ЕКОЛОГИЈА

САДРЖАЈ

I део

1. ДЕФИНИЦИЈА ПРЕДМЕТ ИСТРАЖИВАЊА И ЗНАЧАЈ ЕКОЛОГИЈЕ ------- 12. УСЛОВИ ЖИВОТА И ПОЈАМ ЕКОЛОШКИХ ФАКТОРА --------------------------33. ЕКОЛОШКА ВАЛЕНЦА ------------------------------------------------------------------------34. ЗНАЧАЈ ЕКОЛОШКИХ ФАКТОРА ЗА ОРГАНИЗМЕ И ОСНОВНИ ОБЛИЦИ ЊИХОВИХ АДАПТАЦИЈА -------------------------------------55. ЕКОЛОШКЕ КОНВЕРГЕНЦИЈЕ-------------------------------------------------------------86. КЛАСИФИКАЦИЈА ЕКОЛОШКИХ ФАКТОРА-----------------------------------------97. ОДНОС ОРГАНИЗМА И СРЕДИНЕ--------------------------------------------------------108. ЖИВОТНА ФОРМА –ЕКОЛОШКА ФОРМА ------------------------------------------- 119. ЕКОЛОШКА НИША-----------------------------------------------------------------------------1310. ПОПУЛАЦИЈА ------------------------------------------------------------------------------------1411. ЖИВОТНА ЗАЈЕДНИЦА ( БИОЦЕНОЗА) ------------------------------------------------1512. ПРОТИЦАЊЕ ЕНЕРГИЈЕ И ЛАНЦИ ИСХРАНЕ У ЕКОСИСТЕМУ -----------17

ДЕФИНИЦИЈА ПРЕДМЕТ ИСТРАЖИВАЊА И ЗНАЧАЈ ЕКОЛОГИЈЕ

Човек је од самих почетака свога постојања био свестан значаја и улоге средине која га окружује и која му пружа основне услове за живот. Као и друга жива бића на Земљи, човек је везан за целокупну неживу и живу природу која чини саставни део природног оквира његовог живота.

Посебна наука која проучава односе живих бића (биљака и животиња) и животних

заједница (биоценоза) према неживој и живој природи је екологија. Према овој дефиницији предмет проучавања екологије су биљне и животињске врсте као и животне заједнице у целини.

Оснивачем екологије као биолошке дисциплине може се сматрати чувени енглески биолог Чалс Дарвин, творац науке о органској еволуцији. У свом познатом делу ,,Порекло врста“, објављеном 1859. године, Дарвин износи богат еколошки садржај. Поред појмова адаптације и природног одабирања он укључује и појам борбе за опстанак, који обухвата сплет узајамних односа између живих бића и између живих бића и околне неживе средине.

Назив »екологија « потиче од грчких речи « ојкос », а значи : дом, станиште и « логија « -знање учење, наука, па би се могло рећи да је екологија наука о домаћинству ( «економији » ) живих бића.

Историјски најстарија подела екологије је подела на екологију биљака (фитоекологију), и екологију животиња (зооекологију), а нешто касније удведена је као посебна област и екологија микроорганизама (микробна екологија). Разумљиво је да се поменуте гране екологије, осим објеката и неких метода истраживања, не разликују у погледу основне научне проблематике и општих принципа, већ чине јединствену еколошку науку.

Нешто новија подела екологије према ступњевима организације које проучава. У том смислу екологија је подељена на две основне области:

аналитичку екологију (назива се аутоекологија или идиоекологија), односно екологија индивидуалних организама-екологију врсте где је основни поступак испитивање аналитички. синсинтетичку екологију у којој се полази од синтетичког поступка истраживања биолошких макросистема. Синтетичка екологија обухвата еколошка истраживања три основна ступња организације живога света: 1. испитивања популација (екологија популација или демекологија), односно испитива екологије ступњева јединки појединих органских врста;

2. испитивања животних заједница или биоценоза (биоценологија), тј. екологије скупова популација различитих врста (фитоценологија уколико се проучавају само биљке,односно зооценологија уколико се проучавају заједнице животињских врста); 3. испитивања екосистема (екосистемологија), односно испитивања једнинствене целине коју сачињава животна заједница и одговарајуће станиште. Екологија човека је такође веома значајна еколошка дисциплина која се бави проучавањем односа човека, његових популација и читавог човечанства према спољашњој

средини. Пошто је човек био социјално биће, екологија човека обухвата и екологију читавог људског друштва и социјална прилагођавања. Нема сумње да је екологија једна од најинтересантнијих и најзначајних грана биологије, у коју су укључена и многобројна знања из других научних области. Екологија нам омогућава да дубокоо продремо у све тајне живе природе, у све везе које постоје између живих бића и свега онога физичког и хемијског што постоји у спољашњој средини.Оно нам помаже,у улажењем у суштину еколошких законитости и појава, да живу природу користимо и уредимо према стварним, хуманим потребама човека, и да је заштитимо, обновимо и унапредимо у складу са основним еколошким законима који владају у биосфери. То је можда и једна од најбитнијих користи коју пружа екологија , у чему је њен највећи значај за људско друштво. Ми видимо да човек све више и више мења првобитне еколошке односе у шумама, морима, језерима и рекама на њивама и ливадама, на пашњацима и воћњацима. Уколико се екологија буде више развијала утолико ће и мешање људи у живу природу бити успешније и позитивније, корисније за човека и за саму биосферу. Непознавање и ниподаштавање еколошких законитости често је било, а и сада је, узрок великих и понекад непоправљивих штета за човека и његово друштво. Екологија примењена у пољопривреди, шумарству, медицини, ветерини, рибарству и другим областима људске делатности, омогућује да се избегну многе неопростиве грешке које су раније чињене, а чине се и данас у све већој мери. Када се даље буде развила, екологија ће човеку пружити моћно оружје да природу у којој живи уреди на најбољи начин, према својим стварним и хуманим потребама. Озбиљан проблем читавог човечанства и његов даљи опстанак на Земљи који је у великој мери већ сада угрожен. Пре свега, људи је све више, па им прети глад; затим, за све бројније човечанство све је мање простора за живљење и становање, што је такође проузроковало озбиљне проблеме. Изагађивање средине у којој људи живе (вода, ваздух, земљиште, као и загађивање хране), угрожава даљу егзистенцију човечанства. Пропадање и уништавање земљишта, деградација и уништавање шума (као и осталих облика вегетације), осиромашење генофонда живих бића (преко уништавања биљних и животињских врста), указује на све већу опасност за опстанак људи и живе природе. У суштини реч је о тешким поремећајима екосистема и биосвере у целини. Екологија је управо она наука која треба да у највећој могућој мери помогне људима да сагледају све ове опасности и да, проучавајући екологију живих бића, екосистеме и биосверу, укаже на решења којима би се те опасности могле отклонити. Да би се спровели сви закључци до којих је екологија дошла током истраживања, неопходно је да код свих људи развијамо еколошки начин мишљења.

УСЛОВИ ЖИВОТА И ПОЈАМ ЕКОЛОШКИХ ФАКТОРА

Под спољашњом или животном средином подразумева се комплекс фактора у простору који на биљке или животиње делује на оном месту на коме оне живе. Ти фактори ( утицаји) долазе од неживе и живе природе у околини која окружује биљке и животиње. Ове утицаје, материјалне и енергетске, називамо и факторима спољашње средине, или, спољашњим факторима, односно еколошким факторима.

Животни фактори су многобројни и променљиви како по интензитету и величини, тако и у функцији времена и простора. У природи ови фактори не делују изоловано један од другог, већ истовремено у виду сложене целине. Скуп еколошких фактора без којих организам не може

да опстане представља услов опстанка или услов живота сваког организма.

Различити организми на разне начине прихватају и реагују на дејство једног истог фактора. Осим тога, за организме свих врста карактеристични су посебни услови. Биљке и животиње пустиња и полупустиња опстају у условима повишене температуре и ниске влажности. У тундри живе биљке и животиње осетљиве на недостатак влаге и способне да подносе ниске температуре. Становници слатких и сланих вода различито су осетљиви на

концентрацију минералних материја. У односу на ове или било које друге факторе животне средине, животиње и биљке тундре, слатководних језера или сланих мора понашају се селективно.

Све прилагођености организама за опстанак у различитим условима средине настале су током еволуције. Као резултат тога настале су посебне категорије биљака и животиња, специфичне за одговарајуће географске зоне или области.

ЕКОЛОШКА ВАЛЕНЦА

Ако проучавамо дејство неког еколошког фактора на организам, на пример дејство неког

биотичког фактора или фактора животне средине, запазићемо најпре да он на организам може деловати непосредно (директно) или посредно (индиректно). На пример температура средине делује непосредно на организам животиње или биљке, одређујући његову термичку равнотежу и одвијање физиолошких процеса у организму. У исто време, температура као абиотички фактор може имати и посредно дејство. Тако, обезбеђујући неопходне услове за развиће биљака, којима се хране животиње биљоједи, темпаратура посредно може утицати и на животну активност животиња. Ефекат еколошких фактора зависи не само од врсте већ и од интензитета њиховог дејства на организам (висока или ниска температура, јака светлост или мрак). Сви организми су се током еволуције прилагођавали (адаптирали) на одређени опсег (дијапазон) дејства појединих фактора. Ипак, за сваки организам, било да је то биљка, животиња или микроорганизам, постоји тачно одређен интезитет оптималног дејства еколошког фактора. Најповољније дејство еколошког фактора на животну активност организама означава се као оптимум, најнеповољније дејство као песимум. Што више дејство неког еколошког фактора одступа од оптималне вредности за дату врсту, утолико се више смањују његове животне активности. Границе испод којих није могућ опстанак називају се доња (минимум) и горња (максимум) границе издржљивости. За сваки организам, односно врсту, постоји одређени оптимум дејства фактора спољашње средине. Он је различит не само за различите врсте већ и за различите ступњеве развића истог организма. За сваку врсту организама карактеристичне су одређене ганице издржљивости или толеранције за дејство фактора средине. Биљке и животиње умереног појаса Земље, на пример могу опстати у оквиру ширег опсега дејства температуре, док врсте из тропских подгчја не могу да издрже знатнија температурна колебања. Својство односно способност прилагођавања врсте на одређени опсег (дијапазон) дејства фактора средине назива се еколошка валенца Овај појам изражава амплитуду варирања појединих еколошких фактора у чијем оквиру је могућ опстанак дате врсте. Еколошка валенца је израз еколошке пластичности врсте, њене специфичне реакционе ширине (реакционе норме) која је условљена њеном унутрашњом природом тј. наследном основом која се реализује у оквиру сасвим одређених морфолошких и физиолошких адаптација. Ширина еколошке валенце значи величину распона између крајних

граница варирања појединих еколошких фактора, односно колико велике разлике у животним факторима је у стању да поднесе одређено живо биће. У природи разликујемо еуривалентне организме (грчки-еури- широк), тј. такве који поседују широке могућности прилагођавања, са широком еколошком валенцом, што им и омогућава опстанак у врло различитим срединама и подношење великих разлика у варирању појединих еколошких фактора (на пример смрча на температуру). Насупрот њима су стеновалентни организми (грчки-стено-узан ) еколошки више мање специјализовани, који према томе имају уску еколошку валенцу (на пример термалне бактерије и термалне алге, живе у топлим изворима). Еволуција органских врста, ишла је у правцу све веће еколошке специјализације, упоредо са еколошким усложњавањем услова на Земљиној површини. Ми, истина видимо да су неки организми врло широко распрострањени, у најразличитијим областима, да поседују одређени географски космополитизам. Међутим, ту се ради највећим делом о нижим организмима, чија се прилагођеност на услове који се разликују од њиховог оптимума манифестује у прелажењу у мање активан начин живота (стање анабиозе). Многи од таквих организама прелазе у облик спора, који им омогућава да преживе неповољне, екстремне услове. Треба имати у виду да су код једне исте врсте ширине еколошких валенци различите за поједине еколошке факторе. У односу на један фактор врста може бити еуривалентна, док је за други изразито стеновалентна. Еколошке могућности маларичног комарца (Anopheles maculipenns )пружају у том погледу добар пример. У односу на температуру маларични комарац поседује врло широку еколошку валенцу: његова активност везана је за летњи период, кад температура ваздуха прелази чак 30оС, док у зимском периоду подноси и температуру -30оС. Насупрот томе, врло је осетљив на влажност ваздуха, што указује на уску еколошку валенцу у односу на овај фактор. Прилагођен је само на велику влажност ваздуха, и то најбоље на услове релативне влажности од 90%, и преко тога, док сувљи ваздух тешко подноси.

Код сваке валенце разликујемо три вредности, три кардиналне тачке. Пре свега еколошки оптимум , што значи ону вредност фактора у оквиру дате валенце, при којој се животни процеси најбоље развијају. Од овог оптимума, према границама еколошке валенце, интензитет датог фактора се мења и то тако да према минимуму опада а према максимуму расте. То су у ствари доња и горња граница еколошке валенце за дати фактор, и изван њих се физиолошки процеси прекидају, што врло често значи и смрт организма.

ЗНАЧАЈ ЕКОЛОШКИХ ФАКТОРА ЗА ОРГАНИЗМЕ И ОСНОВНИ ОБЛИЦИ ЊИХОВИХ

АДАПТАЦИЈА

УТИЦАЈ ТЕМПЕРАТУРЕ НА БИЉКЕ

Температура је један од најважнијих фактора за живот биљака . Кад је реч о ниској температури , треба разликовати деловање ниских температура испод и изнад 0 оС. Многе биљке су прилагођене температурама од 0оС, што значи и дејству мраза, док су друге, напротив, према мразовима неотпорне. Такве су тропске и суптропске биљке, које не подносе мразеве. Неке од њих угину на температури од +2оС до +4оС.

Ниске температуре неповољно утичу на физиолоке процесе у биљци и то тако што их најпре успоравају, а затим при даљем снижавању температуре, потпуно их прекидају.

Ћелија губи воду, тако што се она претвара у кристале леда који наносе повреде површинском слоју протоплазме. Сушењу биљака доприноси и веома хладна подлога , из које оне не могу да црпе воду. Одбрана од тога је збацивање лишћа пред зиму (код листопадног дрвећа) или стварањем у листовима смоле, шећера, масти, (код читинара).

Под утицајем високих температура, нарочито изнад 40Со, биљка може да угине јер долази до поремећаја у метаболизму (фотосинтеза слаби , затим и сасвим престаје, док се дисање све више појачава и убрзава). Један од основних узрока смрти биљака у условима високе температуре станишта је и нагомилавање штетних продуката метаболизма, посебно амонијака, који се ствара распадањем беланчевина и делује на биљку као отров.

УТИЦАЈ ТЕМПЕРАТУРЕ НА ЖИВОТИЊЕ

Температура је за животиње један од најважнијих климатских фактора, па су и њихово понашање и морфо-физиолошке адаптације у великој мери условљене температурним приликама.

Према карактеру прилагођености на температуру разликујемо две велике групе животиња: поикилотермне (хладнокрвне) и хомеотермне (топлокрвне). Код поикилотермних животиња температура тела у мировању или у слабо активном стању готово је једнака са температуром околне средине. Ако се температура спусти испод неке одређене границе, активности животиње се смањују и она прелази у стање мировања или анабиозе.

Код хомеотермних животиња, независно од спољашње температуре, температура тела је постојана. Животиња може да буде активна и при врло ниским температурама. Тако на пример, снежна кока живи и на температури од -37оС, а температура њеног тела је

+43оС, што значи да разлика износ преко 80оС. У вези са веома ниским или високим температурама средине животиње

прибегавају миграцији, тј. одлажењу на повољнија места. Те миграције могу бити локалне као на пример пустињски гуштер побећи ће са врелог пустињског песка на неки жбун, док се неки увлаче у сам песак. Али постоје и миграције на великим просторима на пример многе птице се селе у топлије крајеве.

Код многих животиња, пре свега оних које живе у хладним крајевима, постоје терморегулације везане за кожу: густа длака, велики слој поткожног сала, густо перје итд.

Борба против врућине води се пре свега интензивним испаравањем са површине тела, у чему знојне жлезде имају значајну улогу.

ЗНАЧАЈ ВОДЕ ЗА ЖИВОТ БИЉАКА

Вода је најзначајнији еколошки фактор како за сувоземне тако за водене биљке, као и за саме животиње. Водена средина пружа могућност воденим биљкама да лакше апсорбују потребне минералне соли, док је са сувоземним биљкама сасвим други служај; оне не могу лако доћи до воде која се налази у земљишту, посебно ако су сува станишта.

У односу на водени режим различитих станишта и на карактер биљних адаптација у њима, можемо разликовати следеће еколошке групе биљака:

1. Ксерофите (биљке на сувим стаништима)2. Мезофите (биљке на умерено влажним стаништима)

3. Хигрофите (биљке на веома влажним стаништима ), и хидрофите (водене биљке).

Овде треба додати да степен влажности станишта није једини фактор који делује на биљке и на који је она, на овај или онај начин прилагођена. Увек постоје и сасвим одређени услови температуре, светлости, итд., који прате услове влажности и са њима се налазе у одређеним комбинацијама и међусобној зависности. Тако на пример сушна станишта су већином и врло светла и врло топла. Влажна станишта су и често више мање у сенци (на пример тамне букове шуме). Недостатак воде је неретко праћен недостатком у минералној исхрани.

Велики утицај воде, односно степена влажности станишта на биљке јасно се испољава и у њиховом облику, нарочито листова, који се на основу тога могу поделити на ксероморфне, мезоморфне и хигроморфне, што указује на карактер станишта. Ове разлике запажају се не само код биљака које расту у различитим спољашњим условима, сувим или влажним, већ исто тако често и на истој биљци, у зависности од места на којима се дати орган (лист) развија

Сушно је оно станиште на коме је влажност недовољна у односу на могућност евапорације.

То је у ствари физичка суша станишта, јер је условљена стварним недостатком воде у земљишту и атмосфери. Многи неповољни услови отежавају рад кореновог система у иначи релативно влажној подлози, па биљка трпи сушу или се бори са њом и на влажним стаништима. То је случај физиолошке суше, изазвана високом концентрацијом соли или ниском температуром.

Ксерофите су биљке које живе у сушним пределима, на пример у пустињама, полупустињама, степама, преријама, јужним падинама. На овакве сушне услове ксерофите су прилагођене на различите начине. Код једних корен је веома дубок и развијен, тако да се за време суше биљка може снабдети подземном водом; код других листови су покривени дебелом и длакавом кутикулом, тако да спречавају одавање водене паре транспирацијом, док код неких велики број стома ту транспирацију регулише или је чак и спречава.

Код сукулентних ксерофита, биљке нагомилавају воду у својим ткивима у великим количинама, тако да не зависе од спољашње суве средине.

Мезофите су биљке које живе на умерено влажним станишима, па немају већих тешкоћа у снабдевању водом.Њихови листови су тањи, нежније грађе и већи него код ксерофита, а такође немају ни особито развијене заштите против сушења.

Хигрофите натањују веома влажна станишта, тако да је њима још мање потребно да имају специјалне адаптације против сушења.

Хидрофите су водене биљке, живе у води и готово да немају никаквих заштита против суше.

Поставља се питање у чему се управо састоји неповољно деловање недостатка воде на биљне организме? Пре свега јавља се увелост листова код хидрофита и мезофита, што значи долази до губитка тургора,млитавости ткива и опуштености листова и стабала.

Разликују се атмосверска и едафска суша. У сушним областима су најчешће суви и ваздух и земљиште, проузроковани високом тмпературом. Ксерофите, на тај начин морају бити прилагођене не само сушним условима, већ и високој температури.

ЗНАЧАЈ ВОДЕ ЗА ЖИВОТИЊЕ

Као и за биљке, и за животиње је вода веома значајна. Међутим, пошто биљке не могу трагати за водом, оне су у неповољнијем положају него животиње које се као покретљиви организми могу кретати и тражити воду и за време суше. Тако многе животиње могу прећи много километара да би дошле до појила., што је случај са многим врстама у сушним афричким саванама (газеле, зебре, жирафе, лавови, антилопе, слонови,

носорози, итд). Хигрофили су животиње које настањују влажна станишта они лакше долазе до воде. Они немају заштитна покровна ткива (кожа им је гола).Хигрофили су зелена жаба, даждевњак, кишна глиста, пужеви голаћи, мокрице).

Ксерофили су животиње сушних станишта, оне имају посебне адаптације којима спречавају испаравање воде преко површине тела као и за снабдевање водом и преживљавање суше. Неке се задовољавају росом или водом са биљака. Неке имају покровна ткива непропустљива за воду: кожа гмизаваца, (кожа гуштера), хитински оклоп многих инсеката. Као врло специфична адаптација на сушне услове јесте повећана продукција метаболичке воде код неких ксерофилних животинња, која се ствара на рачун масних и угљенохидратних резерви (на пример у грби камиле налази се резерва масти која може дати и до 40 l метаболичке воде; код неких животиња масне материје налазе се у репу: дебелорепа овца, дебелорепи скочимиш).

УТИЦАЈ СВЕТЛОСТИ НА БИЉКЕ

Једини значајан извор светлости на Земљи, тј. светлосне енергије која се фотосинтезом уграђује у органске материје у облику потенцијалне хемијске енергије, јесте зрачење Сунца.

За зелене биљке ова светлост има значаја јер је неопходна за процес фотосинтезе, најзначајнијег процеса на Земљи.У процесу фотосинтезе се из неорганске матеије ствара органска материја,тј. храна за сва жива бића.

Све биљке у односу на светлосни режим можемо поделити на: хелиофите, скиофите и полускиофите.

Хелиофите су оне биљке које се развијају у условима пуне дневне светлости,оне не подносе засенченост. То су многе пустињске, степске ливатске, високопланинске и друге сличне биљке(подбел, споменак, велика боквица, и др.).

Скиофитне биљке, или биљке сенке, не подносе пуну дневну осветљеност и налазе се у условима веће, или мање засенчености. То су већином шумске биљке(бршљан, ђурђевак, зечија соца, и др.)

Полускиофитне врсте суоне које најбоље успевају у условима пуне дневне светлости, али подносе и известан степен засенчености.

ЕКОЛОШКЕ КОНВЕРГЕНЦИЈЕ

Прилагођавање биљних и животињских врста на различита станишта текло је у процесу еволуције врло активан начин. Међутим и сама спољашња средина је велики утицајна организме, условљавајући да се они природним одабирањем на различите начине прилагођавају тим условима. Адаптираност организама спољашњој средини огледа се пре свега у њиховом спољашњем изгледу, а затим и у анатомској грађи и карактеру физиолошких процеса .Природа је пуна примера који показују блиску повезаност облика и функције са условима спољашње средине. Врло често под сличним еколошким условима стварају се и сличне еколошке форме биљака и животиња , па чак и оних који су у систематском погледу међу собом много удаљене. Појава овакве морфо-физиолошке сличности код организама који су међу собом филогенетски веома удаљени, али живе под веома сличним еколошким условима, назива се еколошка конвергенција или еколошка аналогија.

Може се навести читав низ примера еколошких конвергенција биљака и животиња. Изванредан пример је појава сличног сукулентног облика, а што значи сличних функција, код двеју систематски веома удаљених група биљака: кактуса (Cactaceae) и млечика ( Euphorbiaceae). У пустињама Калфорније, Мексика и Средње Америке, у условима велике суше, интезивног Сунчевог зрачења и високе температуре

живе многобројни кактуси. Они имају врло карактеристичан облик својих вегетативних делова: листови су преображени у трнове , стабло је ,, меснато“ и дебело, сочно, лоптасто, ваљкасто или пљоснато, зелено са функцијом фотосинтезе. Овакав сукулентан облик кактуса одраз је њихове прилагођености на специфичане, сушне услове у пустињама.

Насупрот њима, у неким Афричким пустињама, које су у погледу еколошких услова сличне северноамеричким и средњоамеричким, живе неке млечике које су по облику и грађи вегетативних делова сличне америчким кактусима: и оне имају сукулентну , кактусолику форму. Сличност је толико велика да се може помислити да су у питању исте биљке. Тек после цветања може се закључити да су ово млечике, а не кактуси.И у животињском свету постоје многобројни примери конвергентних форми, а нарочито међу воденим животињама (сипа, ајкула, делфин).

КЛАСИФИКАЦИЈА ЕКОЛОШКИХ ФАКТОРА

Еколошки фактори се могу поделити на различите начине и према различитим критеријумима. У целини узев, основне категорије еколошких фактора су : абиотички и биотички док се у новије време од биотичких, као посебна група по значају, издвајају и антропогени фактори. Под абиотичким се подразумевају физичко-хемијски и геоморфолошки услов средине, а под биотичким утицајима који на одређени организам имају друга жива бића (биљке, животиње и човек).

АБИОТИЧКИ ФАКТОРИ

1. Климатски фактори – Климатски фактори одређују основни карактер неке области. Утицај климе на организам и биоценозе је врло велики, па карактер климе одређује и општи карактер живог света у датој области. Климатски фактори обухватају: а) светлост, б) температуру в) влажност г) кретање ваздушних маса.

2. Едафски фактори обухватају физичке, хемијске и биолошке особине земљишта, а исто тако и особине стена на којима се земљиште развија, као и оголелих стена, без педолошког покривача.

3.Орографски фактори обухватају особине рељефа (тј. геоморфолошке грађе области). Ту спадају надморска висина, нагиб терена, експозиција (стране света), степен разуђености рељефа, итд.

БИОТИЧКИ ФАКТОРИ

1. Узајамни утицаји живих бића - Можемо разликовати, с једне стране, утицаје између појединих биљних односно животињских врста и јединки, а с друге , узајамно деловање биљака и животиња. То значи утицај биљака на биљке, утицај животиња на животиње, и најзад, утицаји између биљака и животиња.

2. Антропогени фактор - (утицај човека) - Човек дејствује на живи свет на два начина: посредно, мењајући физичко- хемијске и биолошке услове средине, и непосредно, делујући директно на организме (на пример: крчење шума, неразумним ловом и риболовом).

Сви еколошки фактори делују заједно или комплексно и промењљиви су просторно и временски.

Влажност ваздуха условљена је, на пример, пре свега његовом температуром, с обзиром да је при истим осталим условима топао ваздух у стању да прими већу количину водене паре пре него хладан. С друге стране, температура земљишта и ваздуха у великој мери зависи од степена сунчевог зрачења, тако да су по правилу јужне падине, које су више изложене сунцу, топлије од северних. Овде је јасно и дејство рељефа, који у целини може у великој мери да измени читав низ климатских фактора. Карактер земљишта условљен је карактером климе и вегетације, али исто тако и карактером рељефа. Једном речју, повезаност свих фактора неког биотопа у једну целину, која управо као таква и делује на организме, једно је од битних обележја једног станишта.

Еколошки фактори су променљиви просторно и временски. Тако на пример температура је током године највећа за време лета, а идући ка зими све више опада. У току дана, достиже највеће вредности око 13h, а најнижа је у раним јутарњим сатима. Просторно она се мења тако што је нижа за један Целзијусов степен, ако се к рене од екватора према половима.

ОДНОС ОРГАНИЗАМА И СРЕДИНЕНа све промене еколошких фактора жива бића су на одређен начин прилагођена и

реагују на њих на специфичан начин, у складу са својим посебним еколошким адаптацијама. И жива бића се непрестано мењају, и то како појединачне биљке и животиње у току свога индивидуалног развића и живота тако и читаве биоценозе. Процес прилагођавања одвија се постепено, а адаптивне особине се развијају у складу са условима средине. У планинском појасу букових шума, идући од подножја према врховима планина, јасно запажамо да се са променом надморске висине, што значи и са променом општих услова, на одговарајући начин мења и облик и величина буковог дрвећа. Код водене биљке кеке облик листова веома се мења зависно од тога да ли она расте на копну или у води, при чему и дубина воде утиче на облик листова: тракаст, бубрежаст или стреласт. И код једне исте биљке поједини делови њеног тела могу имати различите облике кад се нађу у различитим условима. Познат је пример воденог љутића чији подводни листови имају један облик (пераст), а они на површини воде сасвим други (бубрежаст). Код многих врста дрвећа (буква, храст ) запажа се такође појава да се на једном истом дрвету налазе листови различитог облика. Овакав лисни полиморфизам на једној истој биљци у вези је са различитим условима који постоје око појединих делова биљке. На врху круне дрвета и на њеној јужној страни већа је осетљивост, мања влажност и виша температура, док је на северној страни и у њеној унутрашњости у подножју мање светлости, температура је нижа, а влага већа . У вези са тим су и листови различитог облика.

ЖИВОТНА ФОРМА - ЕКОЛОШКА ФОРМА

Непрекидно деловање еколошких фактора на жива бића и њихово реаговање на те утицаје довели су у току еволуције до формирања органских врста чији представници имају специфичне морфолошке и физиолошке карактеристике, посебан начин живота и одређено понашање. Скуп свих адаптивних одлика које се јављају код организама једне врсте као складан одговор на утицаје фактора спољашње средине чини животну или еколошку форму те врсте. Животна

форма је, дакле, адаптиван тип, односно скуп адаптивних својстава који одражава непосредне односе врсте према одређеном комплексу животних услова средине.

Животна форма представља еколошку категорију, то није систематска категорија, то је адаптивни тип. Најбољи пример за то су : слепо куче, кртица и ровац. Ова три организма имају сличну форму, услед сличног начина живота, (воде подземан начин живота), иако припадају различитим систематским категоријама. Кртица је бубојед, слепо куче-глодар а ровац-инсект. Насупрот њима су: веверица, слепо куче и дабар. Ова три организма припадају истој систематској категорији а воде различит начин живота. Веверица живи на крошњи дрвећа , слепо куче води подземан начин живота а дабар поред вода. На пример, различите врсте лептирњача припадају најразличитијим животним формама, у вези са врло разноврсним условима у којима се нализе. Неке лептирњаче су дрвећа (багрем, Sophora) неке жбунови ( Colutea arborescens) или повијуше ( многе врсте рода Vicia), док неке припадају зељастим биљкама (детелина, луцерка).

КЛАСИФИКАЦИЈА ЖИВОТНИХ ФОРМИ

Постоје различити покушаји груписања животних форми животиња : у односу на место становања, начин кретања, начин исхране, размножавања, итд. У односу на начин кретања, животиње се могу поделити на водене становнике који се крећу путем активног пливања, пасивно лебде у води као планктонски организми или живе на дну водећи сесилан начин живота.

Од копнених организама, једни се крећу обичним ходом, други пузањем неки скакањем, верањем, летењем или у земљи водећи ријући начин живота. Сваки од ових критеријума омогућава разврставање на огроман број животних форми. Тако у однoсу на климу можемо разликовати следеће животне форме животиња:

Хладнокрвне животиње (поикилотерме)

1. Активне преко целе године( неки пустињски гуштери ) . 2. Један део године неактивне ( зимски или летњи сан- неке змије ).

Топлокрвне животиње ( хомеотерме)

А. Сталне: 1. Активне током целе године (лисица, јелен, вук). 2. Један део године неактивне (зимски или летњи сан-текуница, медвед).

Б. Сезонске: 1. Животиње које се гнезде (ласта) 2. Зимске форме ( дивља гуска) 3. Летње форме 4. Пролећне форме. Класификација животних форми биљака је веома сложена с обзиром на постојање

већег броја различитих критеријума и подела. По неким класификацијама битан критеријум је висина пупољка изнад подлоге за време презимљавања, по другима, међутим, начин на које губе поједине делове при презимљавању а неки системи класификације обједињују оба критеријума у јединствени систем. Осим ових, постоје системи класификације животних форми биљака који као критеријум за поделу узимају дужину животног циклуса, а та класификација може се извршити према облику вегетативног тела на:

А. Животне форме са дрвенастим стаблом

1. Дрвеће - вишегодишње биљке са стаблом које се на одређеној висини грана, образујући круну; на пример: храст, буква, јела, смрча, бор, итд.

2. Жбунови - вишегодишње биљке са дрвенастим надземним деловима; гранање почиње од саме земље, тако да стабло није изражено; просечна висина око 3m; на пример дрен, глог, дивља ружа итд.

3. Жбунићи - исте особине како код жбунова, само су нижи растом - пола метра; на пример патуљасти бадем.

Б. Животне форме прелазног типа између дрвенастих и зељастих биљака

1. Полужбунови - слични су по облику жбуновима само доњи део дрвенаст а горњи зељаст и изумире сваке године у јесен.

2. Јастучасте биљке - изданци јако гранати и скраћени тако да се добија облик густог, полу лоптастог жбунића; изданци који носе листове вишегодишњи а цветове једногодишњи, карактеристичне су за планинске области, тундре и пустиње.

3. Сукулетне биљке - биљке са сочним стаблом и листовима који су пуни воде - кактуси, агаве, чуваркуће.

4. Лијане - биљке са дугачким танким стаблом које се пуже по дрвећу и неким другим подлогама - бршљан, павит, и др.

Ц. Животне форме са зељастим стаблима

1. Надземне зељасте биљке - укорењене у подлогу; висибаба, кукурек, перуника, љутић, маслачак.

2. Епифитне биљке - учвршћене на кори, гранама, листовима других биљка претежно дрвенастих - немају везе са земљиштем; тропске орхидеје.

3. Водене зељасте биљке - живе у води, потопљене у њој или пливају на површини на пример; водени љутић, локвањ, тестерица, дрезга итд.

Г. Животне форме маховина и нижих биљака

1. Маховине - лиснате и jетрењаче; еколошки су врло разноврсне; има их водених, надземних и епифитских.

2. Алге - већином су водене биљке али их има и надземних и епифитских.3. Бактерије - има их веома различитих; живе у различитим срединама - води, ваздуху,

земљишту и у организмима као паразити.

ЕКОЛОШКА НИШАВећ и сама животна форма неке врсте у знатној мери говори о улози те врсте у

одговарајућем екосистему. Место и улога коју нека врста има у екосистему назива се еколошка ниша. Свака органска врста одликује се специфичном еколошком нишом.

Тако на пример плаветна сеница и обична сеница су две врсте сеница које живе на крошњи истог лишћара, хране се бобицама, семенкама и инсектима, али заузимају различите нише. Ситнија плаветна сеница заузима горње и спољашње делове крошње, док нашто крупнија обична сеница заузима доње и унутрашње делове крошње истог лишћара.

Често се говори да нека врста заузима одређену еколошку нишу. Израз заузимања еколошке нише односи се при том на најразноврсније еколошке факторе. Под тим се подразумевају на пример, разлике у погледу врсте исхране, периода активности, коришћења различитих врста склоништа или примена различитих начина лова.

Биљке заузимају бројне еколошке нише, сходно разноврсним захтевима у погледу еколошких фактора као што су вода, температура и светласт, итд. Посебну еколошку нишу заузимају биљне врсте коjе подносе концентрације соли. Тако биљке прилагођене животу на сланој подлози (халофите) подносе високу концентрацију од преко 6% кухињске соли у земљишту, док код осталих биљака, међутим, толеранција износи свега 0,5%. Високе концентрације тешких метала у земљишту делује на већину организама токсично. Међутим има биљака које успевају управо на рудним наслагама и јаловиштима. Такве биљке могу служити као маркери или биоиндикатори, при чему њихово присуство на површини указује на постојање одговарајућих рудних лежишта. Једна врста љубичица, на пример, расте на земљишту богатом цинк-карбонатом, серпентинска папрат указује на присуство магнезијума, коприва је индикатор повећане количине азота, кукурек расте на киселом земљишту, а једна врста линцуре типичан је становник кречњачких терена.

Проучавања су показала да у природи различити организми не могу да заузму исту еколушко нишу и исто време. На обалама британских острва живе две врло сличне врсте корморана. Обе врсте птица гнезде се на стрмој стеновитој обали и на изглед лове рибу у истим водама. Међутим једна врста лови у плиткој води и храни се углавном јегуљама док друга налази храну у дубокој води ловећи бакалар и ситне рачиће. Места на којима праве гнезда такође су различита. Једна врста гради гнезда на врховима високих стена, у широким удубљењима, док се друга врста гнезди на нижим деловима, на уским избоченим стенама.

Еколошке нише различитих врста организама које живе у једном екосистему могу да се преклапају, али се никада не поклапају. Оне могу да коегзистирају управо због тога што њихови захтеви нису апсолутно индетични. Ласте, чиопе и брегунице су уобичајени летњи мигрант у највећем делу Европе и Северне Америке. Све три врсте су активни летачи који се хране летећим инсектима. Оне често лете и у мешовитим јатима, ловећи исти плен. И ако се њихове еколошке нише преклапају, ове три врсте птица коегзистирају јер се гнезде на различитим местима и сеобу почињу у донекле различито време.

ПОПУЛАЦИЈАСкуп јединки исте врсте на једном одређеном простору чини популацију. Из ове

дефиниције проистичу три основна својства сваке популације. Прво, да популација представља заједницу припадника једне врсте, друго је њена просторна ограниченост а треће да јединке ступају у репродуктивне односе (размножавају се) - дају потомство.

Простор који заузима једна популација је нешто релативно и зависи од врсте и услова под којима она живи. Тако на пример популацију могу да чине биљне ваши које насељавају само једну биљку или пољски мишеви на једном хектару земљишта оивиченог шумом или потоком или људску популацију може да чини становништво једног села или једног града.

Свака популација се одликује одговарајућом структуром. Ту структуру сачињавају посебни елементи популације. Ови се елементи могу поделити на формалне елементе, то јест на оне који су везани за спољни изглед чланова, и на функционалне елементе структуре – елементе везане за унутрашња својства или способности чланова једне популације. Прву групу сачињавају: густина популације, просторни распоред чланова, спољни изглед, узрастна структура, полна структура и здраствено стање популације. Другу групу елемената структуре чине: понашање чланова, физиолошка способност, способност продукције потомака и способност преживљавања односно смртност популације. Густина популације представља број индивидуа неке врсте на јединицу површине или запремине (нпр. број дрвећа липа на 1ha

шуме, број рачића у 1m3 морске воде или слатке воде, итд.). Бројност популације, која одређује и њену густину, зависи од односа између прираштаја рађањем (наталитета) и смртности (морталитета). Праћење бројности популације биљних и животињских врста, има велики практични значај. Многе врсте представљају опасне пољопривредне штеточине, па у годинама са великом бројношћу постају права напаст за пољопривредне културе и шумске заједнице.

Наталитет је прираштај јединки у популацији у одређеном времену (рађањем, пилењем, исклијавањем, деобом, итд.) Наталитет је фактор растења популације, али пораст популације зависи од односа наталитета и морталитета, тј. од односа продукованих и угинулих јединки.

Морталитет је смртност јединки у популацији (која се изражава бројем угинулих јединки у функцији времена), негативан је фактор растења популације. Стопа смртности је број јединки угинулих и јединици времена, (часу, дану, недељи, месецу, години... ).

ЖИВОТНА ЗАЈЕДНИЦА(БИОЦЕНОЗА)

Популације органских врста у природним условима не живе изоловано, већ живе заједно у оквиру виших организационих целина или макросистема, који се називају животне заједнице или биоценозе. Животне заједнице су организоване групе популација биљака, животиња и микроорганизама, који живе заједно у истим условима животне средине. Простор који насељава животна заједница, а који карактерише одређене комбинације еколошких фактора, назива се животно станиште (биотоп). Животна заједница и животно станиште не могу бити одвојено већ чине еколошку целину која се назива екосистем. Животна заједница представља биотичку, а станиште абиотичку компоненту тог скупа.

Посебна област која изучава животне заједнице или биоценозе као систем популација различитих врста назива се биоценологија.

Зелене биљке биљоједи месоједи микрооргaнизми

Поједностављен састав једне животне заједница

Биоценоза није случајан скуп организама то је организован скуп организама где сваки члан има своје место односно заузима одређену еколошку нишу, и има своју улогу.

На првом месту у биоценози су биљке. Оне су најважнији чланови једне биоценозе, зато што су оне произвођачи органске материје из неорганске. Биљке се још називају и продуценти или произвођачи.

На другом месту у биоценози су животиње, оне су потрошачи органске материје или конзументи. Конзументи првог реда се хране биљкама, па се називају биљоједи, док су конзументи другог реда животиње које се хране животињама. Тако су чланови једне биоценозе повезани ланцима исхране. На трећем месту у биоценози су микроорганизми.

Они разлажу органску материју угинулих организама преводе је у неоргански облик доступан биљкама, које обављају процес фотосинтезе. Микроорганизми се називају разлагачи или редуценти.

Свака заједница се од других заједница разликује низом посебних својстава. Животну заједницу одликује, пре свега , одређена структура заједнице. Структуру једне заједнице сачињавају одговарајуће еколошке нише, структура у погледу састава врста, просторна структура и др. Једна од најзначајнијих елемената структуре биоценозе је одговарајуће богатство и разноврсност у погледу расположивих еколошких ниша у заједници. Друго

својство животне заједнице представља састав врста које је сачињавају. При томе извесне животне заједнице могу представљати већи или мањи број јединки. Међу врстама које улазе у састав једне животне заједнице неке врсте често по свом значају и бројној заступљености дају обележје читавој заједници. Такве се врсте означавају као доминантне врсте или градитељи биоценозе. На пример у једној храстовој шуми доминантна врста је храст.

Просторна структура заједнице обухвата хоризонтални и вертикални распоред организама. Један од најважнијих структурних карактера биоценозе је распоред организама по спратовима. Број спратова је различит у различитим биоценозама, тако на пример у једној шумској биоценози (храстова шума) разликујемо седам спратова.

1.спрат високог дрвећа (храст, брест, јавор)2.спрат ниског дрвећа (граб и клен)3.спрат високих жбунова (леска и глог)4.спрат ниских жбунова (курика и калина)5.спрат високих зељастих биљака (папрат)6.спрат ниских зељастих биљака (подлесак)7.спрат приземних биљака (маховине)

У истом спрату распоређене су врсте које су еколошки сличне. Насупрот томе, врсте које су распоређене у различитим спратовима имају и ризличиту екологију.

Осим надземне спратовности, постоји и подземна спратовност. Она се огледа у томе што су биљни и животињски организми и делови биљака распоређени у земљишту (подлози) на различитим дубинама. То је нарочито изражено код коренова и других подземних органа биљака (ризома, кртола, луковица, итд.) који зависно од врсте продиру до различитих дубина.

Спратовност има велики значај за организацију екосистема, за заједнички живот његових чланова. Управо распоред по спратовима омогућује да на једном истом месту, доста ограниченом делу биоценозе може заједно живети велики број јединки, уз то и велики број врста које се међу собом еколошки често веома разликују. Распоређујући се по спратовима, организми, у складу са постојећим приликама, у највећој могућој мери користе услове које пружа дато станиште.

ПРОТИЦАЊЕ ЕНЕРГИЈЕ И ЛАНЦИ ИСХРАНЕ У ЕКОСИСТЕМУ

За све процесе који се одвијају у екосистему у целини, као и у живим бићима неопходна је енергија. Извор енергије за живот на Земљи је Сунчева енергија. Једино зелене биљке су способне да усвоје Сунчеву светлосну енергију, зато што поседују зелени пигмент хлорофил и друге пигменте, и ту енергију претворе у хемијску енергију у облику АТП, која се уграђује у органску материју, која се ствара у процесу фотосинтезе. Живим бићима је доступна хемијски везана енергија, којом се они снабдевају путем хране.

Дакле, жива бића, да би дошла до потребне енергије и структурно одговарајуће материје, морају да се хране. Зелене биљке су способне да фотосинтезом саме себи ‚‚направе“ храну тј. органску материју којом ће се хранити. Биљке су аутотрофни организми. Остали, хетеротрофни организми (пре свега животиње, гљиве и бактерије), за то нису способни, већ се морају хранити органском материјом коју су створили зелени биљни организми.

Пошто се жива бића хране једни другима, за живот екосистема карактеристични су и битно значајни односи исхране (или трофички односи). У овим односима уочавају се одређене законитости, изражене пресвега у тзв. ланцима исхране (трофички ланци) и трофичким

мрежама (или сплетовима ланаца исхране). У њима постоје одређени чланови, од којих сваки има своју специфичну улогу.

Ланци исхране природно, почињу од зелених биљака. Зеленим биљкама хране се други организми, нпр. биљоједне животиње, њима се затим хране месоједе животиње, итд., све до бактерија и гљива које до краја разарају органску материју разлажући је до неорганских почетних једињења.

Ланац исхране састављен је од читавог низа чланова различитих категорија организама који су на одређен начин хијерархијски повезани међу собом. Они се могу, према својој улози и месту у ланцу исхране, груписати на следећи начин:1.Продуценти (аутотрофни организми-биљке)2.Конзументи (хетеротрофни организми-животиње)3.Редуценти (разлагачи-микроорганизми)

За четинарску шуму, може се навести следећи ланац исхране: четинар—биљна ваш—паук—птица певачица—птица грабљивица.

Често су чланови једног ланца исхране уједно и чланови неког другог ланца , па се карике у ланцима исхране преплићу, тако се ствара мрежа ланаца исхране.

РОВЧИЦА

ИНСЕКТ

ГРАБЉИВЕ ПТИЦЕ - КРТИЦА - КИШНА ГЛИСТА - ГРАБЉИВИЦЕ - ПТИЦЕ

СЛЕПИЋ

ЈЕЖ

Део ланца исхране који се укрштају преко кишне глисте,која је члан и у једном и у другом ланцу

ОCНОВНИ ТИПОВИ ЕКОСИСТЕМА НА ЗЕМЉИ

На Земљи постоји велики број најразличитијих екосистема, који су распоређени у простору на одређен начин најчешће као одговарајуће вегетацијске зоне које се распоређују на копну и у мору према основним еколошким и биогеографским законитостима.

Непосредно око Северног и Јужног пола, у поларним зонама вечитог снега и леда, налази се зона хладних пустиња, са врло оскудним биљним и животињским светом. Јужно од арктичке зоне хладних пустиња, на северу Северне Америке, Европе и Азије, пружа се пространа зона арктичких тундри, специфичан тип биоценоза са ниском вегетацијом жбунића, маховина и лишајева, у којој уопште нема дрвећа. На својој јужној граници тундра постепено прелази у зону четинарских шума, која у виду огромног појаса обухвата Северне Америке, Европе и Азије (најпознатија је Сибирска тајга). У приокеанским областима северноамеричког, европског и азијског континента четинарска вегетација тајге постепено прелази у зону листопадне шуме, њих смењују степе и саване. Степе су травне заједнице без дрвећа, док саване имају појединачно дрвеће. У још сувљим континенталним и суптропским областима настаје зона сувих пустиња. У топлим суптропским областима развијене су различите заједнице зимзелених шума и жбунова, као што је медитеранска вегетација. Сви екосистеми на Земљи чине јединство живог света БИОСФЕРУ.

Основне еколошке целине биосфере су: пре свега екостеми 1. .мора и океана

2. екосистеми копнa

САДРЖАЈ

II ДЕО

1. ЗАГАЂИВАЊЕ И ЗАШТИТА ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ 12. ЗАГАЂИВАЊЕ И ЗАШТИТА ЖИВОТНИХ НАМИРНИЦА 33. ХЕМИЈСКО ЗАГАЂИВАЊЕ ЖИВОТНИХ НАМИРНИЦА 54. БИОЛОШКО ЗАГАЂИВАЊЕ ЖИВОТНИХ НАМИРНИЦА 95. ПАРАЗИТИ И ШТЕТОЧИНЕ КАО ЗАГАЂУЈУЋИ АГЕНСИ 106. ЗАШТИТА НАМИРНИЦА ОД ЗАГАЂИВАЊА И ПРЕВЕНТИВНЕ МЕРЕ ЗАШТИТЕ 117. МЕРЕ КОНТРОЛЕ ХЕМИЈСКИХ, БИОЛОШКИХ И РАДИОЛОШКИХ ЗАГАЂИВАЊА 128. ШТЕТНО ДЕЛОВАЊЕ РАЗНИХ ЗАГАЂУЈУЋИХ МАТЕРИЈА НА ЖИВА БИЋА 149. ЗАГАЂУЈУЋЕ МАТЕРИЈЕ КАО ИЗАЗИВАЧИ АЛЕРГИЈЕ 1810. ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ПОРЕМЕЋАЈИ КОД СТАНОВНИШТВА 18

ЗАГАЂИВАЊЕ И ЗАШТИТА ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕПОЈАМ ЗАГАЂЕЊА

Загађења су непожељне промене физичких, хемијских и биолошких својстава животне средине (ваздуха, воде и земљишта), кије могу неповољно деловати на жива бића или нарушити њихове екосистеме. Загађујуће материје или загађујуће супстанце (полутанти) су остаци онога што производимо, користимо и одбацујемо. Другим речима, материја (или енергија) постаје загађујућа када се појави на непожељном месту, у непожељно време и у непожељним количинама. Под неповољним дејством изазваних промена подразумевају се и неповољна дејства на разне индустријске процесе, услове живота и културна добра, али исто тако и исцрпљивање или погоршавање квалитета природних богатстава.

Проблем загађивања животне средине непрекидно се повећава. Узроци су са једне стране у непрекидном повећавању броја становника на Земљи, односно смањивању расположивог животног простора за сваку јединку понаособ, а са друге, у непрекидном повећавању потреба за природним богатствима за тако многобројно становништво. У исто време одбацује се све већа количина разних отпадака. Сакупљање и депоновање великих количина отпадака представља крупан еколошки проблем. Пошто Земља постаје све пренасељенија, разумљиво је да на њој има све мање простора за одбацивање отпадака. Загађења животне средине постају један од основних ограничавајућих фактора даљег развоја човечанства. Зато се морају хитно предузети одговарајуће мере у циљу смањивања и спречавања даљег загађивања животне средине, али исто тако и предузети потребни кораци да се човек одврати од потпуног исцрпљивања необнављајућих природних богатстава Земље.

Пошто су то проблеми глобалних размера, неопходни су заједнички напори за њихово решавање. Извесне разлике у погледу начина решавања ових проблема у различитим деловима света зависиће првенствено од саме природе и врсте загађења.У већем делу света, односно у неразвијеним земљама, загађења су углавном органска. Недостатак хране и сировина, заједно са хроничним загађивањем и болестима изазваним отпацима човека и животиња, представљају основне проблеме неразвијеног света. У развијеним и богатим земљама света, у којима живи мањи део светског становништва (око 30%), загађења су претежно хемијска и изазвана су интензивном пољопривредном и индустријском производњом. Међутим, иако чине мањи део света, развијене земље су главни загађивачи ваздуха и воде глобалних размера.

У разрешавању комплексних и глобалних проблема загађења треба имати у виду како локалне тако и приступе у односу на биосферу у целини, а посебно чињеницу да се ради о целовитом еколошком проблему. С обзиром на све то појединачне мере у смањивању или отклањању основних узрока загађивања морају се усклађивати у оквиру јединственог еколошког, односно екосистемског приступа.

ИЗВОРИ И ВРСТЕ ЗАГАЂЕЊА ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ

Огроман број загађивача, обиље најразноврснијих загађујућих материја, мноштво начина и врста загађивања али и природа самих загађења, као последица процеса загађивања животне средине, јасно говоре о постојању више критеријума и система класификације. Најчешћа подела загађивања је подела према типовима односно компонентама животне средине које се загађују: загађивање ваздуха, вода, земљишта. Једна од честих подела је и подела према природи загађујућих материја. Према хемијској природи загађујуће материје се деле на неорганске и органске, а према физичком стању на гасовите, чврсте и течне.

Са еколошке, тачније екосистемске, тачке гледишта, односно с обзиром на могућности смањивања загађења, разликујемо два основна типа загађујућих материја:1.неразграђујуће и 2. биоразграђујуће. У групу неразграђујућих материја спадају разне хемијске материје као што су соли живе, једињења фенола, ДДТ и неки материјали, као алуминијумске конзерве и пластична амбалажа, односно материје које се у природној средини не разграђују у потпуности или тај процес траје веома дуго. Зато се такве материје често нагомилавају у природи или кроз одговарајуће ланце исхране продиру у поједине биохемијске процесе кружења материја. Једина могућност „чишћења“ ових загађујућих материја је њихово потпуно уклањање из животне средине. Биоразграђујуће материје представљају другу основну групу загађујућих супстанци, које се карактеришу могућношћу њихове потпуне разградње у одређеним биолошким процесима. Такав је случај, на пример са отпадним водама из домаћинства, које се лако могу разградити природним процесима или у посебним уређајима. У тим уређајима убрзавају се природни процеси разградње и њихово рециклирање, односно поновно враћање у природне процесе кружења материје. Најчешће се ова друга група загађујућих материја разлаже у посебним уређајима у којима се комбинује механичка и биолошка прерада.

Према природи загађивања може се направити подела и на следећа три облика:загађивање материјама (напр. хемикалијама и радиоактивним честицама), загађивање енергијом (напр. отпадном топлотом и буком), загађивање пољима сила (напр. електромагнетским).

ПОСЛЕДИЦЕ ЗАГАЂИВАЊА

Последице разних врста загађивања одржавају се на непосредну животну средину. Током дужег времена последице тих дејстава све више се одржавају на био сферу у целини. Последица локалних утицаја загађујућих материја могу се пратити на одговарајућим популацијама биљака, животиња и човека, као и на процесима који се одигравају у еко

систему. Најчешће се прате и испитују одговарајући биолошки ефекти или последице на популацијама биљака и животиња, а посебно на популацијама човека.

Најчешћи начини и путеви којима разне загађујуће, а често и отровне материје доспевају у човеков организам, јесу разноврсни ланци и мреже ланаца исхране, којима ове материје преко организама биљака доспевају и до човека. Последице разноврсних загађивања, било да је реч о физичким, хемијским или биолошким аспектима загађивања животне средине, могу код човека изазвати разне поремећаје и обољења. Овакви поремећаји и промене у организму човека могу имати краткотрајна или акутна и дуготрајна или хронична дејства. Од посебног значаја су дуготрајна или хронична дејства, пошто се у већини случајева одрaжавају на промене наследне основе, односно преносе на потомство (тератогени и мутагени ефекти). Ова категорија промена није нам често позната, с обзиром на последице које се могу одразити и у каснијим генерацијама. Биолошки ефекти загађујућих материја могу се пратити на различитим организационим нивоима: на нивоу популације, еко система или биосфере у целини.

ЗАГАЂИВАЊЕ И ЗАШТИТА ЖИВОТНИХ НАМИРНИЦА

ПОЈАМ НАМИРНИЦА И ХРАНЕ

Под појмом животне намирнице подразумева се све што се употребљава за људску исхрану или пиће, у непрерађеном или прерађеном стању, као и зачини (кухињска со, паприка, бибер, сирће, цимет, ким, ловор и тд. ).

Главни састојци хране су хранљиве материје - беланчевине, масти, угљени хидрати, минералне материје (макро и олигоелементи) и витамини.

Беланчевине или протеини представљају сложена макромолекуларна једињења чију основну јединицу чине аминокиселине. Неопходне аминокиселине се налазе у месу, млеку, јајима и сиру и имају високу биолошку вредност, док биљне беланчевине имају нижу биолошку вредност. Из тог разлога искоришћавање беланчевина житарица и легуминоза се повећава ако се у исхрани оне допуне беланчевинама животињског порекла, (месо, млеко, сир, јаја и др.).

Угљени хидрати представљају органска једињења угљеника, кисеоника и водоника. Значајни су по томе што се лако разлажу и ослобађају енергију. Веома су раширени у биљном свету, док их у храни животињског порекла има веома мало. Према сложености грађе молекула, деле се на моносахариде и полисахариде. У моносахариде се убрајају глукоза (грожђани шећер) и фруктоза (воћни шећер), који се у великој количини налази у воћу и воћним соковима. Полисахариде чине скроб, гликоген и целулоза. Целулоза гради структурне делове биљних ћелија и у људској исхрани има улогу пре свега, баластних материја које повећавају волуминозност хране.

Угљени хидрати се у исхрани у великом проценту подмирују намирницама које обилују скробом, а то су: житарице, брашно, хлеб и производи од хлеба, пиринач и кромпир. У поврћу, угњени хидрати су заступљени од 5 - 20 % , а у воћу у нешто мањој количини.

Масти су сложена органска једињења, естри масних киселина и алкохола. Сврставају се у високоенергетска једињења. Масти које у већем проценту садрже незасићене масне киселине течније су конзистенције, лакше се варе и чине уља. Животињске масти су важан извор А и D витамина, а биљне масти су извор E и K витамина.

Главни представници масноћа у уобичајеној примени су: маслиново уље 100%, сланина 99 %, маслац 95%, маргарин 84 %. У мањој или већој количини налази се у саставу многих других намирница као што су: ораси 64%, бадеми 54%, сир 35%, масна шунка 35% , говедина 28% , јаја 12%, млеко 3,2%.

Витамини су органске супстанце различите хемијске структуре неопходне у нормалној исхрани људи и животиња. У природи се налазе углавном у биљним и многим животињским

производима. Данас се многи витамини добијају синтетски. С обзиром на њихову растворљивост, витамини се деле у 2 групе: липосолубилне (растворљиве у мастима), а то су А,D, Е и К, и хидросолубилне (растворљиве у води) B1, B2 , B 6 , C, фактор PP или ниацин.

НАЧИН И ВРСТЕ ЗАГАЂИВАЊА ХРАНЕ

У данашње време човек је успео да измени природу биљака и животиња које гаји. Применом великог броја агрохемикалија и других супстанци, као и савремене механизације, знатно су повећани количина и квалитет прехрамбених производа. Насупрот овим позитивним достигнућима, јавили су се нежељени пратиоци, а то су загађење целокупне животне средине. Загађујуће материје било да се налазе у земљишту, води или ваздуху, укњучују се у општи циклус кружења материје. Пут којим доспевају до хране коју користи човек и животиња, веома је сложен и испреплетен .

Познато је да биљке корена апсорбују воду и минералне материје за свој развој. Уколико се у земљишту налазе веће количине нитрата из вештачких ђубрива, или радиоативни изотопи, или остаци пестицида који се користе у заштити биљака, они ће се акумулирати. На тај начин биљка као основни произвођач хране постаје контаминирана. Уколико се такве биљке користе као храна за стоку, циклус се наставља. Како човек користи биљну и животињску храну, контаминанти доспевају и у организам човека. Пошто је човек последња карика у ланцу исхране, то је опасност од штетног дејства загађујућих материја за њега највећа.

Путеви загађујуће материје од хране могу бити знатно краћи, ван ових биолошких система. У току производње, прераде и дистрибуције, намирнице могу бити контаминиране хемијским и биолошким загађујућим супстанцама преко прљавих руку и радне одеће радника. Многе хемикалије неорганског и органског порекла могу доспети у храну из уређаја и прибора за производњу, као и из амбалаже. Затим храна може бити и примарно контаминирана, на пример, месо и месни производи, остацима антибиотика и хормона услед лечења оболеле стоке, или присуства биолошких агенаса као последица интравиталне инфекције. Разни инсекти, мишеви и пацови могу бити преносиоци загађујућих материја и на тај начин укључују се у путеве загађивања хране.

АЛИМЕНТАРНЕ ИНТОКСИКАЦИЈЕ

Под алиментарним интоксикацијама се подразумевају акутна желудачно – цревна оболења која настају уношењем загађене хране (контаминиране хране). Ова оболења обично се манифестују повраћањем, боловима у трбуху, проливима, понекад повишеном телесном температуром.

Загађивачи хране могу бити микробног или хемијског порекла. Акутна тровања храном микробног порекла најчешће настају у условима који

омогућавају размножавање бактерија и лучење токсина у храну. Најважнији фактори су температура (20-400 С) и време (3-4 часа). Уколико је храна термички недовољно обрађена (кување, печење) или је течне или полутечне конзистенције, опасност од тровања је већа. Штетне ефекте ове бактерије проузрокују својим токсинима. Clostridium botulinum и неке патогене врсте стафилокока луче огромне количине токсина (егзотоксин) директно у храни. Узимањем овакве хране настају веома брзо (после неколико сати) врло тешке алиментарне интоксикације.

Друга група бактерија, изазивачи токсиинфекција, не луче токсин директно у храну, већ се у погодним условима само размножавају. Узимањем овакве хране у којој су се микроби јако намножили долази до масовне инфекције и наглог распадања микроба у организму. Том приликом ослобађају се огромне количине ендотоксина и као последица појава акутне интоксикације. Ова тровања имају блажу клиничку слику и први симптоми јављају се после дужег латентног периода (чак и 36 сати од уношења контаминиране хране).

Поред бактеријских интоксикација, постоји велика група интоксикација и хемијског порекла. Примарне хемијске интоксикације настају уношењем хране која по својој природи већ садржи отровне супстанце. То су отровне гљиве, биљке ( у време клијања кромпира у кори кртоле и испод ње ствара се отров соланин),плодови бунике и велебиља садрже алкалоиде атропин и скополамин. Приликом тровања овим супстанцама јављају се оштећења нервног система ( немир, раздражљивост, збуњеност, сува кожа и слузнице, отежан говор, црвенило лица, дупло виђење, повишена температура.

ХЕМИЈСКО ЗАГАЂИВАЊЕ ЖИВОТНИХ НАМИРНИЦА

ИЗВОРИ , ПУТЕВИ И ПОСРЕДНИЦИ

Број хемијских супстанци с којима савремени човек долази свакодневно у додир, или у извесним околностима може доћи у додир, достиже неколико хиљада. Међу њима кључно место заузимају хемикалије које се користе у пољопривреди и производњи хране, као што су пестициди, адитиви, вештачко ђубриво и тешки метали. Дејство ових материја изложен је скоро сваки човек. Загађени су ваздух, вода и земљиште а преко њих и храна.

У храни се у све већој мери налазе остаци агрохемикалија. То је велики број разних врста пестицида, као и вештачка минерална ђубрива. Присуство остатака ових хемикалија у храни је нарочито потенцирано при њиховој нестручној и нерационалној примени. Токсични метали , као што су олово, жива, кадмијум, арсен и други најчешће доспевају у намирнице из уређаја и прибора за производњу прехрамбених производа и амбалаже. Велику групу хемијских супстанци предсатављају додаци храни или адитиви које човек у малим количинама намерно додаје намирницама ради продужења њиховог трајања, побољшања њиховог укуса, мириса изгледа и конзистенције.

АДИТИВИ

Представљају супстанце које се намерно додају хранљивим материјама ради продужења њиховог трајања, очувања или побољшања њиховог изгледа, укуса, мириса и чврстине. У неким случајевима, додаци могу имати хранљиву вредност (витамини, аминокиселине, есенцијалне масне киселине, минералне соли и др.).

У савременој индустрији прехрамбених производа у употреби је велики број адитива. По Правилнику о квалитету адитива према намени обично се сврставају у више група .

ПРИМЕРИ АДИТИВА УПИСАНИХ ПРЕМА НАМЕНИ

ГРУПА ПРИМЕРИ

КОНЗЕРВАНСИ (антимикробни агенси) Na Cl, Na, NO2 БЕНЗОАТИ, СОРБИНСКА KИСЕЛИНА, КАЛЦИЈУМ-

ПРОПИОНАТ

АНТИОКСИДАНСИ БУТИЛ-ХИДРОКСИАНИЗОЛ (ВНА)БУТИЛ-ХИДРОКСИТОЛУЕН (ВНТ)

ЕМУЛГАТОРИ И СТАБИЛИЗАТОРИ МОНО И ДИГЛИЦЕРИДИ, ПОЛИГЛИЦЕРОЛСКИ ЕСТРИ, ПОЛИЕТИЛЕНГЛИКОЛИ, БИЉНЕ ГУМЕ

СРЕДСТВА ЗА ВЕЗИВАЊЕ МЕТАЛА( хелатни агенси) EDTA ПОЛИФОСФАТИ

КИСЕЛИНЕ, АЛКАЛИЈЕ, ПУФЕРИ СИРЋЕТНА И ЛИМУНСКА КИСЕЛИНА,АЛКОХОЛНИ ХИДРОКСИДИ, КАРБОНАТИ

БОЈЕНЕ МАТЕРИЈЕ СИНТЕТСКЕ (АЗО-БОЈЕ) И ПРИРОДНЕ ( КАРОТИНИ И ДР.)

СРЕДСТВА ЗА АРОМАТИЗОВАЊЕ ЕТАРСКА УЉА, ЕКСТРАКТИ ЗАЧИНСКИХ БИЉАКА, СИНТЕТИЧКЕ АРОМЕ

ПОЈАЧИВАЧИ АРОМА МОНОНАТРИЈУМ-ГЛУТАМАТ, МАЛТОЛ

СРЕДСТВА ЗА ЗАСЛАЂИВАЊЕ САХАРИН, ПРИРОДНИ ШЕЋЕРИ

ЕНЗИМСКИ ПРЕПАРАТИ МИКРОБНОГ БИЉНОГ И ЖИВОТИЊСКОГ ПОРЕКЛА

НУТРИТИВИ ВИТАМИНИ , МИНЕРАЛИ, АМИНОКИСЕЛИНЕ

Група адитива без којих се данас не може замислити савремена производња хране су: конзерванси, антиоксиданси, емулгатори, стабилизатори и бојене материје.

Конзерванси су супстанце које успоравају или спречавају размножавање микроорагнизама који су најчешће узрок кварења хране. Најзначајнији конзерванси су органске киселине, које се најчешће користе за конзервисање производа од воћа и поврћа и нитрити и нитрати који се користе за конзервисање рибљих и месних производа. Нитрити одржавају природну црвену боју свежег меса. Антиоксиданси представљају једињења која спречавају

промену боје смрзног воћа и поврћа као и ужеглост масти и уља. Поред синтетских, постоје и природни антиоксиданси, а то су: токоферол, (витамин Е ) и аскорбинска киселина (витамин С ).

Емулгатори и стабилизатори обухватају велики број материја које се користе за постизање жељене конзистенције и повећање запремине производа. Осим синтетских, често се користе и природне гуме и многе друге хемијски инертне материје природног порекла, као што су желатин, скроб и њихови деривати, метил-целулоза, пектини, агар, алгинатин и тд. У емулгаторе се сврстава већи број неорганских једињења из групе фосфата и полифосфата. Они се највише користе у месној индустрији и индустрији млека и производи од млека. Код производа од житарица употребљавају се ради ферментација и уједначавања квалитета хлеба. Своју примену нашли су и у производњи безалкохолних пића (кока-кола) ради неутрализације киселости.

Бојене материје заузимају важно место међу додацима храни, мада, сем „козметичке функције“ немају другу улогу .

ПЕСТИЦИДИ И ВЕШТАЧКА МИНЕРАЛНА ЂУБРИВА

Данас се сматра да ове супстанце представљају највећи ризик за животну средину, јер велики део пестицида који се употребљава за сузбијање штетних организама не доспева само до организама који се сузбијају, већ и у остале екосистеме загађујући их. Пестициди се могу наћи свуда где се живи и ради, у ваздуху који се дише, у води која се пије и храни која се једе. Највећа опасност по људско здравље представља уношење пестицида преко контаминиране хране. Под остацима пестицида у намирницама подразумевају се остаци активних супстанци које се употребљавају у заштити биља, као и њихови разградни продукти.

Пестициди такође могу доспети у биљке из земљишта које је претходно контаминирано третирањем другог растиња. То се посебно односи на пестициде који се дуго година задржавају непромењени у земљишту. У намирнице животињског порекла као што су: млеко, производи од млека, месо, јаја и друго, пестициди могу доспети посредним путем. Главни извор контаминације у овом случају представља храна за домаће животиње која садржи остатке пестицида (силажа, луцерка, резанци шећерне репе, сојина сачма, вода за пиће, рибље брашно и др.).

Што је време од примене пестицида дуже, количина пестицидног остатка је мања, јер пестициди подлежу процесу деградације. После извесног временског периода количина остатака пестицида достиже прихватљив ниво који се сматра безопасан по здравље. Из тог разлога је за сваки пестицид потребно утврдити последњи рок примене пре брања или жетве. Тај период времена се означава као каренца. У зависности врсте пестицида и усева , ти рокови су од 7 дана до више недеља, ретко и неколико месеци.

Азотна и фосфорна минерална ђубрива представљају и најчешће загађиваче хране. Употреба азотних ђубрива има понекад за последицу висок садржај нитрата у биљкама. Неке врсте поврћа, нарочито спанаћ, али и салата и купус и кељ, шаргарепа и целер, могу концентрисати велике количине нитрата (1000 mg/kg). Присуство нитрата у биљној храни представља велику опасност по људско здравље, јер постоји могућност преласка нитрата у нитрите и стварања метхемоглобинемије (тровање услед недостатка кисеоника), што је услов за стварање веома канцерогених једињења нитрозамина.

АНТИБИОТИЦИ И ХОРМОНИ

Осим у профилатичке и терапијске сврхе антибиотици се користе и као додаци сточној храни. Код нас се као додатак сточној храни користи галофак-50. Ови препарати, сузбијајући размножавање патогених микроорганизама, побољшавају искористљивост хране. Антибиотици

се такође могу користити и при складиштењу и технолошкој обради намирница као конзерванси.

Према томе, антибиотици који се уноси у животињски организам, могу се као кoнтаминанти наћи у намирницама животињског порекла, месу, млеку и јајима. Употреба намирница са остацима антибиотика може изазвати сензибилизацију и алергијску реакцију. Њихови остаци у намирницама могу изазвати резистенцију бактерија и тиме онемогућити терапијску примену антибиотика у случају инфекције резистентним клицама.

Да би се са сигурношћу знало да месо животиња које су третиране антибиотицима не садрже њихове остатке, неопходно је да временски период између последњег третмана и клања стоке буде довољно дуг како би се антибиотик елиминисао из организма.

У сточарској производњи и хормони се најчешће користе као биостимулатори. Употребљавају се за узгој живине и других домаћих животиња (свиње, перад и јунад), а повољно утичу на квалитет меса и меса у телу животиња. Најчешће се користе естрогени хормони. Осим што могу изазвати поремећаје хормоналне функције у организму, ове материје делују и канцерогено. У многим земљама, као и код нас, ови препарати су забрањени.

АМБАЛАЖА

Под амбалажом се подразумева опрема која се користи у току производње, складиштења и транспортовања намирница. Са развојем хемије, биохемије и технологије, а ради добијања што јефтиније амбалаже, поред дрвета, керамике, метала и стакла, користи се и велики број нових материјала, од којих су најзначајније пластичне масе. Произведене су и нове боје које се користе за премазе базена у којима се чувају намирнице.

Пластичне масе које се данас често употребљавају у изради разне врсте амбалаже, релативно су нешкодљиви полимери. У извесним околностима, из пластичних маса у намирнице може доспети мала количина мономера који се користи приликом израде пластичних материјала. Они делују надражајно на слузнице и проузрокују алергијске реакције на кожи. Неки мономери, као што су винил-хлорид имају канцерогена својства.

БИОЛОШКО ЗАГАЂИВАЊЕ ЖИВОТНИХ НАМИРНИЦАИЗВОРИ, ПУТЕВИ И ПОСРЕДНИЦИ

Осим хемијским и радиоактивним материјама, намирнице могу бити контаминиране и биолошким агенсима. То су практично све врсте микроорганизама : бактерије, вируси, рикеције, протозое и гљивице и све друге паразитске врсте. Загађивање хране биолошким агенсима може настати на два основна начина:

1. Примарно, микроорганизмима узрочницима зооноза; 2. Секундарно, микроорганизмима који из спољашње средине доспевају у храну и преко ње угрожавају здравље човека.

1. Од интравиталних инфекција стоке треба поменути обољења од цревног антракса, и беснила. Много већа опасност долази од салмонела (свињска и говеђа пантљичара и трихина).

Од намирница животињског порекла значајна су и јаја у љусци која могу бити носиоци бактерија салмонела, пак млеко које се добија од оболеле музне стоке. У млеку се могу наћи бактерије узрочници туберкулозе, бруцелозе, антракса као и салмонеле и шигеле, које су изазивачи токсиинфекција.

2. Контаминација хране настаје најчешће накнадно, у току производње, обраде, ускладиштења, транспорта, дистрибуције и припремања хране. Као извор заразе најзначајнији

је човек који учествује у свим фазама производње хране. Заразне клице се излучују екскретима, фецесом и урином, или могу бити присутне у слузници носа и дисајних органа. На намирнице најчешће доспевају преко прљавих руку, одеће радника, уређаја, прибора и радних површина. Као најчешћи извор бактеријског загађења меса сматрају се кожа, длака, пробавни органи закланих животиња, које се преко руку радника, опреме и прибора у кланици преносе на све друге фазе у процесу прераде намирница. Биљна храна има такође велики епидемиолошки значај. Загађење баштенских производа, поврћа, зелени као и воћа, може настати већ у самој башти, као последица ђубрења садржајем нужничких јама, или заливањем башти одпадним и каналским водама. Контаминација воћа и поврћа може настати при сакупљању, преносу и продаји , преко прљавих корпи, загађених руку или при лошем обичају „освежавања „ поврћа и зелени на пијацама распрскавањем прљаве воде. На поврћу и воћу изоловане су салмонеле, шигеле, ешерихија коли, као и јаја паразита.

ПАТОГЕНИ МИКРООРГАНИЗМИ И МИКОЗНИ ОРГАНИЗМИ КАОЗАГАЂУЈУЋИ АГЕНСИ

Патогени микроорганизми који у организам човека доспевају преко контаминиране хране, могу проузроковати разна оболења. То је група микроорганизама која изазива цревне заразне болести као што су: трбушни тифус, паратифус, дизентерија и колера и микроорганизми изазивачи зооноза.

Од патогених микозних микроорганизама, као загађивачи хране најзначајније су плесни из групе мукора, пеницилијума и аспергилуса. Данас се велика пажња обраћа на гљивицу Aspergllus flavus, која лучи врло опасне микотоксине. Она се размножава на свим зрнастим намирницама, нарочито на зрневљу жита, пшенице и кукуруза. Ова гљивица ствара микотоксине од којих су најзначајнији афлатоксин.

Животиње које се хране контаминираним зрневљем излучује токсине преко својих екскрета и на тај начин угрожавају здравље људи. Утврђено је да се афлатоксин може наћи у млеку, а нарочито у сиру.

ПАРАЗИТИ И ШТЕТОЧИНЕ КАО ЗАГАЂУЈУЋИ АГЕНСИ

Паразити су биљни и животињски организми који целог свог живота или у једној својој фази живе на домаћину.

Код човека су до сада описана 192 животињска паразита, од тога 44 протозое, 103 глисте и 45 зглавкара (инсекти и гриње). Од паразита као загађивача хране за човека су нарочито опасне говеђа и свињска пантљичара (Taenia saдinata i Taenija solium) које припадају групи пљоснатих глиста и Trichinela spiralis која припада групи ваљкастих глиста. Свињска и говеђа пантљичара живе у танком цреву човека, а у стадијуму ларве налазе се у мишићима говечета и свиње. Ларве имају изглед мехурића и чине тзв. бобичаво месо. Човек се инфицира једући тако недовољно кувано или печено месо. Веома опасно по здравље човека је Trichinela spiralis (трихина), чија се ларва налази у мишићима истог домаћина. Човек се инфицира ако поједе заражено свињско месо. Главни резервоар инфекције су свиње и пацови. Промене на трихинозном месу не могу се приметити обичним визуелним прегледом, већ се сумњиво месо мора дати на анализу. Код нас су познате епидемије изазване кобасицама у које је најчешће додавано месо дивљих свиња заражених врстом Trichinela spiralis.

Многи глодари и инсекти живе у непосредној близини човека: у подрумима, амбарима, складиштима, у градским каналима итд., и на тај начин веома лако долазе у контакт с храном. Они не само да контаминирају храну већ је у знатној количини и уништавају, смањујући њену хранљиву вредност. Зато штеточине осим медицинског, представљају велики економски

проблем. Глодари, нарочито пацови, природни су резервоар за око четрдесетак паразитарних болести опасних по људе и животиње и њихови су преносиоци. Често контаминирају људску храну и том приликом својим екстретима могу пренети салмонеле које су патогене за људе.

Од инсеката који загађују намирнице животињског порекла значајне су све врсте мува. Оне имају механичку улогу у преношењу заразних болести. Домаћа мува и зунзара полажу јаја у свеже, кувано или печено месо, док ситна мува полаже јаје у сољено месо. Месо заражено ларвама тих и других инсеката не може се користити за људску исхрану. Мува преноси и узрочника бациларне дизентерије. Инсекти који загађују зрневље, брашно и производе од брашна су тврдокрилци, лептири а у складиштима могу да се нађу прегљеви или гриње. Од тврдокрилаца најпознатији је житни жижак, жижак пиринча и пасуља. Сви ти инсекти уништавају велике количине брашна, кекса и двопека. Од лептира познати су пепељасти брашнени мољац, житни и амбарски мољац. У њиховом присуству брашно постаје влажно, громуљичасто и веома непријатног мириса, не може се употребљавати за људску исхрану. Брашнени прегаљ или гриња је из класе паукова, које такође изазивају органолептичке промене на брашну. Брашно добија пепељасто сиву боју, плеснивог је мириса и горког укуса.

ЗАШТИТА НАМИРНИЦА ОД ЗАГАЂИВАЊА И ПРЕВЕНТИВНЕ МЕРЕ ЗАШТИТЕ

У току производње, прераде, транспортовања, складиштења и продаје животне намирнице могу бити изложене разним биолошким, хемијским и физичким утицајима. У неповољним условима може настати загађење и кварење хране која тада штетно утиче на здравље људи. Из тог разлога, заштиту намирница од загађивања неопходно је спровести на свим нивоима, од произвођача до потрошача. То се постиже строгим спровођењем прописаних мера заштите, систематском контролом прехрамбених производа и савесним радом произвођача хране.

У току примарне производње велику улогу имају ветеринарски органи и стручњаци који су дужни да спроводе законске прописе за спречавање и сузбијање сточних заразних болести. Неопходно је да контролишу храну за стоку и живину у погледу садржаја пестицида, токсичних метала, микотоксина и др. Надлежни у пољопривреди и стручњаци треба да контролишу рационалну употребу вештачког ђубрива и пестицида, како би се користили најефикаснији а истовремено и најмање токсични препарати.

У току секундарне производње и прераде намирница, веома је важна рационална употреба адитива. Такође, веома је важно и одржавање хигијенских услова у свим погонима у којима се храна производи, прерађује, опрема и продаје. Погон треба да функционише тако да се у току рада не укрштају тзв. чисти и нечисти путеви, односно да се процес одвија од прљаве ка чистој страни. Радници морају бити снабдевени чистом радном одећом и обућом. Особље које ради мора да буде здраво и не сме бити клицоноша. Хигијена тела, а посебно руку, треба да је безпрекорна.

У промету намирница неопходно је обезбедити хигијенске услове у транспорту, складиштењу и руковању храном. Транспортно средство и амбалажа морају бити хигијенски исправни и чисти. За лако кварљиве намирнице у транспорту се често користе саобраћајна средства са расхладним уређајима. Складишта за животне намирнице морају бити осигурана од инсеката и глодара.

Руковање храном, поготову припремање јела у објектима за масовну исхрану – ресторанима, кухињама, продавницама меса и тд., мора бити организовано по свим хигијенским прописима.

Да би се могле спровести превентивне мере заштите намирница од загађивања и спречити њихов штетни утицај на здравље људи, донесен је низ прописа у виду Закона о здравственој исправности намирница и предмета опште употребе.

Овим законом је прописано шта се сматра хигијенски неисправним намирницама: - ако су загађене патогеним клицама или паразитима;- ако садрже отровне састојке, антибиотике, хормоне, микотоксине, или друге супстанце у количинама које могу штетно утицати на здравље потрошача;- ако потичу од угинулих животиња или од животиња оболелих од болести које штетно утичу на здравље људи;- ако су механички загађене примесама које могу бити штетне за здравље потрошача;- ако су обојене бојама или конзервисане хемијским средствима или ако садрже друге адитиве који нису дозвољени за бојење, конзервисање, односно производњу намирница, или ако садрже не дозвољене количине ових супстанци; - ако су им састави или органолептичка својства (укус, мирис, изглед) услед хемијских, микробиолошких или других процеса утоликој мери измењени да нису више употребљиви за исхрану;- ако су контаминиране радио активним материјама или су озрачене изнад границе одређене прописима;- ако због састава или других особина могу штетно утицати.

Овим законом се забрањује стављање у промет хигијенски неисправних намирница. Да би се тачно одредило које су намирнице исправне у односу на присуство загађујућих супстанци, прописане су дозвољене количине њихових резидуа у храни. У нашој земљи, као и многим другим земљама прописане су максимално дозвољене количине (МДК) у храни, а изражавају се милиграмима супстанце на килограм производа (mg/kg). Такође је прописана и дозвољена дневна доза (ДДД) количине остатака у храни. То је количина страних супстанци које човек узима храном у току једног дана, при чему је узета у обзир дуготрајност уношења. Мерење присуства загађивача у храни и одређивање МДК и ДДД спроводи се ради заштите човековог здравља и свођења њихове количине на безопасан ниво.

МЕРЕ КОНТРОЛЕ ХЕМИЈСКИХ БИОЛОШКИХ И РАДИОЛОШКИХ ЗАГАЂИВАЊА

Права оцена стања здравствене исправности намирница и степена ризика коме је изложено становништво може да се донесе само на основу систематске лабораторијске контроле, и то на довољном броју узорака. Надзор над спровођењем исправности намирница, по утврђеним законским прописима, врше органи санитарне, ветеринаске, пољопривредне и тржишне инспекције, и то свако у свом домену. У овлашћеним лабораторијама проводи се лабораторијска контрола. У предузећима у којима се намирнице производе на индустријски начин организована је служба унутрашње контроле сировина и сопствених финалних производа. Оваквом службом, законским прописима и нормативним актима практично је омогућена потпуна контрола животних намирница. То је веома важно, јер здравствено исправне намирнице представљају значајан чинилац за живот човека и његову радну способност. Контрола намирница и хране обавља се систематски и редовно на свим етапама прераде и готових производа. Без обзира на врсту загајућих агенса врши се санитарна контрола, узимају се узорци, обавља њихова припрама за анализу и одређује присуство и тачна количина загађивача.

Намирнице које се најчешће подвргавају систематској контроли квалитета и загађености су: брашно, хлеб, уље и маст, као и млеко, месо и производи од меса.

Хемијска контрола хране дели се на санитарно-хемијску и токсиколошко-хемијску контролу. Санитарно-хемијска контрола врши се по устаљеним принципима органолептичког прегледа. Одређује се мирис, изглед, киселост и друга физичка својства помоћу којих се може проценити исправност намирница. Токсиколошко-хемијска контрола обухвата доказивање и одређивање токсичних и других страних агенса који на било који начин могу доспети у храну. Само доказивање присуства токсичног агенса није увек довољно за исправну процену квалитета хране. Потребно је квантитативно одредити садржај и проценити да ли се налази у оквирима максимално дозвољене концентрације или их премашује.

За санитарно-хемијску анализу узимају се просечни узорци, док се за токсиколошку узимају узорци оних делова хране који не показују видљиве знакове загађења. За течне узорке користе се бочице и епрувете, а за чврсто поливинилске кесе или целофан.Такође су потребна и средства за узимање узорака (пинцете, шпатуле и лопатице). Уз узорак потребно је доставити одговарајућу документацију и податке који су значајни за анализу. Анализом треба да се у припремљеном узорку одреде присуство врста и количина токсичних материја. Да би се ове супстанце квантитативно одредиле, могуће је користити више метода класичне хемијске анализе и новије инструменталне. Применом инструменталних метода (колориметријске, спектрофотометријске, хроматографске итд.) постиже се већа тачност у раду и знатна уштеда у времену.

Што се тиче бактериолошке контроле намирница, веома је важно да се спроводи редовна контрола а не да се предузимају мере кад већ настане масовно тровање храном или епидемија. У оквиру бактериолошке контроле, намирнице се прегледају у појединим фазама прераде, а готов производ се контролише после изласка из производње, као и у току дистрибуције, транспортовање и складиштења све до потрошача. Контролу обавља ветеринарска и санитарна инспекција, чији органи повремено узимају узорке за микробиолошку анализу.

После органолептичког прегледа намирница и објеката, узорци хране узимају се у стерилну чисту амбалажу (епрувета, стерилне боце) такође стерилним прибором. Истовремено се узимају и брисеви са машина за производњу хране или испирци са радних површина као и брисеви из грла, носа и са руку радника.

Са радне одеће обично се узимају отисци. У радним просторијама мери се биолошка контаминација ваздуха. Сви брисеви, испирци и отисци расејавају се на крвни агар. После инкубације (24 часа, 370С), уколико су узорци контаминирани, развијају се карактеристичне колоније.

Критеријуми за просуђивање бактериолошке чистоће су следећи: - бактериолошки чистом површином сматра се она на којој нема више од 100 бактерија сапрофита на 1 cm2; - бактериолошка чистоћа руку оцењује се према броју бактерија на 1 cm2: одлично (0-1000), добро (1000-5000), задовољава (5-10000);

Патогене и условно патогене бактерија указују на лошу хигијену или клицоноштво без обзира на њихов број. Храна загађена овим клицама забрањује се за употребу. У складу са налазима предузимају се и одговарајуће мере.

Намирнице могу бити контаминиране великим бројем радионуклида. Међутим, у радиолошкој контроли намирница одређују се критични радионуклиди, а то су Sr-90,Cz-137 и J-131. Њихово присуство систематски се контролише у намирницама које се стално и у значајној количини користе у људској исхрани. То су пшеница, кромпир, пасуљ и поврће. При томе се обично мери укупна радиоактивност. Ако она не прелази дозвољену границу максималног толерантног нивоа контаминације, сматра се да неће бити прекорачен ни њихов дневни ни годишњи толерантни унос храном, односно да неће бити штетног утицаја на здравље људи. Уколико се радиоактивност повећа, потребно је одредити врсту и количину радионуклида.

У нашој земљи последњих 30 година није нађено прекорачење максималног толерантног нивоа контаминације ни у једној од испитиваних намирница.

ШТЕТНО ДЕЛОВАЊЕ РАЗНИХ ЗАГАЂУЈУЋИХ МАТЕРИЈА НА ЖИВА БИЋА

ТОКСИЧНО, МУТАГЕНО, КАНЦЕРОГЕНО И ТЕРАТОГЕНО ДЕЛОВАЊЕ ЗАГАЂУЈУЋИХ МАТЕРИЈА НА ОРГАНИЗАМ

После употребе ДДТ, једног од првих синтетских инсектицида, и након првих значајних успеха, почиње интересовање и за последице његове примене. При проблемима који су се јавили, била су тровања радника који су руковали овим препаратом. Уз то је уочено да се штетни ефекти овог инсектицида испољавају током целог живота, као последица сталног и дуготрајног узимања малих количина с храном. Установљено је да стране супстанце осим акутног и хроничног тровања, могу да проузрокују и оштећење наследне супстанце (мутације) и оштећење плода (тератогеност). Такође је уочена и корелација између све веће примене хемикалија и рака у људи (канцерогеност).

ТОКСИЧНО ДЕЈСТВО

Под токсичним дејством подразумевају се сви физиолошки, биохемијски а понекад и структурни поремећаји који настају под дејством токсичног агенса (токсиканта) на живи организам. То је процес у коме учествују два основна фактора, токсични агенс, као делујући фактор и жива материја (делови ћелије, ћелија, ткиво, органи), као и реагујућа структура биолошког система.

При деловању отрова на живу материју ствара се ново стање, комплекс токсикант-биосистем. Токсична реакција може имати повратни карактер а при извесним условима овај комплекс може да дислоцира на првобитне елементе. Тада се говори о детоксикацији живог организма.

Да ли ће нека супстанца изазвати токсичне ефекте или не, у великој мери зависи од примењене дозе (количине токсиканта који у одређеном времену доспева у организам). Од дозе зависи концентрација токсичне материје на месту деловања и јачина његовог дејства. Свака супстанца може бити токсична, ако делује у релативно великој дози, чак и обична вода, или микроелементи (гвожђе, цинк, бакар) и витамини. Основни услов да нека супстанца токсично делује физичко-хемијским својствима, јесте могућност да се дође у додир са њом, односно да она пређе из спољашње средине у организам.

Тај процес се назива апсорпција. Главни путеви уласка токсичних материја су кожа (дермалин или перкутани), уста и пробавни органи (перорални) и плућа (инхалациони).

Према томе токсично дејство неке супстанце биће резултат процеса ресорпције, биотрансформације, депоновања и елиминације који се одвијају истовремено. Токсично дејство биће слабије уколико је ресорпција са места примене отежана, уколико се супстанца везује за протеине плазме, или се трансформише у мање токсично једињење или депонује у масно или коштано ткиво. Сви фактори који на било који начин утичу на неке од ових процеса, смањујући или повећавајући токсични ниво у крви, утичу и на јачину његовог токсичног дејства.

У односу на место деловања отрова, токсични ефекат може бити изражен локално или систематски. Локални ефекат настаје на месту контакта отрова са организмом (кожа, очи, слузнице дисајних или пробавних органа). То су обично промене надражајног типа, које се испољавају благим или јаким запаљенским променама. Интензитет директно зависи од концентрације токсичне супстанце. Често као реакција на перорално унети отров настаје повраћање. Постоје супстанце као што су органофосфорни инсектициди и пестициди, које не изазивају локалне промене на кожи, иако она представља један од главних путева уласка у организам.

Локално дејство обично је краткотрајно и може се сматрати као почетна фаза систематског токсичног ефекта.

Систематско дејство назива се и ресорптивно јер настаје тек после ресорпције отрова. Испољава се обично на појединим органима, или системима органа, као што су органи за варење, плућа, крв и органи за крвоток, срце, крвни судови и др. Често су захваћени јетра и бубрези у којима су концентрације токсичних агенаса високе. У јетри се врши метаболичка разградња а у бубрезима се концентришу приликом излучивања. Централни нервни систем је место систематског дејства. Највећи број токсичних супстанци проузрокује истовремено и локалне и систематске ефекте. У односу на време за које се после контакта организма и отрова јавља слика тровања, тровања се деле на : акутна и хронична.

Акутно тровање је поремећај функција организма, односно болест изазвана после једнократног деловања отрова. Према условима настајања, акутна тровања могу бити: задесна (акцидентална или случајна) самоубилачка (суицидална) и убилачка (криминална). Најчешће се јављају код људи који су професионално у контакту са токсичним материјама. То су радници запослени у производњи и паковању опасних материја, затим пољопривредни произвођачи и радници комуналне хигијене. Знаци тровања развијају се веома брзо и најчешће се завршавају брзим оздрављењем или смрћу.

Хронично тровање представља поремећај функције организма, односно болест изазвану после више кратног деловања малих концентрација или доза отрова. Данас овај вид тровања представља много већу опасност од акутног.

Знаци хроничног тровања јављају се постепено, готово неприметно после латентног периода, који може понекад да траје и више година. Хронично тровање може бити последица присуства остатака пестицида, тешких метала и адитива.

Интензитет синтома и клиничка слика тровања сразмерни су повећању концентрације токсичног агенса у крви и ткивима. Тровање постаје манифестно када се концентрација повећа изнад одређене креитичне вредности. Понекад једнократно излагање токсичном агенсу проузрокује ефекте који се појављују тек после извесног латентног периода и имају хроничан карактер.

Да би се проценио токсиколошки ризик за човека, потенцијалнотоксични агенси се најпре испитују на експерименталним животињама. Експерименти обухватају три основна теста токсичности, који се првенствено разликују по трајању. За тестирање акутне токсичности довољна је примена једне једине дозе. Поновљена примена токсичног агенса једном дневно у току три месеца, обично се означава као тест супхроничне токсичности. Свакодневно уношење токсичне супстанце у току једне до две године означава тест хроничне токсичности. Групама животиња (мишеви, пацови) дају се различите дозе супстанце, а потом се одређује проценат животиња у свакој групи које угину у одређеном времену (најчешће у току 24 часа). Из добијених података одређује се средња смртна доза (LD-50), која убија 50% третираних животиња. На основу тих података добијају се подаци о токсичности неке супстанце. Основни циљ огледа хроничне токсичности је да се одреди највећа доза која не проузрокује ефекте који се сматрају штетним. На основу ове одређује се дозвољена дневна доза за токсичне супстанце које се као трагови могу наћи у храни човека.

МУТАГЕНО ДЕЈСТВО

Испитивање токсичних ефеката неке супстанце данас се не могу сматрати комплетним без исцрпног изучавања ефеката штетних агенса и на генетски материјал живих организама. Штетни агенси (мутагени) проузрокују два типа генетских оштећења – оштећење хромосома, и оштећење гена.

Хромосоми су носиоци гена и налазе се у једру ћелије. Оштећења хромосома или хромосомске аберације су промене у деловима хромосома, целом хромосому или у више хромосома. Ћелије са тешким оштећењем приликом деобе обично пропадају. Полне ћелије које садрже тако оштећене хромозоме обично нису способне за оплођење, ако оплођење настане, ембрион умире у раном стадијуму развоја, у том случају мутације се не преносе даље и не оштећују потомство. Постоје извесна обољења, као што су Даунов синдром или монголоизам, узрокована хромоскомском аберацијом, која се преноси на потомство. Мутација гена представља главни тип генетског оштећења. То су промене у самом молекулу дезоксирибонуклеинске киселине (ДНК), било на нивоу једне азотне базе или пара база. Означавају се као индуковане мутације јер су изазване неким хемијским агенсом, ређе биолошким, јонизујућим зрачењем. Већина индукованих мутација има штетне последице по индивидуу. Међутим, индуковане мутације могу бити и корисне уколико их изазива човек да би постигао жељене ефекте (да би побољшао неку особину код биљака и животиња или у лечењу).

КАНЦЕРОГЕНО ДЕЈСТВО

Данас се сматра да бројни чиниоци хемијске, физичке и биолошке природе (вируси), као и психичко стање изазивају рак, делујући истовремено на наследну материју човека.

Под канцерогеним супстанцама, тј. под супстанцама које су способне да изазову рак, подразумевају се једињења која преобраћају нормалне ћелије у ћелије рака. Тако трансформисане ћелије се брзо и неконтролисано деле и доводе до стварања малигних тумора.

Карциноми обично настају после дуготрајног излагања малим количинама канцерогених супстанци, тако да је за настанак тумора карактеристичан краћи или дужи латентни период. То значи да доза канцерогена може утицати на брзину стварања тумора. Укупна доза која је потребна за настанак тумора је константна и независна од дужине трајања са канцерогеном. Дејство канцерогена не зависи од количине супстанце која се задржава у организму, већ од кумулације штетних ефеката које те супстанца изазива. За канцерогене ефекте не постоји дозвољена доза зрачења или толерантна концентрација хемијских једињења, јер је реч о кумулацији директно или индиректно оштећеног генетског материјала који се наслеђује. На дејство канцерогена могу утицати и други фактори, као што су генетско наслеђе, расна припадност, пол, исхрана, начин –живота итд.

Прави молекуларни механизми који чине основу канцерогенезе још увек нису познати. С обзиром на велики број потенцијално канцерогених материја и њихову разноврсну хемијску структуру, једна општа теорија која би обухватила све канцерогене није могућа. Постоји неколико хипотеза.- Теорија соматске мутације сматра да канцерогени реагују директно са ДНК.- Немутациона теорија претпоставља да канцерогене не реагују директно са ДНК, али да преко неких других ћелијских фактора могу утицати на синтезу ДНК.- Имунолошка теорија се заснива на претпоставци да канцерогени смањују имунолошку отпорност организма.- Теорија о активацији онкогеног вируса претпоставља да је вирус укључен у ген нормалне ћелије, а да га хемијско једињење активира, тако да је вирус изазивач злоћудне промене.

- Откривено да мали ДНК и РНК вируси могу трансформисати нормалну ћелију у малигну. Одкривени су тзв. вирални онкогени-гени који могу изазвати канцер. Пронађено је да су

у ћелији присутни и онкогени, тзв. протоонкогени, који такође могу да се активирају у канцер продукујући ген.

Сматра се да постоји око 2000 потенцијално канцерогених супстанци. Дим од цигарете садржи више од 30 канцерогених материја. Неки адитиви, инсектициди, хербициди, лекови и хормони, све врсте јонизујућег зрачења. Најактуелније хемикалије које су канцерогене:

1. Пестициди,2. Токсични метали и неметали: жива, олово, кадмијум, арсен, бакар, цинк, антимон,

хром, калај, селен и др. 3. Хормони4. Антибиотици: пенцилин, стрептомицин,окситетрациклин, тетра-циклин.5. Ентеротоксини6. Микотоксини7.Адитиви: боје, конзерванси, антисептици, фунгистатици, антиоксиданси, стабилизатори, емулгатори, ароматичне материје8. Детерџенти9. Полихлоровани бифенили и винил-хлорид10. Феноли 11. Радио нуклеиди

ТЕРАТОГЕНО ДЕЈСТВО

Токсичне супстанце као загађивачи животне средине могу узроковати и оштећење плода, и тај ефекат се назива тератогеност.

Готово све штетне материје са којима трудница може доћи у додир могу доспети у плод преко постељице (плаценте). Оштећења плода могу бити различитог степена, од лакших структурних и функционалних, која су означена као малформације, до промена које захватају већи део тела или цело тело, и то су тешке малформације или тератогено оштећење.

Време највеће осетљивости на тератогене супстанце представљају прва три месеца трудноће. То је тзв. период органогенезе .

Постоји релативно мали број супстанци за које се поуздано зна да су тератогене за човека. Сигурно тератогени су андрогени, цитостатици, неки антибиотици, пестициди и живина органска једињења.

ЗАГАЂУЈУЋЕ МАТЕРИЈЕ КАО ИЗАЗИВАЧИ АЛЕРГИЈЕ

Алергијске појаве по својој природи и механизму настанка квалитативно се разликују од токсичних реакција. Оне представљају нежељену реакцију организма на поновни контакт са неким токсичним агенсом или леком, у коме важну улогу има имуни систем.

Ове појаве данас представљају велики проблем, још недовољно испитан, пре свега због деловања великог броја агенаса на организам.

Сензибилизација организма почиње већ при првом контакту са супстанцом чије присуство у организму стимулише стварање специфичних антитела.

Супстанце које подстичу стварање антитела називају се антигени. Клинички видљива или манифестна алергијска реакција настаје код сензибилисаних

особа (са високим титром антитела) дође у контакт са истим антигеном. Тада настаје реакција антигена и антитела и из ћелија се ослобађа велика количина хистамина и других штетних

супстанци, које су непосредно одговорне за алергијску реакцију. Оне се најчешће испољавају као промене на кожи или дисајним органима. Алергијске реакције се испољавају увек на исти начин.

ПСИХОСОЦИЈАЛНИ ПОРЕМЕЋАЈИ КОД СТАНОВНИШТВА

Нарушавање и загађивање животне средине од стране човека није новијег датума већ постоји од како постоји и човек (и Римљани су још знали за штетан утицај олова). Док су загађивања у досадашњем периоду била претежно професионална, односно, везана за одређене професије, данас она представљају међународни и глобални друштвени проблем. Угрожено је здравље човека, а пре свега, тзв. ризичних група , као што су деца, старе особе и труднице, а врло често и здравље младих људи. Према неким истраживањима, деца која живе у Шапцу у многом већем броју имају обољења дисајних путева него деца из Богатића.