III DEO

UPRAVLJANJE ZAŠTITOM ŽIVOTNE SREDINE NA NACIONALNOM I LOKALNOM NIVOU

1. Determinante upravljanja u oblasti životne sredine u Republici Srbiji – najznačajnijim determinantama mogu se smatrati: georgafski položaj Srbije, snakcije međunarodne zajednice tokom poslednje decenije XX veka, NATO bombardovaje SR Jugoslavije 1999 godine, nivo ekonomske razvijenosti i trazacione okolnosti, aktuelno stanje životne sredine i osnovni problemi životne sredine, stanje u sektorskim politikama od značaja za politiku životne sredine, proces pristupanja Evropskoj uniji, itd. Svaki od činilaca na različite načine određuju mogućnosti za rešavanje pojedinih pitanja u oblasti životne sredine i upravljanje u oblasti životne sredine uopšte.

2. Strateški okviri politike u oblasti životne sredine u Republici Srbiji - Strateški dokumenti su Nacionalna strategija zaštite životne sredine (predlog), Strategija održivog razvoja (nacrt) i Nacionalna strategija upravljanja otpadom. Pored ovih sstrateških dokumenata, bitni su i strateški dokumenti u sektorskim politikama: Vodoprivredna osnova, Strategija razvoja energetike Republike Srbije do 2015 godine, Strategija industrijskog razvoja, Strategija za smanjenje siromaštva, Strategija za razvoj poljoprivrede Srbije, Strategija razvoja šumarstva, Strategija razvoja turizma, itd.

3. Sektorske politike od značaja za upravljanje u oblasti životne sredine – Za upravljanje u oblasti životne sredine presudan značaj ima stanje u pojedinim sektorskim politikama koji imaju najveći uticaj na životnu sredinu: planiranje i izgradnja, energetika i rudarstvo, poljoprivreda, turizam, saobraćaj, itd. Takođe, uticaj na oblast životne sredine imaju i drugi sektori: zdrastvo i farmacija, zaštita na radu, spoljna trgovina, standardizacija, koncesije, zaštita potrošača, oglašavanje, javna preduzeća, komunalna delatnost, itd.

4. Formalno – pravne osnove politike Republike Srbije u oblasti životne sredine – Pored Ustava Republike Srbije osnovni nacionalni propisi Republike Srbije u oblasti životne sredine obuhvataju četiri zakona: Zakon o zaštiti životne sredine, Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu, Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu i Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine.

5. Subjekti sistema životne sredine i stanje nadležnosti – Klasifikacija relevatnih subjekata sistema zaštite životne sredine data je u okviru Zakona o zaštiti životne sredine a to su: Republika; atonomna pokrajina; opština tj grad (organi lokalne samouprave); preduzeća, druga i domaća strana pravna lica i preduzetnici koji obavljaju privredne i druge delatnosti; naučne i stručne organizacije i druge javne službe; građanin, grupe građana, njihova udruženja, profesionalne ili druge organizacije.

6. Republika – Ministastvo zaštite životne sredine – Prema odredbama člana 17. Zakona o ministarstvima, Ministarstvo zašitite životne sredine obavlja poslove državne uprave koji se odnose na: sistem zaštite i održivog kroišćenja prirodnih bogastava,

1

resursa (vazduha, vode, zemljiša, mineralnih sirovina, šuma, riba, divljih biljaka i životnjskih vrsta); izradu strateških dokumenata, planova i programa istraživanja u oblasti održivog korišćenja prirodnih bogastava i obnovljivih izvora energije; izradu bilansa rezervi podzemnih voda, normativa i standarda za izradu geoloških karata; izradu programa istražnih radova u oblasti geoloških istraživanja; obezbeđenje materijlanih i drugih uslova za realizaciju tih programa; sistem zaštite i unapređenja životne sredine; osnove zaštite životne sredine; zaštitu prirode; zaštitu oznoskog omotača; praćenje lkimatskih promena; prekogranično zagađenje vazduha i vode; zaštitu od jonizujućeg i nejonizujućeg zračenja; upravljanje hemikalijama; upravljanje otpadom izuzev radioaktivnim otpadom; urpavljanje hemikalijama i druge poslove određene zakonom.

Agencija za zaštitu životne sredine, kao organ u sastavu Ministarstva zaštite životne sredine, sa svojstvom pravnog lica, obavlja stučne poslove koji se odnose na: razvoj, usklađivanje i vođenje nacionalnog informacionog sistema zaštite životne sredine; prikupljanje i objedinjavanje podataka o životnoj sredini; razvoj postupaka za obradu podataka o životnoj sredini i njihovu procenu; vođenje podataka o najboljim dostupnim tehnikama i praksama i njihovoj primeni u oblasti zaštite životne sredine; saradnju sa Evropskom agencijom za zaštitu životne sredine i Evropskom mrežom za informacije i psomatranje.

Ostali republički organi – Ministarstvo rudarstva i energetike; Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede; Ministarstvo za infrastrukturu; Ministarstvo zdravlja; Ministarstvo rada i socijalne politike; Ministarstvo za državnu upravu i lkolanu samoupravu; Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja; Republički hidrometerološki zavod; Institut za standardizaciju Srbije, itd.

Autonomna pokrajina – uloga i nadležnost autonmne pokrajine u oblasti životne sredine utvrđena je većim brojem propisa: donosi program zaštite životne sredine na teritoriji pokrajine i utvrđuje mere za njihovo sprovođenje; uređuje pojedina pitanja zaštite razvoja i unapređenje životne sredine od interesa za Pokrajinu; osniva Pokrajinski zavod za zaštitu prirode; osniva javno preduzeće za upravljanje Nacionalnim parkom Frupka Gora, daje saglaasnost na analizu uticaja radova i objekata na životnu sredinu, daje saglasnost na osnove i programe zaštite i unapređenje flore i faune; šuma i voda; obrazuje informacioni podsistem za zaštitu i unapeđenje životne sredine kao i jednistvenog informacionog sistema Republike; vrši upravni nadzor u svim oblastima zaštite životne sredine, osim u oblastima opasnih materija i očuvanja biodiverziteta i preduzima mere za otklanjanje nezakonisti.

Preduzeća, druga preduzeća i strana pravna lica i preduzetnici – Praksa i mogućnosti efektivne primene instrumenata upravljanja u oblasti životne sredine određene su sa vipe činilaca kao što su: karakter poslovanja i vrsta privredne grane, uslovljenost poslovana sa određenim spoljnoekonomskim okolnostima, prava i obaveze koje ovi subjekti imaju na osnovu propisa u oblasti životne sredine, itd.Pri tome treba imati u vidu da Ustav Republike Srbije u članu 83 navodi da je preduzetništvo slobodno

2

ali da se može ograničiti zakonom, radi zaštite zdravlja ljudi, životne sredine i prirodnih bogatstva i radu bezbednosti Republike Srbije. Osnovni propisi koji sadrže odredbe o životnoj sredini: Zakon o privrednim društvima , Zakon o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, Zakon o privatnim preduzetnicima, Zakon o zadrugama, Zakon o privatizaciji. Poseban značaj-aspekta u oblasti životne sredine imaju privredni subjekti koji imaju i najveći uticaj na stanje životne sredine: energetika i rudarstvo, planiranje i izgradnja, saobraćaj, poljoprivreda, šumarstvo, industrija, turizam. Odredbe kojima se regulišu pojedini aspekti poslovanja: Zakon o koncesijama, Zakon o zaštiti potrošača, Zakon o oglašavanju, Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju, Zakon o stranim ulaganjima, Zakon o slobodnima zonama, Carinski zakon.

Položaj i uloga građana u specifičnim aktivnostima u vezi sa životnom sredinom, najpre treba imati u vidu odredbe člana 74. Ustava Republike Srbije kojima se garantuje pravo na zdravu žviotnu sredinu. Aktuelni propisi predviđaju različite obaveze i prava građana u vezi sa ostvarivanjem ciljeva u oblasti zaštite životne sredine. Položaj i uloga građana u aktivnostima vezanim za upravljanje u životnoj sredini regulisani su različitim propisima – najznačajniji: Ustav Republike Srbije, Zakon o društvenim organizacijama i udruženjima građana, Zakon o udruživanju građana u udruženju, društvene organizacije i političke organizacije koje se osnivaju na teritoriji Srbije i Uredba o registraciji društvenih organizacija i udruženja građana.

U Zakonu o zaštiti životne sredine dat je najopštiji opis za delovanje udruženja građana. Tako je predviđeno da udruženja građana u obalsti životne sredine: pripremaju, propagiraju i realizuju svoje programe zaštite; štite svoja prava i interese u oblasti zaštite životne sredine; predlažu aktivnosti i mere zaštite; učestvuju u postupku donošenja odluka u skladu sa zakonom; doprinose ili neposredno rade na informisanju o životnoj sredini. Konkretnija uloga nevladinih organizacija: informisanje javnosti i učešće u donošenju odluka koje se tiču životne sredine.

7. Ciljevi politike životne sredine – trebalo bi potražiti formulisane u različitim strateškim dokumentima u oblasti životne sredine; najjače su formulisani u Zakonu o zaštiti životne sredine – odredbe člana 1. Ostvarivanje prava čoveka na život i razvoj u zdravoj životnoj sredini i uravnotežen odnos privrednog razvoja i životne sredine u Republici. Nacionalni program zaštite životne sredine(predlog), kao osnovni strateški dokumnet razlikuje opšte, srednjoročne, kratkoročne i kontinuirane ciljeve.

Opšti ciljevi su preduslov za efikasno sprovođenje specifičnih ciljeva politike i čine sastavni deo politike zaštite životne sredine u privrednim sektorima i sektoru za životnu sredinu. Opšti ciljevi su grupisani oblastima: Integracija politike zaštite životne sredine sa ekonomskom i politikom drugih sektora – sprovesti sektorske strategije koje se odnose na životnu sredinu; Proširenje i jačanje institucionalnih kapaciteta za kreiranje i implementiranje sektoriskih politika i politike zaštite životne sredine u celini; Unapređenje sistema kontrole kvaliteta životne sredine – akreditacijom ovlašćenih labaratorija, primenom normativa i standarda, kontrolom kvaliteta; Izgradnja celovitog pravnog sistema u obalsti zaštite životne sredine – donošenjem sektorskih zakona i

3

podzakonskih propisa, poboljšanjem nadzora sprovođenja propisa; Razvoj efikasnog sistema finansiranja zaštitne životne sredine i ekonomskih podsticaja – odgovornost za životnu sredinu treba da bude adekvatno rešena u procesu privatizacije; Unapređenje formalnog i neformalnog obrazovanja o zaštiti životne sredine-treba da bude zasnovano na Nacionalnoj strategiji obrazovanja u oblasti zaštite životne sredine.

8. Načela žaštite životne sredine – prema odredbama člana 9. Zakona o zašiti životne sredine osnovna načela zaštite životne sredine su: Načelo integralnosti; Načelo prevencije i predrostožnosti; Načelo očuvanja prirodnih vrednosti; Načelo održivog razvoja; Načelo odgovornosti zagaživača i njegovog pravnog sledbenika; Načelo ’’zagađivač plaća’’; Načelo ’’korisnik plaća’’; Načelo supsidijarne odgovornosti; Načelo primene podsticajnih mera; Načelo informisanja i učešća javnosti; Načelo zaštite prava na zdravu životnu sredinu i prisutpa pravosuđu.

9. Upravljanje prirodnim resursima – prirodne vrednosti obuhvataju prirodna bogastva koja čine vazduh, voda, zemljište, šume, geološki reursi i biljni i životnjski svet. Upravljanje prirodnihm vrednostima obuhvata: planiranje i koriščenje prirodnih vrednosti – strateški dokumneti, planovi i programi autonomne pokrajine i jednici lokalne samouprave, mera koje se odnose na zaštićena prirodna dobra i zaštitu javnih prirodnih dobara; koriščenje prostora i javne zelene površine; i zaštitu prirodnih vrednosti u svakoj pojedinačnoj olblasti. Posebnim instrumentom upravljanja prirodnim vrednostima može se smatrati ’’saglasnost za korišćenje’’ koju izdaje ministarstvo nadlećno za poslovne životne sredine a koja se izdaje na odobrenje za korišćenje prirodnih resursa ili dobara, odnosno projekat koji sadrži mere zaštite i sanacije životne sredine.

10. Mere i uslovi zaštite životne sredine – obuhvataju: preventivne mere, uslove zaštite životne sredine i mere i zaštite od opasnih materija. Preventivne mere obuhvataju mere u obastima: prostornog i urbanističkog planiranja; izgradnje; strateške procene uticaja na životnu sredinu; procene uticaja projekata na životnu sredinu; integrisano sprečavanje i kontrola zagaživanja i procena opasnosti od udesa.

11. Standardi i sistem upravljanja zaštitom životne sredine – u širem smislu obuhvata različite instrumente, aktivnosti i mere koje se preduzimaju ili mogu da preduzmu radi ostvarivanja definisanih ciljeva. U užem smislu, ISO 14001 sistem upravljanja i kontrole zaštite životne sredine EU-EMAS. Odredbama zakona previđno da se u Srbiji primenjuju domaći i međunarodni standardi i propisi za upravljanje, sertifikaciju i registraciju sistema i da pravno i fizičko lice može sertifikovati sistem upravljanja zaštitom životne sredine prema JUS-ISO 14001 (SRPS ISO). Takođe i pravna i fizička lica mogu uključiti u susitem upravljanja i kontorle zaštite životne sredine EU prema proceduri koju reguliše zakon i podzakonski akti.

12. Upravljanje opasnim materijama – mere zaštite od opasnih materija obuhvataju mere koje se odnose na: proizvodnju i promet – posebno utvrđene mere koje se odnose na supstance koje oštećuju ozonski omotač i uvoz, izvoz i tranzit otpada; i postupanje sa opasnim materijama. Postupanje sa opasnim matereijama vrši se na način da se ne

4

dovedu u opasnot život i zdravlje ljudi, ne zagadi životna sredina, obezbede i preduzmu mere zaštite od udesa i druge mere predviđene zakonom.

13. Informisanje i učestvovanje javnosti – predstavlja sastavni deo sistema upravljanja zaštitom životne sredine Republike Srbije. U skladu sa međunardnim standardima, EU, informisanje i učešće javnosti deo je procesa vezanih za demokratizaciju politike životne sredine. Razlikuju se pravila koja se odnose na pristup informacijama i pravila koja se odnose na obaveštavanje javnosti. Propisi predviđaju mogućnost učešća javnosti (građana) u određenim procedurama odlučivanja o pitanjima koja se tiču životne sredine i to uticaja, strateškom procenom i integrisanoj dozvoli.

14. Praćenje stanja životne sredine – obuhvata tri grupe mera koje se odnose na: monitoring – vrši se sistematskim merenjem, ispitivanjem i ocenjivanjem indikatora stanja i zagađenja životne sredine koji obuhvata praćenje prirodnih faktora tj promena stanja i karakteristika životne sredine – vazduh, voda, flora i fauna, zračenje, buka otpad, ozonski omotač; subjekti monitoringa – nadležni organi, zagaživači i ovlašćene organizacije; informacioni sistem i izveštavanje o stanju životne sredine – u nadležnosti agencije za zaštitu životne sredine, a uloga informa.sistemaje u efikasnijem indetifikvoanju, klasifikovaju, obradi, praćenju upravljanja životnom sredinom.

15. Ekonomski instrumetni – finansiranje i ostvarivanje ciljeva u obalsti životne sredine obezbeđuju nadležni organi Republike, autonomne pokrajine i jednici lokalne samouporave. Aktuelni propisi prepoznaju sledeće vrste ekonomskih instrumenata: naknadu za korišćenje prirodnih vrednosti, naknadu za zagađivanje životne sredine, sredstva budžeta, sredstva međunardne finansijske pomoći i sredstva Fonda za zaštitu životne sredine. Takođe su ustanovljene i ekonomske podsticajne mere u vidu poreskih, carinskih i drugih olakšica.

16. Nadzor i odgovrnost za zagađivanje životne sredine – vrši ministarstvo nadležno za poslove životne sredine preko inspektora za zaštitu životne sredine. Nadzor nad izvršenjem poslova koji su povereni autonomnoj pokrajini i jedinici lokalne samouprave vrše inspektori autonomne pokrajine, odnosno jedinica lokalne samouprave. U skladu sa tim propisani su prava, dužnosti i ovlašćenja inspektora. Odgovornost za zagađivanje životne sredine može se posmatrati kao prekršajna, krivična i građanska odgovrnost.

17. Učešće Republike Srbije u međunardnoj globalnoj i regionalnoj saradnji u oblasti životne sredine – Potpuno ostvarivanje politike zaštite životne sredine ni u jednoj državi nije moguće bez uspešne međunardne saradnje koja se realizuje kroz preuzimanje i izvršavanje međunardonih obaveza utvrđenih međunardnom ugovorima. Pitanje međunardnoh obaveza uzima se kao jedan od bitnih činilaca politike zaštite životne sredine ali i kriterijum za ocenu ukupne međunardne saradnje država; međunarodni ugovori, obaveze koje proizilaze iz ugovora, povratne obaveze. Najznačajniji noviji međunarodni multilateralni ugovori – Konvecija o prekograničnom zagađivanju vazduha na velikim udaljenostima (Ženeva, 1979); Bečka konvencija o zaštiti ozonskog omotača (Beč, 1985); Montrealski protokol o supstancama koje oštećuju ozonski omotač

5

(Montreal, 1987); Konvencija o ranom obaveštvanju o nukleranom otpadu (IAEI, Beč, 1986); Okvirna konvencija UN o klimatskim promenama (New York, 1992), Konvencija o zaštiti evropske divljači i prirodnih staništa (Bern, 1979); Konvecija i promeni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu (Finska, 1991).

18. Upravljanje zaštitom životne sredine na lokalnom nivou

Nadležnost lokalne samouprave u oblasti životne sredine – utvrđena je odredbama nekoliko propisa – Zakon o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije; Zakon o lokalnoj samoupravi; Zakon o glavnom gradu; Zakon o komunalnim delatnostima; Zakon o utvrđivanju određenih nadlećnosti autonomne pokrajine; Zakon o državnoj upravi; Zakon o opštem upravnom postupku; Zakon o upravnim sporovima.

Nadležnost sekreterijata za zaštitu životne sredine u Beogradu – vrši poslove zaštite i unapređenja životne sredine koji se odnose na: izradu i realizaciju akcionih i sanacionih planova i programa mera zaštite životne sredine; kontrolu kvaliteta i zaštitu vazduha, vode, zemljišta; zaštitu biljnog i životinjskog sveta i kontrolu njihovih populacija; zaštitu od buke i vibracija; zaštitu od jonizirajućeg i nejozinirajućeg zračenja i od opasnih materija; izdavanje saglasnosti i dozvola za rad postrojenja i obavljanja aktivnosti; zaštitu prirode i prorodnih dobara, njihovo korišćenje i razvoj.

INSTRUMENTI (MEHANIZMI) UPRAVLJANJA U ZAŠTITI ŽIVOTNE SREDINE

Postoji više instrumenata (mehanizama, sredstava, metodologija) upravljanja koji se danas koriste ili mogu da se koriste radi ostvarivanja određenih ciljeva u vezi sa životnom sredinom. Najinteresantnija klasifikacija instrumenata upravljanja u zaštiti životne sredine je prema kriterijumu subjekata koji ih primenjuju i moguće je razlikovati: instrumente u čijem kreiranju, sprovođenju ili primeni vodeću ulogu imaju međunarodne organizacije; instrumente za čiju primenu su najvećim delom odgovorne države; instrumente koji se najvećim delom odnose na privredne organizacije i instrumente koji su kreirani najvećim delom radi omogućavanja učešća javnosti u procesima odlučivanja. Pri tome treba voditi računa o kompleksnosti pojedinih instrumenata upravljanja.

Instrumneti upravljanja u zašiti životne sredine su: instrumenti planiranja; ekonomski instrumenti; pravni instrumenti; procena uticaja na životnu sredinu; instrumenti monitoringa i evaluacije i instrumenti upravljanja koji su najvećim delolom imanentni privrednim organizacijama: kocept čiste proizvodnje; integralna proizvodna politika; procena životnog ciklusa; procena rizika i upravljanje rizikom; ekološko proveravanje; ekološko označavanje; vrednovanje učinka u životnoj sredini; ekološko računovodstvo; zelene nabavke; dobrovoljni sporazumi; sistemi upravljanja u životnoj sredini; instrumenti koji proizilaze iz kocepta inegralne prevencije i sprečavanja zagađenja; procedure koje su vezane za učešće javnosti i koncept održive proizvodnje.

1. INSTRUMENTI PLANIRANJA – (primeri: Protivpravna izgradnja objekata u nacionalnim parkovima i drugim zaštićenim područjima i Strategija razvoja energetike Republike Srbije

6

do 2015). Planiranje u svakoj organizovanoj zajednici (država, kompanija, preduzeće) predstavlja jednu od osnovnih aktivnosti. Agenda 21 je jedan od strategijskih planiskih dokumenata donetiš na najširem globalnom nivou. Planski instrumenti koji se donose na nivou država, mogu imati različit karakter i različite ciljeve u zavisnosti od brojnih faktora. Osnovne razlike između pojedinih od planskih dokumenata najčešće se tiču nivoa detaljisanja i obrađivanja pojedinih problema. Programi i planovi, za razliku od strategija su dokmenti koji sadrže konkretnije elaboracije pojedinih pitanja sa stanovišta konkretnih aktivnosti, procene i planiranja. Instrumenti planiranja u oblasti zaštite životne sredine koji imaju poseban značaj su strategijski dokumenti. Strategijsko planiranje može da se odnosi na različita pitanja među kojima stanje i eksploatacija prirodnih resursa. Ovim dokumentom se najčešće rade anticipacije daljeg razvoja situacije u različitim oblastima: vodoprivredi, rudarstvu, energetici, šumarstvu, turizmu, itd. Razvojne strategije mogu predstavljati posebne dokumente od značaja za upravljanje zaštitom životne sredine. Posebno su važne strategije održivog razvoja. Prostorni planovi predstavljaju posebne kategorije planskih dokumenata od značaja za oblast upravljanja zaštitom životne sredine. U njima se na različite načine projektuje dalji razvoj na planu korišćenja prostora i životne sredine. Prema našem Zakonu o planiranju i izgradnji – planski dokumetni su: strategija prostornog razvoja Republike Srbije; šeme prostornog razvoja; prostorni plan područja posebne namene; regionalni prostorni plan i prostorni plan opštine. Zakon istovremeno razlikuje dve vrste urbanističkih planova i to opšti urbanistički planovi i regulacioni planovi.

Za obalst upravljanja zaštitom životne sredine najveći strategijski značaj za jednu državu ima nacionalna strategija zaštite živtne sredine. U savremenim uslovima najčešće se prave nacionalni akcioni planovi u obalsti životne sredine koji služe kao osnovni planski dokumenti u ovoj oblasti. Planski instrumenti se često donose na nacionalnom nivou, ali to ne znači da su oni uvek takvog karaktera. Subnacionalni ili lokalni pristupi mogu biti opravdani npr. lokalne agende tj lokalni akcioni planovi. Prema odredbama člana 15 zakona nadležni organ ne može izdati odobrenje za korišćenje resursa ili dobara bez saglasnosti na projekat koji sadrži mere zaštite i sanacije životne sredine. Posebno mesto u Zakonu pripada: nacionalnom programu zaštite životne sredine, akcionim planovima koji se odnose na različite obalsti (voda, zemljište, šume, otpad i dr) i sanacionim planovima koje donosi vlada, zagađivač.

2. PRAVNI INSTRUMENTI – Pravni instrumenti su instrumenti države, usmereni ka ostvarenju određenih širih ciljeva u rešavanju problema životne sredine. Njih karakterišu njihova obaeznost i sankcije čiju primenu (zbog nesprovođenja) garantuje i obezbeđuje država kao organizovan aparat društvene prinude. Sa stanovišta karaktera pravnih instrumenata, delimo ih na: pravne instrumente koji imaju karakter unutašnjeg (nacionalnog) prava i pravne instrumente koji imaju karakter međunarodnog prava. To su odgovarajući izvori prava koji utvrđuju određena pravila ponašanja relevatnih subjekata procesa upravljanja zaštitom životne sredine. Pravne trumente karakterišu različita ograničenja i zabrane. Regulativa u obalsti životne sredine ima ogroman broj propisa koji se odnose na očivanje, zaštitu ili obnovu i unapređenje životne sredine. Međunarodnim

7

pravnim instrumentima se utvrđuju pravila ponašanja subjekata međunarodnog prava u ostvarivanju definisanih ciljeva.

Međunarodni ugovori u oblasti životne sredine kao instrument upravljanja – (primer nafta mrlja na Dunavu, Bugari traže odšetu od Srbije, nema pravnog osnova, dunav tri zemlje, šteta ekosistem). Osnovni instrumenti upravljanja zaštite životne sredine na globalnom nivou su međunarodni ugovori u oblasti životne sredine. Od 1868 godine kada je zaključen prvi međunarodni multilateralni ugovor do dana zaključeno je 500 međunarodnih ugovora i drugih aranžmana koji su povezani sa pitanjima životne sredine. Preko 60% zaključeno je u periodu Štokholmske konferencije 1972. Od toga je 300 međunarodnih ugovora regionalnog karaktera. Najviše se radi o ugovoriam zaključenim poslednjih 20 godina. Pored međunarodnih ugovora donet je i veći broj različitih dokumenata koji po međunarodnom pravu nemaju karakter obaveznosti tj. meko pravo - dokumentu su: Deklaracija sa konferecije UN o čovekovoj sredini 1972, Svetska povelja o prirodi 1982, Najrobi deklaracija 1982, Agenda 21 1992, Program za dalje sprovođenje agende 21 1997 i brojne druge deklaracije i rezolucije pojedinih međunarodnih organizacija.

Nacionalni propisi u oblasti životne sredine – (primer rešenje inspekcije, preduzimanje tehničko-tehniloških mera, smanjenje emisije opasnih i zagađivačkih materija, Nis a.d. Novi Sad). Nacionalni propisi Republike Srbije u oblasti životne sredine obuhvataju veći broj zakona i podzakonskih propisa. Četiri sistemska zakona u obalsti žviotne sredine su: Zakon o zaštiti životne sredine, Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu, Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu i Zakon o integrisanom sprečavanju i kontorli zagađivanja životne sredine. Pored ovih zakona, u neposrednoj nadležnosti organa koji se bavi poslovima životne sredine su i Zakon o nacionalim parkovima, Zakon o ribarstvu, Zakon o postupanju sa optadnim materijama, Zakon o zaštiti od jonizirajućeg zračenja, Zakon o rpevozu opasnih materija. Zakoni iz drugih oblasti koji se primenjuju u oblasti zaštite životne sredine obuhvataju: Zakon o šumama, Zakon o lovstvu, Zakon o vodama, Zakon o rudarstvu. Instrumenti koji na osnovu zakona sprovode nadležni organi: dozvole, saglasnosti, zabrane, nalaganje preduzimanja različtih mera, podsticajne mere. Analiziranje međunarodnih ugovora, 4 nivoa – najviši nivo obuhvata proces upravljanja odlukama i to naročito proces donošenja međunarodnih odluka; drugi nivo je međunarodna institucionalna arhitektura; treći nivo je upravljanje opercionalizacijom politika i odlukama i četvrti nivo je nacionalna koordinacija odlukama koje su donete na novu međunarodnog upravljanja u zaštiti životne sredine. Svi značajniji međunarodni ugovori u osnovi svoje strukture imaju sledeće elemente: konferencija strana, sekreterijat, savetodavna tela; mehanizam prikupljanja i pričvršćivanja informacija i finansijski mehanizam.

Donošenje odluka – utvrđivanje politike – konferencija strana je glavni organ i on donosi sve najznačajnije odluke u vezi sa sprovođenjem i daljim razvojem pojedinog međunarodnog ugovora. Sačinjavaju ga predstavnici svih država članica određenog međunarodnog ugovora, a način donošenja odluka reguliše se posebnim aktima. Sastaje se u različitim vremenskim periodima (jedanput godišnje, dvogodišnje i ređe) u zavisnosti

8

kako je predviđeno konkretnim međunarodnim ugovorom i u zavisnosti od vrste ugovora i onoga što ga reguliše.

Institucionalna struktura – Svi međunarodni ugovori globalnog karaktera imaju skereterijate čija uloga, mandat i okviri delovanja su različiti. I grupa – oni sekreterijati koji služe za pripremu sastanaka strana ugovornica i servisiranje ovih sastanka i njihovih pomoćnih tela kao i koordinaciju aktivnosti sa drugim međunarodnim organizacijama; obezbeđuju administrativnu, tehničku i naučnu podršku; okvirne konvencie UN o klimatskim promenama, Motrelaskog protokola; Roterdamske kovencije itd. II grupa – sekreterijata su oni konvencijski sekreterijati koji obavljaju pored svih ovih obaveza i određene funkcije koje se tiču programa ili projekata sprovođenja na regionalnom ili nacionalnom nivou. Monitoring i procena sporovođenja međunarodnih ugovora je jedna od većina funkcija sekreterijata - prelažu forme za izveštaje. Za jedan broj međunarodnih ugovora funkcije sekreterijata vrši Program UN za zaštitu životne sredine. Od 41 UNEEP vrši funkciju sekreterijata za 22, od čega 12 globalnih i 18 regionalnih međunarodnih ugovora.

Menadžment nivo – obuhvata: poslovne strateške ili akcione planove; parternstvo sa međunarodnim organizacijama i sporazume o saradnji pojedinih međunarodnih ugovora globalnog karaktera. Ramarska konvencija o močvarnim područjima prvi međunarodni globalni ugovor koji je usvojio strateški plan sprovođenja. Svi međunarodni ugovori i njihovi sekreterijati imaju različite nivoe saradnje sa drugim međunarodnim ugovorima i organizacijama. Osnovni predmet saradnje je međusobna podrška u sprovođenju međunarodnih ugovora. Neki imaju formalne sporazume – definisani određeni elementi saradnje, a neki ugovori imaju i kolektivne ugovore o saradnji prema predmetu svog regulisanja, uključujući i saradnju sa nevladinim organizacijama. Najmanji broj ugovora o saradnji imaju međunarodne konvencije koje se bave zaštitom vazduha, hemikalija i opasnog otpada.

Sprovođenje na nacionalnom novu i uloga civilnog sektora – predstavlja jednu najosetljivijih tačaka u procesu upravljanja zaštitom životne sredine. Od toga kako će države poštovati preuzete obaveze, od njihove realne moći i rešenosti za sprovođenje zavisi i sama sudbina međunarodnih ugovora i cele strukture upravljanja globalnim problemima. Naročito mesto pripada civilnom sektoru, nevladinim organizacijama, privatnoj industriji, lokalnim zajednicama.

Tehnička pravila i standardi – u vezi sa životom sredinom imamo standarde procesa, standarde proizvoda, standarde emisija i standarde kvaliteta. Mogu se nazvati ekološkim stadardima u oblasti zaštite životne sredine koje je diktirano iz: prirodom ove oblasti, praktičnim zahtevima koje tu postavljaju zainteresovane članice međunarodne zajednice. Donošenje tehničkih standarda pa i ekoloških započelo je u 19 veku i u uskoj vezi su radom prvih međunarodnih organizacija osnovanih u cilju efikasnije međunarodne saradnje u obalsti korišćenja pojedinih tehnoloških dostignuća. Pitanje njihove obaveznosti, tri mogućnosti tj tehnički stnadardi su: bez obavezne snage – za države članice međunarodnih organizacija koja ih je donela; države ipak poštuju i ovakve stadarde; potencijalno obavezni – koji donose stručnjaci tela odgovarajućih organizacija; države nisu

9

obavezne da ih poštuju ukoliko u previđenom roku izričito izjave da ih ne prihvataju ili ako ulože određene rezeve; obavezni (mandatni) – koji postaju automatski obavezni za države čim ih donese odgovarajuće međunarodno telo. U praksi moguće su različite kombinacije ove tri grupen standarda, moguće je donošenje pravilnika za čije se pojedine delove zahteva izričita saglasnost država.

3. EKONOMSKI INSTRUMENTI – Osnovni cilj je da se ekonomskim sredstvima utiče na smanjenje zagađivanja životne sredine i racionalnu eksplataciju prirodnih resursa, tj.stvaranje ciljeva politike u oblasti životne sredine uz istovremeno stvaranje predpostavki za profitabilno poslovanja se subjekata privređivanja. Jedan od ciljeva primene ekonomskih instrumenata sastoji se i u potrebi podsticanja poslovnog sektora na ekološki prhvatljiva ponašanja, bez obzira na to da li su takva ponašanja i pravno sankcionisana; jedna od ciljeva je i podizanje javnih prihoda radi koncetracije finansijskih resursa na investiranja koja imaju za cilj rešavanje prioritetnih problema u životnoj sredini i unapređenje kvaliteta životne sredine.

Princip zagađivač plaća PPP – najpre utvrđen i priznat kao međunarodni princip od strane organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj 1972 godine; ustanovljen kao najefiksaniji način za alociranje troškova prevencije i mera kontrole od strane javnih vlasti; ima za cilj podsticanje racionalnog korišćenja reusursa životne sredine i izbegavanje poremećaja u međunarodnoj trgovini i investiranju; utvrđeno je da zagađivač trbea da snosi trođkove sprovođenja mera koje je utvrdila javna vlast radi obezbeđenja uslova da životna sredina bude u prihvatljivom stanju. 1975 godine je Evropska zajednica utvrdila princip ’’zagađivač plaća’’ kao osnovni princip svoje politike životne sredine. Iz ovako utvrđenog načela ’’zagađivač plaća’’ vidljive su dve kjučne karakterisitike: princip internalizacije troškova i međunarodni prinicip. Princip ima za cilj da dovede do situacije u kojoj troškovi proizvoda i usluga odražavaju njihove ukupne troškove. (proizvodnje i troškova životne sredine. Činjenica je da industrija ispušta zagađujuće suspstance u životnu sredinu što znači da resursi životne sredine koriste proizvodni inputi inputi ili faktori,što na dugoročne staze vodi degradaciji, uništavanju i gubljenju reusrsa. Iz ovoga se može zaključiti da eksterni troškovi moraju biti internalizovani i to na nivou zagađivača. Osnovna svrha pricipa ’’zagađivač plaća’’ je da omogući da ekonomski sistem iskaže i cenovne signale što predstavljaju ’’troškove’’ koji se tiču životne sredine. Princip ’’zagađivač plaća’’ nije jedini princip, moguće je da zagađivač koristi određene subvencije za preduzimanje mera kontrole i u ovom okolnostima troškove životne sredine snose svi poreski obveznici kolektivno. Primena pricipa ’’zagađivač plaća’’ kao međunardnog principa ima svoje utemeljenje u samoj suštini tržišnog pristupa rešavanju problema životne sredine. On se ponekad definiše kao i princip nesubvencija. Pri tom se ne isključuju baš sve mogućnosti primene subvencija gde je to potrebno radi hitnih akcija rešavanja određenih problema u životnoj sredini gde se bez finansijske pomoći određenih zagađivača teško mogu rešiti neki važni problemi. To je naročito slučaj u zemljama u tranziciji u procesima ustanovljavanja novih politika životne sredine, gde su u određenim fazama neophodne radikalne mere pomoći.

10

Vrsta ekonomskih instrumenata u oblasti životne sredine – (primer Zamena duga za investicije u oblasti životne sredine; vlada Nemačke spremna da oprosti dug Srbije od 17 miliona eura u zamenu za pomoć projektima u oblasti životne sredine i održivog razvoja, 2007 godina). Ranih 70-tih ekonomski instrumenti su korišćeni samo u nekoliko slučajeva, a u poslednjoj deceniji 20-tog veka korišćenje ekonomskih instrumenata radi zaštite životne sredine poraslu u zemljama članicama OECD za 50%. Krajni clij je da se politika životne sredine i upravljanje u ovoj oblasti učine efiksanijim i troškovno efektivnijim. Postoji više vrsta ekonomskih instrumenata. G. Ilić-Popov se ekonomske instrumente u funkciji zaštite životne sredine razavrstava u grupe: 1. Ekološko poreski instrumenti u užem smislu – porezi na emisije, porezi na proizvode i porezi na inpute pri čemu se naročito naglašava difencirano oporezivanje; 2. Ekološki poreski innstrumenti u širem smislu – naknade za korišćenje dobara od opšteg interesa; naknade za zagađivanja (vazduha, voda, zemljišta, naknada za otpad, naknada za pojačanu buku), nakande za proizvode (naknade na minerlana ulja, naknada na plastične flaše) i poreske olakšice. 3. Subvencije (piguvijanske subvecije, posredne subvencije, proizvodne subvencije i neekološke subvencije) 4. Sistem povraćaja depozita, 5. Tržište prenosivih dozvola (tradeable permits), 6. Takse za nepoštovanje ekoloških standarda i ekoloških poreza, 7. Administrativne takse.

Slična logika postoji i u sledećoj kvalifikaciji: takse i porezi; subvencije; sistem povraćaja depozita; preonosive dozvole i finansijski podsticaji.

Uža klasifikacija polazi od toga kako olakšati merenje efikasnosti ekoloških taksi: takse koje imaju za cilj da pokriju ekološke troškove (pr. Korisničke koej imaju za cilj da pokriju naknade u slučaju snabdevanja vodom), podsticajne takse (oblikovane sa ciljem da utiču na ponašanje porizvođača, potrošača) i fiskalne ekološke takse (oblikovane primarno radi podizanja prihoda).

Ponekad se spominje i cost-benefit analiza kao poseban instrumnet upravljanja zaštitom životne sredine.

Glavni cilj upravljanja životnom sredinom je da se obezbedi sakupljanje sredstava od različitih aktivnosti koje su štetne za životnu sredinu, kako bi se ona ponovo vratila u obalst životne sredine različitim merama subvencionisanja ili jeftinih i vrlo povoljnih kredita. Ovo se ostvaruje direktim putem buđžetskih stavki u nacionalnom buđetu ili putem posebnih javnih ili privatnih fondova ili putem nacionalnog fonda za zaštitu životne sredine. U jednom delu EU uveden je instrument finansiranja organizacije kolektivnog tretmana psoebnih otpadnih proizvoda i reciklaže (gume, amabalaže i dr).

Mesto i uloga ekonomskij instrumenata u oblasti životne sredine regulisani su većim brojem propisa Republike Srbije, iako bi kompleksnija analiza morala podrazumevati i sagledavanje ostvarenih efekata preduzetih mera. U Zakonu o zašiti životne sredine cela glava VI je posvećena ekonomskim instrumentima. Pored zakona; uredba o vrstama zagađenja, uredba o merilima i uslovima za povraćaj, oslobađanje ili smanjenje plaćanja naknade za zagađivanje životne sredine.

11

4. INSTRUMENTI PROCENE UTICAJA NA ŽIVOTNU SREIDNU - obuhvataju: procenu uticaja na životnu sredinu, procenu uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu i stratešku procenu uticaja na životnu sredinu.

4.1. Procena uticaja na životnu sredinu EIA – (primer studija pumpna stanica za TNG Kolubara, izgradnja trafostanice u Mirijevu). Procena uticaja na životnu sredinu je jedan od standardnih instrumenata savremene politike životne sredine i ekološkog menadžmenta, univrezalno prihvaćenih u svetu. Smatra se da je prvi put ustanovljen u SAD Nacionalnim aktom o politici životne sredine iz 1969 godine. U većini zemalja Evrope EIA je ugrađena u nacionalne propise. Osnovna uloga procene uticaja na životnu sredinu kao instrumenta ekološkog mendžmenta sastoji se u tome da se obezbede maksimalni uslovi zašitite životne sredine u okviru svih privatnih i javnih projekata koji se sprovode i to sa stanovišta preventivnih mera. To znači da se pre optočinjanja određenih investicionih zahvata moraju sagledati sve njihove posledice na stanje pojedinih medijuma životne sredine i da se sama realizacija projekata mora obaviti prema utvrđenim uslovima životne sredine koji se određuju na osnovu utvrđene procene mogućih uticaja. To znači da investitor mora pre otpočinjanja određenih vrsta investicionih zahvata da sačini analizu – procena kako će njihov investicioni zahvat uticati na stanje životne sredine. Ima više funckija EIA a najznačnije su: stvaranje predpostavki da donosioci odluka budu u potpunosti svesni značaja uticaja predloženih projekata na životnu sredinu; ponuda alternativnih rešenja sa drugačijim uticajem predloženog projekta na životnu sredinu; indetifikacija mogućnosti za smanjenje štete i drugih negativnih uticaja u životnoj sredini; sprečavanje šteta u žviotnoj sredini putem zahtevanja sprovođenja izvodljivih alternativa i primene mera sprečavanja;olakšavanje učešća javnosti u procesu donošenja odluka, itd. Uputstvo EU o proceni uticaja određenih javnih i privatnih projekata na životnu sredinu procena uticaja na životnu sredinu obuhvata: indetifikaciju, opisivanje i procenu u okolnostima svakog pojedinačnog slučaja, neposrednih i posrednih posledica nekog projekta na sledeće elemente životne sredine: ljudska bića, faunu i floru; zemljiše, vodu, vazduh, klimu i pejsaž i materijalna dobra i kulturno nasleđe.

Osnovni elementi procedure uticaja na životnu sredinu su: javni i privatni projekti koji mogu imati značajne posledice po životnu sredinu (odnosno investitor), nadležni organ ili organi javne vlasti, građani i strulna javnost.

EIA procedura se sastoji od nekolko faza: primena predloga projekta (predlagač u saradnji sa drugim subjektima) ; ispitavanje da li je EIA procedura potrebna (nadležni organ javne vlasti i investitor) ; uvrđivanje okvira koji će biti obuhvaćen procedurom EIA ako je ona potrebna (nadležni organ javne vlasti i investitor); priprema izveštaja o EIA (predlagač i ostali učesnici u proceduri); javno ispitivanje (javnost); ispitvanje od strane stručne javnosti (eksperti), konačna odluka (nadležni organ javne vlasti) i monitoring (javne vlasti, predlagač projekta).

U Srbiji EIA procedura je sastavni deo reulative i prakse: Uredba o utvrživanju projekata za koje je obavezna procena uticaja i liste projekata za koje se može zahtevati procena uticaja

12

na žviotnu sredinu; Pravlnik o sadržini studije o proceni uticaja na životnu sredinu; Pravilnik o radu tehničke komisije za ocenu studije o proceni uticaja na životnu sredinu i dr.

4.2. Procena uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu – pojavljuje se u oklnostima kada postoji mogućnost da određeni projekat, plan program, može imati značajne posledice po životnu sredinu u nekoj drugoj državi ili kada ta neka država smatra da bi mogla biti pogođena sprovođenjem određenih aktivnosti u državi A pa zatraži sprovođenje procedure. To podrazmeva državu A da državi B dostavi određene vrste informacija i da se sprovede propisana procedura u vezi sa tim. Smatra se da dostavljanje tih informacija mora biti izvršeno najkasnije u trenutku kada se informiše sosptven javnost. Osnovni standardi vezani za procenu uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstui utvrđeni su Espo konvencijom o precni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu 1991 godine usvojenom u okviru Ekonomske komisije UN za Evropu, dok određene elemente u vezi sa ovim sadrže: Protokol o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu koji je tek usvojen u okviru Espo konvencije o proceni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu i Arhuske konvencije o dostupnosti informacija učešću javnosti u odlučivanju i dostupnosti pravosuđa u pitanjima koja se tiču životne sredine. U Evropksog parlamenta i saveta od 2001 godine.

Aktivnosti za koje se sprovodi procedura procene uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu – rafinerije sirove nafte i instalacije za gasifikaciju; tremoelektrane i druge instalacije za sagorevanje sa ispustom toplote od 300 megavata ili više i nuklearne elektrane i drugi nuklearni reaktori; instalacije kontstruisane isključivo za proizvodnju ili obogaćivanje nuklearnih goriva ili za skladištenje, odlaganje ili obradu radioaktivnog otpada; velike instalacije za početno topljenje sirovog gvožđa i čelika i za proizvodnju obojenih metala; instalacije za ekstrakciju azbesta i za obradu i pretvaranje azbesta i proizvoda koji sadrže azbest; integrisane hemijske instalacije; izgradnja puteva za motorna vozila, autoputeva i linija za dugolinijski železnički saobraćaja; naftovodi i gasovodi velikog prečnika; trgovačke luke kao i unutrašnji plovni putevi i luke za unutrašnji plovni saobraćaj; velike brane i akumulacije; instalacije za odlaganje otpada za spaljivanje, hemijsku obradu; veliki rudarski zahvati; proizvodnja ugljenih hidrata u insotranstvu; sečenje šuma na velikim površinama.

Porcedura procene uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu – procedura podrazumeva već ustanovljene nacionalne procedure procene na životnu sredinu. Osnovni subjekti procedure su: država (strana) porekla-pod čijom nadležnošću se predviđa obaljanje preložene aktivnosti i pogođena (ugrožena) država-što označava državu ili države koje. će verovatno biti pogođene.

Postupak procene uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu obuhvata nekoliko faza:

1. Obaveštenje – prva obaveza je obaveza obaveštenja svake države za koju se smatra da može biti pogođena sprovođenjem nekim od aktivnosti za koje se sprovodi procedura procene uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu. Takvo

13

obaveštenje država u kojoj se planira sprovođenje aktivnosti mora dostaviti što je moguće ranije a najkasnije u mometnu kada država obaveštava svoju javnost o toj aktivnosti. Obaveštenje treba da sadrži informacije o predloženoj aktivnosti i njenim mogućim prekograničnim uticajima. Kao reakcija na obaveštenje moguće je da: pogođena država odgovori da ne želi učestvovati u postupku procene uticaja na životnu sredinu, štp omogućuje državi u kojoj se sprovode aktivnosti da celu proceduru nastavi u skladu sa svojim nacionalnim propisima i moguće je da pogođena država u utvrđenom roku odgovori da želi da učestvuje u postpuku procene uticaja na životnu sredinu i tada država porekla dostavlja podatke o postupku procene uticaja. Pogođena država je obaveza da na zahtev države gde se planiraju aktivnosti, dostavi sve informacije koje se mogu pribaviti.

2. Priprema dokumentacije o proceni uticaja na životnu sredinu – Dokumentacija treba da sadrži: opis predložene aktivnosti; opis gde je potrebno razumih alternativa; opis životne sredine koaj će verovatno biti pogođena preloženom aktivnošću i njene alternative; opis mogućih uticaja na životnu sredinui sl. preložene aktinosti i njene alternative i procena njenog značaja; opis mera za ublažavanje koje će održavati negativne efekte po životnu sredinu na minimumu; precizno naglašene metode previđanja i važne pretpostavke; prepoznavanje nedostataka u znanju i nesigurnosti do koji se došlo prikupljanjem informacija.

3. Konsultacije na osnovu dokumentacije o proceni uticaja na životnu sredinu – inicijativa za obavljanje ovih konsultacija je na strani države kojoj se planira sprovođenje definsanih aktivnosti.

4. Učešće javnosti u odlučivanju – obaveštavanje javnosti o predviđenim aktivnostima i učešća javnosti

5. Donošenje konačne odluke – konačnu odluku o predložnoj aktivnosti donosi država u kojoj se planira sprovođenje predloženih aktivnosti i to vodeći dužnu pažnju o : rezultatu procene uticaja na životnu sredinu, uključujući i dokumentaciju o proceni uticaja na životnu sredinu i o komentarima na procenu uticaja na životnu do kojih se došlo uz poštovanje utvrđene procedure konsultovanja. Država porekla je obavezna da pogođenoj državi dostavi konačnu odluku o predloženoj aktvnosti zajedno sa razlozima i obrazloženjima na kojima se ona zasniva.

6. Postprojektna analiza – bilo koja država može zahtevati da se obavi postprojektna analiza i ove države treba da se dogovore o tme da li će i u kojo meri ona obaviti. Takav nazor i određivanje mogu se izvršiti kako bi se ostvarili ciljevi: praćenje usaglašenosti , pregled uticaja odgovarajućeg upravljanja u cilju delovanja prema neizvesnostima i potvrda prethodnih predviđanja u cilju prenosa iskustva u pogledu budućih aktivnosti istog tipa.

Strateška procena uticaja na životnu sredinu – Strateška procena uticaja na životnu sredinu je nova široka procedura koja proširuje koncept i principe utvrđene i primenjene u

14

proceduri procene uticaja na životnu sredinu (EIA). EIA u osnovi bazirana je na projekte koji se odnose na određene aktivnosti u životnoj sredini, SEA je procedura koja se primenjuje na: planove, programe, strategije, politike i predloge propisa koje sačinjava javna vlast a odnose se na oblast životne sredine. Svrha SEA procedure je da obezbedi knsekvence koej određene politike, planovi mogu imati na životnu sredinu, budu indetifikovane i procenjene već u fazi pripreme i pre njihovog konačnog usvajanja. Ovom procedurom se stvara mogućnost da svi koji donose odluke blagovremeno budu u situaciji da utiču na određena rešenja koja sadrže ova dokumenta a odnose se na životnu sredinu. Širok je krug područja koja mogu biti od interesa za SEA proceduru: poljoprivreda, ribarstvo, energija, vodoprivreda, transport, trgovina, porezi, itd. U okviru SEA procesa najčešće se ispituju: postojeći problemi životne sredine i zdravlja u regionu na koji se odnosi predložena strategija, ciljevi strategije, veze između ciljeva strategije i održivog razvoja, ključne alternative strategiji, potencijalni uticaj na zdravlje i životnu sredinu predloženih mera, sistem monitoringa potencijalnog uticaja aktivnosti obuhvaćenih strategijom, itd. Sastavni deo SEA procedure je i odgovarajuće ućešće javnosti u procesu usvajanja strateških dokumenata. Većina zemalja koja primenjuje SEA to čini samo na planove i programe uz primarno obuhvatanje planova i programa koji se odnose na na korišćenje zemljišta, vode, pitanja otpada, transport i energetski sektor. EU je tek 2001 godine priznala značaj SEA procedure usvajanjem SEA direktive. SEA proceduru primenjuju 31 države članice.

Protokol o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu (2003) – Prema odredbama ovog protokola strateška procena uticaja na životnu sredinu znači ocenu verovatnih efekata planova i programa na životnu sredinu i zdravlje, a efekat na životnu sredinu, uključujući efekat na zdravlje, znači svaki efekat na životnu sredinu i zdravlje ljudi, floru, faunu, tlo, klimu, vazduh, vodu, prirodne vrednosti, materijalnu imovinu, kultruno nasleđe kao i međusobni uticaj ovih faktora. Strateška procena se sastoji od određivanja obima izveštaja o životnoj sredini, njegove primene, sprovođenja procedure za učešće javnosti i konsultaicja sa javnošću, uzimanja u obzir izveštaja o životnoj sredini i rezlutata učešća javnosti i konsultaicja u vezi sa planom i programom. Protokol zahteva odgovarajuće zakonske, regulativne i adminsitrativne odredbe i podležu pripremi tj. usvajanju od strane javne vlasti ili su pripremljene od strane javne vlasti ua usvajanje od strane parlamenta ili vlade. SEA se vrši za planove i programe koji se pripremaju u poljoprivredi, rudarstvu, energetici, industriji, upravljanje otpadom, vodama, telekomunikaciji, turizmu.

5. INSTRUMENTI MONITORINGA I EVALUACIJE – Pod monitoringom životne sredine se podrazumeva kontrola i praćenje stanja životne sredine koja se vrši sistematskim merenjem parametara u činiocima životne sredine u prostoru i vremenu. Postoje različite vrste monitoringa životne sredine u zavisnosti od specifičnosti medijuma životne sredine čije stanje je predmet monitoringa (vazduh, voda), ali i u zavisnosti od ciljeva i elemenata pojedine ekološke politike npr monitoring stanja životne sredine i monitoring učinka u životnoj sredini.

15

U vezi sa monitoringom značajno mesto ima katastar zagađivača pod kojim se podrazumeva registar sistemtizovanih informacija i podataka o zagađivačima činilaca životne sredine, sa podacima o njihovoj lokaciji, proizvodnim procesima, karakteristikama, materijalnim bilansima na ulazima i izlazima sirovina, poluproizvoda i proizvoda, postrojenja za prečićavanje, tokovima otpada, tretmana i odlaganja. Značajan element sistema monitoringa je informacioni sistem. Prema postojećem zakonu o zaštiti životne sredine RS preduzeće je dužno voditi podatke o vrstama i količinama opasnih i štetnih materija koje koristi u vršenju određenih delatnosti.

Procena (evaluacija) je proces koji može imati više faza. Radi se o analizi rezultata monitoringa i upoređivanju rezultata do kojih se došlo u postupku monitoringa sa nekim ranijim rezultatima. Sve u zavisnosti od toga šta je osnovni cilj monitoringa i procene. U najužoj vezi sa monitoringom i procenom su indikatori životne sredine.

Indikatori obezbeđuju odgovarajuću informaciju o nekoj pojavi koja je relevanta, oni predstavljaju dva ili više podatka koji su dovedeni u neku vezu. Osnovne svrhe indikatora su: da prikažu uspešnost/neuspešnost određene politike u oblasti zaštite životne sredine tj održivog razvoja; da integrišu pitanja održivog razvoja u većem broju pojedinačnih sektora (poljoprivreda, šumarstvo); da integrišu odluke sa onima iz obalsti razvija (knjigovodstvo, ozelenjavanje sistema statističkih društvenih računa);da omoguće trajno, sistematsko i rigorozno izveštavanje o stanju životne sredine tj razvoja. Indikatori pokazuju ili mogu da pokazuju trendove u vezi sa procesima u životnoj sredini i mogu biti kvantativni ili kvantativni. Najveći broj pripada kvantativnoj kategoriji – odnose se na fizičke količine gde je objektivno merenje moguće. Indikatori se dele na: indikatore stanja životne sredine; indikatore učinka u životnoj sredini na nivou projekta; indikatori efikasnosti i indikatori održivog razvoja koji se koriste za merenje efikasnosti u okviru globalnih okvira.

Okvirni indikatori - indikatori koji se najviše koriste od strane nacionalnih i međunarodnih tela zasnovani su na DPSIR (pokretački fakori – pritisci-stanje-uticaji-reakcije) konceptu. U I grupi su indikatori koji opisuju socijalni, demografski i ekonomski razvoj jednog društva i odgovarajuće promene u stilu života kao i modelima potrošnje i proizvodnje. Glavni i najveći uticaj ima porast populacije i razvoj u pogledu potreba i aktivnosi pojedinca. Indikatori stanja opisuju kvantitet i kvalitet fizičkih pojava (temepratura), hemijskih pojava ili biloških pojava. Oni mogu da posluže i za opisivanje šumskih i resursa u divljači ili prisustvo ili nivoa buke u okolini aerodroma. Indikatorima odgovora se opisuju mere ili investicije koje s uvedene od strane grupe ili pojedinca u jednom društvu. Npr.mere koje preduzima javna vlast a radi sprečavanja, poboljšavanja ili prilagođavanja promenama u životnoj sredini.

Indikatori učinka u životnoj sredini na nivou projekta – osnovni cilj primene indikatora životne sredine na nivou projekta je procena toga kako se projektne aktivnosti odražavaju na promene u životnoj sredini tj. kakav je učinak projekta u životnoj sredini kao i merenje veličine promena. Indikatorima za nivo projekta najčešće se smatraju input indikatori- kojima se vrši monitoring specifičnih projekata (količina novca koja je obezbeđena od vlade); output indikatorima kojima se mere robe i usluge koje obezbeđuje taj projekat (fabrika za tretman otpadnih voda, obučeni ljudi); outcome indikatori mere trenutne ili

16

kratkoročne rezultate primene projekta (smanjenje nivoa zagađenja); imapct indikatori služe za monitoring dugoročnih ili kompleksnijih rezultata projekta (unapređenje kvalteta vode).

Indikatori održivog razvoja – su jedno od sredstava za merenje rezultata aktivnosti koje su preduzete ili se preduzimaju na planu integracije razvoja ekonomskog i društvenog i životne sredine. To su: društveni indikatori – gustina naseljenosti, stopa nezaposlenosti, stopa smrtnosti novorođenčadi,procenat urbane populacije i dr; ekonomski indikatori – gustina hidrološke mreže, promena namene zemljišta, stopa populacije koja živi ispod linije siromaštva, korišćenje i reciklaža otpada i dr ; indikatori institucija – strategije održivog razvoja, troškovi na istraživanja i razvoj u poređenju sa GDP, broj naučnika i inženjera na milion stanovnika i dr.

6. INTEGRISANO SPREČAVANJE I KONTROLA ZAGAĐENJA (IPPC) (primer emisija zagađenja u vazduh iz postrojenja farike nis)– predstavlja skup mera za sprečavanje, odnosno kada to nije izvodljivo, za smanjenje emisija u vazduh, vodu i zemljište, do kojih dolazi usled tačno određenih i unaped definisanih aktivnosti, koji je kao mehanizam razvijen u okviru Evropske zajednice. To uključuje i mere koje se odnose na otpad a sa krajnjim ciljem da obezedi visoki nivo zaštite životne sredine u celini.Primena IPPC sistema obezbeđuje pribavljanje jedne dozvole kojom se regulišu uslovi rada i mere koje treba da preduzimaju u odnosu na različite aspekte uticaja koji privredni subjekt ima na životnu sredinu. Srbija ga primenjuje u Zakonu o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine.

Kategorije industrijskih aktivnosti na koje se odnosi integrisano sprečavanje i kontrolora zagađenja – Sve industrijske aktivnosti na koje se odnosi integrisano sprečavanje i kontrola zagađenja razvrstane su u šest velikih grupa i to: proizvodnja energije, proizvodnja i prerada metala, mineralna industrija, hemijska industrija, upravljanje otpadom i ostale aktivnosti.

Opšti principi IPPC – treba da se primenjuju na osnovne obaveze operatera koji treba da obezbede da postrojenja funkcionišu na način: da se predhodno preduzmu sve odgovarajuće zaštitne mere protiv zagađenja, da se ne prouzrokuje bilo kakvo znatnije zagađenje, da se energija koristi efikasno, da se preduzmu mere potrebne za sprečavanje nesrećnih slučajeva i ograničavanja njihovih posledica, da se izbegava nastajanje otpada.

Najbolje dostupne tehnike – tehnike – označavaju kako tehnologiju koja je koršćena tako i način na koji je postrojenje projektovano, izgrađeno i na koji način funkiconiše i na koji način se stavlja van pogona. Dostupen tehnike označavaju tehnike koje su razvijene do stepena koji omogućavaju primenu u relevatnom sektoru industrije, pod ekonomski i tehnički održivim uslovima. Pod terminom najbolji podrazumeva se najefiksaniji učinak u postizanju visokog opšteg niova zašitite životne sredine kao celine. Države članice EU su obavezne da obezbede da nadležni organ prati stanje razvoja najboljih dostupnih tehnika ili da o njima bude informisan.

17

Sistem izdavanja dozvola – ključni elemenet IPPC – jedan od osnovnih principa postupka izdavanja dozvola jeste zahtev koji mora da sadrži sve potrebene podatke, da države moraju obezbediti uslove da u postupku izdavanja dozvola kada je u njemu uključeno više od jednog organa, svi organi moraju biti efikasan i integrisan pristup ovom postupku. Cilj ej obezbeđenje maksimalno pojednostavljene procedure. Dozvolom se utvrđuju uslovi čije ispunjenje garantuje da se dato postrojenje uklapa u uslove utvrđene u IIPC direktivi. Sve izdate ili izmenjene dozvole moraju sadržavati pojedinosti koje se odnose na zašititu voda, vazduha i zemljišta. U odnosu na postojeće postrojenja utvrđena je obaveza obezbeđivanja njihovog funkcionisanja u skladu sa propisanim uslovima u roku od osam godina od dana stupanja na snagu Upustva o IPPC. U odnosu na nova postrojenja, obaveza je država članica da obezbede da ni jedno novo postrojenje ne može biti pušteno u pogon ukoliko ne dobije dozvolu u skladu sa pravilima iz IPPC uputstva.

Uslovi koji se odnose na dozvolu i sadržaj dozvole – Prema odredbama člana 9 IPPc upustva države članice dužne su da obezbede da dozvola sadrži sve mere potrebne za posutpanje u skladu sa uslovima koji se odnose na izdavanje dozvole u cilju postizanja visokog niova zaštite životne sredine kao celine kroz zaštitu vazduha, voda i zemljišta. Dozvola mora da sadrži: podatke o graničnim vrednostima emisija zagađujućih materija a po ptorebi da sadrži i odgovarajuće uslove kojima se obezbeđuje zaštita zemljišta, voda; mora da sadrži i odgovarajuće zahteve za monitoring ispuštanja uz učestalost merenja, postupak procene, obavezu dostavljanja nadležnom organu podataka koji se zahtevaju radi vršenja kontrole; mora da sadrži mere koje se odnose na uslove izvan sfere normalnog funckionisanja postrojenja (početak rada postrojenja, kvarove curenja, treutni zastoj rada postrojenja). Dozvola može da sadrži i druge specifične uslove koje neka država članica smatra potrebnim u skladu sa njenim specifičnim uslovima. Posebno su uvrđene obaveze operatera u pogledu postupanja u skladu sa uslovima iz dozvole koju je dobio.

Promena postrojenja koje preduzimaju operateri i preispitivanje i ažuriranje uslova iz dozvole – operater je obavezan da obaveštava nadležne organe o svakoj planiranoj promeni u funkcionisanja postrojenja, pod čim se podrazumeva promena prirode ili funkcionisanja ili proširenje postrojenja, koji mogu uticati na životnu sredinu. Nadležni organi su dužni da ažuriraju dozvolu ili uslove za njeno izdavanje. Nadležne vlasti su obavezne i da periodično vrše reviziju i prema potrebi ažuriranje uslova za dobijanje dozvole.

7. UČEŠĆE JAVNOSTI U ODLUČIVANJU O PITANJIMA KOJA SE TIČU ŽIVOTNE SREDINE (peti park beograd-građani se suprostavili izgradnji staambeno-poslovnog prostora, oni su mislili da tu treba da bude park)- Učešće javnosti o odlučivanju o pitanjima koji se tiču životne sredine predstavljaju bitan elemenat za upravljanje u zaštiti životne sredine. To je tesna veza između ekološkog menađžmenta i ekološke politike i prava u najširem smislu. Na savremenom nivou razvoja procedure učešća javnosti u donošenju odluka imaju karakter elemenata opšte politike u oblasti životne sredine u svim modernim sistemima zaštite životne sredine. Procedura učešća javnosti u odlučivanjima o pitanjima koaj se tiču životne sredine predstavljaju mehanizme koji u određenoj fazi mogu do izvesne

18

mere uticati na rokove i vreme potrebno za ostvarivanje određenih ciljeva privrednih subjekata.

Osnovni dokumenti kojima je regulisano pitanje učešća javnosti u odlučivanju – Određene odredbe o različitim oblicima učešća javnosti u odlučivanju o pitanjima koja se tiču životne sredine su sadržane u većem broju međunarodnih i nacionalnih dokumenata; najšire odrebe su sadržane u različitim dokumentima iz oblasti ljudskih prava. Osnovnim međunarodnim dokumentom koji reguliše ova pitanja smatra se ARHUSKA konvencija o dostupnosti informacija, učšću javnosti u odlučivanju i dostupnosti pravosuđa u pitanjima koja se tiču životne sredine, usvojena na IV ministarskoj kofenreciji 1998 u Ahusu.

Vrste aktivnosti za koje se sprovodi procedura učešća javnosti u odlučivanju o pitanjima koja se tiču životne sredine – Prema odredbama Arhuske konvencije aktivnosti kojima se sprovodi procedura učešća javnosti su: posebne aktivnosti za koje je obavezno sprovođenje procedure učešća javnosti; svaka promena ili proširenje aktivnosti podležu pravilima procedure učešća javnosti; aktinvosti koje nisu obuhvaćene Aneksom I uz Konvenciju ali nadležni organi pojedinih država mogu odlučiti da i na njih primene proceduru učešća javnosti; posebne aktivnspti iz Aneksa I koje se ponovo razmatraju ili ažuriraju; namerno ispuštanje genetički modifikovanih organizama u životnu sredinu i priprema izvršnih propisa ili zakonski obavezujućih normativnih instrumenata.

Posebne aktinosti za koje je obavezno sprovođenje procedure učešća javnosti – Sprovođenje procedure učešća javnosti obavezno za sve aktivnosti koje su navedene u IPPC Pravilu i još ove aktivnosti – nuklearne elektrane i drugi nuklearni reaktori uključujući demontažu i stavljanje van funkcije tih elektrana ili reaktora; instalacije za ponovnu preradu označenog nuklearnog goriva; instalacije namenjene za proizvodnju ili obogaćivanje nuklearnog goriva, preradu označenog nuklearnog goriva, konačno odlaganje ozračenog nuklearnog goriva, isključivo za konačno odlaganje radioaktivnog otpada; ; postrojenja za tretiranje otpadnih voda sa kapacitetom koji prelazi 150000 populacionog ekvivalenta; izgradnja linija za dugolinijski železnički saobraćaj i izgradnja aerodroma sa dužinom piste od 2100 ili više; izgradanja puteva namenjenih za saobraćaj motornih vozila i brzih autoputeva; izgradnja novog puta sa četiri ili više traka; unutrašnji vodni putevi i pristaništa za unutrašnji vodni saobraćaj ; trgovačke luke, dokovi za utovar i sitovar povezani sa kopnom i spoljnim lukama; sistemi za prikupljanje podzemnih voda ili veštački sistemi za obnavljanje podzemnih voda; radovi na transferu vodenih resursa; ekstrakcija petroleja i prirodnog gasa za komercijalne svrhe; brane i druge instalacije namenjene za zadržavanje ili stalno skladištenje vode; cevovodi za transport gasa, nafte ili hemikalija, kamenolomi i otvoreni rudarski kopovi; izgradnja dalekovoda sa naponom više od 220 V; postrojenja za skladištenja petroleja, petrohemijskih ili hemijskih proizvoda sa kapacitetom od 200.000 tona ili više; svaka aktivnost koju ne obuhvataju stavovi od 1-19 učešće javnosti obezbeđeno procedurom procene na uticaja životnu sredinu u okviru nacionalnog zakonodastva.

Osnovna pravila sadržaj procedure učešća javnosti u odlučivanju – Suština pravila o učešću javnosti u odlučivanju o pitanjima koja se tiču životne sredine sastoji se u omogućivanju javnosti, najpre da bude valjano informisana o svim pitanjima koja su

19

relevantna za životnu sredinu, a potom da uzme učešća u procesu odlučivanja o tim pitanjima – putem davanja mišljenja, učešća u konsultacijama , rapsrava, itd. Omogućava se da javnost štiti svoja prava koja su u vezi sa životnom sredinom i procesom učešća janvosti prekršena , ugrožena, osporvana. Javnost treba da bude adekvatno , pravoremeno i efikasno obaveštena, bilo putem javnog saopštenja ili ukoliko je moguće pojedinačno, već u ranoj fazi donošenja odluka. Javnost treba da bude obaveštena o sledećim pitanjima : predloženoj aktivnosti i zahtevu o kome će odlučivati, prirodi mogućih odluka ili nacrtu odluke; nadležnoj javnosti vlasti koja je odgovorna za donošenje date odluke; činjenici da data aktivnost podleže nacionalnoj ili prekograničnoj proceduri uticaja na životnu sredinu; previđenoj proceduri. U pogledu pitanja procedure obaveštenje javnosti podrazumeva i informisanje: o početku procedure; mogućnosti za učešće javnosti; vremenu i mestu održavanja svake javne rasprave, javnoj vlasti kod koje se može doći do odgovarajućih infomacija i gde su deponovane odgovarajuće infomacije radi stavljanja na uvid javnosti, odgovarajućoj javnoj vlasti ili bilo kom drugom službenom telu kome se mogu upućivati komentari ili pitanja kao i obaveštenja u predviđenom roku za upućivanje komentara i pitanja; i dostupnsoti relevantnih informaicja koja se tiču životne sredine a odnose se na predloženu aktivnost. Sprovodioci procedura treba da podstiču podnosioce zahteva da obezbede odgovarajuće informacije da odrede zainteresovanu javnost i da raspravljaju pre podnošenja zahteva za davanje dozvole. Relevante informacije, koje javnost treba da dobije su i: opis lokacije i fizičke i tehničke karakteristike preložene aktinosti, opis značajnih efekata preložene aktinosti na životnu sredinu; opis predviđenih mera sprečavanja ili smanjenja efekata uključujući i emisije; nacrt glavnih alternativa proučenih od strane podnosioca zahteva i u skladu sa nacionalnim zakonodastvom, glavne izveštaje i preporuke koje su dostavljene javnim vlastima u vreme kada će zainteresovana javnost biti informisana. Kada javna vlast donese odgovarajuću odluku javnost mora da bude blagovremeno obaveštena o odluci u skladu sa odgovarajućom procedurom.

8. KONCEPT ODRŽIVE PROIZVODNJE I POTROŠNJE – održiva proizvodnja i potrošnja su dve strane istog procesa i trbea ih posmatarati kao celinu nastojanja da se ustanove sistemska repenja za probleme životne sredine. U slučaju koncepta održive proizvodnje naglasak je na strani nabavki i proizvodnog procesa u celini, s ciljem utvrđivanja učinka u životnoj sredini u ključnim privrednim sektorima kao što su poljoprivreda, energetika, industija, turizam. Kod kocepta održive proizvodnje odnos prema životnoj sredini se posmatra sa stanovišta potrošača, uz nastojanje da proizvodi i usluge zadovolje potrebe i doprinesu unapređivanju kvaliteta života na način da se smanji opterećenje kapaciteta životne sredine, odnosni Planete u celini. Tako bi se moglo reći da je održiva proizvodnja i potrošnja mogle definisati kao koriščenje dobara i usluga u skladu sa osnovnim potrebama i doprinoseći boljem kvalitetu života uz minimalno korišćenje prirodnih resursa, toksičnih materija i proizvodnje otpada i zagađujućih supstanci tokom životnog ciklusa.

Uticaji postojećih modela potrošnje – Postojeći modeli potrošnje nisu održivi, je danas opšte prihvaćeno mišljenje. Posmatrano sa nivoa koncepta imamo 3 glavna uticaja postojećij modela (ne)održive potrošnje: uticaj na životnu sredinu; uticaj na društvo i uticaj na ekonomiju.

20

Neodrživa potrošnja dovodi do tri glavna tipa uticaja na životnu sredinu: osiromašenje resursa – iscrpljivanje neobnovljivih i šteta učinjena obnovljim resursima; zagađenje – preopterećenje kapaciteta životne sredine i smanjenje biodivirziteta – gubitak vrednosti ekosistema i različitih vrsta.

Uticaj ovh obrazaca potrošnje na društvo najviše se razmatraju u odnosu na siromaštvo, ekonomsku štetu, uticaj na kulturui kulturne modele ponašanja i marginalni rast blagostanja. Neodrživa potrošnja podrazumeva i ekonomske troškove na različite načine npr. troškovi globalnog razumevanja su ogromni kako u smislu troškova uticaja tako i u smislu ponovnog opremanja industrije. Neodrživa potrošnja uzrokuje probleme i u vezi tkzv neodgovarajućih subvencija, problema na strani ponude. Obrasci neodržive potrošnje često prouzrokuju nagli pad prizvodnje u određenim oblastima ili sektorima što obično prouzrokuje nagli pad proizvodnje u određenim oblastima i sektorima, što obično ima za rezultat ekonomsku i strukturnu grešku. Pitanje odnosa između trgovine i potrošnje je posebno pitanje koje je u vezi sa ekonomskim aspektima kocepta održive potrošnje. Trgovinski apketi su postali presudni u raspravama o skoro svim globalno relevantnim politikama, zbog toga što su trgovinsko zakonodavstvo i pravila (naročito Svetska trgovinska organzacija) postali su jedan od najznačajnijih i najbolje utemeljenih međunarpodnih režima od uticaja na sve sektorske politike. Pravila STO mogu predstavljati i prepreku za neke puteve koji vode održivoj potrošnji – jedini argumet protiv STO jeste da se rušenjem ’’barijera’’ u trgovini umanjuje kapacitet zemalja u razvoju da jačaju svoje nerazvijene industrije pre nego što ih izlože punoj konkurenciji na svetskom tržištu.

Definisanje održive potrošnje – Komisija za UN za održivi razvoj je 1995 godine formalno usvojila radnu definiciju održive potrošnje. Formulisano je da se ovim pojmom obuhvata ’’korišćenje usluga i proizvoda koej odgovara osnovnim potrebama i doprinosi boljem kvalitetu života, istovremeno svodeći na najmanju moguću meru korišćenje prirodnih resursa i toksičnih materijala kao i emisiju otpada i zagađujućih materija tokom životnog ciklusa, tako da se ne ugroze potrebe budućih generacija’’.

Institucionalni i formalni okviri koncepta održive potrošnje – Komisija UN za održivi razvoj (CSD) – ključni međuvladin forum u oblasti održivog razvoja, osnovala je 1995 godine Međunarodni radni pogram za promene obrazaca potrošnje i proizvodnje (IWPCCCPP). O promeni obrazaca najeksplicitniji stavovi su izrečeni na Konferenciji UN o životnoj sredini i razvoju –Rio de Žaneiro 1992. Celo 4 poglavlje glavnog dokumenta Rio konfernecije – Agende 21 psovaećeno je pitanjima promene obrazaca. Dva poglavlja su posebno analizirana – usesređivanje aktivnosti na neodržive obarsce proizvodnje i potrošnje i razvoj nacionalnih politika i strategija koje bi podstakle promene neodrživih obrazaca potrošnje. Neodrživa potrošnja prirodnih resusra ima dva aspekta: prekomernu potrošnju koja se vezuje za ekonomski bogate indutrijalizovane zemlje ’’Severa’’ i ekološki neodrživu nedovoljnu potrošnju koja se vezuje za manje razvijene zemlje ’’Juga’’. Jedan od glavnih momenata u koceptu održive potrošnje koji se moraju rešavati sa velikom pažnjom su ekonomski i ukupni odnosi između Severa i Jugam a u okviru ovoga pitanje promene obrazaca potrošnje u privredama koje se nalaze u tranziciji ka tržišnim modelima privređivanja.

21

Subjekti koncepta održive potrošnje – Uobičajno je da za glavne subjekte u primeni određenih koncepata smatraju: vlast (vlada na svim nivoima), industrija i građanstvo. U okviru svake od tri glavne grupe subjekata odgovrnih za promene obrazaca potrošnje, mogu se indetifikovati određeni pod-sektori. Tako se smatra da u okviru vlasti posebno mesto pripada organima lokalne samouprave, a u okviru industrije delovi koji se bave komercijalom i maloprodajom. Mediji i finansijske organizacije se mogu smatrati grupama sa posebnim ulogama,a u okviru građanskog društva glavni subjekti su individualni potrošači, domaćinstva, nevladine organizacije, kao i druge grupe kao što su sidikati, verske grupe, itd.

Ciljevi koncepta održive potrošnje – Održiva potrošnja ima tri glavna konkretna cilja: manje – radikalno smanjanje ukupnih materijalnih uloga u razvijenim privredama; više – održiva ekonomski razvoj u zemljama u razvoju u skladu sa potrebama i moralno – promene u globalnim obrazcima potrošnje zasnovane na ponovo razmotrenim vrednostima i kulturnim praksama na Severu i Jugu.

Elementi strategije rešavanja problema u vezi sa održivom potrošnjom – Strategija rešavanja izazova održive potrošnje zasnovana je na dva principa:

a) Dematerijalizacija proizvoda i usluga – znači smanjenje ukupnog uloga materijala i energije za bilo koji proizvod ili uslugu i time smanjenje uticaja tog proizvoda ili usluge na žvotnu sredinu. To znači da je dematerijalizacija usmeren na: praćenje uloga materijala i energije u industrijskim i procesima potrošnje; internacionalizaciju troškova kako bi se poboljšala ekonomska efikasnost; povećanje produktivnosti resursa i aktivnosti u vezi sa potrebama i funkcionalnošću umesto u vezi sa samim proizvodom.

b) Optimizacija obrazaca potrošnje – znači postavljanje novih obrazaca potrošnje koji sami po sebi deluju u smislu ograničavanja prekomernog korišćenja reursa i istovremeno promovisanje dovoljnog korišćenja resura u zemljama u razvoju. To podrazumeva unapređenje i razvoj u odnosu na pitanja: različite potrošnje, svesne potrošnje i prikladne potrošnje.

Glavni princip uvođenja kocepta održive potrošnje je postepenost uvođenja s obzirom na višesektorsku prirodu i socijalnu osetljivost naročito nekih pitanja u vezi sa održivom potrošnjom.

Instrumenti za ostvarenje koncepta održive potrošnje – Tri su standardne grupe instrumenata održive potrošnje: regulatorni (propisi i institucije koje primoravaju pojedince na određenu vrstu ponašanja), ekonomski (strukturna i ad hoc prilagođavanja tržišnim uslovima radi ostvarenja određenih rezultata) i društveni (pr.podizanje svesti i obrazovanja). Kompleksnost koncepta zahteva vođenje računa i sve tri osnovne grupe instrumenata. Upravljanje otpadom je po definiciji prvi cilj poboljšanja efikasnosti. U oblasti efikasnosti prozivoda imamo 4 najrazvijenije i najprespektivnije metodologije: ekološki dizajn, procena životnog ciklusa, proširena odgovrnost proizvođača i integrisana politika proizvoda. Sa stanovišta efiksanosti procesa, celokupni industrijski proces uzima se kao polazište

22

relevantno za koncept održive potrošnje. Prvi i najvažniji instrument za postizanje efikasnosti procesa je upravljanje životnom sredinom. Značajni metodi povećanja efikasnosti procesa su: koncept čistije proizvodnje, ekološka efikasnost i industrijska ekologija. Instrumenti industrije u procesima optimizacije koji se naročito razmatraju su: upravljanje životnom sredinom, izveštavanje, informisanje uključujući tu i ekološko označavanje, kodeski ponašanja i upoređivanje i razmena najboljih praksi.

9. INSTRUMENTI UPRAVLJANJA U ŽIVOTNOJ SREDINI KOJI SE PRIMENJUJU U ORGANIZACIJAMA – primena zavisi od različitih faktora: od vrste organizacije, osnovne delatnosti kojom se bavi, nivoa razvijenosti tehnoloških procesa, ciljeva koje ima, brojnih eksternih faktora koji determinišu ponašanje na tržištu. Smatra se da organizacije tradicionalno imaju pristup koji primenu mera zaštite životne sredine ili u vezi sa životnom sredinom smatraju kao potencijalni ekonomski trošak. Ovo posebno u odnosu na investicije koje se podrazumevaju ili očekuju u procesu usaglašavanja sa propisima u oblasti životne sredine. Smisao instrumenata upravljanja zaštitom životne sredine je da se zadađivačima ponude fleksibilne mogućnosti za rešavanje pitanja zaštite životne sredine i promenu njihovog ponašanja ka proaktivnom - preventivnom pristupu. Najveći borj instrumenata koje pojedine organizacije, odnosno zagađivači, mogu da primene, orjentisan je na proces i takvi su: sistemi ekološkog menadžmenta, ekološki indikatori učinka, ekološke provere, itd. Osnovna karakteristika ovih instrumenata je ta da oni mogu biti primenjivani od strane kompanija bez ikakvih spoljnih uslova. Neki od instrumenata koji se primenjuju od strane organizacija najvećim delom su orijentisani na proizvod kompanije. Najznačajniji primeri su: zelene nabavke, ekološko označavanje, integralna politika proizvoda, procena rizika, odnosno upravljanje rizikom. Mnogi instrumenti su standardizovani u okviru standarda ISO 14000 razvijenih u okviru Međunarodne organizacije za standardizaciju.

A) Koncept čiste proizvodnje (Cleaner Production) – je prvi put promovisan od strane Programa UN za životnu sredinu 1989. Godine kao nov pristup upravljanja životnom sredinom i očuvaju resursa. On je jedan relativno prihvaćen koncept čije je osnovno polazište preventivni pristup kroz unapređenje mogućnosti eleminacije otpada pre nego što je on proizveden. Na taj način se sistematski smanjuje ukupna proizvodnja zagađenja i unapređuje efikasnost korišćenja resursa. Osnovni elementi kocepta čistije proizvodje prema Međunarodnoj deklaraciji o čistoj proizvodnji su: vođstvo, svest, obrazovanje i obuka, integrisanje, istraživanje i razvoj, komuniciranje i sprovođenje. Prema nekim procenama smatra se da nigde između 20% i 30% zagađivanja može često biti smanjeno i bez dodatnih investicija, dok sledećih 20% ili više može biti smanjeno novim investicijama. Kocept čistije proizvodnje niej fomalno uključen u standard ISO 14001.

B) Intregrisana proizvodna politika (IPP) – On je jedan od osnovnih okvira ekološke politike o kojima se raspravljaju u EU. Osnovni cilj je da se kroz celi sistem mera i aktivnosti obezbedi da se sve faze nastanka i potrošnje jednog proizvoda učine maksimalno ’’zelenijim’’ tj ekološki prihvatljivijim. 1999 godine Evropska komisija je

23

objavila svoj dokument pod nazivom Zeleni papir o IPP u kome na 32 strane detaljno objašnjeni svi relevantni aspekti ovog pristupa. Integralna proizvodna politika je pristup koji zahteva smanjenje uticaja na životnu sredinu, koji proizvodi imaju tokom životnog ciklusa: ed ekstrakcije sirovina rudnika preko proizvodnje, distribucije, korišćenja i upravljanja otpadom. Osnovni fokus pažnje je u donošenju odluka usmeren je ka onim tačkama životnu sredinu i koji mogu potencijalno biti unapređeni. Posebno se naglašavaju: ekološko dizajniranje proizvoda, informisanje potrošača o njihovim mogućnostima i princip zagađivač plaća u cenama proizvoda. Osnovni koncept IPP je zasnovan na 5 ključnih principa: životni ciklus, saradnja sa tržištem, uključivanje svih zainteresovanih subjekata, stalna unapređenja i primena različitih instrumenata.

C) Procena životnog ciklusa (LCA) – predstavlja jedan od savremenih najcelovitijih instrumenata upravljanja u zaštiti životne sredine. Radi se o metodologiji za utvrđivanje učinka proizvoda, procesnih procesa i aktivnosti u životnoj sredini. Polazna predpostavka je da proizvodnja i korišćenje svakog proizvoda vrše uticaj na životnu sredinu tokom celokupnog ciklusa ’’od kolevke do groba’’ tj od eksploatacije osnovnih sirovina do kraja životnog ciklusa proizvoda i deponovanja njegovih ostataka preostalih pre upotrebe. Privredni subjekti imaju mogućnost da donose odluke koje će biti u skladu sa zahtevima iz obalsti životne sredine i kvaltativno argumentovane. Ovaj instrument je međunarodno priznat kao ’’kvantativna, objektivna i naučna zasnovana tehnika analize uticaja proizvodnih sistemna na životnu sredinu. LCA je metodologija koja je definisana i standarima serije ISO 1404X. LCA obuhvata stnadarde: ISO 14040 (ekološko upravljanje – ocenjivanje životnog ciklusa – principi i propisi), ISO 14041 (ocenjivanje životnog ciklusa – analiza inventara), ISO 14042 (ocenjivanje životnog ciklusa – procena uticaja), ISO 14043 (ocenjivanje životnog ciklusa – ocenjivanje poboljšanja). Smatra se da procena životnog ciklusa kao metodologija ima pet koraka: planiranje – odlučuje o pitanjima ciljeva LCA; skrining – preliminarna primena LCA i prolagođavanje plana; prikupljanje podataka i obrada podataka - proces tokom kojeg se svi podaci i proizvodnom procesu skupljaju; evaulacija – usmerena ka merenju i proceni svih uticaja na životnu sredinu od strane proizvoda, procesa i procena poboljšanja – daje podatke o tome kako da se unapredi ekološki profila proizvoda.

D) Procena rizika u upravlanje rizikom (RA/RM) – Problemi životne sredine predstavlaju jedan od sve značajnijih činilaca poslovnog rizika. Sve je veća svest o mogućim posledicama pdoređenih aktivnosti po životnu sredinu. Rizik u vezi sa životnom sredinom određuje kao određeni nivo verovatnoće da će neka aktivnost indirektno ili direktno izazvati opasnost po životnu sredinu, život i zdravlje ljudi. Prema dominantom fokusu procene, moguće je govoriti o proceni rizika po zdravlje – da bi se procenila verovatnoća povrede, bolesti ili smrti ljudi i proceni ekološkog rizika – da bi se procenili uticaju agensa, tehnologije ili procesa na različite životne sredine. Pored pojam rizika postoji još nekoliko formulacija koje se naročito koriste: udes – iznenadni i kontrolisani događaj ili niz događaja koji nastaje nekotrolisanjem oslobađanjem izlivanjem ili rasipanjem opasnih materija pri proizvodnji, upotrebi i sl. Procena veovatnoće udesa vrši se na osnovu podataka o događajima na sličnim ili istim postrojenima; opasnost –

24

mogućnost izazivanja, povređivanja i ugrožavanja ljudi životne sredine, materijalnih i prirodnih dobara; ekspozicija – podrazumeva vremenski period za koji su ljudi, drugi životni organizmi i dr, izloženi delovanju određenih zagađenja; pod efektom – rezultati udesa u vidu određenih posledica tj. šteta.

Upravljanje rizikom obuhvata sve mere i postupke prevencije, pripreme, odogovora na udes i saniranja stanja u cilju smanjivanja rizika i stvaranja uslova da rizik postane prihvatljiv za relevantne subjekte. Upravljanje rizikom se vrši na osnovu izvršenih procesa pri čemu se uzimaju u obzir faktori . od onih koji se tiču tehničko-tehnoloških preformasi određenih postrojenja do brojnih ekonomskih i šire društvenih faktora. U našoj zemlji pitanje procene rizika i upravljanja rizika kada su u pitanju hemijski udesi regulisano posebnim Pravilnikom o metodologiji za procenu opasnosti od hemijskog udesa i merama za otklanjanje posledica. Prema Pravilniku, metodologija upravljanja rizikom od udesa sadrži tri elementa: analizu opasnosti od udesa (indetifikacija opsanosti, analiza posledica i procena rizika) – prikupljaju se svi potrbeni podaci o opasnim aktivnostima i opasnim materijama neophodnim za analizu posledica i procenu rizika; mere prevencije, pripravnosti i odgovora na udes – obuhvata prirpemu, prikaz mogućeg razvoja događaja, modeliranje efekata i analizu povrednosti; i mere otklanjanja posledica od udesa – sanacija, izrada plana sanacije i izrade izveštaja o udesu.

E) Ekološko proveranje (EA) – je instrument koji se sastoji od sistematske, dokumentovane, periodične i objektivne procene učinaka neke organizacije, menadžement sistema ili procesa čiji cilj je zaštita životne sredine. Konkretni ciljevi ekološkog proveravanja su: olakšavanje upravljanja kontrolom praksi koje mogu imati uticaj na životnu sredinu i procena usaglašenosti sa politikom životne sredine koku sprovodi kompanija. Ekološko proveravanje je jedan instrument koji je obuhvaćen serijom standarda ISO 14000 tj na ekološko proveravanje se odnose standardi ISO 19010, ISO 14011 I 14012. Ekološko proveravanje je i instrument koji sadrži i EMAS. Standard 14010 daje osnovne informacije u vezi sa proverom (princip provere, rpedmet provere, poverljivost podataka, sadržaj izveštaja o proveri, odnos prema naručiocu, itd). ISO 14011 – definiše zahteve za proveru usaglašenosti sa ISO 14001 kao i odgovrnost proverivača i naručioca. ISO 14012 je usmeren ka definisanju kriterijuma za sticaje klasifikacije proverivača (internog i eksternog) sistema zaštite životne sredine uključujući tu i glavnog proverivača. Tim kriterijumom su obuhvaćeni obrazovanje, o bučenost, iskustvo, lične osobine i sposobnost proverivača. Provera se incira od strane uprave kompanija, a konkretniji povodi mogu biti različiti npr. provera proizvoda, provera sigurnosti procesa, provera profesionalnog zdravlja,itd.

F) Ekološko označavanje (EL) – Prve šeme ekološkog označavanja, koje su poznate kao ’’plavi anđeo’’ uvedene su 1978 godine u SR Nemačkoj. Nakon toga ekološko označavanje uvodi Kanada 1988 goidne. Ova dva programa su prvi programi koji su uvedeni na nivou države, a 1989 godine Savet ministara za pitanja potrošača Skandinavije uvodi prvi međunarodni program ekološkog obeležavanja. Iste godine je na nviou države uveden program ekološkog označavanja, a prvi privatni program ekološkog

25

označavanja, kojim je upravljala privatna kompanija ’’Green Seal’’, uveden je u SAD. Danas u Svetu postoji preko 20 programa ekološkog obeležavanja. Osnovna filozofija kod ekološkog označavanja je u saznanju o potrebi da se na tržište obezbede uslovi da potrošači mogu lako, jednostavno i pouzdano odlučivati o tome kako će se ponašati u odnosu na određeni proizvod ili uslugu koji mu se nudi. Potrošač treba da bude u mogućnosti da uvek ima na raspologanju sve relevante informacije o kvalitetu proizvoda i usluga sa stanivšta njihovog uticaja na životnu sredinu i zdravlje ljudi. Proizvodi koji su sačinjeni u skladu sa zahtevima, dodeljuje se pravo da mogu koristiti poseban logo na njihovom pakovanju.

Ekološko označavanje prema ISO

Standard ISO 14020 utvrđuje ciljeve i proklamuje devet opštih učinaka načela koja se odnose na sve vrste označavanja. Ekološke oznake moraju da sadrže tačne, istinite i poverljive informacije. Moraju da budu zasnovane na naučnoj metodologiji, ne smeju da ograničavaju dalje usavršavanje proizvoda, da se pre njihovog dodeljivanja moraju razmatrati svi aspekti životnog ciklusa jednog proizvoda. Ovaj standard sadrži i načela vezana za proces utvrđivanja oznaka, administrativna pitanja i dr.

Standard ISO 14022 se odnosi na opšta pravila za definisanje ekoloških tvrdnji koje koriste organizacije kada same izjavljuju da su njihovi proizvodi u skladu sa zahtevima iz oblasti životne sredine. Zato se ovaj standar i označava sa ’’samodeklarisane ekološke tvrdnje – ekolođko označavanje TIP II. To se odnosi na izjave, simbole i grafičke prikaze organizacije formulišu bez provere treće strane. Postoji 13 tvrdnji koje se najčešće koriste: smanjena potrošnja sirovina, smanjena potrošnja vode, obnovljiva energija, smanjena potrošnja energije, smanjena količina otpada, produćeni vek proizvoda, reciklirano, itd.

Standardom ISO 14022 se dalje razrađuju pravila vezana za ekološke tvrdnje. On se odnosi na standardizaciju izraza i simbola koji se koriste u ekološkim tvrdnjama i na standardizaciju metodologija ispitivanja i verifikacije oznaka.

Standard ISO 14024 rarađuje načela i postupke za razvoj programa označavanja TIP I kao i procedure sertifikovanja za dobijanje oznaka.

ISO 14025 odnosi se na načela i postupak za programe treće strane, koji se označava kao označavanje TIP III. Ondosi se na nezavisnu verifikaciju prema unapred utvrđenim kriterijumima, a cilj je da se obezedi metodologija da treća strana pomogne da se odrede kriterijumi prikladni za određeni proizvod.

Ekološko označavanje u Evropskoj uniji regulisano je Pravilom o šemi ekološkog označavanja, br. 1980/2000, koje je usvojio Evropski parlament i Svaet 17 jula 2000 godine. Osnovni elemnt ovog Pravila koje je stupilo na snagu 24 septembra 2000 goidne su: proširivanje okvira primene i na usluge isto kao i na proizvode; jačanje učešća zaintersovanih strana, stvaranje odbora EU za ekološko obeležavanje obuhvatanjem

26

nadležnih tela; smanjivanje naplata za mala i srednja preduzeća i zemlje u razviju, jačanje transparentnsoti i metodologije, naglašavanje pitanja uanpređivanja šeme, više informasanja o oznaci, mogućnost za proizvodđače iz država koje nisu članice EU da primenjuju ovu šemu. Osnovni cilj šeme ekološkog označavanja je promovisanje proizvoda koji imaju mogućnost da smanje negativan uticaj na životnu sredinu, ako se uporede sa drugim proizvodima iz iste grupe proizvoda, doprinoseći na taj način efikasijem korišćenju resursa i visokom novu zaštite životne sredine. Ekološki uticaj se utvrđuje na osnovu ispitivanja interakcija proizvoda sa životnom sredinom, uključujući tu i korišćenje energija i prirodnih resura, tokom životno ciklusa proizvoda. Ekološka oznaka može biti dodeljena proizvodima koji su na raspolaganju zajednici, a koji su u saglasnoti sa osnovnim ekološkim zahtevima i kritetirjumima ekološkog obeležavanja. Za određene supstance i preparate unapred je određeno da se za njih ne dodeljuje ekološki znak (toksični, mutageni proizvodi i dr) ili za robe koje su proizvedene procesima koji su verovatno značajno štetni za čoveka ili životnu sredinu ili u njihovoj primeni mogu biti šteštni za njihove potrošače. Pravilo EU o ekološkom označavanju ne primenjuje se ni na hranu, pića, farmaceutske proizvode ili medicinska sredstva.

G) Indikatori učinka u životnoj sredini (EPIs) – Vrednovanje (ocenjivanje) učinka u životnoj sredini je jedan od osnovnih insturmenata upravljanja zaštitom životne sredine, kojim se omogućuje stalno unapređenje sistema upravljanja zaštitom životne sredine. Značaj ovog instrumenta proizilazi iz toga što se smatra da je od suštinske važnosti za jednu orzanizaciju da ona na vreme sazna kakav je uticaj njenih aktinvosti na životnu sredinu. Pitanjima vrednovanja učinka u životnoj sredini posvećeni su standardi ISO 14031 i 14032 koji se odnose na metode uslove i postupke ocenjivanja ekološkog učinka. Vrednovanje ekološkog učinka je stalan proces prikupljanja i ocenjivanja relevantnih podataka. Organizacaija koja ima uspostavljen sistem ekološkog mendžmenta, vrši vrednovanje ovih podataka u odnosu na svoju ekološku politiku i utvrđene ekološke ciljeve. Vrednovanje učinka u živonoj sredini je interni proces koji se sporovodi kroz razvoj i primeni ikndikatora učinka u životnoj sredini. Indikatori su osnovno sredstvo za obezbeđenje informacija o aktulenom statusu i trednovima učinka organizacija kao i neka vrsta inputa za druge instrumente upravljanja kao što su npr. sistemi upravljanja u životnoj sredini, kontrola, izveštavanje, itd. Prema standardu ISO 14031 indikatori učinka u životnoj sredini se mogu podeliti u dve osnovne grupe: indikatori učinka u životnoj sredini – klasifikuju se u dve grupe operativni indikatori koji ocenjuju ekološke aspekte aktivnosti kompanije putem input/output balansa kretanja materijala i indikatori učinka menadžmenta koje karakterišu aktivnosti u upravljanju u zaštiti životne sredine; i indikatori stanja životne sredine. Ocenjivanje ekološkog učinka se sprovodi kroz nekoliko faza: planiranje, izvršavanje, preispitivanje i unapređenje.

H) Ekološko računovodstvo (EMA) – ekološko knjigovodstvo treba da pomogne da se idnetifikuju i na odgovarajući način kvatifikuju troškovi zaštite životne sredine, kao i da se prati stanje u vezi s tim. To dalje treba da omogući formiranje realne cene određenog proizvoda ili usluge, odnosno uključivanje u cenu proizvoda ili usluga i tkzv društvenih troškova koji nastaju u vezi sa životnom sredinom a nisu ukalkulisani u cenu.

27

I) Zelene nabavke (GP) – javne nabavke predstavljaju u proseku 20% GDP Evropske unije, a Francuskoj 19%. Ovi podaci jasno ukazuju na kupovnu snagu javnih vlasti, što ih stavlja u poziciju da mogu da preuzmu odgovornost za liderstvo u procesima ’’zelenog’’ menadžementa sa stanovišta potrošnje koja će uticati na zeleniju proizvodnju. Osnovna ideja zelenih nabavki (GP) je usmerena ka pokušaju inkorporiranja održive proizvodnje i potrošnje u proces javnih kupovina, kako bi se na taj način olakšala, promovisala i podržala održiva tržišta. Zelene nabavke se primenjuju već u Kanadi, Holandiji, Norveškoj i SAD-u dok je EU razvila svoj poseban sistem zelenih javnih nabavki. Kjučni subjekt odgovoran za primenu ovog koncepta su javne vlasti, ali on može biti primenjivan i od strane određenih kompanija.

J) Izveštavanje o životnoj sredini – Izveštavanje o životnoj sredini tj. poslovanju organizacije i njenom uticaju na životnu sredinu, predstavlja koje pojedine organizacije koriste i od čega imaju koristi i organizacije i građani. Izveštaj o životnoj sredini je izveštaj u kome neka organizacija iznosi i analizira različite podatke koji se odnose na njeno poslovanje a tiču se životne sredine. To podrazumeva različite kvantativne pokazatelje u vezi sa uticajima koja organizacija ima na životnu sredinu. Obično se razlikuje obavezno i dobrovoljno izveštavanje. Obavezno izveštavanje može biti obavezno po osnovu različitih propisa, a dobrovoljno izveštvanje je kada organizacije prepoznaju interes u vezi sa odnosom prema životnoj sredini.

K) Dobrovoljni sporazumi – su ustvari dobrovoljne inicijative koje primenjuju organizacije. Značajan porast dobrovoljnih inicijativa od strane indsturije i vlada usledio je nakon Svetskog samita o životnoj sredini i održivom razvoju u Rio de Žaneiru 1992. godine. UNEP razlikuje pet kategorija dobrovoljnih incijativa: inicijative industrije, incijativa vlade, incijative UN i druge međunarodne incijative, inicijative trećih strana i zajedničke incijative industrije i drugih subjekata, a pre vladinog sektora, gde su najbolji primer dobrovoljni sporazumi, ugovori, itd. Dobrovoljni sporazumi su 90-tih godina doživeli naročitu popularnost u Evropskoj uniji a posebno u industrijskom sektoru. Sporazmevanje u obalsti životne sredine sa industrijom ima značajnu ulogu u okviru spektra političkih i pravnih instrumenata. Oni mogu ponuditi troškovna efektivna rešenja u ostvarivanju ciljeva životne sredine i predstavljati efikasne mere podrške legislativi. Dobrovoljni sporazumi predstavljaju rezultat pregovora zagađivača sa vlastima koje donose određena regulativna pravila sa ciljem smanjenja zagađivanja ili izmene načina ili obima oštećenja resursa. Oni mogu imati različite forme, tako da je Evropska agencija za životnu sredinu tokom 1997 godine razlikovala one koji određuju ciljeve za smanjenje uticaja na životnu sredinu od onih gde su ciljevi već na neki način utvrđeni pa se njihov predmet regulisanja usmerava na akcije detaljnijeg sprovođenja dostignutih ciljeva. Na više načina se dobrovoljni sporazumi. Aktuelni politički ciljevi u obalsti životne sredine mogu biti deo dobrovoljnih sporazuma. Moguće je da dobrovoljni sporazumi prosto budu zamenjeni kao sredstvo dostizanja određenih ciljeva koji bi se inače ostvarili. Formalna legislativa se izbegava iako često ostaje pretnja legislativom. Na taj način dobrovoljni sporazumi postaju sredstvo dovođenja u red zagaživađa a radi izbegavanja elgislativnih mera. U drugim slučajevima pretnja je sankcija za neizvršavanje ciljeva dobrovoljnih

28

sporazuma pre nego pretnja legislativom za obavezne ciljeve. Dobrovoljni ugovori mogu sporazumi mogu proizvesti vrlo interesantne efekte u pogledu javnog imidža, tako što će industrija biti prikazana u viđena kao subjekat koji sam preduzima mere zaštite životne sredine, čak i ako postoji manje poznata pretnja sankcijama. Sa stanovišta javnih vlasti koje su inače u ulozi subjekta koji se donosi i stara o sprovođenju regulativnih mera, dobrovoljni sporazumi mogu doprineti izbegavanju troškova vezanih za skupu regulativu, iako ovo može biti izazvano i potrebama za monitoring sporazuma. Tokom 1996 godine bilo je 312 nacionalnih sporazuma koji su bili priznati a mnogo veći broj njih je postojao na subnacionalnom nivou. Oni su usmereni na raličite sektore pri čemu su oko 20% njih odnosilo na hemikalije, 12% na prozvodnju hrane, duvana i pića, 11% na transport, komunikacije i skladištenje, 11% na metale, 10% na proizvodnju prozvoda od nemetala i dr. Značajan deo sporazuma se odnosi na upravljanje otpadom kao rezultat aktivnosti vezanih az zagađivanje vazduha i klimatske promene. Veći deo dobrovoljnih sporazuma je zaključen unutar država članica, a postoje incijative da za zaključivanje sporazuma koji će biti zakljulivani na niovu Evropske unije. Prvi takav sprozum je zaključen 1997 godine sa 20%unapređenja u energetskoj efikasnosti do 2000 koji je postignut sa industrijom ta tv/video rekordere i mašinama za pranje.

I. Sistemi upravljanja u životnoj sredini

29