i sl. Stoga se super u datim primerima može

zameniti i izrazima: "sjajno", "odlično", "veličanstveno".

U vezi s rečju super blizak nam je i izraz supermen

(engl. super+man - "čovek"), sa značenjem: "čovek

natprirodnih sposobnosti", tačnije "više nego čovek",

"natčovek". Supermen je često, kao što znamo, glavni

junak u raznim stripovima.

Reč super prepoznajemo i u izrazu supermarket

(engl. super i market - trgovina) - "velika trgovina"

(obično sa samoposluživaljem), pa i u pridevu

supersoničan ("nadzvučan") u izrazu supersonični avion

("nadzvučni avion", "avion koji leti brže od zvuka").

Reč super javlja se i u nastavi, na časovima raznih

predmeta. Tako u hemiji učimo o superoksidima, a u

gramatici o superlativu (drugom, ili, po nekima, trećem

stepenu poređenja prideva).

A to još nisu sve reči u čijem se sastavu nalazi super.

Pa kad ih već toliko ima i kad ih tako često

upotrebljavamo, red je da znamo odakle potiču i šta

izvorno znače. Sad smo, eto, i to saznali. Baš - super!

SNOB

Za čoveka koji se slepo povodi za modom, koji

spoljnim izgledom i oponašanjem "viših slojeva"

pokušava da se pokaže vrednijim nego što, u stvari, jeste,

kaže se obično da je - snob.

Snob ceni samo ono što je tuđe, strano, a svoje,

domaće, prezire, misleći da će se time izdići iznad sredine

u kojoj živi. Snob je i veliki "poklonik" umetnosti, iako se

u nju uopšte ne razume; on kupuje knjige "na metar" i drži

ih u vitrinama u dnevnoj sobi da ih svi vide, a nijednu od

njih nikada i ne otvori. Snob je čovek odskora -

skorojević, onaj koji se naglo obogatio pa misli da se na

isti način, preko noći, može steći i obrazovanje i bogatstvo

duha. To je, kako je davno napisao Jovan Sterija Popović,

"pokondirena tikva", tj. prost čovek ("tikva") koji bi nazor

da bude gospodin ("kondir"). On je uz to i jako uobražen,

jer uobraženošću nastoji da sakrije svoje mane.

Šta je sve snob i kako ga u životu prepoznati, moglo

bi se pričati još dugo, uz primere iz lepe književnosti - od

Molijera do našeg Sterije i dalje. Ali ovo nije mesto za

takve priče. Nas ovde zanima sama reč snob, pa ćemo reći

nešto o tome kako je nastala i koje joj je bilo izvorno

značenje.

Reč snob preuzeli smo iz engleskog jezika, mada

ona sama nije engleskog porekla. Pretpostavlja se da

potiče od skraćenog latinskog izraza s.nob, tj. sine

nobilitate (doslovno: "bez plemstva"). Njena istorija ipak

je nešto duža i zamršenija.

U srednjem veku na koledžima (srednjim ili višim

školama) u Engleskoj učili su samo sinovi plemića.

Pripadnicima nižih slojeva pristup je bio zabranjen. Oni

su mogli biti samo sluge, koje su pojedinačno zvali snab.

(Snab je, inače, škotska reč i značila je "momak",

"sluga".) Na samom početku sedamnaestog stoleća oblik

snab izmenjen je u snob, verovatno pod uticajem već

pomenute latinske skraćenice. Ta promena desila se

ovako:

Godine 1600. odlučeno je da se na čuveni

Univerzitet u Kembridžu mogu upisivati i studenti koji

nisu "plemenitog porekla". Prilikom upisa njih su

označavali skraćenicom s. nob. (sine nobilitate - "bez

plemstva"). U brzom izgovoru to se stopilo u jednu reč:

snob. To snob odmah je povezano s rečju snab, jer su obe

označavale ljude istog društvenog porekla. Nekadašnji

snab dobio je pravo da studira, ali pod oznakom s.nob.

Ubrzo se umesto snab počelo govoriti samo snob.

Razume se da je ta oznaka među studentima

plemićima imala pogrdno značenje, utoliko više što su se

oni koje su zvali snobovima trudili da slepim

oponašanjem i spoljašnjim izgledom (u odevanju i

vladanju) sakriju svoje građansko poreklo. Tako se

razvilo i današnje pogrdno značenje reči snob, o kome je

bilo govora na početku.

KURIR

Kurir je obična, svakodnevna, ali i veoma poznata

reč. Dospela nam je iz francuskog jezika i ušla ne samo u

naše rečnike nego i u našu istoriju.

U mirno doba kuriri u preduzećima ili ustanovama

prenose službenu poštu, raznose pozive i sl. Važnu

državnu poštu prenose posebni, diplomatski kuriri. Vojni

kuriri prenose poruke između vojnih jedinica: četa,

bataljona i brigada. Zato postoje četni, bataljonski i

brigadni kuriri. U ratu, kad otkažu sve druge veze: telefoni

i radio-stanice, kuriri prenose poruke i naređenja. Njihov

zadatak je uvek opasan i težak. Poruka mora da stigne

brzo, jer od nje često zavisi ishod bitke, pa i sudbina

jedinice i životi drugova, saboraca. Zato kurir, prenoseći

vesti i naređenja, mora da žuri, da trči. I upravo po tome

što trči, kurir se i naziva - kurir. Ko je učio francuski, zna

da u tom jeziku kurir (izvorno: courir) znači: "trčati".

Kurir je, dakle, "onaj koji trči".

Najpoznatiji kurir (da ne kažemo - "trkač") bio je

Grk Fidipid, koji je, kao što već znamo, 490. godine pre

naše ere pretrčao četrdeset dva kilometra da bi Atinjanima

preneo radosnu vest o grčkoj pobedi nad mnogo brojnijim

persijskim osvajačima na čuvenom Maratonskom polju.

Po tome što prenose vesti - radosne ili tužne, važne

ili manje značajne - kuriri se nazivaju još i - vesnici.

Fidipid je takođe bio vesnik, jer je doneo vest o pobedi

svoje vojske. Kurir se može nazvati i glasnik ili

glasonoša, po tome što nosi i prenosi glasove. Umesto

kurir, možemo, dakle, upotrebljavati naše reči: vesnik,

glasnik ili glasonoša. Pa ipak, reč kurir zadržala se u

našem jeziku. Ne samo zato što je postala slavna (po

hrabrim ratnim kuririma) nego i zato što je dobila nešto

drukčije značenje nego što ga imaju naše reči kojima

bismo je mogli zameniti, mada je ona sama izgubila svoje

prvobitno značenje ("trkač"). Jer, danas kuriri više ne trče,

pogotovo ne u mirno doba. Oni svoj posao obavljaju

vozeći se biciklom, motociklom ili čak automobilom. I u

vojsci se sve više poruke prenose radio-vezom ili

telefonom.

U nas su u prošlosti bili poznati kuriri, po turski

zvani ulaci ili tatari. Oni su, jašući na brzim konjima,

prenosili poruke, pa i značajne državne dokumente, čak

do dalekog Carigrada.

Kuriri ("trkači") u mnogim su zemljama služili i kao

poštari. Jasno je onda zašto Španci poštu nazivaju koreo

(španski: correo), što doslovno znači - "trka".

Pošto je kurir "trkač" ili "onaj koji trči", naši stari

pisci zamenjivali su tu stranu reč našim izrazima:

"brzotecač", "brzotečac", "skoroteča" i "teklič" (dakle:

"onaj koji "teče", tj. "trči"). Nijedna od ovih reči nije se

održala, a kurir, eto, i dalje živi u našem jeziku.

KAPRIC

Ko god zna priču o dva tvrdoglava jarca, ona dva

jarca što su se srela na uskom brvnu iznad dubokog

potoka, pa nijedan nije hteo da popusti, da se vrati i

drugoga propusti da prođe; ko, dakle, zna tu priču,

shvatiće lako šta je to kapric. Jer, ta dva jarca bila su

kapriciozna, tj. tvrdoglava, jogunasta, svojeglava

stvorenja. Kapricirali su se, zainatili, da jedan drugome ne

popuste - ni za nokat. A kako se i ne bi kapricirali, kad je

i sama reč kapric od njih potekla, tačnije: od njihovog

latinskog imena kaper (izvorno: caper). Kapric bi, onda,

bio, u bukvalnom prevodu - "jarčevitost". A, u stvari, to

je: "tvrdoglavost", "jogunstvo", "svojeglavost", "glupa

upornost", "hir", "inat".

Da se kapric, tj. "svojeglavost", "jogunstvo", "hir",

ne isplati, vidi se po završetku priče o tvrdoglavim

jarcima: sudarili su se rogovima i zajedno pali u vodu. Ima

tako i učenika koji su jogunasti, teraju kapric ili hir, pa

neće da uče. I oni na kraju padnu, ne u potok, nego na

godinu, tj. moraju ponavljati razred. Ali to je već druga

priča. Nas ovde zanima kapric samo kao reč.

Pored kapric govori se u nas još i kapris. Tako bi,

zapravo, i trebalo izgovarati tu reč, jer smo je, preko

Nemaca, dobili od Francuza, a oni izgovaraju kapris, a ne

kapric. Što se ipak govori kapric, nije stvar nekog

kapriciranja, hira. Upotrebljavamo reči kapriciozan,

kapricioznost i kapricirati se (sve sa c), pa otuda, razume

se i kapric (sa c, a ne s). Ipak, ni u tome ne treba biti

kapriciozan. Neka se govori i jedno i drugo: i kapric i

kapris, mada se i jedno i drugo može zameniti našim

rečima, kojih, kako smo videli, ima dosta.

Ima, međutim, još jedan izraz koji je takođe nastao

od reči kaper (caper) - "jarac", ali se ne može zameniti

nijednom našom reči. To je kapričo. Taj su izraz stvorili

Talijani i on u celom svetu, pa i kod nas, znači

instrumentalno muzičko delo "s lakim neočekivanim

obrtima i vedrim karakterom".

Tako smo, eto, od tvrdoglavog jarca, tj. od njegovog

latinskog imena kaper (caper), osim kaprica ili kaprisa,

dobili i nešto korisno i lepo: vedri muzički sastav -

kapričo.

KAVALJER

Za čoveka koji je plemenit, uslužan, otmen, uglađen

i darežljiv, čoveka koji štiti slabije, a naročito žene, kaže

se da je - kavaljer. A sama ta reč, kad se doslovno prevede

sa francuskog ili talijanskog jezika, odakle smo je primili,

direktno ili preko nemačkog, ne znači ni "plemenit", ni

"uslužan", ni "susretljiv", ni "otmen", "uglađen" ili

"darežljiv". Kavaljer znači, ma kako nam to izgledalo

čudno - "konjanik", "jahač".

Ovako lepe osobine, kao što su susretljivost,

otmenost ili darežljivost, kavaljeri ("konjanici") stekli su

odavno, još u srednjem veku. Konjanici su tada bili

uglavnom vitezovi, plemići, a oni su gajili i cenili

plemenite, viteške osobine, kao što su hrabrost i vernost.

Ukazivali su posebnu pažnju ženama (naravno, iz svoga

staleža), štitili udovice i siročad itd. Ko je čitao roman

"Ajvanho", sigurno zna šta je to kavaljer. Jer, Ajvanho je

bio pravi vitez - kavaljer: hrabar, pošten, plemenit, stalno

tamo gde se bori protiv nasilja i nepravde. A nasilja je

uvek bilo, pa i tada, jer svi vitezovi nisu bili dobri i

plemeniti, pogotovo ne prema seljacima, kmetovima. Na

sreću, reč kavaljer sačuvala je u sebi ono što je kod

vitezova bilo najbolje, ono što su negovali pravi kavaljeri.

Zato reč kavaljer živi i danas.

Današnji kavaljeri ne jašu više na konjima, mada i

konjanici mogu biti kavaljeri. Oni se voze automobilima

ili čak idu pešice. Jer kavaljer ne mora imati dosta novaca

i biti preterano darežljiv. Dovoljno je, recimo, da u

trolejbusu ili tramvaju ponudi mesto starijoj osobi, ili

svojoj drugarici, da se lepo ponaša, da štiti slabije.

U nas je svojevremeno uveden lep običaj da se

svake godine proglašava najhumaniji, najplemenitiji

vozač. To je jedne godine bio Aleksandar Milovanović,

stolar iz Žarkova, koji se, spasavajući tuđi život, i sam na

putu izložio smrtnoj opasnosti. Novinari su ga proglasili

za najvećeg "kavaljera na drumu".

Tako se, eto, i u naše vreme može postati kavaljer,

tj. vitez, vitez - pristojnosti, plemenitosti i čovekoljublja.

KOSMODROM

Ima mnogo novih reči, reči nastalih u naše vreme,

koje su "izmislili" naši savremenici. Ali retke su one za

koje se može tačno utvrditi kad su nastale, i to sasvim

tačno - u godinu, u mesec, u dan. Takva je reč kosmodrom.

Zna se ne samo datum nego čak i čas kad je ta reč prvi put

javno upotrebljena, kad je "rođena". Ona, dakle, ima svoj

rođendan.

Bilo je to 12. aprila 1961. godine. Svetom se kao

munja pronela vest da je s jednog kosmodroma u

tadašnjem Sovjetskom Savezu u kosmos, vasionu -

zapravo, u orbitu, kružnu putanju oko Zemlje - lansiran,

izbačen, veštački satelit, po ruski: sputnjik, s ljudskom

posadom, kosmonautom Jurijem Gagarinom. Tada se prvi

put čovek vinuo u svemirska prostranstva izvan Zemljine

atmosfere i prvi put se u svetu čulo za kosmodrom.

Reč kosmodrom nije zanimljiva samo zato što ima

svoj rođendan već i po tome kako je nastala. Pre nje

postojala je reč aerodrom, a mnogo pre aerodroma -

hipodrom.

Kakve veze imaju kosmodrom, aerodrom i

hipodrom!

Iako su nastale u različito, čak i u veoma udaljeno

vreme, iako imaju i različita značenja, te su tri reči u

nečemu srodne. Zajednički im je drugi deo: drom, koji

potiče od grčkog dromos - "put". U našem jeziku od

dromos, kraće drom, postala je naša reč drum, što znači -

"put" (dakle, isto što i dromos, drom). Hipodrom je: "put

(ili staza) za konje (hipos je grčki: "konj"). To je, u stvari,

"konjsko trkalište". Aerodrom je, opet, uzletište za

aeroplane, avione. I tu ima nekakav drom - "put" ili

"staza". To je pista za sletanje i uzletanje aviona. U reči

kosmodrom, međutim, ono drom ne označava nikakav put

ili stazu. Kosmodrom je samo mesto odakle se pomoću

snažnih raketa vasionski brodovi šalju u kosmos - na put

oko Zemlje, na Mesec, Veneru ili Mars. To je, dakle,

uzletište za kosmičke letelice. Reč kosmodrom ipak sadrži

u sebi ono drom, jer je načinjena prema reči aerodrom,

gde drom, kako smo videli, ima veze sa značenjem "put"

ili "staza". Ali to nije ni važno. Važno je da je grčka reč

drom u reči aerodrom dobila novi smisao: "uzletište". Po

tome ona ima smisla i u sastavu reči kosmodrom, Jer, i to

je "uzletište", samo za vasionske letelice.

Prema reči aerodrom stvorena je u poslednje vreme

još jedna reč: raketodrom - "uzletište za rakete". Ona

znači isto što i kosmodrom, čak je i "tačnija" od nje, ali je,

verovatno, neće potpuno zameniti, jer je kosmodrom ušao

u mnoge jezike na svetu i tako postao internacionalna reč.

Osim toga, raketodrom nije samo mesto za lansiranje

vasionskih raketa, nego i raketa uopšte.

U naše vreme, vreme kosmičkih letova, stvorene su

još neke reči u vezi s kosmičkim istraživanjima. To su

kosmoplov ili kosmički brod - "letelica koja plovi u

kosmos", zatim kosmonaut - "kosmički, vasionski letač"

ili, tačnije: "onaj koji plovi u kosmos", jer naut, što je

pozajmljeno iz latinskog jezika, znači: "onaj koji plovi",

"mornar". I, na kraju, tu je lunanaut ili lunaut - "kosmički

letač koji plovi na Lunu (Mesec)" i lunohod - "vozilo za

kretanje po površini Meseca".

ROBOT

I robot je jedna od reči za koje se tamno zna kad su

nastale. Zna se i ko ju je stvorio. Ta reč načinjena je prema

češkom robota (naše: rabota), što znači: "rad" ili "ropski

rad" (prema starom slovenskom: rab - "rob").

Reč robot prvi je upotrebio poznati češki pisac

Karel Čapek (1890 -1938) u jednoj svojoj drami, 1921.

godine. Čapek je robotom nazvao veštačkog čoveka, u

stvari, automat koji obavlja neke poslove kao čovek, ali

bez razmišljanja - mehanički.

Naziv robot preneo se kasnije i na računske mašine,

koje za veoma kratko vreme mogu da obave složene

računske radnje. Danas se umesto robot govori računar ili

kompjuter, a neki kažu i "elektronski mozak". I pored

toga, reč robot je ostala u jeziku. Još se može čuti kako se

kaže: "On radi kao robot", tj. bez razmišljanja i pogovora,

ropski.

Prema robot načinjena je i reč robotika - "nauka o

robotima". Na kraju treba reći da je i robot, kao i

kosmodrom, ušao ne samo u naš nego i u engleski i druge

svetske jezike. To je, uz ruske reči sputnjik - "stelit" i

leonovati - "lebdeti u vasioni" (po ruskom kosmonautu

Leonovu), još jedan doprinos slovenskih naroda svetskoj

kulturi.

IDIOT

Jeste li znali da je u staroj Grčkoj, kolevci evropske,

pa i svetske nauke i kulture, bilo mnoštvo idiota. Na

ulicama drevne Atine mogli su se sresti na svakom

koraku: sve, tako reći, idiot do idiota!

Nije nikakva šala, stvarno je bilo tako. U to vreme

u Grčkoj idiot (ili idiotes, kako su govorili stari Grci) bio

je svaki običan, inokosni (samostalan, privatni) građanin

koji se nije bavio državnim ili javnim poslovima. A

takvih, razume se, nije bilo malo. Bilo ih je čak i mnogo

više nego onih koji nisu bili "idioti".

Pošto su se oni koji se nisu bavili javnim poslovima,

koji nisu držali neku kancelariju i sl., smatrali

neobrazovanim, nestručnim i nesposobnim, reč idiot

dobila je značenje: “nestručnjak", “nesposoban čovek",

"neznalica", "nesposobnjaković". Odatle se onda lako

razvilo i današnje značenje te reči: "blesan", "blesavac",

"budala", "budalina”, "tupan", "tupoglavac", "glupan" i sl.

Čak i više od toga, idiot je "glupan nad glupanima",

"glupačina".

U medicini idiot je duševno oboleo čovek,

"slaboumnik". Zato je velika uvreda kad se nekome kaže:

"Idiote jedan!"

Priča o reči idiot ima i jednu pouku. Ona potvrđuje

kako se sve u životu s vremenom menja, pa tako i reči. Ni

idiot u tom pogledu nije izuzetak. Samo što su promene

ovde išle u negativnom smeru, pa je ta reč dobijala sve

pogrdnije značenje. U običnom govoru kod nas, kako smo

videli, ona je danas jako uvredljiva.

EHO

Znamo da je eho "odbijeni glas ili zvuk, odjek,

jeka". A znamo li i odakle nam dolazi ta reč i kakvo joj je

bilo prvobitno značenje?

U staroj grčkoj mitologiji Eho je bila jedna gorska

nimfa (oreada), koja je, zato što se zamerila bogovima,

pretvorena u stenu i osuđena na večito ćutanje. Jedino je

mogla da ponavlja tuđe reči. To je brbljivoj Eho veoma

teško palo, ali je morala da se pokorava volji bogova.

Postala je oličenje odjeka i drugo ime za tu pojavu.

Postoji nekoliko legendi o sudbini nesretne Eho.

Najstarija je i najrasprostranjenija ona po kojoj ju je

kaznila ljubomorna boginja Hera zbog prikrivanja

Zevsovih neverstava. Legende dalje govore i o velikoj, a

neuzvraćenoj ljubavi nimfe Eho prema lepom Narcisu,

zbog čega se, ojađena, povukla u jednu pećinu i tu venula

sve dok od nje nije ostao samo glas. Zbog toga se, kažu,

odjek, ili eho, i danas može jasno čuti po pećinama, među

stenama, po planinskim klancima.

U današnjim školama eho se proučava kao prirodna

akustička pojava odbijanja zvuka (odjek, jeka).

Zabeleženo je da se najduži eho (odjek) na svetu

čuje kod Adersbaha, među stenama od kojih se odbijaju i

jasno razaznaju glasne poruke do sedamnaest, pa čak i

dvadeset slogova. U Vila Semonota kraj Milana jedan

glas odjekne čak pedeset puta! U Škotskoj, opet, na

jednom mestu može se čuti eho melodije i do deset

tonova.

Ipak, od svih tih slučajeva odjeka (eha) u prirodi

najzanimljiviji je onaj u Engleskoj, gde odjekuju samo

ženski glasovi, dok se muški gube u nepovrat. Kao da se

time legendarna Eho sveti celom muškom rodu zbog

neuzvraćene ljubavi prema Narcisu.

GLUMAC

Glumac je, glumac je - glumac!

Ova duhovita igra rečima, koja se, reklo bi se, vrti

ukrug i ne kazuje ništa, govori ipak mnogo: govori da je

glumac samo glumac i ništa više, ali i to da nema potrebe

da se uopšte objašnjava šta je glumac, jer se to zna, to je i

samo po sebi jasno.

A da li je baš tako? Sigurno da nije. O toj reči može

se još mnogo šta reći.

Glumac i gluma ubrajaju se među najstarije reči u

našem jeziku. One su zajedničke mnogim srodnim

jezicima, i ne samo slovenskim. U ovom ili onom obliku,

i s izvesnim razlikama u značenju, nalaze se u ruskom,

poljskom, češkom, bugarskom, slovenačkom, zatim

rumunskom, albanskom i grčkom, pa čak i u dalekim

baltičkim i nordijskim jezicima.

Prastari koren tih reči značio je: "vikati". Po tome

bi, onda, glumac bio "onaj koji viče", a gluma - "vikanje",

"vika". Kasnije je gluma postala isto što i "šala", "veselje",

"igra", a glumac - "šaljivdžija", ili, kako piše u jednom

starom rečniku: "čovjek koji (po svojem zanatu) govori i

radi što smiješno pred svijetom, s namjerom da se svijet

smije". Glumac je, dakle, tada bio "komedijaš",

"lakrdijaš" i sl.

Da bi nasmejali svet, lakrdijaši su se kreveljili i

derali, pa su zato i nazvani glumci, što je, kako smo videli,

postalo od korena koji je značio: "vikati".

U 14. stoleću u Dubrovniku glumci su zabavljali i

uveseljavali narod i sviranjem. Govorilo se: "Sviri,

glumče veseljače!" Tu je, eto, glumac, bio isto što i

"svirač, osoba koja svira na piru" (tj. na zabavi, proslavi).

Ipak, osnovno značenje te reči bilo je - "komedijaš".

Da je glumac nekad zaista bio isto što i "komedijaš",

"zabavljač", svedoče i naši narodni običaji. Prilikom udaje

ili ženidbe, na svadbama, uz kuma i starog svata, posebnu

je ulogu imao još jedan učesnik svadbenog slavlja, koga

su po našim srbijanskim varošima zvali - glumac (ili, po

turski - čauš). Njegova je dužnost bila, kako stoji u

rečniku našeg književnog i narodnog jezika, da "poziva u

svatove, ide pred svatovima i čini razne šale". "Glumac

mora da je u smešnom odelu" - ističe se u pomenutom

rečniku, što znači da već samom svojom pojavom treba da

izaziva smeh i dobro raspoloženje kod svatova. Tek

kasnije, pre nekih 150-200 godina, glumac će postati

uvaženi umetnik, koji igra u pozorišnom komadu, a zatim

i na filmu i televiziji, i to ne samo komične nego i tragične

dramske uloge.

DOKTOR

Doktor nije bio oduvek ono što je danas - lekar ili

stručnjak sa najvišim zvanjem u nauci. U starom Rimu

doktor (latinski: doctor) bio je "učitelj". Ta reč, naime,

nastala je od latinskog docere - "učiti", "poučavati",

"obučavati", pa je onda razumljivo što je i doktor značilo

- "učitelj" ili "onaj koji poučava".

U srednjem veku, na visokim školama,

univerzitetima, doktor je "unapređen" u najviše zvanje u

nauci, što ta reč i danas znači. Doktor je, dakle, povezano

s latinskim doktus (izvorno: doctus), što znači "učen",

"obrazovan", "školovan". Na latinskom se, uostalom,

"učen čovek" i kaže: "homo doktus" (homo doctus).

Da bi neko postao doktor, tj. lekar ili naučnik, mora

dugo i uporno da radi, da se godinama obrazuje i školuje.

Tako, recimo, jedan lekar posle osnovne i srednje škole

(prvo osam, pa onda četiri godine), mora da studira

medicinu ("lekarstvo") još šest godina, pa još tri ili četiri

godine da se usavršava u određenoj grani medicine - kako

bi postao specijalista za očne bolesti, za uho, grlo i nos itd.

Kad se sve to sabere, izađu pune dvadeset dve godine

mukotrpnog rada i učenja. Zato je lekar u pravom smislu

homo doctus ("učen čovek"), pa s pravom nosi visoko i

zvučno zvanje - doktor.

VAKCINA

Vakcina je, verovatno, prva strana reč s kojom se

čovek po rođenju sretne, i to čak i pre nego što progovori,

pre nego što nauči ijednu svoju, maternju reč. Jer, prvo

čime novorođenče u porodilištu dočekaju jeste upravo -

vakcina, zaštitno sredstvo protiv opakih zaraznih bolesti:

tuberkuloze, tetanusa, velikog kašlja, velikih boginja itd.

Pa kad je već tako, treba da saznamo - ako ne na početku,

a ono pri kraju ovog dela knjige - kako je nastala i šta

znači ta reč.

Vakcinu je prvi načinio i ime joj dao škotski lekar

Džener (Jenner) još 1798. godine. Do toga vremena

svetom su harale razne zarazne bolesti, među ostalim i

velike boginje. Boreći se protiv te bolesti, Džener je od

oslabljenih, umrtvljenih, bacila kravljih boginja pripremio

tečnost za ubrizgavanje i na taj način uspeo stvoriti

otpornost ljudskog organizma protiv velikih boginja.

Pošto se krava latinski naziva vaka (izvorno: vacca), a

kravlje boginje variola vakcina (variola vaccina), Džener

je spasavajuću tečnost, kojom je zaštitio ljudski rod od te

opake bolesti, nazvao vakcina, doslovno - "kravlja".

Kasnije su se i druga sredstva protiv zaraznih bolesti

počela nazivati vakcina, bez obzira na to što se nisu

proizvodila od bacila kravljih boginja, pa s rečju vaka

(vacca) - "krava" nemaju nikakve veze. Vakcina je danas

prosto naziv za zaštitno sredstvo protiv zaraznih bolesti,

koje se ponegde zove još i "cepivo" (pošto se u organizam

unosi "cepljenjem", tj. zarezivanjem).

Prema vakcina nastale su i druge srodne reči:

vakcinisati, vakcinacija, vakcinisanje itd. Sve se one, kao

i vakcina, danas normalno upotrebljavaju u srpskom

jeziku. Znamo šta znače, a sada smo, evo, saznali i kako

su nastale.

VITAMIN

Za život i zdravlje svakog čoveka vitamin je

potreban i veoma važan. To je hranljiva materija

neophodna onima koji rastu, deci. I kad se razbolimo i

oslabimo, lekari nam za jačanje obično preporučuju da

uzimamo više vitamina.

Vitamina ima raznih i zovu se različito: A, B, C, D,

E, K itd. Nalaze se u povrću, naročito u zelenoj salati,

zatim u svežem voću, mesu i jajima (žumancetu) itd.

Kad se jede hrana bez vitamina, a to biva u nekim

krajevima gde nema dovoljno svežeg povrća, voća i mesa,

ili prilikom opsade gradova, u zatvorima i sl., javljaju se

strašne bolesti: skorbut (teško krvarenje i ispadanje zuba),

rahitis (propadanje i iskrivljivanje kostiju), beriberi

(upala nerava i oticanje celog tela), pelagra (sa crvenilom

kože, čirevima i otocima) itd.

Ljudi dugo nisu znali ništa o vitaminima, pa su u

svom neznanju masovno umirali od pomenutih bolesti.

Tek pre nekih stotinjak godina naučnici su utvrdili da su

to, u stvari, hemijski spojevi, koji se mogu i veštački

stvarati, pa se danas u velikim količinama i proizvode u

fabrikama lekova.

Sam naziv vitamin nastao je 1910 (po nekima 1911)

godine. Izmislio ga je naučnik Vladimir Funk, koji je tako

nazvao lekoviti sastojak što ga je izdvojio iz ljuske

pirinča. Kasnije se taj naziv proširio na sve vrste

pronađenih vitamina.

Zanimljivo je kako je Funk došao do tog naziva.

Spojio je jednostavno latinsko vita - "život" i amin - ime

hemijskog spoja (obično u množini: amini. Tako je od vita

i amin nastala reč vitamin.

Po tome bi se moglo reći da su vitamini - "amini koji

život znače". Upravo je tako mislio istraživač Funk kad je

stvarao tu reč. Kasnije se saznalo da vitamini imaju

različit hemijski sastav. Ali, u svakom slučaju, oni zaista

život znače. Zato i ono latinsko vita - "život" tu ima puno

opravdanje.

GOST

Mi smo gostoljubiv narod: cenimo gosta i spremni

smo uvek da ugostimo stranca ili putnika namernika. Red

je onda da znamo odakle nam reč gost, od koje su kasnije

u našem jeziku nastale i mnoge druge reči, kao što su:

gostiti, ugostiti, pogostiti, gošćenje, gostoljublje,

gostoljubivost, gostovanje itd.

Reč gost, baš kao i poznato naše gostoljublje,

nasledili smo iz davnine. U jeziku naših predaka, starih

Slovena, гость (gost) je bio: "tuđinac", "stranac",

"pridošlica", "došljak".

Izgleda da su naši preci došljake primali prijateljski,

pa je gost postepeno postajao i "uzvanik", tj. "lice koje je

pozvano na obed ili kakvu drugu čast". Suprotno tome,

slična reč u latinskom jeziku, hostis, koja je u početku

značila isto što i gost kod starih Slovena, dakle: "stranac",

"pridošlica", "došljak", dobila je suprotno značenje -

"neprijatelj", "onaj s kojim se ratuje".

Za nas, međutim, gost nije neprijatelj, nego neko ko

se prijateljski prima, ko se ugošćuje. I to samo po sebi

jasno svedoči o poznatoj našoj gostoljubivosti, koja je

utkana i u stara slovenska imena, kao što su Gostimir ili

Milogost.

OTADŽBINA

Otadžbina, to je zemlja u kojoj smo rođeni. U njoj

je naša kuća, naš dom. To je, dakle, naša domovina. To je

postojbina naših očeva, i očevih očeva očeva. To je naše

staro otačastvo ili otačanstvo, naša stara otačbina.

Otadžbina nije oduvek bila ni toliko široka, ni tako

velika, ni značajna. Nekad je bila isto što i očevina -

"očevo imanje", zatim "nasledstvo", "baština","ono što se

od oca nasleđuje ili baštini". Tako je od otač-bina nastala

i sama reč otadžbina.

Kasnije je otadžbina rasla - u bunama, u ratovima, u

miru. Rasla je od očevog praga, od očeve njive do rodnog

kraja, od očevine do zavičaja i od zavičaja do velike

zemlje - domovine.

Zajedno s otadžbinom rasla je i domovina. Nekad je

ta reč značila samo "dom" i "domaćinstvo", a onda je

postala isto što i "zavičaj", pa "postojbina", "domaja" i

čitava rodna zemlja.

Ljubav prema domovini ili otadžbini pokazuje se

delom, u otadžbinskom ratu i miru, a izražava se rečima:

domoljublje, rodoljublje i patriotizam (od latinskog:

patria, što znači -"otadžbina", jer je u latinskom pater -

"otac").

Čovek koji voli svoju otadžbinu naziva se patriota

(prema latinskom patria) ili rodoljub (po tome što ljubi,

tj. voli svoj rod, narod).

Otadžbina i domovina znače jedno te isto. Za neke

ipak nije tako. Nobelovac i veliki naučnik Lavoslav

(Leopold) Ružička, koji je živeo i radio u inostranstvu,

jednom prilikom je rekao:

"Državljanin sam Švajcarske i to mi je domovina.

Tu sam proveo najveći dio života, tu sam ostvario svoje

težnje. A Jugoslavija...to je zemlja mog oca - moja

otadžbina. I tako: Jugoslavija mi je otadžbina, Švajcarska

domovina..."

Za nas koji živimo u Jugoslaviji te razlike nema.

Jugoslavija je za nas sve: ona je naša i otadžbina i

domovina.

CAR

Bio jednom jedan car koji se nikada nije nazivao

carem, jer tada reč car nije ni postojala. Ali je ipak imao

carsku vlast i bio veoma slavan. Toliko je bio slavan da je

od njegovog imena postala i sama reč car, najviše

vladarsko zvanje (titula) na svetu.

Taj prvi car bez carske titule bio je čuveni rimski

vojskovođa i državnik Gaj Julije Cezar. Posle njegove

smrti, njegov naslednik August Oktavijan, kao i svi

kasniji rimski vladari, dodavali su svome imenu naziv

Cezar. Na taj način to je postala visoka vladarska titula.

Kasnije su je primili i drugi narodi. Tako je u Nemačkoj

od cezar postalo kajzer, a u našem jeziku: cesar, ćesar ili

kraće – car.

I druga vladarska titula, kralj, nastala je na sličan

način. Smatra se, naime, da je reč kralj nastala od Karl, tj.

od imena poznatog nemačkog vladara Karla Velikog.

Poznato je da se država u kojoj vlada car naziva

carevina ili carstvo, a ona u kojoj vlada kralj - kraljevina.

I jedno i drugo je monarhija, jer je na čelu takve države

monarh (grčki: "onaj koji sam vlada", "samodržac").

Država u kojoj ne vlada monarh naziva se republika, što

potiče od latinskog: res publika (izvorno: res publica) -

"javna stvar", "stvar (vladavina) naroda".

Naša je zemlja takođe republika. Ali iz starih,

drevnih vremena, dok su još vladali carevi i kraljevi,

ostale su u našem jeziku neke reči koje se i danas

upotrebljavaju, mada nemaju isti smisao kao nekad. Tako

se, na primer, porez koji se plaća na robu uvezenu iz

inostranstva i danas naziva carina. Na državnim

granicama postoje carinarnice. U njima rade carinici, koji

carine robu, tj. "određuju visinu poreza koji za nju treba

platiti").

Kao i carina, i reč prestonica značila je u prošlosti

nešto drugo. To je bilo mesto, grad, u kome se nalazi

carski ili kraljsvski presto, dakle prestoni ili stolni grad.

Danas prestonica znači prosto - "glavni grad", bez obzira

na to je li ta zemlja monarhija ili republika.

Tako, eto, istorija ostavlja svoje tragove u jeziku, u

rečima, i tako reči menjaju svoja značenja, dočekujući

nova, drukčija vremena. A ona stara ostaju samo u

pričama, u narodnom kazivanju iz davnina, u onom našem

epskom:

"Bio jednom jedan car..."

DRŽAVA

U rečnicima našeg književnog jezika zabeleženo je

da je država "nezavisna zajednica ljudi jedne ili više

narodnosti, stalno naseljenih na određenoj teritoriji, pod

istom političkom vlašću". Osim ovog, da kažemo -

osnovnog značenja, reč država ima, ili je imala, i druga.

Ali to u ovom trenutku nije važno. O tome nešto kasnije.

Znamo da svaka država ima svoje državljane, tj.

stanovnike koji imaju njeno državljanstvo (to je upravo ta

"zajednica ljudi jedne ili više narodnosti” što čini državu),

a ima i državnike, tj. ljude "istaknute u vođenju države i

državne politike". Postoje takođe i utvrđene državne

granice i državna teritorija (prostor), pa državna

znamenja (simboli) - grb i zastava, državna himna

(svečana pesma) itd.

Nije teško zaključiti da su sve te reči: državljanin,

državljanstvo, državni, državnik, pa i državnica (žena

državnik, kakvih je u svetu sve više), zatim državništvo,

državnički, državnost, državotvoran, državotvorac i sl.

izvedene od imenice država.

A kako je nastala sama ta reč i koje joj je bilo

prvobitno, izvorno značenje?

Kao i mnoge druge reči, država nosi u sebi svoj

pradavni smisao, koji svedoči o nastanku onoga što danas

označava. Taj se smisao otkriva u glagolu držati, od koga

je ta reč i postala. U davnoj prošlosti, naime, držalo se

(smatralo) da vladar (feudalni gospodar - car ili kralj)

"drži" zemlju kojom vlada, pa je to onda bila njegova d r

ž a v a, tj. "ono što drži (u posedu)".

I pojedini feudalni gospodari unutar jedne države

(carstva ili kraljevstva) imali su svoje posede - države

(područja koja su držali pod svojom vlašću). To su bile

države u državi, pa su zbog njihovog sukobljavanja

propadala i velika carstva.

U nekim našim krajevima reč država, u vezi s

glagolom držati, ima još uže značenje: "ono što se drži",

“posed uopšte". Tako jedan istraživač iz XIX stoleća piše:

"Skoro sam saznao da se među seljacima oko Niša

država govori za zemlju koju seljak obrađuje ili kao

svojinu ima."

Danas se, međutim, država upotrebljava uglavnom

u onom prvom, u početku naznačenom smislu: "nezavisna

zajednica ljudi..." Time se opet, na neki način, potvrđuje

iskonsko značenje te reči. Jer, država kao zajednica

postoji i traje samo dotle dok se ljudi i narodi u njoj

međusobno "drže". Eto opet našeg glagola držati sa

značenjem koje više odgovara današnjem društvu, u kome

nema cara - "držaoca sve zemlje".

Zanimljivo je da i slovenačka reč dežela ("zemlja")

takođe potiče od glagola držati. Prvo je bila držela, pa

onda - dežela.

Tako su, eto, naša država i slovenačka dežela reči

istog korena, pripadaju istoj porodici, pa se, barem po

poreklu, jedna od druge ne mogu deliti.

MINISTAR

Ima reči koje same po sebi zvuče nekako važno.

One, doduše, i znače nešto važno: neku važnu ličnost,

zvanje, delatnost i sl. Takva je, eto, i reč ministar.

Kad se kaže ministar, odmah pomislimo na neku

uvaženu osobu, okruženu pažnjom i čuvarima, a uz to i

obasutu raznim počastima. U našoj svesti, dakle, ministar

nije običan čovek; on je "velika zverka".

Ko je ministar i šta on, u stvari, radi, objašnjava se

u rečnicima i enciklopedijama. To je "najviši državni

službenik koji se nalazi na čelu jednog ministarstva i

upravlja određenom oblašću, resorom državnih poslova".

Tako, onda, postoji ministar vojske, policije ili

unutrašnjih poslova, saobraćaja, finansija, prosvete,

kulture itd.

I po ovom objašnjenju reč ministar označava važnu

ličnost, ili zvanje, položaj - kako hoćete. Nasuprot tome,

sama ta reč, po svom poreklu i prvobitnom značenju, ne

upućuje ni na šta što bi bilo važno ili značajno. Ona,

jednostavno, kad se prevede s latinskog jezika (gde glasi:

minister), znači - "sluga", "pomoćnik".

Iako na prvi pogled izgleda čudno, to je i

razumljivo, jer treba znati da su nekada, u srednjem veku,

ministri bili bez lične vlasti i današnjeg ugleda i moći.

Potpuno podređeni vladaru u čijoj su se službi nalazili, bili

su praktično njegove sluge, ili, ako to zvuči bolje -

pomoćnici.

Isto značenje imala je nekada i reč ambasador, koja

takođe zvuči važno i značajno, jer je ambasador visoki

predstavnik, ili poslanik, neke države u inostranstvu. Ta

je reč postala od latinskog ambactus (čita se: ambaktus),

sa značenjem "sluga" ili "vazal". (Ovo poslednje opet

znači "sluga" ili "pratilac".) "Ambactus" je, inače, imao

zadatak da obavlja nabavke za svoga gospodara.

Tokom vremena reči ministar i ambasador

promenile su smisao, pa danas označavaju visoki položaj

u državnoj službi, odnosno zvanje koje izaziva

uvažavanje.

Dobro bi bilo da se gospoda ministri i ambasadori

sete ponekad onog prvobitnog značenja tih reči, te da na

svojim položajima odista budu samo sluge - sluge naroda

i države.

KANDIDAT

Svako je od nas bar jednom u životu bio, ili će biti,

kandidat: za upis u školu, za polaganje vozačkog ispita, za

zaposlenje, za osvajanje prvog mesta na nekom

takmičenju (u košarci, tenisu ili matematici), za izbor na

neko važno mesto u politici, državnoj službi itd.

Kandidati se ni po čemu ne razlikuju od ostalih

ljudi, osim što su kandidati, tj. što žele da postignu nešto

(da se upišu u školu, polože ispit ili da ih izaberu na neki

položaj i sl.). Tako, međutim, nije bilo oduvek. U starom

Rimu, u vreme kad je i nastala reč kandidat, oni koji su se

takmičili za neko mesto ili službu, koji su sami želeli da

budu izabrani ili su ih drugi predlagali, nosili su bele toge

- duge ogrtače, prebačene preko levog ramena. Pošto je

bela boja znak nevinosti, time su želeli da istaknu svoje

poštenje i neporočnost.

Bela toga se, inače, na jeziku starih Rimljana,

latinskom, zvala toga kandida (candida) ili samo

kandidata (candidata) - od latinskog kandidus

(candiddus): "beo", "sjajno beo", "beo kao sneg". Po tome

je i kandidatus (candidatus), odnosno naše današnje

kandidat značilo: "beli", "u belo obučen".

Današnji kandidati ne nose bele toge ("kandidate"),

ne oblače se u belo, ali ipak u svakoj prilici ističu svoje

vrline i poštenje - da bi bili izabrani. A kad ih izaberemo,

neki od njih zaviju nas - u crno.

PARADA

Vojna smotra ili parada organizuje se da bi se

pokazalo kako je vojska spremna za odbranu zemlje. Za

tu priliku vojnici i oficiri oblače svečane, paradne

uniforme.

I sportisti imaju svoje parade. U svečanim

povorkama oni pokazuju svoju snagu i lepotu tela. To je

sportska parada. I kad golman napravi akrobatski skok i

uspešno odbrani gol, i to se zove parada - golmanska

parada. Paradu (uspešan, blistav potez u odbrani) mogu

napraviti i mačevaoci, rvači i bokseri.

U svim tim slučajevima pokazuje se spremnost i

spretnost, veština za koju se dugo i uporno trebalo

spremati. Po tome je, onda, nastala i sama reč parada. Ona

u sebi sadrži značenje latinskog paratus - "pripremljen",

"dobro pripremljen", "spreman", a kad je reč o vojsci,

onda i - "spreman za boj". Iako je, kako vidimo, latinskog

porekla, ovu smo reč primili od Francuza u nešto

izmenjenom obliku - parada (francuski: parade).

U suštini, parada je upravo to na šta upućuje

latinski koren te reči: "pokazivanje spremnosti". Pošto se

to uvek čini na svečan način, parada danas znači i -

"svečanost". Zato se i kaže: "paradno (tj. svečano) odelo".

Zato se i za nekoga ko se obuče u paradno odelo, ko se

"nakinđuri", kaže da se "uparadio".

Reč parada ima u srpskom jeziku još značenja. Ali

mi ih ovde nećemo objašnjavati, jer to bi već bila -

jezikoslovna parada.

ZADUŽBINA

Nekada, u staro vreme, gradili su carevi, kraljevi i

druge velmože crkve i manastire. To su bile njihove

zadužbine. Srednjovekovni manastiri - zadužbine sačuvali

su se do naših dana. Čuveni su u Srbiji, na primer,

manastiri Studenica - zadužbina Stevana Nemanje, Žiča -

Stevana Prvovenčanog i njegovog brata Save, Dečani -

koje je dovršio car Dušan Silni, zatim Ravanica - glavna

zadužbina kneza Lazara, Manasija - zadužbina despota

Stefana Lazarevića, itd.

Zadužbina je prvo bila zadušbina (za-duš-bina), tj.

građevina koja se podiže "za dušu", ili, bolje reći: "za spas

duše".

Prema verskim shvatanjima, čovekovo telo je

smrtno, a čovekova duša večna. Duša posle smrti tela

odlazi na nebo -"bogu na istinu". Tamo, na nebu, grešne

duše borave u paklu - na večnim mukama, a bezgrešne u

raju - u večitom blaženstvu. Kao hrišćani, u to su verovali

i naši velikaši. Imajući sami mnogo grehova na duši (zna

se da su jedni drugima otimali imanja i da su u borbi oko

prestola često ubijali ili slepili i svoju braću i očeve),

trudili su se da nekako umilostive Boga kako bi, još za

života, zaslužili "carstvo nebesko", tj. raj. Zato su podizali

velelepne građevine - crkve i manastire. Tako su nastale

njihove zadušbine ili naše današnje zadužbine.

Kasnije su vladari, pa i ostali moćnici: velmože, tj.

velikaši, i uopšte bogati ljudi, bogataši, podizali "za spas

svoje duše", osim verskih, i druge javne građevine:

mostove, škole, bolnice. Tako je, na primer, kameni most

na Drini kod Višegrada, čuvena "na Drini ćuprija",

zadužbina Mehmed-paše Sokolovića, našeg zemljaka,

Srbina, koga su Turci kao dečaka odveli u Carigrad i

poturčili. Da bi se odužio rodnom kraju, Mehmed-paša je

naredio da se izgradi veličanstveni most na Drini.

U Beogradu je poznata zadužbina "Kapetan-Mišino

zdanje". To je današnja zgrada Beogradskog univerziteta,

najviše školske ustanove u Srbiji. Tu je zgradu 1863.

godine bogati trgovac Miša Anastasijević poklonio "svom

otačastvu". To je, dakle, kapetan-Mišina zadužbina.

Danas se zadužbine uglavnom više ne grade.

Pavlovića most na Drini u tom je smislu samo časni

izuzetak. Ali reč zadužbina živi u srpskom jeziku, i živeće

još dugo, sve dok postoje Žiča, Studenica, Ravanica,

Manasija i druge srednjovekovne zadužbine, dok traje

Sokolovićeva i Andrićeva - na Drini ćuprija. Zato valja

znati šta ta reč znači i kako je nastala.

STEĆAK

Ko god je pešačio preko zemlje Hercegovine,

morao je zapaziti - stećke. Ti teški kamenovi, klesani

rukom čovekovom, raznih veličina i čudnih oblika, ne

mogu se oteti pogledu putnika namernika. Neobično je to

znamenje i neobičnoga imena! I jedno i drugo dostojno

odgonetanja.

Stećci su stari nadgrobni spomenici (iz 14. i 15.

stoleća). To su kami ili mramorovi - belezi na mestu

pogibije ili sahrane. Rasuti po proplancima i livadama,

daleko od hrišćanskih krstača ili islamskih nišana

(bašluka) - ponekad i pomešani s njima - stoje kameni

stećci odolevajući vremenu. A vreme ipak čini svoje:

briše imena bogumilska, mahovinom pokriva zapise,

likove junaka, životinja i bilja. Vreme je i samu reč stećak

izmenilo - zapretalo joj smisao, učinilo je nečitljivom,

zagonetnom.

A nekad, u stara bogumilska vremena, stećak je bio

jasan, bio je - stojećak. Kasnije se stojećak obrnuo u

stoećak pa stećak, koji nam danas sam sobom ne govori

gotovo ništa.

Pa ipak, negde duboko u sebi, stećak čuva svoj

pradavni smisao. On stoji, traje. Stoji kao kam kameni,

mramor mramorni, kao beleg sa zapisom o smrti

bogumilskoj. Stoji stećak - stojećak negde u Hercegovini

ili u Bosni (u Radimlji, u Olovu, u Donjoj Zgošći, u

Žitomislićima). Stoji i prkosi vremenu. S imenom ili bez

imena, sa smislom ili bez smisla, ali - stoji.

ŽIVOTINJSKO CARSTVO

VRANA

Vrana je vrana zato što je vrana, tj. crna, mrka. Vran

je i gavran (gavran), inače se ne bi tako zvao. Vrani konji

su - vranci, mrka koza je - vraneša, crnoruna ovca ili ovca

crne glave - vranja (ili Gara), a crn vo bez belega -

vranota.

U stara vremena muškom detetu crne kose nadevali

su ime Vraneš, a ženskom - Vranka. I danas se ponegde

crnomanjastoj devojci govori vranojka, a ako ima crne

oči, onda je neki još zovu i vranoka (od vranooka -

"vranih očiju").

Po vranoj boji nastala su i druga imena. U Bosni se

nalazi šumovita i tamna gora Vranica. Hercegovina ima

svoju planinu Vranić i svoje selo Vranjsko (kod Bileće),

Crna Gora ostrvo Vranjak, a Hrvatska Vranjsko jezero i

mesta Veliku i Malu Vranovinu.

Šta još može biti vrano?

Može biti kosa vrana, marama vrana i suknja vrana

- "u djevojke kad žali dragana". Tako se peva u selima pod

Kozarom.

Naš narod veruje da vrana, crna boja donosi

nesreću. Zato su u narodnoj pesmi "dva vrana gavrana"

vesnici nevolje i smrti i zato se kao znak žalosti obično

nosi vrana (crna) odeća.

Vrano je, dakle, sve ono što je crno, mrko. Ali svi

konji nisu vranci, sve koze nisu vraneše, a sve ovce

vranje, niti je svaki vo vranota. Jedino su u našim

krajevima sve vrane - vráne. Retke su one drugih boja. Jer

nijedna neće da bude izuzetak - da bude "bela vrana".

Tako je to Vuk u knjige zapisao - perom i vranilom,

tj. "crnilom”, crnim mastilom.

LABUD

Labud je stanovnik svakog zoološkog vrta, pa je,

evo, stigao i u naš zanimljivi zoo. Lep i gord, duga otmena

vrata, raskošnih belih krila, oduvek je privlačio pažnju

ljudi i izazivao njihovo divljenje. A ; kako i ne bi. kad je

svojim izgledom nadahnjivao i tako velike umetnike kao

što je bio Petar Iljič Čajkovski, glasoviti kompozitor

"Labudovog jezera",

Labud je ušao i u narodnu pesmu, a preko nje i u sve

naše teorije književnosti. Svi znamo ono:

"Šta se b'jeli u gori zelenoj:

Il' su sn'jezi, il' su labudovi?

Da su sn'jezi, već bi okopnjeli,

labudovi, već bi poletjeli..."

U narodu je nastao i izraz "beo kao labud", a još se

uvek čuje i majčinsko tepanje: "Labude moj beli!"

Nije nikakvo čudo što narod tako govori i što je

belinu labuda u pesmu utkao. Jer na to upućuje i samo

njegovo ime. Jezikoslovci, naime, povezuju reč labud s

prastarim korenom alb ili elb, koji je sačuvan u latinskoj

reči albus, što znači -"beo".

Labud bi po tome bio - "beli", ili, u slobodnijem

prevodu: "bela ptica".

Zato je, eto, i u narodnoj pesmi njegova belina

upoređena s belinom snega:

"Šta se b'jeli u gori zelenoj:

il' su sn’jezi, il’ su labudovi?"

SVRAKA

Znamo već da je vrana - vrana zato što je vrána, tj.

mrka, crna, a labud - labud zato što je "albud", ili po

latinski albus - "beo". Ali, zašto se šarena dugorepa

kradljivica svraka naziva upravo tako, a ne nekako

drukčije? Možda po tome što je šarena, ili što ima dug

rep?

Mada je u nekim jezicima prema nazivu svraka

nastao i pridev koji znači "šaren", svraka ipak nije tako

nazvana po boji svoga perja, niti pak po dugom repu, ili

po tome što voli da krade jaja. Naši su je daleki preci tako

nazvali po oglašavanju, po njenom ne baš umilnom

"svrčanju".

Nekada je postojao čak i glagol svrčati, odnosno

svrkati, od koga su nastale reči cvrčati, cvrkutati, cvrkut,

pa i - cvrčak.

Prema tome, svraka i cvrčak su veoma bliski, ali

samo u jeziku, po tome što "svrče" ili "cvrče".

Svraka je, međutim, zanimljiva još po nečemu.

Iako nije ušla u pesmu, kao lepotan labud, ipak je

ostavila traga u našem jeziku. Tako se u školi ružan,

nečitljiv rukopis naziva "švrakopis" ili "švračije noge". I

za onoga ko je nepromišljen i pravi ludorije, kaže se da

mu je "svraka mozak popila".

ČAVKA

Ni čavka, kao ni svraka, nije dobila ime po boji

perja, ili po stasu, nego - po svome glasu. Samo što je

čavka glasnija i brbljivija od svrake, pa se njeno

"čavkanje" nadaleko raščulo tako da se i za brbljive ljude

kaže kako čavkaju, čavče, čaveljaju, čavrljaju, čevrljaju

ili da su čavrljavi, čavrljavci, čavrljanci, čavrljasti itd.

Eto, toliko će biti dosta o čavki i njenom imenu.

Ostalo bi bilo tek pusto čavrljanje.

SENICA

U celoj našoj zemlji senica je veoma poznata ptica.

Zaboravivši pradavni smisao njenog imena, naš

narod je u raznim krajevima različito naziva. Zovu je:

senica, sjenica, sinica, seničica, sjeničica, jesenica,

jasenica, sinac, sinđa, sinđerica, sengerica, siniđer,

ciciban, cicibaj, cicibag, cicigoj, cicmiga, cvetarac,

cvijetak, cvetak, cvinjak, kvinac, snežarica itd.

Šta je, zapravo, senica? Je li to ptica koja živi u

senicima, ili pak u senkama širokih krošanja drveća? Ili je

jesenica, tj. ona koja s jeseni u jatima prekrije naša polja?

Ili sinica, tj. "sinja" (plava) ptica? Možda ima kakav cvet

na sebi kad je nazivaju cvetak, ili je bela kao sneg kad je -

snežarica?

Iako je toj lepoj i druževnoj ptici, koja ni preko zime

ne ostavlja naše krajeve, narod nadenuo toliko lepih

imena različitoga značenja, ipak su to, u neku ruku, sve

sama "lažna imena". Jer, senica ne živi po senicima, nego

po voćnjacima i šumama, i to po granama obasjanim

suncem, a ne u senama; ona je cele godine tu, a ne samo

u jesen da bi bila jesenica, a njeno perje retko je sinje boje:

senice su najčešće šarene, one, dakle, nisu ni sinje, ni

cvetaste, ni bele.

Pa odakle nam onda reč senica?

Baš kao i svraka i čavka, i senica je dobila ime po

oglašavanju. Ona se oglašava sa si-si ili ci-ci. Otuda onda

i naziv ciciban. Barem tako su ljudi čuli njen tihi glas, a

onda su na osnovu toga ispleli svu silu raznih imena. Ali

najpoznatije je ipak ostalo ono koje malo liči na njeno "si-

si". To je ime senica, pod kojim je ta lepa ptica ušla u

udžbenike, pa čak i u - enciklopediju.

ORAO

Orao je najveća od svih ptica grabljivica koje

krstare našim nebom. Taj neustrašivi gospodar naših

planinskih čuka i timora, u pesmama opevani "krstaš" i

"sura orlušina", poznat je mnogim narodima, pa živi, u

raznim oblicima, u mnogim jezicima na svetu.

Pradavni koren njegovog imena teško je

odgonetnuti. Je li to bio orn, što je koren grčke reči ornis

- "ptica", ili, možda, or, koje je, kako misle neki

jezikoslovci, dalo drugu grčku reč, što je značila: "dizati

se" ili "skočiti", teško je sa sigurnošću reći. Ali i jedno i

drugo moglo bi biti istina. Jer, orao je zaista ptica, i to

ptica koja se diže visoko, u timorno plavetnilo neba. Stoga

je i pesnik Ivan Mažuranić napisao:

"Oro gn’jezdo vrh timora vije,

jer slobode u ravnici nije..."

I orao u našem grbu znak je slobode i slobodarstva.

JASTREB

Kao i orao, među pticama grabljivicama ističe se još

i jastreb. On, međutim, nije poznat samo po svome

brzome letu, ili po velikoj grabežljivosti, nego i po

mnogim planinama, mestima i biljkama koje su dobile

njegovo ime. Tako u Srbiji postoji planina Jastrebac, u

Hrvatskoj je mesto Jastrebarsko. U narodu ima neka

biljka koju zovu jastrebljak, a u nekim krajevima perad

boje jastreba nazivaju jastrebuim (kokoš) ili jastrebača

(ćurka ili tuka).

Jastreb, opet kao i orao, ima veoma staro ime, ali mu

je smisao teško odgonetnuti. Neki misle da je reč jastreb

postala od starog korena koji je značio "brzi", odnosno

"onaj koji brzo leti". Drugi ga, opet, vežu za značenje

"oštri", "oštrooki", a treći smatraju da je jastreb - "onaj

koji jede jarebice" (od jast-jereb). Šta je od toga istina,

zaista se sa sigurnošću ne može reći. Jer istina o pravom

smislu toga imena skrivena je u gustim maglama daleke

prošlosti.

SOKO

Od svih ptica grabljivica soko je u našem jeziku

najpoznatiji. Gotovo da se ne može ni zamisliti narodna

pesma u kojoj se ne pojavljuje "siv-zelen sokole" ili

"soko, ptica siva", koja lovi "utve zlatokrile". U našem

jeziku postoji i glagol sokoliti (nekoga), tj. hrabriti (koga),

podsticati ga na junačka dela. U narodu još živi i izraz

"oko sokolovo".

Upravo po tom izrazu ("oko sokolovo") moglo bi se

zaključiti da je soko, kao i jastreb, nekada značio:

"oštrooki" ili "bistrooki", kako misle i neki jezikoslovci,

oslanjajući se na glagol sočiti - "uočiti", "pronaći".

Drugi, opet, misle da je taj naziv nastao

oponašanjem sokolovog glasa sok-sok. Otuda, onda, i

glagol sokotati.

Sve te pretpostavke, međutim, nisu pouzdane. Baš

je teško izaći na kraj s tim pticama grabljivicama! I orao

i jastreb i soko ostadoše nam ipak zagonetke. Nismo

mogli dokraja odgonetnuti izvorni smisao tih reči.

LASTA

Poznati nemački prirodnjak Alfred Brem, u svojoj

sjajnoj knjizi "Život životinja", opisuje lastu kao korisnu

pticu, koja se u naseljima gnezdi pod strehama kuća i čini

čoveku dobro, loveći muhe, komarce i druge dosadne

insekte. Lasta svoj plen lovi u spretnom i hitrom letu.

Zahvaljujući upravo toj svojoj osobini: da brzo leti, ona

vešto izmiče brojnim neprijateljima malih ptica, od kojih

je soko najopasniji.

Među svim pticama na svetu lasta je najbrža. Samo

u jednoj sekundi, tako reći - dok trepneš okom, ona preleti

40-60 metara. To znači da za jedan jedini minut može da

preleti više od tri kilometra. Za to je čoveku u lakom hodu

potrebno skoro sat vremena. Upravo stoga se i kaže, kad

se neko brzo i nenadano udalji ili izgubi, da je "nestao u

vidu lastinog repa".

Kad se u jesen seli u toplije krajeve, ta hitra ptica

prevali hiljade i hiljade kilometara da bi se zaustavila i

prezimila negde u srednjem delu ili na jugu Afrike.

Lasta je, dakle, veliki letač. O tome upravo svedoči

i njen naziv. Jezikoslovci su utvrdili da se u korenu reči

lasta krije značenje glagola "leteti". Prema tome, lasta ili

lastavica doslovno znači: "ona koja leti", "letačica".

GOLUB

Iako ima raznih i raznobojnih golubova, ipak

izgleda da je golub nazvan tako zato što je - "golubast", tj.

što je najveći broj tih pitomih i dobroćudnih ptica

posebne, plavkaste boje.

Pradavno značenje te reči, naime, dovodi se u vezu

s rečju golimban, što znači - "plav".

Golubasta ili golubija boja nije, međutim, obično

plava. To je boja posebne vrste, posebnog tona. Stoga su

i mnoge biljke i životinje dobile "golubija" imena. Tako,

onda, imamo gljive golubarke, krave golube i koze

golubače, koke golubice i sokole golubaše. Ponegde i

golubasto prase nazivaju golubak, a postoji i jedna riba

koju u narodu zovu - golubinac.

I mnogi ljudi nose "golubije" ime Goluban, a

poznata su u nas još mesta: Golubovac, Golubinac,

Golubinci, Golubinja i dr.

GUSENICA

Gusenica je čudan i zanimljiv stvor. Ali još čudnija

je i zanimljivija sama reč - gusenica.

Mada izgleda neverovatno, reč gusenica u tesnom

je srodstvu s rečju brkovi. Stari slovenski naziv za brkove,

koji se još čuva u ruskom jeziku, bio je us, usi. Otuda

naziv usenica, ijekavski usjenica, što znači - "brkata".

Kasnije je, dodavanjem glasa g, nastao sadašnji oblik

gusenica.

PAUK

Reč pauk, s istim značenjem, ali s nešto drukčijim

izgovorom, imaju svi slovenski narodi. U Rusa je, kao i

kod nas, pauk, Belorusi i Ukrajinci kažu pavuk, Bugari

pajak, Slovenci pajok, pajek, pavok - kako gde, Česi

pavouk, Poljaci pajak (pajank), a Lužički Srbi pavk. U

starom slovenskom jeziku bilo je paonk. Šta bi to trebalo

da znači?

Istraživači su utvrdili da je nekadašnje paonk

složeno od dve reči: pa i onk. Pa je značilo: "od", a onk je

dovedeno u vezu s grčkom rečju koja je značila - "kuka" i

latinskim unkus (izvorno: uncus) - "kriv". Po tome je pauk

- "krivi" ili "krivonogi".

Da li je to baš pravo objašnjenje, teško je reći. Ako

se neko od čitalaca ove knjige posveti izučavanju porekla

reči, razgrnuće, sigurno, paučinu vremena i s ove reči i,

možda, otkriti neko drugo njeno izvorno značenje. Dotle

ostaje da verujemo onome do čega su naučnici došli u

dosadašnjim istraživanjima.

OSA

Za nekoga ko je mnogo ljut, kažu da je "ljut kao

osa". U nas postoji i izraz "dirnuti u osinjak", koji znači:

"dirnuti u nešto jako opasno", "izazvati veliku opasnost".

Po svemu tome može se zaključiti da je osa ljut i opasan

stvor. Pa kad je već tako, očekivali bismo da i reč osa

znači - "ljuta", "opasna" ili tako nekako. Naučnici su,

međutim, na osnovu dosadašnjih istraživanja, utvrdili da

je osa u početku značilo - "tkalja"!?

Prvi je razlog što se smatra da je osa "tkalja" - izgled

njenog gnezda. Ono odista liči na najfinije tkanje.

To ipak ne bi bilo uverljivo objašnjenje da ne

postoje i mnogo ozbiljniji dokazi u samom jeziku.

Poredeći naziv ovog sitnog i opasnog insekta u

slovenskim i drugim jezicima, istraživači su utvrdili da se

pored osa, kako je u našem, ruskom, bugarskom,

poljskom i starom slovenskom, javlja i oblik vosa - u

češkom, pa i Wobse - u starom pruskom i vespa - u

talijanskom, što je sve u vezi sa starim zajedničkim

korenom koji je značio: "tkati".

Po tome bi naziv osa, čini se, više odgovarao pauku,

koji plete ili tka mreže. Ali u jeziku, kako vidimo, nije

tako.

Čudni su zaista putevi nastanka nekih reči. Čudni,

ali i veoma zanimljivi.

PČELA

Pčela nije oduvek bila - pčela.

Naši prapreci nazivali su je bukela, pa bučela, a naši

preci, stari Sloveni - bčela. Prvo je, dakle, bila bukela, u

bučela, zatim bčela i tek na kraju - pčela. Može se shvatiti

što je u našem jeziku bukela postala pčela: reči se u svom

dugom razvoju menjaju i dobijaju nove oblike, dok se

stari oblici gube. Ali zašto je pčela u početku tako

nazvana, baš tako: bukela ili bučela?

Ni to nije teško objasniti. Kad pčele rade - u duplji

kakvog šumskog drveta, u košnici, trnci, pletari ili ulištu,

čuje se buka, brujanje. Ako je neko u sunčano proletnje

jutro posmatrao pčelinjak, mogao je čuti kako košnice

buče. Ne kaže se slučajno: "Buči (bruji ili vri) kao u

košnici". Eto, upravo po tom bučanju, po tome kako se

oglašavaju dok rade, "poznati insekti koji prave med i

vosak" nazvali su - bučele.

Pčela je poznata po svojoj vrednoći. Po celi dan, u

proleće, u leto i u jesen, ona leti od cveta do cveta,

sakuplja medonosne sokove, prerađuje ih i puni saće u

košnicama slatkim medom. U svome poslu pčela je

neumorna. Zato se i kaže za onoga ko marljivo radi ili uči

da je vredan, valjan ili radin kao pčela.

Da bi uvek bile vredne, kao što i jesu, devojčice koje

su najmlađi članovi izviđačke organizacije (skauta)

nazivaju se pčelice. A dečaci izviđači, njihovi vršnjaci,

nazivaju se poletarci. I oni su vredni kao pčele, ali se ne

mogu nazvati pčelice jer su muškarci, a sve su pčele i

pčelice ženskog roda.

Ako ne postoje "pčelci", ne znači da pčele nemaju

mužjaka. Mužjak pčele, kao što znate, naziva se trut.

Trutove bije glas da su lenji, pa se zato i kaže: "lenj kao

trut".

Oni koji su vredni obično ćute i rade. Pčele su u

tome izuzetak. One su bučne, one zuje i sve oko njihovih

košnica bruji da se nadaleko čuje. Zato su im naši preci i

dali takvo ime - bučele.

BIK

Kad bismo u celom životinjskom carstvu tražili

najbližeg srodnika životinji što je nazivamo bik (mužjak

vrste govedo), poslednji živi stvor koji bi nam u tom

smislu pao na pamet bila bi, verovatno, pčela. No, za

divno čudo, bik i pčela su stvarno veoma bliski srodnici,

čak daleko bliži nego, recimo bik i krava!?

Nije, naravno, reč o srodnosti po poreklu ili po

građi, veličini i razvijenosti, ili po bilo kojoj drugoj

telesnoj osobini. Reč je o srodnosti u jeziku, u nazivima.

Ali ni ta tvrdnja nije manje čudna i neobična. Jer

reči pčela i bik, kad se pogleda njihov glasovni sastav,

nemaju ništa zajedničko, čak ni jedan jedini glas, odnosno

slovo. Osim toga, zašto bi ljudi tim dvema, po mnogo

čemu različitim životinjama, dali isto ili slično ime?!

Sve, dakle, izgleda čudno i neverovatno, ali je ipak

tako: pčela i bik su stvarno srodne reči i ljudi su imali

dosta razloga da tim rečima imenuju dva veoma različita

živa stvora, koje svi poznajemo.

U prethodnoj priči saznali smo da je pčela u početku

bila bukela ili bučela i da je taj naziv dobila po načinu

oglašavanja dok u svom društvu, u košnici, radi, dakle, po

bukanju ili bučanju. Eto, tu smo već sasvim blizu reči bik.

I bikovi se oglašavaju bukanjem, pa je po tome i nastala

sama ta reč. Bik je, dakle: "onaj koji buče", a tako je, kako

smo videli, nastao i naziv pčela. Ono što ta dva naziva

povezuje, to je glagol bukati ili bučati, od koga su nastali.

Srodne reči pčela i bik susreću se u mnogim

slovenskim jezicima. U ruskom jeziku pridružuje im se i

reč bukáška -"bubica". I taj naziv nastao je od glagola

bukati, kao i naša reč bukavac (naziv za jednu pticu).

Kako vidimo, ljudi su mnogim živim stvorovima

davali nazive po njihovom oglašavanju, odnosno po tome

kako su sami čuli zvukove kojima su se te životinje u

prirodi oglašavale. Tako su, onda, pčela i bik, a u ruskom

jeziku još i bukáška ("bubica") - postali u jeziku najbliži

srodnici, mada inače jedni s drugima nikakve veze

nemaju.

KRAVA

Videli smo da je bik (kao i pčela) nazvan tako po

načinu oglašavanja, po bukanju ili bučanju. Nasuprot

tome, krava je nazvana upravo tako - krava, zahvaljujući

svome izgledu. Proučavajući razne jezike, jezikoslovci su

utvrdili da se reč krava nalazi i u drugim slovenskim

jezicima osim našeg. U bugarskom, makedonskom,

slovenačkom i češkom je kao i kod nas - krava, u

poljskom - krova (krowa), u lužičkosrpskom takođe

krowa ili kruwa, kako gde, u ruskom i ukrajinskom

кoрóva (karova). To, međutim, još ne otkriva izvorno

značenje te reči, kojom imenujemo korisnu domaću

životinju koja nas hrani.

Istraživači su tragali dalje pa su primetili da se u

nekim drugim jezicima životinje sa sličnim osobinama

slično nazivaju. Tako je u latinskom kervus ili cervus

(izvorno: cervus) -"jelen". Sve se go složilo s grčkom reči

keraos - "rogat". Po tome su onda zaključili da je reč krava

nekad mogla značiti: "rogata", što ona, u stvari, i jeste.

Moglo bi se, doduše, i u ovo posumnjati i tražiti

drugo objašnjenje. Samo, da biste se u to upustili, morate

naučiti mnogo jezika i uložiti mnogo truda. Dotle se ne

upuštajte u raspravu, jer, kako kaže naš narod: "Ne može

se bosti šut s rogatim".

MEDVED

Medved je medved zato što je "medojed", što jede

med. Zna se da medved nije samo "medojed". Kad nema

meda, on je "svejed": biljojed i mesojed, mesožder. Pa

ipak, nazvan je medved po medu, jer od sve hrane najviše

voli - med. A u staroj našoj postojbini, tamo u šumama iza

Karpata, tamo gde je medved i postao medved, pa se zato

tako naziva u svim slovenskim jezicima - tamo je bilo

mnogo, mnogo meda. Bilo je meda za sve Slovene. I za

čuveno piće medovinu bilo je meda. Ostalo je dosta meda

i za medvede medojede.

U našem narodu ima više naziva za medveda. Pored

medved i medvjed (što je i pravilno), govori se još i međed

i medvid, a ponegde (u Srbiji) i méčak. Medvedova ženka

je medvedica, medvetka, mečka ili méća, a mladunče:

meče, medveče, medić ili medvedić. U nekim krajevima

medveda od milja nazivaju méjo, a ako je stariji i krupniji

- medonja. Za malu decu medved je meda, medo, medan,

mecan, meca ili meco.

Nije samo medved - medved. I čoveka ponekad

nazovu medvedom - ako je krupan, ili ako je grub,

nespretan, trapav, truntav i nezgrapan.

Nekada je u našim gorovitim predelima, u stoletnim

šumama, bilo mnogo medveda. Mogli su se videti na

planinskim visovima, na proplancima, po potocima,

tesnacima i dolovima. U potrazi za hranom medvedi su

često zalazili i u naselja i ubijali stoku. Bili su strah i trepet

za čobane i ljudi su ih se bojali, pa su nastojali da ih

nekako umilostive. Stoga su bilju, pa i životinjama i

svemu drugom što ih je podsećalo na medveda, davali

"medvedska" imena. Tako su nastali nazivi: medvedara

(gljiva), medvedika (planinski vres), medvedovina (trava

mlečika), medveđi dlan, medveđi stopa, medveđe uho

(razne biljke), medonjica (vrsta leptira) itd. Muškom

detetu, da bi bilo snažno i zdravo, nadevali su ime

Medved. Da bi se udobrovoljili medvedi, u nekim

krajevima Srbije praznovao se nekad čak i Mečkin dan.

Tada se kuvao i delio kukuruz, a Cigani mečkari

(medvedari) bogato su nagrađivani.

Samo su se najhrabriji usuđivali da pođu u lov na

medvede, samo su oni mogli da budu medvedolovci. U

stara vremena junaci su, kao znak snage i hrabrosti, nosili

na sebi "suru međedinu" ili "medvedinu" - ogrtač od

medveđeg krzna.

Danas više nema ni tako velikih šuma ni toliko

medveda. Ali ostale su zato: gljive medvedare, trave

medvedike i medvedovine, ostale su biljke medveđi dlan,

medveđa stopa i medveđe uho. Ostali su u narodnoj pesmi

junaci i njihova "sura međedina", a ostala je u narodu i

priča o čudnom čoveku, medvedovom sinu - Međedoviću.

U udžbenicima geografije spominje se planina Medvednik

(u zapadnoj Srbiji) i Medvednica (današnja Zagrebačka

gora). Ispod Medvednice izvire potok Medvešćak, a

postoje i nazivi Medin vrh, Medov dolac, Medvedsko polje

i mnoga mesta s imenima Medveđa, Medvjeđa ili Međeđa.

I jedna se reka u Srbiji zove Medveđa, a potok Medveđak.

KENGUR

Šta je to kengur zna gotovo svaki osnovac. Ali kako

je kengur postao - kengur, kako je dobio takav naziv i

zašto su ga ljudi tako čudno nazvali - to već retko ko zna.

A evo kako je to bilo.

Kad je čuveni engleski moreplovac Džejms Kuk

(James Cook), inače poznat kao Kapetan Kuk, 1770.

godine stigao na istočne obale Australije, ugledao je jednu

neobičnu životinju. Skakutala je oslanjajući se samo na

zadnje noge, a u otvoru na trbuhu, kao u nekoj torbi, nosila

je mladunče.

Kapetan Kuk oplovio je celu zemaljsku kuglu, od

zapada do istoka, bio je i na dalekoj i hladnoj Aljasci i u

toplim predelima Havaja, ali dotada nigde, baš nigde, nije

video tako čudne životinje. Zanimalo ga je kako se ona

zove. Zato je naredio mornarima da mu dovedu jednog

urođenika, aboridžina. Kad je preplašeni Australijanac

stigao u pratnji mornara, Kuk pokaza rukom u pravcu

kengura i na engleskom jeziku upita:

- Kako se zove ona životinja?

Zbunjeni domorodac odgovori:

- Kenguru.

To je na njegovom jeziku značilo: "Ja te ne

razumem." Domoroci su inače kengura zvali valabi ili

valaru.

Kapetan Kuk nije znao jezik australijskih plemena,

pa je u svoj istraživački dnevnik zabeležio da je otkrio

novu životinju, koju domoroci zovu - kenguru.

Kasnije su istraživači otkrili da je kenguru, odnosno

kengur - plod nesporazuma, ali se taj čudni naziv ipak

zadržao do danas i živi u jezicima mnogih kulturnih

naroda, pa tako i u našem.

SLON

Najveći i najteži živi stvor na svetu naziva se u

srpskom jeziku - slon. Tako je i u drugim slovenskim

jezicima: ukrajinskom, češkom, poljskom,

lužičkosrpskom, slovenačkom, bugarskom itd. Svugde je

slon, a ne nekako drukčije, (jedino u ruskom prevladava

элефант.) To znači da je ta reč odavno bila poznata

Slovenima, još od vremena dok su svi živeli u jednoj

zajednici.

Zanimljivo je pitanje kako su i zašto naši daleki

preci jednu njima nepoznatu životinju, o kojoj su mogli

samo čuti od drugih, susednih naroda, nazvali upravo tako

- slon.

Postoji o tome više pretpostavki.

Prva od njih bila je najrasprostranjenija i održavala

se najduže. Ona se oslanjala na neke predstave koje su

obični ljudi, pa i stručnjaci prirodnjaci, u srednjem veku

imali o osobinama te čudne životinje. Razmišljali su

ovako: Pošto slon ne može da savija noge u kolenima, ne

može ni da legne, pa zato mora da spava stojeći oslonjen

na neko veliko drvo. I eto, onda, rešenja: Kad spava, slon

se osloni (ili na-sloni, pri-sloni), pa se zato i naziva - slon.

Po tome bi slon bio - "onaj koji se naslanja".

Naučnici su ozbiljno doveli u sumnju ovo narodsko

tumačenje, ali ni sami nisu daleko dogurali u

objašnjavanju nastanka reči slon. Jedni su bili mišljenja

da su Sloveni nekad izgovarali slapn, oponašajući tako

zvuk koji se čuje kad slon ide, njegov topot. Od slapn,

slapn (kao, recimo: šljap, šljap) nastalo je kasnije slopn,

pa slon. Ostalo je neobjašnjeno gde su to Sloveni mogli

čuti topot slona, a nije bilo ni drugih valjanih dokaza za tu

pretpostavku, pa je to objašnjenje ostalo da "visi u

vazduhu".

Drugi su, opet, izneli još čudniju "teoriju". Slon,

kažu, potiče od turskog arslan - "lav". Kako sad to: lav pa

- slon?! Kakve veze imaju te dve ni po čemu slične

životinje?

Sledi, naravno, objašnjenje. Kao, Sloveni su čuli za

neku čudnu životinju koju Turci zovu arslan, pa su mislili

da se to odnosi na slona. Tako su promenama od arslan

preko aslan i aslon došli do reči - slon. Za takve glasovne

promene, međutim, nema dokaza. Tako, izgleda, nije

uspeo ni pokušaj da se od lava napravi - slon.

O slonu danas znamo mnogo, čak mnogo više nego

što su znali prirodoslovci u srednjem veku kad su

povezivali reč slon s glagolom naslanjati se. Znamo da je

to najveća i najteža životinja na svetu, da dostiže visinu

3,5 do 4 metra, a težinu i preko 4 000 kilograma i da može

doživeti 57 godina. Znamo i šta jede, kako spava, kako se

razmnožava itd. Sve to, dakle, znamo. Jedino što ne

znamo, bar ne sa sigurnošću, to je kako je ta životinja u

slovenskim jezicima nazvana slon. Nauka o jeziku,

izgleda, mnogo je teža od nauke o prirodi.

JEŽ

Znamo da je bik tako nazvan po oglašavanju

(bukanju), lasta po svom brzom letu (to je: "letačica" ili

"brza"), krava po tome što ima rogove (ona je "rogata").

A jež? Zašto se ta bodljikava šumska životinja u nas

naziva upravo tako, a ne nekako drukčije?

Bilo bi prirodno da jež znači - "bodljikavi", jer je to

njegova najvidljivija osobina. I u narodnu priču ušlo je

ono:

" Ja sam jež, svemu selu knez.

Smotaću se u trubicu,

ubošću te u gubicu."

O tome peva i Branko Ćopić u pesmi "Ježeva

kućica". Ipak, jež nikad i ni u jednom slovenskom ili

srodnom jeziku nije značio - "bodljikavi". Istraživači su

reč jež doveli u vezu s grčkim ehis - "zmija". Po tome bi

jež bio: "onaj koji ždere zmije", “proždiratelj zmija”. To

je, bar zasad, istina o poreklu i izvornom značenju te reči.

Bodlje kao u ježa bile su razlog da se tako ili slično

nazovu i druge razne životinje. U našem jeziku postoji, na

primer, jéža (ime kozi) ili jéžak (ime prascu). Isto tako,

jedna životinjka koja živi u moru i ima bodlje naziva se:

morski jež, a ponegde i ježina. I mnoge bodljikave biljke

nazvane su tako: ježika, ježevika, ježevac, ježevina,

ježinac, ježinak, ježinjak.

Kad se čoveku od straha ili uzbuđenja podignu

dlake po telu, kaže se da se naježio, a kad se, razljućen,

nakostreši, spreman da svakome odbrusi, kaže se da je

naježen itd. Izgled ježa, dakle, poslužio je kao osnova za

stvaranje mnogih drugih reči. Sam on, međutim, kako

smo videli, nije nazvan po svome izgledu, nego po tome

što jede zmije. Jež je, dakle, bio i ostao -"proždiratelj

zmija".

ZMIJA

Zmija je odista odvratan i opasan stvor. Oduvek je

izazivala strah i gađenje kod ljudi. Tako je ušla i u Bibliju.

Zna se da je upravo ona nagovorila pramajku Evu da uzme

plod sa zabranjene voćke u raju, zbog čega je ljudski rod

osuđen na stalnu patnju. Zmija je ušla i u književnost. U

Njegoševom "Gorskom vijencu" stoji o zmiji ovo:

"A gadno je na put pogledati,

sve se dlake naježe čovjeku."

Zbog svega toga naši preci su izbegavali čak i da

spomenu ime te gadne životinje koja puzi po zemlji, pa se

ono s vremenom izgubilo i potpuno iščezlo. Ovo koje mi

danas znamo, zmija, u stvari je zamena za nekadašnji

naziv. Tako se govorilo da se ne bi spominjanjem pravog

naziva izazvalo neko zlo. Stoga se održala zamena, a pravi

naziv izgubio.

Peretpostavlja se da je reč zmija srodna reči zemlja.

Njeno izvorno značenje bilo je, dakle: "zemljana" ili "ona

koja plazi po zemlji". Po tome što zmija plazi, jer nema

nogu, nastao je u našem jeziku i izraz: "kriti (nešto) kao

zmija noge".

Zmija je ušla i u mnoge druge izraze. Tako se, na

primer, kaže: "besan (ili ljut) kao zmija", "hladan kao

zmija", "sikće kao zmija", "pišti kao zmija u procepu" i sl.

"Stati zmiji na rep" znači: "izložiti se velikom zlu”, a

"nositi zmiju u nedrima" - "držati neprijatelja uza se". Sve

gore od gorega! Zato narod i kaže da treba "udariti zmiju

u glavu" ili "stati zmiji za vrat", što znači: "uništiti neko

zlo", "otkloniti opasnost".

ŽABA

Sigurno ste već primetili da su nazivi za životinje

uglavnom zajednički svim Slovenima. To samo po i sebi

govori o njihovom zajedničkom životu u prošlosti, ali i o

velikoj starini samih tih naziva. U tom pogledu ni žaba

nije izuzetak. Tu reč imaju, osim nas, i Rusi, Ukrajinci,

Česi, Slovaci, Poljaci, Lužički Srbi i drugi.

Žaba je ljigava i teško ju je uhvatiti golim rukama.

Nimalo lakše nije "uhvatiti" ni izvorno značenje te reči.

Ima više pretpostavki kako je ona nastala. Neki istraživači

misle da je žaba nekad značilo: "ona koja ima velika usta".

Drugi pretpostavljaju da je u srodstvu s germanskom reči

koja je značila: "punoglavac", što je teško dokazati. Treći,

opet, smatraju da je reč žaba nastala oponašanjem njenog

oglašavanja: žab-žab, kao što je od kre-kre nastao drugi

naziv za žabu - kreketuša. Ta je pretpostavka i

najverovatnija, jer i neki drugi narodi, udaljeni od nas i

prostorno i jezički, imaju sličan naziv. I oni su, dakle, čuli

oglašavanje žab-žab kao i naši preci. Tako u kavkaskim

jezicima ljigavicu o kojoj je ovde reč nazivaju: žabu ili

žebu. A 1o nije daleko od našega žaba.

VIDRA

Vidra je mala, živahna životinjica koja živi kraj

vode i hrani se ribom. Uhvatiti ribu bez udice i štapa, ili

ribarske mreže, nije baš tako laka stvar. Potrebno je za to

dosta brzine, spretnosti, a i lukavstva. Sve te osobine

vidra, naravno, ima, inače ne bi imala šta da jede, ne bi

uhvatila ni jednu jedinu ribicu.

I za čoveka koji je okretan, snalažljiv, mudar i lukav

kao vidra, kaže se da je - vidra.

Kad, dakle, kažemo vidra, onda upravo mislimo na

snalažljivost, mudrost i lukavstvo. Pa ipak, nijedna od tih

osobina nema nikakve veze sa samim nazivom vidra.

Jezikoslovci tu reč dovode u vezu s rečju koja je značila

"voda". Po tome bi, dakle, prvobitno značenje naziva

vidra bilo: "vodena", tj. "vodena zver", "vodena

životinja".

Taj naziv, međutim, ne potiče od slovenske reči

voda, nego od grčke reči hidor, što opet znači - "voda".

Od hidor je kasnije postalo hidra, pa onda vidra, naziv

koji i danas živi u našem jeziku kao i svaka druga naša

reč.

VUK

O strašnom krvožednom vuku ima u nas mnogo

priča. Evo da i mi tim pričama dodamo još jednu - priču o

njegovom imenu.

Da je vuk opaka zver, koja noću upada u planinske

torove, kolje, razdire i u šumu odvlači ovce i jaganjce, da

je on poznata ovčija derikoža, oduvek se znalo, a i dan-

danas se zna.

Jezikoslovci su ipak potrošili mnogo vremena i

mnogo znoja prolili, dok su, proučavajući razne jezike i

njihovu daleku prošlost, utvrdili da reč vuk znači upravo

to: "derikoža" ili "onaj koji vuče", "koji odvlači".

U našoj zemlji bilo je ranije mnogo vukova. Otuda

i mnogi nazivi, kao što su: Vučaj, Vučjak, Vučevo,

Vukodraž (voda kod Valjeva) itd.

I mnogi ljudi nose "vučija" imena, kao: Vuk,

Vukomir, Vukomil, Vukoje, Vukac, Vuksan, Vukman,

Vukoman, Vukovoj, Vukovoje, Vučeta, Vučan, Vučen,

Vučko, Vukaš, Vukadin, Vukašin, Vukelja, Vuko, Vukota,

Vukan, Vukša, Vujo, Vujica, Vujilo, pa i Delivuk, Milivuk,

Stojivuk itd.

Zanimljivo je i objašnjenje zašto su se u nas u

prošlosti deci nadevala takva imena. O tome Vuk

Karadžić piše:

"Kad se kakvoj ženi ne dadu djeca, onda nađene

djetetu ime Vuk, jer misle da im djecu vještice jedu, a na

vuka neće smjeti udariti (zato su i meni ovako ime

nadjeli)."

Eto, neka se zna da je i od vuka nekada neke koristi

bilo.

PAS

Najbliži srodnik vuka, i najverniji čovekov prijatelj,

toliko se udaljio od vukova da im ni ime više zajedničko

nije. Čak nije ni zajedničkog porekla!

Postoje različita tumačenja porekla i izvornog

značenja reči pas. Jedni tu reč dovode u vezu s pridevom

pisan - "šaren" (ruski: пёстрый). Drugi, opet, smatraju da

je ta reč izvorno značila: "posmatrač", "stražar", valjda

zato što je pas oduvek služio ljudima kao čuvar kuće ili

stada.

Nijedno od ovih mišljenja, kao ni druga, koja ovde

nisu spomenuta, nije sa sigurnošću potvrđeno. Tako se za

imenom najvećeg lovca tragača u svojoj vrsti i dalje -

traga.

ZEC

Zec je, kao što svi znamo, veoma plašljiva i

brzonoga životinja. Stoga i ima velike uši (da osluškuje) i

duge, duge zadnje noge (da može hitro pobeći od

neprijatelja).

U nekim našim krajevima nazivaju ga još i zajec,

zajac, zajko i slično. Nastavnici nas u školi uče da tako ne

valja govoriti. A to je upravo njegovo staro, da ne kažemo

i pravo ime. Što je kasnije od zajec, postalo zaec, pa zeec

i zec, to nije teško objasniti. Ljudima nije bilo lako da

izgovaraju zaec, da zijevajući izgovaraju ono ae. Zato su

tu reč jednostavno skratili u zec.

Ali, to je samo jedan deo priče o zecu. I reklo bi se

- lakši. Jer, lako je bilo utvrditi kako se u nas nekad zvao

zec. Postoje o tome stari zapisi, a postoje i stari oblici koji

su se zadržali do naših dana. Mnogo je teže, međutim,

utvrditi kako je nastala sama reč zec. Teže je dokučiti

prvobitni smisao te reči nego golim rukama uhvatiti

živoga zeca.

Neki misle da je zec nekada značilo: "onaj koji

zeva" (zbog rasečene, "zečje" usne i zubića koji mu stalno

vire), a neki, opet, smatraju da je to značilo: "onaj koji

skače".

Ima li u tome i trunke istine, teško je reći. Vi ćete,

sigurno, nastaviti da istražujete dalje. Jer, ostalo je mnogo

neobjašnjenih reči. Možda ćete upravo vi pronaći njihova

prava značenja, možda ćete konačno otkriti "u kom grmu

leži zec".

II. KALEIDOSKOP

KALEIDOSKOP

Baveći se rečima i pričajući vam o njima i o

njihovom životu, setio sam se jedne divne igračke iz

svoga detinjstva. Mnogo sam je voleo, a imala je nekako

čudan naziv - kaleidoskop. Tada veoma omiljena među

decom, pa i odraslima, ta mala i jednostavna sprava -

jedna obična cev slična durbinu kojim su se služili stari

moreplovci i gusari, pružala je oku mnoštvo prekrasnih,

šarenih figura. Satima sam mogao da posmatram kako se

raznobojni komadići stakla između ogledala u

kaleidoskopu premeštaju i mešaju na svaki i najmanji

pokret, stvarajući uvek nove i nove likove. I tako u

beskraj.

Kasnije, u školi, naučio sam iz fizike kako nastaje

to divno šarenilo. A naučio sam i kako je nastala sama ta

reč (od grčkog kalos - "lep", eidos - "oblik" i skopein -

"gledati"). I shvatio sam nešto veoma, veoma važno: da u

svemu tome ima neke pravilnosti, nekakvog reda. I

upravo zato, posmatrajući šareni svet reči, setih se

kaleidoskopa.

Postoje tako reči u jeziku. Mnogo različitih i

raznolikih reči. Mi ih izgovaramo i pišemo - premećemo

i slažemo. A one se mešaju, spajaju i razdvajaju kao

raznobojna stakalca, stvarajući različite i uvek nove

figure. I čini nam se: nigde kraja tome šarenilu. A u školi

tek saznamo, naučimo, da u svemu tome ima nekakvog

reda, da u tom velikom kaleidoskopu koji se jezik zove

ima nekakve pravilnosti.

Posmatramo, na primer, svoju ruku. Kažemo: ruka.

I znamo šta je to ruka. Pogledamo malo oko sebe,

osvrnemo se, obrnemo malčice kaleidoskop, a ono naša

ruka postane odjednom ručica, mala, draga, meka topla

ruka deteta. A samo još jedan mali okret i ta draga, topla

meka ručica postaje obična metalna poluga kakvog

mehanizma, postaje kruta i hladna ručica menjača brzina

u automobilu ili na traktoru, dizalici i sl.

Ili, recimo - jutro. Spojimo jutro i zemlju, i zemlja

postane jutro, a jutro zemlja. Kažemo: jutro zemlje. Kao

lanac, kao ralo kao dunum, kao ar.

Svi dobro znamo da je junak - junak, a kukavica -

kukavica. Ali u našem kaleidoskopu i kukavica može biti

"junak". Neko se, na primer, boji mraka, ili susedovog

gusana koji predvodi jato gusaka, ili ovna predvodnika, ili

ne sme sa stene da skoči u morske talase. A mi mu se onda

rugamo i kažemo: "Vidi junaka!?"

U velikom kaleidoskopu koji se naziva jezik nalaze

se sve naše remi i naše misli.

Hajde da zajednički okrećemo taj čudni

kaleidoskop! Videćemo mnogo lepih figura i boja, iako do

kraja nećemo stići. Jer, bezbrojne su mogućnosti slaganja

reči i beskrajna je čovekova želja da traži uvek nešto novo

i stalno sve lepše i lepše.

LJUDI KOJI SU SVOJA IMENA DAROVALI

STVARIMA

Veliki ljudi: naučnici, pronalazači, izumitelji i

drugi, stvorili su, izumili mnogo korisnih stvari, koje

danas služe kao dobro celoga čovečanstva. Tim svojim

izumima i pronalascima posvećivali su oni ceo svoj život,

poklanjali im svoj um, svoju ljubav, a često su im darivali

čak i - svoja imena.

Ko od nas, na primer, nije čuo za rendgen, onaj

čudesni aparat pomoću koga lekari mogu da pregledaju ili

snime i najskriveniji organ u našem telu, da bi nas potom

mnogo brže i lakše izlečili? Eto, ta korisna sprava delo je

nemačkog fizičara Filhelma Konrada Rentgena i upravo

je po njegovom prezimenu nazvana tako - rendgen.

Ruski inženjer Sergej Vladimirovič Iljušin

konstruisao je mnogo različitih aviona i svi se oni po

njemu nazivaju - iljušin. Možda je poneko i od vas leteo

velikim avionom IL-62. Jeste li znali da ono IL znači:

iljušin i da je taj naziv nastao po prezimenu konstruktora

Iljušina?

Isto tako, avioni koji nose oznaku TU (TU-104 ili

nadzvučni TU-154) delo su ruskog konstruktora Andreja

Nikolajeviča Tupoljeva, po kome se i nazivaju tupoljev,

ili skraćeno - TU.

Ali ako već nismo svi imali priliku da putujemo

avionom, sigurno smo se vozili železnicom, u udobnim

vagonima koje železničari i upućeniji ljudi nazivaju

važno: pulman. I to pulman bilo je, u stvari, prezime

jednog američkog pronalazača - Džordža Mortimera

Pulmana, koji je živeo u 19. stoleću i konstruisao prva

železnička spavaća kola, vagon s hodnikom, vagon-

restoran i uveo mnoge druge korisne novine. Zaslužio je

stoga da mu se ime i danas svakodnevno spominje, kao

što se spominju i imena inženjera Iljušina i Tupoljeva, ili

fizičara Rentgena i drugih. Svi će oni tako još dugo, dugo

živeti sa svojim izumima, pa makar se njihova imena, kao

nazivi stvari, pisala i malim početnim slovom.

Imena konstruktora ili industrijalaca nose i mnogi

automobili koji danas krstare našim drumovima. To su, na

primer: ford, škoda, pežo, sitroen i dr.

Automobil ford, recimo, nosi ime američkog

inženjera i osnivača velike fabrike automobila Henrija

Forda. Emil Škoda bio je osnivač velikog češkog

industrijskog preduzeća u Plzenju, koje osim automobila

proizvodi i avione, pa čak i oružje. Tako postoje i topovi

škoda, što je zabeleženo čak i u našem Pravopisu. Aram

Pežo je takođe osnivač velike automobilske fabrike u

Francuskoj, kao i Andre Sitroen, francuski "kralj

automobila".

Od svega je ipak najzanimljiviji naziv automobila

mercedes. Mercedes je špansko žensko ime, koje je nosila

kći čuvenog nemačkog inženjera Gotliba Dajmlera,

izumitelja prvog benzinskog automobilskog motora.

Jednom od svojih najvrednijih, i danas najskupljih,

automobila Dajmler je dao ime svoje kćeri, jer se i njome

i svojim delom mogao ponositi.

Ali svi izumitelji nisu bili tako ponosni na svoje

kćeri, ili ih, možda, nisu ni imali. Zato predmeti i sprave

koje su izumili nose njihova imena.

Žilet (nožić za brijanje) napravio je krajem 19.

stoleća K. K. Žilet (King Camp Gillete), severnoamerički

izumitelj.

Nemački graditelj letelica grof Ferdinand Cepelin

(Zeppelin) napravio je mnogo krupniju stvar: 1900.

godine konstruisao je vazdušni brod s metalnim kosturom,

napunjen gasom. To je ona duguljasta letelica nalik na

veliku, debelu salamu, koju svi poznajemo pod imenom

cepelin.

Što se i danas naliv-pero ili patent-olovka naziva

penkala ili penkalo, zasluga je njihovog izumitelja,

zagrebačkog inženjera Slavoljuba Penkale, koji je 1906.

patentirao svoj izum da bi ubrzo osvojio celi svet i postao

najpoznatiji proizvođač naliv-pera.

Kad smo već kod pera i pisanja, da kažemo da je

jedan od prvih aparata za umnožavanje pisanih i

štampanih tekstova izumio 1881. godine Mađar David

Geštetner. Po njemu se ta sprava i danas naziva geštetner.

I neki delovi motornih vozila diče se imenima

svojih izumitelja, kao što je, na primer, kardan, mehanički

zglob koji omogućuje kretanje u svim pravcima, nazvan

tako po konstruktoru Kardanu.

Neki veliki ljudi, naučnici i izumitelji, ipak se ne bi

mogli podičiti onim što su stvorili i što nosi njihovo ime.

Tako je Amerikanac Džon Mozes Brauning konstruisao

automatski vojnički revolver, koji se po njemu naziva

brauning. Druga, još poznatija vrsta američkog vojnog

revolvera naziva se kolt (co1t po imenu izumitelja

Semjuela Kolta, kao što se po konstruktoru Mauzeru

nazivaju brzometne puške - mouzerke. I jedan engleski

general, Henri Šrapnel, stekao je neslavno ime time što je

prvi upotrebio ubojitu rasprskavajuću topovsku granatu,

koja se i danas, prema njemu, naziva - šrapnel ili

šrapnela. Giljotina, sprava za pogubljenje na smrt

osuđenih ljudi, kojom je odsečeno mnogo slavnih glava,

naročito za vreme Velike francuske revolucije 1789,

dobila je naziv po prezimenu jednog Francuza, doktora

Žozefa Giljotina, koji se zalagao za njenu primenu.

Ali, vratimo se veselijim stvarima, recimo - torti.

Znate li da je doboš-torta nazvana tako po imenu nekad

čuvenog bečkog poslastičara Doboša? Eto, i taj je umetnik

svoga posla ostavio ime u jednom delu, koje je takođe

potrebno ljudima. O deci da i ne govorimo!

SAKSOFON NA MANSARDI

U prethodnoj priči saznali smo kako su neka vlastita

imena ljudi, tj. lična imena ili prezimena velikih naučnika,

izumitelja i pronalazača, dobila opšte značenje i postala

zajedničke imenice kojima se imenuju različiti predmeti,

kao što su rendgen-aparat, automobili ford, škoda, pežo,

sitroen, mercedes i sl. Takvih primera ima još mnogo i

susrećemo ih gotovo svakodnevno.

Neko od vas, verovatno, stanuje na mansardi, tj. u

prostoriji ili prostorijama, možda i čitavom stanu, na

tavanu, pod krovom neke stare kuće. A znate li da je i taj

naziv postao od vlastitog imena? Reč mansarda, što

znači: "potkrovlje", potiče, naime, od prezimena

francuskog građevinara iz 17. stoleća Fransoa Mansarda.

On je bio poznat po tome što je gradio stanove u

potkrovlju i otuda, onda, naziv mansarda. Na isti način

nastala je i reč makadam, naziv za neasfaltirani put posut

mrvljenim kamenom, po imenu škotskog inženjera Mak

Adama.

Poznavaoci muzike verovatno već znaju da je

saksofon, duvački instrument u džez-orkestrima, dobio

takav naziv po Antonu Žozefu Saksu, belgijskom

graditelju muzičkih instrumenata. Delo toga graditelja su

još dva duvačka instrumenta, koji se takođe po njemu

nazivaju sakshorn i sakstroma. Nadaleko je poznata i

veoma cenjena i violina stradivari, koju je pre više od

dvesta pedeset godina izrađivao čuveni talijanski graditelj

žičanih instrumenata - Antonio Stradivari iz Kremone.

Vlastita imena nekih znamenitih ljudi žive kao

nazivi predmeta čak i u svetu mode. Tako, na primer,

jednu vrstu košulja i mantila (ogrtača) sa naramenicama,

kao na vojničkim bluzama i šinjelima, nazivamo

mondgomeri - po prezimenu poznatog britanskog

vojskovođe iz Drugog svetskog rata, Bernarda Loa

Montgomerija, koji je nosio takve košulje i ogrtače. I

jedna vrsta kape kakvu je on nosio naziva se takođe

mondgomeri.

Na sličan način nastao je i naziv hubertus. To je

nepromočivi, jesenji mantil, najčešće zelenkaste boje, što

ga obično nose lovci i izletnici. Taj naziv potiče od imena

jednog katoličkog biskupa, koji se u mladosti strastveno

bavio lovom i, verovatno, nosio takav ogrtač. Sv.

Hubertus se u Poljskoj, Nemačkoj i još nekim zemljama

slavi kao zaštitnik lovaca.

Među raznim šeširima što krase odrasle muške

glave poznati su garibaldi, sa veoma širokim, mekim

obodom, nazvan tako po velikom borcu za oslobođenje i

ujedinjenje Italije Đuzepe Garibaldiju, kao i idn-šešir, sa

uskim nagore zavinutim obodom, nazvan po prezimenu

nekadašnjeg britanskog ministra spoljnjih poslova i

predsednika vlade Entoni Idna.

Eto, pa kad slučajno, švrljajući gradom, začujete

čeznutljivi zvuk saksofona s neke mansarde, setite se kako

su nastale reči mansarda, saksofon, stradivari, pa i

makadam, mondgomeri, hubertus, garibaldi, idn-šešir i

druge slične njima.

BILJKE S LJUDSKIM IMENIMA

Begonija, dalija, georgina, hortenzija i magnolija -

biljke koje se kao ukras zbog svojih lepih cvetova gaje u

našim vrtovima i po kućama, dobile su imena po čuvenim

biolozima, odgajivačima cveća, ili po njihovim

saradnicima.

Begonija je nazvana tako po imenu Francuza Mišela

Begona, a dalija po švedskom botaničaru Andreju Dalu.

Zanimljivo je da se ista ta biljka, dalija, naziva i georgina,

po ruskom botaničaru J. G. Georgiju. Inače, dalija ili

georgina unesena je u Evropu tek u 17. stoleću pod

meksikanskim imenom akokotli.

Hortenzija, ukrasna biljka koja se najviše gaji u Kini

i Japanu, dobila je ime po jednoj ženi, Hortenziji Lepot,

koja je 1767. godine pratila na naučnom putovanju

francuskog botaničara Komersona.

Magnolija je takođe istočnjačkog porekla. Potiče iz

Kine i Japana, a uspevala je i u Severnoj Americi. Ta

divna zimzelena biljka, koja raste u grmovima i cveta

lepim cvetovima sličnim tulipanu ili lali, dobila je ime po

francuskom botaničaru Pjeru Magnolu.

LJUDI I MERE

Veliki ljudi i njihova imena, zbog zasluga za ljudski

rod, pamte se i traju. Želeći da im se na neki način oduže,

zahvalni korisnici njihovih izuma često ih, zapravo,

guraju u zaborav. Svaki put kad uključimo radio-aparat,

možemo čuti poznatu najavu: "Radio (taj i taj) na

srednjima talasima 105,7 metara ili 1117 kiloherca..." itd.

Svi smo to čuli hiljadu puta, i niko od nas nikad nije ni

pomislio da se u tim kilohercima ili megahercima krije

ime jednog velikog čoveka, zaslužnog za razvoj fizike u

oblasti elektriciteta. To je Hajnrih Rudolf Herc, nemački

fizičar, koji je 1888. godine eksperimentalno dokazao

postojanje elekromagnetskih talasa i svojim oscilatorom,

koji se danas zove Hercov oscilator, udario temelj radio-

tehnike.

Tako je i kad čujemo meteorološki izveštaj, u kome

nas redovno obaveštavaju da je temperatura vazduha

iznosila, recimo, 25 stepeni Celzijusovih. Ko od nas u tom

trenutku pomišlja na švedskog fizičara i astronoma

Andersa Celzijusa iz 18. stoleća, od koga potiče skala od

100 stepeni za merenje temperature između tačke

mržnjenja i ključanja?

I u skali od 12 stepeni za merenje jačine vetra, koja

se takođe često pominje u meteorološkim izveštajima,

skriva se jedno značajno ime. To je ime britanskog

admirala ser Frencisa Bofora, koji je 1805. sastavio tu

skalu. Danas, kada čujemo da je orkanski vetar od 12

bofora porušio brojna naselja negde na Filipinima ili u

Karibima, niko se od nas i ne seća toga zaslužnog čoveka.

To je za nas samo obična mera za jačinu vetra, bofor, i

ništa više.

Slični slučajevi nisu nikakva retkost. Učenici viših

razreda osnovne škole znaju da su mnoge merne jedinice

za elektricitet, ili mere za zvuk i magnetizam, dobile

nazive po imenima, odnosno prezimenima velikih

fizičara. Tako je jedinica za merenje električnog napona

nazvana volt - po imenu talijanskog fizičara Aleksandra

Volte, jedinica za merenje električnog otpora, om - po

nemačkom fizičaru Georgu Simonu Omu, a jedinica za

merenje jačine električne struje, amper - po francuskom

fizičaru Andre-Mari Amperu. Isto tako, jačina zvuka meri

se belom - po škotskom naučniku Aleksandar Grahamu

Belu.

Poznate su i druge merne jedinice, kao što su iaul ili

džul - za energiju i rad, ili kulon - za količinu elektriciteta

i sl. I to su bila vlastita imena, zapravo prezimena, velikih

naučnika: engleskog fizičara Džejmsa Preskota Džaula

(tačnije: Džula) i njegovog francuskog kolege Šarla de

Kulona. Tako je i prezime našeg velikog naučnika i

izumitelja Nikole Tesle, 1956. godine, povodom

stogodišnjice njegovog rođenja, proglašeno jedinicom za

merenje gustoće magnetnog toka. U SI-sistemu tesla je

sada jedinica za merenje magnetne indukcije. Danas je ta

jedinica poznata svim fizičarima na svetu, iako retko ko

zna da tesla u srpskom jeziku bukvalno znači: "alatka za

tesanje", "teslica".

KAKO JE KIR JANJA POSTAO KIRJANJA

Videli smo već kako su vlastita imena ljudi koji su

nekad stvarno živeli postala, iz različitih razloga,

zajednička imena stvari i biljaka, ili obične merne

jedinice. Na sličan su način i imena poznatih ličnosti iz

nekih popularnih književnih dela dobila opšte značenje,

samo što se ona, kao zajedničke imenice, ne odnose na

stvari, biljke ili merne jedinice, nego na - ljude.

Uzmimo, na primer, reč kirjanja. Ona danas u

srpskom jeziku znači isto što i reč škrtac ili tvrdica.

Sigurno ste već čuli kako nekoga ko je "preterano

štedljiv", negostoljubiv, ko iznad svega drugog u životu

ceni novac, nazivaju - kirjanja. To kirjanja (ili kir-janja)

nastalo je od imena glavne ličnosti poznate komedije

Tvrdica Jovana Sterije Popovića. To je Kir Janja, što, u

stvari, znači: "gospodin Janja". Ta je komedija u nas bila

veoma omiljena, ljudi su je često gledali, pa je kir Janja

("gospodin Janja") postao oličenje škrtosti uopšte. Tako

su svakoga ko je imao tu ružnu osobinu počeli nazivati -

kirjanja. Istoričar književnosti dr Božidar Kovaik utvrdio

je da se Kir Janja u opštem značenju prvi put javlja 1840.

godine.

Danas u srpskom jeziku postoji i pridev kirjanjski -

"koji je poput kir Janje, dakle škrt", i glagol kirjanjisati, u

značenju: "škrtariti", "škrtičiti", "cicijašiti", "tvrdičiti".

Našem kir-Janji odgovara u francuskoj književnosti

Harpagon. To je takođe lik tvrdice iz poznate Molijerove

komedije "Škrtac". Po tome se tvrdica, škrtac naziva još i

harpagon.

I don Kihot de la Manča, inače poznata ličnost iz

istoimenog romana španskog pisca Migela Servantesa,

izašao je iz korica knjige i ušao u život kao oličenje sim-

vetrenjača, tj. izmišljenih neprijatelja, i koji želi da

savlada nepostojeće prepreke. Po njemu se svi takvi ljudi,

ljudi s takvim osobinama (sanjalice, smešni borci protiv

nepostojećeg neprijatelja, oni koji žele da ostvare

neostvarivo i sl.) nazivaju donkihotima, a njihovi se

postupci označavaju kao donkihotski, ili jednom reči kao

- donkihoterija.

Verovatno ste čuli i to da veoma stare ljude nazivaju

metuzalemima. Prema biblijskoj priči, Metuzalem je bio

čovek koji je, u vreme prvih ljudi na Zemlji, živeo 950

godina. Otuda, onda, i reč metuzalem, koja znači: "jako

star, prastar čovek". Ona se danas upotrebljava i u

običnom govoru i u književnosti.

KVISLING, ŠOVEN I HULIGAN

Reči kvisling, šoven i huligan postoje danas u

mnogim jezicima na svetu. I to su nekad bila lična imena,

koja su kasnija dobila opšte značenje, pa se stoga pišu

malim početnim slovom.

Kvisling je, u stvari, prezime Vitkuna Kvislinga,

norveškog majora, koji je osnovao Norvešku

nacionalističku stranku, pa su ga za vreme fašističke

okupacije Norveške (1940-1945) Nemci postavili za

predsednika izdajničke vlade. Major Kvisling je poslušno

izvršavao sva naređenja okupatora i time naneo velika zla

svome narodu. Tako je stekao neslavno, sramno ime, koje

se kasnije, kao opšte, prenelo na sve slične saradnike

nemačkog okupatora u Evropi za vreme Drugog svetskog

rata. Danas kvisling u srpskom jeziku, i drugde, znači:

"izdajica domovine", "saradnik okupatora" i sl. Postoji u

nas i pridev kvislinški, koji se odnosi na kvislinge.

Šoven ili šovinista je reč koja danas označava

zadrtog nacionalistu, tj. čoveka koji svoju naciju izdiže

iznad svih ostalih nacija na svetu, koji izvrgava ruglu i ruši

sve što pripada drugim narodima, koji mrzi one koji ne

pripadaju njegovoj naciji. Ta otrovna reč postala je od

imena Šoven, inače ličnosti u komediji francuskog pisca

Ežena Skriba iz 19. stoleća. Vojnik Šoven (što znači.

"ćelavko") prikazan je kao hvalisavac, neumereni, zadrti

rodoljub i pristalica zavojevačke politike Napoleona

Bonaparte, politike koja je težila podjarmljivanju drugih

naroda. Otuda, onda, i današnje značenje reči šoven ili

šovinist. Prema šoven i šovinist u nas su postale i druge

slične reči: šovinistkinja, šovinizam, šovinistički, šovenski

i sl. Sve one, na ovaj ili onaj način, označavaju najteži

oblik raspirivanja mržnje prema drugim narodima.

Na sličan način, kao i kvisling i šoven, nastala je i

reč huligan - "probisvet", "mangup", "nevaljalac",

"frajer", "bandit", "siledžija". To je takođe bilo vlastito

ime, zapravo, prezime jednog irskog buntovnika, koji je

bio poznat po surovosti, pa su ga Englezi smatrali

oličenjem nasilništva. Otuda, onda, i današnje značenje

reči huligan.

Tako su, eto, stvorene tri ružne reči u našem jeziku:

kvisling, šoven i huligan, koje označavaju neke još ružnije

osobine ljudi i naroda.

PLEMENITI MECENA

Znamo već kako je junak Sterijine komedije kir

Janja postao - kirjanja ("škrtac") i kako su se po zlu

zapamćena imena Kvisling, Šoven i Huligan preobratila u

zajedničke imenice, koje danas svojim značenjem

upućuju na ono najgore: izdajništvo, zlo, nasilje i mržnju

među ljudima. Srećom, u jeziku su se sačuvali i drukčiji

primeri: ostala su, i vekovima već traju, i imena nekih

plemenitih ljudi, onih koji nisu sijali mržnju, već su

pomagali druge. Jedan od njih bio je i Gaj Klinije Mecenat

(ili, kako se u njegovo vreme pisalo latinski: Gai Clinius

Mecenat).

Mecenat, ili, kraće - Mecena, bio je ugledan i veoma

bogat građanin starog Rima. Živeo je u prvom stoleću pre

naše ere i pripadao viteškom staležu. Imao je raskošan

dvorac i veliko bogatstvo. I sam imperator August bio mu

je blizak prijatelj.

Mecena je voleo život i ljude. Pisao je stihove, u

kojima je izražavao svoju silnu želju da živi, makar i bez

ruku, nogu i očiju. Ali, pomagao je i drugima da žive i

stvaraju. Oko sebe je okupljao najbolje rimske pesnike

onoga vremena: Vergilija, Horacija, Propercija i druge.

Oni su mu zauzvrat posvećivali svoje zbirke stihova. Tako

je njegovo ime ušlo u umetnost i istoriju. Ali i u - jezik.

Danas reč mecena označava zaštitnika umetnosti, čoveka

koji podstiče i materijalno pomaže umetnike u njihovom

radu.

Kasnije je u istoriji bilo dosta mecena. Među

najpoznatijim bili su francuski vladar Luj XIV, "Kralj

Sunce", pruski car Fridrih Drugi, koji je, pored ostalih,

pomagao i velikog francuskog pisca Voltera, i vajmarski

vojvoda Karl August, koji je bio mecena znamenitog

nemačkog pesnika Getea, poštovaoca našeg Vuka. Ali sve

te krunisane glave, i pored vladalačke moći i velikih

zasluga za umetnost, nisu svojim imenom mogle zaseniti

i potisnuti ime plemenitog Gaja Klinija Mecene. Mogli su

biti bogatiji i darežljiviji od njega, ali uvek i samo pod

njegovim imenom - mecena.

GROF OD SENDVIČA

Od sve "brze hrane" koja se prodaje po restoranima,

bifeima ili uličnim prodavnicama, najveću prođu ima

popularni - sendvič. I ne bez razloga: ukusan je i praktičan

- može se jesti u parku na klupi, "s nogu", ili čak u hodu.

A jednostavno se i priprema: između dve kriške hleba ili

raspolovljene zemičke stavi se šunka, sir, jaja i još poneka

đakonija i naš brzi obrok je spremljen.

To je sve što bi se o sendviču moglo kazati da nije

zanimljive priče o njegovom poreklu i nastanku samog

tog naziva.

Poreklo sendviča je - grofovsko, i to od starine, od

pre punih 200 godina. Tada, u 18. stoleću, živeo je u

Engleskoj jedan plemić po imenu Džon Montegju (1718-

1792). Imao je titulu četvrtog grofa od Sendviča i bio prvi

lord Admiraliteta. Uz mnogo svojih vrlina, grof od

Sendviča imao je i jednu veliku manu: bio je strastveni

kartaroš. Da se ne bi morao odvajati od kartaškog stola,

prekidajući igru za ručak i večeru, naređivao je da mu

donose nareske šunke stavljene između dve kriške hleba.

Tako je mogao u isto vreme i da se karta i da jede.

"Izum" grofa od Sendviča (engl. Sandwich) brzo se

proširio pa su mnogi ljudi u Engleskoj i drugim zemljama

počeli takođe jesti "sendviče", nazvane tako po njegovom

imenu, odnosno tituli.

Pošto je grof Džon Montegju, kao što je već rečeno,

bio prvi lord Admiraliteta, to će reći - ministar Mornarice,

u vreme kada je kapetan Džejms Kuk otkrio prekrasnu

skupinu ostrva u Tihom okeanu (1778), ta su ostrva

nazvana upravo po njemu. Kasnije će Sendvička ostrva

dobiti ime Havaji, koje će se ustaliti i kao Havajska ostrva.

Od 1959. godine Havaji su 50. država Sjedinjenih

Američkih Država.

Ali, vratimo se ponovo samoj reči sendvič. U

nastavi jezika učimo da nije dobro govoriti i pisati sendvić

(sa ć). Susrećemo je i u sportskom žargonu, gde izraz biti

u sendviču znači: "biti priklešten između dva protivnička

igrača" (kao šunka ili sir između dve kriške hleba). Postoji

i sendvičmen (engl. sandwichman) - "čovek koji (radi

reklame ili propagande) istodobno nosi dva plakata: jedan

na prsima, drugi na leđima; živa reklama".

Tako je grof od Sendviča ostavio vidnog traga ne

samo u našem svakodnevnom jelovniku nego i u

geografiji, sportu, političkoj propagandi i reklami.

LUC I RITBERGER

Opisujući figure što ih izvode spretni klizači i

klizačice na takmičenjima u umetničkom klizanju,

sportski reporeteri, najčešće s oduševljenjem, izgovaraju

reči luc i ritberger.

Luc i ritberger su nazivi za veoma teške figure, dva

bravurozna skoka, iza kojih klizač mora nastaviti klizanje

i izvođenje novih figura. Uvek iznova očarani tim

skokovima, i ne pomišljamo na to da su njihovi nazivi

takođe nastali od vlastitih imena.

Prvi luc u istoriji umetničkog klizanja izveo je, ko

bi drugi, nego upravo - Luc. Austrijanac Alojz Luc. Bilo

je to davne 1913. godine u Beču, na poznatom

Engelmanovom klizalištu. I ostalo je zapamćeno, mada

Alojz Luc nije bio pravi klizač, nego - hokejaš. Klizanjem

se bavio samo "za svoju dušu". Kasnije se Lucov skok

usavršavao, pa je 1944. godine, na Juniorskom prvenstvu

Sjedinjenih Američkih Država, Ričard Dik Baton skočio

"dvostruki luc", a dvadesetak godina iza toga Kanađaninu

Donaldu Džeksonu uspeva da, na Svetskom prvenstvu u

Pragu (1962), izvede čak i "trostruki luc" i tako se za sva

vremena upiše u istoriju sporta.

"Koliko je bio izuzetan taj Donald Džekson" - pisala

je sportska reporterka Milka Babović, koja se i sama

proslavila ne samo vrhunskim rezultatima u atletici nego

i slikovitim opisivanjem klizača i klizačica i njihove

odeće, s obaveznim "šljokicama" - "svedoči i podatak da

je sledeći klizač s 'trostrukim lucom’ u programu bio tek

Jan Hofman (iz Nemačke Demokratske Republike), i to

punih dvanaest godina kasnije".

Danas "trostruki luc" nije tolika retkost među

vrhunskim klizačima i klizačicama, mada je prva

klizačica izvela taj skok tek 1978. godine. Bila je to

Švajcarkinja Denis Bilman, čije je prezime takođe postalo

oznaka za jednu klizačku figuru ("špagata" s rotiranjem

na vrhu jedne klizaljke). Takve figure nazivaju se bilman-

piruete, iako ih je prva izvodila njena zemljakinja Katrin

Iten. Ovaj primer pokazuje da ime ponekad potomcima

ostavlja onaj koji se nametne snagom svoje umetnosti, a

ne onaj koji je prvi.

Skok ritberger, koji vrhunski klizači danas takođe

često izvode, nešto je stariji od luca. Prvi ga je izveo

Verner Ritberger na jednom treningu u Berlinu 1910.

godine. "Dvostruki ritberger" izveo je petnaest godina

kasnije (1925) Austrijanac Karl Šeper, koji je čak osam

puta bio prvak Evrope, a sedam puta svetski prvak u

umetničkom klizanju. Prva klizačica koja je izvela tu

figuru bila je Kanađanka Barbara En Skot (1947).

"Trostruki ritberger", skok s rotacijom od 180 stepeni,

izveden je tek posle Drugog svetskog rata (negde između

1953. i 1955. godine).Tačan datum nije mogla utvrditi ni

Milka Babović. Ipak, ostalo je zabeleženo da su to prvi

izveli Amerikanci Dejvid Dženkins i Roland Robertson, a

među klizačicama Gabrijela Sajfsrt iz Nemačke

Demokratske Republike (ona 1968. godine, na

Evropskom prvenstvu u umetničkom klizanju).

Rekli smo već da danas svi vrhunski klizači i

klizačice na ledu u okviru svojih programa izvode luc,

ritberger, bilman-piruete i druge poznate skokove i

figure, vezući tako svojim pokretima divan goblen na

ledenoj ploči po dvoranama širom sveta.

Kad već spomenusmo goblen, da time i završimo

ovu malu seriju priča o imenima ljudi koja su dobila opšta

značenja. I reč goblen nastala je od jednog imena, tačnije

- prezimena. Parižanin Žan Žil Goblen bio je tkač i vlasnik

radnje za bojenje tkanina. Živeo je davno, još u 16.

stoleću, pre, dakle, mnogo vekova, pa je već mogao biti

zaboravljen. Ipak, ostao je zapamćen po umetnički tkanim

zidnim tapetama sa slikama u prekrasnim bojama, među

kojima je on sam iznašao pedeset tonova. Takve tapete,

kao i ručni vez sa slikama, nazivamo i danas po njemu -

goblen.

IMENA KONTINENATA I OKEANA

Kontinenti i okeani imaju stara i veoma zanimljiva

imena: Azija, Evropa, Afrika, Australija, Amerika,

Atlantik, Pacifik. Kako su nastala ta imena, odakle potiču

i šta znače same reči kontinent i okean?

Ime najvećeg kontinenta na Zemlji, Azije,

verovatno je i najstarije. Potiče čak iz asirskog jezika, od

reči asu, što znači: "istok" ili "zemlja na istoku", "istočni

kontinent".

Taj su naziv od Asiraca preuzeli Feničani, od

Feničana Grci, od Grka, opet, Rimljani, a od Grka i

Rimljana drugi narodi, pa tako i mi.

Ni ime našeg kontinenta, Evropa, nije manje

starine. Ono takođe potiče iz asirskog jezika, i to od reči

ereb - "zalazak sunca", "zapad". Prema tome, Evropa bi

značila: "zapad", "zemlja na zapadu", "zapadni

kontinent". Grci su taj naziv takođe primili preko

Feničana, pa su tako u početku nazivali zapadnu obalu

Egejskog mora, koja je za njih stvarno bila "zapad", tj. na

zapadu. Kasnije je to postalo naziv celog kontinenta.

Zanimljivo je da je i ime trećeg kontinenta "Starog

sveta", Afrika, u početku takođe imalo uže značenje.

Afrikom su, naime, stari Rimljani nazivali svoje posede

na severu Tripolitanije i današnjeg Tunisa. Ono inače

potiče od arapskog naziva za neka plemena u Etiopiji,

Aferi, koji su preuzeli Rimljani imenujući njime, kako je

već rečeno, svoje posede u severnom delu tog kontinenta,

a kasnije i celi kontinent.

Ime Australija latinskog je porekla. Potiče od

latinskog izraza Terra australis, što znači: "južna zemlja".

Verovalo se, naime, od davnina da takva zemlja postoji

južno od Indijskog okeana.

Tako, eto, imamo tri kontinenta koja su svoja imena

dobila prema stranama sveta: Azija - "istok", Evropa -

"zapad" i Australija - "jug".

Naziv Amerika nastao je drukčije i znatno je mlađi.

Pod tim imenom novootkriveni kontinent prvi put se

pominje 1507. godine, u delu nemačkog geografa Martina

Valdzemilera. On je taj kontinent nazvao po slavnom

talijanskom moreplovcu Amerigu Vespučiju, koji je posle

Kolumbovog otkrića 1492. više puta plovio u "Novi svet",

do obala Južne i Srednje Amerike. Kristoforu Kolumbu

nije, dakle, pripala čast da kontinent koji je on otkrio nosi

njegovo ime. Po njemu je nazvana tek jedna mala

južnoamerička zemlja - Kolumbija.

Mnogi, možda, ne znaju da pored Evrope, Azije,

Afrike, Australije i Amerike, postoji još jedan kontinent -

Antarktik. Ime toga kontinenta načinjeno je prema imenu

Arktik, što označuje područje oko Severnog pola. Samo

ime Arktik, koje se ponegde prevodi kao "sever", potiče,

u stvari, od grčke reči arktos - "medved". Područje oko

Severnog pola nazvano je tako zato što se na toj strani

nebeskog svoda nalaze sazvežđa Veliki i Mali Medved, a

ne po poznatim polarnim medvedima.

Na drugoj, suprotnoj prani Zemlje nalazi se Južni

pol i čitav jedan kontinent pokriven večitim ledom. Taj je

kraj nazvan stoga Antarktik, što, slobodnije prevedeno,

znači: "zemlja koja se nalazi nasuprot Arktiku".

Kontinente najčešće dele okeani i mora. Među

okeanima najveći su i najpoznatiji Atlantski okean ili

Atlantik i Veliki ili Tihi okean, Pacifik.

Atlantik potiče od imena starogrčkog mitološkog

junaka Atlanta. Po verovanju starih Grka, Atlant ili Atlas

bio je jedan od titana. Zato što se borio protiv boga Zevsa

osuđen je da večito na svojim leđima nosi nebeski svod.

O tome smo već govorili u prvom delu ove knjige, u priči

"Atlas".

Ime Pacifik potiče iz latinskog jezika i znači

doslovno: "mirni", "tihi" (od latinskog: pax, pacis -

"mir"). Otuda i naše ime Tihi okean.

Na kraju da kažemo nešto i o rečima kontinent i

okean.

Kontinent potiče od latinskog izraza koji bi se

mogao prevesti kao: "zemlja koja se drži zajedno", dakle

"veliko kopno".

Reč okean, opet, kao i Atlantik, mitološkog je

porekla. Okean je, prema grčkoj mitologiji, bio takođe

jedan od titana i gospodar svih voda na zemaljskoj kugli.

Nije, onda, čudno što su nepregledna vodena prostranstva

nazvana upravo njegovim imenom.

"SREBRNA ZEMLJA" I "KAMEN KOJI

SVETLI"

Ima jedna daleka zemlja koja se naziva "Srebrna

zemlja" ili samo "Srebrna". Jedna mala evropska država

ima još zanimljivije ime. Ona se naziva "Kamen koji

svetli” ili "Svetleći kamen".

Mi, naravno, upotrebljavamo strana imena tih

zemalja, pa i ne slutimo šta ona znače, tj. da znače upravo

to: "Srebrna zemlja" i "Kamen koji svetli". Tako je s

drugim stranim imenima zemalja i pokrajina. Malo ko u

nas zna šta znači Holandija, Bolivija, Ekvador, Gibraltar

itd. A sva ta imena, kad se prevedu na naš jezik, imaju

veoma zanimljiva značenja.

No, vratimo se "Srebrnoj zemlji". Znate li koja je to

zemlja i gde se nalazi?

Neki su se, verovatno, već setili. "Srebrna zemlja"

to je - Argentina, jer argentum, znamo to iz hemije, znači

na latinskom "srebro".

Ime Argentina nije nastalo baš tako davno. Kad su

španski osvajači, negde početkom 16. stoleća, dopreli do

obala današnje Argentine, zatekli su kod tamošnjih

starosedelaca, Indiosa, dosta srebrnog nakita. Stoga su

verovali da je to zemlja srebra, pa su područje oko ušća

reke Parane nazvali Rio de la Plata ("Srebrna reka"). Nije,

onda, čudno što je i država koja je kasnije nastala na tom

području dobila ime Argentina ("Srebrna").

"Kamen koji svetli" u stvari je prevod nemačkog

imena evropske državice Lihtenštajn. To Lihtenštajn bilo

je prvo prezime jedne plemićke porodice, kojoj je car

Karlo VI darovao zemlje na kojima se danas nalazi

istoimena kneževina.

Ime Holandija, kad se doslovno prevede s

engleskog, Holland, znači doslovno: "Niska zemlja". I

drugo englesko ime te zemlje Netherlands znači to isto.

To nikako nije slučajno. Holandija je, kao što je poznato,

ravničarska zemlja, a njeni primorski delovi čak su niži od

morske površine. Otuda, onda, i sasvim tačan naziv

"Niska zemlja".

Holanđani, inače, svoju zemlju zovu Nederland, što

opet znači: "Niska zemlja". Po tome je i skraćenica za

Holandiju NL (od Nederland) - to smo bar mogli toliko

puta videti na automobilima koji dolaze iz te zemlje.

Hrvati su ime Nederland preveli kao Nizozemska,

sledeći opet izvorno značenje: "Niska zemlja" I Francuzi

su ga doslovno preveli na svoj jezik, pa Holandiju

nazivaju Pays-Bas..

Neke zemlje dobile su svoja imena po znamenitim

ljudima, otkrivačima svetova ili oslobodiocima. Već

znamo da je južnoamerička država Kolumbija dobila ime

po slavnom moreplovcu i otkrivaču Amerike Kristoforu

Kolumbu. Isto tako, Bolivija, koja se takođe nalazi u

Južnoj Americi, dobila je ime po Simonu Bolivaru,

velikom južnoameričkom revolucionaru i borcu za

oslobođenje španskih kolonija u tome delu sveta.

Zanimljivo je i ime Gibraltar. Taj britanski posed na

španskom tlu ima, u stvari, arapsko ime. Gibraltar, od

arapskog Džebel al Tarik, znači: "Tarikova stena" ili

"Tarikovo brdo", prema znamenitom arapskom

vojskovođi Tariku, koji je u osmom veku osvojio Španiju.

Ekvador je dobio takvo ime zato što se nalazi na

samom ekvatoru, itd.

Nasuprot ovakvim imenima zemalja i pokrajina,

koji su stranog porekla i koji su preuzeti od naroda što

upravo tako nazivaju svoju zemlju ili pokrajinu, mnoge

zemlje imaju u srpskom jeziku - naša imena. Takva su

imena: Grčka, Mađarska, Finska, Turska, Švedska,

Norveška, Švajcarska, pa i Poljska, Češka, Slovačka, itd.

To su, u stvari, pridevi izvedeni od imena naroda ili

stanovnika tih zemalja. U početku su to bila puna imena:

Grčka zemlja, Mađarska zemlja, Finska zemlja, Turska

zemlja itd. Kasnije je ostao samo pridev, koji je postao

imenica, pa danas govorimo samo Grčka, Mađarska,

Finska, Turska itd.

Prema ovakvim imenima načinjeno je i već

pomenuto ime za Holandiju, odnosno Nederland -

Nizozemska.

Mnogi narodi nazivaju svoju zemlju drukčije nego

mi. Tako se, na primer, u nas kaže Nemačka, što bi trebalo

da znači: "Nemačka zemlja". Mi smo, dakle, ime

Nemačke načinili prema svome nazivu za stanovnike te

zemlje - Nemci. A taj je naziv, opet, nastao među

Slovenima zbog toga što se nisu mogli sporazumevati sa

susednim Germanima, pa su ih smatrali nemima. Otuda,

onda, i ime Nemac.

Imena stranih zemalja nastajali su u nas na različite

načine i u različita vremena. Zato tu ima toliko razlika i

šarenila.

ZAUSTAVLJENO VREME

U imenima mnogih mesta na južnoslovenskom

prostoru (gradova, sela i zaselaka) živi čitava jedna

istorija, naša prošlost, daleka i bliska. Tu kao da je

zaustavljeno vreme -okamenjeno u reči, u imenu.

Nekad su današnji južnoslovenski prostori bili deo

velike Rimske imperije. Stari Rimljani su bili i iščezli, ali

je iza njih na jadranskoj obali ostao Cavtat, koji samim

svojim imenom svedoči da je to od davnina bio grad, jer

Cavtat, od latinskog civitas i znači - "grad".

I iza starih Ilira, Kelta i Grka, koji su pre Rimljana

nastanjivali ove krajeve, ostali su mnogi nazivi mesta. Na

te nas narode podseća, na primer, Skoplje (nekadašnji

Skupi).

U vreme turske vladavine nastala su imena

Sarajevo, Tuzla, Majdan i mnoga druga.

Sarajevo potiče od reči saraj, koje je persijskog

porekla i znači: "dvor" (carski, vezirski, pašin ili

begovski). U tom je gradu u tursko vreme zaista bio saraj,

dvor carskog namesnika, pa otuda onda i samo ime

Sarajevo.

Tuzla je, kao što je poznato, "grad soli". O tome,

uostalom, svedoči i samo ime toga grada. Reč tuz, naime,

na turskom znači: "so", a tuzla doslovno - "rudnik soli",

"solana". U tome se mestu i okolini so vadila od davnina,

pa su ga još stari Rimljani nazivali Salines, s istim

značenjem kao u turskom - "solane". U srednjem veku

samo naselje bilo je u sastavu župe koja se zvala Soli.

Na turskom se rudnik naziva majdan, pa su prema

tome mnoga naša mesta dobila naziv Majdan. Po tome se

i jedan deo Beograda, tamo gde se nalazi Markova crkva,

naziva Tašmajdan, što u prevodu na naš jezik znači:

"rudnik kamena", "kamenolom" (turski taš znači -

"kamen").

Turskog su porekla imena još nekih delova

Beograda. Tako Dorćol znači: "raskršće", ili doslovno:

"mesto gde se sastaju četiri puta". Karaburma, opet,

znači: "crni greben". Tako su Turci zvali brežuljak nad

Dunavom kod Beograda, prema selu Višnjici. Izvorni

turski naziv Karaburme bio je Kara burun (kara - "crn" i

burun - "greben", "rt").

O svemu tome mi i ne razmišljamo kad izgovaramo

imena Sarajevo, Tuzla, Tašmajdan, Dorćol, Karaburma i

sl.

Kao Tuzla, Majdan i sl., tako i neka druga imena

naših sela i gradova, koja nisu stranog porekla, svedoče o

tome da je na mestu gde se oni danas nalaze nekada bio

rudnik, most, crkva, manastir ili manastirsko imanje.

Tako imamo imena Olovo i Srebrenica, nastala po

tome što se tu nekada kopala ruda: olovo i srebro. Imena

Bunar, Bunarevi, Mostine, Sanski Most, Mostar i sl. sama

sobom govore o svome poreklu.

Neka su ime dobila i prema tlu na kome su

podignuta. Takvo je, na primer, ime Glina, koje je nastalo

od reči glina -"vrsta zemlje", "ilovača".

I nazivi crkvenih i manastirskih poseda čuvaju se

danas u imenima mesta, kao što je npr. Prnjavor. Prnjavor

doslovno znači: "manastirsko imanje", "manastirsko

dobro" (što dolazi od grčke reči pronia).

Zanimljivo je da su neka imena mesta nastala i

prema životinjama i bilju kraja u kome su podignuta.

Takva su imena: Sokolac, Sokoli, Sokolovac (prema

soko), Zeci, Zecovi, Zečevo, Zečići (prema zec), Kozica,

Kozina, Kozinci (prema koza), Vepri, Veprinac (prema

vepar), Kokoti (prema kokot), Golubić, Golubići,

Golubinac, Golubinci, Golubovac, Golubovci i sl. (prema

golub, ili, možda, prema ličnom imenu Golub),

Kragujevac (prema kraguj - "kobac"), zatim Lipa, Lipik,

Lipar (prema lipa), Bukovica, Bukvik, Bukova, Bukovac

(prema bukva) itd.

I u tim je imenima zaustavljeno vreme. Jer danas u

Kragujevcu nema više kraguja (kobaca) niti je Bukovica

u naše vreme poznata po bukvama. Nekad je, međutim,

bilo tako, pa je tako i ostalo okamenjeno u imenima mesta.

O TVIDU I KAŠMIRU

Čovek ponekad nosi na sebi čitavu jednu

"geografiju", a da o tome ni pojma nema. On je u stanju

da pojede ili popuši po nekoliko pokrajina, ostrva ili

gradova, a da pri tom opet ostane gladan i žedan.

Ovo, naravno, ne treba shvatiti bukvalno. Ali kad

već govorimo o rečima, tako mu nekako dođe. Evo,

uzmimo kao primer tvid i kašmir. Stručnjaci za tekstil,

tekstilci, pa i krojači, i svi oni koji se bave modom ili su

ljubitelji lepog odevanja, znaju da je tvid gruba vunena

tkanina škotskog porekla, a kašmir - fina svilenkasto-

vunena tkanina i jedna vrsta šala, nešto kao što je u nas

raša - tkanina nazvana tako po mestu Ras.

Ali Tvid i Kašmir su u isto vreme i geografska

imena. Prvo je ime reke u Škotskoj, a drugo naziv poznate

himalajske pokrajine (u severozapadnom delu Indijskog

potkontinenta), oko koje se spore Indija i Pakistan. Kao

geografska imena Tvid i Kašmir pišu se, naravno, velikim

početnim slovom i po tome se razlikuju od naziva za

tkanine, koji se pišu malim slovima. Ti nazivi nastali su

po imenima reke Tvid i pokrajine Kašmir, zato što se tsvid

prvo počeo proizvoditi u kraju oko te reke, a kašmir se

proizvodi od dlake kašmirske koze.

Ovakvih primera ima mnogo. Tako je, recimo,

damast, svilena, vunena ili lanena tkanina s arabeskama,

nazvan po sirijskom gradu Damasku, muslin, vrsta

pamučne tkanine - po iračkom gradu Mosulu, odakle

potiče, a šetland, sivoze-lenkasta vunena tkanina - po

Šetlandu, odnosno Šetlandskim ostrvima, gde se gaje

plemenite svilorune ovce i proizvodi čuvena šetlandska

vuna.

Manje su poznate tkanine batavija, marengo i

lipiska, ali i one su dobile svoje nazive po geografskim

imenima, tačnije po imenima gradova: Batavija (na ostrvu

Javi), Marengo (u Italiji) i Lajpcig (u Nemačkoj).

Kad smo već kod tkanina i odevanja, da spomenemo

i bikini, ženski kupaći kostim, koji je tako nazvan po

malom ostrvu Bikiniju u Tihom okeanu, i panama (šešir),

nazvan po državi Panama u Srednjoj Americi.

Prema geografskim imenima nastali su i nazivi

raznih pića, jela, pa čak i hemijskih elemenata. Tako,

onda, imamo Bordo - francuski grad, i bordo - vrstu

poznatog francuskog vina. Isto tako, Burgundija je

pokrajina u istočnoj Francuskoj, a burgundac - vino iz te

pokrajine, Kjanši - kraj u Italiji, a kjanti - čuveno

talijansko vino, Tokaj je mađarski grad, a tokaj ili tokajac

- vrsta vina koje se proizvodi u tom gradu i okolini,

Jamajka je ostrvo, a jamajka - rum itd. Čak je i reč

demižon, koja označava veću staklenu posudu, "pletaru"

ili "pletenku" u kojoj se drži vino, nastala prema

engleskom izgovoru imena persijskog grada Damaghani,

poznatog po industriji stakla.

Znamo, dalje, da je Java veliko ostrvo u Tihom

okeanu, a java je, opet, vrsta kafe (kao i vrsta tkanine i

naziv za jedan ples, igru). U našim trgovinama prodaje se

i kafa santos i minas, a malo ko zna da su to imena

saveznih država u Brazilu.

Verovatno ste čuli i za cigare kuba i portorika. I one

su dobile naziv po istoimenim ostrvima - Kuba i Porto

Riko. Isto tako, sirevi edamer, grijer i parmezan nazvani

su po gradovima Edam (u Holandiji), Grijer (u

Švajcarskoj) i Parma (u Italiji). I nadaleko čuveni sir

trapist proizvodi se u Trapistima kod Banjaluke, mada je

i samo ime toga mesta nastalo po imenu starog monaškog

reda trapisti. Upravo po njima nazvan je sir koji samo oni

znaju spravljati kako valja. Pravi trapist, dakle, prave

trapisti.

Sardele, koje takođe rado jedemo, naročito one iz

konzerve (sardine), dobile su takav naziv po ostrvu

Sardiniji, u čijim vodama tih sitnih riba iz porodice

haringi ima u izobilju.

Posebno je zanimljiv naziv jedne vrste kokošaka -

leghorn. To je, u stvari, englesko ime talijanskog grada

Livorna. Otuda, onda, i naziv leghorn (od livorno) za bele

kokoši nastale ukrštanjem talijanskih i španskih

kokošaka.

U nas su poznati plemeniti konji lipicaneri ili

lipicanci, koji su tako nazvani po ergeli (odgajalištu

konja) Lipica u Istri.

Prema imenima pokrajina ili gradova nazvane su i

neke materije ili hemijski elementi. Poznati su alamandin

-jarkocrveni dragi kamen, nazvan tako po gradu Alabandi

u Maloj Aziji, kao i andaluzit - proziran i veoma tvrd dragi

kamen manje vrednosti, nazvan po španskoj pokrajini

Andaluziji. Ruda od koje se proizvodi aluminijum, boksit,

nazvana je tako po nalazištu Le Bo u Francuskoj, a

bekerelijum i bizmut, hemijski elementi, po

kalifornijskom gradu Berkliju i nemačkoj pokrajini

Vizen. I po imenu grada Bihaća, nazvan je laporasti krečni

kamen - bihacit, koji se upotrebljava za gradnju kuća i kao

ukras, kao što je i mineral avalit nazvan po našoj planini

Avala kod Beograda.

Gradovi Breda (u Italiji) i Damask (u Siriji) ne

mogu se baš ponositi onim čemu su pozajmili svoja

imena. Breda je, naime, vrsta mitraljeza i vrsta bombi

kojima se ljudi međusobno uništavaju, a sablja dimiskinja

(tj. "damaskinja", "iz Damaska") poznata nam je još iz

narodnih pesama. Zato nam je mnogo simpatičniji i miliji

mađarski grad Debrecin, u kome se proizvode ukusne

kobasice - debrecinke.

ALEKSA ŠANTIĆ I VOJVODA STEPA

Za Aleksu Šantića, našeg velikog pesnika, čije

stihove "O, klasje moje..." i "Ostajte ovdje..." mnogi znaju

napamet, čuo je, sigurno, svaki učenik osnovne škole. Oni

stariji verovatno su čuli i za vojvodu Stepu Stepanovića,

proslavljenog ratnika, koji je vodio mnoge vojne i sa

svojim hrabrim vojnicima do nogu potukao austrijske

zavojevače u čuvenoj Cerskoj bici 1914. godine. I Aleksa

Šantić i vojvoda Stepa svojim su delom zaslužili da ih se

sećaju mnoga buduća pokolenja. Ali ovde o tome neće biti

govora. Nećemo pričati o njima i njihovom delu,

pesničkom i vojničkom, nego o nečem sasvim drugom - o

sudbini njihovih imena. Jer, Aleksa Šantić i vojvoda Stepa

nisu danas samo imena dvaju naših velikana. To su u isto

vreme i dva lepa sela u prostranoj ravnici vojvođanskoj.

Običaj da se jednom mestu da ime, pa čak i ime i

prezime ili titula, čin i sl. nekog velikog i zaslužnog

čoveka, zaista je neobičan, ali ne i toliko redak. Samo u

Srbiji, na primer, ima nekoliko mesta (gradova, sela i

naseobina) sa takvim imenima. To su: Jaša Tomić,

Đeneral Janković, Vojvoda Bojović, Svetozar Miletić,

Zrenjanin, Obilić. I u Republici Srpskoj ima jedan takav

grad. To je Mrkonjić ili Mrkonjić-Grad.

Ko su bili ljudi čija imena nose ovi naši gradovi i

sela, retko ko danas zna. A red je da to znaju barem oni

koji u mestima s takvim imenima žive.

Jaša Tomić bio je političar i novinar. Živeo je od

1856. do 1922. godine u Vojvodini. Bio je uz to i

književnik: pisao je romane, drame i pesme.

Božidar Janković, po kome je nastalo ime mesta

Đeneral Janković, živeo je od 1849. do 1920. godine. Bio

je general, ili, kako se onda govorilo - đeneral, srpske

vojske i učestvovao kao komandant u svim ratovima za

oslobođenje Srbije od 1876. do 1918. godine.

Vojvoda Petar Bojović (1858-1945) bio je, uz Stepu

Stepanovića, jedan od najpoznatijih vojskovođa u staroj

srpskoj vojsci. Svoju vojnu veštinu i hrabrost naročito je

pokazao u borbama na Solunskom frontu u Prvom

svetskom ratu.

Svetozar Miletić (1826-1901) bio je, kao i Jaša

Tomić, poznat novinar, ali i advokat. Borio se za prava

srpskog naroda u Vojvodini, koja je tada bila pod

austrougarskom vlašću. Danas je Svetozar Miletić mesto

kod Sombora.

Žarko Zrenjanin, po čijem se prezimenu danas

naziva jedan grad u Vojvodini, u Banatu, raniji Veliki

Bečkerek i Petrovgrad, bio je organizator ustanka u tom

kraju protiv okupatora naše zemlje u Drugom svetskom

ratu i narodni heroj. Rođen je 1902, a junački je poginuo

1942. godine.

O Milošu Obiliću (ili Kobiliću), poznatom junaku iz

narodnih pesama o Kosovskom boju, nije potrebno

posebno govoriti. Za njega zna svako dete, i to ne samo u

Obiliću, mestu koje je po njemu ime dobilo.

Manje je, međutim, poznato ko je bio Petar

Mrkonjić, po kome je dobio ime grad što se nekad u tursko

vreme zvao Varcar-Vakuf. A i Petar Mrkonjić je bio

junak, i o njemu su pesme ispevane. Živeo je u 18. stoleću

i spominje se u hajdučkim narodnim pesmama. Pa ipak,

Mrkonjić-Grad nije dobio ime po tom slavnom hajduku,

nego po starom Petru Karađorđeviću, docnije srpskom

kralju, koji se za vreme bosansko-hercegovačkog ustanka

(1875-1878) borio u ovim krajevima pod imenom Petar

Mrkonjić.

Običaj da se imena zaslužnih ljudi daju gradovima i

selima postoji i u drugih naroda. Tako, na primer,

Vašington, glavni grad Sjedinjenih Američkih Država,

nosi ime Džordža Vašingtona, prvog predsednika te

države. Amerikanci, osim Vašingtona, imaju još i gradove

Linkoln i Ruzvelt, nazvane tako po dvojici kasnijih

predsednika SAD, Abrahamu Linkolnu i Teodoru

Ruzveltu. Tu je i grad Tesla, u čijem je imenu

ovekovečena uspomena na našeg Nikolu Teslu, velikog

naučnika i izumitelja, koji je živeo i radio u Americi.

Posle smrti Volta Diznija, koji je stvorio Paju Patka,

Mikija, Šilju i druge omiljene junake stripova i crtanih

filmova, jedan grad u Americi dobio je ime Volt Dizni.

U Rusiji takođe postoji grad Gagarin, koji je dobio

ime po prvom čoveku koji se vinuo u svemirska

prostranstva, astronautu Juriju Gagarinu. U Australiji

postoji jedan grad koji nosi ime Darvin, po poznatom

prirodoslovcu Čarlsu Darvinu. U Demokratskoj Republici

Vijetnam nekadašnji Sajgon sada se zove Ho Ši Min, po

vođi vijetnamske revolucije Ho Ši Minu itd.

Prema ličnim imenima ili prezimenima izvedeni su

i još neki nazivi naših mesta: Kočićevo, Pelagićevo,

Mladenovo, Čelarevo i sl.

Kočićevo, ranije Junuzovci, selo u Lijevču polju, u

Republici Srpskoj, dobilo je ime po književniku i borcu

Petru Kočiću, Pelagićevo, ranije Gornji Žabar, po

velikom narodnom prosvetitelju Vasi Pelagiću,

Mladenovo, po narodnom heroju dr Mladenu Stojanoviću,

a Čelarevo, po narodnom heroju Zdravku Čelaru.

PUT U ŠANGAJ

Priča se kako su na jednom kviz-takmičenju

učesnicima u igri obećane, pored ostalih, i tri izuzetno

primamljive nagrade: prva, put u Šangaj, vozom, za dve

osobe, zatim, drugo, izlet u Rim, autobusom, takođe za

dve osobe, i, treće, izlet u Beč ili Prag, po izboru, za jednu

osobu.

Sretni dobitnici bili su više nego srećni, upravo -

oduševljeni. Jer, priznaćete, nije mala stvar otputovati u

Šangaj. I to ne avionom, nego vozom, na duge staze, klaj-

klaj. Šta sve tu ima da se usput vidi! Treba prvo proći

nekoliko država (Mađarsku, Ukrajinu i Rusiju), onda

dugom transsibirskom železnicom do dalekog

Vladivostoka, pa zatim na jug preko Pekinga u Šangaj,

jedan od najvećih i najpoznatijih gradova u Kini. Manje

su bili privlačni drugi i treći dobitak: izlet u Rim i izlet u

Beč ili Prag (po izboru). Ali ni to nije bilo loše. Mnogi

nisu videli te velike evropske gradove, a, evo, iskrsla je

jedinstvena prilika da ih razgledaju, a i da u njima ponešto

i kupe.

Dobitnici prve, druge i treće nagrade željno su

očekivali dan polaska. Pripremili su svoje pasoše, nabavili

devize, spremili stvari, spakovali kofere i raspitali se

preko prijatelja kakvi su tamo uslovi za "šoping"

(kupovinu). A kad je konačno osvanuo taj dugo očekivani

dan, pred zgradom Televizije dočekaše ih organizatori i sa

smeškom im saopštiše da im nisu potrebni ni pasoši, ni

devize, ni neka posebna oprema za duži put.

- Kako to, molim vas lepo?! - pobuniše se ovi. - Ne

možemo bez pasoša preko granice! Kako ćemo stići u

Šangaj, a da ne uđemo u Kinu, ili da vidimo Rim, Beč i

Prag, a da ne odemo u Italiju, Austriju i Češku?!

Spretni organizatori imali su i na ovo odgovor.

- Nema problema! Putovaćete zaista u Šangaj, Rim,

Beč ili Prag, ali vam ipak pasoši neće trebati. Jer, vodimo

vas u Šangaj kod Novog Sada, u Rim kod Buzeta u Istri,

u Beč kod Karlovca (u Hrvatskoj) ili, po vašem izboru, u

Prag kod Nikšića (u Crnoj Gori).

Razočarenje je bilo ogromno, ali tužbama nije bilo

mesta. Organizatori kviza nisu omanuli niti slagali. Oni su

izvršili svoje obećanje. Jer, Šangaj stvarno postoji kao

naselje u Novom Sadu. I ostala pomenuta mesta stvarno

postoje upravo pod tim imenima: Rim, Beč i Prag.

Ima još ovakvih primera. Postoji, recimo, Solun,

kod Olova (u Bosni), Budim, kod Ivanca (u Hrvatskoj),

Požun (takođe u Hrvatskoj), Orel (u Makedoniji) i

Atenica, kod Čačka (u Srbiji).

Malo je poznato da na južnoslovenskom prostoru

postoje čak dva Beča (jedan u Hrvatskoj i jedan u

Sloveniji) i dva Rima (oba u Hrvatskoj). Donedavno, do

raspada prethodne Jugoslavije, tamo se moglo putovati

bez pasoša. Kviz, o kome je ovde reč, organizovan je

upravo u to vreme. Treba li tome dodati da je to bio kviz

o poznavanju - humorističke literature?!

ROĐENI U GAĆICAMA

Znamo da se ljudi rađaju goli. Zato se i kaže: "go

kao od majke rođen". A, evo, ovde, u našem naslovu,

krupnim štampanim slovima stoji: ROĐENI U

GAĆICAMA. Zar je nešto tako moguće?! Zar u svetu ima

i takvih čuda?

Moguće je, sasvim moguće! U našem naslovu nema

greške, on je ispravan i mogao bi čak da glasi: ROĐENI

U OPANCIMA, ili: ROĐENI U ČALMI. I sve bi to bilo

tačno i istinito. Jer, i takvih slučajeva ima. Nekim ljudima

upravo tako stoji u izvodu iz matične knjige rođenih, ili u

krštenici, u ličnoj karti, u školskim svedočanstvima i

diplomama. Oni to ne kriju i ne stide se toga. A i zašto bi?

Ako se neko može roditi u Beogradu, Nišu, Podgorici ili

Banjaluci, zašto oni ne bi mogli biti rođeni u Gaćicama, u

Opancima, ili čak u Čalmi?

Pogađate već o čemu je reč. Gaćice, Opanci i Čalma

nisu "odevni predmeti", tj. odeća i obuća, nego imena

naseljenih mesta, kao što to i samo veliko početno slovo

kazuje. Čudno jest - ali, eto, i takvih imena ima.

Gaćice su selo kod Ivanca (u Hrvatskoj). Tamo

postoji i selo Gaćište, kod Virovitice. Opanci su kod

Imotskog (takođe u Hrvatskoj), a Čalma kod Sremske

Mitrovice, u Vojvodini (Srbija). Kod Kiseljaka (u Bosni)

ima jedno selo koje se naziva Čizma. U našem naslovu

moglo se, dakle, napisati i: ROĐENI U ČIZMI, što bi bilo

normalno, baš kao da je napisano: ROĐENI U BUNARU,

ili ŠEVARU, ŠAŠU, ŠUŠNjU, BARI itd. Sve su to imena

nassljenih mesta. Postoje čak tri mesta koja se nazivaju

Bunar - dva u Republici Srpskoj: kod Kneževa i Dervente,

i jedno u Srbiji: kod Jagodine. Ševar je kod Tuzle, Šaš kod

Siska, Šušanj kod Zenice, a Bara u Crnoj Gori.

Od neobičnih imena mesta da spomenemo ovom

prilikom još i Brčiće. Stajao bi, dakle, i naslov: ROĐENI

U BRČIĆIMA.

Trebalo bi nam mnogo vremena i prostora da

nabrojimo sva neobična imena mesta. Ali evo samo nekih:

Amajlije, Ašikovci, Babe, Babice, Bačva, Bak, Bas,

Belaj, Bič, Blizanci, Crnac, Čabar, Čanak, Čelik, Drama,

Duša, Džep, Grk, Grm, Guska, Jare, Kafa, Lađa,

Krvavica, Mače, Zec. Tu su još od "životinja": Zebe i

Vrane, a od "drveća" - Bukva, Hrast, Dren, Dub, Grab,

Jabuka, Javor, Jela, Jasen, Lipa, Orah itd.

KO JE KOME ROD

Kako biste odgovorili kad bi vas neko, na primer,

upitao šta vam je nećak vašeg oca, šta ste vi njemu, ili šta

vam dođe tečina sestra, a šta vi njoj? Verovatno bi se

mnogi od vas zamislili tražeći pravi odgovor, a bilo bi,

sigurno, i onih, i to ne malo, koji uopšte ne bi mogli da

odgovore, jer i ne znaju šta je to nećak i kakvu rodbinsku

ili svojbinsku vezu ta reč označuje.

Naš jezik upravo obiluje nazivima za rodbinu i

svojtu. U nas se, naime, veoma dugo, negde čak i do naših

dana, zadržala porodična zadruga, u kojoj su živeli

zajedno ded i baba sa oženjenim sinovima, pokatkad i

udatim kćerima, i mnoštvom unučadi. U jednoj porodici

živelo je, dakle, više porodica, i tu se, naravno, moralo

znati šta je ko kome, ko je kome rod, a ko svojta.

Ipak, u nas ima dosta mesta u kojima su se ti nazivi,

pod uticajem stranih jezika (posebno nemačkog) izgubili

i sveli na one koji označavaju najbliže srodnike: oca,

majku, deda, babu (baku), brata i sestru. Druge, dalje

rođake deca u tim krajevima nazivaju: čika, čiko, teta ili

tetka - kao i ostale starije osobe, koje im nisu nikakav rod

niti svojta. Tako je i u nekim većim gradovima. I tu se sve

ređe mogu čuti nazivi: nećak, bratučed, šurjak, pašenog i

sl. Jer, porodice danas žive odvojeno, svaka za sebe, često

i daleko od bliže i dalje rodbine, pa se ponekad čak i bliži

rođaci međusobno ne poznaju. Zato se nazivi za rodbinu i

svojtu sve više gube. A ako neko hoće da ih zna, mora ih

učiti, i to uz dosta truda i muke.

Eto, recimo, mnogi od onih koji žive u gradu, pa i

na selu, ne znaju najprostiju stvar: šta je to rod, a šta

svojta. Ne znaju da je rodbina "krvni rod", da se stiče po

ocu i majci, a da su svojta svi oni koji se vezuju ženidbom

i udajom, a nisu ni u kakvom srodstvu. Tako je, recimo,

nećak našeg oca, tj. sin naše tetke po ocu, nama rod, a

tečina sestra samo - svojta. I teča (ili tetak) nam je svojta,

a ne rod, jer on je samo muž naše tetke, koja nam je rod,

jer je sestra našeg oca. Sve nam to izgleda pomalo

zamršeno, pa ćemo zato prvo objasniti nazive za rodbinu,

a u daljim pričama i nazive za svojtu.

Šta je to majka, otac, ded, baba (baka), brat, sestra,

sin, kći, unuk i unuka, ne treba objašnjavati, jer to svi

znamo. Znamo i to da je dedov otac nama - praded, a mi

njemu - praunuci. Otac našeg pradeda nama je prapraded

ili čukunded, a mi njemu prapraunuci ili čukununuci. Isto

tako, postoje i nazivi: prababa, praprababa ili

čukunbaba.

Brat našeg oca nama je stric, čika, čiko ili čiča

(turski: amidža), a mi njemu sinovci, sinovice ili

sinovkinje. Brat naše majke nama je ujak ili uja, ujo. Mi

smo svome ujaku nećaci i nećakinje. U nekim krajevima

umesto nećak govori se i sestrić. (Tako i Paja Patak ima

sestriće, tj. nećake: Gaju, Vlaju i Raju.)

Sestru svoga oca i svoje majke zovemo tetka ili teta.

Tetki po ocu, očevoj sestri, mi smo bratići, bratanci

bratanići, bratanice ili bratične, zato što smo deca njenog

brata, a tetki po majci, tj. majčinoj sestri, mi smo sestrići,

sestričići i sestričine, odnosno sestrične, jer smo deca

njene sestre.

Sinovi i kćeri našeg strica nama su stričevići,

stričevke, bratučedi, bratučede, ili jednostavno - braća i

sestre od strica. Sinovi i kćeri naših tetaka po ocu i majci

nama su tetkići, tetičine ili rođaci, rođakinje, odnosno

rodice, ili, pak - braća i sestre od tetke. Decu našeg ujaka

nazivamo ujčevićima i ujčevkama, ili braćom i sestrama

od ujaka.

Pored ovih naziva postoje nazivi i za još dalje

rođake. Tako su deca rođene braće međusobno prvi

bratučedi ili samo bratučedi (braća od strica). Deca braće

od strica (prvih bratučeda) su drugi bratučedi i bratučede,

a deca drugih bratučeda treći bratučedi i bratučede itd.

Sad, eto, znate ko je kome rod. Pokušajte, onda,

odrediti šta vam je nećak vašeg oca i kako biste ga vi zvali.

PETNAEST PASOVA

Već smo rekli da današnja deca, pogotovo ona koja

žive u gradu, znaju uglavnom samo svoje roditelje, zatim

roditelje svojih roditelja (deda i babu), a ređe i za dalje

pretke: pradeda i prababu, čukundeda i čukunbabu itd.

Nekad, međutim, nije bilo tako, a nije tako ni sada u svim

krajevima naše zemlje, kod svih naših ljudi. Pamćenje

predaka, čak i do jedanaestog kolena, zadržalo se najviše

u Crnoj Gori, Srpskoj Hercegovini i na Kosmetu. I sam

pamtim jedan takav rodoslov, ali ne svoj, nego svoga

druga iz detinjstva, Ilije Draškovića, Crnogorca. Svoj

pamtim - samo do čukundeda Jovana i pradeda Đure, koji

je živeo još za vreme Turaka i Austro-Ugarske i bio knez

u selu Suvaji kod Petrovca.

Ilijin rodoslov glasi:

"Ilija Dragov, Drago Jovanov, Jovan Pejov, Pejo

Osmanov, Osman Labudov, Labud Vukov, Vuko

Draškov, Draško popa Šćepana, pop Šćepan popa Prenta,

pop Prento Ozrov, a Ozro je bio vlastelin u Prizren i od

njega je nastalo pleme Ozrinića..."

Po uzlaznoj liniji to je ukupno deset kolena ili

pasova, isključujući samog Iliju, koji još uvek pamti

imena svih deset svojih direktnih predaka po muškoj

liniji. S njim zajedno, to je jedanaest pasova:

1. Ilija, 2. Drago, 3. Jovan, 4. Pejo, 5. Osman, 6.

Labud, 7. Vuko, 8. Draško, 9. pop Šćepan, 10. pop Prento

i 11. Ozro.

Odakle u ovom nizu imena i Osman, saznaćete

kasnije, u drugoj našoj knjizi.

Mnogi Crnogorci i Hercegovci, pa i Albanci na

Kosmetu, na ovakav način pamte svoja rodoslovna stabla

i u svako doba mogu da ih naizust kažu. To je živi ostatak

našeg plemenskog življenja, kad se pripadnost plemenu,

rodu ili bratstvu potvrđivala pamćenjem rodoslova.

A šta mi danas da kažemo? Koliko mi pamtimo?

Eto, moj rodoslov, kako rekoh, seže tek do čukundeda

Jovana, a to je tek četvrto koleno: Milan Nikolin, Nikola

popa Petra, pop Petar kneza Đure, knez Đuro Jovanov... I

to je sve! Ostalo je u tami prošlosti - bezimeno. Pokušajte

vi makar toliko! Recite ime oca, dede, pradede,

čukundede itd. Ide li, ili ne ide? Verovatno - ne, jer retki

su među mlađima oni koji to znaju.

A oni koji znaju imena svojih predaka, morali bi

znati i u kakvom su im srodstvu, tj. šta im oni, svaki za

sebe, dođu. Ti se nazivi, međutim, mnogo ređe znaju, ali

su se ipak sačuvali - uglavnom u starim knjigama. Tako je

u jednom rukopisu iz 18. stoleća, koji se čuva u Biblioteci

Matice srpske u Novom Sadu, zabeleženo devet naziva za

pretke. To su: 1. otac, 2. deda (ili ded), 3. pradeda (ili

praded), 4. čukundeda (čukunded), 5. navrndeda

(navrnded), 6. askurđel, 7. kunđel, 8. kurlebalo, 9.

sukurdov,

Ovome se ponegde dodaje još jedan, deseti naziv:

beli orao.

Mome drugu Iliji, dakle, Drago je bio otac, Jovan -

ded, Pejo - praded, Osman - čukunded, Labud - navrnded,

Vuko - askurđel, Draško - kunđel, pop Šćepan - kurlebalo,

pop Prento - sukurdov, a vlastelin Ozro - beli orao. To je

svih deset pasova Ilijinih predaka koje on pamti, kao što

ih, verovatno, pamte i mnogi njegovi rođaci i bratstvenici.

Ako se ovome doda i pet naziva za potomke: sin,

unuk, praunuk, čukununuk i bela pčela (ili pčelica), onda

ispada da u našem jeziku postoji, ili je bar postojalo,

petnaest naziva za petnaest pasova ili kolena u rasponu od

preko 350 godina!

Treba reći još i to da nazivi za bliže pretke, koji se

još čuju, nisu u svim krajevima isti. Negde se čukunded

naziva šukunded ili prapraded, pa je tu onda navrnded

isto što i čukunded. Dalje se u naše vreme obično i ne

pamti, pa nije ni važno.

SAJINA SVOJTA

Ko je kome rod i šta je ko kome u rodu, nije teško

odgonetnuti ako se znaju nazivi kojima se označavaju

rodbinske veze. Već ste, sigurno, utvrdili da je nećak

vašeg oca vama - brat od tetke ili tetkić i da ste vi njemu

brat ili sestra od ujaka. Ali, znate li šta ste vi svome teči

ili tetku, tj. tetkinom mužu, i svojoj ujni, ujakovoj

supruzi? Na to pitanje teško da biste mogli odgovoriti ako

ne poznajete mnogobrojne nazive za svojtu koji postoje u

našem jeziku.

Svojta se, to već znamo, stiče ženidbom i udajom.

Pođimo stoga na jednu svadbu, pa ćemo saznati šta je ko

kome u svojbini.

Upoznaćemo prvo mladence. To su Jelisaveta, koju

inače svi zovu Saja, i Milenko, zvani Mile. Oni su sada

žena i muž ili supruga i suprug. Tu su i njihovi roditelji,

pa i mnogi bliži i dalji rođaci. Svi su oni, posle Sajinog i

Milenkovog venčanja, postali međusobno prijatelji i

prije.

Saji su Milenkovi roditelji - svekar i svekrva, a ona

njima nevesta ili snaha. Sajini roditelji Milenku su tast i

tašta, ili punac i punica, a on njima zet.

Milenkov brat Saji je dever, a sestra zaova. Milenku

je, opet, Sajin brat šurjak, šurak ili šura, a njegova

supruga mu je šurjakinja, šurnjaja ili šurnaja. Sajina

sestra Milenku je svastika ili svast, a on njoj svak ili

svojak. Svastikin muž mu je pašanac ili pašenog, što je i

Milenko njemu, jer se muževi dveju sestara međusobno

nazivaju pašancima ili pašenozima. Isto su tako supruge

dvaju ili više braće međusobno jetrve ili deverke. Saji su,

dakle, žene Milenkove braće jetrve, što je i ona njima, jer

je supruga brata njihovih muževa.

Sad, eto, znamo šta su to svekar, svekrva, tast, tašta,

ili punac i punica, snaha, zet, dever, zaova, šurjak, šurak

ili šura, šurjakinja, šurnjaja ili šurnaja, svastika ili svast,

svak ili svojak, paišnac ili pašenog, jetrva ili deverka i sl.

Po tome, onda, možemo odrediti šta smo mi svome teči,

svojoj ujni, strini i drugoj bližoj svojti.

Svome teči po očevoj strani, tj. mužu očeve sestre,

mi smo šuričići šurične, jer mu je naš otac šurjak ili šura.

Svojoj ujni, ujakovoj supruzi, mi smo zaovići ili

zaovičići, zaovičine ili zaovične, jer je njoj, našoj ujni,

naša majka zaova, a mi zaovina deca.

Svojoj strini, stričevoj supruzi, mi smo deveričići i

deverične, zato što joj je naš otac, brat njenog muža,

dever, a mi njegova deca.

Sve je ovo, naravno, veoma teško zapamtiti. A to su

tek najpoznatiji nazivi za rodbinu i svojtu. U narodu ih

ima još više. Nisu čak svi ni pobeleženi. Teško je i

zamršeno, ali ipak treba da znamo ko nam je rod, a ko

svojta, i šta nam je ko u rodbini i svojbini.

KAKO SU RAZDELJENE JABUKE

Pošto ste saznali najvažnije nazive za rodbinu i

svojtu, pokušajte rešiti ovaj zadatak:

"Muž i žena, brat i sestra, zet i šurjak razdeliše šest

jabuka i svako je od njih dobio po dve jabuke. Kako to?"

Onome ko nije zapamtio nazive o kojima smo

govorili u prethodnim pričama učiniće se da je ovde šest

lica: muž i žena, brat i sestra, zet i šurjak. Po tome bi

svakome pripala po jedna jabuka, jer ih je ukupno šest.

Međutim, ovde su stvarno samo tri lica: muž, žena i ženin

brat. Mužu je ženin brat - šurjak, a on njemu - zet, jer je

muž njegove sestre. Po rodbinskim i svojbinskim

odnosima, to su, dakle, muž i žena, brat i sestra, zet i

šurjak, ali su stvarno tri osobe i svakoj od njih pripada po

dve jabuke.

Evo još dve zagonetke u vezi s rodbinom i svojtom:

Za dečake:

"Rodila ti ga je majka, a nije ti brat. Ko je to?"

Ili, za devojčice:

"Rodila ti je majka, a nije ti sestra. Ko je, opet, to?"

U šaljivoj narodnoj zdravici stoji:

"Živeo sin moje majke,

zet moje svajke i

sinovac moga strica!"

Odgovorite brzo:

Koliko je tu lica?

O kome je, zapravo, reč?

OČUH, POOČIM I INOČA

Nazivi očuh, maćeha, pastorak i pastorka, kao i

poočiml, pomajka, posinak i pokćerka takođe označavaju

svojbinske odnose, o kojima je već bilo reči. Postoji,

međutim, razlika između naziva očuh i poočim, maćeha i

pomajka, pastorak i posinak, pastorka i pokćerka.

Deci je očuh čovek za koga se, posle smrti njihovog

oca, ili posle razvoda s njim, uda njihova majka. Tome

čoveku oni su pastorčad (pastorci i pastorke). Maćeha je

deci žena koja se uda za njihovog oca, posle majčine smrti

ili razvoda. Maćehi su takva deca, koju muž dovodi iz

prvog braka, takođe pastorčad.

Čovek koji usvoji neko dete svome usvojeniku je

poočim, a njegova im je žena pomajka. Svome poočimu i

pomajci takva su deca posinci i pokćerke.

Ranije su se ljudi u nekim našim krajevima ženili

više puta, dovodeći u kuću, pored prve, i glavne, još jednu,

dve ili više novih žena. One su se zvale inoče. Inoča je,

dakle, žena, supruga - venčana ili nevenčana, svejedno -

koja nije prva, glavna.

Taj običaj uglavnom je već nestao, ali je reč inoča

ipak ostala, barem u rečnicima našeg jezika.

UKRŠTENO SRODSTVO

Kako se ženidbama i udajama u nekim slučajevima

mogu komplikovati rodbinski i svojbinski odnosi,

pokazuje i ova istinita priča, objavljena u "Politici", 3.

oktobra 1976. godine:

"U okolini Prijedora, pored ostalih, postoje i sela

Ratajska i Osoje. U Ratajskoj postoji porodica Hasanagić,

a u Osoju Obućine. Iz porodice Obućine udate su tri

rođene sestre za tri rođena brata Hasanagića. Ali, ovim

dvema kućama kao da nije bilo dosta tri prijateljstva, već

su i dva brata ovih sestara iz Osoja uzela dve sestre svojih

zetova iz Ratajske. Dakle, iz dve kuće uzajamno je

razmenjeno pet devojaka (tri prema dve u korist onih iz

Ratajske). Na taj način sestre su postale i jetrve, braća -

pašenozi, šuraci - zetovi, sestrići su istovremeno i

deveričići, a bratanići - zaovići, dok su braća od stričeva

istovremeno i braća od sestara, itd."

REČI KOJIMA SE POZDRAVLJAMO

Pri susretima na ulici, u školi, u preduzeću ili

kancelariji, ljudi se međusobno pozdravljaju. Pozdrav se

može izražavati nekom uobičajenom kretnjom: blagim

naklonom, klimanjem glavom, skidanjem šešira,

mahanjem, stiskanjem ruke, rukovanjem, zagrljajem ili

poljupcem. Uz to se obično izgovaraju ustaljene reči i

izrazi, kao što su: "Dobro jutro!", "Dobar dan!" i sl. Mi

takve reči i izraze upotrebljavamo svakodnevno, mada

nekima ne znamo ni pravi smisao ni poreklo. U novije

vreme, na primer, sve se češće čuje pozdrav "Ćao!", a čuli

smo, naročito u nekim gradovima, u Novom Sadu,

Beogradu i drugde, i pozdravljanje uz čudnu, zagonetnu

reč "Servus!" Nije teško pogoditi da su to strani izrazi. Pa

ipak, retko ko razmišlja šta ti izrazi, zapravo, znače, šta se

njima, u stvari, izražava.

Reči kojima se pozdravljamo - bilo da su naše ili

strane, tj. one koje smo preuzeli od drugih naroda -

najčešće izražavaju lepe želje - za dobro zdravlje, dobar i

uspešan dan, ugodno veče ili laku i bezbrižnu noć. Takvi

su pozdravi: Zdravo! Dobro jutro! Dobar dan! Dobro

veče!, Laku noć! (što, u stvari, znači: "Budi zdrav!" ili:

"Želim ti da budeš zdrav!"

- "Želim ti dobro jutro!" Ili: "Želim ti dobar dan!" itd.).

Takvi su i pozdravi: Živeo! Zdrav bio! U zdravlju! Srećno!

Srećan put! i dr.

Neki od ovih pozdrava izgovaraju se samo pri

susretu (Dobro jutro! Dobar dan!), neki samo na rastanku

ili ispraćaju (Laku noć! Srećan put), a neki, opet, i u jednoj

i u drugoj prilici (Zdravo!).

Rudari imaju svoj rudarski pozdrav. Oni se i pri

susretu i na rastanku, naročito kad silaze u rudarska okna,

pozdravljaju rečju: Srećno! I ribolovci imaju svoj

ribolovački pozdrav: Bistro!

Pozdrave kojima prijatelji i poznanici izražavaju

jedni drugima lepe želje poznavali su i drevni narodi. Stari

Rimljani, recimo, pozdravljali su se sa Va1e! i Salve! (što

je otprilike značilo: "Zdrav bio!", "Zdrav da si!" i "Dobro

došao!", "Srećno pošao!", kako u kojoj prilici). Stari Grci

imali su još lepši pozdrav: "Raduj se!" Arapski pozdrav

Selam aleikum, što znači: "Mir s tobom!", upotrebljavaju

još i danas svi muslimanski narodi, kao što Jevreji

upotrebljavaju pozdrav Šalom!, sa značenjem: "Mir!" ili

"Dolazim u miru!"

Najčešća želja koja se prenosi pozdravom bila je i

ostala - zdravlje, jer je to najveće bogatstvo koje jedan

čovek može da ima. Tako je nastala i sama reč pozdrav

(od po-zdrav) kao i glagoli pozdraviti, pozdravljati i sl.

Pored pozdrava kojima se izražavaju želje, veoma

česti su i izrazi kojima se prilikom susreta ili rastanaka

priziva zaštita viših, natprirodnih sila, božanstava i sl.

Takve smo izraze nasledili iz prošlosti. Oni su ušli u naš

jezik, uobičajili se, i danas ih upotrebljavamo uglavnom i

ne misleći na njihov pravi smisao. Pri rastancima na duže

vreme obično kažemo: Zbogom! (a to, u stvari, znači: "S

Bogom!", "Idi s Bogom!", "Neka te Bog štiti!", "Neka

Bog bude s tobom!"). Isto značenje imaju i izrazi Adio!

(koji smo primili od Talijana), kao i francusko Adje!

(izvorno: Adieu!), što se još može čuti ponegde u većim

gradovima. U Hrvatskoj je uobičajeno da se u znak

pozdrava kaže samo "Bog" ili "Bok!"

U feudalno doba, kad su kmetovi, i uopšte

pripadnici nižih staleža, morali na svaki način da

izražavaju svoju pokornost vlasteli, nastali su neki

pozdravi kojima se i danas služimo, mada su u naše vreme

postali potpuno besmisleni. Možda ste već čuli, a i

pomenuli smo ovde, pozdrav Servus! On znači doslovno:

"Rob!", "Sluga!" A treba ga tumačiti kao: "Vaš sam

sluga!" Ranije se čak pozdravljalo i sa: Sluga pokoran!

(što je, verovatno, preneseno iz Nemačke), kao, uostalom,

i izraz Servus! (iako je latinskog porekla).

Pozdravu Servus! ("Rob!") slično je i značenje reči

Ćao!, koju smo kao pozdrav primili od Talijana i koji naši

mladići i devojke, pa i deca, po gradovima izgovaraju i pri

susretima i pri rastancima. Čak i na rastanku sa školom

učenici pevaju:

"Ćao, klupe i redari,

ćao, prijatelji stari..."

To talijansko, pa sad, po upotrebi, i naše Ćao! potiče

od talijanske reči skjavo (izvorno: schiavo), koja stvarno

znači - "rob" ili "sluga". Prvo u Veneciji, a kasnije i u celoj

Italiji, to Ćao! postalo je ustaljen pozdrav, koji je potpuno

izgubio svoj nekadašnji smisao, pa ga doživljavamo isto

kao Zdravo! i sl. U nas je taj pozdrav prihvaćen samo na

ulici i kafićima, među mladima. Inače, bilo bi nepristojno

nekog starijeg čoveka, ili nastavnika, pozdravljati sa Ćao!

Sami ocenite kako bi to zvučalo, kad biste rekli: "Ćao,

gospodine profesore!"

Pozdravima se, znači, izražava i stepen bliskosti i

međusobnog poštovanja onih koji se pozdravljaju. S

bliskim prijateljima možemo se pozdravljati rečima:

Zdravo!, pa i Ćao!, ali starije osobe treba oslovljavati s

Dobro jutro!, Dobar dan! i sl.

Reči se, dakle, moraju birati čak i pri običnom,

svakodnevnom pozdravljanju.

O UZVICIMA “VALA“, ’“MORE“ I “BRE“

U običnom govoru naših ljudi: na ulici, pijaci ili

drugde, u svakidašnjim razgovorima, prepirkama,

veseljima, pa čak i u pesmi, vrlo često mogu se čuti uzvici

vala, more i bre. Te su reči toliko česte da su ponegde

postale prave pravcate poštapalice: upotrebljavaju se po

navici, bez ikakvog smisla i potrebe.

Šta stvarno znače reči vala, more i bre i kako su

dospele u naš jezik, u naš svakidašnji govor?

Reč vala, koja se čuje i kao valaj i valah, primili

smo iz turskog jezika, gde znači isto što i naše "bogami".

Mi je upotrebljavamo i u značenju: "zaista", "doista",

"bogme" ili "bome", "baš", "e baš" i sl. Reč vala može se

naći i u nekim književnim delima. Tako u "Priči o kmetu

Simanu" Ive Andrića Siman kaže agi:

"Može, vala, i ovo što se zove tvoje postati moje,

kao što je i bilo."

Tu bi se vala moglo zameniti našim "bogme" ili

"bome" ali ga Andrić ipak nije zamenio. On je hteo da

verno da govor bosanskog kmeta i zato je ostavio reč vala,

koja u narodnom govoru nekih krajeva još živi.

Na taj su način, kao i vala (s govorom ljudi iz

naroda) i reči more i bre ušle u književna dela.

More je uzvik grčkog porekla. Nekad, u starom

grčkom jeziku, more je značilo: "budalo!" Danas čak ni

kod samih Grka izraz more nema tako pogrdno značenje,

ali se izvesna oštrina ipak zadržala, pa njime najčešće

izražavamo pretnju, ljutnju ili negodovanje. Kad neko

nekome želi da zapreti, obično povišenim glasom, u ljutnji

kaže:

"More, pokazaću ja tebi!"

Ili, negodujući:

"Ne može to, more, tako!"

Uzvik more ušao je i u narodnu pesmu. Tako se, na

primer, u pesmi "Kraljević Marko ore carske drumove"

Turci obraćaju ljutito Marku:

"More, Marko, ne ori drumova!"

A on im odgovara:

"More, Turci, ne gaz’te oranja!"

Uzvikom more mogu se izražavati i drukčija

osećanja: divljenje, čuđenje, odobravanje i sl. Sigurno ste

imali priliku da čujete onu divnu vranjansku pesmu:"

Dude, mori, Dude, lepa li si..." Tu je divljenje izraženo

rečju mori, koja znači isto što i more, samo što se u tom

obliku ponegde izgovara pri obraćanju osobi ženskog

pola.

Uzvik more bio je u našem jeziku, u govoru, veoma

čest, pa je od njega načinjen i glagol morekati (pored

morekati se), koji znači: "obraćati se nekom uzvikom

’more’". Taj je glagol zabeležio još Vuk Karadžić u

svome Srpskom rječniku.

Uzvik bre primili smo od Turaka, a oni su ga, po

svoj prilici, preuzeli od Grka. Teško je utvrditi šta je ta reč

nekad značila, ali danas se njome najčešće izražava

pretnja, čuđenje ili podsticanje. Njome se skreće i pažnja

sagovorniku na nešto što se u govoru želi istaći. Inače

uzvik bre može se, bar u Srbiji, veoma često čuti. I vas su,

verovatno, na stadionu, ili u prepunom autobusu, u gužvi,

ne jednom opomenuli: "Što se, bre, guraš?!" A takvih

primera možete i sami navesti još mnogo.

Reči vala, more, bre i sl. upotrebljavaju se samo u

tzv, "običnom", svakodnevnom govoru, i to u određenim

krajevima našeg jezičkog područja. Srbijanci, recimo,

najčešće govore more i bre.

Sve te reči (more, bre, vala i sl.) govore se, znači,

samo u nekim našim krajevima i daju svakodnevnom

govoru ljudi iz tih krajeva posebnu živost i osobenost, tzv.

"lokalnu boju". One ne pripadaju našem književnom

jeziku u celini. Zato se ne upotrebljavaju u službenom

saobraćanju: u nastavi (na časovima), na ozbiljnim

sastancima, u službenoj prepisci i sl. U svakoj prilici

upotreba uzvika bre, ili pak morekanje, nije, dakle, dobro

ni pristojno.

HILJADU IMENA ZA VETAR

Možda je broj u ovom naslovu preterano velik.

Možda u našem jeziku nema baš hiljadu imena za

prirodnu pojavu koju obično zovemo vetar. A, možda, i

ima. Teško je to reći, jer niko još nije u svim našim

krajevima gde se govori srpski pobeležio sve takve

nazive. Jedino je sigurno da naziva za vetar u našem

jeziku ima mnogo. Jedan naš jezikoslovac, istraživač

jezika, dr Velimir Mihajlović, pronašao je i popisao preko

tri stotine naziva za vetar. Sve su to uglavnom naše reči,

malo ih je posuđenih, tj. onih koje smo primili od drugih

naroda (kao što su, na primer, tramontana, tramuntana ili

tremuntana, pa onda maestral, maištral ili meštral i sl.,

koji su primljeni iz talijanskog jezika i upotrebljavaju se

u našim južnim, primorskim krajevima).

Tramontana je severni vetar koji duva u Italiji, pa i

u našem primorju. Na talijanskom tramontana znači:

"prekogorac", tj. vetar koji duva "preko gore", "preko

planine" ili "s one druge strane planine" (misli se na Alpe).

Maestral na talijanskom znači doslovno: "glavni".

To je, naime, glavni vetar u Sredozemlju, pa je, verovatno,

po tome tako i nazvan. U nas se maestral javlja uglavnom

leti i piri s mora na kopno, pa ga ponegde zovu još i

smorac ili zmorac. Inače, to je u Italiji i Francuskoj naziv

za severozapadni vetar, koji je obično suv, hladan i jak.

Vetrovi su u našem jeziku dobili nazive najčešće

prema smeru, pravcu duvanja. Osnovna orijentacija pri

tome bile su strane sveta. Tako se, onda, vetar koji duva

sa severa naziva: sever, severac, severnjak, severin ili

severina; s juga duva: jug, jugo, jugovina, južina ili južni

vetar, sa zapada: zapad, zapadnjak, zapadni vetar, a sa

istoka: istok, istočni vetar, istočnik, itočnik ili ustoka (od

staroga: vostok, ustok -" istok").

Mnogi su vetrovi dobili imena po nekom gradu,

planini, reci ili kraju odakle duvaju. Tako je u Bjelajskom

polju zapadni vetar nazvan bihaćka bura, u Timoku je po

gradu Vidinu (koji se nalazi u Bugarskoj, na Dunavu)

jedan vetar dobio ime vidinlija, u Hercegovini

severoistočni vetar koji piri od Gacka zove se gačanin ili

gačanica. Po gradovima su dobili nazive još i ovi vetrovi:

nevesinjac, piroćanac, prizrenka ili prizrenjka,

segedinac, sofijanac i dr.

Po imenima planina nastali su nazivi zlatiborac,

kablarac, fruškogorac, i dr. (jer ti vetrovi duvaju sa

Zlatibora, Kablara, Fruške Gore), a po rekama: bojanac

(vetar na Skadarskom jezeru koji dolazi sa Bojane),

vardarac (topao južni vetar u Vlasotincima, u Srbiji),

zatim: drinjac ili drinjak (koji duva s Drine prema Srbiji),

pa dunavac, moravac ili moravčanin, moravica, posavac,

savac itd. U istočnim krajevima, u Srbiji, vetar koji dolazi

sa zapada, iz Bosne, nazivaju bosna, bošnja ili bošnjak, a

istočni vetar koji duva iz Bugarske zovu u Vranjskoj

Pčinji - bugarin.

Slični su nazivi: mađar ili mađarac (severni vetar,

koji duva od Mađarske), šumadinac (jugoistočni vetar

koji duva u Kolubari a dolazi iz Šumadije).

Nazivi vetrova nastajali su u našem jeziku i prema

vremenu u koje se obično javljaju, ili po tome koliko traju.

Tako se večernji vetar naziva: večerin, večerinj ili

večernjak. Taj obično duva predveče sa zapada, "ispod

sunca", pa se zato zove još i podsunčak. I inače se vetrovi

koji duvaju iz pravca gde se nalazi sunce nazivaju:

podsunčanik, podsunčnjak, sunčanik i sl. Zabeleženi su i

nazivi polnoćnik (ime severnom vetru koji obično piri o

ponoći), zatim noćnik (koji se javlja noću) i sl. Vetar koji

duva devet dana zovu u nekim krajevima devetak; ako

duva pet dana, onda je - petak, ako prestaje treći dan, onda

je - tretjak.

Po nekoj svojoj osobini: snazi, hladnoći, delovanju

na prirodu i sl., dobili su imena: veliki vetar, dobri vetar,

ladnik, ledenik, mekiot vetar (tj. meki vetar), oštar, oštro

itd.

Zanimljivi su i nazivi borjanica (to je vetar koji se

"javlja na Maljenu, s takvom snagom da izvaljuje borove

i jele"); palikuća je topao proletnji vetar bez kiše, a naziv

je dobio, sigurno, po tome što su se u takvo, beskišno

vreme drvene seoske kuće najčešće palile); razvigorac ili

razvigor je proletnji vetar koji "razvija goru" (to je onaj

blagi topli vetar koji duva kad izbijaju pupoljci i kada u

šumi, u gori, lista drveće).

U nazivima vetrova sačuvala su se i narodna

verovanja o njihovom štetnom delovanju na ljude i

životinje. Otuda, onda, nazivi: zli vetar, kozjoder,

kozoder, kozomor, svinjomorac, svinjomorka, svinjoderac

i sl.

Za imena vetrova, kao što su ćora, ćorča, ćorava

Anđelija i sl., vezana su drevna narodna kazivanja. Tako

je nastala i ova priča:

"Jednom je jugo okopnio sav sneg, pa se, vele, time

ponosio. Ali jedan starac, sačuvavši 'grutku’ snega,

podvikne jugu kako nije sav sneg okopnio. Kad mu je jugo

odgovorio da jeste, starac izvadi grudu, udari jugu u oko,

te od toga ostane ćorav."

Bogatstvo svoje mašte utkao je narod u ovu priču, u

nazive ćorča, ćora, ćorava Anđelija i mnoštvo drugih

imena za vetar. A mi to sve danas beležimo, čuvamo i

negujemo, jer i to je deo neiscrpnog bogatstva našeg

jezika i izraz stvaralačke snage našeg naroda.

KAKO VETAR DUVA

U nas se za vetar obično kaže da duva, piri ili puše,

već prema tome koja je od tih reči u nekom kraju običnija.

Manje su poznate reči ćariti i ćuršii, a govori se ponegde

i tako ("Vetar ćari" ili "Vetar ćuri"). Pored toga, vetar

može i da juži (južni vetar juži), može i da severi (hladan,

severni vetar deveri), pa i da vije.

Kad piri lagan, slab vetar, koji zovemo vetrić,

povetarac ili lahor, obično kažemo da pirka, lahori

(ponegde i lavori), ćarka ili ćarlija (tj. pomalo ćari, piri).

Sve ove reči, kojima iskazujemo kako vetar duva,

nastale su u našem jeziku odavno. Stvorio ih je narod,

stvorili su ih obični ljudi, seljaci: ratari i pastiri. Nije

čudno što tih reči ima mnogo. U prirodi, u polju, u planini,

čovek doživljava vetar, kao i kišu ili sneg, neposrednije i

snažnije nego u gradu. On ga oseća celim svojim bićem,

svim svojim čulima. Sedeći tako kraj ognjišta, u trošnoj

kolibi ili brvnari, mogao je da čuje kako vetar huji, fijuče

ili zviždi, i činilo mu se kao da cvili, jauče, zavija ili čak

urla, kao što zavijaju ili urlaju stotine gladnih vukova u

planini. Video je kako vetar nosi lišće, krši fane, čupa

stabla iz korena i govorio je da vetar - kosi, seče, reže,

briše, brije, kroz kosti probija...

Ove snažne, oštre, reske reči iz naroda uneli su pisci

u svoja dela i tako su postale još snažnije i lepše.

Sećate li se samo pesme "U poznu jesen" Vojislava

Ilića? Ona počinje stihovima:

"Čuj kako jauče vetar kroz puste poljane naše,

i guste slojeve magle u vlažni valja do..."

I pesnik je, dakle, čuo kako vetar "jauče" i kako

"sumorno zviždi kroz crna i pusta polja".

I mi ponekad govorimo i pišemo o vetru. Ako

kažemo samo: "Vetar duva" ili "Vetar piri, puše" i sl., time

kazujemo samo jedan deo istine o toj prirodnoj pojavi:

potvrđujemo njeno prisustvo. Ali da se izrazi sve

bogatstvo te pojave i sva osećanja koja u čoveku izaziva,

treba nam mnogo reči, koje već imamo, samo ih dovoljno

ne poznajemo, ili ih jednostavno - zaboravljamo. Zato,

kad budete pisali ili govorili o vetru, setite se da on može

da duva, ali i da piri, puše, ćari, ćarlija, ćarka, lahori,

pirka, huji, zviždi, pa i da cvili, jauče, zavija, kosi, seče,

reže, briše, brije, kroz kosti probija...

I druge prirodne pojave, kao što su kiša ili sneg,

mogu se izraziti mnoštvom različitih reči i izraza. Tako se

umesto "Kiša pada" može reći i da daždi, rominja, rosi,

sipi, pljušti, lije (kao iz kabla), bije (iz neba i iz zemlje)

itd.

Sneg pada, ali i pahulja, praminja, plasa, prši,

lopata, sipi, sipa (kao iz rukavice) i sl.

Nije svejedno kad ćemo upotrebiti koji od ovih

izraza. Kaže se da kiša rominja, kad pada ujednačeno,

sporo, krupnijim kapima, sipi kad pada tiho sitnim

kapljicama, pljušti - kad se naglo spusti na zemlju u dugim

mlazevima, obično nošena vetrom. Sneg lopata kad pada

u veoma krupnim pahuljicama, kao da se lopatama

nabacuje, mete - kad guste pahuljice nosi jak vetar (takvo

se vreme naziva stoga mećava).

Isto tako, ne možemo uvek za vetar reći da pirka ili

ćarlija. Vetar uvek duva, piri ili puše. A kako duva - za to

već treba naći pravu reč. Važno je da reči ima dosta. Onaj

ko ih poznaje, uvek će naći onu pravu.

PAMPASI I SAMPASI

Svi znamo šta su to pampe ili "pampasi". U školi, u

nastavi geografije, učili smo da je pampa: prostrana

travnata stepa u umerenom pojasu Južne Amerike. Kao da

svojim očima gledamo čuvene argentinske pampe - po

kojima struje divlji vetrovi i jašu raspevani gauči ili

"gaučosi", goneći svoja stada... Sve to, dakle, dobro

znamo. Iako je reč o dalekim zemljama, od kojih nas dele

mora i okeani, nisu nam nepoznati divlji pampasi. A

znamo li šta su to sampasi? Ne negde u dalekom svetu,

nego tu kod nas, u našoj zemlji i u našem jeziku.

Malo je onih koji to znaju. A u rečniku našeg

književnog jezika lepo piše: "sampas m pokr. obično u

izrazima: u sampas pasenje stoke bez nadzora, bez

čobana". I Vuk je u "Srpskom rječniku" zapisao: "Odbio

goveda u sampas", tj. na slobodan prostor, najčešće u

planinu, da sama pasu. Odatle, onda, i sampas.

Reč sampas jeste pokrajinska, upotrebljava se samo

u nekim našim krajevima, ali je ipak lepa i trebalo bi je

znati.

U narodu ima još mnogo ovakvih lepih reči koje se

sve više gube i čija značenja danas retko ko zna. Možda

ćemo se nekad ipak vratiti tim rečima, makar kao uzoru

kako se mogu stvarati slikoviti i tačni izrazi. Dr Dragiša

Vitošević, rano preminuli istraživač narodnog jezika i

običaja, dobroje rekao: "Jezik je u krvnoj vezi sa

sudbinom, povešću, dramom i dušom svakoga naroda."

Zato je dugo kopao po rudniku narodnog jezika i na svetlo

dana izneo mnoge neobične i lepe reči.

"Evo, na primer" - pisao je Dragiša Vitošević -

"dveju lepih reči koje sam slušao u Gruži, a zatim našao i

u Vuka, koje su inače na putu da se sasvim zaborave, a

označavaju izvesno potrebno razlikovanje: suvota, koja

znači zgradu, trem, i uopšte pokriven prostor, i suvovica -

suvo i lepo vreme."

Zapisao je Dragiša Vitošević da u narodu postoje i

reči lovica, preskakuša, provaljuša, kretoš i potegalac.

Zvuči neobično samo ako se ne zna šta one znače. Kad se

objasne, sve izgleda lepo i tačno, upravo onako kako bi

trebalo reći. Jer, lovica je "mačka koja dobro lovi miše";

"ovca koja preskače ograde" je - preskakuša, a "krava koja

provaljuje zabranjeno" - provaljuša. Konj je dobar kretoš

ili potegalac "(kad hoće odmah da krene i dobro potegne)"

itd.

Zapisao je još i ovo:

"U seoskom govoru razlikovanje sličnih pojmova je

vrlo podrobno i utanačeno. Devojka se zarumenela, ali

bolesnik se (u vatri) zarumenčio. Hrana je stočna, a čovek

koji voli i gaji stoku je stočevan. Mlada trava je bujna, a

mlado čeljade - bujovno. Deca su najlepša posluš, a

vredno čeljade (ili neko ko pomaže u kući) je poslušnik.

Kućevnik i kućevica su oni što kuće kuću, vredna i

marljiva čeljad, a ukućnik i ukućnica su usvojenici. Čovek

koji čuva nešto tuđe je čuvar, a čuvalac je onaj ko čuva i

štedi ono svoje. Za ovoga se kaže još i čuvarkuća, dok je

suprotno, pored raspikuće, i još jače - rasturkuća. Lisica

vreba kokoši, mačka preža miše, a vrana (ili kobac) s neke

grane koba pile..."

Vredi, dakle, sići u "rudnik" i oslušnuti kako narod

govori. Naći ćemo dosta lepih i potrebnih reči. Jer i jezik

treba čuvati i negovati. Ne može se tek tako pustiti da ode

u - sampas.

ŠARAC, DORAT I PUTALJ

Oni koji žive na selu znaju mnogo različitih naziva

za domaće životinje. Znaju, recimo, da se šaren konj

naziva - šarac, šaren pas - šarov ili šarko, a šaren vo -

šaronja. Isto tako, oni će šarenu kravu nazvati šarulja ili

šarenka, a šarenu kokoš - šarka (reći će: koka šarka). I

nikada neće omanuti, neće pomešati te reči, jer svaka od

njih ima jasno i određeno značenje. Tako se, recimo,

nazivi za konje najčešće završavaju nastavkom -ac: belac,

vranac ("vran", "crn konj"), sivac, šarac i sl., zatim na -

aš: belaš, čilaš, kulaš, na -alj: putalj, ili na -in: dorin,

đogin, išrin... Nazivi za pse završavaju se najčešće na -ov:

belov, garov, kudrov, kusov, išrov, zeljov i sl., nazivi za

volove na -onja: belonja, mrkonja, sivonja, šaronja,

cvetonja (vo koji na čelu ima beleg poput cveta, koji je

"cvetasg"), ili na -ota: vranota, lepota..., za krave na -ulja:

cvetulja, plavulja, sivulja, šarulja itd., a za kokoši na -ka:

žujka, šarka, grahorka ili graorka.

Mnogi od ovih naziva biće jasni i onima koji su

rođeni u gradu i koji nisu nikad duže živeli na selu. U

njima će, sigurno, prepoznati naše reči beo, šaren, siv i sl.,

mada, možda, neće moći da odrede šta je sivac, a šta

sivonja. Ali ima i takvih naziva za domaće životinje

kojima pravo značenje teško mogu odgonetnuti i oni koji

se njima svakodnevno služe. Ko bi, na primer, mogao da

objasni kakvi su to konji koji se nazivaju alat, alča, dorat,

kulaš, čilaš ili putalj? I zašto se baš tako nazivaju?

Svi smo, sigurno, čitali ili slušali narodne pesme i u

njima sretali junake na konju alatu, đogatu ili doratu -

"grive pozlaćene". Sećamo se i jedne pesme Jove

Jovanovića Zmaja u kojoj Ciganin vešto hvali svoga

ostarelog putalja:

"A što pitaš za putalja: da li valja?

Nemaj brige! Da ne valja,

ne bi bio on u Cige..."

Nije teško zaključiti da su nazivi za domaće

životinje najčešće nastali po boji njihovog tela, dlake, ili

nekoj drugoj osobini. Otuda nazivi: šarac, šarko, šarov,

šaronja, šarulja, šarenka i sl. (prema "šaren"), belac,

belonja, belka (prema "beo"), sivac, sivonja, sivulja, sivko

i sl. (prema "siv"), pa i kudrov, rundov (pas "kudrave",

"rundave", tj. kovrdžave i duge dlake). Tako su nastali i

ostali nazivi: alat, dorat, đogat, kulaš itd., samo što su to

reči stranog porekla, i to turskog, pa im teško razabiremo

značenje.

Tako je, na primer, alat ili alča - konj crvenkaste

dlake, odnosno riđe boje, dakle riđan, Naziv inače potiče

od turskih reči al - "crven" i at - "konj" (al at znači

doslovno: "crven konj"). Kobila crvenkaste, riđe boje

naziva se alatuša.

Konj smeđe dlake naziva se dorat, dorin ili doro

(opet od turskog: doru - "mrk" i at - "konj"). Takva kobila

naziva se doruša ili dorka.

Đogat ili đogo je beo konj, belac, a bela kobila je

đoguša. I taj naziv potiče iz turskog jezika i znači

doslovno: "konj svetle boje".

Čilaš je - "pegav konj" (od turskog čil - "pega"), a

kulaš, što opet potiče iz turskog jezika: " konj

sivopepeljaste boje (tj. boje olova ili miša)”.

Putalj ili putko je "putonogast" konj, tj. onaj koji

ima bele pruge oko nogu.

Sad, eto, znamo šta je to šarac, šta dorat, a šta

putalj. Znamo i neke druge nazive za domaće životinje -

konje, krave, volove, pse, kokoši i sl. Ali to ni izdaleka

nije sve. U srpskom jeziku ima mnogo takvih naziva.

Većina se može naći u rečnicima, a neki, možda, još nisu

ni zabeleženi, iako u narodu žive.

DOMOVINA PATIŠPANJE I ČOKOLADE

Kolači, i slatkiši uopšte: patišpanja, čokolada i sl.,

imaju takođe svoju domovinu, tj. zemlju ili kraj gde su

nastali, gde su upravo tako nazvani i odakle su krenuli na

svoj dugi i slatki put u svet. Nastavši negde u Španiji,

Italiji, Turskoj, Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Rusiji,

Mađarskoj, ili čak u dalekom Meksiku, sa svojim čudnim

španskim, talijanskim, turskim, engleskim, francuskim,

nemačkim, ruskim, mađarskim ili meksikanskim

imenima, stigle su razne poslastice i u naše krajeve, do

nas.

Tako smo od Turaka dobili: alvu ili halvu, baklavu,

gurabije, kadaif, pekmez, pa razne pite, ratluk (ili rahat-

lokum), sutliju (ili sutlijaš), tufahije itd. Iz Nemačke su

nam stigle buhtle, knedle, krafne, nokle, pa onda perece,

kuglof, tašci, iz Francuske bomboni, biskviti, žele i

marmelada, iz Engleske keks, puding i džem, iz Rusije

pirog i piroške, iz Španije karamele, iz Italije piškote i

patišpanja, iz Mađarske palačinke, a iz Meksika čokolada

i kakao. itd.

Nije lako utvrditi šta u jezicima iz kojih smo ih

preuzeli znače svi ti nazivi za razne đakonije

("poslastice"). Neki, i to oni najzanimljiviji, ipak se mogu

odgonetnuti. Tako, na primer, sutlijaš znači doslovno:

"mlečno jelo" ili "jelo od mleka" (u nas se još naziva:

"pirinač ili riža na mleku"). Tufahije su Turci preuzeli od

Arapa, a na arapskom tufah znači - "jabuka". Jasno je,

onda, da se tufahije prave od jabuka, koje se nadevaju

orasima ili bademima i kuvaju u šećeru ili dobro

zašećerenoj vodi. (Uzgred budi rečeno, i reč šećer

preuzeli smo od Turaka, a oni su je, opet, primili iz

persijskog jezika.) Naziv tašci mogao bi se prevesti na naš

jezik kao "džepići", jer dolazi od nemačke reč taše

(izvorno: Tasche), što znači: "džep", "kesa", "torba" i sl. I

stvarno, ko zna kako izgledaju tašci, složiće se da je taj

naziv sasvim dobar. Biskvit na francuskom znači -

"dvopek", tj. "dvaput pečen". To je ujedno i naziv za jednu

vrstu suvih kolača. Reč marmelada, koju smo takođe

preuzeli od Francuza (direktno ili posredno, svejedno) u

stvari je portugalskog porekla i znači: "pekmez od dunja".

Najzanimljiviji su ipak nazivi perec, patišpanja,

čokolada, kompot i torta.

Perec je, u stvari, latinsko-nemačko-mađarskog

porekla. U latinskom je brachium (brahijum) -

"podlaktica", "ruka". Kasnije se to brachium pretvorilo u

bracelum (bracelum) pa zatim, u nemačkom, u Brezel

(brecel), a u mađarskom u perec, kako i mi izgovaramo.

Takav naziv perec je dobio, verovatno, po tome što su

onima koji su ga pravili izukrštane pletenice ličile na

skrštene ruke.

Patišpanja doslovno znači: "španski hleb", jer na

talijanskom se "španski hleb" kaže: pane di Spanja

(izvorno: pane di Spagna).

Istorija reči čokolada posebno je zanimljiva. Prvo je

u starom meksičkom bilo kakuatl, pa čokolatl. U

španskom je od toga čokolatl nastala čokolada.

Čokoladom se prvo u starih Meksikanaca nazivalo

specijalno piće od prevrela kukuruza. Kasnije se taj naziv

prenosi na poslasticu koja se dobija od kakaa i koju danas

rado jedu deca u celom svetu.

Kompot i torta imaju latinske nazive. Kompot potiče

od latinske reči kompozitus (izvorno: compositus), što

znači: "sastavljen", "složen", a torta je zato torta što je

okrugla (latinski tortus znači: "okrugao”). Na sličan način

nastala je i naša reč kolač (prema "kolo").

Danas ima preko dve stotine različitih torti. Neke od

njih nemaju više okrugao oblik, ali je naziv torta ipak

ostao, iako je bilo pokušaja da se zameni našom reči

pletenica.

Nema nikakve potrebe da se strani nazivi za kolače

zamenjuju našima. To uglavnom nije ni moguće. Baklava

ostaje baklava u našem ili nekom drugom jeziku. Jedan

radoznao dečak pitao me jednom prilikom kako se na

nemačkom jeziku kaže ćevapčići. Nije se mogao načuditi

mome odgovoru da su ćevapčići - ćevapčići čak i za

Nemce. Samo što oni to pišu po svome:

Tschewaptschitschi.

REČI SLOVO, U SLOVU REČ

Ima u nas reči koje su, kad se napišu, sastavljene od

neobičnih slova, slova koja, svako za sebe, sadrže još po

jednu reč. Tu, dakle, imamo veoma čudan slučaj: u reči

slovo, a u slovu - reč. Neobično, zar ne?!

Uzmimo, na primer, reč Sofka. Znamo da je to

žensko ime: Sofka je, u stvari, Sofija, samo joj tako

tepamo, od milja. Ali u našem jeziku Sofka nije samo to.

To je i Savez organizacija fizičke kulture. A evo i kako.

Od svake reči u imenu te sportske organizacije uzeto se

prvo slovo (ili glas) i tako napravljena skraćenica: S(avez)

o(organizacija) f(izičke) k(ulture) - SOFK. Radi lakšeg

izgovora, dodato je još jedno a, i tako je ispalo: Sofka.

Slučajno se to podudarilo sa ženskim imenom Sofka.

Slučajno se i BUB-a ili Buba (Beogradska udružena

banka) izgovara kao i buba ("insekt"), KUD (kulturno-

umetničko društvo) kao i kud ("kuda", "u kom pravcu"),

JOK (Jugoslovenski olimpijski komitet) i jok (turski:

"ne", kako se u nas ponegde još govori), BRAMS ili

Brams (Beogradska revija amaterskih malih scena) i

Brams (prezime velikog nemačkog kompozitora Johanesa

Bramsa) itd.

Da ne bi dolazilo do zabuna, ovakve se skraćenice

obično pišu velikim slovima: SOFK-a, KUD, JOK,

BRAMS i sl.

Pa ipak, takve nas reči ponekad znaju da zbune.

Tako je u jednim našim novinama objavljen krupan

naslov štampanim velikim slovima: FINALNI TURNIR

SE KUPA U BEOGRADU. Ko je video taj naslov,

sigurno se u prvi mah zapitao: Kako se to turnir (sportsko

takmičenje) može kupati u Beogradu?! I tek je u tekstu

ispod naslova sve razjašnjeno: tu se govorilo o finalnom

(završnom) turniru srednjoevropskog kupa (kup-

takmičenja) u fudbalu. Ono SE nije, dakle, bio skraćeni

oblik povratne zamenice sebe, nego skraćenica: S

(srednjo) E (evropski), a KUPA nije bilo sadašnje vreme

glagola kupati, nego genitiv, drugi padež, imenice kup. Da

je napisano ovako: Finalni turnir SE kupa u Beogradu

- bilo bi sve jasno.

Nije se baš lako snaći ni onda kad se u novinama

nađu naslovi: KUD "KRSMANOVIĆ" IDE NA

TURNEJU, ili: ARMIJA SAD U PRIPRAVNOSTI i sl.

Prvi bi se naslov mogao shvatiti i kao pitanje: Kud (tj.

kuda, na koju stranu) "Krsmanović" ide na turneju, a ne

kao vest da Kulturno-umetničko društvo "Krsmanović"

ide na turneju. Po drugome bi se, opet, moglo zaključiti

da je sad, u ovom trenutku, armija (ne zna se koja i čija)

u pripravnosti, a ne da je Armija Sjedinjenih Američkih

Država u pripravnosti, što se, u stvari, i htelo reći.

S ovakvim skraćenicama stalno smo u opasnosti da

pogrešimo. Pa kad je već reč o opasnosti, da spomenemo

još jednu zanimljivu skraćenicu ove vrste. To je

skraćenica SOS. Njome se inače služe svi oni koji su u

opasnosti (u brodu koji tone, ili u drugim prilikama

opasnim po život). Na engleskom SOS, navodno, znači:

Spasite naše duše! (ili u orirginalu: Save our souls!).

Teško je reći da li ta skraćenica znači baš to. No, bilo kako

bilo, nju treba čitati es-o-es, a ne prosto "sos", jer sos je

nešto sasvim drugo, sos je "umak", tj. vrsta jela, prilog uz

razna pečenja i sl. Kaže se, doduše, i "upasti u sos", "naći

se u sosu", kad se neko nađe u nezgodnoj situaciji, ali to

sa skraćenicom (SOS ima, verovatno, samo toliko veze

koliko bismo se njome poslužili kad se stvarno nađemo "u

sosu".

ZAKUKULJENO, ZAMUMULJENO

Sa skraćenicama imamo stvarno dosta nevolja. Već

smo videli kako može doći do zabuna kad se skraćenice

podudare s oblikom neke sasvim obične reči, tj. kad SAD

postane sad, KUD - kud, ili BRAMS - Brams. I tu se onda

nema kud, nego se mora tražiti način da se nesporazum

izbegne. Ali nevolja nije samo u tome, jer takvih

skraćenica nema mnogo. Onima koje su već pomenute

mogu se dodati još samo neke: NIN ili Nin (Nedeljne

informativene novine) i Nin (stari grad u Dalmaciji) ili

NOV (narodnooslobodilačka vojska) i nov ("koji nije

star") i sl. Nevolja je u tome što se u našem jeziku

upotrebljavaju mnoge druge skraćenice, koje se čak i ne

čitaju, odnosno ne izgovaraju kao obične reči, a često ne

znamo ni šta znače. Evo, pokušajte odrediti šta znače

skraćenice: PCK, OTO, KMT, DTV, PTT, RTV, VPPŠ,

PMF, SOŠ, DVD, SPK, SPC, TE, HE, PIK, ŠIP, IPK, IKP

itd.

Zastanite mapo i umesto ovih skraćenica napišite

pune nazive koje one označavaju.

Koliko ste ih uspeli da odgonetnete?

Sigurno ste već znali da je PCK - Podmladak

Crvenog krsta. Da je OTO skraćenica za naziv jednog

školskog predmeta (opštetehničkog obrazovanja), to zna

svaki osnovac. Oni učenici koji se interesuju za tehničke

veštine takođe znaju da je KMT - Klub mladih tehničara.

Poznate su, jer se češće upotrebljavaju, i skraćenice

DTV (Društvo za telesno vaspitanje), PTT (Pošta, telegraf

i telefon) i RTV (Radio-televizija).

Kad se budete spremali za studije, znaćete, ako već

sad ne znate, da skraćenice VPPŠ i PMF upućuju na

nazive dveju visokoškolskih ustanova: VPPŠ (Viša

poljoprivredna škola), PMF (Prirodno-matematički

fakultet), koji se skraćeno naziva još i Primat. Oni koji

budu studirali medicinu saznaće i šta je to SOŠ, jer će u

SOŠ-u (Sanitetskoj oficirskoj školi) služiti vojni rok.

Da biste utvrdili koliko ste skraćenica pravilno

odredili, odgonetnućemo i ostale. DVD je Dobrovoljno

vatrogasno društvo, SPK - Savezna privredna komora,

SPC - Srpska pravoslavna crkva, TE - termoelektrana, HE

- hidroelektrana, PIK - Poljoprivredno-industrijski

kombinat, ŠIP - Šumsko industrijsko preduzeće, IPK -

Industrijsko-poljoprivredni kombinat, IKP - Izdavačko-

knjižarsko preduzeće.

Sve je ovo, manje-više, poznato. Ali ima i

skraćenica kojima zaista retko ko može odrediti značenje,

koje su toliko zakukuljene i zamumuljene, da za većinu

ljudi ne znače ništa. Eto, na primer, znate li vi šta je to

ZOKIL?

Ne znate? Ili, možda, znate? Ako znate, onda vam,

sigurno, neko radi u ŽTP-u (Železničkom transportnom

preduzeću), i to baš u radionici za opravku kola i

lokomotiva, jer je ZOKIL skraćenica za naziv te radionice

ili preduzeća: Z (za) O (opravku) K (kola) I (i) L

(lokomotiva) - ZOKIL.

Ponekad skraćenice upotrebljavamo kao obične

reči, a da pri tom uopšte ne znamo da su skraćenice, niti

pak šta doslovne znače. Tako je, na primer, sa stranom

reči radar. Svi znamo šta je to radar, ali retko ko zna da je

to, u stvari, skraćenica od engleskog Radio Detection and

Ranging, što otprilke znači: "otkrivanje i određivanje

udaljenosti (predmeta) radio-talasima". Ta je sprava

važna za otkrivanje i podešavanje leta aviona, pa bi bez

nje danas avionski saobraćaj bio veoma otežan, ako ne i

nemoguć.

Ovakvih skraćenica, kojima ne znamo značenja, ili

koje žive kao obične reči, a ne znamo da su skraćenice,

nema tako malo. Pa zašto ih onda upotrebljavamo i čemu

nam skraćenice uopšte služe?

Skraćenice ne postoje, sigurno, zato da bi se imena

ili složeni izrazi i pojednine reči zakukuljili i zamumuljili.

One su u jeziku, a naročito pri pisanju, nastale iz potrebe.

Neka se višečlana imena često ponavljaju. Njihovo

beleženje u celini oduzimalo bi nam mnogo vremena i

prostora. Zato umesto da u jednom tekstu stalno

ponavljamo Sjedinjene Američke Države, mi to skratimo

i pišemo samo SAD i sl.

Skraćenice su zakukuljene i zamumuljene samo za

one koji ih ne poznaju. Oni koji žele da ih upoznaju

nastoje da ih otkukulje i odmumulje. Mi smo ovde nešto

već otkukuljili i odmumuljili, a vi nastavite. Jer u jeziku

kojim se služimo ništa ne bi trebalo da bude zakukuljeno

i zamumuljeno.

KAKO JE FIĆA DOBIO IME

Jedno vreme fića je bio najomiljeniji automobil u

našoj zemlji. Malen, a ipak udoban, dovoljno brz i

podesan za parkiranje i na najmanjem prostoru, ovaj

mališa osvojio je srca svojih vlasnika. Od milja dali su mu

ime fića ili fićo.

Fiću je proizvodila fabrika "Zastava" iz Kragujevca,

pa je po tome njegovo pravo ime bilo "ZASTAVA 750".

Ono 750 znači da mu je zapremina motora 750 kubnih

centimetara. Ranije je postojao i tip "ZASTAVA 600",

koji je prvi i poneo ime fića.

Fića, dakle, službeno nije bio fića, nego

"ZASTAVA 600" ili "ZASTAVA 750", Pa kako je onda

nastalo to drugo, popularnije ime?

Evo kako.

Automobil koji se u nas zvanično nazivao

"ZASTAVA 600" i "ZASTAVA 750", jer ga je

proizvodila naša fabrika "ZASTAVA", u Italiji, odakle

smo preuzeli proizvodnju toga popularnog vozila, nazivao

se "FIAT 600" i "FIAT 750". FIAT je, u stvari, skraćenica

i znači: Fabrica Italiana automobili Torino (Talijanska

fabrika automobila Torino). I upravo po toj skraćenici

(FIAT) nastao je u nas naziv od milja, tj. hipokoristik fića

ili fićo. Taj se naziv toliko ustalio da niko više u običnom

govoru "zastavu 750" nije nikako drukčije ni zvao nego

fića ili (u nekim krajevima) fićo.

I fićin mlađi i veći brat "FIAT 101", kod nas

"ZASTAVA 101", dobio je ime od milja, ali ne po imenu

talijanske fabrike, nego po "kubikaži". Pošto je imao

zapreminu motora sto jedan kubik, nazvan je "stojadin".

Tako je kod nas i skupoceni mercedes postao "mečka",

folksvagen - "folcika", a mali poljski 126 PGL - peglica

itd.

I u stvaranju ovakvih naziva došla je, kako vidimo,

do izraza stvaralačka mašta naših ljudi.

"VLADAR MORA" I "CARSKI KONJUŠAR"

Ako bi vas neko slučajno zapitao ko je važniji i

značajniji: vladar ili konjušar, odgovorili biste mu,

sigurno, bez razmišljanja: "Naravno, vladar!" A ako bi to

bio carski konjušar, da li bi ta činjenica nešto menjala u

poređenju sa vladarom, recimo - vladarom mora? I na to

bi pitanje odgovor opet bio: "Vladar!", Jer, vladar je

vladar, a konjušar - konjušar, makar bio i - carski.

Tako je sasvim normalno - u životu. Ali u jeziku, tu

već, kako smo videli i po nekim ranijim primerima, može

biti sasvim suprotno. U jeziku je "carski konjušar" važniji

i značajniji, ima viši položaj i veći uticaj, nego silni

"vladar mora"! Stvarno je tako. Jer "vladar mora" je

admiral, a "carski konjušar" - maršal. A zna se da je

maršal po položaju viši od admirala.

Evo, da odmah to i razjasnimo.

Admiral je nekad zaista značio: "vladar mora", što

na neki način i danas jeste. Jer, to je najviši čin u vojno-

pomorskim snagama u mnogim zemljama, pa tako i kod

nas.

Postoje tri admiralska stepena (ranga): kontra-

admiral, vice-admiral i admiral. U svakom slučaju, radi

se o zapovednicima vojne flote na moru, dakle, o

"vladarima mora". O tome jasno govori i sama reč

admiral.

U arapskom jeziku, odakle potiče ta reč, amir ili

emir značilo je: "zapovednik", "vođa" ili "vladar".

Arapsko amir-al-umara značilo je "kralj kraljeva”, amir-

al-muminin - "zapovednik (ili gospodar) poslušnih", a

amir-al-bahr - "gospodar mora", "vladar mora" ili

"morski zapovednik". Admiral je, dakle, prvo bio amir-al-

bahr. Pošto se ono bahr ("more") u govoru izgubilo,

ostalo je samo amir-al, ili zajedno - amiral. Sad se

postavlja novo pitanje: Odakle u reči admiral ono d, jer

svugde ta reč danas glasi admiral, a ne amiral?

Pretpostavlja se da je tome "kumovao" latinski

jezik. Ukršteno je arapsko amiral i latinsko admirandus -

"dostojan divljenja", "divan", "sjajan". Tako je nastao

admiral - "vladar (ili zapovednik) mora" i "onaj koji je

dostojan divljenja".

Mora se priznati: veoma čudan put nastanka jedne

reči! Ali njeno prvobitno značenje ipak ima veze sa

sadašnjim. Za reč maršal to se nikako ne bi moglo reći.

Jer maršal i konjušar zaista nemaju ništa zajedničko. A

ipak je maršal nekad bio - "konjušar".

Evo kako.

U starom nemačkom jeziku marah (izvorno:

marach) značilo je - "konj", a skal (scalh) - "sluga". Sve

zajedno to je značilo: "sluga konja" ili "konjušar". Na

carskim dvorovima "konjušar" je postao zapovednik

carskih štala, dakle - "carski konjušar", a zatim je

postepeno, stičući poverenje vladara, postao i zapovednik

celog dvora, što i danas kao položaj postoji pod nazivom

maršal dvora. Na kraju je maršal postao vrhovni

zapovednik cele vojske. Tako je, eto, nekadašnji

"konjušar", ne menjajući stari naziv, svojom revnošću

dogurao do najvišeg čina u vojsci uopšte. Čak je pretekao

i admirala, koji je bio i ostao samo - "vladar mora" ili

"morski zapovednik".

Od vojnih činova zanimljivi su još kapetan, major i

general. Kao reči, naravno. Sve tri potiču iz latinskog

jezika, što nije slučajno, jer su stari Rimljani, koji su

govorili latinski, bili nekad, u davna vremena, najveća

vojna sila na svetu.

Kapetan potiče od latinske reči kaput (caput), što

znači "glava", "glavna ličnost", pa onda i "starešina". U

našoj vojsci kapetan je najviši čin nižih oficira (ispod

njega su potporučnik i poručnik, a iznad njega je major).

U mornarici kapetan je zapovednik, "glava" broda ili

pristaništa, a u grupnim sportovima (fudbalu, rukometu,

košarci i sl.) to je vođa tima, obično najstariji ili najbolji

igrač, koji se pojavljuje kao predstavnik ekipe. U nas se,

doduše, umesto kapetan, ustalio u sportu naziv kapiten -

prema francuskom capitain, ili nemačkom Kapitän.

Major je viši čin od kapetana. To je u nas prvi čin

koji stiču viši oficiri, oni odmah do potpukovnika i

pukovnika. Da je major "viši" pokazuje i izvorno značenje

te reči. U latinskom jeziku major je komparativ od

magnus - "velik". Po tome major doslovno znači - "veći"

ili, u prenesenom smislu, "viši".

Ako je major "veći" ili "viši", šta onda može biti

general, koji je iznad i majora i pukovnika i svih drugih

činova osim maršala? Ravan mu je, u mornarici, jedino

admiral. Odgovor i na to pitanje daje nam izvorno

značenje reči, u ovom slučaju reči general. Ona potiče od

latinskog generalis, što znači: "opšti", pa po tome i

"glavni". Reč general mogla bi se, dakle, prevesti kao

"opšti zapovednik" ili "glavni zapovednik".

Postoji više generalskih činova: general-major,

general-potpukovnik, general-pukovnik, general armije i

general. U nekim vojskama to je: brigadni general,

divizijski general, armijski general itd.

I u nekim verskim zajednicama, ustrojenim na

vojnički način, pojavljuje se general, tj. "opšti (ili glavni)

zapovednik". Tako postoji general Isusovačkog reda u

Katoličkoj crkvi. Zovu ga još i "crni papa".

Svi činovi u vojsci su važni. Normalno je što postoje

važniji od važnijih. Jeste da je kapetan - "glava", ali je

major važniji, jer je "veći" ili "viši". Od majora, pa i

pukovnika, važniji je general. On je "opšti zapovednik",

kao što je i admiral "zapovednik (ili vladar) mora". Ali

najvažniji od svih, onaj koji je iznad svih navedenih

činova, to je maršal, koji je nekad, kako smo videli, bio

obični " konjušar". To ti je reći - karijera!

FUDBAL, KOŠARKA I VATERPOLO

O sportskim takmičenjima, pogotovo u fudbalu,

košarci i vaterpolu, u nas se mnogo govori i piše. Stoga

ćemo i mi ovde progovoriti o tome koju reč. Opet,

naravno, samo o rečima, tj. o nazivima sportskih igara.

Verovatno ste već primetili da su ti nazivi u nas

pretežno stranog porekla. To je i razumljivo. Savremene

sportske igre primili smo uglavnom od drugih naroda.

Naši preci više su se bavili borilaštvom: rvali su se,

međusobno i s raznim neprijateljima, "hitre noge" vežbali

su skačući udalj i uvis, a "junačku desnicu" jačali

bacanjem kamena s ramena. Kasnije, tek u 19. i 20.

stoleću, primili smo od drugih naroda razne sportske igre,

a zajedno sa sportskim igrama i njihove strane nazive.

Tako se u nas, i ne samo u nas, govori danas: fudbal,

hokej, vaterpolo, badminton, bejzbol ili bezbol itd.

Bilo bi zanimljivo utvrditi šta te reči znače u

jezicima iz kojih su preuzete i kako su nastali neki naši

nazivi za sportske igre (košarka, nogomet i sl.).

Mada se to na prvi pogled ne bi moglo zaključiti,

fudbal, bejzbol i vaterpolo imaju nešto zajedničko. Sve te

reči, naime, označavaju igre loptom. Njihov drugi deo to

upravo pokazuje: ono -bal, -bol i -polo znači, u stvari -

"lopta".

U reči fudbal - bal ("lopta") spojeno je s engleskim

fut (foot), što znači: "noga", "stopalo". Fudbal, dakle,

doslovno znači: "noga-lopta",a to bi se moglo i slobodnije

prevesti kao "loptanje nogom".

Mi fudbal ne izgovaramo sasvim kao Englezi ili

Amerikanci. Ono bal (ball) oni izgovaraju više kao "bol".

Po tome bi bilo futbol, a ne futbal. Izgovor "bal" primili

smo od Nemaca. Između dva svetska rata, naime, u nas se

pretežno govorilo fuzbal, prema nemačkom Fuss - "noga",

"stopalo" i Ball - "lopta". Kasnije smo prihvatili engleski

naziv, ali je drugi deo (bal) ostao kao u nemačkom. Tako

je, eto, u borbi između engleskog futbola i nemačkog

fusbala ili fuzbala na našem, neutralnom, terenu ispao

nerešen rezultat, ispala je reč fudbal. Naša je tu samo

promena t u d, koja nam je poznata iz škole kao

"jednačenje suglasnika po zvučnosti",

Bejzbol je, međutim, u celini engleska reč. Prvi deo

bejz (engleski: base) znači: "baza". Ta nama prilično

strana i čudna igra nazvana je po "bazama", tj. "jastucima"

(označenim prostorima) na uglovima malog četvrtastog

igrališta na kome se izvodi. Sama igra sastoji se u

odbacivanju lopte i pretrčavanju od baze do baze. Otuda

onda i naziv bejzbol (baseball) - "baza-lopta" ili "loptanje

u bazi".

U reči vaterpolo, koju smo takođe primili od

Engleza, vater (prema izvornom pisanju: water) znači -

"voda", a polo, kako smo već rekli - "lopta". To je, dakle,

bukvalno: "voda-lopta" ili "loptanje u vodi". Ta se igra u

početku nazivala fudbal u vodi, a tek kasnije prevladava

naziv vaterpolo.

Zanimljivo je da polo nije engleska reč. Englezi su

je s istoimenom igrom primili od Tibetanaca, na čijem

jeziku polo znači: "lopta". Veliki jezici, dakle, ne daju

samo svoje reči drugima, nego prihvataju i tuđe reči, čak

i one koje dolaze iz jezika malih naroda.

Polo (doslovno: "lopta") i danas je naziv te igre,

koja je omiljena među bogatim ljudima, jer je za nju

potrebno imati dosta novaca da bi se zakupili tereni,

nabavila skupa oprema i konji na kojima se igra.

Reč hokej, naziv za razne igre: hokej na travi, hokej

na ledu i sl., Englezi su takođe primili sa strane, i to od

Francuza. Na starom francuskom jeziku hokej (hoquei)

značilo je: "štap". Otuda onda i naziv ovoj igri, u kojoj se

igrači služe štapovima poput onih pastirskih.

Posebno je zanimljiv naziv tenis. To je engleska reč

(tennis), ali potiče od francuskog tenê (izvorno: (tenez),

što znači: "držite", "pazite". Sama igra prenesena je u

Britaniju iz Francuske, gde je, pod drugim imenom, bila

poznata još u srednjem veku. S igrom su Englezi primili i

uzvikivanje na francuskom: Tenez! ("tenê "), pa su prema

tome načinili reč tenis.

Posebna vrsta tenisa je badminton, koji se igra

reketima i lopticama s perima ("repom"), i to u slobodnom

prostoru. Ta igra, omiljena među izletnicima, dobila je

svoj čudni naziv po dvorcu Badmintonu u južnoj

Engleskoj. U Badmintonu se danas, verovatno, mnogo

više ceni fudbal nego sam badminton, ali je ipak ova

"badmintonska igra" prokrčila sebi put u svet.

I naziv ragbi nastao je na sličan način. To je, u

stvari, ime engleskog grada u kome se začela ta igra

(1823. godine).

Od svih ovih stranih naziva jedino se fudbal može

zameniti našom reči nogomet. Ona, doduše, po oceni

nekih jezikoslovaca, nije "u duhu našeg jezika", ali ipak

je tu, pogotovo zato što postoji i rukomet, koji ne možemo

nikako drukčije nazvati. U hrvatskom jeziku nogomet je

potpuno istisnuo fudbal.

I košarka je naša reč, iako označava sportsku igru

koju smo primili sa strane. Engleski naziv baskitbol (od

izv. basket - "koš" i ball - "lopta") sasvim je lepo

zamenjena u našem jeziku (s osloncem na reč koš). U

tome smo, dakle, imali dosta uspeha, kao i u samoj toj igri

na svetskim prvenstvima, gde su naši "zlatni momci" znali

osvojiti i prvo mesto.

U SPEKTRU DUGINIH BOJA

U jeziku kojim se svakodnevno služimo, kojim

govorimo kod kuće ili razgovaramo s prijateljima i

poznanicima, sve nam reči izgledaju jednostavne i lake,

prozirno jasne, jasne kao dan, kao svetlo danje.

Pa ipak znamo: ni dnevna svetlost, koja nam se čini

sasvim belom, nije, u stvari, bela. Tu je čitav spektar

različitih boja, koje se mogu videti tek kad se razlože, kad

se sunčevi zraci prelome kroz kapi letnje kiše, pa se onda

na nebeskom svodu pojavi prekrasna duga.

Tako je i u jeziku. Mnoge reči koje su nam inače

belodano jasne, koje smatramo svojima, nisu, u stvari,

naše, nisu našeg porekla. Jer, svaki je jezik, zapravo,

mešavina domaćih i stranih reči, mešavina koja se tek

kroz prizmu nauke o jeziku pokazuje u svom punom i

pravom spektru.

Evo, ovde smo, na primer, kazali: prizma i spektar.

Te dve reči, koje na časovima fizike upozna svaki učenik

osnovne škole, osećamo kao strane, mada se njima

normalno služimo i znamo šta znače. Ali reč boja, koju

tako često upotrebljavamo u svakodnevnom govoru, ne

osećamo kao stranu, nego kao svoju, iako ona nije našeg,

nego stranog, turskog porekla (primili smo je od Turaka).

Mi danas čak i savetujemo da se nemačke reči farba i

farbati zamenjuju "našim" rečima boja i bojiti,

bojadisati!?

Ili, uzmimo reč miris. Svi bismo se zakleli, stavili

bismo ruku u vatru, da je to naša narodna reč. A to je, u

stvari, grčka reč, reč grčkog porekla. Grčkog je porekla i

reč livada, koju takođe osećamo kao "svoju". Zato i ne

slutimo, kad kažemo miris livada, da smo tu upotrebili

dve strane reči, ili, tačnije, dve reči stranog porekla.

Takvih reči kao što je boja, miris ili livada u našem

jeziku ima dosta. Tu su, da uzmemo samo ono što nam je

najbliže, obuću i odeću: cipele, čizme, papuče, sandale,

nanule, čarape, jelek, pantalone, kecelja, maramica, kaiš,

girtl, tregeri, đon, džep itd. Sve su one uglavnom

orijentalnog (turskog, arapskog ili persijskog) porekla,

osim reči cipele i kecelja, koje smo primili od Mađara,

zatim pantalone, koju su nam darovali Francuzi, i girtl i

tregeri, što smo dobili od Nemaca.

Od Turaka, ili preko njih, primili smo i mnoge druge

reči - uglavnom nazive za razne predmete, cveće, voće,

jela i pića itd. Jeste li, na primer, ikad pomislili da su

turskog, a ne našeg porekla reči: jastuk, jorgan, čaršaf ili

čaršav, ćebe, dušek, zatim šećer, pita, jufka, kajmak, kafa,

duvan, rakija, sirće, pa onda limun, pamuk, pirinač, dud,

jorgovan, lala ili tulipan i sl.? I sama reč bašta, koja

označava mesto gde se gaji cveće i povrće, turskog je

porekla.

Naš narod kaže: "Bez alata nema zanata." I u toj

mudroj izreci dve su reči turskog porekla: alat i zanat. A

uz alat ide i čekić, pa kalup, sanduk, torba, kutija. I sve su

to opet strane, turske reči, koje su odavno ušle u srpski

jezik i tu se odomaćile.

Mnoge od ovih reči toliko su se odomaćile da ih

niko više i ne progoni. A ne bi ni mogao sve kad bi i hteo,

jer za njih najčešće nemamo dobre, ili čak nemamo

nikakve svoje zamene.

Neke smo takve reči, posebno one preuzete iz

nemačkog jezika, ipak uspešno zamenili, kao na primer,

firanga - zavesa ili štender - stalak.

Kad bi neko imao takvu snagu da izbaci iz srpskog

jezika sve reči koje nisu našeg, slovenskog porekla, teško

da bismo se uopšte mogli sporazumevati. Ostali bismo,

tako reći, i goli i bosi - ne bismo imali ni cipela, ni čizama,

pa ni papuča, sandala, čarapa, pantalona, kecelje; spavali

bismo bez jastuka, dušeka, čaršafa, jorgana i ćebadi; ostali

bismo bez pite, šećera, čokolade, pirinča i limuna.

Kad bi neko izbacio sve strane reči, ne bismo mogli

ukucati nijedan čavao (da ne kažem ekser), jer ne bi bilo

čekića. Ne bismo smeli reći: kalaj, bakar, čelik, česma,

katran, tuč, kula, sapun... I majmune bismo morali

drukčije zvati, jer je majmun takođe poreklom turska reč,

a ne naša.

Zato s takvim rečima treba oprezno postupati. I

tamne boje, ako u šarenilu našeg jezičkog spektra imaju

mesta, neka tu i ostanu.

KOSMOS I KOZMETIKA

Reč kosmos (ili kozmos) i kozmetika mnogo liče

jedna na drugu. Skoro kao jaje jajetu, pogotovo kad se

uzme onaj drugi oblik - kozmos. One su tako slične da se

mora postaviti pitanje kakve veze imaju te dve reči, koje

inače označavaju sasvim različite stvari.

Znamo da je kosmos - "svemir", "vasiona". To je

čitav svet, sve što postoji i što nas okružuje: onaj beskrajni

zvezdani prostor koji smo toliko puta s divljenjem ili

strahom posmatrali u dugim večernjim noćima.

Kozmetika je, opet, nešto sasvim drugo. Tako se nazivaju

sredstva za negu lica i tela: razni mirisi (parfemi), puderi,

pomade i slične "maže" i vodice. Pomoću kozmetike ljudi,

a naročito žene, ulepšavaju svoj izgled, ukrašavaju se,

rese. I upravo u tome leži objašnjenje same reči kozmetika.

U starom grčkom jeziku, naime, kosmeo je značilo:

"kitim", "ukrašavam", "urešujem". Po tome je i kozmetika

- "veština ukrašavanja". To je, dakle, jasno. Ali kakve

veze ima s tim kosmos (ili kozmos), tj. svemir?!

Ima - i te kako! Objašnjenje se može opet naći u

grčkom jeziku i u vremenima kad su živeli stari Grci,

davno pre naše ere, pre dve hiljade i više godina. Tada se

verovalo da su nebeski svod bogovi nakitili zvezdama,

ukrasili ga, da bi ljudi u tome uživali. Po tome je, onda,

beskrajni "ukrašeni" prostor i nazvan kosmos - "ukras",

"ures", "nakit". Eto, u tome je veza između kosmosa i

kozmetike. I jedno i drugo postalo je od iste reči, od grčkog

glagola kosmein - "ukrašavati".

Kad smo već kod kozmetike, koja je osvojila celi

svet, da ne kažem i - kosmos, treba reći nešto i o rečima

parfem, puder, pomada, kolonjska voda i sl.

Parfem smo primili od Francuza (parfum), a oni su

tu reč preuzeli od starih Rimljana, u čijem je (latinskom)

jeziku glasila: per fumum, što doslovno znači: "kroz dim".

Tako čudan naziv za parfem, miris, nastao je na taj način

što su stari Rimljani, kao i drugi stari narodi, svoje

prostorije osvežavali paljenem kora raznog mirisnog

drveća ili tamjana (mirisne smole), od čega se širio dim

prijatnog mirisa. Otuda, eto, per fumum - "kroz dim".

Perfumum je kasnije kod Francuza postalo parfum, pa

parfem, kako se danas izgovara u francuskom, pa i u

srpskom jeziku. Francuzi, kao što je već rečeno, pišu i

dalje parfum, ali to drukčije izgovaraju.

I puder, kao i većinu drugih reči iz kozmetike,

primili smo od Francuza. U francuskom jeziku ta reč piše

se poudre, čita "pudr", a znači jednostavno - "prah,

"prašak", što puder, u stvari, i jeste: prah ili prašak za

ukrašavanje lica.

Reč pomada dolazi od francuskog pommade, a to

opet od latinskog pomum, što znači - "voće". U davna

vremena, naime, mirisne masti (kreme) za negu lica i kose

spravljale su se od voćnih sokova. Tako je, onda, nastala

pomada, doslovno - "voćna" (misli se: mast).

Od svih ovih naziva najzanimljiviji je ipak

kolonjska voda. I taj smo izraz, naravno, preuzeli od

Francuza, delimičnim prevođenjem njihovog eau de

Cologne, što se čita: "o d’Kolonj", a znači - "voda iz

Kolonja" ili, jednostavnije, "kolonjska voda".

Kolonj (Cologne) je francusko ime nemačkog grada

Kelna (izvorno: Köln), gde se nekad proizvodila nadaleko

čuvena mirisna vodica, koju su Francuzi izuzetno cenili,

uvozili i upotrebljavali. Tako je nastao izraz kolonjska

voda (eau de Cologne). Sami Nemci imaju svoj izraz

Kölnisches Wasser, što znači - "kelnska voda", dakle, isto

kao i kod Francuza, samo s drukčijim imenom mesta

odakle ta čuvena voda potiče. Mi smo uzeli francusko ime

Kelna - Kolonj, a drugi deo izraza preveli sa voda i tako

je nastala kolonjska voda. Danas, verovatno, retko ko i

pomišlja, kad upotrebljava tu vodu, da ona ima neke veze

s nemačkim gradom Kelnom.

Ženska kozmetika ne može se zamisliti bez ruža za

usne ili karmina. Pa da objasnimo i te reči.

Ruž (francuski rouge) znači - "crvenilo". Poznat je

u Parizu Mulen Ruž (Moulin Rouge), što znači: "Crveni

mlin". Ko je bio u Parizu i posetio taj čuveni restoran,

mogao se i sam uveriti da je on stvarno crven. Ruž, dakle,

doslovno znači: "crven" ili "crvenilo" (kojim se mažu

usne).

Karmin (ranije karmazin ili karmažin) znači to isto,

samo što dolazi iz turskog jezika, gde glasi kirmiz

(izvorno: kyrmyz), u nas grimiz - naziv za jarku

ljubičastocrvenu boju. Karmazin ili karmin služio je za

mazanje usana, kao i ruž, pa se ta reč zadržala i u srpskom

jeziku.

Danas se ruževi ili karmini proizvode u raznim

bojama, ali su ti nazivi, koji u osnovi upućuju na crvenu

boju, ipak ostali.

Eto, to bi bilo sve o kosmosu i kozmetici. Morali

smo se pozabaviti i tim rečima. Kad već potiču od glagola

kosmein -"ukrašavati", morali smo i mi da ukrasimo ovu

knjigu jednom pričom o njima.

PRIČA O "NEČISTOM DIJAMANTU"

U svakom jeziku, pa tako i u našem, ima više

"jezika". Ima, na primer, narodni jezik, tj. jezik kojim se

govori u narodu, uglavnom na selu, i to u raznim

krajevima različito. Ima i pesnički jezik, tj. jezik

pesničkih, i uopšte književnih umetničkih dela. Postoji,

pored toga, i dečji jezik, jezik kojim govore deca, pa jezik

ulice, jezik lopova ili lopovski jezik itd.

Naravno, nije reč o nekim posebnim jezicima, kao

što su ruski, engleski, nemački, francuski i sl., nego o

izvesnim posebnostima u govoru ljudi u različitim

sredinama ili u različitim prilikama, iako inače svi oni

govore istim jezikom. U ovom smislu i učenici imaju svoj

jezik, jezik koji najbolje razumeju oni sami. Jezik

učenika, kad sami međusobno razgovaraju, za vreme

odmora, ili na ulici, na utakmici i drugde, razlikuje se od

"normalnog", tj. književnog jezika, kojim se govori na

času. Razlike se uglavnom zapažaju u upotrebi nekih reči,

koje se inače u drugim prilikama ne mogu

Tako, na primer, slabu, negativnu ocenu nastavnici

nazivaju jedinica i beleže je arapskom brojkom 1. Učenici

u školama širom našeg jezičkog područja imaju, međutim,

svoje posebne nazive za jedinicu. To su: kec, kečina

(veliki kec, slaba ocena koja se teško može ispraviti),

zatim kolac, as, šampion, direk, bandera, buger, kvrga

itd. Isto tako, umesto profesor učenici govore: profa ili

profan, umesto direktor - diša ili diš, umesto doktor - doca

itd.

U jeziku učenika ima i dosta reči koje se inače

upotrebljavaju izvan škole, uglavnom na ulici, reči iz tzv.

uličnog ili uličarskog govora. Tako se glava naziva:

tintara, tikva, bundeva, merica, ćiverica, ćonta, testija, i

sl. U tome jeziku lice je - faca, oči su - farovi, fenjeri ili

žmigavci, stomak - menza, noge - nogare ili garke, nos -

karburator ili kljun, uši - blatobrani, zubi - kljove ili

njupavci, usta - labrnja, pljuca, žvakalica ili fanfrlja;

cipele su - giljarke, gondole, papci ili špicare, čarape -

znojavice, odelo - koža, kravata - fitilj, rukavice - pipci itd.

U tome jeziku za novac se kaže - lova, kinte ili đenge,

hrana je - klopa ili njupa, hleb - panja; majka je - keva ili

stara, otac - ćale, ćalac ili stari, deda - bakac itd.

U uličnom, pa i đačkom govoru umesto prevariti,

slagati, kaže se - ofarbati, umesto ubeđivati - kuvati ili

bariti (nekoga), umesto spavati - knjavati, ćoriti, soviti,

sofkati itd.

Ko zna šta znače sve te reči, može shvatiti i ovakav

govor:

"Mića ofarbo profu da je juče na utakmici dobio

loptu u menzu i da je bio kod doce. A on celi dan ćorio."

Normalnim jezikom to bi se reklo ovako:

"Mića je prevario (ili slagao) profesora da ga je juče

na utakmici lopta udarila u stomak, pa je morao ići kod

doktora. A stvarno je celi dan spavao."

Ili:

"Bolje bi ti bilo da mućneš tintarom i počneš šljakati

neg’ što stalno knjavaš i sunčaš kljove ko budala."

Verovatno znate, jer poznajete taj jezik, da to znači:

"Bolje bi ti bilo da malo razmisliš (mućneš glavom) i

počneš raditi, nego da stalno spavaš i smeješ se na sve kao

budala."

Ovakav jezik naziva se žargon. Ovo je đački

žargon, sa primesama uličnog žargona. Postoji još i

vojnički žargon, lopovski žargon itd.

Žargon je inače francuska reč i znači izvorno:

"dijamant mutne boje, nečist dijamant manje vrednosti".

Kasnije je žargon postao naziv za nečist, neknjiževan

jezik, kakav se upotrebljavao u određenim krugovima -

među uličarima, lopovima i sl. Zbog toga što je nečist,

neknjiževan, nije pristojno govoriti žargonom u školi (na

času, u razgovoru s nastavnicima ili direktorom), na

ozbiljnim sastancima, pa čak ni kod kuće ili na ulici, kad

razgovaramo sa roditeljima ili starijim ljudima.

ŠTAPOM NA POŠTAPALICE

Kad je čovek nemoćan, kad ne može da hoda

normalno, kad nije čvrst na nogama, on se onda poštapa -

oslanja se o štap, pomaže se pri hodu štapom. Isto je tako

i s onima koji teško govore. Ko nije čvrst u jeziku, ko ne

zna šta da kaže, ili je nemoćan da ono što treba da kaže

izrazi jednostavno, jasno i tečno, on se takođe poštapa -

oslanja se na suvišne reči i izraze, na tzv. poštapalice.

Učenici često upotrebljavaju poštapalice, naročito

onda kad na pitanje nastavnika treba duže da odgovaraju.

U govoru učenika najčešće su poštapalice: "ovaj", "onaj"

i "recimo".

Evo kako izgleda odgovor jednog učenika,

zabeležen na času srpskog jezika:

"Pridevi su... ovaj... promenljive reči koje... ovaj...

stoje uz imenice i... ovaj... kazuju kakvo je što, čije je što

i... ovaj... od čega je što."

I na času fizike zabeležen je ovakav odgovor:

"Ruda magnetit... onaj... ima osobinu... onaj... da

privlači... onaj... železne komadiće. Takvo telo... onaj...

zove se magnetit. Komadi magnetita su... onaj... prirodni

magneti..."

Reči "ovaj" i "onaj", koje se ponavljaju u

odgovorima ovih učenika, sasvim su nepotrebne, suvišne.

Tek kad ih odstranimo, odgovori postaju čisti, povezani i

tečni. Bez tih reči, poštapalica, moglo se lepo reći:

"Pridevi su promenljive reči koje stoje uz imenice i

pokazuju kakvo je što, čije je što i od čega je što."

Ili:

"Ruda magnetit ima osobinu da privlači železne

komadiće. Takvo telo zove se magnet. Komadi magnetita

su prirodni magneti."

Učenici koji ne znaju da uče, ili koji ne nauče dobro,

upotrebljavaju poštapalice. Njima poštapalice služe zato

da dobiju u vremenu, da se sete šta dođe dalje. Takvi

učenici obično uče napamet, i to površno, bez

razumevanja. Oni koji uče s razumevanjem, umeju da

izgovore cele rečenice bez zastajkivanja, bez poštapalica

i, naravno, znaju da svojim rečima objasne ono što žele da

kažu.

Ponekad se poštapalice upotrebljavaju prosto - iz

navike. Evo jednog takvog primera, zabeleženog opet na

času srpskog jezika:

"Imenski predikat, recimo, sastoji se, recimo, od

glagolskog dela, recimo, ličnog glagolskog oblika

pomoćnog glagola, recimo, i neke imenske reči, recimo,

neke imenice, zamenice, prideva ili broja."

Izraz "recimo" ima svoga opravdanja kad stoji

umesto "na primer". Zato bi se njegova upotreba ovde

mogla opravdati samo u poslednjem slučaju, pa donekle i

u pretposlednjem. Tako bi se moglo reći:

"Imenski predikat sastoji se od glagolskog dela -

ličnog glagolskog oblika, recimo, pomoćnog glagola - i

neke imenske reči, recimo, imenice, zamenice, prideva ili

broja."

Pa i to ne bi bilo sasvim lepo sročeno, jer bi tačnije

bilo kazano kad bi se u pretposlednjem slučaju upotrebila

reč "najčešće".

Tako bi onda odgovor, očišćen od poštapalica,

glasio ovako:

"Imenski predikat sastoji se od glagolskog dela -

ličnog glagolskog oblika, najčešće pomoćnog glagola, i

neke imenske reči, recimo, imenice, zamenice, prideva ili

broja."

Pošto se primeri uz pomoć izraza "recimo" navode

veoma često, upotreba tog izraza prelazi u naviku, pa se

onda "recimo" čuje i tamo gde mu nema mesta, kao u

našim primerima.

Pored suvišnih reči "ovaj", "onaj" i "recimo" u

govoru učenika, i u raznim drugim prilikama: u

predavanjima, u izlaganjima učesnika u diskusiji, na

sastancima i sl. - čuju se i druge poštapalice: "uzmimo",

"veli", "kaže", "razumeš", "razumeš ti mene", "znate", "da

znaš" itd.

Sve te suvišne reči otežavaju praćenje onoga što se

govori, razbijaju prirodan tok misli, kidaju rečenice i

zamagljuju im smisao. Zato se treba boriti protiv

poštapalica: temeljitim učenjem, pripremanjem za

nastavu ili izlaganje na sastancima ili na bilo kom drugom

javnom mestu. Ako nikako ne možete da se rešite tih reči

parazita, zamolite nekoga da vas udari po ruci štapićem

kad god izgovorite koju poštapalicu. Udarimo, dakle, i

štapom na poštapalice!

O GLAVATIM I NOGATIM STVARIMA

Zna se da stvari ne mogu da misle. Pa ipak, neke od

njih mogu da imaju glavu. Glavu, na primer, ima ekser ili

čavao. Njega po glavi biju čekićem kad ga zabijaju u zid

ili u drvo. I šibice imaju glavu, koja se kresanjem zapali.

Moglo bi se, dakle, reći da šibica ima "usijanu glavu".

Stvari ne mogu ni da hodaju, iako neke od njih

imaju noge. Noge, recimo, ima stolica, sto, ormar ili

kredenac. I stare školske table stajale su na nogama - nisu

bile pričvršćene o zid.

Stvari ne mogu ni da govore, ali neke od njih ipak

imaju - jezik. Naše cipele, recimo, imaju jezik, a ne

govore. Ponekad samo škripuću, dok su nove. Jezik im

inače služi samo zato da se preko njega vežu vezice

(pertle) i da ga potegnemo kad se obuvamo bez kašike za

obuću.

Stvari, dalje, ne mogu ni da grizu, da gutaju, jedu,

čuju, vide, niti da podižu palac kao stoperi na autoputu, a

ipak neke od njih, baš kao i ljudi ili neki drugi živi

stvorovi, imaju zube, grlo, trbuh, oko, uho, koleno, palac

i sl.

Stvari, dakle, mogu biti glavate, nogate, okate,

trbušaste itd.

Kako se to desilo da su ljudi nazive pojedinih delova

svoga tela preneli na obične, nežive stvari?

Sasvim jednostavno. Deo nekog predmeta ličio je

ljudima na glavu, po obliku ili položaju, mestu gde se

nalazi, i oni su ga onda jednostavno nazvali - glava.

Gornji, zadebljani deo eksera zaista nas podseća na jedan

od najvažnijih delova čovekovog tela, ne samo po obliku

nego i po mestu gde se nalazi. Nije stoga čudno što se

naziva - glava. Isto tako, jezikom nazivamo sve ono što je

oblikom i upotrebom slično tome organu. Zato, eto, i

cipela ima - jezik. Zato se i jedan deo vage, igla koja

pokazuje ravnotežu, naziva jezik ili jezičac. Zato možemo

govoriti i o "plamenim jezicima", koji "palacaju" kad

vatra bukti na ognjištu ili u kaminu. I klatno u zvonu

takođe se naziva jezik, jer se njime zvono oglašava, baš

kao i čovek što se oglašava, govori, pomoću jezika u

ustima.

Zbog sličnosti s pravim ušima, i sveska neurednog,

aljkavog đaka može steći uši. Nepažnjom se podvrnu,

presaviju uglovi listova i onda kažemo da je sveska dobila

- uši. Neki učenici ponekad namerno zavrću, presavijaju

uglove stranica u knjigama da bi kasnije znali dokle su

pročitali, gde su stali. Za takve uši u sveskama i knjigama

učitelji su nekad đacima izvlačili njihove vlastite uši.

I u svim drugim primerima delovi običnih, neživih

predmeta dobili su, po izvesnoj sličnosti, nazive koji se

odnose na delove tela čoveka ili nekih drugih živih bića.

Tako, onda, testera ili pila ima zube, mašina male ruke ili

- ručice, ručke (znamo, na primer, za ručicu menjača

brzina u automobilu i drugim vozilima). Tako i gajde

imaju trbuh, olovka - srce, boca ili topovska cev - grlo,

krompir ili mreža - oko, osovina - koleno, kolski točak -

palac itd.

Prenošenjem reči sa bića na predmet ili s predmeta

na predmet, proširuje se značenje reči. Na taj su način i

reči: glava, noga, ručica, jezik, zub, oko, uho, trbuh, srce,

grlo, palac, koleno, i sl. obogaćene novim značenjem, a

naš jezik u celini - novim mogućnostima da se izražavamo

slikovitije i lepše.

ZEBRE I PAUCI

Došle nam zebre iz daleke Afrike, pobegle iz

zooloških vrtova i naselile naše gradove. Pune nam ulice

zebri i opasnih paukova. U novinama smo pročitali

strašan naslov:

"Pauk odneo pogrebna kola."

Desilo se to zaista u Nišu pre dvadesetak godina.

Dok je prevoznik sa rodbinom preuzimao pokojnika iz

bolničke mrtvačnice, pauk je odneo pogrebna kola sa

sandukom!?

Naravno, nije reč o pravom pauku, nego o "pauku"

- specijalnom vozilu koje uklanja s gradskih ulica

nepropisno parkirane automobile. Svojim duguljastim,

račvastim polugama, kojima podiže automobile, on zaista

podseća na nekog velikog pauka. Zato su ga tako i nazvali.

I prugaste oznake pešačkih prelaza na ulicama

podsećaju na šare zebre, pa je svako takvo mesto nazvano

jednostavno -zebrom.

Na taj se način u naše gradove, u kuće i gimnastičke

dvorane uselio jedan neobični zoološki vrt. Tu su: mačak

- valjak za krečenje zidova i guma za pritezanje tovara na

putničkim automobilima, kozlić - gimnastička sprava

jarac ili magare - drvena naprava na koje se oslanjaju

cepanice kad se režu, kobilica - daska na dnu broda sa

spoljne strane, ispupčenje koje služi za održavanje

ravnoteže, leptir - okno na automobilu koje se otvara

vodoravnim pomeranjem (leptir je inače i deo benzinskog

motora), gusenica - metalna traka, sastavljena od

povezanih pločica u obliku lanca, koja povezuje točkove

teških vozila: tenka, traktora i sl., papige - vrsta klešta

kojima se služe majstori, guska - "noćna posuda" za

bolesnike. Tu su još i oroz - obarač na pušci, mušica - deo

uređaja za nišanjenje itd.

Od svih ovih "životinja" najopasnije su ipak - lisice.

U rečniku našeg književnog jezika stoji da su to: "okovi,

gvožđa kojima se vežu ruke uhapšenicima". U novije

vreme lisice su i sprave pomoću kojih se blokiraju

nepropisno parkirani automobili, da bi se zadržali na

mestu dok ne dođe pauk da ih odveze. Vozač čije je vozilo

u lisicama, ili ga odnese pauk, mora da plati debelu kaznu.

A pri tom treba još i da pazi, da se mnogo ne buni i ne

napada čuvare i policajce, jer se inače i sam može naći u

lisicama. A sa lisicama se nije šaliti. To su opasne zveri,

bilo da su u šumama, bilo u gradu.

GRLO KOJE TRČI

Sigurno ste se već u čudu zapitali: Kakvo je to grlo

koje može da trči? I zar je nešto tako zaista moguće?! Jer,

svako zna šta je to grlo i čemu ono služi. Nekako još da

se i shvati da, recimo, i neživ predmet može takođe da ima

grlo: suženi otvor kakve boce ili topovske cevi liči nam na

taj deo čovekovog tela, pa ga stoga tako i nazivamo. Ali

da grlo može da ima noge, pa još i da trči, to je već sasvim

neobična stvar!

Pa ipak, verujem da ste i vi koji se upravo tome

čudite bar jednom u životu čuli za takvo grlo. Neki od vas

sigurno su ga i videli, i to baš kako trči, čak i kako se

utrkuje s drugim grlima - na primer, na hipodromu kod

Careve ćuprije u Beogradu.

Sad već, sigurno, pogađate. Nije ovde reč o onome

što obično nazivamo grlom, tj. o grlu koje nas u hladne

zimske dane tako često zaboli i koje stoga umotavamo u

tople šalove, ili o grlu što ga devojke i devojčice

ukrašavaju nakitom (ogrlicama i sl.). Reč je o nečem

sasvim drugom, potpuno shvatljivom i mogućem, reč je,

dakle, o trkaćem grlu, o konju.

U novinama, na sportskoj stranici, često se mogu

naći članci u kojima se govori o izgledima na pobedu

ovog ili onog grla (nekad su to, recimo, bili čuveni

Kvadrant ili Sufler i dr.). Tako je jednom u "Politici", pod

krupnim naslovom: NAŠA GRLA NA BEČKOM

HIPODROMU, pisalo:

"Za Austrijski derbi...prijavljeno je 75 grla! Pored

austrijskih upisana su i inostrana grla."

Dalje se, u drugom članku, govori o prodaji naših

punokrvnih i polukrvnih (tj. rasnih i polurasnih) grla u

Nemačkoj.

Naravno, u svim ovim primerima reč je o konjima.

Ovde je, dakle, reč grlo upotrebljena umesto reči konj.

Grlo se može upotrebiti i umesto reči goveče ili krava.

Postoje, na primer, govedarske farme sa po hiljadu i više

grla, a posebno su cenjena muzna grla, tj. krave

istočnofrizijske pasmine.

Nije čudno što se baš grlo, a ne neki drugi deo tela

životinje, uzima u ovom značenju: za označavanje cele

životinje. Čovek se oduvek brinuo o ishrani domaćih

životinja, za čija je ždrela, odnosno grla, trebalo

pripremiti dosta hrane, naročito za zimu. Svaki je

domaćin, dakle, morao misliti koliko će grla (životinjskih)

nahraniti. Tako je grlo postalo zamena za naziv životinje

- konja ili krave.

Kad, dakle, kažemo grlo (ili kad tako napišemo), mi

u ovakvim slučajevima mislimo, u stvari, na konje i krave.

Ovakve zamene nisu inače u jeziku, pogotovo u

pesničkom jeziku, tako retke. Da se umesto naziva za

celinu upotrebljava naziv za jedan deo te celine (ovde reč

grlo umesto reči konj ili goveče, odnosno krava), sasvim

je obična stvar. Takva je zamena, na primer, i kad kažemo

krov umesto kuća. Koliko samo ima ljudi koji čeznu da

dođu do "svoga krova", tj. kuće ili stana. Isto tako,

možemo često čuti ili pročitati kako je na nekom zboru,

ili u nekom zbegu za vreme rata, bilo preko stotinu glava

ili duša. I tu su reči glava i duša upotrebljene umesto reči

ljudi ili čeljad.

Učenici starijih razreda znaju da se ovakva zamena

zove mudro - sinegdoha. Učili su to u školi i sigurno bi

mogli da daju još mnogo sličnih primera iz umetničkih

dela. Na primer, onaj iz Mažuranićevog speva "Smrt

Smail-age Čengića", u kome se govori o skupljanju harača

za vreme Turaka:

"... pa od glave po žut dukat ište,

a od ognja po debela ovna."

Jasno je da je ovde glava takođe upotrebljena

umesto reči čovek ili čeljade, a oganj umesto kuća ili

domaćinstvo.

Tako, eto, reči i na taj način mogu proširivati svoja

značenja ili dobijati nova. Tako je i reč grlo dobila

značenje u kome se upotrebljava u ovoj priči, tj. značenje:

konj, goveče, krava. Otuda nije nikakvo čudo što grlo

može da trči i da se čak - utrkuje.

UZORANO JUTRO

Svi dobro znamo šta je to jutro. Uostalom, tu reč

izgovorimo svaki dan bar jedanput: od svanuća pa sve

negde do devet ili deset sati dopodne pozdravljamo se

međusobno sa "Dobro jutro!". Znamo i to da jutra mogu

biti lepa i ružna, sunčana i oblačna, kišna. Sve je to jasno

i sve smo to toliko puta videli i doživeli. A da li je neko

od vas čuo da se jutra mogu, recimo, orati, pa i sejati,

zasejavati, tj. da postoje uzorana i zasejana jutra?!

Izgleda čudno, ali, eto, i takva jutra postoje. Ona se,

naravno, ne mogu videti u gradu, nego samo na selu,

negde u našoj ravnoj i žitorodnoj Vojvodini, na primer.

Tamo se još uvek može čuti: "Poorao sam četiri jutra", ili:

"Zasejao sam pšenicom deset jutara".

Sigurno već pogađate. Nije ovde reč o jutru kao

početku dana, kao vremenu, već o jutru kao meri za

površinu zemlje. Ta stara mera za površinu, koja još

ponegde u nas živi, pored današnjih mera: ar, hektar,

dunum i sl., i koja iznosi ravno 5 754 kvadratna metra,

nazvana je jutro zato što se otprilike tolika površina

zemlje mogla obraditi za jedno jutro, tj. za jedan dan.

Otuda i druga, manje poznata mera za površinu: dan ili

dnina. Govorilo se: "Imam pet jutara oranice" ili "Imam

pet dana zemlje" i sl. Ostalo je zapisano u knjigama kako

su se seljaci nekada pravdali i svađali oko dana zemlje, a

u jednoj priči, koju je Vuk u narodu čuo i zabeležio, stoji:

"Uzorah tri stotine dana te sve posijah šenicu..."

Merenje površine zemlje ili dužine puta vremenom

koje je potrebno da se upravo tolika površina obradi ili da

se tolika dužina puta, razdaljina, savlada, prepešači

ujednačenim hodom, bilo je u prošlosti sasvim obično i

normalno, jer tada nije postojao današnji sistem mera

(metar, kvadratni metar, kilometar, ar itd.). Još i danas se

ponegde u našim selima govori kako, recimo, između dva

udaljenija mesta ima "tri dana hoda". A ako, na primer, u

nekom planinskom selu upitate čoveka koliko, na primer,

ima do škole, reći će vam: "Nije daleko - cigar duvana (ili

lula duvana)". To znači da ima toliko hoda koliko je

potrebno da se popuši jedna cigareta ili da se ispuši jedna

lula duvana.

Kao jedinice mere za dužinu u prošlosti su se

upotrebljavale i druge reči: palac, stopa, dlan, pedalj,

lakat i sl. U ono vreme, dok još nije bilo metra, zaista se

merilo palcem, stopom, dlanom, pedljem i laktom.

Palcem se obično merila daska, stopom se, opet, najčešće

merila dužina skoka udalj.

Govorilo se: "Mogao je da skoči iz mesta po trideset

dve stope." Ipak se najviše merilo laktom, koji je iznosio

otprilike pola metra, tj. "upravo onoliko koliko je od prsta

do lakta". Laktom se merilo platno, sukno, kudelja,

konopac i sl. Tako je i u narodnoj pesmi ostalo:

"Divne mi je poklonio dare:

tri kavada od svile crljene,

i četiri od suhoga zlata,

i jabuku zubom nagrizenu,

i naranču bisernu, kićenu,

i tri lakta vela od Mletaka."

Ovakav, stari sistem mera neki su narodi, čak i oni

napredniji od nas, zadržali do danas. U Engleskoj i

Americi, na primer, još se uvek meri na inče, a inč je mera

koja odgovara našem palcu (inch engleski i znači -

"palac"). I Nemci imaju odgovarajuću meru, koja se

naziva col (nemački: Zoll - "palac"). Dužina cola iznosi

26 milimetara. Njime se još služe naši stolari za merenje

daske. Postoji u njih i izraz colarica, što znači: "daska

debljine jednog cola". Amerikanci i Englezi još mere i

stopama (to je u njih foot - "stopa"). Kad u avionu

obaveštavaju putnike na kojoj se visini nalaze, oni to

izražavaju u stopama, a ne u metrima.

U nas se takve mere sve više gube, a mnoge su se

gotovo sasvim izgubile. Zato su i reči jutro, dan, palac,

stopa, dlan, pedalj, lakat i sl. izgubile jedno od svojih

značenja, nekada tako često: prestale su da označavaju

mere za površinu ili dužinu. A to što su jedno vreme imale

takva značenja, donela je potreba, doneo je život. Tako to

biva s rečima. Kad je čoveku potrebno, daje im nova

značenja, a onda, kad potrebe nestane, ta se značenja

gube. I to se onda zove život reči, a zapravo je - život u

rečima.

BITI ILI NE BITI?

Najveću nedoumicu, sudbinsko čovekovo "ili-ili",

iskazao je Viljem Šekspir u jednoj rečenici, u jednom

pitanju. Hamlet, junak njegove istoimene tragedije, na

jednom mestu kaže:

"Biti ili ne biti? - pitanje je sad."

Zaista, teško pitanje. Mnogo vekova kasnije, jedan

naš pisac, sklon šali, dao je duhovit odgovor na čuvenu

Hamletovu nedoumicu. On je rekao:

"Biti ili ne biti? - pitanje je sad.

I ja odlučio da - bijem!"

Tako se naš duhoviti pisac, humorista, našalio s

velikim Šekspirom i poigrao rečju biti, koja može da

znači: "postojati", "živeti", “opstati", ali i "tući", "udarati".

To, u stvari, i nije jedna reč, to su dve posebne reči.

Jedno je biti - "postojati", a drugo biti - "tući", samo što

su biti1 i biti2 danas jednaki po svom glasovnom sastavu,

pa ih u nekim oblicima (kao ovde u infinitivu) ne možemo

razlikovati. Tek kad kažemo biti, budem ili biti, bijem,

vidi se šta je jedno, a šta drugo.

Ima tako i ljudi koji su toliko slični da ih jedva

razlikujemo, iako nisu ni blizanci, niti su od istih roditelja.

Desilo mi se jednom da sam u Beogradu, u Knez-

Mihailovoj, sreo svog školskog druga Pantića. Obradovao

sam se što ga vidim posle toliko vremena, potrčao mu u

susret i zagrlio ga: "Zdravo, Panto, stari druže!" "Izvinite,

ja nisam Panta" - promrmlja na to zbunjeni prolaznik. I,

zaista, kad je progovorio, shvatio sam da to nije moj drug

Pantić. A nije mu, ispitao sam to u kasnijem razgovoru, ni

rod ni pomozi bog, što kaže naš narod. Čak se i ne poznaju

i nisu se nikad sreli.

Setio sam se ovog slučaja povodom reči biti1 i biti2.

Ima takvih reči u nas dosta. I one same često dovode do

raznih nesporazuma i nedoumica. Evo, pokušajte da rešite

jednu takvu nedoumicu. Pročitajte ovu rečenicu:

Mišo je išao sa dugom kosom preko ramena.

Šta mislite zašto? Zato što je voleo da oponaša

bitlse, čuvene liverpulske "bube"? Ili zato što je uobrazio

da tako lepše izgleda?

Ništa od toga nije bio razlog što je Mišo išao ulicom

sa dugom kosom preko ramena. On je tu kosu nosio

jednostavno zato da pokosi travu u svome malom

voćnjaku iza kuće.

Eto tako: kosa nije samo kosa na glavi nego i alatka

kojom se kosi trava ili žito. I ne samo to: kosa je i strana

brda, padina. Tako se može reći: "Išao je kosom", "Penjao

se uz strmu kosu" itd.

Mnogo bi trebalo vremena i prostora da navedemo

sve takve reči u našem jeziku. Još više da se poigramo

njima stvaranjem zagonetnih rečenica. Zato evo samo

nekoliko primera:

čest - "gust, "zbijen", "koji se često ponavlja" i

čest -"deo" (odatle čestica - "malen deo" i

učetvovati - "sudelovati" od u-čest-vovati)

dar - "poklon" i

dar - "talenat"

krma - "kormilo" i

krma - "hrana"

viti - "savijati", "lepršati" (vije se zastava) i

viti - "zavijati, "urlati" (viju vuci u planini).

Katkad su to i sasvim različite vrste reči, kao ovde

čest - "gust" (pridev) i čest - "deo" (imenica).

Mogao bih nabrajati ovakve primere još dugo. Ali i

sam sam u nedoumici da li da nastavim ili ne. Opet, dakle,

hamletovska dilema:

Biti ili ne biti?

I ja odlučio da budem. Kratak, naravno. Zato je ovde

i kraj ove priče.

SIMPATIČNE BOLESTI

Bolest je uvek nevolja, bilo da je laka, prolazna, ili

teška i neizlečiva, ili dugotrajna i nesnosna kao - svrab.

Ali da ima i simpatičnih bolesti, to, verovatno, dosad niste

čuli. Pa, evo da čujete.

U "Leksikonu stranih reči i izraza" Milana Vujaklije

uz reč simpatičan, pored objašnjenja da znači: "prijatan,

drag, ljubazan" i "saosećajan, jednakih osećanja, duhovno

srodan" itd., stoji i izraz simpatične bolesti. To su one

bolesti, kaže Vujaklija, "koje dolaze kao posledica drugih

bolesti (za razliku od idiopatičnih bolesti, koje se

pojavljuju samostalno)".

Tako je to, eto, u medicini. Doktorima bolesti mogu

biti i simpatične, dok su svima nama ostalima, kad

bolujemo, mrske - antipatične.

Čudni spojevi reči, i to upravo kad je u pitanju

bolest, susreću se i izvan medicine. U nekim našim

krajevima, na primer, kažu "zdravo bolestan". Tako,

recimo, govore naše Lale u Vojvodini: "Juca je zdravo

bolesna."

Ono zdravo ovde nema nikakve veze sa zdravljem

(jer zdravlje i bolest su nespojivi!), već znači: "mnogo",

"teško", "veoma". Zato se može reći i "zdravo lep" i sl.

Eto kako u našem kaleidoskopu reči menjaju

značenja, čak i s naizgled nemogućim kombinacijama

značenjskih boja. Tu se mogu spojiti zdravlje i bolest ili

strašan i lep, pa se normalno kaže: "strašno lep", "strašno

umiljat", "strašno bogat" itd.

Neki bi stranac koji ne poznaje naš jezik mogao

pomisliti da je u nas zaista strašno biti lep, umiljat ili

bogat. A mi znamo da je to, zapravo, "mnogo" ili "veoma"

(lep, umiljat, bogat i sl.).

Strašno zanimljivo, zar ne?

RUGALA SE RUGA

U našem jeziku ima mnogo pogrdnih reči. One su

nastale u različitim prilikama i u različitim krajevima.

Takvim se rečima obično ističu nečije loše, negativne

osobine. Ljudi, na primer, ne vole pričalice, one koji

mnogo govore - bez prave potrebe i smisla; ne vole ni one

koji su škrti, lenji ili plašljivi, pa ih, onda, u društvu izlažu

podsmehu i ruglu.

Onoga koji mnogo priča obično nazivaju: blebetaš,

blebetalo ili blebetuša (zato što blebeće - priča koješta),

zatim brblo, brble ili brbljuša (jer brblja), pa onda

čegrtaš, treskalo, laprdalo, luperdalo itd. Ako neko

govori dugo, nazivaju ga naklapalo, što će reći da mnogo,

sporo i bez smisla govori - "naklapa", a ako pri tom još i

neopravdano prigovara, svemu nalazi mane i sitničari,

onda je - zanovetalo, zakeralo i sl.

Škrta čoveka, tj. onoga ko je preterano štedljiv, u

narodu nazivaju: tvrdac, tvrdica, skupac, srebroljubac,

škrtac, škrtavac, škrtica, cicija, cicijaš, cipija, cimrija i

drugim još pogrdnijim rečima.

I za one koji, blago rečeno, ne vole raditi našle su se

pogrdne reči: lenac, lenjivac, lenjivko, lenčina, lenjov,

dembel, trut, truntaš, trunto, zaludljeb (jer "uzalud jede

hleb"), lezilebović (prema narodnoj: "Lezi, lebe, da te

jedem") itd.

Onoga koji se svega bez razloga plaši obično

nazivaju: plašljivac, plašljivica, strašivac, strašivica,

kukavica, pudljivac, pudljivica i sl.

One koji ne govore istinu, koji vole da je

"zaobilaze", ljudi obično obeležavaju teškim rečima: laža,

lažac, laživac, lažljivac, lažljivica, laščina, lažov,

lažovčina, petljanac, mutljaga, mutljaroš i sl. U narodu se

veruje da takvima izraste lažica - "čibuljica na jeziku od

laganja".

Pogrdnim rečima izlažu se podsmehu i druge loše

osobine nekih ljudi. Tako onoga ko je neodlučan i spor

obično zovu oklevalo ili sporetalo. Nespretan čovek je -

nespretnjaković, šeprtlja, levak ili levorukac. Ako se neko

pravi pametan, ako "mudruje", prišiju mu naziv

pametnjaković ili mudrijaš, a ako voli mnogo da spava,

onda je - dremalo, pospanko, spavalica, čmavalo,

čmavalica, pospanac. Lošeg slikara nazivaju mazalo ili

crtalo, a lošeg pesnika - stihoklepac (jer "klepa" stihove).

Dečaku koji često i bez razloga plače govore da je -

plačko, plačljivko, cviloša, cmizdro, cmizdravac i sl.

Učenik koji ima loš rukopis, ili uopšte onaj ko loše piše,

naziva se - škrabalo, a ako za to dobija loše ocene, onda

je -jediničar i tako redom.

Pogrdne su najčešće i reči koje znače i nešto

uvećano (tzv. augmentativi), naročito kad se pomoću njih

kazuje da je nešto ružno, nezgrapno. Tako je velika i ružna

kuća - kućerina, jako zaostalo ili zabačeno selo - selendra,

a zagađena bara - baruština.

Pogrdne, pejorativne reči nastaju često i iz zlobe.

Neki ljudi, a naročito deca, ne saosećaju s onima koji su

bolesni i slabi, iznemogli, koji imaju kakav telesni

nedostatak, za šta oni uopšte nisu krivi.

Takve su reči: okac, ćora, ćorča, ćoravac, cvikeraš,

nosonja, glavonja, pa i mnoge druge: ćelo, ćelavac (čovek

koji nema kose), ćosa ili ćoso (čovek bez brade i brkova),

ćopa, ćopavac, ćopavko (koji "ćopa", jer ima jednu kraću

nogu), klempo, klempavac, klemponja (u koga su velike i

"klempave" uši), zubonja ili zubara (čovek ili žena s

velikim zubima), trbonja (čovek velika trbuha) itd.

Od ovakvih reči postaju često pravi nadimci, pa

onda neke dečake ne zovu pravim imenom ili

prezimenom, nego ih nazivaju, recimo: Mile Glavonja,

Pera Zubonja itd.

Naš narod, koji je izmislio toliko pogrdnih reči za

ljude s lošim osobinama, izvrgao je ruglu čak i one koji

drugima, a naročito slabima i bolesnim, prišivaju pogrdna

imena. Na njih se odnosi ona narodna:

"Rugala se ruga, pa joj bila druga."

O "BREGOŽDERU" I “CINKULARU"

U našem jeziku ima dosta neobičnih reči koje smo

zajedno s onim što označavaju primili od drugih naroda.

Tako smo, na primer, s jednom građevinskom mašinom

koja služi za kopanje i prekopavanje zemlje primili i njeno

neobično englesko ime - buldožer. Našem običnom,

neobrazovanom čoveku, međutim, ta reč sama za sebe,

kad je čuje ili izgovori, ne znači ništa. Stoga on nastoji da

u njoj nađe neki smisao, da je poveže s nekom našom,

njemu poznatom reči. I kad sazna da se pomoću mašine,

koju tako čudno nazivaju - buldožer, kopa zemlja, kad vidi

da ona prosto "ždere" čitave gomile, pa čak i male

bregove, on pomisli da taj naziv potiče od našeg "žderati",

pa onda umesto buldožer, kako ispravno glasi engleski

naziv pomenute mašine, govori - buldožder ili bregožder

(po tome što "bregove ždere").

Slično se provela i strana reč cirkular - "kružna

testera za rezanje drva". Mnoga deca, pa i odrasli,

nazivaju tu spravu - cinkular, jer ih ono cin podseća na

reski zvuk cirkulara kad preseca cepanice. Oni čuju cin-

cin, pa onda misle da je to cinkular. A ta reč nema, u

stvari, nikakve veze s uzvikom cin. Ona potiče iz

latinskog jezika i znači doslovno - "krug" (latinski:

circulus). Tako su u našem jeziku, kao što već znamo,

nastale i reči cirkl, cirkus i sl.

Kao i cirkular, koji je, eto, u govoru nekih ljudi

postao cinkular, prekrojene su i neke druge reči stranog

porekla. Tako, na primer, deca umesto sirena govore

često - svirena (po tome što "svira").

Na isti način, tj. povezivanjem manje poznate se

nekom poznatijom reči, nastao je u narodu od vazelin i

izraz - mazelin (jer se njime mažu ruke i sl.). I karijes,

bolest, truljenja zuba, postao je - kvarijes (jer se misli da

to dolazi od našeg prideva kvaran ili glagola kvariti se).

Tako je i vitrina, ostakleni ormar (od latinskog vitrum -

"staklo") postala - vetrina, kao da je taj ormar otvoren radi

"vetrenja", provetravanja. U govoru učenika peripetija

("preokret, "zaplet") postala je peripletija, jer osećaju kao

da se tu nešto "plete" i "prepliće", pa tu reč dovode u vezu

s našim glagolom plesti, s kojim grčka reč peripetija nema

ama baš nikakve veze. Katkad u šali, a katkad i iz

neznanja, učenici koji uče fiziku konkavno ("udubljeno")

ogledalo nazivaju - kukavno, jer im ono, onako udubljeno,

savijeno, izgleda "kukavno", za razliku od izbočenog,

"ispršenog" konveksnog ogledala, koje, eto, nije

"kukavno". Neki učenici govore i Nastradin-hodža

umesto Nasradin-hodža ili Nasrudin-hodža, kao da ime

ovog domišljatog junaka iz narodnih priča ima neke veze

s našim glagolom nastradati.

Ovakvo izvrtanje, menjanje reči stranog porekla i

njihovo povezivanje s našim, poznatijim rečima, naziva se

narodna (ili pučka) etimologija, jer tako najčešće govori

prost, neškolovan narod. Ali i u govoru pismenih ljudi,

uglavnom onih s manjim obrazovanjem, ima takvih

pojava. Tako, recimo, mnogi ljudi u gradu govore:

poluvinil ili poluklinika, jer ne znaju da prvi deo tih reči

nema nikakve veze s našom reči pola (polu), već da dolazi

od grčkih reči poli - "mnogo", u prvom slučaju, i polis -

"grad", u drugom.

Oni koji ne znaju odakle potiče, šta znači i kako se

pravilno izgovara reč kaskader, koja u filmskom jeziku

označava čoveka koji zamenjuje glumce u opasnim

scenama: padanja s konja u trku, ili iskakanja iz

automobila u punoj brzini i sl., govore skakader, jer misle

da to ima neke veze s našim glagolom skakati, što je,

naravno, bez ikakve osnove. Ta je reč nastala u

francuskom jeziku i u njoj se čuva stari latinski koren, koji

je značio "padati". Otuda je kaskader - "onaj koji pada",

"padač".

Prostonarodna etimologija javlja se u

svakodnevnom jeziku neprestano, i javljaće se sve dotle

dok svi ljudi ne budu imali široko jezičko i opšte

obrazovanje. Evo još jednog takvog primera. Posle

velikog zemljotresa, koji je (1969. godine) razorio

Banjaluku, počelo je saniranje oštećenih stambenih

zgrada koje su se mogle osposobiti za stanovanje. Reč

saniranje i sanacija (od latinskog sanare - "lečiti",

"oporavljati") bile su tih godina najčešće reči u ovom

porušenom gradu. Ali one običnom, neobrazovanom

svetu, koji se jedino brinuo o tome kako da dođe do

sigurnog krova nad glavom, do svoga stana, nisu same po

sebi značile ništa. Jedino što je u njima bilo "logično", to

je da je sanacija i saniranje u vezi s popravljanjem

stanova. Tako su, onda, stvorene reči stanacija i

staniranje.

Po prostonarodnoj etimologiji izmenjena su i neka

vlastita imena. Kad je već bilo reči o Banjaluci, da kažemo

i to da se u narodu, pored Banja Luka, još ponegde može

čuti i Bajna Luka. Tako je zabeležio i Vuk Karadžić u

Srpskom rječniku (1818), misleći, kao i narod, da to ime

potiče od "bajna", tj. "čarobna luka". To je, međutim, bez

osnove. Iako je taj naš grad odista lep, pa bi se moglo reći

da je i bajan, ime Banja Luka, odnosno Banjaluka, nema

nikakve veze s pridevom bajan ("čaroban"), niti s

imenicom banja ("kupatilo", "kupalište"). Ono je

izvedeno od reči banj, što znači: "banov". Banja Luka,

dakle, znači: "Banova Luka".

Ko je čitao narodnu pesmu "Sveti Savo", verovatno

je primetio da se tu manastir Hilandar, zadužbina Stevana

Nemanje, naziva Vilindar:

" Jednu babo sagradio crkvu:

bijel Vilindar nasred Gore svete..."

Narod je, naime, verovao da je ta lepa građevina

"vilin dar", dar neke dobre gorske vile, pa je tako

Hilandar pretvorio u Vilindar.

Sve te reči, naravno, književni jezik ne priznaje kao

pravilne. Zato treba biti veoma pažljiv pri upotrebi reči

stranog porekla i uvek zagledati u rečnik stranih reči.

I CVRČI, CVRČI CVRČAK

Ima u našem jeziku reči koje posebno zvuče, kojima

je i sam smisao zvučanje. One nam donose zvukove iz

prirode, iz života. Te reči, kao da su i same zvuk koji nose,

snažnije su, "čujnije" od drugih reči. Neko, recimo, kaže

romor, i mi čujemo kako pada tiha proletnja kiša. Kaže:

žubor, i osetimo, tu negde pored nas - svežinu bistrog

planinskog potoka.

Ko je čitao ili slušao Nazorovu pesmu "Cvrčak",

morao je u njoj čuti muziku i osetiti toplinu južnog

podneblja:

"I cvrči, cvrči cvrčak, na čvoru crne smrče..."

Ko živi u gradu i nikad nije čuo zrikavce, cvrčke,

može ih čuti u jednoj divnoj pesmi Desanke Maksimović.

Njeni zrikavvi tužno zriču oplakujući smrt pokošene

trave.

Ovakve reči: romoriti, žuboriti, cvrčati, zrikati, pa i

- romor, žubor, cvrčak, zrikavac i sl. nastaju na poseban

način. Ljudi oko sebe čuju razne zvukove: slušaju kako se

oglašavaju životinje, kako vetar duva, kako kiša pada, i te

zvukove onda pretaču u glasove, u reči. Tako nastaju

onomatopeje.

Kad, na primer, stojimo kraj neke bare u toplo letnje

veče, čujemo žabe. One kao da u horu ponavljaju: kreke-

keke, kreke-keke... I onda kažemo: "Žabe krekeću", ili

jednostavno: "Čuju se kreketuše". Tako mi na svoj jezik

"prevodimo" govor, tj. kreket žaba. Tako isto kažemo da

pas reži, laje ili da kevće (kad goni divljač), mačka -

mauče ili mijauče, konj - rže, njišti ("stoji ga njiska"),

krava (ili vo) - muče ili riče, tele - beuče, svinja - skiči i

rokće, ovca - bleji, koza - mekeće, jare - vreči, lisica -

štekće, miš - cijuče, kokoš - kakoće i kokodače (kad snese

jaje), ili kvoca (kad vodi piliće), petao - kukuriče, pile -

pijuče itd.

Sve te reči: reži, laje, kevće, mauče, mijauče, muče,

riče, beuče, rže, njišti, skiči, rokće, bleji, mekeće, vreči,

štekće, cijuče, kakoće, kokodače, kukuriče, kvoca, pijuče i

sl. - nastale su oponašanjem životinjskih glasova.

Mnoge životinje, kako smo već videli, dobile su po

tome i svoja imena. Tako je kukavica nazvana po tome što

kuka, tj. što se oglašava sa "ku-ku". Isto tako, vivak je

vivak po tome što "viviče", kao što kreja (šojka kreštalica)

"krešti" itd.

I vrapca ponegde nazivaju dživdžan, jer se nekima

čini da se on oglašava sa "dživ-dživ" ili "živ-živ". 0

sličnom nastanku naziva senica, soko, čavka, svraka i

drugim bilo je već govora u prvom delu ove knjige.

Kad izgovaramo onomatopejske reči, mi kao da

čujemo zvukove koji su u njih utkani. Oslušnimo vatru, i

čućemo kako pucketa, puckara, hukti ili bukti. Oslušnimo

malo kad kiša pada, i čućemo kako rominja, šušti ili

pljušti. Isto tako, vetar huji, bruji, zviždi, a nabujale vode

grgolje...

Ima u našem jeziku mnogo takvih, "zvučnih" reči.

To su uzvici: bum, tres, šljas, šljis, buć, zviz, fiju i sl.,

zatim glagoli: tresnuti, pljusnuti, zviznuti, bućnuti,

fijuknuti, srkati, hrkati, mljaskati, rskati, cvokotati,

klepetati, blebetati, zvockati, zujati, zvečati, zvoniti,

grmeti, tutnjati...

Kao da je upravo zbog toga pesnik Petar Preradović

i napisao:

"Zuji, zveči, zvoni, zvuči,

šumi, fmi, tutnji, huči

- to je jezik roda moga..."

IDU DANI..

Vreme neumitno teče: idu dani i meseci, smenjuju

se godišnja doba, prolaze godine.... I tako u beskraj.

U tom beskonačnom proticanju vremena ljudi su

morali nekako da se snalaze i sebe nalaze. Zato su osetili

potrebu da mere vreme.

Prvo što su primetili bile su promene u prirodi.

Zapazili su da se smenjuju dani i noći, a u određenim

vremenskim razmacima primetili su i mesečeve mene.

Zapazili su takođe stalno smenjivanje godišnjih doba. To

su im onda postale prve mere za vreme: dan, mesec i

godina.

Šta izvorno znače te reči i kako su nastale?

Jezikoslovci su utvrdili da se u reči dan krije prastari

koren di - "svetao" i dei - "sijati se", "svetliti". Taj se koren

najbolje vidi u latinskom dijes (dies) i engleskom dej

(izvorno day), što takođe znači - "dan". Prvobitno

značenje reči dan bilo je, dakle: "svetao" ili "svetlo", za

razliku od noći, koja je označavala tamu. To je bilo vreme

od izlaska do zalaska sunca. Po tome su se ljudi počeli

snalaziti u vremenu. Govorili su: "Bili smo dva dana u

lovu." Ili: "Prošlo je pet dana od našeg povratka." Pri tome

su se, naravno, podrazumevale i noći. Jer, ako su protekla

dva ili tri dana, moralo je proteći isto toliko i noći. Tako

je dan stekao i šire značenje: "vreme od jednog do drugog

svanuća", "dan i noć zajedno", ili kako bismo mi danas

rekli, "24sata".

Zanimljivo je da u nekim jezicima postoji i posebna

reč za dan u ovom širem značenju. Tako u ruskom jeziku

сутки (sutki) znači: "dan i noć zajedno". Rusi imaju i

pridev суточну, sa značenjem: "koji traje 24sata".

Malo je poznato da smo i mi nekada rečju red

označavali isto što i Rusi sa сутки (sutki). Vuk Karadžić

je u Srpskom rječniku zabeležio da red, pored ostalog,

znači: "dan i noć (24 sahata)". Danas se , kao što znamo,

u oba značenja upotrebljava samo reč dan.

Reč mesec zajednička je mnogim srodnim jezicima,

i ne samo slovenskim. To samo po sebi svedoči o velikoj

starini te reči. I ona u sebi krije prastari koren, koji otkriva

njeno prvobitno značenje. To je koren me, koji je značio:

"mera". I u našem današnjem jeziku vidi se, po glasovnom

sastavu, da su mesec i mera slične reči. Još bolje se to vidi

u starom latinskom jeziku, gde je mensis značilo "mesec"

(tj. vreme od 30dana), a mensio - "merenje". Po svemu

tome ispada da je prvobitno značenje reči mesec bilo:

"onaj koji meri", "merač". Njime se, dakle, merilo vreme,

označavali su se vremenski razmaci od jednog do drugog

mlađaka ili uštapa.

Reč godina, koja danas označava vreme od 365 ili

366 dana, nekad je, kao i dan, imala uže značenje. Po

svemu sudeći, godina je u početku značila: "vreme kiše",

dakle - "leto". Kasnije je to postao naziv za sva četiri doba

(proleće, leto, jesen i zimu), baš kao što je i dan dobio šire

značenje: "dan i noć (24 sata)".

Uostalom, leto u našem jeziku, pored jednog

godišnjeg doba (što je i osnovno značenje te reči), može i

danas da označava celu godinu. Znamo da se u narodnoj

pesmi "Početak bune protiv dahija" pominje "starac Fočo

od stotinu leta". Pa i mi, kad čestitamo Novu godinu, često

kažemo ili napišemo: "Sretno novo leto!" Ili u

zdravicama: "Mnogo leta (tj. godina) živeo i zdrav bio!"

Tako su, eto, dan, mesec i godina postali prve mere

za vreme. Kasnije će tek ljudi početi da mere i manje

odsečke vremena. Ali, o tome kasnije - u sledećoj našoj

priči.

SATI, MINUTI I SEKUNDE

Sekunda je, kao što znamo, veoma mala vremenska

jedinica, šezdeset puta manja od minuta, a čak tri hiljade

i šesto puta manja od sata. U životu čovekovom ona se i

ne primeti. Dok, tako reći, trepneš, već je prošla jedna

sekunda.

Iako se danas u našem, pa i u mnogim drugim

jezicima, naziva jednostavno - sekunda, ova vremenska

jedinica ima i svoj drugi, manje poznat naziv. On je

veoma dug i zvuči kao titula kakvog španskog plemića.

Puni latinski naziv sekunde je: pars minuta secunda (čita

se: pars minuta sekunda). Kasnije je, iz praktičnih razloga,

taj naziv skraćen, pa se govori samo - sekunda.

Sekunda sama za sebe znači izvorno: "druga" (od

latinskog secundus - "drugi"). Zašto je sekunda "druga",

biće jasno kad se protumače i ostale reči u njenom punom

nazivu. Tada će biti jasno kako je nastala i šta je izvorno

značila i reč minuta.

Pars minuta secunda u doslovnom prevodu s

latinskog znači: "drugi maleni deo" (pars “deo” – i

minutus "umanjen", "malen"). Objašnjenje je

jednostavno. Kad su ljudi počeli da dele sat kao

vremensku jedinicu, ili stepen u prostoru (kod uglova),

šezdeset puta manju jedinicu nazvali su pars minuta -

"maleni deo" ili "manji deo", a sledeću, onu šezdeset puta

manju od minute, pars minuta secunda. Ti nazivi bili su

kao opisi tačni, ali, zbog dužine, nepraktični za upotrebu.

Stoga je, kao što smo već rekli, ostalo samo minuta i

sekunda, tj. "manja" i "druga".

Od latinskog prideva secundus (čita se: sekundus) -

"drugi" nastala je u našem jeziku još jedna reč:

sekundaran. Ona je, zapravo, nastala direktno od reči

secundarius, što znači: "drugi po redu". Takvo značenje

ima i u našem jeziku, pored "drugorazredan" ili

"sporedan", "izveden" i sl. Prema tome, sekunda i

sekundaran nemaju direktne veze u značenju, što će reći

da sekundaran nije izvedeno od sekunda. Zato se

sekundaran ne može nikako upotrebljavati u značenju:

"trenutan", "koji se desio u jednoj sekundi", iako se čuje

kako neki govore: "Desilo se to sekundarno", ili:

"Zadesila ga je sekundarna smrt".

Jasno je da ovo što je rečeno na kraju nije primaran

(prvenstven) predmet naše priče, već jedna manje-više

sekundarna (uzgredna) napomena u vezi s rečju

sekundaran.

A što se tiče reči minuta i sekunda, tu je, valjda, sve

jasno i nema više šta da se doda.

NEDELJA, PONEDELJAK, UTORAK

Postoji u našem jeziku reč nedelja i u nedelji opet -

nedelja. Ovo drugo, ova u nedelji nedelja, to je dan, dan

kad se ne radi "ne dela". A ono prvo, ona nedelja u kojoj

je još jedna nedelja - dan nedelja, to je sedmica, od sedam

dana nedelja.

Dani u sedmici imaju svoja imena. Već znamo zašto

se nedelja zove nedelja (jer se tada ne radi, ne dela). Nije

teško zaključiti ni to da je ponedeljak - ponedeljak zato

što dolazi odmah po nedelji i da je sreda - sreda zato što

je tačno u sredini sedmice: ispred srede su nedelja,

ponedeljak i utorak, a iza nje četvrtak, petak i subota.

Znamo još i to da je četvrtak četvrti, a petak - peti dan u

sedmici i da se upravo zato tako nazivaju. Ali zašto se

drugi dan po nedelji naziva utorak - to već nije lako

pogoditi.

Šta, zapravo znači to U-T-O-R-A-K? Je li to

složenica od reči uto-rak ili u-to-rak? Koješta! Kakve

veze ima rak s drugim danom u sedmici?! Reč utorak nije

složena ni od u-tor-ak, što bi, otprilike, značilo: u tor ak,

tj. peršun (sejati) - kako je mislio ovamo jedan dečak koji

strastveno rešava ukrštene reči, u kojima je ak ("peršun")

stalan i nezamenjiv enigmatski "začin".

Utorak znači prosto - "drugi", tj. "drugi dan u

sedmici”. Nama je to čudno, jer reč utorak i drugi nemaju

gotovo ništa zajedničko, osim jednog r. Rusima je već

lakše, oni to savršeno razumeju. Ne zbog onoga r, ili zato

što bi bili proniciljiviji od nas, nego jednostavno zato što

se u njih "drugi" kaže: втарой ("vtaroj"), a "utorak"

вторник (vtornjik). I u nas je nekad bilo tako. Od staroga

втори (vtori ("drugi") dobili smo prvo вторник

(vtornjik), pa utornik i na kraju - utorak. Kasnije se reč

втори izgubila, pa danas govorimo drugi, a od staroga

втори ostao nam je samo вторник, pretvoren u utornik

ili utorak, kao i вторак - kako se u narodu zove "drugi

roj koji izađе iz košnice" ili "onaj koji se venčao po drugi

put".

Utorak je, dakle, ma koliko nam se to u prvi mah

činilo čudnim, naša reč.

Za subotu se to već ne može reći. Ona nam je stigla

iz daleka i zato joj prvobitno značenje retko ko poznaje.

Subota je dospela čak iz starog hebrejskog (jevrejskog)

jezika, u kome je glasila: sabbathum, a mi smo je dobili

preko Grka kao sabaton.

Šta je to sabbathum ili sabaton?

Sigurno ćete se iznenaditi: sabbathum, sabaton,

odnosno subota, znači, u stvari - "dan odmora", ili prosto

"nedelja", " dan kad se ne radi"," ne dela". Taj je dan u

hebrejskom zato tako nazvan, jer Jevreji ne rade subotom.

Za njih je subota - nedelja, a ono što je u nas nedelja, u

njih je ponedeljak, tj. radni dan.

U novije vreme, međutim, subota stvarno postaje

"nedelja". Oni koji imaju petodnevnu radnu sedmicu

zaista ne rade čitava dva dana - ni u subotu ni u nedelju.

Ima i mnogo škola u koje deca ne idu ni subotom. I za njih

je subota - "nedelja". Zar nije to lepo: imati dva puna dana

slobodna za igru i izlete, imati dve "nedelje"?! A nekad je

subota za đake bila najcrnji dan, dan kome se niko nije

veselio. Tada su učitelji obično "slišavali", tj. preslišavali

ono što se učilo prethodnih dana. Pa ako se nije sve

napamet znalo, i to sve od reči do reči, sledovale su

"bubotke" (batine). Tako je nastala i izreka: "Subota -

đačka bubota."

Ja ipak mislim da vi ne zaslužujete bubotke. Eto,

kad bi vas neko sad zapitao zašto se utorak zove utorak, a

subota - subota, verujem da biste sve lepo znali i da zato

ne bi pala ni jedna jedina bubota.

MESEC LIPOVOG CVATA

Meseci u kalendaru imaju latinska imena. Prvi

mesec u godini, januar, dobio je naziv po bogu Janusu.

To je, dakle, "Janusov mesec". Janus je bio zaštitnik svih

prolaza, kapija i kućnih vrata, bog svakog početka, pa je

tako i početak godine označen njegovim imenom.

Prikazivao se, inače, s dva lica. I treći mesec, mart, nosi

božansko ime, ime silnoga boga rata - Marsa. Mars nije

vladao samo bojnim poljem nego i plodnim njivama, pa

su se njemu upućivale molitve da zaštiti zemlju od

neprijatelja, ali i od raznih vremenskih nepogoda.

Prirodno je onda što je prvi proletnji mesec, kada se seju

žita, a ujedno i prvi mesec po starom rimskom kalendaru,

postao "Marsov mesec". I peti mesec, maj, posvećen je

bogovima. Po nekima boginji prirode Maji, po nekima,

opet, velikom bogu Jupiteru, koga su stari Rimljani

oslovljavali sa deus maius - "veći bog". Bilo kako bilo, tek

ta tri meseca: januar, mart. i maj dobili su nazive po

rimskim bogovima. Postoji verovatnoća da je na taj način

nastao i naziv šestog meseca, jun. Misli se da taj naziv

potiče od imena boginje Junone, zaštitnice braka i

pokroviteljice udatih žena. Ima, međutim, i mišljenja da

jun potiče od imena ugledne i moćne rimske porodice

Junius, ili, možda, od reči juniores - "mlađi", "omladina",

po tome što su toga meseca mladići primani u vojsku.

Meseci jul i avgust. nose imena dvojice velikih

rimskih državnika: Gaja Julija Cezara i prvog rimskog

cara Oktavijana Augusta.

Mesec februar nazvan je tako po rimskom

godišnjem prazniku čišćenja i pokajanja. Taj se praznik

zvao februa i slavio se upravo toga meseca.

Ime četvrtog meseca, april, dovodi se u vezu s

latinskim rečima aperire - "otvarati" i aprikus (apricus) -

"sunčan", "prisojan". April bi, po tome, bio "mesec koji

otvara (proleće)" ili "sunčani mesec".

Ostala četiri meseca: septembar, oktobar, novembar

i decembar imaju sasvim obična imena. Oni doslovno

znače: "sedmi", "osmi", "deveti" i "deseti".

Kako to da je septembar - sedmi, oktobar - osmi,

novembar - deveti, a decembar - deseti mesec u godini,

kad znamo da nije tako, kad i vrapci na krovu znaju da je,

recimo, septembar - deveti, a decembar - zadnji, dvanaesti

mesec?!

I tome su, u stvari, "kumovali" stari Rimljani.

Njihova godina pre reforme kalendara koju je izvršio Gaj

Julije Cezar nije počinjala 1. januara, kao naša, nego u

martu. Tako je onda mart bio prvi, april drugi, maj treći,

jun četvrti, jul peti, avgust šesti, septembar sedmi, oktobar

osmi, novembar deveti, a decembar deseti mesec. Mesec

januar bio im je jedanaesti, a februar poslednji, dvanaesti

mesec.

Pored stranih, latinskih naziva, stari Sloveni imali

su, a mnogi slovenski narodi još i danas imaju, domaće,

slovenske nazive meseci. U Hrvata, na primer, to su:

siječanj, veljača, ožujak, travanj, svibanj, lipanj, srpanj,

kolovoz, rujan, listopad, studeni i prosinac. Ti su nazivi

nastali prema prirodnim pojavama, zbivanjima u prirodi,

ili prema poljskim radovima, koje su naši preci, živeći u

prirodi i baveći se uglavnom zemljoradnjom i

stočarstvom, obavljali u određeno godišnje doba ili

određenog meseca. Tako je četvrti mesec, april, dobio ime

travanj po travi, koja tada počinje da raste. Peti mesec,

maj, nazvan je svibanj po jednoj biljci zvanoj sviba, koja

tada cveta, kao što je i jun nazvan lipanj po tome što toga

meseca cvetaju lipe. Deseti mesec, oktobar, nazvan je

listopad, jer u to vreme pada, opada lišće, a što se naredni

mesec, novembar, naziva studeni, nije teško odgonetnuti:

to je prvi studeni, tj. hladni mesec u godini. U starih

Slovena zvao se грудънъ -"kruti", kod Čeha je leden, kod

Ukrajinaca љутиј (ljutij) itd.

Drugi, treći i dvanaesti mesec (februar, mart i

decembar) dobili su slovenska imena takođe prema

promenama u prirodi.

Naziv veljača (februar) potiče od prideva velji -

"veliki" i znači, kako neki misle, "velji siječanj" ili "velja

noć". To je mesec kada dani postaju duži. U Slavoniji

postoji i glagol oveljiti se - "oduljiti se", što potvrđuje dato

tumačenje. U Srbiji se, prema Vukovim zapisima, veljača

naziva "babini ukovi", a u narodu se još kaže da se tada

vreme velja, što znači da se menja, da je nestabilno,

prevrtljivo. U tom pogledu ni ožujak (mart) nije mnogo

bolji od veljače - ni tada vreme još nije ustaljeno, menja

se, varljivo je, pa je to stoga "lažljivi mesec", ili, kako se

u narodu još ponegde naziva - lažak. I sama reč ožujak

znači to isto. Ona je nastala od ranijeg lžujak ili lažujak.

I mesec rujan (septembar) zove se tako po

zbivanjima u prirodi, ali ne po ruju, rujevini ili rujnim,

crvenkastim, bojama, kako bi se na prvi pogled moglo

zaključiti - jer je to zaisтa vreme kad je sve rujno - nego

po rjuju, tj. rici, rikanju jelena i drugih životinja koje se u

to vreme pare. Rеči rjuj, rjujan, pa i rujan, potiču inače

od starog glagola rjuti - "revati".

Kao što naziv rujan nije nastao prеma pridеvu koji

ima isti glasovni sastav, tako ni naziv prosinac

(decembar) nije nastao od glagola prositi, nego od

prosinuti. U tom mesecu, naime, počinje da "prosinjuje",

jer se, posle zimskog solsticija, sunce počine vraćati, a

dani postaju duži i svetliji.

Meseci siječanj (januar), srpanj (jul) i kolovoz

(avgust) nazvani su tako po poljskim i drugim težačkim

radovima: u hladnom siječnju - seku se drva, u srpnju se

žanje žito, što se ranije obavljalo srpom, a u kolovozu se

sabire i kolima odvozi u ambare prispela letina. Ponegde

se još umesto kolovoz govori još i vršanj, po tome što se

tada vrše žito.

Slovenski nazivi meseci veoma su stari, a do danas

su se zadržali, osim kod Hrvata, još i kod Slovenaca,

Čeha, Slovaka, Poljaka i Ukrajinaca. Mi i Rusi imamo

latinske, internacionalne nazive meseci.

Koliko su slovenski nazivi meseci vezani za

zbivanja u prirodi, pokazuju i razlike u imenovanju

pojedinih meseci kod raznih slovenskih naroda. Tako, na

primer, Sloveni koji žive na severu, gde se priroda nakon

zimskog sna kasnije budi, pa stoga i lipe kasnije cvetaju i

žita kasnije sazrevaju, nisu šesti mesec nazvali lipanj, a

sedmi srpanj, kao Hrvati. Za njih je lipanj - sedmi, a

srpanj - osmi mesec. Ali i njihovi nazivi odgovaraju

zbivanjima u prirodi, podudaraju se s odgovarajućim

pojavama, pa je i tu lipanj (jul) najmirisniji mesec u godini

-"mesec lipovog cvata".

VELIKA SEOBA

U školi ste, sigurno, već nešto učili o velikoj seobi

naroda i o doseljavanju starih Slovena iz daleke

postojbine iza Karpatskih planina. Tako su i naši preci pre

gotovo hiljadu i petsto godina došli u ove krajeve, u

zemlju u kojoj danas živimo.

Stari Sloveni bili su stočari, ratari i lovci. Živeli su

u prirodi i dobro poznavali zemlju, životinje i biljke. A

kad su krenuli na veliki put, pošli su zajedno sa stokom i

oruđem za rad. Iza njih su ostale samo divlje zveri i ptice.

Njih nisu mogli povesti. Jer, kako bi se moglo poterati jato

vrana, svraka, čavki, senica ili jastrebova? Lisice i vukove

ionako ne bi vodili sa sobom, jer bi im i u novom kraju

tamanili živinu, klali ovce i jaganjce.

Pa ipak, sa starim Slovenima došli su u naše krajeve

i vrana, i čavka, i svraka, i senica, i jastreb, pa i medved,

vuk, lisica i zec. Došli su, zapravo, samo nazivi tih

životinja, a njih su naši preci zatekli i u ovim krajevima,

na Balkanu. Tako smo uz veliku seobu naroda imali i

veliku seobu reči, tj. naziva životinja, biljaka i stvari.

I Sloveni koji su ostali u pradomovini, ili su krenuli

na drugu stranu, zadržali su, naravno, te iste nazive, pa se

i danas u ruskom jeziku vrana naziva ворона (varona),

kao što je u poljskom wrona, a u češkom, kao i kod nas,

vrana. Isto tako, vrabac je u ruskom воробей (varabej), u

poljskom wrobel, a u češkom - vrabec, kao i kod

Slovenaca.

Mi, Rusi, Poljaci i Česi, kao i ostali slovenski

narodi, imamo zajedničke nazive i za mnoge druge

životinje i biljke. Evo nekoliko primera:

Srpski

1.golub

2.orao

3.muva/muha

4.jelen

5.vuk

6.lipa

7.jela

8.vrba

Ruski

1.голуб

2.орёл (arjol)

3.муха

4.оленъ (olenj)

5.волк

6.липа

7.елъ (jelj)

8. верба

Poljski

1.goląb (golomb)

2.orzeł (ožel)

3.mucha (muha)

4.jeleń (jelenj)

5.wilk (viljk)

6.lipa

7.jodła

8.wierzba (vježba)

Češki

1.holub

2.orel

3.mouha

4.jelen

5.vlk

6.lipa

7.jedla

8.vrba

Zajednički su nam i nazivi za mnoge poljoprivredne

alatke, zatim reči njiva, seme, sejati, žito, nazivi za

najbliže srodnike: otac, mati, sin, kći, ded, baba, za delove

tela, pokućstvo i mnogi drugi.

Sve nam to govori da smo, kao što je već rečeno,

imali ne samo veliku seobu naroda nego i veliku seobu

reči. Priča o toj seobi govori o dalekoj prošlosti. Ali ona

se tu ne završava. Ako zaronimo u još dalju prošlost, doći

ćemo do odgovora na još jedno zanimljivo pitanje: odakle

Slovenima nazivi vrana, jastreb, svraka, vuk ili zec!

No, o tome je već bilo govora u prvom delu ove

knjige.

VREMENA SE MENJAJU

Ima jedna lepa latinska izreka, koja u prevodu na

naš jezik glasi:

"Vremena se menjaju, i mi se menjamo u njima.”

Da, zaista se vremena menjaju i ljudi u toku

vremena postaju drukčiji. Ali, s ljudima i vremenima

menjaju se i - reči.

Ako, na primer, uzmemo neke najobičnije imenice

kao što su kob, milicija, namera, oblog, sitnica, ili pridev

krut, pa glagole glasati, ogovarati i sl., i uporedimo

njihova današnja značenja s tumačenjima koja im je dao

Vuk Karadžić u Srpskom rječniku (1818) zapazićemo

velike razlike,

Za nas je danas kob uglavnom isto što i "sudbina",

"udes", "nesreća"; milicija je, zna se, naoružana i posebno

uniformisana služba koja se bavi održavanjem reda i

bezbednosti građana; namera je - "težnja", "želja", "ono

što je ko odlučio da učini, na šta se ko rešio"; oblog (ili

obloga) je "ono što se oblaže", najčešće ono što se stavlja

na oboleli deo tela da uminu bolovi (obično nakvašen

komad platna i sl.); sitnica je - mala, beznačajna stvar", a

struja - "kretanje vode, vazduha ili naelektrisanih čestica

(elektrona)" - tako, onda, imamo morsku, vazdušnu i

električnu struju.

Pridev krut u savremenom jeziku znači isto što i

"tvrd", "nesavitljiv" (suprotno od "mekan", "savitljiv");

glasati danas znači: "učestvovati na izborima", "davati

svoj glas za nekoga ili za nešto", a ogovarati - "govoriti o

nekome ružno u njegovom odsustvu, iza leđa".

Vuk je ove reči, međutim, protumačio drukčije. Za

njega je kob značilo - "susret", a ne "sudbina", "sreća",

"udes"; milicija mu je bila samo "vojna oblast", tj.

austrijska Vojna granica; namera je u Vukovo vreme bila

- "susret" ili "slučaj", oblog - "opklada", a sitnica -

"šumska trešnja"!? Ono što mi danas nazivamo sitnica

tada je bilo - sitnina. Vuk je reč Struja zabeležio samo kao

žensko ime, a krut je protumačio kao -"debeo"! Glasati je

za njega značilo: "praviti glasak" ili turski ćesmati -

"šupljikati", "praviti šupljike". Otuda možemo zaključiti

da je i reč glasak imala drukčije značenje. To nije bio

samo "mali glas" nego i - "rupica", "šupljika"! Od glasak

je i nastao glagol glasati - "praviti glaske", tj. "rupice" (na

svirali, na odelu i sl.). Glagol ogovarati značio je tada:

"pravdati (nekoga), braniti (ga) od prigovora". Takvo

značenje zadržalo se danas samo u nekim narodnim

govorima i u narodnoj pesmi, u kojoj se može naći stih:

“Dever mlađi nevu ogovara",tj. pravda.

Za srazmerno kratko vreme, kad je u pitanju razvoj

jezika, za nekih stotinu pedeset i nešto više godina, sve su

te reči, dakle, dobile potpuno drukčije značenje.

U toku vremena reči mogu i da izgube neka svoja

značenja. Tako se danas reč knjiga ne upotrebljava više u

značenju "pismo", "list". A u narodnim pesmama, kao što

smo već rekli, često se susreću "sitne knjige", tj. pisma,

koja jedni drugima šalju carevi, kraljevi i ostali moćnici.

Setimo se samo stiha:

"Na koljenu sitnu knjigu piše..."

Reč breg upotrebljavala se nekad u značenju:

"obala". Otuda i ona izreka: "Tiha voda breg roni" ili

"Tiha voda breg dere". Jasno je da ovde breg znači -

"obala". I sama obala, koja je zabeležena tek u 19. stoleću,

imala je ranije drukčije značenje; obala je bila: "zid",

"ograda", "plot" i sl. I ta je reč, dakle, izgubila svoje ranije

značenje i stekla novo, koje i danas s njom živi.

I mnoge druge reči dobile su s vremenom nova

značenja. Strelac je, recimo, nekad bio "onaj koji gađa

strelom". Kasnije je značenje te reči prošireno, pa je danas

strelac "onaj koji gađa" (uopšte), bez obzira na oružje,

koje može biti i vatreno. Otuda i vojni izrazi: strelac,

strelšite, streljana, streljivo itd. U naše vreme reč strelac

ima još šire značenje: to je u fudbalu i drugim sportskim

igrama onaj igrač koji postigne gol, koji pogodi

protivničku mrežu, ubaci loptu u koš i sl.

Kad je već reč o sportu, da pomenemo i moto-trke

ili trke automobila. I ovde govorimo trke, iako motocikli

i automobili ne mogu trčati. Trčati i utrkivati se mogu

ljudi ili konji, kako je nekad i bilo. Kasnije je, međutim,

značenje reči trka prošireno i na sva druga takmičenja gde

je osnovni cilj - preticanje protivnika.

Tako se, eto, menjaju značenja reči. U stvari, menja

se svet, život, ljudi. A reči samo prate nastale promene

odražavajući tako život i služeći ljudima.

ZAPIS O SUDBINI REČI

Reči, baš kao i ljudi, imaju svoj život, svoje rođenje

i svoju smrt. Jedne stalno nestaju, druge se rađaju i

nastavljaju da žive - kraće ili duže. I uvek ih je sve više i

više, jer jezik iz dana u dan postaje sve bogatiji.

Koliko će jedna reč živeti, ne zavisi često od nje

same, od njenog porekla i lepote. Ima dosta naših dobrih,

lepih reči koje su gotovo sasvim nestale, iščezle, a umesto

njih upotrebljavamo strane reči, nimalo lepše ili bolje od

onih koje smo ranije upotrebljavali, ili koje se i danas

ponegde još upotrebljavaju. Tako, na primer, danas

govorimo: kašika, makaze, jastuk, hiljada, pa i pasulj,

šargarepa i sl. Znamo da su to sve reči stranog porekla za

koje su postojale, ili još postoje, naše zamene, naši izrazi.

Pa ipak, mnoge su se od njih toliko uvrežile da retko ko i

pomišlja da ih progoni iz našeg jezika.

Reč kašika, makaze i jastuk primili smo, kao što već

znate, od Turaka. One se danas normalno upotrebljavaju

u književnom jeziku. Pored njih teško bi se mogle probiti

i prevladati naši izrazi: žlica (umesto kašika) ili nožice

(umesto makaze). U Rečniku Matice srpske nožice se čak

označavaju kao pokrajinska reč, pa se preporučuje

upotreba izraza makaze ili škare, iako su i škare strana reč

(nemački: Schere). Pogotovo bi bilo teško naviknuti ljude

da umesto jastuk govore: podglavač, podglavnik,

uzglavlje ili uzglavnik. Sve se one smatraju pokrajinskim,

što znači da se ne preporučuju onima koji žele da govore

pravilno.

U Srbiji, i drugim srpskim zemljama, grčka reč

hiljada potpuno je potisnula staru slovensku reč tisuća.

Tisuća se danas upotrebljava jedino u Hrvatskoj, i to opet

pored reči hiljada. A nekad je bila poznata i obična na

celom našem govornom području. Mnogi pisci u Srbiji

upotrebljavali su reč tisuća još u 19. i početkom 20.

stoleća (Jovan Jovanović Zmaj, Laza K. Lazarević, Jovan

Dučić, Dragoljub Filipović i dr.). Setimo se samo reči

tisućleće iz Zmajeve pesme "Svetli grobovi":

"Milione j’ progutala tama,

crna tama mnogih tisućleća,

niko ih se više i ne seća..."

I Dragoljub Filipović je u svojim "Kosovskim

božurima" pevao:

"Tisuće su na Kosovu pale..."

U Srbiji je i strana reč pasulj potpuno potisnula

domaću reč grah. Tako je bilo i s rečju mrkva. Ali ako se

hiljada i pasulj, zbog svoje ukorenjenosti, mogu i moraju

prihvatiti, šargarepa bi se ipak mogla zameniti našom

mrkvom, jer je to mađarsko-srpska kovanica: šarga,

naime, na mađarskom znači - "žut", pa onda šargarepa

znači doslovno - "žuta repa". Mnogi to znaju, ali

šargarepa ipak živi, pa se čak i širi na ona područja gde

je donedavno bila poznata samo reč mrkva.

Zašto naše reči nestaju i ustupaju mesto stranim

rečima, zaista je teško objasniti. Određeni razlozi, pre

svega društveni, svakako moraju postojati, makar nam bili

nejasni, neshvatljivi.

Uostalom, u međusobnoj borbi dveju reči ne

potiskuju uvek strane reči naše. Češće je obrnuto: naše

reči potiskuju i zamenjuju strane. Ponekad dolazi i do toga

da jedna reč stranog porekla potiskuje drugu, takođe

stranu, i zauzme njeno mesto u našem jeziku. U Srbiji, na

primer, pre stotinjak godina bila je obična reč velosiped,

preuzeta iz francuskog jezika. Teško da neko od vas i zna

šta je to velosiped, jer danas se govori samo bicikl, što je

reč latinskog porekla. Isto tako, nekad se govorilo đeneral

umesto general itd. Nikome, naravno, takve promene ne

smetaju.

Reči, naše ili strane, svejedno, neprestano se gube,

nestaju. Neke od njih ipak iza sebe ostavljaju trag,

ostavljaju svoje "potomke" - izvedene reči od njihovog

korena ili osnove.

Zanimljiva je, na primer, sudbina reči bilet ili bileta.

Ta posuđenica iz francuskog jezika, koju smo, verovatno,

primili preko Rusa, nekad se u Srbiji upotrebljavala u

značenju: "karta", "ulaznica" i sl. Danas su bilet i bileta

gotovo sasvim iščezli, ali su ostale reči biletar - "čovek

koji prodaje bilete, tj. karte, ulaznice", i biletarnica -

"mesto gde se prodaju ulaznice za bioskop, pozorište i sl.

ili karte za voz, autobus itd.".

I glagol slučiti se gotovo da i ne postoji u

savremenom jeziku, ali su iza njega ipak ostale imenice

slučaj i slučajnost, kao i pridev slučajan.

Neke naše reči već su unapred osuđene da nestanu,

iščeznu. One označavaju predmete koji su se nekad često

upotrebljavali u našim selima, a danas se mogu naći samo

u zabačenim planinskim krajevima ili u muzejima. Teško

da neko ko je odrastao u gradu zna šta je to vučija, brema,

obramica ili obramnjača. Jer te se reči danas mogu čuti

samo u selima gde se još upotrebljavaju drvene posude za

vodu, koje se nazivaju vučija ili brema i gde se vedra,

kotlići vode, nose preko ramena na savijenim motkama,

što ih narod zove obramica ili obramnjača. Isto je tako i

s rečima sinija, buklija, sadžak itd.

Kad se ljudi isele iz ljutih bezvodnih krajeva, ili

kada se i po takvim selima pojave vodovodne cevi,

nestaće vučijâ, bremâ i obramicâ, a te će se reči zadržati

samo u rečnicima našeg starog ili narodnog jezika.

Eto, tako to biva s rečima.

U lingvističkoj, pa i pedagoškoj literaturi retke su

knjige ove vrste. Od srodnih publikacija kod nas i u svetu

ona se razlikuje po tome što je na popularan način

predstavila ceo jedan leksikon (od blizu hiljadu reči) s

kojima se sreću najmlađi čitaoci, iako nije namenjena

samo njima.

Knjiga je pisana uzornim jezikom i stilom. Na

neusiljen način ona čitaoca uvodi u nove svetove reči, kao

sredstva međusobnog sporazumevanja i zbližavanja ljudi,

koji upravo u leksici imaju ponajviše zajedničkog. A to je

jedna od značajnih poruka ovog dela.

Dr Drago Ćupić

Ovo nisu samo priče o rečima nego i kazivanja o

ljudima, stvarima i pojavama. Tako čitalac ima priliku da

sazna i nešto više od samog porekla i značenja reči i time

proširi svoje opšte obrazovanje.

Dr Sreto Tanasić