EKONOMSKE INTEGRACIJE SKRIPTA

0

EKONOMSKE INTEGRACIJE

SKRIPTA

Ekonomske integracije

1

SADRŽAJ

I OSNOVE EKONOMSKIH INTEGRACIJA ..................................................... 1

1.1. POJAM I OBELEŽJA EKONOMSKIH INTEGRACIJA ............................ 2

1.2. RAZVOJ EKONOMSKIH INTEGRACIJA ................................................. 5

1.3. MEĐUNARODNO KRETANJE KAPITALA ............................................. 9

1.3.1. Pojam i cilj međunarodnog kretanja kapitala .................................... 9

1.3.2. Oblici međunarodnog kretanja kapitala ............................................ 10

1.3.3. Uloga TNCo u međunarodnom kretanju kapitala ............................. 19

1.4. OBLICI REGIONALNIH I MEĐUNARODNIH EKONOMSKIH21

INTEGRACIJA ............................................................................................. 21

1.4.1.Oblici regionalnih ekonomskih integracija ........................................ 21

1.4.2. Modeli međunarodnih ekonomskih integracija ................................. 22

II EVROPSKE INTEGRACIJE ............................................................................ 25

2.1. EVOLUCIJA EVROPSKIH INTEGRACIJA ............................................... 26

2.1.1. Šumanova deklaracija i stvaranje Evropske zajednice za

ugalj i čelik ........................................................................................ 28

2.1.2. Institucionalno ustrojstvo Evropske zajednice za ugalj i čelik

(EZUČ) ............................................................................................. 33

2.1.3. Evropska ekonomska zajednica (EEZ) i Evropska zajednica za

atomsku energiju (EURATOM) ........................................................ 36

2.1.4. Luksemburška konferencija .............................................................. 39

2.1.5. Samit u Hagu i Luksemburgu ............................................................ 40

2.1.6. Temelji ideje o Evropskoj uniji - Tindemansov izveštaj ................... 42

2.1.7. Slom komunizma i prvi koraci u osnivanju EU ................................ 45

2.1.8. Svečana deklaracija i predlog ugovora o EU .................................... 47

2.1.9. Ugovor iz Mastrihta i Amsterdama ................................................... 51

2.1.10. Značaj Lisabonskog ugovora iz 2009. Godine ................................ 53

2.2. INSTITUCIJE EVROPSKE UNIJE .............................................................. 59

2.2.1. Institucionalna struktura EU .............................................................. 59

2.2.2. Evropski parlament............................................................................ 60

2.2.3. Savet ministara .................................................................................. 65

2.2.4. Evropska komisija ............................................................................. 68

2.2.5. Savet ministara Evropske Unije ........................................................ 73

2.2.6. Evropski sud pravde i Prvostepeni sud.............................................. 84

2.2.7. Evropski finansijski sud .................................................................... 84

2.2.8. Evropska investiciona banka ............................................................. 85


2

2.3. POLITIKE EVROPSKE UNIJE .................................................................... 88

2.3.1. Monetarna politika EU ...................................................................... 90

2.3.2. Spoljno-trgovinska politika EU ......................................................... 96

2.3.3. Poljoprivredna politika EU ................................................................ 99

2.3.4. Poreska politika EU ........................................................................... 100

2.3.5. Politika finansiranja EU .................................................................... 103

2.3.6. Ostale politike EU ............................................................................. 112

2.4. PROŠIRENJA EVROPSKE UNIJE .............................................................. 114

2.5. PERSPEKTIVE EVROPSKIH INTEGRACIJA ........................................... 119

2.5.1. Strategije daljeg razvoja EU .............................................................. 119

2.5.2. Osnovni uzroci problema proširenja ................................................. 122

2.5.3. Fenomen zamora od proširenja ......................................................... 124

2.5.4. Problemi u prijemu balkanskih zemalja ............................................ 126

2.5.5. Pridruživanje Srbije EU..................................................................... 131

2.5.6. Problemi u procesu integracije Srbije u EU ...................................... 135

2.6. CEFTA SPORAZUM .................................................................................... 141

2.7. EFTA ............................................................................................................. 147

III EVROAZIJSKE INTEGRACIJE .................................................................... 149

4.1. ZAJEDNICA NEZAVISNIH DRŽAVA (ZND) ........................................ 150

4.2. ORGANIZACJA ZA CRNOMORSKU EKONOMSKU SARADNJU

(BSEC) ......................................................................................................... 151

4.3. ORGANIZACIJA ZA EKONOMSKU SARADNJU (ECO) ..................... 152

IV AMERIČKE, AZIJSKE I AFRIČKE INTEGRACIJE ................................. 154

4.1.AMERIČKE INTEGRACIJE ........................................................................ 155

4.1.1. NAFTA .............................................................................................. 155

4.1.2. Grupa Rio (RG) ................................................................................. 160

4.1.3. MERCOSUL ..................................................................................... 161

4.2. AZIJSKE INTEGRACIJE ............................................................................. 162

4.2.1. APEC ................................................................................................. 162

4.2.2. ASEAN .............................................................................................. 163

4.3. AFRIČKE INTEGRACIJE ............................................................................ 167

4.3.1. COMESA .......................................................................................... 167

4.3.2. ECOWAS .......................................................................................... 167

V MEĐUNARODNE FINANSIJSKE ORGANIZACIJE ................................... 169

5.1. IBRD .............................................................................................................. 170

5.1.1. Osnivanje i razvoj IBRD .................................................................. 170

5.1.2. Cilj i zadaci IBRD ............................................................................. 172

5.1.3. Članstvo i kapital IBRD .................................................................... 173

5.1.4. Odobravanje zajmova/kredita............................................................ 175

5.1.5. Organi i upravljanje bankom ............................................................. 179


3

5.2. GRUPA SVETSKE BANKE ......................................................................... 182

5.2.1. Međunarodna finansijska korporacija – IFC ..................................... 182

5.2.2. Međunarodno udrženje za razvoj - IDA ........................................... 187

5.2.3. Multilateralna agencija za garantovanje investicija – MIGA ........... 192

5.3. EBRD ............................................................................................................. 194

5.3.1. Pojam i ciljevi EBRD ........................................................................ 194

5.3.2. Razvoj EBRD .................................................................................... 196

5.3.3. Kapital EBRD.................................................................................... 200

5.3.4. Organizacija i organi EBRD.............................................................. 202

5.3.5. Strategija delovanja Evropske banke za obnovu i razvoj .................. 203

5.3.6. Uslovi odobravanja kredita ............................................................... 216

5.4. MEĐUNARODNI MONETARNI FOND .................................................... 210

5.4.1. Pojam, značaj i ciljevi MMF ............................................................. 211

5.4.2. Razvoj Međunarodnog monetarnog fonda ....................................... 212

5.4.3. Funkcije i zadaci Međunarodnog monetarnog fonda ........................ 214

5.4.4. Osnivanje, članstvo i sredstva fonda ................................................. 215

5.4.5. MMF i proces globalizacije ............................................................... 218

5.5. BANKA ZA MEĐUNARODNA PORAVNANJA – BIS ............................ 221

5.6. MEĐUNARODNA BANKA ZA EKONOMSKU SARADNJU – MBES ... 226

5.7. MEĐUNARODNA INVESTICIONA BANKA-MIB .................................. 227

LITERATURA ........................................................................................................ 228

1

I

OSNOVE EKONOMSKIH INTEGRACIJA


2

1.1. POJAM I OBELEŽJA EKONOMSKIH INTEGRACIJA

Pojam ,,integracija'' se tumači različito. Etimološko značenje, odnosno koren i

osnovno značenje reči “integracija” jeste od latinske reči integratio što znači obnavlja-

nje. Filozofsko značenje reči “integracija” označava prelazak iz jednog rasutog stanja u

usredsređeno stanje. U ekonomskom smislu, integracija je proces tokom koga više razli-

čitih zaokruženih privrednih celina (rasuto stanje) prelazi u jednu zaokruženu privrednu

celinu (usredsređeno stanje). Zaokružena privredna celina je sistem u kome se na je-

dnom određenom teritorijalnom području, koje se najčešće poklapa sa teritorijalnim

područjem koje obuhvata jedna država, bez ikakvih prepreka kreću sve robe i svi faktori

proizvodnje.

Ekonomske integracije u svetu predstavljaju stub funkcionisanja savremenih me-

đunarodnih ekonomskih odnosa. One su osnova sprovođenja procesa globalizacije gla-

vni su nosioci svih promena koje taj proces donosi zemljama unutar integracije kao i

onima van njih. Regionalne integracije, osnivaju se iz različitih interesa: ekonomskih

vojnih i političkih. Regionalne ekonomske integracije su najčešći oblik udruživanja

zemalja jer je veliki broj pozitivnih efekata koji takva udruživanja doprinose ukupnom

privrednom prosperitetu zemalja u integraciji.

Zemlje se razlikuju po okolnostima u kojima se nalaze i po svojim političkim i

ekonomskim ciljevima. Rast regionalnih trgovinskih integracija jejedan od najznačaj-

nijih pojava u međunarodnim odnosima. Većina ravzijenih zemalja su članice međuna-

rodnih i regionalnih integracija. Postoji više oblika regionalnih integracija, ali svi imaju

jednu zajedničku karakteristiku, da se smanje barijere u trgovini između zemalja čla-

nica.

Međunarodna ekonomska integracija se definiše kao proces udruživanja nacio-

nalnih privreda radi ostvarivanja određenih ciljeva, a pre svega, uklanjanje carinskih i

necarinskih barijera i drugih ograničavajućih propisa u međusobnoj trgovini, obezbeđe-

nje slobodnog kretanja ljudi, (radne snage) kapitala i ostalih faktora proizvodnje kao i

odnos integrisanih nacionalnih privreda prema trećim zemljama. Nadzor nad sprovođe-

njem procesa integracije i upravljanje integracionom grupacijom se reguliše sporazu-

mom o stvaranju ekonomske integracije.1

1 Ristić, Ž., Ristić, K., Međunarodna ekonomija i finansije, EtnoStil, Beograd, 2013, str. 106


3

Međunarodna ekonomska integracija predstavlja proces udruživanja nacional-

nih privreda radi ostvarivanja određenih ciljeva, a pre svega, uklanjanje carinskih i ne-

carinskih barijera i drugih ograničavajućih propisa u međusobnoj trgovini. Obezbeđuje

se slobodno kretanje Ijudi, (radne snage) kapitala i ostalih faktora proizvodnje kao i od-

nos integrisanih nacionalnih privreda prema ostalim zemljama sveta. Nadzor nad spro-

vođenjem procesa integracije i upravljanje integracionom grupacijom se reguliše spora-

zumom o stvaranju ekonomske integracije.

Ubrzani tokovi kretanja robe, znanja i faktora proizvodnje između nacionalnih

ekonomija odavno su postali realnost međunarodnih ekonomskih odnosa. Svet i svetska

privreda se razvijaju grupisanjem i stvaranjem različitih oblika međunarodnih ekonom-

skih integracija koje pružaju različite prednosti zemljama članicama. Postoji više vrsta

integracionih i trgovinskih blokova koji nastaju i funkcionišu na bazi sporazuma dve ili

više država. Vrlo često se ne pravi razlika između pojmova ,,integracioni blok'' i ,,trgo-

vinski blok'', pa se oba oblika svrstavaju u ,,integracije''.2 Ipak, treba naglasiti da trgo-

vinski blokovi, kako im i ime kaže, predstavljaju trgovinske sporazume, koji integrišu

samo spoljnotrgovinske politike, dok integracioni blok podrazumeva i integraciju pri-

vreda, ekonomskih, fiskalnih i drugih politika. Sve ubrzaniji naučno-tehnološki progres,

koji je uslovljavao proširivanje međunarodne podele rada, jeste jedan od faktora stva-

ranja, razvoja i produbljivanja regionalnih ekonomskih integracija.

Ekonomske integracije nose sa sobom i pozitivne i negativne efekte, s tim da su

oni različiti za zemlje u integraciji u odnosu na zemlje van integracije. J. Viner je efekte

integracije podelio na efekte stvaranja novih tokova trgovine (trade creation) i efekte

skretanja, tj. efekte supstitucije dotadašnjih tokova uvoznih roba, robama zemalja u

integraciji (trade directing effect).3

Pozitivni efekti nižih institucionalnih oblika vremenom se iscrpljuju i regionalne

integracije teže sve višim oblicima. Regionalne integracije su značajan faktor razvoja

zemalja u integraciji, a imaju i veliki uticaj na zemlje van integracije i svetsku privredu

u celini. One omogućavaju harmonizaciju razvojnih politika zemalja u integraciji, proši-

renje tržišta, specijalizaciju, racionalnu kombinaciju i plasiranje faktora proizvodnje na

širem privrednom području, povećavaju konkurentnost, pozitivno utiču na privredni

2 Kovačević, M., Međunarodna trgovina, Ekonomski fakultet, Beograd, 2002. str.377. 3 Viner, J., The Customs Union Issue, Carbegie Endowment for International Peace, New York,

1950., str. 71


4

razvoj, dohodak i životni standard. Efekti na zemlje van integracije su različiti u poje-

dinim slučajevima. Međutim, činjenica je da su efekti nepovoljniji na zemlje van nego

na zemlje u integraciji, a to naročito važi za zemlje u razvoju zbog njihove izvozne stru-

kture. Politikom pridruživanja i preferencijala otklonjen je jedan deo nepovoljnih dej-

stava integracije na zemlje u razvoju, ali poteškoće na ovom polju i dalje ostaju.


5

1.2. RAZVOJ EKONOMSKIH INTEGRACIJA

Međunarodne ekonomske integracije imaju dugu istoriju. Do 19. veka eko-

nomske integracije između suverenih država ostvarivale su se na regionalnom ekonom-

skom prostoru. Tokom devetnaestog veka ostvarivani su procesi integracije koji su no-

sili obeležja nacionalnih homogenizacija i formiranja nacionalnih država u savremenom

smislu reči. Dvadeseti vek karakterišu procesi kontinentalnih ekonomskih integracija.4

Smatra se da je raniji proces integracije u svetu danas zamenjen procesom glo-

balizacije svetske privrede. Taj proces započinje formiranjem: Severnoameričke unije

(SAD, Kanada, Meksiko), Evropske unije (15 zemalja zapadne Evrope, a od 1. maja

2004. godine, EU će imati 25 zemalja Evrope); Istočnoazijska unija (Japan i tzv. mali

azijski tigrovi). Između njih se vodi borba za dominaciju na svetskom tržištu u svetskoj

privredi. To uslovljava internacionalnizaciju proizvodnje i kapitala u cilju ostvarivanja

profitnog interesa. Ovaj proces se intezivira posle 70-ih godina 20. veka. Tako finan-

sijski kapital najrazvijenijih zemalja sveta uspeva da poveže svaku tačku (nacionalnu

ekonomiju, preduzeće) na zemljaskoj kugli, u jedno globalno selo.5

Jedno od najznačajnijih pitanja ekonomske teorije i društvene prakse u savre-

menom svetu jeste pitanje tranzicije, tj. prelaska iz ekonomski neracionalnih - netrži-

šnih uslova privređivanja i totalitarnog društvenog uređenja u ekonomski racionalna i

demokratska društvena uređenja. Zapravo radi se o obrnutom procesu prelaska eksko-

munističkih zemalja iz socijalizma u kapitalizam, koji je počeo da se odvija u poslednjoj

deceniji XX veka.

Period komunističke vladavine okončan je u većini zemalja srednje i istočne

Evrope revolucionarnim događanjima iz 1989. godine u kojima je jasno ispoljen zahtev

o nužnoj promeni sistema i stvaranje jednog drugačijeg, demokratskog i liberalno orije-

ntisanog društva, koje će poštovati privatnu inicijativu i omogućiti kreativnim i spo-

sobnim ljudima da žive od svoga rada. Međutim, proces socijalne tranzicije post-

komunističkih društava sadrži visok stepen rizika od novih revolucio-narnih tenzija,

koje mogu biti uzrokovane lošom ekonomskom i institucionalnom transformacijom.

Osnovni problem ekonomskih transformacija se sastoji u prelasku centralizo-

4 Beslać, M., Petković, T., Međunarodna ekonomija i finansije, VPŠSS, Čačak, 2008, str. 49 5 Pečujlić, M., Globalizacija - dva lika sveta, Beograd, 2000., str. 152


6

vanih i planskih ekonomija u tržišno prihvatljive ekonomije, a da pri tom promene ne

prouzrokuju zahteve za „vraćanjem na staro". Sličan problem je prisutan i kod institu-

cionalnih transformacija, koje možemo podvesti pod „razdvajanje partije od države",

odnosno pod izgradnju demokratskih institucija sistema i vladavine prava. I tu se mogu

pojaviti recidivi, koji bi u nekoj režiranoj komparaciji mogli stvoriti sliku u javnosti o

ispravnosti „starog režima".

Kako bi se kapitalizam i savremena civilizacija u buduće zaštitili od ovih even-

tualnosti, pristupilo se globalizaciji, odnosno uvođenju Novog svetskog poretka

(NWO). Pod globalizacijom (mondijalizmom) se vrlo često označava koncept tzv. No-

vog svetskog poretka koji primorava ne samo zemlje u tranziciji, nego čitav svet da

prihvati jednu novu - jedinstvenu svetsku politiku (pravni sistem i društvene norme),

ekonomiju i tehnologiju. Zapravo, proces globalizacije predstavlja logičnu posledicu

internacionalizacije demokratije, neoliberalizacije ekonomskih odnosa i razvoja infor-

matičkih i komunikacionih tehnologija.

Ipak, na širenje globalizacije u poslednjoj deceniji je svakako najviše uti-cala

,,briga za bezbednost" u svakom mogućem smislu. Dovoljno je pomenuti 11. Sep-

tembar 2001. god. u Americi i to dovesti u kontekst veće kontrole i manje mobilnosti

kapitala i Ijudi koji prelaze iz jedne u drugu zemlju. U tom kontekstu, bezbednost ze-

mlje se može upotrebiti kao argument da države moraju biti ekonomski nezavisne i

same proizvoditi materijalna dobra od strateške važnosti, što bi u budućnosti moglo

imati dalekosežne negativne posledice po međunarodnu trgovinu.

Međutim, savremeni svet se susreće i sa problemima ("izazovima") koji prate

opštu globalizaciju, a to su nerazvijenost (pre svega naroda Afrike i Azije) i globalni

terorizam. Nerazvijenost rađa ekonomsku zavisnost, a time i pravnu nejednakost, što

onemogućuje malim, siromašnim i obespravljenim narodima da istraju u borbi za ostva-

renje nacionalnih prava. Sve zajedno stvara besperspektivnost i ambijent u kojem na-

staje i širi se terorizam. Mogli bi smo reći da je siromaštvo uzrok, a terorizam posledica

opšte globalizacije koju je doneo Novi svetski poredak.

Prema statističkim podacima,odnos između prihoda 20% najbogatijih i 20% naj-

siromašnijih zemalja se smanjio sa 15 :1 na 13 :1 u poslednjih trideset godina. Uz to,

samo poređenje nije najbolje, jer okosnicu globalizacije ne čini baš 20% najbogatijih

zemalja, nego znatno manji broj, gde najznačajnije mesto ima 6-7 (grupa od 7) najra-


7

zvijenijih zemalja sveta. Tako globalizacija uvećava moć multinacionalnih kompanija,

pogotovo kada se zna da neke multinacionalne kompanije imaju veće prihode od po-

jedinih država, mada i ova poređenja imaju nedostatak jer se porede različiti podaci

prodaja i GNP.6

Najveći deo zemalja je obuhvaćen ovim procesom, tako da se dvadeseti vek na-

ziva još i vekom ,,svetskih integracija''. I najmoćnije privrede sveta, SAD, Japan, Kina

uključuju se u regionalne integracije (NAFTA, APEC). Svetska trgovinska organizacija

navodi da u 2015. godini postoji 230 regionalnih integracija, a još 170 treba da zaživi do

kraja 2018. godine. U okviru regionalnih integracija nacionalne privrede ojačavaju

sveukupnu saradnju i učvršćuju poziciju na svetskom tržištu.

Svetska Banka procenjuje da se preko dve trećine svetske trgovine odvija u

okviru dvadesetak regionalnih ekonomskih grupacija, pri čemu samo Evropska Unija

ostvaruje oko polovine tog prometa.

Integrisana svetska privreda bi podrazumevala da zaokružene privredne celine

ne budu različite, odnosno da sve različite zaokružene privredne celine koje sada po-

stoje u celom svetu, postanu jedna zaokružena privredna celina u kojoj bi bila potpuna

liberalizacija međunarodnih ekonomskih odnosa. Ipak, zbog brojnih ekonomskih, nacio-

nalnih, istorijskih i političkih razloga nemoguće je očekivati potpunu liberalizaciju

međunarodnih ekonomskih odnosa. Međutim, regionalne ekonomske integracije, odno-

sno procesi tokom kojih više različitih zaokruženih privrednih celina tj. najčešće više

država u okviru određene regije, prelazi u jednu zaokruženu privrednu celinu u kojoj su

otklonjene sve prepreke za kretanje svih roba i svih faktora proizvodnje, danas predsta-

vljaju efikasan način za ostvarivanje održivih stopa privrednog rasta.

Kao krajnji rezultat savremenih društvenih kretanja javlja se monokultura -

potpuno izjednačen tehnološki nivo i stil života, koji dovodi do nestanka regionalnih

tradicija i specifičnih različitosti.

Globalizacija je završnica integracije tržišta širom sveta. Multinacionale su pre-

duzeća koja posluju simultano u mnogim zemljama. Globalizacija odražava jeftinije

troškove transporta, bolju informacionu tehnologiju, i oslobađajuću politiku smanje-nja

barijera između zemalja, sa ciljem postizanja efikasnosti uz visoke ekonomije razmera i

6 Jokić, D. i sar., Biznis novog doba, NIC Užice, Beograd, 2008., str. 98


8

specijalizacije.7

Multinacionale prodaju istovremeno u mnogim zemljama. One takođe mogu,

ako žele, i da proizvode u svetu gde je proizvodnja najeftinija, i uživaju korist obima

ekonomije, mada će ipak prodavati mali deo na mnogo različitih tržišta. Ovo ima tri

efekta.

Prvi, smanjuje ulazne barijere u određenim zemljama. Strani multinacionalni

potencijalni prodavac ne mora da nastoji da osvoji velik deo tržišta, i zbog toga ne mora

ni mnogo da smanjuje cenu da bi dostigao obim ekonomije, što proističe iz uspeha glo-

balne trgovine.

Drugo mala domaća preduzeća, koja su ranije bila zaštićena ulaznim barijerama,

se sada suočavaju sa većom međunarodnom konkurencijom, i moguće je da ne prežive.

Treće, veća konkurencija, po proizvođačima sa niskim troškovima proizvodnje,

dovodi do nižih granica profita i nižih cena. Ipak, ako postoji samo nekoliko multinacio-

nala, one mogu izbaciti iz posla domaća preduzeća koja proizvode po višim cenama, i

onda se međusobno sudarati kako bi ponovo podigli cene. Neke od rasprava o glo-

balizaciji aludiraju na to koji od ova dva ishoda je dominantan: da početna cena pada ili

da moguća naredna raste.

7 Jednak, J., Ekonomija - osnovi ekonomije, mikroekonomija i makroekonomija, Beograd 2004.,

str. 269


9

1.3. MEĐUNARODNO KRETANJE KAPITALA

Želja za smanjenjem jaza u nivou privredne razvijenosti između zemalja centra i

zemalja periferije podstiče kretanje kapitala iz zemalja na višem nivou dohotka u ze-

mlje sa nižim nivoom dohotka.8

1.3.1. Pojam i cilj međunarodnog kretanja kapitala

Međunarodno kretanje kapitala predstavlja transfer kupovne snage iz jedne ze-

mlje u drugu, u novčanom vidu, u vidu roba i usluga. Ono po pravilu izaziva porast

kupovne snage u zemlji kapitala a smanjenje kupovne snage u zemlji izvoznici kapitala.

Porast kupovne snage u zemlji uvoznici kapitala deluje u pravcu porasta uvoza, s obzi-

rom da je priliv novčane mase izazvao u zemlji porast cena. U zemlji izvoznici kapitala

kupovna snaga se smanjila što je dovelo do sužavanja tržišta za proizvode prve zemlje.

Cilj transfera kapitala iz zemalja s visokim dohotkom je da ubrza privredni ra-

zvoj tih zemalja do one tačke gde se zadovoljavajuća stopa rasta može postići na bazi

njenog samoodržavanja. Međutim, zemlja koja uvozi kapital veoma retko je slobodna u

pogledu korišćenja sredstava koje uzima na zajam, bilo da se radi o privatnom kapitalu

ili kapitalu iz zvaničnih izvora, odnosno izvora multilateralnih međunarodnih finansij-

skih institucija. Privatni kapital je vezan za određene svrhe koje ima privatni investitor.

Kapital iz zvaničnih izvora ili izvora međunarodnih finansijskih institucija vezan je za

određene projekte koji ispunjavaju specifične uslove i ograničen je za korišćenje unutar

određene zemlje ili regiona. Time je na izvestan način proces odlučivanja u pogledu ko-

rišćenja kapitala bilateralno determinisan u kome učestvuju zemlje uvoznice kapitala i

zemlje izvoznice kapitala.

Ciljevi međunarodnog kretanja dugoročnog kapitala su determinisani mogu-

ćnostima i potrebama investiranja u međunarodnim razmerama i ekonomsko-političkim

odnosima u svetu.

Prema ekonomskom (funkcionalnom) kriterijumu, dugoročno kretanje kapitala

se ostvaruje u okviru zajmovnog kapitala i u vidu investicionog kapitala. Prvi oblik

predstavlja prenos kupovne snage iz jedne zemlje u drugu, a drugi predstavlja predu-

zetnički investicioni poduhvat u inostranstvu. U suštini i prva vrsta kapitala može pre-

8Rosić, I. i Veselinović, P., Osnovi ekonomije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2006., str. 128


10

dstavljati investiranje u neku aktivnost radi postizanja određenih ekonomskih ciljeva.

Ciljevi međunarodnog kretanja dugoročnog kapitala su determinisani mogućno-

stima i potrebama investiranja u međunarodnim razmerama i ekonomsko-političkim

odnosima u svetu.

1.3.2. Oblici međunarodnog kretanja kapitala

Međunarodno kretanje investicionog kapitala se odnosi na međunarodno finan-

siranje kada se radi o ulaganju dugoročnog kapitala radi obezbeđivanja kontrole nad

preduzećem - direktne investicije, i radi ulaganja u hartije od vrednosti koje nose fiksnu

kamatu - portfolio investicije.9

Kapital se između zemalja kreće u tri osnovna oblika:

a) strane direktne investicije

b) strane portfolio investicije

c) zajmovi i krediti

Prema vremenskom kriterijumu međunarodne kapitalne transakcije mogu da

budu u vidu kratkoročnih, srednjoročnih i dugoročnih zajmova.

Kratkoročni zajmovi su obično privatni zajmovi. To su, pre svega, kratkoročni

krediti (komercijalni i robni) u vezi sa izvršavanjem poslovnih transakcija u međuna-

rodnoj trgovini. Značajan oblik kratkoročnih kredita se javlja u vidu dokumentarnog

akreditiva, gde uvoznik otvara akreditiv u korist izvoznika (kreditira izvoznika pre pri-

jema robe). U izvesnom smislu je i dokumentarna naplata, tj. dokumentarni inkaso kre-

ditiranje izvoznika, jer uvoznik, po pravilu, otkupljuje dokumenta pre prijema robe.

Srednjoročni zajmovi se najčešće razmatraju u sklopu dugoročnijeg kretanja,

iako se ovde radi o međunarodnim zajmovima sa kraćim rokom trajanja od onih koji se

odnose na dugoročnije kretanje kapitala.

Dugoročni zajmovi su primarno autonomnog karaktera, i stavljaju se u funkciju

prvenstveno usled razlika u kamatnim stopama između zemalja. U ovakvoj funkciji sla-

bi uloga dugoročnijih zajmova u savremenoj svetskoj privredi.

Prema ekonomskom (funkcionalnom) kriterijumu, dugoročno kretanje kapita-la

se ostvaruje u okviru zajmovnog kapitala i u vidu investicionog kapitala. Prvi oblik

predstavlja prenos kupovne snage iz jedne zemlje u drugu, a drugi predstavlja preduze-

tnički investicioni poduhvat u inostranstvu. U suštini i prva vrsta kapitala može pre-

9 Gračanac, A., Globalno bankarstvo, Fakultet za uslužni biznis – Novi Sad, 2003., str. 281


11

dstavljati investiranje u neku aktivnost radi postizanja određenih ekonomskih ciljeva.

Strane direktne investicije predstavljaju takav tip međunarodnog finansiranja

koji uključuje kontrolu domaćih rezidenata nad preduzećem kao inostranim deviznim

rezidentom. Preduzeće je inostrani, devizni rezident samim tim što ima svoje poslovno

sedište u inostranstvu bez obzira na vlasništvo. Prema tome, bitni sastavni deo direktnog

investiranja je sticanje kontrole nad preduzećem u inostranstvu. Ova kontrola može biti

potpuna ili delimična. Dakle, nije dovoljno da je preduzeće u inostranstvu samo finansi-

rano od strane rezidenata domaće zemlje. Bitno je da ono bude kontrolisano od strane

domaćih rezidenata.10

Posedovanje 51% svojine nad preduzećem u inostranstvu daje već potpunu kon-

trolu nad preduzećem. No pojedina nacionalna zakonodavstva predviđaju kvalifikovanu

većinu od dve trećine ili tri četvrtine vlasništva za donošenje određenih odluka u pre-

duzeću, tako da u tim slučajevima posedovanje 51% svojine nad preduzećem nije do-

voljno. Međutim, treba imati u vidu da akcionarska društva s velikim brojem neorgani-

zvanih akcionara omogućavaju sticanje kontrole nad preduzećem i kod daleko manjeg

procenta držanja akcija. Sve zavisi od procesa donošenja odluka.

Nosioci direktnih stranih investicija su multinacionalne kompanije koje kapital

plasiraju po sopstvenim interesima, ali i interesima zemlje plasmana, čiji subjekti znaju

da iskoriste blagodeti stranih direktnih investicija. Pošto ova ulaganja omogućuju razvoj

(ako se dobro koriste), a ne postoje fiksne otplate koje opterećuju platni bilans zemlje,

nego sve.zavisi od ostvarenog profita i izvoza, ona daje pozitivne efekte i u zemljama

plasmana.11

Motivi za ulaženje u direktne investicije mogu biti uglavnom sledeći: ili da se

"nadomesti" izvoz (tj. ide se u tzv. "carinske fabrike", da bi se premostile carinske bari-

jere); ili da se fabrika približi tržištu uopšte, ili da se povećava odnosno obezbedi uvoz

oskudnih roba - ili da se koristi nizak nivo nadnica u inostranoj zemlji.

Direktno investiranje koje nadomešta izvoz svodi se na tzv. carinske fabrike.

Podižu se fabrike u inostranstvu kako bi se nadomestio izvoz koji je otežan usled carin-

skih barijera koje postavlja zemlja uvoznica. Ili se radi o tržišno orijentisanoj industriji

pa se fabrika približava tržištu.

10 Jokić, S., Osnovi ekonomije, Proinkom, Beograd, 2004., str. 211 11 Unković, M., Međunarodna ekonomija, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2009., str. 131


12

Direktno investiranje koje povećava uvoz dolazi do izražaja u industriji koja je

orijentisana prema izvozu, snabdevanju, kada preti opasnost iscrpljenja domaćih izvora

snabdevanja, pa treba investirati u inostranstvu kako bi se stekla kontrola nad stranim

izvorom (npr. nad rudnicima bakra, petrolejskim izvorima, itd.). I ovde može doći do

kombinacije s direktnim investiranjem radi nadomeštaja izvoza, npr. u petroleju.

Poseban vid direktnog investiranja predstavlja investiranje koje dolazi do izra-

žaja u radno intenzivnoj industriji kada se želi koristiti nizak nivo nadnica u inostranoj

zemlji, kao što je to slučaj u tekstilnoj industriji.

Karakteristično je za direktne investicije da je korisnik viška vrednosti koji se

stvara u inostranstvu rezident zemlje izvoza kapitala, i da je motiv direktnog investi-

ranja upravo u mogućnosti ostvarivanja ekstraprofita u inostranstvu, odnosno više pro-

fitne stope od one koja vlada na tržištu zemlje izvoznice kapitala.

Posebnu grupu direktnih investicija predstavljaju investicije u infrastrukturi kao

što je izgradnja železnica, puteva, luka, elektrana, radio i televizijskih sistema i tome

slično. Ovakve investicije su često povezane s direktnim investiranjem u proizvodnji.

Investitor koji podiže fabriku u stranoj zemlji, izgrađuje i prilazne puteve do fabrike,

podiže elektranu itd. Ovoj grupi je bliska i grupa direktnih investicija u banke u ino-

stranstvu, u osiguravajuća društva itd. u cilju proširenja mreže finansijskog kapitala.

Karakteristično je za direktne investicije uopšte da su one eksploatatorski naj-

intenzivniji vid međunarodnog investiranja. Prednosti od takvih investicija koje se obi-

čno u literaturi ističu, kao što je unošenje u zemlju uvoznicu kapitala, novih tehnolo-

ških postupaka, poboljšavanje socijalne baze, primanje kapitala iz inostranstva bez

fiksnih tereta, kao što je teret kamata kod primanja inostranog zajma, izostajanje pritiska

na platni bilans zemlje uvoznice kapitala (osim za transfer dobiti) pa čak i poboljšanje

platnog bilansa kroz povećanje izvoza ili smanjenje uvoza itd. nisu još uvek takve da bi

neutralisale sve nedostatke koje ovaj oblik međunarodnog invest. nužno u sebi nosi.

Efekti direktnih investicija moraju se posmatrati odvojeno za zemlju koja inve-

stira i za zemlju u kojoj se investira. Za zemlju koja investira (izvoznica kapitala) dire-

ktna investicija ima pre svega platnobilansni efekt. Izvoz kapitala znači za tu zemlju

devizni odliv, doduše devizni odliv koji se može eventualno repatrirati bilo kroz repa-

trijaciju kapitala bilo kroz retransfer dobiti, ali u prvi mah ipak samo devizni odliv. Ako

se dobit reinvestira, efekti na platni bilans zemlje izvoznice kapitala biće nepovoljniji.

Međutim, normalno na dugu stazu efekat na platni bilans, apstrahujući od reinvestiranja

dobiti mora biti povoljan, jer investitor se odlučuje na direktnu investiciju u očekivanju


13

većeg profita od onog koji može postići u sopstvenoj zemlji. Prihodi od investicija u

inostranstvu čine značajan deo aktive tekućeg računa platnog bilansa mnogih razvijenih

zemalja. Za zemlju uvoznicu kapitala efekt direktnih investicija je, pre svega u tome, što

će inostrani investitor, ako nema mogućnosti za reinvestiranje pod povoljnim uslovima,

svoju dobit uputiti u matičnu zemlju, dok će je domaći investitor ostaviti u zemlji.12

Direktni investitor za razliku od portfolio investitora ne gleda u svojoj inve-

sticiji toliko mogućnost postizanja što većeg prinosa, koliko mogućnost lakšeg pristupa

kapitala u zemlji u kojoj je investirao (lokalni zajmovi), mogućnost lakšeg pristupa trži-

štu i tome slično. Zato direktne investicije mogu da se kreću istovremeno u jednom i

drugom pravcu (prva zemlja - druga zemlja i obrnuto), dok se portfolio investicije obi-

čno kreću u jednom pravcu.

Direktne investicije pokazuju, posle tridesetih godina dvadesetog veka, tenden-

ciju smanjenja učešća u svetskom investiranju. To se ima pripisati pre svega deviznoj

kontroli koja otežava repatrijaciju kapitala i dobiti, ali i opasnosti od nacionalizacije. U

novije vreme se primećuje tendencija kod nekih zemalja da daju olakšice ulasku stranog

kapitala u obliku direktnih investicija i pružanju garancije u pogledu nacionalizacije,

tako da "politika otvorenih vrata" počinje opet da privlači direktne investitore.

Strane direktne investicije (SDI) u savremenoj razvojnoj etapi, preuzimaju fun-

kciju ključnog razvojnog faktora svetske privrede i uz trgovinu postaju osnovni meha-

nizam globalizacije svetske privrede, odnosno globalizacije poslovanja preduzeća.

Uslovi rastuće integracije i međuzavisnosti, uz sve oštrije kriterijume konku-

rentnosti tražili su od preduzeća da nađu efikasne kanale, koji će im obezbediti pristup

tržištima (kako inputa tako autputa). Strane direktne investicije su u tom kontekstu pru-

žile idealno rešenje. Putem direktnih investicija u inostranstvu, preduzeća razmeštaju

svoje proizvodne sisteme i ostale poslovne funkcije u globalnim razmerama, nastojeći

da obezbede najpovoljnije snabdevanje sa jedne strane (sirovinama, energijom i radnom

snagom), a sa drage strane najprofitabilniji plasman svojih proizvoda/usluga uz prisu-

stvo na svim važnijim tržištima. Ovakvom globalizacijom svog poslovanja i metodama

internacionalizacije određenih odnosa, preduzeća mogu optimalno da iskoriste svoje

prednosti u tehnologiji, ekonomiji obima i akumulirana iskustva u drugim poslovnim

funkcijama.

12 Petrović, P., Upravljanje rizicima na tržištu kapitala, Institut ekonomskih nauka, Beograd,

2000.., str. 118


14

U slučaju stranih direktnih investicija, u pitanju je mnogo više od prostog tra-

nsfera kapitala. Širenje matične kompanije na tržišta drugih zemalja podrazumeva

kompletan investicioni paket, koji sadrži, osim kapitala, tehnologiju, marketing mena-

džerska znanja, pristup tržištima i drugim prednostima. Rizik je veći, ali se povećava i

mogućnost za ostvarenje profita. Važna karakteristika SDI jeste upravo ta, što one omo-

gućavaju razmenu tzv. neopipljive aktive-znanja, koje na drugi način ne bi moglo biti

preneto zbog nepostojanja tržišta koja nosiocu znanja može da obezbedi adekvatnu ren-

tu za prednosti koje poseduje. Na taj način, strane direktne investicije postaju najpo-

uzdaniji kanal za prenos tehnološke komponente, osnove privrednog rasta i razvoja.

Portfolio investicije predstavljaju takav tip međunarodnog investiranja kod koga

je isključivi cilj investitora sticanje dohotka a ne i kontrola nad preduzećem u ino-

stranstvu. Razlika između portfolio investicija i direktnih investicija je čisto funkcio-

nalna. Samo ova funkcionalna razlika može i da bude relevantna, s obzirom da port-

folio i direktne investicije mogu katkada poprimiti istu ili sličnu formu. Ako neko kupi

izvestan broj akcija isključivo da pribavi sebi dohodak koji mu se čini realan s obzirom

na dobre izglede preduzeća, a pri tome nema nikakve pretenzije na uticanje na poslove

preduzeća ni na kontrolu nad tim poslovima, on je portfolio investitor iako bi formalno

trebao da bude direktan investitor.13

Portfolio investitor ima, dakle, kao poslovni motiv sticanje stalnog prihoda od

svog kapitala uloženog u hartije od vrednosti. Po pravilu to su hartije od vrednosti s fi-

snom kamatom. Prema tome, čitava delatnost portfolio investitora sastoji se u sečenju

kupona sa svojih hartija od vrednosti. Motiv-investiranja ovde nije ništa drugačiji od

motiva običnog štediše.

Portfolio investicije u smislu međunarodnog investiranja znače držanje stranih

hartija od vrednosti od strane domaćih rezidenata. Portfolio investicije u poređenju s

direktnim investicijama pokazuju samim tim još jednu značajnu karakteristiku.

Proces funkcionisanja tržišta kapitala (komplementarno sa drugim oblicima

međunarodnog kretanja kapitala) predstavlja bitnu mogućnost za finansiranje proste i

proširene reprodukcije. Ovaj način finansiranja je u znatnoj prednosti u odnosu na kre-

ditni odnos, jer u suštini tangira vlasnički odnos prema imovini. Smisao akcionars-kog

13 Petrović, P., Upravljanje rizicima na tržištu kapitala, Institut ekonomskih nauka, Beograd,

2000., str. 219


15

poslovanja je uvećanje privrednih i finansijskih tokova putem emisije i prometa akcija,

koje se promeću na berzi. Na sekundarnom tržištu kapitala ostvaruje se koncentracija

ponude i tražnje dugoročnih hartija od vrednosti i u isto vreme akuciono određivanje

cene po tržišnom kriterijumima.

Na tržištu kapitala promeću se tzv. portfolio plasmani.14

Ovde novčani transfer uvek prethodi realnom transferu i to u celom iznosu inve-

stiranja. To znači da se realni transfer vrši u potpunosti kroz promene u dohotku. Ino-

stranstvo time povećava dohodak i to povećanje dohotka ide jednim delom na uvoz u

zavisnosti od granične sklonosti uvozu. Ako jedan deo povećanja dohotka inostrane ze-

mlje ide na štednju (u zavisnosti od granične sklonosti štednji), onda će se primarno

povećanje dohotka, izazvano prodajom hartije od vrednosti, multiplikovati multiplika-

torom koji odgovara recipročnoj vrednosti zbira granične sklonosti uvozu i granične

sklonosti štednji.

Direktni investitor za razliku od portfolio investitora teži da svoje investicije u

stranoj zemlji svede na minimum na taj način što pokazuje tendenciju da jedan deo

kapitala potrebnog za investiranje, pribavi u odnosnoj stranoj zemlji. Direktna inve-

sticija njemu omogućuje pristup kapitalu zemlje u kojoj investira. On će npr. tražiti u toj

zemlji zajam za izvođenje građevinskih radova, za nabavku sirovina, pogonskog goriva

itd. Na taj način direktno investiranje uključuje u sebi izvesno ekonomisanje kapitala

zemlje koja investira. Toga kod portfolio investicija nema.

Portfolio investitor ima ograničeni horizont već zbog toga što je njegov cilj

mnogo uži od direktnog investitora. Dok direktni investitor ide na razvijanje poslovne

delatnosti u stranoj zemlji i na osvajanje tržišta, portfolio investitor ne ide dalje od se-

čenja kupona. Zbog toga portfolio investicije dolaze do izražaja na tradicionalnim trži-

štima ovakvih investicija, ako što je npr. njujorško tržište. One se dakle, kreću određe-

nim tradicionalnim kanalima vezanim za navike i poverenje publike, koja nije u takvoj

meri poslovno nastrojena kao direktni investitori koji predstavljaju prave preduzetnike.

Portfolio investitori predstavljaju zato mnogo širu publiku i poslovno neukiju vrstu

investitora.

Portfolio predstavlja investiciju u više različitih oblika aktive, najčešće razli-

čitih vrsta hartija od vrednosti u posedu individualnog investitora ili institucije. Izbor i

14 Unković, M., Međunarodna ekonomija, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2009., str. 132


16

struktura portfolija zavisi od očekivanog prinosa na pojedine oblike imovine (najčešće

vrednosnih papira), kapitalnih dobitaka i pripadajućih rizika. Pored većeg prinosa, osno-

vni razlog za formiranje portfolija, je i smanjenje rizika investiranja.

U portfolio investicije spadaju akcije ispod 10% vlasništva, preko toga su dire-

ktna ulagdrija. Obimom i cenom portfolio investicija upravlja tržište, odnosno odnosi

ponude i tražnje na njemu.15

Pod zajmovnim kapitalom (creditor capital) u međunarodnim ekonomskim

odnosima podrazumeva se takav oblik međunarodnog kretanja kapitala kod kojeg se

kupovna snaga transferiše neposredno u obliku zajma od zemlje davaoca kredita u ze-

mlju uvoznika kredita, koja ga može upotrebiti bilo u svrhe proizvodnje ili potrošnje. U

suštini zajmovnog kapitala leži tendencija međunarodnog izravnanja razlika u snab-

devenosti kapitalom i u potrebama za kapitalom od zemlje do zemlje. U kretanju zaj-

movnog kapitala treba razlikovati dva oblika, i to: novčani i robni. U prvom slučaju radi

se o transferu kupovne snage u novčanom obliku (novčani transfer), a u drugom slučaju

transferu u robnom obliku (realni transfer). Međutim, i u prvom slučaju dolazi do re-

alnog transfera samo u procesu multiplikacije nacionalnog dohotka zavisno od visine

granične sklonosti uvozu. To znači da je zajmovnom kapitalu u svakom slučaju ima-

nentan realni transfer. Razlika je samo u tome da li će do realnog transfera doći već u

prvoj fazi ili u sledećim fazama.16

Zajmove i kredite daju:

komercijalne banke,

međunarodne finansijske institucije, i

organizacije za finansiranje izvoznih poslova (rede i preduzeća). Države daju

(iz budžeta) ekonomsku pomoć, tj. poklone, koji su uslovljeni raznim ucenama, pa se

slobodno može red da je nesrećna zemlja koja sebi dozvoli da živi od bespovratne po-

moći. Komercijalne banke odobravaju dve vrste kredita ito:

kreditne linije (revolving credit facilities) i

zajmove sa fiksnim otplatnim programima (terms loans).

Prvu kategoriju kredita daju kreditorske banke pojedinačno partnerskim ban-

kama, sa osnovnom namenom tih kredita da olakšaju tekuće finansijske spoljnotrgo-

15 Unković, M., Međunarodna ekonomija, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2009., str. 133 16 Petrović, P., Upravljanje rizicima na tržištu kapitala, Institut ekonomskih nauka, Beograd,

2000., str. 127


17

vinske transakcije (najčešće se radi o uvozu sirovina i energenata iz zemlje kreditora u

zemlju debitora). Za ove kredite obično se ugovara me.dubarikarski kreditni limit.

Drugu kategoriju kredita daju, pojedine banke ili konzorcijumi komercijalnih

banaka direktno korisnicima, najčešće uz garanciju države (syndecated loans):

- kod sindikanizovanih kredita radi se o velikim iznosima, pa pojedinačne banke

ne žele da nose tolike rizike. Svaka komercijalna banka aktivno učestvuje u konzorci-

jumu sa određenim ponderom koji zavisi od veličine kreditnog potencijala te banke i

njene spremnosti (interesa) da se angažuje u nekom projektu.

- pojedinačni krediti daju se preko stranih banaka, ili direktno korisniku u ino-

stranstvu, ili korisniku u zemlji radi plasmana robe u inostranstvu ili za druge potrebe,

ili se daju direktno bankama.17

Neposredan motiv za međunarodno kretanje kapitala u zajmovnom obliku je ra-

zlika u ceni ovog proizvodnog faktora od zemlje do zemlje. Ova cena, koja se svodi na

kamatnu stopu, zavisi uglavnom od snabdevenosti zemlje ovim proizvodnim faktorom.

Zemlja koja raspolaže obiljem kapitala u odnosu na druge proizvodne faktore pokazi-

vače po pravilu i nižu kamatnu stopu na tržištu kapitala u poređenju sa zemljama u kojoj

je kapital relativno oskudan faktor. Ove razlike u ceni faktora staviće u pokret zajmovni

kapital i on će se po pravilu kretati u međunarodnim okvirima iz zemlje s nižom ka-

matnom stopom u pravcu zemlje s višom kamatnom stopom. Ovo je osnovna logika

međunarodnog kretanja kapitala u zajmovnom obliku. Ovakvo kretanje zajmovnog ka-

pitala nazivamo autonomnim kretanjem.

Kretanje zajmovnog kapitala je po pravilu autonomnog karaktera, ali ono može

ponekad poprimiti karakter indukovanog kretanja. Ovo je naročito slučaj kod kratko-

ročnih zajmova koji dolaze do izražaja u slučaju neravnoteže platnog bilansa i popri-

maju određenu ekvilibrirajuću ulogu. U slučaju deficita platnog bilansa domaći uvoznici

su u cilju realizacije nabavke u inostranstvu upućeni na kredit s obzirom da na domaćem

deviznom tržištu postoji manjak ponude pred tražnjom deviza.

Dugoročni zajmovni kapital u svom međunarodnom kretanju je po pravilu auto-

noman i rukovodi se razlikama u kamatnoj stopi od zemlje do zemlje, dok je kratko-

ročan zajmovni kapital u svom međunarodnom kretanju po pravilu indukovan i ruko-

vodi se situacijom u platnom bilansu. Ovo je samo opšte pravilo od koga, naravno, ima i



18

izuzetaka. U ovom smislu je potrebno istaći ulogu srednjoročnog zajmovnog kapitala

koji je često intermedijarnog tipa, tj. može pokazivati autonomno i indukovano kretanje.

Ulazak zajmovnog kapitala u novčanom obliku znači isto što autonoman izvoz.

Saldo platnog bilansa, ako je do tada bio izravnat, biće pozitivan za iznos primljenog

zajma, a za isti iznos će se povećati i nacionalni dohodak. Zajam deluje kao injekcija

dohotku. Jedna jedinica primljenog zajma značiće jednu novu jedinicu nacionalnog

dohotka. Ova dodatna jedinica nacionalnog dohotka biće jednim delom utrošena na

kupovinu domaćih dobara, zavisno od veličine granične sklonosti potrošnji, dok će dru-

gim delom ići na uvoz, u zavisnosti od granične sklonosti uvozu. Deo utrošen na kupo-

vinu domaćih dobara značiće novo povećanje dohotka, koje će opet prema veličini gra-

nične sklonosti potrošnji i granične sklonosti uvozu biti utrošeno na kupovinu domaćih

dobara odnosno na uvoz, itd.18

Dolazi, dakle do procesa multiplikacije dohotka koji će se zaustaviti kada uvoz

dostigne iznos primljenog zajma. Na taj način se novčani transfer pretvorio u realni

transfer, ali na višem nivou nacionalnog dohotka. Ako se u ovaj proces uključi i štednja,

u zavisnosti od granične sklonosti štednji, onda uvoz neće dostići iznos prvobitno prim-

ljenog zajma, pa se srazmerno tome neće novčani transfer pretvoriti u realni transfer,

dok će nacionalni dohodak biti multiplikovan istim multiplikatorom. Čitav ovaj proces

je matematički izložen kod multiplikatora spoljne trgovine.

Primanje zajma iz inostranstva je anticipiranje domaće akumulacije koja usled

niske granične sklonosti štednji nije mogla biti ostvarena u domaćoj zemlji. Prema

tome, druga osnovna logika u međunarodnom kretanju zajmovnog kapitala sastoji se u

tome što zajmovni kapital struji iz zemlje s višom stopom akumulacije u zemlju s nižom

stopom akumulacije, odnosno iz zemlje s višom graničnom sklonošću štednji u zemlju s

nižom graničnom sklonošću štednji. To praktično znači da zajmovni kapital struji iz ra-

zvijenih zemalja u zemlje u razvoju, u kojima dohodak jedva ostaje da u proseku pod-

miri egzistencijalni minimum.

Česti su slučajevi da, i pored na oko privatnog zajmovnog kapitala, država istu-

pa kao organizator i inicijator davanja zajma inostranstvu. Uz to je i kreiranje određe-

nih institucija na međunarodnom planu imalo za posledicu pomeranje težišta s privatnih

na javno-pravne izvore kreditiranja. Ovo naročito važi za investicione kredite koji su

18 Jednak, J., Osnovi ekonomije, Čigoja štampa, Beograd 2006., str. 381


19

posle Drugog svetskog rata dobili snažan podstrek usled velikih potreba za obnovu pri-

vrednih aktivnosti u mnogim zemljama.

1.3.3. Uloga TNCo u međunarodnom kretanju kapitala

Svetsko tržište obezbeđuje kontinuitet ekonomskog rasta ekonomija zemalja u

tranziciji. U najrazvijenijim zemljama sveta ekonomska stopa rasta povezana je sa ra-

stom transnacionalnih korporacija (TNCo).

Procenjuje se da postoji oko 65.000 TNCo, sa oko 850.000 stranih afilacija ši-

rom sveta, sa oko 55 miliona zaposlenih, uz obim prodaje na svetskom tržistu od 19.000

milijardi $, što je više nego dvostruko od svetskog izvoza (samo deset godina ranije ovi

iznosi su bili jednaki). Svetskim tržištem dominira 100 najvećih TNCo, a među prve tri

spadaju nefinansijske TNCo (Vodafon grup sa 221 milijardi $ strane aktive i 222 mili-

jarde $ ukupne aktive; General Electrics sa 159 milijardi $ i 437 milijardi $ ukupne

aktive i Exxon Mobil corporation sa 102 milijarde $ i 149 milijardi $ respektivno – po-

krivaju više od polovine ukupne prodaje i zaposlenosti. U ilustraciji podataka dovoljno

je reći da u 2001. godini svetski GDP iznosi 31.900 milijardi $.

Ovakva konstelacija međunarodnih ekonomskih odnosa produbila je ekonom-

sku međuzavisnost kompanija i ekonomija zemalja u tranziciji. Ovo podrazumeva da

svako značajno pomeranje ponude i tražnje na unutrašnjem i spoljnjem tržištu potiče od

promena na svetskom tržistu koje kontrolišu TNCo.

Danas dakle, nema autarhičnog koncepta razvoja nacionalne ekonomije (nema

privrede koja je sama sebi dovoljna), to znači da svetsko tržište funkcioniše tako što

svaka zemlja svoje robe, usluge, kapital, finansijske instrumente razmenjuje sa drugim

zemljama. Ovaj proces se naročito intenzivirao razvojem savremene proizvodnje. To je

dovelo do velikog obima međunarodne razmene, međunarodne podele rada na osnovu

komparativnih i konkurentskih prednosti, odnosno do nastanka svetskog tržišta i svetske

privrede.

Proširivanje razmene između zemalja uslovljeno je višestrukim činiocima, kao

što su: različit raspored prirodnog bogatstva u svetu (plodna zemlja, rude, nafta, šume,

voda i sl.), razvoj sofisticirane proizvodnje sa profitnim ciljem, kao osnova poslovanja

(proširenje nacionalnih tržišta za finalne proizvode, tehnologiju, repromaterijal, kupo-

vina jeftinih sirovina, energije, radne snage i sl.). Ovim i drugim preduslovima razvijana


20

je međunarodna podela rada, specijalizacija i standardizacija izmedu nacionalnih eko-

nomija. Time se sve više razvija svetsko tržište, što danas predstavlja bitnu karakte-

ristiku savremenog sveta i neophodan preduslov razvoja svake nacionalne ekonomije.

Statistika spoljne trgovine pokazuje da najveću dinamiku razmene (izvoza) ima-

ju proizvodi visokog tehnološkog intenziteta: kompjuteri za kancelarijsko poslovanje,

elektronika, naučni instrumenti, automobili i farmaceutski proizvodi. Nažalost, zemlje u

razvoju skoro da nemaju pomenute vrste proizvoda, jer u većini slučajeva imaju mono-

kulturnu privredu.19

Transnacionalne kompanije sa druge strane stvaraju novi poredak. Poredak u

svetu jeste novi, ali stara pravila igre i dalje važe. Stara pravila su ponajbolje demon-

strirale zemlje zapadne Evrope u svojim, "kulturnim pohodima", koji su bili okrenuti ka

gotovo svim kontinentima, pa čak i onim jako udaljenim od Evrope. Cilj nije bio doneti

kulturu i progres novootkrivenim krajevima, već ih okupirati, eksploatisati sirovine, a

domaće stanovništvo pretvoriti u jeftinu radnu snagu ("robove").

Danas, kada je kolonijalizam u svom izvornom obliku potpuno isčezao, svetska

kapitalistička ekonomija nastavlja da uspostavlja i proširuje razlike između razvijenih sa

jedne strane i srednje razvijenih i nerazvijenih društava sa druge strane. Kako te razlike

ne bi eksplodirale, jasno je da se mora pristupiti izgradnji pravednijeg društva i pra-

vednije raspodele bogatstva u svetu.

19 Tuševljak S., Rodić J., Finansije preduzeća, CONSSECO institut, Beograd 2003., str. 117


21

1.4. OBLICI REGIONALNIH I MEĐUNARODNIH EKONOMSKIH

INTEGRACIJA

1.4.1. Oblici regionalnih ekonomskih integracija

Regionalne integracije su, u stvari, proizvod globalne interdependencije privre-

da i država u savremenom svetu. Po svom karakteru predstavljaju institucionalnu formu

međusobnog ekonomskog (trgovinskog i finansisjkog), tehnološkog, pravnog, kultur-

nog i drugog povezivanja dve ili više zemalja (država) na određenom širem ili užem

regionu (prostoru).

Najprogresivniji primer kreiranja uspešne regionalne ekonomske integracije je

Evropska unija (EU), stvorena pre više od pedeset godina i potom neprestano ra-zvijana

i unapre!ivana. Ona je bila svojevrstan uzor za mnoge ekonomske regionalne integracije

koje su kasnije stvarane u drugim regionima sveta (NAFTA, MERCOSUL, ASEAN, i

dr.).

Uspešnost svake pojedinačne regionalne ekonomske integracije zavisi od kara-

ktera odnosa na kojima je sazdana. Ekonomski fer odnosi među članicama integracije

garancija su njenog progresa. Integracija zahteva stepen jednakosti među učesnicima, u

protivnom može postati eufemizam za hegemoniju.

U tom kontekstu regionalne ekonomske integracije predstavljaju se, bez obzira

na neke njihove nesporne autonomne odrednice, kao sastavni deo procesa globalizacije

svetske privrede. Regionalizacija i globalizacija predstavljaju se kao komplementarni a

ne kao divergentni procesi:20

Prvo. Svaka od postojećih regionalnih ekonomskih integracija u svetu je otvo-

reni a ne hermetizovani organizam, rivalski ali i partnerski orjentisana, sa težnjom da

bude što veća, da što više proširi i pomeri svoje granice, da bude, u krajnjoj liniji, što vi-

še globalizovana. Tako, na primer, Evropska unija pomera svoje granice prema zem-

ljama Istočne i Jugoistočne Evrope, MERKOSUL nastoji da k sebi privuče zemlje na

zapadu i severozapadu Južne Amerike, NAFTA se pragmatično okreće prema čitavoj

američkoj hemisferi, ASEAN prema Istočnoj i Centralnoj Aziji, itd.

Drugo. Nijedna od postojećih regionalnih ekonomskih integracija, ma koliko

bila velika nije sama sebi dovoljna, nego zavisna od ostatka sveta. Zato su između po-

stojećih regionalnih ekonomskih integracija već uspostavljeni ili su u fazi uspostavlja-

20 Dašić, Đ., Principi internacionalne ekonomije, Univerzitet BK, Beograd, 2008, str. 291


22

nja specijalni odnosi ekonomske i druge saradnje, kao, na primer, između MERKOSUL

- Evropske Unije ili NAFTA - MERKOSUL i dr.

Treće. U toku je i proces me!usobnog povezivanja postojećih regionalnih inte-

gracija, to jest stvaranja novih mega ekonomskih integracija koje bi se protezale na šire

geoekonomske i interregionalne prostore, kao što su, na primer, FTAA, AFTA i dr.

Četvrto. Regionalne ekonomske integracije: (1) podstiču brži protok dobara i

usluga, (2) eliminišu granične probleme; (3) obezbeđuju slobodnu trgovinu na prostoru

ograničenom datom integracijom; (4) ostvaruju ekonomske prednosti većeg tržišta (kon-

kurencija, ekonomija obima i pokretljivost faktora proizvodnje); i (5) vrše pozitivne

direktne i indirektne uticaje i na mnoge druge sfere društvenog života, kao što su kultura,

umetnost, obrazovanje i dr.

Regionalne ekonomske integracije su, u stvari, karika u lancu sve veće međuza-

visnosti država i aktera svetske tržišne scene, jedan od bitnih mehanizama kroz koji se

ostvaruje sve intenzivnije globalizovanje svetske privrede.

Regionalne ekonomske integracije predstavljaju ekonomske temelje globalne

trgovinske liberalizacije, koja podstiče univerzalnu ekonomsku konkurentnost od koje

korist imaju potrošači u čitavom svetu.21

1.4.2. Modeli međunarodnih ekonomskih integracija

Modeli ekonomske integracije ispoljavaju se u različitim oblicima. Najčešći ob-

lici ekonomskih integracija ili sporazuma o trgovinskoj i ekonomskoj saradnji su:22

1) Preferencijalni trgovinski sporazum (Preferential Trade Agreements) pred-

stavljaju sporazume između zemalja u kojima jedna drugoj odobravaju povlastice, naj-

češće u spoljnotrgovinskoj razmeni, favorizujući na taj način međusobnu trgovinu pro-

izvoda zemalja učesnica sporazuma u odnosu na zemlje izvan toga sporazuma, odnosno

sa zemljama kojima priznaju status najpovlašćenije nacije.

2) Slobodna trgovinska zona (Free-Trade Area) je najlabaviji i najmanjc inten-

zivan oblik ekonomske integracije. U slobodnoj trgovinskoj zoni između zemalja čla-

nica se ukidaju sve spoljnotrgovinske barijere na kretanje roba i usluga. Svaka zemlja

članica zadržava pravo na vođenje samostalne spoljnotrgovinske politike prema trećim

21 Dašić, Đ., Principi nternacionalne ekonomije, Univerzitet BK, Beograd, 2008, str. 292 22 Ristić, Ž., Ristić, K., (2013), Međunarodna ekonomija i finansije, EtnoStil, Beograd, str. 107


23

zemljama (primenjuje sopstvenu carinsku tarifu, propisuje, uvodi ili ukida kvantitativne

mere ograničenja uvoza, odnosno izvoza i dr.). Najpoznatiji integracioni sistemi u obli-

ku slobodne trgovinske zone u razvijenim zemljama su: Evropsko udruženje slobodne

trgovine (EFTA), a u zemljama u razvoju Latinskoameričko udruženje slobodne trgovi-

ne (LAFTA).

3) Carinska unija (Customs Uniori) je viši oblik ekonomske integracije od slo-

bodne trgovinske zone. Ona je istorijski prototip ekonomske integracije. Između zema-

lja članica ukidaju se carinska i kvantitativna ograničenja, a prema trećim zemljama,

članice carinske unije ustanovljavaju jedinstvenu carinsku i spoljnotrgovinsku politiku

(jedinstvene carine, kvantitativna ograničenja, režim izvoza i uvoza i dr.).

Najpoznatiji primer carinske unije u razvijenim zemljama je bila carinska unija

zemalja Beneluksa (Belgija, Holandija i Luksemburg), a među zemljama u razvoju mo-

del ekonomske integracije u vidu carinske unije se izgrađuje u integracionoj grupaciji

Ekonomske zajednice zapadnoafričkih zemalja (ECOVVAS).

4) Zajedničko tržište (The Common Market) predstavlja višu fazu ekonomske

integracije u odnosu na carinsku uniju. Zajedničko tržište, pored toga što obuhvata sva

obeležja carinske unije (između zemalja članica se ukidaju sve mcre spoljnotrgovinskih

ograničenja, kao što su carine, kvote i sl. a sprovodi se jedinstvena carinska politika

kroz jedinstvene carine prema trećim zemljama) uključuje i uklanjanje svih ograničenja

na kretanje radne snage i kapitala između zemalja članica.

Među zemljama u razvoju karakterističan primer ekonomske integracije u vidu

zajedničkog tržišta je Centralno američko zajedničko tržište (Central American Com-

mon Market), odnosno CACM.23

5) Ekonomska unija (Economic Union) se odlikuje uspostavljanjem modela je-

dinstvenog tržišta sa jedinstvenim istupanjem prema trećim zemljama u sferi ekonom-

skih i donekle u sferi političkih i bezbednosnih pitanja, vođenjem zajedničke politike u

domenu ekonomskog i monetarnog sistema, zajedničke politike u industriji, poljopri-

vredi, energetici, ekologiji, naučnim istraživanjima i dr. U ekonomskoj uniji se zahtva

poštovanje principa solidarnosti u ispravljanju neravnomernog razvoja, ublažavanju ne-

jednakosti u dohotku. Na ovom nivou integrisanosti postoje snažne nadnacionalne insti-

tucije koje su nadležne za globalne akcije ekonomske unije.



24

6) Monetarna unija (Monatai Union) je u izvesnom smislu jedan od najviših

oblika u hijerahiji integracija i jedna od najvažnijih faza za ostvarivanje potpune inte-

gracije (federacija, konfederacija i sl.). U Monetarnoj uniji nacionalni suverenitet u mo-

netarnoj oblasti (u širem smislu), platnobilansnoj i deviznoj politici se prenosi u nadle-

žnost nadnacionalne institucije integracionog sistema. Ostvarivanje ove faze je veoma

osetljivo pitanje, ne samo sa ekonomskog već i sa političkog aspekta. Realizacija ove

faze suočava se sa brojnim konfliktima koji često rezultiraju samo u delimičnom ostva-

rivanju inicijalne koncepcije monetarne unije.

7) Potpuna ekonomska integracija predstavlja završetak integracionog procesa.

Zemlje članice su u potpunosti prenele sve elemente nacionalnog ekonomskog suvere-

niteta na nadnacionalne institucije integracionog sistema, s krajnjim opredeljenjem

stvaranja jedinstvenog ekonomskog i političkog područja.24

24 Beslać, M., Petković, T., Međunarodna ekonomija i finansije, VPŠSS, Čačak, 2008, str. 50


25

II

EVROPSKE INTEGRACIJE


26

2.1. EVOLUCIJA EVROPSKIH INTEGRACIJA

Evropska unija je mnogo više od ekonomske i trgovinske zajednice, nastale kao

rezultat procesa saradnje i integracije koji je započeo 1951. godine između šest zemalja

(Belgije, Francuske, Nemačke, Italije, Luksemburga i Holandije). Pošto je stekla među-

narodni ugled, ona je i sila koja teži stabilnosti i kontinuitetu u svetu koji se menja.

Iznad svega, to je zajednica posvećena demokratiji, miru i prosperitetu. Stvorena je iz

pepela Drugog svetskog rata, kada je razorena Evropa težila da ponovo izgradi svoju

ekonomiju i spreči buduće ratove. EU predstavlja potpuno novu tvorevinu u međuna-

rodnom pravu i međunarodnim odnosima, koja se razlikuje od klasičnih međunarodnih

organizacija po svojim elementima nadnacionalnosti.

Istraživanje puteva institucionalnih promena evropskih zajednica i tumačenje nji-

hovog prerastanja u viši kvalitet regionalnog integrisanja u vidu Evropske unije zahteva

osvrt na istorijske, ekonomske, političke i sociološke okolnosti stvaranja Evropskih

zajednica.

Uvid u istorijske korene Evropskih zajednica neophodan je u cilju rasvetljavanja

dinamičkog karaktera ovog sistema, koji se nalazi u neprekidnim promenama. Stoga evo-

lucija od Zajednice do Evropske unije može biti objašnjena jedino uz pomoć kontekstu-

alnog pristupa, odnosno ukazivanjem na političko - ekonomske determinante nastanka

određenih institucionalnih rešenja i njihovih pravnih okvira.

Ideja o ujedinjenoj Evropi je jako stara i potiče iz perioda Rimskog carstva.

Posle njegovog raspada, bilo je više pokušaja ujedinjenja Evrope na principima nacio-

nalne države (Franačka država, Sveto-rimsko carstvo, Poljsko-litvanska unija, Prvo

francusko carstvo i Nacistička Nemačka). Međutim svi ti pokušaji su propali, zato što su

bili zasnovani na prinudnom ujedinjenju država, a ne na njihovoj međusobnoj saradnji.

Svoje korene nalazi u drugoj polovini XIX veka nakon Francusko-Pruskih ra-

tova 1870. Od ovog datuma se pojavljuju realne i ozbiljne težnje tadašnjih evropskih

političara ka stvaranju jače, realne i miroljubive veze između zemalja Evrope koja je do

tada postojala samo u idejama filozofa i kosmopolitskih vizionara.

Po završetku Prvog svetskog rata, rešene da ne dozvole da se užasi rata ikada

ponove, mnoge države počinju da razmišljaju o politički ujedinjenoj Evropi. Austrijski

grog Rihard Koudenhove-Kalergi je 1923. godine osnovao Panevropski pokret i 1926.


27

godine je na prvom Panevropskom kongresu održanom u Beču okupio brojne iz sveta

politike.

Godine 1923, Ričard Kudenhovi-Kalergi zalagao se za stvaranje Pan-evropske

unije. Osnovani "evropski pokret" okupio je oko 2.000 učesnika iz 24 zemlje na Kon-

gresu u Beču 1926. godine. Učesnici kongresa odobrili su Pan-evropski manifest u

kome su se, između ostalog, zalagali za carinsku uniju, zajedničku valutu, vojni savez i

zaštitu nacionajnih manjina. Aristid Brijand, francuski ministar spoljnih poslova, bio je

zadužen za državni mennorandum u pogledu organizacije federalne unije u Evropi

1930. godine, u isto vreme kada je Adolf Hitler odneo svoju prvu pobedu na izborima.

U memorandurnu su se razmatrala pitanja kao što su zajedničko tržište, carinska unija,

slobodno kretanje robe, kapitala i ljudi, i zajednica evropskih naroda.

Aitiero Spineli i Ernesto Rosi su 1941. godine tajno su doneli Ventotenski mani-

fest u kojem su udareni temelji Evropskog pokreta federalista. Na prvom sastanku ovog

pokreta u Milanu 1943.godine, utvrđena je struktura i strategija delovanja. Da bi se

izbegla međunarodna anarhija i sačuvala sloboda, tvrdili su članovi ovog pokreta, potre-

bno je osnovati federalnu Evropu na koju nacionalne države treba da prenesu izvesna

suverena prava koja su u zajedničkoin interesu svih evropskih naroda.

Nakon Drugog svetskog rata, Britanci i Amerikanci obnovili bi svoje nacio-

nalne države prema prethodnom modelu. Kao što je često bio slučaj u prošlosti, na ovaj

način opet bi se omogućilo Britancima, a sada i Amerikancirna da oblikuju evropski

kontinent po modelu koji bi služio njihovim sopstvenim ekonomskiin i geopotitičkim

interesima. Stoga se ovome trcbalo stati na put. Federalisti moraju, prema Manifestu, da

iskoriste priliku izazvanu metežom i neizvesnosću koji bi pratili završetak rata kako bi

osnovali Evropsku federaciju.

Nakon Drugog svetskog rata evropski intelektualci nastavili su da razvijaju ide-

ju o integraciji. U Parizu 1946. godine osnovana je Evropska unija fereralista. Ovaj

višepartijski pokret podudardio se sa stvaranjem sličnih idejnih pokreta među hrišćan-

skim demokratama i socijalistima. 1947. godine osnovana je Evropska liga za privre-

dnu saradnju. Liga je pripremila studije o pitanjima kao što su kretanje kapitala, mono-

poli, preduzeća i valute. Haški kongres je iste godine razmatrao dva značajna izveštaja

kojima su se sagledavali moguć načini za evropsku integraciju.


28

Po završetku drugog svetskog rata, stvaranje nadnacionalne organizacije bilo je

potrebno iz političkih i ekonomskih razloga, pa se sve češće moglo čuti mišljenje da je

njeno stvaranje jedini način da se spreče dalji ratovi izmenu evropskih naroda. Privreda

“starog kontinenta” je u ratu pretrpela velike gubitke – proizvodnja je skoro stala i

životni standard ljudi je znatno opao. Veliki broj političara je verovao da se pri-vreda

može obnoviti samo stvaranjem zajedničkog tržišta, koje bi podstaklo veću konku-

renciju, usled čega bi došlo do rasta produktivnosti rada i životnog standarda.25

Godine 1948. godine Vlada SAD je odobrila Evropski program obnove (Mar-

šalov plan). Za vreme trajanja programa (1948-1952) SAD su potrošile oko 15 milijardi

dolara. Najveći pojedinačni korisnici sredstava Programa bili su Britanija (oko 23

posto), Francuska oko (20 posto) i zapadne zone okupirane Nemačke (oko 10 posto).

Zemlje članice KEES-a razgovarale su o mogućnosti osnivanja jedne stalne or-

ganizacije u cilju unapređivanja ekonomske saradnje među državama članicama Ubrzo

nakon toga, one su aprila 1948. godine osnovale Organizaciju za evropsku ekonomskii

saradnju (OEBS).

Osnivanje raznih privrednih i političkih organizacija, kao i onih za pitanja nacio-

nalne odbrane, u istočnoj i zapadnoj Evropi pojačalo je podelu Evrope na dva bloka.

Britanija, Francuska i zemlje Beneluksa razmatrale su pitanja o uzajamnoj pomoći u

slučaju napada na neku od ovih zemalja. Marta 1948, pomenute zemlje osnovale su u

Briselu Zapadnoevropsku uniju (ZEU) koja je obavezivala strane vezane ugovorom na

kolektivnu odbranu u slučaju oružanog napada.

U pravnoj literaturi se ističe šest razvojnih faza Evropske zajednice.

Prvi period se označava kao faza inkubacije Evropske zajednice, drugi fazom

formiranja, treći fazom konsolidacije, četvrti fazom ekspanzije, peti fazom širenja broja

zemalja u Zajednici, a šesti savremenom fazom koja teče od 1990. godine.

2.1.1. Šumanova deklaracija i stvaranje Evropske zajednice za ugalj i čelik

Stanje u Evropi posle Drugog svetskog rata karakterisala je razorena privreda i

ideološka podeljenost. Bitan podsticaj ujedinjavanju zapadno-evropskih država pred-

stavljao je Maršalov plan pomoći ekonomskom oporavku (1947.), koji su prihvatile

šesnaest zapadno-evropskih država, dok su zemlje Istočne Evrope i SSSR odbile ovaj

25 www.epus.org.rs, Moderno kraljevstvo bez kralja, Preuzeto 23.11.2017.


29

predlog. Plan državnog sekretara SAD, Maršala, kao uslov korišćenja pomoći posta-

vljao je obavezu ujedinjavanja država korisnica. To je uslovilo osnivanje Organizacije

za evropsku ekonomsku saradnju, 1948. g. (kasnije OECD), koja je imala za cilj usme-

ravanje američke pomoći i koordinaciju nacionalnih ekonomskih politika zapadno -

evropskih država članica.26

Mnogi Evropljani su smatrali da se zapadnonemačka privreda prebrzo opora-

vljala od posledica rata i da se na neki način mora kontrolisati. Kako bi ispunio volju

naroda, francuski ministar spoljnih poslova Robert Šuman je na osnovu plana svog su-

narodnika, ekonomiste Žana Monea, predložio ujedinjenje francuske i zapadno-nema-

čke industije uglja i čelika i pozvao je i druge zemlje da se pridruže. Šumanova dekla-

racija je predstavljena 9. maja 1950. godine i počeli su pregovori o osnivanju Evropske

zajednice za ugalj i čelik, koji su uspešno završeni.27

Godine 1947. je sklopljen ugovor između Velike Britanije i Francuske o zaje-

dničkoj odbrani, koji je činio jezgro osnivanja Zapadno-evropske unije (ZEU), 1948. u

Briselu.

Osnivanju NATO pakta prethodilo je donošenje Vandenbergove rezolucije o

spremnosti SAD za učešćem u odbrani Evrope. Potom je aprila 1949. zaključen ugovor

izmedu pet evropskih zemalja Članica ZEU i SAD, Kanade, Italije, Danske, Islanda,

Norveške i Portugala o stvaranju Severnoatlantskog pakta.

Pojava federalističkih ideja bila je posledica posleratne situacije političke i

ekonomske oslabljenosti zapadno - evropskih država nasuprot SAD i SSSR-u. Među

tim pokretima su postojale razlike u shvatanjima o načinima povezivanja suverenih

država, ali su generalno gledano zastupali stav o potrebi ukidanja granica među zapadno

-evropskim državama i formiranje jedne centralne vlasti na tlu Zapadne Evrope. Naj-

istaknutiji predstavnik tih pokreta bila je Evropska unija federalista, kao i francuska

nevladina organizacija „Federacija", Pokret socijalista za Ujedinjene države Evrope,

zatim Evropska liga za ekonomsku saradnju, Panevropska unija i dr. Ove federalističke

organizacije osnovale su Međunarodni komitet pokreta za Evropsku uniju, koji je orga-

nizovao konferenciju u Hagu.

Rezultat Haške konferencije predstavlja osnivanje Saveta Evrope, maja 1949,

26 Ilić-Gasmi, G., Pravo i institucije Evropske Unije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008.,

str. 10 27 Vukadinović, R., Pravo Evropske Unije, Megatrend, Beograd, 2001., str. 127


30

čiji su glavni organi Komitet ministara i Konsultativna skupština (kasnije Parlame-

ntarna skupština) imali za cilj jačanje političke saradnje među državama članicama i

razvijanje principa parlamentarne demokratije i zaštite prava čoveka. Usledilo je dono-

šenje Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, koja je stupila na

snagu 1953. god.

Uloga Saveta Evrope sastojala se u obezbeđivanju foruma za diskusiju o pita-

njima odnosa Istoka i Zapada, slobode štampe, udruživanja i izražavanja, terorizma,

ekologije, kulture, zdravstva, obrazovanja, omladine i sporta. Iz nadležnosti Saveta

Evrope isključena su pitanja odbrane i nacionalne bezbednosti. Odluke o osnovnim po-

litičkim smernicama donose se na osnovu konsensusa, dok se budžetska pitanja izgla-

savaju dvotrećinskom većinom.28

O značaju Konferencije govore podaci o prisustvu preko sedam stotina delegata

iz šesnaest zemalja (Austrija, Belgija, Britanija, Danska, Irska, Francuska, Nemačka,

Grčka, Italija, Lihtenštajn, Luksemburg, Holandija, Norveška, Saar, Švedska, Švaj-

carska) i posmatrača iz deset zemalja.

Odluke ove međunarodne organizacije ne proizvode pravne obaveze za države

članice, jer treba da budu prethodno ratifikovane u nacionalnim parlamentima da bi

stekle pravno dejstvo. Otuda Parlamentarna skupština ima konsultativnu ulogu, bez

zakonodavnih ovlašćenja, odnosno daje preporuke Savetu ministara, koji ih može odba-

citi ako nema konsensusa. Bilo koja članica može upotrebiti veto da spreči donošenje

odluke. Shodno tome, države članice se nisu odricale svoje jurisdikcije, već su saradnju

sprovodile shodno principima klasične meduvladine saradnje.

Uprkos ovim ograničenjima, doprinos Saveta Evrope u procesu evropske inte-

gracije je veliki. Pre svega kao politička organizacija, Savet Evrope je usvajanjem bro-

jnih rezolucija na političkom, ekonomskom, kulturnom i socijalnom planu omogućio

razvoj tešnje saradnje među članicama, čiji se broj neprekidno povećava. Aktuelna ulo-

ga Saveta Evrope stoga podseća na neku vrstu predvorja za sticanje članstva u Evrop-

skoj uniji, naročito za tzv. zemlje nove demokratije Centralne i Istočne Evrope. Potpisi-

vanje Evropske konvencije o ljudskim pravima i sticanje članstva u Savetu Evrope služi

kao potvrda ovih zemalja za prihvatanje načela zapadno - evropskih liberalnih demo-

28 Siriški, S., Nadnacionalni karakter Evropske ekonomske zajednice, IMPP, Beograd, 1993, str.

14.


31

kratija, kao što je to bio slučaj sa uključivanjem Španije i Portugala u Savet Evrope,

posle sloma dikatatorskih režima u ovim zemljama, polovinom 70-tih godina.

Osnivanje Saveta Evrope predstavlja vrlo značajnu etapu u tokovima zapadno -

evropske integracije, jer ujedno predstavlja temelj njenog daljeg razvoja, kasni-je

uobličenog u Šumanovoj deklaraciji. Naime, još na prvoj sednici Konsultativne skup-

štine Saveta Evrope (avgusta 1949.), odlučeno je da se pod okriljem Saveta Evrope

otpočne sa formiranjem evropske ekonomske i političke unije. Francuska je predvodila

u takvim zahtevima, praćena podrškom zemalja Beneluksa i Italije. Sa druge strane, stav

Velike Britanije je odražavao sukob koncepcija evropskog ujedinjenja, koji se prelama

do današnjih dana, naročito u odnosu na obim nadležnosti zajedničkih organa EU.

Britansko gledište je izražavalo snažnu rezervu prema prenošenju suverenih državnih

kompetencija na jedno nezavisno, međunarodno telo sa elementima supranacionalnosti,

bilo da se radi o izvršnim oblicima vlasti, bilo zakonodavnim ili sudskim funkcijama na

medunarodnom nivou.29

Francuska inicijativa u vidu Šumanove deklaracije od 9. maja 1950. god. pre-

dstavlja revolucionarni pomak u oblasti evropskih integracionih kretanja, jer čini pret-

hodnicu stvaranja Evropske zajednice za ugalj i čelik, jedinstvene međunarodne orga-

nizacije sa elementima nadnacionalnosti i specifičnom institucionalnom strukturom.

Sama Deklaracija bavi se idejom stavljanja proizvodnje uglja i čelika Francuske i

Nemačke pod upravu Visoke vlasti, izvan nacionalne kontrole, u organizaciji otvorenoj

za učešće ostalih zapadno - evropskih država. Odluke Visoke vlasti su pravno obave-

zujuće i neposredno primenljive u državama članicama nove organizacije (EZUČ). Iako

se pre svega radi o nadnacionalnoj kontroli ovih strateških privrednih sektora, nemo-

guće je zaobići širi politički kontekst Deklaracije, koji joj dodaje značaj.

Deklaracija naime proklamuje da Evropa treba da bude izgradena na federalnoj

osnovi, pri čemu je stvaranje Evropske zajednice za ugalj i čelik samo prvi korak.

„Evropa neće biti izgrađena odjednom ili na osnovu jedinstvenog plana. Biće izgradena

kroz konkretna dostignuća, koja prvenstveno stvaraju solidarnost de facto".

Međuvladina konferencija u Parizu, juna 1950. označila je početak pregovora o

stvaranju Evropske zajednice za ugalj i čelik (ECSC). U tim pregovorima je u početku


str. 12


32

učestvovala i Velika Britanija, ali je odustala od potpisivanja Ugovora, koji je predsta-

vljao ugovorni okvir nadnacionalnog oblika međunarodne saradnje država.

Slika 1. Potpisivanje ugovora o EZUČ u Parizu 1951. god

Ugovor o EZUČ (European Coal and Steel Community - ECSC) je potpisan 18.

aprila 1951. u Parizu od strane šest država osnivača: Francuska, SR Nemačka, Italija,

Belgija, Holandija i Luksemburg. Ugovor je stupio na snagu 23. jula 1952. god.

Iskustvo zapadne Evrope u pogledu regionalnih integracija u periodu posle

Drugog svetskog rata ukazalo je na činjenicu da hi moglo doći do realizacije poliličke

unije zapadne Evrope na duži rok, dok bi se integracija u privredi ostvarila u kratkom i

srednjem roku. Na osnovu sopstvenog iskustva u pogledu privrednih integraija, zemlje

Beneluksa predložile su partnerima u EZUČ-u 1955. godine integraciju privrednih dela-

tnosti koje su u najvećoj meri bile povezane sa ugljem i čelikom, a to za saobraćaj i

energetiku.30

U Spakovom izveštaju tvrdilo se da postoji potreba za stvaranjem zajedničkog

tržišta izmedu šest zemalja članica EZUČ-a, ali sa jednim izuzetkom. Deo u vezi sa

atomskom energijom trebao je da se pokrije posebnim sektorskim ugovorom.

Istorijske okolnosti stvaranja EZUČ ukazuju da se radi o funkcionalnom pri-

stupu zapadno - evropskoj integraciji. Interes posleratno oslabljene Francuske odraža-

vao je težnje za sprečavanjem ponovne vojne pretnje Nemačke putem njenog čvršćeg

vezivanja sa ostalim zapadno - evropskim zemljama i paralelno rešavanje oblasti Rura,

30 Pavićević, V., Funkcionisanje monetarne unije: prednosti i nedostaci, Beograd, 2004., str.

126


33

važnog industrijskog središta, koje je bilo kolevka dugogodišnjih francusko - nemačkih

sukoba. SR Nemačka, sa svoje strane, takođe veoma oslabljena i izolovana, kroz stva-

ranje EZUČ videla је način svoje reintegracije u međunarodnu zajednicu, praćenu

mogućnošću obnavljanja suvereniteta nad Sarom, koja je pripala Francuskoj.

2.1.2. Institucionalno ustrojstvo Evropske zajednice za ugalj i čelik (EZUČ)

Ideje zajedničkog regulisanja proizvodnje uglja i čelika potiču još od 1926. god,

kada je zaključena Međunarodna konvencija o čeliku između Francuske i Nemačke,

kojoj su naknadno pristupile Belgija, Luksemburg, Austrija, Madarska i Čehoslovačka.

Ova konvencija je zatim ustupila mesto novom ugovoru, 1933. god. Pored toga, 1946.

je u Londonu potpisan Statut Evropske organizacije za ugalj, čije su Članice bile mnoge

evropske zemlje i SAD. Ova organizacija je, međutim, još 1948. god. Promenjena u

Komitet za ugalj pri Ekonomskoj komisiji UN za Evropu (ECE/UN) sa zadatkom for-

mulisanja preporuka državama članicama

Godine 1949. osnovan je Međunarodni upravni organ u Ruru, koji je imao za cilj

da kontroliše proizvodnju i distribuciju uglja, koksa i čelika EZUČ.

Ciljevi EZUČ izloženi su u preambuli Ugovora iz Pariza. Principi EZUČ izneti

su u članu 3 i uključuju redovno snadbevanje zajedničkog tržista, jednak pristup izvo-

rima proizvodnje za potrošače unutar Zajednice, zabranu diskriminacije cena i potrebu

za redovnim širenjem i modernizacijom proizvodnje.31

Šumanova deklaracija i stvaranje EZUČ značajno je pre svega jer označava

revolucionarne novine u institucionalnoj strukturi ove međunarodne organizacije. Sama

zamisao o zajedničkoj upravi nad proizvodnjom uglja i čelika različitih država nije no-

va, ali je nov institucionalni okvir.

Pre svega, treba istaći da Ugovor o osnivanju EZUČ predstavlja tzv. ugovor -

zakon (Traite-loi). To znači da ovaj akt medunarodnog prava detaljno reguliše nadle-

žnost organa Evropske zajednice za ugalj i čelik i njeno funkcionisanje. Za razliku od

toga, ugovori okvirnog tipa, kakve čine Rimski osnivački ugovori o EEZ i EURATOM

postavljaju temelje, principe i smernice delovanja komunitarnih organa, a oni su ovla-

šćeni da naknadno donose pravne akte o detaljnijem regulisanju određenih pitanja i

31 Turčinović, F., Ekonomske integracije i trgovinske grupacije, Megatrend, Beograd, 2005., str.

91


34

pravnih odnosa.

Ugovor o osnivanju EZUČ је zaključen na pedeset godina (čl. 97. Ugovora), dok

su osnivački ugovori o EEZ i EURATOM sklopljeni na neodređeno vreme. Ugovor o

osnivanju EZUČ jeste ugovor izmedu suverenih država i kao takav predstavlja pravni

akt medunarodnog prava, ali je njegovo izvršenje dato u nadležnost organima ove me-

đunarodne organizacije, od kojih je Visoka vlast u svom radu nezavisna od bilo kog

nacionalnog interesa. Kao protivteg tome, ustanovljen je Savet ministara, sastavljen od

predstavnika država članica, koji izražava međuvladin oblik saradnje u EZUČ. U lite-

raturi preovladuje stav da se radi o aktu ustavnog karaktera, imajući u vidu političku,

pravnu i ekonomsku važnost Ugovora o EZUČ, kao i polazeći od njegovog karaktera

osnovnog zakona EZUČ.

Centar institucionalne strukture EZUČ je Visoka vlast, koja je nezavisna od na-

cionalnih vlada država članica u granicama Ugovora. Države Članice su neopozivo

prenele deo svoje nadležnosti u domenu upravljanja proizvodnjom uglja i ćelika. Na taj

način, Visoka vlast je odraz elemenata supranacionalnosti EZUČ To je jedini organ koji

donosi pravne akte EZUČ: odluke i preporuke koje imaju snagu obaveznosti i nepo-

sredne primene u zemljama članicama, kao i mišljenja, koja ne spadaju u ius cogens.

Ovi akti čine sekundarnu regulativu Zajednice, za razliku od primarne, koju predstavlja

osnivački Ugovor. Proces odlučivanja Visoke vlasti, medutim, limitiran je donekle oba-

vezom (kada to Ugovor predviđa) pozitivnog mišljenja, tj. saglasnosti Saveta ministara.

Otuda se u teoriji ovakav sistem odlučivanja smatra ograničenom zakonodavnom nad-

ležnosti Visoke vlasti.32

Na osnovu Šumanove deklaracije izrađen je Pariski ugovor, kako je ugovor o

Evropskoj zajednici za ugalj i čelik nazivan u javnosti. Predstavljen je 18. aprila 1951. i

njegovim stupanjem na snagu 24. jula sledeće godine i to na vremenski period od 50

godina, došlo je do ujedinjenja industrije uglja i čelika šest zapadnoevropskih zemalja –

Francuske, Zapadne Nemačke, Italije, Belgije, Holandije i Luksemburga. Sve carine u

trgovini gvožđem, ugljem i čelikom su ukinute, uvedena je zajednička tarifa prema ze-

mljama van EZUČ, a počela je da se sprovodi i stroža kontrola proizvodnje i prodaje

ovih sirovina. Kao rukovodeće telo EZUČ osnovana je visoka vlast, za čijeg je prvog

predsednika izabran Žan Mone, idejni tvorac EZUČ, a za privremeno sedište je izabran

32 Vukadinović, R., Pravo Evropske unije, IMPP, Beograd,1996., str. 49


35

Luksemburg. Zajednička skupština, koja je imala samo savetodavnu ulogu, osnovana je

10. septembra iste godine i za njenog predsednika je izabran belgijski ministar spoljnih

poslova Pol Anri Spak. Takone, osnovan je i Savet ministara, čiji je cilj bio zaštita inte-

resa zemalja članica.

Sud pravde Evropske unije je četvrta institucija osnovana Pariskim ugovorom, i

to sa ciljem da rešava nesporazume koji bi mogli nastati unutar te zajednice.


tržišta izmedu šest zemalja članica EZUČ-a, ali sa jednim izuzetkom. Deo u vezi sa

atomskom energijom trebao je da se pokrije posebnim sektorskim ugovorom.33

Ministri spoljnih poslova šest zemalja prihvatili su Spakov izveštaj u Veneciji

maja 1956. godine i odlučili da Spakov komitet pripremi sporazume o stvaranju zaje-

dničkog tržišta i zajednice za atomsku energiju. U oktobru iste godine osnovana je

Evropka ekonomska zajednica EEZ.

Uprkos tome, supranacionalnost EZUČ izražena je, ne samo kroz kompetencije

ovog organa, nego i preko doktrine primata komunitarnih normi nad nacionalnim pra-

vom članica. U praksi ova doktrina podrazumeva da u slučaju konflikta nacionalnog sa

propisom Zajednice, koji se primenjuje direktno, prednost primene ima komunitarna

norma. Posledica toga je da državna suverenost vise nije ekskluzivne prirode u među-

narodnom pravu.

Ugovoru EEZ u centru zakonodavnog odlučivanja je Savet ministara, a ne Ko-

misija (kao pandan Visokoj vlasti), što ukazuje na veći stepen nadnacionalnosti EZUČ u

odnosu na EEZ. Odluke Visoke vlasti, kao nezavisnog organa EZUČ, neposredno se

primenjuju i proizvode direktne pravne posledice, bez potrebe da ih država članica uvo-

di u interni pravni sistem posebnom procedurom.

Stepen nadnacionalnosti EZUČ izražen je i kroz sistem finansiranja (čl. 49. Ugo-

vora). Visoka vlast ima pravo ubiranja poreza (prelevmana) na proizvodnju uglja i čeli-

ka radi pokrivanja troškova funkcionisanja Zajednice. Ovaj fiskalni prihod Visoka vlast

ubira direktno od preduzeća i on ne može biti veći od 1% srednje vrednosti proizvoda

(čl. 50. Ugovora), osim ako Savet jednoglasno ne odluči o njegovom povećanju.

Savet ministara EZUČ, sastavljen od predstavnika država članica (čl. 27. Ugo-

33 Knežević, V., Nadnacionalni karakter Evropske zajednice i suverenost država članica,

doktorska disertacija, Pravni fakultet, Novi Sad, 1996., str. 94


36

vora), predstavlja njihove nacionalne interese. Nadležnost Saveta utvrdena je u čl. 26.

Ugovora, tako da on utiče na aktivnosti Visoke vlasti, posebno u slučajevima krize, ka-

da je potrebno njegovo pozitivno mišljenje za određivanje kvote uglja i čelika od strane

Visoke vlasti. Takođe, Savet je ovlašćen da, na predlog i uz saglasnost Visoke vlasti,

odlučuje o prioritetima raspodele izvora uglja i čelika. Savet odlučuje u skladu sa odre-

dbama Pariskog osnivačkog ugovora, kojim su države članice unapred transferisale deo

svojih nadležnosti na EZUČ. Upravo ova činjenica ga suštinski razlikuje od diplomat-

ske konferencije država i od klasičnih međunarodnih organizacija.34

Četvorougaoni institucionalni obrazac EZUČ, koji je kasnije usvojen i kao

model Evropske ekonomske zajednice, čine još i Parlament i Sud pravde. Pariski Ugo-

vor u čl 20. definiše Parlament kao organ okupljanja predstavnika zemalja članica, čije

članove biraju nacionalni parlamenti prema internoj procedure Tako je bilo do 1979.

godine, odnosno do uvođenja neposrednih izbora za delegate u Evropski Parlament.

Naime, još je odredbama čl. 20. Pariskog Ugovora utvrdeno pravo Parlamenta da izradi

projekat o neposrednom izboru u zemljama članicama za delegate u ovom telu. Tako je

1975. god. Parlament usvojio Predlog konvencije o neposrednom izboru svojih delegata

u državama članicama po jednoobraznoj proceduri. Savet ministara je 1976. odobrio

jednoglasno ovaj predlog Parlamenta.

Tako će sasvim logično sedam godina kasnije, 1957. god, nastati Evropska eko-

nomska zajednica (EEZ) i Evropska zajednica za atomsku energiju (EURATOM). Ne-

moguće je razdvojiti ekonomiju od politike, posebno u sferi međunarodnih odnosa.

2.1.3. Evropska ekonomska zajednica (EEZ) i Evropska zajednica za

atomsku energiju (EURATOM)

Iskustvo zapadne Evrope u pogledu regionalnih integracija u periodu posle

Drugog svetskog rata ukazalo je na činjenicu da hi moglo doći do realizacije poliličke

unije zapadne Evrope na duži rok, dok bi se integracija u privredi ostvarila u kratkom i

srednjem roku. Na osnovu sopstvenog iskustva u pogledu privrednih integracja, zemlje

Beneluksa predložile su partnerima u EZUČ-u 1955. godine integraciju privrednih

delatnosti koje su u najvećoj meri bile povezane sa ugljem i čelikom, a to za saobraćaj i

34 Kršev, B., Istorija pravnih i ekonomskih odnosa u novom veku, FABUS, Novi Sad, 2005., str.

119


37

energetiku.


tržišta između šest zemalja članica EZUČ-a, ali sa jednim izuzetkom. Deo u vezi sa

atomskom energijom trebao je da se pokrije posebnim sektorskim ugovorom.

Ministri spoljnih poslova šest zemalja prihvatili su Spakov izveštaj u Veneciji

maja 1956. godine i odlučili da Spakov komitet pripremi sporazume o stvaranju zaje-

dničkog tržišta i zajednice za atomsku energiju. U oktobru iste godine osnovana je

Evropska ekonomska zajednica EEZ.

Slika 2. Ceremonija potpisivanja ugovora u Rimu (1957)

Šest zemalja zapadne Evrope pripadale su sledećim organizacijama: EZUČ, EEZ

i EURATOM. Svaka od njih imala je svoju Komisiju (Visoka vlast u EZUČ-u), Savet

ministara, Parlament i Sud pravde. Da bi se izbeglo nepotrebno dupliranje ovih izvršnh

organa potpisan je Sporazum o spajanju u Briselu aprila 1965. godine. Ovaj Sporaziun

(koji je počeo da se primenjuje jula 1967. godine) udružio je izvršna tela tri različite

Zajednice u zajedničke organe Evropskih zajednica (u nastavku teksta: EZ). Treba

zapamtiti da su od 1958. godine te tri Zajednice imale zajedničke Parlamente i Sudove

pravde.35

Princip funkcionisanja zajedničkog tržišta je slobodna konkurencija. Otuda

Rimski ugovor (čl. 85 - 94.) utvrđuje zabranu sporazuma među preduzećima, kojima se

ograničava ili narušava konkurencija unutar zajedničkog tržišta; zabranu državne po-

moći i zabranu zloupotrebe dominantnog položaja na zajedničkom tržištu.

35 Sutu, Ž., Neizvestan savez - istorija Evropske zajednice, Clio, Beograd, 2001., str. 108

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Rometreaty.jpg


38

Institucionalna struktura EEZ preuzeta je od EZUČ, s tim da je umesto Visoke

vlasti, centar nadnacionalnih ovlašćenja u EEZ Komisija, ali sa manjom nadležnošću u

odnosu na Visoku vlast. Slično Visokoj vlasti, članovi Komisi-je vrše svoja ovlašćenja

nezavisno, te ne smeju tražiti niti primati uputstva od bilo koje vlade ili drugog organa

(čl. 157. Rimskog ugovora). Centralno mesto u sistemu odlučivanja pripalo je Savetu

ministara, te je funkcija Komisije kao nezavisnog supranacionalnog organa veoma ogra-

ničena. Upravo zato neki autori smatraju da je na institucionalnom planu učinjen kom-

promis između federalističke i međuvladine koncepcije saradnje suverenih država. Iz tih

razloga, Ugovor o osnivanju EEZ sadrži nedoslednosti u odnosu na određivanje delikat-

ne ravnoteže izmedu nadnacionalnih aktivnosti komunitarnih organa i zadržavanja kon-

trole država članica nad delovanjem Zajednice.

EEZ je samostalni subjekt međunarodnog prava (čl. 210. Ugovora), tj. ima

svojstvo pravnog lica. Takođe i EURATOM ima svojstvo pravnog lica (čl. 184. Ugo-

vora o EURATOM). Evropska ekonomska zajednica poseduje najširu pravnu i poslovnu

sposobnost u svakoj državi članici (čl. 211. Ugovora o EEZ) i može sticati i otudivati

pokretnu i nepokretnu imovinu. U slučaju sudskog postupka, Zajednicu, kao stranku za-

stupa Komisija. U domenu međunarodnih odnosa, Zajednica ima sposobnost zaključi-

vanja medunarodnih ugovora u oblastima koje su definisane osnivačkim Ugovorom. U

torn okviru, postoje dve vrste međunarodnih ugovora koje zaključuje Zajednica. U je-

nom slučaju se samo Zajednica javlja kao ugovorna strana, koja preuzima međunaro-

dne obaveze. U drugom, najčešće zastupljenom slučaju, radi se o tzv. mešovitim ugovo-

rima, gde su i Zajednica i države članice ugovorne strane. To su međunarodni ugovori

koji delom pokrivaju materiju koja je u isključivoj nadležnosti Zajednice, dok delom

obuhvataju oblasti gde su države članice zadržale kompetencije.

Stvaranje EURATOM bilo je motivisano potrebom razvoja zapadno-evropske

nuklearne industrije. Ujedinjavanje na planu mirnodopskog korišćenja atomske energije

je logična posledica visokih troškova koji prate razvoj u ovoj oblasti. EURATOM je

omogućila da članice razmenjuju relevantne informacije, da se oformi poseban patentni

sistem i osnivaju nadnacionalna.


39

2.1.4. Luksemburška konferencija

Savet ministara primio tri predloga u aprilu 1965. godine. Prvi predlog odnosio

se na finansiranje Zajedničke poljoprivredne politike, drugi na stvaranje finansijskih

resursa EZ, dok se treći predlog zalagao za širu demokratsku kontrolu troškova EZ od

strane Parlamenta zajednice. Francuska je želela da pojača finansiranje Zajedničke po-

ljoprivredne politike, ali se: protivila davanju širih ovlašćenja institucijama Zajednice.

Pošto nije postignut kompromis do jula 1965. godine, EZ je zapala u najdublju krizu od

svog osnivanja. Francuska je primenila svoju "politiku prazne stolice' u Savetu mini-

stara, a na konferenciji za štampu (kao omiljenog načina komunikacije) de Gol je izja-

vio u septembru 1965. godine da suverenitet francuske države pripada francuskom naro-

du. Upućena poruka značila je da Francuska ne želi više da prihvati sistem većinskog

glasanja (nadnacionalnost) kao mehanizam za donošenje odluka u Savetu ministara.36

Obnova ideja o prioritetu državne suverenosti nad suprancionalnim organiza-

cijama uzrokovala je povlačenje Francuske iz NATO pakta, 1966. godine i inicijative za

međuvladinim modelom saradnje zapadno-evropskih država tzv. Male Evrope - Plan

Fuše.

Fušeov plan o političkoj uniji država je predviđao saradnju u sferi spoljne po-

litike, odbrane, nauke i kulture, ali uz očuvanje svih prerogativa državne suverenosti i

na osnovu jednoglasnog odlučivanja u Savetu. Ovaj francuski predlog, naišao je, me-

đutim, na jak otpor manjih država članica Zajednice (posebno Belgije i Holandije), koje

su opravdano strahovale od francusko-nemačke dominacije. Odbijanje je doživeo i dru-

gi Fušeov predlog (1962.) koji je obuhvatao i ekonomska pitanja u domenu međuvla-

dine saradnje.

Značaj Fušeovog projekta ogleda se u podsticaju političke saradnje članica Zaje-

dnice, jer je odatle kasnije započela praksa redovnih susreta šefova država i vlada čla-

nica početkom 70-tih godina. Sa druge strane, međutim, upravo na ovom iskustvu sagle-

davaju poraz funkcionalističkih shvatanja integracije, koja su zanemarila nacionali-

stičke pokrete jačanja uloge države u okviru međunarodne saradnje.

Kriza je rešena Luksemburškim kompromisom, ali sa dalekosežnim posledi-

cama. Naime, rezultat sporazuma Šestorice iz Luksemburga bio je da u Savetu pra-

ktično više nije bilo glasanja, čime je oslabljen nadnacionalni karakter Zajednice. U slu-

36 Šmale, V., Istorija evropske ideje, Clio, Beograd, 2003., str. 93


40

aju odsustva jednoglasnosti, Luksemburški kompromis je predvideo da članice u razu-

mnom roku postignu dogovor.37

Posle sedam meseci neslaganja između Saveta ministara i Francuske u vezi sa

procesom odlučivanja u Savetu ministara, postignut je kompromis 29. januara 1966.

godine u Luksemburgu (Sporazum iz Luksemburga).

Kada su u pitanju veoma značajni interesi jedne ili više zemalja, a odluke na

osnovu predloga Komisije mogu da se postignu većinskim glasanjem, članovi Saveta

ministara pokušali bi da postignu rešenje koje bi bilo prihvatljivo za sve države članice,

imajući u vidu njihov zajednički interes, kao i interese EZ. Sve ovo gore pomenuto bilo

bi u skladu sa članom 2 Ugovora iz Rima.38

Preovladao je međuvladin koncept odlučivanja na osnovu konsensusa nasuprot

federalističkom pristupu većinskog odlučivanja. U bojazni da ne bude preglasana pri-

likom odlučivanja o bitnim pitanjima od nacionalnog interesa, Francuska je insistirala

na obavezi Komisije da, pre pokretanja inicijative za donošenje komunitarnih akata od

posebnog interesa, konsultuje vlade država članica, što je prihvaćeno. Iako ovaj spo-

razum predstavlja neformalni dogovor članica Zajednice, bez formalnog statusa u ko-

munitarnom pravnom sistemu, rezultat se ogledao u dugogodišnjoj zakonodavnoj stag-

naciji Zajednice, jer je bilo potrebno mukotrpno postići sporazum među članicama čak i

o najjednostavnijim pravnim aktima.

2.1.5. Samit u Hagu i Luksemburgu

U pogledu ukidanja carinskih tarifa i kvota na međunarodnu trgovinu Ugovor iz

Rima primenjivao se mnogo brže i na daleko lakši način nego što je to samim ugovorom

bilo zamišljeno. Sve tarife za unutrašnju trgovinu ukinute su 1. jula 1968. godine, go-

dinu i po dana pre isteka roka postavljenog Ugovorom iz Rima. U isto vreme Zajednica

je uvela zajedničku spoljnu tarifu za trgovinu van granica što je predstavljalo prvi veliki

uspeh u naporima za integraciju EZ. Još jedna odredba Ugovora iz Rima koja je takođe

primenjena odnosila se na udruživanje neevropskih zemalja i teritorija koje su imale

'posebne' odnose sa zemljama članicama EZ.

37 Gordana Ilić-Gasmi, Pravo i institucije Evropske Unije, Univerzitet Singidunum, Beograd,

2008., str. 28 38 Lopandić, D.Ž., Ugovor o Evropskoj uniji - Rim-Mastriht-Amsterdam, Međunarodna politika,

Beograd, 1999., str. 151


41

Relativno nezadovoljavajući učinak britanske privrede u drugoj polovini 60-ih

godina 20. veka naveo je zvaničnu vladu (Laburiste) da ožive ideju o prijemu Britanije

u članstvo EZ, jer bi to možda moglo da donese važne ekonomske pogodnosti (slobo-

dan i siguran pristup velikom, bogatom i razvojnom tržištu). Britanija je podnela svoj

drugi zahtev za prijem u članstvo EZ u maju 1967. god. Sve zemlje članice EZ, sa izu-

zetkom Francuske, toplo su pozdravile želju Britanije da pristupi Zajednici.39

Napredak u pravcu stvaranja Evropske unije čini Samit članica Zajednice u

Hagu, 1-2. decembra 1969, na inicijativu francuskog predsednika Ž. Pompidua. Tada je

usvojena odluka o stvaranju ekonomske i monetarne unije, kao logičnom nastavku ca-

rinske unije članica Zajednice. Takođe je odlučeno da se nastave pregovori o pristupa-

nju novih članica: Velike Britanije, Danske, Irske i Norveške. Na političkom planu,

članice su se saglasile o potrebi izrade smernica političkog ujedinjenja.

Na osnovu toga, belgijski ministar spoljnih poslova E. Davinjon sačinio je izve-

štaj o Evropskom političkom ujedinjenju, koji je prihvaćen na konferenciji u Luksem-

burgu, oktobra 1970. godine. Tom prilikom doneta je odluka o samostalnom finansi-

ranju Zajednice.

Izveštaj Davinjon predviđa redovne sastanke (svaka tri meseca) i razmenu infor-

macija o pitanjima međunarodne politike, u cilju usaglašavanja spoljno-političkih sta-

vova članica Zajednice. Izveštaj Davinjon predviđa političku saradnju država članica

van institucionalnog okvira Zajednice, u okviru Političkog komiteta, koji je imao za-

datak da priprema šestomesečne sastanke ministara spoljnih poslova članica.

Prvi sastanak na ministarskom nivou održan je novembra 1970. u Minhenu, kada

su članice razmatrale probleme blisko-istočne krize i projekat Konferencije o evropskoj

bezbednosti i saradnji (KEBS). Naredni susreti rezultirali su razmenom spoljno-politi-

čkih stavova članica i njihovim usaglašavanjem o pitanjima odnosa Istok - Zapad, sara-

dnji sa SAD, kao i o drugim tekućim problemima medunarodne politike. U tome leži

vrednost Izveštaja Davinjon, koji je, iako politički, a ne pravni dokument, podstakao

saradnju članica u domenu spoljne politike, dok je oblast odbrane i bezbednosti ostala

isključena.40

39 Stojanović, R., Spoljna politika Evropske unije, Dosije, Beograd, 1998.,str. 59. 40 Ilić-Gasmi, G., Pravo i institucije Evropske Unije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008.,

str. 29


42

Sedamdesete godine beleže prve korake ka stvaranju monetarne unije. Put do

uspostavljanja evra kao jedinstvenog obračunskog sredstva, nije bio nimalo lak. Odri-

canje od sopstvene nacionalne valute za države je uvek predstavljalo odricanje od veo-

ma važnog obeležja suvereniteta. Ipak, 1970. godine Verner (Pierre Werner, bivši pred-

sednik vlade Luksemburga) predstavlja plan postepenog formiranja Ekonomske mone-

tarne unije (EMU). Međutim, ukupna situacija na međunarodnom planu sedamdesetih

godina (pad Bretonvudskog sistema i naftna kriza) nije išla u korist formiranju EMU,

što je navelo evropske države da još jednom preispitaju čitavu ideju. Godine 1979.

Uspostavljen je Evropski monetarni sistem (EMS) koji je podrazumevao ništa više od

kontrole kolebanja deviznih kurseva država članica Zajednice. Neki od neposrednih ci-

ljeva EMS-a bili su suzbijanje inflacije, povećanje obima investicija i ekonomska stabi-

lizacija unutar Zajednice.

Stoga je 1972. došlo do formiranja tzv. sistema zmije, u vidu dogovora članica

Zajednice da razlika u vrednosti nacionalnih valuta ne sme fluktuirati vise od -/+2,25%.

Američki dolar više nije bio merna jedinica. Britanska funta i italijanska lira, međutim,

nisu prihvatile ovaj sistem.

2.1.6. Temelji ideje o Evropskoj uniji - Tindemansov izveštaj

Prva decenija delovanja Evropske ekonomske zajednice često se označava kao

veoma uspešna. Godine 1959. već su napravljeni prvi koraci u pravcu liberalizacije

trgovine, 1962. godine je počela da se ostvaruje zajednička politika u oblasti poljopri-

vrede, a 1968. godine okončan je proces formiranja carinske unije i to osamnaest meseci

pre planiranog roka.

Druge evropske države su počele da uočavaju ekonomski napredak Zajednice.

Velika Britanija preuzima inicijativu da se osnuje Evropsko udruženje slobodne trgo-

vine (EFTA – eng, European Free Trade Association) s obzirom da je zastupala kon-

cepciju o stvaranju jedna slobodne evropske trgovinske zone u kojoj bi carine među ze-

mljama članicama bile ukinute. Zajedno sa Austijom, Danskom, Norveškom, Portuga-

lom, Švedskom i Švajcarskom, potpisala je Konvenciju u Štokholmu, kojom je 4. janu-

ara 1960. osnovana EFTA.41

41 Kragulj D., Milićević D., Ekonomija – Uvod u ekonomsku analizu, mikroekonomija i

makroekenomija, Makarije, Beograd, 2005., str. 405.


43

Proces produbljivanja integracije prati paralelno širenje članstva Zajednice na

Veliku Britaniju, Irsku i Dansku, potpisivanjem sporazuma o pristupanju 22. januara

1972, koji su stupili na snagu 1973. god. Pregovori su bili vođeni i sa Norveškom, ali je

na norveškom referendumu stupanje u članstvo Zajednice bilo odbačeno sa 53,5% gla-

sova protiv.

Na Samitu članica Zajednice u Parizu, 1972, postavljen je kamen temeljac ideje

o Evropskoj uniji. Proklamovan je cilj stvaranja Evropske unije do kraja dekade: „U

skladu s krajnjim političkim ciljem, i evropska integracija će omogućiti Evropi da

afirmiše svoj identitet među tradicionalno prijateljskim državama članicama i da za-

uzme svoje mesto u svetskim dešavanjima.kao nezavisni politički identitet, odlučan da

doprinese uspostavljanju ravnoteže i mira u svetu, temeljenog na principima Povelje

UN. Zemlje članice Evropske Zajednice, koje su pokretači evropske izgradnje, izraža-

vaju nameru da transformišu svoje odnose do kraja ove decenije u jednu Evropsku

uniju.

Pružena je podrška jačanju političke saradnje članica Zajednice, te je dogovore-

no da se ministri spoljnih poslova ubuduće sastaju četiri puta godišnje.

Logičan nastavak započetih procesa približavanja je usledio na Samitu članica

Zajednice u Parizu, 1974, kada je došlo do odluke o ustanovljavanju Evropskog saveta,

koga čine predsednici država i vlada članica. Cilj osnivanja je da se omogući politička

saradnja članica, u postojećem institucionalnom okviru, tj. u okviru Saveta Zajednice.

Prema Ugovoru iz Rima Komisija je imala pravo da u slučaju ekonomskih

teškoća dozvoli zemljama članicama da primene mere protekcionizma, koje su obično

bile u obliku kvota na uvoz automobila iz Japana ili tekstilne robe iz zemalja u razvoju.

Ovaj član omogućavao je zemljama EZ koje su bile u ekonomskim neprilikama da

blokiraju uvoz iz zemalja koje nisu članice EZ preko druge zemlje članice EZ koja nije

imala sličnih problema. To je dovodilo (ponekad) do velikih razlika u cenama ide-

ntičnih roba koja se prodavala u različitim državama članicama EZ. Posledica ovakve

trgovine bio je negativan uticaj na prostornu raspodelu resursa i integraciju regiona.42

Na pariskom Samitu zaključeno je da se izradi izveštaj o stvaranju Unije, koji će

biti podnet vladama članica na razmatranje.

Tindemansov izveštaj, koji je nazvan po belgijskom ministru spoljnih poslova

42 Sutu, Ž., Neizvestan savez - istorija Evropske zajednice, Clio, Beograd, 2001., str. 112


44

Leu Tindemansu, čini jedan od najznačajnijih dokumenata sa predlozima institucionalne

reforme Zajednice. Karakteriše ga nastojanje za poštovanjem osnivačkih ugovora, kao

polazne osnove, koji treba da budu dopunjeni novim nadležnostima Zajednice i jača-

njem ovlašćenja komunitarnih organa. Pravni osnov toga je naden u čl. 235. Rimskog

ugovora o EEZ, koji ovlašćuje Savet da donosi odgovarajuće mere, kada se ukaže potre-

ba za akcijom neophodnom za realizovanje jednog od ciljeva Zajednice, u okviru funk-

cionisanja zajedničkog tržišta, a koja nije predviđena Ugovorom. Savet tada donosi

odgovarajuće mere jednoglasnom odlukom, na predlog Komisije i posle konsultovanja

Evropskog parlamenta.

Tindemansov izveštaj je podnet Evropskom savetu na razmatranje, januara

1976. u obliku projekta o osnivanju Evropske unije. Suština zacrtanog transformisanja

Zajednice u Uniju ogleda se u poboljšanju kohezije članica Zajednice. Kako to sam

Tindemans definiše:

„Evropska unija je za mene nova faza na putu ujedinjenja Evrope, koja nije ništa

drugo već rezultat jednog kontinuiranog procesa. Stoga je teško već sada precizirati

pojam Unije. Ona treba da se ostvari preko institucija koje će se prilagoditi novim pot-

rebama. U stvari, Unija treba da izrazi sopstvenu dinamiku, putem osnaženja i pobo-

ljšanja funkcionisanja institucija. U torn pogledu uloga Evropskog parlamenta, tiji bi

poslanici trebalo da budu birani direktnim glasanjem, biće odlučujuća u razvoju Uni-

je".43

Predlozi institucionalnih promena kretali su se u smeru jačanja budžetskih ovla-

šćenja Parlamenta, primene većinskog glasanja u Savetu i veće uloge Komisije. Zahteva

se veća efikasnost institucija Zajednice. Praksa jednoglasnog odludvanja u Savetu, čak i

u slučajevima kada Ugovor predviđa većinsko glasanje, uticala je na slabljenje tadašnje

uloge Komisije, kao inicijatora politike Zajednice i donošenja komunitarnih pravnih

akata. Stoga Savet treba da radi brže i efikasnije. Komisija mora biti uticajnija u utvrđi-

vanju opšte politike Zajednice. Predsednika Komisije treba da bira Evropski savet, a

ostale članove Komisije bi odredivao predsednik.

Tindemansov izveštaj akcentuje potrebu uključivanja Parlamenta u zakonoda-

vni proces Zajednice, kao demokratskog organa Unije. Učvršćivanje položaja Parla-


str. 31


45

menta zamišljeno je kao njegovo veće učešće u odlučivanju o svim pitanjima iz nadle-

žnosti Unije. Osim ideja o institucionalnom jačanju, kao najznačajnijim, Tindemansov

izveštaj bazira se i na konceptu političke saradnje članica sa pravnim osnovom u cilju

jedinstvene spoljne politike članica. Rezultat bi bio jedinstveni stav Unije u međunaro-

dnim odnosima. Takođe, stvaranju Unije treba da doprinesu i zajedničke politike članica

u sferama privrede, socijalnoj oblasti, industrijskoj, energetskoj, monetarnoj i politici

istraživanja.

2.1.7. Slom komunizma i prvi koraci u osnivanju EU

Istorijska tragedija ovog vremena ogleda se u tome stoje automatizacija proizvo-

dnog procesa "odbacivala" očito mnogo više ljudi nego što je tržište stvaralo novih po-

slova za njih. Računa se da je prosečna stopa nezaposlenosti na početku ovog perioda

(1981) u Evropi iznosila 4,5%, a na kraju (1991) skoro 11%. Masovna pojava nezapo-

slenosti bila je ubrzana globalnom konkurencijom, velikim finansijskim pritiscima na

vlade za materijalne i socijalne izdatke i prestankom države da subvencioniše neprofita-

bilne privredne sisteme i vodi politiku zapošljavanja. Pored toga, kao uticajni faktor za

pojavu nezaposlenosti, javlja se i opadanje uloge sindikata, koji su bili oslabljeni eko-

nomskom depresijom i nenaklonošću neoliberalnih vlada. Sve ovo primoralo je pri-

vredne subjekte da pristupe procesu restruktuiranja, što je pak dovelo do pojave sive

ekonomije.44

Krize na Istoku i Zapadu paralelno se odvijaju, a povezane politikom i ekono-

mijom stapaju se u jednu globalnu krizu. Ipak, kriza je mnogo većom žestinom pogo-

dila socijalističke zemlje, koje izlaz traže u rekonstrukciji komunizma - u nešto što bi se

moglo podvesti pod socijalnu demokratiju. Za komunistički sistem, koji se pre svega u

sovjetskoj režiji pokazao kao nefleksibilan i inferioran, bilo je to pitanje života i smrti.

Za razliku od njega, opstanak ekonomskog sistema u razvijenim zemljama kapitalizma

nikada nije doveden u pitanje.

Prevladavanje transnacionalne privrede potkopalo je jednu drugu veliku insti-

tuciju - nacionalnu državu. Uspon autonomističkih i separatističkih pokreta bio je u

početku krize prisutan isključivo na Zapadu, ali je kriza komunizma ovu modu raširila i

44 Kršev, B., Istorija pravnih i ekonomskih odnosa u novom veku, FABUS, Novi Sad, 2005., str.

271


46

na Istok, gde je više novih nacionalnih država stvoreno posle 1990. godine.

Na drugoj strani ekonomski aduti za izlazak iz krize i pojavljivanje na svetskom

tržištu u rukama socijalističkih zemalja bivali su sve manji.

Ono što je socijalizam učinilo ranjivim i bilo pogubno za SSSR nije bila kon-

frontacija sa kapitalističkim svetom i SAD, nego pre svega nemoć sovjetske privrede da

se odupre invaziji kapitalističke ekonomije. Smatra se da je svaka ekonomija osuđena

na propast ukoliko se zasniva isključivo na iskorišćavanju prirodnih resursa, a to je

upravo bio slučaj sa Sovjetskim Savezom.

Era stagnacije koju je nakon dolaska za šefa države Gorbačov osudio, zapravo je

bila era akutnog političkog i kulturnog sukobljavanja među sovjetskom elitom. Nasleđe

sistema koji je za sobom ostavio Brežnjev, bilo je ispunjeno dekadencijom najvišeg

partijskog rukovodstva, nefunkcionalnom privredom i vojnom intervencijom u Avgani-

stanu („sovjetskim Vijetnamom''). Novi sovjetski lider zasigurno nije lako mogao da se

obračuna sa nasleđem, ali je zato odlučio, a to je bilo i najrealnije - da okonča dugi "hla-

dni rat". Time je stekao ogromnu i trajnu popularnost na Zapadu i brojne neprijatelje u

sopstvenoj zemlji.

Gorbačov je pokrenuo inicijativu za preobražaj sovjetskog društveno-ekonom-

skog sistema, koristeći dva slogana: perestrojku („prestrojavanje" privrednih i političkih

struktura i reorganizacija administracije) i glasnost (transparentnost u radu, sloboda

informacija i detronizacija autoriteta). Reforme, kojima se pokušalo izmeniti stanje sov-

jetskog društva, dovele su do velikih perturbacija praćenih brojnim aferama i žrtvama

(preko 1.000 novinara je platilo životom „glasnost", odnosno slobodu medija). Ono što

je pogoršalo stanje, bilo je neminovno uvođenje ustavne i demokratske države – zasno-

vane na vladavini zakona i građanskih sloboda, što je pak podrazumevalo odvajanje

partije od države, kraj jednopartijskog sitema i vodeće uloge partije u svim društveno-

ekonomskim odnosima. Zemlja se kretala prema pluralizmu političkog mišljenja (demo-

kratiji) upravo u trenutku kada je tonula u privrednu anarhiju (prvi put od uvođenja

privrednog planiranja, SSSR 1989. godine nije imao izrađen petogodišnji plan).

Glasnost i perestrojka koju je započeo Gorbačov u nadi da će reformisati Sovjet-

ski Savez - postigle su vlastitu dinamiku i Kremlj ih više nije mogao zaustaviti, a ni

kontrolisati. Povratak na staro se mogao postići, ali samo silom - kao što je to SSSR

činio više puta u prošlosti. Međutim, Gorbačov nije bio sklon primeni toga metoda -


47

poslednji sovjetski lider odbio je da umirući sistem brani prolivanjem krvi.

Kako je zvanična pravna regulativa na kojoj je Sovjetski Savez izgrađen ute-

meljena na "pravu naroda na samoopredeljenje", potencijalno cepanje po nacionalnoj

osnovi svih petnaest republika i brojnih autonomnih pokrajina bilo je već ugrađeno u

ustav. Ubrzo je usledio sporazum u Belovežu (Belorusija) početkom decembra 1991.

godine, na kojem su predstavnici Rusije, Ukrajine i Belorusije doneli odluku da „SSSR

kao subjekt međunarodnog prava i geopolitička realnost prestaje da postoji".

2.1.8. Svečana deklaracija i predlog ugovora o EU

Nova inicijativa za stvaranje Evropske unije potekla je od Italije i Nemačke u

obliku projekta Genšer - Kolombo, odnosno plana koji su ministri spoljnih poslova.

H.D.Genšer i E. Kolombo izneli Parlamentu novembra 1981. U pitanju je bio predlog

tzv. „Evropskog akta", koji prožima ideja o neophodnosti izmene koncepcije evrop-

skog ujedinjenja usled zahteva vremena.

Evropski akt je, međutim, predstavljao pre svega politički dokument, a nikako

formu ugovora. Njime se predlaže da države potpisnice zaključe ugovor o Evropskoj

uniji u roku od pet godina.

Suština planiranih reformi može se sažeti u koncepcijama menjanja postupka

odlučivanja unutar Zajednice - ukidanjem jednoglasnosti u Savetu, kao i povećanjem

ovlašćenja Parlamenta u budžetskom i zakonodavnom domenu. Na ekonomskom planu

bitno je što brže ostvarivanje jedinstvenog tržišta članica Zajednice, stabilnost i uskla-

đivanje ekonomskih i monetarnih nacionalnih politika, uz izmene zajedničke poljopri-

vredne politike i strukture komunitarnog budžeta.

Neposredni rezultat Evropskog akta Genšer - Kolombo je usvajanje Svečane

deklaracije o Evropskoj uniji, na zasedanju Evropskog saveta u Štutgartu, 19. juna 1983.

godine.

Jake transnacionalne poslovne grupe tražile su veliko i aktivno jedinstveno evro-

psko tržište. Vis Deker, glavni izvršni direktor Filipsa i Per Gilenhamer, glavni izvršni

direktor Volvoa osnovali su Okrugli sto industrijalaca Evrope 1983. godine. Pod pokro-

viteljstvom ove snažne poslovne grupacije, Deker je izneo predlog o stvaranju jedin-

stvenog tržišta u Evropi, što je predstavljalo viziju zvaničnog plana kojeg je sačinio


48

Lord Kokfild.45

Evropski parlament je još jula 1981. god. odlučio da ustanovi ekspertsku komi-

siju sa zadatkom pripreme ugovora o Evropskoj uniji, na bazi postojećih osnivačkih

ugovora. Na čelu komisije nalazio se italijanski poslanik A. Spineli, aktivan član federa-

lističkog pokreta. Predlog ugovora o Evropskoj uniji usvojen je u Evropskom parla-

mentu februara 1984. godine, u formi međunarodnog ugovora što je podrazume-valo

ratifikaciju u zemljama članicama.

Srž Predloga ugovora o Evropskoj uniji činili su zahtevi za institucionalnom

reformom Zajednice putem proširenja njene nadležnosti na nova ekonomska i socijalna

područja, izmena načina odlučivanja i veća pravna i politička uloga Evropskog parla-

menta. Otuda je u teoriji evropske integracije Predlog ugovora o EU na inicijativu

Evropskog parlamenta, stekao atribut značajne etape u postizanju tešnje unije članica

Zajednice.

Unija svoje korene vodi od Evropsko ekonomske zajednice osnovane Rimskim

ugovorom 1957. od strane šest evropskih država. Od tada se Evropska zajednica pro-

širila pridruživanjem novih država-članica i stekla veću moć. Ova zajednica je ofor-

mljena pod sadašnjim imenom Ugovorom o Evropskoj uniji (više poznatim pod

imenom Mastrihtski ugovor) 1992. godine. Mnogi aspekti EU su postojali i pre potpi-

sivanja ovog ugovora, preko raznih organizacija oformljenih 50-ih godina dvadesetog

veka. Lisabonskim sporazumom potpisanim decembra 2007. predviđena je izmena

sadašnjih sporazuma kako bi se korigovale političke i pravne strukture Evropske unije.

Proces ratifikacije Lisabonskog sporazuma je predviđen je do kraja 2008, ali je ratifika-

cija ugrožena negativnim ishodom na referendumu u Irskoj juna 2008.

Prisutni su federalistički stavovi prilikom definisanja šire nadležnosti Unije u

Predlogu ugovora (čl 9.). Osim nadležnosti komunitarnih organa, koji su već predvideni

Rimskim ugovorima, planira se i vođenje zajedničkih politika u slededm oblastima: mo-

netarna, kreditna, socijalna, zdravstvena, kulturna, obrazovanje, istraživanje i zaštita

životne sredine (čl 55 - 62. Predloga ugovora). Temelj Predloga ugovora čine osnivački

ugovori evropskih zajednica, ali Unija zamenjuje i prevazilazi postojeće evropske zaje-

dnice.


str. 33

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%95%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%B7%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A0%D0%B8%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%83%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B8_(1957)

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A0%D0%B8%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%83%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B8_(1957)

http://sr.wikipedia.org/sr-el/1957

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A3%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80_%D0%BE_%D0%95%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D1%98_%D1%83%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B8


http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9B%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%B1%D0%BE%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%81%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%B7%D1%83%D0%BC



http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%98%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0


49

Cilj Evropske unije je dalji razvoj acquis communautaire, tj. tekovina Zajedni-

ce, ali na osnovu novog ugovora o EU. Zajednica na taj način treba da se transformiše u

federalni entitet sa demokratski odgovornim institucijama, demokratskim postupkom

odlučivanja, na bazi poštovanja osnovnih ljudskih prava i politićke decentralizacije.

Predlog ugovora o Evropskoj uniji je prvi poluzvanični dokument Zajednice u

kome se pojavljuje koncept supsidijarnosti kod podele nadležnosti između zemalja

članica i komunitarnih organa, koja je kod osnivačkih ugovora ostala nedorečena. Tako

čl. 12(2) Predloga ugovora o EU reguliše slučaj konkurentne nadležnosti članica i

Unije:

„Unija će delovati samo onda kada se zadaci mogu efektivnije postići zajednički

nego odvojenom akcijom država članica, posebno onda kada njihovo izvršavanje traži

akciju Unije zbog dimenzije zadataka ili se njihovi efekti protežu preko nacionalnih

granica."

Nadležnosti Unije su Predlogom ugovora o EU određene u tri nivoa: konku-

rentna, potencijalna i isključiva. Koncept supsidijarnosti primenjen je kod konkurentne

nadležnosti Unije, gde se radi o istovremenom pravu delovanja organa Unije i država

članica. Proizilazi da nadležnost Unije ima prvenstvo u slučaju efikasnijeg delovanja u

odnosu na aktivnosti članica. Potencijalna nadležnost znači da države članice imaju

glavnu ulogu u odlučivanju o određenim pitanjima,koja treba postepeno da budu preneta

u kompetencije Unije (politička saradnja članica, pitanja bezbednosti i odbrane). Kona-

čno, ekskluzivna nadležnost Unije obuhvata pravo isključivog delovanja institucija Uni-

je, kojima su države članice prenele suvereno pravo odlučivanja i regulisanja, bez mo-

gućnosti naknadne intervencije, osim ako to Ugovor izričito dozvoljava.

Legitimitet ovako koncipiranim nadležnostima Unije treba da daju reformisane

institucije. Naime, četvorougaonom obrascu Zajednice (Savet, Komisija, Parlament,

Sud pravde) dodaje se Evropski savet, osnovan 1975. godine. Nova uloga Evropskog

saveta je da okupi šefove država ili vlada članica u cilju usaglašavanja spoljno-politi-

čkih stavova i zajedničke akcije na polju međunarodne politike.46

Kamen temeljac institucionalnih novina u okviru planirane Evropske unije čini

ojačani položaj Evropskog parlamenta. U postupku donošenja komunitarnih akata, oba-


str. 33


50

vezna je saglasnost Evropskog parlamenta i Saveta, na predlog Komisije. Prema odred-

bama Rimskih ugovora, mišljenje Parlamenta je moglo biti negativno, ali je usvajanje

odluke ipak bilo omogućeno u okviru Saveta ministara, a često mišljenje Parlamenta

nije bilo obavezno zastupljeno. Uvođenje obavezne saglasnosti Evropskog parlamenta u

proceduru odlučivanja Saveta, značilo je da Savet može odbaciti mišljenje Parlamenta

samo jednoglasnom odlukom, bez prava izmene poslednjeg teksta akta, koji je rezultat

serije usaglašavanja Saveta i Parlamenta.

Komisija je trebalo da dobije veća ovlašćenja prilikom samostalnog donošenja

uredbi i implementirajućih uputstava. U praksi je dolazilo do čestog prepuštanja odluči-

vanja Savetu, kada se radilo o nekom pitanju od posebnog interesa za neku od članica.

Nova uloga Komisije trebalo je da odrazi njen nadnacionalni i nezavisni karakter. Time

bi se približila položaju vlade u federalnoj strukturi paradržavnog uredenja Unije.

U pogledu Saveta, Predlog ugovora o EU predviđao je proces odlučivanja isklju-

čivo prostom ili kvalifikovanom većinom, nasuprot dotadašnjoj jako uvreženoj praksi

jednoglasnosti. Uvođenje većinskog odlučivanja je planirano u prelaznom periodu od

maksimalno deset godina, u kom intervalu bi bili dopušteni izuzeci od većinskog od-

lučivanja u slućaju zaštite značajnih nacionalnih interesa članica.

Navedeni predlozi institucionalne reforme Zajednice su prokrčili put kasnijim

odredbama Ugovora o EU donetom u Mastrihtu, 1992. godine. U tome leži značaj Pre-

dloga ugovora o Evropskoj uniji Evropskog parlamenta. Usled nespremnosti članica,

Predlog ugovora nije prihvaćen na zasedanju Evropskog saveta u Fontenblou, juna

1984. godine, ali je došlo do formiranja Komiteta za institucionalna pitanja ad hoc. Na

čelu ovog komiteta bio je irski ministar, J. Dooge.

Slika 3. Šengenski sporazum 1985. god.


51

Predloženo je sazivanje međuvladine konferencije članica radi pripreme Ugo-

vora o Evropskoj uniji, u skladu sa ciljevima Zajednice, ostvarenim dostignućima i u

duhu Svečane deklaracije o Evropskoj uniji iz 1983. i Predloga o EU Evropskog parla-

menta iz 1984.47

Sporazumom sklopljenim u junu 1985. godine u Šengenu (Schengen), SR

Nemačka, Belgija, Francuska, Luksemburg i Holandija dogovorile su postupno ukidanje

unutaršnjih zajedničkih graničnih kontrola i uvođenje slobode kretanja za sva fizička

lica - državljane zemalja potpisnica sporazuma, drugih zemalja članica EU ili trećih ze-

malja. Šengenski sporazum i konvencija, zajedno sa deklaracijama i odlukama donetim

od strane izvršnog odbora Šengena, čine tzv. šengenski "acquis " koji je ušao u tekst

Ugovora iz Amsterdama (1997.), s obzirom da se odnosi na jedan dio unutrašnjeg tržišta

- slobodno kretanje ljudi.

2.1.9. Ugovor iz Mastrihta i Amsterdama

Politička saradnja (i federalizam), jedan od neophodnih uslova za monetarnu

uniju u EZ, imala je dve glavne grupe pristalica. Dok su se Nemačka i Italija zalagale za

brži federalizam EZ, pomoću meni kao što su zajednička odbrambena politika, druge

zemlje članice razmišljale su o jednom više postepenom procesu. Davanje prednosti po-

stepenosti nije bio samo način da se odvrati ulazak članica EFTE i izvesnih istočno

evropskih država u EZ, već, što je mnogo važnije, države EZ jedne su od najstarijih u

svetu sa dugotrajnim i priznatim sistemima administrativnog i političkog života. Ovo se

teško može promeniti jednim smelim potezom u relativnom kratkom vremenskom pe-

riodu.

Slika 4. Važni samiti, Roma, Mastriht, Amsterdam

47 Ilić-Gasmi, G., Pravo i institucije Evropske Unije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008., str. 34


52

Bilo je mnogo ideja o političkoj saradnji i uniji unutar EZ, ali u stvarnom životu,

zapravo se malo odmaklo. Najspornija pitanja odnosila su se na zajedničku spoljnu

politiku i od hranu, kao i na ovlašćenja Evropskog parlamenta (pošto nije bilo realno

očekivali da Evropski parlament i Komisija imaju istu ulogu kao šio su imali u sektoru

poljoprivrede). Uprkos nazivu, moguća Evropska politička unija ne bi obrazovala jedin-

stvenu vladu, već bi povećala uticaj Evropskog parlamenta da bi tako smanjila nedo-

statak demokratičnosti institucija EZ.48

Tenzije između Francuske i Nemačke bile su očigledne po pitanju mogućeg pro-

širenja EZ. Francuska je želela da smanji prijem novih članova, dok se Nemačka zala-

gala za širenje 'na istok'. Nemačka je želela da budućim proširenjem EZ koje bi obu-

hvatilo skandinavske i istočno-evropske zemlje, ne samo učvrsti stabilnost na svojoj

istočnoj granici i dobije tampon zonu koja bi je štitila od nemira u bivšem Sovjetskom

savezu, već mnogo važnije, da utiče na ove zemlje da posmatraju poslove EZ iz nema-

čke perspektive. Barem se tome Nemačka nadala početkom 90-ih godina 20. veka. Po-

tencijalna pretnja drugih stanovišta (američkih) na evropske i globalne poslove od stra-

ne centralnih i isločno-evropskih zemalja nije do kraja shvaćena. Osim toga, neki Nemci

pitaju zbog čega bi trebalo više da plate kroz razne fondove EZ, Irskoj ili Portugalu, a

ne Poljskoj.

Slika 5. Ugovor iz Mastrihta 1992. god.

48 Batt, J., IBSEU, Evropska spoljna i bezbednosna politika, Forum škola Evropskih integracija,

Beograd, 2007. , str. 83


53

Druga tačka neslaganja bila je bojazan Francuske od prava na otcepljcnje koje su

zahtevale Hrvatska i Slovenija. Nemačka je uspela, međutim, od samog početka da

izdejstvuje to pitanje krajem 1991. godine i primorala ostalih 11 država EZ da to pri-

hvate kao svršen čin. Priznavanje ove dve zemlje za političku upravu (evropska elita)

EZ bilo je, zapravo, od drugorazrednog značaja. Nove nezavisne države mogle bi hiti

Češka Republika i Slovačka ili baltičke države. Ono što je bilo od prvenstvenog značaja

u Mastrihtu bila je činjenica da je to zapravo bilo 'glasanje' 11 zemalja EEZ o sledećem

pitanju: da li one priznaju Nemačku kao veliku evropsku silu, potencijalnog lidera EU

ili ne? Odgovor u Mastrihtu bio je "da".49

2.1.10. Značaj Lisabonskog ugovora iz 2009. godine

Lisabonski ugovor (takođe poznat kao Reformski ugovor) je međunarodni ugo-

vor potpisan 13. decembra 2007. u Lisabonu. Službeni naziv Ugovora je "Ugovor o iz-

menama i dopunama Ugovora o stvaranju Evropske unije (Mastrihtski ugovor) i Ugo-

vora o stvaranju Evropske ekonomske zajednice (EEZ) (Rimski ugovor)“. Posle ratifi-

kacije u svim zemljama članicama, Ugovor je stupio na snagu 1. decembra 2009. go-

dine.

Ugovor je nastao je na osnovama „evropskog ustava“ koji je odbačen na refe-

rendumima 2005. u Francuskoj i Holandiji. Značajan je jer omogućava proširenje EU,

što nije moguće po Ugovoru iz Nice iz 2000, koji je predvideo samo proširenje Unije sa

tadašnjih 15 na 25, a potom i na 27 članica.

Dokument prvi put predviđa mogućnost da članica istupi iz EU, a Povelja EU o

osnovnim pravima postaje pravno obavezujuća. Velika Britanija, Poljska i Češka uspele

da izdejstvuju da iz tog pravila budu izuzete.

Biće uprošćene metode rada i glasanja - od 2014. odluke će se usvajati ako ih

podrži 55 odsto članica koje predstavljaju 65 odsto stanovnika Unije. Uvođenjem fun-

kcije predsednika Evropskog saveta prestaće šestomesečna rotacija članica na čelu EU.

Predsednik će se birati na dve i po godine.

Sporazum potvrđuje osnovne slobode građana EU i princip solidarnosti među

članicama u slučaju terorističkih napada, prirodnih katastrofa i u oblasti energetike. U

49 Batt, J., IBSEU, Evropska spoljna i bezbednosna politika, Forum škola Evropskih integracija,

Beograd, 2007. , str. 85

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9C%D0%B5%D1%92%D1%83%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%B8_%D1%83%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9C%D0%B5%D1%92%D1%83%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%B8_%D1%83%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80

http://sr.wikipedia.org/sr-el/13._%D0%B4%D0%B5%D1%86%D0%B5%D0%BC%D0%B1%D0%B0%D1%80


http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9B%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%B1%D0%BE%D0%BD

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9C%D0%B0%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%85%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%83%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%95%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%B7%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%A0%D0%B8%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%83%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80_(1957)&action=edit&redlink=1


54

oblasti bezbednosti i odbrane očuvaće se dosadašnji oblici odlučivanja, a otvoriće se

mogućnost za jačanje saradnje među manjim grupama članica

Bilo je predviđeno da će proces ratifikacije Ugovora završiti 1. januara 2009, na-

kon čega je trebao stupiti na snagu. Trebalo je da ugovor zameni Evropski ustav odba-

čen na referendumima u Francuskoj i Holandiji 2005. godine.

Dana 12. juna 2008 ratifikacija Ugovora je odbačena na referendumu u Irskoj.

Na ponovljenom referendumu, održanom 02. oktobar 2009, pošto je Evropska unija na-

pravila izvesne ustupke Irskoj u vezi vojne neutralnosti, abortusa, poreskih stopa i broja

komesara u Evropskoj komisiji, građani Irske sa 67,13% izjasnili su se za ratifikaciju

sporazuma. Na referendum je ovog puta izašlo 58% građana.

10. oktobra 2009. Poljski predsednik Leh Kačinski potpisao je Lisabonski ugo-

vor u prisustvu zvaničnika evropske komisije i evropskog parlamenta i pritom naglasio

kako je ovaj dogovor o reformi evropskih institucija veliki uspeh i za Poljsku koja je

uspela da izdejstvuje 13 od 14 ključnih pitanja u kojima su joj ostale članice izašle u

susret. Poljska je tako postala 26. članica unije koja je ratifikovala sporazum.50

Češki predsednik Vaclav Klaus pre ratifikacije ugovora je zatražio, da se na te-

kst Lisabonskog ugovora doda klauzula u vezi sa Poveljom o osnovnim pravima. Ugo-

voru je dodat odgovarajući amandman. Posle provere češkog ustavnog suda, Češka kao

zadnja članica Evropske unije, ratifikuje ugovor.

Slika 6. Lisabonski sporazum, potpisan 2007., ratifikovan 2009. god.

50 www.glas-javnosti.rs, novo ujedinjenje-eu, Preuzeto 15.11.2007.


http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%95%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2&action=edit&redlink=1

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A0%D0%B5%D1%84%D0%B5%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D1%83%D0%BC

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A4%D1%80%D0%B0%D0%BD%D1%86%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A5%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/sr-el/12._%D1%98%D1%83%D0%BD




http://sr.wikipedia.org/sr-el/02._%D0%BE%D0%BA%D1%82%D0%BE%D0%B1%D0%B0%D1%80


http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%95%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D1%83%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0


http://sr.wikipedia.org/sr-el/10._%D0%BE%D0%BA%D1%82%D0%BE%D0%B1%D0%B0%D1%80


http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%9B%D0%B5%D1%85_%D0%9A%D0%B0%D1%87%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8&action=edit&redlink=1

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%92%D0%B0%D1%86%D0%BB%D0%B0%D0%B2_%D0%9A%D0%BB%D0%B0%D1%83%D1%81

http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%9F%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D1%99%D0%B0_%D0%BE_%D0%BE%D1%81%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D0%BC_%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D0%BC%D0%B0&action=edit&redlink=1


http://www.glas-javnosti.rs/


55

Reformski sporazum, koji ima za cilj obezbeđivanje snažnijeg vođstva, efika-

snije spoljne politike i lakšeg sistema donošenja odluka unutar evropskog bloka. Među

najvažnijim novinama Lisabonskog sporazuma su uvođenje funkcija predsednika Evro-

pskog saveta i visokog predstavnika EU za spoljnu politiku.

Sporazum takođe podrazumeva veću zakonodavnu ulogu Evropskog parlame-

nta, u kome će sedeti 751 umesto dosadašnjih 736 poslanika.

Evropski parlament će dobiti glas u čitavom nizu novih pitanja kao što su leg-

alna imigracija, pravosudna i policijska saradnja u borbi protiv kriminala, strukturalni

fondovi, službe od opšteg ekonomskog interesa, zaštita privatnih podataka ili prava inte-

lektualne svojine. Od sada, pristanak parlamentaraca biće neophodan i za usvajanje

dugoročnog, sedmogodišnjeg budžeta Unije, a oni će imati izvesna ovlašćenja i u usva-

janju godišnjih budžeta.

Propašću Ugovora o Ustavu EU je poražen federalizam u procesu političkog uje-

dinjavanja na tlu Evropske Unije (EU). U periodu od juna 2005. do juna 2007. trajao je

tzv. „period razmišljanja“ kako prevazići ustavnu krizu EU. „Period razmišljanja“ je do-

io podsticaj usvajanjem Berlinske deklaracije marta 2007. na inicijativu Nemačke u

ulozi zemlje predsedavajuće EU. Na Samitu EU, juna 2007. postignut je dogovor o us-

vajanju novog Ugovora o reformi EU, čime je odbačena ideja o stvaranju Ustava EU.51

Ugovor iz Lisabona predstavlja dokument od ključnog značaja za razvoj Evro-

pske unije. Odmah nakon što je potpisan, 13. decembra 2007. godine u Lisabonu, otvo-

ren je i proces ratifikacije Ugovora u svim zemljama članicama. Iako je Lisabonski ugo-

vor sadržao brojne prepreke, ovaj proces je okončan pozitivnim ishodom referenduma u

Poljskoj i Češkoj. Time je omogućeno njegovo stupanje na snagu 1. decembra 2009.

godine, a takođe, otvoren je i prostor za dalju institucionalnu reformu Unije. Proces je

uslovljen proširenjem broja članica EU, ali i izmenama ambijenta unutar kojeg ova

organizacija deluje.

Kao i svi konstitutivni ugovori Evropske unije i Ugovor iz Lisabona prezentiran

je u obliku amandmana na prethodne ugovore. Sadrži dve promene suštinskog kara-

ktera. Prva je ona kojom je Ugovor o Evropskoj uniji sačuvao raniji naziv, dok je naziv

Ugovora o osnivanju EEZ promenjen u Ugovor o funkcionisanju Unije. Ova dva nova

51 Gasmi, G., Kostić, M., Lisabonski ugovor o EU i korporativna društvena ekološka

odgovornost, Pravo i privreda, br. 7-9, Beograd, 2010, str. 3


56

ugovora predstavljaju osnovna dokumenta na kojima se zasniva Unija, koja supstituiše i

nasleđuje Zajednicu. Zatim, predviđeno je da Unija dobije svojstvo pravnog lica, dok je

termin „Zajednica“ zamenjen u svim slučajevima novim nazivom „Unija“.

Institucionalne izmene koje ovaj ugovor unosi, integrisane su i u Ugovor o EU, i

u Ugovor o funkcionisanju EU. Novi naslov 3 Ugovora iz Lisabona daje uvid u celinu

institucionalnog sistema i promena kojima se menja sadašnji sistem, a koje su proistekle

iz potrebe unapređenja institucionalne strukture.

Lisabonski ugovor predstavlja ugovor na kome trenutno počiva EU, te i osnovni

dokument za njeno delovanje u narednim decenijama. On sadrži predloge za reformu

institucionalne strukture, sektorskih politika, i principa odlučivanja, saglasno trenutnoj

evropskoj realnosti. Odredbe Ugovora o Evropskoj uniji i Ugovora o funkcionisanju

Evropske unije, koji konstitušu Ugovor iz Lisabona, predstavljaju pravni okvir, unutar

koga su sistematizovane sve izmene institucionalnog sistema.

U odnosu na Ugovor iz Nice koji je prethodno bio na snazi, Lisabonski ugovor

predviđa značajne promene u ulozi i funkcionisanju ključnih institucija Evropske unije:

Saveta, Komisije i Parlamenta. Iako u različitom stepenu, ovim organima je položaj oja-

čan, kroz naizgled male, ali ipak dalekosežne institucionalne i proceduralne novine. Ako

se navedene izmene analiziraju u svetlu ciljeva koje je postavila Lekenska deklaracija,

zaključuje se da rešenja predviđena Lisabonskim ugovorom u manjoj ili većoj meri,

odgovaraju zahtevima ove deklaracije.

Efikasnost u radu EU je poboljšana nizom inovacija koje Lisabonski ugovor

uvodi, s o bzirom da je reč o cilju koji ima veoma široko i sveobuhvatno značenje. Kako

se postizanju efikasnosti pristupalo uz oslanjanje na različita sredstava, može se reći da

je njegova realizacija pokazala najveći uspeh. To se najpre postiglo olakšanim procesom

odlučivanja unutar Saveta, smanjenjem broja Komesara, uz uvođenje funkcije predse-

dnika Evropskog saveta, redefinisanje funkcije Visokog predsednika za spoljnu politiku

i zajedničku bezbednost, generalnim stvaranjem uslova za postizanje konsenzusa u ra-

zličitim organima odlučivanja itd.

U okviru nastojanja da se „EU približi građanima“ došlo je do jačanja zakodo-

vane i budžetske moći Evropskog parlamenta, uvođenjem „redovne zakonodavne pro-

cedure“, zasnovane na postupku saodlučivanja i njenim širenjem na značajan broj obla-

sti. Ako se ima u vidu i pravo izbora predsednika Komisije, koje je pripalo Parlamentu


57

(predlog Saveta).52

No, demokratska odgovornost je poboljšana i davanjem aktivnije uloge nacio-

nalnim parlamentima u „Evropskim pitanjima“, čime de delimično poboljšao demo-

kratski legitimitet Evropskih odluka. Konačno, analiza. postignute transparentnosti po-

kazuje da je ona još uvek na nezadovoljavajućem nivou. Kako je transparentnost pred-

uslov za odgovornost i efikasnost čitave Unije, kompleksnost i nejasnost pojedinih,

novih regulativa se javljaju kao dodatne prepreke u postizanju odgovarajuće demokrat-

ske odgovornosti Unije.

Evropska unija dobija status pravnog lica. Lisabonski Ugovor o EU po prvi put

predviđa mogućnost istupanja države iz članstva EU – „izlazna klauzula“. EU konačno

postaje pravno lice, što podrazumeva zaključivanje međunarodnih ugovora i članstvo u

međunarodnim organizacijama Unije kao celine.53

Ugovor iz Lisabona znatno kompleksnije reguliše zaštitu životne sredine. Pored

prihvatanja već postojećih odredbi ranijih Ugovora o EU o životnoj sredini, Ugovor iz

Lisabona sadrži i konkretne naznake o merama vezanim za tretiranje problema kli-

matskih promena i energetske politike. Prema odredbama ovog Ugovora, zaštita i po-

boljšanje životne sredine i održivi razvoj treba da postanu osnovne vrednosti, ne samo

unutar EU već i u odnosima između Unije i šireg sveta.

Ugovor iz Lisabona potvrđuje opredeljenost evropskog zakonodavca ka kon-

stantnom i progresivnom širenju zahteva i podizanju standarda zaštite i poboljšanja kva-

liteta životne sredine. To dalje ukazuje na stalni porast obaveza za vlade država članica,

ali i postojanje potrebe za usvajanjem trenda, od strane svih njihovih društveno odgo-

vornih subjekata, da pored pravno propisanih ekoloških standarda i na dobrovoljnoj os-

novi poduzimaju kompleksne ekološke mere i aktivnosti.54

Lisabonski sporazum uveo funkciju slabog predsednika EU koji neće imati

izvršnu vlast, pošto bi u protivnom već posle šest meseci nastupile tenzije između čla-

nica EU. Protivnici jačanja zajedničkih institucija EU smatraju da je Lisabonskim

spora-zumom EU preuzela suverena prava država članica da u njihovo ime pregovara i

potpi-suje ugovore sa drugim zemljama. Prema Konvenciji iz Montevidea o pravima i

52 Prolović N., Lisabonski sporazum: Instucionalne izmene u vezi EP, EK i načina odlučivanja u

Savetu Eu, Evropsko zakonodavstvo, Beograd, 2011, str. 1 53 Gasmi, G., Kostić, M., Lisabonski ugovor o EU i korporativna društvena ekološka odgovornost,

Pravo i privreda, br. 7-9, Beograd, 2010, str. 3 54 Isto, str. 5


58

obavezama država iz 1933. godine, država je definisana kao subjekt međunarodnog pra-

va koji ima stalno stanovništvo, definisanu teritoriju, vladu i mogućnost da ulazi u od-

nose sa drugim državama.

Ovu četvrtu karakteristiku EU do sada nije imala, ali ju je dobila stupanjem na

snagu Lisabonskog sporazuma. Prema ovom dokumentu, predsednik Evropskog saveta

treba da pomaže u postizanju jednoglasja u telu koje čine lideri država članica Unije, a

EU će predstavljati i na međunarodnim skupovima na vrhu. Nezvanični šef diplomatije i

potpredsednik Evropske komisije će biti zadužen za međunarodno delovanje EU, pred-

sedavaće sastancima ministara spoljnih poslova zemalja članica, učestvovaće u radu

Evropskog saveta, a imaće i široku diplomatsku mrežu u svetu.

Lisabonski sporazum je značajan zbog toga što omogućava dalje proširenje EU

koje nije bilo moguće prema sporazumu iz Nice iz 2000. godine. Dokument definiše

reformu ustanova EU u cilju efikasnijeg donošenja odluka kao i formiranje novih po-

ložaja predsednika EU i šefa diplomatije dvadesetsedmorice.

19. novembara, 2009. godine šefovi država i vlada Evropske unije imenovali su

belgijskog premijera Hermana van Rompaja za predsednika Saveta EU, dok je Britanka

Ketrin Ešton postavljena za visokog predstavnika za spoljnu i bezbednosnu politiku.55

Konsenzus oko ovih imenovanja postignut je na neformalnom samitu organizo-

vanom zbog nemogućnosti da se na drugi način imenuju ljudi koji će obavljati nove

visoke funkcije proistekle iz Lisabonskog sporazuma, pošto je Velika Britanija odustala

od insistiranja na tome da bivši premijer Toni Bler bude predsednik Saveta EU.

55 www.rtv.rs/sr/vesti/svet/evropa/2009, Van Rompaj imenovan za predsednika Saveta, Preuzeto

15.11.2017.

http://www.rtv.rs/sr/vesti/svet/evropa/2009


59

2.2. INSTITUCIJE EVROPSKE UNIJE

Stupanje na snagu Ugovora o EU, potpisanog u Masrihtu, 1. novembra 1993.

godine označilo je prelemnu etapu u procesu institucionalnog reformisanja Evropskih

zajednica. Radi se o reviziji osnivačkih ugovora triju evropskih zajednica. Za razliku od

revizije izvršene Jedintvenim evropskim aktom (1986), nova sruktura evropskh zaje-

dnica obogaćena je institucionlizavnim oblicima međuvladinih koncepata saradnje me-

đu državama članicama u oblastim spoljne i bezbednosne politike i pravosuđa i unutra-

šnjih poslova.56

Institucije EU: Evropski parlament, Savet EU, Evropska komisija, Evropski sud

pravde, Evropski finansijski sud, Evropska centralna banka, Ekonomski i socijalni sa-

vet, Komitet regiona, Evropska investiciona banka i Evropski Ombudsman.

2.2.1. Institucionalna struktura EU

Evropski parlament, Savet EU, Evropska komisija ili "Institucialni trougao"

ograđen je sa još dve institucije: Evropski sud pravde i Evropski finansijski sud. Ostalih

pet tela čine sistem potpunim.

Slika 7. Organizacija Evropske unije

Izvor: www.mojaevropa.rs, O-evropskoj-uniji, institucije, Preuzeto 31.10.2017

56 Gasmi, G., Pravo i institucije Evropske Unije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2010, str.

164

http://www.epus.org.yu/evropska_unija/#savet

http://www.epus.org.yu/evropska_unija/#komisija

http://www.epus.org.yu/evropska_unija/#sud_pravde

http://www.epus.org.yu/evropska_unija/#sud_pravde

http://www.epus.org.yu/evropska_unija/#banka

http://www.epus.org.yu/evropska_unija/#socijalni_savet

http://www.epus.org.yu/evropska_unija/#socijalni_savet

http://www.epus.org.yu/evropska_unija/#komitet

http://www.epus.org.yu/evropska_unija/#investiciona

http://www.epus.org.yu/evropska_unija/#om

http://www.epus.org.yu/evropska_unija/#savet

http://www.epus.org.yu/evropska_unija/#komisija


60

Osnovne karakteristike instutucija EU:57 osnovna obeležja nadnacionalnosti,

elementi nadnacionalnosti u tipičnim medjunarodnim organizacijama, EU kao među-

narodna organizacija sa preovladjujućim elementima nadnacionalnosti, organi koje čine

predstavnici država članica (Evropski savet, Savet ministara), organi koje čine lica u lič-

nom svojstvu (Komisija) i ograni koje čine predstavnici naroda država članica (Evrop-

ski parlament).

Institucije EU su kompleksne i takve će i ostati. Upravo tako je okarakterisao or-

gane EU Komesar EU zadužen za regionalnu politiku i reformu institucija, M. Barnier,

prilikom zasedanja Evropske Konvencije o budućnosti Unije (marta 2002.). Evropska

unija će ostati jedna originalna konstrukcija, gde organizacija i podela ovlašćenja slede

složenu logiku. Uprkos tome, postoji prostor za moguci napredak na polju demokrati-

zacije odlučivanja i smanjenja demokratskog deficita, u oblasti decventralizacije i po-

boljšanja efiaksnosti čitavog sistema.58

2.2.2. Evropski parlament

Evropski parlament (EP) ustanovljen je još pariskim Ugovorom o osnivanju

Evropske zajednice za ugalj i čelik (EZUČ), 18. aprila 1951. godine u vidu Zajedničke

skupštine. Posle zaključivanja rimskih Ugovora o osnivanju EEZ i EURATOM, 25. ma-

rta 1957. godine, iste godine usvojena je Konvencija o određenim organima zajedni-

čkim za evropske zajednice.

Prvu sednicu jedinstvena Skupština je održala 19. marta 1958. kada je za njenog

predsednika izabran Robert Šuman, jedan od inicijatora evropske integracije. Tada je

Skupština promenila naziv u Evropsku parlamentarnu skupštinu, koji je važio do 1962.

godine, kada je usvojen naziv Evropski parlament.

Evropski parlament (EP) je sastavljen od direktno izabranih predstavnika na-

roda iz država ujedinjenih u Evropsku uniju i kao takav predstavlja demokratski izraz

političke volje državljana država članica EU. Na osnovu Akta o izboru poslanika u EP

(1976) uvedeni su neposredni izbori za EP. Prvi direktni izbori za EP održani su juna

1979. godine, tako što je svaka država članica primenila sopstveni izborni sistem.59

57 Pavićević, V., Funkcionisanje monetarne unije: prednosti i nedostaci, Beograd, 2004, str. 31 58 Gasmi, G., Pravo i osnovi prava EU, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2010, str. 104 59 Gasmi G., Reforme Evropske Unije - Institucionalni aspekti, IGP Prometej, Beograd, 2004.,

str. 96 đ


61

Slika 8. Organizacija Evropskog parlamanta (EP) (785 članova u plenumu)


U EP su poslanici grupisani po političkoj pripadnosti, a ne na osnovu nacional-

nog svrstavanja, što EP čini komunitarnom institucijom nadnacionalnog karaktera. EP

čine 785 članova u plenumu, posle proširenja EU na Švedsku, Finsku i Austriju, od

1995. godine. EP ima osam političkih grupa, kao i neke tzv. nepridružene članove (van

političkih grupa). Sedište EP se nalazi u Strazburu, kada se održavaju redovna mesečna

zasedanja (osim u avgustu), Generalni sekretarijat EP je u Luksemburgu, a sastanci

komiteta i radnih grupa EP održavaju se u Briselu, kao i vanredna zasedanja EP.

EP ima 20 stalnih komiteta, koji pripremaju plenarna zasedanja EP, sačinjavaju

mišljenja EP na predloge akata Komisije upućenih Savetu, izrađuju amandmane na

zajedničke stavove Saveta, kao i predloge rezolucija EP. U njihovom radu učestvuju ne-

zavisni eksperti i predstavnici interesnih grupa. Pored toga, EP osniva i potkomitete,

privremene komitete za određena pitanja ili istraživačke komitete.

Aktivnostima EP i njegovih komiteta upravlja Biro, sastavljen od predsednika i

14 potpredsednika sa mandatom od dve i po godine. Konferencija predsednika, u sa-

stavu od predsednika EP i predsednika političkih grupa, organizuje rad EP i utvrđuje

dnevni red plenarnih zasedanja. Na plenarnim zasedanjima EP prvo glasa o amandma-

nima, zatim o nacrtu akta u celini i zatim o pratećoj rezoluciji. U pitanju je zakonoda-

vna rezolucija, kada Savet konsultuje EP o predlogu Komisije. Takva rezolucija pred-


62

stavlja mišljenje EP o tome da li EP odobrava, odbacuje ili menja nacrt komunitarnog

propisa. Članovi EP mogu na plenarnim sednicama EP govoriti bilo u svoje ime ili u

ime komiteta (kao izvestioci) ili pak, u svojstvu predstavnika svoje političke grupe.

Poslanici EP postavljaju usmena ili pismena pitanja članovima Saveta i Komisije. Na taj

način, slično ulozi nacionalnih parlamenata, EP vrši funkciju kontrole izvršne vlasti

(koja je u slučaju EU podeljena između Saveta i Komisije).

Evropski Parlament svoj rad obavlja u tri grada:60 Luksemburgu, Briselu i Straz-

burgu. U Luksemburgu se nalazi administrativni aparat, dok se u Brilselu i Luksem-

burgu održavaju sednice Evropskog parlamenta.

Parlament zajedno za Savetom EU odobrava usvajanje Evropskih zakona, vrši

demokratsku kontrolu, zajedno sa Savetom donosi budžet Unije i kontroliše njegovu

potrošnju.

Načini glasanja. Po pravilu, većinom glasova prisutnih (jednostavno odlučiva-

nje i zauzimanje stava) ili apsolutnom većinom svih poslanika (npr. kod donošenja iz-

mena u postupku saodlučivanja); u slučaju donošenja važnih odluka (npr. izglasavanje

nepoverenja Komisiji, odlucivanje o budžetu) postoje odredbe u UEZ za posebne kvo-

rume.

Evropski parlament treba razlikovati od Parlamentarne skupštine Saveta Evrope,

koji je zasebna evropska organizacija. Zasedaju u istoj zgradi. Demokratska legitimnost

EU ima dvostruki temelj: zemlje-članice imaju demokratski izabrane vlade, a EP od

1979. godine biraju svi gradjani zemalja-članica EU na neposrednim izborima.

EP predstavlja građane zemalja-članica EU. U početku su Evropska zajednica za

ugalj i čelik, Evropska ekonomska zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju

imale »Parlamentarnu skupstinu« u koju su nacionalni parlamenti delegirali svoje pred-

stavnike. Ova skupstina je u saradnji sa Savetom donosila odluke vezane uz budžete sve

tri zajednice. Imala je, osim toga, pravo da kontroliše i da bude obaveštena o aktivn-

ostima Saveta i Komisije.

Od 1958. godine skupština se počela nazivati parlamentom, ali je taj naziv

potvrđen tek Jedinstvenim evropskim aktom,61 koji je stupio na snagu 1987. godine.

Tim aktom je Parlament dobio i mnogo važniju političku i zakonodavnu ulogu, uvo-

đenjem postupka saodlučivanja sa drugim telima. Nadležnosti Parlamenta danas, izme-

60 www.europarl.europa.eu, Evropski parlament, Preuzeto: 01.08.2017. 61 www.mfa.gov.rs, Evropski parlament, Leksikon, Preuzeto: 01.08.2017.

http://www.europarl.europa.eu/


63

dju ostalog, uključuju kontrolu Saveta i Komisije. Proširivanje nadležnosti EP potvrđi-

vale su postepene izmene Osnivačkih ugovora - Jedinstveni evropski akt, Ugovor iz

Mastrihta i Ugovor iz Amsterdama, kao i druge neugovorne odredbe (međuinstituci-

nalni sporazumi izmedju Parlamenta, Saveta i Komisije). Ipak, njegove su nadležnosti

jos ograničene u područjima politika EZ/EU koja zahtevaju veće troškove, poput Zaje-

dničke spoljne i bezbednosne politike (ZSBP), Pravosuđa i unutrašnjih poslova, poljo-

privredne i trgovinske politike.

Broj članova EP po zemljama članicama

Nemačka

99

Francuska

78

Italija

78

UjedinjenoKraljevstvo

78

Španija

54

Poljska

54

Rumunija

35

Holandija

27

Belgija

24

Češka Republika

24

Grčka

24

Mađarska

24

Portugal

24

Švedska

19

Austrija

18

Bugarska

18

Finska

14

Danska

14

Slovačka

14

Republika Irska

13

Litvanija

13

Letonija

9

Slovenija

7

Kipar

6

Estonija

6

Luksemburg

6

Hrvatska

11

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A4%D1%80%D0%B0%D0%BD%D1%86%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A3%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D1%9A%D0%B5%D0%BD%D0%BE_%D0%9A%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A8%D0%BF%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D1%99%D1%81%D0%BA%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D1%83%D0%BC%D1%83%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B5%D0%BB%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A7%D0%B5%D1%88%D0%BA%D0%B0_%D0%A0%D0%B5%D0%BF%D1%83%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D1%80%D1%87%D0%BA%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%92%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D1%80%D1%82%D1%83%D0%B3%D0%B0%D0%BB

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A8%D0%B2%D0%B5%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%83%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D1%83%D0%B3%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A4%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B5%D0%BF%D1%83%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D0%98%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D0%B8%D1%82%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B8%D0%BF%D0%B0%D1%80

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D1%83%D0%BA%D1%81%D0%B5%D0%BC%D0%B1%D1%83%D1%80%D0%B3

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Flag_of_Germany.svg

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Flag_of_France.svg

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Flag_of_Italy.svg

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Flag_of_the_United_Kingdom.svg

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Flag_of_Spain.svg

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Flag_of_Poland.svg

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Flag_of_Romania.svg

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Flag_of_the_Netherlands.svg

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Flag_of_Belgium_(civil).svg

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Flag_of_the_Czech_Republic_(bordered).svg

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Flag_of_Greece.svg

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Flag_of_Hungary.svg

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Flag_of_Portugal.svg

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Flag_of_Sweden.svg

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Flag_of_Austria.svg

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Flag_of_Bulgaria_(bordered).svg

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Flag_of_Finland_(bordered).svg

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Flag_of_Denmark.svg

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Flag_of_Slovakia_(bordered).svg

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Flag_of_Ireland.svg

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Flag_of_Lithuania.svg

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Flag_of_Latvia.svg

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Flag_of_Slovenia_(bordered).svg

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Flag_of_Cyprus_(bordered).svg

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Flag_of_Estonia_(bordered).svg

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0:Flag_of_Luxembourg.svg


64

EP ima 20 stalnih komiteta, koji pripremaju plenarna zasedanja EP, sačinjavaju

mišljenja EP na predloge akata Komisije upućenih Savetu, izrađuju amandmane na

zajedničke stavove Saveta, kao i predloge rezolucija EP. U njihovom radu učestvuju

nezavisni eksperti i predstavnici interesnih grupa. Pored toga, EP osniva i potkomitete,

privremene komitete za određena pitanja ili istraživačke komitete.

Aktivnostima EP i njegovih komiteta upravlja Biro, sastavljen od predsednika i

14 potpredsednika sa mandatom od dve i po godine. Konferencija predsednika, u sa-

stavu od predsednika EP i predsednika političkih grupa, organizuje rad EP.

Pre svega ovlašćenja EP u osnivačkim ugovorima definisana su kao budžetska,

savetodavna i nadzorna.

Budžetska ovlašćenja EP predstavljaju prvoo područje nadležnosti EP. Kada je

Zajednica, odlukom Saveta, počela da se finansira na osnovu sopstvenih sredstava, do-

šlo je i do paralelnog proširenja kompetencija Parlamenta u domenu budžeta. U vidu

revizije osnivačkih ugovora, zaključena su dva ugovora među državama članicama,

1970. i 1975. godine, koji su regulisali budžetska ovlašćenja EP. Ova ovlašćenja obu-

hvataju pravo EP da odlučuje o svim izdacima koji ne potiču iz obaveza utvrđenih ko-

munitarnim propisima (tzv. neobavezni rashodi); zatim odlučivanje o administrativnim

troškovima komunitarnih institucija i veoma bitna ovlašæenja EP u vezi operativnih

rashoda iz fondova Zajednice (Strukturni fond, finansiranje istraživanja, zaštite sredine,

razvoja saobraćaja, energetike, saradnje za razvoj i dr).

Savetodavna ovlašćenja EP. U postupku donošenja zakonodavnih akata Zaje-

dnice (uredbi, uputstava i odluka, kao i preporuka i mišljenja), dominantnu ulogu ima

Savet, dok Komisija ima pravo inicijative postupka. U Savetu se odvija proces odluči-

vanja o predloženom pravnom aktu. Parlament u zakonodavnom postupku je imao sa-

mo konsultativnu ulogu. Shodno tome, Parlament je davao mišljenje o predlogu Komi-

sije, ali neobaveznog karaktera. Time je zakonodavni uticaj EP bio veoma ograničen.62

Mišljenje EP ne obavezuje Savet u postupku odlučivanja o konkretnom aktu.

Samo traženje mišljenja EP je obavezno, jer je predvideno odredbama osnivačkih ugo-

vora. Nepoštovanje ovih odredbi stoga predstavlja njihovo kršenje, zbog čega može biti

pokrenut postupak pred Sudom pravde. Ovakvih slučajeva je bilo u dugogodišnjoj


186


65

praksi Suda.

Značajan pokušaj širenja zakonodavnih nadležnosti Parlamenta predstavljala je

Zajednička deklaracija (1975) Parlamenta i Saveta. Deklaracijom je ustanovljeno usa-

glašavanje mišljenja u zakonodavnom postupku izmedu Saveta, kao nosioca zakono-

davne funkcije i Parlamenta. Usaglašavanje se odnosilo na vrlo ograničen obim akata

opšteg karaktera, koji imaju značajne finansijske implikacije i čije usvajanje nije uslo-

vljeno postojećim aktima. Postupak usaglašavanja mišljenja Saveta i EP odvijao se u

okviru komisije za usaglašavanje, sastavljene od predstavnika Saveta i EP. Predviden je

rok od tri meseca za traženje rešenja, osim ako je u pitanju akt za čije usvajanje postoji

kraći rok. Parlament nije, medutim, ojačao svoju legislativnu poziciju primenom ove

deklaracije, koja po svojoj pravnoj prirodi nije obavezujući pravni akt. Samirn tim,

njena primena je ostala u sferi tumačenja Saveta, koji je nastojao da usaglašavanje sa EP

ograniči na što manji broja akata.63

Spoljno-politička pitanja. Rimski ugovor je regulisao postupak zaključivanja

međunarodnih sporazuma Zajednice i jedne ili više država ili međunarodne organi-

zacije. Kod zaključivanja međunarodnih sporazuma o pridruživanju iz čl. 238. mišljenje

Parlamenta je obavezno. Parlament daje mišljenje posle potpisivanja sporazuma o pri-

druživanju, ali to mišljenje ne obavezuje Savet.

Kontrolne funkcije EP, koje obuhvataju odnose EP sa Savetom i EP sa Komi-

sijom, čine treću značajnu oblast nadležnosti Parlamenta. Upravo na ovom području

manifestuje se uloga EP identična poziciji nacionalnih parlamenata u odnosu na izvršnu

vlast u državama članicama.64

2.2.3. Savet ministara

Savet ministara (Council of the EU) je glavno telo za donošenje odluka u EU.

Oličenje je zemalja članica, čije predstavnike okuplja regularno na ministarskom nivou.

Na osnovu dnevnog reda, Savet se sastaje u različitom sastavu: inostrani poslovi, finan-

sije, obrazovanje, telekomunikacije itd..

63 Lopandić, D., Kamber, K., EP, njegova uloga u EZ, JRPM, Beograd, 1986, str. 336 64 Dimitrijević, V., Medjunarodne organizacije, Savremena administracija, Beograd, 1998, str.

182


66

Slika 9. Organizacija i nadležnosti Saveta ministara EU

Izvor: www.mojaevropa.rs, O-evropskoj-uniji, institucije, Preuzeto 02.10.2017.

Kako su ministri koji čine Savet istovremeno ministri u nacionalnim vladama,

Savet se sastaje samo povremeno. Stalnost rada Saveta osigurava pomoćno telo - Odbor

stalnih predstavnika, COREPER (prema francuskoj skraćenici naziva tog tela - Comité

des Représentants Permanents).65

Političko vođstvo Savetom ministara, pa time i Evropskom unijom, se svakih

šest meseci rotira između država članica po unapred utvrđenom rasporedu. Predsedni-

štvo EU ima zadatak usmeriti rad Saveta u razdoblju u kojem predsedava, posredovati

između EU i država članica, te predstavljati EU prema ostatku sveta.

Savet je zakonodavno telo Unije. Tu zakonodavnu moć praktikuje zajedno sa

Evropskim parlamentom. Savet ministara takođe igra značajnu ulogu u koordinaciji

ekonomskim smerovima zemalja članica. Zajedno sa Parlamentom, rukovodi budžetom.

Donosi odluke porebne za utvrđivanje i implementiranje zajedničke međunarodne i

bezbedonisne politike, na osnovu opštih regulacija koje je doneo Savet Evrope. Koordi-

nira aktivnostima zemalja članica i usvaja merila u policijskoj i ožpravosudnoj saradnji

u pitanjima kriminala. Zaključuje, u ime EU, međunarodne dogovore sa jednom ili više

država ili međunarodnih organizacija.

U svojoj zakonodavnoj funkciji, Savet može odluke donositi jednoglasno, obič-

nom većinom ili kvalifikovanom većinom. U drugom i trećem stubu današnje EU, dakle

u područjima zajedničke spoljne i sigurnosne politike i u policijskoj i pravosudnoj

65 Prolović N., Lisabonski sporazum: Instucionalne izmene u vezi EP, EK i načina odlučivanja u

Savetu EU, Evropsko zakonodavstvo, Beograd, 2011., str. 37


67

kaznenoj saradnji, donosi ih uglavnom jednoglasno. U kontekstu Evropske zajednice,

iako je pisano pravilo u Osnivačkom ugovoru da se odluke - ukoliko nije drugačije pre-

dviđeno - donose kvalifikovanom većinom, u većini je područja upravo predviđena bilo

kvalifikovana većina, ili, u osetljivim pitanjima, npr. porezi, jednoglasnost. Broj podru-

čja u kojima se odluke donose kvalifikovanom većinom rastao je sa svakom izjenom

Osnivačkog ugovora. Jedan je od razloga i stalno povećanje članstva EU, koje može

blokirati donošenje odluka ako se jednoglasnost traži u uslovima velikog broja država

članica.

Kada Savet odlučuje kvalifikovanom većinom, broj glasova koji pripada mini-

stru pojedine države članice nije jednak. Glasovi su ponderisani zavisno od veličine

države. Da bi se odluka doniela, potrebno je, prema rešenju usvojenom Ugovorom iz

Nice, ostvariti dve, odnosno eventualno i tri većine. Prvo, za odluku mora glasati većina

država. Drugo, broj glasova mora preći tzv. prag kvalifikovane većine, koji je rezultat

političkog dogovora i menja se sa svakim proširenjem članstva, ali je uvijek činio oko

71% ukupnih glasova. Nica je predvidela da se može tražiti i treću većinu. Naime,

ukoliko bilo koja od država članica zatraži, proveriće se i odražavaju li dani glasovi ba-

rem 62% ukupnog stanovništva Unije i u slučaju manjeg procenta, odluka neće biti

izglasana. Međutim, čak i kada je zastupljeno manje građana EU, odluka će biti valjana

ukoliko to pitanje niko ne otvori.




des Représentants Permanents).






68

2.2.4. Evropska komisija

Evropska komisija je izvršni organ Evropske unije, svojevrsna Vlada Evropske

Unije. Uz Evropski parlament i Savet Evropske unije predstavlja jedan od tri glavne

institucije koje upravljaju Unijom. Predsednik i članovi Komisije se biraju od strane ze-

malja članica pošto su prethodno odobreni od strane Evropskog parlamenta.66

Komisija jе politički nezavisna komunitarna institucija, koja predstavlja interese

EU u celini. Komisija je kolegijalno telo, koje funkcioniše na osnovu kolektivne odgo-

vornosti. Preteča Komisiie je bila Visoka vlast, ustanovljena Pariskim osnivačkim ugo-

vorom (potpisan 1951) o osnivanju EZUC. Qdvojene komisije su bile formirane Rim-

skim osnovačkim ugovorima (potpisanim 1957) za EEZ i EURATOM. Jedinstvena Ko-

misija EZ je ustanoviiena 1967. kada je stupio na snagu Ugovor o spajanju komuni-

tarnih organa, sa sedištem u Briselu. Otuda i potiče često korišćen simboličan naziv za

Komisiju: „Briselska birokratija", čime se označava njen sastav. Naime, za razliku od

Evropskog Parlamenta, kao demokratski izabranog tela na neposrednim izborima, Ko-

misiju čine nominovani članovi koji na funkciju komesara dolaze postaviieniem.67

Slika 10. Organizacija Evropske komisije


66 www.europa.eu.int, Evropska komisija, Preuzeto 17.11.2017. 67 Mitrović, D., Osnovi prava, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2006, str. 49.

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%95%D0%A3

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%95%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%BF%D0%B0%D1%80%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D1%82

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A1%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%82_%D0%95%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5_%D1%83%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%95%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%BF%D0%B0%D1%80%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D1%82

http://www.europa.eu.int/


69

Komisija je izvršni organ institucionalnog sistema Unije:

1. Ima pravo da daje nacrte zakona i potom ih predstavi Parlamentu i Savetu;

2. Kao Unijino izvršno telo, odgovorno je za implementiranje Evropskog zako-

nodavstva (direktive, regulacije, odluke), budžet i programe usvojene od strane Parla-

menta i Saveta;

3. Ponaša se kao čuvar Postupaka i, zajedno sa Sudom pravde, uverava se da se

zakon Zajednice pravilno primenjuje;

4. Predstavlja Uniju na međunarodnoj sceni i pregovara oko međunarodnih do-

govora, uglavnom na polju razmene i saradnje.

Uloga Zajednice je da odražava njen širi sistem i uključuje četiri osnovne fun-

kcije:

isključiva moć inicijative Komisije na sve oblasti evropske politike znači da

dok Evropski parlament i Savet mogu da modifikuju ustavne predloge, ne smeju menjati

filozofiju ili strukturu teksta na ma koji način. Zajedno sa principom sporednosti, Komi-

sija može čak davati predloge u oblastima u kojima je inicijativa na nivou Evropske

unije efikasnija od aktivnosti na nacionalnom, regionalnom ili lokalnom nivou. Skupa s

ovim i po preporuci Bele knjige o upravljanju Evropom, Komisija je formirala dijalog

sa asocijacijama lokalnih i regionalnih vlasti.

kao izvršno telo Evropske unije, Evropska komisija ima ulogu u primeni po-

litike Zajednice, kreiranju budžeta i programa i projekata koji su potrebni za uvođenje

nove politike

kao čuvar Sporazuma, Evropska komisija ima dužnost da osigura da se evrop-

sko zakonodavstvo pravilno primenjuje u državama članicama i da ima pravo da deluje

kada obaveze Zajednice nisu u saglasnosti sa istim. Komisija može da se obrati Evro-

pskom sudu pravde da uvede sankcije državi članici koja se ogrešila o evropsko uređe-

nje/propise u akciji pod nazivom „poslednje utočište“.

Evropska komisija govori u ime Evropske zajednice na internacionalnom ni-

vou i ima vlast da pregovara o određenim sporazumima u ime Evropske Unije.

Prema Ugovoru iz Nice, Komisija je od 1. januara 2005. sastavljena od po jed-

nog predstavnika iz svake države članice. Do toga datuma velike države članice (Fran-

cuska, Italija, Nemačka, Španija i Ujedinjeno Kraljevstvo) imaju pravo na po dva pre-

dstavnika u Komisiji.

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%91%D1%83%D1%9F%D0%B5%D1%82

http://europa.eu.int/eur-lex/lex/en/treaties/dat/12001C/htm/12001C.html


70

S istočnim proširenjem EU, koje je nastupilo 1. maja 2004., morao se ograničiti

broj predstavnika na po jednog iz svake države kako Komisija ne bi postala prevelika, a

to bi onemogućilo njen rad. Komisija, naime, funkcioniše kao kolegij, odnosno odluke

ne donose pojedini poverenici, nego cela Komisija glasanjem.

Ugovor iz Nice predviđa da će se u trenutku kad Unija bude imala 27 država

članica uvesti rotacija čija će se načela odrediti naknadno, prema kojoj će Komisija ima-

ti manje članova nego država, ali će se u određenom roku osigurati da sve države budu

ravnopravno zastupljene.

Ugovor iz Nice izmenio je i način izbora predsednika i članova Komisije. Naj-

pre Evropski savet kvalifikovanom većinom imenuje predsednika Komisije, i to imeno-

vanje potvrđuje Evropski parlament. Izabrani predsednik zatim, u saglasnosti s Savetom

EU, predlaže ostale članove Komisije, a celu Komisiju imenuje Savet nakon što je pot-

vrdi Evropski parlament. Nacrt Ustavnoga ugovora zadržava sličnu proceduru, osim što

ministra spoljnih poslova EU imenuje Europski savet kvalifikovanom većinom uz sag-

lasnost predsednika Komisije. Izabrani ministar automatski postaje potpredsednik Ko-

misije.

Svakom članu Komisije pripada jedan ili više resora Komisije, koji se nazivaju

Opštim upravama (Directorate general - DG). Na čelu svake Opšte uprave nalazi se

generalni direktor, a svaka se opšta uprava deli na uprave kojima su na čelu direktori.

Posebne jedinice čine pravna i prevoditeljska služba Komisije.

Evropska komisija predstavlja opšte interese unije. Njena uloga je važna utoliko

što predlaže šta bi moglo ući u evropsko zakonodavstvo i primenjuje celokupni budžet

EU kroz osnivanje programa i otvaranje tendera.

Predsednik i članovi Komisije se biraju od strane zemalja članica pošto su pret-

hodno odobreni od strane Evropskog parlamenta. Članovi Komisije, iako državljani čla-

nica EU, ne predstavljaju u tom telu svoje države, već zastupaju interese EU. Pri tome

im Osnivački ugovor garantuje potpunu nezavisnost, te su zabranjeni pritisci na-cional-

nih vlada, ali i drugih institucija EU na rad članova Komisije.68

Članove Komisije predložu vlade države članice u dogovoru sa imenovanim

predsednikom Komisije. Biraju se na osnovu njihove opšte sposobnosti, tako da njihova

nezavisnost bude van svake sumnje (čl. 1 57. tač. 1). Članovi Komisiie mogu biti samo

68 www.mojaevropa.rs, o-evropskoj-uniji, institucije, evropska-komisija, Preuzeto 01.11.2017.

http://www.consilium.europa.eu/showPage.asp?id=429&lang=en&mode=g

http://www.entereurope.hr/page.aspx?pageID=36

http://www.europarl.europa.eu/news/public/default_en.htm


71

državljani država članica. Obavezno je da najmanje jedan državljanin svake države čla-

nice mora biti clan Komisije. U svom radu, međutim, članovi Komisije nisu vezani za

svoju vladu, nego svoje dužnosti izvršavaiu potpuno nezavisno i u opštem interesu Za-

jednice (čl. 157. tač. 2).69

Oni ne smeju primati niti tražiti uputstva od bilo koje vlade ili drugog tela.

Komisija je izvršni organ institucionalnog sistema Unije. Ima pravo da daje

nacrte zakona i potom ih predstavi Parlamentu i Savetu ministara. Kao Unijino izvršno

telo, odgovorno je za implementiranje evropskog zakonodavstva (direktive, regulacije,

odluke), budžet i programe usvojene od strane Parlamenta i Saveta. Takođe, predstavlja

Uniju na međunarodnoj sceni i pregovara oko međunarodnih dogovora, uglavnom na

polju razmene i saradnje.

Smatra se da su njene glavne funkcije izvršne. Drugim rečima, ona se smatra

„vladom" Evropske zajednice. Najvažnijim resorom smatra se resor slobodne konku-

rencije. Ona ima ovlašćenje da zabrani fuziju preduzeća, da kontroliše subvencije koje

države daju preduzećima, kao i da sankcioniše zloupotrebu dominantnog položaja na

jedinstvenom tržištu Evropske unije. Ispunjava i druge funkcije u ovoj oblasti koje joj

aktima Saveta budu stavljene u nadležnost.

Obično se ističu tri glavne funkcije Komisije:

1) Komisija daje predloge za donošenje, odnosno usvajanje novih propisa na

nivou Zajednice. Zadatak Komisije je da, pre svega, daje predloge koji se razmatraju sa

vladama država članica, kao i od strane Saveta i Evropskog parlamenta. Ona ima status

„ovlašćenog predlagača", kao što to uobičajeno važi za vladu jedne države. Najčešće

odluku o predlogu donosi Savet, uz prethodno razmatranje od strane Parlamenta, a ne-

kada i uz njegovo učešće u donošenju odluke.

Međutim, zadatak Komisije jeste da prati ostvarivanje prava Unije i da daje pre-

dloge za donošenje novih propisa, odnosno za prilagođavanje postojećih propisa novim

okolnostima. Komisija i formalno izrađuje nacrt budućeg propisa, ali pre njegove izrade

obezbeđuje na odgovarajući način razmenu mišljenja, odnosno diskusiju na svim foru-

mima koji mogu imati određenu ulogu u materiji iz koje se propis predlaže.

2) Komisija obezbeđuje primenu ugovora Evropske Zajednice. Komisija štiti


196

http://www.consilium.europa.eu/showPage.ASP?lang=en


72

interese Zajednice ne samo putem davanja predloga za donošenje novih propisa, već i

preduzimanjem odgovarajućih mera radi ostvarivanja postojećih ugovora zaključenih u

okviru Zajednice. Nije reč samo o ugovorima o osnivanju Zajednica, odnosno Unije,

već o svim ugovorima i drugim aktima koji su usvojeni sa važnošću na nivou Zajednice.

Kada smatra da neka od država članica ne sprovodi norme koje važe na nivou Unije,

Komisija je ovlašćena da preduzme odgovarajuće mere radi zaštite prava Zajednice.

Ove mere se razlikuju u zavisnosti od subjekta koji ne ispunjava obaveze koje proističu

iz prava Evropske zajednice. Ako je npr. reč o državi, slučaj se iznosi pred Evropski sud

pravde, ali ako je reč o preduzedma i drugim pravnim licima, Komisija je ovlašćena da

nekada neposredno izriče kazne i druge mere kojima se obezbeđuje poštovanje prava

Unije.

3) Komisija ima i izvršnu funkciju u okviru koje sprovodi utvrđenu politiku. U

svojoj izvršnoj funkciji, Komisija se pojavljuje kao organ koji sprovodi mere koje su

usvojili drugi organi Zajednice. Jedna od takvih funkcija jeste i upravljanje budžetom

Zajednice, koji je za 2007. godinu planiran u visini od oko 126,5 milijardi €. Komisija

je nadležna za izvršenje budžeta i podnošenje godišnjeg izveštaja o realizaciji budžeta.

U upravljanju budžetom, Komisija je ovlašćena da na odgovarajući način anga-

žuje fondove koji se formiraju u okviru budžeta kako bi se smanjile razlike izmedu ra-

zvijenih i manje razvijenih članica. U nekim oblastima, kao što su: slobodna konku-

rencija, poljoprivreda, trgovinska politika, Komisija "je ovlašćena da samostalno donosi

odgovarajuće odluke o izvršenju budžeta bez upućivanja na razmatranje ostalim orga-

nima.

Komisija može da donosi sve vrste akata koji su predviđeni osnivačkim ugovo-

rima. Ona izrađuje i međunarodne ugovore i predlaže Savetu njihovo zaključenje. Ako

Savet odluči o zaključenju, Komisija, po pravilu, zaštupa EZ prilikom zaključenja me-

đunarodnih ugovora. Stara se i oko pfedstavništava u oko 100 država. Zastupa EZ pred

ostalim medunarodnim organizacijama.

Donošenje odluka. Odluke se donose prostom većinom (većinom od ukupnog

broja članova). Ako sednici prisustvuje manje od polovine članova, rad je moguć, ali ne

i donošenje odluka. Odluke se redovno donose na zasedanju, ali je moguće i pisano izja-

šnjavanje. Jedan ili više članova Komisije mogu biti ovlašćeni da rešavaju u ime Komi-

sije, međutim, ovakvo ovlašćenje je rezervisano samo za odluke koje donose na osnovu


73

poslovnika o radu i upravljanju, a posebno za pripremu zaključaka koji se kasnije usva-

jaju na sednici.

Komisija prvenstveno osmišljava politike EU te pokreće zakonodavni postupak,

upućivanjem predloga akta Savetu i, u područjima suodlučivanja, Europskom parla-

mentu. U područjima uređenim današnjim Ugovorom o EZ-u, takvo je njeno pravo is-

ključivo, dok ga u ostalim nadležnostima EU (u druga dva stupa EU) deli s državama

članicama.

Komisija je i glavni izvršni organ EU, iako se izvršenje politika EU uglavnom

prepušta organima država članica. Važnu izvršnu ulogu Komisija ima u sprovođenju

politike konkurencije, u kojem je kontekstu ovlašćena da donosi odluke koje su direktno

upućene pravnim subjektima u državama članicama, kojima je čak ovlašćena nametati i

kazne.

U određenim je slučajevima ovlašćena da donosi i normativne akte. Takvo ovla-

šćenje retko proizlazi direktno iz Osnivačkog ugovora. Češće je utemeljeno na prenosu

zakonodavne vlasti od strane Saveta EU ili Saveta i Parlamenta. Kada odlučuje na

temelju delegiranih vlasti, Komisija sarađuje s odborima sastavljenim od predstavnika

država članica u postupku koji se naziva komitologija.

Sledeća je važna uloga Komisije ona "čuvarice Ugovora", tj. pravnog poretka

uspostavljenog Ugovorom. Ona, naime, nadgleda sprovode li države članice obveze

koje proizlaze iz normi donesenih na evropskom niovu, a u krajnjem je slučaju ovla-

šćena protiv države koja takve obveze krši pokrenuti postupak pred Evropskim sudom.

U kontekstu te svoje funkcije Komisija izdaje godišnja izvešća o sprovođenju prava EU.

Prema ostatku sveta, Komisija predstavlja EU.

U brojnim državama postoje delegacije EU koje su deo Komisije. Komisija je

takođe u kontekstu Evropske zajednice ovlaćena voditi pregovore o sklapanju

2.2.5. Savet ministara Evropske Unije

Savet ministara Evropske Unije (The Council of Ministers) je zakonodavni

organ Evropske unije. Sastavljen je od ministara zemalja članica. Nema stalni sastav već

ga čine ministri iz oblasti za koju se donosi konkretna odluka. Iako svaka zemlja članica

ima po jednog člana Saveta, u procesu odlučivanja članovi Saveta raspolažu nejednakim

brojem glasova. Najveće zemlje, Nemačka, Francuska, Velika Britanija i Italija, raspo-

lažu sa po 10 glasova, predstavnik Španije 8 glasova, Belgije, Grčke, Holandije i Portu-

http://www.entereurope.hr/page.aspx?PageID=101

http://www.entereurope.hr/page.aspx?pageID=38

http://ec.europa.eu/external_relations/delegations/intro/web.htm


74

galije sa po 5 glasova, Austrije i Švedske sa po 4 glasa, Danske, Finske i Irske sa po 3

glasa i Luksemburga sa jednim glasom (nakon proširenja Unije sa 10 novih članica od

2004. i 2 člana od 2007. broj glasova u Savetu po pojedinim zemljama je promenjen).

Savet ministara je glavni zakonodavni organ EU. Zastupa interese zemalja čla-

nica i donosi sve značajne akte sekundarnog komunitarnog zakonodavstva sa pravno

obavezuiučim dejstvom: uredbe (regulations), uputstva (directives) i odluke (decisions).

U procesu saodlučivanja, Savet ministara deli svoja zakonodavna ovlašćenja sa Evrop-

skim parlamentom.70

Savet ministara (Council of the EU) je glavno telo za donošenje odluka u EU.

Oličenje je zemalja članica, čije predstavnike okuplja regularno na ministarskom nivou.

Na osnovu dnevnog reda, Savet se sastaje u različitom sastavu: inostrani poslovi, finan-

sije, obrazovanje,telekomunikacije itd..71

Savet je zakonodavno telo Unije. Tu zakonodavnu moć praktikuje zajedno sa

Evropskim parlamentom. Savet ministara takođe igra značajnu ulogu u koordinaciji

ekonomskim smerovima zemalja članica. Zajedno sa Parlamentom, rukovodi budžetom.

Donosi odluke porebne za utvrđivanje i implementiranje zajedničke međunarodne i bez-

bedonosne politike, na osnovu opštih regulacija koje je doneo Savet Evrope. Koordi-

nira aktivnostima zemalja članica i usvaja merila u policijskoj i ožpravosudnoj saradnji

u pitanjima kriminala. Zaključuje, u ime EU, međunarodne dogovore sa jednom ili više

država ili međunarodnih organizacija.

Kao i u Evropskom savetu, u Savetu ministara države članice su neposredno

zastupljene. Savet ministara sastoji se od predstavnika svake države članice na minister-

skom nivou. To znači da ga sačinjavaju nadležni resorni ministry koji su ovlaščeni da

obavežu vladu te države članice.72

Sastavljen je od ministara zemalja članica. Nema stalni sastav već ga čine mini-

stri iz oblasti za koju se donosi konkretna odluka. Iako svaka zemlja članica ima po je-

dnog člana Saveta, u procesu odlučivanja članovi Saveta raspolažu nejednakim brojem

glasova. Najveće zemlje, Nemačka, Francuska, Velika Britanija i Italija, raspolažu sa po

10 glasova, predstavnik Španije 8 glasova, Belgije, Grčke, Holandije i Portugalije sa po


179 71 www.mojaevropa.rs, O-evropskoj-uniji/institucije/savet-ministara, Preuzeto 17.11.2017. 72 Gasmi, G., Pravo i institucije Evropske Unije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2010, str.

179

http://www.mojaevropa.rs/


75

5 glasova, Austrije i Švedske sa po 4 glasa, Danske, Finske i Irske sa po 3 glasa i Lukse-

mburga sa jednim glasom (nakon proširenja Unije sa 10 novih članica od 2004. i 2 člana

od 2007. broj glasova u Savetu po pojedinim zemljama je promenjen).

Pored zakonodavne vlasti, Savet ministara je najvažniji organ Evropske unije i

kada su u pitanju zajednička spoljna politika, bezbednost i saradnja u oblasti pravosuđa i

unutrašnjih poslova.

Slika 11. Organizacija i nadležnosti Saveta ministara EU

Savet ministara je nadnacionalna institucija, a njegove odluke su obavezne za

sve zemlje članice. Najveći broj zakonodavnih mera Savet donosi kvalifikovanom ve-

ćinom. Jednoglasnost je potrebna samo kod odlučivanja o osnovnim pitanjima, kao što

su: prijem novih država, izmene ugovora o osnivanju ili uvođenje nove zajedničke poli-

tike. Predsednik se bira na šest meseci i svaki put iz druge zemlje članice.

Savet je glavno telo za donošenje odluka u EU. Oličenje je zemalja članica, čije

predstavnike okuplja regularno na ministarskom nivou. Na osnovu dnevnog reda, Savet

se sastaje u različitom sastavu: inostrani poslovi, finansije, obrazovanje, telekomunika-

cije itd. Savet ima izvestan broj obaveza:

1. On je zakonodavno telo Unije; za širok domen pitanja, praktikuje tu zakono-

davnu moć zajedno sa Evropskim parlamentom;

2. Koordinira ekonomskim smerovima zemalja članica;

3. Zaključuje, u ime EU, međunarodne dogovore sa jednom ili više država ili

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%95%D0%A3


76

međunarodnih organizacija; Zajedno sa Parlamentom, rukovodi budžetom;

4. Donosi odluke potrebne za utvrđivanje i implementiranje zajedničke među-

narodne i bezbednosne politike, na osnovu opštih regulacija koje je doneo Savet Evro-

pe; koordinira aktivnostima zemalja članica i usvaja merila u policijskoj i pravosudnoj

saradnji u pitanjima kriminala.73

Ekonomski i finansijski ministri sastaju se u okviru ECOFIN ili „ekonomsko-

finansijskog“ Saveta, dok se ministri istraživanja sastaju u okviru „konkurentnog“ Sa-

veta. U okviru Saveta ne postoji „regionalna politika“; regionalna pitanja razmatra CA-

GRE Savet ili Savet opštih pitanja i spoljnih odnosa, a naročito „Radna grupa struktu-

rnih aktivnosti“.74

Od Evropskog saveta u Sevilji juna 2002. god. bilo je devet različitih grupacija:

1. Opšta pitanja i spoljni odnosi

2. Ekonomska i finansijska pitanja

3. Pravo i unutrašnji poslovi

4. Društvena politika zapošljavanja i zaštita prava potrošača

5. Konkurentnost (unutrašnje tržište, industrija, istraživanja)

6. Saobraćaj, telekomunikacije i energetika

7. Poljoprivreda i ribarstvo

8. Životna sredina

9. Obrazovanje, mladi i kultura

Predsedništvo Saveta rotira se svakih šest meseci po utvrđenom rasporedu me-

đu svim državama članicama. Rotacija se odigrava od 1. januara do 30. juna i od 1. jula

do 31. decembra svake godine.

Predsedništvo igra važnu ulogu u organizaciji rada Saveta utvrđujući dvevni red

sastanaka. Takođe je odgovorno za utvrđivanje rasporeda i rasprave o zakonima u sa-

glasnosti sa Komisijom kojoj dodaje sopstvene političke prioritete i programe koji se iz-

lažu na početku svakog predsedničkog mandata.

Predsedništvo je odgovorno za organizaciju i predsedavanje svim sastancima

Saveta uključujući brojne radne grupe, kao i za iznalaženje rešenja i kompromisa. Kako

bi se državama članicama dalo vremena da se pripreme za predsedavanje, Savet je dece-

73 www.bos.rs, Evrointegracije/teme/institucije, Preuzeto 20.11.2017. 74 www.region.vojvodina.gov.rs, Savet EU, Preuzeto 19.11.2017.

http://www.bos.rs/

http://www.region.vojvodina.gov.r/


77

mbra 2005. izneo sledeći rotirajući raspored predsedavanja koji će važiti do kraja 2018.

Raspored predsedavanja Savetom ministara EU

2011.: Mađarska – Poljska

2012.: Danska – Kipar

2013.: Irska – Litvanija

2014.: Grčka – Italija

2015.: Latvija – Luksemburg

2016.: Holandija – Slovačka

2017.: Malta – Ujedinjeno Kraljevstvo

2018.: Estonija – Bugarska

2019.: Austrija – Rumunija

2020.: Finska

Dvadeset sedam država članica postiglo je dogovor o mandatu za Konferenciju

međunarodnih vlada (IGC) i izveštaju Evropskog parlamenta po nacrtu Džo Lajnena o

reformi sporazuma koja je usvojena na plenarnoj sednici parlamenta 11. jula 2007. IGC

je pozvan od strane portugalskog prdsedništva 23. jula 2007. kako bi se sastavio nacrt

novog sporazuma i ovaj tekst je usvojen tokom Evropskog saveta u Lisabonu 18. i 19.

oktobra 2007. Sada ga moraju ratifikovati svih 27 država članica pre sledećih evropskih

iz-bora 2009. godine.

Sastav Saveta se menja u zavisnosti od pitanja koja Savet razmatra. Ukoliko za-

sedaju ministri spoljnih poslova, u pitanju je Savet za opšte poslove, koji ima funkciju

usklađivanja država članica u oblasti spoljne politike i zadatak koordinacije rada ostalih

resornih zasedanja Saveta.75

Sekretarijat je odgovoran za obezbeđivanje pripreme i funkcionisanje rada na

svim nivoima Saveta, uključujući radne grupe, trajne predstavnike Odbora, Savet mi-

nistara i sastanke Evropskog saveta. Funkcioniše pod vođstvom španskog Generalnog

se-kretara Havijera Solane, koji je takođe i visoki predstavnik Zajedničke spoljne i bez-

bednosne politike EU (CFSP).

Sekretarijat pruža kontinuitet rada Saveta kroz praktičnu primenu sastanaka,

nacrte izveštaja, beleške, zapisnike, i pripremu nacrta plana rada. Sekretarijat je na ras-


179


78

polaganju predsedavajućoj zemlji i pruža pomoć u nalaženju kompromisnih rešenja,

koordinisanju rada i sumiranju situacija.

Oko 2500 zvaničnika iz 27 država članica rade u Sekretarijatu na sva 23 zva-

nična jezika EU.

Svaku državu članicu u Briselu predstavlja trajni predstavnik za Evropsku uni-

ju. Ambasadori, trajni predstavnici su takođe diplomate sa specijalnim interesima koji

preuzimaju odgovornosti za različita pitanja kojima se Savet bavi. Svaki trajni predsta-

vnik ima svog trajnog predsenika u rangu ambasadora i svog zamenika. Dvadeset sedam

predstavnika sastaju se svake nedelje da bi pripremili rad Saveta. Postoje dve vrste

sastanaka Odbora trajnih predstavnika:

COREPER II je više političko telo koje uključuje same trajne predstavnike i u

vezi je sa međunarodnim, institucionalnim, ekonomskim, pravnim i pitanjima unutra-

šnjih poslova.

COREPER I je više tehničko telo, uključujući i zamenike trajnih predstavnika i

bavi se pitanjima kao što su unutrašnje tržište, istraživanje, turizam i saobraćaj.

Pitanja u vezi sa poljoprivredom raspravljaju se na specijalnom Poljoprivre-

dnom odboru (CSA). Politički i bezbednosni odbor (COPS) ujedinjuje 27 ambasadora

svake države članice po spoljnim i pitanjima međunarodne životne sredine i doprinosi

Politici evropske bezbednosti i odbrane (ESDP). Osim ovih grupa, postoji i oko 150 ra-

dnih grupa sačinjenih od članova trajnih predstavništava kojima pomažu državni eks-

perti koji se sastaju da analiziraju, unapređuju i pregovaraju o detaljnim predlozima Ko-

misije.

Odlučivanje u okviru Saveta dešava se na tri osnovna nivoa:76

radne grupe ispituju predloge Komisije i zajedno sa COREPER-om teže da se

dostine kompromis na evropskom nivou. Ove grupe nadgleda COREPER.

COREPER se sastaje jednom nedeljno u okvriu dve grupe koje rade po razli-

čitim pitanjima i predlažu rešenja i pripremaju donošenje odluka od strane Saveta. Nji-

hov rad ogleda se u iznalaženju kompromisa među različitim državama članicama.

Savet uzima u obzir rešenja do kojih dođe COREPER čim se pronađu kom-

promisi na nivou radnih grupa i COREPER-a. Ministri se bave nekim izuzetnim pita-

njima koja mogu da iskoče tokom debata u Savetu.

76 www.region.vojvodina.gov.rs, Savet EU, Preuzeto 19.11.2017.



79

Od kada je formiran kao Evropska zajednica uglja i čelika (ECSC) 1952. godine,

Savetu je pomagalo kvazi-trajno telo pod prvenstveno poznato pod nazivom Komisija

za koordinaciju. Od 1958. ovaj sistem se razvio stvaranjem COREPER-a (Odbora tra-

jnih predstavnika) koji je nakon toga bio uključen u sporazume i potvrđen od strane

Sporazuma iz Mastrihta. Kao rezultat ovoga trajna predstavništva imaju dvostruku ulo-

gu: s jedne strane, da predstavljaju i brane interese svoje vlade i sa druge, da učestvuju u

radu tela Zajednice i drugih institucija koje čine ovo kvazi-trajno telo. Na ovaj način,

trajna predstavništva imaju važnu ulogu na državnim ali i na evropskom nivou kao

posrednici između nacionalnih vlada i EU institucija, a i pomažu pri pripremi sastanaka

državnog vrha i vlade.

Za svako pitanje kojim se bavi Odbor trajnih predstavnika pripremjena je po-

zicija od strane relevantnih sektora vlade u svakoj državi članici i prenosi se trajnim pre-

dstavnicima. Mreža se može potom uključiti u pitanje na državnom nivou pozicioni-

rajući se pritom kao ekspert u relevantnom sektoru vlade i pomažući pri formiranju

inicijalnog stava države članice pre nego što dođe do evropskog nivoa. Što se više ana-

liza i ispitivanja prepusti državi članici, to je verovatnije da će trajno predstavništvo biti

u mogućnosti da se izbori za uticaj u procesu odlučivanja i dobijanju zadovoljavajućih

rezultata za državu članicu.

Trajna predstavnici i njihove kolege uključeni su u svaki stupanj procesa odlu-

čivanja. Na evropskom nivou, mreže mogu imati uticaja kroz trajne predstavnike koji

učestvuju u aktivnostima na svakom nivou Saveta u radnim grupama, Odboru trajnih

predstavnika i samom Savetu.

Na nivou radnih grupa, članovi trajnih predstavništava i eksperti iz centralne vla-

de svake države članice često govore u ime svojih delegacija i pomažu trajnim predsta-

vnicima tokom diskusija u COREPER-u. Na sastancima Saveta, trajni predstavnik je

deo državne delegacije koji sedi do ministra svoje države članice za pregovaračkim

stolom i savetuje ga, a moće i da ga predstavlja ili zamenjuje, ali ne i da glasa u njegovo

ime. Zamenik trajnog predstavnika ili član delegacije koji je odgovoran za pitanje o

kome se diskutuje obično se predstavlja na neformalnim sastancima ministara koji se ne

pripremaju u COREPER-u.

Trajna predstavništva uglavnom održavaju neformalni kontakt sa članovima Ko-

misije i mreže uglavnom mogu da se postave kao posrednici između trajnih predstavni-


80

ka i Komisije. Kontakt može da se napravi i sa Generalnim direktoratima i Kabinetom

komesara koji olakšavaju saznanje šta se u Komisiji planira i na njihov proces odlučiva-

nja može se uticati.

Trajna predstavništva uglavnom ostaju u vrlo bliskom kontaktu sa komesarima

iz svoje države članice i predstavnicima njihovog kabineta, kao i svojim članovima

Parlamenta sa kojima je kontakt uglavnom stalan. Trajna predstavništva i njihovi dele-

gati neformalno se sastaju na sastancima COREPER-a i u radnim grupama.

Uključivanje Odbora trajnih predstavnika u prpremu za odlučivanje od strane

Evropskog saveta pruža mogućnost da mreže igraju međuvladimu ulogu. Grupa formi-

rana je u ovu svrhu i čine je zvaničnici iz svakog trajnog predstavništva. Sastanci ove

grupe održavaju se svake nedelje i na njih dolaze i zvaničnici iz Sekretarijata Saveta i

Generalnog sekretarijata Komisije.

Ova grupa je inicijalno formirana kako bi se pomoglo ambasadorima u pripremi

sastanaka Evropskog saveta, ali vremenom je preuzela više odgovornosti pri podeli pro-

ceduralnih aspekata rada COREPER-a II, kao što su odobrenje zapisnika, organizacija

programa i utvrđivanje koji će biti dnevni red na budućim sastancima. Prema tome,

Mertens grupa preuzima aktivnosti koje se odnose na koordinaciju COREPER-a I.

U svojoj zakonodavnoj funkciji, Savet može odluke donositi jednoglasno, obi-

čnom većinom ili kvalifikovanom većinom. U drugom i trećem stubu današnje EU, da-

kle u područjima zajedničke spoljne i sigurnosne politike i u policijskoj i pravosudnoj

kaznenoj saradnji, donosi ih uglavnom jednoglasno. U kontekstu Evropske zajednice,

iako je pisano pravilo u Osnivačkom ugovoru da se odluke - ukoliko nije drugačije pre-

dviđeno - donose kvalifikovanom većinom, u većini je područja upravo predviđena bilo

kvalifikovana većina, ili, u osetljivim pitanjima, npr. porezi, jednoglasnost. Broj podru-

čja u kojima se odluke donose kvalifikovanom većinom rastao je sa svakom izjenom

Osnivačkog ugovora. Jedan je od razloga i stalno povećanje članstva EU, koje može

blokirati donošenje odluka ako se jednoglasnost traži u uslovima velikog broja država

članica.77



77 www.mojaevropa.rs, O evropskoj uniji/institucije/savet-ministara, Preuzeto 17.11.2017.



81



Odlučivanje kvalifikovanom većinom. Ugovorom iz Nice je izvršeno širenje

oblasti u kojima Savet ministara odlučuje kvalifikovanom većinom kod usvajanja razli-

čitih akata. Izračunavanje kvalifikovane većine reguliše se sistemom tzv. ponderacije

glasova, odnosno dodeljivanjem određenog broja glasova ministrima država članica u

Savetu (čl. 205. Ugovora o EZ) prema proporcijama demografske, političke i privredne

snage njihove države. Sistem ponderacije glasova u Savetu je predmet dogovora država

članica.78

Kada Savet odlučuje kvalifikovanom većinom, broj glasova koji pripada mini-

stru pojedine države članice nije jednak. Glasovi su ponderisani zavisno od veličine

države. Da bi se odluka doniela, potrebno je, prema rešenju usvojenom Ugovorom iz

Nice, ostvariti dve, odnosno eventualno i tri većine. Prvo, za odluku mora glasati većina

država. Drugo, broj glasova mora preći tzv. prag kvalifikovane većine, koji je rezultat

političkog dogovora i menja se sa svakim proširenjem članstva, ali je uvijek činio oko

71% ukupnih glasova. Nica je predvidela da se može tražiti i treću većinu. Naime, uko-

liko bilo koja od država članica zatraži, proveriće se i odražavaju li dani glasovi barem

62% ukupnog stanovništva Unije i u slučaju manjeg procenta, odluka neće biti izgla-

sana. Međutim, čak i kada je zastupljeno manje građana EU, odluka će biti valjana uko-

liko to pitanje niko ne otvori.









Kvalifikovana većina treba da iznosi 70 odsto od ukupnog broja glasova. Ra-

78 Gasmi,G., Pravo i osnovi prava Evropske unije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2010, str,

184


82

zlikuju se, međutim, slučajevi kada:79

a) predlog akta za Usvajanje podnosi Komisija (što je najčešće slučaj), i

b) odluka se usvaja na osnovu predloga država članica, kada je potrebno da postoje

potvrdni glasovi od strane najmanje 10 članica.

Jednoglasno odlučivanje u Savetu. Pored toga, još uvek 73 odredbe u Ugovoru

o EU zahtevaju jednoglasno donošenje odluka u Savetu, što je činjenica koja znatno

umanjuje domete postignutih institucionalnih reformi u Nici, na planu kvalifikovanog

većinskog odlučivanja. Veliki broj slučajeva jednoglasnog odlučivanja ima za posledicu

brojne negativne karakteristike štetne za efikasno funkcionisanje organa EU, kao što su:

1. odlaganje odluke radi postizanja konsenzusa među državama članicama,

2. tzv. razvodnjavanje stručnih predloga Komisije (strategija „uzmi i izaberi"),

3. preterano detaljni tekstovi akata (bilo uputstava, bilo pravilnika i/ili odluka),

sa brojnim izuzecima i specijalnim odredbama, u cilju ispunjenja specifičnih zahteva

pojedinih država članica.

Prag za kvalifikovanu većinu

(+ demografska provera: 62% populacije)

255

Manjina koja može da blokira 90

Dosadašnja praksa jednoglasnog odlučivanja u Savetu pokazala je da skoro sva-

ka članica odbija da učini ustupke kada se radi o njenim vitalnim interesima. To po-

kazuje negativni primer Velike Britanije u odnosu na usklađivanje poreske regulative i

propisa o socijalnom osiguranju, zatim krut stav Nemačke u pogledu propisa o azilu i

izbeglicama, kao i Španije za sve što se tiče korišćenja Kohezionog fonda EU, s obzi-

rom da je ova zemlja njegov naj veći korisnik. Upravo zato, promene u načinu odluči-

vanja Saveta bile su moguće samo za određene manje važne nadležnosti EU. Ograni-

čenost institucionalnih pomaka u ovoj sferi dokazuje i činjenica da čak i kada se radi o

preinačenju jednoglasnog odlučivanja u domen kvalifikovane većine, to nije učinjeno u

celosti, već samo za određene elemente. Stoga je način odlučivanja Saveta ministara po-

stao zaista još složeniji.80

To bogato ilustruje primer mera za suzbijanje diskriminacije po osnovu pola, re-

79 Gasmi, G., Pravo i osnovi prava EU, Univerzitet Singdiunum, Beograd, 2010, str. 185 80 Isto


83

ligije, etničkog porekla itd. (čl. 13 Ugovora o EZ), koje su još uvek predmet jedno-

glasnog odlučivanja. Međutim, određene finansijske akcije Zajednice o ovim merama

mogu biti usvojene na bazi kvalifikovane većine. Pored toga, odredbe o zajedničkoj

trgovinskoj politici postale su izuzetno složene. Proces donošenja komunitarnih odluka

u ovoj oblasti karakteriše neka vrsta institucionalnog haosa, jer nema razlike među

konstitutivnim i uobičajenim ovlašćenjima, niti odgovarajućeg odnosa izmedu pro-

cedure saodlučivanja i pitanja koja se tretiraju. Otuda odlučivanje na polju zajedničke

trgovinske politike podleže kako jednoglasnom, tako i donošenju odluka na osnovu

kvalifikovane većine u Savetu.

Prednost donošenja Deklaracije o proširenju EU i utvrđivanja nove ponderacije

glasova Saveta u Nici, sastoji se u izbegavanju ponovnog pregovaranja sa svakom od

budućih novih članica EU o ovim institucionalnim aranžmanima. Takođe, ovaj pristup u

okviru Unije dokazuje jednaki tretman svih budućih članica EU, bez obzira na tempo

njihovog učlanjenja.

Blokirajuća manjina. Usvajanje odluka kvalifikovanom većinom je, prema

Ugovoru uz Nice, postalo složenije nego pre. Naime, za usvajanje odluke je potrebno

preko 70 odsto (71,73 odsto), kada predlog odluke podnosi Komisija. Još jedan uslov se

primenjuje: da odluku podržava većina od članova Saveta. Ukoliko predlog odluke ne

podnosi Komisija, neophodno pozitivno izjašnjavanje dve trećine članova Saveta.

Novina je i da član Saveta može da zatraži da se proveri da li države članice koje čine tu

kvalifikovanu većinu predstavljaju najmanje 62 odsto od ukupnog broja stanovnika

Unije (čl. 205 stav 4. Ugovora o EZ). Ukoliko ovaj demografski uslov nije ispunjen,

konkretna odluka nije usvojena. Ovo dodatno uslovljavanje je uzrokovano očekivanim

učlanje-njem malih i srednjih država u EU. To rezultira povećanjem uticaja ovih država

kod odlučivanja u Savetu, na uštrb velikih članica EU.

Paraliza funkcionisanja je prevaziđena poznatim Luksemburškim kompromi-

som, januara 1966. Tada je bilo predviđeno da, ako neka članica smatra da se radi o

pitanju od vitalnog interesa za nju, prilikom odlučivanja kvalifikovanom većinom, ne

dolazi do glasanja u Savetu, već se usaglašavanje nastavlja sve do postizanja konsen-

zusa. Problem je nastao u praksi ekstenzivnog tumačenja Luksemburškog kompromisa,

koje je dovelo do preteranog pribegavanja jednoglasnom odlučivanju, čak i kada se nije

radilo o pitanjima od vitalnog interesa. To je bio i jedan od razloga donošenja Jedin-


84

stvenog evropskog akta, kojim se nastojala proširiti primena kvalmkovane većine. Su-

štinski razlog ležao je u znatnom usporavanju procesa produbljivanja evropskih inte-

gracionih tokova u okviru same Zajednice, jer je jednoglasno odlučivanje sprečilo usva-

janje značajnih odluka u važnim oblastima.81

2.2.6. Evropski sud pravde i Prvostepeni sud

Evropski sud pravde i Prvostepeni sud sačinjavaju po jedan sudija iz svake ze-

mlje članice, dok Evropski sud pravde ima i osam pravobranilaca. Stoga sada postoji po

27 sudija u oba ova suda. Iako su ranije, dok je bilo manje država u sastavu Evropske

unije, zasedali i u punom sastavu, to je sada dosta otežano zbog velikog broj a sudija.

Sada, u zavisnosti od prirode slučaja, zasedaju u većima od trojice, petorice ili kao Ve-

liko veće u kome ima jedanaest sudija. Iako ta dva suda funkcionišu po sličnim pravi-

lima, nema prelazaka, tj. sudija Evropskog suda pravde ne mogu da obavljaju sudijsku

funkciju u Prvostepenom sudu i obratno. Vrlo je bitno to što svaka država ima svog su-

diju i što su time predstavljene sve pravne tradicije i pravni sistemi u uniji.82

Treba zapamtiti da, kada se ovde pominju evropski sudovi, da su u pitanju sudo-

vi koji su u sastavu Evropske unije i koji sude po pravu unije. To se mora striktno raz-

dvojiti od npr. Evropskog suda za ljudska prava koji se bavi sasvim drugim slučajevima

i nije deo strukture Evropske unije.

2.2.7. Evropski finansijski sud

Evropski finansijski sud proverava da li su porezi Evropske unije prikupljeni i

svi njeni troškovi utrošeni po zakonu i da je finansijski menadžment EU uredu.

Finansijski sud vrši računovodstvenu kontrolu. Sastavljen je od dvanaest (12)

članova. Članovi Finansijskog suda biraju se među ličnostima koje pripadaju ili su u

svojim zemljama pripadale spoljnih ustanovama računodovstvene kontrole ili koji su

posebno stručni za ovu funkciju. Njihova nezavisnost treba da bude van sumnje.

Članove Finansijskog suda imenuje na šest godina Savet, koji odlučuje jedno-

glasno posle konsultovanja Evropskog parlamenta. Članovi Finansijskog suda se mogu

ponovo imenovati. Oni među sobom, za vreme od tri godine, imenuju predsednika

81 Gasmi, G., Pravo i osnovi prava Evropske unije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2010, str,

313 82 Radulović Z., Pravo Evropske unije, Visoka škola za PEP, Beograd, 2010., str. 173



85

Finansijskog suda čiji mandat se može obnoviti.

Članovi Finansijskog suda potpuno samostalno obavljaju svoje funkcije u op-

štem interesu Zajednice. U izvršavanju svojih zadataka, oni ne traže niti prihvataju

uputstva bilo koje vlade ili organa. Oni se uzdržavaju od svake radnje koja nije u skladu

sa prirodom njihovih funkcija.83

Finansijski sud kontroliše sve prihode i rashode Zajednice. On kontroliše i sve

prihode i rashode svakog organa koji je osnovala Zajednica osim ako osnivački akt ne

isključuje ovaj pregled.

Finansijski sud dostavlja Evropskom parlamentu i Savetu izjavu o tačnosti raču-

na, kao i zakonitosti i regularnosti obavljenih poslova, koja će biti objavljena u Slu-

žbenom listu Evropskih zajednica.

Finansijski sud ispituje zakonitost i regularnost prihoda i rashoda i ispravnosti

finansijskog poslovanja. U tom poslu, on će posebno podneti izveštaj o svakom slučaju

nepravilnosti. Kontrola prihoda se vrši na osnovu postojanja sredstava kao i izvršenih

uplata Zajednici. Kontrola rashoda se vrši na osnovu preuzetih obaveza i izvršenih isp-

lata. Ove kontrole se mogu vršiti pre usvajanja završnog računa za budžetsku godinu.

Finansijski sud sastavlja godišnji izveštaj posle zaključenja poslovne godine.

Izveštaj se dostavlja drugim organima Zajednice i objavljuje u Službenom listu Evrop-

ske Zajednice, sa odgovorima navedenih organa na primedbe Finansijskog suda. Finan-

sijski sud može, osim toga, u svakom trenutku da dostavi zapažanja, pre svega u obliku

specijalnih izveštaja o specifičnim pitanjima, kao i da daje mišljenje na zahtev nekog od

organa Zajednice. On usvaja svoje godišnje izveštaje, specijalne izveštaje ili mišljenja

većinom svojih članova. On pomaže Evropskom parlamentu i Savetu u obavljanju

njihove funkcije kontrole izvršenja budžeta.

2.2.8. Evropska investiciona banka

Evropska investiciona banka je definisana kao entitet sa neprofitnim ciljem, koji

se nalazi u kolektivnom vlasništvu više zemalja, i kome je data mogućnost formulisanja

sopstvene volje kroz autonomiju njegovih organa odlučivanja. Preciznije, EIB je među-

narodna organizacija specijalizovana za bankarski sektor, čija se misija i organizacija

nalaze u okvirima Evropske unije. Pravni položaj Banci daje za pravo da raspolaže

83 Srdić, M., Evropska unija i pravo EU, VPŠ, Čačak, 2006., str. 145


86

sopstvenim kapitalom i imovinom, da ima sopstvene organe vlasti, agente koji je pred-

stavljaju, kao i da ima sopstvene privilegije i imunitete.84

Prema odredbama člana 198. Sporazuma o osnivanju, zadatak banke kao komu-

nitarne institucije je da pomoću tržista kapitala i sopstvenim izvorima doprinosi ravno-

mernom i postupnom razvoju zajedničkog tržišta u interesu Evropske unije u celini.

Banka pri tome koristi sredstva sa tržišta kapitala kao i sopstvena sredstva. Ovaj zadatak

EIB ostvaruje davanjem zajmova i izdavanjem garancija na neprofitabilnim principima.

Zajmovi, kao i garancije odobravaju se za projekte u svim privrednim granama, kao što

su:

1. Projekti od značaja za razvoj manje razvijenih regiona. Finansiranje projekata

koji doprinose regionalnom razvoju i jačanju ekonomske i socijalne kohezije u okvirima

Evropske unije predstavlja jedan od osnovnih zadataka Banke. U tom pravcu Banka je

do sada angažovala vise od dve trećine sredstava preko individualnih ili opštih zajmova

za finansiranje takvih projekata. Pod projektima regionalnog razvoja podrazumevaju se

projekti u onim regionima koji se suočavaju sa izvjesnim problemima privrednog raz-

voja (nedovoljni stepen razvoja industrije, poljoprivrede itd.).

2. Projekti od značaja za ostvarivanje modernizacije ili preorjentacije preduzeća

ili razvoja novih delatnosti koje su potrebne za postepeno ostvarivanje zajedničkog trži-

šta, kada se ti projekti s obzirom na njihov obim i prirodu ne mogu finansirati iz razli-

čitih izvora dostupnih državama članicama. Tu se pre svega misli na favorizovanje fi-

nansiranja malih i srednjih preduzeća kao faktora stabilnosti i jednog od najefikasnijih

načina borbe protiv nezaposlenosti.

3. Projekti od zajedničkog interesa za više država članica koji se s obzirom na

obim i prirodu ne mogu u celini finansirati različitim izvorima sredstava dostupnim u

pojedinim državama-članicama.

Banka pomaže i finansiranje investicionih programa uz učešće strukturnih fon-

dova i drugih finansijskih instrumenata. Nakon što su 1989. godine reformisani Stru-

kturni fondovi, EIB je učestvovala u pomoći regionalnom razvoju sredstvima u ukup-

nom iznosu od 71 milijarde ekija.

84 Jovanović-Gavrilović, P., Međunarodno poslovno finansiranje, Čigoja stampa, Beograd,

2000., str. 175.


87

Da bi obavljala svoje poslove koji su joj povereni članom 130. Sporazuma o os-

nivanju EEZ, Banka mora biti u mogućnosti da nastupa potpuno nezavisno na međuna-

rodnim finansijskim tržištima. Priznavanje ove funkcionalne i institucionalne autono-

mije svakako u krajnjoj instanci nema za cilj odvajanje EIB iz aktivnosti Evropske

unije, već pre govori o izvesnoj ambivalentnosti, u smislu da je Banka s jedne strane

nezavisna u vođenju sopstvenih poslova, a s druge strane imajući u vidu njene ciljeve

veoma usko povezana sa Evropskom unijom. Veza EIB i EU ogleda se u sledećem:

Članstvo: zemlja ne može biti član EU, ako nije istovremeno član EIB;

Misija: Banka ostvaruje doprinos ka uravnoteženom razvoju Unije, bez nepo-

trebnih šokova;

Administracija: licnost koju je imenovala Komisija, postaje punopravni clan

administrativne komisije EIB;

Aktivnosti: a) zahtevi za odobravanjem zajmova koji se postavljaju pred Ban-

ku, moraju imati mišljenje Komisije; b) direktor Banke moze biti pozvan od strane ze-

malja članica ili Komisije da objasni svoje direktive.

Evropska investiciona banka finansira svoje aktivnosti zajmovnom aktivnošću

na vodećim svetskim tržištima. Kombinacijom snage deoničara, kvaliteta zajmova i ino-

vativne strategije pozajmica, banka je postala vodeći međunarodni nevladin pozaj-

mljivač sa tzv. "AA" kreditnim rejtingom.

Finansijski aranžmani EIB ostvaruju se pod okriljem Evropske unije ili na bila-

teralnoj osnovi, zahvaljujući ugovorima sa pojedinim zemljama nečlanicama.


88

2.3. POLITIKE EVROPSKE UNIJE

Ugovorom iz Mastrihta 1992. godine stvorena je današnja institucionalna arhi-

tektura EU koja predviđa da Evropska unija počiva na tzv. tri stuba:85

Slika 12. Stubovi Evropske unije

Prvi stub čine evropske zajednice: Evropska ekonomska zajednica i Evropska

zajednica za atomsku energiju (EZ). U okviru ovog stuba Evropska unija deluje kao

nadnacionalna zajednica. Nadnacionalnost podrazumeva to da u EU postoje institucije u

kojima su zastupljeni interesi same Unije, a ne njenih država članica i da Evropska uni-

ja, takođe, u određenim poljima može da donosi odluke koje će biti primenljive u drža-

vama članicama bez obzira na to kako je neka država glasala o sadržini odluke u orga-

nima Unije. U tom slučaju odluka Unije ima prednost u odnosu na mišljenje i odluku

bilo koje države članice.

Evropska zajednica (European Community - EC/Communauté européenne -

CE). Ime Evropska zajednica korišćeno je u neslužbenom govoru (do pregovora o Evro-

pskoj uniji) za tri zajednice utemeljene ugovorima u Parizu i Rimu. Zapravo bi ispravno

ime za zajednicu koja obuhvata Evropsku zajednicu za ugalj i čelik, Evropsku ekonom-

sku zajednicu i Evropsku zajednicu za atomsku energiju bilo - Evropske zajednice.

85 Turčinović F, Ekonomske integracije i trgovinske grupacije, Megatrend, Beograd, 2005, str

119


89

Međutim, u službenom govoru Evropske Unije spomenute tri zajednice se skraćeno

nazivaju Zajednica. Takođe, ime Evropska zajednica često se koristi samo za Evropsku

ekonomsku zajednicu, tj. za prvi stub Unije.

Evropska zajednica za atomsku energiju. Rimski osnivački ugovori o EU-

RATOM postavljaju temelje, principe i smernice delovanja komunitarnih organa, a oni

su ovlašćeni da naknadno donose pravne akte o detaljnijem regulisanju određenih pita-

nja iz oblasti nadnacionalnih prava u oblasti atomske energije.

Evropska zajednica za ugalj i čelik (European Coal and Steel Community -

ECSC/Communauté européenne du charbon et de l'acier - CECA) Evropska zajednica

za ugalj i čelik (EZUČ) nastala je na osnovu Šumanovog plana u sklopu kojeg je 1950.

godine predloženo stvaranje zajedničkih ovlašćenja nad industrijom uglja i čelika posle-

ratne Francuske i Nemačke, kao i drugih država koje bi im se priključile. Potpisivanjem

Ugovora o Evropskoj zajednici za ugalj i čelik, 18. aprila 1951. godine u Parizu, Belgi-

ja, Francuska, Italija, Luksemburg, Holandija i Nemačka uspostavile su zajednički okvir

za dogovore o proizvodnji i distribuciji uglja i čelika i autonomni sistem institucija koji

će time upravljati idućih 50 godina. Prema Ugovoru o EZUČ-u taj je rok istekao 23. jula

2002. godine, čime je ova zajednica prestala postojati. Iako je EZUČ bio ograničen na

samo dve industrijske grane, njegovo postojanje imalo je značajan uticaj na privredni i

politički razvoj u posleratnoj Evropi.

Drugi stub čini Zajednička spoljna i bezbednosna politika (ZSBP). Ovaj stub

odlikuje međuvladin karakter pregovaračkog procesa i donošenja odluka. To znači da je

po pitanju spoljne politike i politike bezbednosti svaka članica EU zadržala pravo da

sama odluči do kog nivoa će se u svom delanju prilagoditi potrebi zajedničkog delova-

nja sa drugim zemljama unutar Evropske unije.

Treći stub čini Policijska i sudska saradnja u krivičnim stvarima (PSSKS). Unu-

tar trećeg stuba saradnja se odvija slično kao i u slučaju Zajedničke spoljne i bezbe-

dnosne politike što znači da su države te koje odlučuju da li će i koje akcije preduzi-

mati u okviru saradnje u ovoj oblasti.

Evropske zajednice koje su postojale i do 1992. godine čine I stub, dok su II i III

stub novostvoreni 1992. godine. Sva tri stuba imaju iste organe, ali različite nadležnosti,

kao što im i nazivi govore, a samim tim i ti organi Zajednice imaju različita ovlašćenja.

Međusobni odnosi država članica u Uniji regulisani su osnivačkim ugovorima.


90

Posle 2000. godine prevladalo je mišljenje o čvršćem ujedinjenju Unije i prenošenju vi-

še nadležnosti sa država članica na Uniju, naročito u oblasti osnovnih prava. Prenoše-

nje nadležnosti regulisanja osnovnih prava na nivio Unije vrši se dalja centralizacija

vlasti Unije.

Svedoci smo danas svojevrsne pravne i institucionalne krize EU. Svakako da je

to posledica ubrzanog ritma širenja članstva EU, koja danas broji 28 članica, različite

ekonomske moći i pravnih sistema, posebno imajući u vidu zemlje nove članice, njih

deset od 2004. sa područja Centralne i Istočne Evrope, kojima su se od januara 2007.

pridružile i Rumunija i Bugarska, a od 2013.godine i Hrvatska.86

2.3.1. Monetarna politika EU

Politička saradnja (i federalizam), jedan od neophodnih uslova za monetarnu

uniju u EZ, imala je dve glavne grupe pristalica. Dok su se Nemačka i Italija zalagale za

brži federalizam EZ, povezivanjem članica pomoću zajedničke odbrambene politike,

druge zemlje članice razmišljale su o jednom više postepenom procesu. Davanje pre-

dnosti postepenosti nije bio samo način da se odvrati ulazak članica EFTE i izvesnih

istočno evropskih država u EZ, već, što je mnogo važnije, države EZ jedne su od naj-

starijih u svetu sa dugotrajnim i priznatim sistemima administrativnog i političkog živo-

ta. Ovo se teško može promeniti jednim smelim potezom u relativnom kratkom vremen-

skom periodu.

Bilo je mnogo ideja o političkoj saradnji i uniji unutar EZ, ali u stvarnom živo-

tu, zapravo se malo odmaklo. Najspornija pitanja odnosila su se na zajedničku spoljnu

politiku i odbranu, kao i na ovlašćenja Evropskog parlamenta (pošto nije bilo realno

očekivati da Evropski parlament i Komisija imaju istu ulogu kao šio su imali u sektoru

poljoprivrede). Uprkos nazivu, moguća Evropska politička unija ne bi obrazovala je-

dinstvenu vladu, već bi povećala uticaj Evropskog parlamenta da bi tako smanjila nedo-

statak demokratičnosti institucija EZ.87

Nakon perioda aktivne diplomatije, žestokih pregovora i davanja ustupaka. Evro-

pski savet, na svom sastanku u Mastrihtu 9. i 10. decembra 1991. godine, postigao je

sporazum o stvaranju Evropske unije (EU). Francuska je postigla najvažniji cilj, da

86 Gasmi, G., Pravo i osnovi prava EU, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2010, str. 104 87 Ristić, Ž. i sar., Geofiskalni menadžment, LIBER, Beograd, 2007., str. 128


91

Nemačka prihvati jedinstvenu valutu (1999. godine), a prihvaćeni su i njeni predlozi u

vezi sa odbrambenom i spoljnom politikom. Nemačka je postigla sporazum da buduća

monetarna politika EU bude pod njenim uticajem, kao i da Evropski parlament poveća

njena ovlašćenja. Južne zemlje, predvođene Španijom, raspolagale, su kohezionim fon-

dom, Holanđani su mogli da sprovedu svoju povelju o socijalnim pitanjima.88

Ugovorom o EU se propisuje ostvarivanje monetarne unije u tri etape.

Prva etapa je trajala od 1.06.1990. do 1.01.1994. godine. U ovoj fazi uspešno je

kompletirano jedinstveno tržište roba, usluga i kapitala, ostvarena je potpuna liberali-

zacija kretanja kapitala unutar Zajednice i uspostavljeni su mehanizmi čvršće koordin-

acije ekonomskih (pre svega fiskalnih) i monetarnih politika.

Druga faza je počela 1.01.1994. godine i trebala je da traje do 1997. (ako većina

zemalja članica ispuni kriterijume konvergencije za ulazak u treću fazu), a najduže do

1999. godine.

U trećoj fazi predviđeno je jačanje koordinacije monetarnih politika zemalja čla-

nica, kako bi se pripremio teren za konstituisanje i vodenje jedinstvene monetarne po-

litike. U tu svrhu je od 1.01.1994. počeo sa radom i Evropski monetarni institut (EMI) u

Frankfurtu, kao preteča Evropske centralne banke, odnosno sistema centralnih banaka

EU.89

Zemlje članice su se saglasile, u decembru 1995. godine, da se jedinstvena valu-

ta zove evro (euro).

Evropska monetarna unija zvanično je stupila na snagu 01.01. 1999. godine ula-

skom u poslednju, treću etapu primene svih relevantnih odredbi ugovora iz Mastrihta.

ECB je preuzela sve svoje funkcije, jedinstvena valuta evro, stupila je u prime-nu.

Krajem 1998. godine, valute svih zemalja koje su ušle u EMU nepovratno su fiksi-rale

svoje kurseve u odnosu na evro.

Iako nacionalne valute u Evro-području više ne postoje, njihovi nepovratno utvr-

đeni kursevi u odnosu na evro su od trajnijeg značaja. To su kursevi po kojima su sve

knjigovodstvene i statističke evidencije, nominalne hartija od vrednosti i drugi vredno-

sni iskazi preračunati iz nacionalnih valuta u evro. Po ovom kursu centralne banke poje-

dinih zemalja zamenjuju gotovinu svojih valuta u evro novčanice i kovani novac.

88 Ognjanović, V., Međunarodno bankarstvo - osnove, struktura, funkcionisanje, Univerzitet

Megatrend, Beograd, 2004., str. 188 89 Stakić, B., Međunarodne finansije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2010., str. 293.

http://vbs.nbs.bg.ac.yu/scripts/cobiss?ukaz=FFRM&mode=5&id=1835197148049254&PF1=AU&PF2=TI&PF3=PY&PF4=KW&CS=a&PF5=CB&run=yes&SS1=%22Ognjanovic,%20Vuk%22


92

Sva žiralna plaćanja u jedanaest zemalja evro područja počela su se vršiti u evru.

Na finansijskim tržištima su se pojavile hartije od vrednosti denominirane u evru kao i

odgovarajući instrumenti plaćanja. Devizne berze su počele da trguju evrom umesto sa

nacionalnim valutama zemalja evro područja. U prvih šest meseci 2002. godine izvršena

je zamena gotovine, papirnih i kovanih jedinica nacionalnih valuta sa evrom. Na taj na-

čin su konačno prestale da postoje nacionalne valute, njih je u svim funkcijama zame-

nio evro.

Ekonomska i monetarna unija, koje za svoju osnovu imaju jedinstveno unutra-

šnje tržište, definisane su sporazumom iz Mastrihta o Evropskoj uniji. Taj sporazum je

amandirao pojedine članove Rimskog ugovora (kao i ugovora o stvaranju Evropske

zajednice za ugalj i čelik i sporazuma o Evropskoj zajednici za atomsku energiju). U op-

štim odredbama (članovi A i B) definišu se ciljevi Unije (stvaranje ekonomske i mone-

tarne unije na jedinstvenom tržištu bez unutrašnjih granica i sa jedinstvenom valutom).

S obzirom na značajan obim nadnacionalnog većinskog odlučivanja koji se predviđa,

još u preambuli sporazuma se ustanovljava princip supsidijarnosti. On podrazumeva da

se u EU odluke donose što bliže građanima. Drugim rečima, da se nadnacionalne odluke

donose samo kada određenu materiju nije moguće urediti nacionalnim zakonodavst-

vom.90

Zbog toga što monetarna unija zahteva visok stepen koordinacije makro-eko-

nomskih politika zemalja članica, ugovor iz Mastrihta ojačao je odredbe o toj koordina-

ciji.

Dok je Rimski ugovor u odeljku o ekonomskoj politici uglavnom uređivao ko-

ordinaciju konjukturne, platnobilansne i spoljnotrgovinske politike, sporazum o stvara-

nju EU je rekonstruisao celo poglavlje tako da se ono prvenstveno odnosi na usklađi-

vanje opštih ekonomskih, a posebno fiskalnih politika, a zatim i monetarnih politika.

Monetarna unija je svakako ključni element ekonomskog dela ugovora o stva-

ranju EU. Zajedno sa jedinstvenim unutrašnjim tržištem, ona dovodi do ekonomske uni-

je. Novim članom 4a, uključenim na osnovu člana G7 sporazuma o stvaranju EU, ure-

đuju se sistem centralnih banaka (ESCB) i Centralna banka (ECB) koja je osnovana kao

institucionalni stub monetarne unije u trećoj fazi njenog nastajanja. U drugoj etapi, koja

je protekla od 1.01.1994. do 1.01.1999. godine, u relevantnim oblastima vršile su se

90 Sekulović, V., Sa MMF kao sa Hagom, Ekonomski barometar, Beograd, 2005., str. 9.


93

pripreme za monetarnu uniju. Tako su novim članovima 73b do 73g (na osnovu člana

G15 ugovora o stvaranju EU) potpuno ukinuta sva ograničenja na kretanje kapitala, ne

samo među članicama EU, nego i u odnosima sa trećim zemljama. Pri tome su ipak

ostavljena na snazi ograničenja koja su postojala 31.12.1993. godine (u odnosima sa

trećim zemljama) ako takva kretanja kapitala impliciraju direktne investicije u nekre-

tnine, pružanje finansijskih usluga ili pristup tržištu hartija od vrednosti. U principu je

član 73b ukinuo i ograničenja u plaćanjima ne samo među članicama EU, nego i u

odnosima sa trećim zemljama. U članu 73j EU je sebi ostavila pravo da u izuzetnim

prilikama, ako kretanja kapitala izazovu ozbiljne teškoće u funkcionisanju ekonomske i

monetarne unije, može uvesti zaštitne mere u odnosu na treće zemlje, ali samo na period

od najduže šest meseci.

Umesto sadržaja članova Rimskog ugovora od 105 do 109 koji su regulisali ko-

ordinaciju monetarnih politika, novi sadržaj ovih paragrafa uglavnom govori o ovlašće-

njima ECB u formulisanju i implementaciji jedinstvene monetarne i devizne politike.

Primarni zadatak ECB je održavanje stabilnosti cena i (u tim granicama) podržavanje

opšte ekonomske politike EU. Evropski sistem centralnih banaka (ESCB) zapravo defi-

niše i sprovodi monetarnu politiku, obavlja devizne operacije, drži i upotrebljava devi-

zne rezerve zemalja članica i unapređuje platni promet. ECB ima isključivo pravo da

emituje banknote unutar EU. Savet EU, na predlog ECB, po potrebi sklapa sporazume

sa trećim zemljama o sistemu deviznih kurseva i donosi odluke o promeni kursa evra u

odnosu na valute trećih zemalja.

Evropski monetarni sistem (EMS) formiran je marta 1979. godine. U njemu je

učestvovalo 8 od 9 članica EEZ. Ključni deo EMS bio je mehanizam održavanja devi-

znih kurseva (ERM) u utvrđenom međusobnom rasponu. Velika Britanija nije učestvo-

vala u ERM sve do oktobra 1990. godine. U 80-im godinama nove članice EEZ takođe

su ušle u EMS (Grčka, Portugalija, Španija). Italiji je bilo dozvoljeno da za razliku od

drugih (± 2,25%) ima granice fluktuacije kursa od ± 6%.

Većina autora smatra da je Evropski monetarni sistem vrlo dobro funkcionisao

do sredine 1993. godine. Ocene se razlikuju shodno tome šta je ko smatrao zadacima

ovog sistema. Prvi zadatak ERM trebalo je da obezbedi kratkoročnu stabilnost deviznih

kurseva uz neograničenu intervenciju centralnih banaka u tom cilju. Drugo, postojala je

mogućnost da se, bez uslovljavanja, koriste kratkoročni krediti; od 1977. godine ovi


94

krediti su mogli da se koriste i za intervencije na deviznom tržištu unutar, a ne samo na

granicama raspona dozvoljenog fluktuiranja. Treće, nikada nije bilo nepovratne obaveze

da se beskonačno brani centralni paritet. Paritet ili centralni kurs valuta mogao se me-

njati po dogovoru. Četvrto, postojala je kompozitna valuta ECU koja je služila kao

obračunska jedinica i za iskazivanje pariteta, odnosno centralnih kurseva. ECU je, me-

đutim, brzo izgubio svaki značaj jer je EMS postao sistem zasnovan na nemačkoj valuti

DEM. U toku funkcionisanja EMS razlikuju se tri faze.

Specifičan odnos dolara i DEM učinio je da EMS bude zasnovan na DEM. Kad

god bi kapital izlazio iz SAD on je prelazio u DEM a ne druge valute EMS. Zbog toga

je DEM bio pod pritiskom da revalvira, što je normalno. Nije, međutim, bilo normalno

da zbog toga revalviraju i ostale valute u EMS što je često dovodilo do napetosti i

promena kurseva. Po{to Nemačka nije bila spremna da revalvira DEM, ostale zemlje su

morale da devalviraju.

U trećoj etapi je došlo do kraja EMS. Većina valuta sem DEM se 1992. i 1993.

našla pod špekulativnim pritiscima jer se smatralo da su bile precenjene. Ujedinjenje

Nemačke izazvalo je u toj zemlji fiskalnu ekspanziju koja je u kombinaciji sa restrikti-

vnom monetarnom politikom izazvala visoke kamatne stope. Ova ekspanzija u Nema-

čkoj sukobljavala se sa recesijom u drugim zemljama (Britanija, Francuska) koje stoga

nisu bile voljne da povećaju svoje kamatne stope. Recesija u SAD izazivala je depre-

sijaciju dolara i apresijaciju DEM. Tu apsresijaciju su automatski preuzele i ostale valu-

te EMS iako to nije odgovaralo stanju njihovih privreda. Pod velikim špekulativnim pri-

tiskom ERM su napustile (krajem januara 1993.g.) italijanska lira i britanska funta,

zatim su revalvirale španska pezeta, portugalski eskudo i irska funta. Svoje vezivanje za

ECU otkazale su Finska, Norveška i Švedska.

Formalno je evropski monetarni sistem i dalje ostao na snazi jer je granica

fluktuiranja kurseva unutar ERM proširena ± 15% što je svako mogao da održava. U

međuvremenu je 01.11.1993. stupio na snagu ugovor iz Mastrihta kojim je EEZ pret-

vorena u Evropsku uniju. To je bio program za ekonomsku i monetarnu uniju. Jedan od

uslova za ulazak u monetarnu uniju bio je da kurs valute zemlje u prethodne dve godine

nije bio van dozvoljenog raspona EMS. Otuda je raspon od ± 15% nasleđen iz EMS

tako dobro došao.

Tokom druge faze, koja je počela 1. januara 1994. godine, dolazi do daljeg uskla-


95

đivanja ekonomske politike. Počeo je sa radom Evropski monetarni institut - EMI, sa

sedištem u Frankfurtu, koji treba da pripremi teren za Evropsku centralnu banku. Po-

stepeno treba da se uhodava mehanizam kolektivnog odlučivanja, ali konačno odlučiva-

nje i dalje ostaje na nacionalnom nivou.91

U toku druge etape EMI je: ojačao kooperaciju između centralnih banaka i ko-

ordinaciju monetarnih politika, nadgledao funkcionisanje Evropskog monetarnog siste-

ma (EMS), unapređivao upotrebu ECU i normalno funkcionisanje platnog prometa.

Ciljeve, zadatke, način odlučivanja i organizacionu strukturu ECB mnogo detaljnije

reguliše Protokol broj 4. koji je aneks ugovora o stvaranju EU. Članovi EMI su centra-

lne banke zemalja članica EU. EMI je posebno radio na pripremi instrumenata i proce-

dura za sprovođenje jedinstvene (single) monetarne politike EU u trećoj etapi. On je

takođe pripremio funkcionisanje nacionalnih centralnih banaka u okviru Evropskog si-

stema centralnih banaka (ESCB) i nadgledao pripreme za emitovanje evro banknota.

EMI je preuzeo i rukovođenje fondom EU za srednjoročnu finansijsku podršku zem-

ljama članicama sa platnobilansnim teškoćama. EMI je likvidiran danom početka rada

Evropske centralne banke (ECB) koja je preuzela njegovu celokupnu aktivu i pasivu.

Protokol broj 3. (kao aneks ugovora o stvaranju EU) na sličan način je doneo

statut ESCB, odnosno ECB. Banka je samostalna i neće tražiti instrukcije od tela i orga-

na EU ili vlada zemalja članica. Upravni Savet ECB sačinjavaju članovi njenog Izvrš-

nog odbora i guverneri centralnih banaka zemalja članica. Izvršni odbor sačinjavaju

predsednik, potpredsednik i četiri člana. Njihov mandat traje osam godina.

Treća faza treba da označi konačno uspostavljanje monetarne unije. To podra-

zumeva prenošenje ovlašćenja nacionalnih centralnih banaka na Evropsku centralnu

banku i uvođenje jedinstvenog novca. Bilo je predviđeno da se to ostvari 1. januara

1997. godine, a ako sve zemlje članice ne budu spremne da prihvate obaveze koje mone-

tarna unija nameće, EMU je, u svakom slučaju, počela da funkcioniše 1. januara 1999.

obuhvatajući one zemlje koje za to budu ispunile uslove. Ostale će moći da se priključe

kasnije. Ova mogućnost je dobila naziv "Evropa u dve brzine".92

Nacionalne centralne banke (NCB) su najkasnije do 2001. bile dužne da usklade

propise po kojima funkcionišu sa ugovorom o stvaranju EU. NCB su integralni deo

91 Jovanović-Gavrilović, P., Međunarodno poslovno finansiranje, Ekonomski fakultet, Beograd,

2006., str. 134 92 Jovanović-Gavrilović, P., Isto, str. 134


96

Evropskog sistema centralnih banaka i funkcionišu u skladu sa smernicama i uputstvima

ECB.

ECB jedina ima pravo emitovanja banknota. ECB i NCB otvaraju račune za kre-

ditne institucije, javne subjekte i druge učesnike finansijskog tržišta. ECB i NCB može

zahtevati da banke zemalja članica drže minimum obaveznih rezervi. ECB i NCB mogu

uspostaviti odnose sa centralnim bankama trećih zemalja i međunarodnim institucija-

ma, mogu kupovati i prodavati, promptno i na termin, devize i plemenite metale.

2.3.2. Spoljno-trgovinska politika EU

Evropska unija zauzima vodeće mesto u svetskoj trgovini, kao i mesto značajnog

svetskog izvoznika i uvoznika kapitala i tehnologije. U startu je formirana koo Carin-

ska unija. U članu XIV carinsku uniju GATT definiše na sledeći način: "Pod carinskom

unijom se podrazumeva zamena dveju ili više carinskih teritorija jednom jedinstvenom

carinskom teritorijom, kada ta zamena ima za posledicu:

• da se carine i druga trgovačka ograničenja... ukidaju za najveći deo trgovinske

razmene između teritorija koje sočinjavaju uniju...

• da carine i druge odredbe koje svaki član unije primenjuje na trgovinu sa ze-

mljama van unije budu identične". (WTO, 2001.).

Eliminisanje unutrašnjih carina i kontingenata, kao i uspostavljanje zajedničke

tarife u EEZ, ostvareno 1. jula 1968., godinu dana pre nego što je bilo planirano. Isto-

vremeno, spoljna trgovina zemalja članica rasla je mnogo dinamičnije od rasta svetske

trgovine, a ni trgovina sa zemljama van Zajednice nije zaostala za trendom rasta svetske

trgovine. Van zemalja Zajednice najviše se trguje sa ostalim razvijenim zemljama Za-

pada (EFTA, SAD, Japan, Kanada), i to oko 50%, sa zemljama u razvoju Azije, Afrike i

Latinske Amerike oko 30%, sa zemljama u tranziciji centralne i istočne Evrope oko

10%, sa Kinom oko 5% i sa svimostalim zemljamau svetu oko 5%.93

Unija vodi jedinstvenu, ali po zemljama i regionima različito koncipiranu spo-

ljno-trgovinsku politiku. Do 31.XII 2006. godine zakljućila je ukupno 157 sporazum o

saradnji sa zemljama koje nisu članice Zajednice. Po prioritetima saradnje i povlas-

ticama koje Unija u saradnji odobrava, postoje sledeče grupe spoljnotrgovinskih spo-

93 Lopandić. D., Trgovinaska politika EU i Jugloslavije, IEN, Beograd, 1997.str. 27.)


97

razuma:94

• sa zemljama članicama EFTA,

• sa zemljama tzv. Zapadnog Balkana,

• sa Rusijom i Zajednicom Nezavisnih Država,

• sa mediteranskim zemljama,

• sa zemljama u razvoju,

• sa ostalim zemljama i regionalnim ekonomskim integrocijama.

Ovi sporazumi, u principu. sadrže odredbe o:

• demokratizaciji društvcnog života u određenoj zemlji, kao i o uspostavljanju

Ijudskih i manjinskih prava;

• regulisanju tržišne privrede putem "četiri slobode": kretanja robe, usluga, kapi-

tala i radne snage, i uspostavljanju zone slobodne trgovine u što kroćem roku procesom

tzv. pridruživanja odnosno stabilizacije i asocijacije;

• slobodi osnivanja preduzeća iz pridruženih zemalja na tržištu EU, i obrnuto, na

principu nacionalnog tretmana; pridruženim zemljama daje se rok do 10 godina da

prilagode svoje propise;

• usklađivanje zakonodavstva radi postepenog stvaranja uslova za eventualno

kasnije uključivanje u Evropsku uniju;

• bliskoj saradnji dve strane u nizu ekonomskih i drugih oblasti od zajedničkog

inlcresa (industrija, nauka i tehnologija, zaštita sredine, investicije i patenti, turizam,

telekomunikacije, standardizacija, regionalni razvoj, borba protiv monopola i sl.), kao i

• uspostavljanju zajedničkih institucija radi lakšeg osfvarivanja saradnje (susrefi

predstavnika država i vlada, razni saveti, komisije i sl.).

Evropska unija posebno jc značajna je za zemlje u razvoju, ako se ima u vidu da

je preko 50% njihove spoljne trgovine vezano za razmenu sa Unijom. Kada je reč o

izvozu ovih zemalja u Evropsku uniju, 80% otpada na sirovine. Evropska unija, pak, u

ove zemlje izvozi oko 85% gotovih industrijskih proizvoda.

Da bi ublažila negativne posledice restriktivnog dejstva njene trgovinske politike

na zemlje u razvoju, Zajednica je, pod pritiskom Francuske čije su bivše kolonije bile u

pitanju, potpisala Konvenciju o pridruživanju 18 afričkih zemalja. Konvencija je potpi-

sana u glavnom gradu Kameruna Jaundeu (Yaounde) 20. jula 1963. godine. Ova kon-



98

vencija naziva se Yaunde konvencija.

Po ulasku Velike Britanijc u EEZ i ona je insistirala da se slična konvencija pot-

piše sa njenim bivšim kolonijama. Tako je u Lomeu (Togo) 28. februara 1975. godine

potpisana Lome konvencija između Zajednice i 46 zemalja Afrike, Kariba i Paciflka.

Ova konvencija stupila je na snagu I. aprila 1976. godine. Ona sadrži tri polja saradnje:

• otvaranje tržišta EEZ za zemlje u razvoju, uz mogućnost povlašćenog tretmana

na nerecipročnoj osnovi;

• stabilizociju prihoda od izvozo sirovino koje izvoze zemlje u rozvoju i osni-

vanje posebnog fonda radi osfvarivanja tog cilja;

• pružanje pridruženim zemljama pomoći za razvoj iz potencijala Evropske

investicione banke i specijalnih fondova.

Ova konvencija produžava se pctogodišnjc, a krajem 2000. godine imala je 79

zemalja članica.

Unija praktikuje i potpisivanje sporazuma sa drugim značajnim zemljama i

regionalnim ekonomskim integracijama (NAFTOM, Japanom, MERKOSUROM, ASE-

ANOM i sl.). Osim carina, zemlje Evropske unije primenjuju i druge mere spoljno-trgo-

vinske politike: kvote, kontingente i drugo količinsko ograničenje, prelevmane, kom-

penzatorne carine, minimalne uvozne cene, zaštitne mere, antidamping carine, izvozne i

uvozne subvencije, izvozne kredite i osiguranja, samoograničenja izvoza, mere trgovin-

ske promocije, pa sve do sankcija i blokade kada se svete pojedinim zemljama čiju

unutrašnju ili spoljnu politiku ne prihvataju.

Izvršena jc liberalizacija usluga najviše u 2006. godini pošto usluge daju 70%

BDP i zaposlenosti u Uniji. Usvojena je direktiva (pravilo) da svi koji pružaju usluge iz

bilo koje zemlje (od frizera do advokata i računovođe) mogu slobodno da rade u bilo

kojoj zemlji Čianici uz uslov da moraju da poštuju standarde zemlje domadna u sektoru

rada, bezbednosti i zaštite životne sredine. Do 2006. važili su propisi zemlje porekla.

Izuzete su samo poštanske, obrazovne, zdravstvene i socijalne usluge.

Liberalizacija kretanja kapitala je najviše odlagana zbog špekulacija i osetljivo-

sti. Ozbiljniji početak njegove liberalizacije izvršen je Mastritshim ugovorom 1992.

godine. Strane direktne investidje su potpuno liberalizovane, a očekuju se dalje mere

liberalizacije kod kredita i na tržištima kapitala.


99

Unutar EU liberalizovano je kretanje ljudi (ukinute su vize) radi poslovanja, turi-

zma, školovanja. Određene restrikcije ostale su kod dobijanja radnih dozvola radi zapo-

šljavanja, a posebno u slučaju 10 novoprimljenih zemalja, koje imaju visoku ponudu

radne snage. Stare članice Unije plaše se da novopridosle zemlje ne poremete njihova

tržišta rada, pa integraciju politike zaposljavanja odlažu za kasnije. Jedino Velika Brita-

nija i Irska od starta prihvataju slobodu zapošljavanja na celom prostoru EU. Ostale

zemlje najavljuju uvođenje radnih dozvola, sve db 2015. godine.

2.3.3. Poljoprivredna politika EU

Godine 1961. prvi put je u Evropskoj ekonomskoj zajednici dogovorena zajedni-

čka cena pšenice, što je predstavljalo početak zajedničke poljoprivredne politike koja je

usvojena 30 jula 1962. godine.

Cilj zajedničke poljoprivredne politike bio je stimulisanje domaćih proizvođača

kako bi Unija stabilizovala poljoprivrednu proizvodnju i postala, najvećim delom, neza-

visna od uvoza hrane.

Zajednička poljoprivredna politika zasniva se na:

• direktnoj podršci poljoprivredi preko subvencija,

• podrsci seljacima da izvrše strukturne promene, da prilagođavaju količine pro-

izvodnje i da povećavaju produktivnost rada,

• dogovaranju proizvodnih kvota, prelevmana i minimalnih uvoznih cena za po-

jedine proizvode.

Prema dosadašnjoj politici EU subvencije su davane kao podrska proizvodnji, a

ne dohorku. Politika STO je obrnuta i insistira da, ukoliko se uopšte daju, treba da se

daju kao podrska dohotku, bez vezanosti za konkretnu proizvodnju i konkurentnost ccna

na tržištu. U EU su subvencije 120 dolara po hektaru, uz učešće agrarnog budžeta 32%

u budžetu EU. Na svaki evro izvoza poljoprivredni proizvođači EU dobijaju skoro još

jedan evro iz budžeta Unije. Najviše se stimuliše, ali i štiti, proizvodnja mesa, žitarica,

pića, voća, te mleka i mlečnih proizvoda.95

Što se tiče podrške seljacima (tzv. ruralni razvoj) tu će se lakše odobravati sti-

mulacije u raznim oblicima, a da se ne bude u sukobu sa politikom subvencija sa kojima



100

je saglasna STO. Zaštita tržišta domaćih proizvođača, osim putem carina i kvota, oba-

vlja se i prelevmanima.

2.3.4. Poreska politika EU

Ugovorom o osnivanju Evropske ekonomske zajednice predviđeno je ukidanje

carina i drugih dažbina koje remete i ograničavaju spoljnotrgovinsku razmenu među ze-

mljama članicama EEZ, uvođenje zajedničke carinske tarife prema zemljama izvan

EEZ, uklanjanje barijera slobodnoj cirkulaciji robe, usluga, kapitala i radne snage izme-

đu članica, osiguranje slobodne konkurencije unutar integracionih područja zajednice,

koordiniranje ekonomskih politika zemalja-članica, osiguranje skladnog razvoja privre-

de, postizanje veće stabilnosti cena i zaposlenosti, izravnanje platnih bilansa zemalja

članica, povećanje životnog standarda i uspostavljanje što boljih i pravednijih odnosa

između članica.

U sklopu nesmetanog odvijanja slobodne i ravnopravne razmene dobara i uslu-

ga, osiguranja slobodne konkurencije i cirkulacije kapitala i radne snage nametnuo se

problem izmene u poreskim sistemima zemalja-članica u pravcu postepenog smanjenja

razlika u porezima, ukidanja poreskih granica, sračunate koordinacije u oporezivanju i

harmonizaciji pojedinih poreskih oblika (u prvom redu, poreza na promet i carine).

Rimskim ugovorom je zapravo trebalo obezbediti identični fiskalni tretman pro-

izvoda i usluga jedne zemlje-članice EEZ na području druge zemlje-članice radi neutra-

lisanja efekata poreza na slobodnu konkurenciju. Valjalo je, dakle, eliminisati tzv. Pore-

ski jaz između različitog poreskog opterećenja proizvoda i usluga.

Poznato je da je u zemljama, u kojima dominiraju neposredni porezi, njihov iz-

voz otežan, jer je njihova konkurentna sposobnost na svetskom tržištu manja u odnosu

na proizvode iz zemalja u kojima dominiraju posredni porezi iz razloga što se porez na

promet refundira ili što je cena izvoznih proizvoda rasterećena poreza na promet. U

zemljama u kojima pak dominiraju posredni porezi nivo cena je visi u odnosu na zemlje

u kojima dominiraju neposredni porezi usled čega je potrebno preduzeti mere radi izbe-

gavanja "eksporta poreza".

Problemi u oblasti oporezivanja u međunarodnoj razmeni u osnovi se rešavaju

primenom principa destinacije i principa porekla, o kojima je bilo reci u slopu dvo-

strukog oporezivanja. Princip zemlje destinacije morao se zameniti principom zemlje


101

porekla robe ukidanjem carina i drugih izvozno-uvoznih dažbina u razmeni između čla-

nica EU.

Usvajanje principa zemlje porekla robe i usluga u međunarodnoj razmeni na-

metnulo je potrebu izravnanja poreskog opterećenja primenom jedinstevenog poreza na

promet ili posebnih potrošnih poreza s jedinstvenom visinom poreskih stopa, s jedne

strane, i isključivanje subvencija primenom poreskih instrumenata (zbog povlašćenog

tretmana određenih proizvoda) i principa destinacije (usled konzerviranja razlika u pri-

meni poreskih stopa), s druge strane.

Problem kumulacionog efekta posrednih poreza, koji je evidentan kod primene

principa destinacije, i zahtev za unifikaciju oporezivanja prometa robe i usluga posre-

dnim porezima, koji proističu iz primene principa porekla, doveli su do "instituciona-

lizacije" jednoobraznog modela nekumulativnog neto poreza na promet - TWA,96 koji je

neutralan na izvoz i uvoz oporezovanih proizvoda u spoljnoekonomskim trans-akcijama

između zemalja članica.

Problemi u oblasti oporezivanja u međunarodnoj razmeni u osnovi se rešavaju

primenom principa destinacije i principa porekla. Princip zemlje destinacije morao se

zameniti principom zemlje porekla robe ukidanjem carina i drugih izvozno-uvoznih da-

žbina u razmeni između članica EU.

Usvajanje principa zemlje porekla robe i usluga u međunarodnoj razmeni nam-

etnulo je potrebu izravnanja poreskog opterećenja primenom jedinstevenog poreza na

promet ili posebnih potrošnih poreza s jedinstvenom visinom poreskih stopa, s jedne

strane, i isključivanje subvencija primenom poreskih instrumenata (zbog povlašćenog

tretmana određenih proizvoda) i principa destinacije (usled konzerviranja razlika u pri-

meni poreskih stopa), s druge strane. Problem kumulacionog efekta posrednih poreza,

koji je evidentan kod primene principa destinacije, i zahtev za unifikaciju oporezivanja

prometa robe i usluga posrednim porezima, koji proističu iz primene principa porekla,

doveli su do "institucionalizacije" jedno-obraznog modela nekumulativnog neto pore-za

na promet - TWA, koji je neutralan na izvoz i uvoz oporezovanih proizvoda u spoljno-

ekonomskim transakcijama između zemalja članica.

No, i dalje su ostali otvoreni problemi u vidu razlika u visini poreskog optere-

ćenja dohotka fizičkih lica, dobiti korporacija, kapitala i imovine, kao i razlika u opte-

96 Ristić, Ž. i sar., Poreska i carinska politika, VPŠ, Čačak, 2006., str. 183


102

rećenju doprinosima za socijalno osiguranje. U cilju sprečavanja kretanja radne snage iz

jedne u drugu zemlju EU, usled razlika u fiskalnom opterećenju poreza iz dohotka

fizičkih lica, poželjno je poresku obavezu utvrditi, zavisno od državljanstva (a ne u

zavisnosti od teritorijalne pripadnosti), s jedne strane, i približno jednako poresko opte-

rećenje, s druge strane. Odliv kapitala iz zemlje u zemlju, koji je izazvan poreskim mo-

tivima, valja, isto tako, sprečiti približno jednakim opterećenjem dobiti preduzeća. Ko-

načno, i strani kapital, koji je investiran u privredu zemlje-članice, valja jednako poreski

tretirati. U perspektivi, realno je očekivati bar tzv. tihu harmonizaciju i u strukturi nepo-

srednih porezu zemalja-članica. No, razlozi zahteva za jednakim poreskim tretmanom,

očuvanjem zajedničkog tržišta, jedinstvenim uslovima privređivanja i konkurencije, i

aktivnom konjukturnom politikom već su produkovali centralizaciju u oporezivanju ka-

ko u unitarnim tako i u federalnim državama sa sve izgrađenijom tendencijom usposta-

vljanja ravnoteže između direktnih i indirektnih poreza.

Proces harmonizacija poreza i usklađivanja poreskih sistema kod razvijenih

država uspešno je proveden. To se posebno odnosi na direktne poreze (bez socijalnog

osiguranja) i indirektne poreze, posebno porez na promet u okviru TWA (poreza na do-

datnu vrednost).

U tom kontekstu, tzv. harmonizacija poreza treba da dovede do izjednačavanja

poreskog opterećenja proizvoda u prometu u onim zemljama u kojima se primenjuje

princip zemlje porekla robe, što bi dovelo do slobodnijeg kretanja kapitala, robe, usluga,

kapitala i radne snage uokviru postojećih ekonomskih integracija. Istosmernog karaktera

su i carine, čije smanjivanje, konsolidovanje, ukidanje i unificiranje treba da dovede do

otklanjanja barijera u spoljnotrgovinskim razmenskim odnosima.

Međunarodno dvostruko oporezivanje predstavlja oporezivanje poreskog obve-

znika istim ili sličnim porezima u dve zemlje po osnovu istog poreskog predmeta i u

istom periodu vremena, koje nepovoljno deluje na razmenu robe i usluga, na kretanje

kapitala i radne snage, na transfer znanja i tehnologije, na izvođenje investicionih rado-

va, na odvijanje pomorskog i vazdušnog saobraćaja i sl. Da bi se osigurala zaštita pore-

skih obveznika od dvostrukog oporezivanja zaključuju se ugovori o izbegavanju dvo-

strukog oporezivanja, koji mogu biti opšti, posebni, bilateralni i multilateralni sa ciljem

da se spreče diskriminacije između poreskih obveznika na međunarodnom planu, da se

obezbedi pravna sigurnost poreskih obveznika, da se stimulisu ulaganja stranog kapi-


103

tala, da se unapređuje privredna, naučna, tehnička i kulturna saradnja i da se una-prede

koordinisanc akcije između poreskih organa zemlje protiv poreske evazije. Bila-teralne

ugovore zaključuju dve zemlje radi izbegavanja dvostrukog oporezivanja, dok multila-

teralne ugovore zaključuju članice određenih međunarodnih organizacija ili ekonomske

grupacije.

Opštim ugovorima se reguliše problem izbegavanja dvostrukog oporezivanja u

odnosu na poreze na sve vrste dohotka i na imovinu ili u odnosu na poreze na nasleđa i

poklon, dok se posebnim ugovorima reguliše problem izbegavanja dvostrukog oporezi-

vanja samo u odnosu na poreze određene vrste dohotka, prihoda ili imovine (npr. Auto-

rskih naknada ili dohotka od obavljanja međunarodnog pomorskog i vazdušnog saobra-

ćaja). Porezima na dohodak i imovinu smatraju se svi porezi zavedeni na ukupan doho-

dak i na ukupnu imovinu ili na delove dohotka ili imovine, uključujući poreze na dobit

od otuđenja pokretne ili nepokretne imovine, poreze na ukupan iznos plata i nadnica

(lični dohoci), koji isplaćuju preduzeća, kao i poreze na priraštaj vrednosti imovine.

2.3.5. Politika finansiranja EU

U Ugovoru o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik koji je potpisan 18.4.

1951. u Parizu, u primeni od 23.7.1952, bila su sadržana tri člana o budžetu, kojima je

Visoka vlast (izvršni organ EZUC), ovlašćena da sakuplja prihode putem naplate dažbi-

na na proizvodnju uglja i čelika i putem zajmova. Isti osnivači su 1957. godine potpisali

nove sporazume: Sporazum osnivanju EEZ i EZ za atomsku energiju. Sporazumi su

potpisani u Rimu, 25.3.1957. i poznati su pod nazivom Rimski ugovori. Relevantne

odredbe ugovora o osnivanju EEZ i Evropske zajednice za atomsku energiju (EZAE),

govore o sopstvenim izvorima prihoda koji su nezavisni od doprinosa članica. Tako od

stupanja na snagu Pariskog i Rimskih ugovora postoje 3 zajednice kao samostalni subje-

kti sa zaje-dničkim organima, Komisijom, Savetom ministara, Evropskim parlamentom

i ESP.97

Finansiranje Evropske unije, odnosno punjenje budžeta EU je u početku pro-

cesa evropskih integracija zavisilo od finansijskih doprinosa država članica, kao što je

slučaj kod međunarodnih organizacija. Međutim, prema odluci usvojenoj 21. aprila

1970., doprinosi zemalja članica zamenjeni su vlastitim sredstvima, odnosno sredstvi-

97 Stakić, B., Jezdimirović, M., Javne finansije, Univerzitet Singidunum, Beograd., 2012, str.309


104

ma koje države članice uplaćuju u budžet EU kako bi se pokrilo finansiranje i troškovi

Evropske unije, a od 1.januara 1978. budžet EU se u potpunosti finansira iz vlastitih sre-

dstava. Uvođenjem ovog sistema uspostavljena je finansijska autonomija EU. Vlastita

sredstva su: takse na uvoz poljoprivrednih proizvoda i šećera (oko 2%), carine (oko

15%), porez na dodatu vrednost - 1,4% PDV države članice (oko 15%), uplate država

članica koje su srazmerne njihovom BDP-u (oko 69%). Ukupan iznos vlastitih sredstava

ne sme prelaziti 1,27% ukupnog BNP-a država članica EU.98

Sistem vlastitih prihoda Evropske Zajednice, kasnije, Evropske Unije razvijao se

postepeno. U početku, budžeti Evropske zajednice su se u potpunosti finansirali iz do-

prinosa, koje su uplaćivale države -članice, budući da su sredstva koja su se prikupljala

naplatom tradicionalnih vlastitih prihoda bila beznačajna. U 1971. godini uvedeni su

vlastiti prihodi budžeta Evropske Zajednice, koji vremenom trebalo potpuno da zamene

doprinose. Tako su utvrđeni sledeći vlastiti prihodi EZ budžeta:99

Od 1988. godine izvori prihoda budžeta EU se dele u četiri grupe:100

a) TOR - tradicionalni resursi - sastoje se od carina koje se naplaćuju na uvoz

dobara koje dolaze iz zemalja van EU. Oni čine oko 15% prihoda budžeta;

b) VAT - Indirektni porezi (PDV, akcize) - čine, takode, 15% prihoda budžeta;

c) BNP - Sredstva koja se baziraju na bruto nacionalnom dohotku se prikuplja-

ju tako što je određeni procenat koji se primenjuje na BNP svake članice. Ovako pri-

kupljena sredstva predstavljaju najveći izvor prihoda budžeta i čine 69% svih prihoda.

Nova gornja granica sopstvenih sredstava treba da bude 1,23% od BNP-a.

d) Drugi izvori. U budžet se slivaju sredstva i iz drugih izvora, kao što su ka-

zne, viškovi iz prethodnih godina, određeni porezi koje plaćaju zaposleni pri organima i

institucijama EU na svoja primanja, određeni doprinosi zemalja van EU za određene

programe EU, sredstva koja plaćaju kompanije ukoliko krše propise o konkurenciji i

druge zakone. Ovako skupljeni resursi čine 1% do 1,5% budžeta.

Članice su odgovorne za primenu carinskih propisa Zajednice i operativni okvir

carinske provere i kontrole kako bi se osiguralo prikupljanje tačnog iznos carine u pravo

vreme. Nepoštovanje pravila moze dovesti do finansijske obaveze zabudžet EU.

Aktuelni sistem sopstvenih resursa: Evropski savet, koji je održan 15. i 16.12.

98 Stojanović, S., Evropske unije, Službeni glasnik, Beograd, 2002, str. 79 99 Isto, str. 80. 100 Stakić, B., Jezdimirović, M., Javne finansije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2012, str. 312


105

2005.» modifikovao je sistem sopstvenih resursa, sa dejslvom od 1.1. 2007.godine. U

cilju realizacije ove modifikacije, doneta je nova Odluka o sopstvenim sredstavima koja

je, nakon ratifikacije od strane nacionalnih parlamenala, stupila na snagu 1.3.2009. sa

retroaktivnim dejstvom od 1.1.2007.godine. Promene se sastoje u sledećem:101

Zamena ranijeg komplikovanog obračuna PDV-a sa fiksnom stopom, što

odgovara 0,30% od PDV osnove svake članice;

U periodu 2007-2013. samo četiri zemlje će imati koristi od smanjenja sto-pe

PDV-a da smanje svoje budžetske terete. Tokom ovog perioda stop PDV-a za Aus-triju

će biti fiksirana na 0,225%, za Nemačku na 0,15%, a za Holandiju i Švedsku na 0,10%;

Za period od 2007-2013. samo dve zemlje će imati koristi od bruto godi-

šnjeg smanjenja u BND-om zasnovanim doprinosima da smanje svoje budžetske terete.

Tokom ovog perioda Holandija će koristi od bruto godišnjeg smanjenja imati u vidu

BND doprinosa od € 605 miliona, Švedska od € 150 miliona;

Stalno podešavanje britanske korekcije isključivanjem nepoljoprivredne po-

trošnje u zemljama članicama koje su pristupile EU, iz obračuna. Ovo podešavanje će

postepeno biti sprovođeno izmedu 2009. i 2011. godine i ukupni troškovi prilagođa-

vanja u Velikoj Britaniji ne mogu da pređu 10,5 mlrd evra tokom perioda 2007-2013.

godina.

Prihod zasnovan na PDV-u naplaćuje se na takozvanu „apstraktnu” harmonizo-

vanu osnovicu PDV-a (eng. Notional harmonized VAT base) svih država - članica. Aps-

traktna osnovica se obračunava u cilju kompenzacije razlika u nacionalnim režimima

PDV-a, budući da na nivou EU nije izvršena potpuna harmonizacija PDV-a. Za svaku

državu - članicu, apstraktna PDV osnovica obračunava se deljenjem ukupnih prihoda od

PDV-a s ponderisarnm prosekom stope PDV-a izvedenim, uglavnom, iz nacionalnih

računa. U slučajevima kada je to moguće, nacionalna PDV osnovica ograničava se na

50% BDP-a države, kako bi se umanjio regresivni efekat PDV-a. usled toga, za države

koje se nalaze u režimu ograničenja, prihod zasnovan na PDV-u često se pret-vara u pri-

hod zasnovan na PDP-u.102 Jedinstvena procentualna stopa, takozvana „oba-vezna

stopa” (eng. call rate) obračunava se na ograničene i harmonizovane osnovice PDV-a

svih država - članica i ne sme premašiti 0,5% osnovice. I ovo ograničenje primenjuje se

101 Isto, str. 313 102 Ilić-Popov, G., Poresko pravo Evropske unije, Službeni glasnik, Beograd, 2004, str. 71


106

u cilju otklanjanja regresivnog efekta PDV prihoda, koji je u disproporciji s ekonom-

skom snagom država - favorizuju se bogatije, a „kažnjavaju” siromašnije države.

Harmonizovana PDV osnovica obračunava se korišćenjem „metoda prihoda”

(revenue method). U skladu s ovim metodom, ukupna godišnja neto suma PDV prihoda

prikupljena od strane konkretne države -članice deli se s ponderisanom prosečnom sto-

pom PDV-a (određivanje prosečne stope primenljive na različite kategorije oporeziva-

nih dobara i usluga, kako bi se došlo do srednje PDV osnovice). Srednja osnovica se,

zatim, prilagođava negativnim ili pozitivnim kompenzacijama u cilju dolaženja do har-

monizovane PDV osnovice koja je u skladu s odredbama Šeste direktive, tj. Direktive o

PDV-u, koja je usvojena 1977. godine.Obavezna, stvarna, ili uniformna stopa PDV-a

koja se primenjuje na harmonizovane PDV osnovice predstavlja razliku između maksi-

malne obavezne stope i tzv. „zamrznute stope” (eng. frozen rate). Zamrznuta stopa je

uslov koji proizilazi iz primene korekcije u vezi s budžetskom neravnotežom Velike

Britanije. Nakon uvođenja, pa sve do 1985. godine, maksimalna obavezna stopa iznosila

je 1%. Odlukom o vlastitim prihodima iz 2000. godine, stopa je smanjena na 0,75% za

2002. i 2003. godinu, a zatim na 0,50% za 2004. i naredne godine.

Visina zamrznute stope je u skladu s odnosom između sume korekcije za Veliku

Britaniju i sume ograničenih PDV osnovica svih država - članica (uz redukciju plaćanja

od strane Nemačke, Holandije, Švedske i Austrije). Formalno posmatrano, plaćanja za

finansiranje korekcije dodaju se plaćanjima prihoda od PDV-a i BNP-a od strane država

- članica, s tim što se suma korekcije za Veliku Britaniju utvrđuje redukcijom njenih

plaćanja od PDV-a.

Prihod zasnovan na BNP-u (četvrti izvor) predstavlja varijabilni izvor kojim se

obezbeđuje prihod neophodan za finansiranje rashoda u slučaju kada se tradici-onalnim

vlastitim prihodima i prihodom od PDV-a ne može prikupiti dovoljno sredstava za

finansiranje budžetskih rashoda u toku godine. Četvrti izvor finansiranja, predstavlja

kamen temeljac (eng. cornerstone) novog sistema finansiranja EZ. U pitanju je izvor

koji garantuje stabilnost budžetskih prihoda na srednji rok (u okviru opšteg ograničenja

ukupne sume vlastitih prihoda koji pripadaju EZ) i koji doprinosi unapređivanju pra-

vičnosti među državama - članicama u pogledu bruto doprinosa (doprinosi su više u

proporciji s sposobnošću plaćanja svake države članice).103 Uniformna obavezna stopa

103 European Commission, European Union Public Finance, str. 205.


107

BNP prihoda određuje se putem dopunskog prihoda, koji je neophodan za finansiranje

budžetskih rashoda koji se mogu pokriti sredstvima iz drugih izvora.

Uniformna stopa primenjuje se na BNP svake države - članice (bez uzimanja u

obzir korekcije za Veliku Britaniju, koja se praktično primenjuje kao poseban izvor).

Takođe, sredstvima iz ovog izvora vrši se finansiranje monetarne rezerve; rezerve za

garantovanje zaduživanja i rezerve za slučaj vanrednih potreba. Ipak, prihod koji je po-

treban za pokriće ovih rezervi (u celini ili delimično), neće se upotrebiti sve dok se one

ne unesu u budžet. Za razliku od prihoda zasnovanog na PDV-u, prihod zasnovan na

BNP-u naplaćuje se kao jedinstvena stopa u proporciji s BNP-om pojedinačne države -

članice. Ovde se ne primenjuje neki poseban mehanizam ograničenja - jedino ograni-

čenje predstavlja limitiranje ukupnih vlastitih prihoda na 1,24% BNP-a Unije.

U grupu drugih prihoda budžeta Unije spadaju oni koji potiču iz sledećih iz-

vora:104

- kazne;

- prihodi ostvareni po osnovu administrativnih poslova obavljenih od strane

institucija EU;

- doprinosi povezani s aktivnostima u Evropskoj ekonomskoj oblasti;

- kamate na zakasnela plaćanja;

- porezi na zarade zaposlenih u institucijama EU;

- prihodi od zaduživanja i pozajmica;

- drugi nedefinisani prihodi.

Ova grupa prihoda brojnija je u odnosu na grupu sopstvenih prihoda EU, ali, od

nje Unija ostvaruje veoma malo sredstava. Zbog toga se generalno smatra da su sop-

stveni prihodi osnovni izvori finansiranja Evropske Unije.

Prilikom donošenja odluke o veličini višegodišnjeg budžeta EU, Evropska ko-

misija je uzela u obzir zaključke Evropskog parlamenta da je zadržavanje obima više-

godišnjeg finansijskog okvira105 na nivou iz 2013. godine neodrživo i da je potrebno da

novi visegodišnji finansijski okvir bude uvećan za barem 5%. Na odluku evropske ko-

misije su uticali i zaključci Evropskog saveta106 da je neophodno da naredni višegodisnji

finansijski okvir bude u skladu sa naporima država članica da se deficit i dugovi svedu

104 European Commission, Financingthe European union, Brisel, 1998. 105 MFF (multiannual financial framework) – Višegodišnji finansijski okvir 106 Zaključci Evropskog saveta od 29. oktovra 2010. god.


108

na podnošljivu meru i sa potrebama raznih institucija kao i evropskim ciljevima.107

Evropska komisija je uverena u potrebu povećanja potrošnje na nivou EU.

Sadašnji višegodišnji finansijski okvir EU čini tek nešto više od 1% bruto nacionalnog

prihoda EU i on je prema zaključcima Evropskog parlamenta mali da bi mogao da za-

dovolji panevropske potrebe. Evropska komisija je predložila finansijski okvir u kojem

bi 1.05% od bruto nacionalnog prihoda EU bilo obavezno što bi predstavljalo 1% koji bi

se isplaćivao iz budžeta EU.

Planirano je dodatnih 0.02% kao mogući trošak van višegodišnjeg finansijskog

plana i 0.04% kao mogući trošak izvan budžeta što čini ukupno 1.11%: ovo uključuje

finansijska sredstva čija je namena odgovor na krize i hitne slučajeve (koji se ne mogu

predvideti, poput humanitarnih intervencija) kao i sredstva koja predstavljaju ad hoc

priloge od strane država članica (npr. Evropski fond za razvoj zavisi od priloga država

članica).

Tabela 1. Evropska komisija je predložila sledeći višegodišnji finansijski okvir za

period 2014-2020. godine (mil. evra)

OBLASTI

IZDATAKA 2014 2015 2016 2017 2018 2019 2020

Ukupno

2014-

2020

1. Održivi rast i

zaposlenost 64696 66580 68133 69956 71596 73768 76179 490.908

2. Održivi razvoj:

Prirodni resursi 57386 56527 55702 54861 53837 52829 51784 382.927

3. Bezbednost

idržavljanstvo 2532 2571 2609 2648 2687 2726 2763 18.535

4. Globalna

Evropa 9400 9645 9845 9960 10150 10380 10620 70.000

5.Administracija 8542 8679 8796 8943 9073 9225 9371 62.629

Suma izdataka 142.556 144.002 145.085 146.368 147.344 148.928 150.718 1.025.000

Kao deo BNP-a 1.08% 1.07% 1.06% 1.06% 1.05% 1.04% 1.03% 1.05%

Celokupne isplate 133851 141278 135516 138396 142247 142916 137994 972.198

Kao deo BNP-a 1.01% 1.05% 0.99% 1.00% 1.01% 1.00% 0.94% 1.00%

Izvor: Evropska komisija, Brisel, 29.6.2011, COM(2011) 500 final I DEO, Budzet Evrope 2020

Predlažući ovaj višegodišnji finansijski okvir, Evro-ska komisija je htela da nađe

ravnotežu između ambicija i realnosti, pri čemu je dat određeni vremenski period u ko-

jem bi se odvijali pregovori o budžetu.

107 Evropska komisija, Brisel, 29.06.2011, COM(2011)500 deo I, Budžet Evrope 2020.


109

U skladu sa ustaljenom praksom Evropska komisija daje predlog budućih finan-

sijskih obaveza u okviru višegodišnjeg finansijskog okvira. Taj predlog sadrži detalje

vezane za očekivani ritam isplata sa ciljem da se unese veća finansijska izvesnost što je

od naročitog značaja za period konsolidacije budžeta. Sve to zahteva čvrstu kontrolu

isplata na startu svakog sledećeg obačunskog perioda.

Planovi i prioriteti potrošnje kao i finansiranje budžeta EU koji su poslednjih go-

dina sve češće kritikovani zahtevaju modernizaciju. Ugovor o funkcionisanju Evropske

unije predviđa da se budžet EU u potpunosti finansira iz sopstvenih izvora. Ipak danas

preko 85% finansija EU potiče od BNP-a i PDV-a.108

Nardni grafikon pokazuje procentualno učešće pojedinih izvora u ukupnom više-

godišnjem finansijskom okviru za period 2014-2020. god. Održivi rast i razvoj 48%;

održivi rast – prirodni resursi 37%; globalna Evropa, 7%; Administracija 6% i bezbed-

nost i državljanstvo 2%.

Ukupna potrošnja van MFF-a može dostići maksimalnih 0.06% BNP-a Evrop-

ske unije.

Grafikon1. Procentualno učešće izdataka u višegodišnjem finansijskom okviru

2014-2020. (u %)

Izvor: Predlog Evropske komisije za visegodisnji period 2014-2020, (http://europa.eu). Luksemburg:

Izdavacka kancelarija Evropske unije, 2011.

Zbog toga su prilozi država članica svedani na minimum. To je dovelo do otpora

dela država kontributora prema izdvajanju sredstava za potrebe EU čija je posledica

108 Evropska komisija, Brisel, 29.06.2011, COM(2011)500 deo I, Budžet Evrope 2020.

http://europa.eu/


110

narušavanje sveobuhvatnog principa solidarnosti u EU. Ovo takođe sprečava budžet EU

da doprinese čvršćoj koheziji EU. Došlo je vreme da se finansije EU organizuju na prin-

cipima autonomije, transparentnosti i poštenja i da se omogući Evropskoj uniji da ostva-

ri svoje političke ciljeve. Cilj ovih mera je da se omogući finansiranje iz sopstvenih

prihoda kako bi se krenulo sa mrtve tačke.

Cilj nije stvaranje fiskalne suverenosti EU već uspostavljanje finansijskih me-

hanizama koji su bliže uslovima prvobitnih ugovora. Zato je predlog Evropske komisije

usmeren u pravcu smanjenja direktnih priloga iz budžeta država članica.

Evropska komisija je u budžetskom izveštaju objavila listu finansijskih mera ko-

je bi mogle da postepeno zamene priloge država članica i rasterete nacionale blagajne.

U izveštaju evropske komisije je takođe navedeno nekoliko kriterijuma koji bi trebalo

da se primene. Evropska komisija je nakon izvršene opsežne analize predložila novi si-

stem finansiranja EU iz sopstvenih prihoda koji je zasnovan na porezu na finansijske

transakcije kao i novom PDV-u. Ovako dobijena sredstva mogu u izvesnoj meri popu-

njavati budžet EU i potpuno zameniti postojeći kompleksan sistem finansiranja zasno-

van na PDV-u koji Evropska komisija teži da ukine kao i da smanji značaj BNP-a u

evropskim finansijama. Evropska komisija je podržala odluku Evropskog parlamenta o

održavanju jedne zajedničke konferencije nacionalnih parlamenata na kojoj bi se dis-

kutovalo o ovim pitanjima.

Zbog gore navedenih razloga, Evropska komisija takođe predlaže značajno reša-

vanje problema finansiranja. Pokušaji da se ukinu razlike između uplata država članica

u EU budžet i troškova koje određuju različite potrošačke politike Evropske unije dovo-

de do poremećaja u budžetu koju ga u znatnoj meri sprečava da stvori dodatnu vre-

dnost. Zato Evropska komisija u skladu sa zaključcima Evropskog saveta u Fontenblo-

u iz 1984. godine predlaže da se ograniče prilozi onih država članica koje bi u suprot-

nom preopteretile svoje budžete i ugrozile svoj prosperitet.

Višegodišnji finansijski okvir (MFF) nije sedmogodisnji budžet EU. To je zapra-

vo mehanizam koji obezbeđuje bolji nadzor nad potrošnjom i koji je istovremeno pod-

vrgnut striktnoj budžetskoj kontroli. U njemu su definisani finansijski limiti za svaku

veću oblast potrošnje u okviru budžeta EU. Evropski parlament i Evropski savet kao

budžetski nadzorni organi moraju da odobre budžet za svaku narednu godinu. Usvojeni

godišnji budžet je do sada uvek bio niži od gornje granice MFF-a (višegodišnjeg finan-


111

sijskog okvira).

MFF de facto određuje političke prioritete u narednim godinama i zato predsta-

vlja i politicki i budžetski okvir (npr. u koje oblasti će EU investirati više, a u koje

manje u budućnosti). Evropska komisija je pre kraja 2011. godine usvojila vrlo detaljne

predloge finansija za različite oblasti (poljoprivreda, obrazovanje, naučna istraživanja i

otkrića itd.) za naredni period.109

Evropska komisija je za period 2014-2020. godine kao limit ukupnih davanja

predložila 1.025 milijardi evra. To čini 1.05% očekivanog BNP-a Evropske unije, za

razliku od 1.12% aktuelnog MFF-a (višegodišnjeg finansijskog okvira). Limit isplata je

1% BNP-a (1.06% za period 2007-2013).

Tabela 2. Poređenje finansijskog okvira 2007-2013. godine sa finansijskim okvirom 2014-2020.g.

POREĐENJE MFF-a

2007-13/2014-20

Milijarde eura prema

cenama iz 2011. godine Razlika

(%) 2007-2013 2014-2020

1. Održivi rast i zaposlenost 445.5 490.9 10%

Za konkurentnost 77.8 114.9 47.7%

Za infrastrukturu 12.9 40.0 209.7%

Za politiku jedinstva 354.8 336.0 -5.3%

2. Održivi rast: prirodni resursi 421.1 382.9 -9.1%

Za troškove i direktne isplate vezane za tržište 322.0 281.8 -12.5%

3. Bezbednost i državljanstvo 12.4 18.5 49.9%

Za delatnosti na jačanju sloboda, bezbednosti i

pravde 7.6 11.6 53.0%

Za oblast drzavljanstva 4.8 6.0 44.9%

4. Globalna Evropa 56.8 70.0 23.2%

5. Administracija (uključujući penzije i evropske

škole) 56.9 62.6 10.1%

Za administrativne troškove institucija EU 48.4 50.5 4.2%

6. Nadoknade 0.9

Ukupna davanja 993.6 1.025,0 3.2%

U procentima od EU-27 BNP 1.12% 1.05%

Izvor: Predlog Evropske komisije za visegodisnji finansijski period 2014-2020, (http://europa.eu).

Luksemburg: Izdavacka kancelarija Evropske unije, 2011

Ove cifre se ne odnose na neke finansijske oblasti koje su izvan MFF-a jer one

nisu izvesne i predvidljive (zalihe za potrebe hitnih slučajeva, evropski fond globalnog

prilagođavanja, fond solidarnosti, “flexibility instrument“). U hitnim i vanrednim sluča-

109 Predlog Evropske komisije za višegodišnji finansijski okvir 2014-2020., Luksembur,

Izdavačka kancelrija EU, 2011.

http://europa.eu/


112

jevima budžetski organi donose odluku o aktiviranju dodatnih sredstava koja ulaze u

okvir godišnjeg budžeta EU. Takođe Evropski Razvojni Fond se popunjava vanbudžet-

skim sredstvima.

2.3.6. Ostale politike EU

U velikom broju politika i regulative u EU navode se samo ključne ostale poli-

tike:110

Osnivanje preduzeća. Centralni subjekti svake integracije su preduzeća, kao

nosioci privredne aktivnosti. Direktivom EU predviđena je sloboda njihovog osnivanja i

transparentnog rada jedinstveno na celoj teritoriji EU, s tim da se novoprimljenim zem-

ljama članicama ostavlja načešće period nereciprociteta od 10 godina da prilagode svoje

propise i praksu.

Politika kvaliteta. Uvedeni su evropski standardi kvaliteta (Comformite Europee

-CE) donošenjem 21 direktive, 1987.godine, koje se odnose na kvalitet. Standardi su us-

vojeni za: električnu opremu, sudove pod normalnim pritiskom, igračke, građevinske

proizvode, mašine, elektromagnetne proizvode, opremu za ličnu zastitu, merne instru-

mente, medicinske implante, aparate za merenja gasovitih goriva, telekomunikacionu

opremu, grejače za vodu i gasna tečna goriva, eksplozive za civilnu upotrebu, medicin-

sku opremu, opremu za zemaljske satelitske stanice, oprema za zaštitu od eksplozije,

sredstva za rekreaciju, opremu pod pritiskom, kablovske instalacije, liftove, kućne apa-

rate, medicinsku dijagnostičku opremu. Direktive se odnose na 25 grupa proizvoda plus

Direktiva o opštoj sigurnosti proizvoda. Standardi nisu obavczujući, all se u trgovini

bolje prolazi ako se primenjuju (jača konkurentnost).

Naučno-tehnološka politika formirana je sredinom osamdesetih godina dvade-

setog veka, tačnije 1985. godine, usvajajući na nivou EZ tzv. program EUREKA. Nje-

gov je cilj bio stimulisanje nauke kako bi Evropa pratila tehnoloski korak sa SAD i

Japanom. Formirano je prvo, na nivou EZ, 100 ključnih projekata za tehnološko takmi-

čenje sa svetom, a potom su ti projekti finansijski podržavani i na nacionalnom nivou i

iz budžeta Zajednice. Kasnije je, zbog finansiranja, njihov broj smanjen na 30 koji se

uspešno realizuju. Najznačajniji novi tehnoloski programi su: avioni Erbas, satelitske

letilice, računari i informacione fehnologije, program GALILEO za kontrolu i satelitsko



113

snimanje prostora i navigadju, telckomunikaciona oprema, novi materijali i genetski

inženjering.

Politika saobraćaja stara je koliko i Zajednica. Jedinstveni saobraćajni standar-

di kod saobraćajne infrastrukture, prevoznih sredstava i regulisanja bezbednosti saobra-

ćaja formirani su u početnoj fazi razvoja zajedničkog tržišta. Evropska investiciona ban-

ka, pored regionalnog razvoja i razvoja energetike, dala je najviše sredstava za razvoj

saobraćaja i pod najpovoljniiom uslovima. Ovo iz razloga što je saobraćaj, kao uobiča-

jeno, i u Zajednici žila kucavica privrednog razvoja i standarda stanovnika Zajednice,

kasnije Unije.

U oblasti ekologije postoje jasni evropski propisi i direktive kojima se obezbe-

đuje zaštita životne sredine i slobodna razmena energetskih i koloskih informacija. RcĆ

je, pre svega, o Arhurskoj konvenciji "Natura 2000" i "Habitas direktivi". Uključivanje

u ekološki proces 10 novopriključenih zemalja, u narednih 10 godina koštaće iste 50-80

milijardi dolara odnosno 2 do 5% njihovog godišhjeg BDP. U oblasti zaštite žlvotne

sredine u EU postoji 13 ključnih oblasti zasfite: vazduh, voda, industrijske otpadne vo-

de, obrada otpada, industrijska zagađcnja, buka, nuklearna zastita, (od zračenja), opas-

ne hemikalije ...i sl. Ne postoji jedinstveni zakon već ima više od 300 evropskih akata,

direktiva, uredbi, odluka, preporuka, pravilnika i raznovrsnih programa.

Suština antimonopolske politike, koja se vodi u Uniji, i propisa u ovoj oblasti |e

zaštita potrošoča od nelojalnog monopolskog udruživanja i ponašanja. Svaka nova

integracija podleže preispitivanju od strane nadležnih organa Unije. Dozvola se daje

samo ukoliko se integracije ne prave radi ostvarivanja monopolskih koristi protiv druge

privrede i građana Evropske unije, kao potrošoča. Isto tako, firma koja krši antimono-

polske propise, posebno kod povećanja cena, može biti kažnjena od strane Evropske

komisije, čak do iznosa njenog ukupnog godišnjeg prihoda, ukoliko iste propise krši

više puta.111

Propisi o zaštiti potrošača u EU su najbolji, pa ih direktno primenjuju i mnoge

zemlje koje nisu članice Unije. Oni insistiraju na punoj informisanosti potrošača, a za-

tim konkretnim merama i sankcijama za zaštitu količine i kvaliteta proizvoda koji pot-

rošaći kupuju, cena i ukupne usluge, koje proizvođad i trgovci imaju obavezu da kvali-

tetno pruže potrošaču.



114

2.4. PROŠIRENJA EVROPSKE UNIJE

Evropska zajednica (unija) je do 2017. godine, sedam puta proširivana novim ze-

mljama članicama. Prvi put je to bilo 1973. godine, kada su Velika Britanija, Irska i

Danska pristupile Zajednici. Drugo proširenje Zajednice je izvršeno 1981. godine,

ostvarivanjem potpunog članstva Grčke u Zajednicu, treće proširenje Zajednice je ost-

vareno 1986. godine, ulaskom Španije i Portugalije u punopravno članstvo Zajednice.

Četvrto proširenje Zajednice, sada već pod nazivom Evropska unija izvršeno je 1995.

godine ulaskom u Uniju Austrije, Finske i Švedske. Peto proširenje ostvareno je 2004.

godine ulaskom u Uniju: Estonije, Letonije, Litvanije, Poljske, Češke, Slovačke, Slove-

nije, Mađarske, Malte i Kipra (grčki deo), i šesto proširenje izvršeno je 1. januara 2007.

godine ulaskom Rumunije i Bugarske. Sedmo proširenje je bilo 2013. kada Hrvatska

postaje punopravna članica EU.112

Integracija novoprimljenih zemalja u Uniju se ostvaruje po pravilu u prelaznom

roku od nekoliko godina, što zavisi od raskoraka (Jaza) ekonomskih (i drugih) perfor-

mansi novoprimljene zemlje i zatečenih punopravnih zemalja.

Proširenje Unije novim zemljama bilo je usporeno u poslednjoj dekadi dvade-

setog veka. Primat je u Zajednici dat aktivnostima oko uspostavljanja jedinstvenog trži-

šta, ekonomske i monetarne unije. Rašireno je mišljenje u Zajednici da bi naglo proširi-

vanje Zajednice novim zemljama (pre svega zemljama Istočne i Centralne Evrope)

moglo da izazove ozbiljne probleme Zajednici na sadašnjem stepenu njene integrisa-

nosti.

U dosadašnjoj izgradnji integracionog sistema zemalja zapadne Evrope, izdva-

jaju se tri perioda:

Prvi period obuhvata prve dve decenije njenog funkcionisanja kad su postignuti

značajni rezultati u ostvarivanju ciljeva definisanih Rimskim ugovorom 1957. godine.

Drugi period obuhvata treću deceniju funkcionisanja Zajednice. Taj period

donosi stagnaciju i pasivnost, zaoštravanje agrarnog pitanja (problema), rastuću neza-

poslenost i dr. Na ove tendencije je svakako uticala i kriza sistema svetske privrede koja

nije mimoišla ni razvijene zemlje integracionog sistema Zajednice.

Treći period u razvoju integracionog sistema Zajednice otpočinje usva-janjem

112 Beslać, M., Petković, T., Međunarodna ekonomija i finansije, VPŠSS, Čačak, 2008, str. 129


115

Jedinstvenog akta 1985. godine koji predstavlja početak završetka rekonstrukcije Zaje-

dnice u smislu formiranja jedinstvenog tržišta Zajednice bez granica, ekonomskom i

socijalnom kohezijom, evropskom politikom istraživanja i tehnologije, jačanjem evrop-

skog monetarnog sistema, unošenjem socijalnih dimenzija kao i koordinacijom akcija u

oblasti zaštite životne sredine.

Ostvarivanje ovog programa (Evropa 1992.) je takođe prošlo više faza. U prvoj

fazi su eliminisane granične barijere za kretanje roba i usluga, kapitala i ljudi. U drugoj

fazi je izvršeno usklađivanje sistemskih okvira neophodnih za funkcionisanje privreda

zemalja Unije, a treća faza je obuhvatala konvergenciju nacionalnih ekonomskih politi-

ka.

Sporazumom iz Mastrihta (9. i 10. decembra 1991. godine) postavljene su nove

osnove prelaska zemalja Evropske zajednice u višu integracionu fazu - u ekonomsku i

monetarnu (političku) uniju, čime je izvršena dalekosežna reforma Rimskih ugovora.

Ugovor o Evropskoj uniji potpisan je, takođe u Mastrihtu, 7. februara 1992. godine.

Zajednica se, od jedne pretežno ekonomski integrisane institucije, koja počiva na poli-

tičkoj saradnji, razvija u Uniju, zakoračujući u oblast od suštinskog značaja za nacio-

nalni suverenitet: spoljna politika i bezbednost, zajednička odbrana, evropsko drža-

vljanstvo, pravosuđe, unutrašnji poslovi, monetarna politika i jedinstven novac. Ipak, to

ne znači da zajedničke funkcije, koje tek treba da se ostvare, daju Evropskoj uniji preve-

liku moć na račun suvereniteta država i u odnosu na njihove nacionalne politike, spoljne

i bezbednosne. S obzirom na kompleksnost programa ostvarivanja ove faze integracije, i

u ovoj fazi je bila predviđena postupnost ostvarivanja ovoga profila integracionog mo-

dela Zajednice.113

Prva faza je predstavljala ispitivanje spremnosti i podobnosti zemalja Zajednice

za ulazak u višu fazu integracionog modela, i to pre svega, približavanjem svojih ma-

kroekonomskih performansi mereno sa četiri kriterijuma:

1) Nižom stopom inflacije;

2) Stabilnošću deviznog kursa;

3) Nižim kamatnim stopama i

4) Održivog fiskalnog deficita i nivoa javnog duga.

113 Gasmi, G., Pravo i institucije EU, Univerziet Singidunum, Beograd, 2008, str. 137


116

Napori ka postizanju ovih ciljeva predstavljali bi glavninu promena u ekonom-

skoj politici koju treba da ostvare zemlje članice kao i da poboljšaju koordinaciju izme-

đu njih u ovom domenu. Ispunjavanje ekonomskih uslova je u stvari conditio sine cia

non formiranju monetarne unije.

Sporazumom se takođe predvida da druga faza ostvarivanja monetarne unije

otpočne 1994. godine. Ratifikacijom sporazuma iz Mastrihta i formalno je potvrđen pro-

ces ostvarivanja monetarne unije.

Ključna uloga u ostvarivanju monetarne saradnje pripada Evropskom monetar-

nom institutu koga sačinjavaju guverneri nacionalnih centralnih banaka i predsednik

koga imenuju šefovi država i vlada. Ovaj Institut preuzima ulogu ranijeg Evropskog

fonda za monetarnu saradnju, jačajući istovremeno saradnju između centralnih banaka,

nadgledajući saradnju unutar Evropskog sistema centralnih banaka.

Scenario funkcionisanja monetarne unije se oslanja na sledeće važnije premise:

1) stabilnost cena je naglašeni cilj monetarne politike. Iako se od monetarne po-

litike očekuje da pruži podršku ekonomskoj politici Evropske unije, to se neće ostva-

rivati na račun stabilnosti cena;

2) sporazum se oslanja na Evropski sistem centralnih banaka potpuno nezavi-san

od vladinih direktiva. Evropski sistem centralnih banaka sastoji se od nacionalnih

centralnih banaka i Evropske centralne banke, kojom upravlja guvernerski savet sasta-

vljen od direktora ili guvernera nacionalnih centralnih banaka;

3) guvernerski savet, kao generalni savet, sastavljen je od guvernera svih central-

nih banaka zemalja članica, uključujući i guvernere onih zemalja koje eventualno još

nisu u mogućnosti da prihvate zajedničku valutu. Savet ima ovlašćenja da donosi odluke

iz domena monetarne politike. Centralna banka ne bi bila u poziciji da odobrava kredite

javnom sektoru;

4) fiskalna disciplina u trećoj fazi se pojačava za one države koje su prihvatile

zajedničku valutu da bi se izbegle fiskalne neuravnoteženosti koje bi mogle izložiti

opasnosti koheziju monetarne unije. Od vlada se zahteva da izbegavaju prekomerne

fiskalne deficite: opšti vladin deficit je dopušten da dostigne do 2% bruto nacionalnog

proizvoda (GNP), odnosno da javni dug ne premaši 60% GNP;

5) zemlje članice koje se ne povinuju pravilima ograničavanja u pogledu deficita

ili javnog duga suočiće se sa kaznenim merama Unije. Zemlje članice su u obavezi da


117

redovno i tačno objavljuju informacije u pogledu emisije svoga javnog duga. Kao prva

mera otklanjanja jaza između prekomernog deficita, odnosno javnog duga i onoga koji

je dopušten, predviđa se polaganje beskamatnog depozita Uniji sve dok se prekomerni

deficit ili javni dug ne koriguju;

6) i najzad, odgovornost za politiku deviznog kursa preuzimaju Evropski sistem

centralnih banaka i Savet ministara koji u svom domenu deluje jednoglasno. Dnevno

upravljanje deviznim rezervama i devizna intervencija ostaje ekskluzivna oblast Evrop-

skog sistema centralnih banaka.

Prednost Evropske unije dvadesetsedmorice nije samo u tome da je to eko-

nomski prostor koji sa oko 470 miliona potrošača sa većinom članica visokim doho-

tkom po stanovniku, 48 već i predstavlja ključni faktor tripolarizma u svetskoj privredi i

trgovini (sa SAD i Japanom). To je tržište veće od američkog, a "očišćeno" od nepotre-

bnih barijera između zemalja članica (tehničke, fizičke, fiskalne i sl.) predstavlja atra-

ktivan tržišni ambijent za brojne inovativnosti, preduzetništvo i izazove ne samo za

zemlje Unije nego i one izvan Unije.

Šestim proširenjem Unije sa 25 na 27 zemalja članica, tržište Unije se povećava

na oko 470 miliona stanovnika. Imajući u vidu proširenje Unije sa zemljama koje su po

stepenu razvijenosti znatno ispod proseka zemalja u Uniji, naredna dekada u Uniji

(2008-2017.) biće dekada prilagođavanja i razrešavanja regionalnih problema u Uniji,

što će uticati na dalji tempo proširivanja Unije sa novim zemljama članicama.

Politika proširenja EU teži više od četiri decenije. Kroz svoju politiku proširenja,

EU je, od njenog osnivanja, odgovorila na legitimne aspiracije naroda našeg kontinenta

da budu ujedinjeni u zajedničkom evropskom poduhvatu.

Velika Britanija je na referednumu 2016. Godine donela odluku o izlasku iz EU.

29. marta, devet meseci nakon što je glasala za Bregzit, pokrenula je istorijski proces

izlaska iz EU u koju je ušla pre 44 godine i otvorila dvogodišenje, kako se očekuje,

komplikovane pregovore. Pozivanje Britanije na član 50 Ugovora EU smatra se for-

malnim obaveštenjem o nameri o izlasku iz EU. Aktiviranjem tog člana počeo je da teče

rok od dve godine za postizanje sporazuma o izlasku iz Unije. Pored toga, dve strane

treba da odluče o budućim trgovinskim odnosima ali se očekuje da dogovor o tome traje

znatno duže.


118

Članom 50 utvrđena je procedura za članicu koja želi da napusti EU. Kako navo-

di Evropski parlament u tekstu kojim objašnjava proces, na članici koja želi da se povu-

če iz EU je da se pozove na član 50 “u skladu sa svojim ustavnim odredbama”. Kada

jednom bude aktiviran, član 50 omogućava dve godine pregovora, mada taj rok može da

bude produžen jednoglasnom odlukom Evropskog saveta. EU i Britanija tokom dve

godine treba da se dogovore o tome kako će se Britanija povući iz EU “vodeći računa o

osnovi za buduće odnose sa Unijom”.

Sporazum o izlasku iz EU pokrivaće pitanja poput prava građana EU u Britaniji,

prava Bitanaca koji žive u EU, finansijskih obaveza koje je Britanija preuzela kao

članica, pitanje granica, posebno one između Britanije i Republike Irske, zatim sedišta

agencija EU, kao i međunarodnih obaveza koje je Britanija preuzela kao članica (npr. u

okviru Pariskog sporazuma o borbi protiv promena klime).

Britanski Gardijan piše da će pregovori biti među najkomplikovanijim u istoriji i

tu ocenu obrazlaže činjenicom da su britanski državni službenici identifikovali 700

administrativnih pitanja koja treba razrešiti pre nego što se Britanija povuče iz bloka.

Ako pregovori budu uspešni, ugovor o izlasku iz EU moraće da ratifikuje Britanija,

odobri Evropski parlament, kao i najmanje 20 od 27 članica.

Sporazum kojim se utvrđuje osnova za buduće odnose biće poseban dokument, o

kome bi moglo duže da se pregovara. Tim sporazumom treba da se definišu uslovi za

saradnju o brojnim pitanjima, počev od odbrane i borbe protiv terorizma, preko zaštite

prirodne sredine, do istraživanja, obrazovanja itd. Jedno od ključnih pitanja biće buduća

trgovina i sporazum bi mogao da sadrži i odredbe o carinama, standardima proizvoda i

načinu za rešavanje sporova.

Sporazum o budućim odnosima Britanije i EU treba da odobre sve članice i

Evropski parlament.114

114 http://socijalnoukljucivanje.gov.rs/ Poceo-izlazak-britanije-iz-EU, preuzeto 24.11.2017.

http://socijalnoukljucivanje.gov.rs/%20Poceo-izlazak-britanije-iz-EU


119

2.5. PERSPEKTIVE EVROPSKIH INTEGRACIJA

Osnovna pitanja razvoja politike integracije EU - proširenje i jačanje - biće

postavljana i ubuduće. Preduzete su duboke promene unutar institucionalnog sastava

EU da je učini sposobnijom za delovanje i odlučivanje.

2.5.1. Strategije daljeg razvoja EU

Predviđa se više scenarija i strategija o dominantnim konceptima razvoja EU, ali

se neki od njih izdvajaju.115

Tako, prema strategiji "produbljenja pre proširenja" vršila bi se dalja integracija

EU pre prihvatanja novih članica. Nove članice bi pristupile EU posle njenog reformi-

sanja (kad je već utvrđena njena osnova i oblik). Ovaj koncept, međutim, nije usvojen

2004. godine kada je primljeno deset novih članova u članstvo EU.

Strategija "proširenje bez produbljenja" EU sastoji se u povećanju broja čla-nova

u postojećem političkom i institucionalnom status quo - u, koji se samo mehanički

prilagođava. Dosadašnja proširenja, a naročito poslednja iz 2004. godine, izvršena su na

ovaj način. Najnovije reforme iz Nice, prvenstveno u pogledu Evropskog saveta, Ko-

misije iParlamenta, ovu strategiju dovode u pitanje.

Strategija "proširenja i produbljenja", nazvana i evoluciona strategija, oba pro-

cesa shvata kao paralelne procese koji jačaju jedan drugog i koji bi bili idealni. Posle

Ugovora iz Nice ova strategija bi mogla doživeti prvo testiranje.

Strategija "fleksibilnosti i diferencijacije" naglašava "postepenu integraciju",

"pojačanu saradnju" predviđa po fazama ograničeno sprovedene korake integracije. Pri

tome bi se očuvali zajednički, za sve obavezujući ciljevi, koje će najpre sprovesti jedan

deo država članica, ali će istovremeno biti otvoren i za sve članice.

Od nastanka evropskih zajednica i Evropske unije ističu se različiti koncepti

integracija. Jedni žele Sjedinjene Evropske Države (federalisti), drugi su za zajedničko

tržište, a protiv političke integracije, a treći za još labaviji savez koji bi se bavio ekster-

nim poslovima koji prelaze nacionalne granice (globalna zaštita okoline, međunarodni

terorizam itd.).

U deklaraciji o budućnosti Unije, koja je usvojena na samitu u Nici, kao važna

115 Babić, I., Pravo Evropske unije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2006., str. 22


120

pitanja su istaknuta: 1) preciznije razgraničenje nadležnosti između Brisela i nacionalnih

vlada, posebno u svetlu načela supsidijarnosti, 2) da li će Povelja o osnovnim pravima

Evropske unije biti obavezan ili fakultativan dokument, 3) uprošćavanje Ugovora Unije,

tako da postane "jasni i shvatljiviji", ali bez promene njegovog značenja 4) preciziranje

uloge nacionalnih parlamenata u arhitekturi evropskih ustanova.

Međusobni odnosi država članica u Uniji regulisani su osnivačkim ugovorima.

Posle 2000. godine prevladalo je mišljenje o čvršćem ujedinjenju Unije i prenošenju vi-

še nadležnosti sa država članica na Uniju, naročito u oblasti osnovnih prava. Prenoše-

nje nadležnosti regulisanja osnovnih prava na nivio Unije vrši se dalja centralizacija

vlasti Unije.

Godine 2004. urađen je nacrt Ustava EU. Svih 25 zemalja članica je trebalo da

ratifikuje Ustav EU do 1, novembra 2006. godine. Predviđeno je da se ratifikacija obav-

lja na referendumima ili u parlamentima. Do sada je Ustav EU ratifikovalo 11 država

članica. Na referendumima u Francuskoj i Holandiji Ustav EU nije ratifikovan. Mo-

guće je da Ustav prihvati većina, a odbije manji broj zemalja ili da ga većina ne prihvati.

Zbog toga se sve više govori o "Evropi sa više brzina". Zemlje članice koje su prihva-

tile Ustav bi nastavile sa daljim političkim integracijama, a ostale bi zadržale postignuti

nivo integracija.116

Posle neuspeha referendumskog glasanja u Francuskoj i Holandiji, koji su mnogi

doživeli kao šamar evropskim integracijama i daljem jačanju Unije, Samit EU je, polo-

vinom juna 2005., odlučio da privremeno obustavi procese nacionalnih ratifikacija.

Otpočeo je proces neformalnih konsultacija među članicama EU, koji je i formalno

ozvaničen početkom 2006. pod predsedavanjem Austrije kao tzv. "period razmišljanja".

Tokom ovog perioda lansirana je intenzivna debata u okviru EU, u koju su bili uključeni

predstavnici civilnog društva, socijalni partneri, nacionalne skupštine i političke partije.

Proces evropskih integracija je uvek tokom svoje evolucije bio praćen uzletima i pado-

vima, te se tako može tumačiti i ovaj slučaj odbacivanja Ugovora o Ustavu EU.

Dubina podela među članicama EU oko pravca daljeg razvoja Unije je vrlo

velika. U Briselu su svesni da ujedinjenoj Evropi preti institucionalna kriza bez Ustava,

a doći će i do stopiranja daljeg širenja Unije. Ustav na referendumu u Francuskoj i

Holandiji nije prihvaćen velikim delom i zbog toga što se većina birača u tim zemljama

116 Prokopijević, M., Evropska unija, Službeni glasnik, Beograd, 2005., str. 405.


121

protivi ulasku Turske u EU.

Francuska i Holandija, čija je vlada odbacila ponovno izjašnjavanje o Ustavu,

ocenjuju da bi tekst Ustavne povelje trebalo „znatno izmeniti". Upućeni u Briselu su

strahovali da bi Madrid mogao da još više polarizuje debatu. Kancelarka Angela Merkel

pokrenula je inicijativu i poslala je pismo liderima EU u kojem se navodi da planira da

pokrene bilateralne pregovore sa liderima država članica EU između 21. maja i 1. juna

2007., kako bi pokušali da pronađu konsenzus.

EU može do daljeg da funkcioniše na bazi postojećih sporazuma tj. Ugovora o

EU iz Nice, koji predstavlja pozitivno pravni okvir delovanja Unije. Međutim, Ugovor o

EU iz Nice omogućava nesmetano funkcionisanje EU u sastavu od 27 zemalja članica.

Zbog toga će se bez Ustava EU stopirati dalje širenje Unije, posebno u kontekstu reša-

vanja sastava i efikasnog delovanja ključnih institucija EU. Sporazum iz Nice obezbe-

đuje postojanje Evropske Komisije do 2009. po sistemu jedna zemlja - jedan kome-

sar.117

Mnoge zemlje članice EU, su se međutim, opirale donošenju Ustava, među ko-

jima se posebno ističu nove članice, Poljska i naročito Češka. Nemačka, nasuprot tome

koristi argumente hitnog rešavanja ustavnog pitanja Unije ili će, u suprotnom, doći do

jačanja demona nacionalizma u EU.

Posle snažne diplomatske ofanzive Nemačke, usledio je rezultat - usaglašavanje

članica EU oko teksta Berlinske deklaracije, marta 2007. kada je ponovo naglašena

rešenost EU da izađe iz institucionalne krize u duhu zajedništva i solidarnosti svih 27

zemalja članica. To je učinjeno upravo na simboličnu godišnjicu, pola veka od potpisi-

vanja Rimskih osnivačkih ugovora, 25. marta 1957. o osnivanju EEZ i EURATOM. Sa

jedne strane, ispoljena je pozitivna tendencija političkog jedinstva Unije posle muko-

trpnog perioda usaglašavanja članica EU oko potrebe donošenja Ustava. S druge strane,

brojni analitičari ukazuju na nedovoljnu suštinsku obogaćenost ove Deklaracije, koja se

bavi promovisanjem jedinstva EU na vrlo deklarativan način.bez pravih pomaka na torn

polju. Tekst Berlinske deklaracije donekle potvrđuje ovu ocenu o njenom pozitivnom,

ali ograničenom značaju, kada je dalje jačanje Unije u pitanju. Na junskom sastanku

Saveta ministara EU, 2007. u Nemačkoj, uoči završetka predsedavanja Nemačke šefovi

diplomatija EU su se dogovorili o ključnim odrednicama budućeg dokumenta Unije.

117 Ilić-Gasmi, G, Pravo i institucije EU, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008., str. 286


122

2.5.2. Osnovni uzroci problema proširenja

Glavna pitanja sa kojima se Evropska unija u ovom trenutku bavi je njeno pro-

širenje na jug i istok, odnosi sa Sjedinjenim Američkim Državama, revizija pravila

Pakta za stabilnost i ratifikacija Ustava Evropske unije od strane država članica.

Još od svog prvog proširenja 1973. kada su joj se tri zemlje pridružile (Velika

Britanija, Danska, Irska), Evropska unija (tada Evropske zajednice) jasno je definisala

svoju dalju politiku u pravcu proširenja svoje teritorije, povećanja broja svojih država-

članica i ukupnog broja stanovništva. I dan danas, nakon najvećeg proširenja u istoriji

Evropske unije maja 2004. kada joj se još deset zemalja pridružilo, ona i dalje zvanično

zastupa i promoviše ideju proširenja ("enlargement). Politika EU bila je i ostala pro-

širenje.

Do maja 2004. ona se konkretno odnosila većinom na zemlje Centralne Evro-pe,

uz tri izuzetka baltičkih zemalja koje su u poslednjoj deceniji doživele neverovatan

ekonomski razvitak, te konsolidaciju demokratije, institucija i politika neophodnih za

harmonizaciju sa acquis-em, time ispunivši dobar deo kriterijuma iz Kopenhagena i

osiguravši sebi put u EU.

Nakon priključenja Centralne Evrope, ostao je manji, ali po svemu sudeći pro-

blematičniji, deo za harmonizaciju i priključenje. Od zemalja Jugoistočne Evrope,

prikljčeni su Rumunija, Bugarska i Hrvatska, dok je Turskoj nevoljno dat datum za po-

četak pregovora za pridruženje nakon nekoliko decenija u statusu zemlje-kandidata.118

Kao što se vidi iz gore navedenog, politika EU jeste stalno proširenje i uvećanje

broja članica, ali sa druge strane se spominje "nevoljno davanje datuma" za početak pre-

govora što bi, u najmanju ruku, moglo zbuniti običnog građanina neke od zemalja-čla-

nica EU.

Problem proširenja nije ni najmanje jednostavan i mora mu se prići iz nekoliko

uglova. Ti uglovi se ne mogu a priori etiketirati kao pozitivni ili negativni, već pre čine

celokupnu sliku jednog objekta posmatranog kroz prizmu, čiji su različiti uglovi pos-

matranja, naime aspekti, samo promenljive (sa nijansama od pozitivnih ka negativnim i

suprotno) sa najmanjim zajedničkim činiocem i čiju dalju putanju tih nijansi zapravo

određuje niz okolnosti i trenutnih zvaničnih politika Evropske unije, kao i spremnosti

date zemlje da im izađe u susret.

118 Marković, S., Problemi proširenja EU, Evropski forum, Beograd 2007., str. 163

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%90%D0%94

http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%9F%D0%B0%D0%BA%D1%82_%D0%B7%D0%B0_%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82&action=edit


123

Uzimajući u obzir sve gore navedeno, može se reći da izazovi proširenja imaju

pre svega geografski ugao posmatranja slike. Dolaskom novih članica, teritorija EU se

proširila na preko tri miliona kvadratnih kilometara, a samim tim je administracija po-

stala komplikovanija, dugotrajnija i skuplja. Demografski posmatrano, znatno je uve-

ćano stanovništvo koje je, sudeći prema skorašnjim izborima za Evropski parlament,

podjednako nezainteresovano za evropska dešavanja kao i stanovništvo nekadašnje

"evropske petnaestorice". Bez obzira na trenutno uvećanje broja stanovnika na oko trista

osamdeset miliona (6% svetske populacije), problem demografske prirode koji se na-

meće jeste negativan prirodni priraštaj u većini zemalja Evropske unije, ako se u obzir

ne uzme neto migracija (razlika između imigracije i emigracije).

U poređenju sa zemljama Azije i Afrike, članice EU su u velikom zaostatku i to

će vremenom početi da utiče na zvaničnu politiku "Brisela". Upravo se tu nameće pita-

nje uključivanja Turske koja, sa svojim ogromnim stanovništvom i velikim brojem

imigranata u drugim zemljama-članicama EU, predstavlja veliki izazov, da ne kažem

pretnju (u zemljama poput Nemačke i Francuske upravo pozitivna neto migracija čini tri

četvrtine ukupnog rasta stanovništva, a u Nemačkoj najveći broj migranata su upravo

Turci). Verujem da starim zemljama-članicama ne bi išlo u korist ako bi ih Turska

jednog dana toliko nadmašila da bi one u određenim EU institucijama (Savet ministara)

bile podređene njenom glasu i mišljenju. Stoga bi se promene, kao one uvedene ugo-

vorom iz Nice, mogle očekivati u skoroj budućnosti EU.

S druge strane, geopolitički posmatrano, proširenje je interesu onih članica koje

se trenutno nalaze na granici sa ne-članicama i koje upravo zbog toga snose velike

troškove administracije i granice. Samo Slovenija mora na svojoj granici da zaposli ne-

koliko hiljada novih graničara što predstavlja dodatan trošak. Tako bi se moglo reći da

proširenje, osim plemenite i fundamentalne ideje EU, u sebi nosi i dobar deo daljeg pre-

bacivanja odgovornosti i troškova.

U trenutku kada se (i ako se) Turska pridruži EU, ceo teret granice se sa Grčke i

Kipra prebacuje na nju, a ne treba zanemariti činjenicu da je ta granica ona sa Azijom.

Osim što bi odgovornost bila prebačena na Tursku, takođe bi se i centar Evropske unije

u dobroj meri udaljio od kritičnih granica sa Azijom, što bi donekle pružilo veću si-

gurnost starim članicama.


124

Problem koji se nameće kada se govori o pridruženju zemalja Balkana EU jeste

večito pitanje nesloge. Mnogi zvaničnici trenutno izražavaju sumnje u buduće inte-

gracije tih zemalja (kako ekonomske, tako i političke) iz opravdanih razloga. Četiri ze-

mlje regiona se trenutno nalaze u nefunkcionalnim unijama iz čijeg rada se nameće pita-

nje: Ako ne možete sa jednom zemljom da se složite, kako ćete sa još dvadeset i sedam?

Evropskoj uniji ne ide u prilog uključenje zemalja koje nisu spremne na sara-

dnju, a upravo ispunjenje kriterijuma iz Kopenhagena upućuje na spremnost budućih

zemalja-članica na volju za saradnjom.

Izazovi proširenja na istok nisu samo geografske, demografske i geopolitičke

prirode, već i kulturološke, posebno ako se uzme u obzir islamsko stanovništvo Turske i

etnički izmešano stanovništvo Balkana.

Zemlje-članice Evropske unije su po definiciji većinom hrišćanske, pa ogro-mno

islamsko stanovništvo Turske unosi nemir u njeno dalje priključenje.

Ipak, prema Nacrtu ustava EU i definiciju njenog identiteta sa "religijskim" na-

sleđem (ne izdvajajući nijednu religiju posebno), Evropska unija je sebi ostavila mesta

za dalje proširenje, uzimajući sve izazove u obzir, ali ostaje na državama-članicama da

pojedinačno ispune kriterijume iz Kopenhagena i zasluže svoje mesto među sadašnjih

dvadeset i pet.

2.5.3. Fenomen zamora od proširenja

Fenonemen zamora od proširenja u pojedinim članicama EU i njegov uticaj na

zapadni Balkan. “Postoji dosta nezadovoljstva oko proširenja i to ima veze sa neuspe-

hom evropskog Ustava, ali i nizom drugih problema unutar EU. Međutim, istraživanja

javnog mnjenja sprovedena početkom ove godine ne govore o tako ubedljivom negati-

vnom stavu država prema daljem proširenju. Samo manjina od 15 starih država članica

se suprotstavlja daljem proširenju EU”.119

„Zamor od proširenja” se koristi kao mehanizam usmeravanja nezadovoljstva

Evropljana zbog nesposobnosti i neveštosti političke elite da reši probleme sa kojima se

društva država članica suočavaju, i ona nalazi da je diskurs o ovom fenomenu često

119 Batt, J., IBSEU, Evropska spoljna i bezbednosna politika, Forum škola evropskih integracija,



125

neosnovan i neproduktivan, štetan kako po same članice unije tako i po proces prijema

novih članica. Detaljnija analiza ukazuje da proces proširenja nije glavni krivac rastu-

ćem nezadovoljstvu u zemljama članicama EU. Osećaj nezadovoljstava više je rezultat

nezadovoljstva političkom elitom i njenom vladavinom, u novim članica EU nema za-

mora i da javnost u državama centralane i istočne Evrope nema ništa protiv daljeg pro-

širenja, dok je drugačija situacija u Francuskoj, Njemačkoj, Belgiji. Napomenula je i da

su i psihološki problemi koji su posledica dešavanja u Evropi i procesa globalizacije

takođe faktori koji utiču na ovaj fenomen.

Čini mi se da EU održava obećanje koje je dala na samitu u Solunu kada je pre-

dočila svoju spremnost da i zemlje zapadnog Balkana primi u svoje članstvo.

Uprkos evidentnim problemima u EU, vjerujem da će EU ispuniti svoje obeća-

nje i da će svaka od zemalja koja ispuni zadate uslove ući u Uniju. Uzrok što je proces

pridruženja malo sporiji je neuspešna i spora tranzicija u zemljama zapadnog Balkana.

Važno je pitanje koliko obećanje EU da će primiti u članstvo nove države može

biti motivator jačeg zalaganja za sprovođenje reformi u zemljama zapadnog Balkana.

Pitanje koje se nameće je i koliko će brzo teći proces transformacije zemalja zapadnog

Balkana i da li će biti brži nego što je to bilo 90-tih godina u slučaju CIE zemalja. Čini

se da unutrašnji pokretači reformi u zemljama zapadnog Balkana nisu tako snažni koli-

ko su to bili u CIE zemljama. Problem sa transformacijom ovog prostora vidim u stavo-

vima ljudi koji su često skloni da postave pitanje zašto mi sve ovo radimo, čemu sve

reforme? .

Suština nije u tome da se reforme sprovode zbog EU, već zbog same države i

njene demokratizacije. Perspektive ubrzavanja pristupa EU za Crnu Goru veoma realne

i velike. Crna Gora jeste mala zemlja i obično se postavlja pitanje što ona može da po-

nudi i zašto bi EU bilo važno da primi Crnu Goru u svoje članstvo. Crna Gora može

mnogo da uradi i njen prijem potreban i koristan i za EU i za Crnu Goru

Zemlje CIE tokom 90-ih imale snažnu unutrašnju želju i potrebu za članstvom u

EU i da su uspele da EU nametnu tezu da je njihovo uključenje od presudne važnosti za

stabilnost i mir u tom regionu, ističući u prvi plan opasnost od ruskih aspiracija. Spo-

ljnja pretnja bila je veliki pokretač reformi. Ljudi su verovali u pripadnost EU i postavili

ga sebi kao strateški cilj. U tom kontekstu, postavlja se pitanje: što bi mogao biti interes

EU da se proširi na region zapadnog Balkana?


126

Dobitak za EU bio u tome što bi područje zapadnog Balkana postalo mirno i

stabilno, i tako bi poslednje nestabilno područje nestalo sa mape Evrope što je značajno

za EU i njene interese. No, ključno pitanje je kako će zemlje zapadnog Balkana uveriti

EU u to. Mislim da odgovor leži u brzom i kvalitetnom sprovođenju reformi ovih zema-

lja, što bi bio obostrani uspeh..

2.5.4. Problemi u prijemu balkanskih zemalja

Većina aktivnosti spoljne politike EU, sredstava, vremena i energije od početka

90-ih godina utrošeno je na Balkan, naročito na saniranje posledica žestokog raspada

bivše Jugoslavije i na napore usmerene stabilizaciji i rekonstrukciji nakon završetka

ratova. Međutim, izvesni osnovni principi i pravila biii su teško narušeni. Na primer,

vojne snage i policija UN, NATO i EU poslati su u Bosnu i Hercegovinu s početka 90-

ih godina zajedno sa međunarodnim administratorima (koji su imali potpunu vlast neka-

dašnjih kolonijalnih guvernera). Njihova misija bila je da nateraju Muslimane, Srbe, i

Hrvale da žive zajedno. Ista vrsta uprave poslala je na Kosovo i Metohiju 1999.godine

(nekih 150 km istočno od Bosne) da bi, u suštini, razdvojila Albance i Srbe.

Nakon građanskih ratova tokom 90-ih godina, sankcija i vojne intervencije

NATO, države EU zajednički su želele da umire zemlje tog regiona i pokušaju da ih

stave na dugu stazu ka dobijunju članstva EU. Jedan od osnovnih načina bilo je osni-

vanje Pakta stabilnosti Jugoistočne Evrope, koji predstavlja zajedničku inicijativu izve-

snog broja međunarodnih institucija i zemalja, uključujući EU, NATO, OECD, ZEU,

Svetsku banku, MMF, Evropsku banku za obnovu i razvoj, Savet Evrope, SAD, Kana-

du, Japan, Tursku kao i zemlje regiona. Cilj ovog Pakta, osnovanog u Sarajevu jula

1999. godine uz prisustvo većeg broja svetskih lidera, jeste da se pripreme zemlje u

regionu na bržu integraciju u Evro-atlanske institucije. Mnogi su se nadali da će to po-

stati neka vrsta Maršalovog plana za Jugoistočnu Evropu. Glavni instrument Pakta

dolazi iz Brisela u obliku Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Složena struktura

Pakta, tzv. 'radni stolovi' koji obuhvataju tri ključne oblasti (privredna reforma; demo-

krati ja i ljudska prava; i koordinacija bezbednosti) bila je glomazna. Osim toga, obe-

ćano je malo svežeg novca. Sredstva bi dolazila od postojećih programa pomoći. Sve

ovo izazvalo je 'strahovanja da Zapad neće ispunili svoje političke obaveze date sa

najviših položaja' (20 januar 2000). Ove brige uskoro su se pokaže kao tačne. Pakt nije


127

ispunio svoj cilj u pogledu davanja jasnog smera vladama u regionu ili donatorima. Prva

regionalna donatorska konferencija održana je u Briselu u martu 2000. godine. Sakup-

ljeno je preko 2,5 milijardi dolara, ali je isplata sredstava bila komplikovana i spora.

U istom maniru spoljne politike, Komitet ministara Saveta Evrope pozvao je

Srbiju i Crnu Goru marta 2000. da se pridruže ovoj instituciji. Treba imati na umu da je

Savet Evrope (sedište u Strazburu) organizacija koja okuplja demokratske zemlje

Evrope i zalaže se za poštovanje građanskih i političkih sloboda, slobodu govora, pošto-

vanje zakona i slično. Savet Evrope (sve države EU članice su ovog Saveta) već godi-

nama zahteva da Srbija i Crna Gora promene i poboljšaju zakone, političku praksu, pri-

stup medijima i slično, ali i da poštuju zahteve koje postavlja EU. Ovaj poziv došao je u

isto vreme kada je u Srbiji ukinuto vanredno stanje, tj. kada su građanske slobode bila

privremeno ukinute.120 Nakon razdvajanja zajednice Srbije i Crne Gore ove dve zemlje

paralelnim kolosecima u 2007. godini parafiraju sporazume o pridruživanju EU što pre-

dstavlja međukorak u dobijanju statusa kandidata za članstvo u EU.

Strategija daljeg proširivanja Evropske unije sa zemljama Zapadnog Balkana

(Srbija, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Albanija i Crna Gora) oslanja se na ispunje-

nje uslova koji proizilaze iz Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji koji svaka od pome-

nutih zemalja zaključuju sa Evropskom unijom. Srbija je Sporazum o stabilizaciji i aso-

cijaciji sa Evropskom unijom parafirala novembra 2007. godine, ali još uvek nije pot-

pisala. Dinamika proširivanja Evropske unije sa preostalim zemljama jugoistočne Evro-

pe zavisiće i od tempa potpunog integrisanja novih dvanaest zemalja članica Evropske

unije primljenih 2004. i 2007. godine.

Proces stabilizacije i asocijacije (Stabilisation and Association Process - SAP) je

okvir politike Evropske unije prema Jugoistočnoj Evropi do prijema u EU, koji svakoj

od zemalja tog regiona omogućava zaključivanje sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji

(Stabilisation and Association Agreement - SAA) sa EU.121

Strateški cilj SAP je da se, uz dodatnu finansijsku podršku EU, kao što je Pro-

gram zajednice za rekonstrukciju, razvoj i stabilizaciju - CARDS (Community Assistan-

ce for Reconstruction, Development and Stabilization Programme), u proces "pridruži-

vanja” zapadnobalkanskih država EU uključe iskustva i politike primenjene u procesu

120 Gligorov, V., Evropski sistem centralnih banaka, Naučna knjiga, Beograd, 2005., str. 218 121 Ristić, Ž., Komazec, S., Javne finansije i budžetska politika EU, LIBER, Beograd, 2009, str.

290


128

osposobljavanja novoprimljenih 12 evropskih država u članstvo EU.

Krajnji rezultat SAP treba da bude potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pri-

druživanju - SSP (Stabilization and Association Agreement - SAA) koji bi EU zaključila

sa svakom pojedinačnom državom Zapadnog Balkana.

Pored SAA, bazični elementi SAP su i sledeći: razvijanje i promovisanje posto-

jećih ekonomskih i trgovinskih odnosa; razvijanje postojeće finansijske pomoći, pose-

bno posredstvom novog finansijskog instrumenta (CARDS - Community Assistance for

Reconstruction, Democratization and Stabilization); povećana pomoć demokratizaciji,

civilnom društvu, obnovi i razvoju institucija u državama Zapadnog Balkana; nove mo-

gućnosti različitih oblika saradnje u brojnim domenima, kao što su unutrašnji poslovi,

bezbednost, i dr; i razvijanje političkog dijaloga, uključujući dijalog na regionalnom

nivou.122

Početak procesa priključenja zemalja Zapadnog Balkana Evropskoj uniji zavisi

od procene Evropskog saveta da li i u kojoj meri potencijalna članica ispunjava propi-

sane kriterijume za punopravno članstvo u EU, utvrđene zaključcima Evropskog saveta

u Kopenhagenu, 1993. godine, poznati kao kopenhaški kriterijumi. Ti kriterijumi su:

- stabilnost demokratskih institucija i vladavinu prava, dakle - poštovanje gra-

đanskih prava i zaštitu nacionalnih manjina;

- čvrsto uspostavljene tržišne instrumente i funkcionisanje tržišne ekonomije,

kao i sposobnost odolevanja konkurentskim pritiscima i sposobnost prilagođavanja

tržišnim mehanizmima unutar EU;

- spremnost da se preuzmu obaveze koje nameće članstvo, odnosno privrženost

ciljevima političke, ekonomske i monetarne unije.

Ti kriterijumi su, u stvari, politički uslovi za ostvarenje punopravnog članstva u

EU. Integracija zemalja Zapadnog Balkana podrazumeva proces pri-druživanja i proces

pristupanja.

Proces pridruživanja se sastoji iz sledećih faza:

1) Sastanci konsultativnih radnih grupa;

2) Izrade i prihvatanja studije izvodljivosti;

3) Potpisivanje sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i

122 Vajdenfeld, V., Vesels, V., od Ado Š, Fondacija Adenauer, Beograd, 2003, str. 117


129

4) Stupanje na snagu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.123

Proces pristupanja podrazumeva sledeće faze:

1) Zahtev za prijem u EU;

2) Dobijanje statusa kandidata;

3) Potpisivanje sporazuma o pristupanju EU i

4) Pristupanje EU.

Zamah integracionog procesa u Evropi otvorio je izglednu evropsku perspe-

ktivu svim državama regiona Zapadnog Balkana, kome i Srbija pripada. Region je po-

čeo da stvara zajedničku viziju: perspektivu budućeg članstva u EU. Zemlje EU su do

sada prihvatile da ceo region jeste deo Evrope, da njegovi prolemi jesu evropski, i da

svako realno rešenje mora biti evropsko rešenje...

Složenost i nepredvidivost balkanskog puta ka Evropi pozivaju na ponovno raz-

matranje nekih od dostupnih instrumenata za upravljanje krizama, prevenciju konfli-

kata, pomoć reformama, regionalnu saradnju i evropsku integraciju u pravcu jačanja

evropske perspektive regiona... Ono što je moglo da funkcioniše prilično dobro u pro-

cesu širenja na Istok, zahteva dodatne napore u slučaju širenja na Zapadni Balkan s

obzirom na kvalitativno i kvantitativno različite izazove u ovom regionu.124

Novu politiku (Proces stabilizacije i pridruživanja) prema državama Zapadnog

Balkana (Albanija, Bosna i Hercegovina, Srbija, Crna Gora i Makedonija) EU sprovodi

od sredine 1999. godine.

Proces stabilizacije i asocijacije (SAP) je potvrđen na Samitu EU i Zapadnog

Balkana, održanom u Porto Karas (kod Soluna), od 19. do 21. juna 2003. godine. Na

tom Samitu usvojen je poseban dokument "Solunska agenda za Zapadni Balkan", po-

svećen realnim izgledima integracije Zapadnog Balkana u Evropsku uniju. Takođe,

postignut je dogovor o uspostavljanju višeg stepena saradnje sa zapadno-balkanskim

zemljama u formi "partnerstva za integraciju u Evropsku uniju”.

Pet zapadno-balkanskih zemalja, kao potencijalni kandidati za članstvo u Evrop-

sku uniju, moraju za to članstvo prethodno da ispune uslove koji su bili predviđeni za

zemlje Centralne i Istočne Evrope ("Helsinški principi” i "Kopenhagenski kriterijumi”),

kao i specifične političke uslove (sprovođenje Dejtonskog sporazuma, puna saradnja sa

Haškim tribunalom, poštovanje Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 o Kosovu i dr.). Na

123 Ristić, Ž., Komazec, S., (2009), Javne finansije i budžetska politika EU, LIBER, Beograd, str. 291 124 Muers, V., Evropska unija i Balkan: od početka stabilizacije do proširenja na jugoistok,

"Međunarodna politika" br. 1108, Beograd, 2002, str. 24


130

toj liniji EU pružiće im potrebnu podršku u izgradnji institucija, posebno stručno-

tehničku pomoć, kao i njihovo uključenje u neke zajedničke programe EU.

U dokumentu sa Samita u Porto Karasu eksplicitno je rečeno da će Balkan biti

sastavni deo ujedinjene Evrope, da je tempo daljeg kretanja država Zapadnog Balkana

ka EU u njihovim rukama, da će zavisiti od postignuća svake od zemalja u sprovođenju

reformi, odnosno u poštovanju kriterijuma koje je EU utvrdila, 1993. godine, u Kopen-

hagenu: stabilnost demokratskih institucija, pravna država, poštovanje prava čoveka i

prava manjina, i dr.

U dokumentu se posebno insistira na postojanju funkcionalne tržišne privrede u

državama Zapadnog Balkana, na sposobnosti podnošenja pritiska konkurencije i tržišnih

sila koje deluju u EU, kao i na sposobnosti tih zemalja za preuzimanje obaveza koje

proizilaze iz članstva u EU, uključujući i pristupanje Evropskoj monetarnoj uniji.

Sa “novom dvanestoricom” (10 država od 1. maja 2004. godine i 2 države od 1.

januara 2007. godine) nije završen proces pridruživanja EU.

Strateška orijentacija svih država Zapadnog Balkana, uključujući i Srbiju, je da

se što brže integrišu u Evropsku uniju, da svoje nacionalne trgovinske regulative harmo-

nizuju sa regulativama EU i WTO. Sve one su već na putu ka Evropskoj uniji, doduše,

ne kreću se istom brzinom i na različitim distancama su od ulaska u EU.125

Države kandidati za prijem u EU su Makedonija i Turska (balkanska i evro-

azijska država) Crna Gora i Srbija.

Države potencijalni kandidati za prijem u EU su Albanija, Bosna i Hercegovina.

Jedna od mogućih opcija procesa "evropeizacije" država Zapadnog Balkana je

njihovo istovremeno pridruživanje Evropskoj uniji, bez obzira na razlike koje između

njih postoje. Sa prijemom pet Zapadnog Balkana u EU, pojedinačno ili istovremeno,

znatno bi se proširila njena teritorija, porasla njena eko-nomska snaga i povećao ukupni

uticaj u svetu.

Isto tako, utisak je da je nakon najnovijih proširenja EU, ulaskom u nju 12 novih

država (zaključno sa Rumunijom i Bugarskom), splasnuo entuzijazam za novim proši-

renjem EU, odnosno znatno je reduciran njen "apsorpcioni kapacitet".

125 Muers, V., Evropska unija i Balkan: od početka stabilizacije do proširenja na jugoistok,



131

2.5.5. Pridruživanje Srbije EU

Evropska unija je najvažniji trgovinski i investicioni partner Srbije i time jedan

od najznačajnijih faktora ekonomske stabilnosti zemlje. Prema članu 49. Ugovora o

Evropskoj uniji, svaka evropska država koja poštuje set vrednosti navedenih u članu 2.

ovog ugovora (ljudsko dostojanstvo, sloboda, demokratija, jednakost, vladavina prava i

poštovanje ljudskih prava, uključujući i prava manjina) i koja se obavezala da ih promo-

više može da podnese zahtev za pridruživanje Evropskoj uniji. Evropski Savet (čine

predstavnici država članica na nivou šefova država i vlada) u Kopenhagenu je 1993.

godine dopunio ove kriterijume sa tzv. „Kopenhaškim kriterijumima" (politički, eko-

nomski i pravni) koji su 1995. g. upotpunjeni kriterijumom iz Madrida o postojanju

odgovarajućih administrativnih kapaciteta za postepenu i skladnu integraciju u EU. Svi

kriterijumi su uvršteni u Lisabonski ugovor EU iz 2009. g. i deo su pravne tekovine EU

(tzv. acquis communautaire).

Sporazum o stabilizaciji i pridruživnju. Država koja pretenduje za članstvo u

EU zaključuje sa EU bilateralni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), koji

reguliše međusobne odnose dve strane sve do punopravnog članstva u EU.

Republika Srbija je 29. aprila 2008. godine potpisala Sporazum o stabilizaciji i

pridruživanju sa EU, koji je, nakon završenog procesa ratifikacije u Narodnoj skupštini

Republike Srbije, parlamentima država članica EU i Evropskom parlamentu, stupio na

snagu 1. septembra 2013. godine.

U cilju efikasnog i delotvornog sprovođenja SSP, saglasno odredbama ovog spo-

razuma, oformljena su nova zajednička tela Republike Srbije i EU i to:126

Savet za stabilizaciju i pridruživanje, koji nadzire primenu i sprovođenje

SSP-a i razmatra sva važna pitanja koja proističu iz njega. Prvi sastanak Saveta održan

je 21. oktobra 2013. godine u Luksemburgu, a drugi 17. decembra u Briselu;

Odbor za stabilizaciju i pridruživanje je telo koje pomaže Savetu u obavlja-

nju njegovih dužnosti. Na prvoj sednici Odbora, 4. marta 2014. godine u Beogradu,

usvojena je Odluka o formiranju sedam pododbora i jedne posebne grupe za reformu

javne uprave, koji su zaduženi za praćenje primene SSP na nivou stručnjaka u posebnim

oblastima. Druga sednica odbora održana je 26. februara 2015. godine u Beogradu;

126 www.mfa.gov.rs/ Spoljna-politika/eu/saradnja-republike-srbije-i-evropske-unije-u-

sektorskim-politikama, preuzeto 05.09.2017.

http://www.mfa.gov.rs/


132

Parlamentarni odbor za stabilizaciju i pridruživanje predstavlja forum za raz-

menu mišljenja između poslanika Evropskog parlamenta i poslanika Narodne skupštine

Republike Srbije. Konstitutivni sastanak Parlamentarnog odbora održan je u Beogradu,

15. novembra 2013. godine; drugo zasedanje realizovano je 26. i 27. novembra 2014.

godine u Strazburu, a treće 19. i 20. marta 2015. godine u Beogradu.

SSP je ključni instrument kojim se otvaraju sveobuhvatne pripreme za članstvo

Srbije u EU, i biće na snazi do momenta pristupanja Srbije EU. Njegova primena je

preduslov za pozitivnu ocenu spremnosti Srbije u pregovorima sa EU.

Dve najvažnije obaveze koje je Srbija preuzela ovim sporazumom su usposta-

vljanje zone slobodne trgovine i usklađivanje zakonodavstva sa pravom EU.

Obaveza Srbije se sastoji u postepenom ukidanju carina na uvoz robe poreklom

iz EU u prelaznom periodu. Sa druge strane, Evropska unija ovim ugovorom potvrđuje

slobodan pristup robi iz Srbije tržištu EU. Tempo liberalizacije i stepen zaštite zavisi od

stepena osetljivosti proizvoda za industriju Srbije. Definisane su tri grupe industrijskih

proizvoda, prema osetljivosti, za koje će liberalizacija biti ostvarena nakon perioda od

dve, pet odnosno šest godina. Za proizvode koji se ne nalaze na ovim listama, carine se

ukidaju momentom stupanja na snagu SSP. Obezbeđeno je da ključni sektori domaće

industrije (poput industrije automobila, igračaka, obuće, keramike...) ostanu na visokom

stepenu zaštite u toku prelaznog perioda od pet odnosno šest godina.

Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju predviđena je i obaveza Republike

Srbije da u dogovorenim rokovima uskladi domaće zakonodavstvo sa propisima koji

spadaju u pravne tekovine Evropskih zajednica. S obzirom na obim pravnih tekovina

EZ, određena su prioritetna područja koja imaju direktan uticaj na stvaranje zone slo-

bodne trgovine između EU i Srbije: zaštita konkurencije i kontrola dodele državnih

pomoći (subvencija), pravo intelektualne svojine, javne nabavke, standardizacija i

zaštita potrošača.

Status kandidata Srbije. Status kandidata za članstvo u EU je stekla 1. marta

2012. godine, a odlukom Evropskog saveta od 28. juna 2013. o otvaranju pristupnih

pregovora sa R. Srbijom započinje najzahtevnija faza evropske integracije - pregovori o

članstvu, koja podrazumeva potpuno usaglašavanje sa sistemom, vrednostima i zakono-

davstvom EU.


133

Fokus u pregovorima je na uslovima pod kojima će država kandidat usvajiti,

implementirati i izvršavati pravnu tekovinu EU, podeljenu u 35 tematskih pogla-

vlja. Vlada Republike Srbije je na sednici 3. septembra 2013. godine imenovala dr

Tanju Miščević za šefa pregovaračkog tima u pregovorima o pristupanju Srbije EU.127

Istovremeno, doneta je i odluka o obrazovanju Pregovaračkog tima za vođenje

pregovora koji će koordinirati i voditi ovaj proces, a u skladu sa osnovom za vođenje

pregovora koju će utvrditi Vlada.

Opšta pozicija Evropske unije (EU) o pristupnim pregovorima Republike Srbije

usvojena je 17. decembra 2013. godine na Savetu za opšte poslove EU (GAC), a odo-

brena na zasedanju Evropskog saveta 19-20. decembra 2013. i sastoji se od dva doku-

menta: uvodnog izlaganja EU na prvoj Međuvladinoj konferenciji Republike Srbije i

EU i Pregovaračkog okvira za pristupanje Republike Srbije EU. Pregovarački okvir

sadrži principe, suštinu i procedure celokupnog pregovaračkog procesa. Težište je na

uslovima pod kojima će država kandidat usvajati i izvršavati pravnu tekovinu EU, po-

deljenu u 35 tematskih poglavlja.

EU očekuje da Repubika Srbija obezbedi puno sprovođenje ključnih reformi i

zakonodavstva, posebno u oblasti reforme pravosuđa, borbe protiv korupcije i organizo-

vanog kriminala, reforme javne uprave, nezavisnosti institucija, reforme medija, antidi-

skriminacije i zaštite manjina. Poseban značaj pridaje se usklađenosti dinamike prego-

varačkog procesa, odnosno ujednačenom napretku u svim poglavljima. Ovo se posebno

odnosi na poglavlja 23 (pravosuđe i osnovna prava) i 24 (pravda, sloboda i bezbednost)

čiji napredak mora da prati dinamiku ostalih poglavlja. Procedura navedena u pretho-

dnom stavu odnosiće se i na pitanja u okviru poglavlja 35.128

Otvaranje pristupnih pregovora. Pregovori Republike Srbije o članstvu u EU

zvanično otpočeli su 21. januara 2014. godine u Briselu, Prvom međuvladinom konfe-

rencijom o pristupanju Srbije EU, na kojoj su razmenjeni stavovi između predstavnika

EU i Srbije, predstavljen je Pregovarački okvir EU, Pregovarački tim Republike Srbije i

kalendar sastanaka Međuvladine konferencije po pregovaračkim poglavljima. Međuvla-

dina konferencija može se sastajati u političkom formatu, ili na tehničkom ili ekspert-

skom nivou.

127 www.naled-serbia.org, Tanja Miščević šef pregovaračkog tima, preuzeto 06.09.2017. 128 www.mfa.gov.rs, Proces-pristupanja-republike-Srbije-EU, preuzeto 07.09.2017.

http://www.mfa.gov.rs/sr/index.php/spoljna-politika/eu/rep-srbija-eu/11372-pregovaracka-poglavlja?lang=lat

http://www.mfa.gov.rs/sr/index.php/spoljna-politika/eu/rep-srbija-eu/11372-pregovaracka-poglavlja?lang=lat

http://www.naled-serbia.org/



134

Prvi korak pre otvaranja svakog od 35 poglavlja jeste tzv. screening odnosno

pretres i analitički pregled zakonodavstva koje je važeće u Republici Srbiji u određenoj

oblasti i onog u EU. Faza analitičkog pregleda zakonodavstva počinje tzv. Eksplanato-

rnim skriningom u okviru kog Evropska komisija predstavlja državi kandidatu pravne

tekovine EU podeljene u pregovaračka poglavlja, dok se kroz tzv. bilateralni skrining

procenjuje nivo usklađenosti pravnog sistema države kandidata sa pravnim sistemom

EU. Potom se utvrđuju razlike između dva zakonodavstva i mere za prevazilaženje ovih

razlika, na osnovu čega se izrađuje akcioni plan za primenu ovih mera i definiše vre-

menski okvir.

Nakon završetka bilateralnog skrininga, Evropska komisija predstavlja državama

članicama Izveštaj o skriningu, koji sadrži preporuke o otvaranju pregovora za određeno

poglavlje i, eventualno, merila za otvaranje pregovora o pojedinim poglavljima

(opening benchmarks).129

Proces skrininga za Republiku Srbiju počeo je u septembru 2013. godine i za-

vršio se krajem marta 2015. godine. Evropska komisija planira da dostavi sve izvešta-

je o skriningu radnoj grupi COELA na razmatranje do kraja 2015. godine. Predstavnici

EK ističu da su zadovoljni dosadašnjim tokom skrininga, kojeg ocenjuju odličnim, jer je

pokazao visok nivo spremnosti i posvećenosti srpske administracije celom procesu, kao

i reformama.

Republika Srbija želi da čitav pregovarački proces dobije što veću dinamiku,

uključujući i dinamiku otvaranja (i zatvaranja) što većeg broja pregovaračkih poglavlja

u toku ove i naredne godine, ali dinamika samog procesa zavisi ne samo od Republike

Srbije, već prvenstveno od EU i njenih država članica.

Predstavnici Ministarstva spoljnih poslova aktivno učestvuju u vladinim telima u

procesu pristupanja Evropskoj uniji. Prvi potpredsednik Vlade i ministar spoljnih po-

slova član je Koordinacionog tela, koje je zaduženo da razmatra najvažnija pitanja i

usmerava poslove iz delokruga organa državne uprave u procesu pristupanja EU. O

tekućim pitanjima u procesu pristupanja stara se Savet koordinacionog tela, čiji je član,

ispred Ministarstva spoljnih poslova, državni sekretar, u svojstvu predsednika Pregova-

račke grupe 31. Ministarstvo spoljnih poslova je nosilac aktivnosti za Pregovaračku

grupu 31 - spoljna, bezbednosna i odbrambena politika.

129 www.privreda.gov.rs, Izveštaj o skriningu, preuzeto 10.09.2017.

http://www.privreda.gov.rs/


135

Srbija je od početka pregovaračkog procesa do danas imala sledeći tempo

otvaranja poglavlja:130

14. decembar 2015. godine - Otvorena su poglavlja 32 – Finansijska kontrola

i 35 – Ostala pitanja

18. jul 2016. godine - Otvorena su poglavlja 23 - Pravosuđe i osnovna prava i

24 - Pravda, sloboda i bezbednost

13. decembar 2016. godine - Poglavlje 5 – Javne nabavke je otvoreno, a

Poglavlje 25 – Nauka i istraživanje je istovremeno otvoreno i privremeno zatvoreno.

27. februar 2017. godine - Poglavlje 20 – Preduzetništvo i industrijska poli-

tika je otvoreno, dok je Poglavlje 26 – Obrazovanje i kultura otvoreno i istovremeno

privremeno zatvoreno

20. jun 2017. godine – Otvorena su poglavlja 7 – Pravo intelektualne svo-

jine i 29 – Carinska unija.

2.5.6. Problemi u procesu integracije Srbije u EU

Otvaranjem pregovora o članstvu u januaru 2014. godine Srbija i Evropska unija

ulaze u novu fazu odnosa. Za Beograd, u pitanju je istorijski korak na putu ostvarivanja

strateškog državnog cilja – članstva u EU. U Briselu upozoravaju da se radi o početku

dugog i zahtevnog procesa pristupnih pregovora koji podrazumeva ispunjavanje krite-

rijuma i prilagođavanje evropskim standardima: Održavanjem prve Međuvladine konfe-

rencije (Srbija-EU) tek počinje prava interakcija i posao između zemalja članica i Srbi-

je, uz pomoć Evropske komisije.

Srbija je u intenzivniji odnos sa Evropskom unijom ušla 2000. godine. Kao zv-

ničan početak procesa evrointegracija vidi se 2005. godina i otvaranje pregovora o

Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. Status zemlje kandidata za članstvo u EU,

Srbija je dobila sedam godina kasnije. U situaciji kada proces pristupanja Evropskoj

uniji, pored tehničkog ispunjavanja standarda, postaje sve više i politički proces, proces

koji raste sa EU i uči iz pretho-dnih proširenja, niko sa sigurnošću ne može da predvidi

dinamiku evro-integracija jedne zemlje. Procena je da bi do zatvaranja svih 35 poglavlja

130 www.mfa.gov.rs, proces-pristupanja-republike-srbije-EU, preuzeto 24.11.2017.


136

prego-vora o članstvu Srbije u EU, moglo da protekne više od pola decenije. Potom

sledi potpisivanje pristupnog ugovora, pa tek onda članstvo.131

Problemi ispunjena standarda. Implementacija je upravo ono na čemu insistira

i Evropska unija. I to prvenstveno u fundamentalnim oblastima kao što su vladavina

prava, slobode, a od ove godine i ekonomija. Brisel podseća da je upravo zbog politike

proširenja evropski kontinent postao kontinent prosperiteta, mira i stabilnosti. Komesar

za proširenje EU insistira na kredibilitetu tog procesa, kako za EU tako i za Srbiju. Tu

nema automatizma. Nema autopilota u procesu proširenja. Nije samo Evropska komisija

ta koja mora da uveri zemlje članice, već i vlade zemalja članica moraju da uvere svoje

građane da će taj proces dovesti Srbiju do eventualnog datuma prijema kao zemlju pot-

puno spremnu za članstvo.

Problemi ispunjenja standrada koja postavlja kroz pregovore o svakom otvore-

nom poglavlju je su: Usaglašavanje spoljne politike (posebno prema Rusiji), pitanje

imovine na KiM, rešavanje pitanja granica, borba protiv korupcije, jačanje nezavisnih

regulatornih tela, usaglašavanje ekoloških standard, ekonomske reforma (smanjenje

budžetskog deficita), reforma pravosuđa, reforma državne uprave.

Radi usklađivanja sa pravnom regulativom EU Srbiju, po otvaranju poglavlja,

očekuje izmena većeg broj zakona, kao Ustava RS. Srbija treba da donese, ali i da izme-

ni mnoge zakone kako bi ih uskladila sa pravnom regulativom Evropske unije (EU), a to

su zadaci koji čekaju Srbiju nakon otvaranja poglavlja 23 – pravosuđe i osnovna prava.

Rokovi za sprovođenje Akcionog plana zacrtani i da su veoma ambiciozni, te da

se sa nekim rokovima već kasni, poput donošenja Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći,

koji je bio predviđen za kraj 2015. godine. Izmena većine zakona jeste predviđena u

ovoj i narednoj godini. Krajem 2017. i tokom 2018. godine ceo ovaj proces izmene

zakona i demonstriranje da je Srbija ispunila standarde trebalo bi da bude okončan.

Zbog Poglavlja 23 mora menjati i Ustav Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br.

98/2006) i da bi rasprava o tome trebalo da počne veoma brzo s obzirom na to da do

kraja 2017. godine Srbija mora imati Nacrt tog dokumenta.

Reforma pravosuđa podrazumeva ustanovljavanje Državnog veća tužilaca

(DVT) i Visokog saveta sudstva (VSS), u punom kapacitetu, jer ova tela nisu preuzela

svoje nadležnosti u prethodnom periodu.

131 www.ujn.gov.rs, Proces pregovora Srbije sa EU, preuzeto 10.09.2017.

http://www.ujn.gov.rs/


137

U sprovođenju Akcionog plana sarađivaće više od 60 institucija državnih orga-

na, počev od Ministarstva pravde, Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja,

Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.132

Problemi u Evropskoj uniji. U godinama kada je Evropska unija pokušavala da

prevashodno reši unutrašnje goruće probleme nastale kao posledica ekonomske krize,

politika proširenja Unije izgubila je na zamahu, a sve češće se može čuti sintagma

„zamor od proširenja“. Zemlje članice EU, okrenute jačanju integracije iznutra, nepo-

verljive su prema spremnosti zemalja kandidata da ispunjavaju sve zahteve članstva. Sa

druge strane, aspiranti na članstvo smatraju da EU postaje isuviše „izbirljiva i zahte-

vna“. Uprkos tome, u Srbiji danas postoji nikada širi politički konsenzus o što bržem

pristupanju zemlje EU. Nekadašnja opozicija proevropskim snagama (koje su započele

proces evrointegracija Srbije), danas je na čelu države i po oceni Brisela „predano i

uspešno“ vodi zemlju evropskim putem.

Istovremeno, procenat građana Srbije koji se zalažu za ulazak svoje zemlje u

EU, varira od 80 odsto, početkom 2000, do 41 procenat, što je bio istorijski minimum

krajem prošle godine. Na takav pad poverenja u EU uticali su kako početak primene

dogovora sa Kosovom i neke odluke Tribunala u Hagu. Napredak zemlje na putu evro-

integracija u godini za nama uticao je na porast evroentuzijazma među građanima: Bitno

je da se naglasi da u Srbiji postoji natpolovična većina građana koji želi da vidi Srbiju

kao članicu EU.133

Problemi Evropske unije su brojni. Proces integracije zemalja-članica EU u

političkoj sferi bitno zaostaje od tog istog procesa u ekonomiji. Na međunarodnoj politi-

čkoj areni Evropska unija ne poseduje potpuni subjektivitet, teško joj je da govori „u je-

dan glas“.

Jedan od takođe značajnih problema je „pitanje izbeglica“. Problem koji je po-

delio Evropsku uniju i stvorilo jaz između vodeće države u EU Nemačke i više država

članica EU kao što su Mađarska, Češka, Poljska, i pokazala da EU nema mehanizme da

privoli sve zemlje na kvote oko razspodele izbeglica u zemljama Evropske unije.

U prvi plan je izbio problem prihvatanja jedinstvenog evropskog ustava. Do toga

je došlo mnogo pre nego što je propao referendum o njegovom usvajanju, jer projekat

132 www.dw.com, Srbija kandidat za EU, preuzeto 10.09.2017. 133 Isto.

http://www.dw.com/


138

ustava Evropske unije, koji su pokušavali da proture Berlin i Pariz, stavlja u privilego-

van položaj zemlje sa najvećim brojem stanovništva, odnosne upravo Nemačku i Fran-

cusku, koje su zainteresovane za formiranje federativne evropske države pod njihovom

kontrolom. Takva varijanta, koju predlažu najjače kontinentalne evropske države, nika-

ko ne zadovoljava Veliku Britaniju, koja je orijentisana ka anglosaksonskom tandemu i

koja svoje postupke usaglašava sa Sjedinjenim Državama.

Problem koji je posebno uzdrmao Evropsku uniju je Referendum u Velikoj

Britaniji na kome su se građani izjasnili za izlazak Velike Britanije iz Evropske unije,

što je prvi slučaj od osnivanja EU da je jedna zemlja nezadovoljna statusom i smatra da

EU nema perspektivu. Posledice izlaska tako velike i značajne zemlje iz EU će se tek

analizirati kako po Evropsku uniju tako i po samu Veliku Britaniju.

Zemlje-članice Evropske unije nisu u stanju da dođu do jedinstvenog mišljenja

po pitanjima koja se tiču kolektivne bezbednosti Evrope, uključujući saradnju u oblasti

pravosuđa i borbe protiv terorizma. Zbog ozbiljnog zaostaja-nja procesa integracije EU

u sferi politike, diplomatije i bezbednosti, zemlje koje su u EU pokazuju veliki oprez

kada razmenjuju informacije po tim pitanjima. Dešavanja sa Snoudenom, koja su poka-

zala da takva predostrožnost uopšte nije preterana, očigledno ne mogu da pomogne

rešavanju tog problema.

Zapadnoevropski naučnici su konstatovali da su se ekonomije njihovih zemalja

sudarile sa problemom državnog finansiranja socijalne sfere. Izaziva uznemirenost sve

očiglednija demografska situacija, a najviše nizak natalitet u odnosu na sve duži životni

vek. Za ekonomiju to znači da se preko doprinosa od plata stiče sve manje i manje

sredstava za isplatu penzija, za pomoć nezaposlenima, za socijalne isplate. Istovremeno

je sve manje onih koji su zaposleni i koji finansiraju sisteme osiguranja.

Uzbunu izaziva i agrarna politika Evropske unije. Bez obzira što se članice EU

orijentišu na poštovanje principa tržišne ekonomije, agrarna politika EU se nalazi u pot-

punoj suprotnosti sa tim principima. Prijemom novih država problem se samo kompli-

kovao. Zemlje u kojima je agrarni sektor razvijen, kao što su Poljska i Mađarska, bitno,

čak više puta, pojačavaju problem hiperprodukcije i raspodele poljoprivrednih pro-

izvoda.

Ekonomska razlika između novih i starih članica EU postaje sve očiglednija.

BDP po stanovniku „mladih“ članica EU nije dostigao ni polovinu prosečnog pokaza-


139

telja organizacije u prethodnom sastavu: kod nekih „mladih“ članica taj odnos iznosi 1 :

4. Likvidiranje te razlike teško da je moguće, i takva neizbalansiranost stvara nove

probleme za razvoj cele Evropske unije.

Stupanje novih članica u Evropsku uniju vodi konfliktima koji su povezani sa

preraspodelom sredstava. Sa jedne strane, razvijene zemlje se opiru novom izdvajanju u

zajedničke fondove. Sa druge, zemlje kojima je pomagano (Španija, Irska, Portugalija)

žele da i dalje dobijaju sredstva iz fondova za pomoć.

Reforme u sistemu donošenja odluka u EU, koje je potrebno učiniti, povezane su

sa velikim teškoćama. Male zemlje – članice su zabrinute i zbog toga što velike

kontrolišu poslove Evropske unije, i zbog sopstvene marginalizacije, dok se u isto vre-

me velike zemlje bore da spoje prava i obaveze, nadajući se da će zadržati rukovođenje

poslovima Unije zahvaljujući svom finansijskom ulogu u EU. Osim toga, posle pro-

širenja EU postala je primetna razlika u državnom uređenju i sistemima pravosuđa

između novih i starih članova. Proces adaptacije na zakone i propise Evropske unije za

nove članice je dug i trnovit.

Budućnost evra nije jasna. Evro čeka veliki ispit. Kroz 10 godina Evropa će se

sudariti sa ogromnim problemima, jer će biti neophodno isplaćivati penzije stanovništvu

koje ubrzano stari. Dugoročne šanse evra za opstanak sumnjive.134

Kosovsko pitanje na evropskom putu Srbije. I u Briselu i u zemljama aspiranti-

ma na članstvo u EU, svesni su činjenice da je danas i duže i teže nego ikada ranije ući u

trenutno 28-članu familiju evropskih zemalja. Pored osnovnih kriterijuma iz pehagena,

koji su isti za sve (odnose se na slobode, vladavinu prva, ekonomsku konkurentnost i

usvajanje i primenu evropskog zakonodavstva) postoje i specifični faktori koji određuju

evropski put jedne zemlje.

U slučaju Srbije u pitanju je istorijsko nasleđe iz ratnih 90-ih godina prošlog

veka. Evropska unija jasno je stavila do znanja da ne želi da „uvozi nestabilnost“. Tako

je insistiranje EU na punoj saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu

Jugoslaviju i normalizaciji odnosa sa Kosovom u velikoj meri uticalo na evrointegracije

Srbije i obratno. Srbija je u poslednje dve godine ispunila i svoje međunarodne obaveze

prema sudu u Hagu i potpisala prvi sporazum o normalizaciji odnosa sa Kosovom.

134 www.intermagazin.rs, Problemi-u-evropskoj-uniji-sve-su-veći, preuzeto 10.09.2017.

http://www.intermagazin.rs/


140

Pitanje dalje normalizacije odnosa sa Kosovom teći će kao proces paralelan

pregovorima o članstvu, poručuje Brisel Beogradu. Pre ulaska u EU, Srbija će, prema

poslednjoj odluci zemalja članica, morati da sa Kosovom potpiše „pravno obavezujući

dokument o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa“.

U Briselu objašnjavaju da u pitanju nije priznavanje nezavisnosti Kosova već

nastavak uspešno započetog procesa saradnje Beograda i Prištine.

Srbija na putu ka EU može očekivati nove probleme sa zemljama, poput neda-

vnog spora sa Hrvatskom, ali njen najveći problem bit će Kosovo”, u EU "nema spre-

mnosti" da se u eventualnom pristupanju ponovi problem Kipra, koji je u EU pristupio

kao celina, ali se članstvo za sada ne primjenjuje na severni, turski deo teritorije.

U procesu pristupanja EU "Srbija mora biti veoma pažljiva" jer postoje otvorena

pitanja sa susednim zemljama, članicama Unije, "koja se u bilo kojoj fazi pregovara-

čkog procesa mogu otvoriti i eskalirati". Srbija je veoma svesna toga i na početku pro-

cesa napravila pregled potencijalnih bilateralnih pitanja sa svim državama, ne samo sa

susednim i o tome se jako vodi računa". Mogućnost da se Srbija nađe u sličnoj situaciji

u kojoj je bila zbog blokade Hrvatske u svezi s poglavljima 23 i 24 (o pravosuđu i

ljudskim pravima),

Najveći problem Srbije što joj je Kosovo najbliži komšija kojeg ne želi da pri-

zna. Odnos Srbije prema Kosovu je izuzetno loš i on mora da se menja. Sve dok ne

bude bio rešen problem s Kosovom, Srbija neće ući u Evropsku uniju. Ni eventualna

podela Kosova ne bi rešila postojeći problem. On može biti jedino rešen ako Srbi na

Kosovu preuzmu sudbinu u svoje ruke. Srbi na Kosovu to zaista i treba da urade. Time

će doprineti da ta mala država Kosovo ostane održiva. To je u interesu Srba i celog

regiona. Srbi sa Kosova bi trebalo da se aktiviraju i uključe u kreiranje politike svoje

zemlje, a najveću šansu imaju na predstojećim lokalnim izborima tokom kojih bi mogli i

da se izbore za mesta u opštinskim savetima Kosova.135

135 Hitiris, T., European Union economics, „Financial Times”, Prentice Hall, 2015., str. 61


141

2.6. CEFTA SPORAZUM

CEFTA (Centralnoevropski ugovor o slobodnoj trgovini) je trgovinski spora-

zum, koji su 21. decembra 21. decembra 1992. godine u Krakovu zaključile Poljska, Če-

hoslovačka i Mađarska. Kasnije su se CEFTA sporazumu priključile Slovenija (1996),

Rumunija (1997), Bugarska (1998), Hrvatska (2002) i Makedonija (2006).

Nakon usvajanja Deklaracije o proširenju 6. aprila 2006. godine na Samitu pre-

mijera Jugoistočne Evrope u Bukureštu, otvoren je put ka proširenju, a novi Sporazum

je potpisan 19. decembra 2006. godine na Samitu premijera Jugoistočne Evrope u Buku-

reštu, posle čega su CEFTA sporazumu pristupile Albanija, Bosna i Hercegovina, Mol-

davija, Srbija, Crna Gora i UNMIK (u ime Kosova). Novi sporazum je ratifikovan do

31. marta i stupio je na snagu 1. maja 2007. godine.136

Poljska, Češka Republika, Slovačka, Slovenija i Mađarska napustile su CEFTA

sporazum 2004. godine, a Bugarska i Rumunija 2007. godine, nakon što su postale čla-

nice Evropske unije. Iz tog razloga odlučeno je da se CEFTA sporazum proširi za bal-

kanske države, koje su u okviru Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope imale niz pot-

pisanih bilateralnih sporazuma o slobodnoj trgovini. Ovaj proces je započet 2001. Godi-

ne, kada je u Briselu potpisan Memorandum o liberalizaciji i olakšicama u trgovini, koji

je otvorio put ka potpisivanju mreže od 32 sporazuma o međusobnoj liberalizaciji trgo-

vine industrijskim i poljoprivrednim proizvodima, što se 2006. godine pretočilo u pot-

pisivanje CEFTA sporazuma.

CEFTA 2006 sporazum je zamenio mrežu od 32 bilateralna sporazuma o slo-

bodnoj trgovini u regionu JIE, koji su bili u primeni od 2001. godine i doprineli libera-

lizaciji i olakšanju uslova trgovine. On predstavlja izmenjenu i modernizovanu verziju

ranijeg CEFTA sporazuma koji su primenjivale zemlje centralne Evrope.137

Posle potpisivanja CEFTA sporazuma, na inicijativu PKS i uz podršku Evro-

komora, u Beogradu je aprila 2007. godine konstituisan Stalni Forum privrednih ko-

mora CEFTA članica. Cilj ovog Foruma je da se putem međukomorske saradnje i di-

jaloga, pruži podrška privredi ovih članica da maksimiziraju pozitivne efekte stvaranja

zone slobodne trgovine u Regionu.

136 Dašić, D., Principi internacionalne ekonomije, Univerzitet BK, Beograd, 2008, str., 118 137 www.cefta.org, Ciljevi organizovanja, Preuzeto 01.11.2017.

http://www.cefta.org/


142

Sporazum CEFTA 2006 predviđa uvođenje osnovne ili bazne carine, odnosno

kombinovane carinske nomenklature za određene proizvode, ukidanje kvota i količin-

skih ograničenja za uvoze i izvoze, kao i ukidanje izvoznih carina i carinskih i fiskalnih

taksi, odnosno neuvođenje novih carina i taksi.138

Sporazumom se takođe predviđa stvaranje zone slobodne trgovine u regionu

jugoistočne Evrope do 31. decembra 2010. godine, što znači potpuno ukidanje carina i

trgovinskih barijera i potpunu liberalizaciju tržišta (trenutno postoji određeni stepen za-

štite nekih proizvoda, uglavnom poljoprivrednih, koji se razlikuje od zemlje do ze-

mlje).

Jedan od ključnih elemenata CEFTA sporazuma jeste međusobna harmonizacija

propisa, standarda i serfitikata o kvalitetu među zemljama članicama i unutar celog

regiona. Često sanitarni, fitosanitrani, veterinarski i sertifikati za industrijske proizvo-de

predstavljaju necarinske barijere, koje otežavaju slobodnu trgovinu. Visoki troškovi u

vezi sa uvoznom administracijom, carinskim procedurama, kvalifikacijom robe, labo-

ratorijskim analizama, dodatno usporavaju i otežavaju trgovinu. Ukidanjem ovih i dru-

gih barijera, povećaće se trgovina i promet u zemljama CEFTA sporazuma, čime će ceo

region postati konkurentniji u odnosu na Evropsku uniju i druge regione.

Na samom početku primene sporazuma javilo se nekoliko problema. Parlament

Federacije Bosne i Hercegovine je odmah nakon ratifikacije doneo i Zakon o primeni

CEFTA-e, koji uvodi carine od 40 odsto na mleko, meso i njihove prerađevine iz Srbije

i Hrvatske, čime je prekršena osnovna odredba o nepostojanju diskriminacije među pro-

izvodima sa zajedničkog tržišta. Srbija je sa svoje strane zadržala monopol na uvoz na-

ftnih derivata (osim evro dizela), a Hrvatska je diskriminatornom akciznom politikom

pokušala da zaštiti domaću duvansku industriju.

Srbija je ukinula carine na sve industrijske proizvode u razmeni sa Albanijom,

Bosnom i Hercegovinom, Makedonijom i Hrvatskom kao i carine na uvoz poljoprivre-

dnih proizvoda iz Albanije i Makedonije.

Od liberalizacije trgovine u velikoj meri su izuzeti poljoprivredni proizvodi, za

koje države i dalje drže posebne zaštitne mehanizme. Liberalizacija trgovine poljopri-

138 Emerson, E., Carinska unija sa EU i regionalni Šengen, Centar za evropske političke studije

(CEPS), Beograd, 2010, str. 22


143

vrednim proizvodima bila je predviđena za kraj 2010. godine, ali je taj proces odložen

za 2011. godinu.

S obzirom da je Srbija svoj suficit u trgovini sa zemljama CEFTA sporazuma

ostvarila najviše zahvaljujući izvozu poljoprivrednih proizvoda, naša zemlja očekuje

dodatne koristi od potpune liberalizacije trgovine poljoprivrednim proizvodima i uki-

danja carinskih i necarinskih barijera u toj oblasti.

Sporazum CEFTA 2006:139

Podstiče jačanje regionalne privredne kooperacije, a kasnije i na osnovu toga

izvoz prema EU, koja je najvažniji trgovinski partner regiona (dijagonalna kumulacija

pravila o poreklu).

Omogućava lakšu prekograničnu zajedničku proizvodnju, zahvaljujući pri-

meni protokola o kumulaciji porekla robe u regionu, koja se zajednički proizvodi u više

članica CEFTA. Ovim će se omogućiti efikasnija i ekonomičnija transformacija privre-

dnih kapaciteta i izbeći njihovo neracionalno dupliranje. U budućnosti će uključenje u

Panevropsku i mediteransku kumulaciju obezbediti lakši bescarinski tretman proizvoda

u izvozu i prema EU, članicama EFTA i zemljama Mediterana.

Podstiće strana ulaganja

Definiše mnogo jasnije pravila trgovanja nego dosadašnja 32 bilateralna

sporazuma

Predstavlja pozitivan signal da region gradi atrakativno i stabilno okruženje i

poboljšan okvir za uzajamna ulaganja, kao i ulaganja iz inostranstva (FDI), posebno

green field investicija, s obzirom da se proces privatizacije privodi kraju. Pruža mogu-

ćnost lakšeg pristupa tržištu od oko 25 miliona potrošača. Povećan priliv investicija

obezbeđuje modernizaciju proizvodnje, primenu novih tehnologija, znanja, savremenog

marketinga i menadžmenta, povećanje kvaliteta proizvoda i usluga, a time izvoza u ze-

mlje regiona i šire.

Podstiče proces integracije u EU (usklađivanje sa pravnim tekovinama i stan-

dardima EU, odnosno ispunjavanje ekonomskih, političkih i socijalnih preduslova).

Pored navedenih prednosti veliki broj članova ovog Sporazuma upućuje na po-

štivanje ili direktnu primenu pravila STO i EU. To znači da se zemlje prihvataju da po-

sluju po propisima EU i STO. Za Srbiju je to posebno važno jer stvara uslove za čla-

139 www.kombeg.org.rs, Sporazum CEFTA, preuzeto 24.11.2017.

http://www.kombeg.org.rs/


144

nstvo u STO i EU i pre nastanka formalno-pravnih pretpostavki - potpisivanja Spo-

razuma o stabilizaciji i pridruživanju, odnosno pristupanja STO.

Sporazum obavezuje sve članice da uspostave zonu slobodne trgovine u skladu

sa odredbama CEFTA 2006 i pravilima i procedurama STO najkasnije do 31.decembra

2010. godine.

Sporazum je sastavljen od preambule, sedam glava i devet aneksa. Glava I Spo-

razuma definiše opšte obaveze koje se odnose na trgovinu svim robama. Opšte pravilo

je da će se ukidaju kvantitativna ograničenja i carine i druge dažbine na izvoz i uvoz

roba u trgovini među zemljama u Regionu i da se nova ograničenja neće uvoditi. Pred-

viđeno je i da se od dana uoči stupanja Sporazuma na snagu, kvantitativna ograničenja,

carinske i druge dažbine fiskalne prirode na izvoz i uvoz neće povećavati, odnosno da

će se primenjivati nivo liberalizacije predviđen bilateralnim sporazumima, s tim da se

do kraja 2010. dostigne puna liberalizacija.

Glave II i III definišu status industrijskih i poljoprivrednih proizvoda. Sporazum

predviđa potpunu liberalizaciju industrijskim proizvodima osim jednog manjeg dela (za

Makedoniju, Moldaviju i UNMIK) koji će se postepeno liberalizovati do kraja 2008.

godine. Kod poljoprivrednih proizvoda nije ostvarena očekivana liberalizacija jer za ove

proizvode ostaje carinska zaštita, dažbine sa jednakim efektom, kvanititativna ograniče-

nja na uvoz i izvoz sa jednakim dejstvom kao mere sanitarne i fitosanitarne zaštite.

Ovakav način regulisanja trgovine s jedne strane otežava dalju liberalizaciju, a s druge

strane otežava praćenje sprovođenja odredaba sporazuma

Predviđeno je da se do kraja 2010. potpuno liberalizuje i trgovina poljoprivre-

dnim proizvodima. U ostalim glavama Sporazuma obrađene su: tehničke prepreke u

trgovini, trgovina uslugama, investiciona ulaganja, javne nabavke, zaštita prava intele-

ktualne svojine arbitraža u slučaju spora, kao i pitanja važenja, trajanja i odustajanja od

Sporazuma. Definisana su i operativna pravila o poreklu robe, saradnja carinske admini-

stracije, pravila konkurencije i državne pomoći, kao i pravila o zaštiti. Predviđena je

mogućnost primene zaštitnih mera prema utvrđenim uslovima i procedurama.140

Potpisnice Sporazuma se se obavezale da ukinu postojeće, a ne uvode nove teh-

ničke barijere i ne primenjuju bescarninsku zaštitu.



145

Sporazum CEFTA 2006 za Srbiju ima gotovo isto značenje kao i Sporazum o

pridruživanju EU i članstvo u STO. Ovaj Sporazum omogućava velike pogodnosti u

trgovini sa zemljama regiona jer omogućava iste pogodnosti koje Srbija ima i sa Ru-

skom Federacijom. Poseban značaj za Srbiju je u tome što on otvara mogućnosti ne-

diskriminatorske trgovine sa zemljama nastalim posle raspada bivše SFRJ jer su te

zemlje nalaze na približno istom stepenu ekonomskom razvoju kao i Srbija. Stupanjem

na snagu Sporazuma očekuje se da Bosna i Hercegovina ukine Uredbu o uvođenju cari-

na na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz Srbije.Ulaskom Ruminuje i Bugarske u EU

(koje istupaju iz CFTA 2006) Srbija dobija povoljan spoljnotrgovinski status sa ovim

zemljama jer se naše carine prema njima, kao članicama EU, povećavaju, a njihove

carine prema Srbiji smanjuju.

CEFTA 2006 predstavlja jedan moderan, liberalan multilateralan sporazum koji

pre svega ima zadatak da podstakne trgovinu u razvoju i konkurentnost. Procena ja da

će spoljnotrgovinska razmena zemalja CEFTA iznositi ko 90% u međusobnoj razmeni.

Budući da Sporazum omogućava slobodnu trgovinu, da reguliše zaštitu intelektualne

svojine, javnih nabavki, uvođenje međunarodnih standarda, on istovremeno predstavlja i

pripremu zemalja CEFTA 2006 za ulazak u EU. Posebna pogodnost za zemlje CEFTA

2006 predstavlja princip dijagonalne kumulacije porekla proizvoda koji će omogućiti

povećanje obima proizvodnje, podstaći konkurentnost, povećati zaposlenost, produkti-

vnost, modernizaciju proizvodnje i na kraju doprineti povećanju životnog standarda.

Osnovni očekivani efekat primene o slobodnoj trgovini je sticanje cenovne kon-

kurentnosti država kojima se omogućava bescarinski pristup na vlastito tržište. Indire-

ktni, pozitivan, efekat carinske liberalizacije je ukrupnjavanje tržišta i lociranje proizvo-

đača u zoni carinske unije kako bi jedinstveno tržište snabdevao sa najpovoljnije loka-

cije. Znači, očekivani porast priliva stranih direktnih investicija, kao i rast konkurencije

koji bi doveli do snižavanja cena i koristi potrošača kroz niže cene.

Ono što su koristi za potrošače predstavlja troškove za države kroz manje bu-

džetske prihode od carina. Za domaće proizvođače predstavlja pritisak da, ili smanje

cene ili da smanje proizvodnju, ili da povećavajući efikasnost proizvodnje opstanu sa

većom proizvodnjom i nižim cenama.


146

Osnovni očekivani efekat pada carinskih stopa je rast udela u ukupnom uvozu

Srbije zemalja Zapadnog Balkana i EU 27, usled relativno nižih cena u odnosu na ostale

zemlje u režimu carina MFN (Most Favoured Nation treatment).141

CEFTA pedstavlja moderan i sveobuhvatan trgovinski sporazum koji omogu-

ćava nesmetani promet roba izmedju šest zemalja Zapadnog Balkana i Moldavije i kao

takav daje platformu za ekonomsku integraciju u tržište EU u okviru evrointegracionog

procesa.

Srbija ima najaveću razmenu sa CEFTA regionom. To je dobra stvar i predsta-

vlja neku vrstu pripreme za integraciju u veće i šire tržište koje će predstavljati jednoga

dana EU i jedinstveno tržiste EU. Tako sinhronizujemo neke procedure koje poboljša-

vaju razmenu i ekonomsku saranju, ali i uočavamo koje su to prepreke i mogu-ćnosti

kada budemo jednom postali članica EU.

U Privredenoj komori Srbije napominju da su komore članica u okviru CEFTA

aktivne kako na smanjenju birokratije i omogućavanju lakšeg poslovanja, tako i na

aktivnostima Komorskog investicionog foruma. Očekuje se da privredne komore i mini-

starstva ekonomija u narednom periodu animiraju regionalne poslovne zajednice da više

sarađuju sa kompanijama iz EU.

Privredna komora Srbije podržava ekonomsku integraciju u regionu. Komora će

podržati ambiciozno predsedavanje Srbije svim snagama jer verujemo da je otklanjanje

barijera za saradnju kompanija i regionu u njihovom najboljem interesu.

U Evropskoj komisiji naglašavaju da je dobra regionalna saradnja na Zapadnom

Balkanu strateški važna za evrointegracioni put zemalja Zapadnog Balkana, a da je

posao koji se obavlja u okvirima CEFTA dobar instrument za unapređenje dobrosused-

skih odnosa.

141 www.makroekonomija.org/ Efekti-primene-cefta-i-ssp-sporazuma, preuzeto 20.11.2017.

http://www.makroekonomija.org/%20Efekti-primene-cefta-i-ssp-sporazuma


147

2.7. EFTA

Evropska zona slobodne trgovine osnovana je na inicijativu Velike Britanije

Konvencijom u Stokholmu 4. januara 1960. godine. Njene članice postale su: Austrija,

Velika Britanija, Danska, Norveška, Portugalija, švedska i Švajcarska. Kasnije su puno-

pravni članovi postali Finska, Island, a 1991. godine i Lihtenštajn.

Evropska unija (EU) ima sporazum o integraciji sa EFTA. Ovaj sporazum ra-

zvija integraciju tipa unutrašnjeg tržišta između zemalja iz obe ove ''stare'' evropske

integracije. Ova dvostruka integracija (Švajcarska nije njen deo), integracije dve int-

gracije, poznata kao Sporazum o evropskoj ekonomskoj oblasti – Agreement on

European Economic Area (zaključen oktobra 1991.), ima za cilj da razvije jedinstveno

(unutrašnje) tržište 19 (tada) evropskih država. Članice EU su uz to i same, u skladu sa

Sporazumom iz Mastrihta (Mastrich Treaty – 1992.) odlučile da, povrh već ustanovlje-

ne ekonomske unije, do kraja 20. veka uspostave i monetarnu i političku uniju.

Napori za liberalizaciju trgovine Evropske unije proširuju se, na osnovu filo-

zofije ekonomske integracije, na određeni broj zemalja u tranziciji preko takozvanih

Evropskih ugovora (European Agreements – EA) koje su sa njima sklopile. EA je

Oblast slobodne trgovine (Free Trade Area – FTA) sa elementima političke saradnje i

daljeg (potencijalnog) proširivanja FTA do punog članstva u Evropskoj uniji.

Sam pojam zone sobodne trgovine najbolje je definisao GATT u članu XIV:

"Pod zonom slobodne trgovine se podrazumeva grupa od dve ili više carinskih teritorija

između kojih se carine i druga trgovinska ograničenja... ukidaju za najveći deo trgovine

proizvodima koji su poreklom sa teritorija koje sačinjavaju zonu slobodne trgovine. Pri

tome svaka zemlja vodi autonomnu spoljnotrgovinsku politiku prema trećim zemljama".

To je i glavna razlika zone slobodne trgovine u odnosu na carinsku uniju.

U drugom članu Konvencije navedeni su sledeći ciljevi osnivanja EFTA:142

• proširenje ekonomske delatnosti,

• puna zaposlenost,

• povećanje produktivnosti,

• racionalno korišcenje raspoloživih resursa,

• poboljsanje životnog standarda i



148

• finansijska stabilnost.

Kada je bila u punom sastavu, EFTA je predstavljala značajnu snagu u svetskoj

privredi. Sada su sve zemlje, osim Švajcarske, Norveške, Islanda i Lihtenštajna, istu-

pile iz EFTA i postale ravnopravne članice Evropske unije. I pored toga što su privrede

Švajcarske i Norveške značajne, ova integracija nema više neki veći značaj u svetskoj

privredi, pa ni u privrednoj saradnji Srbije sa svetom. U svetskom izvozu, kao i u uvozu

učestvuje sa oko 2%.

Po učlanjenju u EEZ Velika Britanija nije bila nekorektna prema svojim ranijim

partnerima u EFTA. Insistirala je da se zaključi sporazum o zoni slobodne trgovine

između dve integracije, što je i učinieno tzv. Luksemburškom deklaracijom zaključe-

nom septembra 1974. godine.

U Portu je kasnije potpisan Sporazum o jedinstvenom evropskom, ekonomskom

prostoru, koji je stupio na snagu 1.1.1994. godine. Prema ovom sporazumu, kad je u

pitanju ekonomska saradnja, zemlje EFTA praktično su izjednačene sa zemljama

Evropske unije. Pored ukidanja carina i određene harmonizacije trgovinske politike,

objedinjena je saradnja i u oblastima saobraćaja, nauke i tehnologije, energetike, infor-

matike, životne sredinc, slobodnog kretanja ljudi (Šengenski sporazum), obuke i obra-

zovanja, socijalne polifike, turizma, audio-vizuelne tehnike, pravosuđa, zakonodavstva i

slično. Razlika je, dakle, ostala samo kod monetame unije, politike unutrašnje bezbe-

dnosti i spoljne politike.


149

III

EVROAZIJSKE INTEGRACIJE


150

3.1. ZAJEDNICA NEZAVISNIH DRŽAVA (ZND)

Zajednica nezavisnih država - ZND stvorena je nakon raspada SSSR - a. Čine je

11 bivših sovjetskih republika: Rusija (1991.), Ukrajina (1991.), Belorusija (1991.),

Moldavija (1991.), Gruzija (pridružila se oktobra 1993., istupila iz Saveta ministara

odbrane februara 2006.), Jermenija (1991.), Azerbejdžan (1993.), Kazahstan (1991.),

Uzbekistan (1991.), Tadžikistan (1991) i Kirgizija (1991.). Turkmenistan je ušao u

ZND 1991. godine. Iz njegovog stalnog članstva izašao je 26. avgusta 2005. godine. Sa-

da ima status pridružene članice. Pribaltičke republike (Estonija, Letonija i Litvanija)

nisu ušle u ZND

Glavni cilj stvaranja ZND bio je da se ublaže i umanje negativne posledice ras-

pada SSSR i da novostvorene nezavisne države, u novim uslovima, na novi način defi-

nišu međusobne odnose u oblasti političke, ekonomske, humanitarne, kulturne i druge

saradnje, kao i da iste unapre!uju u vremenu koje dolazi.

ZND je sa tržištem od oko 280 milona stanovnika i površinom od preko 22

miliona Km2. U svetskom bruto proizvodu (WGP) ekonomska grupacija ZND učestvuje

sa 3,9%.

Od osnivanja, države - članice ZND potpisale su brojne značajne dokumente,

multilateralne i bilateralnim sporazume (ugovore) o zajedničkoj saradnji u ekonomiji,

odbrani i spoljnoj politici.

Uspešno odvijanje tranzicionih procesa, posebno tržišna orijentacija privrednih

aktera u poslovanju, podstiču uspostavljanje i učvršćivanje ekonomskih i integracionih

veza među članicama ZND, kao i postupno pretvaranje te integracije u zonu slobodne

trgovine.

Ekonomski značaj, uloga i uticaj Rusije unutar ZND je u porastu poslednjih go-

dina, ali unutrašnje ustrojstvo te integracije ostaje nepromenjeno. Samo ekonomski

interesi određuju da li će neka država - članica ostati unutar ZND ili iz te zajednice

izaći. ZND nije uvod u stvaranje nekakve nove konfederacije država sastavljene od

izvesnog broja bivših sovjetskih republika.

Od vremena osnivanja organizacije, jedan od primarnih zadataka ZND je bio da

se obezbedi forum za diskusiju o pitanjima vezanim za socijalni i ekonomski razvoj

novih nezavisnih država. Da bi se postigao ovaj cilj, države članice su se složile da


151

promovišu i zaštite ljudska prava. U početku, napori za postizanje ovog cilja bili su

samo izjave dobre volje, ali je 26. maja 1995. godine ZND usvojila konvenciju Komon-

velta nezavisnih država o ljudskim pravima i osnovnim slobodama

3.2.ORGANIZACJA ZA CRNOMORSKU EKONOMSKU SARADNJU

(BSEC)

Organizacja za crnomorsku ekonomsku saradnju (Organization of Black See

Economic Cooperation -BSEC) osnovana je, na inicijativu Turske, u Istambulu, 25.

juna 1992. godine, potpisivanjem Samit deklaracije i Bosforske izjave šefova država i

vlada 11 zemalja Crnomorskog regiona: Rusije, Ukrajine, Moldavije, Rumunije, Bugar-

ske, Grčke, Albanije, Turske, Gruzije, Jermenije i Azerbejdžana.

Savet ministara BSEC, na sastanku održanom 18. aprila 2003. godine, u Jere-

vanu (Jermenija), doneo je odluku da državna zajednica Srbija i Crna Gora (SCG) bude

primljena u taj oblik interregionalne ekonomske saradnje, što je realizovano aprila

2004. godine. Srbija je od tada, kao pravni naslednik SCG, dvanaesti član BSEC.

Crna Gora i Kipar aplicirali su za prijem u BSEC.

Srbija je predsedavala ovom organizacijom tokom šestomese#nog mandata, od

1.novembra 2006. godine do 1. maja 2007. godine). To je bilo prvo predsedavanje Srbi-

je, kao suverene države, jednom međunarodnom organizacijom.

Strateški cilj osnivanja BSEC je jačanje stabilnosti u crnomorskom regionu kroz

trgovinsku i ekonomsku bilateralnu i multilateralnu saradnju, posebno u sektorima kao

što su: trgovina, transport, razvoj infrastrukture, ekologija, turizam, sport i kulturna

saradnja, borba protiv terorizma i svi vidovi međugranične saradnje, saradnje između

carina i snaga bezbednosti, i dr.

Kroz regionalnu saradnju država u okviru BSEC - a stvaraju se, takođe, uslovi za

harmonizaciju i uključivanje u euroatlanske strukture i integracije, što je za Srbiju od

izuzetnog značaja.

U okviru BSEC osnovana je, krajem 1966. godine, Crnomorska banka za trgo-

vinu i razvoj (The Black Sea Trade and Development Bank - BSTDB), kao inter-

nacionalna finansijska organizacija, ali koja još nije u punoj meri operativna.143

143 Dašić, D., Prinicipi internacionalne ekonomije, Univerziet „BK“, Beograd, 2007., str. 199


152

Pored trgovinskih i ekonomskih pitanja, potencijalna područja saradnje u okviru

BSEC - a je zaštita životne sredine i infrastruktura.

BSEC je mehanizam otvorene kooperacije, u kome se već nalaze i kome mogu

pristupiti i države koje se ne graniče sa Crnim morem. Do sada je više takvih država

apliciralo za punopravno članstvo u BSEC: Iran, i dr.

BSEC je više jedna regionalna inicijativa i proces inaugurisan odgovarajućim

političkim deklaracijama nego prava regionalna integracija i ogranizacija instituciona-

lizovana u skladu sa međunarodnim zakonom.

Zbog realnog ekonomskog i političkog značaja koji bi BSEC mogao da ima u

budućnosti, prisutna je inicijativa da se kohezija unutar BSEC - a pravno osnaži potpisi-

vanjem odgovarajućeg obavezujućeg međunarodnog sporazuma od strane država člani-

ca.

BSEC je inicirao proces saradnje sa južnoameričkom ekonomskom integracijom

MERCOSUL.

Zbirni GDP regionalne integracije BSEC, meren paritetom kupovne moći,

iznosio je u 2006. godini 3.452,0 milijarde US$, sa tržištem od 333 miliona stanovnika

(2007.) i površinom od 19,3 miliona Km2.

U svetkom bruto proizvodu (WGP) BSEC učestvuje sa 5,2%.

BSEC je drugo najveće izvorište nafte i prirodnog gasa u svetu, posle regiona

Golfa.

Izvozni kapacitet privreda BSEC - a bio je u 2006. godini preko 500 miliona

US$.

3.3. ORGANIZACIJA ZA EKONOMSKU SARADNJU (ECO)

Organizaciju za ekonomsku saradnju (Economic Cooperation Organization -

ECO) osnovale su tri države: Iran, Pakistan i Turska, 1985. godine.

ECO je naslednik Regionalne saradnje za razvoj (Regional Cooperation for

Development - RCD), regionalne organizacije koja je funkcionisala od 1964. do 1979.

godine.

ECO se, 1992. godine, proširila sa sedam novih članova: Avganistan,

Azerbejdžan, Kazahstan, Kirgizija, Tadžikstan, Turkmenistan i Uzbekistan.


153

Ciljevi ECO su: ostvarivanje održivog ekonomsko - socijalnog razvoja članica te

organizacije, progresivno uklanjanje carinskih barijera i promovisanje me!uregionalne

trgovine, veća uloga regiona ECO u porastu svetske trgovine, i tešnja integracija eko-

nomija članica ECO u svetsku ekonomiju.144

Zbirni GDP regionalne integracije ECO, meren paritetom kupovne moći, iznosio

je u 2006. godini 2.015,4 milijarde US$, sa tržištem od preko 400 miliona stanovnika

(2007.) i površinom od oko 8 miliona Km2.

U svetskom bruto proizvodu (WGP) BSEC učestvuje sa 3,1%.

Na devetom ECO samitu, održanom u Baku - u (Azerbejdžan), 5. maja 2006.

godine, šefovi država/vlada podvukli su potrebu proširenja saradnje u ekonomiji, trgo-

vini infrastrukturi i u brojnim drugim obastima. Takode su reafirmisali potrebu pružanja

pomoći toj organizaciji u ostvarivanju utvrdenih principa i ciljeva.

Sedište ECO je u Teheranu, glavnom gradu Irana.

144 Dašić, D., Prinicipi internacionalne ekonomije, Univerziet „BK“, Beograd, 2007., str. 2001


154

IV

AMERIČKE, AZIJSKE I AFRIČKE

INTEGRACIJE


155

4.1. AMERIČKE INTEGRACIJE

Regionalizacija ekonomskih tokova je danas dominantan svetski proces i pored

toga što mnogi procesi imaju globalni karakter i što se preko novoosnovane Svetske

trgovinske organizacije nameću sve čvršća multilateralna pravila globalnog karaktera.

To za posledicu ima činjenicu da se danas u svetu preko 45 odsto, a u Evropi preko 60

odsto razmene odvija u okviru regionalnih aranžmana.

4.1.1. NAFTA

Severnoamerički ugovor o slobodnoj trgovini (North American Free Trade Agre-

ement – NAFTA) potpisan je 17. decembra 1972. godine, od strane Sjedinjenih Američkih

Država, Kanade i Meksika i stupio na snagu 1. januara 1994. godine, predstavlja pravni

okvir najveće regionalne ekonomske integracije 20. veka.

NAFTA je osnovana u cilju unapređivanja slobodne trgovine između SAD, Me-

ksika i Kanade, podsticanja njihovog ekonomskog razvoja i povećanja zapošljavanja. U

ugovoru o osnivanju NAFTE zemlje članice su prihvatile obavezu da će u međusobnoj

trgovini primenjivati princip najpovlašćenije nacije i uvažavati princip nacionalnog

tretmana u skladu sa odredbama GATT-a, odnosno Svetske trgovinske organizacije.145

Pored eliminisanja carinskih i necarinskih barijera, ugovorne strane su preuzele

obavezu da promovišu zaposlenost, ekonomski rast putem ekspanzije trgovine i inve-

sticija u njihovoj zoni i porast konkurentnosti njihovih preduzeća na svetskom tržištu.

Sporazumom o stvaranju NAFTE je predviđeno još i sledeće: carine u među-

sobnoj trgovini treba da budu ukinute najkasnije za 15 godina, odnosno do 2009. go-

dine; kvantitativna ograničenja će se eliminisati u što je moguće kraćem roku; u trgovi-

ni poljoprivrednim proizvodima predviđeno je ukidanje carina i kvantitativnih ograni-

čenja (kvota) osim za meso, u skladu sa bilateralnim obavezama zemalja potpisnica;

ukidaju se sva ograničenja na slobodni promet energije; ukidaju se ograničenja na pru-

žanje telekomunikacijskih i kompjuterskih usluga.

Sjedinjene Američke Driave ranije su bile odbojne prema regionalnim inte-

gracijama, smatrajući da je bolje da se svom svojom privrednom snagom zalažu za je-

dinstvenu svetsku integraciju, odnosno jedinstvcno svetsko tržište. Mcđutim. uspešan



156

primer Evropske unije promenio je mišljenje SAD, pa one sada smatraju da se do jedin-

stvenog tržišta može doći i putem regionalnih ekonomskih integradja. To je i bio razlog

da pokrene stvaranje severnoameričke integracije, a potom i njeno proširivanje na Sre-

dnju i Južnu Ameriku.

Sporazum o uspostavljanju Severnoameričke zone slobodne frgovine (NAFTA)

stupio je na snagu I. januara 1994. godine, a potpisale su ga severnoameričke zemlje

(SAD, Kanada i Meksiko). Tako je nastalo ogromno tržište sa oko 2.050 milijardi dolara

izvoza i uvoza u 2008.godini, sa bruto društvenim proizvodom od oko 19.000 milijardi

dolara u 2008. godini.

NAFTA je osnovana u cilju unapređivanja slobodne trgovine između SAD, Meksika

i Kanade, podsticanja njihovog ekonomskog razvoja i povećanja zapošljavanja. U ugovoru

o osnivanju NAFTE zemlje članice su prihvatile obavezu da će u međusobnoj trgovini pri-

menjivati princip najpovlašćenije nacije i uvažavati princip nacionalnog tretmana u skladu

sa odredbama GATT-a, odnosno Svetske trgovinske organizacije.

Pored eliminisanja carinskih i necarinskih barijera, ugovorne strane su preuzele oba-

vezu da promovišu zaposlenost, ekonomski rast putem ekspanzije trgovine i investicija u

njihovoj zoni i porast konkurentnosti njihovih preduzeća na svetskom tržištu.

Sporazumom o stvaranju NAFTE je predviđeno još i sledeće:146

- carine u međusobnoj trgovini treba da budu ukinute najkasnije za 15 godina,

odnosno do 2009. godine;

- kvantitativna ograničenja će se eliminisati u što je moguće kraćem roku;

- u trgovini poljoprivrednim proizvodima predviđeno je ukidanje carina i kvanti-

tativnih ograničenja (kvota) osim za meso, u skladu sa bilateralnim obavezama zemalja

potpisnica;

- ukidaju se sva ograničenja na slobodni promet energije;

- ukidaju se ograničenja na pružanje telekomunikacijskih i kompjuterskih usluga.

Zbirni GDP ekonomske grupacije NAFTA, meren paritetom kupovne moći (Pur-

chasing Power Parity – PPP), iznosio je u 2006. godini 15.390 milijardi dolara sa unutra-

šnjim tržištem od preko 415 miliona stanovnika i površinom od 21,8 miliona kvadratnih

kilometara.



157

Nakon svog osnivanja NAFTA je zahvaljujući smanjivanju trgovinskih barijera,

jasnom definisanju pravila trgovine i otvaranju nacionalnih tržišta, omogućila brži eko-

nomski rast i prosperitet u sve tri zemlje, uz proširenje međusobne trgovine i povećanje

investicionih izgleda. U ovoj integraciji se nalazi najrazvijenija zemlja sveta koja ostvaruje

oko 30 odsto svetskog bruto nacionalnog dohotka sa preko 43.800 USD nacionalnog

dohotka po stanovniku. Kanada najveća zemlja članica po površini zemljišta, sa najmanjom

gustinom naseljenosti u svetu (oko 3 stanovnika na km2) i druga zemlja po površini u svetu,

ostvaruje oko 900 milijardi USD bruto nacionalnog dohotka, odnosno 35.700 USD po

stanovniku. Po veličini bruto nacionalnog dohotka nalazi se na 9. mestu u svetu, a po

ostvarenom izvozu na 8. mestu u svetu. Najzad, Meksiko koji ostvaruje oko 900 milijardi

USD bruto nacionalnog dohotka i nalazi se na desetom mestu u svetu, odnosno 10.700 USD

po stanovniku, jedna je od najzaduženijih zemalja (5. zemlja po veličini ukupnog spoljnog

duga). Meksiko je najnerazvijenija zemlja u integracionoj grupaciji NAFTA. I upravo ta

okolnost je uticala na relativno značajan otpor na odluku Meksika da uđe u integracionu

grupaciju NAFTA. Međutim, zagovornici ulaska Meksika u integracionu grupaciju, ističu

prednosti čvršćeg ekonomskog povezivanja Meksika sa Sjedinjenim Američkim Državama

i Kanadom i povoljnosti koje nudi ogromno tržište ovih zemalja, pre svega u domenu

međunarodnog kretanja roba i usluga kao i kretanje investicionog kapitala. Međusobna

trgovina zemalja članica NAFTE je u stalnom usponu i na početku 21. veka je intraregio-

nalna trgovina dostigla oko 50 odsto njihove međunarodne trgovine.

Ukupan obim trgovine između tri članice NAFTA povećan je sa 297 milijardi USD

u 1994. godini na 676 milijardi USD u 2000. godini, odnosno povećan je za 128 odsto.

Svakog dana u trilateralnoj razmeni između članica sporazuma promeće se oko 1,8 milijardi

USD. Robni izvoz Kanade u SAD i Meksiko, u posmatranom periodu, brže je rastao nego u

ostatku sveta, porastao je sa 112 milijardi USD u 1993. na 235 milijardi USD u 2000.

godini. Meksiko je u 2000. godini izvezao robe u SAD i Kanadu u vrednosti od 154 mili-

jarde USD, odnosno 238 odsto više nego 1993. godine. Izvoz SAD u Meksiko i Kanadu u

periodu od 1993. do 2000. godine udvostručio se, i brže je rastao nego izvoz SAD u ostatak

sveta. Trgovina SAD sa Kanadom iznosi gotovo 500 milijardi USD godišnje, a sa Meksi-

kom preko 270 milijardi USD (veća je nego sa Japanom, iako meksička ekonomija iznosi

manje od jedne osmine japanske ekonomije).

NAFTA je postala magnet za strane investicije iz celog sveta. Od 1993. godine do

1999. godine strane direktne investicije (SDI) su dostigle 1,3 hiljada milijardi USD. Od tog


158

iznosa u SAD je investirano 1,1 hiljada milijardi USD, u Kanadu 166 milijardi USD i u

Meksiko 72 milijarde USD.

Zaposlenost je povećana za sve tri članice NAFTA grupacije. Od 1993. do 2000.

godine u Kanadi je otvoreno 2,1 milion novih radnih mesta, u Meksiku 2,7 miliona, a u

Sjedinjenim Američkim Državama 15 miliona novih radnih mesta. U sve tri zemlje pove-

ćane su zarade zaposlenih, posebno u izvoznim granama industrije.

Strahovanja da će stvaranjem ekonomske grupacije NAFTA ''velika riba'' (SAD)

progutati ''malu ribu'' (Meksiko) nisu se obistinila. Naprotiv, NAFTA je podstakla ukupni

ekonomski razvoj Meksika.

Isto tako, NAFTA je dalje podstakla ekonomski rast u SAD i Kanadi, a i generalno

je ojačala globalnu poziciju Severne Amerike u američkoj hemisferi i čitavom svetu. U tom

smislu NAFTA je mnogo više od tripartitnog trgovinskog sporazuma. Ona je svojevrstan

strategijski savez između Sjedinjenih Američkih Država, Kanade i Meksika, koji svakim

danom postaje sve značajniji u svetskim razmerama.

S obzirom da je Meksiko i zemlja Latinske Amerike, NAFTA je, via facti, ne samo

severnoamerička nego i latinoamerička regionalna ekonomska integracija.

Prethodni pokazatelji i procene efekata NAFTE na zemlje članice ukazuju na dobre

izglede efekata obima, s obzirom na uticaj integracije na ubrzanje privrednog rasta, porast

specijalizacije i efikasnosti u postojećim privrednim granama, stimulisanje razvoja novih

industrijskih grana i opšti porast konkurentnosti.

Svaka od zemalja članica NAFTE očekuje pozitivne efekte ulaska u integracionu

grupaciju. Kanada vidi koristi u velikom tržištu Sjedinjenih Američkih Država, s obzirom

na raniju praksu ograničavanja njenog izvoza na američko tržište, preko antidampinških,

kompenzacionih i vanrednih zaštitnih akcija, kao i eliminisanje pravila ''kupiti američko'' za

državne nabavke. Sjedinjene Američke Države nalaze interes plasmana svojih proizvoda na

kanadsko tržište, s obzirom da su carinske stope na izvoz američke robe na kanadsko tržište

bile relativno visoke.

Strategijski cilj sporazuma NAFTA je stvaranje zone slobodne trgovine na pro-

storu čitave američke hemisfere (FTAA), ali i proširenje kooperacije sa grupacijom

APEC-a i svim članicama Svetske trgovinske organizacije (STO).

Sporazum o osnivanju NAFTA sadrži 22 poglavlja:

1. Eliminisanje barijera u trgovini. Carinske stope treba da se ukinu za 10 godi-

na, a u slučaju Meksika za l5 godina;


159

2. Unapređenje bjahe konkurencije, zaštita prava industrijske svojine i procedure

za rešavanje sporova;

3. Obezbedenje nacionahog tretmana za robu;

4. Regulisanje porelda robe;

5. Slučajevi zajedničkog carinskog postupka;

6. Trgovina bazičnim prehrambenim proizvodima i energentima;

7. Sanitarne i fltosanitarne mere za poljoprivredne proizvode;

8. Zaštitne mere u trgovini (safe guards);

9. Tehničke prepreke trgovini;

10. Vladine nabavke, njihova transparenfnost;

11. Investicije uz klauzulu najpovlašćenije nacije i nacionalnog tretmana;

12. Prekogranična ulaganja;

13. Telekomunikacije;

14. Finansijske usluge;

15. Konkurencija, monopoli i državna preduzeća;

16. Osnivanje preduzeća;

17. Intelektualna svojina;

18. Nofiflkacija, transparenfnost i objavljivanje zakona;

19. Rešavanje sporova po kompenzatomim merama;

20. Rešavanje sporova po anfidampinškim merama;

21. Izuzeci radi nacionalne bezbednosti, zaštite tržišta, zaštite flskalnog sistema

i zaštite platnog bilansa;

22. Stupanje na snagu sporazuma, praćenje primene i izmene.

Pitanja poljoprivrede, rada i zaštite životne sredine, regulisano je posebnim spo-

razumima. Nadzor nad sprovođenjem sporazuma vrši Kabinet predsednika država kroz

telo - Komisija za spoljnu trgovinu. Postoji i Sekretarijat koji se sastoji od nacionalnih

odeljenja Komisija za spoljnu trgovinu, a svaka zemlja finansira članove svojih odelje-

nja. Sekretarijat sprovodi panele i procedure za rešavanje sporova.

ZamiŠljeno je da se carine i kvantitativna ogranićenja na većinu industrijskih

proizvoda ukinu u periodu od 10 godina, a na poljoprivredne i tzv. osetljive industrijske

proizvode u periodu od 15 godina. U slučaju Meksika rok je uvek 5 godina duži. Tako-

đe je regulisano da se paralelno razvija saradnja i u drugim oblastima, na primer u


160

nauci, tehnologiji, zaštiti investicija, zaštiti intelektualne svojine, kretanju radne snage,

saobroćaju, ekologiji i slično.

Ova integracija ima perspektivu i za međusobnu saradnju i za Širenje. Njen na-

predak jedino koči zaostajanje Meksika u razvoju u odnosu na druge dve zemlje. Nai-

me, SAD ima dohodak po glavi stanovnika oko 47.000 dolara godišnje, Kanada 37.000

dolara, dok Meksiko jedva prelazi cifru od I 5.000, sve u 2008. godini.

Sa zemljama, danas Članicama NAFTA, Jugoslavija je imala razvijene odnose.

Daleke 1881. godina potpisan je trgovinski ugovor Kneževine Srbije i SAD. On je da-

vao znočajne rezultate sve do uvođenja sankdja Saveta bezbednosti UN SR Jugoslaviji

31. maja 1992. godine. Nove šanse za saradnju otvorene su 4.11.2003. godine kada su

SAD Zajednid Srbija i Crna Gora, odlukom Kongresa, ukinule spoljnotrgovjnske restri-

kcije i zemlju stavile u status "normalnog trgovinskog partnera". To znači da su od tada

ukinute ili bitno smanjene mnoge carine na uvoz iz Srbije, a naša zemlja izjedhačena sa

drugim povlašćenim parfnerima u spoljnotrgovinskoj politici SAD.

SAD Klinton je 1994. organizovala samit o saradnji i integraciji dve Amerike u

Majamiju (SAD). Prisustvovala je 31 zemlja članica (svi osim Kube). Osnovan je Savet

dveju Amerika sa veoma aktivnom ulogom u predlaganju koncepta regionalne integra-

cije cele Amerike. Kasnije su ovi pregovori intenzivirani.147

Sjedinjene Američke države (SAD) pokrenule su stvaranje mega tržišta. u pers-

pektivi, između zemalja NAFTA i zemalja Azije i Paciflka (APEC zemlje). Ako se

formira biće to najjača integracija u svetu sa 21 zemljom (2,5 milijardi stanovnika, 60%

svetske trgovine): Australija, Brunei, Kanada, Čile, Kina, Hong Kong, Indonezija,

Japan, Republika Koreja, Malezija, Meksiko, Novi Zeland, Papua Nova Gvineja, Peru,

Filipini, Rusija, Singapur, Tajland, Kineski Tajpei, SAD i Vijetnam. Konferencija o

postepenom stvaranju pomenute integracije osnovana je 1980. sa nazivom Paciflc

Economic Cooperation Conference (PECC), koja bi u krajnjem ishodu trebalo da prer-

aste u međukontinentalnu ekonomsku integraciju.

4.1.2. Grupa Rio (RG)

Grupa Rio (Rio Group - RG) je jedan od najznačajnijih integrativnih procesa u

Latinskoj Americi, svojevrsni politički kišobran integracije tog dela američke hemi-

147 Unković, M., Međunarodna ekonomija, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2009, str. 288


161

sfere, uključujući i njegov ekonomski i socijalni razvoj.

RG osnovana je 1988. godine. Članice RG su 19 latinoameričkih zemalja: Arge-

ntina, Bolivija, Brazil, $ile, Kolumbija, Kostarika, Dominkanska Republika, Ekvador,

Salvador, Gvatemala, Gvajana (koja trenutno predstavlja Zajednicu Kariba), Honduras,

Meksiko, Nikaragva, Panama, Paragvaj, Peru, Urugvaj i Venecuela.

Osnivanju RG prethodilo je formiranje Grupe 8 (Grupo do Oito), usvajanjem

Deklaracije Rio de Žaneiro (Rio Declaration), 1986. godine, nastale fuzijom Grupe kon-

tadora (Meksiko, Kolumbija, Venecuela i Panama) i Grupe za podršku (Argentine, Bra-

zila, Urugvaja i Perua), poznate i kao Grupa Lima.

Svojim aktivnostima na intenacionalnoj sceni, kroz samite šefova ili vlada drža-

va članica, RG je podstakla potpisivanje ugovora o saradnji izme!u MERCOSUL – a i

Zajednice andskih zemalja (CAN /ANCOM), između CAN/ANCOM i EU, kao i brojne

druge kontakte latinoameričkih ekonomskih integracija sa integracijama i ekonomijama

drugih regiona i država (ASEAN, SAD, Japan i dr.).

4.1.3. MERCOSUL

MERCOSUL (Mercado Comum do Sul, portugalski) odnosno MERCOSUR

(Mercado Común del Sur, španski) je regionalni trgovinski sporazum (Regional Trade

Agreement - RTA) između Brazila, Argentine, Paragvaja i Urugvaja, kao najznačajniji

segment ukupnog procesa ekonomske i političke integracije Južne Amerike.148

MERCOSUL je osnovan Sporazumom iz Asunsiona (Treaty of Asunción), gla-

vnog grada Paragvaja, 26. marta 1991. godine.

Sporazum iz Asunsiona unapre!en je, 16. decembra 1994. godine, Protokolom iz

Ouro Preto (Protocol of Ouro Preto), gradiću od istorijskog značaja u brazilskoj državi

Minas Žerais. MERCOSUL je postao carinska unija (zona slobodne trgovine sa zaje-

dničkim spoljnim carinama).

Bolivija, Čile, Kolumbia, Ekvador i Peru imaju trenutno status pridruženog člana

MERCOSUL-a, u skladu sa sporazumom MERCOSULa i Andske zajednice (CAN) od

decembra 2004. godine.

CAN je potpisao i sporazum o saradnji sa svakom pojedinačnom državom -

članicom MERCOSUL-a, 7. jula 2005. godine.

148 Unković, M., Međunarodna ekonomija, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2009, str. 281


162

4.2. AZIJSKE INTEGRACIJE

4.2.1. APEC

Azijsko-pacifička ekonomska integracija (Asia – Pacific Economic Cooperation

– APEC) osnovana je 1989. godine kao odgovor na sve veću međuzavisnost azijsko-

pacifičkih ekonomija i održivi razvoj. Azijsko-pacifičku ekonomsku kooperaciju čini 21

zemlja: Australija. Brunej, Kanada, Čile, Kina (uključujući i Hongkong), Indonezija,

Japan, Južna Koreja, Malezija, Meksiko, Novi Zeland, Papua Nova Gvineja, Peru,

Filipini, Rusija, Singapur, Tajvan, Tajland, Sjedinjene Američke Države i Vijetnam.

Kao što se po sastavu može uočiti tu se nalaze i neke od najdinamičnijih ekonomija u

svetu, koje su ostvarile veoma brz privredni rast u poslednje dve decenije.

APEC, interregionalna globalna integracija, osnovana je u cilju podsticanja ot-

vorene trgovine i ekonomske saradnje, unapređenja azijsko-pacifičkog ekonomskog di-

namizma i razvijanja osećanja pripadnosti jednoj ekonomskoj i regionalnoj zajednici.

Strateško pozicioniranje ekonomskih (pa i političkih) interesa u svetu artikuliše se

kroz tri značajnije grupacije – Evropsku uniju (EU), Severno-američku zonu slobodne trgo-

vine (NAFTA) i Azijsko-pacifičku ekonomsku saradnju (APEC). Evropska unija ima već

stabilan trend širenja zona slobodne trgovine na području Evrope i Mediterana, dok je spo-

razumom između NAFTA i APEC obuhvaćeno 18 zemalja – sa preko 2 milijarde stano-

vnika, čime je započeto objedinjavanje ekonomskog prostora Severne (i Latinske) Amerike

i Pacifika, s ciljem da se do 2010. godine stvori zona slobodne trgovine.

U Evropskoj uniji i APEC-u imaju vrlo visok stepen ekonomskog zajedništva, s

obzirom da intrazonalna trgovina u ovim dvema grupacijama čini oko 2/3 njihove ukupne

trgovine. Počev od 1960-tih godina stvorene su i brojne grupacije zemalja u razvoju na sva

tri manje razvijena kontinenta, ali je svoju vitalnost potvrdilo samo Udruženje zemalja

Jugoistočne Azije (ASEAN), koje je i samo uključeno u APEC. Glavni uzroci neuspeha

integracionih pokušaja zemalja u razvoju leže u inicijalnoj nerazvijenosti, niskom inten-

zitetu međusobne trgovine i teškoćama kod rešavanja polarizacionih efekata u grupaciji.149

Među važnim konsideracijama koje determinišu pravce i dinamiku integracionog

procesa nalaze se kako ekonomski, tako i politički motivi. Nekada dominantni kreterijum za

celishodnost integracije bili su statički efekti razvoja (intrazonalne) trgovine, odnosno



163

skretanja trgovine (sa ostalim svetom). Moderna teorija međunarodnih ekonomskih inte-

gracija daje primat dinamičkim efektima koji se odražavaju u porastu nivoa proizvodnje i

potrošnje. Novija integraciona kretanja, naročito u regionu Istočne Azije (ASEAN i APEK)

i u Latinskoj Americi (MERCOSUR – Mercado Comun del SUR) sugerišu da su trgovina i

investicije glavni pokretači integracije, koja sve više poprima tržišni, dakle funkcionalni

karakter, nezavisno od formalnih, institucionalnih mehanizama saradnje. Tome u prilog ide

i konstatacija da intrakompanijska trgovina (među filijalama transnacionalnih kompanija)

čini oko 1/3 ukupne svetske trgovine. Ova savremena kretanja uslovila su da se međuna-

rodna ekonomska integracija danas dimenzionira, po pravcima i dinamici procesa, paralelno

kroz formalnu integraciju (liberalizacija trgovine, investicija, plaćanja) i integraciju vođenu

investicijama (Investment-led integration).

Glavne oblasti ekonomske saradnje su: trgovina, industrija, investicije, nauka i

tehnologija, kadrovi, energetika, pomorstvo, telekomunikacije, transport i turizam.

Orijentacija APEC-a je da postane točak liberalizacije u regionu. Osnivanje zone slo-

bodne trgovine za sve industrijski razvijene članice predviđeno je do 2010. godine, a za

manje razvijene članice do 2020. godine.

Kad se taj proces zaokruži APEC će pokrivati najveći deo svetske trgovine.

4.2.2. ASEAN

ASEAN (Association of South-East Asian Nations), odnosno ekonomsko udru-

ženje država jugoistočne Azije, osnovan je 1967. godine, u skladu sa Bangkoškom de-

klaracijom. Sedište ASEAN-a je u Džakarti, Indonezija. Početni cilj ove grupacije bio je

mir i stabilnost u ovom području, ali se u kasnijim fazama razvoja ova integracija okre-

nula ekonomskim, socijalnim i kulturnim pitanjima razvoja zemalja-članica.

ASEAN ekonomska saradnja obuhvata sledeća područja: trgovinu, investicije,

usluge, finansije, poljoprivredu, šumarstvo, energiju, transport, komunikacije, intelek-

tualnu svojinu, mala i srednja preduzeća i turizam.150

Cilj osnivanja ASEAN-a je ubrzanje ekonomskog rasta, socijalnog progresa i

kulturnog razvitka u regionu, kao i unapređenje regionalnog mira i stabilnosti. ASEAN

su osnovale Indonezija, Malezija, Filipini, Singapur Tajland. U sastavu ove grupacije

danas je i Brunei.



164

ASEAN (Association of South-East Asian Nations), odnosno ekonomsko udru-

ženje država jugoistočne Azije, osnovan je 1967. godine, u skladu sa Bangkoškom de-

klaracijom. Sedište ASEAN-a je u Džakarti, Indonezija. Početni cilj ove grupacije bio je

mir i stabilnost u ovom području, ali se u kasnijim fazama razvoja ova integracija okre-

nula ekonomskim, socijalnim i kulturnim pitanjima razvoja zemalja-članica.

ASEAN ekonomska saradnja obuhvata sledeća područja: trgovinu, investicije,

usluge, finansije, poljoprivredu, šumarstvo, energiju, transport, komunikacije, intelektu-

alnu svojinu, mala i srednja preduzeća i turizam. Cilj osnivanja ASEAN-a je ubrzanje

ekonomskog rasta, socijalnog progresa i kulturnog razvitka u regionu, kao i unapređe-

nje regionalnog mira i stabilnosti. ASEAN su osnovale Indonezija, Malezija, Filipini,

Singapur i Tajland. U sastavu ove grupacije danas je i Brunei. Ova grupacija ima fleksi-

bilnu organizaciju.

Rukovodeći organ je Ministarsko savetovanje (ministri spoljnih poslova) koje se

povremeno saziva i glavnim gradovima zemalja-članica. Između savetovanja deluje

Stalni komitet (sekretarijat) kojem predsedava ministar spoljnih poslova one zemlje u

kojoj se namerava održati sledeće Savetovanje. U svakoj zemlji-članici postoji Nacio-

nalni sekretarijat za poslove ASEAN-a.

Pomoćna tela su specijalizovani komiteti za različita pitanja regionalne saradnje

u oblasti industrije i trgovine, poljoprivrede, ribarstva, transporta i veza itd.

U prvim godinama ekonomska saradnja bila je usmerena na zajedničko iskori-

šćavanje prirodnih bogatstava, razvoj transporta i veza. Intenzivniji napori ASEAN-a na

području ekonomske saradnje učinjeni su 1976. godine, kad je zaključeno da treba da se

posveti veća pažnja zajedničkom investiranju i izgradnji zajedničkih preduzeća, sačine

dugoročni programi međusobnih robnih isporuka, uspostavi sistem međusobnih carin-

skih preferencijala i kreditira međusobna trgovina. Na realizaciji tih zadataka, iste go-

dine osnovan je niz regionalnih institucija, kojima je poveren zadatak da realizuju prih-

vaćene programe, kako u području industrijskog razvoja, tako i području trgovinske

saradnje. Prvi korak u tom pravcu je bila zajednička izgradnja industrijskih kompleksa u

svakoj od članica i uspostavljanje ograničene zone slobodne trgovine (1977), prvo za

tridesetjedan proizvod, a kasnije je taj spisak stalno proširivan. Od tada ASEAN grupa-

cija beleži izrazito pozitivne rezultate i značajan industrijski i tehnološki razvoj, a neke

zemlje su se svrstale u grupu novo-industrijalizujućih država, koje uspešno konkurišu u


165

nekim modelima proizvodnje i vodećim zemljama sveta. Izuzetno je razvijena međuna-

rodna saradnja ASEAN grupacije. Ona ima posebne ugovorne odnose sa mnogim drža-

vama i međunarodnim integracijama u svetu. U tom smislu posebnu pažnju zaslužuju

odnosi s Japanom, Evropskom unijom, Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadom i

Australijom. Za svaku državu ili integraciju s kojima ASEAN grupacija ima ugovorne

odnose zadužena je jedna od članica, koja obavlja koordinirajuće funkcije. Koordina-

tori se menjaju svake tri godine. Isto tako, sa svakom od zemalja ili grupacija s kojom

ASEAN grupacija sarađuje, formiran je Zajednički komitet za saradnju, koji održavaju

godišnje sastanke i sastanke po potrebi i preko ovih komiteta prolazi stručna verifikacija

različitih programa međusobne saradnje.151

U prvom kvartalu 2006. godine SDI u region skočile su za 90 odsto u odnosu na

isti kvartal prethodne, na 14 milijardi USD. Sjedinjene Američke Države, Velika Brita-

nija, Japan, Francuska i Finska su zaslužne za gotovo polovinu ulaganja koja se ugla-

vnom slivaju u Singapur, Indoneziju, Tajland i Maleziju. Nasuprot njima Kina je u

istom periodu (2005. godine) privukla više od 50 milijardi USD SDI. To je razlog (kon-

kurentnost sa Kinom) što zemlje ASEAN-a žele da ubrzaju planove stvaranja ekonom-

ske zajednice nalik na Evropsku uniju (EU) do 2015. godine, iako je to planirano tek do

2020. godine.

Zbirni bruto društveni proizvod, odnosno GDP ASEAN-a, meren paritetom ku-

povne moći, iznosio je 2006. godine preko 2.800 milijardi dolara, sa tržištem oko 565

miliona stanovnika (2007.) i ukupnom površinom od 4,5 miliona km2. ASEAN je omo-

gućio veliku političku i ekonomsku integraciju regiona Jugoistočne Azije.

Strategijsko dostignuće ASEAN-a je stvaranje Zone slobodne trgovine (ASEAN

Free Trade Area – AFTA). Osnovana je u januaru 1992. godine, poznata i kao Sunga-

purska deklaracija.

Strategijski cilj stvaranja AFTA je jačanje konkurentske sposobnosti ASEAN

članica u razmerama svetskog tržišta kroz eliminisanje interregionalnih carinskih tarifa i

necarinskih barijera, podsticanje ekonomskog razvoja kroz strane direktne investicije

(SDI), kao i proširivanje zone slobodne trgovine izvan ASEAN-a, posebno prema Kini,

Japanu i Indiji.



166

ASEAN i Kina dogovorili su se 6. novembra 2001. godine o uspostavljanju bila-

teralne zone slobodne trgovine 2010. godine, čime bi bilo uspostavljeno ogromno regio-

nalno tržište od 1,8 milijardi potrošača, sa bruto društvenim proizvodom od oko 2.000

milijardi USD i internacionalnom trgovinom od 1,23 hiljade milijardi USD. U toku su

pregovori o slobodnoj trgovini između ASEAN-a i Japana, kao i između ASEAN-a i

Indije.

Iz napred iznetih pokazatelja može se uočiti da su zemlje ASEAN-a grupacija

zemalja među kojima se nalaze i velike i mnogoljudnije zemlje, kao što su Indonezija,

Tajland, Filipini. Ukupan broj stanovnika se kreće oko 300 miliona stanovnika. Najniži

nacionalni proizvod po stanovniku je na nivou od oko 300 USD (Indonezija) a najviši

oko 2.600 USD (Singapur). Udruženje zemalja jugoistočne Azije ima dobru saradnju s

institucijama Ujedinjenih nacija, posebno s Azijskom bankom za razvoj i Programom

Organizacije ujedi-njenih nacija za razvoj (UNDP).

Investicije u zemljama ASEAN-a povećane su u 2006. godini u odnosu na pret-

hodnu za 48 odsto i tako postigle novi rekord. Region mora da udvostruči napore da bi

se mogao nositi sa Kinom. Neposredna strana ulaganja u zemlje ASEAN-a dostigle su

38 milijarde USD 2005. godine, što je iznad nivoa zabeleženih pre azijske finansijske

krize 1997-1998. godine. Strane direktne investicije (SDI) u zemljama ASEAN-a izno-

sile su 1997. godine

Izuzetno je razvijena međunarodna saradnja ASEAN grupacije. Ona ima pose-

bne ugovorne odnose sa mnogim državama i međunarodnim integracijama u svetu. U

tom smislu posebnu pažnju zaslužuju odnosi s Japanom, Evropskom unijom, Sjedinje-

nim Američkim Državama, Kanadom i Australijom.


167

4.3. AFRIČKE INTEGRACIJE

4.3.1. COMESA

Zajedničko tržište Istočne i Južne Afrike (Common Market for Estern and Sout-

hern Afrika - COMESA), uspostavljeno u novembru 2000. godine, čini 21 država: An-

gola, Burundi, Komorska Ostrva, Kongo (D.R), Džibuti, Egipat, Eritreja, Etiopija, Ke-

nija, Madagaskar, Malavi, Mauricijus, Namibija, Ruanda, Sejšelska Ostrva, Sudan, Sva-

zilend, Tanzanija, Uganda, Zambija i Zimbabve.

COMESA je osnovana u cilju boljeg korišćenja raspoloživih prirodnih i ljudskih

potencijala, kroz međusobnu saradnju članica te integracije. COMESA je najveći in-

tegracioni trgovinski blok u Africi. Vodeća zemlja u ekonomskoj grupaciji COMESA je

Egipat.152

Zbirni bruto društveni proizvod regionalne ekonomske grupacije COMESA,

meren paritetom kupovne moći, iznosio je u 2006. godini 860 milijardi USD, sa unu-

trašnjim tržištem od preko 420 miliona stanovnika i površinom od 12,6 miliona km2.153

4.3.2. ECOWAS

Ekonomska zajednica država Zapadne Afrike (Economic Community of West

African States -ECOWAS) je regionalna ekonomska grupacija 15 zemalja: Benin, Bu-

rkina Faso, Zelenortska Ostrva, Obala Slonovače, Gambija, Gana, Gvineja, Gvineja

Bisao, Liberija, Mali, Niger, Nigerija, Senegal, Sijera Leone i Togo.

Cilj ekonomske grupacije ECOWAS je unapređenje saradnje i razvoja na svim

područjima ekonomskih aktivnosti, posebno u oblasti industrije, transporta, telekomuni-

kacija, energije, poljoprivrede, prirodnih izvora, trgovine, monetarnih i platnih problema

i socijalnih i kulturnih pitanja. Cilj je postizanje višeg nivoa životnog standarda naroda,

jačanja i održavanja ekonomske stabilnosti i podsticanje razvoja ekonomskih odnosa

između njenih članova i davanja doprinosa napretku i razvoju Afričkog kontinenta.

Zbirni bruto društveni proizvod ECOWAS grupacije, meren paritetom kupovne

moći, iznosio je u 2006. godini 549,1 milijarde USD, sa unutrašnjim tržištem od 266

miliona stanovnika (2007) i površinom od 5,1 miliona km2. Ova Zajednica je osnovana

152 Beslać, M., Petković, T., Međunarodna ekonomija i finansije, VPŠSS, Čačak, 2008, str. 59 153 Ristić, Ž., Ristić, K., Međunarodna ekonomija i finansije, EtnoStil, Beograd, 2013, str. 152


168

kao model carinske unije odnosno zajedničkog tržišta po uzoru na Evropsku ekonomsku

zajednicu. Cilj ekonomske grupacije ECOWAS je ''unapređenje saradnje i razvoja na

svim područjima ekonomske aktivnosti, posebno u oblasti industrije, transporta, teleko-

munikacija, energije, poljoprivrede, prirodnih izvora, trgovine, monetarnih i platnih pro-

blema i socijalnih i kulturnih pitanja radi postizanja životnog standarda naroda, jačanja i

održavanja ekonomske stabilnosti i podsticanje razvoja ekonomskih odnosa između nje-

nih članova i davanja doprinosa napretku i razvoju Afričkog kontinenta'' (član 2. Ugo-

vora). Da bi se postigli ti ciljevi, Zajednica će raditi na postupnom:154

- eliminisanju carina i drugih dažbina s istim delovanjem;

- ukidanju kvantitativnih i administrativnih ograničenja u trgovini;

- uspostavljanju zajedničke tarife i zajedničke trgovinske politike prema trećim

zemljama;

- ukidanju prepreka slobodnom kretanju ljudi, usluga i kapitala između članica;

- usaglašavanju politike u domenu poljoprivrede i unapređenju zajedničkih

projekata, posebno u oblasti marketinga, istraživanja i agroindustrijskih preduzeća;

- provođenju planova zajedničkog razvoja transporta, komunikacija, energije i

drugih infrastrukturnih objekata, i evoluciji zajedničke politike u ovim pitanjima;

- usaglašavanju politike država članica u domenu privrede i industrije i uklanja-

nje razlika u nivou razvoja država-članica;

- usaglašavanju monetarnih politika država-članica;

- uspostavljanju Fonda za saradnju, kompenzaciju i razvoj.

Zajednica obuhvata najveći broj zemalja okupljenih u pojedinačnoj integracionoj

grupaciji u Africi. Pored malih zemalja, tu su takođe i mnogoljudne zemlje Afrike. Uku-

pan broj stanovnika u zajednici je oko 240 miliona stanovnika. Dohodak po stanovniku

(bruto) u ovim zemljama kreće se od 150 do 700 američkih dolara.

Zemlje integrisane u Zajednicu su pretežno poljoprivredne zemlje (zaostala –

nerazvijena poljoprivreda) sa predominantnom proizvodnjom tropskog voća, kafe,

kaučuka i dr. Neke zemlje Zajednice su izuzetno bogate rudnim blagom (Gvineja boksi-

tom, Liberija i Sijera Leone – gvozdenom rudom), plemenitim metalima i dijamantima

(Gana – zlato i dijamanti, Sijera Leone, dijamanti).



169

V

MEĐUNARODNE FINANSIJSKE

ORGANIZACIJE


170

5.1. IBRD

Međunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD) je jedna od pet institucija koje

čine grupaciju Svetske banke. IBRD je međunarodna organizacija čija je originalna mi-

sija bila je da finansira obnovu nacija razorenih za vreme Drugog svetskog rata. Tre-

nutno, svoju misiju je proširila u borbi protiv siromaštva finansiskom pomoći državama.

Njen rad se održava kroz plaćanjima kako je to regulisano od strane država članica.

IBRD daje zajmove vladama, i javnim preduzećima, uvek pod državnom (ili

„suverena“) garancijom otplate pod opštim uslovima. Sredstva za ove pozajmice dolaze

prvenstveno od izdavanja obveznica Svetske banke na svetskom tržištu kapitala – obi-

čno 12-15 milijardi dolara godišnje. Ove obveznice se ocenjuju rejtingom AAA (najviši

mogući). Zbog kreditnog rejtinga IBRD-a, u mogućnosti je da pozajmljuje uz relativno

niske kamatne stope. Pošto većina zemalja u razvoju ima značajno niže kreditne rejtin-

ge, IBRD može kreditirati zemlje sa kamatnim stopama koje su obično prilično atrakti-

vne za njih, čak i nakon dodavanja male marže (oko 1%) za pokrivanje administrativnih

troškova.

5.1.1. Osnivanje i razvoj IBRD

Odluka o osnivanju Međunarodne banke za obnovu i razvoj doneta je takođe na

„Monetarnoj i finansijskoj konferenciji Ujedinjenih nacija", održanoj od 1. do 22. jula

1944. godine u Bretton Woodsu.

Slika 11. Prva sednica IBRD u Vašingtonu (web.worldbank.org, preuzeto 27.11.2017.)

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B8_%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%80%D0%B0%D1%82

http://siteresources.worldbank.org/PROJECTS/Resources/40940-1173795340221/IBRDGC05.pdf


171

Međunarodnu banku za obnovu i razvoj osnovale su, kao prvu od institucija

Svetske banke 44 zemlje, među kojima je bila i Jugoslavija sa ciljem da pod povoljni-

jim uslovima od tržišnih finansira obnovu i razvoj u zemljama u razvoju, usmeravanjem

finansijskih sredstava iz razvijenih zemalja. Banci su pristupile, zaključno sa 2002 .go-

dinom, 184 zemlje. Članice Međunarodne banke mogu da budu samo one zemlje koje

su članice Međunarodnog monetarnog fonda

Iako prvobitno osnovana s namerom da učestvuje u finansiranju ratom razrušene

Evrope, IBRD je danas postala isključivo banka za razvoj.

Sporazum o osnivanju Banke stupio je na snagu 27. decembra 1945. godine, a

IBRD je počela sa radom 26. juna 1946. godine. Sve zemlje koje su učestvovale na kon-

ferenciji u Bretton Woodsu osim Sovjetskog Saveza, učlanile su se u Međunarodnu ban-

ku za obnovu i razvoj. Članstvo u Svetskoj banci uslovljeno je članstvom u Međunaro-

dnom monetarnom fondu. Jugoslavija je sudelovala na konferenciji u Bretton Woodsu i

bila jedna od 29 država koja je prihvatila i potpisala - Sporazum o osnivanju Međuna-

rodne banke za obnovu i razvoj. Sedište Banke je u Vašingtonu.

Članstvo zemalja članica Svetske banke je uslovljeno članstvom u Međunaro-

dnom monetarnom fondu. Za razliku od Fonda koji se bavi poslovima kratkoročnog

finansiranja. Svetska banka se bavi poslovima srednjoročnog i dugoročnog finansiranja.

Banka daje kredite zemljama članicama za finansiranje projekata koji doprinose rastu i

razvoju nacionalne privrede.155

Banka ocenjuje ekonomsku efikasnost projekata i odobrava određena kreditna

sredstva ukoliko takvi projekti doprinose stvaranju uslova za plasman privatnog kapi-

tala, proširenju međunarodne trgovine i strukturne ravnoteže u razvoju zemalja koje rea-

lizuju takve projekte. Pored redovnih kredita kojima Svetska banka podržava finansir-

anje projekata, praksa banke je da odobrava i kredite za tzv. strukturna prilagođavanja

koji su opšterazvojnog karaktera.

Na početku funkcionisanja novog međunarodnog monetarnog sistema mone-

tarna i razvojna funkcija su bile odvojene između Međunarodnog monetarnog fonda i

Svetske banke. Smatralo se da su monetarni problemi kratkoročni i da ih ne treba mešati

sa dugoročnim razvojnim; strukturnim problemima privrede. Ovakvom stavu su se

suprostavile zemlje u razvoju ističući da isti razlozi leže u osnovi monetarnih i razvojnih

155 Ristić Ž. i sar., Međunarodni finansijski menadžment, VPŠ Čačak, Čačak, 2007, str. 173


172

teškoća. Mišljenje zemalja u razvoju, iako ispravno, prihvaćeno je tek početkom sedam-

desetih godina i od tada Međunarodni monetarni fond i Svetska banka pokušavaju da

pronađu tačke približavanja u svom poslovanju.

Svetska banka je najveći svetski snabdevač kapitala za razvoj i know how-a, s

obzirom da je u 2001. godini obezbedila više od 17 milijardi USD zajma zemljama kli-

jentima. Njeno sedište je u Vašingtonu u Sjedinjenim američkim državama, ima svoje

kancelarije u 100 zemalja i zapošljava ukupno 10.000 ljudi.

5.1.2. Cilj i zadaci IBRD

Zajednički cilj ovih institucija je da pomognu životni standard nerazvijenog

sveta, kanalisanjem finansijskih sredstava iz razvijenih zemalja u zemlje u razvoju. Gla-

vni zadatak Grupe je da kreira pogodne operativne uslove za privatni sektor i dopunske

fondove za privatna preduzeća, posebno za dugoročne investicije u infrastrukturi. Svet-

ska banka se dakle bavi problemima dugoročnog finansiranja privrednog sektora, pa je

najveća institucija u svetu u toj oblasti.

Osnovni ciljevi Banke, deklarisani članom 1. Statuta, su:156

• da pomaže obnovu i razvoj proizvodnje u privredno nedovoljno razvijenim

zemljama članicama;

• da podstiče privatne investicije putem garancija ili participacije u zajmovima

vlastitim ili pozajmljenim sredstvima,

• da pomaže razvoj međunarodne trgovine i održavanje ravnoteže u platnom

bilansu podsticanjem međunarodnih investicija u cilju razvoja proizvodnih snaga ze-

malja članica, doprinoseći na taj način porastu produktivnosti rada, životnog standarda i

uopšte poboljšanju uslova života i rada.

Osnovni zadaci Banke su da olakšavanjem investiranja kapitala u proizvodne

svrhe pomaže obnovu i razvoj na teritorijama zemalja članica; da podstiče privatne

investicije u inostranstvu putem garancija ili učestvovanje i drugim vrstama privatnih

investicija, itd.

Pored navedenih osnovnih zadataka, Banka obavlja i druge poslove, od kojih

posebno ističemo:

156 Barać, S., Stakić, B., (2007), Osnovi ekonomije, Univerzitet Singidunum Beograd, str. 344


173

• preko svojih stručnih timova participira u analizi ekonomskih problema i

tehničko-tehnoloških rešenja i

• vrši edukaciju kadrova za ekonomska, finansijska i tehničko-tehnološka pita-

nja. U tu svrhu osnovan je Institut za ekonomski razvoj i obučavanje kadrova

Tokom poslednjih nekoliko godina došlo je do značajnog povećanja broja čla-

nica, pre svega kao rezultat prijema novih zemalja nastalih raspadom Sovjetskog saveza

i SFR Jugoslavije. Krajem fiskalne 1993. godine Međunarodna banka za obnovu i ra-

zvoj ima 176 zemalja članica.157

Slika 13. Sediše IBRD u Vašingtonu

5.1.3. Članstvo i kapital IBRD

Međunarodna banka za obnovu i razvoj (u dnevnoj upotrebi preovladava naziv

Svetska banka) je u širem kontekstu grupa četiri glavne institucije: Banke, Međunaro-

dnog udruženja za razvoj (IDA), Međunarodne finansijske korporacije (IFC) i Multi-

laterarne agencije za garantovanje investicija (MIGA). Obično se označavaju kao „Gru-

pa Svetske banke“158

157 Jovanović-Gavrilović, P., Međunarodno poslovno finansiranje, Ekonomski fakultet,

Beograd, 2004, str. 80. 158 Jović, D., Međunarodne finansijske institucije, Beograd, 2007, str. 71.


174

Članovi su IBRD-a su 186 zemalja članica UN-a i Kosovo. Svi članovi IBRD-a

su i članova MMF-a, i obratno.

Zemlje članice UN-a koje nisu članovi su: Kuba, Severna Koreja, Andora, Mo-

nako, Lihtenštajn, Nauru, Kukova Ostrva, Nijue, Vatikan i ostale države sa ograničenim

priznanjem.

Slika 14. Zemlje članice IBRD

Početni odobreni kapital pri osnivanju Banke iznosio je deset milijardi dolara, ali

treba ukazati na razliku između odobrenog i uplaćenog kapitala. Odobreni kapital je

veći od uplaćenog jer se samo deo odobrenog kapitala uplaćuje (20%), a ostatak služi

kao garancija za obaveze Banke (80%). Zemlje članice mogu biti pozvane da uplate od-

ređeni deo ovog garantnog iznosa, u svojim nacionalnim valutama, ukoliko je to Banci

potrebno da bi odgovorila svojim obavezama.

Svetska banka je organizovana po vlasničkoj strukturi kao akcionarsko društvo.

Početni kapital Banke je obezbeđen iz kvota zemalja članica, da bi se naknadno pove-

ćavao potencijal pribavljanjem sredstava na finansijskom tržištu, zatim kroz formu kofi-

nansiranja ili emisijom obveznica (za koje papire garantuju vlade zemalja na čije valute

glase obveznice) koje su tražene na međunarodnom tržištu kapitala (jer Banka ima visok

kreditni rejting-AAA credit rating).

U svojoj politici plasmana banka primenjuje kriterijum uravnoteženosti kako u

pogledu šierine namena tako i u pogledu teritorijalnog rasporeda zajmova. Zemlja koja

želi da postne član IBRD mora prethodno da bude članica Međunarodnog monetarnog

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%97%D0%B5%D0%BC%D1%99%D0%B5_%D1%87%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B5_%D0%9E%D1%80%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D1%83%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D1%9A%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%85_%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%BE

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B5%D1%92%D1%83%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%B8_%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%BD%D0%B8_%D1%84%D0%BE%D0%BD%D0%B4

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D1%83%D0%B1%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B5%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B0_%D0%9A%D0%BE%D1%80%D0%B5%D1%98%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BD%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D0%BA%D0%BE

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D0%BA%D0%BE

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D0%B8%D1%85%D1%82%D0%B5%D0%BD%D1%88%D1%82%D0%B0%D1%98%D0%BD

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B0%D1%83%D1%80%D1%83

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B0_%D0%9E%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B2%D0%B0

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B8%D1%98%D1%83%D0%B5

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D0%BD

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/1/1e/International_Monetary_Fund_(art.VIII).png


175

fonda. Sa prvobitnih 29 zemalja-članica broj zemalja povećao se na 186 članica..

Visina kvote koju svaka zemlja članica upisuje utvrđuje se sporazumom između

Banke i svake pojedine članice, a na temelju nje određuje se i glasačka prava zemalja.

Na politiku Banke najviše uticaja ima vlada SAD-a, koja tradicionalno učestvuje

u formiranju kapitala Banke sa 1/5. Od ukupnog kapitala Banke najveći udeo sredstava

otpada na SAD, zatim Japan, Velika Britanija i Nemačka.

Banka godišnje odobri 15 do 20 milijardi dolara kredita, mada te sve kredite ne

iskoriste u godini na koju se odnose. Najveći korisnici sredstava su Kina, Indija, Meksi-

ko I Brazil, ali sve više sredstava koriste i bivše republike SSSR-a.

Izvori sredstava (kapitala) Banke Kapital Banke se formira na sledeći način:

1. Upisom zemalja članica (kvota zemlje članice)

2. Emisijom obveznica na tržištu kapitala

3. Prodajom dela zajmova drugim finansijerima i

4. Sopstvenim prihodima.

Svaka zemlja članica prilikom pristupanja Banci utvrđuje iznos tzv. upisanog

kapitala, koji se uobičajeno naziva kvota zemlje članice. Upisani kapital predstavlja

ukupnu finansijsku obavezu zemlje članice prema Banci i treba da realno odražava nje-

nu međunarodnu ekonomsku poziciju.

Sredstva IBRD potiču uglavnom s tržišta privatnog kapitala, a jedan deo od

upisanog kapitala zemalja članica. U strukturi upisanih sredstava 10% je uplaćeni kapi-

tal, a 90% predstavljaju sredstva koja se Banci stavljaju na arspolaganje za potrebe pla-

ćanja obaveza za posuđena sredstva ili za zajmove koje Banka garantuje. Visina kvote

koju svaka zemlja članica upisuje utvrđuje se sporazumom između Banke i svake poje-

dine članice, a na temelju nje određuje se i glasačka prava zemalja.

5.1.4. Odobravanje zajmova/kredita

Zajmovi se obično odobravaju zemljama u razvoju koje su na višem nivou eko-

nomske i socijalne razvijenosti. Osnovni kriterijum prema kome se određuje da li ze-

mlja članica može da bude korisnik zajma Banke je visina ostvarenog dohotka po stano-

vniku. U grupu zemalja s niskim dohotkom, koje po pravilu nisu korisnici zajmova

IBRD-a već kredita IDA-e, spadaju one čiji dohodak ne prelazi 410 dolara per capita.

Zajmovi se odobravaju zemljama s dohotkom po stanovniku između 410 i 2.650 dola-


176

ra, bez obzira da li su u pitanju uvoznici ili izvoznici nafte. Zemlje čiji dohodak po

stanovniku prelazi 2.650 dolara ne mogu koristiti zajmove Banke jer nemaju status

zemalja u razvoju. Zajam Međunarodne banke za obnovu i razvoj odobrava se direktno

vladi određene zemlje ili uz garanciju vlade lokalnim bankama ili preduzećima. Sred-

stvima zajmova Banke finansira 1/3 vrednosti pojedinačnog projekta, a ostala sredstva

obezbeđuje zemlja primalac zajma, ili međunarodni bankarski konzorcijum, odnosno

zainteresovani subjekti drugih zemalja.

Zajmovi Banke odobravaju se s periodom počeka otplate do 5 godina i sa rokom

otplate do 25 godina. Prosečna kamatna stopa se do kraja fiskalne 1983. godine određi-

vala u fiksnom iznosu i uvek je bila znatno ispod tekuće tržišne kamatne stope. Od po-

četka fiskalne 1984. odnosno 1. jula 1983. svi zajmovi se odobravaju sa varijabilnom

kamatnom stopom.

Jedan od značajnih mehanizama pomoću kojeg Međunarodna banka za obnovu i

razvoj stimuliše različite izvore dopunskih sredstava za finansiranje razvojnih projekata

u zemljama u razvoju je kofinansiranje. Pod kofinansiranjem se podrazumeva aran-

žman u kome se sredstva međunarodne finansijske organizacije povezuju sa sredstvima

iz izvora kapitala van zemlje primaoca zajma (regionalnih razvojnih finansijskih organi-

zacija, komercijalnih banaka, izvoznih kreditnih agencija itd.) radi finansiranja tačno

utvrđenog razvojnog projekta zemlje primaoca zajma.

U toku 1981/1982. i 1982/1983. došlo je do promena u kreditnoj politici Banke.

Te promene ogledaju se, uglavnom, u sledećem:159

- od kraja marta 1982. odlučnije se primenjuje politika '' gradacije '', na osnovu

koje zemlje članice zajmoprimcima nisu više podobne za dobijanje zajmova Banke kada

dostugnu određeni stepen razvoja; ovu granicu razvoja predstavlja bruto nacionalni

dohodak per capita od 2.650 dolara (po cenama iz 1980.);

- zajmovi Banke odobravaju se od 1.jula 1982. uz varijabilnu kamatnu stopu, ko-

ja se određuje svakih 6 meseci, a odražava stvarne troškove Banke prilikom uzimanja

zajmova;

- za potrebe strukturnog prilagođavanja privrede zemalja članica Banke od 1980.

odobrava zajmove kojima se finansiraju programi stabilizacionih politika i strukturnih

reformi privreda (SAL);

159 Raković, M., Svetska banka – misija I zadaci, Naučni rad, Beograd, 2010, str. 3


177

- povećanje učešća komercijalnih banaka u projektima u zemljama u razvoju

koje finansira Banka (kofinansiranje) uvođenjem novih instrumenata finansiranja od

strane Banke, i to u probnom periodu od 12-24 meseca.

- u politici odobravanja zajmova Banke posebvan naglasak se daje na pomoći

najsiromašnijim zemljama, a posebno afričkim zemljama južno od Sahare, što se odra-

žava u zajmovima IDA;

- u junu 1984. Banka je prvi put učestvovala u aranžmanu o zajmu drugog dava-

oca (Banka i konzorcijum komercijalnih banaka garantovale su zajam koji je Evropska

zajednica za ugalj i čelik odobrila za projekat u Brazilu);

- u politici odobravanja zajmova od strane Banke, prednost se sve više daje

privatnom sektoru.

Pri odobravanju kredita i davanju garancija Banka se pridržava brojnih principa

od kojih posebno ističemo:

1. Banka odobrava kredite i daje garancije za one investicione projekte koji

imaju svoje ekonomsko opravdanje i koji će nakon stavljanja u pogon svojem renta-

bilnošću omogućiti uredno servisiranje kredita;

2. Banka finansira devizni deo investicionog projekta, a ostali troškovi proje-

kta pokrivaju se u pravilu iz domaćih izvora. U izuzetnim prilikama, kao što je hitnost

projekta, nemogućnost investitora da participira u zatvaranju finansijske konstrukcije i

ako je jasno da bi finansiranje lokalnih izdataka u vezi sa projektom delovalo na rast

cena, Banka je spremna da financira i izdatke u lokalnoj valuti;

3. kredite koje Banka odobrava preduzećima na području zemlje članice oba-

vezno garantuje država ili državna ustanova čija je garantija prihvatljiva za Banku (cen-

tralna banka);

4. Banka odobrava zajmove prvenstveno za finansiranje konkretnih projekata,

a daleko ređe za opšterazvojne potrebe;

5. kod odobravanja kredita Banka mora steći utisak da potencijalni korisnik

kredita nije mogao osigurati neophodna sredstva uz povoljnije uslove iz dru-gih izvora;

6. Banka ne može uslovljavati korišćenje odobrenog kredita na teritoriji neke

zemlje članice;

7. kontinuitet u saradnji.


178

Slika 15. Regionalni raspored odobrenih kredita IBRD

Međunarodna banka za obnovu i razvoj je tokom 1981. sve do 1990. godine mo-

difikovala svoju poslovnu politiku. Naime, od 1982. godine IBRD sprovodi tzv. politi-

ku graduacije u davanju zajmova u zavisnosti od visine nacionalnog dohotka po glavi

stanovnika. Po toj logici, zemlja sa dohotkom preko. 2650 dolara isključuje se iz kruga

zemalja kojima se dodeljuju zajmovi Banke.

Od jula 1982.godine Međunarodna banka za obnovu i saradnjir Odobrava za-

jmove sa varijabilnom kamatnom stopom, koja se menja na svakih šest meseci. U fis-

kalnoj 1995. godini kamata je iznosila 8,5%.160

U novije vreme pri IBRD otvoren je tzv. „treći šalter". To je ustvari novi kanal

za finanširanje razvoja najsiromašnijih zemalja u razvoju (sa ispod 425 dolara dohotka

po stanovniku). Kamatna stopa na zajmove koji se odobravaju preko ovog šaltera iznosi

4 do 4,5%. Pokriće razlika u kamatama Banka vrši sredstvima koje prikuplja na dobro-

tvornoj osnovi.

Osnovni problem u korišćenju sredstava Banke je što i Banka poput Međuna-

rodnog monetarnog fonda, sve više uslovljava korišćenje njenih sredstava mešanjem u

kompletnu razvojnu politiku zemalja kojima sredstva odobrava. Ona se sve više

identifikuje sa interesima razvijenih zemalja mada joj to nije ni funkcija ni namena.

Zbog toga će se u tom delu politike Banke morati izvršiti nužne promene jer je Banka

osnovana kao humana institucija da pomaže one koji se na drugi način ne bi mogli ra-

zvijati, a ne da sledi politiku najrazvijenijih zemalja na svetskom planu.

160 Komezec, S., Ristić, Ž., Monetarne i javne finansije, VPŠ, Beograd, 2001., str. 480

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:2005IBRD_loans_and_IDA_credits.png


179

5.1.5. Organi i upravljanje bankom

Organizacija i upravljanje Bankom je slično upravljanju Međunarodnim mone-

tarnim fondom, najviši organ je Savet guvernera. Svaka zemlja članica imenuje u Savet

guvernera po jednog guvernera I njegovog zamenika. Ovaj Savet, zajedno sa Savetom

guvernera Međunarodnog monetranog fonda, sastaje se jednom godišnje, obično sep-

tembra/oktobra kada se održava godišnja skupština ovih institucija. Stvarno upravljanje

Bankom je u nadležnosti Odbora izvršnih direktora, koji pored upravljanja Bankom,

upravlja i Međunarodnim udruženjem za razvoj. Pet zemalja da najvećim kvotama u

Banci imenuju po jednog izvršnog direktora. Odbor izvršnih dirktora se sastaje dva puta

nedeljno. Donosi odluke o odobravanju zajmova zemljama članicama, utvrđuje uslove

pozajmljivanja sredstava i pribavljanja kapitala na međunarodnom finansijskom tržištu.

Organi Banke su161: Odbor guvernera, Odbor izvršnih direktora i Predsednik.

Slika 16. Organi banke

Izvor: web.worldbank.org, Organi EBRD, preuzeto 30.11.2017.

Odbor guvernera - je najviši organ upravljanja i sastoji se od predstavnika sva-

ke zemlje članice. To su redovno ministri finansija ili guverneri centralnih banaka.

Board of Governors sastoji se od po jednog guvernera (obično ministra finansija) ime-

novanog od svake zemlje članice. Odbor guvernera sastaje se jedanput godišnje i veliki

deo svojih ovlašćenja preneo je na Izvršne direktore.

161 Stakić, B., Međunarodne finansije, Beograd: Fakultet za finansijski menadžmenti osiguranje,

2012, str. 84


180

Odbor izvršnih direktora ima 22 člana, od kojih je sedam naimenovano od ze-

malja sa najvećim kvotama, a ostali su birani od zemalja članica. Svaki direktor imenuje

jednog zamenika koji ga zastupa u odsustvu.

Tekuće vođenje operacija Banke u vezi sa zajmovima i pitanjima politike, spada

u odgovornost predsednika, koga biraju izvrsni direktori i koji je ex officio predsednik

izvršnih direktora. Na osnovu odluke donete na godišnjoj skupštini Banke i MFF-a

1974., osnovan je Zajednički ministarski komitet Odbora guvernera Međunarodne ban-

ke i Međunarodnog monetarnog fonda za transfer realnih sredstava u zemljama u raz-

voju (Komitet za razvoj) sa zadatkom da savetuje i podnosi izveštaje sredstava u zem-

ljama u razvoju, kao i da podnosi predloge u pogledu sprdvođenja zaključaka određenih

organa.162

Predsednik banke rukovodi poslovanjem IBRD saglasno opštim smernicama

poslovne politike koji su definisali izvršni direktori.

Slika 17. Sednica Odbora guvernera IBRD u 2017. godini

Programi koje finansira Svetska banka prolaze kroz nekoliko faza:163

1. Faza identifikacije - obuhvata utvrđivanje objekata čijem finansiranju valja

pristupiti zbog njihovog doprinosa razvoju nacionalne privrede i njihovih ekonomskih i

tehničkih karakteristika. A

162 web.worldbank.org, Organi IBRD, preuzeto 30.11.2017. 163 Ognjanović, V., Međunarodno bankarstvo, "Megatrend", Beograd, 2003., str. 261



181

2. Faza pripreme - u ovoj fazi zajmotražilac i Banka zajednički sagledavaju

i pronalaze u tehničkom i ekonomskom pogledu najpovoljniju i najprihvatljiviju vari-

jantu projekta sa stanovišta ostvarenja ciljeva razvoja.

3. Faza ocene, pregovora i usvajanja - Po završetku studije o projektu pri-

stupa se njegovoj oceni. Ocenu projekta vrše stručnjaci Banke, a po potrebi mogli set

angažovati konsultanti sa strane. U toku ocene valorizuju se tehnički, institucionalni,

ekonomski i finansijski aspekti projekta. U tehničkom pogledu ocena podrazumeva: po-

uzdanost projekta, da li se uvažavaju odgovarajući standardi, veličinu i lokaciju obje-

kta, tehnologiju, opremu, projektovani obim proizvodnje, transportnu povezanost, uticaj

na prirodnu sredinu i si. / __£.,

Pri ocenjivanju institucionalnih uslova za realizaciju projekta uzimaju se u

obzir: organizacija, upravljanje, kadrovi, politika i poslovanje u užem i širem okruženju

u kojem če se projekat realizovati. Ekonomska analiza podrazumeva analizu troškova i

koristi za pojedine varijante projekta. Finansijska ocena odnosi se na ispitivanje načina

obezbeđenja potrebnih sredstava za realizaciju i eksploataciju projekta, cene i mogućno-

sti amortizacije kredita. Nakon izvršene ocene misija stručnjaka dostavlja izvestaj Banci

koji služi kao osnova za dalje pregovore.

U razgovorima između Banke i zajmotražioca utvrđuju se mere koje treba pre-

duzeti da bi se obezbedio uspeh u realizaciji projekta. Posle završenih pregovora izve-

štaj se, zajedno sa ostalom dokumentacijom upućuje Odboru izvršnih direktora na usva-

janje. Posle usvajanja izveštaja sledi potpisivanje ugovora o zajmu i konačno se pristupa

realizaciji projekta.

4) Faza izvršenja i nadzor - u toku realizacije projekta obaveza je investitora

da povremeno kreditoru dostavlja izvestaj o dinamici radova na projektu, troškovima,

finansijskim efektima i si. Kreditor, dakle Banka, često upućuje misije stručnjaka u

zemlju kojoj je zajam odobren da bi se na licu mesta stekao uvid u to, kako se troše odo-

brena sredstva i da li se projekat ostvaruje u skladu sa sporazumom.

5) Faza naknadne ocene projekta - početkom sedamdesetih godina Banka je

počela da praktikuje i naknadnu ocenu projekta. Svrha ovog posla je da se analizom po-

zitivnih i negativnih efekata izvuku pouke za poslovanje Banke u budućnosti. SB je do

sada dala više od 300 milijardi dolara raznih zajmova za finansiranje brojnih projekata u

svetu. I pored toga siromaštvo ostade jedan od najvećih problema u svetu.


182

5.2. GRUPA SVETSKE BANKE

Svetska banka koju čine Međunarodna banka za obnovu i razvoj – IBRD, Među-

narodnog udruženja za razvoj (IDA), Međunarodne finansijske korporacije (IFC) i

Multilaterarne agencije za garantovanje investicija (MIGA) imaju zajednički cilj da po-

mognu životni standard nerazvijenog sveta, kanalisanjem finansijskih sredstava iz razvi-

jenih zemalja u zemlje u razvoju. Glavni zadatak Grupe je da kreira pogodne operati-

vne uslove za privatni sektor i dopunske fondove za privatna preduzeća, posebno za

dugoročne investicije u infrastrukturi. Svetska banka se dakle bavi problemima dugoro-

čnog finansiranja privrednog sektora, pa je najveća institucija u svetu u toj oblasti.164

5.2.1. Međunarodna finansijska korporacija - IFC

Međunarodna finansijska korporacija (International Finance Corporation -IFC),

kao jedna od afilijacija Međunarodne banke za obnovu i razvoj, osnovana je 1956.

Članice Korporacije mogu biti samo one zemlje koje su prethodno primljene u

članstvo Međunarodne banke za obnovu i razvoj. Do sada se u Korporaciju učlanilo 155

zemalja članici IBRD. Sedište Međunarodne finansijske korporacije je u Vašingtonu.

Osnivanje Međunarodne finansijske korporacije inspirisano je željom da se

stvori jedan finansijski mehanizam koji bi delovao na manje formalnim osnovama, od-

nosno koji neće, kao stoje slučaj kod Međunarodne banke za obnovu i razvoj, davanje

zajmova privatnim zajmotražiocima uslovljavati državnom garancijom.

Članice Korporacije mogu biti sve zemlje pod uslovom da su članice Međuna-

rodne banke za obnovu i razvoj. Članstvo Korporacije, po broju članica, od samog je

osnivanja zaostajalo za članstvom u Banci. Sedište Korporacije je u Vašingtonu.165

Prema odredbama Statuta, osnovni zadatak Međunarodne finansijske korporacije

je da pomaže privredni razvoj podstičući investicioni ciklus u produktivna privatna

preduzeća u zemljama u razvoju, a naročito u najnerazvijenim zemljama članicama.

Ovako definisani cilj Korporacija ostvaruje:166

164 Jović, D., Međunarodne finansijske institucije, Beograd,1997, str. 71. 165 Barać, S., Stakić, B., Osnovi ekonomije, Univerzitet Singidunum Beograd, 2007., str. 346 166 Ristić Ž. i sar. Međunarodni finansijski menadžment, VPŠ Čačak, Čačak 2007., str. 178


183

investiranjem u proizvodna privatna preduzeća u zajednici sa drugim zain-

teresovanim privatnim investitorima, bez državne garancije u pogledu otplate,

stvaranjem povoljne klime za investiciona ulaganja privatnog kapitala (do-

maćeg i inostranog) i osiguravanjem kvalifikovanog finansijskog, tehničkog, organiza-

cionog i dr. rukovodstva.

Prvih godina svog poslovanja (prvih pet godina) Korporacija je mogla raspolo-

živa sredstva plasirati samo u formi zajmova. Međutim, od 1961. godine ova finansij-

ska institucija plasira slobodna finansijska sredstva u raznim oblicima: od zajmova i

direktnih investicija do ulaganja u akcije privatnih preduzeća.

Međunarodna finansijska korporacija (International Financial Corporation –

IFC) je suštinski odvojena od IBRD. IFC i IBRD nisu samo formalno već i stvarno dve

potpuno samostalne institucije, koje deluju pod okriljem Grupe svetske banke. Svojim

načinom kreditiranja IFC ispunjava celovitost finansijske ponude Grupe, jer je u odnosu

na IBRD i IDA, koje su usmerene na finansiranje državnog sektora, njena aktivnost

namenjena isključivo finansiranju privatnog sektora. Svojom specifičnom finansijskom

ponudom IFC je danas najznačajnija međunarodna finansijska institucija za kreditiranje

privatnog sektora u ekonomski manje razvijenim državama sveta.

Nastanak i ciljevi: Međunarodna finansijska korporacija, kao međunarodna fi-

nansijska organizacija, osnovana je 1956. godine s namerom da podstakne privredni

razvoj kroz ulaganja isključivo u privatni sektor, prvenstveno za podsticanje ekonom-

skog razvoja zemalja u razvoju, a zadnjih 15 godina i zemalja u tranziciji. Zamišljena je

kao institucija koja treba da dopunjuje delatnost Banke, i zato joj je dat status sa kara-

kteristikama jedne vrste Bančine afilijacije. Mogućnost dobijanja sredstava IFC imaju

sve države u razvoju i tranziciji, koje su članice organizacije. IFC stvara uslove za pove-

zivanje privatnih preduzeća kojima je potreban kapital sa zainteresovanim ulagačima.

Pruža i tehničku pomoć, a pre svega u stvaranju finansijskih tržišta i razvoju finansijskih

institucija u zemljama u razvoju. Za kredite nije neophodna garancija države, a rok

otplate je 7 do 15 godina.

Međunarodne finansijske korporacije su da unapređuje privredni razvoj s podsti-

canjem rasta privatnih preduzeća u zemljama članicama, posebno u nerazvijenim podru-

čjima, dopunjujući tako aktivnost Međunarodne banke za obnovu i razvoj. U izvrša-


184

vanju ovih cljeva IFC, u saradnji sa privatnim investitorima, svoju aktivnost usmerava

na:167

1) finansiranje privatnih proizvodnih preduzeća koja mogu doprineti razvoju

zemalja članica, dajući, pri tome, kredite bez garancije država iz kojih su ta preduzeća;

2) objedinjavanje uslova za investiciona ulaganja domaćeg i stranog kapitala,

kao i da obezbedi iskusan rukovodeći kadar;

3) stvaranje uslova koji će omogućiti priliv stranog i domaćeg privatnog kapitala

namenjenog za proizvodne investicije.

Članstvo: Ukupan broj država članica Međunarodne finansijske korporacije se

od osnivanja, kada je brojao 31 članicu, popeo na 176, koliko ih danas učestvuje u radu.

Uslov za članstvo države u IFC je njeno članstvo u IBRD.

Organizacija: Međunarodna finansijska korporacija je organizovana na sličan

način kao IBRD i IDA. Najviši organ upravljanja je Savet guvernera, u koji svaka drža-

va članica imenuje svog predstavnika. Savet guvernera se po pravilu sastaje jednog go-

dišnje, obično septembra, i to istovremeno sa godišnjim zasedanjem IMF, IBRD i IDA.

Rad Međunarodne finansijske korporacije vodi 24-člani Odbor izvršnih direktora, koji

je po sastavu potpuno identičan onom u IBRD. Osam država – SAD, Japan, Nemačka,

Velika Britanija, Francuska, Kina, Rusija i Saudijska Arabija – neposredno imenuje

svoje izvršne direktore, dok se preostalih 16 izvršnih direktora bira, tako da svaki od

njih predstavlja ne samo svoju već i određen broj drugih država. Predsednik IBRD je

ex-officio predsednik Odbora izvršnih direktora IFC, a rad IFC stvarno vodi izvršni

potpredsednik institucije.

Kapital: Kao i kod IBRD i za IFC kapital institucije predstavlja finansijsku os-

novu za njeno poslovanje. Pri osnivanju upisani kapital iznosio je 100 miliona dolara,

ali je kasnije uvećavan i to 1984. godine sa 650 miliona dolara na 1,3 milijarde dolara, a

1991. godine na 2,3 milijarde dolara. Polovinom 2001. godine iznosio je približno 2,4

milijarde dolara, pri čemu treba naglasiti da je celokupno upisani kapital stvarno i upla-

ćen. IFC nema kapital na poziv, koji u slučaju IBRD iznosi čak 9 desetina celokupno

upisanog kapitala. Takva konzervativna politika, kada se radi o upisu kapitala, potrebna

je iz najmanje dva razloga: prvo, ključni izvor finansijskih sredstava za IFC je zadu-

167 Acin, Đ., Međunarodni ekonomski odnosi, Pigmalion, Novi Sad, 2007, str. 146.


185

živanje na međunarodnom tržištu kapitala pod najpovoljnijim uslovima, i, drugo, IFC

ima rizičniji profil svog portfelja od IBRD, što od institucije zahteva da ima i veći deo

upisanog kapitala, koji je stvarno uplaćen.

Način glasanja: Slično kao i u IBRD i u IFC je pravo glasa pojedine države čla-

nice opredeljeno visinom kapitala koji je država uplatila u instituciju. Najznačajniji deo-

ničari u IFC su isti kao u IBRD i IDA, iako njihova učešća nisu potpuno identična. Tako

je polovinom 1999. godine udeo Sjedinjenih Američkih Država u IFC iznosio 23,7

odsto, a Japana, Nemačke, Velike Britanije i Francuske bio je prilično izjednačen i na

nivou između 5 do 6 odsto celokupnog kapitala.

Finansijski izvori: Finansijski izvori IFC su po strukturi identični izvorima s

kojima raspolaže IBRD. Institucija, dakle, raspolaže sa sledećim osnovnim izvorima

finansiranja: 1) upisom kapitala zemalja članica (kvote); 2) dobiti iz redovnog poslo-

vanja; 3) otplata zemalja članica za kredite odobrene prethodnih godina, 4) pozajmlji-

vanjem od Međunarodne banke za obnovu i razvoj, i 5) zaduživanjem na međunaro-

dnim tržištu kapitala, pri čemu je, po opsegu, upravo ovo zadnje najznačajnije. Korpo-

racija nema pravne mogućnosti sticanja sredstava na tržištu kapitala emisijom obve-

znica. Zato je IBRD omogućila IFC da se može, u relativno skromnim iznosima, zadu-

žiti kod Banke. Zbog već istaknute konzervativne politike IFC u celokupnom razdoblju

svog poslovanja ima najviši mogući bonitet – AAA –, koji joj, slično kao i IBRD, omo-

gućava zaduživanje pod najboljim uslovima na međunarodnim finansijskim tržištima

kapitala.

Preostali finansijski izvori IFC uključuju rezerve, koje institucija ostvaruje pu-

tem svojih redovnih poslovanja, otplata za kredite uzete prethodnih godina, kao i divi-

dendi i kapitalnih dobitaka realizovanih na osnovu svojinskih ulaganja.

Finansijski plasmani: Videli smo da između IBRD i IFC nema nikakvih razlika

kada se radi o izvorima finansija, ali su zato te razlike utoliko veće na strani finansijskih

plasmana. Radi se o dve bitne razlike. Prvo, krediti po komercijalnim uslovima, koje

IFC namenjuje za razvoj privatnog sektora i za koje nije potrebna garancija države.

Drugo, IFC je jedina iz Grupe svetske banke, koja pored kreditiranja može finansirati

projekte i u obliku svojinskih ulaganja, zbog čega je i rizik veći.

Korporacija nastoji da svoja investiciona sredstva uvećava prodajom dela svojih

investicija drugim investitorima i na taj način otpočne sa novim okupljanjem zainte-


186

resovanih investitora za finansiranje i ulaganje u nove projekte (princip revolviranja

svojih fondova). To je moguće učiniti samo u slučaju ako investiciona ulaganja obe-

ćavaju da će ispuniti napred opisana očekivanja. Investicije koje ne donose zaradu, neće

koristiti zemljama članicama i njihovom razvoju i zbog toga takve investicije ne treba ni

podsticati.

Ostvarivanje profita je, kao što se vidi, jedan od osnovnih pokretačkih motiva

poslovnih i finansijskih krugova (vlasnika kapitala) da ulažu u preduzeća u koja inve-

stira i Korporacija. Međunarodna finansijska korporacija, po pravilu, nikada ne ulazi

sama u finansiranje nekog projekta. Ona polazi od načela da je njen zadatak da mobiliše

privatni kapital (konzorcijalni metod finansiranja) i da ga dopunjuje svojim sredstvima.

Ona ulaže samo u onim zemljama članicama gde postoji spremnost za angažovanje i

lokalnih sredstava, odnosno kapitala. Korporacija nikada ne ulazi u investicione podu-

hvate preko 50 odsto ukupnih akcija investiranih u preduzeće.

Međunarodna finansijska korporacija zajmove odobrava na rok od 7 do 12 go-

dina, sa kamatom koja se utvrđuje za svaku transakciju posebno. Korporacija naplaćuje

1 odsto dažbine na neiskorišćeni deo investicionog zajma. Istovremeno, Korporacija

odobrava tzv. period počeka (Grace period) da bi se omogućilo preduzeću da stane na

noge, tj. da preuranjene otplate ne spreče efikasno privođenje investicija proizvodnoj

svrsi.

Međunarodna finansijska korporacija je najznačajniji multilateralni kreditor,

odnosno investitor privatnog sektora u državama u razvoju i državama u tranziciji. Pri

oceni projekata, na osnovu čega se odlučuje o svojim finansijskim plasmanima, Korpo-

racija mora često kombinovati dva svoja teško spojiva pristupa. Na jednoj strani finan-

sijski plasmani moraju biti komercijalno zanimljivi, a na drugoj projekti moraju imati

jasno izraženu razvojnu komponentu. Osnovna logika angažovanja finansijskih sred-

stava Korporacije nije u konkurisanju privatnim kreditorima, već sa njima sarađivati.

Međunarodna finansijska korporacija po običaju ne kreditira više od 25 odsto

celokupne vrednosti projekta, što potvrđuje katalizatorsku ulogu te institucije za privla-

čenje drugih izvora privatnog kapitala. U tom smislu Korporacija je još od ranih šezde-

setih godina uvela tzv. sindiciranje učešća u kreditima IFC. U suštini radi se o kreditnoj

pogodbi između IFC i privatnog dužnika, po kojoj se dužniku sredstva daju na raspo-

laganje u dve tranše. Prvu tranšu IFC obezbeđuje sama, a drugu tranšu kredita IFC nudi


187

za peruzimanje preko komercijalnih banaka. To je i najvažniji razlog što krediti IFC

nikada do sada nisu bili predmet restrukturiranja dugova. Drugo pravilo kojeg se Korpo-

racija uvek pridržava je da ona nikada nije najveći pojedinačni investitor, niti se meša u

poslovno vođenje subjekta.

Do sredine devedesetih godina Korporacija je odobrila kumulativni iznos zajmo-

va oko 9 milijardi USD učestvujući u finansiranju razvoja preko 1.300 privatnih predu-

zeća. Zatim, do početka 2004. godine Korporacija je finansirala skoro 3.000 projekata u

140 zemalja i uložila 21,2 milijardi dolara iz sopstvenih fondova, a još 15 milijardi

dolara je angažovano u vidu sindikalizovanih zajmova i garancija. Međutim, dok je još

1996. godine opseg odobrenih kredita i investicija IFC iznosio 2,1 milijardu dolara, već

1999. godine taj opseg je povećan na 3,6 milijarde USD. U geografskoj strukturi svih

plasmana IFC od osnivanja do danas, razumljivo je da prednjače države u razvoju iz

Latinske Amerike i Azije, dok je opseg investicija u države subsaharske Afrike skoro

zanemarljiv. Od pojedinačnih država posebno treba istaći Argentinu, Brazil, Meksiko u

Latinskoj Americi, Indiju, Kinu i Indoneziju u Aziji, a od država izvan tih regija Tursku.

U poslednje vreme Korporacija preuzima važnu ulogu u podršci procesima privatizacije

i transformacije centralno-planskih u tržišne privrede u zemljama Istočne Evrope i

bivšim državama Sovjetskog Saveza.

Program u koji Korporacija plasira sredstva mora ispunjavati sledeće uslove:

mora biti produktivan i rentabilan,

mora zadovoljiti interes države u kojoj se investira u smislu mogućnosti de-

vizne uštede, proizvodnje deficitarnih proizvoda i pružanja usluga, povećanja zaposle-

nosti, razvoja tehnologije i slično,

lokalni investitori moraju participirati u realizaciji programa,

da investitor nije mogao osigurati neophodna sredstva uz povoljnije uslove

iz privatnih izvora.

5.2.2. Međunarodno udrženje za razvoj - IDA

Međunarodno udruženje za razvoj (International Development Association -

IDA), kao afilijacija Međunarodne banke za obnovu i razvoj, osnovano je 1960.godine.

Razloge osnivanja Međunarodnog udruženja za razvoj treba tražiti, pre svega, u nedo-

statku sredstava u međunarodnim, regionalnim i nacionalnim finansijskim institucijama


188

namenjenih finansiraniju nerazvijenih zemalja, ali i u uslovima pod kojima je Međuna-

rodna banka za obnovu i razvoj odobravala zajmove zemljama u razvoju.

IDA je samostalna finansijska institucija u Grupi Svetske banke, koja zajedno sa

IBRD čini instituciju, poznatu pod imenom Svetska banka. IDA predstavlja takozvani

''meki orah'' te institucije, čija je osnovna namena obezbeđivanje finansijske pomoći

odnosno koncesionih kredita istim onim državama članicama kojima su takvi krediti

potrebni. IDA je finansijski daleko najveća multilateralna finansijska institucija za

usmeravanje koncesionih sredstava u ekonomski najmanje razvijene zemlje sveta. Rad

zaposlenih službenika u IDA i IBRD je međusobno tesno povezan tako da skoro isti

ljudi ocenjuju kako projekte, koje u obliku finansijske pomoći finansira IDA, tako i pro-

jekte, koje pod komericijalnim uslovima finansira IBRD. Bez obzira na to svaka od ovih

institucija ima svoj statut i potpuno odvojene finansijske račune, iako se godišnji

izveštaj obe institucije pojavljuje u istoj publikaciji – The World Bank Annual Report.

Velike su razlike između ove dve međunarodne finansijske institucije u njihovoj

finansijskoj strukturi, jer se poslovanje IBRD zasniva na konceptu investicione banke,

dok je poslovanje IDA na konceptu fonda. Što se tiče moći glasanja pojedinih država,

postoje veoma male razlike, s obzirom na činjenicu da članice IDA mogu biti samo one

države koje su članice IBRD. Daleko najveći broj glasova u IDA imaju SAD – 14,8

odsto, zatim Japan – 10,7 odsto, Nemačka sa 7 odsto, Velika Britanija sa 4,9 odsto i

Francuska sa 4,3 odsto.

Kada je 1944. godine, osnovana Međunarodna banka za obnovu i razvoj njen

prvi zadatak je bio da pomogne oporavku Evrope, nakon razaranja u Drugom svetskom

ratu. Kada je Evropa ponovo stala na svoje noge, Međunarodna banka za obnovu i raz-

voj se okrenula ka zemljama u razvoju. Krajem 1950-ih postalo je jasno da najsiroma-

šnije zemlje ne mogu da pozajme kapital za razvoj pod uslovima koje je postavila

IBRD. Njima su bili potrebni manje zahtevni uslovi. Na inicijativu Ekonomsko-socijal-

nog saveta (Economic and Social Council – ECOSOC) Generalne skupštine Organiza-

cije ujedinjenih nacija (General Assembly of the United Nations Organization), kao i

SAD, kao vodeće ekonomske sile, grupa zemalja članica se složila da se osnuje agencija

koja će davati zajmove veoma siromašnim zemljama po veoma povoljnim uslovima.

Jedini uslov Amerike bio je da IDA ne funkcioniše pod okriljem UN, jer je tamo pred-

viđeno glasanje po principu jedna država – jedan glas, već pod okriljem IBRD i njenog


189

mehanizma glasanja, gde je broj glasova zavisio od finansijskog doprinosa sva-ke

države pojedinačno. Tako je nastala IDA. Međutim, pošto se želelo da ova organiza-cija

podleže disciplini banke, ona je osnovana kao deo Svetske banke. Ugovor o osniva-nju

IDA od 26. januara 1960. godine stupio je na snagu 24. septembra 1960. godine. Prvi

krediti su odobreni 1961. godine Hondurasu, Indiji, Sudanu i Čileu. Osnovni cilj IDA,

koja je sredinom 2001. godine imala 161 državu članicu, jeste koncesiono finansi-ranje

ekonomski najmanje razvijenih država, odnosno zemalja u razvoju. U skladu sa

operativnim pravilima institucije njena sredstva su bila dostupna samo onim državama

čiji je BNP per capita bio niži od određene granice.

IDA pozajmljuje novac samo onim zemjama koje imaju prihod niži od 895$

(1998) i finansijsku nemoć da pozajmljuju od IBRD. Trenutno, 78 zemalja, dakle skoro

polovina od svih država članica, ima mogućnost da pozajmljuje od IDA. Kada GNP/

BDP zemlje premaši postavljene kriterijume IDA, zemlja više nije u mogućnosti da po-

zajmljuje od IDA, već se upućuju na IBRD. Zemlje koje su ranije pozajmljivale od

IDA, ali su u međuvremeno prosperirale, i, na taj način to pravo izgubile su: Kina,

Kostarika, Čile i Egipat. Države članice IDA podeljene su u dve grupe. Prvu grupu je

marta 2001. godine činilo 26, pre svega industrijski razvijenih, država koje su istovre-

meno glavni donatori IDA. Drugu grupu čine preostalih 135 država, posebno iz grupe

država u razvoju i država u tranziciji, od kojih su neke takođe donatori IDA. Podela na

ove dve grupe je značajna pre svega zbog razlike u načinu uplate tzv. početnog dopri-

nosa (initial obligatory subscrition). Početni doprinos mora uplatiti svaka nova članica

IDA, a njegova visina se izračunava na osnovu podataka u visini upisanog kapitala te

države u IBRD. Države u grupi jedan su obavezne uplatiti celokupan početni doprinos u

konvertibilnim sredstvima, i to u četiri jednake godišnje rate, dok države iz grupe dva

uplaćuju samo 10 odsto od tog doprinosa u konvertibilnim sredstvima, a ostalih 90

odsto u nacionalnoj valuti u pet jednakih godišnjih rata.

Više od 30 bogatijih zemalja članica, periodično prilaže novac potreban za

finansiranje ove vrste. IDA krediti su oslobođeni kamate, nose godišnju administrativnu

taksu od 0,75 odsto i daju se na dugi rok od 35 do 40 godina, sa dozvolom zakašnjenja,

odnosno grejs periodom od 10 godina. Za kredite IDA nije neophodna državna garan-

cija. IDA godišnje pozajmljuje u proseku 6 biliona dolara najsiromašnijim zemljama

sveta za različite vrste razvojnih projekata, pogotovu za one koji se tiču osnovnih


190

ljudskih potreba, kao što je osnovno obrazovanje, osnovna zdravstvena zaštita, čista

voda. IDA takođe finansira projekte koji se tiču čovekove okoline, poboljšavaju uslove

za privatni biznis, grade potrebnu infrastrukturu i podržavaju reforme usmerene ka

liberalizaciji nacionalnih ekonomija.

Kada je reč o organizaciji neophodno je naglasiti da IDA ima u potpunosti istu

strukturu i sastav organizacije kao IBRD. Tako, Savet guvernera, Odbor izvršnih dire-

ktora, Razvojni komitet i predsednik banke vrše te funkcije za IDA.

Kapital IDA. Međunarodno udruženje za razvoj, svoj kapital i kreditne poten-

cijale formira iz sledećih izvora:168

- uplaćenih kvota zemalja članica,

- doprinosa na osnovu povremenih «popunjavanja»,

- transfera dela profita Svetske banke,

- otplata po ranije datim kreditima i

- poklona.

Međunarodno udruženje za razvoj osnovano je s ciljem da se povoljnijim - me-

kšim" - kreditima omogući razvoj proizvodnih kapaciteta zemalja u razvoju uključujući

i finansiranje investicionih objekata (saobraćajnice, irigacione objekte i sl.) koji ne stva-

raju neposrednu dobit, ali čija realizacija doprinosi rastu životnog standarda najnera-

zvijenih zemalja u svetu.

Krediti IDA namenjeni su skoro isključivo, veoma siromašnim zemljama u raz-

voju koje ne bi ni mogle biti u stanju da uzmu sredstva na zajam pod uslovima pod ko-

jima ih odobrava Svetska banka.

Prema statutu IDA posto je dve kategorije članstva: Prvi deo obuhvata bogatije

zemlje, a drugi deo obuhvata zemlje u razvoju.

Početni kapital Udruženja bio je 1 mlrd. dolara, da bi na kraju fiskalne 1993. go-

dine ukupno upisani kapital dosegao iznos od 73 mlrd. dolara.169

Uslovi kredita IDA. Slično kao i IBRD i IDA odobrava finansijska sredstva is-

ključivo u obliku kredita. Druga sličnost sa IBRD kreditima je u tome da se krediti

odobravaju na osnovu istih kriterija za ocenjivanje projekata. Odluku o tome da li će

određeni projekat biti finansiran iz sredstava IBRD ili IDA zavisi pre svega od eko-

168 Komazec, S., Ristić, Ž., Savić, J., Vukša, S., Monetarna ekonomija i bankarski

menadžment,Viša poslovna škola , Čačak, 2006., str. 193 169 Barać, S., Stakić, B., Osnovi ekonomije, Univerzitet Singidunum Beograd, 2007., str. 345


191

nomskog potencijala i kreditne sposobnosti države, a ne od karakteristika projekta. Kao

što je već istaknuto, BDP per capita je onaj kriterijum koji nekoj državi omogućava,

odnosno preporučuje pristup sredstvima IDA. Ako je njen per capita BDP niži od cen-

zusa, koji je u određenom trenutku na snazi (koji je ispod vrednosti 1.000 USD), država

se kvalifikuje za kredite IDA.

Činjenica da se država po per capita kriterijumu kvalifikovala za sredstva IDA

još ne znači da će joj ta sredstva iz tog izvora stvarno biti i odobrena. To zavisi pre

svega od ocene da li država ima mogućnost da obezbedi finansijska sredstva iz manje

koncesionih izvora. U praksi to znači da je među 78 država, koliko ih je 2000. godine,

bar formalno, imalo pravo na kredite IDA, velika većina sredstava te organizacije stva-

rno bilo usmereno u najsiroma-šnije među njima, posebno u one iz Afrike i Azije. Poje-

dine, ekonomski razvijenije države, koje još uvek ispunjavaju kreiterijum za kredite

IDA, imaju pravo na neku vrstu svojevrsne kombinacije kredita IDA i IBRD. Najviše

takvih ''mešanih'' kredita dobile su Indija i Kina, koje su istovremeno i najveći poje-

dinačni korisnici sredstava IDA. Kreditima IDA se finansiraju, najvećim delom, prven-

stveno projekti čiji je osnovni cilj smanjivanje siromaštva. Zato nije slučajno što IDA

predstavlja ključnu instituciju celokupne Grupe Svetske banke za realizaciju strateških

ciljeva na tom području. Uslovi pod kojima IDA odobrava svoje kredite su visoko

koncesioni, a time i mnogo specifičniji od komercijalnih uslova IBRD.

Uslovi pod kojima Međunarodno udruženje za razvoj pruža finansijsku pomoć

nerazvijenim zemljama ocenjuju se veoma povoljnim. Rok otplate kredita je 50 godina, s

tim da amortizacija počinje po isteku perioda od 10 godina, posle čega se otplaćuje 1 odsto

u trajanju od 10 godina, a u sledećih 30 godina, otplaćuje se po 3 odsto godišnje. Kredit se

odobrava beskamatno, uz proviziju od 0,75 odsto godišnje na iskorišćeni iznos kredita.

Početkom 2001. godine SAD su predlagale drastične promene u politici plasiranja

finansijskih sredstava IDA. Predlog se zauzimao za to da se približno polovina godišnjih

kredita IDA najmanje razvijenim zemljama realizuje u obliku besplatne pomoći (financial

grant). Iako je predlog, na prvi pogled, veoma primamljiv tadašnje reakcije ukazivale su na

njegovu kontradiktornost.


192

5.2.3. Multilateralna agencija za garantovanje investicija - MIGA

Na skupštini Međunarodne banke za obnovu i razvoj održanoj oktobra 1985. go-

dine u Seulu prihvaćena je konvencija o osnivanju nove afilijacije - Multilateralne agen-

cije za garantovanje investicija (Multilateral Investment Guarantee Agency - MIGA).

Sporazum o osnivanju Agencije stupioje na snagu aprila 1988. godine.

MIGA, kao asocijacija u okviru Grupe Svetske banke (pored IBRD, IDA, IFC),

izdaje garancije za strane investicije u zemlji i garantuje ulaganja u zemljama članica-

ma MIGA.

Osnovna delatnost MIGA, koja je nastala po modelu Interarapske korporacije za

garantovanje investicija (Inter-Arab Investment Guarantee Agency), je davanje garan-

cija za nekomercijalne rizike pri investiranju u zemljama u razvoju i tranziciji. To su pre

svega politički rizici kao što su nacionalizacija, politički nemiri, izbijanje rata i sl., i

ekonomski rizici, kao što su devizna ograničenja, unilateralni raskid ugovora, promena

odnosa vlasničke strukture i sl. Davanjem garancija na nekomercijalne kredite podstiče

se priliv privatnog kapitala u zemlje u razvoju. Institucija ima značajnu ulogu i kod

informisanja potencijalnih investitora o uslovima investiranja u državama članicama. Na

taj način MIGA dopunjuje aktivnost Svetske banke u finansiranju privrednog razvoja

zamalja u razvoju. Istovremeno, osiguranje izvoznih kredita je eksplicitno izdvojeno iz

okvira delovanja MIGA. Na taj način se je želelo sprečiti da MIGA postane konkurent

nacionalnim agencijama za osiguranje izvoznih kredita.

Osnovni kapital Agencije pri osnivanju je iznosio 1 milijardu SDR, od toga se

10 odsto uplaćuje u gotovu, 10 odsto u menicama (paid-in capital), a ostatak na poziv

(callable capital) Agencije. Specifičnost MIGA je u tome da pravi razliku između dve

grupe država članica – države izvoznice kapitala (Grupa 1) i države uvoznice kapitala

(Grupa 2). U skladu sa Statutom organizacije finansijski doprinosi, a time i moć gla-

sanja država članica podeljena je na način da bi bio u skladu sa razmerom 60 : 40 odsto

u korist grupe država izvoznica kapitala.

Garancije koje MIGA stavlja na raspolaganje iznose najviše 500 odsto u odnosu

na ukupan kapital i rezerve. U 2004. godini MIGA je imala 162 zemlje članice, a člani-

ce mogu biti one zemlje koje su članice Svetske banke. Najveću moć glasanja imale su

SAD sa 14,1 odsto, Japan 5,8 odsto, Francuska 4,4 odsto, Velika Britanija 4 odsto,

Kanada 3,4 odsto i Nemačka i Italija sa 3,3 odsto. U periodu od 1990. do 2000. godine


193

MIGA je izdala ukupno 473 polisa osiguranja u ukupnoj vrednosti od 7,1 milijardu

USD, a poslovi su se odnosili na investicije u 75 država u razvoju i država u tranziciji.

Svojim osiguranjima MIGA je doprinela ukupnom opsegu neposrednih stranih inve-

sticija u visini od 36 milijardi USD, što potvrđuje snažan katalizatorski učinak njenih

osiguranja.

Organi upravljanja su slični onima u Svetskoj banci (Savet guvernera, Odbor

izvršnih direktora i predsednik). Najviši organ upravljanja je Savet guvernera u kojem

svaka država članica ima svog predstavnika. Između zasedanja Saveta guvernera insti-

tucijom upravlja 24-članski Odbor izvršnih direktora, kojem po funkciji predsedava

predsednik IBRD. Operativni rad MIGA vodi izvršni potpredsednik, koji je do sada

uvek bio Japanac.

MIGA izdaje garancije za nekomercijalne rizike kao što su: transfer valuta, eks-

proprijacija, kršenje ugovora, rat i socijalni potresi.

Pre učlanjivanja u Svetsku banku, uključujući i sve njene asocijacije, prvi uslov je

bio da zemlja postane član Međunarodnog monetarnog fonda. 170

Multilateralna agencija za garantovanje investicija predstavlja jednu novu spe-

cijalizovanu finansijsku instituciju čiji je cilj da:

• davanjem garancija za nekomercijalne rizike, podstiče priliv privatnog kapi-

lala u zemlje u razvoju;

• peuža informacije potencijalnim investitorima o mogućnostima ulaganja u

zemlje u razvoju;

• obezbeđuje tehničku pomoć;

• bude mesto na kojem će izvoznici i uvoznici kapitala sarađivati.

Agencija kroz suosiguranje i reosiguranje daje garancije za sledeće vrste ne ko-

mercijalnih rizika:

• vladina ograničenja konvertovanja i prenosa deviza,

• ograničenja vlasništva stranaca,

• raskid ugovora od strane vlade na štetu investitora,

• ratni konflikti i nemiri,

• druge vrste nekomercijalnih rizika koje verifikuje Odbor direktora MIGA.

170 Isto, str. 347


194

5.3. EBRD

Osnovni cilj osnivanja i delovanja EBRD je da prikupi kapital za finansiranje i

pomoć zemljama Centralne i Istočne Evrope "za primenu principa višepartijske demo-

kratije, pluralizma i tržišne ekonomije... jača prelaz na otvorenu i tržišno orijentisanu

privredu i unapređuje privatnu i preduzetničku inicijativu" (čl 1 Statuta EBRD). To se

naročito odnosi na efikasno sprovođenje privatizacije i decentralizacije njihovih privre-

da i njihovo uključivanje u međunarodnu privredu. Kao ciljevi navode se još i uvođenje

pravne države i poštovanje ljudskih prava.171

5.3.1. Pojam i ciljevi EBRD

EBRD (Eurpopean Bank for Reconctructon and Development - EBRD) osno-

vana je, na predlog Francuske, maja 1990. godine, a počela je sa radom aprila 1991. Se-

dište Banke je u Londonu.

Cilj osnivanja je da se u zemljama Centralne i Istočne Evrope podstakne prela-

zak na otvorenu tržišnu privredu i pomogne njihovo uključivanje u međunarodnu eko-

nomiju. Banka okuplja 61 zemlju članicu. Članice Banke su i neke vanevropske zemlje

kao što su SAD i Japan, ali je uslov da budu članice Međunarodnog monetarnog fon-

da.172

Slika 18. Sedište EBRD u Londonu

Izvor: www.ebrd.com, Sedište EBRD, Preuzeto 08.11.2017

171 Barać, S., (2012), Isto, str. 191. 172 Unković, M., (2007), Međunarodna ekonomija, Univerzitet Singidunum, Beograd, str. 323

http://www.ebrd.com/


195

Evropska banka za obnovu i razvoj odobrava kredite vladama pojedinih zema-

lja, lokalnim vlastima i privatnim firmama, direktno ili posredstvom domaćih finan-

sijskih organizacija – poslovnih banaka. Krediti se uglavnom odobravaju malim i sre-

dnjim preduzećima za podršku procesu privatizacije i za zajednička ulaganja. Banka, ta-

kođe osigurava strane investicije, daje garancije i pruža savete pri ulaganju kapitala.

U svom poslovanju i izvršavanju svojih zadataka Banka tesno sarađuje sa MMF,

IBRD, MIGA, OECD na realizaciji zdravih ekonomskih programa razvoja u zemljama

korisnicama sredstava Banke. Takođe sarađuje sa Međunarodnom finansijskom korpo-

racijom-IFC. Aktivnost Korporacije dopunjuje aktivnost EBRD-a time što pomaže pri-

vredni razvoj privatnih proizvodnih preduzeća i zemljama članicama, posebno u nera-

zvijenim oblastima.

Evropska banka za obnovu i razvoj osnovana je sa zadatkom; 1) da podstiče pre-

lazak na tržišno privređivanje, i 2) da unapređuje privatno preduzetništvo u državama

Centralne i Istočne Evrope, koje su se opredelile za tržišnu privredu, razvoj demokra-

tije, politički pluralizam, pravnu državu i poštovanje ljudskih prava i sloboda. Da bi

ostvarila ovako definisane ciljeve EBRD će:173

1. Pomagati razvoj privatnog sektora, posebno preduzeća male i srednje veli-

čine,

2. Vršiti mobilizaciju domaćeg i stranog kapitala i prenošenje znanja i iskustva

u upravljanju privredom,

3. Podsticati ulaganja u proizvodne investicije, uključujući ulaganja u sektor

usluga i finansija kao i u odgovarajuće infrastrukture značajne za razvoj preduzetničke

inicijative,

4. Obezbeđivati tehničku pomoć za pripremu, finansinranje i realizaciju odgo-

varajućih projekata,

5. Stimulisati razvoj tržišta kapitala,

6. Davati podršku projektima u kojima je angažovano više članica korisnika

sredstava, i

7. Voditi računa o očuvanju životne sredine.

Kao ciljevi navode se još i uvođenje pravne države i poštovanje ljudskih prava.

173 Radovanović, D. i sar., Međunarodne monetarne i finansijske institucije, LIBER, Beograd,

2008, str. 153.


196

Navedeni i drugi ciljevi treba da se ostvare: razvojem privatnog sektora, naročito malih i

srednjih preduzeća; mobilizacijom domaćeg i stranog kapitala i prenošenjem znanja

upravljanja privredom; podsticanjem privrednih investicija i investicija u oblasti usluga

i infrastrukture (transformacije iz centralizovanog u tržišni sektor privređivanja) neop-

hodne za razvoj privatnog preduzetništva (pružanjem tehničke pomoći, razvojem tržišta

kapitala, očuvanja životne sredine, itd).174

Članice Banke podeljene su u četiri grupe, i to: l)zemlje članice EU; 2)ostale

evropske zemlje; 3) zemlje korisnice sredstava; 4) vanevropske zemlje.

Danas EBRD ima 63 države - članice i dve međunarodne institucije: Evropsku

uniju i Evropsku investicionu banku. Članice Banke su i neke vanevropske zemlje (kao

SAD i Japan), ali je uslov da budu članice Međunarodnog monetarnog fonda.175

U izvršavanju svojih zadataka banka tesno saraduje sa MMF, IBRD, MIGA,

OECD na realizaciji zdravih ekonomskih programa razvoj a u zemljama korisnicima

sredstava Banke.

Članstvo u Evropskoj banci za obnovu i razvoj je otvoreno za: 1) države Evrope,

2) vanevropske države članice MMF, 3) Evropsku uniju i Evropsku investicionu banku.

5.3.2. Razvoj EBRD

Evropska banka za obnovu i razvoj je osnovana maja 1990.godine, a počela je sa

radom aprila 1991. godine. Tokom prvih godina postojanja i operativnog funkcioni-

sanja EBRD je uglavnom bila suočena sa teškoćama u operativnom delovanju u većini

zemalja-korisnica svojih sredstava i usluga. Ubrzanje procesa privrednih reformi u ze-

mljama-korisnicama stimulisalo je privredni rast u ovim zemljama, kao i tražnju za us-

lugama EBRD. Banka je odgovorila na tu potrebu veoma brzo i efikasno. To se vidi iz

podatka da je angažovala do kraja 1995. godine ukupno sredstava u iznosu od 5,93 mili-

jarde ECU-a. Vrednost projekata odobrenih za finansiranje dostigla je 7,85 milijardi

ECU-a.

U periodu 1990-1995. godine prioriteti u poslovanju EBRD bili su sledeći:176

podsticanje razvoja privatnog sektora,

koncentracija aktivnosti u zemljama-korisnicama,

174 Stakić, B., Isto, 2012, str. 192 175 Isto 176 Krstić, B., Međunarodno bankarstvo, Niš, Ekonomski fakultet, 2001, str. 119.

http://vbs.nbs.bg.ac.yu/scripts/cobiss?ukaz=FFRM&mode=5&id=1835197148049254&PF1=AU&PF2=TI&PF3=PY&PF4=KW&CS=a&PF5=CB&run=yes&SS1=%22Krstic,%20Borko%20Z.%22


197

pružanje pomoći lokalnim privatnim preduzećima, posebno malim i sred-

njim,

značajno oslanjanje u poslovanju na finansijske posrednike, i

težnja za povećanjem udela u finansiranju.

U praksi prvih odobrenih projekata finansiranja, skoro da i nije bilo onih u pri-

vatnom sektoru. Naime, u većini zemalja istočne i centralne Evrope taj sektor praktično

nije ni postojao do 1989. godine. Kasnije je privatni sektor bio sve više zastupljen u fi-

nansiranju od strane EBRD-a. Danas je preko 60% ukupnih sredstava usmereno na taj

sektor. To je i logična posledica preuzete obaveze Banke da udeo javnog sektora ne tre-

ba da pređe 40%.

Obim finansijskih operacija EBRD-a stabilizovan je tokom 1994. godine. Tada

je odobreno finansiranje 91 novog projekta u vrednosti od 1.870 miliona ECU-a, u od-

nosu na 1.640 miliona u 1993. godini. Ova stabilizacija ipak nosi veoma značajnu pro-

menu u strukturi operacija Banke. Naime privatni sektor prvi put dostiže udeo od čita-

vih 70% ukupno angažovanih sredstava. S druge strane, opada udeo finansiranja infra-

strukturnih projekata, koje u globalu iznosi 355 miliona ECU-a u odnosu na 723 mili-

ona u 1993. godini.

Sve veći broj operacija odvija se u saradnji sa lokalnim finansijskim posredni-

cima, posebno kada je reč o finansiranju malih i srednjih preduzeća. EBRD istovreme-

no preuzima povećane rizike, posebno u slučaju kada odlučuje da u Rusiji formira

Regionalne investicione fondove, kao i Fond za finansiranje malih i srednjih predu-

zeća. Sa geografske tačke gledišta, njene operativne aktivnosti sve se više usmeravaju u

pravcu znatnije divertfikacije po zemljama i sektorima uz veću izbalansiranost uloženih

sredstava u tom smislu.

Iz izveštaja o poslovanju se može uočiti da je Banka imala manji gubitak u 1994.

godini, uglavnom zbog nešto nepovoljnijih uslova zaduživanja na finansijskim tržišti-

ma. Slična je bila i ocena za 1995. godinu, dok je ravnoteža u bilansu poslovanja posti-

gnuta krajem 1996. godine.

Evropska unija je podržavala aktivnosti EBRD-a posebno u vidu odobrenih sred-

stava od skoro 35 miliona ECU-a iz svojih programa PHARE i TACIS za finansiranje

operacija tehničke pomoći od strane EBRD-a.


198

Plan EBRD-a za 2016. godinu o finansiranju projekata u vrednosti od 1,9 mi-

lijardi ECU-a je premašen jer su potpisani ugovori vredili nešto preko 2 milijarde ECU-

a. Od stvaranja EBRD-a registrovano je 368 odobrenih projekata za finansiranje, dok je

u samoj 1995. godini broj odobrenih projekata povećan za 23% a njihova vred-nost za

oko 19%.

EBRD je tokom 2015. godine koncentrisala svoje operacije na zemlje u kojima

je bila manje aktivna u ranijim periodima, posebno na one koje se nalaze u početnom ili

srednjem stadijumu procesa tranzicije. Najbolji primer je Rusija, u kojoj su broj odo-

brenih zajmova i vrednost istih samo u 1997. godini iznosili skoro isto koliko i pretho-

dne 4 godine zajedno.

Značajan deo finansijskih sredstava EBRD je namenila i sektorima saobraćaja,

energetike i telekomunikacija, prerađivačkoj industriji i razvoju infrastrukture. Po

pravilu, uvek je prisutna naglašena potreba za razvojem privatnog sektora u svim tim

domenima ukupne privredne aktivnosti u ovim zemljama.177

Trend jačanja direktnog prisustva filijala Banke u pojedinim zemljama i regio-

nima ogleda se u konsolidaciji mreže njenih rezidentnih biroa. Za Sloveniju rezidentni

biro je otvoren u Ljubljani, dok se regionalni biroi za Rusiju nalaze u Vladivostoku i

Sankt Petersburgu. Rezidentni biroi postepeno zamenjuju predstavničku ulogu u pravcu

većeg direktnog angažovanja, što se vidi i u odgovarajućim promenama kadrovske stru-

kture. Reč je o veoma značajnim poslovima nadzora i kontrole realizacije projekta, kao i

pružanju stručne pomoći privatnom sektoru. Mnoga ulaganja u finansijski sektor zavise

u velikoj meri i od kvalitetne saradnje s lokalnim bankama i finansijskim institucijama.

Samo u 2016. godini EBRD je investirala u 301 projekat u svim sektorima u

ukupnom iznosu od oko € 4.9 milijardi, što je više u odnosu na predhodnu godinu kada

je ukupan broj realizovanih projekata bio 276 u iznosu od € 4.3 milijarde. Investicije su

sprovedene u 27 zemalja, a gotovo polovina sredstava je bila usmerena ka finansijskim

institucijama koje daju podršku lokalnim preduzećima.Velika podrška je takođe data in-

frastrukturnim projektima.

Reforme su najbrže sprovedene u zemljama Jugoistočne Evrope, a najveći na-

predak je sproveden na Zapadnom Balkanu po EBRD-ovom Izveštaju o tranziciji za

2017. godinu tzv. Tranzition report.

177 Krstić B., Isto, 2001, str. 121.



199

Slika 19. Sektori i visine ulaganja EBRD u periodu 2012-2017. godina

Izvor: www.ebrd.com, Projekti EBRD, Preuzeto 08.11.2017.

U izveštaju se navodi da su reforme na Zapadnom Balkanu u velikoj meri pod-

staknute blizinom evropskih tržišta. Crna Gora je pokazala privrženost režimu slobo-

dne trgovine i potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa Evropskom

Unijom. U Bosni i Hercegovini je napredak iskazan kroz privatizaciju nekoliko velikih

preduzeća u Republici Srpskoj. U Makedoniji je ostvaren napredak u pravosudnom

sistemu i jačanju konkurencije. Među ostale pozitivne razvoje spadaju i pojačana akti-

vnost Agencije za konkurenciju u Srbiji, kao i poboljšanje propisa iz oblasti teleko-

munikacija u Albaniji, što je praćeno i privatizacijom nacionalnog telekoma.

Glavni strateški prioriteti Banke u narednom periodu su bili usmereni na unapre-

đenje dijaloga između država koje su na Zapadnom Balkanu i na povećanje investicija u

elektro-energetskom sektoru. Banka se bavi unapređenjem lokalnih organa vlasti, a

lokalnim kompanijama će poboljšati pristup finansijskim sredstvima tako što će ih više

orijentisati ka korišćenju bankarskih usluga.

Osnovni kapital Evropske banke za obnovu i razvoj - EBRD je oko 23 milij-

arde evra, a sredstva su namenjena za plasmane u javnom i pravatnom sektoru, dire-

ktnim finansiranjem ili putem kreditnih linija komercijalnih banaka, u regionu od cen-



200

tralne Evrope do centralne Azije. Principi na kojima počiva rad Banke su da promoviše

tranziciju ka tržišnoj ekonomiji putem investiranja, pre svega, u privatnom sektoru, kao

i da mobiliše direktna strana ulaganja. Uz to, EBRD podržava privatizaciju i restruktu-

riranje, standard života i dugoročno ekološki održiv razvoj. Oko 17 odsto ukupnih ula-

ganja namenjena su poboljšanju uticaja na okolinu. Zatim, odobravani su krediti kao po-

drška malim i srednjim preduzećima, uz proširenje programa za finansiranje uvozno -

izvoznih poslova preko komercijalnih banka. Njihovim sredstvima finansirani su infra-

strukturni i energetski projekti u regionu, zbog čega je proširena saradnja i sa ostalim

međunarodnim finansijskim institucijama na tom polju.178

Pokrenuta je i nova poslovna grupa, koja obuhvata industriju, trgovinu i agro-

biznis, a fokusirana je da odgovori na krizu u korporativnom sektoru. Nastala je kao

rezultat povećane tražnje za finansiranjem velikih kompanija u regionu, koji pokriva

EBRD. Ona je objasnila da Banka finansira maksimalno trećinu ukupne vrednosti po-

nuđenog projekta, s tim što nema ograničenja u pogledu sektora, osim ako je reč o

vojnim aktivnostima, duvanskoj industriji, zabranjenim supstancama i izgradnji samo-

stalnih kockarnica.

Kao i sve komercijalne banke, i za EBRD je prvi princip pri odobravanju kre-

dita njegova isplativost i komercijalna održivost projekta. Pored tog, prisutan je zahtev

da Banka ima dodatnu ulogu u finansiranju projekta, koji može da unaredi proces

tranzicije. Ključno je da svi projekti u kojima učestvuje EBRD treba da promovišu zdra-

vu investicionu klimu i korporativno upravljanje, jer se time jačaju konkurencija i insti-

tucije. Banka odobrava isključivo dugoročne zajmove sa rokom dospeća od pet do se-

dam godina, a kamate mogu da budu fiksne ili promenljive, zavisno od potrebe proje-

kta. Infrastruktura učestvuje sa 40 odsto, sektor energetike 16 odsto, finansijske insti-

tucije 21 odsto, a ostatak ide na pojedinačni korporativni sektor, koji učestvuje sa 25 od-

sto - telekomunikacije, nekretnine, industrija, usluge i agrobiznis.

5.3.3. Kapital EBRD

Osnivački kapital EBRD bio je 10 milijardi ECU (ECU je 1.1.1999. zamenjen

uvođenjem EVRA). Ukupan kapital podeljen je na 1,000.000 akcija, a vrednost svake

178 www.ebrd.com, Učešće po sektorima, 2017., pregledano 07.11.2017.



201

akcije nominalno iznosi 10.000 ECU.179

Zemlje Evropske zajednice zajedno sa Evropskom Unijom i Evropskom inve-

sticionom bankom imaju većinsko učešće u kapitalu Banku od 51%. SAD su najveći

pojedinačni akcionar sa 10% kapitala, slede V. Britanija, SR Nemačka, Francuska,

Italija i Japan sa po 8,5%.180

Ukupan kapital deli se na uplaćene akcije i akcije na poziv. Početni kapital koji

je efektivno uplaćen (u pet jednakih godišjih rata) bio je 3,0 milijarde ECU (oko 3,0

mlrd dolara). Preostali deo kapitala uplaćuje se "na poziv".

Prema pravilima Banke, kapital mogu koristiti samo one zemlje Centralne i

Istočne Evrope koje su započele prelazak na tržišnu privredu, koje razvijaju privatnu

svojinu i preduzetništvo i koje su u praksi prihvatile principe parlamentarne više-

stranačke demokratije.

Banka svoje ciljeve i zadatke ostvaruje odobravanjem zajmova, kofinansiranjem

sa drugim finansijskim izvorima, davanjem garancija i tehničke pomoći, pre svega pri-

vatnim preduzećima, ali i preduzećima u državnom vlasništvu koja posluju pod konku-

rentskim uslovima (bez subvencija) ili su u vezi privatizacije.

Sredstva Banke sastoje se od redovnog kapitala i specijalnih fondova. Sredstva

redovnog kapitala komponuju:181

1. Odobreni akcijski kapital, koji se sastoji od 25% kapitala koji se uplaćuje i

75% kapitala koji se uplaćuje po pozivu. Uplata kapitala vrši se u pet jednakih rata. Prva

rata dospeva za plaćanje u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu Statuta ili nakon

deponovanja njenog instrumenta ratifikacije. Svaka od preostalih četiri pare dospevaju

godinu dana posle dospeća prethodne pare,

2. Sredstva pribavljena zaduživanjem banke,

3. Sredstva dobijena na ime otplate zajmova,

4. Prihodi od zajmova i garancija i

5. Druga sredstva ili prihodi koje Banka ostvari, a nisu deo sredstava Spe-

cijalnih fondova.

179 Ognjanović, V., Međunarodno bankarstvo - osnove, struktura, funkcionisanje, Beograd,

2004, str. 299 180 Stakić, B., Isto, 2012, str. 192 181 Radovanović, D. i sar., Isto, 2008, str. 153



202

5.3.4. Organizacija i organi EBRD

Upravljački mehanizam EBRD čine sledeći organi:182

Slika 20. Organizacija EBRD

1. Odbor guvernera - predstavlja najviši organ upravljanja a sačinjavaju ga po

jedan guverner i njegov zamenik. Odbor guvernera odlučuje o brojnim pitanjima, kao

što su na primer: prijem novih članica i utvrđivanje uslova za njihov prijem, povećanje

ili smanjenje odobrenog akcijskog kapitala Banke, suspenzija države članice, zaključi-

vanje sporazuma o saradnji sa drugim međunarodnim organizacijama, odobrava bilans

uspeha Banke, odlučuje o prestanku poslovanja Banke i raspodeli njenih sredstava, itd.

2.Odbor direktora - predstavlja izvršni organ Banke i sastoji se od dvadeset tri

direktora a koji istovremeno ne mogu biti članovi Odbora guvernera. Države EU i EIB

imenuju 11 direktora a ostale države 12, i to: četiri direktora imenuju države korisnice

182 Radovanović, D. i sar , Isto, 2008, str. 119


203

sredstava (tj. države Centralne i Istočne Evrope), četiri imenuju ostale države Evrope i

četiri direktora imenuju vanevropske države članice.

3.Predsednik - predsedava sednicama Odbora direktora i vodi tekuće poslo-

vanje Banke. Predsednik je legalni predstavnik Banke i bira se na rok od četiri godine.

Međutim, predsednik ne učestvuje u glasanju, osim u slučaju podele glasova. Predse-

dnik Evropske banke za obnovu i razvoj je Tomas Mirou.

4.Potpredsednik - izvršava ovlašćenja i funkcije u administraciji Banke koje

odredi Odbor direktora. U odsustvu predsednika, potpredsednik obavlja funkcije predse-

dnika Banke.

5.3.5. Strategija delovanja Evropske banke za obnovu i razvoj

Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) finansijska je institucija, osnovana

sa zadatkom da pruži pomoć u prelasku na otvorene tržišno orijentisane privrede i da

podstakne inicijative u privatnom i preduzetničkom sektoru u svim zemljama u tran-

ziciji.

Njoj dodeljena uloga međunarodnog katalizatora promena izvršava se kroz

aktivnosti EBRD banke u sledećim oblastima: kofinansiranje direktnih investicija iz

privatnog i javnog sektora; mobilisanje domaćeg kapitala; i pružanje tehničke saradnje u

odgovarajućim sferama uz istovremenu blisku saradnju sa međunarodnim finansijskim

institucijama kao i nacionalnim i međunarodnim organizacijama.

EBRD nastoji da zemljama koje koriste njena finansijska sredstva pomogne u

sprovodenju strukturnih, kao i promena u pojedinim sektorima privrede, uključujući i

demonopolizaciju, decentralizaciju i privatizaciju, uzimajući pri tom u obzir specificne

potrebe zemalja u različitim fazama tranzicije.183

U osnovne aktivnosti EBRD spadaju jačanje privatnog sektora i finansijskih in-

stitucija, kao i razvoj infrastrukture koja je potrebna za razvoj pojedinih sektora pri-

vrede. Za EBRD se ne može reći da predstavlja instituciju promotivno-donatorskog kar-

aktera, budući da ona posluje na sasvim realnim principima poslovno zdravog bankar-

stva i isto takvog ulaganja sredstava. U cilju ispunjenja uloge svojevrsnog katalizatora

promena, Banka podstice kofinansiranje i direktna strana ulaganja iz privatnog i javnog

183 Stojović, D., Srbija i međunarodne finansijske i bankarske institucije, Centar za menadžment,



204

sektora, pomaže mobilisanje domaćeg kapitala i pruža tehničku pomoć u odgovarajućim

oblastima, a kod finansiranja razvojnih projekata obavezno procjenjuje i njihov ekoloski

aspekt. EBRD veoma tesno sarađuje sa međunarodnim finansijskim institucijama i dru-

gim organizacijama.

Iako se njena struktura razlikuje od onih u komercijalnim bankama, EBRD ima

veoma sličan prilaz kada je reč o proceni projekata za koje se od nje traži finansiranje.

EBRD direktno finansira precizno utvrđene i prihvaćene projekte, zatim aktivnosti

privatnog sektora, operacije restrukturacije i privatizacije, ili realizaciju infrastrukturnih

projekata kojima se podstiču pomenute aktivnosti. Učešće Banke u finansiranju odre-

đenog projekta iznosi minimalno 5 miliona ECU-a, ali i više ukoliko je reč o značaj-

nom nacionalnom projektu kojem nedostaju određena sredstva. Iako Banka u suštini ne

finansira direktno mala i srednja preduzeća, ona ipak ima na raspolaganju neke od po-

menutih instrumenata i u te svrhe.

EBRD može obavljati svoje aktivnosti na nekoliko načina a izdvajaju se sledeći

metodi:184

kofinansiranje sa multilateralnim institucijama, komercijalnim banka-ma ili

drugim zanimljivim izvorima; zajmovi privatnim investitorima; državnim preduzećima

koja se ponašaju konkurentno na tržištu; državnim preduzećima koja se prilagodavaju

prelasku na privatnu svojinu;

investiranje u privatni sektor;

davanje garancija za pristup domaćem i međunarodnom tržištu privatnim i

državnim preduzećima;

aktiviranje specijalnih fondova u skladu sa ugovorima koji određuju njihovu

upotrebu;

davanje ili učestvovanje u zajmovima i davanje tehničke pomoći za rekon-

strukciju ili razvoj infrastrukture, uključujući programe zaštite životne sredine neop-

hodne za razvoj privatnog sektora i prelazak na tržišno orijentisanu ekonomiju.

Finansiranje je otvoreno malim i srednjim preduzećima i organima vlade na ra-

zličitim nivoima (npr. opštinska saradnja, saradnja regionalnih tela, itd.).

Finansijko angažovanje EBRD realizuje se preko čitavog seta finansijskih in-

strumenata od kojih su najznačajniji zajmovi (krediti), učešće u rizičnom (akcijskom)

184 Kapor, P., Međunarodne poslovne finansije, Megatrend, Beograd, 2005., str. 237.

http://vbs.nbs.bg.ac.yu/scripts/cobiss?ukaz=FFRM&mode=5&id=1835197148049254&PF1=AU&PF2=TI&PF3=PY&PF4=KW&CS=a&PF5=CB&run=yes&SS1=%22Kapor,%20Predrag%22


205

kapitalu, izdavanje garancija i finansiranje preko posrednika (finansiranje malih i sre-

dnjih preduzeća, kreditne linije, kofinansiranje; trgovinsko finansiranje i učešće u rizi-

čnom kapitalu investicionih fondova i banaka):185

1) Zajmovi: EBRD odobrava zajmove koji su prilagodeni posebnim zahtevima

svakog projekta. EBRD u celini snosi kreditni rizik, ili ga deumično kroz sindiciranje

prenosi na tržište. Zajam može biti obezbeđen imovinom zajmoprimca - korisnika ili

može biti pretvoren u akcije ili vezan za akcijsko učešće. Zajmovi se odobravaju u bilo

kojoj konvertibilnoj valuti, uglavnom u američkim dolarima i evrima, a počelo se i sa

odobravanjem zajmova u nekim lokalnim valutama.

Kod odobravanja zajmova privatnim komercijalnim preduzećima EBRD obično

ne traži garancije od vlade zemlje u kojoj se nalazi preduzeće i zajmovi su uglavnom

bez prava regresa od inostranih sponozora projekta, kada se jednom projekat dovrši i

počne sa radom. Osnova za korišćenje zajma je cash flow projekta i njegova sposobnost

da otplati zajam u dogovorenom periodu.

Zajmovi medunarodnih finansijskih institucija, kao što je EBRD, su tradicio-

nalno isključeni iz reprograma suvernih zajmova i zbog toga ona ima status privilege-

vanog kreditora. Banke koje učestvuju u zajmovima odobrenim korisnicima iz privat-

nog sektora u organizaciji EBRD mogu da koriste ovaj status povlašćenog kreditora.

2) Učešće u rizičnom kapitalu: Investicije u rizični kapital mogu imati niz obli-

ka, uključujući upis običnih ili prioritetnih akcija. Kvazi investicije rizičnog kapitala nu-

de se u raznim oblicima: od podređenog (subordiniranog) zajma (subordinated loans)

koji se otplaćuje posle glavnog zajma, do neobezbedenih obveznica (debentures), kao i

drugih hartija od vrednosti (income notes). Kada EBRD uzme akcijsko učešće u nekom

preduzeću, ona očekuje adekvatni povraćaj investicije i ima jasnu strategiju izlaska iz

statusa akcionara, s tim da, po pravilu, preuzima samo manjinsko akcijsko učešće.

EBRD može, takođe, da bude jedan od garanata (underwriter) emisije akcija privatnog

ili javnog preduzeća.

EBRD razmatra finansiranje transfera akcija (a time i vlasništva) u postojećim

preduzećima samo u slučaju privatizacije gde će taj transfer izvesno povećati efikasnost

(na primer, kroz bolji menadžment, rehabilitaciju i proširenje pod novom upravom).

185 Kapor, P., Međunarodne poslovne finansije, Megatrend, Beograd, 2005, str. 247


206

3) Garancije: EBRD može da omogući zajmotražiocu nedovoljnog boniteta pri-

stup tržištu kapitala izdavanjem garancija za otplatu zajma. Moguće se razne vrste gara-

ncija: od garanacija protiv svih rizika do delimičnih garancija za tačno odredene rizike,

ali u svakom slučaju maksimalna izloženost EBRD mora da bude poznata i merljiva, a

kreditni rizik mora biti prihvatljiv.

4) Kreditne linije bankama: EBRD vrši direktno srednjoročno i dugoročno fi-

nansiranje u obliku kreditnih linija odabranim finansijskim posrednicima za finansira-

nje traženog zajma. U pojedinim slučajevima EBRD odobrava dugoročno finansiranje

vladama koje ta sredstva usmeravaju preko komercijalnih ili investicionih banaka za

finansiranje malih i srednjih preduzeća u privatnom sektoru..

5) Kofinansiranje: EBRD finansira projekte zajedno sa lokalnim i inostranim

bankama. U tim slučajevima priprema projekata i ocena projekta se prepušta band ko-

finansijeru, ali se politika finansiranja zajmova EBRD uzima u obzir prilikom svake

konkretne odluke o finansiranju.

6) Finansiranje trgovine: EBRD uključuje lokalne banke u programe podstica-

nja trgovine kako bi im pomogla da poboljšaju reputaciju i prošire svoje poslovanje na

međunarodno trgovinsko finansiranje. U tim programima EBRD obično inicira učešće

lokalnih banaka, izdaje delimične garancije za plaćanja kao podršku transakcijama

zasnovanim na akreditivima. Privatnim klijentima lokalne banke odobravaju sredstva za

obrtni kapital, finansiranje trgovine i dugoročne i srednjoročne investicione potrebe. Svi

in-strumenti finansiranja prilagođeni su specifičnim potrebama klijenta.186

5.3.6. Uslovi odobravanja kredita

Kod odobravanja zajmova EBRD posebnu pažnju poklanja identifikaciji pro-

jekta i ograničavanju rizika. EBRD posluje na komercijalnoj osnovi i odobrava zajmove

po tržišnim stopama koje su odraz rizika. S obzirom na to da EBRD posluje kao

medunarodna finansijska institucija sa statusom povlašćenog kreditora, to se uzima u

obzir pri proceni rizika. Generalno, uslovi pod kojima EBRD angažuje su sledeći:

1) Kamate se utvrđuju dodavanjem odgovarajuće marže na LIBOR (London

Interbank Offered Rate). Zajmovi se odobravaju uz varijabilnu ili fiksnu kamatnu stopu

i mogu uključivati niz instrumenata zaštite od rizika (hedžing), što uglavnom zavisi od

186 Kapor, P., Isto, 2005, str. 249


207

toga da li se mogu koristiti tržišta finansijskih derivata.

2) Period počeka zajma (grace period) je otvoren za pregovore, dok je rok ot-

plate obično 5 do 10 godina, što zavisi od svakog pojedinog projekta.Otplata glavnice je

u jednakim polugodišnjim ratama. Za izuzetne slučajeve, na primer infrastrukturne pro-

jekte, može se odobfiti rok otplate i do 15 godina.

3) U skladu sa komercijalnom praksom, kod potpisivanja ugovora plaća se pro-

vizija za administrativne troškove EBRD (front-end fee) uvezi sa pripremom projekta.

Naplaćuje se i godišnja provizija za angažovana sredstva (commitment fee), kao i na-

knada za ranije korišćena sredstva (povlačenje pre roka).

4) Sponzori projekta su obavezni da EBRD nadoknade razne gotovinske izda-

tke (out-of-pocket expenses), kao što su naknada za tehničke konsultante i eksterne pra-

vne savetnike, kao i putne- troškove.

5) EBRD u svom finansijskom poslovanju od preduzeća ili entiteta koje finan-

sira traži da pribave odgovarajuće osiguranje od rizika koji se normalno mogu osigurati

(na primer, od požara, krađe imovine, konkretni građevinski rizici). EBRD ne traži osi-

guranje od političkog rizika ili nekonvertibilnosti lokalne valute.

6) EBRD obično od preduzeća ili entiteta koje finansira traži da imovina pro-

jekta služi kao obezbedenje za zajam. Obezbedenje može da obuhvata sledeće: hipo-

teku na osnovna sredstva (zemljište, fabrika i drugi objekat), zaloga na pokretnu imo-

vinu (oprema i druga poslovna sredstva), prenos prava na prihod preduzeća u stranoj i

domaćoj valuti, kao i jemstvo na akcije sponzora u preduzeću i vinkuliranje polise osi-

guranja.

EBRD u svom angažovanju, s obzirom na limitirana sredstva i relativno velike

potrebe regiona, nastoji da pronađe onu formu finansiranja koja najviše odgovara

konkretnom projektu i u tome primenjuje određene smernice koje se ogledaju u sle-

dećem:187

1) EBRD finansira do 35% ukupne vrednosti projekta kada se radi o potpuno no-

vom projektu (greenfield project), ili 35% od dugoročne kapitalizacije već osnovanog

preduzeća.

2) EBRD traži značajan doprinos rizičnom (akcijskom) kapitalu preduzeća od

strane drugih investitora, posebno od sponzora u slučaju novog industrijskog projekta ili

187 Kapor, P., Isto, 2005, str. 250


208

novih zajedničkih ulaganja gde su potrebni posebna tehnička i ruko-vodeća znanja i

sposobnosti. U tim slučajevima se traži da sponzori industrij-skog projekta imaju veće

akcionarsko učešće ili adekvatnu operativnu kontrolu nad projektom.

3) Ulaganje u rizični kapital sponzora projekta ne mora da bude samo u gotovini,

nego može biti i u drugim formama (oprema, postrojenja).

4) Tipični projekti u privatnom sektoru zasnovani su na najviše dve tredne

finansi-ranja putem zajmova i namanje jednoj tredni finansiranja kroz emisije hartija od

vrednosti.

5) EBRD obično traži dodatno finansiranje od drugih kofinansijera.

6) EBRD uglavnom ne vrši finansiranje investitora za kupovinu postojećih ili no-

vih akcija preduzeća.

7) EBRD ne finansira projekte u vezi sa nadonalnom odbranom, industrijom du-

vana, igrama na sreću i proizvodnju supstanci koje su zabranjene međunarodnim kon-

vencijama. Takođe, može odbici da finansira određene projekte sa štetnim uticajem na

životnu sredinu.

Tipična struktura finansiranja projekata uz učešće EBRD je sledeća:

- zajam EBRD 35%,

- sindicirani zajam 15%,

- inostrani rizični kapital 25%,

- lokalni rizični kapital 15%, i

- ostali zajmodavi 10%.

Minimalno angažovanje EBRD iznosi 5 miliona evra po projektu, a u proseku je

angažovanje 22 miliona evra po projektu.

Principi zdravog bankarstva zahtevaju da svi projekti koje finansira EBRD budu

tehnički, ekonomski, finansijski, zakonski i ekološki podobni i da budu prihvatljivi sa

stanovišta kreditnog rizika. EBRD može, ako je to nepohodno, da odobrava pomoć (tzv.

tehnička pomoć) u saradnji sa svojim akcionarima i drugim donatorima, da bi se obez-

bedilo finansiranje pripreme i realizacije projekta i odgovarajuće instutidonalne infra-

strukture.

Preduzeća svoje zahteve za finansiranje treba da podnesu direktno EBRD ili da

to učine preko ovlašćenog posrednika (lokalne kancelarije). EBRD neće početi sa

finansiranjem projekta sve dok nije potpuno zadovoljna dobijenim informacijama i dok


209

pravna dokumentacija nije potpuno proverena. Potencijalni zajmoprimci/sponzori bi

trebalo da kontaktiraju EBRD još u ranoj fazi projekta, kako bi se na vreme informisali

o procedurafna, potencijalnim opcijama finansiranja i projektnom dklusu. Svoje odluke

o odobravanju zajma/investicije EBRD zasniva na samostalnoj proceni predloženog

projekta i zato sprovodi detaljnu analizu projekta i njegove strukture.


210

5.4. MEĐUNARODNI MONETARNI FOND

Međunarodni monetarni fond - (International Monetary Fund) - MMF je veoma

značajna institucija u sklopu ukupnog međunarodnog finansijskog i deviznog sistema,

ali ne i toliko sa aspekta međunarodnih poslovnih finansija, pa će se u ovom kontekstu

navesti samo osnovni podaci.188 Osnovana je jula 1944.u Breton Vuds (Bretton Voods),

kada i Međunarodna banka za obnovu i razvoj (zato se o njima govori kao o „Breton-

vudskim institucijama").

Slika 21. Sedište MMF u Vašingtonu

Sporazum o osnivanju Međunarodnog monetarnog fonda stupio je na snagu 27.

decembra 1945. godine zvaničnim potpisivanjem od strane država osnivača. Fond je

počeo sa radom u martu 1946. godine kada je održana prva skupština guvernera.189

Međunarodni monetarni sistem se oslanja na tri su ključne institucije: Međuna-

rodni monetarni fond (MMF), Evropski monetarni sistem sa Evropskom centralnom

bankom (ECB) i Banka za međunarodna poravnanja u Bazelu (BIS).

188 Kapor, P., Međunarodne poslovne finansije, "Megatrend" Univerzitet primenjenih nauka,

Beograd, 2005. str., 255. 189 Radovanović, Dobrosav i sar., Međunarodne monetarne i finansijske institucije, LIBER,




211

5.4.1. Pojam, značaj i ciljevi MMF

Jugoslavija je bila član Međunarodnog monetarnog fonda od njegovog osniva-

nja. Od prvobitne 44 članice Fonda broj država se stalno povećavao tako da avgusta

2008. godine u radu ove međunarodne monetarne institucije učestvuje 185 država čla-

nica. Sve države nastale na prostoru prethodne Jugoslavije su članice MMF, pri čemu

Srbija ima 467,7 miliona specijalnih prava vučenja (SPV) - Special Drawing Rights

(SDR) ili 0,22%, odnosno 4,927 miliona glasova (0,22%) a Bosna i Hercegovina 169,1

milion SPV ili 0,08%, odnosno 1,941 milion glasova (0,09%)š, što je u osnovi baza za

nove kredite MMF.190

Osnovni ciljevi MMF-a su unapređenje i razvijanje međunarodne monetarne

saradnje, širenje i ravnomerno razvijanje međunarodne trgovine, održavanje stabilnosti

deviznih kurseva, multilateralizacija međunarodnih plaćanja po tekućim transakcijama,

ukidanje deviznih ograničenja koja sprečavaju rast obima međunarodne trgovine i

pomoć zemljama članicama u cilju smanjenja platnobilansne neravnoteže.

U skladu sa ovim ciljevima, MMF pruža finansijsku pomoć u vidu raznih vrsta

kredita zemljama članicama (članstvo u Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj je

uslov za članstvo u MMF-u) za uravnoteženje platnog bilansa. Osnovni izvor sredstava

MMF-a predstavljaju kvote zemalja članica, koje su istovremeno i osnova za glasačku

snagu zemlje-članice. Kvote se određuju za svaku zemlju članicu prema njenoj privr-

ednoj snazi i uplate se vrše prilikom stupanja u članstvo i to 25% u zlatu (ovo je na-

knadno izmenjeno pa se ovaj deo kvote može uplatiti u specijalnim pravima vučenja -

SPV, valutama drugih zemalja članica ili u sopstvenoj valuti ako sa saglasi MMF), a

75% u nacionalnoj valuti. Ukupna kvota zemalja članica bila je 30.4.2002. 212.415

miliona SPV, od čega je kvota SAD 37.149 miliona SPV, Japana 13.312 miliona SPV,

Nemačke 13.008 milio na SPV i Velike Britanije 10.738 miliona SPV. Inače, obračun-

ska jedinica MMF je SPV (Special Drawing Rights) čija je vrednost bazirana na pon-

derisanom proseku vrednosti korpe glavnih svetskih valuta (američki dolar, evro, japan-

ski jen i funta sterlinga) koja se periodično usklađuje i čija je vrednost 30.4.2002. bila

1,267.706 američkih dolara. SPV su i međunarodna rezerva likvidnosti koja su alocira-

na na zemlje članica i to u iznosu od 21.542 miliona SPV.

Sredstva MMF-a se direktnim vučenjem od Fonda ili putem raznih aranžmana

190 Isto


212

od kojih je najpoznatiji tzv. stand-by aranžman (Stand-by Arrangements). U principu,

na osnovu određenog aranžmana MMF odobrava zemlji-članici kredit pod određenim

uslovima, a kredit se koristi prema utvrđenoj dinamici (uz ispunjavanje utvređenih uslo-

va). Od 1973. MMF stavlja veći akcenat na strukturno prilagođavanje zemalja članica, s

obzirom na to da se ocenilo da uspešan proces uravnoteženja platnog bilansa ne zavisi

samo od promene finansijske politike, već i od širih strukturnih promena u privredi

zemalja članica. Na toj osnovi je došlo i do širenja finansijskog instrumentarija MMF na

kredite za strukturno prilagođavanje (Structural Ađustment Facilitv - SAF, Enxanced

Structural Ađustment Facilitv - ESAF), a u novije vreme i kredite za smanjenje si-

romaštva i podsticanje rasta (Poverty Reduction and Growth Facilitv -PRGF). Inače, po

svim ovim kreditima, ukupna sredstva odobrena zemljama članicama u 2002 (fiskalnoj)

godini bila su 39,4 milijardi SPV.

MMF uslovljava dobijanje sredstava (tzv. princip uslovljenosti) sprovođenjem

određenih promena u ekonomskoj politici u cilju uravnoteženja platnog bilansa i

strukturnih promena u privredi zemlje članica (sa kojima se MMF prethodno složi).

Mere ekonomske politike utvrđuje sama zemlja članica i izlaže ih u formi tzv. „pisma o

namerama" - dokumentu koji predstavlja neku vrstu zahteva za odobrenje finansijskih

sredstava. MMF odobrava tražena sredstva ako proceni da je izloženi ekonomski pro-

gram adekvatan za rešavanje nastalih problema i da će poboljšanjem platno-bilansne i

privredne situacije zemlja članica biti u stanju da pozajmljena sredstva vrati u roku koji

je obično 3-5 godina.

5.4.2. Razvoj Međunarodnog monetarnog fonda

Medjunarodni sistem se nije razvijao kako je planirano. Iskustvo je pokazalo da

su bila pogrešna mnoga verovanja i pretpostavke na kojima se taj sistem zasnivao. SAD

se nisu vratile svojoj medjuratnoj politici. Umesto velikih, stalnih suficita i visokih tari-

fa, SAD su imale male suficite ili deficite tekućeg bilansa i pokušavale su da globalno

utiču na snižavanje tarifa. Zajmovi i transferi su povećali količinu dolara u stranim

zemljama.

MMF je postao aktivniji sredinom 1950-ih. Tokom nekoliko godina sistem je

dobro funkcionisao. Članstvo se povećalo, sve više zemalja je zajmilo sredstva od MMF

a povećali su se i zajmljeni iznosi. Fond se specijalizovao u davanju relativno malih,


213

kratkoročnih zajmova. Pošto su se oni uredno vraćali, Fond je obnavljao svoja sredstva.

Iz toga je dosla serija kriza i poremećaja koji su pogadjali ključne valute, najpre funtu, a

onda dolar.

Tokom 1970-ih i 1980-ih MMF je dobio značajnu ulogu u kapitalnim zajmo-

vima da bi “reciklirao” prihode od zemalja koje su proizvodile naftu, posle rasta njene

cene. Povećala se i njegova uloga kao savetnika zemalja u razvoju u vezi makro-eko-

nomskog stabilizovanja. Ova uloga je bila vezana za zajmove: Fond je davao kredite da

bi olaksao teret prilagodjavanja tokom strukturnih i makroekonomskih reformi koje je

sam sugerisao.

Počev od leta 1982. Fond je znatno povećao zajmove zemljama sa odlivom ka-

pitala. On je produžio sa zajmovima tokom godina finansijskog potresa koji je poznat

kao “kriza dugova u Latinskoj Americi”. To je bilo veliko proširenje programa kapital-

nog tržišta. Povećao se obim zajmova i produžio period njihove otplate. Mnoge zemlje

su bile stalno dužne Fondu. Osnovna funkcija Fonda tokom 1980-ih su bili zajmovi du-

žničkim zemljama da bi mogle da plate kamatu na dugove prema Fondu i komercijal-

nim bankama. Kao deo ovih aranžmana i komercijalne banke su povećale zajmove pre-

zaduženim zemljama.

Sledeća velika finansijska kriza je bila u Meksiku 1994-5. Opet je MMF, uz po-

moć americkog Trezora, zastitio strane banke i finansijske ustanove da ne osete gubitke

od plasmana novca. Iako su mnoge strane komercijalne banke zajmile 1994. uz kamatu

od 20% ili vise godišnje, one nisu snosile rizik za te poduhvate. Umesto njih je MMF

kreditirao Meksiko uz kamatne stope koje su bile nize od trzisnih. Medjunarodni ban-

kari su ponovo bili postedjeni, dok je ekonomija zapala u duboku recesiju.

MMF je poslednjih 20 godina uveo dva nova instrumenta za zajam. Jedan je

ESAF (Extended Structural Adjustment Facility). Drugi je STF (Structural Transfor-

mation Facility), koji služi da pomogne ranije članove komunističkog bloka, uključujuci

Rusiju i zemlje ranijeg SSSR. Oba instrumenta šire postupke uslovnih zajmova u novim

pravcima, a da pri tom ne ispravljaju mane koje su ranije uočene. ESAF nudi sred-

njoročne zajmove uz kamatnu stopu od 0.5% sa otplatom do 10 godina. Zajmoprimac se

obavezuje na strukturna prilagodjavanja kao sto su fiskalna reforma, privatizacija i libe-

ralizacija trgovine.

Nasuprot tome, Kina je svoje uspešne reforme otpočela uvodjenjem dugoročnog


214

zakupa koji ima mnoga svojstva vlasništva nad poljoprivrednom zemljom.

Razultati primene politike MMF bili su pogubni najpre za Meksiko, koji je

1994. godine upao u krizu, da bi u julu 1997. došlo do kraha istočnoazijskih zemalja.

Sledi (1998.) krah ruske rublje koja je izgubila 25 odsto vrednosti, zatim, 1999. nastupa

brazilska kriza i pad reala, i najzad, 2001. argentinska kriza.

5.4.3. Funkcije i zadaci Međunarodnog monetarnog fonda

Mеđunarodni monetarni fond ostvaruje funkcije unapređenja i razvijanja među-

narodne monetarne saradnje, širenja i ravnomernog razvijanja međunarodne trgovine,

održavanje stabilnosti deviznih kurseva, multilateralizacije međunarodnih plaćanja po

tekućim transakcijama, ukidanja deviznih ograničenja koja sprečavaju rast obima među-

narodne trgovine i pomoć zemljama članicama u cilju smanjenja platnobilansne nera-

vnoteže.

Zadaci Međunarodnog monetarnog fonda191 su:

1. Da razvija međunarodnu monetarnu saradnju preko jedne stalne ustanove koja

služi za savetovanje i saradnju na Međunarodnim monetarnim problemima.

2. Da olakšava širenje i ravnomeran porast međunarodne trgovinske razmene i

da na taj način doprinosi unapređivanju i održavanju visokog nivoa zaposlenosti i real-

nog dohotka, kao i razvoju mogućnosti proizvodnje svih članica, kao prvenstvenim

ciljevima ekonomske politike.

3. Da radi na stabilnosti kurseva, da održava pravilne aranžmane o kursevima

između članica i da izbegava konkurentsko obaranje kurseva.

4. Da pomaže u uspostavljanju multilateralnog sistema plaćanja po tekućim

transakcijama između članica i u uklanjanju deviznih ograničenja koja koče porast svet-

ske trgovinske razmene.

5. Da uliva sigurnost članicama stavljajući im privremeno na raspolaganje, uz

odgovarajuća obezbeđenja, opšta sredstva Fonda, dajući im na taj način priliku da ispra-

ve neravnotežu u svom platnom bilansu bez pribegavanja merama koje su štetne za

nacionalno ili međunarodno blagostanje.

191 Statut Međunarodnog monetarnog fonda


215

6. Da u skladu sa gore izloženim skraćuje trajanje i smanjuje stepen neravnoteže

u međunarodnim platnim bilansima članica.

5.4.4. Osnivanje, članstvo i sredstva fonda

Međunarodni monetarni fond je specijalizovana agencija Ujedinjenih nacija sa

sedištem u Vašingtonu. Formalno, Statut Međunarodnog monetarnog fonda je us-vojen

decembra 1945. godine, kada ga je prihvatila većina zemalja čiji su predstavnici prisu-

stvovali Konferenciji u Breton Vudsu, jula 1944. godine. Fond je praktično počeo sa ra-

dom tek juna 1946. godine. Danas Fond ima više od 180 zemalja članica.

Po članovima sporazuma glavni zadatak IMF-a je da nadgleda međunarodni mo-

netarni sistem. Nekoliko funkcija se izvodi iz ovog zadatka kao što je nadzor nad mone-

tarnom politikom i politikom deviznog kursa zemalja članica, putem preporuka politika

članicama i dodeljivanja zajma zemljama sa privremenim problemima platnog bilansa.

Da bi obavljao svoje transakcije i poslove, Fond poseduje Opšti račun i Račun

specijalnih prava vučenja. Članovi Fonda imaju pravo učešća u Računu specijalnih

prava vučenja. Prema odredbama člana 1 Statuta MMF-a ciljevi osnivanja su:

1. Da razvije međunarodnu monetarnu saradnju

2. Da olakšava širenje i ravnomeran porast međunarodne trgovinske razmene

3. Da radi na stabilnosti kurseva

4. Da pomaže u uspostavljanju multilateralnog sistema plaćanja

5. Da uliva sigurnost članicama stavljajući im privremeno na raspolaganje opšta

sredstva fonda

6. Da u skladu sa gore izloženim skraćuje trajanje i smanjuje stepen neravno-

teže u međunarodnim platnim bilansima članicama192.

MMF obezbeđuje međunarodnu likvidnost na dva načina: Prvi, zemlje članice,

njih oko 150, mogu da pozajmljuju od fonda na osnovu upisanog kapitala ili kvota;

drugi, IMF kreira papirno zlato ili SDR, koje zemlje mogu da koriste kao međunarodni

novac. Kad postane članica IMF; zemlja plaća ili upisuje u fond određenu sumu novca,

vrednovanu u specijalnim pravima vučenja. Na osnovu kapitala koji je upisala, zemlja

ima određena prava da pozajmljuje sredstva. Ona može po svojoj volji da pozajmi prvih

25% svoje kvote, što se naziva zlatna tranša. Pored toga, članica može pozajmiti dodat-

192 Todorović, V., Trgovina i obligacije,Beograd : Službeni glasnik, 2000, str.784


216

nih 100% svoje kvote u obliku četiri kreditne tranše. Prva kreditna tranša može se sa-

svim lako dobiti, ali naredni zahtevi za sredstvima moraju se, dopuniti planom koji će

privreda zemlje koja pozajmljuje dovesti u red.

Što se tiče obaveza u pogledu aranžmana na kurseve, oni mogu uključivati:

1. održavanje vrednosti valute jedne članice prema SDR-u ili nekom drugom de-

nominatoru, osim zlata

2. kao zajednički aranžmani kojima članice održavaju vrednost svojih valuta u

odnosu na vrednost valute ili valuta drugih članica

3. kao drugi aranžmani za kurseve prema izboru članice193

Članstvo u fondu povlači i određene obaveze:

1. izbegavanje ograničenja na tekuća plaćanja

2. izbegavanje diskriminatorne valutne prakse

3. konvertibilnost valute jedne članice u posedu drugih članica

4. dostavljanje obaveštenja o:

- proizvodnji zlata;

- izvozu i uvozu i o stanju deviznih rezervi;

- indeksima cena;

- kursevima valuta;

- stanju i kretanju međunarodnih investicija194

1. Sredstva fonda

Postoje četiri izvora sredstva za odobravanje kredita:

1. Upisna kvota zemalja-članica (glavni izvor);

2. Pozajmljivanjem sredstava;

3. Naknade za korišćenje sredstava Fonda;

4. Od kamata na Fondove SDR.

Sredstva Fonda dopunjavaju se, po pravilu, svakih pet godina.

Fond formira svoj kreditni potencijal na osnovu uplaćenih kvota zemalja članica.

Do 1972. zemlje članice su, po pravilu, uplaćivale 75% kvote u nacionalnoj valuti, a

25% u zlatu. Od tada je propisano da se deo kvote više ne uplaćuje u zlatu, već u speci-

193 Isto, str.787 194 Stakić, B., Međunarodne finansije, Fakultet za finansijski menadžment i osiguranje,

Beograd,2003, str. 66


217

jalnim pravima vučenja, odnosno u konvertibilnim valutama. Visina kvote svake članice

određuje njena ekonomska pozicija, odnosno služi kao i osnov za utvrđivanje njene

glasačke snage.

Prema odredbama člana m Statuta MMF za svaku članicu se određuje kvota iz-

ražena u SDR - spec. pravima vučenja (obračunska valuta Fonda)

2. Kvote u MMF

U uslovima brzog razvoja svetske ekonomije, MMF mora imati adekvatne izvo-

re sredstava, kako bi u svakom trenutku mogao odgovoriti na platno-bilansne finan-

sijske potrebe svojih članica i, na taj način, podržao programe prilagodjavanja. Osnovno

sredstvo finansranja od strane MMF su kvote - udružena sredstva koja se sastoje od

upisa kapitala svake zemlje članice.

Kvota zemlje članice odslikava osnovne aspekte njenih finansijskih i organiza-

cionih veza sa MMF. Izmedju ostalog195:

• Članarinu. Članarina zemlje je jednaka njenoj kvoti. Zemlja članica mora up-

latiti članarinu u potpunosti: 25% mora biti plaćeno u sredstvima koje odredi MMF

(SDR ili međunarodno prihvaćenoj valuti, najčešće dolarima), a ostatak u valuti zemlje

članice.

• Glasačku snagu. Svaka članica MMF-a ima 250 osnovnih glasova plus još po

jedan glas za svakih 100.000 SDR po osnovu kvote. Na taj način, kvota definiše glasa-

čku moć članice u donošenju odluka MMF-a i, takodje, odredjuje njenu zastupljenost u

Izvršnom odboru.

• Pristup finansiranju. Maksimalni iznos finansiranja koji članica može dobiti od

MMF-a (pristupna granica) je odredjen srazmerno kvoti u Fondu. Po osnovu redovnih

olakšica MMF-a, članica može trenutno pozajmljivati do 300% od svoje kvote.

• Alokaciju SDR. Udeo članice u alokaciji SDR je ustanovljen u srazmeri sa

njenom kvotom koja važi na dan neposredno pre alokacije.

• Likvidnost MMF-a. Za finansiranje svojih transakcija i operacija, MMF ko-

risti rezerve SDR i međunarodno prihvaćene valute (tj. valute članica koje imaju do-

voljno jak platni bilans i poziciju bruto eksternih rezervi). Trenutno, ukupan iznos Fon-

195 Kovačević, R., Ekonomski odnosi Srbije sa inostranstvom, Beograd : Centar za izdavačku

delatnost Ekonomskog fakulteta, 2005. str. 19

http://vbs.nbs.bg.ac.yu/scripts/cobiss?ukaz=FFRM&mode=5&id=1835197148049254&PF1=AU&PF2=TI&PF3=PY&PF4=KW&CS=a&PF5=CB&run=yes&SS1=%22Kovacevic,%20Radovan%22


218

dovih rezervi SDR i međunarodno prihvaćenih valuta je oko 62 milijarde SDR, od če-

ga je deo angažovan u vidu kredita zemljama članicama.

3. Specijalna prava vučenja

Specijalna prava vučenja, kreirana od strane IMF 1970. godine, čija je vrednost

bazirana na ponderisanom proseku vrednosti korpe glavnih svetskih valuta (američki

dolar, evro, japanski jen i funta sterlinga) koja se periodično usklađuje i čija je vrednost

30.4.2002. bila 1,267.706 američkih dolara. Ponderi se svakih 5 godina preispituju i,

ako je potrebno, koriguju.

SDR se znatno razlikuju od prava vučenja ili prava na pozajmljivanje od IMF.

Nasuprot pravima vučenja koja zahtevaju početni depozit, SDR se kreiraju kada 85%

članica IMF glasa za njihovo kreiranje. (Glasanje u IMF je ponderisano tako da najjače

zemlje imaju veću snagu od manjih.) Kada se odluka o kreiranju SDR donese, IMF

kreditira račun svake zemlje njenom alokacijom SDR, koja se zasniva na značaju zemlje

u svetskoj privredi.

IMF je poslednji put odobrio alokaciju Specijalnih prava vučenja 1978. godine,

a ona je sprovedena u periodu od 1979. do 1981. godine.

SDR su međunarodne rezerve koje služe kao: sredstvo plaćanja izmedju ze-

malja članica IMF koje su učesnice u Odeljenju Specijalnih prava vučenja, kao sredstvo

plaćanja samog Fonda preko njegovog Računa ukupnih sredstava (General Resources

Account - GRA) i sredstvo plaćanja propisanih "drugih imalaca SDR". SDR se stvaraju

na osnovu odluke Fonda da dopuni postojeće rezerve. Transakcijama i operacijama sa

SDR rukovodi SDR Odeljenje. SDR se raspodeljuju na učesnike u Odeljenju srazmerno

njihovim kvotama u Fondu i predstavljaju dugove tih učesnika u slučaju likvidacije

SDR Odeljenja. Ukupan iznos SDR koji je, do danas, alociran na svakog učesnika i

poništen, naziva se "neto ukupna alokacija" (mada do danas nije bilo poništavanja).

5.4.5. MMF i proces globalizacije

Globalizacija se ispoljava kao opšti proces. Ona vodi ka stvaranju jedinstvenog

ekonomskog prostranstva na našoj planeti, a za efikasno odvijanje ekonomskih procesa

u svetskim razmerama neophodna je i određena infrastruktura, zasnovana na ekonom-

skoj liberalizaciji i slobodnom tržištu makar u pojedinim državama i među njima. Takav


219

sistem zasnovan je na strogim pravilima koja obezbeđuju slobodnu proizvodnju, distri-

buciju i potrošnju u svetskim razmerama. Ekonomska delatnost, u takvim uslovima pre-

dstavlja ključni momenat društvenog života, koji je isprepleten sa raznovrsnim norma-

ma, pravilima, moralnim opredeljenjima i različitim običajima koji svi zajedno oblikuju

društvo.

MMF je pored Svetske banke i Svetske trgovinske organizacije postao glavni

nosilac i stub procesa globalizacije. Na osnovu Vašingtonskog konsenzusa (MMF, Svet-

ska banka i Trezor SAD) sprovodi se, u najvećem broju država u svetu, potpuno pogre-

šna koncepcija stabilizacije i razvoja. Sprovođenjem ideologije slobodnog tržišta i trži-

šne supremacije (neoliberalizma) MMF je dospeo na teren „ideološke ostrašćenosti».

Upravljanje tranzicijom država članica ka tržišnoj ekonomiji MMF je direktno nametao

svoj program gotovo jedinstven za sve države.196

MMF proklamuje politiku smanjenja deficita, povećanja poreza, monetarne

restrikcije, povećanja kamatnih stopa, stabilnost cena i kursa, realne kamate i realnog

deviznog kursa -što je u najvećem broju država, koje su primenile ovaj program, dovelo

do opadanja privredne aktivnosti, porasta nezaposlenosti rada, produbljavanje krize i

propadanje banaka i preduzeća. U mnogim državama je došlo do pravog ekonomsko-

socijalnog sloma. Nametanjem neadekvatnih rešenja, silom i ucenom, MMF je zauzeo

imperijalistički stav „upakovan" u ideju liberalizma i ideologiju slobodnog tržišta.

Prevremena i brza liberalizacija tržišta vodila je globalnoj nestabilnosti pri-vreda

i kriminalizacije društva, sa teškim posledicama socijalnog raslojavanja. MMF je

provodio interese finansijskog krupnog kapitala, a trebao je da pomaže državama u krizi

i da unapređuje globalnu ekonomsku stabilnost.

Finansijski interesi razvijenih du dominirali. Stručnjaci u MMF veruju da pro-

gram koji sprovode, je u opštem interesu. Tržišni fundamentalisti dominiraju u MMF. U

svim privredama u kojima je nametnuo svoje „savete" doveo je do kraha privreda

(Meksiko 1994. godine, istočnoazijska kriza sa lomovima gotovo 40% svetskih finan-

sijskih tržišta, Rusija 1998. godine, Brazil 1999. godine i Argentina 2001. godine).

Globalna finansijska kriza je produkt MMF. To znači da su recepti zasnivani na

neoliberalnom konceptu bili pogrešni. Šok terapija praćena liberalizacijom novčanih

196 Radovanović, D. i sar., Međunarodne monetarne i finansijske institucije, LIBER, Beograd,

2008., str. 88


220

tržišta, tržišta kapitala, liberalizacijom spoljne trgovine (ukidanje carinskih i dr. zaštita),

liberalizacijom cena, kurseva, kamata i dr. bila je siguran put u produbljavanje krize. (O

ulozi MMF u procesu globalizacije videti i naredna tri poglavlja)

Uloga MMF, koji ima 184 zemlje članice, je promovisanje međunarodne mone-

tarne saradnje i stabilnosti, uređenje razmene, podrška ekonomskom razvoju i zapošlja-

vanju kao i pružanje finansijske pomoæi zemljama radi olakšavanja platnog bilansa.197

Finansijska pomoć koju daje MMF vezana je za određene uslove, odnosno ze-

mlja primalac se obavezuje da će sprovoditi određenu ekonomsku i finansijsku poli-

tiku, što treba da garantuje da se novac stvarno koristi radi rešavanja ekonomskih pro-

blema zemlje primaoca. MMF vrši kontrolu nad sprovođenjem dogovorene politike, jer

je cilj da se novac vrati kako bi mogao da bude na raspolaganju drugim članicama MMF

koje su u teškoćama.

Svoju misiju je MMF ispunjavao sa različitim uspehom u proteklih pedeset

godina. Interesantno je da su i razvijene zemlje - a ne samo, kako se najčešće misli, sla-

bo razvijene ili nerazvijene - koristile u određenim fazama svog razvoja pomoć MMF.

Izuzetno značajna je bila uloga MMF u razvoju zemalja koje su pristupile EU 2004. a

koje su konstantno koristile podršku međunarodnih finansijskih institucija. Zemlje kan-

didati Bugarska i Rumunija to i danas čine.

Najveći neuspesi MMF vezuju se prvenstveno za zemlje Latinske Amerike i

Afrike koje vrlo često zapadaju u dužničku krizu, odnosno nisu u mogućnosti da pla-

ćaju dugove. Zanimljivo je da su međunarodni finansijski stručnjaci imali pogrešnu

procenu, kao i većina naših građana, u slučaju SFRJ kada su 1990-te odobrili najveći do

tada pojedinačni kreditni aranžman jednoj zemlji u iznosu od oko 1,7 milijarde dolara.

197 Sekulović, V., Sa MMF kao sa Hagom, Danas - Biznis, 2005., str. 73


221

5.5. BANKA ZA MEĐUNARODNA PORAVNANJA – BIS

(THE BANK FOR INTERNATIONAL SETTLEMENTS)

Banka za međunarodne obračune (The Bank for International Settlements) skra-

ćeno BIS banka, najstarija je međunarodna finansijska institucija. Ona je osnovana

1930. godine, odlukom Haške konferencije koja se bavila pitanjem plaćanja ratne štete

(reparacije) Nemačke posle Prvog svetskog rata. Najvažnije zemlje pobednice iz Prvog

svetskog rata su se složile sa vladom Švajcarske da sedište Banke bude u Bazelu.

Članice Banke mogu biti samo centralne banke sa stvarnim imunitetom u odnosu na

pravo zemlje članice. Banka je bila odgovorna za sprovođenje obračuna ratne odštete

Nemačke i otuda izraz ''obračun'' u samom nazivu institucije.

Iako je osnovni razlog za osnivanje Banke bio u izvršavanju plaćanja ratne od-

štete Nemačke, njena funkcija se ispoljila u unapređenju saradnje između centralnih

banaka. U vreme formiranja Bretonvudskih institucija, Sjedinjene Američke Države su

se zalagale da Banka, kao ''centralna banka centralnih banaka'' nije neophodna, s obzi-

rom na postojanje Međunarodnog monetarnog fonda. Sa ovim gledištem se nisu složile

Evropske centralne banke tako da je BIS ostala da funkcioniše kao važna institucija u

obnovi posleratnih normalnih tokova plaćanja.

BIS je javna institucija sa ograničenom odgovornošću koju čine 33 akcionara –

skoro sve evropske centralne Banke, zatim centralne banke Australije, Kanade, Japana i

Južne Afrike. BIS je jedna od nekoliko međunarodnih finansijskih institucija u kojima

su bile predstavljene Istočnoevropske zemlje.

Organi banke su: Opšti sastanak (General Meeting), Odbor direktora (Board of

Directors) i Uprava (Management). Bankom upravlja Odbor direktora, kojeg sačinja-

vaju 17 članova grupe deset zemalja (G 10). Kao osnivači, Belgija, Nemačka, Francu-

ska, Italija i Velika Britanija imaju svaka po dva direktora. Holandija, Švedska i Švaj-

carska imaju svaka po jednog člana u odboru direktora. Od 1994. godine, dva mesta su

pripala Sjedinjenim Američkim Državama, i dva mesta Japanu i Kanadi. Odbor se

sastaje deset puta godišnje, drugog utorka u mesecu. Odbor direktora bira Predseda-

vajućeg i Predsednika Banke. Od 1948. godine obe funkcije obavlja ista ličnost.

Na čelu banke se nalazi Odbor direktora koji se sastoji od sedamdnaest članova

iz grupe G-10 zemalja. Kao osnivači, Belgija, Nemačka, Francuska, Italija i Velika Bri-

tanija imaju po dva mjesta, od kojih jedno zauzima guverner centralne banke ex offlcio.


222

Tri guvernera centralnih banaka iz ostalih zemalja članica se, takođe, biraju: tradicio-

nalno, ova mesta zauzimaju guverneri Holandije, Švedske i Švajcarske. Od 1994. Go-

dine, dva mjesta pripadaju SAD - predsedavajućem Fed u Vašingtonu i predsedniku Fed

u Njujorku - i po dva Japanu i Kanadi. Ovo znači da je BIS izgubio svoj prvobitni evro-

pski karakter.

Najvažniji sektori u BIS-u su monetarni i ekonomski sektor (istraživački centri u

kojima se analizira međunarodno monetarno stanje) i bankarski sektor koji obavlja trži-

šne finansijske transakcije. BIS zapošljava oko 500 ljudi.

Zadatak Banke je da obezbedi saradnju između centralnih banaka zemalja čla-

nica i da brine o stabilnosti međunarodnog finansijskog sistema. U radu Banke uče-

stvuju centralne banke članica i međunarodne finansijske institucije, što znači da nema

poslovnih banaka i drugih sličnih institucija. Istovremeno, BIS, kao centralna banka

centralnih banaka funkcioniše u mnogim aspektima kao poslovna banka. Centralne ban-

ke deponuju deo svojih službenih valutnih rezervi, koja te rezerve reinvestira na evro-

valutnom tržištu ili na pojedinim nacionalnim tržištima. Sredinom devedesetih godina,

devedeset centralnih banaka su držale svoje rezerve kod BIS banke, u iznosu od oko 10

odsto svetskih valutnih rezervi što čini preko 100 milijardi USD.

BIS banka je posebno aktivna u radu grupe razvijenih zemalja G-10. Bila je

angažovana u mnogim akcijama čiji je cilj stabilizacija međunarodnog finansijskog

sistema. U vreme krize međunarodnog monetarnog sistema 1971. do 1973. godine, kada

je došlo do napuštanja međunardnog monetarnog sistema koncipiranog 1944. godine u

Breton-Vudsu, pojedini stručnjaci su u BIS banci videli novi Međunarodni monetarni

fond razvijenih zemalja.

Važna funkcija BIS su i kreditne podrške centralnim bankama u vidu avansa radi

stabilizacije njihovih valuta ili za finansiranje privremenog deficita. Krajem 20. veka

Banka je počela da sarađuje i sa devet centralnih banaka iz Azije, Afrike i Latinske

Amerike, a osnovala je i predstavničku kancelariju u Hongkongu. BIS banka predstavlja

instituciju u okviru koje se organizuju istraživanja o razvoju međunarodnog monetarnog

i finansijskog sistema, prikupljaju, analiziraju i objavljuju analize, obezbeđuje tehnička

pomoć. U izvesnim slučajevima Banka daje kredite centralnim bankama, po pravilu na

osnovu deponovanog zlatnog pokrića.


223

Promovisanje stabilnog međunarodnog finansijskog tržišta je bilo ono čemu je

BIS težio, ali je on istovremeno predstavljao i banku u kojoj su glavni akcionari bile

nacionalne centralne banke. Iz ovoga proizlazi da je BIS akcionarsko društvo sa kapi-

talom od 1,5 milijardi zlatnih franaka i sa 600.000 akcija jednake nominalne vrednosti

od 2.500 zlatnih franaka po akciji. U martu 1999. godine BIS je raspolagala sa 112 mili-

jardi USD deviznih rezervi iz 120 centralnih banaka, što je oko 7% ukupnih deviznih

rezervi u svetu. Ono što je takođe interesantno jeste da je 31.marta 1999. god samo 45

centralnih banaka imalo pravo glasa u BIS-u.

BIS je javno, međunarodno preduzeće sa ograničenom odgovornošću, čija 33

akcionara čine skoro sve evropske centralne banke, banke Australije, Kanade, Japana i

Južne Afrike.198 Stoga je BIS jedna od finansijskih institucija uJcojoj su zemlje Istočne

Evrope imale svoje predstavnike. Neke centralne banke, uključujući centralnu banku

SAD, prodale su svoje akcije u BIS komercijalnim bankama, tako daje negde oko 15%

akcija u privatnom vlasništvu, naročito u Evropi. Razlog tome je bila tada raširena od-

bojnost prema učestvovanju u međunarodnim telima. Uprkos tome, Statut naglašava da

pravo glasa zadržavaju centralne banke koje su bile prvobitni vlasnici akcija.

BIS je osnovana kao centralna banka centralnih banaka, ali u mnogim aspekti-

ma ona funkcioniše kao komercijalna banka. Centralne banke daju depozit BIS u vidu

svojih zvaničnih rezervi i ona ih ponovo investira na euro tržištu ili na nacionalnim trži-

štima. Za otprilike 90 centralnih banaka koje imaju svoje depozite u BIS (oko 10% svet-

skih rezervi ili preko 100 mlrd. dolara) prednosti dobrog kreditnog rejtinga i potpuna

diskrecija BIS, daleko premašuju nedostatke niskih kamatnih stopa u razlici između

tržišnih investicija i depozita u BIS. BIS obezbeđuje fleksibilno upravljanje sredstvima

koja su joj poverena, koja stoga mogu biti brzo angažovana. pošto BIS ne objavljuje

svoje transakcije, naredbe centralnih banaka ostaju anonimne i to je velika prednost u

trenucima tenzija deviznog kursa.

BIS ostvaruje funkciju davanja kredita za likvidnost centralnim bankama. Ovo je

direktna posledica najvažnije funkcije BIS - unapređenje sa rad nje između centralnih

banaka.199 Banka prikuplja mnoge statističke podatke za centralne banke, naročito o

međunarodnim tržištima kapitala i međunarodnim kreditima. BIS je izgradila najveću

198 Ognjanović, V., Međunarodno bankarstvo, Grofom, Podgorica, 2004., str. 278 199 Isto., str. 279


224

banku statističkih monetarnih podataka u svetu.

Banka, kao finansijska institucija sa evropskom tradicijom, pruža mnoge usluge

centralnim bankama Grupe deset i Evropskoj zajednici, ovo se najbolje vidi u njenoj

drugoj ulozi: pored uloge banke, ona je i uslužna institucija za centralne banke, kao po-

verilac ili zastupnik. Pre osnivanja Evropskog monetarnog instituta, BIS je pružala uslu-

ge i pomoć Sekretarijatu Odbora guvernera centralnih banaka za EZ. Od 1986. godine

BIS organizuje kliring privatnih ECU transakcija komercijalnih banaka. Da bi to ostva-

rila, ona mora da izbjegne odavanje utiska da je kliring garantovan od strane centralnih

banaka. Privremena nelikvidnost se, stoga, mora rešavati unutar klirinškog sistema, uče-

stvovanjem komercijalnih banaka. Postoji 45 komercijalnih banaka u klirinškom siste-

mu, koji je organizovala ECU bankarska asocijacija.

Važna funkcija BIS je organizovanje kreditne podrške za centralne banke.

BIS odobra akontacije centralnim bankama, da bi stabilizovale svoju valutu ili

finansirale privremeni deficit platnog bilansa. Akontacije su uglavnom osigurane zla-

tom. U slučaju većih iznosa, zajam je često kofinansiran, sa BIS kao zajmodavcem, u savezu

sa nekoliko centralnih banaka. U principu, ovo ima formu unapređenja likvidnosti, a

krediti, koji se uglavnom ne objavljuju, su kratkoročnog karaktera.

BIS obezbeđuje kredite za premošćavanje nelikvidnosti. Ona procjenjuje dostu-

pnost zajmova u MMF i/ili Svetskoj banci. Ovakvo flnansiranje se odobrava u zavi-

snosti od slučaja, zemljama u razvoju koje imaju velika dugovanja i probleme sa likvi-

dnošću, a prihvatile su program prilagođavanja MMF. S obzirom daje obično potrebno

neko vreme da Izvršni odbor MMF odluči o odobravanju zajmova, i s obzirom na to da

su zajmovi odobreni u tranšama, a ne odjednom, BIS je zahtevao od centralnih banaka,

u specijalnim slučajevima, da pretinansiraju zajmove MMF. Inače, zajmovi BIS moraju

da budu otplaćeni uz pomoć sredstava obezbeđenih od strane MMF, Svetske banke ili iz

drugih izvora.

Kapital BIS iznosi 1,5 milijardi zlatnih franaka, podeljenih na 600.000 akcija

(2.500 zlatnih franaka po akciji). Preko dve trećine je izdato i 25% potpuno otplaćeno.

Akcije koje još nisu izdate mogu biti date centralnim bankama ako BIS odluči da proširi

grupu akcionara. Uplaćeni kapital je 31.03.1997, godine iznosio 323,2 miliona zlatnih

franaka.


225

Centralne banke država članica stavljaju u depozit kod BIS deo svojih zlatnih i

valutnih rezervi pri čemu one moraju biti sigurne da im u slučaju potrebe njihovi de-

poziti mogu biti na raspolaganju odmah po zahtevu. Bilans stanja pokazuje da je većina

BIS obaveza kratkoročna i da su BIS investicije visoko likvidne. BIS transakcije su

delimičnc profitabilne zbog postojanja malih kamatnih marži, tako da BIS nije potrebna,

flnansijska pomoć. Jednostavno, BIS ima jedinstvenu i veoma nesavisnu poziciju među

međunarodnim finansijskim institucijama.

BIS sprovodi širi krug bankarskih operacija, koje proističu iz njene uloge da

pomaže centralnim bankama da upravljaju svojim spoljnim rezervama. Inače, preko 120

centralnih banaka i međunarodnih fmansijskih institucija iz cijelog svijeta imaju depo-

zite kod BIS. Vrednost valutnih depozita kod BIS dostigla je iznos od 113,1 mlrd. Dola-

ra (krajem marta 1997. godine), što čini oko 7% svetskih deviznih rezervi.


226

5.6. MEĐUNARODNA BANKA ZA EKONOMSKU SARADNJU - MBES

U januaru 2017. g. je osnovan Evroazijski investicioni savez. Njegovu finan-

sijsku osnovu čini Međunarodna banka za ekonomsku saradnju (MBES). Banka raspo-

laže kapitalom od preko sto (100) milijardi dolara. Stvorena je na nasleđu banke SEV-a.

Banka će raditi na osnovu ulaganja Evroazijskog investicionog saveza u zajednička

preduzeća sa slovenskim zemljama. Već je uložila preko 10 milijardi dolara.

MBES ima sledeće funkcije: da obavlja višestrani obračun u prevodnim ru-

bljama, kreditira spoljnotrgovinske i druge operacije banaka zemalja članica, daje se-

zonske kredite radi premošćavanja fluktuacija u izvoznim primanjima, kredite za

podsticaj međusobne trgovine i za finansiranje deficita u bilansima plaćanja, prikuplja i

čuva slobodna sredstva u prevodnim rubljama, zlatu, konvertibilnim i drugim valutama.

Ovlaštene nacionalne banke otvarale su kod MBES tri vrste računa: tekući ra-

čun, zajmovni račun i račun depozita. Najveći promet se obavljao preko tekućeg računa,

preko kojeg su išla sva plaćanja, kako po robnoj (uvoz i izvoz), tako i po nerobnoj

osnovi (transport, osiguranje, građevinske usluge, turizam i sl.)

Na zajmovnim računima vodili su se obračuni po kratkoročnim i srednjoročnim

kreditima. Banka je odobravala dve vrste kredita: terminske, sa rokom od 3 godine, za

razvoj međunarodne specijalizacije kooperacije, širenje robne razmene, sezonske

potrebe i za izravnavanje bilansa plaćanja i obračunske, za pokriće kratkoročnih razlika

između primanja i plaćanja zemalja članica.

Organi Banke su bili Savet i Uprava. Savet je sastavljen od tri predstavnika iz

svake zemlje članice, a svaka zemlja ima po jedan glas. Savet određuje opšte pravce

delatnosti Banke, imenuje članove Uprave i revizione komisije, donosi odluke o raspo-

deli prihoda, utvrđuje kamatne stope i brine o organizaciji Uprave. U Upravi su sve ze-

mlje članice zastupljene sa po jednim glasom. Savet bira i predsjednika Uprave Banke.

Mandat Uprave i predsednika traje 5 godina.

Za funkcionisanje Međunarodne banke za ekonomsku saradnju važna je i upo-

treba prevodne rublje. Prevodna rublja je specifično sredstvo plaćanja, koristi se samo u

međunarodnom prometu, a ne i u transakcijama u okviru zemlje. Prevodna rublja se ne

pojavljuje u nekom konkretnom obliku (novčanica, HOV), ali nije ni klasična obra-

čunska valuta. Paritet prevodne rublje utvrđen je u zlatu: 1 prevodna rublja 0,987412

grama čistog zlata, ali to ne znači da je konvertibilna u zlato.


227

5.7. MEĐUNARODNA INVESTICIONA BANKA-MIB

Banka je počela sa radom 1. januara 1971. godine, a sedište joj je u Moskvi.

Osnovni zadatak Međunarodne investicione banke je odobravanje srednjoročnih (do 5

godina) i dugoročnih (do 15 godina) kredita za finansiranje poslovnih poduhvata koji će

doprineti jačanju međunarodne podele rada: specijalizacija proizvodnje, industrijska

kooperacija, širenje i jačanje sirovinske i energetske osnove i sl.

Banka se pri odobra-vanju kredita rukovodi uobičajenim pravilima bankarskog

poslovanja: uzima se u obzir efikasnost korištenja pozajmljenih sredstava, mogućnost

otplate kredita, nadgleda se izvršenje investicija, vrši se uvid u dokumenta o finansi-

ranju objekata, a predviđena je i inspekcija na licu mesta. Međutim, Banka nema pravo

da kontroliše proizvodnju i prodaju u preduzećima u čijem je finansiranju učestvovala.

MIB u svom poslovanju koristi sopstvena i pozajmljena sredstva. Zavisno od

vrste kredita i roka, kamate iznose 3- 5%, ali za posebno važne objekte od zajedničkog

interesa i za kredite manje razvijenim zemljama članicama mogu biti i niže.

Najviši organ MIB je Savet Banke u kojem svaka zemlja ima po jedan glas,

nezavisno od visine njenog uloga. Za najznačajnije odluke potrebna je jednoglasnost,

dok se o tekućem poslovanju odlučuje dvotrećinskom većinom.

U okviru MIB formiran je 1974. godine specijalni kreditni fond u iznosu od 1

milijarde prevodnih rubalja za kreditiranje izgradnje, rekonstrukcije i modernizacije

industrijskih, poljoprivrednih i drugih objekata u zemljama u razvoju. Krediti se odo-

bravaju na rok od 15 godina, a njihovi korisnici mogu biti centralne i druge banke,

pojedina preduzeća, zadruge, ali u posebnim slučajevima i privatne firme, ukoliko je to

u interesu razvoja privrede date zemlje u razvoju. Predviđena je mogućnost da u radu

ovog fonda učestvuju i zemlje nečlanice. MIB je, prema statutu, otvorena organizacija,

što znači da sve zemlje koje prihvataju njene ciljeve i principe rada mogu postati članice

ove banke.


228

LITERATURA

Udžbenici:

[1] Acin, Đ., Međunarodni ekonomski odnosi, Pigmalion, Novi Sad, 2007.

[2] Babić, I., Pravo Evropske unije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2006.

[3] Barać, S., Stakić, B., Osnovi ekonomije, Univerzitet Singidunum Beograd, 2007.

[4] Batt, J., IBSEU, Evropska spoljna i bezbednosna politika, Forum škola Evropskih integracija,

Beograd, 2007.

[5] Beslać, M., Petković, T., Međunarodna ekonomija i finansije, VPŠSS, Čačak, 2008.

[6] Dašić, Đ., Principi internacionalne ekonomije, Univerzitet BK, Beograd, 2008.

[7] Dimitrijević, V., Međunarodne organizacije, Savremena administracija, Beograd, 1998.

[8] Emerson, E., Carinska unija sa EU i regionalni Šengen, Centar za evropske političke studije

(CEPS), Beograd, 2010.

[9] Gasmi G., Reforme Evropske Unije - Institucionalni aspekti, IGP Prometej, Beograd, 2004.

[10] Gligorov, V., Evropski sistem centralnih banaka, Naučna knjiga, Beograd, 2005.

[11] Gračanac, A., Globalno bankarstvo, Fakultet za uslužni biznis – Novi Sad, 2003.

[12] Hitiris, T., European Union economics, „Financial Times”, Prentice Hall, 2015.

[13] Ilić-Gasmi, G., Pravo i institucije Evropske Unije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008.

[14] Ilić-Popov, G., Poresko pravo Evropske unije, Službeni glasnik, Beograd, 2004.

[15] Jednak, J., Ekonomija - osnovi ekonomije, mikroekonomija i makroekonomija, Beograd 2004.

[16] Jednak, J., Osnovi ekonomije, Čigoja štampa, Beograd 2006.

[17] Jokić, D. i sar., Biznis novog doba, NIC Užice, Beograd, 2008.

[18] Jokić, S., Osnovi ekonomije, Proinkom, Beograd, 2004.

[19] Jovanović-Gavrilović, P., Međunarodno poslovno finansiranje, Čigoja stampa, Beograd, 2000.

[20] Jović, D., Međunarodne finansijske institucije, Beograd, 2007.

[21] Kapor, P., Međunarodne poslovne finansije, Megatrend, Beograd, 2005.

[22] Knežević, V., Nadnacionalni karakter Evropske zajednice i suverenost država članica,

doktorska disertacija, Pravni fakultet, Novi Sad, 1996.

[23] Komazec, S., Ristić, Ž., Savić, J., Vukša, S., Monetarna ekonomija i bankarski menadžment,

Viša poslovna škola , Čačak, 2006.

[24] Komezec, S., Ristić, Ž., Monetarne i javne finansije, VPŠ, Beograd, 2001.

[25] Kovačević, M., Međunarodna trgovina, Ekonomski fakultet, Beograd, 2002.



229

[26] Kovačević, R., Ekonomski odnosi Srbije sa inostranstvom, Centar za izdavačku delatnost

Ekonomskog fakulteta, Beograd, 2005.

[27] Kragulj D., Milićević D., Ekonomija – Uvod u ekonomsku analizu, mikroekonomija i

makroekenomija, Makarije, Beograd, 2005.

[28] Krstić, B., Međunarodno bankarstvo, Ekonomski fakultet, Niš, 2001.

[29] Kršev, B., Istorija pravnih i ekonomskih odnosa u novom veku, FABUS, Novi Sad, 2005.

[30] Lopandić, D., Kamber, K., EP, njegova uloga u EZ, JRPM, Beograd, 1986.

[31] Lopandić, D.Ž., Ugovor o Evropskoj uniji - Rim-Mastriht-Amsterdam, Međunarodna politika,

Beograd, 1999.

[32] Lopandić. D., Trgovinska politika EU i Jugloslavije, IEN, Beograd, 1997.

[33] Marković, S., Problemi proširenja EU, Evropski forum, Beograd 2007.

[34] Mitrović, D., Osnovi prava, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2006.

[35] Ognjanović, V., Međunarodno bankarstvo - osnove, struktura, funkcionisanje, Univerzitet

Megatrend, Beograd, 2004.

[36] Ognjanović, V., Međunarodno bankarstvo, "Megatrend", Beograd, 2003., str. 261

[37] Pavićević, V., Funkcionisanje monetarne unije: prednosti i nedostaci, Beograd, 2004.

[38] Pečujlić, M., Globalizacija - dva lika sveta, Beograd, 2000.

[39] Petrović, P., Upravljanje rizicima na tržištu kapitala, Institut ekonomskih nauka, Beograd,

2000.

[40] Prokopijević, M., Evropska unija, Službeni glasnik, Beograd, 2005..

[41] Prolović N., Lisabonski sporazum: Instucionalne izmene u vezi EP, EK i načina odlučivanja u

Savetu Eu, Evropsko zakonodavstvo, Beograd, 2011.

[42] Radovanović, D. i sar., Međunarodne monetarne i finansijske institucije, LIBER, Beograd,

2008.

[43] Radulović Z., Pravo Evropske unije, Visoka škola za PEP, Beograd, 2010.

[44] Raković, M., Svetska banka – misija i zadaci, Naučni rad, Beograd, 2010.

[45] Ristić Ž. i sar. Međunarodni finansijski menadžment, VPŠ Čačak, Čačak, 2007.

[46] Ristić, Ž. i sar., Geofiskalni menadžment, LIBER, Beograd, 2007.

[47] Ristić, Ž. i sar., Poreska i carinska politika, VPŠ, Čačak, 2006.

[48] Ristić, Ž., Komazec, S., Javne finansije i budžetska politika EU, LIBER, Beograd, 2009.

[49] Ristić, Ž., Ristić, K., Međunarodna ekonomija i finansije, EtnoStil, Beograd, 2013.

[50] Rosić, I. i Veselinović, P., Osnovi ekonomije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2006.

http://vbs.nbs.bg.ac.yu/scripts/cobiss?ukaz=FFRM&mode=5&id=1835197148049254&PF1=AU&PF2=TI&PF3=PY&PF4=KW&CS=a&PF5=CB&run=yes&SS1=%22Kovacevic,%20Radovan%22





230

[51] Sekulović, V., Sa MMF kao sa Hagom, Danas - Biznis, 2005.

[52] Sekulović, V., Sa MMF kao sa Hagom, Ekonomski barometar, Beograd, 2008.

[53] Siriški, S., Nadnacionalni karakter Evropske ekonomske zajednice, IMPP, Beograd, 1993.

[54] Srdić, M., Evropska unija i pravo EU, VPŠ, Čačak, 2006.

[55] Stakić, B., Jezdimirović, M., Javne finansije, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2012.

[56] Stakić, B., Međunarodne finansije, Fakultet za finansijski menadžmenti osiguranje, Beograd,

2012.

[57] Stojanović, R., Spoljna politika Evropske unije, Dosije, Beograd, 1998.

[58] Stojanović, S., Evropske unije, Službeni glasnik, Beograd, 2002.

[59] Stojović, D., Srbija i međunarodne finansijske i bankarske institucije, Centar za menadžment,

Beograd, 2005.

[60] Sutu, Ž., Neizvestan savez - istorija Evropske zajednice, Clio, Beograd, 2001.

[61] Šmale, V., Istorija evropske ideje, Clio, Beograd, 2003.

[62] Todorović, V., Trgovina i obligacije,Beograd : Službeni glasnik, 2000.

[63] Turčinović, F., Ekonomske integracije i trgovinske grupacije, Megatrend, Beograd, 2005.

[64] Tuševljak S., Rodić J., Finansije preduzeća, CONSSECO institut, Beograd 2003.

[65] Unković, M., Međunarodna ekonomija, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2009.

[66] Vajdenfeld, V., Vesels, V., od Ado Š, Fondacija Adenauer, Beograd, 2003.

[67] Viner, J., The Customs Union Issue, Carbegie Endowment for International Peace, New York,

1950.

[68] Vukadinović, R., Pravo Evropske Unije, Megatrend, Beograd, 2001.

Časopisi:

[1] Muers, V., Evropska unija i Balkan: od početka stabilizacije do proširenja na jugoistok,


[2] Gasmi, G., Kostić, M., Lisabonski ugovor o EU i korporativna društvena ekološka

odgovornost, Pravo i privreda, br. 7-9, Beograd, 2010.

Dokumenta:

[1] European Commission, European Union Public Finance.Brisel 2000.

[2] European Commission, Financingthe European union, Brisel, 1998.

[3] Zaključci Evropskog saveta od 29. oktovra 2010. god.


231

[4] Evropska komisija, Brisel, 29.06.2011, COM(2011)500 deo I, Budžet Evrope 2020.

[5] Predlog Evropske komisije za višegodišnji finansijski okvir 2014-2020., Luksemburg,

Izdavačka kancelrija EU, 2011.

[6] Statut Međunarodnog monetarnog fonda

Elektronski izvori:

[1] www.rtv.rs/, Van Rompaj imenovan za predsednika Saveta, preuzeto 15.11.2017.

[2] www.mojaevropa.rs, o-evropskoj-uniji, institucije, evropska-komisija, preuzeto 01.11.2017.

[3] www.mojaevropa.rs, O evropskoj uniji/institucije/savet-ministara, preuzeto 17.11.2017.

[4] www.socijalnoukljucivanje.gov.rs/ Poceo-izlazak-britanije-iz-EU, preuzeto 24.11.2017.

[5] www.mfa.gov.rs/ Spoljna-politika/eu/saradnja-republike-srbije-i-evropske-unije-u-sektorskim

-politikama, preuzeto 05.09.2017.

[6] www.naled-serbia.org, Tanja Miščević šef pregovaračkog tima, preuzeto 06.09.2017.

[7] www.mfa.gov.rs, Proces-pristupanja-republike-srbije-EU, preuzeto 24.11.2017.

[8] www.intermagazin.rs, Problemi-u-evropskoj-uniji-sve-su-veći, preuzeto 10.09.2017.

[9] www.makroekonomija.org, Efekti-primene-cefta-i-ssp-sporazuma, preuzeto 20.11.2017.

[10] www.mfa.gov.rs, Evropski parlament, Leksikon, Preuzeto: 01.08.2017.

[11] www.ujn.gov.rs, Proces pregovora Srbije sa EU, preuzeto 10.09.2017.

[12] www.epus.org.rs, Moderno kraljevstvo bez kralja, Preuzeto 23.11.2017.

[13] www.glas-javnosti.rs, Novo ujedinjenje-eu, Preuzeto 15.11.2007.

[14] www.europarl.europa.eu, Evropski parlament, Preuzeto: 01.08.2017.

[15] www.privreda.gov.rs, Izveštaj o skriningu, preuzeto 10.09.2017.

[16] www.dw.com, Srbija kandidat za EU, preuzeto 10.09.2017.

[17] www.cefta.org, Ciljevi organizovanja, Preuzeto 01.11.2017.

[18] www.ebrd.com, Učešće po sektorima, 2017., pregledano 07.11.2017.

[19] www.europa.eu.int, Evropska komisija, Preuzeto 17.11.2017.

[20] www.region.vojvodina.gov.rs, Savet EU, Preuzeto 19.11.2017.

[21] www.bos.rs, Evrointegracije/teme/institucije, Preuzeto 20.11.2017.

[22] www.kombeg.org.rs, Sporazum CEFTA, preuzeto 24.11.2017.

[23] web.worldbank.org, Organi IBRD, preuzeto 30.11.2017.

http://www.rtv.rs/sr/vesti/svet/evropa/2009


http://www.socijalnoukljucivanje.gov.rs/%20Poceo-izlazak-britanije-iz-EU


http://www.naled-serbia.org/

http://www.intermagazin.rs/

http://www.ujn.gov.rs/

http://www.glas-javnosti.rs/

http://www.europarl.europa.eu/

http://www.privreda.gov.rs/

http://www.dw.com/

http://www.cefta.org/


http://www.europa.eu.int/


http://www.bos.rs/

http://www.kombeg.org.rs/

Documents

EKONOMSKE INTEGRACIJE SKRIPTA