EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA - ekof.bg.ac.rs · nedovoljno da bi se vratila na pretkrizni nivo, dok u 33% zemalja, među preostalima, zaposlenost nastavlja lagano da pada. Prema aktuelnim

BROJ

15EK

ONOM

SKE

IDEJE

I PRA

KSA

KVAR

TALN

I ČAS

OPIS

IZ OB

LAST

I EKO

NOMI

JE, PO

SLOV

NE EK

ONOM

IJE I M

ENAD

ŽMEN

TA, S

TATIS

TIKE I

POSL

OVNE

INFO

RMAT

IKE

EKONOMSKEIDEJE I PRAKSA

BROJ 15

KVARTALNI ČASOPIS IZ OBLASTI EKONOMIJE, POSLOVNE EKONOMIJE I MENADŽMENTA, STATISTIKE I POSLOVNE INFORMATIKEEKONOMSKI FAKULTET UNIVERZITETA U BEOGRADU / BEOGRAD, DECEMBAR 2014 WWW.EKOF.BG.AC.RS/PUBLIKACIJE/CASOPISI/EKONOMSKE-IDEJE-I-PRAKSA/ U

OVOM

IZDA

NJU:

PETA

R ÐU

KIĆ /

/ VLA

DIMI

R GR

EČIĆ

// ZO

RAN

SIMON

OVIĆ

// SA

ŠA PE

ŠIĆ //

MILE

NA LU

TOVA

C // N

EMAN

JA BA

CKOV

IĆ /

/ BOŽ

IDAR

CERO

VIĆ //

DRA

GAN

MIHA

ILOVIĆ

// M

ILUTIN

JEŠIĆ

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSAKVARTALNI ČASOPIS IZ OBLASTI EKONOMIJE, POSLOVNE EKONOMIJE I MENADŽMENTA, STATISTIKEI POSLOVNE INFORMATIKE

IzdavačCentar za izdavačku delatnostEkonomskog fakulteta u BeograduKamenička 6, tel. 3021-045, faks 3021-065E-mail:[email protected]

Dekan Ekonomskog fakultetaProf. dr Branislav Boričić

Priprema i štampaČUGURA Print, Beogradwww.cugura.rs

Godina2014.

REDAKCIJA ČASOPISA EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA

Glavni urednik časopisaprof. dr Jakšić Miomir

Urednici časopisaprof. dr Aleksandra Praščevićprof. dr Vlade Milicevićdr Saša Veljković, vanr. prof.

Članovi Redakcijeprof. dr Marko Backovićprof. dr Predrag Bjelićprof. dr Božidar Cerovićprof. dr Čedomir Čupićprof. dr Ðorđe Ðukićprof. dr Nikola Fabrisprof. dr Miomir Jakšićprof. dr Nebojša Janićijevićprof. dr Radovan Kovačevićprof. dr Stipe Lovretaprof. dr Vlade Milicevićprof. dr Aleksandra Praščevićprof. dr Gojko Rikalovićprof. dr Žaklina Stojanovićprof. dr Siniša Zarićdr Radmila Dragutinović Mitrović, vanr. prof. dr Miroslav Todorović, vanr. prof.dr Saša Veljković, vanr. prof.Svetozar Tanasković– sekretar redakcije

Tehnički sekretarJelena Cvetanović

Kontakt redakcijeTelefon: +381 11 3021 068Faks: +381 11 3021 068e-mail: [email protected]

SADRŽAJ

KAKO STVARNO FUNKCIONIŠE TRŽIŠTE RADA U SRBIJI DANAS - INSTITUCIONALNE I MAKROEKONOMSKE PRETPOSTAVKEPetar Ðukić

TRIPARTITNI SOCIJALNI DIJALOG KAO ČINILAC IZLASKA IZ EKONOMSKE KRIZEVladimir Grečić

EVOLUCIJA KONCEPTA AGRARNE POLITIKE U ZEMLJIŠNO SVOJINSKIM ODNOSIMA U SRBIJIZoran Simonović

METODOLOŠKI PRISTUP PRAĆENJA STEPENA KONCENTRACIJE U MALOPRODAJI VISOKO OBRTNIH PROIZVODASaša Pešić

INDUSTRIJSKA POLITIKA EVROPSKE UNIJEMilena Lutovac

UPRAVLJANJE TROŠKOVIMA U OBLASTI VETROENERGIJENemanja Backović

TRANZICIJA I EVROPA: KAKO NAS VIDE IZDALEKAPRIKAZ KNJIGE: YOJI KOYAMA, (2015), "THE EU'S EASTWARD ENLARGEMENT"Božidar Cerović

PRIKAZ KNJIGE: RADOICA LUBURIĆ I NIKOLA FABRIS, (2014)"UMIJEĆE UPRAVLJANJA NOVCEM"Dragan Mihailović

NOVA TEORIJA EKONOMSKE POLITIKE: INKORPORACIJA RACIONALNIH OČEKIVANJA U TINBERGENOV OKVIR EKONOMSKE POLITIKE PRIKAZ KNJIGE: NICOLA ACOCELLA, GIOVANNI DI BARTOLOMEO, ANDREW HUGHES HALLETT, (2012) "THE THEORY OF ECONOMIC POLICY IN A STRATEGIC CONTEXT"Milutin Ješić

07

23

53

39

71

85

97

103

105

7EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA | BROJ 15 | DECEMBAR 2014.

PETAR ÐUKIĆ1

[email protected]

JEL KLASIFIKACIJA: E24

KAKO STVARNO FUNKCIONIŠE TRŽIŠTE RADA U SRBIJI DANAS - INSTITUCIONALNE I MAKROEKONOMSKE PRETPOSTAVKE2

APSTRAKT

U generalnom smislu, tržište rada je neodvojivi segment tržišne ekonomije. Ono po de-finiciji vodi ka podizanju efikasnosti ekonomije, boljem iskorišćenju ljudskog kapitala, unapređenju obrazovanja i višoj produktivnosti rada. Pogoduje stranim investicijama i održivom razvoju uopšte. Međutim, tradicionalno visok debalans ponude i tražnje rada u Srbiji produbila je ekonomska kriza. Javni sektor ekonomije kao i državna uprava formal-no zapošljavaju suviše veliki deo radne snage, faktički snižavajući sve najvažnije funkcije tržišta rada i konkurentnost privrede u celini. Nedovoljna konkurencija uprkos visokoj nezaposlenosti posledica je tradicije i inercije sistema zapošljavanja, korupcije, kao i kulture u širem smislu.

1 Ovaj rad rađen je u okviru projekta “Modeliranje razvoja i integracije Srbije u svetske tokove u svetlu ekonomskih, društvenih i političkih gibanja”, evidencioni broj 179038, koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije

2 Tehnološko-metalurški fakultet, Univerzitet u Beogradu

KAKO STVARNO FUNKCIONIŠE TRŽIŠTE RADA U SRBIJI DANAS - INSTITUCIONALNE I MAKROEKONOMSKE PRETPOSTAVKE8Diskriminacija privatnog sektora i praksa zapošljavanja kao privilegije u javnom sektoru podižu rizike zaostajanja u izgradnji institucija tržišta rada. Sve što se dešava u promeni privredne strukture današnje Srbije, ogleda se ne tržištu rada. Još uvek plitko i neizgrađe-no, ono funkcioniše na problematičan i socijalno težak način. Radna snaga se prilagođava i takvim promenama koje su posledica brojnih ograničenja konkurencije, između ostalog, i onih na tržištu rada. Uprkos tim neveselim činjenicama, tržište rada moglo bi da posluži kao faktor povećanja produktivnog zapošljavanja naročito u privatnom sektoru u i tako doprinese bržem izlasku iz krize.

ABSTRACT

Generally speaking, labour market is an inseparable segment of market economy. By definition, it leads to better economy efficiency, better utilisation of human capital, im-provement of education, and higher work productivity. It also favours foreign investments and sustainable development in general. However, the economic crisis deepened a tradi-tionally big disparity between labour supply and demand in Serbia. The public sector of economy, as well as the public administration, officially employ too large portion of the work force, actually weakening all the most important labour market functions and the overall economy competitiveness. Insufficient competition, despite the high unemploy-ment rate, is a consequence of tradition and inertia of employment system, corruption and business culture in wider terms.

The private sector discrimination and employment practice, as well as the privileges in the public sector, heighten the risks of falling behind in establishing the labour market institutions. All that is happening in the change of the today’s Serbian economic structure is reflected on the labour market. Still being shallow and underdeveloped, it functions in a problematic and socially difficult way. The work force is also being adjusted to such changes which are consequence of numerous limitations of competition, among other things, as well as of those in the labour market. Despite these sombre facts, the labour market might serve as a factor of increase of productive employment, especially in the private sector, and thus contribute to faster getting out of the crisis.

KLJUČNE REČI:TRŽIŠTE RADA, SIVA EKONOMIJA, LJUDSKI KAPITAL, INSTITUCIONALNE PRETPOSTAVKE

KEY WORDS:MARKET LABOUR, GREY ECONOMY, HUMAN CAPITAL, INSTITUTIONAL PRESUMPTIONS


1. UVODNE NAPOMENEIntenziviranje međunarodnih tokova rada sve više nameću nove tehnologije i globalizacija pa se na taj način povećava i konkurencija na tržištu rada. Promene su više nego radikal-ne. Eksplozija sektora usluga i njihova disperzija, kao i promena odnosa uloga poslovnog i javnog sektora, porast nevladinog sektora i tzv. civilnog društva oblikuju današnji pri-vredni i sociokulturni život, ali i ekonomsku poziciju i budućnost ljudi. Mađutim, „nova svetska privreda“ donosi „radikalno drugačiji sistem poslovanja“ i norme od kojih mnoge nemaju veze sa internetom ili uskim konceptom ‘nove ekonomije’, kako se to najčešće pojednostavljeno tumači. Na to skreću pažnju relevantna istraživanja koja govore da je „nova svetska privreda“ pre svega „nov način razmišljanja koji su omogućili privredna i tehnološka revolucija“. (Rišar 2008; str. 39).

I jedan i drugi faktor više nego bilo šta drugo uslovljavaju promene na tržištu rada. Nalazi govore da je najveći trošak aktuelne globalne ekonomske krize na svoja pleća primili rad-nici (Bazillier, Najman, 2013, str 5.). Određeni svetski relevantni izveštaji o posledicama krize koja traje od 2008. govore da će „na globalnom nivou broj nezaposlenih ljudi na-staviti da raste neprekidno“ u skladu sa krizom, sve dok se ne „promeni osnovno političko usmerenje“ (ILO, 2013). Dakle, od politike se očekuje da deluje pozitivno na tržište rada, bar u smislu podsticaja zapošljavanja i smanjenja nezaposlenosti. A to je samo deo onoga što bi trebalo da donesu funkcije tržišta rada.

Prognozira se da će u svetu 2015. biti čak 208 miliona nezaposlenih, dok je u vreme nastanka publikacije iz koje je ovaj citat, taj broj iznosio oko 200 miliona. Zaposlenost je na globalnom nivou lagano porasla tokom poslednjih godina u 37% zemalja sveta, ali nedovoljno da bi se vratila na pretkrizni nivo, dok u 33% zemalja, među preostalima, zaposlenost nastavlja lagano da pada. Prema aktuelnim trendovima stopa zaposlenosti u brzo rastućim zemljama i zemljama u razvoju dostići će pretkrizni nivo u 2015, dok će se zaposlenost u razvijenim zemljama vratiti na nivo pre krize (2008) tek 2017. godine (ILO, Labour Report 2013). Ako je suditi po stanju zaposlenosti, recesija u globalnom smislu trajala bi čitavu deceniju.

2. PREOBLIKOVANJE TRŽIŠTA RADA - TEORIJSKE IMPLIKACIJE I PRAKTIČNI SADRŽAJITeorijski gledano, na tržištu rada postoje dva idealna modela: (1) neograničene (tzv. per-fektne) i (2) ograničene konkurencije, u kojima se razlikuju uslovi zapošljavanja i visina zarada. U prvom slučaju slobodno formirana ponuda i tražnja uslovljavaju ravnotežnu cenu rada, koja implicira više zaposlenih radnika i niže nadnice. U drugom slučaju (ogra-ničene konkurencije) ponuda rada po višim cenama (usled delovanja raznih institucional-nih faktora) i odgovarajuća tražnja rada koja se morala prilagoditi višim cenama uslov-ljavaju da ravnoteža odgovara višoj ceni rada (povećanim nadnicama i manjem broju ukupno zaposlenih radnika. To je takođe samo teorijski ispravno, u uslovima datog nivoa ekonomske aktivnosti. Za povećanje (rast) ili smanjenje ekonomske aktivnosti (posledica

KAKO STVARNO FUNKCIONIŠE TRŽIŠTE RADA U SRBIJI DANAS - INSTITUCIONALNE I MAKROEKONOMSKE PRETPOSTAVKE10kontrakcija) važe neke druge zakonitosti, koje se ispoljavaju upravo u turbulentnim vre-menima poput današnje globalne krize. Izbor na kome se insistira na osnovu dva idealna modela, podrazumeva višu ili nižu stopu zaposlenosti, koja je obrnuto proporcionalna produktivnosti rada.

2.1. Učinci globalizacije radne snagaZapošljavanje danas predstavlja možda najveći socio-ekonomski problema „nove eko-nomije“. Nastojanje da se podigne konkurentnost, kao fundamentalni princip, drastič-no smanjuje broj raspoloživih radnih mesta. Međutim, nezaposlenost nejednako pogađa svoje žrtve, u zavisnosti od obima, oštrine i nijansi nezaposlenosti u različitim delovima sveta.

Globalizacija i tranzicija, bitno utiču na globalni položaj radne snage, ali itekako različito u pojedinim privrednim sistemima. Pokazalo se da je, sa manje ili više uspeha, moguće upravljati efektima globalizacije koji se tiču radne snage i zaposlenosti. O tome postoje kontroverzni stavovi, ali kada je u pitanju uticaj na tržište rada, u analizama preovlađuje slikanje negativnim tonovima. To je sasvim razumljivo, s obzirom na poreklo analize koja se generiše uglavnom iz zemalja čija je radnička klasa u većoj meri žrtva globalizacije.

Sa jedne strane, naime, globalizacija donosi smanjenje zarada i sve veće radne zahteve usled rušenja prepreka uvoza radne snage i povećane međunarodne konkurentnosti na tržištu rada. Ali, sa druge strane, zemlje kao što su Kina, Indija, neke zemlje u tranziciji i iz siromašnijeg južnog dela zemljine kugle nalaze bolje prilike da uposle deo radne snage, pa i da na neki način dobiju veće benefite od svog radništva, pre svega, globalno orijentisanih stručnjaka. U poslednjih dve i po decenije zaposleni su lakše menjali radne pozicije i konkurisali na globalnom nivou, ali sa znatnim posledicama po raspodelu tržiš-no ostvarenih rezultata. Uvećavale su se nacionalne, profesionalne i lične razlike u zara-dama na nacionalnom nivou sa jedne strane, ali je smanjivan ukupni udeo koji u dodatoj vrednosti ima radna snaga. Poznato je, naime, da se sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka u nekim zemljama Evrope (Danska, Holandija, Luksemburg) preko 90% BDP zauzimale zarade zaposlenih. Da to danas više nije tako pokazuju pomenuta empirijska istraživanja sprovedena i kroz studije MMF-a (Florrance and Tytell, 2007). Naime udeo radničke klase u makro raspodeli konstantno opada, tako da globalizacija smanjuje opšti udeo koji u društvenom proizvodu zahvata rad kao faktor proizvodnje. Tokom poslednjih decenija u svetlu razvoja ekonomije zasnovane na znanju u svetu narasta sloj korisnika znanja, odnosno stručnjaka koji se u klasičnom smislu ne mogu smatrati radnicima, već svojevrsnim „kapitalistima“, s obzirom da je znanje postalo kapital sui generis (Drucker P. 2005). Međutim, najviše se smanjio udeo koji u raspodeli BDP ima radnička klasa nerazvijenih zemalja i zemalja u tranziciji. To je dodatno iskušenje koje se neminovno mora preneti na globalni nivo.

Međutim, istraživanja pokazuju da je globalizacija i međunarodna integracija radništva donela ogromne koristi razvijenim privredama. Najvažnije su to što je nova globalizova-na radna snaga dovela do velikih ušteda, povećavajući produktivnost rada, naročito u industriji, smanjujući proizvodne troškove i povećavajući mogućnost izvoza. To je, opet, dovelo do povećanja zamene domaće nešto jeftinijom, uvezenom radnom snagom, tako


da se dvadesetpetogodišnji efekat ovog procesa procenjuje kroz dodatni ekonomski rast od 6% koji je rezultat ušteda u troškovima rada, kao i povećanja outputa po tom osnovu (Florrance, Tytell, 2007)..

Podaci istraživača koji su pratili niskoobrazovanu i visokoobrazovanu radnu snagu po-kazuju da je danas nezaposlenost daleko više izražena među niskokvalifikovanim. Ali empirijski podaci takođe govore da se na današnjem globalizovanom tržištu rada stariji radnici bili u većoj meri žrtve prilagođavanja tehnološkim i strukturnim promenama. Starijim visokoobrazovanim radnicima realne zarade smanjuju se u većoj meri nego što je to slučaj među starijim radnicima nižih kvalifikacija pokazuju istraživanja u SAD (James P. ed. by, 2009).

2.2. Evropski pristup tranziciji tržišta rada: teorija i stra-tegije

Evropska iskustva sa Lisabonskom strategijom nisu se pokazala plodotvornom. Bez obzi-ra na mnoštvo razlika i na raznorodnost sistema socijalne sigurnosti, zapošljavanja i na funkcionisanje samog tržišta rada u 29 zemalja EU, ideje o tome da će EU do 2010. godine postati „najrazvijenija svetska ekonomija zasnovana na znanju koja kreira nova radna mesta”, pala je u vodu. Verovatno ne samo na osnovu učinaka globalne finansijske i ekonomske krize, koja je u Evropi počela 2008. Naime, aktuelna Strategija EU 2020, zasniva se na ciljevima koji nemaju prefiks „naj”, pa tako i zaposlenost i tržište rada treba da postanu deo ambijenta koji se zasniva na „pametnom rastu” „socijalno inkluzivnom rastu” i „održivom rastu”. U okviru prvog ekonomskog stuba strategije EU 2020, mnogo ideja i ciljeva posvećeno je zapošljavanju i tržištu rada. Tako na primer u Strategiji se konstatuje da se evropska radna snaga danas smanjuje što je rezultat demografskih pro-mena, a manja radna snaga treba da podrži sve veći broj neaktivnog stanovništva. Zato EU treba da podigne stopu zaposlenosti. Stopa zaposlenosti za žene u vreme nastanka Strategije EU 2012. bila je 63% a za muškarce 76% - za uzrast 20-64. A za starije rad-nike 55-64 to je svega 46%. Poređenje sa SAD i Japanom, tradicionalni manir EU, nije povoljno s obzirom na činjenicu da je tamošnja stopa 62%. Evropska ekonomska kriza donela je visoku stopu nezaposlenosti mladih ljudi – preko 21%, a to postaje sve teže zbog gubitaka posla i sve manjih šansi da se posao danas dobije (EU Stratega 2020).

Kada je lodr Beveridž još davne 1945. godine upotrebio termin „puna zaposlenost” koja je kasnije postala paradigma, nezaposlenost je iznosila svega 3%. Današnja teorijska pre-ispitivanja pokazuju da su se mnogi evropski autori, nakon decenijskog iskustva u kome su težeći ka „punoj zaposlenosti” došli u situaciju da je zaposlenost u najvećem broju zemalja EU permanentno niža nego ona u SAD. Politika „pune zaposlenosti” postajala je sve više upitna, pa su se autori već krajem XX i početkom XXI veka zapitali u „kojoj meri zaposlenost uopšte može da bude puna”. A politiku pune zaposlenosti je zamenila sintagma „tranzicije tržišta rada” koja se malo komplikovano definiše kao „legitiman, pregovarački i politički podržan set različitih opcija zapošljavanja u kritičnim momen-tima životnog ciklusa”. Ili dalje: „to je esencijalni sastavni deo mera za politiku pune zaposlenosti u budućnosti”. Tranzicija tržišta rada bilo kako bilo „ne može da zameni ekonomsku politiku i ona je komplementarna monetarnoj, fiskalnoj i politici zarada” koje

KAKO STVARNO FUNKCIONIŠE TRŽIŠTE RADA U SRBIJI DANAS - INSTITUCIONALNE I MAKROEKONOMSKE PRETPOSTAVKE12se „koordiniraju nacionalnom i međunarodnom nivou sa zadatkom da se održi kreiranje novih radnih mesta i privredna dinamika” (Schmid 2008, p.p. 7-9). I dok je u razvijenoj Evropi tokom ranih šezdesetih godina XX veka nezaposlenost iznosila oko 2%, ali sa tendencijom rasta, nezaposlenost je u SAD bila 6%, ali sa tendencijom pada. Evropska stopa nezaposlenosti prestigla je američku već sredinom osamdesetih godina XX veka i danas je dvostruko veća. 3

Evropski socijalni model, zaštita radnog mesta u sklopu socijalne sigurnosti, kao i politika trajne zaposlenosti pokazali su se kao nedovoljno delotvoran koncept za nove globalne okolnosti, posebno za krizne uslove. Preispitivanje tog modela traje više decenija sa ra-zličitim efektima u zavisnosti da li je reč o severnoevropskom, francuskom državnokapi-talističkom ili britanskom modelu, koji je opet mnogo bliži američkom.

Međutim, krajem XX veka pominje se sve više tzv danski model “fleksigurnosti” koji poput „zlatnog trougla”, donosi kombinacija tri pristupa: prvo, fleksibilizacija tržišta rada koja traži visok radni učinak i niži stepen zaštite radnika; drugo, darežljiv sistem socijalne brige i osiguranja za slučaj nezaposlenosti; i treće, podizanje zapošljivosti posebno kroz programe obrazovanja i prekvalifikacija (Schmid 2008, p. 38).

Pojedine analize pokazuju pomenuti proces tranzicije tržišta rada u Evropi uglavnom ide zajedno sa rekonceptualizacijom evropskog socijalnog modela i evropskog modela socijal-ne sigurnosti, koji važe kao krajnji ciljevi novog funkcionisanja tržišta rada. To se konkreti-zuje pojedinim merama, sa ciljem da se kombinuje „visok nivo socijalne zaštite” sa viso-kim nivoom produktivnosti rada u kontekstu „visoko-kvalitetnog zapošljavanja” (Rugovski 63-64). A već pomenuti danski sistem „fleksigurnosti” je nešto što se ističe kao mera da dugoročna nezaposlenost pada. Tako je, naime i bilo u Danskoj nakon devedesetih godina XX veka, ali dansko tržište rada pri tome karakteriše izuzetan nivo mobilnosti. Ovaj sistem se posmatra kao određeni hibrid između „liberalnog” i „socijal demokratskog” pristupa u smislu i kome je zvanična zaštita zaposlenja u Danskoj, faktički nepostojeća. Rezultat je u svakom slučaju inspirativan, u velikoj meri individualan ali poučan, tako da je ovaj sistem zapošljavanja podržan od ekonomskog sistema u celini. Ovome bi trebalo dodati i da je dobrim delom uzrokovan specifičnom socijalnom i političkom kulturom i solidarnošću.

3. NEZAPOSLENOST, TRŽIŠTE RADA I SOCIJALNA ISKLJUČENOST: SVET I SRBIJABorba protiv nezaposlenosti je istovremeno bitka protiv socijalne isključenosti. Ovo je sve bitnije u današnjem svetu u kome se građanska poslušnost izliva na ulice Londona,. Bri-sela, Madrida... Akcije „ljudi bez lica” koji se ugledaju na anarhistički ideološki koncept iz davne 1605. godine sve više govore i o reaktiviranju revolucije kao metoda „rešavanja” društvenih protivrečnosti, koje su duboko povezane sa socijalnom isključenošću, koja u najvećoj meri proističe iz nezaposlenosti i sve većih društvenih razlika. Terorizam je svakako indirektna reakcija na socijalnu isključenost, siromaštvo i besposlicu. Čak i u

3 U SAD stopa nezaposlenosti se spustila se na novi najniži nivo za šest godina, od 5,8%. Pri tome je blago povećanja stopa participacije, na 62,8 posto, dok je stopa zaposlenosti dosegnula najviši nivo od 2009., i iznosi 59,2 posto.


industrijski razvijenim zemljama istraživanja posledica koje nastaju povodom trajne ne-zaposlenosti i gubitka radnog mesta pokazuju povezanost slabog delovanja tržišta rada i alternativne rušilačke društvene (re)akcije, što je veoma opasno. Veoma je dug spisak po-sledica nezaposlenosti od kojih su neke i vanekonomske, socijalne, kulturne, psihološke, moralne. Tako na primer istraživanja govore da je u zemljama koje se odlikuju visokim stopama nezaposlenosti i siromaštva, daleko veća stopa dečjeg mortaliteta, kao i da su veoma izraženi simptomi iscrpljenosti, visokog krvnog pritiska, srčanih napada, kao i da sve to daleko izraženije među nezaposlenima. U Nemačkoj je čak 10,5% ženske radne populacije depresivno. Među nemačkom nezaposlenom muškom populacijom stopa de-presivnih je 20%, ako nezaposlenost traje manje od 12 meseci, a čak preko 25,3% ako je nezaposlenost preko godinu dana (Giunter Scsmid 2006, str. 140).

Prema Anketi o radnoj snazi (oktobar 2013) stopa nezaposlenosti stanovništva starosti 15 i više godina iznosila je 20,1%, što je niže u odnosu na isti mesec prethodne go-dine za 2,3 procentna poena. Međutim, već u drugom kvartalu 2014. smanjena je na 20,3%. Kako tumače u Nacionalnoj zajednici za zapošljavanje to je posledica prelaska dela nezaposlenih u formalnu neformalnu nezaposlenost (čija stopa je povećana za 2,4% u istom razdoblju i za iste meseca). Ali i „privremenog i sezonskog angažovanja radne snage“, ma šta to značilo. Očigledno je da se u sadašnjem sistemu evidencije nezapo-slenih krije mnoštvo nepouzdanih faktora i ocena da bi se išta moglo zaključiti, bar kada je reč o promenama na kratak rok. Jedno je sigurno – Srbija je po stopi nezaposlenosti među rekordnim nacijama Evrope.

3.1. Tržišta rada: deregulacija, liberalizacija - aktuelni trenutak

U socijalističkom sistemu zapošljavanje i visina zarada nisu imali mnogo direktne veze sa tržišnim rezultatima poslovanja na opštem planu, s obzirom na gotovo apsolutnu sigurnosti radnog mesta i pretežnu vezanost većine zaposlenih za jednu vrstu posla do kraja radnog veka, što je delimično bilo i posledica tada vladajućih tehnologija. Taj period okončan je trajno padom Berlinskog zida.

Tržište rada evoluiralo je u pravcu fleksibilnosti, kako bi se prvenstveno promovisao eko-nomski rast (Nicholas B., 2009. str. 66, 67). U Srbiji stvari nisu tekle po uobičajenom scenariju pa je ekonomska politika Srbije, naročito ona nacional-populistička u vreme sankcija, hiperinflacije, raspada i dekomponovanja ekonomske i društvene strukture biv-še SFRJ, donela nova i velika iskušenja, kao što su „prinudni odmori“ i preraspodele svih vrsta, a sve manje tržišta i međunarodne konkurencije.

KAKO STVARNO FUNKCIONIŠE TRŽIŠTE RADA U SRBIJI DANAS - INSTITUCIONALNE I MAKROEKONOMSKE PRETPOSTAVKE14 SLIKA 1. BROJ ZAPOSLENIH U PREDUZEĆIMA U SRBIJI U VREME NJIHOVE PRIVATIZACIJE. IZVOR AGENCIJA ZA

PRIVATIZACIJU

0

50000

100000

150000

200000

250000

300000

350000

Tenderi 11719 13966 9411 5688 7843 6770 6498 1890 178 340 0 0 64303

Aukcije 10763 42776 17606 17656 16596 14504 4347 2367 603 104 231 0 127553

Tržište kapitala 14802 20183 11227 34132 15931 18770 14623 4377 1141 1794 1479 690 139149

Ukupno 37284 76925 38334 57476 40370 40044 25468 8634 1922 2238 1710 690 331005

2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013 Ukupno

U svakom slučaju, politika zapošljavanja bila je u mnogo većoj meri „politika“, a mnogo manje tržišno utemeljena strategija. Takva situacija protegla se sve do 2001. Onda su otpočeli „eksperimenti“ sa kontrolisanim i opet, dobrim delom populističkim, promena-ma na tržištu rada, navodnim restrukturiranjem velikih društvenih i državnih preduzeća i privatizacijama. Mnogi pokazatelji govore da je ogroman broj prodatih preduzeća prestao da radi, promenio bitno delatnost, ili faktički prepolovio zaposlenost. Nema definitivnih podataka o rezultatima privatizacije u pogledu zaposlenosti, ali je prilično verodostojno istraživanje pokazalo da je jedva jedna trećina onih privatizovanih preduzeća koja su zadržala bar 80% prethodno zaposlenih i koja isplaćuju zarade (Ristić et all., 2012, str. 36). Broj zaposlenih u preduzećima koja su privatizovana na uspešan ili neuspešan način (bar jedna trećina je ovih drugih) iznosio je čak 331 hiljadu (Slika 1.).

3.2. Kontroverze oko zaposlenosti u javnom sektoru Najbolji dokaz za neuspeh reformi u funkcionisanju tržišta rada su stalne promene politi-ke prema javnom sektoru koje znače nove pritiske sa ciljem da se smanji formalna upo-slenost radne snage, u vidu prinudnog i planskog smanjenja broja zaposlenih u državnoj upravi, obrazovanju, zdravstvu ili prinudno smanjivanje neto zarada (promovisano od strane nove –stare vlade, najpre tzv. solidarni porez, a zatim faktički linearno smanjenje zarada javnih službi) aktuelno kao plan i praksa od 2014. To je počelo još u vreme vlade Z. Ðinđića, a sa skoro jednakim neuspehom, proteže se do dana današnjeg, više kao ideja nego kao praksa. Zašto ni jednoj vladi do sada nije uspelo da učini efikasnijim javni sektor? Valja uzeti u obzir više odgovora:

• Jedan se tiče nasleđa, inercije i tzv. fatalne privlačnosti sigurnog radnog mesta u javnom sektoru, kao vrednosne odrednice, preostale iz prethodnih vremena. Ovaj razlog, neposredno je povezan i sa intenzivnošću rada i odgovornosti za individualne


rezultate rada u javnom sektoru, koji se ne mogu porediti sa odgovornošću, trajanjem efektivnog rada, pa i pravima iz radnog odnosa u privatnom sektoru;

• Drugi razlog je sigurno velika neizvesnost i promenljivost stanja zaposlenosti u još nerazvijenom i nedovoljno konkurentnom privatnom sektoru, koja naročito dolazi do izražaja u vreme kriza. Tako, na primer, mnogi su iz privatnog sektora pohrlili u javni, napokon pada proizvodnje i zaposlenosti i početka oštre krize od 2009;

• Treći motiv je politički i tiče se privilegija koje ostvaruje svaka aktuelna vladajuća struktura u monopolizaciji zapošljavanja i radnih mesta u javnom sektoru, držeći polugu po vertikali podeljenih resura, o čemu je bilo reči. Ogromna je privilegija da se nekome danas da posao „na lepe oči“, ali i mogućnosti korupcije po ovom osnovu. Taj motiv raste direktno proporcionalno produbljivanju krize i smanjenju privredne aktivnosti;

• Konačno, ne treba zaboraviti da javni sektor ima i jače sindikate, koji deluju i kao „monopol na tržištu rada“, a neretko imaju obrazovaniju radnu snagu, i još uvek veće mogućnosti uticaja na menadžment i donosioce političkih odluka, naročito kada je reč o opštim principima raspodele i politici zarada.

Broj zaposlenih u javnom sektoru privrede i u svim javnim službama, koji Ministarstvo finansija pokušava da utvrdi kreće se oko 800 hiljada. Podaci državnog Republičkog zavoda pokazuju drugačije podatke (slika 2.)

SLIKA 2. BROJ ZAPOSLENIH JAVNOM SEKTORU PREMA EVIDENCIJI ZAVODA ZA STATISTIKU (BEZ VOJSKE I POLICIJE) I UZ REVIZIJU NAKON 2000.

440000

450000

460000

470000

480000

490000

500000

510000

520000

Br zaposlenih u javnomsektoru bez vojske i policije

505740 506315 508427 506023 479823 475985 481335 475883 470660 469006 469395 470236

2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013

Koristeći legalni monopol, pojedini sindikati prisiljavaju preduzeća da ponude nadnice, naknade, bonuse i uslove rada koji su iznad konkurentskog nivoa. Tipičan primer je delo-vanje na poslovodstvo Elektroprivrede, krajem 2013. godine, da podeli tzv. radničke po-zajmice svim zaposlenima, bez obzira na činjenicu da su isti radnici privilegovani daleko višim realnim platama, pa i sigurnošću radnog mesta u odnosu na sve ostale zaposlene u javnom sektoru, da se i ne pominje privatni sektor. Bez obzira na pokušaje izvršne vlasti, pretnje ministara i vicepremijera, koristeći zakonske mogućnosti radnici (uz svesrdnu

KAKO STVARNO FUNKCIONIŠE TRŽIŠTE RADA U SRBIJI DANAS - INSTITUCIONALNE I MAKROEKONOMSKE PRETPOSTAVKE16pomoć menadžmenta) Elektroprivrede Srbije uspeli su krajem 2013. da izdejstvuju spe-cijalne bonuse-pozajmice od poslodavaca, pa i da na taj način pokažu društvu - državi, a naročito nekoj enevtualno-reformski nastrojenoj novoj nomenklaturi izvršne vlasti da se sa njihovom pregovaračkom (često i ucenjivačkom) snagom nije šaliti. Uostalom, o davnom pretećem štrajku radnika EPS-a 31. decembra 1993. u doba finansijskog i mo-netarnog sloma i najžešće hiperinflacije, slikovito je pisao tadašnji ključni čovek reformi u Srbiji, Dragoslav Avramović. Pomenuo je u knjizi da je kreiranje tadašnjeg spasilačkog Programa monetarne rekonstrukcije... u zgradi Vlade Srbije rađeno bez grejanja i nakon „protesta gladi“ od strane penzionera, pod najgorom mogućom pretnjom da se za doček nove 1994. godine potpuno isključi struja u zemlji i da u Srbiji u mraku dođe do „re-volucije na ulicama Beograda“ (Avramović, 1998; str. 91-93). Upravo ta činjenica, da se može zaustaviti jedan, za celu zemlju vitalni sistem, daje neravnopravnu (ekonomski upitnu) ulogu organizovanom radništvu i snazi institucija štrajka i kolektivnog pregovara-nja, kao elemenata tržišta rada.

3.3. Restrukturiranje i racionalizacija zaposlenosti U Srbiji je prvi talas otpuštanja zaposlenih u javnom sektoru i službama počeo još 2001, nakon donošenja prvih reformskih zakona, naročito Zakona o privatizaciji. Međutim, pr-vih 5% „otpremljenih“ radnika koji su sporazumno napustili radno mesto, radi podizanja efikasnosti javnih službi, bio je uzaludan pokušaj da se pokrenu stvari sa mrtve tačke. Ubrzo je usledilo populističko višestranačko (resorno) zapošljavanje u novim javnim služ-bama i agencijama, tako da je „državni posao“ postao glavni motiv mladih ljudi u Srbiji, pa i inspiracija za komično-satirične TV serije.

SLIKA 3. UPOREDNI PREGLED PROSEČNIH NETO ZARADA I ZARADA U JAVNOM SEKTORU, JAVNIM DRŽAVNIM PREDUZEĆIMA I ADMINISTRACIJI IZVOR: BILTEN JAVNIH FINANSIJA, MFIN , JANUAR 2014.

0

10000

20000

30000

40000

50000

60000

70000

Pros. neto zarade 6078 9208 11500 17447 21707 27759 32746 31733 34142 37976 41377 43932

Pros. neto zarade (javni sektor) 11666 14757 17662 20876 25232 32392 37284 38885 39810 43506 46551 48943

Pros neto zarade drž. preduzeća 13869 16868 19983 23165 28737 37081 42106 44555 46435 53614 58462 62243

Administracija, svi nivoi 12899 16591 19414 23692 28887 35606 40548 41592 43858 48327 52401 55257

2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009 2010 2011 2012 2013

Javi sektor zapošljavao je toliko novih ljudi koliko zapravo niko nije mogao precizno da utvrdi. Kada je aktuelni ministar finansija stupio na dužnost tokom 2013. sam je tek


po drugi put konstatovao da u javnom sektoru zaposleno oko 800 hiljada ljudi. Ideja o smanjivanju javnih rashoda primenom prošlogodišnjih mera fiskalne konsolidacije (jesen 2013.) veoma teško će se ostvariti, s obzirom na činjenicu da je zapošljavanje u javnom sektoru kao privilegija, provlači i opstaje dugi niz godina i da postaje neka vrsta „stečenog prava“ kao što su uostalom i veoma netransparentne, i za naše prilike prevelike razlike u zaradama (zvanično podignute na 8:1 za službenike, što isključuje funkcionere), ali i drugim prinadležnostima zaposlenih o čemu samo delimično svedoče razlike u zaradama koje beleži zvanična statistika (Slika 3.).

3.4. Zarade kao pokazatelj stanja na tržištu rada Realne zarade od 2001. do 2008. porasle su gotovo 2,5 puta, a evro zarade su više nego učestvorostručene. Međutim, ekonomska kriza brzo je zaustavila rast realne vrednosti prosečnih zarada, i njihov evro ekvivalent svela na daleko niži nivo u 2009. i 2010, a bi se taj nivo od današnjih 390 evra u realnom smislu, faktički zadržao do 2013. Međutim, nivo zarada samo je deo slike daleko lošijeg standarda građana u krizi, pre svega sma-njenja zaposlenosti, porasta stope siromaštva na oko 10%, kao i drastičnog socijalnog raslojavanja. Prelazak velikog dela zaposlenih u zonu sive ekonomije dodatni je problem za pravu meru i ocenu zaposlenosti, standarda i dohotka uopšte. Naime, gotovo svi sta-tistički pokazatelji, ili bar oni iole pouzdani, temelje sa na evidenciji javnog i mešovitog sektora i javnih službi. Plate u javnom sektoru dominiraju nad uporedivim iz privatnog sektora. Takođe se pokazuje da su plate u državnim (republičkim) preduzećima najviše od uporedivih (Slika 3), a da su plate u javnoj administraciji iznad onih u javnom sektoru, razume se i daleko iznad prosečnih.

Podataka o visini zarada u privatnom sektoru nema, a i da ih ima bili bi prilično nepo-uzdani, što ne amnestira oficijelnu statistiku za to što se podaci ne evidentiraju, makar i na osnovu uzorka. Ta tendencija uočljiva je uporedo sa nastupanjem krize, odnosno sa trendom smanjivanja broja privatnih preduzeća, kao i naglog pada zaposlenosti u privat-nom sektoru. Odgovor na pitanje zašto je to tako je vrlo jednostavan i pre svega „tržišnog karaktera“: privatni sektor je daleko brže i fleksibilnije reagovao na izazove pada tražnje i prometa robe i usluga, kao i na krizu likvidnosti. Prva reakcija bila je da se izbegnu sva plaćanja koja je moguće izbeći. Naravno, odnosila su se prvenstveno na poreze i doprinose, pa onda na deo trenutnih „viškova zaposlenih“, onda i na izmirenje obaveza prema dužnicima i dobavljačima. Konačno, otpočelo je i smanjivanja zarada preostalim zaposlenima, ili odugovlačenjem, isplate zarada. Inače problem neplaćenih zarada koje se ne tretiraju kao bilo koji dug, star je više decenija. Mnogi premijeri obećavali su da će taj problem rešiti, novim zakonodavstvom i praksom, ali bez i najmanjeg uspeha.

3.5. Da li išta bitno donosi Zakon o radu? Kada su juna 2014. usvojene najnovije promene zakona o radu (donet 2001. sa aman-dmanima 2004) to je u Srbiji najavljivano kao epohalno institucionalno prilagođavanje evropskom i svetskom radnom zakonodavstvu, koje će omogućiti, ne samo lakše otpu-štanje, već i brže zapošljavanje,, naročito u privatnom sektoru. Razume se da je vreme

KAKO STVARNO FUNKCIONIŠE TRŽIŠTE RADA U SRBIJI DANAS - INSTITUCIONALNE I MAKROEKONOMSKE PRETPOSTAVKE18primene kratko, ali je evidentno da bitni pomaci na tržištu rada ne mogu očekivati samo na osnovu delovanja jednog novog zakona. Rasterećenje poslodavaca u vezi sa obavezom plaćanja učinka „minulog rada“ kao socijalističke kategorije, problemom opterećenja tzv. otpremninama na teret poslodavca pri odlasku radnika u penziju, lakše uručivanje otkaza, mogućnost privremene zaposlenosti na duži period, to su samo neke inovacije koje su pozdravili pojedini poslodavci ali bez stvarnog efekta. Deregulacija koju je odne-davno doneo Zakon o radu za sada je samo formalne prirode. Nema mnogo izgleda da bi Zakon po sebi mogao doneti bitna poboljšanja funkcija tržišta rada. Naime, istraživanja su pokazala da su tržište rada vrlo specifična, kao i da je zaposlenost radne snage više determinisana performansama rasta i dinamikom investicija nego pravnom regulativom. Neophodno je temeljno usaglašavanje radnog i privrednog zakonodavstva, ali samo u kontekstu doslednih tržišnih reformi privrede i države u praksi.

Drastične i nagle promene sistema zapošljavanja, bez odgovarajuće socijalne mreže, ne vode boljitku jer pokazuju visoku turblentnost stanja na tržištu rada. Tako je odmah nakon usvajanja Zakona o radu došlo do talasa štrajkova tokom jeseni 2014. najpre advokata, a onda i radnika u prosveti, zdravstvu i kojih sve još ne. Nezadovoljstvo je pojačano mera-ma štednje (kroz neprincipijelno smanjenje plata u javnom sektoru. Naime, te mere nisu bile dovoljno osmišljene, pripremljene, pa ni pravične i pravovremene4. Umesto politike stimulisanja privatnog sektora, zapošljavanje u javnom sektoru današnje Srbije nailazi na ogromne spoljne udare koji se pretvaraju u nove izvore socijalnog konflikta.

4. ZAKLJUČNE NAPOMENEČitav današnji svet nalazi se u preispitivanju stanja na tržištu rada. Jedan od uzroka tog prilično lošeg i veoma promenljivog stanja su opšti ekonomski uslovi za rast i razvoj svetske privrede koja se nalazi u recesiji zbog mnoštva strukturnih kontroverzi u koje je svet dospeo krajem prve decenije XXI veka. Mimo očekivanja, svetska kriza, naročiti prisutna na evropskom kontinentu, produžava se uz enorman i gotovo beznadežan rast nezaposlenosti. Naročito je nezaposlenost prisutna u zemljama sa slabijom investicionom aktivnošću, makroekonomskom i fiskalnom neravnotežom, višim javnim i međunarodnim dugom i političkom nestabilnošću. Loše makroekonomske pretpostavke su ograničavajući faktor bilo koje politike zapošljavanja.

Evropski model tranzicije tržišta rada, bar u teorijskoj ravni, predstavlja pokušaj da se izbegne zamka prethodnog evropskog koncepta socijalne sigurnosti, kombinovanog viso-kom zaštitom zaposlenja, kao i slabom pokretljivošću radne snage. Većina zemalja kon-tinentalne Evrope boluju od tradicionalne bolesti preterane sigurnosti radnih mesta, koja je između ostalog vodila ja dugoročno visokim stopama nezaposlenosti. Velika tranzicija sistema tržišta rada u evropskim zemljama odražava se direktno na promenu instituci-onalnih uslova tržišta rada zemalja u tranziciji. Deregulacija tog tržišta, fleksibilizacija rada, delimična zaposlenost i samozapošljavanje, samo su pojedinačne više-manje po-znate tehnike i principi izvedeni iz nove „politike zapošljavanja“. Međutim, ta politika nije

4 Smanjivanje panzija i plata u javnom sektoru, trebalo je da prati prethodno uvođenje platnih razreda za koje su se zalagali bivši ministar, koji se sa mesta ministra finansija povukao tokom leta 2014, zbog neslaganja sa konceptom i iščekivanja Vlade.


sama sebi cilj i , kako u Evropi, tako i u Srbiji danas, samo je u funkciji rasta na dugi rok, fiskalne konsolidacije, smanjenja javnog duga i trajne makroekonomske ravnoteže.

Pokušaji oživljavanja proizvodnje i tržišta rada u Srbiji, koji se tiču inicijativa političkih li-dera da sa predstavnicima građevinske i ostale „velike“ industrije, ili banaka...„pomognu“ privredi procenom „normalnih“ kamata, reprogramima potraživanja, novim propisanim klauzulama koje se tiču utvrđivanja trenutne obračunske vrednosti kursa evro-dinar itd, ne daju rezultate na dugi rok. Tzv „podela vlasti po vertikali“, danas uglavnom vodi ka po-litičkom zapošljavanja u javnom sektoru i javnim službama, što drastično snižava efika-snost i efektivnost tržišta rada, urušava čitav sistem državne administracije i poskupljuje državu. Takođe donosi veliko razočarenje i nezadovoljstvo velikog dela nezaposlenih, koji ne mogu da dobiju posao uprkos visokim ličnim sposobnostima i odgovornostima, čime se rasipa najvažniji razvojni resurs društva.

Loše posledice političkog zapošljavanja uzrokovane su i uticajem na mnoge privatne po-slodavce, kao što su banke ili kompanije sa boljim zaradama. Politički uticaj i podrška za zapošljavanje u tzv. velikim sistemima danas ostaje u Srbiji sve dominantnija karakteristi-ka tržišta rada. Na jednoj strani mali broj onih koji imaju pristup boljim radnim mestima i vertikalnu prohodnost u državnim službama, a na drugoj su ogromne mase nedovoljno uposlenog, u velikoj meri razočaranog radništva mlađe generacije, sa sve težim ličnim doživljavanjem5.

Oslobađanje očekivanih pozitivnih učinaka tržišta rada u Srbiji može se očekivati onda kada tržišna ekonomija dobije odgovarajuću institucionalnu infrastrukturu i prevlada glav-ne izazove nasleđa i moći komandne ekonomije i politike. To podrazumeva daleko više ekonomskih sloboda, transparentnosti i stabilnosti institucija, kako na strani poslodava-ca, tako i na strani organizovanog radništva, manje voluntarizma državne vlasti i daleko manji i efikasniji javni sektor.

LITERATURAAddison John T. ·. Welfens Paul J. J (Hrsg.) (1989) Labor Markets and Social Security - Wage Costs, Social Security Financing

and Labor Market Reforms in Europe, Springer

Barr Nicholas Edited by (2004), Labor Markets and Social Policy in Central and Eastern Europ theaccession andbeyond theaccession andbeyonde, World Bank, Woshington

Bazillier R. Najman B. (2013), Labour and Financial crises: Is labour paying the price of the crisis? International Labour Organization International Institute For Labour Studies,

5 DžefriSaksjegostujućiuSrbiji,novemnra2013rekaosledeće:"USrbijimeplašivisokstepennezaposlenostimeđumladima".Rrešavanjetogproblematrebalodabude"glavniprioritet"srpskihvlasti."Potrebnajefleksibilnost,veštine,obukamladih"kakobiSrbijapostalakonkurentnija.(http://www.vesti-online.com/Vesti/Ekonomija/357690/Saks-save-tuje-Vladu-Zaposlite-mlade

KAKO STVARNO FUNKCIONIŠE TRŽIŠTE RADA U SRBIJI DANAS - INSTITUCIONALNE I MAKROEKONOMSKE PRETPOSTAVKE20First version: May 2009, This version: November 2010, referat na skupu NDES, maj 2011.

Bilten javnih finansija, januar MFIN (2014), Ministarstvo finansija Republike Srbije, Beograd Januar 2014.

Đelić B. (2006), Kada će nam biti bolje?, Službeni glasnik i B92, Beograd

Djukic P. (2007), “Organized world of labour in Serbia today: between economic reforms and populism”, međunarodna konferencija U Hatfieldu „Organised Labour in Eastern Europe and Rusia“, 28 i 29 mart 2006. Hatfield, England, Hertsfortshire University, England, Tematski zbornik –, specijalno izdanje SEER „South East Europe Review for Labour and Social Afairs”, (Sauth East Euroe Review- for Labour and Social Afairs) Qu-aterly of Hans Bockler –Foundation, 2007. Volume 9 – Number 4. ed. Balla Galgozzy, p.p. 11-30

Drucker F. P. (1995), Poskapitalističko društvo, Grmač – Privredni pregled, Beograd

Drucker F. P. (2005)., Upravljanje u novom društvu, Adižes institut, Novi Sad

Europe 2020 http://ec.europa.eu/europe2020/europe-2020-in-a-nutshell/priorities/smart-growth/index_en.htm

ILO (2013) Global Employment trends, Recovering from a second jobs dip, http://www.ilo.org/wcmsp5/groups/public/---dgreports/---dcomm/---publ/documents/publication/wcms_202215.pdf, [pristup 14/05/2014. ]

James P. ed. by, (2009), Regulatory Reform and Labormarkets, Other book sin Theseri-es: Springer Science+ Business Media, LLC

Jaumotte Florrance and Tytell Irena, (2007) Globaliyation of Labour, World Economic Outtlook, Research Department, Internet materijal, pristup 2. april 2007. p. 2

Mahmutefendic T. (2014), Economic Performances in South-East European Transition Countries After The Fall of Communism, Copyright by Tahir Mahmutefendic, London

Nicholas B. ed. by, (2005) Labor Markets and Social Policy in Central and Eastern Eu-rope The Accession and Beyond, The World Bank, Woshington

Ristić et all. (2012), Efekti restrukturiranja javnih i javno-komunalnih preduzeća u Republici Srbiji, Stalno radno telo Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije za eko-nomska pitanja, Socijalno-ekonomski savet Republike Srbije i Swiss Labour Assistance, SLA, Kancelarija u Srbiji

Rišar, Ž. F. (2008.) Tačno u podne, prevod, Clio, Beograd

Rogowski Ralf, edited by (2008) The European Social Model and Transitional Labour Markees/ law and policy, University of Warwick, UK Ashgate publishing company


Schmid Guinter (2008) Ful Employment in Europe: Managing Labour Market transition and Risks, Edward Elgar Publishing Limited, Glensanda House, Montpellier Parade, Cheltenham, UK

Schmid Guinter, (2008a), “Sharing Risks: On Socialn Risk, Labour Market Management, and the Govrenance of Labour Market Transitons”, in Rogowski Ralf, edited by (2008) The European Social Model and Transitional Labour Markets/ law and policy


VLADIMIR GREČIĆ1

E-mail: <[email protected]>

JEL KLASIFIKACIJA: J53

TRIPARTITNI SOCIJALNI DIJALOG KAO ČINILAC IZLASKA IZ EKONOMSKE KRIZE

APSTRAKT

Socijalni dijalog i tripartitna saradnja između državnih organa i socijalnih partnera sve više privlači pažnju međunarodnih organizacija (MOR i EU) i država članica, kao i prak-tičara i stručnjaka za industrijske odnose. Ekonomska kriza predstavljala je ozbiljan izazov za subjekte u dijalogu – predstavnike radnika, poslodavaca i vlada, posebno u EU. Socijalni dijalog je u prošlosti često bio odgovor na ekonomsku krizu i recesiju. U ovom radu se razmatra uloga socijalnog dijaloga i tripartizma u pomaganju zemljama da prevaziđu ozbiljne ekonomske teškoće na tržištima rada i ubrzaju oporavak privrede. Pi-tanja - na koje autor rada nastoji da pronađe odgovore u kontekstu aktuelnih ekonomskih i socijalnih kriza - su sledeća: kakva je uloga tripartitne prakse i institucija u oblikovanju antikrizne strategije i programa, i u njihovom upravljanju krizama? I obrnuto: kakav je i kakav će biti uticaj trenutne krize na tripartitnu (i „tripartitnu plus”) praksu i institucije u budućnosti? Kriza je najviše iznenadila vlade i njihova reakcija je zaostajala za očeki-vanjima kod ljudi. Ranija iskustva pokazuju da vlade ne mogu da se uhvate u koštac sa uzrocima i posledicama krize, niti da obezbede socijalnu stabilnost i oporavak privrede samo kroz sopstvene jednostrane akcije. U godinama koje dolaze, tripartitni socijalni dijalog „plus“ zaslužuje posebnu pažnju.

1 RedovniprofesorEkonomskogfakultetaUniverzitetauBeograduupenziji.

TRIPARTITNI SOCIJALNI DIJALOG KAO ČINILAC IZLASKA IZ EKONOMSKE KRIZE24

ABSTRACT

Social dialogue and tripartite cooperation between public authorities and social partners are increasingly attracting the attention of international organizations (ILO and EU) and member States, as well as that of industrial relations practitioners and labour experts. The economic crisis poses a serious challenge to the dialogue between workers’ and employers’ representatives and governments, particularly in the EU. Social dialogue has often been a response to economic crisis and recession in the past. This paper reviews the role of social dialogue and tripartism in helping countries to overcome serious economic and labour market difficulties and accelerate recovery of economy. The questions, – to which the author tries to find the answers in the context of the current economic and social (employment) crises - are as follows: what has been the role of tripartite practices and institutions in shaping anti-crisis strategies and programs, in their management? And the other way round: what has been and could be the impact of the current crisis on tripartite (and “tripartite plus”) practices and institutions in the future? The crisis took most governments by surprise and their reaction lagged behind the people’s expectations. The past experiences demonstrate that governments can neither tackle the causes and consequences of the crisis nor ensure social stability and economic recovery through unilateral action only. In the years to come, tripartite social dialogue „plus” deserves special attention.

KLJUČNE REČI:INSTITUCIJE TRŽIŠTA RADA, SOCIJALNI DIJALOG, TRIPARTIZAM, STANJE NA TRŽIŠTU RADA

KEY WORDS:LABOUR MARKET INSTITUTIONS, SOCIAL DIALOGUE,TRIPARTISM, LABOUR MARKET PERFORMANCE


UVODNE NAPOMENETokom poslednje decenije, kvantitativni pokazatelji o institucijama tržišta rada i studije koje pokušavaju da objasne razlike u performansama nacionalnih tržišta rada kroz insti-tucionalnih varijabli su sve brojniji, posebno u državama članicama Evropske unije (EU). Evropska unija prolazi kroz jednu od najgorih kriza od njenog osnivanja. Nakon finansi-jske krize u koju je upala u 2008. godini, a koja još uvek „duboko trese“ nekoliko evrop-skih država, EU se i dalje suočava sa teškoćama u pronalaženju sredstava, u usvajanju adekvatne ekonomske politike i neophodnih reformi da podupire rast i zapošljavanje, uz obezbeđivanje održivosti javnih finansija i sistema socijalne zaštite.2

Izazovi sa kojima će se Evropa suočavati u godinama koje dolaze su ogromni. Sa više od 23,5 miliona nezaposlenih u EU, sa stopom nezaposlenosti koja je dostigla svoj najviši nivo od 1990. Dostizanje ciljeva postavljenih u Strategiji Evropa 2020: ostvarivanje stope zaposlenosti od 75% nameće potrebu stvaranja 17,6 miliona novih radnih mesta. Evropa može da uspe samo ako makro-ekonomsku politiku stavlja u prvi plan. Istovremeno, resursi se moraju angažovati prioritetno na održive strategije koje generišu privredni rast i povećanje zaposlenosti. U cilju stvaranja novih i boljih radnih mesta, Evropi se nameće potreba za dobrim funkcionisanjem tržišta rada i za radnom snagom sa odgovarajućim veštinama (potrebnim kvalifikacijama). Moraju se uspostaviti odgovarajući okvirni uslovi kako bi se obezbedile mogućnosti zapošljavanja za sve radnike i omogućila integracija, zadržavanje i razvoj radnika na evropskim tržištima rada.

Socijalni dijalog i industrijski odnosi poslodavaca i sindikata smatraju se najboljim sredst-vom za pronalaženje rešenja kako bi se zadovoljile ekonomske i socijalne potrebe aktera na tržištima rada, i da osmisle konkretne aranžmane od kojih će imati koristi obe strane: i kompanije i zaposleni u njima. I na evropskom i nacionalnom nivou, prioritet treba uvek dati akcijama socijalnih partnera: svakom u svojoj oblasti nadležnosti.3

Polazna premisa u ovom radu jeste da je socijalni dijalog u uslovima globalne ekonomske krize značajan najmanje iz dva razloga. Prvo, socijalni partneri bi trebalo i najčešće jesu uključeni u proces donošenja odluka i sprovođenja antikriznih mera na različitim nivoima. Drugo, efekti krize su manji u onim zemljama koje poseduju jak socijalni dijalog.

Cilj istraživanja jeste da se sagledaju i procenjuju različiti odgovori od strane socijalnih partnera na globalnu ekonomsku krizu širom EU i to:

• Uloga socijalnog dijaloga u smanjivanju uticaja i prevazilaženja negativnih efekata krize;

• Ishodi socijalnog dijaloga u smislu dogovorenih mera socijalnih partnera na različitim nivoima;

• Efikasnost i održivost socijalnog dijaloga kao odgovor na krizno stanje.

2 WORKPROGRAMMEOFTHEEUROPEANSOCIALPARTNERS2012-2014http://www.ueapme.com/IMG/pdf/EUSD_work_prog_2012-2014.pdf(pristup:12.02.2014)

3 http://www.businesseurope.eu/Content/Default.asp?PageID=651 (12.02.2014)

TRIPARTITNI SOCIJALNI DIJALOG KAO ČINILAC IZLASKA IZ EKONOMSKE KRIZE26

POJMOVNO ODREÐENJE „SOCIJALNOG DIJALOGA” U principu, „socijalni dijalog” odnosi se na razgovore, konsultacije, pregovore i zajedničke aktivnosti koje uključuju organizacije koje predstavljaju dve strane industrijskih odnosa (poslodavaca i radnika). On se može odvijati na svim nivoima (kompanije, sektorski, regionalni, nacionalni, evropski) i voditi u formi dvostranog dijaloga između poslodavca i sindikalnih organizacija ili tripartitni dijalog koji uključuje i javne vlasti. Na evropskom nivou, bipartitni socijalni dijalog odvija se na nacionalnom nivou i unutar pojedinih sek-tora.

Socijalni dijalog je, u stvari, instrument upravljanja promenama iz najmanje tri razloga. Prvo, socijalni dijalog doprinosi da se kroz razmenu informacija, dizajniranje kvalitetne politike i strategija za oporavak može da se ubrza izlazak iz krize. Drugo, socijalni dijalog je način izgradnje poverenja i posvećenosti politici, ublažavajući prepreke na putu za njenu brzu i efikasnu implementaciju; i treće, proces socijalnog dijaloga pomaže da se reše neizbežne razlike i izbegnu konfliktni interesi koji bi mogli da odlože sprovođenje politike i, na kraju, ostvarenje privrednog oporavka. To doprinosi da se zajednički stvore potrebni uslovi koji će dovesti do obnove makroekonomske ravnoteže.4

Socijalni dijalog treba da uključi „sve vrste pregovaranja, konsultacije ili jednostavno razmenu informacija između i među predstavnicima vlade, poslodavaca i radnika o pi-tanjima od zajedničkog interesa koja se odnose na ekonomsku i socijalnu politiku”.5 Ovo ukazuje na to da se definicija6 socijalnog dijaloga može odvijati na različitim nivoima i u različitim oblicima, u zavisnosti od nacionalnih okolnosti. U tom smislu, ovde će pažnja biti fokusirana na nacionalni tripartitni socijalni dijalog.7

GENEZA TRIPARTITNOG SOCIJALNOG DIJALOGASocijalni dijalog nije nov niti nama nepoznata praksa. Javlja se još u vreme kada sindika-ti stiču pravo građanstva.8 Međunarodna organizacija rada (MOR), osnovana Versajskim ugovorom 1919. godine ima, dakle, jedinstvenu tripartitnu strukturu koja podrazumeva participaciju radnika i poslodavaca kao jednakih partnera u odnosu na vlade zemalja članica i upravljačke organe.9 Ono što je novo jeste činjenica da se socijalni dijalog sve

4 Y. Ghellab, „Recovering from the crisis through social dialogue“, Dialogue in Brief, No. 1, ILO, Geneva,November 2009.

5 Isto.6 There is no universal or official definition of social dialogue. The ILO has formulated a working definition which

reflects the wide range of practices across member States.7 U poslednjem Izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije na putu ka punopravnom članstvu EU (2013) zapisano

je, pored ostalog, i sledeće: „Ne postoji sveobuhvatna evidencija o kolektivnim ugovorima“ u Srbiji, kao i da „slab socijalni dijalog, posebno na tripartitnom nivou“ oblast koja zaslužuje „ozbiljnu zabrinutost“.

8 Sistem industrijskih odnosa u Ujedinjenom Kraljevstvu (UK) tradicionalno karakterišu dobrovoljni odnosi socijalnih partnera, sa minimalnim nivoom mešanja države. Zakon o priznavanju sindikata kao legani entitet i o pravima na šrajk donet je u ovoj zemlji još 1871. godine.

9 MOR je postala prva specijalizovana agencija UN 1946. godine, koja formuliše međunarodne standarde rada u formi konvencija ili preporuka postavljajući minimum standarda o osnovnim radnim pravima, poput: slobode udruživanja, prava organizovanja, kolektivnog pregovaranja, ukidanja prinudnog rada, jednakosti u pružanju jednakih šansi i


više, osobito u vreme krize, usmerava na izgradnju i održavanje uzajamnog poverenja, na zaključivanje odgovarajućih sporazuma u očekivanju ekonomskih ili društvenih promena, posebno u oblasti razvoja veština, produktivnosti, migracija, zaštite na radu i zdravstvene zaštite, rodne ravnopravnosti i nediskriminacije.

Tripartizam je jedan od glavnih oblika socijalnog dijaloga. Tripartizam se može definisati kao „interakcije vlade, poslodavaca i radnika (preko svojih predstavnika) kao ravnopravne i nezavisne partnere da traže rešenja za pitanja od zajedničkog interesa”. Drugim rečima, tripartizam odnosi se na uključivanje poslodavaca i organizacija radnika, pored Vlade, na ravnopravnoj osnovi, u donošenje odluka.10 Ovo ne znači da poslodavci, sindikati i vlada treba imati jednak broj predstavnika, već da se stavovima svih partnera posvećuje jednaka pažnja. To takođe ne znači da sve strane imaju istu odgovornost. Svaka strana ima svoju jasnu ulogu i funkciju koju treba da ispuni.

Prema definiciji Međunarodne organizacije rada, tripartizam u potpunosti podrazumeva da je vlada jedan od tri partnera u konsultacijama / pregovorima.11

Kao što je već rečeno, dva tradicionalna aktera su socijalni partneri i vlada, budući da socijalni dijalog ima svoje korene u pitanjima vezanim za „svet rada”. Ipak, termin „tri-partizam plus ’” sve više dobija na popularnosti u situacijama gde tradicionalni tripartitni partneri odluče da otvore dijalog i sarađuju sa drugim grupama civilnog društva; dobije, dakle, širu perspektivu i konsenzus o pitanjima izvan sveta rada (kao što su zaštita životne sredine ili potrebe specifičnih ili ranjivih grupa). Rezolucija MOR iz 2002. godine u vezi sa tripartizmom i socijalnim dijalogom priznaje potencijal za saradnju sa civilnim društvom:12 ističući da su socijalni partneri otvoreni za dijalog i da oni rade na terenu sa nevladinim organizacijama koje dele iste vrednosti i ciljeve i obavljaju ih na konstruktivan način; prepoznavajući potencijal za Međunarodnu organizaciju rada da sarađuje sa civilnim društvom nakon odgovarajućih konsultacija sa tripartitnim konstitu-entima. Štaviše, neki instrumenti MOR-a nameću potrebu angažovanja posebnih grupa civilnog društva izvan socijalnih partnera. Na primer, to je slučaj sa profesionalnom reha-bilitacijom i zapošljavanjem osoba sa invaliditetom (Konvencija iz 1983, br. 159). Ipak, poslodavci i sindikati se razlikuju od drugih grupa civilnog društva u koje oni predstavljaju aktere „stvarne ekonomije” i izvlače legitimnost iz svog članstva. Stoga, jasno je da, u svakom slučaju, svrha povezanosti sa drugim „grupama za zastupanje” je samo jačanje tripartizma, a ne da ga oslabe.

Neophodna je politička volja i posvećenost da se zainteresovani akteri uključe u socijalni dijalog. Vlade, predstavnici radnika i predstavnici poslodavaca treba da uđu u socijalni dijalog sa zajedničkim razumevanjem njegove svrhe. Oni treba da imaju određeni nivo poverenja jedni u druge i „političku volju” da se uključe u proces. Uprkos različitim gledištima i ciljevima, socijalni partneri treba da budu u stanju da identifikuju zajedničke tretmana,kaoidrugihstandardakojiregulišuuslovekojiseodnosenačitavspektarpitanjaizradnogprava.Prevas-hodnopružatehničkupodrškuupoljima:stručnihusavršavanjairehabilitacijenaradu;politikezapošljavanja;ruko-vođenja;radnogpravaiindustrijskihodnosa;uslovarada;razvojaupravljačkogkadra;saradnje;socijalnesigurnosti;radnestatistikeiprofesionalnesigurnostiizdravlja.Promovišerazvojnezavisnihorganizacijaposlodavacairadnikaiobezbeđujetreningisavetodavneservisetimorganizacijama.

10 Nationaltripartitesocialdialogue:anILOguideforimprovedgovernance/InternationalLabourOffice,SocialDialo-gueandTripartismUnit,GovernanceandTripartismDepartment.-Geneva:ILO,2013,p.13.

11 Isto,str.15.12 Isto.

TRIPARTITNI SOCIJALNI DIJALOG KAO ČINILAC IZLASKA IZ EKONOMSKE KRIZE28ciljeve i prioritete. Budući da treba da pregovaraju zajedno, predstavnici bi morali da priznaju jedne druge kao ravnopravne partnere. Posvećenost ne znači da treba nekog primoravati.

Za tripartitni socijalni dijalog na nacionalnom nivou često je potrebno vreme. Po ne-kim pitanjima, čak može da traje godinama. On stoga zahteva dugoročnu posvećenost i strpljenje, posebno od strane Vlade. Dok socijalni dijalog može biti efikasno sredstvo da se smanje ekonomske i socijalne tenzije, napor socijalnih partnera i države da se uključe u socijalni dijalog treba da se održava u jednoj zemlji izvan faze oštrog ekonomskog prilagođavanja, kako bi se obezbedila održivost pozitivnih ishoda usvojenih tokom krize. Socijalni dijalog je jedinstvena proaktivna alatka, koja može da pomogne zaključivanjem sporazuma u očekivanju ekonomskih ili društvenih promena, posebno u oblasti razvoja veština, produktivnosti, migracija, zaštite na radu i zdravstvene zaštite, rodne ravno-pravnosti i nediskriminacije, ili u vezi sa primenom ratifikovanih međunarodnih standarda rada u jednom zemlji.

U zemljama u kojima socijalni dijalog ne može dovesti do sporazuma, tripartitni akteri moralo bi da nastave dijalog, a ne da ga prekidaju. Maralo bi da se trude da nastave dija-log jedni sa drugima; da se izgradi i povrati poverenje.13 Stručnjaci MOR-a smatraju da ne postoji kredibilna i održiva alternativa socijalnog dijaloga. Ako nema pune posvećenosti svih stranaka pregovorima, onda bi moglo da se istraže koji su to ograničavajući faktori socijalnog dijaloga? Početak tog procesa bi mogla da bude razmena informacija i nefor-malni kontakti kako bi se izgradilo poverenje i krenulo napred u socijalni dijalog.

Socijalni partneri i vlada treba da izgrade i održavaju uzajamno poverenje. To možda neće biti lako, naročito ako je došlo do sukoba, sumnje i nepoverenja. Tako, koliko god da su stranke uverene u ispravnost sopstvenog stanovišta, trebalo bi da postoji spremnost da se prizna da prava takođe uključuju i obaveze, i potrebu da se razume tačka gledišta drugih.

MOR u svom najnovijem priručniku ukazuje na glavne prednosti koje nacionalni tripartitni socijalni dijalog ima, i to:14

1. Stvara politički okvir koji pruža rešenja u situacijama tekućeg sukoba. Dijalog olak-šava upravljanje, mir i nosi sobom proaktivne radne odnose, kao i za kolektivno pregovaranje. Kada regulatorni zakoni ne postoje, ili ako su postojeći neadekvatni, implementacija sporazuma stvara temelj atraktivnog ambijenta za ostvarivanje pra-va. Drugim rečima, tripartitni socijalni dijalog je i instrument za rešavanje rupe u zakonu o radu.

2. Promoviše i jača toleranciju i razumevanje među partnerima; dodeljuje odgovornost i obavezuje sindikate, poslodavce i vlade, kao reprezentativne entitete koji nose niz odluka, da efikasno vode ka nacionalnom razvoju, uzimajući u obzir da su oni akteri koji su uključeni u proizvodnju.

3. Kada vlada deluje kao glavni moderator i pregovarač, ishodi dijaloga postaju javna politika koja reguliše ponašanje onih odgovornih za bolju koegzistenciju i zadovolje-

13 National tripartite social dialogue: an ILO guide for improved governance / International Labour Office, Social Dialogue and Tripartism Unit, Governance and Tripartism Department. - Geneva: ILO, 2013, p. 50.

14 Isto, str 66.


nje potreba; to povećava unutar-sektorsko jedinstvo, socijalnu integraciju i instituci-onalno i demokratsko jačanje.

4. Uspostavlja platformu za izgradnju sektorskih kapaciteta, koji jačaju kvalitet pred-stavljanja aktera. Dobra volja prevazilazi sopstvene interese tih partnera i njihova posvećenost uspostavlja garanciju da se neguje kultura poštovanja.

EVROPSKA UNIJA Prva Evropska zajednica, kao što je poznato, jeste Evropska zajednica za ugalj i čelik (ECSC), osnovana 1952. godine, od strane šest zemalja Evrope. Socijalni dijalog je još tada ugrađen u ECSC preko Konsultativnog komiteta, sastavljenog od predstavnika proizvođača uglja i čelika, radnika, potrošača i prodavaca. Kada je, 1957. godine, os-novana Evropska ekonomska zajednica (EEZ) od istih šest evropskih država, ona je pono-vo uključila socijalni dijalog kroz savetodavnog Ekonomskog i socijalnog komiteta, koji se sastojao od predstavnika različitih kategorija ekonomske i društvene aktivnosti. Komitet je i danas poznat kao Evropski ekonomski i socijalni komitet, koji je nastavio da deluje kao važan forum. Njegovi članovi su podeljeni u grupe koje predstavljaju poslodavce, zaposlene i druge različite interese.

Nakon što je formirana EEZ, zajedničke politike su uspostavljene tokom 1960-ih i 1970-ih za poljoprivredu, ribarstvo i raznih vidova saobraćaja. Evropska komisija stvorila je zajedničke komisije u ovim sektorima da savetuju kreatore politika o socijalnim aspekti-ma i pitanjima zapošljavanja. Oblici dijaloga na inter-profesionalnom nivou EU pojavljuju se u sedamdesetim godinama prošlog veka, i bili su u suštini tripartitne prirode.

Dok je inter-profesionalni dijalog tokom 1970-ih bio uglavnom tripartitni, u ranim 1980-im godinama ideja promovisanja više bipartitnog dijaloga između socijalnih partnera počela da se razvija u institucijama Zajednice. Njen cilj je bio da se odgovori na eko-nomske recesije toga vremena, i da se postigne sporazum na nivou Evrope o socijalnim i ekonomskim problemima koji nastaju u kontekstu evropskog unutrašnjeg tržišta (u stvari, Program unutrašnjeg tržišta je pokrenut u 1985) kada se Komisija sastala sa pred-stavnicima inter-profesionalnih socijalnih partnera (ETUC, CEEP i UNICE, koji su kasnije postali Business Europe) u januaru 1985, u dvorcu Val Duchesse van Brisela, kako bi razgovarali o ekonomskoj i socijalnoj situaciji.

U 1987, Jedinstveni evropski akt stupio je na snagu, kojim je amandiran Ugovor o EEZ. Tako, socijalni dijalog na nivou EU dobije pravo građanstva. Član 118 (b) izmenjenog Ugovora reguliše ove odnose tako da će Komisija „nastojati da razvije dijalog između menadžmenta i radnika na evropskom nivou koji bi mogao, ako se dve strane smatraju poželjnim, dovesti do odgovarajućih odnosa zasnovanih na Sporazumu“.15

Komisija je nakon toga takođe počela da promoviše novu vrstu sektorskih dijaloga. U oktobru 1991, socijalni partneri postigli su svoj prvi sporazum - zajednički doprinos o ulozi socijalnog dijaloga, koji je upućen Međuvladinoj konferenciji organizovanoj u svrhu pripreme Ugovora o Evropskoj uniji (TEU), koji je potpisan u Mastrihtu 1992.

15 Isto.

TRIPARTITNI SOCIJALNI DIJALOG KAO ČINILAC IZLASKA IZ EKONOMSKE KRIZE30godine. Sporazumom se uređuje mnogo jača uloga socijalnih partnera u formulisanju i sprovođenju socijalne politike i politike zapošljavanja, i predlaže specifična procedura konsultacija i pregovora o socijalnim i ekonomskim pitanjima. Ugovor iz Amsterdama koji je stupio na snagu 1999, posvećuje veću pažnju socijalnoj politici i politici zapošljavanja dajući veći značaj socijalnom dijalogu.

Socijalni partneri takođe su razvili novi način da zajednički utiču na zakonodavstvo EU. Tako, danas prema članu 138 Ugovora, reprezentativni socijalni partneri na nivou EU moraju biti konsultovani pre nego što se usvoje zakoni u EU iz socijalne oblasti, u skladu sa procedurom koja je regulisana u članu 139 Ugovora.

Na osnovu Ugovora iz Amsterdama i zaključaka Evropskog saveta iz Lisabona (2000), od 2003. godine uveden je Tripartitni socijalni samit za rast i zapošljavanje. Naime, Ugovorom iz Lisabona došlo se do značajnih institucionalnih promena, što opravdava revidiranje Odluke Saveta iz 2003. godine. Jer je institucionalizovan Evropski savet i stvorena uloga predsednika Evropskog saveta (član 15. UEU-a); priznata je uloga Tri-partitnog socijalnog samita za rast i zapošljavanje kao dela socijalnog dijaloga EU (član 152. UFEU-a); stavljen je van snage član 202. Ugovora o Energetskoj zajednici koji je bio pravna osnova koja se upotrebljavala za donošenje Odluke iz 2003. godine.

Evropski savet na svom zasedanju od 28. juna 2013. godine zaključio je da se soci-jalne dimenzije Ekonomske i monetarne unije moraju učvrstiti gde će ključnu ulogu imati socijalni partneri i socijalni dijalog. U skladu s tim, Komisija EU u svom Saopštenju (COM(2013)690) od 2. oktobra 2013. godine o socijalnim dimenzijama Ekonomske i monetarne unije bavi se upravo pitanjem promovisanja socijalnog dijaloga na nivou EU i ističe predlog revidiranja Odluke Evropskog saveta iz 2003. godine.

Iako kolektivno pregovaranje i određivanje plata - osnovna pitanja industrijskih odnosa - i dalje ostaju kao nacionalno specifične, EU promoviše socijalno partnerstvo i sarad-nju uspostavljanjem minimalnih standarda za predstavljanje zaposlenih u nacionalnim i prekograničnim firmama, konsultovanjem socijalnih partnera na nivou EU o političkim inicijativama i omogućavanjem da im ugovori na nivou EU budu pretočeni u zakono-davstvo.

U proseku, skoro dva od tri radnika u EU su pokriveni kolektivnim ugovorom, u poređenju sa gotovo jedan od pet u Japanu i jedan od osam u SAD.16 Iako članstvo u sindikatima je u padu u svim ovim regionima, razlika u Evropi je da sindikati i poslodavci često prego-varaju iznad nivoa firme, obično na sektorskom nivou, a ponekad čak i na nacionalnoj (međusektorskoj) osnovi. Ovo omogućava uključivanje daleko većeg broja zaposlenih, kao što su i oni koji rade u malim i srednjim preduzećima, koji bi inače bili nepredstav-ljeni. To takođe pomaže da se objasni važna uloga socijalnog dijaloga u okviru EU.

Evropski socijalni dijalog postigao je mnogo kako pre tako i posle Amsterdamskog ugov-ora. Socijalni partneri su bili na čelu inovacija, kao što je usvajanje okvira akcija za celoživotno učenje u 2002. Takođe je učinjen napredak ka više autonomnog socijalnog dijaloga kao ogledalu u donošenju višegodišnjih programa rada od 2003. Uz to, stvorena

16 Mark Carley, Socijal Dialogue, Social Europe guide, Vol. 2, Directorate-General for Employment, Social Affairs and Inclusion, Luxembourg: Publications Office of the European Union, 2012, p. 23.


je mogućnost da se struktuira i konsoliduje dijalog i identifikuju glavni izazovi sa kojima se suočava evropsko tržište rada, više nego reagovanje na predloge Evropske komisije.

Finansijsko-ekonomska kriza, koja se pojavila u 2008, imala je ozbiljan uticaj na evrop-sku privredu i povratno i na njene sve sisteme i institucije. Najveća ekonomska kriza u poslednjih sedamdesetak godina još uvek ima značajan uticaj na ekonomiju EU i njenog tržišta rada. Budućnost je daleko od sigurne, kako za EU kao celine tako i za pojedinačne države članice, budući da je smanjen rast nivoa bruto domaćeg proizvoda (BDP), a povećana nezaposlenost i zaduženost zemalja. U socijalnom smislu, kriza i uvedene nacionalne mere štednje imale su razarajući uticaj na tržište rada i socijalno staranje u nekim državama članicama - u Grčkoj i Španiji, na primer, prema podacima Eurostata, nezaposlenost mladih dostiže stopu od preko 50%, koja i ne pokazuje znake pada.17

Socijalni partneri, kako na nivou EU tako i u pojedinačnim državama članicama, pokušali su da odgovore na ovaj izazov uvođenjem mera za ublažavanje negativnog uticaja krize na radnike.

Istraživački rezultati ukazuju na različite odgovore socijalnog dijaloga na krizu, sve u zavisnosti od zemlje do zemlje, od sektora do sektora, nivoa vladine podrške, snage soci-jalnog dijaloga i tradicije sistema industrijskih odnosa.

Većina država članica EU (i gotovo sve one koji su ušle u EU 2004, 2007 i 2013) imaju formalne nacionalne institucije u kojima predstavnici poslodavaca, sindikata i vlade (a ponekad i drugih interesnih grupa) mogu razmatrati opšta ekonomska i socijalna pitan-ja.18 Uloga i ovlašćenja ovih tela variraju, ali ona obično imaju savetodavnu i konsulta-tivnu ulogu o nacrtima zakona i politike, posebno u domenu zapošljavanja i oblastima vezanim s tim, a ponekad mogu da predstavljaju forum za pregovore i sporazume. Pored toga, mnoge zemlje takođe imaju tripartitna tela koja se bave specifičnim pitanjima, kao što su socijalna zaštita, zapošljavanje, obuka, zdravstvena zaštita i bezbednost. Ona mogu biti kao samostalni organ ili pod-jedinica glavne nacionalne institucije tripartizma.

U grupi EU-15 zemalja, neki oblik nacionalnog ekonomskog i socijalnog foruma sa pred-stavnicima socijalnih partnera postoje u Austriji, Francuskoj, Grčkoj, Irskoj, Italiji, Luk-semburgu, Holandiji, Portugaliji i Španiji, dok Finska ima forum koji se bavi samo sa ekonomskim pitanjima. U slučaju Francuske, Grčke, Irske, Italije, Portugalije i Španije, socijalni partneri zastupljeni su u ovim organima pored civilnog društva u celini. Luk-semburg i Portugalija imaju više konkretnih nacionalnih tripartitnih tela za dogovaranje. U Belgiji, nacionalne bipartitne institucije igraju konsultativnu ulogu u odnosu na vladu.

Granice između tripartitnog i bipartitnog dijaloga teško se mogu tačno definisati. Na primer, u Francuskoj, socijalni partneri moraju da budu konsultovani od strane vlade bilo da je reč o zakonodavnim ili političkim predlozima koji se odnose na individualne i kole-ktivne radne odnose, zapošljavanje i stručno osposobljavanje.

17 BroughtonA(chiefeditor)(2013).IndustrialRelationsinEurope2012:CommissionStaffWorkingDocument.Euro-peanCommissionDirectorate-GeneralforEmployment,SocialAffairsandInclusion.

18 MarkCarley,SocijalDialogue,SocialEuropeguide,Vol.2,Directorate-GeneralforEmployment,SocialAffairsandInclusion,Luxembourg:PublicationsOfficeoftheEuropeanUnion,2012.

TRIPARTITNI SOCIJALNI DIJALOG KAO ČINILAC IZLASKA IZ EKONOMSKE KRIZE32Važni nacionalni tripartitni ugovori su potpisani tokom protekle decenije po pitanjima kao što su ukupan ekonomski i društveni razvoj, socijalna zaštita, penzije, tržišta rada /reforma zakona, obučavanje, zdravlje i bezbednost, minimalne zarade, kao i odgovori na ekonomsku krizu u “EU-15” zemalja, poput Irske, Italije, Holandije, Portugalije i Španije.

Tripartizam je verovatno najslabiji ili barem najmanje vidljiv u severnoj Evropi. U Dans-koj, Finskoj i Švedskoj, tamo je tradicionalno jasna podela između područja nadležnosti socijalnih partnera, i od javnih vlasti. To znači da ima malo prostora za tripartitne insti-tucije i ključnu ulogu dvostranog dijaloga.

Međutim, bilo je nekih zamagljivanja od linije razdvajanja u poslednjih nekoliko godina i povećana je tendencija ka tripartitnoj saradnji po pojedinim pitanjima u Danskoj i Fin-skoj. Nemačka takođe nema formalne nacionalne tripartitne (ili bipartitne) institucije, ali uglavnom ima neformalnih i / ili ad hoc saradnje između vlade i socijalnih partnera.

Među državama članicama posle 2004, tripartitni dijalog je uglavnom glavni ili jedini oblik socijalnog dijaloga. Opšti ekonomski i socijalni forumi sa predstavnicima socijalnih partnera postoje u svim ovim zemljama, osim na Kipru. U većini slučajeva, to su čisto tripartitna tela bez šireg predstavljanja civilnog društva, i oni imaju jasnu konsultativnu i ponekad pregovaračku ulogu, uglavnom pokrivaju širok spektar pitanja. Bugarska i Ru-munija, koje imaju ekonomske i socijalne forume koje uključuju civilno društvo, imaju dodatna tela nacionalnog tripartitnog socijalnog dijaloga. Uprkos rasprostranjenosti tri-partitnih institucija, čini se da se socijalni partneri često žale da njihovi stavovi izraženi tokom konsultacija nisu dovoljno uzeti u obzir od strane vlada (mada ovo nije ograničeno jedino na novim državama članicama).

Što se tiče ishoda tripartitnog dijaloga u novim državama članicama, sporazumi su postignuti, od 2000, u zemljama kao što su Bugarska, Estonija, Mađarska, Letonija, Litvanija, Rumunija, Slovačka i Slovenija. Oni sadrže pitanja kao što su: opšti ekonomski i društveni razvoj u Bugarskoj i Sloveniji; suočavanje sa trenutnom ekonomskom krizom u Bugarskoj, Češkoj, Estoniji, Letoniji i Litvaniji; minimalna povećanja plata u Rumuniji; i opšta politika plata u Sloveniji.

Češka Republika se ističe kao veoma pozitivan primer, budući da je postigla tripatitni sporazum o antikriznim merama, sprečavanju zloupotreba korišćenja beneficija za slučaj nezaposlenosti, za smanjenje doprinosa na zarade zaposlenih, za socijalne stanove i za obučavanje.

Glavni forumi nacionalnog tripartitnog dijaloga u 12 država članica EU (primljenih u članstvo 2004. 2007 i 2013.):19

• Bugarska - Ekonomski i socijalni savet (ESC) i Nacionalni savet za tripartitnu sarad-nju (NCTC)

• Češka - Savet za ekonomski i socijalni sporazum (RHSD) • Estonija - Ekonomski i socijalni savet (SM)

19 Mark Carley, Socijal Dialogue, Social Europe guide, Vol. 2, Directorate-General for Employment, Social Affairs and Inclusion, Luxembourg: Publications Office of the European Union, 2012, p. 20.


• Mađarska - Ekonomski i socijalni savet (GSZT) i Nacionalni savet pomirenja interesa (OÉT) (spajaju se dva saveta u Nacionalni ekonomski i socijalni savet, NGTT)

• Letonija - Nacionalni tripartitni savet za saradnju (NTSP) • Litvanija - Tripartitni savet (LRTT) • Malta - Savet za ekonomski i socijalni razvoj (MCESD) • Poljska - Tripartitna komisija za socijalna i ekonomska pitanja (TK) • Rumunija - Ekonomski i socijalni savet (CES) i Nacionalni savet za tripartitni socijalni

dijalog (CNTDS) • Slovačka - Ekonomski i socijalni savet (HSR) • Slovenija - Ekonomski i socijalni savet (ESSS)• Hrvatska - Ekonomski i socijalni savet (ESC)

Rezultati istraživanja više autora mogli bi da se sažimaju na sledeći način:20

• Socijalni partneri u Evropskoj uniji bili su aktivni kako u procesu donošenja odluka vezanih za ekonomsku krizu i njenog uticaja tako i za kasniju implementaciju anti-kriznih mera na različitim nivoima;

• Efekti antikriznih mera bili su efikasniji u zemljama sa jakim socijalnim dijalogom gde su predstavnici poslodavaca, sindikata i vlada izgradili bolje mehanizme za rešavanje socijalnih i ekonomskih problema.

Zaključak da su socijalni partneri bili aktivno uključeni u izradu ekonomskih i socijal-nih politika kao odgovor na krizu je van sumnje, i relativno jednostavan za procenu. Međutim, procena efikasnosti socijalnog dijaloga je više problematična. Obrasci inter-vencije su znatno varirali između država članica, zbog egzogenih faktora, kao što su privredna struktura, vremenski okvir, ozbiljnost efekata krize, odnosno tržišta rada i sas-tava njenih institucija. Takođe su uticali i endogeni faktori, poput tradicionalnog insti-tucionalnog obrasca i trendova socijalnog dijaloga, bez obzira da li su ili nisu socijalni partneri imali ulogu u definisanju javnih politika pre krize. Svi ovi faktori su uticali ne samo na pristup socijalnog dijaloga od strane aktera, već i na rezultate njihovih razgov-ora i pregovora. Isto se može reći i za uspeh ili neuspeh dogovorenih mera.21 Intencija autora je bila da se sagledaju odgovori socijalnih partnera na ekonomsku krizu koja je zadesila Evropu, i ne samo nju, u bliskoj prošlosti. Dostupne studije na tu temu pokazuju da je u zemljama u kojima je postojala robusnost kolektivnog pregovaranja i socijalnog dijaloga i pre krize rezultati dijaloga u vreme krize bili su slabiji. U mnogim državama članicama EU ne postoji dovoljna podrška za proces u kome se socijalni partneri smatraju od strane vlade da imaju legitimnu ulogu u reagovanju na krize i zaključivanju sporazuma. Ključni faktor u određivanju uspeha ili neuspeha socijalnog dijaloga jeste za-pravo stepen podrške takvog dijaloga od strane vlade.22 Kao primeri uspešnog socijalnog dijaloga pominje se Belgija i neke druge (Tabela 1).

Od 27 zemalja Evropske unije, socijalni partneri su imali svoje inicijative samo u 11 država članica. Postavlja se pitanje zašto? Odgovor na to pitanje nameće potrebu opsežnijeg istraživanja. Tako, u ovom prilogu će izostati odgovor na pomenuto pitanje.

20 RachelGuyet,DavidTarrenandClaude-EmmanuelTriomphe,SocialdialogueintimesofglobaleconomiccrisisEuro-peanFoundationfortheImprovementofLivingandWorkingConditions,PublicationsOfficeoftheEuropeanUnion,Luxembourg,2012,p.60.

21 Isto.22 Isto,st.61.

TRIPARTITNI SOCIJALNI DIJALOG KAO ČINILAC IZLASKA IZ EKONOMSKE KRIZE34TABELA 1. SVEUKUPNI UTICAJ INSTRUMENATA NA NIVOU EU, NA NACIONALNOM NIVOU I INICIJATIVE SOCIJALNIH

PARTNERA

DRŽAVA ČLANICA MERE NA NIVOU EU NACIONALNE MEREINICIJATIVE SOCIJALNIH

PARTNERA

Austrija X X X

Belgija P P P

Bugarska P X P

Kipar P P X

Češka Republika X X X

Danska X X X

Estonija X P P

Finska X P P

Francuska X X X

Nemačka X P P

Grčka P X X

Mađarska P P X

Irska P P X

Italija X P P

Letonija P P X

Litvanija X P P

Luksemburg X P X

Malta X X X

Holandija X P P

Norveška (1) X X X

Portugalija P P P

Poljska X X X

Rumunija P P P

Slovačka P P P

Slovenija X P X

Španija P P X

Švedska X X X

Ujedinjeno Kraljevstvo X P X

Napomena: P=uticaj/jak uticaj; X = mali ili nikakav uticaj. (1) Nije članica EU ali održava bliske odnose s njom.

Izvor: Eiro 2013 (“Impact of the crisis on industrial relations”), available at: http://www.eurofound.europa.eu/eiro/studies/tn1301019s/tn1301019s_5.htm


POUKE IZ DOSADAŠNJIH ISKUSTAVA I PREPORUKEGlavne pouke iz dosadašnjih iskustva bi se mogle svesti na sledeće:23

1. Da bi dijalog imao efikasne rezultate, tripartitni partneri, počev od vlade pa nadalje, mora da budu snabdeveni relevantnim informacijama i da povećaju svoju tehničku sposobnost; važno je da se priznaju i poštuju učesnici u tripartitnim odlukama, tako da kredibilitet ostaje kao važan činilac u sprovođenju donesenih odluka.

2. U procesu dijaloga, iskustva pokazuju i to: da li će ishodi biti pozitivni, ili ne, za svakog partnera, zavisi od njihove unutrašnje sposobnosti i spremnosti za rešavanje izazova.

S obzirom na činjenicu da u više od polovine država članica EU socijalni partneri nisu imali inicijative vezanih za duboku ekonomsku krizu koja je zahvatila čitavu Evropu i svaku zemlju po naosob, to upućuje na zaključak da se razlozi nalaze, ili u manjkavosti svesti o potrebi da se socijalni partneri uključe u proces traženja rešenja za izlazak iz eko-nomske krize, ili u odsustvu posvećenosti funkciji koju obavljaju i odsustvu pregovaračke sposobnosti. Bez želje za sporazumevanjem, bez poverenja i poštovanja partnera u soci-jalnom dijalogu nema uspeha.

EU i države članice obavezale su se da će sarađivati unutar okvira integrisane strategije Evropa 2020. kreirane kako bi se osnažio potencijal EU-a za rast i stvaranje radnih mesta u periodu do 2020. godine. Cilj joj je veća usklađenost nacionalnih i evropskih poli-tika. EU je prepoznala potrebu za osnaživanjem vlasništva socijalnih partnera te njihovo uključivanje u strategiju Evropa 2020. kako bi se socijalnim partnerima omogućilo da aktivno doprinose ostvarivanju strateških ciljeva.

Za ostvarivanje tih ciljeva potrebni su mladi talentovani ljudi. Zato se i vodi „rat za tal-ente“. Talenti, mladi ljudi sa visokim dostignućima u radu, imaju tri karakteristike koje ih pozicioniraju da naprave jedinstveni doprinos u poslu koji im se poveri, i to:24

• jaka motivacija da “ostave trag”; • znanje i stručnost kako globalnih prilika tako i lokalnih pojedinosti; i (ne uvek, ali

često) • potencijal da deluju u pravcu otvaranja novih mogućnosti.

Kada se kombinuju ovi resursi, obično kao rezultat slučajnog otkrića, uspeh može biti značajan.

Glavni izazov jeste pretvaranje ideje u projekat. Sirindipiti je najvažniji faktor ove trans-formacije.25 Tako potrebni su novi pokretači (first movers), novi kraljevići Sirindipa, koji

23 Nationaltripartitesocialdialogue:anILOguideforimprovedgovernance/InternationalLabourOffice,SocialDialogueandTripartismUnit,GovernanceandTripartismDepartment.-Geneva:ILO,2013,p.66.

24 YevgenyKuznetsov,HowCanTalentAbroadInduceDevelopmentatHome?TowardstoPragmaticDiasporaAgenda,MigrationPolicyInstitute,Washington,DC,2013,p.7.

25 „Serenditity“znači„slučajnootkriće”ili„prijatnoiznenađenje”.Reč„serendipity”jeprvijejeupotrebioHoraceWalpo-le(1717-1797)ujednompismuiz1754.parafrazirajućibajkuTheThreePrincesofSerendip.SirindipjestarinazivzaŠriLanku).BajkagovoriotomekakosutrikraljevićaSirindipaputujućiokolootkrivalisijasetnovihstvarikojenisuočekivaliikojihsenisunadali.

TRIPARTITNI SOCIJALNI DIJALOG KAO ČINILAC IZLASKA IZ EKONOMSKE KRIZE36su maštoviti, sa idejama i spremni na rizik. Njih ima i u zemlji i širom sveta. Trebalo bi ih zadržati, privući iz drugih zemalja. Okupiti ih! “Okupljajući se zajedno je početak. Držeći se zajedno je napredak. Radeći zajedno je uspeh.”26 Pored ove misli, Henri Ford je kazao i to da “vizija bez izvršenja je samo halucinacija”.

Stvoriti ambijent „sirindipiti“ koji će omogućiti okupljanje talenata jeste zamisao koju sugerišu poslenici psihologije rada, sociolozi i naučnici koji se bave pitanjima naučno-tehnološkog razvoja.27

Tripartitni dijalog „plus“ je oblik tripartitnog dijaloga koji uključuje i civilni sektor koji ima veliku težinu što u neku ruku predstavlja pritisak javnosti na aktere koji oblikuju politiku i odgovorni su za njeno sprovođenje da ozbiljno obavljaju posao koji im je poveren od strane birača na svim nivoima. Razume se, mediji bi morali da budu na strani birača i da učine dostupnim javnosti sve propuste i registruju uspehe i dobru praksu.

ZAKLJUČAKUčešće socijalnih partnera u osmišljavanju i realizaciji antikriznih mera i reformi je kri-tična u pronalaženju neophodne ravnoteže između makroekonomske stabilnosti, s jed-ne, i rasta i zaštite zapošljavanja najugroženijih delova stanovništva, s druge strane. U kritičnim okolnostima koji karakterišu ekonomske šokove i nedaće, dijalog se pokazao nezamenljivim sredstvom uravnoteženog upravljanja krizama i kao ključni instrument upravljanja u pogledu promena. To može olakšati potrebna prilagođavanja i reforme koje su neophodne tokom kriznog vremena, ali na pošten i pravičan način.

KORIŠĆENA LITERATURABaccaro, L. and S. Heeb (2011), Social dialogue during the financial and economic crisis, Geneva: ILO.

Carley, M. (2012), “Socijal Dialogue”, Social Europe guide, Vol. 2, Directorate-General for Employment, Social Affairs and Inclusion, Luxembourg: Publications Office of the European Union.

Ghellab, Y. (2009) „Recovering from the crisis through social dialogue“, Dialogue in Brief, No. 1, November.

Guyet, R., Tarren, D., Claude-Emmanuel, T. (2012), Social dialogue in times of global economic crisis, Luxembourg: European Foundation for the Improvement of Living and Working Conditions, Publications Office of the European Union.

26 Šta god mislili o Henriju Fordu (1863-1947), osnivaču Ford Motor Company, čini se da će se svi složiti da je znao šta želi i u najvećoj meri je to i ostvario.

27 Yevgeny Kuznetsov, How Can Talent Abroad Induce Development at Home? Towards to Pragmatic Diaspora Agenda, Migration Policy Institute, Washington, DC, 2013, p. 17.


Eurofound (2012), Social dialogue in times of global economic crisis, Luxembourg: Publications Office of the European Union.

European Commission (2013), Proposal for a Council Decision on a Tripartite Social Summit for Growth and Employment, Brussels, 31.10.2013, COM (2013) 740 final

ETUC/CES, “Work programme of the European social partners 2012-2014,” Busine-ss Europe, Internet: http://www.ueapme.com/IMG/pdf/EUSD_work_prog_2012-2014.pdf(pristup: 12.02.2014)

Hyman, R. (2010), “Social dialogue and industrial relations during the economic crisis: Innovative practices or business as usual?”Working Paper No. 11, Geneva: Industrial and Employment Relations Department, International Labour Office, March.

ILO Social Dialogue and Tripartism Unit (2013), National tripartite social dialogue: an ILO guide for improved governance, Geneva: ILO.

Kolin, M. i drugi (2006), Socijalni dijalog i socijalna politika u Srbiji u procesu evropske integracije, Beograd: Evropski pokret Srbija i Friedrich Ebert Stiftung.

Kuznetsov, Y. (2013), How Can Talent Abroad Induce Development at Home? Towards to Pragmatic Diaspora Agenda, Washington, DC: Migration Policy Institute.

Stojiljković, Zoran i Srećko Mihailović (2010), Stanje socijalnog dijaloga u Srbiji posle dvadeset godina tranzicije, Beograd: Swiss Labour Assistance.


ZORAN SIMONOVIĆ1

E-mail: [email protected]

JEL KLASIFIKACIJA: Q15, Q18, P2

EVOLUCIJA KONCEPTA AGRARNE POLITIKE U ZEMLJIŠNO SVOJINSKIM ODNOSIMA U SRBIJI2

APSTRAKT

U radu se govori o evoluciji koncepta agrarne politike Srbije u zemljišno svojinskim odno-sima. Na početku rada autor daje programske osnove agrarne politike koje su sagledane u stanju u poljoprivredi Srbije posle drugog svetskog rata. Ovaj period su obeležile agrarna reforma i kolektivizacija privatnog poljoprivrednog poseda. Karakteristike ovog perioda je potpuno drugačiji odnos države prema velikim poljoprivrednim kombinatima sa jedne strane i malim privatnim poljoprivrednim gazdinstvima sa druge strane. Drugi deo rada bavi se samim procesom tranzicije agrarne politike. U ovom delu rada autor govori o pro-cesu tranzicije i o trenutnom stanju u kome se nalazi agrarna politika.

1 Institutzaekonomikupoljoprivrede,Beograd2 Radjedeoistraživanjanaprojektubroj46006:„Održivapoljoprivredairuralnirazvojufunkcijiostvarivanjastrateških

ciljevaRepublikeSrbijeuokvirudunavskogregiona“kojifinansiraMinistarstvoprosvete,naukeitehnološkograzvojaRepublikeSrbije.

KLJUČNE REČI:AGRARNA POLITIKA, ZEMLJIŠNO SVOJINSKI ODNOSI,PREDTRANZICIONI PERIOD TRANZICIONI PERIOD, SRBIJA

EVOLUCIJA KONCEPTA AGRARNE POLITIKE U ZEMLJIŠNO SVOJINSKIM ODNOSIMA U SRBIJI40ABSTRACT

The paper discusses the evolution of the concept of agricultural policy of Serbia in land property relations. At the outset, the author gives program basis agrarian policies that are perceived in the state in agriculture of Serbia after World War II. This period was marked by agrarian reform and collectivization of private agricultural property. Characteristic of this period is totally different attitude of the state towards large agricultural combines on one side and a small private farm on the other side. The second part deals with the actual process of transition of agricultural policy. In this part, the author talks about the transi-tion process and the current situation in which there is agricultural policy.

KEY WORDS:AGRICULTURAL PLICY, LAND AND PROPERTY RELATIONS,THE PRE-TRANSITION PERIOD, TRANSITION PERIOD, SERBIA


1. PROGRAMSKE OSNOVE AGRARNE POLITIKE U ZEMLJIŠNO SVOJINSKIM ODNOSIMA U SRBIJI Poljoprivredna proizvodnja je u periodu pre Drugog svetskog rata bila zaostala i optereće-na dugovima, zasnovana na svaštarskoj proizvodnji i sa stalno prisutnim procesom usit-njavanja poseda. Država nije imala opšti plan za rešavanje kriznih situacija u poljoprivre-di. Ne postojanje koegzistentne agrarne politike je uticalo na produbljivanje i onako loših odnosa u poljoprivredi toga doba.3 Za vreme ratnih pustošenja poljoprivreda je pretrpela ogromne štete. Obnova zemlje od ratnih razaranja predstavljala je osnovni preduslov da bi se u poljoprivredi moglo početi sa proizvodnjom.

Prva i najznačajnija mera agrarne politike „novih“ vlasti bila je agrarna reforma. Obnaro-dovanje Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji izvršeno je 23. avgusta 1945. godine od strane Privremene narodne skupštine. Zakon je dopunjen marta 1946. godine. Prilikom oduzimanja zemlje komunističke vlasti su se držale načela „zemlja pripada onima koji je obrađuju.“4

I ova agrarna reforma imala je određene specifičnosti. Odluke o oduzimanju zemlje dono-sila je mesna agrarna komisija na javnim raspravama u kojima su učestvovali prethodni vlasnici zemlje kao i novi vlasnici koji su dobijali pravo da koriste konfiskovanu zemlju. O pravednosti ovakvog postupka oduzimanja zemlje kao i stručnosti komisije ne želimo ovom prilikom da raspravljamo.5

Seljaci koji su dobili zemlju bili su dužni da je sami obrađuju, nisu je mogli prodati ili založiti pre isteka određenog roka.

Ovako sprovedena agrarna reforma dovela je do porasta broja malih gazdinstava do 5 hektara. Dakle, ova reforma je urađena na račun velikih gazdinstava. To je dovelo do opadanja produktivnosti na imanjima koja su obrađivali novi vlasnici i kolonisti. U po-ljoprivredi ovog perioda postojala su tri sektora vlasništva: državni, zadružni i privatni.

Sledeći korak u agrarnoj politici komunističkih vlasti bila je kolektivizacija. Proces ko-lektivizacije se smatrao kao vrlo poželjan metod, jer se tako direktno razvijala kolektivna proizvodnja koja se smatrala idolom ili vrhunskim ciljem socijalizma u poljoprivredi. Zbog toga su oni koji su išli drugim putem u suštini manje ili više odstupali od glavnog puta ili tzv. Lenjinovog kooperativnog plana. Tako je, može se reći, u praksi stvoren tip razvoja socijalizma u poljoprivredi – kolektivizacija ili stvaranje krupnih kolektivnih gaz din stava u poljoprivredi.

Osnovna karakteristika ovog perioda jeste pokušaj kolektivizacije preko seljačkih radnih zadruga (SRZ), sa ciljem da se stvore krupna socijalistička gazdinstva i da se time izvrši socijalistički preobražaj sela. Prilikom ove kolektivizacije, vršeno je mehaničko spajanje seljačkih gazdinstava i njihovih parcela, vršeno je ujedinjavanje njihovog inventara i sto-ke. U ovom postupku, nedostajala je mogućnost društva da pruži posebnu materijalnu

3 SimonovićZ.andSimonovićD.(2010),str.469-476.4 SlužbenilistDFJ,br.64/45.5 Simonović(2004),str.18.

EVOLUCIJA KONCEPTA AGRARNE POLITIKE U ZEMLJIŠNO SVOJINSKIM ODNOSIMA U SRBIJI42i drugu pomoć, tako da su stvorene seljačke radne zadruge pokazale nezadovoljavajuće rezultate. Zato se i posle petogodišnjeg rada, pristupilo njihovoj reorganizaciji, odnosno odustalo se od takvog modela rekonstrukcije poljoprivrede i sela.6

Poljoprivredne ili zemljoradničke zadruge, odnosno opšte zemljoradničke zadruge, u ovom periodu su uglavnom svele svoje poslovanje na minimum. Opšte zemljoradničke zadruge su u ovo vreme bile u stvari najobičnije seoske radnje, jer je struktura njihove delatnosti bila takva da su one manje više služile za pružanje trgovačkih usluga zadrugarima. To su u stvari bile nabavno-prodajne zadruge koje su i bile najrasprostranjenije. Pored njih, donekle su se još razvile i kreditne i zadruge za preradu poljoprivrednih proizvoda.

Masovno stvaranje SRZ je glavno obeležje ovog perioda. U tabeli broj 1 možemo pratiti kretanje broja zadružnih organizacija, njihovih članova i zemljišne površine kojom su raspolagale radne zadruge od osnivanja pa sve do njihovog prestanka sa radom.7

TABELA 1. KRETANJE BROJA ZADRUGA, ZADRUGARA I ZEMLJIŠNE POVRŠINE SRZ OD 1946-1954. GOD.

GODINA BROJ ZADRUGA BROJ ZADRUGARA UKUPNA ZEMLJ. POVRŠINA U HA

1946. 454 75.186 121.518

1947. 779 174.518 210.986

1948. 1.318 286.234 323.984

1949. 6.626 1.707.073 1.838.613

1950. 6.964 2.128.893 2.595.472

1951. 6.797 2.003.644 2.329.112

1952. 4.679 1.504.874 1.664.912

1953. 1.223 192.582 326.673

1954. 896 116.400 281.524

Izvor:MihajloVučković,Zadrugarstvo,op.134strana.

U unutrašnjoj organizaciji SRZ razlikujemo tri perioda. Prvi period je počinjao od 1945, teorijski od 1946. godine kada su izdata prva tzv. Ugledna pravila, i trajao je sve do 1949. godine, kada su izdata druga Ugledna pravila. Drugi period počinje sa 1949. go-dinom i završava se sa 1951. godinom kada je uveden period tzv. rentabiliteta i u SRZ. Treći period počinje sa 1951. godinom i traje do dekolektivizacije 1953. godine.8

Sa reorganizacijom seljačkih radnih zadruga, napuštena je SRZ kao glavni oblik socijalistič-ke rekonstrukcije. Prešlo se na opštu zemljoradničku zadrugu kao na mnogo povoljniju i ela-stičniju formu organizovanja poljoprivrednika. Ovom reorganizacijom, opšta poljoprivredna zadruga postala je centar agrarne politike države. 9 Opšte zemljoradničke zadruge su u periodu od 1953. godine nastojale da na svojim zemljišnim površinama, odnosno na zemlji koju su uzimale u zakup od individualnih zemljoradnika ili su je dobijale iz opštenarodnog

6 MarkovićandSimonović(1973),str.340.7 MihajloVučković,Zadrugarstvo,Zadružnaštampa,Zagreb,1957,134.8 Tošić(2002),str75.9 Zakić(2001),str.222.


zemljišnog fonda i same organizuju proizvodnju. Ovakav tip zadružno poljoprivrednih gaz-dinstava je počeo da se pojavljuje krajem 1947. i tokom 1948. godine. 10

Obavezni otkup je bio ustanovljen odmah posle rata. On je bio jedna od osnovnih mera ekonomske politike u sprovođenju prvog petogodišnjeg plana.

Cene su takođe administrativno određivane. Postojale su jedinstvene cene po kojima su prodavani poljoprivredni proizvodi, a sa početkom otkupa uvode se i vezane cene. Po ve-zanim cenama, pored novca za prodate poljoprivredne proizvode, proizvođači su dobijali specijalne bonove, sa kojima su mogli da kupe industrijske proizvode. Cene poljoprivred-nih proizvoda u celom ovom periodu su bile depresirane (niske), ovakva politika dovodila je do prelivanja dohotka iz poljoprivrede.

Produžetak agrarne reforme iz 1945.-1946. godine predstavljao je Zakon o poljopri-vrednom zemljišnom fondu opštenarodne imovine, iz maja 1953.11 godine, koji je snizio agrarni maksimum na samo 10 hektara, a dobijenu zemlju dodelio poljoprivrednim orga-nizacijama (zadrugama, državnim dobrima itd).

Zadržan je i dalje nezemljoradnički maksimum od 3 ha i ostavljeno je da se vlasnici zemlje nepoljoprivrednici sami opredeljuju na bazi svog ekonomskog interesa za veličinu svog poseda. Unutar novog agrarnog maksimuma dozvoljen je slobodan promet zemlje. U poreskoj politici zadržana je i dalje progresivna stopa oporezivanja, ali je za osnovicu uziman katastarski prihod. Već od 1954. godine prelazi se na sistem kreditiranja inve-sticija. Došlo je do uspostavljanja sistema davanja kredita koji su se vraćali uz određenu kamatu.

Kao što možemo da uočimo određene mere agrarne politike koje su u sklopu ukupne eko-nomske politike preduzimali tadašnji predstavnici vlasti, a ogledale su se u obaveznom otkupu, velikim kolebanjima cena prouzrokovani nestabilnim tržištem, naglim promenama u poreskoj politici kao i pokušaju organizovanja seljačkih radnih zadruga na ranijim princi-pima i metodima, nepovoljno su uticale na unapređenje poljoprivredne proizvodnje.

U cilju poboljšanja i modernizacije poljoprivredne proizvodnje Savezna Narodna Skupština je donela rezoluciju 29. aprila 1957. godine. Ovom rezolucijom je predviđena nova faza razvitka zemljoradničkih zadruga koja je pre svega bila usmerena u pravcu modernizacije pojedinih procesa poljoprivredne proizvodnje. Na ovaj način došlo je do otvaranja prostora za formiranje kooperacija od strane zadruga. Formiranje kooperacija stvorilo je uslove za preduzimanje proizvodnih procesa u primeni mehanizacije na privatnim posedima. Došlo je do povezivanja sa privatnim proizvođačima na bazi zajedničkog učestvovanja u proizvodnji i raspodeli prihoda.

Rezolucijom je formirano novo jugoslovensko iskustvo koje se razvilo van ovog osnovnog puta. Otpočelo je da se gradi posle poznatog spora iz 1948. godine između Staljina i Tita. Godine 1953. u Jugoslaviji je došlo do raspuštanja seljačkih radnih zadruga, a 1957. go-dine proklamovan je kooperativni put kao osnovni put agrarnog razvoja zemlje. Ovaj put

10 Vasić(1982),str.304.11 SlužbenilistFNRJ,br.22/53,27/53,4/57,46/62iSlužbenilistSFRJ,br.10/65.

EVOLUCIJA KONCEPTA AGRARNE POLITIKE U ZEMLJIŠNO SVOJINSKIM ODNOSIMA U SRBIJI44se sastojao u sve većoj i široj saradnji između seljaka koji su tada nazivani individualni poljoprivredni proizvo đači i zadruga ili kombinata sa druge strane.

TABELA 2. BROJ OPŠTIH POLJOPRIVREDNIH ZADRUGA 1955 – 1974.

GODINA BROJ ZADRUGA GODINA BROJ ZADRUGA

1955. 6.066 1965. 1.937

1956. 5.576 1966. Nema podataka

1957. 5.472 1967. 1.600

1958. 5.242 1968. 1.403

1959. 4.817 1969. 1.279

1960. 4.086 1970. 1.102

1961. 3.228 1971. 993

1962. 2.816 1972. 906

1963. 2.438 1973. 832

1964. 2.096 1974. 813

Izvor:Jugoslavija1945–1964.statističkipregled.

Biltenpoljoprivredneorganizacijeudruženogradaizemljoradničkezadruge1980.godina,Saveznizavodzastatisti-ku, Beograd

Agrarna politika se usmeravala pre svega u pravcu razvoja kooperativa. Kooperativni put se sastojao u očuvanju individualnog proizvođača ili seljaka i u saradnji (pre svega preko zadruga) sa njim. Kooperativni put bio je forma da se počev od 1957. godine, sprovede tehničko – tehnološka revolucija u poljoprivredi, koja se sastojala u mehanizaciji, dubo-kom oranju, sortnom semenu, zaštitnim hemijskim sredstvima i dr. Ostalo je značajno da je kooperacija dovela do unapređenja poljoprivrede i očuvanja seljaštva, do modernizacije proizvodnje na njihovim gazdinstvima. U suštini kooperacija je predstavljala pripremu da se klasični seljak polako preobrazi u modernog poljoprivrednog proizvođača – agrarnog preduzetnika.

Кooperativni put u Jugoslaviji dao je neke pozitivne rezultate, a u prvom redu olakšao je prodor novih tehnoloških rešenja: traktorsko oranje, upotrebu sortnog semena, upotrebu veštačkih đubriva, upotrebu hemijskih zaštitnih sredstava i dr. To se označilo kao poljo-privredna tehnološka revolucija. Zaista, ove mere doprinele su povećanju poljoprivredne proizvodnje, a priznata proizvodna samostalnost individualnih poljoprivrednih proizvođa-ča doprinela je njihovoj zaintere sovanosti za proizvodnju, tako da je posle 1957. godine Jugoslavija prestala da uvozi hlebno žito i bila je u stanju da obezbedi iz svoje pro izvodnje potrebne količine i to ne samo u žitu, no i u drugim poljopriv rednim proizvodima. Ovaj put kooperacije i povezivanja seljaka preko zadruga u društvene tokove nastavljen je i kasnijih godina za vreme razvoja samo upravnih odnosa i manje više davao je dobre rezultate.

Pored kooperacije u Jugoslaviji i Srbiji su kontinuirano razvijana poljoprivredna dobra i kombinati. Ove organizacije su u početku stvarane u okolini velikih gradova (u okolini Beograda formiran je Poljo priv redno industrijski kombinat „Beograd“, u Nišu je formiran Ag roin dustrijski kombinat „Niš“ itd.). Treba istaći da se ipak najveći broj kombinata,


što je i razum ljivo, razvio u Vojvodini, jer su tamo uslovi za poljoprivrednu proizvodnju najpovoljniji.

Мožda najznačajnija tekovina izgradnje socijalizma u poljoprivredi Jugoslavije bili su po-ljoprivredno industrijski kombinati. Ove organizacije najčešće su stvarane odmah posle rata kao poljoprivredna dobra, ali pošto su bile u blizini velikih gradova ta dobra su po-stepeno prerastala u kombinate u smislu da su postupno uvodila odgovarajuće prerade poljoprivrednih proiz vo da kao što su širile i svoju trgovinsku mrežu. Tako se postepeno uobli čavao poljoprivredno industrijski kombinat. Reprezentativni primer ovog procesa je već pomenuti PIK „Beograd“ koji je izgrađen u neposrednoj blizini grada Beograda na velikim kompleksima društvene zemlje. U toku zadnjih decenija ovaj kombinat je pored mnogih slabosti i problema bio i ostao glavni snabdevač poljoprivredno – prehrambenim proizvodima ne samo grada Beograda no i mnogih gradova u zemlji.

Poljoprivredno industrijski kombinati su predstavljali sisteme koji su objedi njava li po-ljoprivrednu proizvodnju, preradu poljoprivrednih proizvoda, promet ovim proizvodima i druge funkcije i bili su značajna osnova jugoslovenske agrarne politike u snabdevanju sta-novništva poljoprivredno prehrambenim proizvodima, pre svega velikih gradova, ali i šire.

Ako posmatramo pitanja koja se odnose na samoupravljanje, možemo istaći da se posle 1970. godine sve više potenciraju agroindustrijski sistemi kao celina. Agrarno industrij-ski sistemi smatrani su kao rašireni agroin dustrijski kombinati koji sada obuhvataju sve industrije koje su u nekoj vezi sa poljoprivrednom proizvodnjom i sve ostale organizacije i institucije kao što su banke, naučni instituti i slično. Tako se na poljoprivredu počelo gledati kao na agroindustrijski sistem pri čemu su kao uzorni sistemi služili oni koji su us-postavljeni u okviru tadašnje Evropske zajednice. Samoupravljanje je bilo spoljna forma u okviru koje su izgrađeni pre svega jugoslovenski poljoprivredni kombinati i agroindu-strijski kompleksi u celini.�

Кoncept razvoja poljoprivrede Srbije u periodu socijalizma bio је zasnovan na ideološ-ko-političkim kriterijumima koji su od samog početka imali dualni odnosno biomodalni karakter. Upravo ova strategija razvoja poljoprivrede determinisana je egzistencijom dva sektora poljoprivrede: društvenog i privatnog sektora. Pri tom društveni sektor je ozna-čavan kao moderan i bio je populizovani sektor krupne robne proizvodnje. Stvaran je i podržavan putem koncentracije zemljišta i kapitala i intenzivnom upotrebom biološko-hemijskih i mehaničkih inputa. Dakle ovaj sektor je smatran kao razvojni i predstavljao je budućnost. Sa druge strane privatni sektor je bio označavan kao tradicionalni sektor robne proizvodnje. Njemu je ograničavano proširenje zemljišnog fonda. Više od dve dece-nije mu je ograničavano da nabavlja mehanizaciju i da modernizuje proces proizvodnje. Drugim rečima napredak ovog sektora vezivan je za saradnju sa društvenim sektorom. Glavna posledica ovakvog razvoja je da se poljoprivreda nije razvijala kao celina, sa je-dinstvenim razvojnim potencijalom koji je proizvodio neproporcionalni razvoj celokupne poljoprivrede.


2. TRANZICIJA AGRARNE POLITIKE I ZEMLJIŠNO SVOJINSKI ODNOSITranzicija u najopštijem smislu predstavlja proces menjanja postojećeg socijalističkog in-stitucionalnog ambijenta. Ona utiče na sve bitne elemente ponašanja i interesa subjekata socijalističkog sistema. Tranzicija pretenduje na promenu sistema vrednosti ustanovlje-nog na osnovama socijalističke ideologije. U tom smislu ona predstavlja delegitimizaci-ju socijalističkog sistema i istovremeno traga za načinom transformacije tog sistema u pravcu konstituisanja sistema vrednosti. Pokretač novog sistema vrednosti je pojedinac, odnosno privatni sopstvenik zemlje. Tranzicija, dakle, predstavlja proces razgrađivanja socijalističkog sistema i istovremeno proces konstituisanja novog sistema.12

Činjenica je da se socijalistički sistem pokazao nesposobnim da se suoči sa izazovima treće tehnološke revolucije. Morao je da doživi svoj krah. Krah je prvo doživela privre-da, a preko nje su bile dovedene u pitanje materijalna osnova funkcionisanja svih dru-gih društvenih podsistema. Dakle, slom socijalističke privreda označio je kraj iluzija o njenom mogućem uspešnom reformisanju. U svemu ovome Srbija se našla u sasvim novoj situaciji. Bila je prinuđene da svoju ekonomiju gradi na novim osnovama, koje su podrazumevale promene odnosa u privredi. Sa druge strane proces tranzicije u Srbiji traje jako dugo, a „uspešnost” ovog procesa najbolje potvrđuju osnovni makroekonomski pokazatelji, posebno nizak BDP per capita, visoka stopa inflacije i visoka nezaposlenost, koji su direktna potvrda niskog životnog standarda stanovništva, a time i niskog stepena produktivnosti i konkurentnosti nacionalne ekonomije.13

Postoji više uzroka zbog kojih je proces privatizacije u Srbiji dao loše rezultate. Glavni problemi u privatizacionom procesu su loš model privatizacije, nedovoljno izgrađena za-konska regulativa i nedovoljna transparentnost. Zakon o privatizaciji favorizuje prodaje putem javne aukcije ili javnog tendera. U tabeli 3. možemo da vidimo proces privatizacije poljoprivrednih preduzeća u njenoj prvoj fazi.

TABELA 3. POLJOPRIVREDNA PREDUZEĆA PREMA OBLIKU SVOJINE U SRBIJI

1992 2001 2004

BROJ % BROJ % BROJ %

Oblik svojine 4094 100,0 6845 100,0 7895 100,0

Društvena 432 10,6 458 6,7 361 4,6

Privatna 2315 56,4 4349 63,6 4974 63,0

Zadružna 1140 27,9 1761 25,7 2235 28,3

Mešovita 207 5,1 199 2,9 222 2,8

Državna - - 78 1,1 103 1,3

Izvor:StatističkigodišnjakSrbijezaodgovarajućugodinu,IzdajeRepubličkizavodzastatistiku,Beograd.

12 SimonovićD.andSimonovićZ.(2005),str337.13 MihailovićandParaušićandSimonović(2007),str.28.


Strani investitori nisu pokazali dovoljno interesa za privatizaciju preduzeća u Srbiji, bez obzira što se posle demokratskih promena smatralo da će postati atraktivna za strana ulaganja. Razlog za ovo odsustvo treba tražiti u odsustvu dovoljno dobrog atraktivnog po-slovnog ambijenta za priliv stranih investicija. Pored toga i slabe državne institucije, loše upravljanje, neadekvatno zakonodavstvo, i neefikasno sudstvo su predstavljaju glavne prepreke za strana ulaganja.14

Glavni ciljevi reformisanja agrarne politike u Srbiji prema Strategiji razvoja poljoprivrede iz 2005. godine bili su orijentisani na radikalnu rekonstrukciju i modernizaciju agro-sektora. Na putu redefinisanja osnove vođenja agrarne politike poljoprivrednom sektoru nametnuto je niz ciljeva, među kojima se kao najbitniji mogu izdvojiti sledeći:

• izgradnja održive i efikasne agroprivrede koja može da se takmiči na svetskom tržištu,

• obezbeđenje zdravstveno bezbedne i kvalitetne hrane, • podrška životnom standardu za ljude koji zavise od poljoprivrede, a nisu u stanju

da svojim razvojem prate ekonomske reforme, • podrška održivom razvoju sela, • očuvanje životne sredine od uticaja efekata intenziviranja poljoprivredne proi-

zvodnje.15

U procesu tranzicije i agrarna politika postaje podložna reformi. Progresivna reforma agrarne politike u Srbiji odvija se po utvrđenim fazama. U prvoj fazi postojeći sistem direktnog subvencionisanja je izložen postepenoj redukciji (premije za mleko, subvencije za pšenicu i dr). Ova sredstva biće korišćena za investicije u poljoprivredi i to kroz po-voljnije kredite i subvenciju inputa. U drugoj fazi predviđeno je postepeno ukidanje sub-vencionisanja inputa, to će biti zahtevano u kontekstu priključenja Srbije STO. Programi finansijske podrške biće okrenuti ka ruralnom razvoju, a sve to u trendu vođenja proširene agrarne politike u EU. I na kraju tokom treće faze, koja bi trebalo da se poklapa sa pri-ključenjem Srbije EU, nacionalni sistem podrške agrosektoru treba da bude u saglasnosti sa sistemom podrške u okviru ZAP koji će tada biti primenjivan.16

U fazi tranzicije vredi razgovarati o strategiji jer je i sama tranzicija razume se strategija. Prema tome, u strategiji tranzicije agrarni problem se javlja u punoj složenosti i u punom značaju. Ovde pre svega mislimo na privatizaciju društvenih gazdinstava odnosno druš-tvene zemlje, ali i na tržišnu orijentaciju.

Svojinska tranzicija društvenih gazdinstava pokazala se važna u prvom redu za Vojvodi-nu ali i za one delove Srbije u kojima društveni fond zemlje iznosi preko 10% agrarnih površina. Prema poslednjim podacima sa kojima raspolažemo iz 2012. godine, a koji se tiču korišćenog poljoprivrednog zemljišta odnos je takav da se 82,4% nalazi u privatnom vlasništvu a 17,6% je u društvenom odnosno državnom vlasništvu.17 Društveni kombinati su bili organizovani na društvenoj zemlji i u poslednjim decenijama bili su značajan faktor naše ukupne agrarne proizvodnje, a u prvom redu u snabdevanju stanovništva u gradovi-

14 Jakšić(2009),str.1-7.15 StrategijarazvojapoljoprivredeSrbije,Ministarstvopoljoprivrede,šumarstvaivodoprivredeRepublikeSrbije,Beo-

grad,2005,str.13.16 ZakićandStojanović(2008),str.496.17 OpštineuSrbiji.(2012):Republičkizavodzastatistiku,Beograd.

EVOLUCIJA KONCEPTA AGRARNE POLITIKE U ZEMLJIŠNO SVOJINSKIM ODNOSIMA U SRBIJI48ma poljoprivredno – prehrambenim proizvodima. Svojinska tranzicija zemljišnih površina najčešće izaziva poremećaje u proizvodnji i izvozu u smislu smanjenja proizvodnje. Osim toga, poremećaj nastaje i u celom agro – industrijskom sistemu jer je agrarna proizvodnja prva i najvažnija karika toga sistema. Iz tih razloga poželjno je da se tranzicija izvede sa što manje potresa i sa što stabilnijom proizvodnjom.

Poljoprivredno – industrijski kombinati, kako su najčešće nazivana velika društvena gaz-dinstva, su nekoliko decenija bili glavni snabdevači poljoprivredno – prehrambenim proi-zvodima našeg stanovništva, tako da je njihova tranzicija mogla da dovede do poremeća-ja u lancu snabdevanja ovim proizvodima. Smatramo da bi tranzicija morala da dovede i do izmene ove uloge bivših agro-industrijskih kombinata. Ovo je neophodno jer svoje mesto moraju dobiti i individualni proizvođači kao i njihove asocijacije – zemljoradničke zadruge, odnosno razni klasteri poljoprivrednih proizvođača. Uspešna agrarna proizvod-nja je ona koja ima pored krupnih i sitne proizvođače, ali i asocijacije tih proizvođača. U strukturi takve proizvodnje najbolje se obezbeđuje njena stabilnost, ali do takve strukture treba da dođe uspešnom tranzicijom. Presudan faktor su zemljišne površine, njihovo proizvodno organizovanje u smislu tržišno izvoznog usmerenja. Do skoro u našoj agrarnoj proizvodnji glavnu moć su imali poljoprivredno – industrijski kombinati i to kako u povr-šinama zemlje tako i u uloženom kapitalu odnosno tehničkoj i kadrovskoj opremljenosti. Individualni proizvođači, ranije kooperanti, tek treba da izrastu kao manji ili veći agrarni sistemi bilo da su samostalni ili da su u proizvodno tehničkoj saradnji sa drugim subjek-tima agro – industrijskog sistema Srbije.

Tranzicija poljoprivredno – industrijskih kombinata trebalo je da dovede do prenošenja strategije agrarne proizvodnje sa društvenih na privatne subjekte koji će se rukovoditi is-ključivo tržišnim principima. Novi agrarno – industrijski sistem bi prema tome morao da bude privatizovan i usmeren na tržište i izvoz. U takvoj orijentaciji individualni preduzet-nici bi trebali da nađu svoje mesto. Učešće BDP poljoprivredno-industrijskog kompleksa u Srbiji i dalje predstavlja vaznu stavku u ukupnom BDP bez obzira sto se u periodu tranzicije isti smanjivao. (tabela 4.).

TABELA 4. UČEŠĆE POLJOPRIVREDNO-INDUSTRIJSKOG KOMPLEKSA U BDP SRBIJE

GODINA

BDP (MILIONA DIN –STALNE CENE U 2002) UČEŠĆE U UKUPNOM BDP U %

UKUPNO POLJOPRIVREDA

PROIZVODNJA PREHRAMBENIH

PROIZVODA, PIĆA I DUVANA

POLJOPRIVREDA

PROIZ. PREHR. PROIZVODA,

PIĆA I DUVANA- AGROKOMPLEKS

1999 795.642 127.506 49.508 16,0 6,2

2002 919.230 127.383 51.416 13,9 5,6

2005 1.160.629 132.502 54.443 11,4 4,7

2008 1.353.219 131.972 59.935 9,7 4,4

Indeks 1999=100

170,1 103,5 121,1 - -

Stopa rasta 6,08 0,38 2,15 - -

Izvor:IzračunatoodautoranaosnovupodatakaSGRSzaodgovarajućegodine,RZSSrbije,Beograd


Tranzicija u Srbiji predstavlja istovremeno izgrađivanje strategije agrarnog razvoja. To se vidi u sledećem.

1. Naši agrarno – industrijski kombinati moraju postati moderni, krupni, privatni agrar-no – industrijski sistemi tržišno orijentisani i to pre svega na izvoz.

2. Individualne proizvođače zamenjuje moderan agrobiznis i moderni agrarni preduzet-nici. Ova pojava je relativno nova i još uvek sporadična, ali zato dobar orijentir za ostale proizvođače a pre svega za agrarnu politiku države.

3. Regionalni agrarni razvoj Srbije oslanja se na prirodnu osnovu koju daju tri velika poljoprivredna rejona: ravnički, brežuljkasti i planinski. Opšte su poznate prednosti rejonizacije i specijalizacije u agraru. 18

4. Demografski tokovi bi morali da poprime smirenija kretanja, ali i složene oblike a posebno na relaciji grad selo, u smislu da grad daje sredstva, tehniku, kvalifikovane kadrove a selo slobodan prostor i prirodne uslove za raznovrsan agrarni biznis.

U tom pravcu je orijentisana i najnovija Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja. Pravac budućih reformi agrarne politike i institucionalnog okvira, razvijaće se okviru tri najvažnija pravca:

1. Reforma poljoprivredne politike u smislu uvođenja instrumenata agrarne politike koji omogućavaju dinamično restrukturiranje sektora poljoprivrede, efikasno približavanje EU integracijama putem postepenog usklađivanja politike sa principima Zajedničke poljoprivredne politike i modernu ulogu države u upravljanju razvojem poljoprivrede i ruralnih sredina;

2. Usvajanje i potpuna primena zakonodavnog okvira koji omogućuje pravnu osnovu kako za primenu same Strategije, tako i za usklađivanje nacionalnog zakonodavstva sa EU legislativom;

3. Institucionalne reforme koje bi reformom postojećih i izgradnjom nedostajućih delo-va institucionalnih struktura, omogućile ostvarivanje strateških ciljeva, efikasnu pri-menu odabrane politike i usklađivanje administrativnih struktura sa zahtevima EU.19

Na kraju, treba dodati da su ciljevi savremene agrarne politike prošireni tako da pokrivaju i integrisano područje aktivnosti agroprivrede i prirodnog okruženja. Zemljišna politika je u okviru tradicionalnog sistema vođenja mera u agraru zauzimala značajno mesto. Da-nas se sa druge strane sve više govori o politici razvoja poljoprivrede koja podrazumeva racionalno korišćenje prirodnih resursa na prvom mestu zemljišta kao objektivnog uslova poljoprivredne proizvodnje, vode i fosilnih energetika. Pod pojmom agrarna politika se podrazumeva i uticaj eksternih faktora poljoprivredne proizvodnje na stanje prirodnog okruženja i globalne promene uslova života na planeti Zemlji (emisija štetnih gasova, gubitak površina pod šumama radi proširenja obradivih površina i sl.).20

18 SimonovićD.andSimonovićZ.(2007),str.254-255.19 StrategijapoljoprivredeiruralnograzvojaRepublikeSrbijezaperiod2014-2024.Godine,SlužbeniglasnikRS,broj

85/2014,2-3.20 Stojanović(2007),str.93.


3. ZAKLJUČAKSrbiju kao zemlju tranzicije karakteriše period od više od pola veka dugog socijalističkog, jednopartijskog uređenja u početku zasnovanog na centralno – planskoj privredi, a ka-snije na dogovornoj ekonomiji. U ovom periodu osnovno polazište razvoja poljoprivrede Srbije bilo je zasnovano na ideološkim i političkim kriterijumima, koji su od samog po-četka imali dualni odnosno biomodalni karakter. To znači da je u celom ovom periodu u poljoprivredi prevladavala proizvodna struktura, sa istovremenim postojanjem poljopri-vrednih kombinata i individualnih poljoprivrednih gazdinstava, odnosno strategija razvoja poljoprivrede određena je postojanjem dva sektora poljoprivrede. Bili su to društveni i privatni sektor. U celom periodu socijalizma društveni sektor je označen kao progresivan. Poljoprivredna industrija je bila u državnim rukama odnosno bila je monopolizovana. Društveni sektor je izgrađivan i podržavan putem koncentracije zemljišta i kapitala i intenzivnom upotrebom biološko-hemijskih i mehaničkih inputa. Drugim rečima, ovaj sektor je smatran kao razvojni i predstavljao je budućnost u razvoju poljoprivrede. Sasvim drugačiji odnos je postojao prema privatnom sektoru. Ovaj sektor je označavan kao tra-dicionalni sektor robne proizvodnje. Glavna karakteristika ovog sektora je bila mali posed i polu naturalna proizvodnja. Privatnom sektoru nije dozvoljavano proširenje zemljišnog fonda. U periodu koji je trajao više od dve decenije ograničavano mu je da nabavlja me-hanizaciju i da modernizuje proces proizvodnje. Stvari su postavljene tako da je napredak privatnog sektora zavisio od saradnje sa društvenim sektorom. Posledica ovakvog razvoja doprinela je, da se poljoprivreda nije razvijala kao celina. Tokom celog ovog perioda cene su određivane na državnom nivou. Sa druge strane tržište zemljišta, tržište rada i drugih faktora proizvodnje nije funkcionisalo u potpunosti.

Do političkih promena ne samo u Srbiji već i u svim zemljama centralne i istočne Evrope dolazi krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka. Doduše ove promene su u Srbiji bile usporene i odložene zbog vođenja ratova na prostoru bivše SFRJ, kao i zbog postojanja ekonomskih sankcija gotovo u celom periodu devedesetih godina prošlog veka. No i pored svega toga ove promene su omogućile tranziciju dotadašnje soci-jalističke privrede zasnovane na dogovornoj ekonomiji i omogućile su njen prelazak na ka-pitalistički sistem tržišne privrede. Sama transformacija poljoprivrede počela je donoše-njem zakonskog okvira koji je išao u prilog tranzicije. Privatizacija velikih poljoprivrednih kombinata u društvenoj svojini postao je jedan od glavnih ciljeva agrarne reforme u prvoj fazi tranzicije. U praksi proces privatizacije u Srbiji dao je loše rezultate. Glavni problemi u privatizacionom procesu su pre svega loš model privatizacije, nedovoljno izgrađena zakonska regulativa i nedovoljna transparentnost. Izostalo je interesovanje stranih inve-stitora za privatizaciju preduzeća u Srbiji, a smatralo se da će ona posle demokratskih promena postati atraktivna za strana ulaganja. Privatizacija se u Srbiji odvija u uslovima postojanja sukoba interesa. To znači da agencija za privatizaciju vrši pripremu preduzeća za prodaju, zatim samu prodaju i na kraju kontroliše postupak prodaje.

Sa druge strane pitanje zemljišta u državnoj svojini nije još uvek rešeno na adekvatan na-čin. No i pored svega sam proces tranzicije u Srbiji uslovio je povećanje udela privatnog vlasništva nad zemljištem. Privatizacioni proces nije promenio strukturu individualnih poljoprivrednih gazdinstava koja je i dalje ostala nepovoljna. U Srbiji i dalje dominiraju gazdinstva sa relativno malom prosečnom veličinom, sa i dalje prisutnom polu natural-nom proizvodnjom.


U procesu tranzicije neophodno je izvršiti i reformu agrarne politike. Sama reforma agrar-ne politike u Srbiji odvija se po unapred utvrđenim etapama. U prvoj etapi postojeći sistem direktnog subvencionisanja biće podvrgnut postepenoj redukciji premija i subven-cija. Ova sredstva će biti korišćena za investicije u poljoprivredi i to kroz povoljnije kredite i subvenciju inputa. U narednoj etapi doći će do postepenog ukidanje subvencionisanja inputa, jer će to biti zahtevano u vezi priključenja Srbije STO.

REFERENCE LITERATUREJakšić, M., & Levi-Jakšić, M. (2009). Tranzicija u Srbiji i uloga u institucijama. Ekono-mika, 55(3-4), 1-7.

Marković P. and Simonović D. (1973), Ekonomika poljoprivrede, Savremena Administra-cija, Beograd.

Mitrović B. (2007), Ekonomika tranzicije, Ekonomski fakultet Niš.

Mihailović B. et al. (2007), Analiza faktora poslovnog ambijenta Srbije u završnoj fazi ekonomske tranzicije, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd.

Mihailović B., Simonović Z., Paraušić., (2011): „Tranzicija privrede u Srbiji“, Filozofski fakultet, Centar za sociološka istraživanja, Naučni skup Tradicija, modernizacija i identi-tet, Niš, 316.

Opštine u Srbiji. (2012): Republički zavod za statistiku, Beograd.

Rezolucija Savezne Narodne Skupštine o perspektivnom razvitku poljoprivrede i zadru-garstva, Zbornik odabrani tekstovi o poljoprivredi i zadrugarstvu, Zadružna Knjiga, Beo-grad, 1959, 116-132.

Simonović Z. (2004): „Problemi zemljišne svojine u tranziciji“, Ekonomika poljoprivrede 3-4/2004, Beograd, 18-19.

Simonović D. and Simonović Z. (2005): „Problemi tranzicije Srbije i procesi integracije u Evropi“, Ekonomske teme br. 1-2, Niš, 337-338.

Simonović D.and Simonović Z. (2007): „Problemi strategije agrarnog razvoja Srbije sa osvrtom na regionalni razvoj i demografske tokove“, Naučni skup, Regionalni razvoj i demografski tokovi balkanskih zemalja, broj 12, Ekonomski fakultet, Niš, 254-255.

Simonović Z. and Simonović D. (2010), „A Review of Agricultural Policy of Serbian in the Period of First Serbian Uprising to World War II (1804-1941)“, Facta Universitatis, series Economics and Organization, Vol.7, N 4, University of Nis, 469-476.

Sekulović M. (2004), Ogledi o tranziciji, Ekonomski fakultet, Niš.

EVOLUCIJA KONCEPTA AGRARNE POLITIKE U ZEMLJIŠNO SVOJINSKIM ODNOSIMA U SRBIJI52Službeni list DFJ, br. 64/45, 621-623.

Službeni list FNRJ, br. 22/53, 27/53, 4/57, 46/62 i Službeni list SFRJ, br. 10/65.

Stevanović S. et al. (2008): „Analiza nekih rezultata dosadašnje tranzicije u Srbiji i u Istočnoevropskim zemljama“, Ekonomske teme, br. 3, Niš, 99.

Stojanović Ž., (2007): „Agrarna politika kao pratilac tržišnih zakonitosti“, Agrarna i ru-ralna politika u Srbiji 1,“ Reforme u periodu tranzicije i predlog mera za 2008. godinu, Tematski zbornik, DAES, Beograd, 92-93.

Strategija razvoja poljoprivrede Srbije, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivre-de Republike Srbije, Beograd, 2005, 13-14.

Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije za period 2014-2024. Godi-ne, Službeni glasnik RS, broj 85/2014, 2-3.

Ševarlić M. and Tomić D. (2007): „Agrarna i ruralna politika u Srbiji: Kompatibilnost sa drugim zemljama“, Agrarna i ruralna politika u Srbiji 1, Reforme u periodu tranzicije i predlog mera za 2008. godinu“, DAES, Beograd, 18.

Tošić D. (2002), Kolektivizacija u Jugoslaviji 1949–1953, JP Službeni list SRJ, Beo-grad.

Zakić Z. (2001), Agrarna ekonomija, CID, Ekonomski fakultet Beograd.

Zakić Z. and Stojanović Ž. (2008), Ekonomija agrara, CID, Ekonomski fakultet u Beo-gradu.

Vasić V. (1982), Ekonomska politika Jugoslavije, Savremena administracija, Beograd.


SAŠA PEŠIĆ[email protected]

JEL KLASIFIKACIJA: L81, L13

METODOLOŠKI PRISTUP PRAĆENJA STEPENA KONCENTRACIJE U MALOPRODAJI VISOKO OBRTNIH PROIZVODA

APSTRAKT

Predmet ovog rada je je analiza stepena koncentracije u maloprodaji visoko obrtnih pro-izvoda u Republici Srbiji, koju karakteriše oligopolski tip tržišne strukture. U Republici Srbiji, maloprodaja se suočava sa značajnim promenama kao što su jačanje konkurencije, koncentracija na lokalnim tržištima, spajanja i pripajanja, kao i razvoj novih maloprodaj-nih formata. Rast tržišnog učešća velikih maloprodajnih lanaca doveo je do smanjenja ukupnog broja malih maloprodavaca, kao i rasta stepena koncentrisanosti tržišta. U radu su predstavljeni i analizirani važni pokazatelji koncentracije na tržištu maloprodaje vi-soko obrtnih proizvoda u periodu od 2009. do 2012. godine. Ti pokazatelji su: Racio koncentracije, Herfinfal-Hiršmanov indeks, Rozenblatov indeks, Lorencova kriva, Džini koeficijent, Horvatov indeks, Hahan Kejov indeks, pokazatelj entropije.

KLJUČNE REČI:TRŽIŠNA KONCENTRACIJA, MALOPRODAJA VISOKO OBRTNIH PROIZVODA, KONKURENCIJA

METODOLOŠKI PRISTUP PRAĆENJA STEPENA KONCENTRACIJE U MALOPRODAJI VISOKO OBRTNIH PROIZVODA54ABSTRAKT

The subject of this article is analyses of the concentration level in fast moving consumer goods retailing in Republic of Serbia, characterized by classic oligopoly type of market structure. In Republic of Serbia, retailing is facing major challenges, such as stronger competition, concentration in the local market and take overs, as well as introduction of new forms of retailing. Total share of retail chains is increasing, resulting in reduction of the total number of small retailers, leading to the concentrtation growth. There are given basic indicators, by which the state and changes in the level of concentration of the fast moving consumer goods retail sector are analyzed from 2009 to 2012. These indicators are: Concentration ratio, Herfindahl-Hirschman index, Rosenbluth index, Lorenz curve, Gini coefficient, The Horvath index, Hanna and Kay indices and Entropy coefficient.

KEY WORDS:MARKET CONCENTRATION, FMCG RETAILING, COMPETITION


1. UVODJedno od ključnih obeležja savremene maloprodaje je visok stepen tržišne koncentracije. Pod koncentracijom tržišta podrazumeva se ispoljavanje tržišne snage preduzeća prema konkurentima u određenoj tržišnoj strukturi. Razvoj koncentracije u trgovini na malo do-veo je do rasta tržišnog učešća manjeg broja preduzeća. Analiza procesa koncentracije najčešće obuhvata: broj objekata, vrednost ostvarenog prometa i veličinu prodajnog pro-stora, učešće u profitu, učešće u broju zaposlenih. Za određivanje nivoa koncentracije koriste se različiti pokazatelji, odnosno indeksi za merenje raspodele tržišnih udela u maloprodaji visoko obrtnih proizvoda. Sveobuhvatnom analizom pokazatelja koncentra-cije neophodno je utvrditi stepen koncentrisanosti tržišta maloprodaje visoko obrtnih pro-izvoda, ali i sagledati prirodu konkurencije između maloprodajnih lanaca u određenom vremenskom periodu. U radu će se detaljno sagledati prednosti i ograničenja u korišćenju pokazatelja koncentracije.

Procesi koji se odvijaju u razvijenim maloprodajama su na direktan ili indirektan način bili u funkciji rasta koncentracije u trgovini na malo: proces internacionalizacije trgovine, novi prodajni formati (veće prodajne površine, manji broj prodavnica), veći nivo usluga uz manje zaliha, veći nivo segmentacije, manje nezavisnih, više mnogo filijalnih trgovaca, veće marže uz niži promet po metru kvadratnom, razvoj trgovinske marke. Kao posledica ovakvih tokova, kanali marketinga su postali više integrisani, što je dovelo do većeg nivoa koncentracije u maloprodaji. Procesi koncentracije i integracije aktuelizovali su mnoga pi-tanja u vezi monopolskih i oligopolskih struktura u trgovini i njenih posledica na društveno blagostanje. Zbog toga je neophodno analizirati i pratiti sve pozitivne i negativne efekte rasta tržišnog učešća maloprodajnih lanaca. Do rasta koncentracije u maloprodaji, dolazi se na dva načina. Prvo, internim rastom nastaju kompanije koje mogu da postanu tržišni lideri. Drugo, putem eksternog povezivanja, realizacijom neke od strategija preuzimanja i pripajanja moguće je veoma brzo značajno povećati tržišno učešće. Promene u strukturi trgovine na malo imale su za posledicu i promene u strukturi potrošnje. Prvi radovi koji su se bavili istraživanjima koncentracije i profitabilnosti u maloprodaji prehrambenih proizvoda vezani su za Mariona i druge1, Halla, Schmitza i Cotherna, Lamma2, i Cotte-rila3. Glavni zaključak Mariona i drugih je da postoji pozitivna korelacija između cena i profitnih marži sa tržišnim učešćem. Hall, Schmitz i Cothern pošli od hipoteze da je na koncentrisanim lokalnim tržištima prehrambenih proizvoda, veća profitabilnost posledica iskazane tržišne moći prema potrošačima. Lamm je istraživao zavisnost visine cene hrane od koncentracije, barijere ulaska, marginalnih troškova, varijabli tražnje i veličine firme i izveo zaključak da druga kompanija po veličini tržišnog učešća najviše podiže cene. Cotteril je zaključio da je nivo koncentracije usko povezan sa visinom cena na tržištu. Kaufman i Handy su prvi autori koji su odbacili hipotezu o vezi između koncentracije u maloprodaji prehrambenim proizvodima i tržišne moći4. Oni su utvrdili da ne postoji značajna veza između tržišnog učešća i Herfindal-Hiršmanovog indeksa, s jedne strane i

1 Marion,B.W.,MuellerW.F.,CotterillR.W.,.GeithmanF.E,andJ.R.Schmelzer(1979),Thepriceandprofitperfor-manceofleadingfoodchains,AmericanJournalofAgriculturalEconomics61,Pp420-433.

2 Lamm,R.M.(1981),Pricesandconcentrationinthefoodretailingindustry,JournalofIndustrialEconomics30,Pp67-78

3 Cotterill,R.W.(1986),Marketpowerintheretailfoodindustry:evidencefromVermont,ReviewofEconomicsandStatistics68,Pp379-386

4 KaufmanR.PhilandHandyCharlesR(1989),Supermarketpricesandpricedifferences:city,firm,andstore-leveldeterminants.ERS,USDA.

METODOLOŠKI PRISTUP PRAĆENJA STEPENA KONCENTRACIJE U MALOPRODAJI VISOKO OBRTNIH PROIZVODA56cena u supermarketima, s druge strane. U prethodni radovima su za mere koncentracije korišćeni racio koncentracije i Herfindal-Hiršmanov indeks. Međutim, pre merenja stepe-na koncentrisanosti tržišta, neophodno je definisati relevantno tržište maloprodaje visoko obrtnih proizvoda. S obzirom da većina velikih maloprodajnih lanaca ostvaruje promet i od veleprodajnih aktivnosti, neophodno je razgraničiti prihode koji se odnose na vele-prodajne i maloprodajne aktivnosti. Pored najčešće korišćenih pokazatelja koncentracije, indeksa udela N najvećih preduzeća i Herfindal-Hiršmanovog indeksa, u ovom radu biće prikazani i ostali pokazatelji koncentracije u maloprodaji visoko obrtnih proizvoda, kako bi mogla da se stvori jasna slika o nivou koncentracije. Prilikom izbora merila koncentra-cije neophodno je uzeti dva kriterijuma koji odvojeno utiču na nivo koncentracije, a to su broj preduzeća na tržištu i razlika (nejednakost) u veličini maloprodavaca.

2. DEFINISANJE RELEVANTNOG TRŽIŠTA MALOPRODAJE VISOKO OBRTNIH PROIZVODAU maloprodaji visoko obrtnih proizvoda, tokom proteklih decenija dogodile su se značajne promene u poslovanju velikih maloprodajnih lanaca. Zasićenost tržišta, pojačani intenzi-tet konkurencije, nepredvidivo makro ekonomsko okruženje, primorali su maloprodavce da neprestano vrše prilagođavanje svojih poslovnih aktivnosti. Rezultat takvih promena doveo je do diversifikacije asortimana, maloprodajnih formata i geografskih tržišta. Sve ove promene imale su bitne uticaje na definisanje relevantnog tržišta maloprodaje visoko obrtnih proizvoda. Na osnovu slučajeva iz prakse evropskih maloprodajnih lanaca, ne postoji univerzalna definicija relevantnog tržišta maloprodaje visoko obrtnih proizvoda. Praksa Evropske komisije i nacionalnih komisija ukazuje na analizu zamenjivosti ma-loprodajnih formata prilikom definisanja relevantnog tržišta proizvoda. Sa druge strane vremenska udaljenost do maloprodajnog mesta kupovine je bitna, ali ne i presudna prili-kom odlučivanja o geografskoj dimenziji relevantnog tržišta. U analizi geografskog tržišta potrebno je uključiti brojne faktore: asortiman, cena, promocija, nabavka. U zavisnosti da li je odlučivanje o njima centralizovano ili decentralizovano, može se utvrditi da li je relevantno tržište lokalno ili nacionalno5

Za relevantno tržište maloprodaje visoko obrtnih proizvoda u Republici Srbiji izabrana je trgovina na malo u nespecijalizovanim prodavnicama, čija je šifra delatnosti 471. Osim učesnika na ovom relevantnom tržištu, uključeni su i ostali veliki maloprodajni lanci koji su registrovani u drugim delatnostima (Idea, Gomex, Interex). Maloprodajni lanac Inte-rex je u 2012. godini registrovan kao trgovina na malo hlebom, testeninom, kolačima i slatkišima u specijalizovanim prodavnicama 4724, iako su supermarketi dominantni u strukturi maloprodajnih formata. Ostali maloprodajni lanci koji nisu registrovani kao nespecijalizovane trgovine na malo su zapravo bivši veleprodavci, kod kojih su do 2009. godine, prihodi od veleprodaje bili veći od prihoda od maloprodaje. Prilikom određivanja relevantnog tržišta, isključene su samostalne trgovinske radnje i cash and carry trgovci.

5 Pogledati slučajeve: Predmet COMP/M. 3905 Tesco/Carrefour, (2005), Commission of the European Communities, Predmet COMP/M. 4686 – Louis Delhaize / Magyar Hipermarket KFT, (2007), Commission of the European Commu-nities, Predmeti COMP/M.5112 - Rewe/ Plus Discount Češka, (2008), COMP/M.4590 . Rewe / Delvita, (2007), COMP/M.5790 – Lidl/ Plus Rumunija/ Plus Bugarska, (2010), Commission of the European Communities, Predmet COMP/M.2604 . ICA Ahold/Danska Supermarked/JV, (2001), Official Journal of the European Communities, C 291/2


Iako se plaćanje u Metro cash and carry trgovinama vrši gotovinski, te bi se moglo tvrditi da deo prihoda pripada maloprodajnom prometu, ovaj lanac nije uključen u relevantno tržište. Naime, ovaj trgovac može da prodaje robu isključivo pravnim licima i preduzet-nicima u svrhu dalje prodaje i reprodukcije ili za nabavku opreme za vršenje delatnosti. Relevantno tržište na osnovu geografske dimenzije definisano je na nacionalnom nivou, odnosno kao jedinstveno tržište Republike Srbije.

3. PODACI ZA ISTRAŽIVANJEEmpirijsko istraživanje procesa koncentracije obavljeno je za period od četiri godine (od 2009 do 2012. godine). Ukupan promet u trgovini na malo u nespecijalizovanim pro-davnicama dobijen je na osnovu saopštenja Republičkog zavoda za statistiku, obrazac PM11. Osnovni podaci o trgovini na malo u nespecijalizovanim prodavnicama predstav-ljeni su u narednoj tabeli:

TABELA 1. TRGOVINA NA MALO U NESPECIJALIZOVANIM PRODAVNICAMA6

TRGOVINA NA MALO U NESPECIJALIZOVANIM PRODAVNICAMA

2009 2010 2011 2012

Broj prodavnica - - 4.609 4.318

Broj zaposlenih - - 38.876 35.083

Promet u 000 rsd 290.841 299.602 350.246 344.595

Tržišna učešća velikih trgovinskih lanaca izračunata su na bazi prihoda od prodaje robe na domaćem tržištu. S obzirom da veliki maloprodajni lanci jedan deo prihoda ostvaruju kroz veleprodajne aktivnosti, oni su izostavljeni iz analize. Razgraničenje prometa po osnovu veleprodajnih i maloprodajnih aktivnosti, izvršeno je za deset najvećih malopro-dajnih lanaca, dok su za ostala preduzeća prihodi od prodaje tretirani kao prihodi od maloprodaje. Podaci o učešću maloprodaje u prometu, dobijeni su na osnovu napomena uz pojedinačne finansijske izveštaje i internim istraživanjem. U praksi se za maloprodaju kod računanja stepena koncentracije ne uzimaju sva postojeća preduzeća na tržištu zbog nemogućnosti ocene tržišnih udela za svako malo preduzeće, već se dogovorno odredi broj preduzeća uzimajući umesto celog broja N neki njihov dogovoreni broj. Taj broj nije teorijski određen, već zavisi od procene donosioca odluka.7 U ovom slučaju, analizom su obuhvaćena 26 maloprodavca. U narednoj tabeli prikazana su tržišna učešća velikih trgovinskih lanaca.

6 UnutrašnjatrgovinauRepubliciSrbiji,Statistikaprometa,PM11četvrtatromesečjaza2009,2010i2011i2012godinu,RepubličkizavodzastatistikuRepublikeSrbije

7 AnićIvan-Damir(2012),MjerodavnotržišteitržišniudjeliutrgovininamalouHrvatskojiEU,Ekonomskiinstitut,Zagreb.

METODOLOŠKI PRISTUP PRAĆENJA STEPENA KONCENTRACIJE U MALOPRODAJI VISOKO OBRTNIH PROIZVODA58 TABELA 2. TRŽIŠNO UČEŠĆE PREMA PROMETU VELIKIH TRGOVINSKIH LANACA U REPUBLICI SRBIJI

MALOPRODAVAC/GODINA 2009 2010 2011 2012

1 DELHAIZE SERBIA 23,28% 24,93% 21,23% 23,30%

2 MERCATOR-S 12,73% 13,94% 13,41% 15,50%

3 IDEA 5,94% 6,98% 7,60% 9,37%

4 DIS DOO KRNJEVO 1,79% 2,41% 3,84% 4,14%

5 UNIVEREXPORT 2,92% 3,23% 3,34% 3,92%

6 AMAN 0,36% 0,56% 0,74% 1,29%

7 CDE S (Interex) 1,14% 1,09% 1,03% 1,17%

8 VEROPOULOS 0,85% 0,90% 0,96% 1,08%

9 GOMEX 0,58% 0,75% 0,82% 1,06%

10 BB TRADE (PER SU) 0,47% 0,73% 0,74% 0,81%

U posmatranom periodu svih 10 kompanija je povećalo svoje tržišno učešće. Najveći rast u posmatranom periodu imala je IDEA od 3,43 procentnih poena, što internim rastom, otvaranjem novih prodavnica, što eksternim, preuzimanjem prodavnica od strane malo-prodajnog preduzeća TUŠ koji se povukao sa tržišta Srbije. Posle nje veći rast ostvario je Mercator koji je u 2009. godini postao jedini vlasnik trgovinskog lanca Rodić i preu-zimanjem objekata trgovca Familija. Trgovinski lanac Aman je u 2012. godini preuzeo prodavnice nekadašnjeg poznatog maloprodavca Jabuka i tako ostvario relativno najveći rast tržišnog učešća u 2012. godini.

4. POKAZATELJI NIVOA KONCENTRACIJE U MALOPRODAJI VISOKO OBRTNIH PROIZVODAPrilikom analize stepena koncentracije na određenom tržištu, moguće je koristiti veći broj pokazatelja. Svim pokazateljima je zajedničko to što zavise od broja preduzeća na tržištu i njihovog učešća u izabranim ekonomskim kategorijama. Brojni autori su sistematizovali pokazatelje koncentracije prema određenom sektoru.8 Iako se u ekonomskoj teoriji može pronaći veći broj pokazatelja koncentracije, u praksi zemalja Evropske Unije i Evropska komisija koriste racio koncentracije i Herfindal-Hiršmanov indeks.

Sva merila koncentracije mogu se podeliti u dve grupe, apsolutne i relativne pokazatelje koncentracije.

- Apsolutna merila koncentracije koje koriste oba kriterijuma koji utiču na merenje kon-centracije, broj preduzeća (N) i varijansu veličine preduzeća. U apsolutne mere kon-centracije spadaju sledeći indeksi: Racio koncentracije, Herfindal-Hiršmanov indeks, Rozenblatov indeks, Hannah Kayev indeks, pokazatelj entropije.

8 Za bankarski sektor: Bikker, J. A. i Haaf, K. (2002.), Measures of competition and concentration in the banking indu-stry: a review of the literature, De Nederlandsche Bank, Research Series Supervision, No. 27


- Relativne mere (nejednakost reprezentacije) koje koriste samo informacije o odstu-panju između veličine preduzeća. U relativne mere koncentracije spadaju Džini koe-ficijent i varijansa prirodnih logaritama tržišnih učešća. U slučaju da su veličine firmi jednake, vrednost ovih merila teži 0, a ukoliko postoji samo jedno preduzeće, njihova vrednost se približava jedinici.

4.1. RACIO (KOEFICIJENT ILI INDEKS) KONCENTRACIJEJedna od najčešće korišćenih mera koncentracije je racio koncentracije koji meri obim tržišnog udela najvećih N kompanija u sektoru. Koeficijent koncentracije temelji se na sumi pojedinačnih tržišnih udela za оdređeni broj N najvećih preduzeća u grani. Koefici-jent koncentracije je procenat udela prodaje najvećih firmi u ukupnoj prodaji grane. Izbor broja preduzeća N zavisi od samih karakteristika sektora i zahteva posebna istraživanja. Najčešće se bira četiri, pet ili deset firmi, u zavisnosti svrhe i cilja istraživanja. Prilikom analize sektora u Velikoj Britaniji koristi se pokazatelj CR5 kojim se koncentracija odre-đuje na bazi tržišnog udela pet najvećih preduzeća u industriji, dok se u SAD-u najčešće koristi udeo četiri najveća preduzeća u industriji CR4. Međutim, ne postoji pravilo o broju preduzeća koji se posmatraju raciom koncentracije. Ukoliko se ovaj pokazatelj koristi kao zvaničan podatak, o broju preduzeća koja ulaze u njegov obračun, odlučuju zvanične državne agencije ili komisije, što može dovesti do problema uporedivosti.9

U opštem slučaju racio koncentracije se može predstaviti na sledeći način:

(1)

Gde je Si tržišno učešće i-tog preduzeća, a N broj preduzeća na tržištu.

TABELA 3. KOEFICIJENTI KONCENTRACIJE U POSMATRANOM PERIODU

GODINA 2009 2010 2011 2012

CR3 41,96% 45,86% 42,24% 48,17%

CR4 43,75% 48,27% 46,09% 52,31%

CR5 46,67% 51,50% 49,42% 56,23%

CR10 50,07% 55,53% 53,71% 61,65%

Ukoliko uporedimo indekse koncentracije u posmatranom periodu, vidi se dinamika i intenzitet stepena koncentrisanosti. McConell i Brue su konstatovali da ukoliko je tržišno učešće četiri vodeća preduzeća veće od 40%, da se radi oligopolističkoj strukturi.10 She-rer ističe da kada je CR4 veći od 40% da je industrija konsolidovana i da tržišna struktura oligopolistička. Nivoi koeficijenta koncentracije CR4 od 70% ili 80% predstavljaju visoku konsolidovanu industriju.11 Pošto je u posmatranom periodu CR4 racio uvek bio veći od

9 Martin,S.(2002),AdvancedIndustrialEconomics,BlackwellPublishersLtd,Oxford,UK.10 McConell,C.R.andBrue,S.L.(2003),Microeconomics–Principles,ProblemsandPolicies,McGraw-Hill,Inc.,

London.Pp:28411 SchererF,(1996),IndustryStructure,Strategy,andPublicPolicy,HarperCollinsCollegePublishers

METODOLOŠKI PRISTUP PRAĆENJA STEPENA KONCENTRACIJE U MALOPRODAJI VISOKO OBRTNIH PROIZVODA6040%, može se zaključiti da je maloprodajno tržište visoko obrtnih proizvoda, mereno standardom pomenutih autora u Srbiji oligopolističko. Poređenja radi, u skandinavskim zemljama, tržišno učešće pet najvećih maloprodavaca u prometu prehrambenih proizvo-da je iznad 90%. Konkretno, prema istraživanjima kompanije AC Nielsen i udruženja finskih trgovaca prehrambenih proizvoda u 2011. godini koeficijent koncentracije za pet najvećih maloprodavaca bio je na nivou od 94,5%.12 U Danskoj, prema izveštaju komi-sije za zaštitu konkurencije, u 2010. godini, tri najveća maloprodajna lanca kontrolisala su 89% prometa visoko obrtnih proizvoda.13 U Velikoj Britaniji, na osnovu podataka nacionalne statistike, u 2011. godini, učešće četiri najveća maloprodavca na tržištu pre-hrambenih proizvoda i bezalkoholnih pića iznosilo je 66%.14 U Hrvatskoj, prema podaci-ma zvanične Agencije za zaštitu tržišnog natecanja, rast koncentrisanosti tržišta za prvih 10 maloprodavaca porastao je u 2011. godini u odnosu na prethodnu godinu za 5,8% i zajednički udeo je iznosio 78%.15

4.2 HERFINDAL-HIRŠMANOV INDEKSHerfindal-Hiršmanov indeks se definiše kao zbir kvadrata tržišnog udela svih kompanija koje čine odgovarajuću industriju, odnosno, maloprodajni sektor. Pad vrednosti Herfindal- Hiršmanovog indeksa uglavnom ukazuju na gubitak cenovne moći i povećanje konkuren-cije, dok povećanje implicira suprotne efekte. On predstavlja konveksnu funkciju tržišnih udela pa je zbog toga osetljiv na njihovu nejednakost.16

(2)

Gde je Si tržišno učešće firme i na tržištu, a N broj preduzeća.

Federalna trgovinska komisija i Ministarstvo pravde u SAD-a, prilikom horizontalnih spa-janja, definisali su tri nivoa koncentrisanosti tržišta prema vrednosti Herfindal-Hiršmano-vog indeksa:17

1. HHI manji od 1500 predstavlja nizak nivo koncentracije;2. HHI između 1500 i 2500 smatra se za umeren nivo koncentracije,3. HHI preko 2500 odnosi se na visok stepen koncentrisanosti tržišta.

U Evropskoj Uniji, prema smernicama za horizontalna spajanja, gde je vrednost HHI indeksa manja od 1000, Komisija neće reagovati na novo spajanje. U slučaju kada je vrednost HHI indeksa između 1000 i 2000, komisija će zahtevati preispitivanje ukoliko je spajanje dovelo do promene HHI indeksa za više od 250 poena. U slučaju visoko koncentrisanih tržišta, gde je HHI indeks iznad 2.000, komisija u retkim slučajevima će konstatovati narušavanje konkurencije, ukoliko je promena vrednosti indeksa manja

12 Finnish grocery trade 2012-2013, Finnish grocera trade association13 The Danish grocery market, (2011) The Danish Competition and Consumer Authority14 Food statistics pocketbook 2013, UK National Statistics15 http://www.aztn.hr/uploads/documents/istrazivanje_trzista/maloprodaja_2011.pdf16 Šaj, O. (2005), Industrijska organizacija – teorija i primene, (prevod), Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd17 Horizontal merger guidelines, US Department of Justice and Federal Trade Commission, Issued August, 19. 2010,

http://www.justice.gov/atr/public/guidelines/hmg-2010.html#5c


od 150.18 Međutim, komisija se neće uvek striktno držati standardnih procedura, već će uvažiti i specifičnosti svakog pojedinačnog slučaja. Jedno od poslednjih spajanja na ma-loprodajnom tržištu visoko obrtnih proizvoda bilo je između Musgrave Grupe i Superqu-inn-a u Irskoj. Komisija je u svom zaključku konstatovala promenu vrednosti indeksa HHI od 276 poena na nacionalnom tržištu gde je HHI indeks veći od 2000 poena.19 Posle intenzivne analize, Komisija je zaključila da spajanje ne bi značajno narušilo konkuren-ciju. Tokom istraživanja, Komisija je posebnu pažnju posvetila analizi cena za potrošače, ulasku novih konkurenata na tržište i odnosima prema dobavljačima.

TABELA 4. HERFINDAL-HIRŠMANOV INDEKS

GODINA 2009 2010 2011 2012

HHI 759,84 889,83 723,50 914,64

U posmatranom periodu Herfindal-Hiršmanov indeks je porastao za 155 indeksnih po-ena. Najmanja vrednost ovog pokazatelja bila je u 2011. godini, što ukazuje da se radi o dinamičnom tržištu. Glavni razlog niske vrednosti Herfindal-Hiršmanovog indeksa u 2011. godini je značajan pad prometa i tržišnog učešća tržišnog lidera. U 2011. godini, promet trgovine na malo u nespecijalizovanim prodavnicama je porastao za 16,9%, dok je istovremeno promet u nespecijalizovanim prodavnicama opao za 13,4%. S obzirom da se smanjio broj preduzeća u specijalizovanim prodavnicama, a porastao broj privrednih subjekata u trgovini na malo u nespecijalizovanim prodavnicama, mogao bi da se izvede zaključak da su neki od njih promenili osnovnu delatnost. Takođe u 2012. godini ukupan broj prodavnica je smanjen za 291 prodajni objekat. U celom posmatranom periodu na osnovu smernica Evropske komisije, tržište maloprodaje visoko obrtnih proizvoda sma-tra se za slabo koncentrisano. Ipak, glavni nedostatak ovog indeksa je što ne razmatra barijere ulaska na tržište. Moguća je situacija da je na tržištu maloprodaje visoko obrt-nih proizvoda konkurencija izrazito jaka, iako na njemu posluje nekoliko maloprodajnih lanaca. S toga, Rozenblatov indeks bi trebalo da ukaže na prisustvo barijera ulaska na određenom tržištu.

4.3 ROZENBLATOV INDEKSRozenblatov indeks naglašava važnost apsolutnog broja preduzeća prilikom utvrđivanja nivoa koncentracije. Promene u raspodeli veličina firmi će proizvesti promene različitih veličina u različitim indeksima. Herfindal-Hiršmanov indeks je relativno neosetljiv na pro-mene u učešću malih firmi, dok će Rozenblatov indeks snažno reagovati, zbog različitih težina dodeljenih malim preduzećima. Rozenblatov indeks se definiše na sledeći način20:

18 GuidelinesontheassessmentofhorizontalmergersundertheCouncilRegulationonthecontrolofconcentrationsbetweenundertakings(2004),OfficialJournaloftheEuropeanUnion,http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=CELEX:52004XC0205(02):EN:NOT

19 DeterminationofmergerNotificationM/11/022-Musgrave/Superquinn,September2011,http://www.tca.ie/images/uploaded/documents/M-11-022%20Musgrave-Superquinn.pdf

20 Marfels,C.(1975)Abird’seyeviewtomeasuresofconcentration.TheAntitrustBulletin2(3),Pp:500

METODOLOŠKI PRISTUP PRAĆENJA STEPENA KONCENTRACIJE U MALOPRODAJI VISOKO OBRTNIH PROIZVODA62

(3)

Pri čemu je i rang pozicije preduzeća, N je broj preduzeća, a Si tržišno učešće. Proizvod iSi znači da se tržišni udeo svakog maloprodavca množi sa njegovim rangom.

TABELA 5. ROZENBLATOV INDEKS

GODINA 2009 2010 2011 2012

Rozenblatov indeks 0,00288 0,00335 0,00316 0,00385

Rozenblatov indeks ukazuje na izuzetno nizak stepen koncentracije, sa tendencijom rasta u poslednjoj godini posmatranja. Međutim, ovakvo tumačenje bi bilo potpuno pogrešno, jer je zapravo u svim godinama poslovao veliki broj preduzeća i svakom je dodeljen određeni rang. Iako na tržištu visoko obrtnih proizvoda posluje veliki broj maloprodavaca, ne može se zaključiti da su barijere ulaska male. Osnovni razlog leži u činjenici da ovaj indeks ne može da objasni izvore barijera ulaska, koje su vezane za ekonomiju obima i efikasnost poslovanja, ali i u domenu diferenciranja maloprodavaca (imidž, trgovinska marka i ostali). S toga, za analizu koncentrisanosti tržišta maloprodaje visoko obrtnih proizvoda, ovaj indeks nema veliki značaj. Rozenblatov indeks treba koristiti u onim gra-nama gde postoji veoma mali broj preduzeća.

4.4. DŽINI KOEFICIJENT I LORENCOVA KRIVADžini koeficijent predstavlja najčešće korišćenu meru nejednakosti, koji je nastao na bazi Lorencove krive. Lipczynski, Wilson i Goddard, su definisiali sledeću jednačinu za Džini koeficijent21:

(4)

N predstavlja broj preduzeća, a n njihov rang , dok je Xi veličina i preduzeća koja se u slučaju koncentracije u maloprodaji najčešće meri ukupnim prometom. Marfels je Džini koeficijent predstavio na sledeći način22:

(5)

21 Lipczynski, J, Wilson, J & Goddard, J. (2005), Industrial organization: competition, strategy, policy. 2nd edition. Harlow, England: Prentice Hall

22 Marfels, C. (1971), Absolute and relative measures of concentration reconsidered. Kyklos 24(4), Pp 753-766.


U ovom slučaju Džini koeficijenta, Si je tržišno učešće firme i na tržištu, N predstavlja

broj preduzeća, a i njihov rang. S obzirom da izraz predstavlja imenilac Ro-

zenblatovog indeksa, Džini koeficijent je onda jednak:

(6)

TABELA 6. DŽINI KOEFICIJENT

GODINA 2009 2010 2011 2012

Džini koeficijent 0,59476 0,65364 0,63506 0,7214008

Džini koeficijent u posmatranom periodu pokazuje tendenciju rasta izuzev u 2011. go-dini, a maksimalnu vrednost ostvaruje u poslednjoj godini, što je u skladu sa vrednošću Herfindal-Hiršmanovog indeksa. S obzirom da maksimalnu vrednost Džini koeficijent ima kada se približava vrednosti od jedan, u 2012. godini, visoka vrednost Džini koeficijen-ta tržište maloprodaje visoko obrtnih proizvoda svrstava u visoko koncentrisana tržišta. Zapravo, pre bi se moglo zaključiti da postoji manja grupa preduzeća sa velikim tržišnim učešćem i veoma velika grupa sa manjim učešćem, što se može videti na Lorencovoj krivi za 2012. godinu.

SLIKA 1. LORENCOVA KRIVA NA TRŽIŠTU MALOPRODAJE VISOKO OBRTNIH PROIZVODA

0%

10%

20%

30%

40%

50%

60%

70%

80%

90%

100%

0Kriva koncentracije Linija jednakih tržišnih udela

A

50% 100%

Lorencova kriva se koristi kako bi se vizuelno prikazala nejednakost distribucije tržišnih učešća. Lorencova kriva (kriva koncentracije) može imati konveksan ili konkavan oblik, što zavisi od načina rangiranja preduzeća. Bez obzira koji se pristup rangiranja koristi,

METODOLOŠKI PRISTUP PRAĆENJA STEPENA KONCENTRACIJE U MALOPRODAJI VISOKO OBRTNIH PROIZVODA64oba su matematički ekvivalentna. Ukoliko se prvo rangiraju učešća tržišnih učesnika, od najmanjeg do najvećeg, a zatim se vrši njihovo kumuliranje, lorencova kriva će biti kon-veksna. Suprotno, ako se kompanije rangiraju od veće ka manjoj, lorencova kriva imaće konkavan oblik. Ona pokazuje kolika je nejednakost na tržištu u odnosu na stanje kada bi sva preduzeća na tržištu imala jednake tržišne udele. Ukoliko je kriva koncentracije bliža krivi jednakih tržišnih učešća, to je koncentracija manja i obrnuto. Na Lorencovoj krivi u tački A, vidi se da 8,2% od ukupnog broja preduzeća u 2012. godini ostvaruje tri četvrtine prometa u maloprodaji visoko obrtnih proizvoda.

4.5. HORVATOV INDEKS KONCENTRACIJE Pošto se Herfindal-Hiršmanov i Rozenblatov indeks bave analizom spajanja velikih ma-loprodajnih lanaca, a Džini koeficijent i Lorencova kriva istraživanje usmeravaju na spa-janje manjih preduzeća, Horvatov indeks koncentracije (CCI - Comprehensive concentra-tion index) pokušava da spoji ova dva različita pogleda na proces koncentracije. Ovim problemom najviše se bavio Janoš Horvat koji je definisao indeks koncentracije na sledeći način:23

(7)

U prethodnoj formuli, Si predstavlja tržišno učešće preduzeća i, a N je broj svih predu-zeća na tržištu. Težina (težinski faktor) tržišnog učešća je za tržišnog lidera 1, a za ostala preduzeća Si (2 - Si).

Horvatov indeks je zapravo hibridni indeks, koji izdvaja tržišnog lidera, dok za ostala pre-duzeća, kao i Herfindal-Hiršmanov indeks računa kvadrate tržišnih udela. Sveobuhvatni indeks koncentracije obuhvata raspodelu tržišnog učešća, ali i apsolutni broj maloproda-vaca na tržištu. Horvatov indeks koncentracije prikazan je u sledećoj tabeli.

TABELA 7. HORVATOV INDEKS KONCENTRACIJE

GODINA 2009 2010 2011 2012

Horvatov Indeks 0,28 0,29 0,32 0,37

Na osnovu izračunate vrednosti sveobuhvatnog indeksa koncentracije, može se zaključiti da ne postoji izrazit lider na tržištu maloprodaje visoko obrtnih proizvoda. Vrednost ovog indeksa u 2012. godini pokazuje da je tržište maloprodaje visoko obrtnih proizvoda umereno koncentrisano. Ukoliko uporedimo Horvatov indeks sa rastom tržišnog učešća lidera, rast vrednosti indeksa u posmatranom periodu je posledica rasta tržišnog učešća najbližih pratilaca. U posmatranom periodu, rast CCI indeksa je iznosio 32%, dok je rast HHI indeksa bio 20,37%. Ovako velika razlika između dva pokazatelja koncentracije je posledica sporijeg rasta tržišnog lidera.

23 Janos Horvath (1970) Suggestion for a Comprehensive Measure of Concentration, Southern Economic Journal Vol. 36, No. 4, Pp. 446-452


4.6. HANAH-KEJOV INDEKSHanah Kejov indeks se najčešće koristi za dinamična tržišta, gde su barijere ulaska i izlaska niske, a čiji je cilj pratiti promene procesa koncentracije uzrokovane ulaskom i izlaskom maloprodavaca sa tržišta. Hanah Kejov indeks može da se prikaže na sledeći način24:

(8)

Umesto kvadrata tržišnih učešća, Hanah i Kej su uveli koeficijent α. Koeficijent α mora biti veći od nule i različit od jedan

Wi predstavlja predstavlja ponder koji je jednak tržišnom učešću Si Parametar α pred-stavlja parameter elastičnosti čija specifikacija zavisi subjektivno od analitičara.

- Ukoliko je α = 2, onda je Hanah Kejov indeks identičan Herfindal-Hiršmanov indeksu, odnosno HK(2)=HHI.

- Ukoliko je α < 2, onda vrednost parametra α naglašava relativno veći uticaj manjih maloprodavaca na koncentraciju, te daje relativno manji značaj velikim maloprodaj-nim lancima u poređenju sa Herfindal-Hiršmanovim indeksom.

- Ukoliko je α > 2, suprotno prethodnom, vrednost parametra α naglašava relativno veći uticaj velikih maloprodajnih lanaca na koncentraciju, odnosno daje relativno ma-nji značaj manjim maloprodavcima u poređenju sa Herfindal-Hiršmanovim indeksom.

Prilikom određivanja parametra α, postoje različita mišljenja. Ukoliko je njegova vrednost bliže nuli, te ukoliko se smanji broj maloprodavaca na tržištu, smanjiće se i vrednost indeksa, što ne znači da se smanjila koncentracija. Sami autori indeksa smatraju da ponder zavisi od veličine preduzeća i da se kreće od 0.6 do 2,5 poena.. Bikker i Haaf, za bankarski sektor, smatraju da ne postoji tačno definisana vrednost parametra α, te u zavisnosti od tržišne strukture preporučuju sledeće vrednosti: 0,005; 0,25; 5; 10. S toga, izbor parametra α, zavisi prevashodno od značaja koji se pripisuje veličini malo-prodajnih lanaca. Ukoliko na tržištu postoji manji broj velikih maloprodajnih lanaca sa visokim tržišnim učešćem, parametar α bi trebalo da bude veći od 2 poena. Međutim, zbog subjektivnog određivanja parametra α, ovaj Indeks uvek može biti predmet ospo-ravanja te ga nikada ne treba izolovano tumačiti. Hannah-Kayev indeks koncentracije je predstavljen u sledećoj tabeli:

TABELA 8. HANNAH-KAYEV INDEKS KONCENTRACIJE

GODINA 2009 2010 2011 2012

α =1,5 0,197695 0,22174 0,19957 0,2358837

α =2 0,075984 0,08898 0,07235 0,0914641

α =3 0,014939 0,0186 0,01251 0,0173305

24 Lipczynski,J,Wilson,J&Goddard,J.(2005),Industrialorganization:competition,strategy,policy.2ndedition.Harlow,England:PrenticeHall,Pp220

METODOLOŠKI PRISTUP PRAĆENJA STEPENA KONCENTRACIJE U MALOPRODAJI VISOKO OBRTNIH PROIZVODA66U prethodnoj tabeli prikazane su vrednosti HKI indeksa za tri različita parametra α.. Parametar α =1,5 naglašava značaj malih maloprodavaca na tržištu visoko obrtnih proi-zvoda i u tom slučaju Hannah-Kayev indeks koncentracije ima najvišu vrednost od 0,235 poena u 2012. godini, dok je pri vrednosti α =3, koncentracija najniža u 2009. godini i iznosi 0,0149. Maloprodajno tržište visokoobrtnih proizvoda u Srbiji se kreće iz situ-acije α =1,5 ka vrednosti ovog koeficijenta od 3 poena. U tom smislu, rast vrednosti Hannah-Kayevog indeksa treba da naglasi značaj velikih maloprodajnih lanaca na tržišnu strukturu maloprodaje visoko obrtnih proizvoda. Pri vrednosti parametra α =2, dobijamo identične vrednosti koje odgovaraju Herfindal-Hiršmanovom indeksu.

Koeficijent entropije prikazuje stepen stabilnosti koji postoji na tržištu maloprodaje visoko obrtnih proizvoda. Njegove vrednosti date su u narednoj tabeli

4.7. POKAZATELJ ENTROPIJE Za razliku od HHI indeksa, pokazatelj entropije daje relativno veću važnost malim ma-loprodavcima. Za razliku od Herfindal-Hiršmanovog indeksa koji ne daje skoro nikakav značaj maloprodavcima s tržišnim udelom ispod 1%, pokazatelj entropije je osetljiv i na male maloprodavce. Pokazatelj entropije može da se predstavi na sledeći način:25

(9)

Si predstavlja tržišno učešće, a N broj preduzeća na tržištu. Vrednost ovog Indeksa kreće se između 0 i prirodnog logaritma od N broja preduzeća, a njegova vrednost je obrnuto proporcionalna stepenu koncentracije. U slučaju postojanja monopola vrednost indeksa je jednaka nuli, a u slučaju da su tržišna učešća svih maloprodavaca identična, njegova vrednost bi bila ln. Pokazatelj entropije daje manje vrednosti kada distribucija tržišnih udela postaje uniformnija. Koeficijent entropije prikazuje stepen stabilnosti na određe-nom tržištu. Ukoliko bi na tržištu maloprodaje visoko obrtnih proizvoda postajao samo jedan prodavac, potrošači ne bi imali mogućnost izbora drugog maloprodavca, te bi nei-zvesnost tog preduzeća bila minimalna. Stabilnost tržišta se posmatra sa aspekta malo-prodavaca. Ukoliko su potrošači u mogućnosti da lako promene maloprodavca, onda se tržište smatra nestabilnim.

Koeficijent entropije prikazuje stepen stabilnosti koji postoji na tržištu maloprodaje visoko obrtnih proizvoda. Njegove vrednosti date su u narednoj tabeli.

TABELA 9. KOEFICIJENT ENTROPIJE

GODINA 2009 2010 2011 2012

Koeficijent entropije 4,704848 4,42184 4,58309 4,1642839

U posmatranom periodu, koeficijent entropije opada, izuzev u 2011. godini. Očekivano, ovakva situacija je u u skladu sa tumačenjem ovog pokazatelja koncentracije koji opada

25 Ibid Pp 221


sa rastom stepena koncentrisanosti. Teorijski, minimalna vrednost koeficijenta entropije u 2012. bi mogla da bude 0, a gornja granična vrednost koja je karakteristična za uslove savršene konkurencije je E=ln(932), odnosno 6,84. S obzirom da je u 2012. godini vrednost koeficijenta entropije bila jednaka E=4,16, može se zaključiti da tržišna struk-tura maloprodaje visoko obrtnih proizvoda nije blizu tržišne strukture koju karakteriše jed-nakost tržišnih učešća svih učesnika na tržištu. Ovakvo tržište može se smatrati stabilnim sa stanovišta maloprodavaca, jer je potrošači treba da ulože više napora i troškova kako bi promenili maloprodavca.

5. NIVO KONCENTRACIJE MALOPRODAJE VISOKO OBRTNIH PROIZVODA U EVROPSKIM ZEMLJAMAPredmet istraživanja su tržišna učešća pet najvećih maloprodavaca prehrambenih pro-izvoda u 23 evropske zemlje uključujući Srbiju u periodu od 2009. do 2011. godine. Podaci o tržišnom učešću dobijeni su na osnovu istraživanja konsultantske kuće Planet Retail.26 U ovim istraživanjima, relevantno tržište je određeno kao celokupno tržište pre-hrambenih proizvoda, te radi uporedivosti je neophodno izračunati racio koncentracije za Republiku Srbiju. Na bazi podataka Republičkog zavoda za statistiku, promet prehram-benih proizvoda, alkoholnih i duvanskih proizvoda u nespecijalizovanim i specijalizova-nim prodavnicama imao je sledeće vrednosti27:

TABELA 10. PROMET PREHRAMBENIH PROIZVODA, ALKOHOLNIH I DUVANSKIH PROIZVODA U TRGOVINI NA MALO

GODINA 2009 2010 2011

Promet u 000 rsd 387.637 428.741 458.627

Ukoliko uporedimo ukupan promet prehrambenih proizvoda, alkoholnih i duvanskih pro-izvoda, dolazimo do zaključka da je u 2010. godini bio za 43% veći od prometa u nespecijalizovanim prodavnicama, a u 2011. godini za 31%. Na osnovu toga, indeksi koncentracije pet najvećih maloprodajnih lanaca imaju sledeće vrednosti:

TABELA 11. KOEFICIJENT KONCENTRACIJE U PERIODU 2009. DO 2011. GODINE

GODINA 2009 2010 2011

CR5 35,02% 35,99% 37,74%

Na osnovu šireg definisanja relevantnog tržišta, maloprodajno tržište visoko obrtnih proi-zvoda u Republici Srbiji je znatno ispod proseka od 56% u evropskim zemljama.

26 Planetretail2009,2010i2011.,navedenopremaMetroRetailCompendium,2010/2011,2011/21012,2012/2013

27 Statističkigodišnjak2010,2011,2012.godina,Republičkizavodzastatistiku

METODOLOŠKI PRISTUP PRAĆENJA STEPENA KONCENTRACIJE U MALOPRODAJI VISOKO OBRTNIH PROIZVODA68 TABELA 12. PROSEČNE VREDNOSTI RACIA KONCENTRACIJE PET VODEĆIH MALOPRODAVACA PREHRAMBENIH

PROIZVODA U EVROPSKIM ZEMLJAMA U PERIODU OD 2009. DO 2011. GODINE

ZEMLJA PROSEČNA VREDNOST ZEMLJA PROSEČNA VREDNOST

Danska 0.819667 Slovačka 0.570667

Švedska 0.790667 Holandija 0.552333

Norveška 0.783333 Irska 0.542333

Belgija 0.717000 Velika Britanija 0.542333

Finska 0.705333 Mađarska 0.485333

Švajcarska 0.678667 Češka 0.436667

Luksembrurg 0.657000 Grčka 0.406333

Austrija 0.637000 SRBIJA 0.361500

Francuska 0.612667 Italija 0.317000

Nemačka 0.610667 Rumunija 0.227667

Portugal 0.604000 Poljska 0.221000

Španija 0.592333 Prosek 0.559630

Na osnovu prethodne tabele, moguće je razlikovati tri grupe zemalja prema stepenu kon-centrisanosti tržišta maloprodaje. U prvu grupu spadaju zemlje gde je učešće pet najve-ćih maloprodavaca veće od 60%, skandinavske zemlje i deo zapadno evropskih država. Drugu grupu čine zemlje gde je racio koncentracije između 40% i 60%, deo zapadno evropskih i srednje evropskih država. Treća grupa, koju čine Srbija, Italija, Rumunija i Poljska. Najviši nivo koncentracije, ostvaren je u skandinavskim državama gde je i najve-ća vrednost lične potrošnje po glavi stanovnika. U Norveškoj je u 2011. godini vrednost lične potrošnje po glavi stanovnika bila na nivou od skoro 40 hiljada evra. Ukoliko se kao kriterijum uzme podela McConella i Bruea o vrednosti CR4 pokazatelja koncentracija, Srbija spada u nisko koncentrisana tržišta. Takođe, u ovu grupu zemalja spada i Grčka, a moguće je i Češka. Iako je u Italiji vrednost lične potrošnje na nivou proseka evropskih zemalja od 19 hiljada evra, koncentracija je znatno ispod prosečnog nivoa od 56% u posmatranom periodu. Glavni razlog je još uvek nedovoljno razvijena maloprodajna struk-tura, naročito u južnim delovima zemlje. Moderni maloprodajni formati u Italiji, kao što su supermarketi i hipermarketi su još uvek u fazi rasta i razvoja.28

ZAKLJUČAKPredstavljena analiza metodologije praćenja koncentracije u maloprodaji visoko obrtnih proizvoda pokazuje da je koncentracija u trgovini zakonitost koja će i dalje jačati. Na osnovu analiziranih pokazatelja koncentracije, naročito koeficijenta koncentracije i Her-findal-Hiršmanovog indeksa, moglo bi da se zaključi da je tržište maloprodaje visoko obrtnih proizvoda oligopolističko i slabo koncentrisano. Dobijeni rezultati svih pokazatelja

28 Mileti A, Prete I, Guido G, The Role of New Retailing Formats in the Italian Local Development, Chinese Business Review; Aug2011, Vol. 10 Issue 8, Pp: 587


koncentracije u posmatranom periodu pokazuju trend rasta, izuzev u 2011. godini, a maksimalnu vrednost ostvaruju u poslednjoj godini posmatranja. Takođe, maloprodajno tržište visoko obrtnih proizvoda karakteriše i visok nivo nejednakosti u raspodeli tržišnih učešća. Samo tri preduzeća, u 2012. godini kontrolisala su 48% tržišta. Ipak, na po-smatranom tržištu ne postoji izraziti lider koji bi samostalno mogao da postavlja uslove ostalim konkurentima na tržištu. Prikazane apsolutne i relativne mere pokazatelja kon-centracije, nikako ne treba posmatrati izolovano, jer bi mogle da navedu na pogrešne zaključke o previsokom stepenu koncentrisanosti tržišta.

Konstantan rast procesa koncentracije u trgovini na malo visoko obrtnim proizvodima treba da ukaže na potreban stepen opreznosti i praćenja od strane nadležnog regulator-nog tela (Komisija za zaštitu konkurencije), kako ne bi došlo do zloupotrebe dominantnog položaja na tržištu. Međutim, ukoliko bismo uporedili stepen koncentracije u razvijenim zemljama, na primer skandinavskim državama, CR 3 racio je na nivou od oko 80%, došli bismo do zaključka da će se i u Srbiji proces koncentracije i konsolidacije maloprodaje nastaviti kako putem internog rasta, tako i kroz spajanja i preuzimanja preduzeća. Stoga, treba očekivati da će se u budućem periodu smanjivati ukupan broj preduzeća, posebno malih maloprodavaca. Zahvaljujući procesu globalizacije i razvoju novih tehnologija trži-šta će postajati sve šira, te u takvim uslovima koncentracija ne isključuje konkurenciju.

LITERATURAAnić Ivan-Damir (2012), Mjerodavno tržište i tržišni udjeli u trgovini na malo u Hrvat-skoj i EU, Ekonomski institut, Zagreb

Barrow M (2006), Statistics for Economics, Accounting and Business Studies, 4th edition, Prentice Hall, Pp. 343

Bikker, J. A. i Haaf, K. (2002.), Measures of competition and concentration in the banking industry: a review of the literature, De Nederlandsche Bank, Research Series Supervision, No. 27

Cotterill, R. W. (1986), Market power in the retail food industry: evidence from Ver-mont, Review of Economics and Statistics 68, Pp 379-386

Determination of merger Notification M/11/022 - Musgrave/Superquinn, September 2011, http://www.tca.ie/images/uploaded/documents/M-11-022%20Musgrave-Su-perquinn.pdf

Einarsson Agust (2007), The Retail Sector in the Nordic Countries A Comparative Analysis, Journal of Social Science / Timarit um Felagsvindi No 1

Fedderke, J. and Szalontai, G. (2005), Industry Concentration in South African Manu-facturing: Trends and Consequences, 1972-1996. World Bank Africa Region Working Paper Series No. 96. December

METODOLOŠKI PRISTUP PRAĆENJA STEPENA KONCENTRACIJE U MALOPRODAJI VISOKO OBRTNIH PROIZVODA70Guidelines on the assessment of horizontal mergers under the Council Regulation on the control of concentrations between undertakings (2004), Official Journal of the Eu-ropean Union

Hannah, L.; Kay, J.A. (1977), Concentration in modern industry: theory, measurement and the U.K. experience. London, Macmillan

Horizontal merger guidelines, US Department of Justice and Federal Trade Commissi-on, Issued August, 19. 2010, http://www.justice.gov/atr/public/guidelines/hmg-2010.html#5c

Janos Horvath (1970), Suggestion for a Comprehensive Measure of Concentration, Southern Economic Journal Vol. 36, No. 4, Pp. 446-452

Kaufman R. Phil and Handy Charles R (1989), Supermarket prices and price differen-ces: city, firm, and store-level determinants. ERS, USDA

Lamm, R. M. (1981), Prices and concentration in the food retailing industry, Journal of Industrial,Economics 30, Pp 67-78

Marfels, C. (1971), Absolute and relative measures of concentration reconsidered. Kyklos 24(4), pp 753-766.

Marion, B. W., Mueller W. F., Cotterill R. W.,.Geithman F. E, and J. R. Schmelzer (1979), The price and profit performance of leading food chains,American Journal of Agricultu-ral Economics 61, Pp 420-433.

Martin, S. (2002), Advanced Industrial Economics, Blackwell Publishers Ltd, Oxford, UK.

McConell, C. R. and Brue, S. L. (1996), Microeconomics – Principles, Problems and Policies, McGraw-Hill, Inc., London

Mileti A, Prete I, Guido G, The Role of New Retailing Formats in the Italian Local Deve-lopment, Chinese Business Review; Aug2011, Vol. 10 Issue 8, Pp: 587

Scherer Frederic M (1996), IndustryStructure, Strategy, and Public Policy, Harper-Collins College Publishers

Šaj, O. (2005), Industrijska organizacija – teorija i primene, (prevod), Ekonomski fakul-tet u Beogradu, Beograd


MILENA LUTOVAC1


JEL KLASIFIKACIJA: L52, L50, L16

INDUSTRIJSKA POLITIKA EVROPSKE UNIJE

APSTRAKT

Industrijska politika je usmerena na unapređivanje industrijskog rasta/razvoja i stvara-nje uslova za realizaciju ciljeva i zadataka industrijalizacije. Osnovni ciljevi industrijske politike moraju biti kompatibilni sa ostalim ekonomskim i drugim razvojnim ciljevima društva. Izučavanje razvoja industrijske politike u zemljama Evropske unije zanimljivo je i korisno pratiti iz više razloga. Radi se o velikoj ekonomskoj i političkoj uniji u kojoj se ukrštaju različiti politički i ekonomski interesi zemalja članica. Cilj ovog istraživanja je da pokaže kako Evropska unija kao nadnacionalna zajednica uspeva da sprovede jedin-stvenu industrijsku politiku i prilagodi je različitim nacionalnim interesima. Industrijska politika Evropske unije je, kao aktivna i sveobuhvatna primena aktivnosti usmerenih na strukturno regulisanje i podsticanje konkurentnosti industrije, imala dug evolutivni put razvoja do trenutka nastanka zajedničke nadnacionalne politike zemalja članica Evropske unije. Iz tih razloga industrijska politika EU se u proteklom periodu može okarakterisati kao svodna industrijska politika zemalja članica. Globalizacija, liberalizacija i gubljenje ranije stečene pozicije Evropske unije u odnosu na SAD i Japan su najznačajniji razlozi za novi pristup industrijskoj politici, koja je definisana Lisabonskom strategijom i njenim revizijama.

1 Ekonomskifakultet,UniverzitetuBeogradu

KLJUČNE REČI:INDUSTRIJSKA POLITIKA, LISABONSKA STRATEGIJA,REVIZIJA LISABONSKE STRATEGIJE, EVROPSKA UNIJA.

INDUSTRIJSKA POLITIKA EVROPSKE UNIJE72ABSTRACT:

Industrial policy is primarily focused on improvement of industrial growth/development and creation of conditions for the realization of the goals and tasks of industrialization. It is vitally important that the primary goals of industrial policy are compatible with other economic and other development goals of the society. Studying the development of industrial policy in the European Union is interesting and useful to monitor for a number of reasons. It is a great economic and political union where different political and economic interests of the member states intersect. The aim of this study is to show how the European Union as a supranational community managed to implement a uni-fied industrial policy and adapt to the different national interests. The industrial policy of the European Union, as well as active and comprehensive implementation of activities aimed at structural regulation and encouragement of competitiveness of industry, has a long evolutionary path of development up to the moment of common supranational poli-cies of the Member States of the European Union. For these reasons, the EU industrial policy in the previous period can be characterized as a summary industrial policies of the Member States. Globalization, liberalization, and the loss of previously acquired position of the European Union in relation to the US and Japan, are the most important reasons for a new approach to industrial policy, which is defined by the Lisbon Strategy and its revisions.

KEY WORDS:INDUSTRIAL POLICY, EUROPEAN UNION, LISBON STRATEGY, DEVELOPMENT MODEL


1. UVODIndustrijska politika, je pre svega, usmerena na unapređivanje industrijskog rasta/raz-voja i stvaranje uslova za realizaciju ciljeva i zadataka industrijalizacije. Ona predstavlja svojevrstan plan delovanja u kome su sadržane neophodne informacije za srednjoročnu i dugoročnu politiku razvoja. U Zapadnoj Evropi industrijska politika je najpre shvatana kao politika unapređenja tehnologija, a potom kao politika državne intervencije.2 Promo-visanje ekonomskog rasta je osnovna tema ekonomske diskusije i istraživanja u velikom broju zemalja. Istorijska dešavanja pokazuju da je u svim uspešnim ekonomijama država uvek imala značajnu ulogu u omogućavanju strukturnih promena i pružanju pomoći pri-vatnom sektoru da se te promene održe na duži rok. U stvari, vlade u visoko razvijenim zemljama i danas imaju tu ulogu. Iako su vlade zemalja u razvoju pokušale u procesu razvoja da u određenom momentu upravljaju strukturnim promenama, mnoge od njih nisu uspele u tome.

Većina ekonomista ne veruje da aktivna uloga vlada u promovisanju ekonomskog rasta i industrijalizacije daje dobre rezultate jer su iskustva iz prošlosti pokazala da je takva poli-tika, često, veoma skupa i da ne ispunjava većinu utvrđenih ciljeva. Jedna od najvažnijih lekcija iz ekonomske teorije je: vladina politika unapređenja i diversifikacije industrije mora da se zasniva na industrijama koje imaju određenu potencijalnu komparativnu prednost, da bi se omogućilo da nove industrije koje se pokrenu ubrzo postanu konkuren-tne na domaćem i međunarodnom tržištu.

Veoma je važno da osnovni ciljevi industrijske politike budu kompatibilni sa ostalim eko-nomskim i drugim razvojnim ciljevima društva. Naime, industrijska politika treba da do-prinosi opštem ekonomskom rastu, finansijskoj stabilnosti, ozdravljenju platnog bilansa, punoj zaposlenosti i poboljšanju životnog standarda. Uspostavljanje i sprovođenje ciljeva industrijske politike je veoma složen zadatak, koji podrazumeva preduzimanje brojnih akcija u različitim domenima. Važni su koordinacija i uključivanje velikog broja različitih institucija i optimalno uspostavljanje svih mera ekonomske politike. Primena adekvatnih mera i instrumenata industrijske politike treba da doprinese povećanju efikasnosti indu-strije i njenom bržem razvoju.3

Da bi se industrijska politika mogla razvijati u savremenim uslovima privređivanja, važ-no je stabilno makroekonomsko okruženje u kojem su mogući stalan rast proizvodnje i stvaranje dovoljnog broja radnih mesta, obezbeđivanje visokog nivoa obrazovane radne snage, uspostavljanje socijalne i ekonomske kohezije i, konačno, postavljanje visokih standarda zaštite životne sredine. Osim osnovnih uslova, bitni su i akceleratori, koji ubr-zavaju proces industrijskog prilagođivanja. Prvi takav akcelerator je unapređenje tehno-loške sposobnosti i kapaciteta industrije. To zahteva užu saradnju između preduzeća, države i istraživačkih instituta, da bi se poboljšao okvir za istraživanje i razvoj. Aktivna inovativna politika ima uticaj na ubrzavanje i na širenje rezultata istraživanja, što će dalje uticati na razvoj napredne tehnologije. Drugi akcelerator čini dinamička politika malih i srednjih preduzeća, koja imaju ključnu ulogu u procesu strukturnog prilagođivanja zbog svoje visoke fleksibilnosti. Treći je akcelerator politika tržišta rada, koja se fokusira na

2 Savić,Lj.,(2013),Ekonomikaindustrije,CentarzaizdavačkudelatnostEkonomskogfakultetauBeogradu,str.139.3 Savić,Lj.,Lutovac,M.(2013),„IndustrijskapolitikaSrbije-poglediiperspektive“,TematskizbornikradovaEkonom-

skapolitikairazvoj,Ekonomskifakultet,Centarzaizdavačkudelatnost,Beograd,str.83-84.

INDUSTRIJSKA POLITIKA EVROPSKE UNIJE74poboljšanje zapošljavanja ljudskih resursa i na olakšavanje uvođenja novih radnih mesta. Konačno, industrijska politika mora poboljšati uslove za razvoj poslovnih usluga, posebno finansijskih usluga.

2. INDUSTRIJSKA POLITIKA U DOKUMENTIMA EEZ Izučavanje razvoja industrijske politike u zemljama Evropske unije zanimljivo je i korisno pratiti iz više razloga. Prvo, radi se o velikoj ekonomskoj i političkoj uniji u kojoj se ukr-štaju različiti politički i ekonomski interesi zemalja članica. Interesantno je pokazati kako Evropska unija kao nadnacionalna zajednica uspeva da sprovede jedinstvenu industrijsku politiku i prilagodi je različitim nacionalnim interesima. Ona je kao aktivna i sveobuhvat-na primena aktivnosti koje su usmerene na strukturno regulisanje i podsticanje konku-rentnosti industrije, imala dug evolutivni put razvoja do trenutka nastanka zajedničke nadnacionalne politike zemalja članica Evropske unije. Iz tih razloga industrijska politika se u proteklom periodu može okarakterisati kao svodna industrijska politika zemalja čla-nica. Drugo, sve zemlje u tranziciji teže tome da postanu članice Evropske unije, pa je stoga važno proučiti u kojem se smeru razvija njena industrijska politika.

Industrijska politika predstavlja bitan elemenat uspešnog privrednog i industrijskog razvo-ja Evropske unije i od velikog je značaja za konkurentnost industrijskih proizvoda i usluga. Ona je u prošlosti shvatana kao skup aktivnosti države koje imaju za cilj postizanje indu-strijskih promena, putem podsticaja koji unapređuju proizvodnju određenih industrija ili podstiču ulazak ili izlazak sa tržišta određenih industrijskih proizvoda. Oko njenog prak-tičnog sprovođenja i teorijskog utemeljenja postoje brojne kontroverze. Zagovornici slo-bodnog delovanja tržišta u potpunosti negiraju bilo kakvu ulogu industrijske politike. Za razliku od njih, protagonisti savremene i moderne industrijske politike u ozbiljnim i čestim otkazima tržišta vide osnovni razlog za formulisanje i sprovođenje industrijske politike.4

Strukturno regulisanje privrede i podsticanje konkurentnosti predstavljaju osnovne ciljeve sadašnje industrijske politike. Ovakva industrijska politika, kroz sprovođenje određenih nadnacionalnih aktivnosti, prevashodno za cilj ima jačanje konkurentnosti unapređenjem istraživanja i razvoja, kao i poboljšanje ambijenta za konkurentno sposobna preduzeća na međunarodnom tržištu. Potreba stvaranja zajedničkog tržišta robe, kapitala i radne sna-ge, uslovljavala je filozofiju nadnacionalne industrijske politike. To nije bilo nimalo lako uskladiti s obzirom da su se, sa jedne strane, nalazile države članice koje su tradicionalno dirigovano-intervencionistički orijentisane i, s druge strane‚ one koje su tržišno-ekonom-ski, odnosno liberalno usmerene. Ekonomsko-politička tradicija najuticajnijih zemalja članica, veoma se razlikuje u pogledu odnosa između tržišta i države. Velika Britanija, od vremena Margaret Tačer, sledi skoro potpuno čist liberalni kurs u privredi. U Francuskoj, još od vremena Žana B. Kolbera, postoji duga tradicija centralizovanog upravljanja pri-vredom. Sličan model imaju i neke zemlje Mediterana. U Nemačkoj, u teoriji, a i u dome-nu političkog uređenja uzor predstavljaju shvatanja Ludviga Erharda, odnosno, koncept socijalne tržišne privrede.4 Osnovna sličnost između Francuske i Nemačke industrijske politike je u ex ante pristupu. Bitna karakteristika crta italijanske industrijske politike je bila porast državne svojine u industriji. Glavni akcenat je stavljen na stabilnost ukupnog

4 Isto,str.203.


rasta i podsticaj nerazvijenom regionu Mecađorno. Za razliku od Francuske i Nemačke, u Italiji i Velikoj Britaniji preovladavao je ex post pristup.

Industrijska politika se u Evropskoj uniji razvijala fazno, od pasivne ka aktivnoj politici, tj. od sektorskog protekcionizma ka horizontalnoj podršci i jasnom promovisanju konku-rentnosti. Prvi korak prema evropskom ujedinjenju bilo je usvajanje Ugovora o Evropskoj zajednici za ugalj i čelik koji je potpisan 18. aprila 1951. godine u Parizu, a stupio je na snagu 24. jula 1952. godine. Ovaj ugovor često se naziva Pariskim ugovorom. Ugovor su potpisale: Belgija, Francuska, Holandija, Italija, Luksemburg i Nemačka i njime je osno-vana prva Evropska zajednica – Evropska zajednica za ugalj i čelik. Potpisivanje Ugovora sledilo je inicijativu Roberata Šumana, tadašnjeg francuskog ministra inostranih poslova, o stavljanju francusko-nemačke proizvodnje i distribucije uglja i čelika u nadležnost za-jedničkih institucija, koja je objavljena u tzv. Šumanovom planu 1950. godine. Cilj Ugo-vora bio je stvaranje zajedničkog tržišta uglja i čelika i unapređenje razvoja ekonomije, rast zaposlenosti i životnog standarda u zemljama potpisnicama.5

Stvaranje zajedničkog tržišta uglja i čelika podrazumevalo je osiguravanje potpisnicama Ugovora jednakog pristupa resursima i sredstvima proizvodnje, uvođenje nižih cena i po-boljšanje uslova rada, modernizaciju proizvodnje i povećanje trgovine na međunarodnom nivou. Takođe, stvaranje zajedničkog tržišta uglja i čelika podrazumevalo je uvođenje slobodne trgovine ovim robama bez carina i taksi, zabranu mera i prakse diskriminacije ili drugih mera podsticaja koje su do tada bile važeće u državama potpisnicama Ugovora. Tim su ugovorom po prvi put stvoreni nadnacionalni organi za to ekonomsko područje, koji su imali veći uticaj nego pojedini državni organi. Može se reći da je Pariski ugovor predstavljao početke praktičnog sprovođenja industrijske politike u Evropskoj zajednici.

Nakon toga, osnovana je Evropska zajednica za atomsku energiju (Euratom). Euratom je osnovan potpisivanjem Ugovora o Evropskoj zajednici za atomsku energiju 25. marta 1957. godine u Rimu. Ugovor je stupio na snagu 1. januara 1958. godine. Potpisivanju Ugovora o osnivanju Evropske zajednice za atomsku energiju – Euratomu prethodilo je potpisivanje Ugovora o osnivanju Evropske ekonomske zajednice, a ovi ugovori poznati su pod nazivom Rimski ugovori. Države osnivači Euratoma su: Belgija, Francuska, Ho-landija, Italija, Luksemburg i Nemačka. Svrha Euratoma bila je uspostavljanje i razvijanje evropske industrije atomske energije kao i razvoj istraživanja u oblasti nuklearne energije i njene upotrebe u civilne svrhe.

Rimski ugovor je osigurao opšti okvir za vođenje industrijske politike Unije, koji je za-snovan na sledećim područjima: integracija i kooperacija između zemalja članica; razvoj politike konkurencije - zabrana monopola i sprovođenje restriktivnih politika; tehnološka politika - utvrđena su glavna područja tehnološkog razvoja, nuklearna energija, promet i telekomunikacije, kompjuterski softveri, vazduhoplovna industrija, zaštita životne sre-dine, planiranje gradova i odlaganje radioaktivnog otpada; slobodna trgovina između zemalja članica.6

5 Mićić,V.,IndustrijskapolitikaEvropskeunije,Ekonomskihorizonti,2008,10,(1-2),str.47.6 http://www.dei.gov.ba/dokumenti/?id=4624,posećeno3.7.2013.

INDUSTRIJSKA POLITIKA EVROPSKE UNIJE76Industrijska politika EEZ prošla je kroz četiri etape (perioda):

1. Period rekonstrukcije, od Maršalovog plana do stvaranja EEZ;2. Period rapidnog rasta (1960-1973);3. Postkrizni period (1973-2000)7;4. Period posle Lisabonske agende od 2000. godine.

U periodu između 1950-1960. godine industrijska politika je bila zamišljena kao in-strument za ostvarivanje širokih makroekonomskih ciljeva: ravnoteža platnog bilansa (u svim zemljama članicama), puna zaposlenost (Zapadna Nemačka, Velika Britanija, Holandija), maksimizacija nacionalnog rasta (Francuska) i stabilizacija cena (Holandija i Zapadna Nemačka). Tek u drugoj polovini šezdesetih industrijska politika Unije počela je da dobija ozbiljnije obrise i da se zemlja razvija paralelno sa nacionalnim politikama. Industrijska politika se prvi put zvanično spominje tek 1970. godine u memorandumu „Industrijska politika Zajednice“.

Godine 1973. usvojen je prvi akcioni program industrijske politike, u kome su pored opštih horizontalnih mera bile predviđene i sektorske mere. Istovremeno se javlja kriza izazvana naftnim šokom, pa su u tom periodu zemlje bile, pre svega, zaokupljene vlasti-tom privredom. Nakon oporavka od naftnog šoka, sredinom osamdesetih godina ponovo oživljava svest o potrebi primene zajedničke industrijske politike Zajednice. U tom perio-du industrijska politika EEZ je uglavnom bila orijentisana na sektorske mere namenjene prestrukturiranju tradicionalnih industrija kao što su čelik, tekstil, automobilska industrija i brodogradnja. One su trpele žestok ekonomski pritisak od strane industrija iz Japana i SAD, čiji su proizvodi bili konkurentniji, zahvaljujući brzom uvođenju novih tehnologija. Istovremeno, proizvodi tradicionalnih industrija EEZ bili su ozbiljno ugroženi i nižim ce-nama ovih proizvoda iz zemalja Jugoistočne Azije koje su cenovnu konkurentnost obez-beđivale i primenom veoma efikasne industrijske politike.8

Godine 1987. uveden je i odgovarajući član ugovora u Jedinstven evropski akt, koji obe-ležava celokupnu ekonomsku politiku Unije u kasnim osamdesetim godinama. Taj akt je predstavljao poseban zaokret u pristupu industrijskoj politici Unije. Značio je prelaz od modela centralizovane državne intervencije u Uniji, u kojem je Evropska komisija pred-stavljala centralno birokratsko telo, prema novom modelu koji se zasniva na kooperaciji različitih nacionalnih i lokalnih administracija od kojih svaka ima mogućnost da donosi i sprovodi mere, ali mere koje moraju da budu usaglašene sa onima što ih sprovode ostali administrativni nivoi.

Novi pristup razvoju industrijske politike Unije, u kojem su na značaju dobila regionalna tela, poprima, zapravo, obeležja regionalne razvojne politike. Dakle, nov pristup indu-strijskoj politici znači napuštanje stare prakse kada su nacionalne vlade davale pomoć pojedinačnim preduzećima da bi se umanjile strukturne neravnoteže. Prvi korak ka koor-diniranoj nadnacionalnoj industrijskoj politici, bilo je formalno prihvatanje nadležnost za politiku istraživanja i tehnološkog razvoja.

7 A.Bolino,(1989),IndustrialPolicy:AReviewofEuropeanApproaches,G.AdamsandL.Klein,IndustrialPoliciesfor.....,LexingtonBooks,London,str.38.

8 Savić,Lj.,(2013),Ekonomikaindustrije,CentarzaizdavačkudelatnostEkonomskogfakultetauBeogradu,str.207.


Drugi korak učinjen je 1990. godine, kada je usvojen koncept “Direktiva industrijske politike u otvorenom i konkurentskom okruženju”. Na zahtev Belgije, Francuske i Luk-semburga poglavlje „Industrija“ uneto je u Ugovor. U devedesetim godinama industrijska politika Evropske unije dobija potpuno novo obeležje. Široko je prihvaćeno da liberaliza-cija tržišta pomaže preduzećima da ostanu konkurentna u savremenim uslovima. Dakle, od “Ugovora iz Mastrihta” industrijska politika u Evropskoj uniji zasniva se na članu 157, poglavlja “XVI – Industrija”. Tako u poslednjim godinama konkurentnost postaje osnovno obeležje industrijske politike Unije. Poglavlje “Industrija”, ustvari predstavlja kodifikaciju “Direktiva o IP”, čime su zvanično unete nadležnosti EU vezane za IP. Takvom definicijom IP je usmerena prema implementaciji precizne i jedinstvene evropske industrijske stra-tegije, kako bi se ostvarila integracija, konkurentnost, zaposlenost i ekonomski rast, kao glavni politički prioriteti u kretanju prema Evropskoj monetarnij uniji.9

Godine 1993. doneta je “Bela knjiga o rastu, konkurentnosti i zaposlenosti”. Ovaj doku-ment imao je zadatak da poveća konkurentsku prednost industrije Evropske unije u od-nosu na industrije SAD i Japana. Posle Bele knjige sledio je čitav niz važnih dokumenata i direktiva koji su postali osnova horizontalne koncepcije industrijske politike: “Predlog za industrijsku politiku u Evropskoj uniji i konkurentnost industrije” i “Predlog za mala i srednja preduzeća” 1994. godine, “Zelena knjiga o inovacijama”, “Politika konkuren-tnosti evropske industrije” i “Akcioni program industrijske konkurentnosti”. 1995. godi-ne, “Rezolucija o industrijskom prestrukturiranju i realokaciji industrije”, 1996. godine, “Pregled jedinstvenog tržišta” koji obuhvata skup od trideset devet studija objavljenih u periodu 1997-1998. godine, i dr.

Ciljevi industrijske politike čijem ostvarenju se težilo tokom 90-ih godina mogu se rezi-mirati kao:

1. Podrška prekvalifikaciji radnika;2. Prekogranična mobilnost i razmena;3. Promovisanje tržišta preduzetničkog kapitala i ulaganja u kadrove;4. Subvencije za pozitivne eksterne efekte (tehnološko istraživanje);5. Obezbeđenje stabilnog makroekonomskog okruženja i pristupa; stranim tržištima na

principu reciprociteta.10

3. NOVI KONCEPT INDUSTRIJSKE POLITIKE U EVROPSKOJ UNIJI - LISABONSKA STRATEGIJAGlobalizacija, ekonomska i politička dominacija SAD, gubljenje ranije stečene pozicije Evropske unije u odnosu na Japan i SAD, kao i izrastanje Kine u novu svetsku ekonom-sku silu, su najznačajniji razlozi za novi pristup industrijskoj politici u EU, promovisan na Lisabonskom samitu Saveta Evrope, marta 2000. godine. Tada je planirano da do 2010. godine ,,Evropska unija postane najkonkurentnije ekonomija u svetu, zasnovana na zna-

9 Savić,Lj.,(2013),Ekonomikaindustrije,CentarzaizdavačkudelatnostEkonomskogfakultetauBeogradu,str.205.10 AudretschD.B.,“Industrialpolicyandinternationalcompetitiveness,IndustrialpolicyintheEuropeanCommunity”,

(1993),EditedbyNicolaidesP.,EuropeanInstituteofPublicAdministration,Maastricht.str. 34.

INDUSTRIJSKA POLITIKA EVROPSKE UNIJE78nju, inovacijama i preduzetništvu“.11 Radi postizanja tog cilja usvojena je Lisabonska strategija, koja je još poznata kao Lisabonska agenda, s programom koji povezuje krat-koročne političke inicijative i srednjoročne i dugoročne ekonomske reforme. Lisabonska strategija zasniva se na tri segmenta:

• Ekonomski segment - kojim se priprema tranzicija prema konkurentnoj, dinamičnoj i na znanju zasnovanoj ekonomiji. Naglasak je na potrebi stalnih prilagođavanja pro-menama u informacionom društvu, kao i u podsticanju istraživanja i razvoja.

• Socijalni segment - usmeren je na modernizaciju evropskog socijalnog modela. To se postiže ulaganjem u ljudski kapital i borbom protiv socijalne isključenosti. Od drža-va članica očekuje se da investiraju u obrazovanje i osposobljavanje i da sprovode aktivnu politiku zapošljavanja, čime bi se olakšao put prema ekonomiji zasnovanoj na znanju.

• Ekološki segment - Evropski savet u Geteburgu 2001. godine dodao je Lisabonskoj strategiji dimenziju zaštite zivotne sredine i upozorilo na činjenicu da ekonomski rast treba uskladiti sa racionalnim korišćenjem prirodnih resursa.

Na sastanku Evropskog saveta u Barseloni (2002) dogovoreno je da se povećaju izdva-janja za istraživanje i razvoj, sa ciljem da do 2010. godine dostignu 3% BDP-a, od čega dve trećine treba da potiče iz privatnog sektora.

Od ukupno dvanaest ciljeva Lisabonske strategije, sedam se odnosi na jačanje konkuren-tnosti Evropske unije i njenog potencijala za industrijski rast:

1. Šire i efikasnije korišćenje novih informacionih tehnologija (IT) i stvaranje evropskog prostora za istraživanje i razvoj;

2. Dovršetak izgradnje jedinstvenog unutrašnjeg tržišta EU; 3. Stvaranje efikasnih i povezanih finansijskih tržišta; 4. Jačanje preduzetništva poboljšanjem i pojednostavljenjem regulatornog okruženja (na-

ručito za MSP); 5. Bolja socijalna kohezija utemeljena na promociji zapošljavanja; 6. Unapređenje veština i unapređenje sistema socijalne zaštite;7. Održiv razvoj koji bi osigurao dugoročni kvalitet življenja.12

Lisabonska strategija je prepoznala i važnost stvaranja podsticajnog poslovnog okruže-nja. Iz tog razloga, u okviru nje je postavljeno nekoliko konkretnih zadataka podsticanja preduzetništva:

1. Skraćenje potrebnog vremena i troškova za osnivanje preduzeća; 2. Odluka o preduzetničkoj, inovativnoj i otvorenoj EU i “Višegodišnji program za podsti-

canje i podršku MSPP; 3. Usvajanje “Evropske povelje za mala preduzeća”;

11 Mićić,V.,(2008),IndustrijskapolitikaEvropskeunije,Ekonomskihorizonti,10,(1-2),Ekonomskifakultet,Kraguje-vac,str.51.

12 Mićić,V.,(2008),IndustrijskapolitikaEvropskeunije,Ekonomskihorizonti,10,(1-2),Ekonomskifakultet,Kraguje-vac,str.54.


4. Revizija finansijskih instrumenata Evropske investicione banke (EIB) i Evropskog inve-sticionog fonada (EIF) kako bi se sredstva preusmerila u podršku visokotehnoloških i mikropreduzeća.13

Izveštaj koji je pripremljen 2005. godine pod vođstvom Vima Koka, bivšeg holandskog premijera (tzv. Kokov izvještaj) dao je razočaravajuću sliku napretka u provođenju Stra-tegije. Ustanovljeni neuspeh Lisabonske strategije bio je posledica preširoko definira-nih ciljeva, preobimnog programa, slabe koordinacije i konfliktnih prioriteta. Slabosti su naročito bile prisutne na tržištu rada gde nije ostvaren dovoljan broj radnih mesta u uslužnom sektoru, zadržao se dugogodišnji nivo dugoročne nezaposlenosti, nastavljen je trend starenje populacije... Podela odgovornosti između država članica i Evropske unije nije bila dovoljno jasna, a u državama članicama nedostajalo je političke volje za sprovođenje reformi. Evropsko veće je 2005. godine odlučilo da stavi naglasak na znanje, inovacije i optimalizaciju ljudskog kapitala i tako poveća potencijal rasta, produktivnost i ojača socijalnu koheziju. S tim ciljem je 2005. godine usvojena revidirana Lisabonska strategija – Lisabonska strategija za rast i zaposlenost, koja je preusmerila prioritete Evropske unije na rast i zapošljavanje. Scenario za brži rast i zapošljavanje zahtevao je brzo delovanje u svim državama članicama i to na pet prioritetnih područja:

1. Društvo znanja;2. Jedinstveno tržište;3. Popravljanje preduzetničke klime;4. Izgradnja fleksibilnog tržišta rada i jačanje socijalne kohezije i5. Ekološki održiva budućnost.

Došlo se do zaključka da su pojedine zemlje članice učinile napredak na jednom ili više spomenutih područja, ali nijedna od njih nije uspela da to učini konzistentno na svim područjima.

Trogodišnji ciklus sprovodjenja ,,Obnovljene Lisabonske strategije“ započeo je 2005. go-dine i sastojao se od glavnih instrumenata: integrisanih smernica za rast i zapošljavanje. Unija je potvrdila važnost integriranih smernica u okviru kojih su date makroekonomske smernice, mikroekonomske smernice i smernice zapošljavanja.

Makroekonomske smernice:

• Osugurati ekonomsku stabilnost;• Održivi privredni rast;• Promovisati efikasnu raspodelu resursa;• Promovisati veću koheziju makroekonomskih i strukturnih politika;• Omogućiti doprinos dinamičnom i delotvornom delovanju Evropske monetarne uni-

je.14

13 Isto,str.56.14 BoromisaA.,V.Samardžija,Hrvatskailisabonskastrategija:približavanjeciljevima?,str.207.http://www.fes.hr/E-

books/pdf/Pridruzivanje%20hrvatske%20EU_4_svezak/09.pdf,posećeno18.11.2014.

INDUSTRIJSKA POLITIKA EVROPSKE UNIJE80Mikroekonomske smernice:

• Proširiti i produbiti unutrašnje tržište;• Osigurati otvorena i konkurentna tržišta;• Promovisati preduzetničku kulturu i razvijati okruženje koja podržava mala i srednja

preduzeća;• Snažnije investiranje u znanje i inovacije;• Podstaknuti održivi razvoj resursa i ojačati sinergiju između očuvanja životne sredine

i rasta;• Doprineti jakoj industrijskoj bazi.15

Smernice zapošljavanja:

• Proširiti i poboljšati ulaganje u ljudski kapital;• Usvojiti nove sisteme obrazovanja i usavršavanja kao odgovor na nove zahteve

konkurentnosti;• Osigurati tržišta rada koja će obuhvatati poslodavce i osobe sa posebnim potrebama;• Bolje se prilagodjavati potrebama tržišta rada.16

U realizaciji ciljeva Lisabonske strategije do 2007. godine u Evropskoj uniji stiglo se do sledećih rezultata:

1. Stopa zaposlenosti je povećavana za 1,4% (oko 2,75 mil. novih radnih mesta) i iznosi oko 62,5%;

2. BDP ima prosečnu stopu rasta od 2,3% ,3. Investicije u IR iznose 1,84% BDP.17

Drugi trogodišnji period primene “Obnovljene Lisabonske strategije” počeo je 2008. go-dine. Učinke reformi Lisabonske strategije teško je kvantifikovati, jer su sveobuhvatne i međusobno se dopunjuju. Međutim, EU je putem “Obnovljene Lisabonske strategije” iz 2005. godine ostvarila i neke pozitivne rezultate, pa je nastavila doslednu primenu strukturnih reformi, iz prethodnog trogodišnjeg perioda. Prioritetna područja za akciju (prihvaćeno na “Lisabonskom programu Zajednice 2008-2010”) su:

• Snažnije investiranje u znanje i inovacije;• Oslobađanje i jačanje poslovnog potencijala, naručito onog u MSP;• Veći nivo adaptacije tržišta rada, baziranog na konceptu fleksibilnosti; • Energija i klimatske promene.

15 Isto,str.207.16 Isto.str.207.17 Mićić,V.,(2008),IndustrijskapolitikaEvropskeunije,Ekonomskihorizonti,10,(1-2),Ekonomskifakultet,Kraguje-

vac,str.19.


4. INDUSTRIJSKA POLITIKA EU U NAREDNOM PERIODUU vreme kada su finansijski problemi i dalje prisutni Evropskoj uniji je više nego ikad po-trebna nova i celovita industrijska politika koja će podupreti privredni rast i zapošljavanje. Industrija EU ima mogućnosti i potencijala da preuzme ovu ulogu. EU je svetski lider u mnogim strateškim sektorima: automobilska industrija, vazduhoplovstvo, hemijska in-dustrija, farmaceutska industrija, inženjering. Uloga industrije u Evropi uveliko nadilazi proizvodnju, počevši od sirovina i energetike do poslovnih rešenja (npr. logistika), po-trošačkih usluga (npr. postprodajne usluge za trajna dobra) ili turizma. Snažni industrijski temelji preduslov su za rast i stvaranje novih radnih mesta.

Gotovo svako četvrto radno mesto u privatnom sektoru je u industriji. Najčešće su to visokokvalifikovani poslovi, dok svako dodatno radno mesto u proizvodnji otvara 0,5 – 2 radnih mesta u ostalim sektorima. Međutim, 2013. godine doprinos industrijske pro-izvodnje BDP-u EU-a od 15,1% dodatno se smanjio i daleko je od cilja koji je 2012. godine predložila Komisija, a prema kojem do 2020. godine treba iznositi 20%.18

Industrija i dalje čini oko 85-90% evropskog izvoza i oko 80% investicija u istraživanje i razvoj potiče od proizvodnje iz privatnog sektora. Međutim, dugoročna ekonomska kriza stavila je industriju EU pod pritisak: industrijska proizvodnja je za 10% niža nego pre krize i preko 3 miliona radnih mesta u industriji je izgubljeno. Potrebna je snažna indu-strijska politika koja bi omogućila da se upotrebe svi instrumenti koji joj stoje na raspola-ganju kako na nacionalnom, tako i na nadnacionalnom nivou. Industrijska strategija mora obuhvatiti mnoge druge sektore budući da su sve više međusobno povezani i imaju veliki uticaj na uspeh industrije.

Ubuduće, mora se nastaviti modernizacija industrije ulaganjem u inovacije, nove tehno-logije, veštine i efikasnijim korišćenje sredstava EU koja su za to namenjena. Jedno od ključnih pitanja je lakši pristup tržištima zemalja trećeg sveta usklađivanjem međunarod-nih standarda, otvorenom javnom nabavkom, zaštitom patenata i boljim diplomatskim odnosima.

Potpredsednik Evropske komisije nadležan za industriju i preduzetništvo Antonio Tajani izjavio je u januaru 2014. godine: „Evropa je i dalje daleko od cilja da do 2020. godine udeo industrije u BDP-u Evrope iznosi 20%. Zato, industrijska konkurentnost mora biti u središtu političkog programa na zasedanju Evropskog veća”. Njegovom inicijativom po-slata je jasna poruka da je privredi EU hitno potrebna reindustrijalizacija i modernizacija, ako se žele stvoriti nova radna mesta.19

Konkurentna industrija predstavlja prioritet programa za preporod evropske industrije. Kako bi se podržala konkurentnost evropske industrije Komisija smatra da je neophodno postaviti odredjene prioritete:

1. Snažnije uključivanje industrijske konkurentnosti u sva područja politika s obzirom na važnost industrije za privredu EU;

18 EuropeanCommission,Pressrelease,Brussels,2014.,http://europa.eu/rapid/pressrelease_IP-14-42_hr.htm,poseće-no22.11.2014.godine

19 EuropeanCommission,Pressrelease,Brussels,2014.

INDUSTRIJSKA POLITIKA EVROPSKE UNIJE822. Povećanje potencijala unutrašnjeg tržišta razvojem, potrebne infrastrukture, osigura-

vanjem stabilnog, pojednostavljenog i predvidljivog regulatornog okvira pogodnog za preduzetništvo i inovacije;

3. Integrisanje tržišta kapitala, pružanje obuke zaposlenima i mobilnosti građana kao i dovršenje unutrašnjeg tržišta usluga u cilju podsticanja industrijske konkurentnosti;

4. Preduzimanje potrebnih mera na nacionalnom i međunarodnom nivou kako bi se osig-urao siguran pristup energetici i sirovinama po pristupačnim cenama;

5. Upotreba i sprovodjenje evropskih finansijskih instrumenata, na temelju efikasnih kombinacija programa COSME, strukturnih fondova (iz regionalnih fondova najmanje 100 milijardi evra) i nacionalnog finansiranja za inovacije i reindustrijalizaciju;

6. Veća strateška uloga Evropske investicione banke koja bi usmeravala više sredstava na finansiranje inovacija i industrijskih projekata;

7. Olakšavanje integracije preduzetnika iz EU kako bi se povećala konkurentnost i osig-urao pristup svetskim tržištima po povoljnijim konkurentnim uslovima;

8. Jačanje industrijske konkurentnosti ključno je za ponovno pokretanje rasta i zapošl-javanja s ciljem ostvarivanja udela proizvodnje u BDP-u od 20% do 2020. godine.20

Jedna od najznačajnijih strategija za rast i radna mesta u EU, Evropa 2020 usvojena je na Evropskom samitu 17. juna 2010. godine. Strategijom Evropa 2020. nastoji se pod-staknuti rast koji je pametan, održiv i inkluzivan. Strategija ima ambiciozne ciljeve u pet područja: zapošljavanje, inovacije, obrazovanje, smanjenje siromaštva i klima/energetika.

1. Zapošljavanje - Podići stopu zaposlenosti na 75% stanovništva starosti od 20 do 64 godine

2. Istraživanje i razvoj - Povećati procenat BDP-a koji se ulaže u istraživanje i razvoj na 3% BDP-a EU

3. Klimatske promene i energetska održivost - Smanjiti emisiju gasova koji izazivaju efekat staklene bašte za 20% (ili čak 30%)

u odnosu na 1990-tu godinu, - Povećati energiju koja se crpi iz obnovljivih izvora energije za 20%, - Povećati energetsku efikasnost za 20%

4. Obrazovanje - Smanjiti stopu ranog napuštanja školovanja za 10 % - Povećati udeo visokoobrazovanog stanovništva starosti od 30 do 34 godine na

40%

5. Borba protiv siromaštva i socijalne isključenosti - Smanjiti broj gladnih ljudi koji žive ispod linije siromaštva za 20 miliona. 21

20 http://europa.eu/rapid/press-release_IP-14-42_hr.htm,posećeno24.11.2014.godine21 Europe2020,http://ec.europa.eu/europe2020/europe-2020-in-a-nutshell/targets/index_en.htm,posećeno

24.11.2014.


5. ZAKLJUČAKSprovođenje industrijske politike posebno je važno zato što nije reč o kratkoročnoj aktiv-nosti, već o dugoročnom procesu koji utiče na oblikovanje celokupne ekonomske politike neke zemlje. Prema tome industrijska politika utiče na ekonomski rast, finansijsku stabil-nost, poboljšanje platnog bilansa, zaposlenost i unapredjenje životnog standarda.

Praktično sprovođenje industrijske politike u Evropskoj zajednici je starije od njenog služ-benog priznavanja. Tek u drugoj polovini šezdesetih godina industrijska politika Unije počela je dobijati ozbiljnije obrise i razvijati se paralelno sa nacionalnim politikama. Industrijska politika kao aktivna i sveobuhvatna primena aktivnosti koje su usmerene na strukturno regulisanje i podsticanje konkurentnosti industrije, imala je dug evolutivni put razvoja do trenutka nastanka zajedničke nadnacionalne politike zemalja članica Evropske unije. Priroda takve politike može se posmatrati kao skup svih oblika aktivnosti kojima Unija u najširem smislu teži da usmerava industrijsko uređenje u pravcu koji se zajednički smatra najpoželjnijim.

Tokom 90-ih godina, definisan je horizontalni pristup koordiniranoj industrijskoj politici, na principima otvorenog i konkurentskog jedinstvenog tržišta. U protekla dve decenije, Evropska unija najviše pažnje pridavala je merama horizontalne industrijske politike. Prioritet imaju inicijative privatnog sektora, da bi se stvorilo okruženje za industrijski rast. Osnovni cilj industrijske politike Evropske unije je bio da se ojača konkurentnost evropske industrije na svetskom tržištu ubrzavanjem procesa strukturnog prilagođivanja. Pritom, Komisija ima ulogu katalizatora i inovativnog prethodnika u saradnji s industrijom. Me-đutim, postojali su konstitucioni problemi, konflikt interesa i ideologija između članica, strah od nadnacionalnosti, posebno velikih država članica i nedovoljnost resursa.

Najznačajniji korak ka jednoj celovitoj i jedinstvenoj industrijskoj politici učinjen je do-nošenjem Lisabonske agende, kada su Uniji data šira ovlašćenja u definisanju ciljeva i načina njihovog ostvarivanja. Stvaranje zajedničke industrijske politike Evropske unije predstavljalo je ključni element za uspešan privredni razvoj i od velikog je značaja za postizanje konkurentnosti industrijskih proizvoda i usluga kako na jedinstvenom unutraš-njem tržištu, tako i prema glavnim spoljnotrgovinskim partnerima.

Uprkos sve većem naglašavanju horizontalnih mera industrijske politike, Evropska indu-strijska politika još uvek pod jakim uticajem elemenata vertikalnih ili strukturnih mera. Tako postoje dve proaktivne grane u okviru industrijske politike Unije. U slučaju tzv. zalazećih industrija (sunset industries), kao što su proizvodnja čelika, tekstila i dr., za-datak je Unije da uspori brzinu prilagođivanja. Smatra se da su te industrije preosetljive, pa zbog toga, njihov razvoj ne bi trebalo u potpunosti prepustio delovanju tržišta. Mere industrijske politike imaju ulogu da produže proces strukturnih promena i tako ublaže njihov negativan uticaj. Sa druge strane, Evropska unija nastoji da aktivno podstiče razvoj tzv. izlazećih industrija (sunrise industries) kao što su razvitak informacione tehnologije i biotehnologije. U tom slučaju, mere industrijske politike nastoje ubrzati proces struktur-nih promena.

Osnovni cilj industrijske politike Evropske unije jeste jačanje konkurentnosti evropske industrije na svetskom tržištu ubrzavanjem procesa strukturnog prilagođavanja. Indu-

INDUSTRIJSKA POLITIKA EVROPSKE UNIJE84strijska politika EU nastoji da podstiče industrijske strategije koje poboljšavaju konkuren-tnost putem ubrzanog prilagođavanja strukturnim reformama, stvaranja okruženja koje je pogodno za pokretanje domaćih i stranih ulaganja. Njen cilj je poboljšanje poslovnog okruženja u kome deluju mala i srednja preduzeća, što uključuje i privatizaciju i prestruk-turiranje.

LITERATURAAudretsch D. B., (1993), “Industrial policy and international competitiveness, Industrial policy in the European Community”, Edited by NicolaidesP., European Institute of Public Administration, Maastricht.

A. Bolino, (1989), Industrial Policy: A Review of European Approaches, G. Adams and L. Klein, Industrial Policies for....., Lexington Books, London.

COMMISSION STAFF WORKING DOCUMENT, Lisbon Strategy evaluation document, Eu-ropean Commission, Brussels, 2.2.2010, SEC(2010) 114 final.

European Commission, Press release, Brussels, 2014.

Mićić, V., (2008), Industrijska politika Evropske unije, Ekonomski horizonti, 10, (1-2), Ekonomski fakultet, Kragujevac.

Savić, Lj., Lutovac, M. (2013), „Industrijska politika Srbije-pogledi i perspektive“, Tematski zbornik radova Ekonomska politika i razvoj, Ekonomski fakultet, Centar za izdavačku delatnost, Beograd, str. 83-84.

Savić, Lj., (2013), Ekonomika industrije, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu, str. 207.

Boromisa A., V. Samardžija, Hrvatska i lisabonska strategija: približavanje ciljevima?, http://www.fes.hr/E-books/pdf/Pridruzivanje%20hrvatske%20EU_4_svezak/09.pdf,

http://europa.eu/rapid/press-release_IP-14-42_hr.htm

Europe 2020, http://ec.europa.eu/europe2020/europe-2020-in-a-nutshell/targets/in-dex_en.htm

http://www.dei.gov.ba/dokumenti/?id=4624,


NEMANJA BACKOVIĆ1


JEL KLASIFIKACIJA: Q40, Q42, Q47

UPRAVLJANJE TROŠKOVIMA U OBLASTI VETROENERGIJE

APSTRAKT

U radu se analizira troškovna efikasnost vetroenergije i njen značaj sa aspekta investi-cionih ulaganja u sektoru energetike. Ističu se aktuelne metode istraživanja ekonomske isplativosti i potencijal budućih investicija u oblasti obnovljivih izvora energije. Fokus je na savremenom pristupu analizi troškova, s obzirom da u navedenom segmentu poslova-nja eksploatacija fosilnih goriva i dalje ima konkurentsku prednost. Prioritet u ispitivanju imaju kapitalni izdaci, koji su u slučaju vetroenergije na višem nivou u odnosu na kon-vencionalne izvore energije. Sagledana je perspektiva postepenog snižavanja troškova i faktori koji će uticati na optimalno poslovanje. Analiza strukture troškova daje poseban doprinos u cilju unapređenja kontrole i planiranja troškova. U radu je naglašena i važnost upravljanja troškovima sa aspekta ekonomske efikasnosti i komparativne prednosti vetro-energije u odnosu na ostale obnovljive izvore energije.

1 Fakultetorganizacionihnauka,UniverzitetuBeogradu

KLJUČNE REČI:VETROENERGIJA, EKONOMIKA ENERGETIKE, ANALIZA TROŠKOVA

UPRAVLJANJE TROŠKOVIMA U OBLASTI VETROENERGIJE86ABSTRACT

In this paper cost efficiency of wind energy and its importance for energy sector in-vestments are analyzed. Current methods of economic feasibility and future investment potential in the renewable energy field are pointed out. The focus is on contemporary cost analysis, considering that in this business area fossil fuels still have a competitive advantage. Capital expenditures have priority in research, which are on a higher level in wind energy in comparison to conventional sources of energy. Perspective of succes-sive cost reduction and factors that have an impact on optimal business activities are observed. Cost structure analysis contributes particularly for improvement of cost control and planning. The paper emphasizes significance of economic efficiency and compara-tive advantage of wind energy over other renewable energy sources.

KLJUČNE REČI:WIND ENERGY, ENERGY ECONOMICS, COST ANALYSIS


1. UVOD Vetroenergija se smatra obnovljivim izvorom koji je, pored velikih sistema hidroelektrana, dostigao najveću troškovnu efikasnost do sada. U poslednjih pet godina investirano je u više od 200 GW novih vetroenergetskih postrojenja na svetskome nivou. Treća tehnološka revolucija donela je novine po pitanju eksploatacije izvora energije od vetra, stvarajući dvostruku korist uticaja na razvoj drugih privrednih grana i optimalnog razvoja spoljnih i unutrašnjih faktora nacionalne ekonomije. Akcenat je na intenzivnim ulaganjima u ve-troparkove u vodi (offshore wind farms), koja utiču i na uvećanje dimenzija vetroturbina i generatora, a time i na zamenu opreme koja je u upotrebi više od 20 godina. Prosečan kapacitet proizvodnje energije po jedinici vetroturbine u 2013. godini iznosio je 1,93 MW, što je primetan napredak u odnosu na postojećih 1,34 MW. Veća efikasnost rada vetroturbina je posebno važna, imajući u vidu da je prosečan faktor iskorišćenosti kapa-citeta energije vetra iznosio samo 28% u toku 2014. godine.2

Kapitalni izdaci investiranja u vetroenergiju su i dalje na znatno višem nivou od iz-dataka potrebnih za MW proizvedene energije iz fosilnih goriva. Međutim, dugoročno sprečavanje nastanka negativnih eksternalija zahteva detaljna ispitivanja isplativosti ula-ganja, koja trenutno većim delom zavise od akcionog plana energetske politike države. Očekuje se da će rast ekonomičnosti tehnoloških komponenti elektrana prevazići glavnu prepreku investicionih troškova, koji su sada 3 do 5 puta veći u odnosu na fosilna goriva. Orijentacijom ka čistim izvorima energije naročito se maksimizira vrednost socijalnih komponenti ekonomskog rasta u širem kontekstu, sa težnjom ka većem dometu de-lovanja energetske efikasnosti, energetske održivosti i energetske sigurnosti. Pomeranjem fokusa na tržišta južne, centralne Amerike i severne Afrike preispituje se formiranje novih varijeteta poslovnog umrežavanja. Na osnovu toga neophodan uslov za održivi razvoj vetroenergije jeste efikasna međuvremenska alokacija troškova i optimizacija poslovanja prema rastućoj potrebi za primarnom energijom.

2. ANALIZA TROŠKOVA U VETROENERGIJIZa analizu troškova u oblasti vetroenergije posebno su relevantni kapitalni, operativni troškovi i troškovi održavanja, kao i očekivana godišnja proizvodnja električne energije. Značajno smanjenje troškova od 2008. godine nastalo je kao rezultat rasta instalisanih kapaciteta po stopi od 30% od 2000. godine i prevelike ponude vetroturbina na svets-kome tržištu, uz izraženu disproporciju cena (cena turbina iz Kine iznosi oko 630 USD/kW, dok je cena turbine iste proizvodne snage u SAD-u između 900 i 1.270 USD/kW).3

Izgradnja vetroparkova na kopnu dostigla je rekordan kapacitet od 46 GW tokom 2012. godine. Sa druge strane, troškovi projekata offshore vetroparkova povećani su u zadnjih par godina zbog uslova okruženja, koji zahtevaju angažovanje dodatne mehanizacije, kompetentnu radnu snagu, ali i niz drugih građevinskih i operativnih troškova.

2 GWEC(2014),str.133 IRENA(2013),str.28

UPRAVLJANJE TROŠKOVIMA U OBLASTI VETROENERGIJE88Ključni parametri koji određuju troškove vetroenergije su:4

• kapitalni izdaci: uključuju vetroturbine, građevinske troškove, trošak spajanja na elektromrežu, trošak planiranja, projektovanja i infrastrukturne troškove. Kapitalni izdaci mogu činiti i do 85% ukupnih troškova;

• varijabilni troškovi, u okviru kojih najveći udeo imaju troškovi korišćenja i održavanja turbina, ali i druge kategorije kao što su troškovi osiguranja, zakupa zemljišta i ad-ministrativni troškovi. Varijabilni troškovi čine uglavnom do 25% celokupnog ulag-anja i razlikuju se u zavisnosti od lokacije postrojenja;

• trošak proizvodnje električne energije, koji zavisi od brzine vetra, tehničke specifi-kacije turbine, lokacije izgradnje, stepena produktivnosti generatora i faktora kapac-iteta generatora (koji pokazuje aktivno radno vreme turbine tokom perioda od jedne godine);

• diskontna stopa i ekonomski vek trajanja investicije: odslikavaju rizik ulaganja u projekat, investicionu klimu i regulativni okvir države u koju se investira, kao i prof-itabilnost alternativnih investicija.

Uzimajući u obzir da vetroenergija spada u kapitalno-intenzivna ulaganja, može se reći da je u fazi konstruisanja projekta visina kapitalnih troškova (CAPEX – Capital Expenditures) najvažnija za procenu isplativosti ulaganja. Najveći deo odnosi se na troškove transporta, izgradnje i upravljanja vetroturbinama, koje su ključni instrumenti produktivnosti i en-ergetske efikasnosti vetroparka. Iako postoje pretpostavke da makroekonomski faktori imaju odlučujući uticaj na visinu kapitalnih izdataka, u periodu globalne finansijske krize od 2008. do 2010. godine kapitalni troškovi su imali blagi rast. Prema sprovedenim ispitivanjima, neki autori su došli do zaključka da veći uticaj na kapitalne izdatke od mak-roekonomskih faktora imaju faktori specifični za vetroenergetiku, kao što su to ponuda i tražnja vetroturbina, trošak radne snage i zastupljenost velikih korporacija na tržištu.5

Od 2012. godine pa do danas kapitalni troškovi konstantno opadaju kao posledica većeg udela u proizvodnji kompanija iz Indije i Kine, supstitucije korišćenih materijala, mod-ernizacije procesa izgradnje i održavanja vetroturbina. Usled velike zainteresovanosti in-vestitora može se očekivati dalji pad troškova turbina do 2050. godine, posebno na lo-kacijama male i srednje brzine vetra između 6 m/s i 8,5 m/s na godišnjem nivou, ali i na offshore lokacijama, koje zasigurno predstavljaju budućnost eksploatacije energije vetra.

Troškovi vetroturbina imali su velike oscilacije kretanja u zadnjih 15 godina. Od 2000. godine do 2002. godine trošak instalisanja turbine iznosio je oko 700 USD/kW, da bi zatim ovi troškovi dostigli svoj vrhunac u 2009. godini, na nivou od skoro 1.900 USD/kW. Prosečni troškovi vetroturbina na svetskome nivou u 2014. godini iznosili su 1,34 miliona USD/MW.6 Razlozi za nastanak visokih troškova vetroturbina jesu korišćenje ve-like količine čelika i cementa, profitne marže proizvođača turbina, građevinski troškovi i sve veća ulaganja u turbine velikih dimenzija.7 Prema udelu, izvori navedenih troškova poređani su od najvećeg sledećim redosledom: površina zamaha rotora turbine, snaga vetrogeneratora i visina oslonca vetrenjače.

4 Blanco,M.I.(2009)5 BWEA,GarradHassan(2009)6 Tabbush,E.(2014)7 IRENA(2013),str.31


Veće dimenzije turbina znače i bolji energetski učinak, s obzirom da je količina proiz-vedene energije turbine skoro proporcionalna površini zamaha rotora turbine. Izgradnja viših oslonaca vetrenjače upotrebom lakih materijala, uz razvoj infrastrukturne mreže prenosa materijala, stvoriće šansu eksploatacije energije iz bržeg vetra, što će doneti do-datnu uštedu od oko 20% do 2030. godine. Kod velikih turbina značajan doprinos nas-taje od ekonomije obima, čiji je uticaj uglavnom zanemarljiv ukoliko se radi o vetroparku snage manje od 100 MW.

Na osnovu ispitivanja U.S. DOE (United States Department of Energy) tokom 2012. godine, u odnosu na baznu 2002. godinu, savremeni oblici oslonaca vetrenjače uticali su na promenu ukupnih kapitalnih troškova od +8/+12/+20 (najviše/očekivano/najmanje %), dok su u istom periodu uticali i na povećanje godišnje proizvodnje električne energije od +11/+11/+11 (najviše/očekivano/najmanje %).8

Napredak u izgradnji vetrenjača velikog kapaciteta je primetan u poslednjoj deceniji, pa je tako od 2000. godine prosečna visina vetrenjače porasla sa 70 metara na 100 metara, dok je kapacitet proizvodnje električne energije udvostručen (trenutno iznosi oko 3.000 kW).

TABELA 1. UTICAJ KAPACITETA VETROGENERATORA NA GODIŠNJU PROIZVODNJU ELEKTRIČNE ENERGIJE

VELIČINA GENERATORA (MW) ROTOR (M) VISINA OSLONCA (M) GODIŠNJA PROIZVODNJA (MWH)

3,0 90 80 7.089

3,0 90 90 7.497

3,0 112 94 10.384

1,8 80 80 6.047

Izvor:Nielsenetal.(2010),str.61

Izmereno je da rotor turbine prečnika 70m na odgovarajućoj lokaciji (na kojoj je prosečna brzina vetra 5,5 m/s na 10m nadmorske visine) može da radi maksimalnim kapacitetom od 2.500 sati godišnje, uz prosečne troškove instalisanja turbine ispod 1.000 USD/kW.9 Rotor turbine prečnika od 100 i više metara, sa druge strane, može da radi maksimalnim kapacitetom između 3.000 i 4.000 sati godišnje, što ukazuje na ekonomsku opravdan-ost velikih inicijalnih ulaganja i pokazuje da će u dugom roku velike vetroturbine biti troškovno efikasnije.

Ukoliko pretpostavimo da se vertikalni nagib zamaha rotora turbine može opisati Hel-manovom eksponentom 1/7 (takozvana eksponenta zakona snage), proizvodnja energije po kvadratnom metru zamaha rotora povećava se sa prečnikom rotora prema sledećoj formuli:10

E = (D2/D1)0.44 (kWh/m2) (1)

8 Edenhofer,O.etal.(2012)9 Hau,E.(2006),str.70910 Hau,E.(2006),str.728

UPRAVLJANJE TROŠKOVIMA U OBLASTI VETROENERGIJE90Sa datom proporcijom porasta brzine vetra u odnosu na visinu vetrenjače može se očekivati i ravnomeran rast kapitalnih troškova. Sa druge strane, proizvodnja elipse turbine od ugljeničnog vlakna, nove vrste generatora, konvertera proizvedene energije, menjača i kočionog sistema trebalo bi da donesu uštedu od 15% do 20% do 2030. godine.11 Velike promene očekuju se kod offshore vetroparkova, gde su procene redu-kovanja troškova vetroturbina od 35% u 2030. godini, odnosno 43% u 2050. godini.12

Trošak spajanja sa elektromrežom u blagom je porastu, s obzirom da se vetroparkovi ne spajaju više putem mreža slabog električnog napona do 30 kV, već su povezani udaljenim prenosnim sistemom, što će reći da razdaljina između vetrenjače i mesta gde je spojnica sistema utiče i na ukupne troškove. Posledica toga jeste velika razlika u troškovima spa-janja na elektromrežu, koja se tokom 2005. godine kretala od 154 €/kW u Španiji za on-shore vetropark pa do 349 €/kW za offshore vetropark u Nemačkoj, u Baltičkom moru.13

Fizička udaljenost od transmisionog mehanizma uvećava šansu za nastankom troškova, na osnovu čega se konstatuje da je udaljenost vetroparka od elektromreže obrnuto pro-porcionalna vrednosti smanjenja troškova (the loss reduction value). Važno je uzeti u obzir čitav proces prenosa električne energije, a ne samo tačke lokalne akumulacije en-ergije (energy load locations). Posebno značajan jeste obračun marginalnih gubitaka prilikom spajanja sa elektromrežom, koji se može izračunati na sledeći način:14

(2)

gde su:

PL = gubitak električne energije u elektromreži; R = otpornost elektromreže; I = električna energija u mreži; P = ukupan prenos aktivne električne energije u distribu-tivnoj mreži; Q = ukupan prenos reaktivne električne energije u distributivnoj mreži; U = električni napon; φ = faza promene između električnog napona i električne energije i

.

U slučaju da lokalna centrala akumulacije energije prouzrokuje smanjenje transmisije energije na P1, marginalni gubici će biti redukovani na PL1, pa se novi troškovi mogu obračunati linearizacijom gubitaka:

(3)

Lokalna proizvodnja ∆P, jednaka razlici između P0 i P1 redukuje gubitke na ∆PL, koji su jednaki razlici između PL0 i PL1. Smanjenje gubitka time se procentualno računa kao:

(4)

11 IRENA(2012),str.3812 IEA(2013),str.2313 Barth,R.andWeber,C.(2005),str.914 Ackermann,T.(Ed.)(2005),str.178


Iz date računice može se zaključiti da su marginalni gubici dva puta veći od prosečnih gubitaka, što ukazuje da će porast ili smanjenje gubitaka električne energije u toku dis-tribucije od vetrogeneratora do elektromreže zavisiti od lokacije vetrenjače i lokacije cen-tra za akumulaciju proizvedene energije. Njihova analiza je bitna i sa aspekta državnih podsticajnih mera, koje većinom obuhvataju samo prosečne gubitke električne energije u toku spajanja sa elektromrežom i prenosa električne energije.

Procenjuje se da se troškovi spajanja sa elektromrežom onshore parkova trenutno kreću u intervalu 9-14% ukupnih troškova, dok njihov udeo u ukupnim troškovima offshore parkova iznosi od 15% do 30%.15

3. STRUKTURA I ALOKACIJA TROŠKOVAUkoliko se porede dva različita projekta vetroenergije prema ukupnim troškovima i finan-sijskoj isplativosti, rezultat nije merodavan ako se koriste samo karakteristične vrednosti investicije, to jest odnos „$/kW“, već se mora uporediti i instalisana snaga „W/m2“ tur-bine. Učinak projekta se može oceniti parametrom „investicioni troškovi po kilovat satu na godišnjem nivou“ ($/kWha), koji će precizno utvrditi profitabilnost investicije.

Osnovu parametra moraju činiti, pored troškova vetroturbine, i dodatni troškovi infra-strukturne mreže i stručnog projektovanja, koji nastaju sa ciljem pronalaska pravog mesta za gradnju vetroparka. Faktori koje bi trebalo uzeti u obzir i uvrstiti u procenu konačnog izbora lokacije sa aspekta troškova jesu: blizina transmisionog mehanizma spajanja sa elektromrežom, pristup putnoj mreži koja pokriva teritorijalno važne delove zemlje, ekološki uticaj na okolinu uz njenu prethodnu klasifikaciju, blizina naseljenom području i uticaj radio signala na rad vetroparka. Ukupni troškovi izgradnje od 2009. do 2014. godine kretali su se između 1.500 USD/kW i 2.200 USD/kW, kao što su to pokazala istraživanja na sledećoj slici.

15 Bazilian,M.andRoques,F.(2008)

UPRAVLJANJE TROŠKOVIMA U OBLASTI VETROENERGIJE92 SLIKA 1. POREÐENJE GRAÐEVINSKIH TROŠKOVA NASTALIH IZ KORIŠĆENJA UGLJA, PRIRODNOG GASA I VETRA

Izvor:Li,C.etal.(2014),str.412

Proizvodnja teške mašinerije, sa komponentama sastavljenim da ispune specifične zahteve projekata vetroenergije smanjiće troškove prateće infrastrukture za oko 15-20% do 2030. godine. Napredak je već ostvaren, pa su tako posebno proizvedeni brodovi za turbine offshore vetrenjača (windlifter ships) redukovali vreme montaže u Danskoj sa 3 na 1,4 dana.16

Konačan cilj ulaganja u prateću infrastrukturu jeste pronalazak optimalne lokacije za izgradnju i samim tim maksimalna eksploatacija brzine vetra, uz visok stepen produk-tivnosti generatora. Koliko je samo bitna brzina vetra pokazuje i podatak da kada se na lokaciji gradnje poveća za dva puta, količina proizvedene energije se povećava za otprilike osam puta. Porast brzine duvanja vetra sa 7,5 m/s na 9 m/s smanjuje ukupne kapitalne izdatke za oko 50%. Međutim, prognoza prosečne brzine vetra pogodne za transmisioni sistem prenosa energije nije još uvek dovoljno pouzdana i uglavnom dolazi do odstupanja od +/− 1 m/s ili oko +/− 3,5%. Dvoparametarska Vejbulova raspodela se najviše koristi u praksi za prikaz distribucije brzine vetra.

Strukturiranje kapitalnih troškova po poreklu njihovog nastanka doprinosi istraživanju u vidu stvaranja mogućnosti za pouzdano predviđanje toka troškova, a ujedno i očekivanih prihoda od proizvodnje električne energije, uz primenu odgovarajuće strategije formiranja cena. Analiza strukture kapitalnih troškova vetroenergije tokom 2013. godine sprovedena je u ovom radu na osnovu podataka federalnog saveza za energetiku Savezne Republike Nemačke (BDEW – Bundesverband der Energie und Wasserwirtschaft).

16 Junginger,M.etal.(2004)


SLIKA 2. ANALIZA STRUKTURE KAPITALNIH TROŠKOVA PROJEKTA VETROENERGIJE U EU U 2013. GODINI

Ostali kapitalni troškovi 8%

Infrastukturni troškovi 11%

Trošak spajanja naelektromrežu 14%

Troškovivetroturbine 67%

Izvor:Kalkulacijeautora

Kao što je prethodno istaknuto, troškovi vetroturbine čine veći deo ukupnih troškova pro-jekata vetroenergije, s tim što iznos datih troškova zavisi i od težine turbine, transporta komponenti, menjačke kutije i drugih segmenata, zbog čega učešće troškova vetroturbina u kapitalnim troškovima prosečno varira od 5% do 8%.

Varijabilne troškove je dosta teže izmeriti od kapitalnih, s obzirom da određeni aspekti ovih troškova mogu nastati neočekivano, pa samim tim nisu ni dostupne sve informacije za detaljnu analizu. Razlike u strukturi i klasifikaciji varijabilnih troškova postoje u zavis-nosti od toga u kojoj nacionalnoj ekonomiji se regulativa energetske politike i strategija razvoja obnovljivih izvora energije sprovode.

Varijabilni troškovi projekta vetroenergije se dele na:17

• operativne troškove i troškove održavanja (Operation & Maintenance costs), koji uključuju i održavanje električnih instalacija i rezervnih delova;

• najam zemljišta;• osiguranje i porez;• upravljanje i administrativne troškove, troškove revizije, menadžment aktivnosti,

troškove proračuna i kontrole udaljenim pristupom.

U prvih 3 do 5 godina od instalisanja kapaciteta varijabilni troškovi pokriveni su većim delom garancijama proizvođača, dok se nakon ovoga perioda očekuje njihov ubrzani rast, delimično proporcionalan smanjenju ukupne produktivnosti prateće opreme. Nejedna-kost u raspodeli varijabilnih troškova ujedno je i glavni problem za kontrolu troškova, s obzirom da često dolazi do vanrednih popravki komponenti nakon isteka garancija.

17 Blanco,M.I.(2009)

UPRAVLJANJE TROŠKOVIMA U OBLASTI VETROENERGIJE94Tehnološki napredak u proizvodnji vetroturbina rezultirao je njihovim dužim vekom tra-janja, koji uz adekvatnu kontrolu troškova održavanja može iznositi i preko 20 godina. Operativni troškovi i troškovi održavanja dosta variraju i zavise od vrste turbine i vetrogen-eratora, pristupa lokalnoj infrastrukturnoj mreži, usklađenosti u radu turbine sa ostalim delovima vetrenjače, ispunjenosti IEC (The International Electrotechnical Comission) standarda i ostalih faktora. Komparativnom analizom se može jednim delom sprečiti pot-cenjivanje operativnih troškova (OPEX – Operating Expenditures), troškova održavanja i osiguranja vetrenjača.

Operativni troškovi i troškovi održavanja COM prikazuju se kao procenat m od inicijalnih troškova projekta CI:

18

COM = mCI (5)

Diskontovanjem operativnih troškova i troškova održavanja za prvu godinu nastanka troškova dobija se sledeći izraz:

(6)

Pri čemu je neto sadašnja vrednost svih troškova predstavljena na sledeći način:

(7)

Iz toga se operativni troškovi na godišnjem nivou mogu izraziti kao:

(8)

Specifičnosti okruženja i uslovi u kojima se realizuje projekat oblikuju strukturu opera-tivnih troškova. Oni se kreću u intervalu 3,5-5,3%, u zavisnosti od učešća izdataka za popravku rezervnih delova nakon isteka garancije, jer se ova kretanja ne mogu sa sigurnošću unapred utvrditi.19

4. ZAKLJUČNA RAZMATRANJANa osnovu mikroekonomske analize može se utvrditi da vetroenergija ima izuzetan značaj za privredni razvoj zemlje. Prednosti se ogledaju kroz pozitivan uticaj na makroekonom-ske indikatore poslovanja i na stabilnost energetskog tržišta. Brojna istraživanja ukazuju na održivost i ekonomsku isplativost investicija u oblasti vetroenergije. Jasna je i njena važnost za smanjenje energetskog intenziteta i energetskog siromaštva na dugi rok, u slučaju adekvatne ekonomske, institucionalne i političke podrške. Podsticaji od strane države i dalje su uslov za profitabilno poslovanje, s tim što se prognozira da će se do

18 Mathew,S.(2006),str.22319 Hau,E.(2006),str.746


2030. godine smanjiti rizik ulaganja i obezbediti poslovanje koje ne zavisi od stimulacija države.

U radu je pokazano da upravljanje troškovima čini osnovu za uspešnu realizaciju vetroen-ergetskih projekata sa aspekta finansijske analize. Kategorizacija i realokacija troškova procesa proizvodnje električne energije predstavljaju odlučujuće faktore za kreiranje konkurentnosti i efikasnosti poslovanja. Razmatrana struktura ukazuje na nesrazmer-no veliki udeo troškova turbine, što implicira degresiju troškova u bliskoj budućnosti usled povećanja globalne konkurencije. Očekuju se znatne promene koje će dovesti do pada kapitalnih troškova i posledično do dostizanja apsolutne prednosti vetroenergije u poređenju sa konvencionalnim izvorima energije. Analiza u radu sugeriše da će, pod uticajem kretanja na svetskome tržištu, doći do redukovanja troškova i stvaranja višeg stepena produktivnosti kapaciteta. Izazovi sa kojima će se suočiti finansijski analitičari u oblasti vetroenergije vezani su za troškove nastale iz promene lokacije izgradnje postro-jenja i za transmisiju električne energije.

REFERENCE LITERATUREAckermann, T. (Ed.) (2005), Wind Power in Power Systems, John Wiley & Sons Ltd., New Jersey.

Barth, R. and Weber, C. (2005), “Distribution of the integration costs of wind power”, IER, Stuttgart.

Bazilian, M. and Roques, F. (2008), Analytical Methods for Energy Diversity & Security, Elsevier Ltd., Cambridge.

Blanco, M. I. (2009), “The economics of wind energy” Renewable and Sustainable Energy Reviews Vol. 13, pp 1372-1382

BWEA, Garrad Hassan (2009), “UK Offshore Wind: Charting the Right Course”, The British Wind Energy Association, London.

Edenhofer, O. et al. (Eds.) (2012), “Special Report on Renewable Energy Sources and Climate Change Mitigation”, IPCC, Geneva.

GWEC (2014), “Global Wind Energy Outlook”, Global Wind Energy Council, Brussels.

Hau, E. (2006), Wind Turbines – Fundamentals, Technologies, Application, Economics, Springer Verlag, Berlin.

IEA (2013), “Technology Roadmap – Wind Energy, International Energy Agency”, Paris.

IRENA (2012), “Renewable Energy Technologies: Cost Analysis Series”, IRENA, Abu Dhabi.

UPRAVLJANJE TROŠKOVIMA U OBLASTI VETROENERGIJE96IRENA (2013), “Renewable Power Generation Costs in 2012: An Overview”, IRENA, Abu Dhabi.

Junginger, M. et al. (2004), “Cost Reduction Prospects for offshore Wind Farms” Wind Engineering Vol. 28, pp 97-118

Li, C. et al. (2014), “Life cycle cost analysis of wind power considering stochastic uncer-tainties” Energy Vol. 75, pp 411-418

Mathew, S. (2006), Wind Energy – Fundamentals, Resource Analysis and Economics, Springer Verlag, Berlin.

Nielsen, P. et al. (2010), Economy of Wind Turbines, EUDP project, EMD International, Aalborg.

Tabbush, E. (2014), “Cost Competitive Wind Energy”, Bloomberg New Energy Finance.


BOŽIDAR CEROVIĆ

TRANZICIJA I EVROPA: KAKO NAS VIDE IZDALEKA

Prikaz knjige: Yoji Koyama, (2015), The EU's Eastward Enlargement

Početkom ove godine, u izdanju World Scientific Publishing, multinacionalnog izdavača iz Singapura, pojavila se nova knjiga poznatog japanskog profesora Jodži Kojame (danas profesora emeritus-a sa Niigata Univerziteta), kog naši ekonomisti znaju i po radovima u kojima analizira nekadašnji jugoslovenski samoupravni model, a kasnije i stanje u drža-vama nastalim iz bivše Jugoslavije. Knjiga nosi naslov Proširenje EU na istok i podnaslov Strategije razvoja Centralne i Istočne Evrope (CIE). Naslov zapravo ukazuje na osnovnu ideju autora da tranziciju i reforme zemalja u ovom delu sveta posmatra u kontekstu pro-širenja Evropske Unije (EU), ali sa stanovišta – kako izričito naglašava – malih zemalja CIE. Sa tim u vezi, autor najpre objašnjava pojam male zemlje među koje ubraja gotovo sve privrede iz regiona koji je predmet njegove analize tj. od Baltika do Balkana, izdvaja-ući donekle Poljsku i Rumuniju kao zemlje srednje veličine, ali još uvek relativno male sa stanovišta Azijskih kriterijuma. Pritom, autor pokazuje najveće interesovanje za privrede Zapadnog Balkana što knjigu čini posebno interesantnom za našeg čitaoca.

Knjiga je strukturisana u tri dela i dvanaest poglavlja. U prvom delu autor u širem smislu analizira promene sistema i opštu sliku ekonomske transformacije privreda u tranziciji za-dražavajući se i posebno na iskustvu Poljske privrede. Drugi deo posvećen je najpre anali-zi privreda Zapadnog Balkana uopšte, a u pet dodatnih poglavlja analiziraju se privredna kretanja i proces pridruživanja EU Hrvatske, Srbije, Makedonije, Albanije kao i problemi u vezi sa pitanjem Kosova. Treći deo knjige posvećen je efektima globalne ekonomske krize i krize evrozone i njihovom uticaju na pojedine zemlje, pre svega baltičke, zatim na Sloveniju kao i na zemlje CIE uopšte.

U prvom poglavlju svoje knjige autor precizira zbog čega proces tranzicije posmatranih privreda povezuje sa proširenjem EU. On iznosi zanimljivu i svakako provokativnu tezu da se relativno brzo proširenje EU na istok dogodilo prvenstveno pod dejstvom političkih faktora, čak ne toliko evropskih koliko onih iz SAD (otuda se po njemu, proširenje Unije

TRANZICIJA I EVROPA: KAKO NAS VIDE IZDALEKA; PRIKAZ KNJIGE: YOJI KOYAMA, (2015)98povezalo sa proširenjem NATO-a). Ti politički faktori su prema autoru, uticali i na to da se proces proširenja EU – posebno posle kosovske krize – naglo ubrza. U tom smislu autor obrazlaže svoju ideju da su, nasuprot postupnijim altenativama, faktori političke prirode uslovili zahtev i dali podsticaj da transformacija sistema u privredama CIE bude izvedena što brže, ponekad čak i brže od poželjne mere. Sa druge strane, izbor šok-terapije za-snovane na 'receptima neoklasičnog tržišnog fundamentalizma' proizveo je ozbiljne štete u mnogim tranzicionim privredama. Ljudi su, naglašava Kojama, u nekim od zemalja poput Poljske, sa jakom socijalnom, nacionalnom i religijskom kohezijom, mogli nekako da preguraju teškoće koje im je ovaj model nametnuo, ali je zato u multinacionalnim dr-žavama poput Jugoslavije šok-terapija samo podstakla i pojačala konflikte koji su doveli do burnog raspada zemlje. Nema sumnje da ovakav pristup i način zaključivanja autora koji se ređe nalazi u ekonomskim analizama tranzicije, zaslužuje da se ovoj knjizi posveti dodatna pažnja.

Na zanimljiv način autor u drugom delu knjige, analizirajući stanje na Zapadnom Bal-kanu, u centar razmatranja stavlja problem Kosova. Po njemu je pitanje statusa ove autonomne pokrajine u bivšoj Jugoslaviji i Srbiji, zapravo pokrenulo raspad zemlje. Autor ocenjuje da se posle suzbijanja kosovskih protesta iz 1981. revolt albanske populacije okrenuo ka unutrašnjem planu gde se silom i pritiscima deluje na iseljavanje Srba. To dovodi do buđenja srpskog nacionalizma što je, zajedno sa destogodišnjom ekonomskom krizom, a u vreme prekida hladnog rata, te sa izgledima za integraciju u EU kao nekom vrstom potpore, stvorilo odbojnost dve severo-zapadne republike u odnosu na Jugoslaviju i pojačalo težnju ka nezavisnosti čime je započet proces raspada zemlje. Kojama dopušta da se problem Kosova može videti iz različitih uglova kada se gleda spolja i uz različito ra-zumevanje 'šta je bili prvo u lancu' događaja, pa u vezi sa tim – iako ne amnestira greške srpske politike iz 1990-ih – ukazuje i na udeo politike SAD. Autor smatra de je američka politika, posle smirivanja situacije u BiH, videla u Kosovu način da se reši Slobodana Miloševića, pa je, odjednom prihvatajući UČK kao legitimnu organizaciju, nastojala da Kosovo prikaže kao sasvim poseban slučaj u okviru međunarodnih odnosa što je, prema autoru, kao argument podložno sumnji.

Drugi problem koji autor vidi i posebno naglašava u vezi sa situacijom na Zapadnom Bal-kanu, a posebno posle 2000. godine, proizlazi iz dve povezane stvari. Prva je pogrešan koncept ubrzanih reformi na osnovama Vašingtonskog konsenzusa, sa malo investicija u industriju i sa podsticajima za potrošnju na bazi stranih priliva. To je ove privrede učinilo ranjivim na spoljne šokove što se manifestovalo kroz krizu iz 2008. godine. Drugo, tokom krize, a imajući u vidu probleme u vezi sa svojim članicama – Irskom i maditeranskim zemljama – EU postaje manje zainteresovana za dalje proširenje. To je, prema autoru, posledica očigledne asimetrije interesa: zemlje Zapadnog Balkana su u pridruživanju videle mnogo veće koristi nego što bi takvo proširenje koristilo starim članicama EU pa je izostala veća podrška EU ovim zemljama.

Ovakav sklop okolnosti prema Kojami otežava položaj zemalja Zapadnog Balkana, a tome doprinose i posebni problemi ovih zemalja. Čitalac će primetiti da Kojama sa nesumnji-vim simpatijama gleda na zemlje u regionu i nastoji ne samo da identifikuje teškoće sa kojima se one suočavaju već i da predloži neka moguća rešenja koja bi trebalo da olak-šaju njihov položaj. Istovrmeno, neke od uočenih probelma autor povezuje sa procesom pristupanja EU i uopšte, uslovima za integrisanje ovih privreda u svetsko tržište.


Tako na primer, govoreći o Hrvatskoj autor izražava bojazan da bi ona usled velike zadu-ženosti čak mogla postati 'nova Grčka' ali takođe ukazuje na mogućnost da se ta situacija prevaziđe rastom konkurentnosti industrije u zemlji. Međutim, tu se pojavljuje jedan poseban problem povezan sa pridruživanjem EU – glavna hrvatska industrijska grana, brodogradnja, morala je da smanji svoje kapacitete kao uslov za pristupanje zemlje EU, a paralelno sa tim zabranjene su joj subvencije za brodogradilišta pa je tako stvoren još je-dan problem – kako preseliti angažovane a značajne faktore i tehnologiju iz brodogradnje u neke druge oblasti. Slično, analizirajući slučaj Makedonije, Kojama ukazuje na teškoće na koje nailazi mala zemlja sa kapacitetima pripremljenim za relativno veliko (jugosloven-sko) tržište kada se iznenada nađe u vrtlogu svetske privrede bez prethodne pripreme, a uz to i u problemima nametnutim sa strane: sankcije UN prema Srbiji uvedene 1990-ih zatvorile su makedonskim proizvođačima srpsko tržište sa kojim su oni inače bili tradici-onalno snažno povezani.

U stvari, svojim tekstovima Kojama izražava primetnu rezervu u odnosu na koncept tranzicije tačnije, na onaj njegov oblik kakav je nametnut ovim zemljama. Tako recimo, u slučaju Srbije on pokazuje kako zemlja, koja se pritom nalazi u teškoj situaciji usled politike iz 1990-ih, mora da sledi uputstva MMF-a i Svetske banke u nastojanju da sprovede tranziciju tokom 2000-ih i kako dospeva u neočekivane i nenajvljene teškoće potpuno razotkrivene krizom iz 2008. Vođen takvim uputstvima rast privrede se zasniva na uvoznoj tražnji, prilivu stranih sredstava, povećanom udelu usluga i upadljivo nedo-voljnom razvoju industrije što će konačno uvesti zemlju u problme sa javnim dugom. Uprkos pokušaju da neposredno posle izbijanja krize problem rešava sa MMF-om, Srbija se prema autoru, sudara sa novim teškoćama jer nije u stanju da postigne sve uslove koje Fond pred nju postavlja. Ovaj slučaj Kojama uzima kao poučan primer za restrikcije sa kojima se zemlje Zapadnog Balkana u celini suočavaju na svom kako često naglašava 'trnovitom putu' kroz tranziciju. Govoreći o Srbiji, Kojama ukazuje na još jedan često zanemaren momenat i daje važno upozorenje u vezi sa stranim direktnim investicijma (SDI). Dopuštajući nužnost SDI u oživljavanju privreda na izlasku iz tranzicione recesije on, na osnovu primera Smederevske željezare i odlaska US Steel-a, skreće pažnju na činjenicu da ova vrsta investicija nije sasvim pouzdana na duži rok: SDI nisu imobilne i jednom uložene u privredu u tranziciji ne garantuju nužno trajni ili dugoročniji opstanak odnosno, razvoj privrede u koju su dospele.

Kojama analizira i slučaj Albanije koja se odjednom našla pred zadatkom da brzo us-postavi otvorenu tržišnu privredu posle dugih godina izolacije i to kao sasvim nepripre-mljena i neprilagođena novim institucijama koje treba oformiti. Ukazujući na neformalna nasleđena prvila i tradiciju, autor ukazuje da iz njih proizlaze mnogi postojeći problemi sa vladavinom prava, funkcionisanjem tržišne privrede i administrativnim kapacitetom, te da se stanje ne može prevazići na brz način. Sa druge strane, ti problemi usporavaju integraciju zemlje u EU što dodatno otežava njenu situaciju i otežava stabilizaciju eko-nomskih i socijalnih prilika.

Baveći se u trećem delu knjige efektima globalne krize Kojama možda i najozbiljnije preispituje koncept primenjenih tranzicionih programa, uključujući tu i uslove koje tre-ba ispuniti tokom priključivanja EU, a posebno problem ulaska u evrozonu tranzicionih privreda. On najpre, analizira stanje u baltičkim zemljama koje su dugo smatrane naj-naprednijim u pogledu tranzicionih reformi. Ukazujući da je i ovde privredni rast bio

TRANZICIJA I EVROPA: KAKO NAS VIDE IZDALEKA; PRIKAZ KNJIGE: YOJI KOYAMA, (2015)100zasnovan na prilivu stranog kapitala prevenstveno kroz ulazak skandinavskih banaka, a rast standarda na činjenici da su plate rasle i usled velikog odliva radne snage ka drugim tržištima Evrope, autor ispituje posledice takvog modela rasta sa dva stanovišta: prvo, reč je o 'pregrevanju' privrede, a drugo, o odlivu kapitala usled efekata krize. Pregreva-nje je problem krize na domaćem terenu (npr. Letonije) otvorilo i pre globalnih kriznih preokreta, a odliv kapitala i nedovoljno dobra regulacija finansijske sfere u toku globalne krize ove probleme su još pojačali. Istovremno, nastojanje ovih zemalja da se ponašaju kao da su već prihvatile evro kao svoju valutu (kako bi što pre ušli u evrozonu) odvaraća ih od preduzimanja jednostavnijih koraka u ekonomskoj politici koji bi mogli podići kon-kurentnost njihove proizvodnje (npr. deprecijacija lokalne valute). Stoga se one odlučuju na 'prilagođavanje realne ekonomije' tj,. na snižavanja plata, penzija, izdataka za zdrav-stvenu zaštitu i obrazovanje i na taj način pokušavaju da obore troškove i cene domaćih prozvoda uz sve prateće probleme – pad standarda, zaposlenosti i privredne aktivnosti u nizu grana.

Posebnu pažnju Kojama poklanja Sloveniji koja je do 2004. godine primer dobrog tran-zicionog programa ali koja potom napušta sopstveni koncept razvoja i ulazi u ono što, pozivajući se na J. Mencingera, naziva 'kockarskim periodom'. U prenagljenom nastoja-nju da zameni dotadašnju politiku tzv. neoliberalnom i da što pre ispuni uslove za ulazak u evrozonu i u nju konačno uđe, Slovenija se suočila sa naglim padom kamatnih stopa i otvorenim pristupom stranim tržištima kapitala gde su se najpre zaduživale banke nudeći zatim jeftine kredite lokalnim preduzećima. Na taj način su banke nastojale da zahvate što veći tržišni udeo u zemlji, a firme su pozajmljeni novac počele da ulažu izvan svojih osnovnih poslova u nekretnine i slična naizgled perspektivna ulaganja. Istovremeno je započet novi talas privatizacije naročito od strane direktora preduzeća takođe na osnovu jeftinih i obilno odobravanih kredita. Kada je kriza ovu hazardnu igru prekinula usledio je lanac bankrotstava, porast broja nanaplativih kredita i kriza samih banaka što je na duži rok zakočilo slovenačku privredu i pretvorilo je u novi neuspešni tranzicioni projekt koji pokušava da se oživi stranim investicijama sa neizvesnim ishodom.

Naslanjajući se na slučaj Slovenije Kojama najzad razmatra i ceo kompleks problema vezan za uspostavljanje jedinstvene valute u EU, pre svega sa stanovišta novih članica kao i onih koje će se tek pridružiti. U tom smislu autor ukazuje na slabosti dosadašnjeg koncepta jedinstvene valute (npostojanje jedinstvene fiskalne politike, nepotpuna uloga Evropske centralne banke), ali i na nedostatak solidarnosti među članicama evrozone. Ovu situaciju prema Kojami, samo još dodatno pogoršavaju ekonomsko-politički recepti zasnovani na odricanju i tzv. štednji koja se propagira kao put izlaska iz krize uvodeći zapravo sve zemlje koje su primorane da takvu politiku slede u začarani krug bez izlaza koji može konačno dovesti i do sloma zone sa jedinstvenom valutom. Kojama izlaz vidi u drugačijoj politici sa naglašenijom ulogom neke 'evropske vlade' koja će voditi konzisten-tniju ekonomsku politiku.

U celini, knjiga Jodži Kojame predstvlja vredan doprinos analizi tranzicije, posebno u regionu Zapadnog Balkana, oceni stanja evropskih integracija sa aspekta ulaska novih članica, a naročito je dragocena u vezi sa analizom krize nastale tokom 2008. i njenim posledicama, takođe iz ugla ovih zemalja ali i drugih zemalja u tranziciji. Stoga, ova knjiga najpre, predstavlja jedan pogled izdaleka na našu situaciju i na stanje privreda u našem okruženju pa je utoliko i zanimljivija jer nije opterećena dnevnim događajima ili


trenutnim osećanjima povodom stvari koje se odigravaju oko nas. Sa druge strane, ona predstavlja dokumentovan i dobro potkrepljen analitički prilog onim raspravama koje se i u nas u poslednje vreme vode (mada dosta retko na osnovu potpunijeg empirijskog materijala i nepristrasnog analitičkog pristupa) o nekim doktrinarnim pitanjima u vezi sa politikom odricanja i štednje, liberalizmom u ekonomiji, odnosno neoliberalizmom, pa i o tranziciji uopšte, a delom i o Evropskoj uniji i njenim perspektivama. Najzad, pred nama je i knjiga koja na konkretnim primerima raspravlja i preispituje mnoge dileme i nepotpunosti savremene ekonomske teorije, ponekad sklone da na pojednostavljeni način posmatra trenutne efekte raznih mera bez analize njihovih dugoročnih posledica. U tom smislu, vrlo su zanimljive autorove konsideracije o merama štednje, o stranim direktnim investicijma, ulozi politike u naizgled čisto ekonomskim potezima, o posledicama prome-na sistema ne samo tranzicionih već i razvijenih tržinih privreda u Evropi pod uticajem neoliberalističke ideologije itd. Sve ovo preporučuje knjigu ozbiljnom istraživaču budući da ona predstavlja i dobar povod i glasni poziv na debatu i promišljanje o mnogim značaj-nim temama i fenomenima savremenog sveta, savrmene ekonomske teorije, a posebno Evrope i onog njenog dela u kome živimo.


DRAGAN MIHAILOVIĆ1

PRIKAZ KNJIGE

Radoica Luburić i Nikola Fabris„UMIJEĆE UPRAVLJANJA NOVCEM“, STR. 279

MEDEON, PODGORICA

HESPERIA, BEOGRAD, 2014. GODINE

Nedavno je postala dostupna stručnoj i naučnoj javnosti, ali i široj čitalačkoj publici, knjiga dvojice poznatih autora iz različitih oblasti nauke. G.din Luburić je Izvršni direktor Centralne banke Crne Gore, sa širokim društveno-ekonomskim obrazovanjem, a Nikola Fabris redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i vice guverner Centralne ban-ke Crne Gore za finansijsku stabilnost i platni sistem.

Navedene činjenice o oba autora su bitne za potpunije razumijevanje samog djela, kao i izricanje sudova o ovoj knjizi.

Knjiga se bavi veoma starom tematikom: odnosom čovjeka prema novcu, ali/ ili odnosu novca prema čovjeku. Tema stara koliko i novac, a možda i više. Ali, autori su pokazali da se ista, pa i stara tematika, može obraditi na različite načine i tako učiniti atraktivnim za širu čitalačku publiku. Da bi tematiku učinili potencijalno atraktivnom za čitaoca, autori se u anotacij, s pravom, pitaju: „ ... da li mi zaista upravljamo novcem, ili novac upravlja našim životima“? Ovo filozofsko pitanje je bezmalo aktuelno za svakog člana bilo koje društvene zajednice i u bilo kojem vremenu.

1 Rokšped,Podgorica

PRIKAZ KNJIGE: RADOICA LUBURIĆ I NIKOLA FABRIS, „UMIJEĆE UPRAVLJANJA NOVCEM“, STR. 279104Ovo, samo naizgled, lako pitanje ima mnogo svojih (različitih i teških odgovora). Da bi ih intelektualno isprovocirali, autori dalje nastavljaju sa pitanjem: zašto ljudi suštinski ma-nje znaju o novcu nego o mnogim perifernim stvarima, a gotovo se nikada ( na odredjeni način) ne odvajaju od njega? Upravo su na to krucijalno pitanje autori pokušali da daju odgovor u ovoj knjizi.

Knjiga se sastoji iz dva dijela, pisana kao relativno zasebne oblasti, ali sa namjerom da se oblikuju u integralnoj cjelini, koja će omogućiti, kako navode autori : „...jedan interdis-ciplinaran, višeslojan i sveobuhvatan pristup sagledavanju novca...“.

Autor prvog dijela knjige, naslovljenog kao „Novac, ljudi i vrijeme“ ( str. 19- 125) je Radoica Luburić, u kojem je(autor) nastojao da na interdisciplinaran način obradi neka vječna pitanja koegzistencije ljudi i novca kroz istoriju i vrijeme. U tom cilju je dao, može se reći, i neke „provokativne“ naslove glava ovog dijela, kao što su: „Život i novac“, „No-vac i finansijske brige“, „Kompulsivne kupovine“ i sl. Sam autor u Predgovoru konstatuje da je imao najveći problem sa temom „Umijeće sticanja novca“, što je zaista realnost ne samo autora, nego i svakog pojedinca. Problem jeste zaista složen, ali je autor nastojao da ga obradi i sa teorijskog i praktičnog stanovišta, pa je u tom cilju i dao odredjene (pod)naslove („Stvarajte prilike, a ne neprilike“; „ ... Ključ uspjeha je u vašoj glavi“ i dr. ). Po-sebno je vrijedna poruka da se svako za uspjeh mora boriti i izboriti i nikada ne odustati.

Autor drugog dijela knjige (str. 125-269) je Nikola Fabris, a naslovljen je kao „Novac, banke, finansije“. Radi se o fundamentalnim pitanjima različitih aspekata finansijskog poslovanja, kao što su: vrijednost novca i njegovo obezvredjivanje, banke i bankarski po-slovi, zaduživanje i upravljanje dugom, finansijsko planiranje i izvještavanje i dr. Posebno treba istaći glavu, koja se odnosi na selekciju, objašnjene i uputstvo za tumačenje tzv. ekonomskih indikatora, poput inflacije, BDP, konjunkturnih i ostalih indikatora.

Najzad, posebna praktična vrijednost knjige je da se poslednja glava ovog dijela odnosi na „Finansijsko obrazovanje djece i omladine“ kojom se daju odredjeni operativni savjeti o finansijskom obrazovanju ove populacije, poput otvaranja djeci štednog računa, podsti-canja da štede, učiti djecu da štede, pametno troše i sl.

Konačno, ističemo da se na kraju knjige nalazi vrijedan popis izvora, ne samo iz odnosne tematike, već i iz različitih oblasti ekonomije, menadžmenta, biznisa i dr. u vidu knjiga (oko 190 naslova), nekih vrhunskih časopisa i pratećih internet adresa.

Knjiga: „Umijeće upravljanja novcem“, autora Luburića i Fabrisa, predstavlja vrijedan tekst, ne samo za ekonomsko obrazovanje, već i za „životnu školu“, svakog pojedinca. Pisana je stručnim, ali veoma razumljivim jezikom, tako da predstavlja „popularno štivo“ (u pozitivnom smislu značenja), vrijedno šire pažnje, jer će čitalac kroz njega upotpuniti svoje obrazovanje, a može ga dovesti i do preispitivanja sopstvenih stavova ili provjere (saz)znanja. Potvrda navedenog je i recenzija kompetentnih profesora Isaka Adižesa i Kemala Kozarića.

Na osnovu svega, ukratko izloženog u našem prikazu, ovu knjigu sa zadovoljstvom pre-poručujemo stručnom, ali i širem čitalačkom krugu.


MILUTIN JEŠIĆ1


NOVA TEORIJA EKONOMSKE POLITIKE: INKORPORACIJA RACIONALNIH OČEKIVANJA U TINBERGENOV OKVIR EKONOMSKE POLITIKE

Nicola Acocella, Giovanni Di Bartolomeo, Andrew Hughes Hallett, „The Theory of Economic Policy in a Strategic Context“, Cambridge University Press, 2012.

1. UVODTeorija ekonomske politike ima za cilj da objasni kako bi kreatori ekonomske politike trebalo da reaguju, da li je potrebna intervencija i koji oblik intervencije je najefikasniji2. Autori koji su se prvi sistematski bavili ovim pitanjem su bili Tinbergen, Teil i Friš. Oni su postavili temelje tradicionalne teorije ekonomske politike, koji su kasnije poljuljani uvođenjem koncepta racionalnih očekivanja. Posle dužeg perioda stagnacije, ekonomska teorija je pronašla način za rešenje problema u vidu posmatranja strategijskih interakcija između kreatora ekonomske politike. Od tada je napisan veliki broj radova koji uspešno inkorporiraju racionalna očekivanja u modele ekonomske politike, pokazujući da ekonom-ska politika može biti efikasna čak i u tim uslovima.

1 Ekonomskifakultet,UniverzitetuBeogradu2 Dimitrijević,B.iFabris,N.(2012),EkonomskapolitikaTeorijaianaliza,Ekonomskifakultet,Beograd,str.4.

NOVA TEORIJA EKONOMSKE POLITIKE: INKORPORACIJA RACIONALNIH OČEKIVANJA U TINBERGENOV OKVIR EKONOMSKE POLITIKE106Knjiga „Teorija ekonomske politike u strategijskom kontekstu“, koja je predmet ovog pri-kaza osvetljava tradicionalnu teoriju ekonomske politike iz ugla racionalnih očekivanja, pa nema sumnje da su značajan doprinos reinkarnaciji Tinbergenovog pristupa dali upra-vo autori ove knjige. Nikola Akočela (Nicola Acocella) je profesor Ekonomske politike na Univerzitetu u Rimu „La Sapienza“. Oblast njegovog interesovanja su: teorija ekonomske politike, evropske integracije, ekonomija blagostanja, globalizacija, tržište rada i uloga sindikata itd. Đovani Di Bartolomeo (Giovanni Di Bartolomeo) je profesor ekonomije na Univerzitetu u Teramu. Oblast njegovog interesovanja su: institucije tržišta rada, mone-tarna politika u DSGE modelima, monetarna i fiskalna politika u EMU, transparentnost centralne banke, eksperimentalna ekonomija itd. Endrju Hjus Halet (Andrew Hughes Hallett) je profesor na Džordž Meson Univerzitetu. Oblast njegovog interesovanja su: makroekonomija otvorene privrede, koordinacija ekonomskih politika, odlučivanje u uslo-vima neizvesnosti, monetarna integracija itd. Jedan je od nacitiranijih ekonomista da-našnjice.

Čitajući ovu knjigu, koja je relativno skoro objavljena, hteli smo da kroz prikaz knjige mo-tivišemo sve zainteresovane istraživače iz ove oblasti da istu pročitaju, jer je doprinos koji ona predstavlja za ekonomsku teoriju izuzetno veliki. Preplitanje koncepata ekonomske teorije, ekonomske politike i matematičke ekonomije u postavci nove teorije ekonomske politike svakako će probuditi interes čitalaca za ovo kapitalno delo među ekonomskom literaturom.

2. RAZVOJ TEORIJE EKONOMSKE POLITIKE PRE KONCEPTA RACIONALNIH OČEKIVANJANajznačajniji doprinos nastanku i razvoju teorije ekonomske politike dao je Jan Tinbergen u svojim radovima iz 1952. i 1956. god. Od tada je čuveno Tinbergenovo zlatno pravilo nezamenjivo u teoriji ekonomske politike. Njegov pristup, opšte poznat kao pristup fiksnih ciljeva (eng. fixed target approach) polazi od pretpostavke da jedan kreator ekonomske politike nastoji da uz pomoć dijapazona instrumenata koji su mu na raspolaganju ostvari određen set unapred definisanih ciljeva. Prikazujući Tinbergenovu koncepciju, autori ove knjige polaze od kondenzovane strukturne forme linearne povezanosti ciljeva i instru-menata iz koje se lako može dobiti redukovana forma ovog modela koja ima višestruku značajnost za analizu. Naime, matrica (Jakobianska matrica) čiji svaki element pokazuje uticaj određenog instrumenta ekonomske politike na određeni cilj ekonomske politike predstavlja prikaz multiplikatora u matričnoj formi. Na osnovu nje, može se definisati efektivnost instrumenata ekonomske politike. Ako promena instrumenta utiče na pro-menu cilja, onda je taj instrument efektivan i odgovarajući matrični element je različit od nule. Da uopštimo, ekonomska politika je egzogeno neutralna, ako je svaki element u određenom redu ove matrice jednak nuli, što znači da su svi instrumenti neefektivni prema tom cilju. Pored ovoga, za dalju analizu bitan je koncept kontrolabilnosti ekonom-skog sistema, koji podrazumeva da kreator ekonomske politike može da ostvari bilo koji vektor željenih ciljeva uz biranje adekvatne politike (instrumenata). Ako on može to da uradi za dati vektor ciljeva, a ne bilo koji, onda je reč o konceptu slabe kontrolabilnosti. Dakle, kontrolabilnost implicira slabu kontrolabilnost i ne-neutralnost, a obrnuto ne važi.


Tinbergenovo zlatno pravilo važi kada je broj nezavisnih instrumenata jednak broju ne-zavisnih ciljeva, tj. formalno posmatrano kada je rang Jakobianske matrice jednak broju ciljeva koji se žele ostvariti.

Imajući u vidu fiksne ciljeve kreatora ekonomske politike, problem nepostojanja ravnoteže je fundamentalna motivacija za optimizaciju u statičkoj teoriji ekonomske politike, što implicira da je optimalna politika u tom slučaju „druga najbolja“3. Henri Teil je u svojim radovima iz 1954., 1956., 1958., i 1964. god. upotpunio Tinbergenovu koncepciju, postavljajući problem na sledeći način: kreator ekonomske politike minimizira funkciju gubitka definisanu nad skupom ograničenja koja su relevantna za taj problem, što je u literaturi opšte poznato kao fleksibilni pristup ciljevima (eng. flexible target approach ili optimization approach). Ograničenja sa kojima se suočava nosilac ekonomske politike su u suštini funkcije koje definišu odgovore ekonomskog sistema na ekonomsku politiku. Stoga je ključni doprinos Teilove teorije odgovor na problem sistema koji ne odgovara Tinbergenovom tipu, kao i što je razvio teoriju ekonomske politike na bazi dinamičkih postavki sistema.

U prvom delu knjige autori daju proširenje Tinbergen – Teilove analize uvođenjem dodat-nih varijabli, ograničenja i definicija. Oni pokazuju da uvođenje neizvesnosti u model ne menja mnogo zaključke ako je u pitanju neizvesnost aditivnog tipa (primena tzv. principa ekvivalenta sigurnosti), dok je rešenje potpuno drugačije u slučaju neizvesnosti multipli-kativnog tipa. Pored standardnih modela, autori posebnu pažnju posvećuju nadogradnji Teilovog pristupa, uvodeći umesto kvadratnih funkcija linearno kvadratne funkcije. Kroz instrumentalne troškove, nastoje da pokažu da se svaki instrument može dekomponovati na dva dela: kao sredstvo za ostvarenje ciljeva (utičući na ekonomski sistem) i kao vari-jabla od posebnog interesa per se, gde instrument ima sopstvenu targetiranu vrednost, kao i cilj (Acocella, N., Di Bartolomeo, G., Hallett, A.H. (2012), p. 38.). Ovaj doprinos autora posebno dolazi do izražaja u praćenju strategijskih interakcija između kreatora ekonomske politike. Uključenjem dinamike u model, autori su izveli definicije multiplika-tora uticaja, multiplikatora sa odloženim dejstvom, dinamičkog i finalnog multiplikatora.

Definicija kontrolabilnosti postaje kontekstualna, pa Akočela, Di Bartolomeo i Halet dife-renciraju nekoliko tipova kontrolabilnosti:1. Statička kontrolabilnost – instrumenti politike imaju moć da ostvare bilo koji set

ciljeva, sa bilo koje inicijalne pozicije u jednom periodu.2. Višeperiodna statička kontrolabilnost – instrumenti politike imaju moć da ostvare bilo

koju sekvencu željenih ciljeva (sa arbitrarne početne pozicije) u svakom trenutku u okviru intervala koji sadrži proizvoljan broj uzastopnih perioda odlučivanja.

3. Dinamička kontrolabilnost – instrumenti politike imaju moć da ostvare arbitrarni set ciljeva u određenom periodu vremena u budućnosti, sa bilo koje inicijalne pozicije, bez brige za put prilagođavanja ka tom cilju, ili tendencije posle ostvarenja tog cilja.

4. Kontrolabilnost putanje – instrumenti politike imaju moć da ostvare arbitrarni set ciljeva za određeni period vremena, a tada da zadrže te optimalne vrednosti ciljeva ili da slede unapred određenu putanju kretanja vrednosti ciljeva.4

3 Preston,A.J.andPagan,A.R.(1982),TheTheoryofEconomicPolicyStaticsandDynamics,CambridgeUniversityPress,Cambridge,p.40.

4 Acocella, N., Di Bartolomeo, G. and Hallett, A.H. (2012), The Theory of Economic Policy in a Strategic Context, Cambridge University Press, Cambridge, pp. 59-60.

NOVA TEORIJA EKONOMSKE POLITIKE: INKORPORACIJA RACIONALNIH OČEKIVANJA U TINBERGENOV OKVIR EKONOMSKE POLITIKE108

3. LUKASOVA KRITIKA: ZASTOJ U RAZVOJU TEORIJE EKONOMSKE POLITIKEUvođenje koncepta racionalnih očekivanja u ekonomiju podrilo je dotadašnje viđenje načina delovanja ekonomske politike, koja je sada odjednom postala neefikasna. Privatni subjekti menjaju sopstveno ponašanje usled promene pravila koja slede kreatori eko-nomske politike, jer im racionalna očekivanja dozvoljavaju anticipiranje poteza nosilaca ekonomske politike na bazi svih raspoloživih informacija. Iz tog razloga parametri modela nisu stabilni, već se vremenom menjaju, ako se i ponašanje subjekata na mikro nivou me-nja. Nakon Lukasove kritike, postalo je jasno da je Tinbergen - Teilova koncepcija izgubila na značaju. Teorija ekonomske politike koja se do tada razvijala našla se u ćorsokaku.

Međutim, taj problem otvorio je nove vidike i načine prevazilaženja kritike, na način da se u modele uključe racionalna očekivanja. Pošto subjekti mogu da menjaju svoje pona-šanje u zavisnosti od anticipacije ponašanja kreatora ekonomske politike, autori polaze od pretpostavke da i kreatori ekonomske politike mogu da anticipiraju reakcije subjekata na mikro nivou. To onda parametarski kontekst problema seli u dimenziju strategijskih interakcija između kreatora ekonomske politike i subjekata u jednoj privredi, čime su racionalna očekivanja implicitno uključena (u knjizi se na formalan način pokazuje veza između racionalnih očekivanja i strategijskog ponašanja), a Lukasova kritika više ne pred-stavlja problem. Kroz instrumentarijum teorije igara, autori pokazuju moguće ishode u zavisnosti od seta igrača, informacionog seta i tipa ekonomskog sistema.

4. NOVA TEORIJA EKONOMSKE POLITIKE: OSNOVNA OBELEŽJACilj nove teorije ekonomske politike, koju Akočela, Di Bartlomeo i Halet predlažu, jeste pronalaženje rešenja za rekonstrukciju Tinbergen – Teilove koncepcije u uslovima racio-nalnih očekivanja. Polazeći od primene koncepta kontrolabilnosti u igri između kreatora ekonomske politike, zaključuju da ravnoteža u igri u domenu ciljeva postoji ako je presek kontrolabilnih skupova svakog od igrača međusobno prazan skup, ili ako oni dele iste željene ciljeve. Politika jednog kreatora je neutralna prema nekom cilju, ako je taj cilj u kontrolabilnom setu nekog drugog kreatora ekonomske politike. Uključenjem racionalnih očekivanja u model, zaključci se ne menjaju bitno. Naime, statička kontrolabilnost u uslovima racionalnih očekivanja važi u istim slučajevima kao i kod očekivanja okrenutih „u nazad“. Time autori pokazuju da Lukasova kritika i problem vremenske nekonzisten-tnosti ekonomske politike nije opšti već poseban slučaj.

Ako se sa aspekta pojedinačnog kreatora ekonomske politike preselimo na aspekt kontro-labilnosti celog sistema, pitanje koordinacije među kreatorima ekonomske politike posta-je veoma značajno. Naime, u uslovima gde je ukupan broj instrumenata veći od ukupnog broja željenih ciljeva, dolazi do višestruke ravnoteže u domenu instrumenata (ne nužno i u domenu ciljeva), pod uslovom da ravnoteže postoje. Ravnoteža uvek postoji u tzv. igri sa zajedničkim interesima, kada kreatori ekonomske politike dele iste željene visine cilje-va (eng. bliss points). Ako barem jedan kreator zadovoljava uslove kontrolabilnosti, onda


i pored višestruke ravnoteže u domenu instrumenata, postoji jedinstvena ravnoteža u domenu ciljeva. Problem većeg broja instrumenata od ciljeva je karakterističan za centra-lizovano rešenje u vođenju ekonomske politike. Međutim, društveni planer od dijapazona mogućih kombinacija instrumenata bira jednu koja je Pareto optimalna. Ishod je takođe jedinstven. Isti ovaj slučaj u decentralizovanom okruženju rađa problem koordinacionog neuspeha. Iz tog razloga, autori predlažu uvođenje instrumentalnih troškova u funkcije gubitka, koji igraju ulogu sredstva za odabir prave kombinacije instrumenata (eng. equi-librium selection device).

Kada je reč o igri „2x2x2“ (dva igrača, dva cilja, dva instrumenta), moguće su tri opcije: Prva, jedan akter je zainteresovan za samo jedan cilj, a drugi za oba cilja. U tom slučaju, Nešova ravnoteža postoji, a ona je Pareto optimalna kada za cilj koji je od interesa oboji-ci, važi da su njihove željene vrednosti jednake. Drugi slučaj je kada imaju interes samo prema jednom cilju i to različitom. I tada Nešova ravnoteža postoji i svaki kreator ima kontrolabilnost nad svojim ciljem. Treći slučaj je kada su zainteresovani za samo jedan i isti cilj. Nešova ravnoteža postoji samo ako je željeni cilj zajednički (ako su instrumenti linearno nezavisni onda postoji implicitna koordinacija među kreatorima, pa je i ravnote-ža jedinstvena). Implicitna koordinacija se javlja kada nema konflikta među kreatorima ekonomske politike, a okvir vođenja politike je decentralizovan.

5. POSEBNE TEME U NOVOJ TEORIJI EKONOMSKE POLITIKEČitajući knjigu, stiče se utisak da je najviše pažnje posvećeno posebnim temama u okviru nove teorije ekonomske politike. Najveći značaj ove knjige ogleda se u analizi, sistema-tičnosti i formalnosti odgovora na sledeća tri pitanja. Prvo, kako naći optimalno rešenje u slučaju da je broj raspoloživih linearno nezavisnih instrumenata manji od broja line-arno nezavisnih ciljeva, tj. u situaciji sistema koji nije Tinbergenovog tipa. Drugo, kakav je značaj koordinacije među kreatorima ekonomske politike. Treće, kako institucionalno podržati kontrolabilnost određenih ciljeva od strane kreatora ekonomske politike, kada sistem inicijalno ne zadovoljava uslove kontrolabilnosti.

Odgovor na prvo pitanje dovodi do analize značaja saopštenja kreatora ekonomske politi-ke u uslovima racionalnih očekivanja. Autori se posebno osvrću na najave kao instrument koordinacije među kreatorima ekonomske politike, koje ne zahtevaju snažan mehanizam obavezivanja (eng. non-binding commitment). Detaljno se formalno analiziraju uslovi koji najava mora da poseduje da bi bila kredibilna. Zaključak koji autori izvode jeste da kredibilna najava mora da leži na kvazireakcionoj funkciji oba kreatora. Kredibilna najava ima jaču ulogu sredstva postizanja ravnoteže ako je prisutan veći stepen neizvesnosti, manji stepen neslaganja između kreatora po pitanju ciljeva i veći očekivani gubici kada kreatori ne koordiniraju svojim akcijama (Acocella, N., Di Bartolomeo, G., Hallett, A.H. (2012), p. 207.). Iako se uvođenjem racionalnih očekivanja i izučavanjem problema vremenske nekonzistentnosti ekonomske politike smanjio značaj koji najave kreatora eko-nomske politike imaju na konačan cilj, autori pokazuju da je to u suštini tačno u veoma malom broju slučajeva. Oni dokazuju da kreatori ekonomske politike mogu da koriste najave politike kao dodatak postojećim intervencijama (kao dodatni „instrument“) u svr-hu usmeravanja ekonomije prema željenim ciljevima. Autori argumentovano zaključuju

NOVA TEORIJA EKONOMSKE POLITIKE: INKORPORACIJA RACIONALNIH OČEKIVANJA U TINBERGENOV OKVIR EKONOMSKE POLITIKE110da racionalna očekivanja pojačavaju kontrolu nad ekonomijom jer koristeći svojstvo kre-dibilnih najava nosioci ekonomske politike mogu ostvariti ciljeve sa redukovanim setom instrumenata. Koliko veliki značaj pridaju kredibilnim najavama, govori i sledeći stav: problem ekonomske politike nije više kako naći optimalni mehanizam obavezivanja, nego kada promene u politici moraju biti najavljene imajući u vidu strukturu kašnjenja u eko-nomiji.5

Odgovor na drugo pitanje zahteva poznavanje koncepta mogućnosti sagledavanja sistema (eng. observability). Dok je koncept kontrolabilnosti povezan za egzistencijom rešenja problema, koncept observabilnosti je povezan sa pitanjem jedinstvenosti transfera od sadašnjeg stanja do željenog stanja. Ovaj problem je značajno posmatrati u uslovima strategijskih interakcija između kreatora ekonomske politike, jer kada je on narušen može doći do koordinacionih anomalija.

Odgovor na treće pitanje posebno je značajan u slučajevima kada je verovatnoća na-stanka višestrukih ravnoteža ili pak nedovoljnog broja instrumenata (prisustvo nedovolj-ne identifikovanosti sistema) velika, pa je potrebno uvesti i institucionalni mehanizam koji će koordinacione nesavršenosti svesti na minimum. Posebna pažnja je posvećena međunarodnoj koordinaciji ekonomske politike u uslovima decentralizacije i višestrukih ravnoteža. Autori analiziraju značaj međunarodnih institucija poput Evropske komisije, MMF-a, Svetske trgovinske organizacije. Multinacionalna koordinacija zahteva jačanje in-stitucija koje raspolažu diskrecionim pravima i to zato što kooperativno igranje dugo traje, igrači podležu ograničenjima, proces usaglašavanja je složen, izuzetan je uticaj šokova i političke nestabilnosti. Autori naglašavaju da je za ovu vrstu koordinacije posebno bitna saglasnost oko ciljeva, a ne oko instrumenata koji će biti primenjeni od svake članice pojedinačno. Svakako ovakve institucije mogu da smanje problem konfliktnosti u domenu instrumenata, povećaju saglasnost u domenu ciljeva, smanje pojedinačne troškove im-plementacije određene politike i smanje političku i ekonomsku nestabilnost.

Osnovni zaključci koji se mogu izvesti na osnovu postulata nove teorije ekonomske poli-tike su: a. Uspešna komunikacija se dekomponuje na dva dela: konzistentnost sa najavljenim

ciljevima i jasni prioriteti/targeti u svrhu signaliziranja kredibilnosti kada ima malo instrumenata ili vremena za brz uspeh.

b. Kreatori ekonomske politike koji su istrajni mogu da ostvare i mogu da očekuju da će ostvariti željene ciljeve (njihove prve najbolje vrednosti) ako imaju dovoljno vremena ili dovoljno instrumenata.

c. Vremenska nekonzistentnost je limitiran fenomen, ali može biti problem ako kreatori ekonomske politike smatraju da treba da ostvare mnogo ciljeva u veoma kratkom vremenskom periodu.

d. Koordinisana monetarna i fiskalna politika, kao i nekonvencionalni instrumenti, su neophodni, ako je vremenski horizont kratak.6

5 Ibid., p. 305.6 Acocella, N., Di Bartolomeo, G. and Hallett, A.H. (2012), The Theory of Economic Policy in a Strategic Context,

Cambridge University Press, Cambridge, pp. 305-306.


6. UMESTO ZAKLJUČKA: NAUČNI DOPRINOS KNJIGERazvijanjem nove teorije ekonomske politike, koja leži na istoj liniji sa Tinbergenovom, Teilovom i Frišovom, autori ove knjige su uspeli da na jedinstven način zatvore jaz između teorije i prakse. Prevazilaženje kritike tradicionalne teorije ekonomske politike nakon uvo-đenja racionalnih očekivanja u ekonomsku teoriju dalo je motiv Akočeli, Di Bartolomeu i Haletu da kroz uvođenje koncepata teorije igara pokažu da, ne samo da ekonomska po-litika može biti efikasna u uslovima racionalnih očekivanja, nego i da Tinbergen – Teilova koncepcija u neznatno izmenjenom obliku važi i dalje.

Centralni problemi Tinbergenovog okvira koji su od interesa su: egzistencija ravnoteže, jedinstvenost ravnoteže i dizajn ekonomske politike.7 Smatramo da su sva tri aspekta argumentovano i iscrpno analizirana u uslovima racionalnih očekivanja, pri čemu su uvedeni i novi „kvazi“ instrumenti ekonomske politike, što sve zajedno daje za pravo autorima da svoju teoriju zasnovanu na liniji istraživanja Tinbergena, Teila i Friša nazovu novom teorijom ekonomke politike. Matematička formulacija potrebnih i dovoljnih uslova za postojanje ravnoteže i određivanje tipa ravnoteže dali su ovom delu dodatnu naučnu verodostojnost.

Jedna od značajnih karakteristika ove knjige jeste i to što ona može koristiti autorima iz šireg spektra ekonomskih disciplina, pa ovo delo ima interdisciplinarni karakter. Tvrdnje koje su autori iznosili često su bile potkrepljene primerima i primenama ove teorije kao npr. primena u igri između sindikata i kreatora ekonomske politike, primena u Baro – Gordonovom modelu, primena u koordinaciji kreatora ekonomske politike, primena na slučaj određenja nadnica u uslovima monopolističke konkurencije, primena na problem transparentnosti centralne banke itd.

Odustanak od verovanja u neefikasnost ekonomske politike, pridavanje značaja dinamič-kom kontekstu, uključivanje novih „instrumenata“ ekonomske politike u analizu i ukazi-vanje na dalje pravce razvoja teorije ekonomske politike glavna su obeležja ove knjige. Sve to je motivisalo pisanje prikaza ove knjige sa verom u ekspanziju popularizacije ovog vrednog naučnog dela među zainteresovanom čitalačkom publikom.

7. LITERATURAAcocella, N., Di Bartolomeo, G. and Hallett, A.H. (2012), The Theory of Economic Policy in a Strategic Context, Cambridge University Press, Cambridge.

Dimitrijević, B. i Fabris, N. (2012), Ekonomska politika Teorija i analiza, Ekonomski fakultet, Beograd.

Preston, A.J. and Pagan, A.R. (1982), The Theory of Economic Policy Statics and Dyna-mics, Cambridge University Press, Cambridge.

7 Preston,A.J.andPagan,A.R.(1982),TheTheoryofEconomicPolicyStaticsandDynamics,CambridgeUniversityPress,Cambridge,p.8.

© 2014.Sva prava su zadržana. Nijedan deo ove publikacije ne može biti reprodukovan niti smešten u sistem za pretraživanje ili transmitovanje u bilo kom obliku, elektronski, mehanički, fotokopiranjem, snimanjem ili na drugi način, bez prethodne pismene dozvole autora.

CIP - Кaтaлогизaцијa y пyбликaцијиНaроднa библиотекa Србије, Беогрaд

33

EKONOMSKE ideje i praksa : kvartalničasopis iz oblasti ekonomije, poslovneekonomije i menadžmenta, statistike i poslovne informatike / glavni urednik MiomirJakšić. - 2014, br. 15 (decembar)- . - Beograd(Kamenička 6) : Centar za izdavačku delatnostEkonomskog fakulteta u Beogradu, 2014-(Beograd : Čugura print). - 24cm

TromesečnoISSN 2217-6217 = Ekonomske ideje i praksaCOBISS.SR-ID 184934668

BROJ

15EK

ONOM

SKE

IDEJE

I PRA

KSA

KVAR

TALN

I ČAS

OPIS

IZ OB

LAST

I EKO

NOMI

JE, PO

SLOV

NE EK

ONOM

IJE I M

ENAD

ŽMEN

TA, S

TATIS

TIKE I

POSL

OVNE

INFO

RMAT

IKE

EKONOMSKEIDEJE I PRAKSA

BROJ 15

KVARTALNI ČASOPIS IZ OBLASTI EKONOMIJE, POSLOVNE EKONOMIJE I MENADŽMENTA, STATISTIKE I POSLOVNE INFORMATIKEEKONOMSKI FAKULTET UNIVERZITETA U BEOGRADU / BEOGRAD, DECEMBAR 2014 WWW.EKOF.BG.AC.RS/PUBLIKACIJE/CASOPISI/EKONOMSKE-IDEJE-I-PRAKSA/ U

OVOM

IZDA

NJU:

PETA

R ÐU

KIĆ /

/ VLA

DIMI

R GR

EČIĆ

// ZO

RAN

SIMON

OVIĆ

// SA

ŠA PE

ŠIĆ //

MILE

NA LU

TOVA

C // N

EMAN

JA BA

CKOV

IĆ /

/ BOŽ

IDAR

CERO

VIĆ //

DRA

GAN

MIHA

ILOVIĆ

// M

ILUTIN

JEŠIĆ

Documents

EKONOMSKE IDEJE I PRAKSA - ekof.bg.ac.rs · nedovoljno da bi se vratila na pretkrizni nivo, dok u 33% zemalja, među preostalima, zaposlenost nastavlja lagano da pada. Prema aktuelnim