En Maksvel

Rubin

Lorel Svon vrhom kažiprsta dotače svetlucavi

ahat, gladak i hladan, poput okeana koji ga je iznedrio. Poželela je da je i život bar upola tako primamljiv. Nije bio. Čak ju je i ovaj oblutak podsećao na neveselu prošlost i neizvesnu sadašnjost. Presecala ga je pruga boje svetlog ćilibara, identične boji njenih očiju i očiju njenog oca. Pogled na tu štraftu naveo ju je da se upita gde li je sada njen otac, da li mu je dobro ili je bolestan, živi li u oskudici ili u izobilju, je li na slobodi ili je zatočen u nekakvoj nedoñiji na kraju sveta.

“Ne misli o tome, Lorel”, naglas je naredila samoj sebi, kako to ponekad čine oni koji dugo samuju. “Ništa ne možeš da promeniš. Dovoljno je star da brine o sebi. Do ñavola, već bi mogao da se penzioniše, nabavi mačku i počne da piše memoare.”

Sama pomisao na takvu mogućnost izmamila je osmeh na devojčinom licu. Lorel nije mogla da ne brine o čoveku čija je šarmantna, protivrečna ličnost obeležila njen život, kao što to, svojevremeno, nije mogla ni njena pokojna majka.

Smešeći se i dalje, pomno je razgledala kamičak, lagano ga okrećući. Svetlost koja je dopirala kroz severni prozor njene iskošene kućice, sagrañene na dve vode, razlivala se preko radnog stola i padala na ahat koji je bleštao kao da se u njemu prelamaju svi sunčevi zraci koje je godinama upijao dok su ga zapljuskivali talasi na kalifomijskoj obali.

Kao profesionalni juvelir, Lorel je u sefu svoje radionice čuvala znatno dragocenije kamenje dijamante i opale, rubine i safire, ali joj je još predstavljalo istinsko zadovoljstvo kada bi na plaži, ispred svoje kuće, pronašla ovakav čist, netaknut primerak.

Za nju je ovaj kamen predstavljao pravi mali božji dar, svojevrsni spomen na sile koje su učestvovale u stvaranju zemlje, stenja, okeana... Ahat na Lorelinom dlanu bio je zaista izuzetan. Prepuštanje njegovim zagasitim nijansama ličilo je na uranjanje u jedan drugi svet. Bleštave boje zlatnog ćilibara, mestimično prozračan poput mramora i prošaran česticama koje su čuvale uspomenu na davna vremena. Sićušne pukotine davale su mu veću draž nego da je savršeno uglačan. Već ga je zamislila u tananom zlatnom ramu koji će naglasiti sve njegove prednosti.

Smatrala je da je svaki kamen čudesan,

jedinstven, neponovljiv, kao što je posebno i svako ljudsko biće. Kreiranje nakita stoga i jeste delikatan posao okvir može da istakne prirodnu lepotu kamena, ali i da je potpuno upropasti. Dekoncentrisalo ju je kloparanje, vozila koje se strmim putem kretalo ka njenoj kući. Odložila je oblutak i, namrštivši se, pogledala kroz prozor. Bio je to kamionet za transport poštanskih pošiljki. Vozač je skrenuo prema garaži, poštedevši je pentranja na ulicu. Namrgodila se kad ga je ugledala zato što nije očekivala nove porudžbine.

Izišavši iz radne sobe, otvorila je mala vrata i ušla u garažu. Deo kuće koji je služio za stanovanje sazidan je na vrhu padine, u nivou s ulicom. Bila je to unekoliko čudna, stešnjena grañevina, nalik ostalim kućama u Kambriji. Sve su prvobitno služile kao vikendice, ali im je namena promenjena kada su zakupnine zemljišta višestruko uvećane.

Vozač je izišao iz kamioneta i pošao prema ulazu u garažu, noseći kabastu, ne naročito tešku kutiju.

“Zdravo, Tome”, dočeka ga Lorel. “Dobar dan, gospoñice Svon.”

Iako se trudio da se ponaša nezainteresovano, oči su mu se predugo zadržale na devojci. Odmerio ju je od glave do pete, lagano klizeći pogledom od guste i sjajne crne kose, preko skladno izvajanog tela. Obukla je komotnu mušku košulju, sa strane nehajno vezanu u čvor, i udobne, iznošene farmerke.

Uprkos tome što se nije trudila da privuče pažnju muškaraca, zračila je senzualnošću i ženstvenošću. Njen izgled bio je znatno primamljiviji od pomalo dosadne spoljašnosti brojnih plavuša koje su preplavile Kalifomiju i sve ličile jedna na drugu.

“Je li vam danas roñendan?” upita je Tom. “Nije”, “Možda je ove nedelje?” insistirao je. “Ne.” Iako mu se ljubazno osmehivala, ponašala se

rezervisano. Pomirenom sa saznanjem da će i ovaj njihov susret biti strogo poslovan, preostalo mu je jedino da uzdahne. Prebirao je po dostavnicama, tražeći onu koju je Lorel Svon trebalo da potpiše. Ona je čekala, ne pokazujući nestrpljenje. Osećala je da Tom, kao i drugi muškarci koje je sretala, želi da joj se približi. Navikla da ih drži na odstojanju, postala je nesvesna te svoje strategije. Brak njenih roditelja, prepun bumih strasti, besa, kajanja, očajanja, okončan razvodom, naučio ju je da dijamanti jesu večni, ali ne i ljubavna veza.

Pošto ljubav ne može da opstane, zaključila je da zbog nje ne vredi patiti. “U svakom slučaju, ovo vam je srećan dan. Neko vam šalje veliki poklon,”, obavestio ju je Tom.

Lorel ispusti uzdah koji se mogao protumačiti na razne nacine. Kao i većina drugih juvelira, materijal s kojim je radila slala je i primala bez posebnih fanfara. Zlato, pa čak i pošiljke dragog kamenja, pakovala je u jednostavan smeñi papir, povezan običnom pantljikom. Pošto je nekoliko dana ranije dobila namčenu količinu

zlata od svog losanñeleskog brokera, nije očekivala ništa zanimljivo.

Uzela je paket, odbivši Tomovu ponudu da joj pomogne.

“Hvala, nije potrebno. Navikla sam na veće terete.”

Pogledala je nalepnicu na kutiji, nadajući se da nije reč o neprodatoj robi iz Sijetla ili San Franciska. Bez obzira na njen sve veći ugled i sve brojniju klijentelu, uvek je poštojala mogućnost da se neki kupac predomislio.

Na poštanskoj uputnici nije bilo adrese pošiljaoca. “Do vraga”, promrmljala je. “Nadam se da niko ne

očekuje da mu ovo vratim.” “Zašto?” začudi se Tom. “Nema povratne adrese”, objasnila je. “Možete li vi

da mi kažete odakle je stiglo?” Jedva dočekavši povod da ostane u njenoj blizini,

Tom se zdušno potrudio da joj bude od koristi. Pažljivo je pročitao nalepnicu

na kutiji, uverivši se da je Lorel u pravu. Potom je, negodujući, nešto promrmljao.

“Sačekajte trenutak”, reče važnim glasom i uputi se prema kamionetu. Odatle je doneo skener kojim je prešao iznad bar-koda utisnutog u uglu kutije.

“Uh...”, izustio je zbunjeno. “Nešto nije u redu?” upita Lorel. “Nalepnica je domaća, ali je, izgleda, reč o

prekookeanskoj pošiljci. Koga imate u Tokiju?” “Nikoga”, odgovori automatski, prenebregnuvši

činjenicu da je očevo poslednje pismo dobila upravo iz tog grada.

Lorel ni sa kim nije razgovarala o Džejmiju Svonu. Delimično zbog prirodne uzdržanosti u ophoñenju s ljudima, ali i stoga što je još u detinjstvu naučila da

baš niko, uključiv njenu majku, nikada pojma nije imao gde bi Džejmi Svon mogao da bude. I ko god da se o njemu raspitivao, ostajao je bez prave informacije. Majka bi neugodna pitanja ili prečula, ili ih je ignorisala. Ponekad bi i slagala.

“Mora biti da je pošiljka ocarinjena. Koliko vidim, juče je bila na meñunarodnom aerodromu u Los Anñelesu”, zaključio je Tom.

Lorel se još jedanput u sebi preslišala ko bi mogao da joj pošalje paket iz inostranstva. Koliko je mogla da se seti, to je trenutno bilo isključeno. Pitala se da li je to najava još jedne očeve posete koja će joj, kao i svi susreti s tim šarmantnim čovekom prodomog pogleda, uneti nemir u život. Ponekad ju je mučilo to što ne zna kakva je priroda njegovih dugih izbivanja, ali je najčešće bila svesna da je bolje da tako ostane.

“Hvala, Tome”, rekla je ljubazno. “Sigumo će se sve razjasniti kad otvorim paket.”

“U suprotnom, slobodno mi telefonirajte”, predusretljivo je ponudio poštonoša.

“Hmm...”, promrmlja Lorel. Još jednom se konvencionalno nasmešivši,

pozdravila se s Tomom i unela kutiju u kuću, ramenom zatvorivši vrata za sobom.

Napokon je ostala sama s misterioznim paketom. Odjednom joj kroz glavu proñe mučna misao zbog koje se naježila od nelagodnosti. Setila se ume s majčinim posmrtnim ostacima.

Brzim koracima uputila se u svoj studio. Tih dana je, za suprugu jedne ugledne mušterije, pravila veliki, elegantan broš od izuvijane zlatne žice. U stvari, Lorel je pretpostavljala da je broš namenjen njegovoj ljubavnici. To je bio jedan u nizu negativnih primera koji su je utvrñivali u uverenju da se treba kloniti muškaraca i da im samo budale veruju.

Otvorila je kutiju i u njoj ugledala drugu. Ova nimalo nije nalikovala na uobičajenu ambalažu. Pred njom je stajalo pravo umetničko delo od svetlog, lakiranog drveta čija je struktura bila finija od bilo kog komada s kojim se ranije susrela.

“Možda je od brezovine”, nagañala je. “Gospode, toliko je lepa, gotovo kao da je od slonovače. Podseća me na nešto što sam videla... Možda na neki muzejski eksponat.”

S divljenjem je razgledala drvenu rukotvorinu, izbliza je proučavajući sa svih strana. Uglovi su bili ojačani. Na osnovu položaja mesingane bravice, zaključila je da kutija treba da stoji uspravno.

“O, Bože moj!”, uzviknula je kada ju je otvorila, trepćući od zaprepašćenja i gotovo ne verujući roñenim očima.

Ugledala je veličanstven ovalan predmet, optočen draguljima. Uprkos silnom iznenañenju, lice joj se ozari osmehom neizmemog zadovoljstva pred tolikom lepotom. Pastelno bež saten, kojim je obložena unutrašnjost drvene kutije, dodatno je štitio dragocenost, ističući intenzivno crveni lakovani rad. U obliku jajeta, jedva nešto manjeg od nojevog, premreženo zlatnim nitima i posuto minuciozno izbrušenim dragim kamenjem, bilo je to jedinstveno umetničko delo, najfinije majstorske izrade.

Proveravajući da li sanja, Lorel preñe kažiprstom preko jajeta, na isti način kao što je dodirivala ahat koji je pronašla na plaži. Neko vreme stajala je nepomično, zadivljena i omañijana savršenom umetninom.

Kad se donekle pribrala, počela je detaljnije da proučava kutiju. Nije uočila nikakvu grešku u konstrukciji, niti oznaku majstorske radionice u kojoj je nastala. Nagla se prema kutiji i duboko udahnula,

ali nije osetila miris drveta, ili lepka, koji bi je uputio na zaključak da su je nedavno napravile anonimne zanatlije u nekoj zabiti trećeg sveta. Što ju je pažljivije proučavala, sve je ubeñenija bila da je kutija proizvod duge drvodeljske tradicije, jednako bogate i obavezujuće kakva je i draguljarska tradicija kuće iz koje je izišlo neprocenjivo jaje.

Znala je da je očaranost koju je osetila kada ga je videla upravo ono što je umetnik želeo dok ga je oblikovao. Kreirajući nakit, naučila je da je istinski uspeo dekorativan komad vredniji od gomile skupog metala i pregršti šljaštećih dijamanata. Ukoliko je reč o vrhunskom umetničkom ostvarenju, onom ko ga ugleda treba da zaustavi dah u grudima i da mu izmami osmeh blaženstva.

Skerletno jaje bilo je je upravo takvo, spektakulamo, u svakom pogledu besprekomo i neuporedivo s bilo čim što je Lorel ikada videla. Pitala se koliko je ljudi do sada opčinilo lepotom i koliko je dugo bilo skriveno od očiju javnosti, čameći u riznici nekog kolekcionara ili u podmmima sovjetskih vlastodržaca.

“Ne mogu da poverujem da je autor onaj na koga pomišljam”, šaputala je sebi u bradu. “Nije poznato da je on ikada napravio nešto slično.”

Ponovo se sagla, da stručno osmotri predmet prvoklasnog dizajna i izrade, bez ijednog propusta vidljivog golim okom. Ljuska jajeta bila je obložena crvenim emajlom, savršenim koliko može biti delo ljudskih mku, a zlatni detalji izvedeni su otmenim vijugavim radom. Za raznobojne, sitne dragulje, kristalno čiste i jasne, teško je bilo poverovati da su prirodni.

Lorel poseže za juvelirskom lupom. Pod desetostruko uveličavajućim staklom dugo je

posmatrala svetlucave kamenčiće. Njihova donekle nepravilna geometrija ubedljivo je svedočila da su izrezani znatno pre pojave preciznih kompjuterizovanih noževa. Lorel nije volela savremenu tehnologiju brušenja čije je produkte smatrala veštačkim, monotonim i sterilnim.

“Faberže!”, presudila je uzbuñeno. “Mora da je on!” Bila je gotovo sasvim siguma da je to kreacija najvećeg evropskog juvelira svih vremena. “Naravno, nikad se ne može isključiti mogućnost prevare”, razmišljala je. Nabranog čela, ponovo je pažljivo pregledala misteriozno juvelirsko čudo slavnog umetnika. Kad je, napokon, odložila lupu, bila je ubeñena da je reč o autentičnom komadu. Ukoliko se pred njom, ipak, nalazi falsifikat, uspeo je u tolikoj meri da predstavlja remek-delo svoje vrste.

Još jednom je pogledala nalepnicu na kartonskoj kutiji na kojoj su ispisani njeno ime i adresa i ponovo joj duž kože proñoše žmarci. Svon joj je više puta slao drago kamenje iz različitih krajeva sveta, nastojeći da se iskupi zbog stalnog odsustvovanja. Svi dotadašnji pokloni zajedno nisu se, meñutim, mogli meriti s basnoslovnim Faberžeovim jajetom.

“Milion dolara, barem”, procenila je. “Verovatno znatno više, ukoliko se potvrdi da je reč o originalu i ponudi na aukciji.”

No, nije bila toliko naivna da pomisli kako se nacionalno blago može javno prodavati i kupovati. Kao što, sigumo, ni Džejmi Svon nije u to verovao.

“Do ñavola, tata, zašto se izgubiš kad god si mi potreban? Gde si?” zavapila je Lorel, mršteći se na odjek sopstvenih reči.

“Glupo pitanje”, primetila je gorko. “Tamo gde si uvek bio u sličnim situacijama. Negde drugde...”

Prebirala je po glavi sve moguće i nemoguće razloge zbog kojih bi joj otac poslao poklon milionske vrednosti bez ikakvog objašnjenja i povratne adrese. Što je više razmišljala o tome, činilo joj se izvesnijim da je na nekoj tački ove nemime planete Džejmi Svon u nevolji.

A sada je u nevolji i ona. Kad se oglasio pejdžer na opasaču Kruza Rovana,

ovaj se do pojasa nalazio u rupi veličine grobne rake, kopajući svom snagom, odlučan da oslobodi prolaz do kamenog zida i unese malo reda u sveopšti haos.

Pošto je dosadna, neuviñavna sprava i dalje pijukala, Kruz ju je psujući isključio i nastavio da kopa. Broj Kruzovog pejdžera znala je jedino njegova poslodavka Kasandra Redpat, a on u tom trenutku nije bio raspoložen da razgovara s njom. Imao je preča posla.

Ritmično je zamahivao pijukom, kao da u njemu nema više od pet kilograma i kad god bi alatka zasekla stenu, kiša kamenih opiljaka, pomešanih sa zemljom, zasipala mu je lice. On na to nije obraćao pažnju i ništa nije moglo da ga omete u potrazi za rasedom u zemljinoj kori i nastojanju da otkrije kada je došlo do pucanja tla, godinu dana ranije, pre jednog stoleća ili čitavog eona. Posle dvadesetog udarca, zastao je da bi peškirom obrisao čelo. Njegova kratka tamnosmeña kosa bila je potpuno mokra od znoja i zbog toga izgledala gotovo cma. Bio je go do pasa, pa su mu se orošena leña ljeskala na suncu. Kad je ponovo zamahnuo, ono mu se, poput užarene lampe, ogledalo na potamnelim, mišićavim ramenima. Visok oko metar i osamdeset, bio je to muškarac skladne, čvrste grañe.

Posle nekog vremena, seo je pored pijuka, protegao se, posušio znoj s očiju i dograbio lopatu.

Lakoća s kojom ju je punio šljunkom ukazivala je na prirodnu gipkost i dobru formu.

Kada bi se našao na tragu pukotine koja ga je opsedala, nije primećivao vrućinu, oblake i pesak, niti umor i napetost u ramenima. Nikakve nepovoljne okolnosti i teški uslovi nisu mogli da ga ometu kad bi osetio da je na pragu rešenja geološke zagonetke, ili za petama belosvetskim prevarantima.

Uprkos jari i sevanju u leñima i rukama, i uprkos tvrdoglavoj čvrstoći stene pred sobom, Kruz je kopao bez zastoja, odlučan da, koliko može, doprinese rasvetljavanju tajni prirode koje su ga toliko zaokupljale. Uživao je u svakoj etapi tog napornog posla. Pukotine zemljine kore za njega su bile podjednako fascinantne kao i rascepi ljudske duše.

Sada je pokušavao da istraži plitku naprslinu koja se pomaljala u kamenom zidu, vodeći odatle u zemljinu utrobu. Iako mala, pukotina je zainteresovala Kruza zato što se protezala na neočekivanom mestu. Znao je za desetine naprslina koje su se nalazile na drugoj strani bezimenog ravnog procepa, jugozapadno od jezera Salton, i sve su bile ogranci čuvenog raseda Sent Andreas.

Meñutim, pukotina oko koje se Kruz mučio bila je potpuno izolovana, smeštena u uskom, sunčanom kanjonu koji je prosecao podnožje planina Santa Roza i koji je nekoliko milja udaljen od ostalih naprslina. Iako gotovo neprimetan, rascep je ukazivao na novu aktivnost ispod rubnih geoloških slojeva. Kruz se sav predao “lovu” na ovu pukotinu, kao pas gonič kad nanjuši krv.

Traganje za znacima seizmičke aktivnosti nije bila samo Kruzov hobi, već i istinska strast. Verovao je da ove fenomene, za razliku od ljudi, a naročito žena, može razumeti svako ko je spreman da im posveti

dovoljno vremena, fizičkog i umnog naprezanja. Sam je za to bio više nego voljan. U pustinji je stvamost potpuno izmenjena. Nema časovnika. Nema očajavanja. Tamo ne mora, u deliću sekunde, da odluči da li da ubije i tako preživi, ili da ne povuče obarač i umre. Ne progone ga revnosni medijski lešinari koji istovremeno objavljuju bmtalne fotografije okrvavljenih leseva i humanistički intonirane uredničke uvodnike u kojima se zalažu protiv nasilja.

U pustinji novine ne izlaze i nema podele na dobre i loše momke. Oni koji opstanu u njoj ostavljaju tragove, a gubitnici ostavljaju kosti. To je sve. Jedine promene koje pustinja primećuje i priznaje jesu smenjivanja jutra i večeri. Kruz je voleo hladne pustinjske noći, jednako kao i dnevnu žegu. Tamo je bio spokojan. Pustinjski mir krepio mu je dušu. Samo je pustinja mogla da mu sačuva razum nakon što se razočarao u sve institucije u koje je verovao i pošto su ga izdali svi oni na koje je računao, očekujući od njega da se okrene protiv sebe kao što su to i sami učinili.

U tome su gotovo uspeli. Kruz je dugo bio na ivici ponora i trebalo mu je

mnogo snage da se izvuče. I sada se ponekad pitao da li je u tome potpuno uspeo i da li je borba imala smisla. Bili su to časovi kada je spas tražio bežeći u pustinju. Tamo se prepuštao tišini sve dok mu iz svesti ne bi iščilili i prošlost i budućnost. Postojala je jedino pustinja oko njega. Kao božji blagoslov.

Pejdžer se ponovo začu. “Sranje.” Kruz odloži lopatu i pritisnu dugme da bi utišao

prodorno pijukanje, a zatim iziñe iz jarka koji je iskopao i poče da se sprema za povratak u Karu. Kasandra Redpat nije bila ni glupa ni ćudljiva. Kada bi pejdžer “bipnuo” jedanput, to je značilo da se dogodilo nešto dovoljno važno da bi se obratila Kruzu, uprkos

tome što joj je jasno stavio do znanja da ne želi da bude uznemiravan. Ukoliko bi ignorisao poziv, pomoć bi potražila na drugoj strani. Dva uzastopna javljanja značila su, meñutim, da je reč o nečem neodložnom i da joj je, možda, ugrožena lična bezbednost.

Dobra strana geoloških misterija, razmišljao je Kruz, oblačeći safari košulju, jeste i u tome što su uvek tu. Pukotine u zemljinoj kori nikuda ne žure i nikuda neće pobeći. Kad ponovo nañe malo slobodnog vremena da im se posveti, čekaće ga na istom mestu. Jednako tajanstvene i uvek na raspolaganju. Ova misao donekle je ublažila njegovu nervozu, ali nedovoljno da bi zakopčao dugmad na košulji.

Tišinu je narušio zvuk mlaznjaka koji se u niskom letu približavao Karuu.

Jedinu dostupnu pistu, dugačku gotovo dva kilometra, održavala je meñunarodna agencija za osiguranje i zaštitu “Risk Ltd.” čiji je vlasnik bila Kasandra Redpat. Kruz je pretpostavio da se u avionu nalazi Kasandrin novi klijent i da ga je pejdžer uznemiravao upravo zbog njega.

Pošto je još jedanput osmotrio pukotinu, neraspoložen što mora da je napusti, Kruz se osvežio isprskavši vodom lice i grudi i spakovao svoje stvari. Pored iskopanog rova ostavio je lopatu i pijuk. Iako nikada nije uočio znakove koji bi upućivali na zaključak da je ovu pustaru bilo ko drugi posećivao, nije imao ništa protiv toga da se eventualni namemici posluže njegovim alatkama. Znao je da ljudski život katkad zavisi od znatno beznačajnijih stvari. A smrti se već dovoljno nagledao.

Vozeći prema Karuu, pitao se šta ovog puta nije u redu. Poslednji kmpan slučaj bila je otmica sina nekog italijanskog biznismena. Uspeo je da ga oslobodi nepovreñenog, samo s plitkim brazgotinama od

konopca kojim je bio vezan. Kruz, pak, nije tako dobro prošao. Iako više nije hramao, koleno ga je još bolelo pri svakoj promeni vremena.

Kada. se, praćen oblakom prašine, zaustavio ispred Kasandrine kuće, ona ga je dočekala u hladovini senice, koju je lično sagradila i koju su lokalni Indijanci zvali “ramada”.

“Šta se dešava?” upitao ju je, pridruživši joj se. Redpatova ga je pogledala zelenim očima,

žmirkajući zaslepljena suncem. Preplanula, kratke riñe kose prošarane sedima i malo pognuta, mogla je imati oko šezdeset godina. Karijem je započela kao istoričarka, opredeljena za izučavanje svakodnevnog života u minulim epohama. Istovremeno, umela je da uoči izvesne obrasce savremenog načina življenja koji su dmgima promicali. Tri decenije radila je kao analitičar i mkovodilac u CIA. Potom je četiri godine bila ambasadorka Sjedinjenih Država u UN i napokon osnovala kompaniju “Risk Ltd”.

“Ne znam šta se dešava. Zaklanjaš mi vidik”, odgovorila je.

Kruz se skloni u stranu, a zatim pogleda iza sebe. Na asfaltiranoj pisti čekao je “mercedes” koji je pripadao kompaniji. Vrata na avionu otvorila su se da propuste viseće stepenice. Nakon nekoliko trenutaka pojavio se prvi putnik. Izgledalo je kao da okleva.

Redpatova se nasmešila. “Mohavska pustinja ume da prestraši”,

promrmljala je. “Odlično”, odvrati Kruz kratko. “lonako je previše

ljudi ovde.” Kasandra je ignorisala ovu opasku. Sišavši niza

stepenice, pridošlica stupi na užareni asfalt. Na dva koraka iza njega, poput dobro dresiranog psa ili kakvog otomanskog roba, išao je drugi, viši muškarac,

od glave do pete odeven u cmo. I iz daljine se moglo uočiti da je glup i jak.

Kruz nije prepoznao Kasandrin odbor za doček dok se nije približio avionu. Stariji vodnik, Ranalf Gilespi, isticao se izuzetno kmpnom grañom. Profesionalni vojnik, bivši instmktor u 22. specijalnoj jedinici britanskih vazduhoplovnih snaga i jedan od najefikasnijih svetskih specijalaca obučenih za antiteroristička dejstva.

Gilespi je smestio goste na zadnja sedišta “mercedesa”, seo za volan i krenuo put Kama gde se nalazilo sedište firme.

Očigledno veoma zadovoljna, Redpatova se okrenula prema Kruzu, ali joj se usne skupiše kad ga je bolje osmotrila. U prljavim farmerkama i plavoj radnoj košulji, mokroj od znoja, pre je ličio na mdara kome je upravo istekla šihta nego na visoko obrazovanog, temeljno obučenog operativca, što je uistinu bio. S kosom punom peska, neobrijan danima, trebalo je smesta da se okupa. Po svetlucanju suženih svetloplavih očiju, mogla je, meñutim, da primeti da nije najbolje raspoložen. Ni ona nije bila oduševljena Kruzovim izgledom. Odmah je to zapazio.

“Možda si zaboravila da nisam na dužnosti?” podsetio ju je, umesto da se pravda zbog toga što njegova spoljašnost ovom prilikom ne zadovoljava Kasandrine standarde.

“Pretpostavljam da je trebalo da pozovem Karsona Vokera”, rekla je.

“Ali nisi. Htela si najboljeg i moraćeš da me trpiš u ovom izdanju, kao i naš klijent.”

“Čak i kad bi pristao da se uljudiš, za to više nema vremena”, zaključila je pomirljivo, slegnuvši ramenima.

Kruz baci pogled prema “mercedesu” i dalje previše udaljenom da bi uočio pol i crte lica putnika.

“Ko je, sad, ovo?” upita podrugljivo. “Nadam se da nije ponovo ljupka

predsednica Filipina.” “Ona ima dovoljno novca da nas angažuje.” “Znam da je gospoña veoma moćna i da nastoji da

vrati bogatstvo koje je njena prethodnica uložila u italijansku obuću, ali je ipak velika gnjavatorka.”

“A kako bi drukčije žena postala predsednik?” uzvrati Redpatova. “Ili ambasador. I ja sam, probijajući se, mnogim ljudima stala na žulj.”

“I još to činiš.” “Hvala”, rekla je, široko se osmehnuvši.

“Meñutim, osoba koja će nam se uskoro pridružiti nije žena. Reč je o gospodinu koji pripada umetničkoj strani političarskog spektra.”

“Sačuvaj bože”, narogušeno će Kruz. “To je najgora sorta. Šta je taj? Balerina?”

“Naš potencijalni klijent zadužen je za umetničko blago Ruske Federacije.” “Valjda ima neko ime?”

Iako se nije pomerila, osetio je da je napeta. “Aleksej Novikov”, napokon je odgovorila, na

izgled mimo. “Isuse!” Čekala je da Kruz do kraja ispolji navalu nezadovoljstva. “Jesi li svesna da Novikov i ja imamo, kako bi se uglañeno reklo, zajedničku istoriju?” upitao ju je pošto se malo pribrao.

“Putevi su vam se ukrstili dok si radio za FBI”, rekla je Redpatova, očito nimalo impresionirana ovim podatkom.

“Ma kakvi ukršteni putevi? Prokrstario sam Silikonsku dolinu uzduž i popreko, šest meseci loveći Novikovljevu harizmatičnu guzicu.”

“Čula sam da si pri tome pokazao zavidnu kreativnost.”

“Nedovoljnu.” “Ne budi prestrog prema sebi. Novikov je, na

kraju, vraćen kući.” “Radije bih mu obezbedio stalan smeštaj u našim

zatvorima”, odbrusi Kruz. “Novikov je zvanično bio ataše za kulturu u konzulatu u San Francisku, ali smo ga uhvatili s hrpom svih mogućih poverljivih dokumenata, uključiv poslovne tajne kompanije koja unapreñuje lasersku tehnologiju za potrebe Pentagona.”

“Drugim rečima, bio je špijun”, konstatovala je Redpatova. “I to prilično uspešan. Kad bih mogla da mu verujetn, lično bih ga angažovala.”

“Mi smo bili sigurni da se svaki sovjetski diplomata bavio špijunažom. Novikov je, meñutim, na tom polju pokazao natprosečan entuzijazam. Voleo je da se u klozetu sastaje s onim nesrećnim inženjerom. Pitam se da li su tom sirotom idiotu izvadili krv nakon što je izvršio samoubistvo, da provere je li bio zaražen sidom.”

“Novikovljeva seksualna orijentacija nije nikakva tajna”, rekla je Redpatova, nehajno odmahnuvši rukom.

“Ali je predstavljala novost za inženjera koga je zaveo.”

“To odavno nije aktuelno. Novikov više nije sovjetski diplomata. On je Rus, a Rusi su naši prijatelji.”

“Kad bih mislio da veruješ u to, odmah bih prestao da radim za tebe”, odvrati Kruz, smejući se cinično. “Niko nema prijatelje u ovom vrlom, novom svetu.”

“Zato firmi ‘Risk Ltd’ i ide tako dobro”, prepredeno se nasmejala ona.

“Šta Novikov, zapravo, hoće od nas?”

“Ne znam.” “U redu. Nema razloga ni da ispituješ. Vuk dlaku

menja... To naročito važi za Novikova.” “Slušaj, ‘Risk Ltd’ je privatna agencija. Ne

moramo da prihvatimo nijedan posao za koji procenimo da je nedoličan.”

“Za mene je uvredljivo čak i saznanje da je ta hulja još meñu živima.” “Previše si osetljiv”, ocenila je smireno. “Krajnje je vreme da se oslobodiš prošlosti i da se okreneš budućnosti.”

Kruz je prvo pomislio da je nije dobro čuo. Godinama je radio za Redpatovu i do sada nijednom nije pomenula dogañaj koji ga je lišio svega što mu je bilo drago. Sada je o tome govorila kao o nečemu beznačajnom.

Pre nego što je uspeo da smisli odgovor, Gilespi doveze “mercedes” s budućim klijentom, iziñe iz automobila i otvori zadnja vrata.

Aleksej Novikov je imao kosu boje slame i hermafroditske crte lica. Uprkos tome, njegova spoljašnost bila je vrlo privlačna. Onižeg rasta, dobro grañen, poput gimnastičara, fizički je pomalo podsećao na Barišnjikova. Hodao je s fascinantnom gracioznošću, gipkih pokreta, poput gazele. Gde god bi se pojavio, izazivao je pažnju i svi pogledi bili bi uprti u njega. Kruz je često pomišljao da je najbolji način da čovek ostane neprimećen da stane pored Novikova.

Za Novikovom iz automobila iziñe nabijen muškarac, tamnih očiju i pomalo ludačkog pogleda, blede kože i zapuštene brade. Cmo odelo na njemu bilo je potpuno neprimereno pustinjskoj klimi.

Novikov je, pak, nosio svetlosivo svileno odelo modemog kroja, nepretenciozno i elegantno. Ukoliko mu je i bilo vmćina, to ničim nije pokazivao. Jedino je njegova prozima koža za nijansu pommenela. Krupnim

zelenim očima osmotrio je okolinu, zadržavši pogled na krovu ramade. “Nadam se da nisi počela previše da ličiš na uroñenike, ljubavi”, rekao je Redpatovoj, umesto pozdrava.

Ona se nasmejala, pošavši mu u susret, i pmžila mu mku. “Uopšte se nisi promenio, Alekseju”, primetila je.

“Ni ti, ambasadorko, izuzev što postaješ sve opasnija”, odgovorio je smešeći se i prinoseći njenu nadlanicu svojim usnama. “Prsti su ti, meñutim, i dalje meki i mirisni poput ruže.”

Iako besprekorni, Kruza su iritirali Novikovljevi maniri, komplimentiranja, rukoljubi. Uočio je da ni Gilespi nije oduševljen ovim “prenemaganjem”. “Hvala ti što si pristao da se ovde sastanemo. Znam da nisi očaran pustinjskom klimom”, rekla je Redpatova.

“Kad neće breg Muhamedu, Muhamed će bregu.” “Čudi me da si se se potrudio da doñeš čak

ovamo.” “Firma ‘Risk Ltd’ ima mnogo... hmm...

poštovalaca meñu pripadnicima vladajuće gamiture u mojoj zemlji”, objasnio je, s jedva primetnim osmehom na licu.

“Baš neobično, imajući u vidu da s novom ruskom republikom nismo do sada intenzivnije poslovno sarañivali”, primeti Redpatova izvijajući obrvu. “Tačno”, saglasio se Novikov, “ali u vreme prethodnog režima stekli ste tamo brojne neprijatelje koji i sada o vama govore s velikom... netrpeljivošću.” “Veoma smo počastvovani”, odgovori Kasandra, ne pokazujući namem da povuče šaku iz njegove. “Meñutim, nismo raspoloženi da vodimo stare ratove. Sada smo privatna firma za obezbeñenje, ništa manje niti više od toga.”

Ovog puta, Novikovljevo lice se spontano ozarilo. “Direktno, jezgrovito, tako očaravajuće američki”,

rekao je, ponovo joj ovlaš poljubivši ruku. “Je li to uobičajena dobrodošlica za svakog novog klijenta?”

Kruzu je već počelo da biva muka od tog uglañenog “prenemaganja”, pa iziñe iz senke, uprkos nemilosrdnom suncu.

“Nije”, umeša se Osomo. “Ovakvu govoranciju čuvamo za potenčijalne klijente koji uobražavaju da mogu da nas angažuju za nezakonite poslove.” Razdraganost je odmah nestala s Novikovljevog lica. Nekoliko trenutaka piljio je u Kruza, pre nego što se ponovo okrenuo svojoj sagovomici.

“S obzirom na to da za tebe rade i ljudi poput Kruza Rovana, jasno mi je zašto smatraš da je neophodno izvesno upozorenje”, reče. “Zaboga, ambasadorko, zar ne bi bilo lakše da jednostavno ne zapošljavaš osvedočene kriminalce?” “Kruz je jedan od mojih najboljih operativaca”, odvrati mu ona blago, napokon izvlačeći svoju šaku iz njegove.

“Šteta”, prokomentarisao je Novikov ravnodušnim tonom, poput robota. “Dotični je pre nekoliko godina u San Francisku pokušao da zbuni sovjetsku vladu podmetnuvši lažne dokaze za kompromitaciju moje ličnosti. Namera mu je propala pošto je radio vrlo traljavo. Siguran sam da možeš da unajmiš sposobnije osobe.”

“Jedino ti je diplomatski pasoš spasio ljigavu guzicu”, ubaci se Kruz.

Visok, nabijen muškarac, koga Novikov nije našao za shodno da predstavi, nabusito iskorači napred. Kruz ga prostreli pretećim, odvraćajućim pogledom.

“Gapane”, obrati se Novikov svom pratiocu, što je bilo dovoljno da ovaj odstupi.

“Vidim, još ti drugi čuvaju dupe”, žacnu ga Kruz. “Budi muško, Alekseju. Promene radi, ispričaj ambasadorki pravu istinu. Sta te košta? Igra je ionako davno okončana.”

“Za tebe je to uvek bila igra, zar ne?” upita Novikov blago. “Šteta što je tvoja vlada rešila da ti ne dopusti da u njoj ostaneš. Mora da ti nedostaju stare igračke.”

Kruz nije reagovao na provokaciju. Jedino su mu se oči za trenutak suzile. Jedva primetno izvijanje Novikovljevih usana teško se moglo nazvati osmehom.

“Posle odlaska iz San Franciska, dve godine sam proveo u Londonu i mogu ti reći, dragi moj dečko, da su te britanski tabloidi prilično uzeli na zub.” “Ja jesam zvezda, ali nikad nisam bio, niti ću ikad biti, tvoj dečko.”

“Moram da priznam”, reče Novikov, okrećući se Redpatovoj, “da sam uživao kad je FBI ražalovao i najurio Kruza Rovana.”

Ona je uzdahnula, neznatno odmahnuvši glavom u znak negodovanja.

“Alekseju”, promrmljala je, “Kruz je napustio FBI zato što je od mene dobio primamljiviju poslovnu ponudu. Pretpostavljala sam da ti je to poznato.” Novikov je otresao trunčicu prašine sa svog sakoa, s prezrivim izrazom na licu. “Sasvim je razumljivo što je Rovan potrčao da radi za tebe. ‘Risk Ltd’ je najuglednija i najefikasnija privatna služba obezbeñenja na svetu.”

Redpatova se učtivo nasmešila. “Ono što me iznenaduje, ljubavi, jeste tvoja

odluka da angažuješ njega.” “Gotovo svi zaposleni u mojoj firmi svojevremno su radili za neku od vladinih agencija”, rekla je. “No, svi smo, uključiv moju malenkost, napustili državnu službu zato što smo se

suprotstavili nečemu što nam je bilo neprihvatljivo.” Novikov uputi hladan pogled prema Kruzu. Ovaj mu uzvrati na isti način, siguran da se Rus ponovo okomio na njega, ali ne znajući zašto ovog puta. Ranije ga tako nešto ne bi zanimalo. U prošlosti nije razbijao glavu suvišnim pitanjima. Sada je bio sasvim drugi čovek čiji je nekadašnji život duboko zakopan. U meñuvremenu, naučio je da potraži odgovore pre nego što deluje.

Ne uvek, doduše. “Što se mene tiče”, objašnjavala je Redpatova,

“otišla sam pošto sam uočila da interesi banaka i multinacionalnih korporacija postaju važniji od ljudskih potreba. Kad to više nisam mogla da podnosim, dala sam ostavku i spakovala kofere.”

Prodornim zelenim očima kojim ništa nije moglo da promakne streljala je čas Kruza, čas Novikova, i sama radoznla zašto Novikov pokušava da iznervira čoveka čije su mu usluge potrebne.

“Kruz Rovan je napustio FBI iz opravdanih, časnih pobuda i uživa moje potpuno poverenje”, insistirala je, uputivši Novikovu najumilniji mogući osmeh koji bi otopio i santu leda.

Kruz se jedva uzdržao da se i sam ne nasmeši. Redpatova je bila u stanju da učini da se muškarac oseća kao da je visok dva i po metra i lep kao Apolon. I obratno da bude manji od makovog zrna.

“Vidiš, privatni sektor ima i loših strana”, nastavila je. “Ne možemo da delujemo kao policajci ili operativci, već jedino kao istražitelji.”

Novikov je i dalje ćutao, ali očito nije uspela da ga ubedi u ono što je govorila.

“Više nemamo pristup mreži vladinih agenata koje deo konkurencije vrlo pametno koristi. Moramo da se oslonimo isključivo na sopstvene snage. Prednost je,

pak, u tome što možemo da biramo slučajeve, odnosno da ih prihvatimo ili odbacimo.”

“Naravlno, sastav personala vaša je stvar”,.reče Novikov. “Baš kao što i ja imam pravo da odlučim koga ću angažovati. Sama si naglasila da imate konkurente.”

Izokola je pokušavao da od Redpatove iskamčf ižostavljanje Rovana iz tima, ali ga je ona nedvosmisleno i nabusito odbila.

“Tražiš od mene da odstranim Kruza pre nego što si mi saopštio šta zapravo očekuješ od naše agencije “, prosiktala je. “Ja odlučujem o tome koga ću poslati na zadatak, a ne klijent.”

Novikovljevo bledo lice na trenutak obli rumenilo. Zaustio je da joj se suprotstavi, ali je brzo odustao od daljeg uplitanja u kadrovsku politiku njene kompanije.

“Svakako”, rekao je pomirljivim tonom. “Ti si profesionalac, ja nisam.”

“Ima i drugih profesionalaca. Ukoliko ti mi ne odgovaramo, obrati se njima.” “Poznato mi je da su upravo tvoji momci pronašli Markosove milijarde i organizovali izvlačenje tri anglikanska sveštenika iz istočnog Bejruta, kao i da su na; Bomeu spasli dopisnika CNN-a od lovaca na glave. Dakle, vi ste, na nesreću, najbolji koji postoje.”

Potvrdno je klimnula glavom, ne nalazeći za potrebno da bude lažno skromna, tirh pre što je sigumo bolje od Novikova znala kvalitete organizaclje na čijem se čelu nalazila.

“Potrebni su mi upravo najbolji.” “Zašto?” Novikov je još jedanput pogledao Kruza, a potom,

nemajući kud, samo slegnuo ramenima. “Nestao je jedan od najvrednijih predmeta ruskog

umetničkog nacionajnog blaga, rekao je Novikov.” “Koji?”

“Čudesno jaje.” “Nikad nisam čula za njega”, priznala je

Redpatova. “Čudesno jaje najznačajnija je rukotvorina koja je

preživela boljševičku eru”, objasnio je Novikov. “Nedavno su je pronašli istinski ruski patrioti.”

Kruz i Gilespi se zgledaše. Nijedan od njih nije razumeo o čemu Novikov govori. Dok je Rusija uveliko rasprodavala svoju imovinu, nastojeći da preživi, nije bilo nikakvih glasina o nekakvoj spektakulamoj krañi umetničkih predmeta.

“Reci mi tačno šta je čudesno jaje”, zatražila je Redpatova. “To je poslednje carsko uskršnje jaje koje je napravio Petar Karl Faberže.”

Letenje avionom seksualno je uzbuñivalo

Dejmona Hadsona. Kad god bi stupio u glomaznu, luksuznu letelicu koja je pripadala kompaniji “Hadson Intemešenel” kojom je mkovodio, nešto bi mu zatreperilo ispod pojasa kao da mu je kakva lepotica upravo uputila zanosan, provokativan osmeh.

Možda je takav osećaj podsticao falusni oblik samog aviona. Dugačak konusan tmp “boinga 757” blistao je na suncu koje se probijalo kroz izmaglicu iznad piste aerodroma La Gvardija. Mogao je da vizuelizuje kako se uzdiže do visine od preko deset hiljada metara, noseći ga natrag u Los Anñeles.

Ili je seksualna nadraženost poticala od razmetljivosti zbog činjenice da je dovoljno moćan da se vozika ovakvom grdosijom, predviñenom da primi sto osamdeset putnika, čije je održavanje iziskivalo brdo novca.

Privatni avion predstavljao je značajan statusni simbol i Hadson ga je naručio direktno od “Boinga”, a potom opremio antikvitetima sa svih strana sveta,

persijskim tepisima i svilenim tapetama. Iako su troškovi išli na teret kompanije koja je imala nekoliko hiljada deoničara, Hadson je avion smatrao svojim vlasništvom, uprkos protivljenju nekolicine nezadovoljnih investitora i zavidljivaca.

Bila je to jedna od najskupljih letelica u svojoj klasi. Udoban, ali ne preterano reprezentativan prednji deo mlaznjaka koristili su posada i gosti. Rep aviona u potpunosti je podreñen Hadsonovom ličnom komforu i uživanju, opremljen najsavremenijim telekomunikacionim spravama i dekorisan umetninama s erotskim motivima. Pri ruci su mu često bile najprivlačnije svetske prostitutke. Iako nezajažljivog seksualnog apetita, nije mu padalo na pamet da se prepusti nagonima ukoliko nije u potpunosti vladao situacijom. Uostalom, da nije naučio tehniku samokontrole, nikada ne bi postao finansijski magnat.

“Hadson Intemešenel” predstavljao je treći veliki uspon u njegovoj karijeri. Dva prethodna preduzeća na čijem se čelu nalazio doživela su pravi procvat, da bi na kraju sasvim propala. Oba puta uspeo je da izvuče vlastiti kapital. Dar-mar koji je za sobom ostavio napuštajući bankrotirane firme uništio bi reputaciju gotovo svakoga, ali ne i osobu njegovog kalibra koja se, prevalivši sedamdesetu, besprekomo snalazila u svetu biznisa, gotovo mañioničarski manipulišući ljudima.

Sada je duboko udahnuo brižljivo prečišćen vazduh. Odlučan da doživi stotu, starao se da mu vazduh, voda i hrana koje konzumira u tome ne odmognu. Takoñe je nameravao da učini sve što je moguće kako bi očuvao seksualnu potenciju.

Kada je mlaznjak dostigao potrebnu visinu, Hadson se raskomotio odloživši sako i kravatu i zavmuvši mkave bele košulje od najfinijeg platna.

Potom je obukao meki pamučni džemper, dovoljno pripijen uz telo da istakne širinu grudnog koša i ravan stomak, mišićaviji nego u većine znatno mlañih muškaraca. Stao je pred veliko ogledalo koje je visilo na pregradnom zidu izmeñu dva originalna Vargasova akta. Proučavao je svoj odraz kao da odmerava kvalitete kakve kurve pažljivo, kritično. Još je bio privlačan, bujne sede kose i glatkog lica bez ijedne bore koje je odisalo zdravim mmenilom. Hadsonova mladolikost bila je veštačka, kao i štošta dmgo u njegovom životu, a za nju se pobrinuo čuveni francuski stmčnjak za estetsku himrgiju. Tretman je obuhvatao kompletan lifting, uklanjanje sala, kao i silikonske implantate, a pribegao im je je kada je napunio šezdeset pet godina, dakle u dobu kad se njegovi vršnjaci polako mire s neumitnošču starenja. Kura ulepšavanja i oporavak trajali su tri meseca, ali je rezultat bio gotovo čudesan. O tome je svedočila i fotografija koju je Hadsonov tim za odnose s javnošću plasirao u časopisu “Pipl”. Nakon ovih zahvata, na izgledu su mu mogli pozavideti mnogi četrdesetogodišnjaci. Od tada je prošlo gotovo osam godina. U meñuvremenu, nekoliko puta se podvrgao dodatnim zatezanjima i “peglanjima”. Ponekad je nedeljama čekao da nestanu ožiljci, otoci i modrice, spreman da podnosi i vrlo bolne intervencije da bi mu lice ostalo zategnuto. Novcem i voljom uspeo je da zaštiti telo od propadanja, uveren da je zagospodario procesom starenja. Dok su ostali muškarci s godinama neumitno posustajali u svakom pogledu, on je ostajao u top formi. Posebno uživanje osećao je poredeći se s vršnjacima. Zadovoljan rezultatima rutinske inspekcije, uputio se prema uglačanom pisaćem stolu od trešnjevog drveta u federalnom stilu koji se nalazio u radnom delu apartmana. Doduše, radije bi pozvao

dve žene koje su ga čekale u prednjoj kabini, ali je prvo morao da prione na posao. Uprkos snažnom seksualnom nagonu, naučio je da u stvarima strasti izvesno odlaganje nikako ne škodi, već intenzivira finale.

Nestrpljivo je zgrabio mobilni telefon koji je nerado koristio zbog toga što su njegovi neprijatelji lakše mogli da ga prisluškuju. Iako je sam redovno snimao sve svoje razgovore, imao je fobiju od mogućnosti da to čini još neko. No, dok se nalazio u avionu, morao je da se ograniči na ovu vrstu komunikacije ili na radio vezu koja je bila još nebezbednija.

Prvo je pozvao direkciju u Los Anñelesu. “Muzej Hadson”, javila se njegova sekretarica. “Hadson ovde. Znaš li gde je Aleksej?”

“O, dobar dan, gospodine Hadsone”, pozdravila ga je ljubazno, ne očekujući da joj uzvrati na isti način, pošto to nije bio njegov običaj.

“Gospodin Novikov trenutno nije ovde”, brzo je odgovorila.

“Pa, gde je?” graknuo je. “Nije mi rekao kuda ide.” “Kada će se vratiti?” “Ni to nije rekao.” “A šta jeste rekao?” gotovo je viknuo od

nestrpljenja. “Ništa, gospodine. Izgleda da je bio prilično

uznemiren zbog nečega, ali je ćutao.” Obuzimala ga je nelagodnost. Uložio je ogromnu

sumu u izgradnju nove zgrade Muzeja Hadson. Gotovo isto toliko dao je da bi losanñeleskoj publici predstavio “Raskoš Rusije” kako je nazvana izložba čije je otvaranje trebalo da se održi za četiri dana.

Kao i u slučaju kupovine luksuznog mlaznjaka, gradnja muzeja i osiguranje izložbenih eksponata finansirani su iz fondova kompanije “Hadson Intemešenel”. Hadson se nadao da će otvaranje u petak biti uspešno, kako bi se suprotstavio pritužbama deoničara koji su dividende pretpostavljali gradnji muzeja za velike zbirke umetničkih predmeta u posedu firme.

“Pronañi to malo, izanñalo kopile, i to brzo”, prasnuo je.

“Razumem, gospodine.” “Plaćamo njegovoj vladi prokleto mnogo za ovu predstavu, a taj ženski petko se ponaša kao da je to njegova zasluga.”

“Da, gospodine.” Hadson se svima žalio na Novikova, počev od

ruskog ministra za kulturu do njegovih najbližih saveznika u predsednikovom kabinetu, ali su svi ovakvi napadi dočekivani s neuobičajenom hladnoćom. Uvek bi usledio isti odgovor: “Gospodin Novikov uživa našu potpunu podršku. Najbolje biste učinili ukoliko biste uvažavali njegove estetske kriterijume.”

“Teško njemu ukoliko zakasni na brifing novinara”, prosiktao je. “Mediji su najvažniji u ovom poslu.” “Da, gospodine.”

“Ponaša se kao da sam nekakav tupavi zubarčić iz provincije. Kada sam ja počeo da poñržavam rusku umetnost i kulturu, taj mali topli brat se nije ni rodio.”

“Da, gospodine.” “Jesu li svi eksponati na broju?” “Da li želite da proverim, gospodine?” “Ne. Pozovi mi Novikovljevog pomoćnika.” “Mislim da je gospodin Gapan otišao s

gospodinom Novikovom.” Hadson je počeo da psuje, nimalo ne hajući za savezne propise koji sankcionišu vulgamost i skarednost.

„Ja Rusima plaćam basnoslovnu sumu za izložbu, a pederčina koja ima ekskluzivno pravo da se približi umetničkim dragocenostima vucara se okolo ne bi li smuvala kakvu nabildovanu mušku mis plaže!”

“Gospodine...”, pokuša sekretarica nešto da kaže. “Zovi me čim se vrati!” “Da, gospodine.” Hadson je s treskom spustio telefonsku slušalicu

i prostrelio pogledom Vargasov akt. Osećap je nerazumnu averziju prema homoseksualcima. Podozrevao je da to Novikov zna i da ga zbog toga vuče za nos. No, bez Novikova ne bi bilo ni izložbe. A ako izložbe ne bude, Hadson će se naći u nevolji.

Velikoj nevolji. Psujući sebi u bradu, ustao je od stola i nervozno

špartao uzduž i popreko. Već je bio obećao urednicima kultumih rubrika “Los Anñeles Tajmsa” i “Vašington Posta” da će za njih upriličiti privatno razgledanje mskog blaga, pre nego što bude predstavljeno širokoj publici. Čak je po glavnog likovnog kritičara “Njujork Tajmsa” poslao avion da bi ovaj u sredu, dva dana pre zvaničnog otvaranja izložbe, pogledao eksponate.

Bilo je neophodno obezbediti da vodeća tri lista dostojno proprate dogadaj. Bez medijske pompe, američki umetnički kmgovi mogli bi da ignorišu Hadsonov uspeh. U tom slučaju, deoničari bi se unervozili i zatražili objašnjenje zašto je toliki novac uložen u organizovanje tek jedne u nizu značajnih izložbi, umesto, kako je planirano u kultumi dogañaj decenije. Filantropski rad donosio je političke poene, baš kao i agitovanje uoči predsedničkih izbora. Sve je zavisilo od toga da li će se u pravo vreme povući pravi potez. No, Hadsonu su bile vezane mke; glavni igrač bio je Novikov. Hadson je, meñutim, sumnjao u to da Novikov ima dovoljno znanja da svoju moć iskoristi mudro, a još manje profitabilno.

“Prokleti homići”, reče. “Gori su od žena.” I dalje je šetao, razmatrajući koje su mu opcije na

raspolaganju. Teška srca zaključio je da je vreme da otvori karte i da prihvati intervju za koji se nadao da neće biti neophodan. Dohvatio je intemi telefon.

“Ponovo mi pošalji Bila Kahila.” Spustio je slušalicu pre nego što je usledio bilo

kakav odgovor. Potom se zavalio u somotom presvučen dvosed, protegao se i odbrojavao koliko će vremena proteći pre nego što zakuca šef njegovog obezbeñenja.

Dvadeset osam sekundi. Nije loše, ali moglo bi i brže.

“Uñi”, rekao je. Kahil otvori vrata i promoli glavu. Izgledao je kao i

većina penzionisanih specijalnih agenata FBI solidne spoljašnosti, snažnih vilica, tipičan američki “četvrtan”. I dalje je bio u dobroj fizičkoj formi, dovoljno stamen da zadrži metak, ali telesna zaštita nije ono u čemu se najviše isticao. Kao bivši agent FBI, imao je veze u pravosudnom i obaveštajnom državnom aparatu. Dva telefonska poziva bila su mu dovoljna da prikupi više informacija nego što bi većina detektiva iščeprkala višednevnim mukotrpnim “njuškanjem”.

“Zvali ste me, šefe?” Kahil nije mnogo polagao na etikeciju u

ophoñenju s pretpostavljenima, jer je tako navikao u FBI. Hadson je smatrao da je njegovo ponašanje familijamo i to ga je razdraživalo.

“Organizuj mi brifing s našom gošćom”, naloži Hadson. “S kojom? Riñokosom ili plavušom?”

“S novinarkom.” “A, tom.” Kahil pažljivo zatvori vrata za sobom i uñe u

kabinet. Dobro se osećao u tamnosivom odelu, beloj košulji i kravati boje burgunca. Pod pazuhom je nosio

revolver, znajući da Hadson voli da na platnom spisku ima naomžanog čoveka.

“Želite li da to bude samo kratak susret ili duži razgovor?” upitao je poslodavca.”

“Ona je običan slobodan reporter”, reče Hadson nestrpljivo. “Ne znam zašto sam uopšte pristao da je primim.”

“Možda zbog boje njenog glasa?” odvrati Kahil namignuvši. Hadson se namrštio, ali nije negirao Kahilovu pretpostavku. Glas Kler Tot zaista je podsećao muškarca na to šta mu je u gaćama.

“Neka bude kratak sastanak”, napokon je odlučio. “Ukoliko bude potrebno da se produži, obavestiću te.”

Kahil otkopča sako i smesti šake u džepove pantalona.

“Pa, Kler Tot jeste slobodnjak”, reče, “ali stoga što joj takav status odgovara, a ne zbog toga što je niko ne želi u svojoj redakciji.”

“Otkud ti takva ideja?” “Prema mojim saznanjima, godišnje zarañuje više

od trista hiljada dolara. Svako s tolikim prihodom dovoljno je dobar da radi gde god želi.”

Hadson se nakašlja. “Ja ljude plaćam znatno manje.” Meñu takvima je bio i njegov “bezbednjak”. “Mislio sam da o tome porazgovaram s vama,

gospodine”, usiljeno izgovori Kahil. “Cene skaču. Mog nekadašnjeg kolegu postavili su za šefa obezbeñenja kompanije ‘Ameriken Ejrlajnz’ i daju mu pola miliona godišnje, ne računajući obveznice. Pored toga, za razliku od mog slučaja, zaduženja su mu precizno pobrojana u opisu radnog mesta.”

Hadson je pogledom upomo fiksirao bivšeg agenta, sve dok ovome, uprkos višegodišnjoj školi samokontrole u FBI, nije postalo neprijatno.

“Da li se to, možda, odnosi na sabotiranje advokatske firme koja nas je proganjala?” upita ga Hadson.

“Mrzeo sam to da radim.” “Ali si radio.” Kahil nije skrivao bes. Što je duže bio angažovan

kod Dejmona Hadsona, ovaj mu se sve manje sviñao. “I nastavićeš da činiš takve stvari za mene”, reče

Hadson umilnim glasom, “zato što ćeš veoma teško naći zaposlenje u kompaniji ‘Ameriken Ejrlajnz’, ili bilo kojoj drugoj, ukoliko FBI sazna da si upravo ti fabrikovao neosnovane optužbe na osnovu kojih je pokrenuta istraga protiv one advokatske firme.” Kahil se ispravi i izvadi ruke iz džepova. Dvojica muškaraca izmenjaše duge, ledene poglede.

“Radim ono što moram”, rekao je Kahil. “Radiš ono što ti ja kažem da radiš.”

“Samo želim da budem siguran da ste svesni kakvo je stanje na tržištu”, produži Kahil hladno. “Nekadašnji federalni agent s dobrim vezama u FBI, CIA i na Carini vredi mnogo novca. Posebno ako je voljan da te veze potegne.”

Hadson se osmehnuo. “Naravno. Obavi posao za koji sam te unajmio, a ja ću se postarati da budeš dobro nagrañen.”

Kahil se malo opustio. “A sada mi nešto više reci o toj papreno plaćenoj

novinarki.” Kahil ponovo gumu šake u džepove. “Kler Tot ima impresivnu biografiju. Studirala je

žumalistiku na Univerzitetu Kolumbija, i ekonomiju u Londonu, stažirala je kod jednog senatora na Kapitol Hilu, a zatim prešla u ‘Njujork Tajms’.”

Hadson je klimnuo glavom. Bio je to tipičan put uspešnih novinara.

“U Vašingtonu i Njujorku provela je desetak godina”, dalje je nabrajao Kahil. “Radeći neko vreme u istraživačkom timu ‘Vašington Posta’ doprinela je obelodanjivanju nekoliko skandala u koje su bili umešani strani diplomati i slične zverke.”

Pogled Hadsonovih tamnih očiju sada je postao oštriji, ali ništa nije rekao. “Jedini udarac koji je pretrpela jeste to što je, na početku karijere, morala da vrati Pulicerovu nagradu”, saopštio je Kahil.

“O!? Zašto?” “Izgleda da je objavila tekst o prostitutkama koje

zarañuju hiljadu dolara za noć, da bi se kasnije ispostavilo kako priča nije u potpunosti zasnovana na činjenicama. To je nedopustivo prema kriterijumima novinarske etike.” Hadson se nasmeja. “Nedopustivo je biti uhvaćen, a sve je ostalo samo šarena laža za one koji još vemju u Deda Mraza.”

Kahilov podmgljiv osmeh bio je vrlo sličan Hadsonovom.

“Totova je učestvovala u realizovanju nekoliko dokumentaraca u vezi s meñunarodnim diplomatskim aferama.”

“Kojim konkretno?” “Onim koje Sjedinjene Države prikazuju u lošem

svetlu.” “Na primer?” “Otkrila je da se FBI infiltrirao meñu izbeglice iz latinoameričkih zemalja. Iznela je podatke o vezama izmeñu Stejt Departmenta i narkomafije u Panami i Salvadoru.”

“Možda ima veze u levičarskim krugovima.” “Da. Uključujući i zemlje istočnog bloka.” “Imaš

dokaze?” “Ništa što bi bi na sudu imalo dovoljnu težinu.” “Postoji li nešto iz privatnog života što je može

dovesti u škripac?” “Ne.”

“Zanimljivo.” Hadson uze jabuku iz korpe s voćem koja je

stajala na stolu pored dvoseda i izglača je o rukav džempera. Zagrizao je jabuku najsnažnijim i najbeljim zubima koji se novcem mogu kupiti. Brižljivo je sažvakao zalogaj pre nego što ga je progutao, uživajući u tome što malo koji muškarac njegovih godina može sa zadovoljstvom da zagrize, sažvaće i svari svežu jabuku.

“Šta ona od mene hoće?” upitao je. “Pretpostavljam da je u lovačkom poduhvatu.”

“Zašto tako misliš?” “Uobičajeno je da slobodan novinar, s onim ko je

zainteresovan za ponuñenu temu, porazgovara o tome kako bi članak, u opštim crtama, trebalo da izgleda.”

“I, kakve su, u tom smislu, preporuke gospoñice Tot?”

“Pa, ima pismo urednika ‘Njujork Tajms Sandej Magazina’ koje bi trebalo da bude garancija da ju je ovaj časopis angažovao. No, kada sam proverio, saznao sam da nije prošla uobičajenu proceduru, ali da praktično ima odrešene ruke.” “Da li je to pismo validno?”

“Jeste. Telefonirala je uredniku i saopštila mu da planira da napravi neku vrstu portreta Dejmona Hadsona. Urednik je prihvatio ideju, ne raspitujući se za detalje.”

Hadson je intenzivno razmišljao. Znao je mnogo više o žurnalizmu nego Kahil, i baš to znanje ga je sada brinulo.

“Treba da budeš veoma oprezan kad špijuniraš novinare”, upozorio ga je. “Ne brinite. Sve radim k’o po jajima.”

Hadson divlje zagrize jabuku.

“Vaši ljudi zaduženi za odnose s javnošću proverili su o čemu je reč. Pretpostavili su da nećete pristati na razgovor ukoliko dama nema najbolje namere.”

Hadson je znao da mu taj novinski prikaz neće naškoditi. Doduše najmoćniji ljudi redovno izbegavaju štampu, izuzev ako sami ne žele nešto da prodaju javnosti.

“I?” upita punih usta. “Budže iz ‘Tajmsa’ rekli su da će objaviti sve što

Kler Tot napiše, bez obzira na to da li ćete vi dati svoj blagoslov ili ne.”

Hadson podiže obrve. Ko god da je ta Totova, u “Njujok Tajmsu” je očito vrlo uvažavaju. Što se njega tiče, novinare je delio na ulizice i na lovce na skandale. Prve je koristio, a drugih se klonio.

Nažalost, sve dok članak ne osvane u novinama, čovek ne zna s kojom je vrstom imao posla.

“Kako dotična izgleda?” “Kao najrazorniji mogući dinamit. Izuzetno

atraktivna mešavina belaca, cmaca i Azijata.” Hadson ga oštro pogleda. Na Kahilovom licu uočio

je grabljiv izraz. Kler Tot je evidentno ošamutila njegovog šefa obezbeñenja.

“Pre nego što potpuno proključaš“, reče Hadson hladno, “uvedi gospoñicu Tot.”

Nije prošao ni ceo minut, kad neko odlučno zakuca na vrata. “Napred”, reče Hadson.

Vrata se otvoriše. Hadsonov prvi utisak bio je da je u čitavom

životu, u kome je seks zauzimao jedno od najvažnijih mesta, video malo tako savršeno grañenih žena kao što je bila Kler Tot. Pored toga, nikada pre nije sreo ženu čije držanje ukazuje na potpuno seksualno samopouzdanje. Gotovo je očekivao da se tepih zapali pod njenim elegantno zasvoñenim stopalima.

Potom je uočio da je visoka bar metar i osamdeset centimetara, vitka i snažna. Bez napora je nosila tešku kožnu torbu, dovoljno veliku da se u nju sakriju ‘hekler’, ili ‘uzi’, ili oba. Pune, uzdignute grudi ocrtavale su se ispod tamne svilene košulje, raskopčane taman koliko je potrebno da se vidi razrez iznad čipkane ivice prslučeta bež boje. Zategnuta, zaobljena zadnjica dolazila je do punog izražaja u prilično kratkoj suknji, a širok kožni pojas isticao joj je struk. S mešavinom zadovoljstva i užasa, Hadson je otkrio da ima potpunu erekciju. Ova žena je svoju seksualnost nosila kao kakav primitivan parfem.

“Lepo, lepo”, promrmljao je. Polako je ustao, ne samo iz učtivosti, već i da

sakrije ono što mu se dešava ispod komotnih pantalona. Prvi plotun u seksualnom ratu bio je ispaljen; nije želeo da ponovo bude zatečen nespreman.

Kler Tot je razgledala unutrašnje ureñenje. Pogled joj se zadrža na jednoj kineskoj slici koja je izgledala kao da je nekada ukrašavala zid carske kuće za uživanje. S bledim smeškom na licu uporeñivala ju je sa sopstvenim iskustvom. “Sedite, gospoñice Tot. Oprostite što će mi biti potrebno nekoliko trenutaka da se saberem. Moji saradnici su propustili da me na vreme upozore.”

“Da sam crnkinja?” Hadson lagano odmahnu glavom. Posmatrao ju je

sasvim otvoreno, kao što bi razgledao kakav umetnički predmet koji bi rado video u svom muzeju.

“Vi ste crnkinja”, reče Hadson. “Vi ste Azijatkinja. Vi ste belkinja. Vi ste ono što je morala biti Eva. Vi ste jedna od najseksepilnijih žena koje sam ikad upoznao.”

“Polaskana sam”, uzvratila mu je sa smeškom hladnim poput srebme kopče na njenom kaišu. “One dve, što vas čekaju, prave su bombe na sisama i dupetu mnoge im mogu pozavideti.”

Dok je govorila, neskriveno je pogledom klizila duž Hadsonovog tela, zadržavši ga na njegovim preponama. Zaključila je da je pred njom muževan, seksualno agresivan primerak.

Ono što nije otkrila jeste da mu je dovoljno da je pogleda da bi se kompletno uzbudio.

“Možemo da odložimo intervju”, predložila je, “dok se kurve ne pobrinu za vaš mali problem. U stvari, i nije baš mali, zar ne?”

Osmeh odobravanja na njenom licu otežavao je Hadsonu da misli na bilo šta drugo osim na ono što mu je meñu nogama.

“Kurve?” upita glumeći iznenañenost. “Mislite na privremene članice mog sekretarskog tima?”

“Molim vas, jasno je da su prostitutke.” Totova se zakikota. Glas joj bio dubok, malo promukao, treperav i uzbuñujući koliko i njena spoljašnost. “Vaša stalna potreba za seksom razumljiva je svima koji vas poznaju i mnogima koji vas ne znaju. Postoji i klinički izraz za tu pojavu: satirijaza.” “Termin koji su izmislili ljubomomi muškarci.”

“Da. I sama sam često na to pomišljala. Ipak, mora da je bilo teško utoliti toliku glad za ženskim dupetom dok niste postali bogati.”

“Svet je pun uspaljenih žena”, primeti Hadson. “No, nisu sve dovoljno privlačne za tucanje licem u lice.”

Kler mu uputi mešavinu uličarskog i koketnog osmeha.

“Možda su privlačnije kad su manje uspaljene?” upita utišanim glasom. “Verovatno ćemo biti u prilici

da proverimo, zar ne?” Hadson joj uzvrati osmeh i sede. “Jeste li za piće?”

“Malo šampanjca, ako ga imate.” “Naravno.” Hadson je otišao do bifea i otvorio mala vrata,

otkrivajući dobro snabdeven frižider. Izabrao je prvoklasnu francusku vrstu, vešto otvorio bocu i napunio dve čaše. Jednu je predao Totovoj, a dmgom joj je nazdravio.

Ona baci pogled na njegovu čašu i izvi savršeno oblikovanu obrvu. “Počastvovana sam”, rekla je. “Rekli su mi da retko konzumirate alkohol. Navodno, to uzdržavanje ima veze s vašim godinama, metabolizmom ili vašim ñokom.”

Hadson se gotovo osmehnuo od zadovoljstva koje mu je pričinio ubod njenih kandži. Svaka reč koju je izgovorila sve ju je više pred njim razotkrivala. “Veoma ste dobro obavešteni.”

“Ni ne slutite koliko ste u pravu, gospodine Hadson”, rekla je.

Zbog nečeg u njenom osmehu, kroz kičmu mu proštrujaše žmarci, ovog puta bez ikakve veze sa seksom.

“Posedujem izuzetno bogat dosije o vama”, dodala je.

Dok je govorila, lagano je zvecnula svojom čašom o Hadsonovu, ručni zglavak ukrstila s njegovim i otpila gutljaj iz njegove čaše. Onda ga je pogledala pravo u oči i stomakom okrznula njegovo nabreklo spolovilo.

“I”, produžila je promuklim glasom, “nameravam da objavim svaku reč, ma koliko neukusna bila, izuzev ako mi ne date neki spektakularno jak razlog da to ne učinim.”

Nakon Novikovljevog nevoljnog objašnjenja zašto je morao da se obrati firmi “Risk Ltd”, narogušenost Redpatove vidno popusti i ona ublaži ton, a potom elegantno skrete razgovor na drugu temu. Ona, Gilespi i Kruz bili su navikli na pustinjsku podnevnu žegu, za razliku od Rusa čija je koža poprimila nezdravu boju. Gapan ni reč nije progovarao, kao da je onemeo od sunčeve jare.

Njih petoro sada su sedeli u hladovitom podzemnom delu kompleksa “Risk Ltd”. Kancelarija Redpatove nalazila se u onoj polovini zgrade koja je bila ukopana u brdo. Najveći deo brda služio je da ublaži nesnosne pustinjske vrućine.

Na diskretan znak Redpatove, Gilespi je poslužio osvežavajuće piće. Kruz je nalazio da je scena u kojoj ovaj gotovo dva metra visok cmi div, odeven u šorts i majicu, poslužuje limunadu poput kakve smeme snaše, podjednako simpatična i zabavna.

Iako ni Kruz u tim stvarima nije bio bez iskustva, Gilespi je mogao svakog dana da ga pouči novom načinu smaknuća. Imajući to u vidu, uzdržao se da se ne kikoće gledajući kako ovaj nudi prisutne kolačićima od ñumbira, koje je lično napravio. Ličnost tog izuzetno inteligentnog grmalja bila je veoma kompleksna. Stariji vodnik Gilespi ponosio se kako rodnom Skotskom, tako i svojim Zulu precima. Važio je za opasnog borca i izvrsnog kuvara.

Redpatova je uživala da s njim razgovara i igra šah. Njemu je takoñe bilo prijatno da s ovom damom provodi slobodno vreme. Dok je obavljao dužnosti njenog telohranitelja, savetnika i poverenika, ispoljio se neočekivano nežan, gotovo dečački aspekt njegove prirode. Dobro se snalazio čak i u trenutnoj ulozi batlera, iako je Kruzu bilo jasno da bi Gilespi Novikova radije poslužio cijanidom nego kolačima.

Novikov je ispijao treću čašu limunade. Iako je napolju proveo manje od deset minuta, pustinjska klima izazvala je u njemu neutoljivu žeñ koja je samo delimično bila fizičke prirode.

Iritiralo ga je to što je bio svestan da i Kruz Rovan to zna.

“Još limunade?” ljubazno ga je ponudio njegov nekadašnji progonitelj. Osim što bi ga povremeno iskosa prostrelio pogledom, Rus je potpuno ignorisao Kruza. Novikov je podjednako uživao u hladovini kancelarije Redpatove kao i u prilici da proceni osnovanost govorkanja da su ona i Gilespi ljubavnici. Do sada je zaključio da je svakako reč o uzajamnom poštovanju i verovatno naklonosti. A što se seksa tiče... Još nije mogao sa sigumošću da zaključi ima li tu nečega.

“Ne bih da te požumjem, Alekseju”, rekla je Redpatova, “no, ukoliko je stvar koja te ovamo dovodi hitna, trebalo bi da nam kažeš o čemu je reč.”

Novikov se namrštio. Kruz je, naravno, primetio da bore na Rusovom

čelu ovoga čine samo još privlačnijim. Pitao se da li je Novikov taj izraz uvežbao pred ogledalom. “Okolnosti me primoravaju da otkrijem izvesne važne državne tajne”, priznao je nevoljno. “S obzirom na to, veoma vih voleo da s tobom razgovaram nasamo.”

“Ja sam ovde zato što Kasandra tako želi i ti to znaš“, reče Kruz oštro. “Zato ne gnjavi i preñi na stvar.”

Neko vreme Novikov je proučavao nekadašnjeg protivnika. Primetio je da se u njemu odigrala neka važna promena, ali nije bio u stanju da otkrije kakva. Kruza Rovana poznavao je kao operativca s osobenim američkim viñenjem svetske politike kao igre čiji učesnici imaju konstantno povišen nivo adrenalina u

krvi. Uprkos tom višku napetosti, Kruz mu je postavio zamku promišljeno i lako kao što šahovski majstor matira kakvog pacera. Novikova je to svojevremeno ljutilo. I sada je zbog toga besneo. No, bio je odveć inteligentan da ne bi priznao realnost; iako je njemu pripala pobeda u poslednjoj rundi, Kruz je dobio sve ostale.

Kruz je uvek bio nemilosrdan i efikasan, ali ne i sumoran. Sada je, pak, izuzetno hladan i rezervisan. Više nalik na Stari, nego na Novi svet. S nelagodnošću, Novikov je osetio da je ta promena njegovog bivšeg supamika učinila još opasnijim.

“Kada smo se poslednji put sreli”, obrati mu se Novikov, “mislio si da sam prosto špijun koji zanimanje za umetnost i kultum koristi kao pokriće.”

“O čemu pričaš? O mpi na saksiji?” odvrati mu Kruz, naglo spustivši čašu.

“Iz tvoje perspektive, možda to tako izgleda”, produži Novikov. “Ti si odabrao čime ćeš se baviti. Ja nisam. Bio sam prisiljen da radim za KGB. Bio sam i još sam istoričar umetnosti, po obrazovanju i sklonostima.”

“Da. Svakako.” “Zapravo”, reče Novikov, ignorišući Kruzov

sarkazam, “sada sam odgovoran za nadzor najznačajnije kolekcije mskih umetničkih dela koja je ikad izlagana u inostranstvu. Možda si čuo za nju? Naziv joj je ‘Sjaj stare Rusije’.”

Pre nego što je Kruz išta uspeo da kaže, Novikov je sam odgovorio na svoje pitanje.

“Ne, dabome da nisi.” Potom se okrenuo prema domaćici. “Ti si, svakako, čula. Otvaranje je u petak, u

muzeju Dejmona Hadsona u Los Anñelesu.”

Na licu Redpatove moglo se uočiti da ju je ova informacija razgalila.

“Čula sam da Hadson tom izložbom, zapravo, želi da predstavi javnosti svoj mauzolej.”

“Izložba je prethodno gostovala u Tokiju, s velikim uspehom”, obavestio ju je Novikov.

Kruz pruži čašu prema Gilespiju. Ovaj je napuni ne menjajući izraz lica. Kruz je uočio da se nijednog trenutka nije udaljavao od Novikova i Gapana.

“Svi eksponati transportovani su zajedno”, objašnjavao je Novikov.

“Nestalo jaje... “, zausti Kruz. “Zove se čudesno jaje”, prekide ga Novikov s

bolnom grimasom. “Kako god da se zove, je li bilo na svom mestu

kada ste krenuli iz Tokija?” upita Kruz. “Jeste. Za prevoz smo angažovali avionsku

kompaniju specijalizovanu za takvu vrstu tereta. I, verovali smo, pouzdanu.”

“Siguran si da je jaje koje ste ukrcali autentično? Da nije kopija?” “Potpuno sam siguran. Kompletna poštavka stigla je juče iz Los Anñelesa. Cim su obavljene carinske formalnosti, počeli smo rutinsku proveru da li je nešto oštećeno.”

“I otkrili da je jaje nestalo?” “Da ” Novikovu je posebno mučno bilo da precizira

kolika je novčana vrednost jajeta. “Naprosto je neprocenjivo i sa istorijskog i s

umetničkog stanovišta”, napokon je saopštio. “Faberžeova kuća bila je vodeća u dizajniranju i proizvodnji umetničkih predmeta u carskoj Rusiji. Kreirala je raznorazne izuzetne sitnice koje uglavnom nisu imale upotrebnu vrednost.”

“Onu vrstu stvari koje se pre mogu nazvati prizvodima fantazije nego umetnošću”, objasnila je Redpatova Kruzu.

“Upravo tako”, potvrdi Novikov. “Iako mnogi stručnjaci rado tvrde da je Kuća Faberže, kad su carska draguljarska jaja u pitanju, prekoračila okvire zanatskog umeća, ostvarivši istinsku umetnost.”

“Što poslednjih sedamdeset godina u Rusiji nije bilo naročito popularno stanovište”, suvo podseti Kruz.

“Trendovi se menjaju zajedno s politikom”, podsetio ga je Novikov blagim tonom. “Kada je pao car, propao je i Faberže. Takozvano čudesno jaje poslednje je o kome postoje podaci. U stvari, nije se ni znalo da je dovršeno sve dok nedavno nije obavljeno detaljno inventarisanje državne imovine. “ Redpatova je klimnula glavom. Bila je javna tajna da Rusija grčevito, na sve načine, nastoji da doñe do gotovog novca, uključujući rasprodaju umetničkih predmeta koji su generacijama bili sakriveni od očiju javnosti.

“I tako je neki Heroj Revolucije prevladao svoje proleterske predrasude i smestio čudesno jaje u svoju betonsku vilu”, rezimirao je Kruz. “A kada se narod ponovo pobunio, neki drugi ljubimac masa preoteo ga je od njega.” “Ne znam kako je jaje dospelo u državni trezor”, rekao je Novikov stegnuvši vilice. “Kao što sam već objasnio, pronañeno je prilikom detaljnog popisa narodne imovine.”

Poluspuštenih kapaka, Kruz je upijao informacije poput kompjutera. Kada je ispružio ruku da uzme limunadu, Novikov zadrža oči na njegovoj levoj šaci. Kruz je znao da ovaj pilji u njegov unakažen kažiprst, odnosno u ono što je od njega ostalo.

Uočivši da ga Kruz hladno posmatra preko okvira naočara za sunce, Novikov namemo vrati pogled na

dva i po centimetra dug patrljak pre nego što je ponovo progovorio.

“Izbor eksponata komponovan je kao presek produkcije ukrasnih predmeta iz presovjetskog perioda, s tim što su upravo Faberžeova jaja na centralnom mestu i trebalo bi da predstavljaju srce izložbe. Tu su još cvetovi i egzotične životinje od kristala, dvadeset veličanstvenih lakovanih tabakera i pozlaćeni ramovi za slike, optočeni dijamantima.”

“Odakle potiču sve te stvari? Mora da imate potvrde o prethodnim vlasnicima, priznanice o aukcijskoj prodaji i ostalu dokumentaciju?” upita Kruz praveći se nevešt.

Redpatova ga iskosa prostreli pogledom. Kruz se nasmešio. Znao je da nije oduševljena

njegovom upadicom. “Boljševici su hiljade takvih predmeta konfiskovali

od pripadnika aristokratije”, pfiznao je Novikov. “Uključiv dijamante”, dodao je Kruz. “Gomile

dijamanata.” “Ratni plen”, zaključi Novikov, nehajno prelazeći

preko toga, odmahnuvši svojom lepom šakom. “Tokom najtežih godina, sovjetska država bila je prinuñena da otuñi dobar deo tog blaga kako bi povećala devizne rezerve.”

“A ostatak su razgrabili korumpirani komunistički funkcioneri i aparatčici zaduženi za kulturu?” insistirao je Kruz.

“Moguće”, odgovori Novikov, uputivši mu jednako leden osmeh. “Moja izložba predstavlja najbolje od onoga što je nasledila sadašnja država. Pojedini komadi uistinu su izuzetni. I čudesno jaje je meñu njima. Sanktpetersburgško jaje takoñe.”

“Uskršnja jaja”, primeti Kruz.

“Predivna”, reče Redpatova blago. “Prvo je za svoju ženu naručio Aleksandar Treći. Pošto je doživelo ogroman uspeh, izrada ovakvih jaja postala je tradicija.”

“Tako je”, potvrdi Novikov. “Njegov sin, poslednji car, svake godine je naručivao dva jedno za majku, jedno za suprugu. Ostala su načinjena za ruske industrijalce.”

“Zašto se zove čudesno jaje?” upita Gilespi, Novikov ga okrznu pogledom, kao da je iznenañen što se uopšte usudio da progovori. Kada ga je bolje osmotrio, inteligentne, prodorne Gilespijeve oči nagnaše ga da jiromeni inišljenje o ovom korpulentnom muškarcu. Kakva god da je boja njegove kože, svakako nije običan poslužitelj ili žigolo.

“Tradicionalno, svako ovakvo jaje u sebi krije neko iznenañenje”, objasni mu Novikov.

“Državnu tajnu?” našali se Gilespi. “Ne”, reče Redpatova. “Neku duhovitu sitnicu.” “Tačno”, produži Novikov. “Ponekad je to serija

minijatumih portreta, uokvirenih dijamantima, zaklonjenih paravanima od dragog kamenja. Ponekad je iznenañenje minijatumi pejzaž u centm jajeta, oslikan na izvanredno vešto skrivenom satnom mehanizmu. Katkad je to životinja koja može da hoda kada se navije.”

Gilespi bez reči podiže crne obrve i ode da napuni bokal limunadom.

“Koliko tih jaja ima?” upita Kruz. “Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka

napravljeno ih je sto pedeset”, odgovorio je Novikov. “Neka su došla u posed britanske kraljevske porodice. Neka su nestala tokom Revolucije, a preostala predstavljaju najskuplje primerke u zbirkama svetskih kolekcionara.”

“Ko su njihovi vlasnici izvan Rusije?” upita Kruz. Iako je i dalje izgledao opušteno, u očima mu se

videlo da razgovor prati s više žara. Ko god da se domogao takvog jajeta, sigumo priželjkuje da kupi i dmgo, bez obzira na to kojim će putem do njega dospeti.

“Industrijalac Dejmon Hadson poseduje nekoliko primeraka”, reče Novikov. “Američki izdavač Malkolm Forbs za života je nabavio dvanaest komada.” “Koliko ih je platio?” zanimalo je Redpatovu.

“Za poslednje je dao više od milion i po dolara, i to prilično davno. Ne zna se kolika bi sada bila njegova cena na svetskom tržištu umetnina”, odgovorio je Novikov.

“A tebi je pošlo za rukom da jedno izgubiš. Nije čudno što si nervozan”, pecnuo ga je Kruz.

“Više me brinu veliki gubitak za kultum i političke posledice koje će iz njega proizići nego eventualno insistiranje na mojoj odgovomosti u ovom slučaju.” Kruz je ćutao.

“Kao što si izvoleo primetiti”, produžio je Novikov ljubaznim tonom, “radim za vladu koja se nalazi na ivici provalije. Demokratija je ugrožena sa svih strana. Komunistička partija i dalje je snažna.”

Novikovljeve zelene oči preñoše s Kruza na Redpatovu. “Ljudi koje nazivate pripadnicima tvrde stmje spremni su da unište celokupan napredak ostvaren u poslednjih nekoliko godina kako bi ponovo stekli moć.”

“Ne zaboravi desničare”, dopuni ga Kruz zagrizavši kolač. “Vojni kmgovi i pripadnici nekadašnjeg državnog aparata prilično su bliski.”

“Nikada se ne sme isključiti opasnost koja vreba od nacionalističkih elemenata, sledbenika ideologije nekadašnjeg belogardejskog pokreta”, dodade Gilespi

donoseći još jedan bokal. “Još postoje pripadnici starih porodica koje su uspele da iznesu novac iz zemlje pre nego što je Revolucija okončana. Oni bi bili oduševljeni da uzmu učešća u novonastalim ruskim previranjima. Zelite li još limunade?”

Novikov zatrepta, a potom pogleda Gilespija onako kako to čini žena kad se naprasno zainteresuje za muškarca.

“Hvala”, reče, pružajući čašu. “U pravu ste. Moju zemlju trenutno razdiru razne sile, spremne da eksplodiraju bez upozorenja.”

Novikov uputi Kruzu prezriv pogled, zadržavši ga na njegovoj levoj šaci.

“To je možda zabavno kauboju poput Kruza Rovana”, reče, “ali inteligentni muškarci i žene uviñaju koliko je situacija zaista ozbiljna i bremenita opasnostima.”

Novikov pogleda Redpatovu. “Izuzev, ambasadorko, ukoliko niste izgubili

zanimanje za planetamu stabilnost nakon što ste napustili državnu službu?”

“Moje kolege i ja ne učestvujemo više u nacionalnoj politici”, obavestila ga je Redpatova. “Meñutim, i dalje smo zabrinuti za budućnost sveta, kao što bi trebalo svako da bude.”

“Znači, pomoći ćete Rusiji?” “Mislim da bi carinska služba ili državne agencije

znatno brže obavile posao”, umeša se Kruz. “Nestanak nije prijavljen”, prekide ga Novikov. Kruz nije glumio iznenañenje. Zaista je bio

zatečen ovom informacijom. “Mora da su i dmgi primetili da jaje nedostaje?”

pretpostavila je Redpatova. “Da, ali, čim sam otkrio da ga nema, ostalima

sam saopštio da sam ga ja uzeo.”

“Dakle, jedino ti znaš da je ukradeno?” upita ga Redpatova.

“Zna i gospodin Gapan koji je bio zadužen za bezbednost. A sada, dabome, znate i vas troje.”

“I bar još jedna osoba”, podseti ga Kruz. “Ko?” “Lopov.” “Naravno, ali on... ili ona, svakako će o tome

ćutati, zar ne?” “Ukoliko želi da proda jaje, moraće to da obznani,

a kad se jednom pusti glas, ne može se zaustaviti.” “To se ne sme dogoditi”, ote se Novikovu. “Pa, kaži to lopovu”, reče Kruz slegnuvši

ramenima. Novikov se okrete Redpatovoj. “Situacija u Rusiji... izuzetno je delikatna. Mnogi

nisu želeli da se išta od umetaičkog blaga iznosi iz zemlje.”

“Zašto?” “Oni su, kako vi to kažete, superpatriote.

Smatraju da ti predmeti predstavljaju dušu Rusije i da, kao takvi, treba da budu skriveni od očiju stranaca, kao što religiozni fanatici čuvaju svetinje od nevemika.”

“Ma kakvi superpatrioti? Pre bi se reklo da su najobičniji ludaci”, promrmlja Kruz.

Novikov nije skidao pogled s Redpatove, a u očima mu se videla iskrena zabrinutost.

“Molim te, Kasandra”, obrati joj se umiljato, “moraš da pohvataš lopove pre nego što se obelodam nestanak čudesnog jajeta.”

“Zašto si došao baš kod nas?” upita ga Kruz pre nego što je Redpatova stigla da progovori. “Ukoliko te onespokojava ideja da angažuješ losanñelesku policiju, tu je FBI koji bi bio srećan da pomogne.”

Novikov se zgrozio od same pomisli na takvu mogućnost.

“Policija? FBI? Oni bi svemu pristupili birokratski, ili bi u tome videli šansu za sopstveni publicitet.”

Kruz je ćutao znajući da je Novikov u pravu. “Pored toga”, nastavio je Novikov uzbuñeno,

“federalci su odgovomi direktno Vašingtonu. Vaša vlada bi sigumo pokušala da iz ove istrage izvuče političku korist. To je u prirodi svih vlada, zar ne? One nemaju prijatelje, već samo interese, kao što je ambasadorka svojevremeno napisala.”

Redpatova je skrenula pogled s lepog Novikovljevog lica na kristalni globus pred sobom koji bi, da na njemu nije bilo fino izgraviranih kontinenata i ostrva, izgledao kao kugla zvezdočatca.

“Citirala sam De Gola”, objasnila je. “Prednost mog sadašnjeg statusa jeste i u tome što, pored obezbeñivanja interesa, ponovo mogu sebi da priuštim i prijatelje.”

“Naravno”, reče Novikov s razumevanjem. “Ja neću da negiram svoje političke motive. Predstavljam svoju vladu i njene interese i želim samo dve stvari. Prva je da čudesno jaje bude pronañeno što brže i što diskretnije. Druga je da ta operacija Republiku košta što je najmanje moguće.”

“Mi nismo jevtini”, naglasio je Kruz. “Raspitaj se koliko je peruansku vladu koštalo nalaženje deset miliona dolara koje je ukrao njen bivši predsednik.” “Shvatio sam da vaš honorar iznosi deset odsto vrednosti onoga što pronañete”, reče Novikov.

Kruz pogleda Redpatovu. Nijedan mišić na njenom licu nije se pomerio.

“Ukoliko uspete, garantujem vam da ćete biti bogato nagrañeni”, obećao je Novikov. “To je jedini interes u svetu u kome živite zar ne?”

Gilespi i Kruz ga pogledaše pitajući se da li mu je to izletelo ili je namemo pokušao da ih uvredi. Kruz je

verovao da je namemo, čudeći se kako je ovaj obično odmeren Rus najednom postao nepromišljen.

“Ambasadorka nije rekla da smo kurve” reče Kruz. “Samo ti je objasnila da na slobodnom tržištu imamo pravo da biramo klijentelu.”

“U redu je”, umeša še Redpatova sa smeškom na licu. “Aleksej samo pokušava, na svoj osoben način, da se pozove na naš interes, jer smatra da će tako najbrže postići cilj. Nije u tome bilo nikakve uvredljive namere. Zar nije tako, mili moj?” “Sasvim sigumo, ljubavi”, potvrdi Novikov, hladnjikavo se smešeći.

Redpatova je ćutke zurila u kristalni globus. Kruz je već viñao ovakav izraz njenih prodomih zelenih očiju. Znao je da ova izuzetno inteligentna žena trenutno intenzivno razmišlja.

Kada se ponovo vratila u realnost, pogledala je Novikova kao da je začuñena što je ovaj još tu.

“Naš predlog je da aukcijska kuća ‘Kristi’ proceni jaje kada ga pronañemo.”

“Dogovoreno”, saglasio se Novikov. “Meñutim, naš honorar ne može biti manji od

milion dolara. Mi ćemo snositi sve troškove potrage, ali i donositi konačne odluke o njenom toku.”

“Šta to znači?” “Imamo pravo da obustavimo potragu, kao i da

uključimo policiju ili FBI ukoliko budu neophodna hapšenja.”

Novikov je progutao knedlu, ali je ipak klimnuo glavom u znak pristanka. “U redu”, reče osomo. “Kada možete da počnete?”

“Već smo počeli.” “Ovakva kraña nije delo amatera”, upozorio ju je

Novikov. “Istraga mora da bude u sposobnim rukama.” “Svakako.”

Novikov pogledom prostreli Kruza i dodade: “Dvema sposobnim rukama.” Kruz skoči kao oparen, ali Gilespi se već stvorio pored njega. Nagnuo se da mu napuni čašu limunadom, zaklonivši telom Novikova. Izgledalo je kao da se tu našao slučajno.

Nije bilo slučajno. “Istraga će biti u dobrim mkama”, uveravala ga je

Redpatova. “Stariji vodniče, jesi li se konsultovao s pilotom?”

“Jesam. Ponovo ista stvar.” “Prokleti kvar”, promrmlja Redpatova. “Moraćeš

da odvezeš gospodu Novikova i Gapana u Los Anñeles. Ali, ne brini”, okrenu se Novikovu, “imajući u vidu kakav je on za volanom, vožnja neće biti mnogo duža nego što bi trajao let. Mogu li da kontaktiram s tobom preko Hadsonovog muzeja?”

“Da.” “Odlično. Pretpostavljam da si poneo fotografiju

čudesnog jajeta i tovami list za celokupnu pošiljku.” “Fotografiju imam, a za tovami list ću se kasnije

raspitati.” Iz džepa je izvadio koverat, predao ga Gilespiju, a ovaj Redpatovoj.

“Hvala ti”, rekla je. Potom je ustala od stola i tako im stavila do

znanja da je razgovor okončan. Novikov je smesta učinio isto i brzo prihvatio ruku koju mu je pružila. Pre nego što se sabrao, Gilespi je njega i Gapana već izvodio iz poslovnih prostorija Redpatove.

Cim se vrata zatvoriše za trojicom muškaraca, ona sede i ponovo se zagleda u providni globus na stolu.

Kruz je u ustima krckao kocke leda dok je čekao da Redpatova završi svoju analizu. Ona ga napokon pogleda s negodovanjem.

“Uništićeš tako zube”, protestovala je.

“Da, mama”, jetko joj odbrusi Kruz. “Možda će te obradovati ako ti kažem da to činim samo kada sam besan.” “Besan? Na mene?”

“Besan sam zbog onog malog ljigavog kopileta koje te je vreñalo kao da je “Risk Ltd” nekakva preplaćena, ali beznačajna detektivska agencija.”

Ona samo odmahnu rukom, ne pridajući naročitu pažnju Kruzovoj primedbi. “Ne vemj Novikovu”, reče joj nabusito.

“Iz nekog posebnog razloga?” “Sve što je ispričao notoma je laž. Ukoliko je

Novikov samo jedan od državnih ‘kultumjaka’, kako će potragu za jajetom, čiji nestanak čak nije ni prijavio, platiti milion dolara?”

Redpatova je izgledala kao da je Kruzovo gunñanje zabavlja. “Dobro bi bilo da se malo urediš. Vraćaš se na dužnost.”

“Zaista? Učinilo mi se da si Novikovu obećala nekoga s obema dobrim mkama.”

“Gluposti!”, odbrusila mu je kratko. “Požuri, pilot je već uključio motore.” “O! Kvar je naprasno otklonjen”, prokomentarisao je sarkastično.

“Zgodan izgovor, zar ne?” primetila je mimo. “Zašto si prihvatila ovaj posao? Znam da ne

veruješ Novikovu ništa više nego ja.” “Zanima me šta nam Novikov nije rekao o tom

jajetu.” “Možeš li da budeš konkretnija?” “Nagañanja, šuškanja glasine...” “Čekam odgovor”, insistirao je. “Zašto da raspredam priču o nečemu što može biti

obična dezinformacija?” i dalje je vrdala. “Želim da čujem ta nagañanja, šuškanja i

glasine.” “Imaš dobre instinkte. Trebalo bi da im vemješ,

kao što im verujem ja”, provocirala ga je.

Kruz se namršti. “Znači pustićeš me da odem praznih ruku.” “Ali nećeš biti sam, bar ne još dugo. Vreme je da kreneš, Bojim se da ćemo u ovom slučaju imati vrlo neprijatnu konkurenciju.”

Bez ijedne reči, on se okrete i poñe prema vratima. “Kruze...”

“Da?” “Obuci onu odeću.” Dejmon Hadson je gledao kroz zatamnjen prozor

“kadilak” limuzine koja je klizila kroz poslovnu četvrt Los Anñelesa u kojoj se nalazio kompleks juvelimica. Godinama ovamo nije svraćao i uočio je da se u meñuvremenu ceo kvart prilično promenio. Svojevremeno su trgovci zlatom i dragim kamenjem, najčešće Jevreji, Jermeni i Sirijci, ovde zakupili male radnje u zgradama čiji su vlasnici bili lokalni bogataši. Nakon što su se i sami obogatili, otkupili su zgrade i sada ih iznajmljuju Vijetnamcima, Meksikancima i Filipincima.

Mnogi smatraju da je ovaj deo grada procvetao. Dmgi misle da je metastazirao. Dok se finansijska i politička moć granala u svim pravcima, juvelirski kvart je bio unekoliko skrajnut, ali je ostao neka vrsta mikrokosmosa novog Los Anñelesa, s vavilonskom mešavinom nacionalnosti, jezika i arhitektonskih stilova.

Hadson ovo mesto nije voleo. Njegova cma limuzina prošla je pored zgrade u

kojoj su se tiskali izraelski, holandski i indijski majstori za bmšenje dijamanata, japanski dileri bisera, trgovci safirima i mbinima iz jugoistočnih azijskih zemalja i trgovci zlatom iz Južne Afrike i sa Srednjeg Istoka.

Hadson je obično izbegavao da ovamo zalazi. Smetale su mu vreva i gužva i smatrao je da čoveku njegovog ugleda ne priliči da se nañe u ovakvom okruženju. No, ovog puta nije imao izbora. Želeo je da vidi Armana Davinijana, bez najave i upozorenja, računajući na efekat iznenañenja. Nadao se da će, ako ga uhvati nespremnog, od svog nekadašnjeg ortaka i prijatelja nešto važno saznati.

Napokon se zaustavio pored jedne od vremešnijih kuća u kraju. Ne čekajući da to učini šofer, sam je otvorio vrata kadilaka i zakoračio na ulicu. Ubrzo je ušao u haustor. Umesto starinskim liftom, prepunim ljudi čije reči nije razumeo, peške se popeo na treći sprat. Potom je zastao, pomalo zadihan, čekajući da mu se umiri srce. Iako star i slab, Davinijan je bio zastrašujuće lukav. Hadson je znao da će mu biti potrebna maksimalna koncentracija da iz ovog susreta iziñe kao pobednik. Svest o tome da je nemerljivo fizički superioran, davala mu je i izvesnu psihološku prednost.

Našao se u zamračenom, gotovo tajanstvenom hodniku. Sa obe strane nalazile su se male prostorije s izlćzima i debelim staklenim vratima koja su se iznutra otvarala. Ljudi koji su u njima bili zaključani oduvek su imali mnogo razumevanja za ljudsku pohlepu.

Hadson je brzim hodom došao do vrata na kojima je pisalo: DAVINIJAN I SINOVI, TRGOVINA DIJAMANTIMA I METALIMA. U neosvetljenom, praktično sasvim praznom izlogu stajalo je obaveštenje da je radnja zatvorena za publiku.

Sasvim se primakavši prozoru, piljio je u mračnu prostoriju. U odvojenom zadnjem delu juvelirnice sedeo je ćelav čovek, krhke grañe, nagnut nad pultom za kojim je radio.

Nakon što je ustanovio da su vrata zaključana, kao što je i očekivao, umesto da pokuca, Hadson je snažno cimao kvaku.

Starac podiže pogled. Jako svetlo radne lampe činilo je da njegovo lice izgleda gotovo mrtvački. Nalik sovi, treptao je dok mu se oči nisu navikle na promenu. Zurio je u Hadsona kao da ne veruje da ga vidi. Ovaj je upomo drmusao kvaku, zahtevajući da uñe. Starac je na kraju pritisnuo dugme na zidu pored pulta. Nakon kratkog zvučnog signala, vrata se otvoriše. Pre nego što je Davinijan mogao da se predomisli, Hadson je već bio unutra. Prešao je pored izložbenog prostora, uopšte se ne osvmuvši na zadivljujuće primerke dragog kamenja. Zanimao ga je jedino starac koji ga je netremice posmatrao. Vrata se zvučno zatvoriše, odvojivši dvojicu muškaraca od spoljnjeg sveta. Izložbena tezga i vrata koja su izolovala radni deo od ostatka prostorije zadržala su Hadsona na pristojnoj udaljenosti od Davinijana.

“Armane, kakvu su to novu budalaštinu napravili tvoji ljudi?” zagrmeo je bez ikakvog uvoda.

Davinijan samo zatrepta, ne udostojivši ga odgovora. “Je li to cela Rusija poludela?” upita ga besno.

Davinijan je lagano ustao od radnog stola i otišao do staklene vitrine kojom je Hadson bio zagrañen. Pažljivo ga je proučavao, kao da očekuje neki trik. “Ti ne bi smeo da mi govoriš o ludilu”, reče Davinijan. “Ti si došao ovamo usred radnog vremena, kad svako može da te vidi. Zašto, zaboga? Naša saradnja je završena. Dogovorili smo se da se više nikada ne sastanemo.”

“Nisam znao da će biti neophodno da te ponovo vidim!”, grubo mu uzvrati Hadson. “Ali, kada mi je juče

tvoja velika cma golubica sletela na rame, nisam imao izbora.”

Davinijan je malo nakrivio glavu, kao što čine stari ljudi kad sluh počne da ih izdaje.

“Cma golubica?” upita blago. “O čemu pričaš?” “Izrazito visoka meleskinja. Novinarka od formata,

premazana svim farbama”, gotovo je zarežao Hadson. “Ne znam nikakvu... “ “ðavola ne znaš!”, prekinuo ga je. “Pitanja koja mi

je postavila mogla je da smisli jedino na osnovu informacija koje je dobila od tebe.”

“Ponovo ti kažem da ne poznajem tu osobu.” “Sranje! Svega nekoliko ljudi u celom svetu zna

dovoljno o aukcijskoj prodaji partije dijamanata u Antverpenu, daleke 1937. godine.”

Davinijanove oči se razrogačiše od šoka. “Kao i o slikama francuskih impresionista u mojoj

kolekciji”, dodade srdito. “Gospoñici su poznati i detalji o drugim slikama, prodatim u periodu od kasnih tridesetih do ranih šezdesetih.”

“Kunem se da ne znam...” “Čak se raspitivala i o Faberžeovim komadima

koji su sredinom veka počeli da se pojavljuju na Zapadu”, ponovo ga prekide Hadson.

Davinijan se nasloni na tezgu. “Na prste jedne ruke mogu se izbrojati oni koji

znaju koliko bi odgovori na ta pitanja mogli biti pogubni po mene. I samo jedan od njih živi u Los Anñelesu. Ti!”

Davinijanove šake su starački drhtale dok je skidao naočare i trljao koren nosa.

“Zašto si me izdao?” insistirao je Hadson. “Možda si mislio da sam prestar da isprebijam špijunčinu kao što si ti?”

Automatskim pokretima Davinijan je brisao naočare krajem svoje tamnoplave svilene kravate koja je bila iskrzana kao da je godinama za to korišćena.

“Ja sam juvelir, roñen u sovjetskoj Jermeniji. I dalje imam kontakte s nekim ljudima u otadžbini. Ali, nisam špijun.”

“Ti si neregistrovani agent jedne strane vlade”, gotovo je eksplodirao Hadson. “Radio si u korist Sovjetskog Saveza. Obojica znamo poreklo dijamanata, slika i svega ostalog što si prodao preko mene”, dodade mlatarajući rukama.

“Za to si bio dobro plaćen.” Hadson snažno udari šakom po vitrini koja je

opasno zazvečala. “I obojica znamo da je novac od prodaje odlazio

tvojim šefovima u KGB-u. A sad mi opet reci da nisi špijun!”

Davinijan stavi svoje čvomovate šake na vitrinu, kao da želi da zaštiti staklo. “Smiri se”, rekao je tiho.

“Za razliku od tebe, već dugo nemam kontakata s Moskvom. Moji saradnici više nisu na vlasti. Mnogo toga se u meñuvremenu promenilo.”

“Promenilo?” ponovi Hadson podmgljivo. “Stvari se nikada ne menjaju. U svakom slučaju, ne u onome što je bitno. Uvek ima više svinja nego mesta za koritom. A ti si naumio da jedeš iz mog korita, umesto da pribaviš sebi mesto u Rusiji.”

Davinijan je odmahivao glavom, upomo ga uveravajući da je nedužan.

“Koliko?” gotovo je viknuo Hadson. “Koliko tražiš da ćutiš?”

“Razmisli”, reče Davinijan. “Otkrivanje prošlosti naškodilo bi mi koliko i tebi.”

Davinijanov šapat napokon se probio kroz Hadsonov gnev, otkrivajući da je u njegovoj osnovi

zapravo strah. Hadson se celog života trudio da izbegne siromaštvo, skorojevićstvo i bolest. Mislio je da je u tome uspeo i da je praktično neranjiv.

Sada ne misli tako. Naglo se okrenuo, da lukave Davinijanove oči ne

bi otkrile njegovu paniku. Davinijan ukloni pregradu koja ih je odvajala i stavi svoju slabašnu šaku na njegovu ruku.

“Doñi ovamo, da popijemo čaj i porazgovaramo o svemu”, predložio je. Pronaći ćemo način da rešimo i ovaj problem, kao što smo i ranije uspevali da prevladamo sve teškoće.”

Hadson se ukočio za trenutak, a potom opsovao sebi u bradu i prihvatio poziv.

“U redu”, reče. “Bože moj, kakav košmar!” Dok je Davinijan pripremao i posluživao čaj, Hadson mu se ispovedao. Iako nije gledao u gosta, juvelir ga je pomno slušao, s koncentracijom svojstvenom atentatorima, što je svojevremeno i bio. Hadsonova priča uverila ga je da strah njegovovg bivšeg poslovnog ortaka nije bezrazložan. Kler Tot je bila zapanjuće iscrpno obaveštena.

“Kučka je verovatno godinama čitala moju prepisku... našu prepisku”, nagañao je Hadson. “Trebalo je da vidiš kako mi se tare o ñoku i kako mi gura jezik u uvo, do detalja opisujući sve poslove koje smo ti i ja obavili.”

“Baš sve?” “Apsolutno sve, počev od dijamanata, do starih

majstora.” “Prodaja dijamanata prilično je uobičajena i ne

izaziva posebnu sumnju”, primeti Davinijan. “Najćešće je tako, ali bilo je i izuzetnih komada.” “I za njih zna?”

“Da. Za plave dijamante Romanovih i one ružičaste koje je kupio Hari Vinston.”

“Zaista?” zaprepastio se Davinijan. “To ne sluti na dobro, Dejmone.”

“To nije sve. Izdeklemovala mi je celokupan spisak prodatih slika, s podrobnim opisom. Čak je saznala i na koji smo način delili dobit, kao i u šta sam ja investirao svoj deo.”

“Tako, znači?” prekide ga Davinijan. “Pa, valjda ti je sad jasno da ja s tom provalom nemam ništa.”

“Molim?” prenu se Hadson. “Nikada me nisu žanimale tvoje investicije, kao

što se ni ti nisi petljao u moj život.” Hadson nevoljno klimnu glavom. “A tvoji ruski prijatelji? Šta je s njima? Oni

nikome ne veruju, čak ni meni.” Davinijan se gotovo nasmešio zbog detinjaste

ljutnje u Hadsonovom glasu. “Uprkos mom nebrojano puta dokazanom

prijateljstvu prema Sovjetskom Savezu u proteklih pet decenija”, vajkao se Hadson, “probijanju tolikih ekonomskih blokada i hvatanju ukoštac sa suludim američkim desničarima, Rusija mi nikada nije istinski verovala.”

“Rodeni si glumac, Dejmone”, suvo mu odvrati

Davinijan, odmahujući glavom. “Kao da si zaboravio da se izdaja nikad ne prašta.”

“Ali, ja sam imao viziju”, gotovo je zavapio Hadson. “Ceo svoj život posvetio sam jačanju mira i saradnje u svetu. Negovao sam korektne odnose sa svim sovjetskim liderima, od Staljina do Gorbačova. Ako baš budem morao, sklopiću mir i s ovim idiotom Jeljcinom.”

Davinijan ispusti uzdah koji je mogao da znači bilo šta.

“Sve što sam činio, trebalo je da posluži zbližavanju ljudi”, tvrdio je Hadson. “Kao i sticanju profita”, podseti ga Davinijan.

“Oni su me beskrupulozno iskorišćavali!” “Kaoitinjih.”

“Ali...” “Molim te, Dejmone, nemoj preda mnom da

izigravaš naivnog kosmopolitu i filantropa. To je neumesno. Sarañivao si sa Sovjetima zato što si od te saradnje imao koristi...”

“Nije istina! Verovao sam...” “To bi značilo da si budala. A ja ne mislim da si

budala, Dejmone Hadsone.” Neko vreme dvojica mušakraca ćutke su posmatrali jedan drugog. Iako su bili vršnjaci, Davinijan je oduvek zavideo Hadsonu na snazi i muževnosti. Sada je Jermenin bio u prilici da sagleda Hadsona u drukčijem svetlu. Iako mu je telo bilo u odličnoj formi, njegov um kao da je počeo da popušta. Davinijan se pitao da li je to posledica injekcija za jačanje potencije koje je Hadson tajno primao.

U svakom slučaju, Hadson je verovao da niko ništa ne zna o tome. No, njegovo pribegavanje seksualnim stimulatorima nije moglo da ostane tajna za Davinijana koji je imao prijatelje u svim istočnoevropskim zemljama u kojima je Hadson poslovao. Jermenin je najednom razumeo zašto je Hadsona uhvatila panika od same pomisli da bi ga Rusi mogli izdati. Time bi izgubio mogućnost veštačkog održavanja seksualne vitalnosti.

Davinijan je nastojao da ublaži Hadsonovu zabrinutost, zadržavši ovu pretpostavku za sebe, u nadi da bi mu mogla koristiti u budućnosti.

“Mislim da precenjuješ tu ženu”, reče. “I drugi su po novinama razglabali o tvojoj meñunarodnoj aktivnosti, pa time ništa nisu postigli”, umirivao ga je. “Ne možeš ni da zamisliš koliko sam novca dao i koliko ljudi angažovao da u javnosti suzbijem glasine koje su se o mojoj prošlosti valjale po štampi”, kontrirao mu je industrijalac, odmahnuvši rukom.

“Pametno si uložio novać.” “Izgleda tako, ali uglavnom zahvaljujući činjenici

da su novinari najčešće lenji”, odbrusi mu Hadson. “Niko od njih nije se potrudio da podrobnije prostudira moju biografiju. Kler Tot je prva koja je to učinila.” “Zanimljivo”, promrmlja Davinijan.

“Imajući u vidu koliko zna o meni, logično je pretpostaviti da joj ni tvoja prošlost nije nepoznata. Zar te to ne brine?”

Hadson nije mogao ni da nasluti koliko Davinijan strepi zbog novonastale situacije. Više od trideset godina bio je deo velike, konspirativne obaveštajne mreže. Iako samo operativac, a ne ideolog, sve svoje sposobnosti stavio je u službu Moskve.

Njegov glavni zadatak bio je da održava vezu s Hadsononm, ali je usput obavljao i druge poslove. Motrio je na pojedine grañane Los Anñelesa koji su emigrirali iz Sovjetskog Saveza i prosleñivao informacije prikupljene od malobrojnih ali efikasnih operativaca koji su se infiltrirali u kalifornijsku vojnu i avioindustriju. Takoñe je organizovao bekstva “provaljenih” obaveštajaca. Iako Hadson o tome nije imao pojma, bio je dovoljno oštrouman da shvati kako nije uputno znati sve o Davinijanovim tajnim aktivnostima.

Ukoliko bi u novinskom članku o Dejmonu Hadsonu i Davinijan bio pomenut kao sovjetski špijun, neumitno bi usledila istraga. Vičan kontraobaveštajac

uporno bi kopao, sve dok ne bi razotkrio celokupnu špijunsku mrežu.

Davinijan je i dalje bio direktno odgovoran čoveku u Moskvi koji je zadržao svoj položaj, ali nije imao veliku moć. Njegove težnje podudarale su se s Hadsonovim, što je značilo da se trenutno Davinijanovi i Hadsonovi interesi ne razilaze.

Jermenin je i dalje nastojao da umiri svog nekadašnjeg saučesnika u sumnjivim poslovima. “Niko od naših te ne bi izdao”, tvrdio je, i sam se pitajući da li govori istinu. “Rusija time ništa ne bi dobila, a mnogo bi izgubila.”

“Ni izbliza toliko koliko bih izgubio ja”, zaključio je Hadson.

“Obećavam ti da ću se raspitati o gospoñici Tot.” “Bojim se da za to nemamo vremena. Ona će me

ponovo posetiti već sutra ujutru.” “Tako brzo? Zašto?” “Da bi mi pokazala dokaz koji ima namem da

objavi u svom članku.” Davinijan je spustio ruku na Hadsonovu, uočivši pritom ogromnu razliku izmeñu svoje i njegove šake. Davinijanova koža bila je mlitava, gotovo prozima, prošarana staračkim pegama, a Hadsonova jedra, zategnuta i čista kao u četrdesetogodišnjaka.

Uprkos tome, draguljar je na neki čudan način osećao sopstvenu prednost u odnosu na nekadašnjeg prijatelja. Davinijan je, naime, znao da neće još dugo poživeti. Šta god da se desi, neće mnogo izgubiti. Za razliku od njega, Hadson je bio preplašen pošto je verovao da ima mnogo toga što mu mogu oduzeti.

I Davinijan se pitao sluti li Hadson da mu i život može biti oduzet.

“Umiri se”, reče mu. “Sigumo ću ti nešto doturiti pre nego što novinarka ponovo doñe,”

“Semi, jesi li sasvim siguran?” zavapila je Lorel u telefonsku slušalicu. “Apsolutno”, odgovorio joj je Semjuel Arčer, s druge strane žice. “Ali...”, insistirala je ona.

“Drago dete”, nestrpljivo ju je prekinuo, “jedina istina jeste da carsko Faberžeovo jaje nisi mogla da kupiš ni za milion, ni za deset miliona dolara pošto se takve umetnine naprosto nigde na svetu ne nalaze u slobodnoj prodaji.”

“Razumem.” No, iako mu je povlañivala, Lorel nije mogla da ne

veruje sopstvenim očima koje je prikovala za crveno-zlatno lakirano remek-delo na svom radnom stolu. Obasjano zracima popodnevnog sunca, sijalo je nestvamom svetlošću, kao da nije s ovog sveta.

Lorel se jedva uzdržala da se glasno ne nasmeje. Semjuel Arčer bio je glavni kustos Odeljenja za istočnoevropsku i centralnoazijsku umetnost njujorškog Metropoliten muzeja. Takoñe je bio porodični prijatelj i štićenik njene majke. “Kako možeš da budeš tako siguran?” upitala ga je.

“Dušice draga”, uzdisao je Arčer zbog Loreline upornosti, “zar ti niko nije objasnio kakva pravila važe na tržištu umetničkih predmeta?”

“Ti si mi objasnio i to više puta.” “Očito me nijednom nisi pažljivo saslušala”,

ljutnuo se. “Pošto su i tvoji radovi počeli da zanimaju kolekcionare, poželjno bi bilo da napokon naučiš, zaista naučiš, na koji se način odvija ta vrlo precizna igra.”

Nastojala je da Arčer ne čuje njen uzdah. Ipak, znala je da je njen sagovomik u pravu i da je toga u potpunosti svestan.

“Privatni kolekcionari i kustosi ponašaju se poput pauka”, rekao je odsečno. “I jedni i dmgi s velikom

pažnjom pletu svoje mreže, nastojeći da uvek budu spremni, kako bi se dočepali svakog vrednog komada koji se pojavi. Moja mreža slučajno je najbolja na svetu. Veruj mi, ukoliko bi se ispostavilo da je neki značajan Faberžeov rad o primerku carskog jajeta teško da može uopšte biti govora postao dostupan, ja bih za to prvi saznao.”

“Da, ali...” “Istočna Evropa trenutno je vrlo ‘vruća’ i veoma

tražena”, produžio je, ne osvrćući se na devojčine upadice. “U stvari, u tvom komšiluku uskoro će biti izložena basnoslovna kolekcija ruskog blaga, zaista izuzetan dogañaj.”

“Stvamo? Gde?” “U onom užasnom novom muzejčiću Dejmona

Hadsona. Svako ko nešto znači u tom svetu želeo je ovu izložbu. Bili smo spremni da maksimalno odrešimo kesu, ali je Hadson ipak ponudio veću sumu.”

“Otkud toliko interesovanje?” “Zaradili bismo trostruko više nego što bismo

uložili. Ljudi nisu videli tako kvalitetne ruske komade još od te njihove dosadne revolucije. Guraće se u redovima za karte čija cena neće biti manja od dvadeset dolara.” Arčer je osećao da je Lorel i dalje sumnjičava.

“Slušaj, draga”, gotovo joj je podviknuo,” zaista bi bilo bolje da malo zaboraviš na svoj atelje i da se usredsrediš na biznis. Kao što znaš, za dragulje engleske kmne ne jenjava zanimanje. Ljudi svakodnevno hrle da ih vide i to sigumo ne zbog njihove estetske vrednosti. Takav je i slučaj Mona Lize. Gužve pred ovom slikoni sigumo se ne stvaraju samo zbog njene umetničke izuzetnosti.”

“Jesu li i Faberžeovi radovi primamljivi za široku publiku?”

“Apsolutno neodoljivi. Kao lepak za muve. Njihov sjaj je, izgleda, neprolazan.”

Lorel je grozničavo razmišljala, nastojeći da pomiri ono što vidi pred sobom i ono što joj govori Arčer.

“Halo? Jesi li još tamo?” upitao ju je posle kraćeg zatišja.

“Da...” Nije mu promakla izvesna odsutnost u njenom

glasu i brže bolje je promenio ton. Više nije nastupao nadmeno i pokroviteljski, već ljubazno i pomalo snishodljivo.

“Lorel, drago dete, nije valjda da znaš nešto što ne želiš da podeliš sa čika Semom?”

Devojčino lice se zarumenelo. Laganje joj nije bila jača strana, naročito kada je trebalo da obmanjuje roñake i prijatelje. Iako s Arčerom nije u srodstvu, odigrao je veoma važnu ulogu u njenom detinjstvu. I, što je najvažnije, voleo je Arijel Svon isto koliko i ona.

No, Arčer je mrzeo Džejmija Svona i baš zbog toga je Lorel bila toliko oprezna u vezi s famoznim jajetom. Arčer bi bio u stanju da s uživanjem natakne na ražanj onoga koji se drznuo da ožalosti Arijel.

Bio je to problem s kojim se Lorel često suočavala, problem lojalnosti. Kao i uvek, pobedio je, naravno, Džejmi Svon. Iako odrasla, samostalna i profesionalno uspešna, ona je jednim delom duše ostala tatina devojčica koja je verovala da će joj on, ukoliko bude dovoljno privržena, odobravati i napokon zauvek ostati kod kuće.

“Kako bih ja mogla da znam bilo šta o Faberžeu što tebi već nije poznato?”

umirivala ga je. “Čak nisam dosad čula ni za predstojeću izložbu. Nastojim da napravim nešto u ovoj zabiti. Nedeljama nisam odlazila u grad.”

“O, molim te, poštedi me tih glupih provincijalnih jadikovki”, preseče je jetko. “Imaš telefon, zar ne? Ukoliko se ne varam, upravo ga držiš u mci. Prestani da mi prodaješ žvaku o navodrioj odsečenosti od sveta.”

“U redu”, odbrusi mu devojka. “Prestaću ukoliko i ti mene poštediš svog foliranja.”

“Ne razumem. Kakvog foliranja?” “U poznatom, blaziranom menhetenskom stilu”,

spremno mu je odvratla. Arčer’se zadovoljno nasmejao. Lorel je bila meñu malobrojnima koji su uspevali da se ravnopravno nose s njegovim sarkazmom.

“O, draga moja... Steta što se nisi rodila kao muško. Nas dvoje bismo čuda napravili.”

I ona se nasmejala. Izmeñu ostalog, volela ga je i zbog tog britkog uma i razoružavajuće otvorenosti. Ostali razloži bili su povezani s njenim detinjstvom i ljubavlju koju su oboje osećali prema njenoj majci.

“A, sad, lepo kaži čika Semu šta si to čula o velelepnom carskom jajetu”, nagovarao ju je.

“Baš ništa.” “Razmisli, dušo. Možda je reč o nečemu što je

saznao neko ko ima veze s pripremom Hadsonove gala predstave. Kada sam lane obilazio Ermitaž, upoznao sam jednog ruskog kolegu, uzgred budi rečeno, izuzetno privlačne spoljašnosti... nekog Novikova. Izgleda tako kao da je i sam umetnički eksponat neprocenjive vrednosti.”

“Prvi put čujem za njega.” “Nije važno. On nije iz tvog sveta... No, uvek

postoji mogućnost da Rusi iznesu na pijacu nešto tako vredno.”

“Da prodaju Novikova?” zaprepastila se Lorel. “Ne, draga, mislio sam na Faberžeova jaja. No,

ukoliko bi ponudili Novikova, svakako bih se nadmetao na aukciji.”

Lorel je treptala, nastojeći da ne propusti nijednu

Arčerovu reč. “Sasvim je moguće... sasvim moguće, da Rusi

prodaju neki Faberžeov komad”, naglas je razmišljao. “Istočnoevropljanima je naprosto očajnički potrebna konvertibilna gotovina. Ne postoji više ništa što nije za prodaju. Cak je i Sibir moguće kupiti ukoliko se ponudi adekvatna cena. Doduše, ne znam šta će nekome frižider pet puta veći od Teksasa.”

Lorel ga je napregnuto slušala. Usredsreñeno je pratila sve brži rad njegovog izuzetnog mozga.

“Pre nekoliko nedelja govorkalo se da je neki japanski kolekcionar kupio jedno Faberžeovo delo. Vrlo sumnjivog porekla, dakako.” “Carsko jaje?” upita Lorel.

“Taman posla. Da je nešto tako značajno, morao bih biti obavešten. Doduše, možda je neko od onih manjih. Ima na stotine takvih...”

Ona bi povremeno ispustila pokoji neutralan uzdah, tek da potvrdi da ga pažljivo sluša, zahvalna što je više ne tera da odgovora na neprijatna pitanja. Nije mogla da mu kaže istinu, barem ne pre no što bude saznala da li je njen otac u bilo kakvoj vezi s misterioznim jajetom i, ukoliko jeste, kakvi su mu dalji planovi.

Dok se Arčer glasno preslišavao, protezala je leña, trudeći se da ublaži napetost koja joj je se nakupila u ramenom pojasu. U meñuvremenu, razgovarala je s nekolicinom dilera i istoričara umetnosti. Tačnije, oni su govorili, a ona je pomno slušala, ničim ne nagoveštavajući kakvo se blago nalazi na njenom

radnom stolu. Stručnjaci su bili složni u oceni da su Faberžeova jaja izvanredno dragocena i veoma retka. Još preciznije ocene dali su eksperti Instituta Prat na kom se i Lorel školovala:

“Gospoñice Svon, ukoliko neko nudi Faberžeovo jaje na prodaju, reč je ili o falsifikatu ili o ukradenom primerku. U oba slučaja, pametnije je držati se podalje. Kao i svaka druga delatnost, umetnost može biti divna, ali i vrlo, vrlo opasna.”

Razgovor s Arčerom učinio je ovo upozorenje još ozbiljnijim. Osetila je da mu je zatitrao svaki damar čim je pomenula Faberžeovo jaje. Kada bi saznao da se nešto tako veličanstveno nalazi na Lorelinom stolu, istog trenutka bi se pretvorio u nemilosrdnu grabljivicu. Iako je toga bila sasvim svesna, priželjkivala je da može da mu se poveri. No, ako je istina u ovom slučaju predstavljala opasnost, onda je pametnije da je zadrži za sebe i ne uvlači nikoga u nevolje. U svakom slučaju, osećala je da ocu duguje diskreciju koju je od nje uvek očekivao i dobijao.

“Sve li svemu, eventualne glasine o Faberžeovim jajima svakako jpotiču od ljudi koji pripremaju izložbu ‘Raskoš Rusije’”, zaključio je Arčer.

“Mmm...”, oglasi se Lorel. “Dakle, jesam li u pravu? Jesi li čula nešto slično

u vezi s predstojećim Hadsonovim spektaklom?” “Nisani imala pojma da je išta slično u pripremi”,

rekla mu je. Iako je ovog puta govorila istiiiu, okrenula se od radnog stola pošto joj je postalo neprijatno da gleda u velelepan umetnički predmet na njemu, bezočno obmanjujući Sema. “Samo sam intenzivno tragala kako da realizujem jednu ideju... Narudžbinu, zapravo. Zelela bih da jedan predmet premažem lakom, tako da dobijem efekat kao da je optočen

draguljima... Svi se danas trude da ne deluju razmetljivo. “

“I da proñu jevtinije”, ubaci Arčer suvo. “Nisam sasvim zadovoljna delima kineskih

majstora”, produžila je. “Onda sam se setila Faberžeovih jaja i pomilsila sam da bi mi upravo ti mogao reći gde da ih nañem. No, ukoliko u Hadsonovom muzeju stvamo imaju autentičan primerak, rado ću skoknuti do Los Anñelesa i izbliza ga pogledati.”

“Mila moja laganje ti nikada nije išlo od mke. Kako si se samo trudila da me uveriš da ti nije stalo da spavaš s onim glumcem. Sećaš li se? Odmah sam znao da lažeš, pre svega zato što je zaista bio neverovatno privlačan.”

“Kako bih mogla da zaboravim?” odbmsi mu Lorel skupivši usne. “Oduvek si imao dara za sitne privatne gadosti.”

“Žao mi je”, odgovorio je uzdahnuvši. “Zaveo sam Roja jedino da bih sprečio da zakačiš nešto od njega. Nešto kobno... Bila si tada suviše zelena da se zaštitiš.”

“Više nisam.” “Nadam se. Svetu je potrebtto mnogo više ljudi

poput tebe. Ljudi s integritetom. Mnogi meñu nama usput su ga izgubili, kao i dmge vredne stvari. “

“Semi...” Lorelin glas najednom je zamro. Nije znala šta da

kaže. Grlo joj se steglo zbog tužnog prizvuka onog što je govorio.

“Znam, znam... život je grozan, a na kraju ionako umreš. U svakom slučaju, uvek možeš da me pozćveš ukoliko poželiš nešto sa mnom da podeliš. Onome ko pronañe carsko jaje pripašće pozamašna nagrada.”

“Čuvaj se, Semi”, rekla mu je nežno.

“Bojim se da je za mene prekasno. Čuvaj se ti, dušo.”

Nakon što je spustila slušalicu dugo je stajala pored prozora i posmatrala zalazak sunca. Tišinu su narušavali jedino daleki krici galebova. Potom je čula približavanje automobila koji se ubrzo zaustavio pred njenom kućom. Onda je neko zalupio vratima, a ona je nehotice zaustavila dah.

Neko je triput snažno zakucao, a zatim ušao ne čekajući poziv.

“Lori!” Misterija u vezi s Faberžeovim jajetom je

razrešena, pomislila je s izvesnom gorčinom, prepoznavši glas svog oca.

“Zašto nisam nimalo iznenañena?” pitala se. “U prizemlju sam”, odazvala se, a potom je još

jednom pomno razgledala prelepi predmet nestrpljivo čekajući objašnjenje kako je Svon do njega došao. Objašnjenja mu nikad nisu predstavljala problem. Ovog puta, meñutim, moraće da smisli neko zaista prvorazredno.

Čula je kako žumim, čvrstim korakom silazi niz stepenice, čilo kao da ima znatno manje od pedeset dve godine koliko je nedavno napunio. Bio je visok, snažan i u top formi koju je nastojao da održi, ne samo zbog sujete, već prvenstveno stoga Što je zahvaljujući fizičkoj kondiciji uspevao da preživi. Jedva nekoliko kilograma teži nego u mladosti i nimalo proreñene tamne kose, sa svega nekoliko belih pramenova, zaista je odlično izgledao. Gusta kratka brada bila je znatno više prošarana sedima i; zajedno s tamnim tenom i prodomim očima koje su uvek gledale malo iskosa, davala mu je izgled gusara. Njen otac je bio najneustrašiviji muškarac koga je poznavala. Iako je u većini rizičnih situacija izgledalo da reaguje nagonski,

kao da uopšte ne razmišlja, Lorel je dobro znala da je svaki njegov korak promišljen, da ume da bude prepreden poput zmije, a katkad i da se upusti u beskrupuloznu prevam.

Prošlo je sedam godina od majčine smrti i Lorel je

u meñuvremenu shvatila da se njeni roditelji nisu rastali zbog nedostatka, već zbog viška strasti. Godinama nakon razvoda i dalje su žudeli jedno za drugim, ali je ipak prevladala Svonova težnja za životom nesputanim porodičnim obavezama, za potpunom slobodom.

Očeve iznenadne posete činile su još nepodnošljivijim njegova duga odsustva. Na odreñeni način gotovo su bile teže od smrti. Smrt je konačna i moraš da je prihvatiš. Lorel je to naučila kada joj je umrla majka. No, sa Svonom ništa nije bilo izvesno. Dugo nije znala da li je živ ili mrtav i taman kad bi počela da gubi nadu da će ga ikada više videti, iznenada bi “skoknuo” kući. Njegovi iznenadni dolasci i odlasci izbacivali su je iz ravnoteže. Nikada nije uspela da mu potpuno poveruje, ali ni da prestane da ga traži i iščekuje. Povremeno se pitala da li ju je osuñenost na ovakvog oca u startu onesposobila da ostvari ozbiljnu vezu s bilo kojim muškarcem. Naravno, još nije naišla ni na koga ko bi bio vredan truda. Lorel je, razume se, veoma volela svog oca, ali joj se, što je bivala starija, sve manje sviñao. Ipak, čim je krenuo prema njoj, mangupski se smešeći, srce joj se smekšalo. Iako se živo sećala tuge koju je tako često osećala kada ju je ostavljao, preplavile su je i uspomene na srećne časove kada bi nenajavljen banuo i neizmemo ih obradovao.

“Kako si znala da sam ja, dete?” upita je. “Eto, tako, znala sam. Otkud to da si pustio

bradu?”

“Tvoja majka je uspevala da me prepozna s razdaljine od čitave milje, ali nisam znao da je ta sposobnost nasledna.”

Lorel više nije postavljala pitanja u vezi s očevim novim imidžom. Odmah je shvatila da nije uputno da u to dalje zabada nos. Pustio bradu, pa šta?

“Doñi i pozdravi svog matorog oca”, rekao je, šireći ruke. Lorel nije odmah reagovala. Kao da se na trenutak paralisala.

Na Svonovom licu odjednom se pojavio izraz bola kao kod nestašnog deteta koje su upravo izgrdili.

“Samo mali zagrljaj... Nije, valjda, da je to neki problem?” ponovio je tiho.

“Naravno da nije”, odgovorila je, iako i dalje pomešanih osećanja, i žumo mu pošla u naručje. Čvrsto se privila uz njega, osećajući se sigumom i zaštićenom, bar u tom trenutku.

Svon joj je uzvratio još snažnijim stiskom, ali je

istovremeno intenzivno razmišljao. Krajičkom oka opazio je carsko jaje na kćerkinom radnom stolu. Nadao se da će ovamo doći pre nego što stigne paket koji je poslao, što bi znatno olakšalo situaciju, ali se preračunao.

Poput njene majke, i Lorel je bila istinoljubiva i poštena. Objašnjenje koje je pripremio u vezi s pošiljkom sada će znatno teže “prodati”.

“Izgledaš viša nego prošli put”, izjavio je. “To kažeš svakog puta.” “Zaista?” “A-ha.” Nasmejao se. “Pretpostavljam da si, kad nismo zajedno, u mojoj

glavi uvek devojčurak od petnaestak godina. A kad te ponovo vidim, shvatim kako vreme nemilosrdno leti.”

Kao i Svonovom bradom, Lorel je bila iznenañena gorčinom u njegovim rečima, gorčinom koju ranije nije uočila. Pomno je proučavala očevo lice. Odakle god da je došao, put je bio veoma naporan. Izgledao je veoma umomo.

“Proveravaš koliko imam novih bora?” “Samo te posmatram...”, rekla je odmahujući

glavom. “Podsećaš me na Arijel kad me tako gledaš“, odvrati joj tužno se smešeći.

Pustivši je iz zagrljaja ponovo je bacio pogled na dragocenost na Lorelinom stolu.

“Vidim, dobila si moj paket.” “Da, stigao je pre otprilike jednog sata.” Svon je u sebi besneo i proklinjao svoje

zakašnjenje... Do ñavola, bio je tako blizu... Lorel je odmah uočila promenu na očevom licu,

svesna da mu je krivo što je otvorila paket. “Pošiljka je bila adresirana na moje ime”, požurila

je da se opravda. Lagano je odšetao do misterioznog predmeta i

pažljivo ga razgledao. Iako je sunce gotovo već bilo zašlo, jaje je još sijalo.

“Zar nije izuzetno?” upita je s neuobičajenom toplinom u glasu.

“Jeste”, odvratila je bez oklevanja. “Ali o čemu je konkretno reč? šta je TO, u stvari?”

Svon nije žurio da joj odgovori. Sasvim se

približivši veličanstvenom predmetu, tiho je opsovao nešto ii bradu, pre nego što je iz džepa svoje košulje izvadio naočare. Stavivši ih na nos, pogledao je kćerku.

“Ne znam zašto ih uopšte nosim, proklete da su. Potrebne su mi jedino kad je svetlo sasvim slabo.”

Lorel se najednom rastužila. Njen otac je bio snažniji od svih muškaraca koje je poznavala, a ipak

mu je bilo neprijatno zato što više ne može da ignoriše prve znake dalekovidosti. Šta će se dogoditi s njim kad zaista ostari? Kako će se suočiti s prirodnim i neumitnim postepenim slabljenjem vlastitog organizma? I kako će to podneti ona sama?

Potom je pogledao jaje sasvim izbliza. Prilično snažno pritisnuo je zlatne inkrustracije u obliku krina. Ništa se nije pomerilo. Nimalo nežniji nije bio ni prilikom baratanja finom zlatnom žicom kojom je jaje bilo premreženo. Svesrdna opipavanja i kuckanja nisu dala očekivane rezultate.

“Tata, budi pažljiv, zlatarski rad je izuzetno tanan i lako se može oštetiti.” Svon je na trenutak spustio naočare i pogledao preko njih, a zatim se, bez ijedne reči ponovo usredsredio na proučavanje draguljarskog remek-dela. Ona mu se hitro pridružila.

“Imam utisak da tražiš nešto? šta?” pitala je, nastojeći da ne pokaže uzbuñenje.

“Pokušavam da otkrijem kako se otvara. Nigde ne vidim spoj.”

“Dopusti da ja pokušam”, zamolila ga je. “Imala si ceo sat na raspolaganju da ga proučiš i

ipak nisi uspela da ga otvoriš, zar ne?” primetio je, nastojeći da njegova opaska ne zvuči prekorno.

“Bila sam previše očarana njegovom lepotom da bih se pitala na koji način se otvara”, priznala je.

Svon je ispustio jedva čujan uzdah olakšanja. “Ista si majka. Arijel je bila u stanju da satima

posmatra neku stvar, a da joj ne dosadi”, primetio je, odmahujući glavom.

“A tebi je dovoljno tri minuta i onda nestaneš...” Kosnut gorčinom u kćerkinom tonu, Svon podiže

pogled s jajeta.

“Pretpostavljam da je šav koji raspolućuje jaje skriven ispod ove, nešto deblje zlatne spojnice”, rekla je.

“U tom slučaju, oljušti ukrase i vidi šta se krije ispod njih”, zabrundao je.

“Šta da radim?” užasnuto će Lorel. “Da li ti uopšte znaš sa čim imamo posla?” “A ti? Znaš li ti?” uzvrati joj Svon.

“Po svemu sudeći, ovo je jedno od čuvenih Faberžeovih jaja.”

“Tako izgleda, zar ne?” “Je li pravo?” upita ga Lorel. “Rekao bih da je

autentično. A ti?” “Meni takoñe tako izgleda”, saglasila se, nastojeći

da podražava njegovu intonaciju. “Imaš li predstavu koliko vredi?”

“Nekoliko miliona”, odgovorio je kratko, sa zagonetnim osmehom na licu. “Dovoljno da mi potraje do kraja života i da preostane i tebi kad mene ne bude da ti šaljem drago kamenje iz raznoraznih svetskih vukojebina.”

“Ne želim novac. Ne na ovaj način!”, pobunila se. “Prekasno, draga moja”, žustro ju je prekinuo. “Uostalom, novac koji si do sada dobijala, sličnog je porekla.”

“Ali...” “Ne postoji ‘ali’, Lori”, preseče je, fiksirajući je

prodornim očima boje tamnog jantara. “Krajnje je vreme da napokon naučiš na koji način funkcioniše ovaj svet. Nema zlata bez krvi, a naše vreme neumitno prolazi. Džejmi Svon vodi računa da svoj život sasvim ne protraći.”

Uočivši kako je najednom pobledela, Svon je

shvatio da je fatalno pogrešio što je poslao paket na

kćerkinu adresu. Lorel je bila znatno više Arijelino dete nego njegovo. Pristojna, korektna, besprekomo vaspitana i uvek siguma šta je dobro, a šta zlo.

Svon je sebe smatrao časnim čovekom, iako nije mogao da kaže da je bio iskren. Prokrstario je ceo svet, video zemlje za koje mnogi nisu ni čuli, ne mareći naročito za tamošnje zakone. Ipak, smatrao je da ništa ne čini iz sebičnih interesa, odnosno radi vlastite koristi, već radi ostvarenja viših ciljeva, radi uspostavljanja vladavine zakona. U svakom slučaju, ponašao se kao neko ko u to veruje, odavno se u sebi pomirivši s uklimavom” etikom sopstvene pozicije.

Većina ljudi nije svakodnevno morala da se

suočava s ovom vrstom ironije. Cesto je zaboravljao koliko istina, koju je sam manje-više hladnokrvno prihvatao može da bude nepojmljiva drugima, naročito nedužnima i neiskusnima.

“Jesi li dobro, dušo?” upita je zabrinuto. i “Jesam, sasvim sam dobro”, odgovorila je upinjući se da se sabere.

Svon je uhvati za ramena i okrete prema sebi primoravši je da ga pogleda pravo u lice.

“Slušaj me sada. I to vrlo pažljivo. Paket nije stigao. Nisi ga otvorila, nisi ga videla, nikada nisi ni čula za njega. Ja nisam bio ovde. Jesi li me razumela?” Svon nikada pred njom nije govorio takvim tonom, ledenim, grubim, nemilosrdnim, nalik njegovim očima.

Napokon je shvatila zašto je njen otac tako često putovao i zašto je tek ponekad navraćao kući. Naprosto nije želeo da mu kćerka i žena saznaju kakvim se opasnim zanimanjem bavi.

“Lorel...” Bilo je to sve što je našao za shodno da kaže.”

“Nastojaću da postupim po uputstvu”, odvratila mu je tanušnim glasom, s jedva primetnom sarkastičnom notom. “Moram, meñutim, da te upozorim da nisam posebno vična toj vrsti tvojih igara.”

Svon skloni šake s kćerkinih ramena i ispusti dubok uzdah, a zatim joj dotače obraz s iznenañujućom nežnošću.

“Znam dušo, znam. Nikad i nisam želeo da te time opterećujem. Jednostavno, pokušaj da zaboraviš ono što se večeras dogodilo. Važi?” ubeñivao ju je, znatno blažim, toplijim tonom.

“OK”, prošaputala je. Okrenuo se prema prozoru i neko vreme piljio u

nemiran okean pred sobom, a potom se ponovo obratio kćerki.

“Lori, mislim da je došlo vreme da ozbiljno porazgovaramo, Zato bolje sedi, pre nego što padneš.”

Odmah ga je poslušala, smestivši se pored radnog stola koji joj je ulivao sigumost.

Sa šakama u džepovima farmerki, Svon je istovremeno govorio i hodao.

“Ne znaš mnogo o meni i o mom životu, kao što ni

tvoja majka nije znala. Tako je bilo bolje za sve. I bezbednije. No, stvari su se unekoliko izmenile.” Iznenada, otac je prostreli surovim, vučjim, žutomrkim očima. Neukrotivim. Sirota majka, pomislila je najednom Lorel, odlutavši u mislima. Nikada nije imala istinsku šansu da ostvari sreću s njim. Džejmi Svon je potpuno divalj i neuhvatljiv.

“Poslednjih trideset godina”, počeo je bez okolišanja, “gotovo neprekidno radio sam za CIA.”

“Mislila sam da si običan najamnik.”

“Tako sam rekao tvojoj majci. Uostalom, s vremena na vreme zaista sam to i bio. No, u to niko nije verovao, pa čak ni ona”, objasnio je smešeći se pomalo usiljeno.

“Znači li to da si bio... da si... Špijun?” c “Ništa tako pompezno i spektakulamo. Bio sam, kako to novinarske barabe vole da kažu, ‘čovek iz senke’.”

“A kako ljudi koji se bave onim čime i ti... kako sebe nazivaju?” prekide ga Lorel.

“Nekad smo uobražavali da smo heroji.” a “Asad?” “Sad?” nasmeja se Svon oporo. “Sad znamo šta

smo proklete budale.” Lorel se gotovo trže od gorčine u očevom glasu. “Vidiš“, ratovi se više ne vode na muški, častan, viteški način, kao što se uglavnom dešavalo pre sukoba u Koreji. Sada se ratuje u mračnim budžacima, zlatom se otkupljuju državne tajne, a vratovi začas bivaju prerezani, često sečivom koje drži prijateljska ruka. Veruj mi da sam dobro obavešten. Nisam samo statirao.”

Lorel je na trenutak zatvorila oči. Celog života bila je ozlojeñena što joj je uskraćena istina o Džejmiju Svonu. Sada je dobila ono što je tražila istinu. Ali kakvu?! Istinu koja ju je činila još nesrećnijom.”

“Teško je imenovati prljavu igru kojom sam se sve ovo vreme bavio. Najpribližniji naziv bio bi prevara, dvostruka, trostruka... Uvek blefiranje, onoliko dugo koliko je neophodno, dok svi ne posustanu, ne ispadnu iz kmga, dok ne iziñem kao pobednik, do poslednjeg daha... “

“Ali, zašto?” gotovo je povikala. “Zašto se nisi povukao kad si video koliko je strašno?”

“Nisam verovao da je toliko loše sve dok nije postalo kasno da odem. Arijel je umrla”, pravdao se, a onda, kao da se zgadio nad samim sobom, naglo se ponovo okrenuo prema Lorel.

“Do ñavola, koga ja to obmanjujem? Naprosto bih poludeo od dosade da sam morao da boravim na jednom mestu, sve vreme žudeći za uzbuñenjima.”

“A da majka nije umrla...? “Ne znam, Lori. To je suviše hipotetičko pitanje za

ovako okorelog kauboja”, nastojao je da bude iskren, slegnuvši ramenima. “U svakom slučaju, bilo bi neumesno da se žalim. Sam sam birao životni put i nikad ga se ne bih odrekao. Ipak, moram da priznam da bih ovog puta racionalnije postupao s novcem. Dobro sam zarañivao, ali sam i nemilice trošio, tako da praktično nemam nikakvu ušteñevinu.”

Lorel se setila hrpe dragog kamenja svih oblika i boja koje joj je otac dao i osetila je grižu savesti.

“Nije ni čudo”, rekla je pokajnički. “Dobar deo onog što si stekao poslao si meni.”

“Ni govora!”, usprotivio se. “Ono sto je tebi pripalo nabavio sam po veoma povoljnim cenama, kao što to biva prilikom trgovine na veliko... U stvari, još jevtinije, tako reći bagatelno,* poput ljudskog života.”

Uočivši šokiran izraz na kćerkinom licu, Svon je s mukom zadržao psovku. “Slušaj”, rekao je nestrpljivo, “da sam uspeo da stignem ovamo pre pošiljke, mogla bi i dalje da budeš slatka mala naivka, ljubazna, brižna i tako dalje... No, nisam mogao da predvidim prokletu oluju i kašnjenje u Hong Kongu. I tako ćeš zbog toga morati naglo da odrasteš, tako reći smesta, da nas ne bi ‘zaskočio’ nekakav seronja kad se s osmehom na licu i policijskom značkom u ruci pojavi na vratima.”

Lorel se sasvim ukočila i nemo je slušala oca, svesna da je njegova sadašnja, nimalo umirujuća “verzija”, mnogo bliža istini od svih koje joj je ranije “servirao”.

“Znaš, ljudi na koje sam često upućen u svojoj, po prirodi stvari ne naročito javnoj delatnosti, nikako ne liče na uredne službenike koji sede za kompjuterima. Najčešće je reč o krijumčarima, cmoberzijancima i probisvetima svih vrsta koji preprodaju sve čega se domognu ‘ispod cene’, od bojevih glava do maloletnog belog roblja.”

Uočivši da ga Lorel netremice sluša, Svon je nastavio svoju neplaniranu ispovest, ne zamarajući se eventualnim pokušajem da ublaži mučne detalje koje njegova kćerka svakako nije želela da čuje, Shvatila je da joj sve to govori zato što nema izbora, da bi otklonio mogućnost da ga roñeno dete nehotice “provali” i uvali u nevolje iz kojih nikako ne bi mogao da se izvuče.

“Ne zvuči lepo, ali to je jedini način da se dobije rovovski rat koji već decenijama vodimo. Moja ‘firma’ je prinuñena da plaća usluge okorelih kriminalaca zato što su oni jedini svesni realnosti našeg sveta i samo oni znaju na koji način fimkcioniše sistem... bilo koji sistem na planeti.”

Ne vadeći šake iz džepova, ponovo je počeo da korača, kao da mu hodanje olakšava da izgovori neprijatnu istinu koju je tako dugo krio od svoje porodice.

“Tajni savez izmeñu takozvanih dobrih i loših momaka nije ništa novo”, objašnjavao je, zagledan u okean. “Ova, na izgled neprirodna saradnja datira još od kraja Drugog svetskog rata i prvo je počela da se praktikuje na tlu Francuske i Italije. Moj prvi ozbiljniji zadatak bilo je voñenje mreže kineskih kockara i profesionalnih ubica iz Kauluna koji su za vladu obavljali prljave poslove u Sajgonu.”

Kada se Svon naslonio na prozor, poluokrenut prema Lorel, ona je s užasom uočila konture drške pištolja ispod njegove komotne košulje. Oružje mu je

na krstima bilo pričvršćeno specijalnim pojasom. Iako u šoku, morala je da prizna da pištolj iznad njegovog kaiša deluje nekako obično, kao novčanik u džepu nekog drugog muškarca. Svon nikada ranije nije nosio oružje u kćerkinom prisustvu. Ona se pitala zašto je smatrao da mu je baš sada neophodno. Nijedno objašnjenje koje joj je padalo na pamet nije moglo da je umiri. i “Na ovom se polju stvari teško i sporo menjaju. Sve je gotovo isto kao kada sam počinjao. P.oslednji posao koji sam obavio bio je povezan s baskijskim biznismenom u jednom malom kolumbijskom gradu. Baski nisu ništa brutalniji od pripadnika bilo koje druge etničke grupe s kojom sam radio.

Ovde sam se, meñutim, suočio s članovima ekstremno surove kolumbijske mafije. Prave ništarije, zaista, ali neospomo sposobni da prokrijumčare oružje gerilcima čije smo političke lidere želeli da vidimo na vlasti u latinoameričkim državama.”

Svon je uočio da su se Loreline zenice proširile, da je neprirodno bleda, stisnutih usana kao u grču, i znao je kako se oseća.

“Zaboga, dete”, rekao je, “to ne znači da sam bio kriminalac, ni prema sopstvenim kriterijumima, niti prema merilima i zakonima sopstvene zemlje. No, svakako nisam bio ni bezazleni skaut. Svaki tajni agent može da ti kaže isto što i ja. Ukoliko se previše baviš moralnim aspektima onoga što radiš, uvek će se naći neko, ko se takvim pitanjima ne opterećuje, da ti u pogodnom trenutku zabije nož meñu rebra.”

Lorel je i dalje ćutala. “Činio sam stvari od kojih bi ti se sledila krv u

žilama”, priznao je pomalo nabusitim tonom, neprestano koračajući kao lav u kavezu. “Zato ti o tome ranije nisam govorio. No, takoñe treba da znaš da

nikada nisam naudio bilo kome ko me ne bi prvi napao da sam mu to dopustio.”

Ponovo je zastao ispred prozora, privučen nečim na sve tamnijem nebu što je samo on bio u stanju da vidi.

“Jedino u čemu sam se preračunao”, zaključio je gorko, “jeste to što sam tek na samom kraju igre spoznao da sam bio obično oruñe. Sredstvo kao i svako drugo. Za jednokratmi upotrebu. Nisam bio u elitnom. ešalonu, dakle rasni, negovani obaveštajni oficir, odnosno uglañeni špijun s diplomom prestižnog univerziteta. Radio sam po ugovoru, za relativno sitnu lovu, mahom kao agent za vezu i bezbednosnu pripremu terena i obično bi, po okončanju konkretnog zadatka, neko vreml zaboravljali na mene. Jednostavno bi me šutnuli, odbacili. Kao upotrebljeni kondom”, rekao je u jednom dahu, nasmejavši se na kraju mučnog monologa.

Lorel se steglo grlo od njegovog smeha. Gušile su je suze koje nije mogla da isplače.

“Kažem ti, nikad nisam stupio u prvu ligu, nikad okusio prednosti državnih jasli. Mnogi momci su bili pametniji, maznuli nešto keša, povukli se na vreme i posvetili privatnom biznisu. Neki su se enormno obogatili prodajući oružje, avione i telekomunikacionu opremu, uglavnom prijateljskim, ali ponekad čak i neprijateljskim državama. No, mene je taj kolač mimoišao. Čak mi nisu dali ni penziju. Nemam nikakve povlastice u oblasti zdravstvene zaštite. Većina nas je tako prošla. Svi smo sjebani.”

Zatim se naglo okrenuo prema Lorel. “Prema važećim zakonima, još deset godina

nemam pravo da tražim socijalno osiguranje. Pritom je sasvim izvesrio da neću uspeti da opstanem u nekakvom južnoameričkom ‘pičkovcu’.”

Želela je da skrene pogled s očevih divljih očiju, ali nije mogla. Nikada ga nije videla takvog. Iz njega je izbijala nekakva zastrašujuća snaga i još mračnija, gotovo opipljiva žestina.

“No, sada je s tim svršeno”, rekao je znatno blažim tonom. “Vraćam se u svet u kome su moralne vrednosti iznad svega, i to s vrlo pristojnom penzijom koju sam, budi sigurna, krvavo stekao.”

Nehotice, Lorel skrete pogled prema blještavom jajetu zagasitocrvene boje. “Eto, imaš ga”, reče Svon. “Neću pod stare dane morati da se zaposlim na benzinskoj pumpi ili u nekoj hamburgemici, niti da prodajem vlastitu krv da bih imao novca da kupim hranu za pse, pošto je to jedino meso koje sebi mogu

da priuštim. A i ti ćeš biti obezbeñena.” Lorel je gutala knedle, upinjući se da savlada

navalu emocija. “Jaje...”, napokon je izgovorila hrapavim glasom. “Odakle ti?”

“Najbolje je da što manje znaš. Nije trebalo da ti ga šaljem, ali ti si jedina osoba na svetu za koju sam znao da neće uprskati stvar ukoliko ne stignem na vreme.”

Svon ispusti dubok uzdah. “Sada je to obavljeno”, rekao je s izvesnim

olakšanjem. “Mogla bi da počneš da tražiš mehanizam.”

“Šta?” “Unutra je specijalan mehanizam”, odgovorio je

nestrpljivo. “Jaje je načinjeno da bi se u njemu čuvao mbin s ucrtanim likom Nikolaja Dmgog. A onda je sve otišlo do vraga. Car je ubijen pre nego što je dragi kamen izgraviran, a ostalo je istorija.”

Lorel je na trenutak sklopila oči. Kada ih je ponovo otvorila, ništa se nije promenilo. Otac ju je i dalje fiksirao, iščekujući odgovor.

“Iznenañenje”, primetila je. “Da. Pretpostavljam da si malo začuñena. Žao mi

je, Lori, ali život je prepun gadnih malih iznenañenja.” “Ne mislimo na isto. Pitala sam za jaje. Gravirani

dragulj je trebalo da predstavlja iznenañenje. U stvari, svaki primerak krio je nešto originalno, neočekivano.”

Svon se nasmešio. “Iznenañenje”, ponovio je, okrećući se prema

jajetu. “Tako je. Ali, kako, do ñavola, da otvorim to čudo? Spreman sam i da ga isečem ako bude neophodno, ali se bojim da ću oštetiti nešto što se neće moći popraviti.” Lorel naglo ustade, i poče i sama da hoda po sobi, nastojeći da savlada nešto nalik gnevu, kao i bujicu drugih emocija koje su je razdirale. Njen otac je možda želeo da je zaštiti, ali je istovremeno imala utisak da i dalje pokušava da manipuliše njom.

Pitala se da li to radi svesno ili više nije u stanju da se oslobodi pravila koja su vladala u svetu tajni, blefiranja i prevara u kome je proveo veći deo života. Uzeo je jaje i ponovo ga pažljivo razgledao.

“Ne vidim baš ništa što bi upućivalo na mogući ključ”, priznao je, netremice proučavajući rešetka:st oklop kojim je dragoceni predmet bio obložen. “A ti?” “Ni ja nisam ništa pronašla”, procedila je nevoljno. “Doduše, nisam se naročito ni trudila.”

Uporedo s ljutnjom, u njoj je rastao i osećaj krivice. Godinama je od oca dobijala brojne poklone, nijednom se ne upitavši o njihovom poreklu. Najednom joj se učinilo da nije siguma zna li šta je lojalnost, a šta izdaja i ko je kriv, a ko je nedužan.

Ukoliko se previše baviš moralnim aspektima onoga što radiš, uvek će se naći neko ko se takvim

pitanjima ne optereću je, da ti u pogodnom trenutku zabije nož meñu rebra, seti se Lorel očevih reči i jeza joj proñe duž kičme. Pitala se kako je preživeo sve ove godine, nemajući mogućnost da se osloni ni na koga izuzev na sebe.

“Nisi ga tražila?” insistirao je. “Šta? Mehanizam?” zbunila se ona. “Ne, nego sijamskog kralja... Pobogu, Lori, saberi

se. Tvoja bezbednost je u pitanju. U tvom je interesu da što pre otvorimo jaje, otkrijemo šta je u njemu, i da se ja izgubim odavde. To je ono što želiš, zar ne? Da se vratiš svom mimorri, bezbednom životu u kome nema previše moralnih dilema.”

U njoj je raslo osećanje krivice. Zaista bi više volela da oca i dalje posmatra kroz.ružičaste naočare kao što je to činila u detinjstvu, nego u novom, tamnom i zastrašujućem svetlu u kome ga vidi kao odrasla osoba. i “Jesi li ukrao jaje?” pitalaje otvoreno.

“Oteto je od lopova i propalica, a to se ne računa u krañu.”

I “Otkud znaš da su u pitanju lopovi?” Gubeći strpljenje, Svon je nemamo vratio jaje na

postolje i okrenuo se prema kćerki. Dragoceni predmet poče da pada, ali gaje od sigumog oštećenja sačuvao Lorelini refleksan pokret.

“Šta to radiš?!” viknula je. “Mogao si da ga slomiš.”

“Imam nameru da otkrijem štaje unutra i više mi nije posebno važno na koji ću to način učiniti”, uskopistio se Svon proučavajući mnoštvo uredno poreñanih Lorelinih alatki.

“Da probamo dletom?” predložio je. “Sugumo imaš nešto slično?” Ona je bila užasnuta. “Tata, ovde je reč o umetničkom delu.”

“To kažu i vešti falsifikatori za savršenu lažnu banknotu ili ček”, nije popuštao Svon.

Lorel je nemo odmahnula glavom. Napokon je razumela zašto je njen otac bio tako uspešan u svom poslu. Posedovao je sposobnost da se usredsredi na jedan cilj i da zanemari sve ostalo. Bila je to koncentracija neophodna pilotima koji bombarduju neprijateljski cilj koji se nalazi nasred katedrale, ili radar smešten u neposrednoj blizini bolnice. Žaljenje, tuga i krivica javljaju se tek pošto je misija okončana.

Ili sasvim izostaju. Kada je Svon ponovo posegao za jajetom, Lorel je

shvatila da je već donela odluku. Kao i obično, njen otac je pobedio.

“Sačekaj!”, zavapila je isprečivši se izmeñu njega i

neprocenjivog umetničkog blaga. “Pusti da ja pokušam.”

Iako je sve u njoj ključalo, Lorel je delala brzo i staloženo. Raspremila je sto i uključila lampu čiju je jaku svetlost uperila premajajetu.

“Hvala ti, Lori. Ja..." “Nemoj mi zahvaljivati.” “...znao sam da mogu da se pouzdam u tebe.” “Prosto, ne mogu da dopustim da ovu lepotu

raskomadaš kao da je reč o prazničnom pečenju.” Pošavši prema malom plakaru, nekoj vrsti sefa u

kom je držala dragocenosti, po sjaju u očevim očima shvatila je da je veoma zadovoljan. Pravilno je procenio da će mu njegova jedinica pre pomoći u ovom opasnom poduhvatu nego što će rizikovati da on nekim grubim, nesmotrenim pokretom uništi taj izuzetan predmet.

“Da li uvek pogodiš koje dugme da pritisneš, koji potez da povučeš?” upita ga hladno, birajući kombinaciju kojom se otključavao plakar.

Nije joj odgovorio. Vadeći kožnu torbu iz sefa, bila je svesna da očeve

oči boje ćilibara motre na svaki njen pokret. “Ukoliko ti to nešto znači, ne činim ovo samo za

sebe”, saopštio joj je s neočekivanom nežnošću u glasu.

“Rekla sam ti da me novac ne zanima”, odbrusila mu je. “Kako god hoćeš. Meñutim, imam prijatelje kojima je gotovina neophodna koliko i meni. Možda i više. I njih je sjebao ovaj prokleti sistem.”

Vrata plakara se zalupiše. Lorel ih je nervozno zaključala, a potom je duboko udahnula, trudeći se da umiri srce koje joj je snažno udaralo.

“Lori! Zar će biti tako strašno ako mi malo pomogneš?” “Hoćeš li, molim te, da prestaneš da me podbadaš?!”, ljutnula se. “Za ovaj posao neophodno je da mi ruke ne drhte.”

“Izvini. Nisam znao da će ti to tako teško pasti. Izgleda da sam navikao na ideju da svi ljudi imaju moje sklonosti. Nije trebalo da se vraćam.”

Lorel je želela da i dalje bude besna, jer se tako osećala zaštićenijom, ali bol koji je osetila u njegovom glasu, odagnao je ljutnju.

“U redu je, tata. Ukoliko budem umela, svakako

ću ti pomoći. Bog zna da si mnogo toga dobrog učinio za mene, naročito nakon mamine smrti.” Pominjanje Loreline majke navuklo je senku preko Svonovih očiju koju nije uspeo da prikrije.

“Ti i Arijel najvredniji ste deo mog života”, rekao je jednostavno.

“Obe smo te volele. Ja te i sad volim”, uzvratila mu je. “Uostalom, zar to nije najvažnije?”

“Ljubav?”

Iako svoje neslaganje s njenim stavom nije izrazio naglas, u Svonovom osmehu bilo je toliko tuge, da je Lorel naprosto. morala da skrene pogled.

Otišla je do rañnog stola i iz torbe u kojoj je, izmeñu ostalog, bio smešten i “laptop” kompjuter, izvadila jednu od nekoliko kožnih kutija, podeljenu pregradom. U prvom delu nalazilo se nekoliko omanjih pravougaonih papirnih omota u kojima je držala drago kamenje. U drugom odeljku, u specijalnim futrolama, uredno su poreñane raznorazne alatke, precizne bušilice, brusilice, sonde i druge sićušne sprave.

Svon je s odobravanjem zviznuo preko Lorelinog ramena, ugledavši impresivan zanatski pribor.

“Možda si ipak nešto nasledila i od mene”, rekao je. “Ovo me podseća na opremu koju sam svojevremno nosio sa sobom. Doduše, nije bila ovako elegantna.”

“Hoćeš da kažeš da si i ti nekad izrañivao nakit?” iznenadila se Lorel.

“Jok! Ja sam pravio bombe i satne mehanizme za druge eksplozivne naprave, i to istim takvim alatkama.”

Od ovog, uzgrednog, podatka jeza proñe niz Lorelinu kičmu. Trudeći se da ne

pokaže nelagodnost koja ju je.obuzela, dohvatila je stomatološku sondu obloženu tankom gumom. Moleći se u sebi da nešto nehotice ne ošteti, pažljivo je pristupila istraživanju.

Neko vreme, gotovo pobožno nadnetoj nad skupocenim jajetom, u glavi joj je bila samo jedna misao da otkrije tajnu kako se otvara ovo juvelirsko čudo. Na samim draguljima nije se dugo zadržala, usredsredivši se na okolne ukrase. Utvrdivši da je i to uzalud, nije se obeshrabrila, već je obratila pažnju na vanredan filigran u žeženom zlatu. Zlatna nit je bila tako majstorski iskovana i zalemljena da se nisu mogli

zapaziti nijedan spoj, prekid ili improvizacija. Ništa što bi ukazivalo na način kojim se, bez oštećenja površine, može dopreti u unutrašnjost savršenog ovala.

Lorel se uspravi, namrgoñena. “Ništa, je li?” upita je Svon, reda radi, pošto ju je

odmah prozreo. “Za sada ništa”, priznala je. “U tom slučaju, možemo da primenimo moj

način”, primetio je, posežući za jajetom. “Ne!”, gotovo je vrisnula, odgumuvši oca. “Ostavi mi još nekoliko minuta”, insistirala je

osorno. “Siguma sam da možeš toliko da odvojiš za spas nečega što je ovako lepo.”

“U redu. Ali neka ne traje duže, Lori. Svaki sekund koji ta stvar ovde duže provede, izlaže te sve većoj opasnosti.”

Bez ijedne reči, Lorel se vratila poslu. Svon ju je posmatrao dok je radila. Prepoznao je sebe u načinu na koji je mrštila svoje cme obrve i u intenzivnoj koncentraciji koja joj se videla na licu. Pitao se, i to ne prvi put, kako bi njegov život izgledao da je uspevao duže da se skrasi na jednom mestu i da ovaj svet nije toliko divalj.

Vreme, meñutim, teče samo u jednom pravcu. “Najvažnije je upravo iznenañenje koje krije svako

jaje, zar ne?” mrmljala je Lorel. “Ne mogu da se pohvalim da sam velikd

poznavalac umetnosti.” Ignorisala je njegovu upadicu. “Faberže svakako nije želeo da razdraži cara.

Prema tome, ne bi mu palo na pamet da u jaje ugradi suviše komplikovan mehanizam. Trebalo ga je sakriti, ali svakako ne iza sedam brava.”

Dohvatila je jaje? na način kako bi to spontano učinila s poklonom koji je upravo dobila. Pritom je dotakla ukrasnu spojnicu na finoj zlatnoj mreži. Bilo je još takvih “čvorića” na ovoj složenoj filigranskoj

mustri, ali se nijedan nije nalazio na mestu koje bi se dešnjaku prirodno našlo pod prstom. Primetila je da je jedna nit blago uzdignuta.

“O, gospodine, vi ste bili vrlo lukav dvoranin”, Lorel je tiho priznala odavno mrtvom majstoru svog zanata. “Sakrili ste mehanizam taman koliko da čovek oseti zadovoljstvo zato što je rešio zagonetku, a ne tako da se vaš suveren i gospodar isfrustrira uzaludno ga tražeći.”

“Jesi li uspela?” upita je Svon sa žarom u glasu. “Mislim da jesam.” On pokuša da uzme jaje, ali ga je kćerka ponovo

sprečila u tome. “Sačekaj! Reč je o vrlo delikatnoj napravi.”

Nežno je dodimuk uzdignutu žičicu, pomerajući je prvo ulevo, pa udesno. Kad je najzad pokrenula malu skrivenu polugu, začuo se slab metalni zvuk. Ljuska optočena dragim kamenjem napokon se pred njima rastvorila kao kad se odreže gornja polovina rovitog jajeta. U tom trenutku, skriven unutrašnji mehanizam podiže crveni dragulj, velik gotovo kao orah.

“Gospode Bože”, prošapta Lorel uzdrhtavši. Bio je intenzivno crvene boje, ali je, iako s

nevelikim brojem izbrušenih površina goreo intenzivnim rubinovim plamenom koji je delovao sablasno, gotovo kao da je živ i da ih može opeći.

“Eto zašto se zove ‘čudesno jaje’”, podseti je Svon. Lorel jedva da je čula oca. Potpuno se

usredsredila na kamen pred sobom. Nijansa crvene bila je suviše tamna da bi se mogla nazvati bojom “golubije krvi” koja je predstavljala merilo prema kome su procenjivani svi rubini. No, sam po sebi, kamen je bio besprekoran.

“Nikada nisam videla nijedan sličan primerak”, primetila je Lorel. “Svetlost naprosto prodire, curi kroz

njega”, dodala je zadivljeno. “Jedino boja odudara od standarda i teško bi ga bilo pobrkati s bilo kojim drugim rubinom. Suviše je taman.”

“Poput krvi koja je upravo počela da se suši”, umeša se Svon.

Lorel je godinama koristila izraz “golubija krv”, tako da više nije ni razmišljala o stvamom značenju ovog poreñenja. S neprijatnom grimasom na licu

skrenula je pogled s kamena koji ju je gotovo hipnotisao. Unutrašnjost ljuske prekrivao je asimetričan rešetkast ukras načinjen od izuvijanih zlatnih i srebmih niti koji je sijao kao kristal.

Iznenadno ritmično pištanje odvuklo je na trenutak devojčinu pažnju.

Svon zadiže svoju široku košulju i dohvati pejdžer koji mu je bio zakačen za kaiš. Lorel za trenutak ugleda odbljesak njegovog pištolja, cmog, opakog, pa ipak čudno lepo oblikovanog, poput najmodemijeg borbenog, takozvanog nevidljivog aviona; istinsko remek-delo za realnog, praktičnog muškarca. Po njegovom pokretu, Lorel je shvatila da je očekivao upravo ovu pomku.

“Tamo je”, rekla je, pokazujući prema telefonu. Dok je okretao brojčanik, nije mogla da zaključi

da li je zadovoljan, ljut ili ravnodušan što je prekinut u važnom poslu.

“Šta ima novo?” pitao je sagovomika. Posmatrajući ga, Lorel je osećala da je ambis

izmeñu nje i njenog oca svakog sekunda sve dublji. “I šta ti je rekao?” ponovo je upitao posle kraće

pauze. Ništa u njemu nije odavalo čoveka koji je nežan,

privržen otac, ili muškarca koji još pati što mu je pre sedam godina umrla žena koju je voleo. Sada je od njega ostalo samo ono što je život od njega napravio i

što je sam odlučio da bude: ratnik po ugovoru. Iznajmljivao je snagu, mišiće. Možda je čak bio i plaćeni ubica.

“Onda ga pritegni žešće. Videćeš, doći će mu iz dupeta u glavu”, reče ledenim glasom, a oči mu se potpuno suziše. “Samo ga dobro pritisni, kad ti kažem. Ja sad idem dalje na jug. Videćemo se za nekoliko sati.”

Nakon što je prekinuo vezu, neko vreme piljio je u telefon, kao da pokušava da donese neku važnu odluku. Kad se napokon osvmuo oko sebe i ugledao Lorel, oči mu se raširiše kao da je u meñuvremenu zaboravio da nije sam u sobi.

“Da li mogu još nešto da učinim za tebe?” upita ga kćerka promuklim glasom. Svon ju je dugo posmatrao. Izraz na njegovom licu postepeno se menjao. Od mračnog i surovog do melanholičnog.

“Potrebno mi je da me ostaviš samog nekoliko minuta”, odgovorio je mimo. “Treba... hm... da obavim još jedan telefonski razgovor. Potom uzimiam jaje i odlazim, a ti zaboravljaš da se išta od ovoga dogodilo. Je li ti to jasno?” “Nisam otvarala paket, u stvari, nikada ovamo nije stigao, a ti nisi ni dolazio.” Svon ju je iznenañeno pogledao, a potom je zatreptao, nacerio se i ponovo uživeo u ulogu šarmantnog, “letećeg” oca.

“Nastoj da se držiš te verzije i sve će biti u redu”, rekao je s odobravanjem u glasu.

“Jesi li u opasnosti?” pitala ga je pomalo ukočeno. “Sad lepo idi gore, a kad se za desetak minuta

vratiš, nećeš me ovde zateći.” “Nisi mi odgovorio na pitanje”, podsetila ga je.

“Ništa se ne sekiraj. Umem ja da brinem o sebi.” Kako da ne, pomislila je sarkastično. Zato i jesi

upao u ovu gužvu.

“Ostaviću ti broj pejdžera”, saopštio joj je i smesta ga zapisao na tablu ispod telefonskih brojeva njenih poslovnih partnera širom zemlje. “Ali nemoj da me zoveš bez preke potrebe, tek da bi me čula.”

“Zar sam to ikad činila?’ “Nisam ti ranije ni pružio priliku.” Svon se okrenuo prema njoj. Lorel je stajala

sasvim blizu, a na licu joj se mogla pročitati ogromna napetost.

“Neka ti telefonska sekretarica bude uključena, dušo”, rekao je, ljubeći je u čelo. “Javljaću ti se.” “Tata, šta...”

“Idi gore”, prekinuo ju je, mada s izvesnom nežnošću u glasu. “Sve će biti dobro. “Sada si izvan ove igre, ponovo bezbedna u svom ušuškanom svetu, i opet ćeš moći da donosiš ispravne, moralne odluke.”

Potom ju je uhvatio za ramena i odgurao prema stepenicama koje su vodile na sprat. Nevoljno je napravila nekoliko koraka, upinjući se da pronañe reči koje će možda nešto promeniti. Nije ih pronašla.

Kada je Svon čuo da su se vrata zatvorila za njom, stajao je dole još koji trenutak, napeto osluškujući. Potom se, poput duha, popeo uza stepenice. Stajao je tik uz vrata, napregnuvši čula koja su ionako bila izoštrena dugogodišnjim življenjem na ivici. Nije čuo disanje, nervozno uspaničeno hodanje, ništa što bi ga navelo da pomisli da ga kćerka neće poslušati. Učinila je upravo onako kako je od nje tražio.

Zviždućući u sebi, počeo je da vadi alat iz Loreline torbe, sve dok nije pronašao ono što mu je bilo potrebno. Onda se, i dalje dobro raspoložen, nadneo nad jaje.

Nakon deset minuta, Džejmi Svon je nestao. U smiraj dana, Kruz Rovan je iz aviona firme

“Risk Ltd” proučavao neravan pustinjski pejzaž pod

sobom. Letilica se, prema njegovoj proceni, suviše sporo podigla, za šta je smatrao odgovornim mušičavog pilota koji mu od početka nije bio simpatičan.

No, Kruz se nije preterano žalio, da ne bi izazivao sudbinu. U svakom slučaju, više je voleo nervoznog pilota nego sletanje tamo odakle niko nije uspeo da se vrati živ. Avion je upravo poleteo s improvizovane piste Ansa-Borego koja je takoñe pripadala kompaniji. Sto su se više podizali, Karu se vizuelno rapidno smanjivao pod njima. Iako se još nije smrkavalo, jedva je nazirao taman uzak kanjon gde je kopao svega nekoliko sati ranije.

Nakratko je dopustio sebi luksuz da se istinski iznervira. Bio je prokleto blizu da razreši geološku misteriju koja je dovela do pojave nove pukotine. Osećao je to na isti način kao što je bio u stanju da “nanjuši” opasnost; jednostavno, njegov nervni sistem bio je upravo tako ustrojen.

Pretpostavljao je da je izolovana pukotina na koju je naišao prvi jasan površinski znak jednog sasvim nepoznatog podzemnog sistema. Mučili su ga i nagoveštaji da ovaj rascep predstavlja dokaz zemljinih napora da se oslobodi tenzije koja se vekovima skupljala duž zloglasnog raseda Sent Andreas.

Od same pomisli da bi ovakva mreža mogla biti otkrivena, Kruzu je naglo rastao nivo adrenalina u krvi. Naime, mreža bi bila nešto sasvim novo i jedinstveno pod pustinjskim suncem. Skup takvih pukotina u zemljinoj kori mogao je imati i šire značenje i čak biti dokaz da haos, koliko kod to paradoksalno zvučalo, ima svoje zakone.

Upravo to je fasciniralo Kruza stimulišuća, opasna zona izmeñu haosa i reda. Jedino je to područje Kruz Rovan istinski voleo, kako u poslu tako i u hobiju kojima se posvetio. Opasna zona uvek je

postojala, neuhvatljiva, neodoljiva, nesavladiva i nikad ista.

Iz džepa je izvukao fotografiju čudesnog jajeta. Osim imena aviokompanije koja je iz Rusije prevezla umetničke eksponate, ta slika je bila jedino čime je Novikov mogao da. doprinese istrazi. Ili čime je želeo da joj doprinese.

Na osnovu fotografije, zaključio je da je Faberžeovo jaje kitnjasto, skupo i da nema drugu namenu izuzev da se dopadne. Neobično, beskorisno i dekorativno. Poput mnogih žena. No, možda je lepota sama sebi cilj, kao što, izgleda, smatraju mnoge lepe žene. I sam je povremeno tako mislio.

Dohvatio je mobilni telefon i pozvao Gilespija, smešeći se pri pomisli kako se Novikov trenutno oseća u “mercedesu” kojim upravlja stariji vodnik.

“Gili, pitaj putnika zna li broj tovamog lista pod kojim je pošiljka otpremljena iz Tokija.”

“Zvaću te za pet minuta”, rekao mu je Gilespi. I zaista, tačno nakon pet minuta, izdiktirao mu je

desetocifreni broj koji je tražio. “Još nešto?” pitao je Gilespi. “Ništa, za sada.” Nakon još nekoliko telefonskih poziva, dobio je

nadležnog za ono što ga je zanimalo. “Govori Sem Harmon. Budite kratki”, začuo je

odlučan glas* Kruz se nasmešio. Bio je to vojnički nastup.

Verovatno je razgovarao s nekim ko je nedavno penzionisan i koji još nije navikao na to da ljudi ne moraju da mu se obraćaju s “razumem”.

“Harmon? Znao sam jednog Harmona u ratnom vazduhoplovstvu”, drugarski mu je poverio Kruz.

“Ja sam bio mornarički oficir”, učtivo mu je odgovorio Harmon. “Trideset godina i četiri meseca. Logistika.”

“Onda sigumo možete da mi pomognete. Naime, imam problem logističke prirode”, rekao je Kruz, zadovoljan što je u pravom trenutku naleteo na najkompetentniju osobu. Ništa toliko ne prija bivšem vojniku kao osećanje da ponovo može da bude koristan.

“Slušam vas.” “Moj klijent je lzgubio paket. Cuo sam da imate

močan kompjuterski sistem kojim ste u mogućnosti da svakoj pošiljci uñete u trag.”

“Apsolutno”, ponosno je potvrdio Harmon. Svi veruju u nešto. On je verovao u svoj

kompjuterski sistem. “Odlično”, podsticao ga je Kruz. “Odakle ćemo da

počnemo?” “Imate li broj tovamog lista?” Kruz je izdiktirao broj i gotovo bez daha čekao

kakve će informacije dobiti. “Takav broj ne postoji u našem sistemu”, ubrzo ga

je obavestio Harmon. “Da li je izgubljeni predmet u sastavu veće pošiljke?”

“Jeste.” “Trebalo je to odmah da mi kažete”, obrecnuo se

nestrpljivo. “Da nije reč o umetničkim predmetima koji su juče stigli iz Tokija?’ m “Da.”

“Jebo te... nismo valjda izgubili nešto tako vredno?” ote se Harmonu.

“To upravo pokušavam da saznam. Ali, ne brinite, nije reč o Mona Lizi.”

“Na osnovu podataka koji su mi dostupni, svih 55 eksponata prošli su carinsku kontrolu, a potom direktno otpremljeni u muzej... Čudno... Imam popis celog tovara. Evo i broja koji ste mi dali i koji nije saobrazan ostalima.”

“U kom smislu?”

“Po sredi je domaći tovami list, pomešan s gomilom dmgih, meñunarodnih. Nema ga na spisku pristigle robe, ali se pojavljuje nakon carinskog pregleda.” “Kao da ga je neko pogrešno upisao?” nagañao je Kruz.

“Pre će biti da je neko na carini inostrani broj prekrio domaćom nalepnicom.” Kruz se jedva suzdržao da se glasno ne nasmeje od zadovoljstva što je po svemu sudeći razrešio na koji je način došlo do manipulacije.

“Znate, propusti u razvrstavanju nisu česti, ali su mogući. Verovatno slučajnost.”

Pre će biti da je po sredi namema “greška”, pomislio je Kruz. Očito da je lopov prilično inteligentan.

“Dobro, možemo li na osnovu tog broja sada da uñemo u trag paketu?” pitao je.

“Samo trenutak... Paket je odnet u Kambriju, danas posle podne...” Kruz je zapamtio tačnu adresu.

“Je li neko potpisao da ga je primio?” “Lora... Ne... Lorel Kameron Svon je potpisala.” “I sve vam je to saopštila vaša neverovatna

mašina?” ljubazno je pitao? “Impresioniran sam. Zaista imate sjajan sistem.”

Harmon je ispustio zadovoljan uzdah. “Poslaću nekoga rano ujutm po paket.

Siguran sam da će u toku dana biti u muzeju.” “Moj klijent će biti oduševljen. Mnogo vam hvala.”

Potom je prekinuo vezu i preko interfona pozvao pilota.

“Nastoj da se spustimo što bliže Kambriji”, rekao je. “I nemoj da štediš gorivo.” Ponovo je uzeo mobilni telefon i ukucao privatni broj Kasandre Redpat.

“Ovde Kruz. Ušao sam u trag jajetu. Trebalo bi da je u Kalifomiji, u Kambriji. Proveri imamo li bilo kakve podatke o Lorel Kameron Svon.”

Već se bilo potpuno smrklo pre nego što je avion

dodimuo pistu aerodroma Paso Robles. Kruza je tamo čekao iznajmljen automobil, ali je tek oko pola jedanaest stigao u mirnu primorsku Kambriju.

Nije bio dobro raspoložen. Kompjuter kompanije “Risk Ltd” uspeo je da otkrije o Lorel Kameron Svon jedino da joj je 29 godina, da je neudata, da nema dugova, da je jedinica, da joj je majka umrla i da joj je otac, nosilac vojnih odlikovanja, takoñe mrtav. Nije imala bližih roñaka izuzev nekog gospodina za koga nije utvrñeno da li joj je ujak ili nekadašnji majčin ljubavnik.

Ništa u Lorelinom dosijeu nije upućivalo na eventualnu povezanost s osobom koja bi na bilo koji način stajala iza nestanka čudesnog jajeta.

Ulica koja se pmžala pored okeana na južnoj strani gradića, gde je famozni paket isporučen, izgledala je jednako nedužno kao i Lorelin dosije. Nije bilo teško pronaći adresu. Uputio se prema jednostavnoj osamljenoj kući na obližnjoj kosini. Koliko je mogao da vidi, bila je to mala, dobro održavana grañevina. U otvorenoj garaži stajao je sveže opran automobil marke “ford eksplorer”. Ukoliko je u kući uključeno osvetljenje, nije ga bilo moguće uočiti s puta. Najbliži susedi bili su udaljeni pedesetak metara.

Kao i sama Kambrija, i kuća je bila prilično “skrajnuta” s glavnih tokova užurbanog kalifomijskog življenja. Stanište je odisalo mirom i bezbrižnošću, a Kruz se pitao da li je Lorel Svon baš toliko nevinašce kao što se čini.

Pomislio je da je paket zalutao ovamo. Možda je po sredi lažna uzbuna. A opet, ko zna... Kruz se nije mnogo uzdao u ljudsku prirodu i nije verovao u slučajnosti. Stoga je prvo krenuo u obilazak uspavane, idilične varošice. Gotovo sve u njoj bilo je zatvoreno ili napušteno, s izuzetkom pivnice u jednoj od pobočnih ulica, s iskrivljenom, žmirkavom svetlećom reklai mom. U blizini bara parkirano je nekoliko automobila. Nije izgledalo da se iko priprema da uskoro poñe kući.

Nešto dalje, na sevemom kraku poslovne četvrti nalazila se usamljena benzinska pumpa. Dežumi radnik bio je veoma star i, Kruz je sumnjao da je u stanju da razlikuje putnički auto od kamiona.

Šerifova kancelarija, smeštena pored vatrogasne stanice, bila je u mraku. Kruz je pretpostavljao da patrolna kola kruže oblašću. To ga nije posebno brinulo. Kambrija nije ličila na mesto u kome policajci noću izgaraju od posla. Zadovoljan što nema mnogo izgleda da ga u nepoželjnom trenutku ometaju mesni pozomici, bučni meštani ili obični proH laznici, Kruz je skrenuo na put koji je vijugao paralelno s plažom. Parkirao je auto četvrt milje dalje od kuće Lorel Svon, isključio farove i izišao napolje kao da želi da uživa u mirisu i huku okeana.

Nije video nikakvo svetlo. Vrata su bila pozatvarana. Niko nije šetao psa, pustio mačku, ili se šunjao u nameri da uskoči u komšijski krevet. Pod okriljem noći kretao se neopaženo, podalje od uličnih svetiljki. Odmah je otkrio stazu koja je vodila pre-1 ma uskoj, stenovitoj plaži. Ubrzo se našao u podnožju skromne kućice u kojoj se slučajno, ili planski, obrelo Faberžeovo jaje. Čulo se samo snažno udaranje talasa o obalu koje mu je omogućilo da neprimećen pretražuje okolinu. Ipak, nastojao je da se bešumno popne drvenim stepenicama koje su vodile prema kući.

Zaklonivši se iza jednog velikog kamena, nesmetano je proučavao Lorelin dom koji nije bio vidljivije obezbeñen. Spolja gledano, izgledalo je kao da vlasnica nije posebno plašljiva i da ništa ne krije od svog momka. Nema baštenskih svetiljki, alarmnih ureñaja, teških reza... Mora da je nepromišljena i naivna, zaključio je.

Uprkos pospanom, nezaštićenom izgledu kućice, sačekao je da oblak zakloni mesečevu poluloptii. Tek tada je izišao iz zaklona i prešao preko kamenjara koji je vodio do kuće. Unutra nije bilo nikakvog svetla, čak ni treptavog, plavičastog odsjaja televizijskog ekrana. Ili je spavala, ili je nekud otišla sa svojim kavaljerom. Imajući u vidu kakav ;je noćni provod nudila Kambrija, zaključio je da verovatno spava.

Ušao je u neosvetljenu garažu. Trebalo je da proñe nekoliko trenutaka pre nego što su mu se oči navikle na tamu. U poreñenju s većinom drugih, ova garaža bila je prilično uredna. Nije uočio ništa što bi mu se učinilo značajnim.

U njoj su bili smešteni mašina za pranje i sušenje vesa i nov metalni kontejner za smeće, a sudeći po brojnim plakarima, služila je i kao ostava.

Nakon što mu se vid potpuno adaptirao na mrak, izbliza je razgledao gomilu predmeta naslaganih u drugom delu garaže. Otkrio je par plinskih boca, jedan stari, izgreban radni sto i hrpu kutija.

Kutije su ga zaintrigirale. Izvadio je malu baterijsku lampu i usmerio na njih tanak mlaz svetlosti. Svaka je bila obeležena čitkim, verovatno ženskim rukopisom. Prepoznao je juvelirsku terminologiju, isključio lampu i stajao u tami, razmišljajući o onome što je video.

Žena, juvelir ili trgovac dragujjima, očito živi sama. Uredna, ali ne i neurotična, solidnog imovinskog

stanja. Ništa što bi izazivalo sumnju. Ipak mu se činilo da nešto nije u redu s ovim mestom. To sigumo nije dom lopova ili preprodavca ukradene robe. Prevaranti su paranoidni. Imaju pse čuvare ili barem noću zatvaraju vrata svojih garaža.

Odjednom je osetio nelagodnost, kao da je i sam kriminalac. Ovo mesto bilo je previše mimo i bezbrižno. Vazduh previše čist. Kuća je delovala nevino. Kruz se često nalazio u sličnim situacijama. Kao federalni agent, “njuškao” je oko kuća osumnjičenih bez trunke griže savesti i nije mnogo mario za tuñu privatnost.

Ove noći, meñutim, osećao se kao uljez. Bio je toga sasvim svestan, jednako kao i činjenice da ima samo devet prstiju.

Poželeo da se povuče i da ostavi Lorel Svon na miru. Kakve god tajne da je imala, nije verovao da su dovoljno značajne da bi opravdale ovakav upad na njenu teritoriju. Iznenañen sopstvenom reakcijom, borio se protiv osećanja da čini nešto pogrešno. Sve do tog trenutka, mogao je za sebe da kaže da nema takvu vrstu obzira. Život je proveo krećući se u podzemlju, goneći pljačkaše banaka, kidnapere, meñunarodne teroriste, narkodilere i ostale propalice i

nije mu ostajalo mnogo vremena za dublja razmišljanja o čovečnosti. Malobrojni izuzeci s kojima se susreo, poput Kasandre Redpat i Ranalfa Gilespija, samo su učvrstili Kruzovo uverenje da se o ljudskoj vrsti ne može bogzna šta pozitivno reći. Uprkos tome, nije mogao da se otme utisku da ova mala kuća na kambrijskoj plaži ne pripada svetu kriminala.

Čista, uredna, otvorena. Mirisala je na okean. Nije imao prava da bude ovde.

Lagano se okrenuo, još jednom osmotrivši garažu. Pažnju mu je ponovo privukao kontejner za smeće. Mnogo je naučio “roveći” po sličnim kantama. Varalice

najčešće nisu naročito pametne. Misle da ono što se baci u ñubre zauvek nestaje. Policajci su se uverili da to nije tačno. Iz iskustva je znao da neće moći bešumno da podigne metalni poklopac. Tako je bilo i ovog puta. Srećom, ipak nije napravio veliku buku.

Domaćica verovatno ima čvrst san, tešio se. San nevinašceta. I nikada neće saznati da je bio ovde.

Pažljivo spustivši poklopac na betonski pod garaže, pogledao je u unutrašnjost kontejnera. Na samom vrhu nalazio se smotuljak odbačenog papira za pakovanje svetle boje na kome je bila poštanska nalepnica.

Po prvi put u životu, Kruz je bio više razočaran nego uzbuñen zbog toga što se ponovo našao u zoni opasnosti.

Počinjem da gubim oštrinu, nezadovoljno je prebacio samom sebi. Zaista sam verovao da Svonova nije umešana u ovo.

Možda je nedavno proslavila roñendan, nastojao je da pronañe neko bezazleno objašnjenje. To bi razjasnilo otkud ovaj omot u kontejneru, mislio je. Savršeno nedužan poklon poslat iz bilo kog mesta na svetu, samo ne iz Tokija.

Dok je pokušavao da shvati zašto ga je instinkt prevario u vezi s Lorelinom nevinošću, ponovo je uključio baterijsku lampu da bi izbliza pogledao šta je po sredi. Ugledao je dva tovama lista. Na jednom je bila naznačena adresa Lorel Svon, a na dmgom je pisalo da je reč o meñunarodnoj pošiljci. Kruz je znao da je paket prvobitno adresiran na Muzej Dejmona Hadsona u Los Anñelesu, ali je ipak istraživao dalje, želeći da bude potpuno siguran da Lorel Svon nije

tako nedužna kao što se stiče utisak na osnovu izgleda njene kuće. I našao je dokaz. U njemu se

osećanje razočaranja sukobljavalo s osećanjem trijumfa. Najednom je bio veoma umoran.

A onda je začuo dobro poznat zvuk repetiranja pištolja od koga mu je celim telom prostmjao adrenalin. Krv mu se sledila u žilama, ali je munjevito razmišljao, svestan da bi svaki nesmotren pokret mogao da znači trenutnu smrt. Psujući u sebi što je toliko pogrešio u proceni Lorel Svon, napeto je iščekivao udarac u glavu ili metak u leña.

Meñutim, ništa se nije dogodilo. Osetio je olakšanje. Veoma polako podigao je mke do visine ramena, pokazujući da nije naoružan.

Niko mu nije naložio da stoji mimo. Niko nije progovarao nijednu reč. Garaža je i dalje bila nema poput smrti.

Lagano je okrenuo glavu i ugledao belu figuru kako stoji u tami. Zena. S mkama u klasičnoj pozi za pucanje. Kmjičkom oka opazio je da nije reč ni o kakvom damskom pištolju, već o moćnom, razornom oružju. Kruz nijednog trenutka nije pomišaljo da vlasnica ne zna kako da ga upotrebi.

“Ti si na potezu, Lorel”, izgovorio je polako. Čuvši svoje ime, devojka se zaprepastila. To je bilo

poslednje što je očekivala od uljeza koji joj se šunja po garaži. Njegov glas ju je takoñe iznenadio; dubok, gotovo lenj glas. Blag. Umirujući.

Ljubazan. Odjednom je shvatila na koji je način vuk opčinio

Crvenkapu. Tamnim, baršunastim, neodoljivim glasom.

“Hoćeš li da pucaš?” upitao ju je. “Ne znam”, iskreno je rekla.

Kruz se naježio. Bilo je istinske neizvesnosti u njenom odgovoru, izrečenom pomalo hrapavim glasom.

“U svakom slučaju, prvi ću saznati šta si odlučila, zar ne?” primetio je podrugljivo.

Lorel se borila sa zastrašujućim impulsom da se ne nasmeje. Dekoncentrisala ju je njegova duhovitost. Na kraju, sirota Crvenkapa imala je samo korpu s kolačima, dok ja imam pištolj, pomislila je, tešeći se.

Koračajući unatrag, kroz mala vrata ušla je u stambeni deo kuće, sve vreme držeći stranca na nišanu.

“Hodajte unazad, s podignutim rukama”, rekla je. Kad je ovaj poslušno krenuo, osetila je silno

olakšanje i za trenutak su joj zadrhtale ruke. Ali samo za trenutak.

Provalnikova silueta delovala je zastrašujuće, i ona čvršće steže pištolj. Prvi utisak bio je da je muškarac krupan. Imao je tamnii kosu, od glave do pete odeven u cmo cmi džemper, cmu jaknu i cme farmerke upotpunjavale su crne cipele.

Uočila je da se kreće kao mačka, i to svakako ne obična, domaća mačka, već ona opasna i divlja čijem se kavezu nije pametno previše približiti.

O, moj Bože, krupan je kao tata, pomislila je. Zapravo, još je krupniji. I brži.

Stranac se usudio da neznatno okrene glavu prema njoj. Odbljesak njegovih očiju jednako ju je uznemirio kao i njegov glas. Pogledao ju je tako prodomo da ju je podišla jeza.

Sigurno čeka da napravim pogrešan korak, preslišavala se. Baš kao što me je otac učio da se dogaña kad potegneš omžje na profesionalca. Sada se setila svih njegovih saveta. Duboko je uzdahnula. Svojevremeno je pristala da je nauči da puca jedino ukoliko edukacija podrazumeva i lekciju na koji način da izbegne da upotrebi oružje. Svon je upravo to učinio.

Držala je uljeza na bezbednom rastojanju, ne skidajući pogled s njega dok su ulazili u kuću, ciljajući tačno u sredinu njegovih leña.

“Poñite levo, prema prozom”, naredila je. “I ne okrećite se!” Kruz je bespogovomo sledio uputstva.

Tražeći prekidač na zidu pored stepenica koje su vodile na sprat, netremice je posmatrala Kruzovu siluetu na mesečini koja je dopirala kroz prozor. Električno osvetljenje ispunilo je sobu.

To što je sada bolje videla nije pomoglo. Ispostavilo se da je potcenila muškarca. Bio je izrazito čvrste grañe, od širokih ramena do mišićavih butina. Lorel nikada nije bila svesnija nepravedne razlike u fizičkoj snazi izmeñu žena i muškaraca.

On je pomno proučavao njenu radionicu, upijajući svaki detalj poput kompjuterskog skenera. Zatim se delimično okrenuo prema devojci i pogledao je.

Sjajne ledenoplave oči fiksirale su je jednako intenzivno kao što je Lorelin pištolj ciljao u njega. Zatim je spustio pogled s njenog lica na njeno telo. Izraz Kruzovih očiju smesta se promenio. Lorel se setila da na sebi ima samo tanku svilenu košulju koju je zgrabila kada je začula nepoznate zvuke koji su dopirali iz garaže. Statički elektricitet pripio joj je tkaninu uz kožu i sve konture tela jasno su se ocrtavale, naročito grudi i bokova. Stranac nije krio da je uočio svaki prevoj, najduže zadržavši pogled na njenim bedrima.

“Možda bi trebalo da legnete na pod, s licem nadole”, rekla je iritirana njegovim neskrivenim piljenjem.

“Nije neophodno”, uzvratio joj je blago. “Nisam baš sasvim siguma.”

“A jeste li sigumi kako se mkuje tom stvarčicom?” upitao je, ne ispuštajući iz vida revolversku cev.

“Napunjen je, otkočen, repetiran”, odsečno ga je upozorila. “Sve što treba da učinim jeste da se prisetim kako da pritisnem obarač.”

“Ne kako”, ispravio ju je Kruz, “već kada i da li.” Lorel se uzdržavala da se ne nasmeši.

Svojevremeno je od oca čula istovetne reči, izgovorene na identičan način.

“Vama je lakše. Sve što treba da zapamtite jeste da ne treba da mi date povod da pucam.”

“Mislim da ću uspeti.” Lorel u to nije sumnjala. Što je mogućnost da će morati da povuče obarač

svakog trenutka postajala sve manja, bivala je svesnija da je njen pištolj vrlo težak. Većina žena nema dovoljno snažne mišiće da ga dugo drži u tom položaju. Ni ona nije bila izuzetak.

S dmge strane, neželjeni gost je izgledao kao da je u stanju da s lakoćom istovremeno puca iz dve puške. Oprezno se okref tao prema njoj. “Nemojte to činiti”, oštro mu je naložila.

Prokleto dobro izgleda, pomislila je, ukoliko se zanemare oči u poreñenju s kojima i led izgleda toplo.

Kruz se i dalje pomerao u njenom pravcu, veoma, veoma sporo, ne ispuštajući

iz vida Lorelin kažiprst na obaračuJ Najednom joj se učinilo da joj je odnekud veoma poznat.

“Ko ste vi?” naglo ga je upitala. “Kruz Rovan.” Njegovo ime kao da je već negde čula, a njegov

profil kao da je već videla. “Šta radite u mojoj garaži?” “Tražim uskršnje jaje.” Adrenalin je momentalno navro u njen

prenapregnut sistem. Odjednom joj je palo na pamet kako bi bilo sjajno imati Kruza Rovana na svojoj

strani. No, razumela je da je takva želja sama po sebi opasna.

Nasmešio se s odobravanjem, što je omekšalo oštre crte na njegovom licu. Shvatila je da je ponovo počeo da je svlači pogledom. Spustila je pištolj do visine njegovog struka.

“Polako, Lorel”, smirivao ju je. “Ne želim da pucaš u mene. Kao što ni ti to ne želiš.”

“Nemoj se kladiti u to.” “Ti si samo amater”, rekao je nežno. “Da si htela

da me ubiješ, do sada bi to već učinila. Da si želela da pozoveš policiju, takoñe bi to već uradila.”

“Sve mogućnosti su i dalje otvorene. Pored toga, izgledaš mi...poznato.” Kruz je žnao da postoji samo jedan razlog zbog kog joj se tako čini. Njegovo lice najednom je izgledalo veoma umomo. No, ubrzo je ponovo postalo neprozimo poput maske.

Lorel je obuzela sasvim iracionalna potreba da mu se izvini i da nežnim dodirom otkloni linije oko njegovih stisnutih usana.

Gospode, gubim kontrolu. Zašto me tata nije upozorio da će prvi muškarać u koga uperim pištolj izgledati dovoljno zanimljivo da odustanem od prvobitne namere i odlučim da rizikujem?

Namrgoñena, nastojala je da sredi neposlušne, smušene misli.

“Poñi tri koraka nalevo, a potom se sasvim okreni prema meni”, rekla je, glumeći hladnokrvnost.

Kada su se napokon suočili, stojeći jedno naspram dmgog, Lorel ga je pažljivo posmatrala. Ubeñivala je sebe da to čini samo zato da bi ga eventualno identifikovala, a ne da bi ga zapamtila, proučila bore koje mu je na licu urezala očito ne osobito lagodna prošlost, ili jasne linije njegovih usana, nagañajući kakav im je ukus.

“Pa?” upitao ju je neutralnim tonom. “Dovoljno si zgodan”, rekla je, “ali, to već znaš.

Snažan si i u odličnoj fizičkoj kondiciji u koju se možeš pouzdati, što takoñe znaš. Jesmo li se već sreli negde?”

“Da li bi to trebalo da bude moj portret?” upitao ju je nasmešivši se ironično.

“Do ñavola s tim! Jesmo li se upoznali ranije ili nismo?” “Ne.”

“Siguran si?” “Da.” “Kako možeš u to da budeš toliko ubeñen?” “Imaš najupečatljivije oči od svih koje sam ikad

video. Ostatak bih takoñe prokleto dobro zapamtio. Naročito u tom parčetu svile.”

Pa, sama sam to tražila, pomislila je samoprekorno. Od ovakvog muškarca to se moglo i očekivati.

“U redu”, procedila je. “Nismo se ranije sreli. Zašto si mi, onda, poznat?” “Reci ti meni.”

Ona ga je oprezno proučavala, lagano prelazeći pogledom od njegove crne kose, preko širokih ramena, uskih kukova, do mišićavih nogu. Nakratko je zaustavila pogled na njegovim crnim sportskim cipelama, da bi ga zatim ponovo osmotrila. Ukoliko mu je ovo odmeravanje bilo neprijatno, nije to ničim pokazivao.

Onda je po prvi put pogledala Kruzove šake, lepo izvajane, s dugim vitkim

prstima s izuzetkom kažiprsta na levoj ruci od kog je ostao samo patrljak. On je bio svestan njenog pogleda i s mukom se uzdržao da ne zgrči prste u pesnicu.

Njene oči zlatne boje raširiše se od šoka kada je napokon shvatila odakle joj je poznat. On je i ranije viñao tu iznenadnu promenu na ljudskim licima kada

bi se setili da su ga videli na televizijskom ekranu ili na naslovnim novinskim stranama.

Bilo je teško podnositi zao glas koji ga je pratio. To ga je držalo podalje od dotadašnjih prijatelja i malobrojnih roñaka, i zbog toga je na izvestan način izgradio i distancu prema samom sebi.

Ali, šok, iznenañenje i gadenje na licu najzanimljivije žene koju je ikad sreo prosto su ga razbesneli.

Da, Kasandra, pomislio je gorko. Krajnje je vreme da to prevaziñem, kako da ne... A šta je s ostatkom sveta? Kada će drugi zaboraviti?

Očekivao je da Lorel nešto kaže, ali ona to nije učinila. “Vidim da čitaš novine”, rekao je.

Ona se trgla od njegovog glasa koji više nije bio baršunast i umirujući, već hladan i hrapav. Cinilo se kao da bi se i sunce od njega zaledilo.

“Zašto si to rekao?” “Zato što sam taj izraz već viñao u ljudskim

očima.” Spoj gorčine i pomirenosti u Kruzovom tonu

podsetio ju je na majku koja je reagovala na sličan način kad god je Svon napuštao porodicu da bi krenuo u neki nov tajanstven i opasan poduhvat. Kakav god da je čovek pred njom, verovala je da je do isrži povreñen, kao što je to svojevremeno bila i njena majka. Za razliku od gospoñe Svon, meñutim, on je još živ. I još pati.

Kad je Lorel zakočila pištolj, to je još više zaprepastilo Kruza nego kad je čuo njegovo škljocanje iza svojih leña. S ogromnom nevericom pratio je kako devojka okreće otvor cevi prema podu i lagano je spustio ruke.

“Da razjasnimo novonastalo stanje”, predložio je. “Nakon što si otkrila da je pred tobom hladnokrvno

kopile koje je usmrtilo dva tinejdžera pred Bogom i fotoreporterom, sklonila si pištolj?”

Lorel je posmatrala oružje kao da je i sama začuñena što više nije upereno u njega. “Bilo je to davno”, rekla je. “Pored toga, ubijeni nisu bili tinejdžeri.” “Prošlo je samo pet godina od tada, a jedan od nastradalih imao je jedva devetnaest.”

Nasmešivši se, Lorel se trudila da razume zašto je instinktivno poverovala da je Kruz ne bi povredio. Sve čega je mogla da se seti u vezi s tim incidentom ispred južnoafričkog konzula« ta u Los

Anñelesu jeste da je dva mlada cmca ubio agent FBI koji je bio belac.

A onda je grad naprosto podivljao. Neredi, pljačke, pucnjava i medijska halabuka o tome kako je dmštvo još jednom izneverilo svoje “obojene” grañane.

Najjasnije se sećala fotografije koja je postala simbol svega mžnog što se u svetu dogodilo u poslednjoj četvrtini dvadesetog veka. Reporter je uspeo da uhvati nemilosrdan portret ageiita koji je neposredno pre toga ispalio fatalne hice. Većina je na fotografiji videla muškarca koji je svesno izvršio svirepo dvostmko ubistvo.

Fotograf je dobio Pulicerovu nagradu, a njegovo delo nebrojano puta je preštampavano. Političari, novinari, demagozi i sociolozi neumomo su komentarisali dogañaj, zaključujući da je Kruz Rovan oličenje bezumnog bmtalnog vladinog egzekutora sa snajperskom puškom u ruci.

Kongres je naložio detaljan pretres slučaja, ali ni tri uzastopne istrage, koje su dokazale da nema osnova za bilo kakvo pokretanje tužbe protiv Kruza, nisu dovele do promene negativne slike u javnosti.

Kada je Lorel pet godina ranije videla famoznu fotografiju, lice snajperiste ipak joj nije izgledalo

neljudski. Mračan, leden izraz na njemu govorio je da je reč o čvrstom čoveku, verovatno opasnom, ali nikako bmtalnom.

“Ti si sigumo mnogo više od onoga što je zabeležio fotoaparat”, jednostavno je rekla.

Kruz je bio odveć zapanjen da bi bilo šta dodao. A onda je ponovo ulovio njen pogled na svojoj levoj šaci.

“Da li se to desilo pred konzulatom?” upitala ga je.

U sledećem trenutku njegovo lice imalo je gotovo identičan izraz kao na ozloglašenoj fotografiji.

“Izvini”, ustuknula je. “To je tvoja lična stvar i nemam pravo da budem indiskretna.”

Kruzove crte se ublažiše. “Mislio sam da sam čuo sva pitanja i dao sve

odgovore u vezi s tim dogañajem”, rekao je posle izvesne pauze. “Meñutim, niko me to nije pitao. Odgovorio bih ti da imamo više vremena na raspolaganju. Ali, nemamo.”

Lorel ga je zbunjeno pogledala. Delovao je manje napeto i nemilosrdno, ali i dalje tako da nije mogla da odahne. To je ipak nije sprečilo da nastavi s ispitivanjem.

“Jesi li još agent FBI?” i “Povlačim reč u vezi s onim što sam izjavio o tvom čitanju novina”, odgovorio joj je podrugljivo.

“Šta to treba da znači?” “Dao sam ostavku u jeku trećeg saslušanja pred

Kongresom, nakon što su mediji pustili glasine o mojim navodnim simpatijama za južnoafričku vladu.” Rutinski je izgovorio poslednju rečenicu, kao nešto što je toliko puta “prežvakavano”, da je postalo besmislena politička fraza, ali se u njegovom tonu osećalo da ni sada ne može u potpunosti da se distancira od posledica proganjanja koje je preživeo.

“Mora da sam preskočila taj deo”, rekla je Lorel. “Verovatno si, što se toga tiče, jedna od

malobrojnih u Americi. Bacio sam značku i stavio još napunjen službeni pištolj na direktorov sto.”

Lorel bi se nasmešila da se Kruzova usta nisu iskrivila od bola zbog neprijatnog sećanja.

“Vest o tome objavili su mediji”, objasnio je. “Naravno, nisu vemo preneli moje reči. Istina je previše neprijatna za nežne, male i lako uvredljive uši političara.” “I tako... više ne radiš za vladu.”

“Ne. Osamostalio sam se. Trenutno me angažuje firma ‘Risk Ltd’.”

Lorel je naprasno obuzela nada. “Ukoliko više nisi agent FBI, šta onda radiš ovde?”

“Kao što sam rekao, tražim uskršnje jaje. Jesi li ti zečić kod koga je ta stvarčica, vredna milion dolara?”

“Ne znam o čemu pričaš“, rekla je čvrstim glasom. Kruz se nacerio poput vuka. “Dušo, ništa ti ne

vredi da lažeš” “Onda ćeš mi poverovati da u kući nema nikakvog

prokletog uskršnjeg jajeta.” Osmeh nestade s njegovog lica.

“Jutros si primila paket i potpisala potvrdu o tome”, podsetio ju je odsečno. “Našao sam nalepnicu u kanti za otpatke. Uzgred budi rečeno, trebalo je da je spališ.”

“Pretpostavljam da baš i nisam neka nadarena varalica”, tiho je rekla. “Ne umem da lažem. Nisam u stanju da pucam u tebe. Ne znam čak ni da treba da uništim dokaze.”

Odložila je pištolj na radni sto. Ne skidajući pogled s Lorelinih neobičnih očiju

zlatne boje, Kruz je dohvatio oružje i iz njega izvadio pun šaržer.

Lorel se namrštila pitajući se šta će da usledi. Instinkt joj je govorio da može da veruje ovom čoveku. Ukoliko greši, vrlo brzo će to saznati.

“Lep primerak”, rekao je Kruz razgledajući njen ‘kolt’. “Podešen za žensku ručicu. Prilično ekscentričan model za juvelirku koja ne ume da laže. “Čiji je? Tvog dečka?”

Lorel se gotovo uvredila zbog pretpostavke da je pištolj prevashodno muška “alatka”.

“Nemam dečka”, rekla je pokajavši se istog trenutka. Bog zna da joj je Svon dovoljno često ponavljao da ljudi zaobilaznim putem mogu da izvuku informacije koje ih zanimaju.

“Čiji je onda?” nastavio je Kruz svoju istragu. “Dovoljno dobro rukuješ njime, ali je očito da je na njemu radio profesionalac koji brine o tebi.”

“Manuelno sam spretna”, rekla je Lorel ravnim glasom. Kruz je osmotrio skup pribor za rad, poreñan na Lorelinoj radnoj ploči.

“Mora da jesi. Malo je žena koje bi sebi mogle da priušte ovakav komplet za nešto čime se bave samo iz hobija.”

“Dovoljno sam dobra u svom poslu da ne moram da pribegavam lovu na uskršnja jaja kako bih plaćala račune.” “Jesi li ga već pretopila?”

Ona ga je hladno pogledala, ne nalazeći za shodno da komentariše njegove pretpostavke.

“Nisi, naravno. Tako sam i mislio. To ne bi bio tvoj stil.”

Zavukao je levu ruku u džep svoje jakne i odatle izvañio fotografiju čudesnog jajeta.

“Vredi mnogo više nego zlato i kamenčići od kojih je izrañeno, zar ne?” blago ju je upitao.

Lorel je slegla ramenima.

“Ti svakako ne bi uništila neprocenjivo umetničko delo samo da bi se dokopala šake ruskih dijamanata i grumena zlata”, zaključio je bez dvoumljenja.

Uvidevši da je Kruz Rovan za samo nekoliko minuta o njoj otkrio više nego njen roñeni otac za ceo život, osetila je nejasnu studen oko srca. jf “Smatraš li da je autentično?” pitao ju je Kruz.

Jeza joj je prostrujala duž kičme kad je shvatila koliko je Kruz Rovan dobar u svom poslu. To će svakako otežati njena nastojanja da zaštiti oca.

Kruz se gotovo tužno nasmešio proučavajući Lorelino besprekomo izvajano lice. “Stvamo ne bi trebalo da učestvuješ u ovoj igri”, primetio je. “Nisi za nju sazdana. Samo mi reci gde je jaje i zaboravićemo da si ga ikada videla.”

“Ne mogu.” Nije mu se svideo devojčin odgovor, ali joj je

poverovao. “Zašto?” “Ne znam gde se nalazi, a čak i da znam... ne bih

ti rekla.” “Smešno. Uopšte ne ličiš na damu koja čezne da

upozna kako izgleda unutrašnjost federalnog zatvora.” Lorel je imala problema s disanjem. Želela je da

mu odbrusi da je on samo obično privatno njuškalo, za razliku od njenog oca koji radi za vladu, i da sigumo ne bi otišla u zatvor zbog toga što pomaže ocu.

Ukoliko Svon ovog puta zaista radi za vladu. I ukoliko je vlada u položaju da to potvrdi. Ako...

“To se neće dogoditi”, najzad je izgovorila. “Samo se ti nadaj”, užvratio joj je.

Okrenula mu je leña da bi se zaštitila od njegovog prodomog pogleda i još prodomije inteligencije.

“Kada kompanija koja je dopremila tovar ustanovi da je jaje nestalo, uzbuniće federalce. A onda će početi

da pljušte nalozi za pretres i nalozi za hapšenje. Kraña meñunarodne pošiljke nije naivna stvar. Smatraće se da je reč o opasnoj zaveri. A,to je samo početak.”

Kruz se odmakao od stola, stao pored Lorel i preko njenog ramena piljio u tamu okeana.

“Pokušaću da ti još malo razjasnim stvari. Za razliku od prevoznika, ja nisam u situaciji da štitim bilo kakav ugled. Za razliku od federalaca, ne moram da brinem o proceduri i voñenju sudskog postupka. Ja samo hoću da vratim jaje.” Lorel je shvatila da je na trenutak prestala da diše. Kruz je stajao tako blizu da je mogla da oseti toplinu njegovog tela koja je u njoj izazvala drhtavicu ni u kakvoj vezi sa strahom.

Kakav nezgodan momenat da je privuče muškarac, pomislila je gorko. I to kakav muškarac! Da li se to dogodilo njenoj majci? Možda se tako brzo upecala da nije imala vremena da razume kolika joj opasnost preti?

“Ja sam pravo rešenje za nedužne devojke u nevolji”, rekao je Kruz nežno.

“Kaži mi sve što znaš o ovome, dušo. Dopusti mi da ti pomognem.”

“Zaista si dobar”, prasnula je, pomešanih osećanja. “Prokleto dobar. Ali, to nije dovoljno da bi sa mnom izišao na kraj.”

On je bio šokiran iznenadnom željom da poljubi tu lepu prevarantkinju koja je imala tako neobične oči boje meda. I jednako izuzetan glas. “Dobra si ti”, priznao je. “Pravi dinamit. Ko je srećan momak?” “Šta?”

“Ko ti je partner? U tome je stvar, zar ne? Štitis kučkinog sina koji te je ostavio da sama vadiš kestenje iz vatre?’

“Da li zaista stojiš iza onoga što si mi ponudio?” upitala je devojka. “Da li bi me ostavio na mim ukoliko

bih ti pomogla da vratišjaje?” Kruz je nemo klimnuo glavom.

“Ne bih bila optužena?” insistirala je. “I ništa ne bi procurilo u javnost?” “Učiniću sve što je u mojoj moći. A nakon toga, vidi šta ćeš. Doduše, to ne važi za tvog ortaka. On treba da bude kažnjen. Muškarac koji takvu ženu izloži opasnosti ne zaslužuje zaštitu.”

Lorel je na momenat zažmurila. To što joj je Kruz obećao nije bilo dovoljno, ali ništa više nije mogla da dobije. Oboje su toga bili svesni.

“Barem me nisi lagao”, rekla je promuklim glasom.

Ponovo je otvorila oči, prošla pored njega, dohvatila telefon i ukucala broj očevog pejdžera. Kada se začuo signal, unela je svoj telefonski broj i spustila slušalicu. Potom je pogledala Kruza Rovana kome je, sledeći intuiciju, odlučila da veruje.

Ulivao je poverenje. Inteligentan, snažan... I tako dalek. “To mora da je korisno”, rekla je odlučno.

“Šta?” “Biti sposoban da navedeš ljude na to da ti veruju

čak i kad uviñaju da njima manipulišeš. Gospode, sigumo misliš da smo budale”, rekla je uputivši se stepenicama u gomji deo kuće, ne udostojivši ga više nijednog pogleda. “Kuda ćeš?”

“Da se obučem”, odgovorila je ne zastajući. “Sto se mene tiče, ne moraš da se trudiš oko

toga.” “Idi u pakao, Kruze Rovane.” “Već sam bio tamo, dušo.” “Mora da ti se svidelo... U stvari, nikad se odatle

nisi istinski ni vratio.” Zapadni Los Anñeles obilovao je diskretnim

hotelima koji ugošćuju meñunarodnu elitu iz unietničkih i poslovnih krugova. Džejmi Svon nije

pripadao tom svetu, ali godine provedene u dodiru s intemacionalnim podzemljem naučile su ga da su mesta na kojima se kreće takozvano visoko dmštvo najbolja za kamuflažu.

Odabrao je hotel “Senčeri Plaza”, predstavivši se kao zastupnik jedne švajcarske kompanije, odnosno dobro stojeći trgovački putnik. Ukoliko bi iko naumio da proverava njegov identitet, imao je odlično pokriće. Jedno vreme zaista je bio na platnom spisku pomenute firme čija personalna služba i dalje vemje da Svon radi za nju.

Opredelio se za smeštaj u sevemom delu zgrade, odakle je kroz prozor gledao na plato koji je nedavno otkupio Dejmon Hadson i, umesto srušene sinagoge, podigao impozantnu grañevinu koja je trebalo da ovekoveči njegovu moć.

Dok je Svon kroz izuzetno snažan durbin proučavao zidove Hadsonovog muzeja, tmdeći se da otkrije kako su postavljeni alarmni ureñaji, oglasio se njegov pejdžer. Alarmnim sistemima bavio se iz hobija. Želeo je da vidi kako izgleda najskuplji bezbednosni sistem u privatnom sektom.

U sobi je bilo previše mračno da bi razaznao ko ga i odakle zove.

Nervozno je opsovao i nestrpljivo prišao lampi koja se nalazila na toaletnom stočiću. Na malom plastičnom monitoru prepoznao j e Lorelin broj.

“Ma, hajde, Lori”, promrmljao je. “Ne gnjavi me bez potrebe.”

Uprkos iritiranosti, otišao je do telefona i pozvao kćerku. Ona je smesta podigla slušalicu.

“U čemu je problem?” upitao je bez uvoda. “Ovde je neki čovek koji traži uskršnje jaje.” Svon je osetio kako mu se grči utroba. Srce mu je

prebrzo udaralo. Već dugo ga nije obuzelo nešto toliko

nalik na strah kao sada. Nije se plašio za sebe, već za svoju jedinicu.

“Sranje!”, prosiktao je. “Do ñavola, Lori, to nije trebalo da se dogodi.”

“Kaže da neće podići optužnicu. Samo želi da vrati jaje vlasniku.”

“Mnogo ih je koji bi hteli da se domognu tog jajeta”, podsetio ju je Svon. “Ne možeš da veruješ nijednom od njih. Je li ti rekao kako se zove?”

“Kruz Rovan.” “Poznato mi je to ime...” “Bio je agent FBI. Pre pet godina ubio je dvojicu

terorista ispred južnoafričkog konzulata.” “Je li još federalac?” “Ne.” “Radi li za nekog, ili je ovu akciju preduzeo na

svoju ruku?” raspitivao se munjevito razmišljajući. n. “Angažovala ga je neka firma. Zove se ‘Risk Ltd’.” Povezivao je činjenice zadivljujućom brzinom koja mu je nebrojeno puta spasla život. Sećao se Kruza Rovana i njegovih poslodavaca. Kompanija “Risk Ltd” imala je zavidan ugled i bila je strah i trepet u mračnom, zatvorenom svetu obaveštajnih i kontraobaveštajnih organizacija i oslobodilačkih i terorističkih pokreta.

“Loše vesti. To je prilično opasna družina”, obavestio ju je ravnim glasom. “Kako je Rovan dospeo do mene?”

“Ne zna ništa o tebi. Došao je zbog mene. Preturao je po mojoj kanti za smeće i pronašao poštansku uputnicu.”

Svon tiho zviznu. Dotle je bio opravdano ponosan na plan kojim je trebalo da zametne tragove. Petsto dolara cariniku da bi novi, domaći, tovami list zalepio preko prvobitnog, meñunarodnog... Pa, ipak je Kruz Rovan prokleto brzo otkrio kuda je paket upućen, što

znači da mu je bio dostupan kompjuter prevoznika, s kompletnim podacima o pravcu kretanja.

Psovao je sebi u bradu. Ispostavilo se da plan nije bio naročito uman. Pored toga, sada je i Lorel uvučena u ceo taj haos. Trljajući čelo, nastojao je da smisli kako da ih izvuče iz njega. Jedino su mu najdirektniji i najbrutalniji načini padali na pamet podmićivanje i ubistvo.

“Gde je sada Kruz Rovan?” upitao je kćerku. “U prizemlju.”

“Sluša li nas?” “Ne, osim ukoliko ne poseduje natprirodne moći.

Primetila bih kada bi podigao slušalicu drugog telefonskog aparata.”

“U redu”, zabrunda Svon. “Oslobodi ga se nekako.”

“Kako? Policiji ne mogu da se obratim, zar ne?” ljutito ga je podsetila. “Nema nameru da odavde ode bez jajeta. Meñutim, sklopili smo dogovor. Čim ga dobije, ostaviće nas na miru. ”

“Ne.” “To je najviše što od njega možeš da dobiješ",

ubeñivala ga je Lorel. “I to je znatno povoljnija opcija od one koju ti mogu ponuditi federalci, izuzev ukoliko ne radiš za njih i ne očekuješ da će te otvoreno štititi.”

Svon se nasmejao, ali to nije bio umirujući smeh. “Prestani da razmišljaš kao mali lojalan grañanin”, rekao je gotovo prekomo.

“Šta to treba da znači?” “Zakon je za fine stare gospoñe koje se sekiraju

zbog provalnika i brinu za mučenike kojima kradu teškim radom stečene automobile. Sada se nalaziš u drukčijem svetu. U njemu se sili suprotstavlja silom, a jebeni zakon s tim nema baš nikakve veze.”

Nakon Svonovog monologa usledila je duga pauza. Čuli su se samo Lorelini neodobravajući uzdasi.

“Slušaj, Lori. Činim ovo za tebe, sebe i još par budala koje su mislile da lojalnost nije jednostrana stvar.”

“Ali...” “Dakle, nemoj mi otežavati i pusti me da radim

ono što umem. Pozvaću te kad sve ovo proñe.” i “Čekaj! šta da kažem Kruzu?”

“Ništa. Trag se tu prekida. Neće moći da me nañe osim ako ga ti ne uputiš. A ti to nećeš učiniti. Obećaj mi, Lori.”

“Nemoj to da mi radiš“, usprotivila se devojka glasom koji je otkrivao da je na ivici očajanja. “Ne snalazim se u tvom svetu. Ne dopada mi se u njemu i ne mogu da obećam da ću učiniti ono što ti smatraš da treba.”

, “Slušaj me pažljivo”, rekao je oštrim tonom. “Možda ti se moj svet ne sviña, ali ti si sada u njemu i ne možeš iz njega da iziñeš pomoću čarobnog štapića. Ili ćeš mi pomoći, ili ćeš se pretvarati da si iznad svega toga i zaista upropastiti ceo poduhvat. Šta ćeš izabrati?” Ponovo je usledila pauza.

“Neću biti u tvom svetu nimalo lošija nego što si ti u mom”, napokon je rekla devojka.

Bol je preplavio Svona zbog emocija koje je prepoznao u glasu svoje kćeri.

Zvučao je upravo kao Arijelin kada joj je poslednji put rekao zbogom. U njemu su bili pomešani žaljenje, razočaranje i ljubav. I nije znao šta mu je teže palo žaljenje, razočaranje ili ljubav. Ni sada nije znao.

“Zbogom, dete”, prošaputao je nakon što je spustila slušalicu. “Ako to nešto znači, volim te.”

Dugo je sedeo u skupoj hotelskoj sobi piljeći u osvetljen grad, obavijen nezdravom maglom koja je

svake noći stizala s Pacifika. Najzad je ustao i poslužio se votkom iz mini bara. U dva gutljaja ispio je sadržinu čaše i počeo ponovo da je puni kad se začulo kucanje. Stresajući se, kao da izlazi iz transa, pošao je prema vratima.

“Ko je?” upitao je. “Ja sam, ljubavniče.” Prepoznavši glas, otvorio je vrata. Kler Tot je

stajala pred njim, s osmehom na licu, očekujući da je muškarac primi s iskrenom dobrodošlicom.

“Uñi”, rekao je Svon okrećući joj leña. S rukama na bokovima, ona je i dalje stajala pred

vratima. “Je li to najbolje što trenutno od tebe mogu da

dobijem, ljubavniče?” provocirala ga je. “U nevolji smo, ljubavnice”, uzvratio joj je tonom

koji je ukazivao na to da se njih dvoje neko vreme neće baviti seksualnom gimnastikom.

Zatvorila je i zaključala vrata, a zatim se okrenula prema zgodnom šarmeru koji je bio najbolji Ijubavnik od svih koji su prošli kroz njen krevet, a kojima nije znala broja otkako se uputila stazom kojom se izbavila iz teške materijalne bede. Svi su mislili da tucaju nju, ali je ona imala drukčiju računicu, postajući sve imućnija. U svetu u kom je živela, jedino je novac bio važan. Svako ko u to nije verovao sigumo nije bio toliko siromašan da bi morao da se hrani bubašvabama.

“Šta se desilo?” upitala ga je. “Neko nam je za petama. Došli su do moje kćeri.” Izgledala je više iznenañeno nego zamišljeno.

Posmatrajući Svona dok je odlazio prema baru, umesto izrazito senzualnog, na njenom licu se pojavio proračunat izraz.

“Tatina mala devojčica držaće jezik za zubima, zar ne?” pitala je.

Laka provokativna nota u njenom tonu promakla bi nekom s manje iskustva. Svon se okrenuo i pogledao je pravo u oči.

“Možeš slobodno da se kladiš u to”, odvratio joj je ravnim glasom.

Svon je veoma ubedljivo lagao, zahvaljujući dugogodišnjoj praksi. Lagao je toliko dobro da više.nije bio siguran gde prestaje laž, a gde počinje istina. Ukoliko je ikad bio.

“Dobro”, rekla je Totova, ponovo umiljata i mazna. Fiksirale su je njegove žutomrke, divlje oči, koje

su je opčinile čim ih je prvi put ugledala. Lavlje oči. Jednako seksi koliko i opasne. Nije mogla da kaže šta ju je više privlačilo, seksualnost koja je iz njih izbijala, ili opasnost. Znala je jedino da joj je potrebna upravo takva kombinacija. Od Svona ju je i dobila. Ne skrećući pogled, lagano mu je prilazila, zaustavivši se tik uz njega, toliko blizu da je bilo jasno da očekuje njegov dodir.

“Gde je jaje?” pitala je, mada je iz njenog tona bilo očigledno da je podjedanko zanima i to da li je za nju seksualno zainteresovan jednako koliko ona za njega.

“Na bezbednom mestu”, odgovorio je. “Kakva je njena uloga u svemu tome? Koliko je

upletena?” “Što Lori manje zna, bolje je za sve”, rekao je

smešeći se usiljeno. “Ko je taj što je ispituje?” “Kruz Rovan.” “Rovan? Federalac koji je pobio one nedužne

klince?” Svon se nasmejao. “Pobogu, Kler. Otkad si to počela da veruješ u sopstvene jebene izmišljotine? Oboje znamo da su ti žutokljuni dupeglavci bili teroristi.”

Naiskap je popio čašu votke.

“Žuriš nekud, dragi?” “Ne brini. Neće me oboriti.” Izazivački je napućila

usne. “Ništa nije u stanju da te obori”, primetila je

promuklim glasom. “Čak ni ja.” Svonov osmeh bio je gotovo okrutan. Brzo se

nagnuo i ugrizao je za usnu, dovoljno snažno da joj se oči ispune suzama, a bradavice na dojkama očvrsnu. “Lažeš baš kao prava kurva, što i jesi”, rekao je, jezikom prelazeći preko traga koji je ostavio na njenoj donjoj usni.

“A ti mi veruješ kao i svaka mušterija koja mi je plaćala za moje usluge”, uzvratila mu je.

Zabacio je glavu unazad i nasmejao se. Njegova surova emocionalna prilagodljivost bila je sušta suprotnost bezgraničnoj sposobnosti njegove pokojne žene da podnosi patnju. S Totovom, meñutim, nije morao ni u čemu da se uzdržava.

“Krešeš se kao mačka. Malo krvi samo te još više raspali.” ' “Lepo pričaš, beli momče. Kad ćeš da preñeš na delo?” “Kad me dovedeš dotle da ne mogu duže da čekam.”

Dok je ona baratala oko njegovih prepona, on ju je mirno posmatrao poluspuštenih očnih kapaka, ne prekidajući da govori.

“Šteta što je zbog tvog lažnog izveštaja o Rovanovoj povezanosti s Južnom Afrikom ovaj odlučio da napusti FBI” primetio je.

“Zašto?” pitala je, grimiznim noktima prateći jačanje Svonove erekcije, grebući ga kroz tkaninu, gotovo do bola.

Počeo je dublje da diše, osećajući kako mu spolovilo raste u ženinoj ruci. “Rovan radi za privatnu firmu ‘Risk Ltd’”, pojasnio joj je. Njena šaka se umirila.

“To nije dobro, ljubavniče.”

“Znam. Morao sam prošle godine da im se sklonim s puta ” Igrala se njegovim rajsferšlusom i posmatrala ga. Zenice su mu se proširile, i na vratu mu je žila kucavica postala uočljivija, ali se i dalje savršeno kontrolisao. Upravo je to volela kod njega. Bio je gotovo jednako neosetlljiv koliko i ona. I gotovo jednako u stanju da upravlja sobom.

“Šta se desilo?” pitala je. “Kupili smo neku elektronsku opremu za jednog

bivšeg saveznika, neke stvari čiji je izvoz bio strogo proveravan, Proizvoñač je angažovao Rovana da utvrdi ko to od njih nabavlja robu koja se nalazi na embargo listi.”

“I je li provalio?” “Jeste. I upropastio nam je posao.” Potom su oboje zaćutali, pa se jasno čulo

otvaranje rajsferšlusa na Svonovom šortsu. “Svakoga ponekad potera maler”, tešila ga je,

rastvarajući mu šlic. “Nije reč o maleru”, rekao je oštro. “Rovan je

jednostavno bio previše dobar. Više bih voleo da je ostao u FBI.”

“Radije bi da bežiš od FBI?” kao da se začudila. “Federalci moraju da poštuju par pravila. Momci

koji rade za privatne agencije ne moraju.” Jedno vreme, čulo se samo Svonovo disanje, i to

nešto dublje, dok je Totova nastavljala.svoju igru. “Je li jaje u blizini?’, raspitivala se, stežući ga

obema šakama. “Dovoljno blizu.” “Gde?” Pošto nije dobila odgovor, spustila se na kolena.

Na licu joj se ništa nije moglo pročitati, kao ni kada je to činila s Dejmonom Hadsonom i svim drugim muškarcima, izuzev sa Svonom.

Do sada.

“Izvadi ga”, rekla je. Pogled na sopstveni ud meñu nakarminisanim

usnama Totove nikada nije mogao da ga ostavi ravnodušnim, čak ni kada taj “zahvat” ne bi bio naročito nežan. Pogotovo tada.

Svon je jedva disao od siline seksualnog nagona, ali nije hteo da dopusti da ona toga postane svesna. Ne još. Ne sve dok bude mogao da izdrži bar sekundu duže. A možda čak ni kad ne bude mogao.

“Ne primam tvoja nareñenja”, rekao je. “Cak ni kada ti je ñoka u mojim ustima?” “Naročito kada mi je ñoka u tvojim ustima.”

Ona se nasmejala, ližući ga kao da je lilihip. A onda ga je ugrizla. Ispustio je uzdah koji je podsećao na šištanje, a potom joj je svojim snažnim prstima naglo obuhvatio vrat, istovremeno je milujući i upozoravajaći. Divlje je uzdrhtala i zaječala od navale požude.

Svonov osmeh bio je jednako okrutan koliko i njegove oči.

“Ovlažila bi mi šaku kada bih ti je sada stavio pod suknju”, tvrdio je bez ikakvog dvoumljenja.

Totova to nije negirala. On je jedini muškarac koji je bio u stanju da je istinski uzbudi, zato što samo nad njim nije uspela da uspostavi potpunu seksualnu kontrolu. Čak i sada, kada bi trebalo da joj je sasvim potčinjen, njegove šake za tili čas bi mogle da je usmrte.

I usmrtile bi je, kad bi mu za to pružila dovoljno razloga.

Ipak, bila je siguma da i ona njega seksualno uzbuñuje više nego bilo koja dmga žena pre nje. Zato što je, poput njega, i ona mogla da ubije. I ubila bi. Čak i njega.

“Ako mi je suñeno da me neko ubije, nadam se da ćeš to biti Svon je nastojao da se izbori s vrelinom koja mu je strujala iz baze kičme.

“Zašto?” pitao je dubokim glasom. “Zato što bih u tom slučaju umrla svršavajući.” “I

ti bi meni priuštila takvo zadovoljstvo.” “Mmm, da.” Svon se tiho nasmejao. Stisak njegovih šaka je popustio, i sada je uživao,

svestan da je puls njegove ljubavnice znatno uzbrzaniji. Zatim ju je uhvatio ispod pazuha i podigao je s iznenañujućom lakoćom s obzirom na njenu krupnu grañu.

“Već?” provocirala ga je, smeškajući se zadovoljno zbog svoje brze pobede.

“A kako je kod tebe?” Ne čekajući odgovor, zadigao je njenu kratku

suknju sve do oskudnog donjeg mblja. Potom je uklonio vlažno parče svilenih gaćica i celom dužinom u nju uvukao svoja dva prsta.

Totova je tiho jeknula i stegla mišiće, udvostručujući pritisak, uvijajući se od zadovoljstva.

“Tako, mala”, rekao je Svon, grickajući joj usnu. “Volim kad se ovlažiš.” Bez upozorenja ju je pustio i odmakao se. S iznenañenjem ga je posmatrala dok se oblačio.

“Vraćam se za deset minuta”, saopštio joj je. “S jajetom.”

Dišući neujednačeno, Totova ga je ispratila pogledom. Ugrizla se za usnu, osetila krv pod jezikom, a onda se ugrizla još jače.

Potora se mašila za telefon i izabrala broj. Začula je hrapav, grlen glas:

“Da?” “Da li ju je neko posetio?” pitala je neutralnim

tonom.

“Moguće. Bilo je nekih neuobičajenih aktivnosti. Svetla su još upaljena.”

“Likvidiraj svakoga ko je unutra.” “Kada?” “Odmah.” Totova je spustila slušalicu i otišla prema prozom,

piljeći u svoj odraz, s osećanjem vreline meñu nogama i pitajući se ko će svršiti, a ko umreti.

I kada. Krećući se kao da se nalazi pod vodom, Lorel je

preko tamne rolke i farmerki navukla široku tuniku krem boje. Potom je obukla dokolenice i sportske cipele.

Kada je zavezala pertle, uočila je da su joj cipele iste marke i boje kao one koje je nosio Kruz Rovan. Mrzela je glupavu obuću pastelnih boja koja je nametana ženama, pa je najradije kupovala muške cipele. Kiselo se nasmešila, pitajući se da li će to Kruz primetiti.

Istim, neprirodno sporim pokretima kojim se oblačila, dohvatila je četku i njom lagano prolazila kroz kosu. Znala je da namemo odugovlači sa spremanjem. Pomišljala je da i Kruz to zna.

Napokon je izišla iz spavaće sobe i krenula u prizemlje. Kruz j je proučavao nekoliko njenih modela koje je izradila u vosku i koje je ostavila na polici ispod prozora. Kao da je fasciniran njihovim linijama. Srednjim prstom leve ruke nežno je prelazio preko udubljenja na jednom predmetu u obliku cveta. Ukoliko je i primetio da se domaćica vraća, to nije pokazao.

“Budi pažljiv”, kruto je rekla. “Figure još nisu izlivene, a već l sledeće nedelje treba da ih isporučim.”

Oprezno je spustio matricu.

“Ovo zaista nije hobi, je l’ tako?” upitao je. “Ne. Za razliku od nekih drugih ljudi, ja redovno

govorim istinu.” Kruz ju je pogledao iskosa, a onda se ponovo, s

neskrivenim divljenjem, usredsredio na razgledanje figura.

“Jesi li ti ovo dizajnirala?” “Da.” “Da li ih ti prodaješ, ili to drugi čine za tebe?” “Nekoliko galerija širom zemlje plasiraju moje

radove.” “Potpisane imenom Lorel Svon?” Bila je u nedoumici da li ga sve to zaista zanima,

ili je ispituje iz puke navike. Zaključila je da to i nije važno. Uostalom, na takva pitanja mogla je da odgovara ne odmeravajući svaku reč. “Prodajem ih pod imenom Svon Kameron.”

“Imaš li ugovor?” “Nisam zainteresovana za serijsku proizvodnju”,

objasnila je. “Više mi odgovara status slobodnjaka.” Kruz je klimnuo glavom i izbliza pogledao jedan

minuciozno obrañen uzorak. “I šta ti je otac rekao?” upitao je Kruz, istim,

nonšalantnim tonom. “Ti, kučkin sine!”, viknula je. “Prisluškivao si.” “Pokušao sam. Nisam hteo da primetite da sam

upao u vezu, pa sam radije stajao na vrhu stepeništa. Čuo sam da govoriš, ali nisam uspeo da razaznam baš svaku reč.”

“Pa, kako si onda znao da sam pričala sa svojim ocem?” uzvratila mu je prekomo.

“Rekla si da nemaš momka...” “Nemam!” “...ali sam iz tvog glasa zaključio da komuniciraš s

nekom bliskom osobom. I pritom joj nisi prebacivala

što te je uvalila u nevolju.” Lorel se ukočila i nije znala šta da kaže.

“Nemaš braće ni sestara, roñaka, tetaka, stričeva, i postoje svedoci da ti je majka umrla, ali tvoj otac...”

Kruz je uočio da su joj se zenice izdajnički proširile i da joj bilo na vratu ubzano udara. Znao je da je pogodio.

“Da”, rekao je. “Tako sam i mislio. Vodi se kao nestao na zadatku, ali o tome nema dokaza. Je li u CIA?”

Lorel je ćutala. “Pištolj je bio ključ”, mimo je produžio. “Ko god da

ga je podešavao i učio te da njime rukuješ, mora da je iz starije garde. Pripadnik američke vojske, učesnik vijetnamskog rata, verovatno. Neko mlañi dao bi ti malu laganu devetku ."

Lorel se prisilila da izdrži pogled Kruzovih sjajnih, ledenih očiju.

“Ali, najubedljiviji dokaz bilo je tvoje držanje. Više si brinula o onome s kim si razgovarala nego o sebi. Takoñe je jasno da si navikla da mu se povinuješ. U suprotnom bi ga oterala do ñavola kad je zatražio da lažeš za njega.”

Drhteći, Lorel mu je okrenula leña. “Gotovo da bih više volela da si nam upao u

telefonsku vezu”, procedila je. “Ne sviña mi se da me tako lako cčitaju” “Zaista pripadaš lakšim slučajevima. Čestita si.” Slegnuo je ramenima. “Šta drugo da ti kažem?”

“Pokušaj sa ‘zbogom’.” “Ne bi dalje da pričaš sa mnom, a? Otkud sad to?” “Pošto si toliko prokleto pametan”, siktala je, “kaži

ti meni zašto ne želim.” “U normalnim okolnostima imaš sva prava da

zaštitiš sopstvenog oca. Ali, ovde je reč o pljački

umetničkih predmeta koja ima intemacionalni karakter. Vlasti te nimalo neće štedeti da bi došle do tvog oca.”

“Lep pokušaj, ali neće proći”, odbrusila mu je pomalo neozbiljno. “Misliš da tvoj tata radi za federalce, zar ne?”

“Zakon s tim nema nikakve veze. Zato si ti ovde. Tvoj klijent ne želi da u to upućuje policiju.”

Na Kruzovom licu pojavio se izraz iznenañenja i žalosnog odobravanja. “Sama si došla na tu ideju, ili te je tatica poučio?”

“Zar je to važno?” “Ne znam. Ali znam da nećeš biti doveka otpoma.” “A ko jeste?” pitala je zajedljivo. “Niko. Ali mnogi ljudi uobražavaju da jesu.” Kruz je ponovo osmotrio njen radni prostor. Lice

mu je bilo bezizražajno poput maske. Zabrdnuto je čekala narednu rundu neobjavljenog

rata koji su započeli. Bila je siguma da predah neće potrajati. I nije.

“Naš klijent ne želi da privlači pažnju”, saopštio joj je Kruz, brzo se okrenuo i netremice je posmatrao iskričavim svetlim očima. “Ali će učiniti sve što bude neophodno da bi vratio jaje.” Lorel nije preostalo ništa dmgo nego da pilji u njega.

“Ukoliko je potrebno da zbog toga pojede nedužnu kćerku onoga ko ga je ukrao, neće oklevati”, ubeñivao ju je, a zatim dodao blagim tonom: “A ja svakako neću uživati u tom prizoru.”

“Tačno. Ček koji ti bude isplatio ‘Risk Ltd’ biće potpuno mokar od tvojih suza.”

Kruzove oči se suziše. “Tata mi je ispričao sve o tebi”, suvo mu je saopštila. “Radiš isti posao kojim se i on bavio, pa zato nemoj da mi prodaješ priču o tome kako brineš o blentavim ovčicama ovog sveta. Ti i on

ste lažovi i koristite ljude, takva vam je priroda i za to ste obučavani. Ostali su samo obični pioni u vašoj igri.”

Ćutanje koje je usledilo potrajalo je sve dok oboje nisu počeli da osluškuju sopstveno disanje.

“Da li je tvom ocu poznato koliko ga mrziš?” upita je Kruz nežno. “Ne, budući da ga i ne mrzim.”

“Umalo da me prevariš.” “U tom slučaju, lako te je prevariti”, odbrusila je

Lorel. “Volim svog oca, ali ne mogu da kažem da mi se posebno sviña, pogotovo kad je u radnom fazonu.”

Okrenula se od njega i piljila kroz prozor u tamu. “Ne volim da budem pion”, odlučno je izjavila, “ali

bar znam na eemu sam. Tata me voli onoliko koliko je u stanju da voli bilo šta i bilo koga, uključiv samog sebe.”

U njemim rečima mogla se osetiti bolna nota. Kruza je obuzeo nenadani iskonski mužjački poriv da uteši i zaštiti žensko stvorenje koje je bespomoćnije i znatno poželjnije nego što je toga svesno.

Od toga ga je odvratilo jedno surovo staro sećanje: Prema njemu se okreće žena s blagim osmehom na licu. U mci joj je veliki cmi pištolj. A potom je već osećao plamteći bol u levoj šaci, pošto mu je metak razmrskao zglob na kažiprstu; onda se prolomio dvostruki prasak iz njegovog oružja i dva čoveka su bila mrtva.

Milosrñe prema pojedinim ženama opasna je greška. Lorel je mogla pripadati baš takvoj sorti.

“Želiš da pomogneš ocu?” upitao ju je pomirljivo. “Lepo. U tom slučaju, reci mi gde se nalazi jaje.”

Zbog nečega u Kruzovom glasu, jeza je prostrujala duž Loreline kičme. Pogledala ga je preko ramena, ali nije mogla dugo da izdrži suočavanje s njegovim očima od kojih ništa opasnije u životu nije videla. U

poreñenju s njima, noćna tama delovala je primamljivo.

“Ne znam gde je”, rekla je. “Da li ga je tvoj otac odneo?” Slegla j e ramenima. “Kuda je mogao da ode?” “Ne mogu da ti pomognem”, ubeñivala ga je. “Ne

možeš, ili ne želiš?” “I jedno i drugo”, priznala je. “Prosto, nisam u

stanju da ga izdam.” Nekoliko minuta Kruz je proučavao ženu koja je

radije gledala napolje u noć nego u njega. Položaj njenog tela potvrñivao je ono što je rekla stajala je sasvim uspravno, rastavljenih nogu, uzdignute glave. Bila je odlučna da se sa nepoznatom opasnošću suoči sasvim sama.

Onda mu je postalo jasno da to verovatno već dugo čini, da se sa životom bori sama. Otac kakav je Džejmi Svon nije mnogo vremena provodio s njom. Majka umetnica verovatno je živela u nekom svom svetu. Uostalom, imajući u vidu za kakvog je čoveka bila udata, ko je zbog toga i mogao da je krivi? Okrenula se prema njemu, zbunjena njegovim ćutanjem. Očekivala je da će morati da se suoči s nepokolebljivom muškom odlučnošću. Umesto toga, na licu mu je bio izraz saosećanja i divljenja koji je munjevito iščezao, gotovo pre nego što ga je prepoznala.

Ovog puta, Kruz je skrenuo pogled. Okrenuo se prema radnom stolu zato što nije mogao mimo da posmatra ženu čiji je otpor morao da slomi da bi došao do pravog prestupnika njenog oca.

Podigao je sa stola težak cmi pištolj. Iako je redovno vežbao rukovanje različitim vrstama oružja, postojala je velika razlika izmeñu pucanja na streljani i gañanja u živu metu. Kruz je znao da se na nju nikada

neće navići. U stvari, ponekad se pitao da li će ikada ponovo moći da povuče oroz pištolja uperenog u čoveka.

Bilo je to znatno teže nego što su predstavljali mediji. U svakom slučaju, ñavolski složenije.

“Prljav je”, rekao je rasklopivši i pažljivo pregledavši pištolj. “Zar te otac nije naučio kako da ga očistiš?”

Ona je nemo pratila njegove pokrete. Baratao je pištoljem nonšalantno kao tesar stmgom ili draguljar svojim alatom.

“Taj pištolj je jednako čist kao onog dana kad je izišao iz fabrike”, rekla je.

“Zašto se tvoj klijent plaši da se obrati policiji?” Kruz je spustio pištolj, dohvatio šaržer sa stola i vešto ga smestio u ležište.

“Vrlo se brzo snalaziš“, primetio je, “ali ušla si u igm čija pravila i moguće konsekvence još nisi počela čak ni da naslućuješ.”

“Je li to pretnja?” “Nije. Već, jednostavno, istina. Mogu da prihvatim

tvoju odluku da ne izdaš roñenog oca. Mogu čak i da joj se divim, iako znam da grešiš. A ako nastaviš u tom pravcu, greška će postati fatalna. Ne mogu da ti dopustim da to učiniš.” Činilo joj se da joj se kosa podiže na glavi od Kruzovog ravnog, ali neumoljivog glasa. Nije koristio nikakvu posebnu taktiku da bi je ubedio, nikakav poseban ton.

“Ne možeš me zaustaviti”, jogunila se, ali za razliku od njegovog, u njenom glasu bilo je kolebanja i nesigumosti.

“Mogao bih da te povedem sa sobom”, predočio joj je.

Pogledala je pištolj u njegovoj šaci. Svoj pištolj. Preteći mi pištoljom?” pitala je oštro.

Kruzove usne izviše se u čudan, jedva uočljiv osmejak.

“Mislim da ću te jednostavno prebaciti preko ramena i odneti u svoje pustinjsko skrovište”, odgovorio je. “Uvek sam želeo to da učinim s nekom lepom ženom.”

“Izopačen si i staromodan”, rekla je Lorel, s jedva primetnim šaljivim prizvukom u glasu.

“Hvala.” “Koliko mi je poznato, privatni detektivi nemaju

skrovišta u pustinji.” “Zar?” “Oni rade u malim, nimalo luksuznim

kancelarijama opremljenim polovnim stolovima i staromodnim telefonima.”

Kruz se glasno nasmejao. “I ti mene nazivaš staromodnim.” Lorel je shvatila da se smeši, zadovoljna što Kruzove oči više nisu

ledene i distancirane. “Ja pripadam potpuno drukčijoj vrsti privatnih

istražitelja. Svi naši telefoni su mobilni i u stanju smo da preko radio veze stupimo u kontakt sa svojim operativcima širom planete.”

“Imate i pejdžere?” “Da”, potvrdio je. “Najradije bih se otarasio tih

prokletih sprava.” Ponovo je pogledao težak pištolj, nimalo moderan, ali ubitačan.”

“Možda bi ti se svidela pustinja”, nagañao je. “I sigumo bi uživala u Kasandrinom društvu.”

Lorel je ponovo postala oprezna. “Tvoja žena, devojka, ili mezimac iguana?” “Ništa od toga. Kasandra Redpat, moja šefica.”

“Ona Kasandra Redpat? Ambasador, profesor, istoričar?” raspitivala se, Lorel, očito veoma iznenañena.

“Izostavila si da je radila kao analitičar za CIA i za Stejt. Department.”

“Zato što to nije navedeno na omotima njenih knjiga.”

Kruz ju je posmatrao s intenzivnim zanimanjem koje je jedva prikrivao. “Knjiga, a?” blago joj se obratio. “Nije valjda da ih čitaš?” i “Zapravo ih gutam.” Redpatova je jedini istoričar koji se u umetnost razume podjednako dobro koliko i u politiku.] Verovatno zato što je žena.”

Kruzovo lice poprimilo je izmučen izraz. “Još jedna ženska šovinistkinja”, promrmljao je.

“Dopašćeš se Kasandri.” Odložio je pištolj na sto i s iščekivanjem pogledao Lorel.

“Trebalo bi da krenemo”, rekao je. “Nemamo mnogo vremena.”

„ “Šta?” “Idi i spakuj stvari. Ili bi radije da putuješ bez

prtljaga?” “Ja nikuda ne idem.” r “Naravno da ideš“,

odvratio joj je smešeći se. Meñutim, njegove oči su govorile da se uopšte ne šali.

“Ne”, i dalje se suprotstavljala Lorel. “Ne želim da budem izopačen, dušo, ali, ili ćeš

poći sa mnom u pustinju...” “To je otmica.” “... ili ću pozvati operativca da te nadzire dok se

sve ovo ne okonča.” Kruz je namemo zadržao pogled na devojčinim bedrima.

“Mada, kad bolje razmislim, možda ću se lično prijaviti za taj zadatak.”

“Izopačenost je suviše pristojna reč”, prokomentarisala je Lorel. “A sada odlazi odavde pre nego što...”

“Pozoveš policiju?” prekinuo ju je, mrtav-hladan. Strah, gnev i frustriranost razdirali su Lorel. Bila

je saterana u ćošak. Kruz je to takoñe znao. On ju je i doveo u takav položaj.

“Slobodno razmišljaj o tome kakav sam podmukao, zao, gadan, surov kurvin sin dok se budeš pakovala”, mimo joj je predložio.

“Ne.” “Kako hoćeš.” Nikad ne bi pomislila da bi neko tako kmpan kao

Kruz mogao da bude toliko brz. Pre nego što je shvatila šta namerava, zgrabio ju je, podigao i prebacio preko gmdi kao da je dete. b“Proklet da si”, prosiktala je otimajući se. “Spusti me!”

“Ukoliko se i dalje budeš batrgala ili vrištala, bez razmišljanja ću te pesnicom ućutkati.”

Kada mu je pogletlala u oči, bilo joj je jasno da ne blefira.

Pre nego što je stigla da odluči šta da preduzme, pažnju joj je skrenuo tup zvuk kada su se zalupila vrata iza Kruzov?ih leña.

“Šta...?” zaustila je. Kruz je na vreme reagovao. Takvi šumovi nisu mu

bili nepoznati. Iako nije ni pogltdao, znao je da su vrata izmeñu garaže i radionice probijena.

Smesta je spustio Lorel i vrtoglavom brzinom zgrabio pištolj sa stola.

“Lezi!”, viknuo je repetirajući i otkočivši oružje. Ošamućena devojka piljila je u tamne obrise

dvojice neznanaca koji su upali u prostoriju, svaki s pištoljem u ruci.

Kruz ju je oborio i zaklonio sopstvenim telom. Dok su padali na pod, munjevito se izvio, da bi se suočio s uljezima.

Lorel bi kriknula da je mogla da doñe do daha, No, on ju je podlakticom

držao prikovanu za patos. Licem je bila okrenuta prema provalnicima. Cula je dva čudna zvuka nalik kašljanju, a potom još dva, nešto drukčija, poput udaraca bejzbol palicom.

Kruz se trgnuo, a potom su se začula dva snažna pucnja iz njenog pištolja.

Pogoñen u rame, jedan od muškaraca izgubio je

ravnotežu u udario u zid. Vrisnuo je od bola, a pištolj mu je ispao iz ruke. Kruz je ispalio još dva metka. I sam povreñen, saučesnik ranjenog muškarca, kriknuo je i uhvatio se za zglavak. Njegov revolver takoñe je pao na pod. Kada se nagnuo da ga dohvati, Kruz je ponovo zapucao za njim. Dvaput.

Uljezi su se naglo povukli, bezglavo bežeći iz sobe i ostavljajući oružje.

Kruz se pridigao i iz čučnja ciljao prema vratima, držeći pištolj obema rukama, tako intenzivno zureći u vrata koja su vodila u garažu da se činilo kako će očima osvetliti i najmračniji kutak prostorije.

Napolju se nije ništa čulo izuzev sve udaljenijeg bata koraka nasilnika koji su se dali u bekstvo.

“Jesi li...”, zausti Lorel. “Tiho.” Iako je to izgovorio blago, devojka je smesta

zaćutala. Nakon nekoliko sekundi, ne skrećući pogled s

vrata, uhvatio ju je za ruku i čvrsto je stisnuo, stavljajući joj do znanja da ne treba da se pomera. Uzvratila mu je stiskom svojih hladnih prstiju.

Tiho i gipko, poput divlje mačke, krenuo je prema vratima. Razgledao je odbačeno oružje jednog od napadača. Odmah je uočio da je reč o poluautomatu velikog kalibra s prigušivačem na cevi, besprekomo očišćenom, s uklonjenim serijskim brojem. Profesionalna oprema za profesionalce,

zaključio je. Prilično dobri strelci. Plaćene ubice. Dva od četiri ispaljena metka pogodila su Kruza izmeñu pojasa i gmdnog koša. Njegov mozak je to registrovao, ali je telo sporije reagovalo. Adrenalin je poslužio kao dobar anestetik dok najgore nije prošlo.

Uspeo je da se ne oglasi kad ga je napokon savladao bol. Iako je pošao prema vratima s namerom da pokupi i drugi pištolj, morao je lagano da se spusti na koleno. Zaječao je kroz stisnute zube pokušavajući da ustane. Bol je bio jači. Lorel se odmah stvorila pored njega, pokušavajući da ga podupre. Pogledao ju je, donekle iznenañen i pomalo grogi. Video je kako joj se prelepe zlatne oči šire od užasa, prikovane za dve velike mpe na njegovom tamnom džempem. “Nema razloga za brigu”, rekao je kroz stisnute zube.

“Ako stvamo veruješ u to, onda baš i nisi posebno inteligentan.”

Sagla se da izbliza pogleda povredu. No, on ju je povukao za kosu i podigao joj glavu.

“Nema vremena za to. Ukoliko želiš da živiš“, objasnio joj je.

“Ja? A šta je s tobom?” ‘‘Tražili su tebe. Ja sam im se našao na putu.”

“Hoće li se vratiti?” “Ja bih.” Lorel se zagledala u Kruzove jasne, nimalo pitome

oči. Razum joj je govorio da treba da se plaši i kloni ovog čoveka. Ali, postojalo je još nešto.

Njega su pogodili meci namenjeni njoj.

Lorel je snažno protresla glavom, u nastojanju da se oslobodi nepodnošljivog zujanja u ušima.

Nije pomoglo. Izgubila je oslonac, kao da joj je neko izmakao tlo

pod nogama. Užasna, zaglušujuća paljba i sevanje cevi pištolja, jauk muškaraca, promukli glasovi, dve tamne prilike koje teturajući se beže u noć, Kruz koji ih vreba poput divlje mačke...

Nasilje se odigralo tako brzo da još nije stigla da u potpunosti rekonstruiše šta se zapravo dogodilo. Ali, najviše ju je zaprepastila činjenica da neko želi njenu smrt.

“Kruze?” prošaputala je. “Idi i spakuj se. Odmah.” Oštre crte lica muškarca koji joj je spasao život

bile su još izraženije zbog bola koji je trpeo. Oslonio se na lakat leve ruke i ustao. Celom težinom odupirao se o radni sto, držeći Lorelin pištolj kao da je igračka.

Ali, nije bio igračka. “Požuri”, naložio joj je kroz stisnute zube. “Ti ne

možeš nikuda. Ranjen si.” “Prilično sam ugruvan, ali ne i ranjen”, ubeñivao

ju je. “Ali, osetila sam kako si se trgnuo kada su

pucali”, insistirala je. “Osetila sam.” “I ja sam. Veruj mi.” Zakočio je pištolj i stavio ga na sto, smešeći se

smrknuto. Zatim je pokušao da skine džemper i košulju ne pomerajući levu ruku.

“Šta to radiš?” pitala je. “Svlačim se. Hoćeš li da pomogneš ili ćeš samo da

posmatraš i da mi kačiš novčanice za pojas?” Lorel je mrmljala nešto u stilu-ti-nazadni-mačo-

kurvin-sine, a zatim pružila šaku prema njegovom džemperu.

“Isuse, lakše malo!”

Njene ruke se ukočiše dok mu je pomagala. Malo se opustila kad ni izbliza nije uočila tragove krvi.

Bogu hvala, pomislila je. Izgleda da ga meci ipak nisu pogodili.

“Kruze”, pozvala ga je gotovo bez daha. “Ovde sam. Čekaj. Ne pomeraj se.”

Cula je kako šištavo diše stežući zube. Onda je ispustio tih jauk, oslobañajući se rukava.

“OK. Sada ga povuci. Nežno.” “Oprosti. Nisam htela da te povredim.” “Znam.

Prvo skini s desne ruke.” Ustezala se, ali ga je poslušala. Kada je počela da

mu oslobaña i levo rame, duboko je uzdahnuo. “Kruze...”

“Jednostavno skini tu prokletu stvar”, gotovo je prosiktao.

Kad je napokon uspela, bacila je džemper na sto. Ruke su joj drhtale. Pogled na Kruzove sklopljene oči i bledo lice iskrivljeno od bola, još više ju je uznemirio.

“A sada košulja”, podsetio ju je. “Ne želim više da te povreñujem.” Pogledao ju je, mangupski se nasmešivši.

“U redu je”, umirivao ju je, pomilovavši je po obrazu. “Postaraću se da, kad me narednog puta neko pogodi, ne budem u džemperu.”

Lorel bi ga prekorila što se neozbiljno odnosi prema svojoj rani, da mu se bol nije jasno odražavao na licu. Ukoliko mu je bilo lakše da se šali nego da jadikuje, nije imala nikakvo pravo da mu zbog toga prigovara.

“Dobro”, rekla je. “Ne vidim krv. Gde te najviše boli?”

“Na levoj strani. Prvo izvuci košulju, pa je otkopčaj.”

Lorel bi bilo lakše da izvuče leñni deo košulje, ali to nije mogla zato što se Kruz naslonio na njen radni sto. Nezgrapno ga je obgrlila, i odupirući se obrazom o desnu stranu njegovih grudi, slobodnom rukom povukla tkaninu. Bila je topla. Kao i Kruz, “Lepo mirišeš“, rekao je.

“Ti ne”, odbrusila mu je. “Samo kordit i znoj.” Kruz se nasmejao i odmah se zbog toga pokajao,

procedivši neku kletvu. “Ne zasmejavaj me, dušo”, upozorio ju je.

Pogledala ga je. I on je nju posmatrao. Oči su mu izgledale kao brazilski akvamarin, čiste, i sjajne, poput kristala. Nikada nije videla nešto tako savršeno lepo poput kontrasta izmeñu tih srebmoplavih očiju i gustih cmih trepavica.

Spustila je glavu. “Boli te samo kad se smeješ?” “Pogrešno”, odvratio joj je napravivši grimasu. “Boli sve vreme.”

“Ova košulja mora da je užasno dugačka”, promrmljala je, pažljivo je izvlačeći. “Upotrebi obe mke.”

“A šta je s levom polovinom?” “Samo ne diraj rebra.”

Duboko udahnuvši, nadnela se nad njega, stavila mu mke na bokove i nežno nastavila da vuče. S olakšanjem je ustanovila da je tako zaista znatno brže. Osetivši hladnu kopču Kruzovog kaiša na obrazu, uporedo s vrelinom njegove kože koja joj je palila dlanove, potpuno se zbunila.

“Lorel?” Podigla je pogled baš kad je napokon izvukla

njegovu košulju iz pantalona. Zbog izraza na njegovom licu zastao joj je dah. Bila je to mešavina bola, inteligencije i želje.

Odjednom je shvatila da kopča na Kruzovom kaišu nije bilo jedino na šta je naslonila obraz.

Uspravila se tako munjevito da je gotovo pala. “Smiri se, dušo”, rekao je blago. “To je samo

adrenalin. Najbolji afrodizijak koji postoji.” Lorel se nadala da je stepenično svetlo bilo suviše

bledo da ne primeti koliko su joj se obrazi zažarili. “Ne brini”, rekla je suvo. “Neću se onesvestiti i

pasti na tebe.” “Odlično. Trebalo bi mi veoma mnogo vremena da

te odnesem u auto.” Odlučila je da se usredsredi na otkopčavanje njegove košulje umesto da raspravlja o tome ide li ili ne ide s Kruzom. Svest o tome da on netremice prati svaki drhtaj njenih prstiju samo ju je dodatno dekoncentrisala.

“Zažmuri”, mrmljala je, mučeći se s poslednjim dugmetom. “Zašto bih? Već sam video kako izgledam bez košulje.”

Lorel se bespomoćno nasmejala. Meñutim, kad je udahnula vazduh, malo je nedostajalo da zajeca, trudeći se da Kruzu ne nanese nijedan dodatni bol. Svlačenje košulje s desriog ramena nije bilo komplikovanoj ali kada je počela da je skida s levog, morala je snažno da se ugrize za usnu.

Kruzu svakako nije bilo ništa lakše. Iako se upinjao da ne ispusti nikakav zvuk, duboko je zaječao kad mu je podigla ruku.

Na njen užas, kada je uklonila košulju, ispostavilo se da je ostao još jedan sloj odeće, tamna debela potkošulja.

“Zato nema krvi”, rekao je Kruz. Mršteći se, uočila je dve duboke brazde utisnute u tkaninu koja je prekrivala njegova rebra. Primakla se da ih izbliza pogleda i dalje tražeći tragove krvi. Nije je bilo.

Vrlo pažljivo dodirnula je brazde. Neposredno ispod površine jedne od njih napipala je čvrst predmet.

“Šta je, do ñavola, ovo?” prošaputala je. “Daj ruku”, reče Kruz opipavši mesto u koje je piljila, a zatim joj je na ispruženu šaku stavio još toplo metalno tane.

Lorel je unezvereno gledala, prvo u metak, pa u Kruzovu potkošulju.

“Sta si ti, neki robot?” pitala je, pometena. “Samo tvoj običan vitez iz dvadeset prvog veka, u

crnom panciru.” S bolnom grimasom, Kruz se oslobodio modemog

zaštitnog “oklopa” ispod kog se ukazaše njegova gola prsa.

Lorel je i dalje nemo zurila, zaprepašćena što Kruz nije obliven krvlju, imajući u vidu da je primio bar jedan direktan pogodak.

“Za to je zaslužan jedan od neverovatnih ortaka gospodina Gilespija. On je napravio prsluk i podelio ga nekolicini nas, da ga testiramo na terenu pre nego što ga ponudi britanskoj vojsci.” Desnom rukom uzeo je metak s Lorelinog dlana i brižljivo ga razgledao.

“Moći ću da raportiram da je njegov izum neprobojan za kalibar od devet milimetara na udaljenosti od oko dva metra”, primetio je bacivši metak u vazduh i potom ga spretno uhvativši. “Naravno, prigušivač znatno ublažava udarac.”

Devojka je zurila u metak, potom u pancir i napokon u Kruzove obnažene grudi. Ispod leve bradavice već su se formirala dva tamna podliva. Da nije nosio te zaštitne metalne ploče sigumo bi bio mrtav.

“Prokleti mačo”, rekla je Lorel drhtavim glasom. “Grdi me još malo, dušo. Volim kad si

nepristojna.” “Stvamo uživaš u ovoj surovoj igri s

pucnjavom, zar ne?” prebacila mu je ljutito. “To je najbolja zabava koju si odeven iskusio, je l’ tako?”

“Apsolutno neuporediva”, rekao je podmgljivo. Veoma lagano dodimo je kmpniju modricu na

svojoj koži Trgnuo se, ali nije odustao od pregleda. “Ukoliko ti bol toliko prija, zašto jednostavno ne

udaraš glavom u zid?” “Probao sam. Nije naročito inspirativno”,

obavestio ju je ispustivši dubok uzdah. “Biće ti drago da saznaš da verovatno imam razmrskanu hrskavicu, a možda i slomljeno rebro.”

Lorel se okrenula u stranu. Šake su joj se neprestano tresle.

“OK, pomozi mi da ponovo navučem pancir”, pozva je Kruz. Lorel je s užasom odmahnula glavom, nespremna da ga posluša.

“Ukoliko je to jedina nagrada koju mogu da dobijem, onda uloga viteza nije više ono što je nekad bila”, našalio se.

“Vitezovi ne idu o... okolo pu... pucajući, da bi im neko zbog toga bio zahvalan”, usprotivila se, zamuckujući.

Posmatrao je njen ukočen profil. Znao je da ne postoji ništa čime bi sada mogao da je uteši i umiri. Posledica adrenalinskog šoka kod većine ljudi upravo je ovakvo stanje povećane razdraženosti i osetljivosti. On je već navikao da ga drži pod kontrolom, ali za Lorel je ovo bilo novo iskustvo.

“U pravu si”, rekao je lagano. “Viteški ugled prilično je narušen onim što se ovde malopre desilo.”

“Nećeš valjda da kažeš da su ovi tipovi koji su pucali u tebe vitezovi?”

zaprepastila se Lorel. “Ne, ali tvoj otac jeste. Ili je bar nekad bio.” “Ne razumem.”

“Mora da je svet otišao do ñavola kad vitezovi svoje kćerke bacaju u čeljusti aždahama.”

Tako se brzo okrenula prema njemu da je umalo pala. Kolena su joj klecala. Naslonila se na sto nastojeći da ih umiri.

“Moj otac me nije bacio nikakvim aždahama”, rekla je odlučno. “Siguran sarti da nije nameravao.”

“Nije to učinio. Tačka.” “Ko još zna za tvoju povezanost s Faberžeovim

jajetom?” “Ti!” “O, da”, potvrdio je otežući reči. “Sad se sećam.

Hteo sam da te ubijem, pa sam ti zato spasao život. Baš glupo od mene. Ali, šta bi drugo mogla da očekuješ od degenerisanog mačističkog kučkinog sina?”

Lorel je poželela da vrišti. Ponašala se iracionalno i bila je toga svesna. Bilo joj je neverovatno teško da se samosavladava. “Možda su gonili tebe”, branila se.

I Kruz je prepoznao očajanje u njenom glasu i dvoumio se izmeñu želje da je otrezni i još jačeg nagona da je zagrli i omogući joj da se dobro isplače i oslobodi viška adrenalina. Ali za to nije bilo dovoljno vremena, kao ni za ono što bi sigumo usledilo kada bi se jednom našla u njegovom namčju. Pokidane hrskavice ili ne, ugruvanog rebra, svejedno, Kruz ju je silno želeo iako se jedva držao na nogama. Odavno je naučio da je lakše živeti potpuno bez žena, nego biti s bilo kakvom.

“Nisu mene gonili.” “Kako možeš da budeš tako prokleto siguran?

Napokon, tebe su gañali.” “Niko nije mogao da me prati zato što ni sam nisam znao kuda idem, sve dok se nisam našao u avionu na putu za Los Anñeles.”

“Ali...”

“Osvesti se, Lorel”, oštro ju je prekinuo. “Ne razmišljaj srcem nego mozgom.” Vidljivo se naježila.

“Ne!”, upomo je odbijala, hrapavim glasom. “Nikada me ne bi doveo u situaciju da me neko likvidira.”

“Jesi li znala da će jaje dospeti u tvoje mke?” “Ne.” “A je li znao on?” Nevoljno je klimnula glavom. Nežno je položio šaku na njenu nadlakticu. Telo

joj je bilo ukočeno i uzdrhtalo. “Lorel”, ubeñivao ju je najblaže što je mogao,

“neko tvoj otac, ili neki njegov saučesnik pokušao je da te ubije.”

“Ali, zašto ?" Njeno kolebanje nagnalo je Kruza da bude još

direktniji. Nadao se da je takav pristup znatno adekvatniji, da je suočavanje sa surovom istinom korisnije od lažne utehe, pošto će mu se, u suprotnom, već za tridesetak sekundi oko vrata baciti izgubljena, histerična žena.

“Pokušali su da prekinu vezu izmeñu tebe i tvog oca”, mimo joj je objasnio. “Zašto?” prošaputala je.

“Nisu hteli da neko poput mene prati taj trag i otkrije gde se nalazi jaje. Tvoja smrt bi onemogućila dalju potem.”

Duboko je uzdahnula. Kruzove reči užasno su je potresle. “Mogu da garantujem da će naručioci poslati druge ubice čim čuju da si još živa”, produžio je. “Zato moraš da poñeš sa mnom. Nisi izvežbana da umakneš progoniocima.”

“Možda su mi te spodobe učinile uslugu”, rekla je podigavši pogled prema njemu. “Bar me više nećeš posmatrati podozrivo i proračunato kao da sam neki kriminogeni šljam s kojim si navikao da se susrećeš.”

“Sasvim me jasno vidiš“, rekao je podigavši obrvu.

“Ne, samo obrise i senke.” “Samo to i postoji, dušo.”

Nežno je prešao palcem preko duge i čvrste Loreline mišice. Bio je to više umirujući nego senzualan dodir. Ispustivši dubok uzdah, proučavala ga je kao da je on mapa pomoću koje će izići iz paklenog sveta u koji je nepromišljeno i neželjeno zabasala.

“Idi i spakuj se. Odvešću te na bezbedno mesto.” Iskušenje je bilo veliko, ali Lorel je znala da će

mnogo vremena proteći pre nego što zaboravi ružno deformisano olovo i brazde koje je utisnulo na Kruzovom telu, bol na njegovom licu i njegove reči koje su je suočavale sa surovom istinom: “Tebe su gonili. Ja sam im se samo našao na putu.”

“Ne”, uporno je odbijala. “Nisi dužan da unaokolo kupiš puščana zrna namenjena meni. To sigurno nije u opisu tvog radnog mesta.”

Kruza je istovremeno i uveselila i ganula njena nespremnost da ga izloži opasnosti.

“Strana četiri, deo drugi, paragraf tri”, izrecitovao je. “Lepe gospoñice neizostavno treba spasti, ne obazirući se na ličnu bezbednost.”

“Ne bih mogla da podnesem ako...” Odsečno je odmahnula glavom. “Ne. Imam gde da se sklonim. Niko ne zna za to mesto izuzev...”

“Tvog oca”, dovršio je Kruz. Nije mu odgovorila. Reči su joj odzvanjale u glavi.

Kruzove reči: “Pokušali su da prekinu vezu izmeñu tebe i tvog

oca. Nisu hteli da neko poput mene prati taj trag i otkrije gde se nalazi jaje. Tvoja smrt bi onemogućila dalju poteru.” k “Ne mogu da te odvedem do svog oca”, rekla je ukočeno, “tako da nema razloga da glumiš viteza.”

Kruzov stisak je popustio, ali mu je palac i dalje bio na njenoj ruci, s razoružavajućom prisnošću koje je blagim refleksnim trzajem pokušala da se oslobodi. Ali, on se pomerio taman toliko da ostane s njom u tom nežnom kontaktu.

“Zašto se ne bismo sporazumeli da zaboravimo na ulogu tvog oca u svemu ovome?”

“Stvamo misliš tako?” pitala je. “Svakako”, slagao je zato što je znao da je to jedini

način da je ubedi. “Potreban mi je vozač da me preko planina prebaci do aerodroma u Paso Roblesu. Ukoliko si spremna da to učiniš, onda smo izravnali račune.”

“I to je sve? Samo da te odvezem tamo?” “Au, au!”, gunñao je. “Zar je to prevelika usluga

čoveku ; koga su pogodila dva metka namenjena tebi?” dodao je nemilosrdno.

Jedan deo njenog bića govorio joj je da ovaj iskusan muškarac, koji je čita kao otvorenu knjigu, samo manipuliše njom. I bio je uporan. Ukoliko jedna taktika ne bi upalila, prelazio je na drugu i tako neprestano, sve dok ne bi savladao njen otpor.

Pod normalnim okolnostima uspela bi da mu odoli i čak bi uživala u tom okršaju. Meñutim, te noći ništa nije bilo normalno.

Veoma nežno, milovao ju je po nadlaktici. Zadrhtala je, boreći se s porivom da se priljubi uz njegove grudi i željom da je muškarac zagrli. On ju je blago privlačio prema sebi. Htela je da mu se odupre, ali ju je snaga napustila sada kad je opasnost prošla. Uzdahnuvši, oslonila je čelo na desnu stranu njegovog grudnog koša. Prošao joj je šakom kroz kosu ne čineći nikakvil druge pokrete. Kruzovo uzdržavanje predstavljalo je neodoljiv mamac. Ne shvatajući šta radi, Lorel je okrenula glavu i spustila obraz na njegove grudi. Kad god bi je pomilovao, ispod guste

kose, ose-; ćala je njegove gipke mišiće. Srce mu je snažno i ravnomemo udaralo.

Pomozi mi, Bože, ako ovaj čovek ikad odluči da me zavede, pomislila je, poražena.

“Hvala ti”, rekao je meko. Ustuknula je kao da ju je udario. Sokirala ju je

pomisao da je Kruz potpuno prozire. “U čemu je problem?” upitao ju je. “Ne sviña mi se način na koji mi čitaš misli.”

“Zaista?” “Baš sam pomislila kako je dobro...”Iznenada se

osvestila i u poslednjem trenutku zaustavila pre nego što je do kraja izrekla ono što je muči. “Na čemu si mi zahvalio?”

“Na tome što si me jasno sagledala, a nisi ustuknula. Dugo mi je trebalo da to sam sa sobom postignem. I, do ñavola, još u tome nisam u potpunosti uspeo.” “Dobro”, zavapila je. “Zašto nisi mogao da budeš glup i odvratan i mator i ružan?”

“Pa, valjda zadovoljavam tri od četiri nabrojane karakteristike, što nije sasvim loše. A što se starosti tiče, tu ne mogu ništa da učinim pre vremena.”

Ništa joj nije preostalo nego da se naslneje. Znajući da ne bi trebalo, ali nesposoban da se

uzdrži, nagnuo se i ovlaš usnama dotakao njenu slepoočnicu.

“Počni već jednom da se spremaš“, naložio joj je promuklim glasom. “Za koju god opciju da se opredeliš, neko vreme ovamo ne možeš da se vraćaš.” “Znam.”

Okrenula se i preko ramena pogledala tog krupnog muškarca koji se odupirao o njen radni sto. Kruz Rovam bi trebalo da bude poslednji čovek na svetu koji će je toliko privući, ali upravo to se desilo i bila je dovoljno poštena da to sebi prizna.

“U frižideru imam leda”, rekla mu je. “Misliš da bi trebalo da se rashladim?” “Možda bi

to prijalo tvojim rebrima.” Nasmešio se. “Hvala, dušo.” Obično ju je nerviralo takvo tepanje od strane

muškaraca. Pa, ipak, kad joj je upućivano s ovakvim osmehom, prijalo joj je.

Veoma. Počinjem da gubim razum, korila je samu sebe. S

druge strane, znala je da joj prisebnost u ovom slučaju ne bi bila od i naročite pomoći.

Dok je Kruz uzimao led iz frižidera, Lorel je pospremila svoj rasuti alat. Nije mogla da se seti otkud taj neuobičajen nered na radnoj ploči. Baveći se time, situacija u kojoj se našla manje joj je ličila na san. Kada je otvorila torbu, uočila je da ni u kutiji u kojoj je držala drago kamenje nije sve na uobičajenom mestu. Stavila je alat u torbu, zatvorila je i okačila preko ramena.

Kada se osvmula, iznenañeno je ustanovila da je Kruz uspeo da se obuče bez njene pomoći.

“Hoće li to trajati duže od jedne nedelje?” pitala ga je.

“Dok ne pronañemo jaje?” uzvratio joj je pitanjem, jednom rukom zakopčavajući dugme.

“Da.” “Ukoliko se lov oduži, naš klijent će se naći u

neobranom grožñu. Pakuj se. U cajtnotu smo.” “Spremna sam da krenem.” Oči su mu se suzile. “Nosiš samo to? A šta je s odećom?” “Ne treba mi ništa dmgo da bih te prevezla preko

planina.” “A šta ćeš onda da radiš?” “Smisliću nešto.”

Kruz nije sumnjao da je ona za to u stanju. Lorel, meñutim, nije znala da je on već smislio

nešto. Pritom je neospomo bio jači od nje. Kler Tot je sklonila prekrivač s ogromnog kreveta,

natrpala ga jastucima i svukla se. Hotelska posluga trebalo bi za pola sata da joj donese naručeni kasni noćni obrok, a Svon bi svakog trenutka trebalo da se vrati sa Faberžeovim jajetom. Nije želela da gubi vreme. Već je bila uspaljena. Kada je stigao, čekala ga je u izazovnoj pozi, poduprta jastucima. Torzo je prepredeno obmotala čaršavom, otkrivajući bedro i deo grudi. U kontrastu s potpuno belom posteljinom, koža joj je izgledala kao fino uglačana slonovača. Smeškajući se, Svon je pažljivo namakao rezu na vratima. Potom je zastao i još jedanput pogledao Totovu. Kada su joj se bradavice ukrutile kao da ih je dodirom nadražio, poželeo je da se baci na nju, da je zgrabi i i ne izlazi iz nje sve dok ne počne da vrišti.

“Nije dugo trajalo”, primetila je. “Nisam hteo da počneš bez mene.”

Totova se blago nagla, očiju cmih kao noć, bademastog oblika, jasnih i izrazito inteligentnih.

“Pokaži mi ga”, rekla je, tapkajući šakom po postelji.

Svon je stavio na krevet četvrtastu kutiju i seo. Potom ju je otvorio i skinuo dragoceni predmet s kitnjastog postolja.

“Priñi”, rekao je. Totova se nagla bliže. Čaršav koji joj je prekrivao

grudi skliznuo je, zadržavši se jedan trenutak na njenim tamnim bradavicama, da bi joj lagano pao u krilo. Svon je šakom prekrio glatko, hladno jaje, kao da je ženska dojka.

“Lepo, zar ne?” tiho ju je pitao.

“Lepo? Glupo je. Ono što je u njemu jedino je važno. Svi ti spoljašnji ukrasi potpuno su nepotrebni i ne znam zašto su ih uopšte pravili.”

Svon se nasmejao. Nadlanicom je prelazio od njenih grudi, preko stomaka, do meñunožja.

“Isto se može reći i za ženu”, zaključio je. Totova se takoñe nasmejala i raširila noge. Jednu

ruku zagnjurio je u guste kovrdžave malje, a drugom joj je pružio prelepo jaje. Dodirnula ga je dlanom, a onda vrhom prsta prešla preko njegove draguljima obložene površine, podražavajući pokrete njegove ruke koja joj se nalazila izmeñu prepona.

Svon se pitao da li je njegova šaka zaslužna što su joj se bradavice zašiljile ili je to izazvala moć koju je posedovalo čudesn jaje.

“Pokaži mi”, prošaputala je. “Pokaži mi kako se otvara.”

Rekla je to muklo i nestrpljivo, krajnje uzbuñena. Najednom, Svonu postade svejedno šta ju je toliko raspalilo, on ili taj lepi predmet. Jedino je želeo da to iskoristi.

Ova misao probudila je u njemu snažnu seksualnu želju. Imao je različite žene, svih tipova i rasa, širom zemaljske kugle. Totova je bila jedinstvena. Delom zbog zanosnog tela, delom zbog izuzetne oštroumnosti, a najviše zbog naglašene, izazovne seksualnosti. Način na koji je dostizala ekstazu bio je neverovatan. Bilo mu je dovoljno samo da na to pomisli. Kao i njoj.

Jednim palcem lagano je prelazio preko hladne površine Faberžeovog remek- dela, dok je drugim pretraživao znatno topliji trougao ispod njenog trbuha.

“Otvori ga, proklet bio”, promrmljala je hrapavim glasom.

“Strpljenja.”

“Odjebi strpljenje.” On se nasmejao, produživši s istovremenim

milovanjem i žene i Faberžea. Kad se napokon začulo sasvim tiho “klik’ Jaje poče sporo, gotovo tromo, da se otvara, otkrivajući taman izbrušen rubin. Teško dišući, Totova je zadrhtala. Svon je osećao miris njenog vrelog tela, nesravnjivo senzualnijeg od bilo kog parfema. Podjednako se divio i njoj i neprocenjivom umetničkom blagu koje je držao u ruci.

“Dovitljivi gade”, dobacila mu je promuklo. “Ti si jedini muškarac koji me je istovremeno tucao i mozgom i ñokom.”

“Ti si jedina žena kojoj je potrebno i jedno i drugo.”

Lenjo se ispružila, zadržavši njegovu šaku meñu svojim butinama. Mogla je da vidi da je spreman i zapet kao struna. Prešla je jezikom preko usana i nasmešila se.

“Koliko misliš da vredi?” pitao je. “Pet miliona, dvadeset?” Totova je dugo piljila u rubin, kao da pokušava da odgonetne nevidljivu poruku koju dragulj nosi negde duboko u sebi.

“Na ovom poniju možemo da odjašemo kud god želimo”, zaključila je. “Jedino nam nedostaju uzde. Gde su?”

“Stižu. Budi strpljiva.” Ispustila je uzdah otvorenog negodovanja.

Noktom na kažiprstu povukla je preko hladne, uglačane površine jajeta.

“Kada?” inistirala je. “Kada ja budem rekao.” Već u sledećem trenutku, Totova je sklonila

Svonovu šaku, uspravila se i čaršavom ogmula grudi s nabreklim bradavicama.

“Mislila sam da si kazao da si dobio sve što ti je potrebno, Ijubavniče”, podsetila ga je podrugljivo. “Ako

ti je stalo da se noćas malo zabaviš i rasteretiš, za to se lično postaraj.”

Svon je jednako dobro znao kakve su joj namere, kao što je znala i ona sama. Ali, to je bilo isto kao i svest o gravitaciji. Ne možeš promeniti prirodne zakone. Njegova erekcija nije popuštala, a ona je želela još seksa i to je oboma bilo jasno.

“Opusti se, Ijubavnice”, rekao je. “Nemam običaj da tuimaram okolo s elektronskom i kompjuterskom opremom u koferu.”

SPružio je ruku prema njoj, prateći kroz hladan čaršav konture njenih bradavica.

“Ali mogu da sredim stvari za nekoliko sati... ako hoću. Sve što nam je potrebno jeste nešto Hadsonovog novca u kešu, kom se ne može ući u trag. I odmah možemo da krenemo.”

Nekoliko sekundi hladno ga je proučavala. Bradavice meñu njegovim prstima nisu postajale tvrñe. Naprotiv.

“Misliš da si od onih najhladnokrvnijih, je li?” Usne mu se izviše u surov osmeh dok je palcem i

kažiprstom znalački štipkao njenu omlitavelu bradavicu u nastojanju da je ponovo uzbudi. To mu, meñutim, nije uspelo. Njena dojka bila je jednako mima i beživotna poput silikonskog gela u plastičnoj vrećici. Totova ga je fiksirala bezizražajnim pogledom, iako je njegovo milovanje počelo da liči na kaznu.

S pomalo nastranim osmejkom na licu, popustio je pritisak prstiju i ponovo pokušao s nežnijom manipulacijom.

“Ove noći nisi raspoložena za malo bolniju varijantu, a?” Ona ga je i dalje ćutke gledala.

“Jednog dana ćeš naleteti na momka koji će te silovati samo da bi te čuo kako vrištiš i gledao kako krvariš“, rekao je.

“Upoznala sam tu sortu još pre nego što sam pošla u srednju školu”, obavestila ga je ravnodušnim tonom.

Svon se nije iznenadio. “Tamo odakle sam ja došla kćerke veoma rano

seksualno sazrevaju”, dodala je. “Vrlo, vrlo davno naučila sam da u mislima odlutam nekud daleko.”

“Znaš da to sa mnom ne moraš da činiš? Svaka kap krvi koja padne zajednička je.”

“Znam. Samo sam htela da te podstaknem da se malo potrudiš. Ukoliko previše lako dolaziš do onoga što želiš, prestaje da te zanima.”

Dok je govorila, bradavica pod Svonovim prstima počelaje ponovo da reaguje na njegov dodir. Rasla je i stvrdnjavala se kao nekakvom čarolijom.

On je duboko uzdahnuo osećajući da mu telo divlje odgovara na ovaj podražaj. Perverzno ga je stimulisala njena sposobnost da potpuno vlada sobom. Bila je sasvim u pravu; kad bi bio siguran u to da će mu svakog puta uzvratiti strašću, sigumo bi se dosañivao.

“Kako bih mogao da izgubim interesovanje za ovo?” bunio se, s dlanom na maljavom brežuljku izmeñu njenih prepona. “Sve dok ti više ne bude padalo na pamet da se vratiš tom pederčiću Novikovu, neće biti problema.”

Mazno se promeškoljila i pustila ga da meñu njenim nogama čini šta mu je volja, razmišljajući koji će joj biti naredni potez. Meñutim, vrlo brzo je ustanovila da je prokleto komplikovano ne postići vrhunac u Svonovim rukama. Nikad je ranije nije obuzela tolika požuda i nikada nije bila na ivici da izgubi kontrolu. Cinjenica da je naručila ubistvo probudila je u njoj eksplozivnu seksualnu želju.

Jednim dlanom dodirivala je prelepo Faberžeovo jaje, dok je prstima druge ruke ritmično prelazila preko nabreklog uda svog ljubavnika.

“Aleksej nije pravi peško”, rekla je promuklim glasom. “On voli sve, i dečake, i velike momke, i devojke, i rupe na tarabi. Ali više od svega voli moć.”

“Kao i ti”, nadovezao se Svon. “Političku, seksualnu, fizičku. Moć je ono što te pali.”

Totova se prigušeno nasmejala, raširivši noge. Istovremeno mu se i rugala i pokazivala mu da se ne plaši da će je povredit'i. U svakom slučaju, ne na način kako su je ranije povreñivali.

“Jesi li sasvim siguran u to, Ijubavniče ?" izgovorila je na način kao kad mačka prede.

“Sasvim siguran, mala. Zato mi se i sviñaš. Kad ćeš ponovo da vidiš Hadsona?”

“Šta si ti? Moj makro?” “Šta god je potrebno.” “Potrebno je znatno više dati nego što se dobija”,

odvratila mu je. Svon se nasmejao mulujući je i dražeći i svesno

odlažući trenutak kad će pritisnuti mesto koje će je otvoriti, onako kako je pritisak na zlatan čvorić otvorio Faberžeovovo jaje.

Totova je znala da bi trebalo da kazni Svona tako što će se ponovo “ohladiti”. Znala je, ali nije mogla na to da se prisili. Ne ovog puta. Sa Svonom više nikada neće provesti ovakvu noć.

Zato je odlučila da ga maksimalno iskoristi i da istovremeno da sve od sebe. “Sutra ujutru”, rekla je.

“Hoće li Hadson imati novac?” “Bolje bi mu bilo. Tekst koji je Aleksej pripremio

pravi je dinamit. U njemu navodi sve detalje o prvom sporazumu izmeñu Hadsonove petrohemijske kompanije i sovjetske države.”

“To je bajata stvar”, primetio je Svon, dok je ona teško disala, razoružana njegovim milovanjem. “To više ne bi pobudilo ničiju pažnju.”

Sklopila je oči, uživajući u ljubavnom umeću muškarca koji joj je pružao nasladu kakvu je najviše volela, držeći je izmeñu I zadovoljstva i fizičkog bola i stavljajući joj do znanja da je može , zadesiti i jedno i drugo.

“I te kako hoće. Tu je i kompletan izveštaj o tome kako je kompanija ‘Hadson

Internašenel’ obezbeñivala opasnu j tehnologiju za proizvodnju nervnog gasa u jednom libijskom postrojenju. Hadson čak ne zna da su ga Rusi odavno provalili.”!

“Budi oprezna s takvim vestima”, upozorio ju je Svon. . “Čovek je mator. Srce mu možda ne bi izdržalo takav šok.”

“Teško”, primetila je otvarajući tamne oči. “Taj je izuzetno potentno kopile.”

“Jesi li se mnogo pomučila da ga namamiš u krevet?”

“Nisam morala. Pojavio se u šortsu dok sam recitovala njej gov dosije.” “Gotovo mi ga je žao”, nasmejao se Svon, ne prestajući da stimuliše njene erogene zone. “Verovatno će proteći čitava j nedelja pre nego što mu se ponovo digne.”

“Digao mu se ponovo nakon pet minuta”, obavestila ga je, lenjo pokrećući bedra. “Impresivno.”

“Već deset godina podvrgava se hormonalnoj terapiji po rumunskoj recepturi.”

“Ako je verovati glasinama, to je vrlo bolna kura.” “Da. I, kao što je slučaj s heroinom, ne možeš tek

tako da se zaustaviš kad ti padne na pamet.” “Čarobno”, primetio je Svon promuklim glasom.

“Pokušavam da otkrijem kako da to iskoristim protiv njega.”

“Stvarno si talentovana za ucenjivanje. To ti pomaže da budeš uspešna novinarka, zar ne?”

“Caršijsko rekla-kazala ne donosi ništa naročito. Stvamu moć stičeš kad nekog jadnog kopilana kakav je Hadson ubediš da ćeš obelodaniti njegove najskandaloznije tajne. Proleteo bi kroz deset hiljada obmča samo da to izbegne. Zabava je upravo u smišljanju takvih zamki, posebno namenjenih njemu.”

“Je li to ono što si učinila s momkom koji mi je uznemiravao kćerku? Postavila obruče i posmatrala kako se provlači kroz njih?”

Iskosa ga je prostrelila pogledom, pitajući se po prvi put da li je možda naslućivao šta je učinila.

Svon je, meñutim bio potpuno usredsreñen na pokrete sopstvenih šaka. Smešeći se, Totova se izvila, podsećajući ga šta će se dogoditi kad napokon prestanu da iskušavaju jedno dmgo. Nagradio ju je lakim udarcem od koga se žudno zgrčila.

“Kruz Rovan je bio ispravan uštogljeni kuronja”, rekla je ubrzano dišući. “Trebalo je samo da sarañuje s Aleksejom, u kom slučaju ne bih objavila ni jednu jedinu reč. Sovjeti nisu želeli da unište Rovana. Hteli su da ga iskoriste.” f “Pametno. Federalni agent na pravom mestu, tesno povezan s elitnim američkim antiterorističkim snagama, zlata vredi.”

“Tako je, ljubavniče. Neuporedivo veću korist imali bismo da je Rovan pristao da radi za nas nego što smo profitirali od kratkotrajne propagandne medijske halabuke koju je izazvao moj članak.”

Svon je položio Faberžeovo jaje meñu njene kmpne dojke.

“Ostani tako”, rekao je. Biće mi potrebne obe šake.”

“Zašta?” “Gledaj.” Gipkim pokretom kleknuo je izmeñu njenih nogu.

Zagnjurio je šake pod njena puna bedra i čvrsto ih stegao.

Znala je šta sledi. Divlje je čeznula za tim, uvijajući se i istežući, zarobljena njegovim snažnim mkama.

“Ne još, mala”, dubokim glasom rekao je Svon posmatrajući užareno grotlo meñu ženinim raširenim nogama. “Nikada nisi bila ovakva. Ne želim da mi išta promakne.”

Obrazom obraslim kratkim čekinjama, lagano je prešao prvo celom dužinom jedne, a potom i druge butine. Pre nego što ju je dodimuo usnama, već se nekontrolisano tresla.

Po prvi put je osetila seksualno uzbuñenje izazvano tako opasnim činom potpuno ju je raspametila činjenica da nije prošlo mnogo vremena od kada je naručila smrt jedinog Svonovog deteta, da bi mu sada potpuno prepustila sopstveno telo. Bio je to mračan, prisilan izazov i mogao se iskusiti samo jedanput.

Pokušala je da se obuzda, ali je već bilo prekasno. Svon je pogodio. Nikada ranije nije manje vladala sobom. Svršila je čim su je dotakli njegovi zubi. “Ne”, rekao je Kruz izvodeći Lorel iz garaže. “Oni će saznati tip i broj tablica tvojih kola. Idemo mojim iznajmljenim autom.”

Bez upozorenja, bacio joj je ključeve, ali ih je ona spretno uhvatila.

“Dobri refleksi”, pohvalio ju je. Dok su se vozili, dugo joj se nije obraćao.

Nastojao je da je izbaci iz glave, zaključivši da se njom

previše bavio. Dohvatio je mobilni telefon i okrenuo broj firme za koju je radio.

Pošto telefon nije bio obezbeñen ureñajem za dekodiranje, morao je da vodi računa o svakoj reči koju će izgovoriti, da mu neko slučajno ili namemo ne bi upao u vezu. Ukoliko po sredi nije obična radoznalost, već profesionalni lov, onda posao obavlja kompjuter programiran da snimi sve razgovore koji bi mogli navesti na trag. To je bila praksa u CIA i FBI.

Da je poruka koju je trebalo da uputi bila složenija, ili manje hitna, s pozivima bi sačekao dok se ne približe aerodromu, budući da se tamošnji mobilni telefon nije mogao prisluškivati. Ovako, svaki minut kašnjenja povećavao je prednost koju je imao Svon.

“Ovde Džon Smit Dmgi”, rekao je. k“Grozno vreme”, usledio je odgovor. “Možda kod vas. Ovde je vedro.”

“Možemo li da ti pomognemo?” “Dao sam adresu”, odgovorio je Kruz. “Potrebno

mi je da se tamo malo rasčisti.” “Hoćeš li nam ti pomagati?” “Ne.” “Hoće li još neko biti prisutan?” “Ne, koliko mi je poznato, ali posao je poveren

profesionalcima”, rekao je. “Šta treba da se očisti?” “Ostaci metala. A onda biste mogli da se nañete u

blizini, da biste pomogli ostalima ako se eventualno pojave.”

“Je li nešto oštećeno?” “Ništa ozbiljno”, saopštio je Kruz. “Ima li još

poruka?” “Reci svojim ljudima da budu u cmom. Može se

dogoditi da prilika bude formalnija nego što je najavljeno.”

“Crno? Razumem.”

Kruz je prekinuo vezu, a zatim izabrao dmgi broj. “Govori Crveni Dva. Trčim bos i zato trčim brzo.

Prvo: Džulija, Ema, Jamajka, Majk, Indija. Dmgo: Sijera, Viski, Odri, Novembar. Vidi šta ima Agencija. I kopaj. On zna kako da se skloni. Ukoliko pokušaš lični kontakt, budi u cmom. Očekuje nekoga.”

Kruz je uspostavio još nekoliko veza i ponovio poruku, s tim što je drugom operativcu rekao da proveri šta može da pronañe u arhivi FBI.

Tri naredna razgovora obavio je s predstavnicima legalnih vladinih organizacija na čijem platnom spisku je možda bio Džejmi Svon. Brojevi su postajali duži kad je stupao u kontakt s meñunarodnim ekspoziturama firme “Risk Ltd” širom sveta.

Lorel je ćutke vozila, slušajući kako Kruz razgovara na tri jezika od kojih bi jedan mogao biti mski. Odmah je shvatila da je od početnih slova reči Džulija, Ema, Jamajka, Majk itd, sastavljeno ime i prezime njenog oca. Nije se zbog toga uzbuñivala zato što je znala da će Kruz krenuti u potem za njim. Ono što ju je brinulo jeste oštra ocena Svonovog karaktera izrečena u svakom razgovom koji je razumela.

“Očekuje nekoga. Budite u cmom”, odzvanjalo joj je u glavi kao eho. Pitala se da li se moderan pancir proizvodi jedino u crnoj boji. Sto je više razmišljala o toj mogućnosti, činila joj se manje verovatnom.

Kruz je odložio telefon i pokušao da se namesti udobnije, praveći grimase. Zavukao je mku ispod košulje i odatle izvadio kesu s ledom koju je poneo iz Lorelinog frižidera.

“Baš me zanima ima li Gili ovo”, mrmljao je. “Prokleta stvar zaista funkcioniše.”

Devojka ga je pogledala. Očito se nije obraćao njoj. U stvari, jedva da je bio svestan njenog prisustva. Pitala se koliko ga je puta ranjenog rieko ovako vozio

kroz noć pardon, ugruvanog slušajući njegovih trideset telefonskih razgovora sa trideset belosvetskih utvara. Znala je da se to moralo dogoditi više od jedanput zato što je videla i druge ožiljke na njegovom telu. Pomisao da je. Kruz i pre bivao ovako povreñen izazvala je bolan trzaj u njenoj utrobi. Nije bilo razumno od nje što tako žestoko reaguje na njegove minule rane, ali to nije mogla da spreči.

Pomisao na mogućnost da Kruz ponovo nastrada učinila je da joj postane hladno. Najednom joj je svest o tome da je Kruz povreñen dok joj je spasavao život postala neizdrživa. S mukom je obuzdavala poriv da ga pomiluje po obrazu, obrvama, usnama i da oseti topao dah života na svom dlanu.

Potom se setila Kruzove obogaljene šake koja je jasno svedočila o tome šta ga je sve zadesilo, o opasnostima i bolovima s kojima je bivao suočen.

Da li i moj otac ima ožiljke, pitala se zureći u cm, vijugav put pred sobom. Da li je zbog toga majka napokon odlučila da se od njega razvede? Da li se umorila, čekajući da ga kući donesu mrtvog? Nije bilo odgovora na ta pitanja. Nikada ih nije bilo, zato što je majka jednostavno odbijala da razgovara o Džejmiju Svonu i svojim bračnim problemima. Ovaj je o njoj pričao malo, i to uvek nekako setno i zamišljeno.

Na trenutak, Lorel je skrenula pogled s puta i njime okrznula svog saputnika.

Sedeo je malo povijen, kao da štiti svoja povreñena rebra, ali su crte koje su mu izbrazdale lice pre ukazivale na intenzivnu koncentraciju i poput lasera oštru inteligenciju, nego na bolnu grimasu.

Znala je da je i sama bila u stanju da se tako usredsredi kada je smišljala novi dizajn ili kada je svoju ideju materijalizovala u metalu. Ali, nikada nije

srela neko drugo ljudsko biće s takvom sposobnošću da se potpuno isključi i fokusira na sadašnji trenutak.

Pitala se kakav je Kruz kad iziñe iz garda i kad se opusti. Ako se ikad opusti. U njegovom poslu, čoveku koji zadrema može se dogoditi da se više nikad ne probudi. Život na ivici podrazumeva stalnu, izuzetnu opreznost koja ne ostavlja mnogo prostora za opuštanje.

Kao i kod njenog oca koji se široko osmehivao, pritom neprirodno skupljajući oči.

Disonantni zvuci začuše se kada je Kruz izabrao još jedan telefonski broj.

Lorel je dovoljno znala španski da bi mogla da uhvati suštinu razgovora. Crno na crno.

Približavali su se Paso Roblesu kad je Kruz napokon odložio telefon i zavalio se u sedištu. Zvuk koji je pritom ispustio mogao je da se protumači kao uzdah olakšanja ili prosto kao zamor.

“Kako su ti rebra?” “Još su na mestu.” “Da li bi aspirin pomogao? Imam ga u tašni.” Kruz je mahinalno slegnuo ramenima, a potom se

trgnuo psujući sebi u bradu. “Ne može da šteti”, rekao je. “Možeš li da dohvatiš

flašu vode sa zadnjeg sedišta? Trebalo bi da je tamo.” Vozeći jednom mkom, dmgom je uspela da

pronañe bocu, iako je to bio prilično komplikovan manevar na uskom planinskom putu.

“Hvala”, rekao je. Izvadio je aspirine iz Loreline tašne i progutao

nekoliko pilula. “Je li ti išta bolje?” pitala ga je posle nekog

vremena. “Nisu tako efikasni kao dupli viski, ali bolje mi je.”

“Viski, a? Ja volim vino. Kao i čašu brendija, kad se predugo zadržim za radnim stolom.”

Kruz se nasmešio. Potom se okrenuo i proučavao njeno lice. Oči su joj ličile na mačije, boje zlata, jagodice blago naglašene,

usne tamne. Sake su joj bile nežne ali su, položene na volan, ulivale poverenje. Ukoliko je uočila njegov ispitivački pogled, to je nije zbunilo. Upravljala je autom sigumo i vešto. Bila je oprezna, ali ne i nervozna.

“Veoma dobro voziš“, rekao je Kruz. “Kao da si iznenañen zbog toga”, odvratila mu je

blago se smešeći. “Većina žena bi mi izmestila bubrege vozeći me

kroz planine”, objasnio je. pao i većina muškaraca”, primetila je suvo.

Kruz se nasmejao, lecnuvši se pritom zbog bola koji ga je ponovo mučio. “Da li te je i vožnji učio otac, kao što te je naučio da pucaš?”

“Ne. Uzimala sam časove prilično davno.” “Želela si da učestvuješ na trkama?” “Ne. Naprosto sam htela da dobro vozim.”

“Zašto?” Brzo ga je pogledala. To nije bilo u skladu s

lekcijom koju je naučila na časovima vožnje — da možeš da razgovaraš sa saputnicima ne skrećući pogled s puta. Ali, tako nije mogla da vidi izraz na njegovom licu. Kao i obično, bio je to intenzivan izraz, prodoran, inteligentan, fokusiran.

“Zato što volim da držim stvari pod kontrolom”, odgovorila je, ponovo se usredsreñujući na put pred sobom.

“A šta bi se dogodilo kad bih insistirao da ja vozim?”

“To zavisi od toga koliko si pažljiv. Ne volim

prebrzu vožnju. U autoškoli naučila sam da izoštrim reflekse i spoznam sopstvena ograničenja, kao i ograničenja automobila i puta.

“Još jedanfanatik samokontrole, a?” provocirao ju je. “Kao što si ti?” odbrusila mu je.

“Više volim izraz ‘samodovoljanV’ “Kao što ga voli i većina fanatika samokontrole”,

nije popuštala. Kruz joj je nemo pokazao da skrene levo.

Poslušala ga je, ne raspitujući se kuda idu. “Znači, sviña ti se da se snalaziš sama. Da li zato i

stanuješ sama?”. “Da li je to zaobilazan način da me pitaš zašto ne

postoji muškarac u mom životu?” “Nije. Ali, ako postoji, baš me zanima da li je

obučen da prolazi kroz ovo u šta si se sada uplela.” “Važno je da ja budem spremna za to. Uostalom,

brinem o sebi od svoje šesnaeste godine.” “Ali sigumo ne u ovakvim okolnostima”, rekao je,

pokazujući joj kuda dalje da vozi. Čim je ponovo skrenula, ugledala je svetla na

omanjem aero* dromu. Put je vozio kroz otvorenu kapiju. U daljini je čekao moćan avion. Čime god da se firma koja ga je posedovala bavi* la, dobro je finansijski stajala, zaključila je Lorel.

“Parkiraj pored aviona”, rekao je Kruz. Tako je i učinila, ali nije isključila motor. Kruz je,

meñutim, i dalje sedeo. “Želim da poñeš sa mnom”, saopštio joj je.

“Šta ako odbijem?” Kruz je gotovo potpuno sklopio svoje cme

trepavice tako da su mu oči blistale kao dva tanka plava proreza naspram tamnog lica.

“U tom slučaju ću uvideti da si dovoljno luda da bezrazložno rizikuješ vlastiti život i postupiću u skladu s tim.”

“Šta to znači?” “Bistra si. Zaključi sama.” Lorel je čula da motori velikog mlaznjaka već

rade, Crnokosa žena u besprekomoj uniformi stajala je na vrhu stepenica koje su vodile u avion. “Kako su tvoja rebra?”

“Još su na mestu.” “Zaista misliš da bi u takvom stanju mogao da me

odneseš uza stepenice dok se ja otimam i vrištim?” “Ne bih se usudio.” “Mogu da se kladim da ne bi. Naročito kad saznaš

da sam sedam godina učila istočnjačke samo-odbrambene veštine.”

“Opa!”, reče Kruz podižući obrvu. “Žena sa hiljadu lica.” Lorel je podigla kočnicu, isključila mašinu i sa zadnjeg sedišta uzela svoju kožnu tašnu. Zatim se okrenula prema Kruzu čije su oči svetlucale kao led na mesečini.

“Mislila sam da žuriš.” “U pravu si. Ali, ne idem sam.” “Poći ću s tobom.” “Hvala ti”, rekao je, nežno prešavši palcem preko

njene donje usne. Želja koja ga je obuzela kad je osetio njen dah bila je žešća od bola koji ga je probadao u rebrima. Nemoćan da se odupre, zaronio je prste u devojčinu kosu. Nije bio siguran da li ju je privukao sebi ili je sama prišla, tiho poput mesečine. Usne su joj bile tople kada ih je lako dodimuo svojima. Učinio je to još jednom, a onda se prisilio da je pusti.

“Zadržavam pravo da se vratim kući kad god to budem htela”, prošaputala je.

“Dogovoreno”, uzvratio joj je. “Za sada”, dodade za sebe. Kruz je izišao, uhvatio je za mku i nežno je stegao.

“Ja ću brinuti o tebi”, jednostavno je rekao. I “Znam. Ali ne idem zbog toga s tobom.”

Suzivši oči, ponovo je spustio usta na njena. Ovog puta bio je to pravi, kompletan poljubac, intimniji, dublji i strasniji. Ona mu je odgovorila s jednakom žudnjom, jednako gladno i senzualno. i Kruza je omamila iznenadna vrelina koja mu je prostrujala celim telom. Gotovo je zastenjao od čežnje, privlačeći je bliže uz sebe, dopuštajući joj da oseti šta mu je učinila. Ispustila je uzdah koji je mogao da ukazuje i na iznenañenje i na odobaravanje. Umesto da ustukne, kao što je očekivao, sasvim se privila uz njega, uzvraćajući mu strašću koju je u njoj izazvao.

Naglo se uspravio i odvojio od njei Odveo ju je do aviona, bezglasno proklinjući sebe što je postupio kao prava budala.

Dodimuvši je, prekršio je sva pravila službe. Nežno je ljubeći, prekršio je sopstvena pravila. Otkrivši da ga ona želi koliko i on nju, shvatio je da je napravio tešku glupost.

Tešio se da mu je ova nepromišljenost barem odvratila misli od povreñenih rebara i naterala ga da se usredsredi na nešto niži deo sopstvenog tela. “Odvedi nas kući”, rekao je pilotu dok su se ukrcavali. “Brzo.”

Vrata su se za njima bešumno zatvorila. Ubrzo su poleteli, ali se Kruz nije oglašavao.

“Impresivno”, rekla je Lorel. “Naš posao je briga o ljudima.”

“Ja te nisam unajmila.” “To nije važno”, primetio je. “Šta ako odlučim da to rešim sama?”

“Nema razloga da o tome razmišljamo pre vremena.”

Kruz je prigušio svetla u kabini, ali ne da bi podesio atmosferu za romantično zavoñenje, već da bi imao bolji vidik i uživao u pejzažu obasjanom mesečinom, kao da u očima ima ugrañene radare. Ona je piljila kroz svoj prozor, pitajući

se šta Kruza toliko fascinira. “Kuda idemo?” “Da si tako dobar geolog, kao što si dobar

poznavalac dragog kamenja, uočila bi i prepoznala onu neravnu liniju.”

“Gde?” zainteresovala se. “Vidiš onu vijugavu prugu koja se useca kroz

brda?” ' “Onu?” napokon ju je uočila kad su joj se oči navikle na tamu.

“Da”, potvrdio je. “Šta je to?” “Sentandrejski rased. Najspektakulamiji primer

pukotine u zemljinoj kori koji se može videti u zapadnom delu Amerike. Nameravam da provedem mesec dana proučavajući ga.”

“Ma, nije moguće. Pričaj mi još malo o tome”, reklaje suvo. Kruz je morao da se nasmeje uprkos bolu u rebrima.

“Pratićemo raseñ u južnom pravcu, a potom skrećemo u pustinju, prema mestu koje se zove Ansa-Borego, zapadno od jezera Salton.” “Jesi li nekada bio geolog?”

“Ne, ali volim da pručavam haos koji Majka Zemlja povremeno izazove kad se naljuti.”

Neko vreme, Lorel je ćuteći zurila u gigantski rased ispod njih. Ponekad bi krišom pogledala u Kruza, ali on se nije okrenuo, usredsreñen na zemljinu koru s istim intenzitetom kao kad se sukobio s ubicama koji su upali u njenu kuću.

Lorel je fascinirala zemlja, ali na drukčiji način. Nju su očaravali minerali, svo to kamenje koje je zemlja iznedrila, lepota i šarolikost boja, kako ahata koje je nalazila na plaži, tako dragulja koje je pretvarala u nakit.

Lagano se opustila na sedištu i više nije gledala kroz prozor. Posmatrala je muškarca čija su kolena bila samo nekoliko centimetara udaljena od njenih. Njega je privlačila zemlja zbog haosa i plahovitosti koje je u sebi krila. On je naviknut na nasilje. Veći deo njegovog života bio je prožet nasiljem. Ipak, on nije običan hladan automat, obučen da ubija. Inteligentan, nemilosrdan, sa zatrašujuće razvijenom moći opažanja. Ali i sposoban da bude neočekivano nežan. Ova mešavina snage, pameti i blagosti mogla je i da iznenadi i da zavede.

Mene je svakako zavela, priznala je Lorel u sebi. Sigumo da se u ovom avionu nalazim podjednako zbog Kruza kao i zbog drugih razloga. To ne govori mnogo u prilog mojoj inteligenciji, ali tako stvari stoje.

Kao da je osetio njen nemir, Kruz ju je pogledao. “Ne brini”, rekao je. “Dobro si postupila.”

Nije znala da li je odigrala na pravu kartu, ali je svakako na nju stavila najviše što je mogla. Vlastiti život.

Iako je ponoć prošla, u blještavo osvetljenim galerijama Hadsonovog muzeja vladala je grozničava aktivnost. Kustosi i pomoćno osoblje brzo su se kretali, montirajući izložbene vitrine i kačeći slike na snežnobele zidove. U toj gunguli jedino je nepomičan bio Dejmon Hadson.

“Pomišljam na to da otkažem izložbu”, rekao je

oštro.

Aleksej Novikov nije našao za shodno da zbog ove primedbe prekine posao kojim se u tom trenutku bavio.

“Malo udesno”, iristruisao je svoje pomagače. “Ne. To je previše. Pomeri bliže plafonu. Tako je bolje.”

Neznatno se nagnuo da bolje pogleda blistav srebmi i pozlaćeni Faberžeov pribor za ručavanje.

“Ovo se nikad neće okončati”, gunñao je Hadson. Ignorišući njegove upadice, Novikov je savijao

svoju lepu glavu, odmeravajući kakav će ustisak eksponati ostaviti na poznavaoce. S Hadsonom je sarañivao godinama, kako u Sjedinjenim Državama, tako i u Rusiji. Prezirao je ovog arogantnog industrijalca, ali je bio previše pragmatičan da bi to i pokazao.

“Crni somot”, rekao je svom asistentu. “Sigurno neće biti preterano veliki problem pronaći istinski crn somot ovde u Los Anñelesu. To ñubre ima žućkastu nijansu. Potrebno nam je nešto što će dočarati boju moskovske noći. “

„Utorak je...”, podsetio ga je Hadson. “Tek”, hladno ga je prekinuo Novikov. “...što znači da čak i ako pripremite izložbu do

četvrtka ujutru za pretpremijemo prikazivanje, neće moći da zadovolji moje standarde. Želim spektakl, čoveče. Neću drugorazrednu, već svetsku, gala predstavu.”

Novikov ga je napokon pogledao, izvijajući svoju svetlu obrvu i glumeći da je iznenañen.

“Nema potrebe da se uzrujavate, gospodine Hadsone. Izložba će biti prvoklasna. Imamo vremena napretek.”

Hadson je posmatrao savršenu Novikovljevu fizionomiju i svilenkastu kosu, plavu kao lan. Nije podnosio homoseksualce, ali ne iz uobičajenih razloga.

U njima je video konkurente, kao što je i heteroseksualce doživljavao na isti način. Infantilno je priželjkivao da jedino njegov polni organ funkcioniše, i to uvek i na svakom mestu.

“Doñe mi da šutnem u dupe i tebe i tvoju izložbu”, zarežao je. “Počinjem da vemjem da su svi Rusi lažovi i varalice.”

“Treba li da pretpostavim da postoji neki razlog za vaš iznenadni šovinistički nastup?”

“Tvoji sunarodnici su izgubili svaki osećaj lojalnosti”, praskao je Hadson.

“Na osnovu čega ste to zaključili? Nije valjda samo zbog toga što nova mska republika nije prihvatila vašu prvu novčanu ponudu za ovu izložbu?” v Hadson je ćutao, gledajući ga preteći.

“Svakako znate koliko je danas skupo postaviti meñunarodnu izložbu”, primetio je Novikov staloženo. “Sigurno ste već mnoge sponzorisali na beskmpoloznom putu koji vas je doveo do položaja vodećeg pokrovitelja umetnosti u Los Anñelesu.” Hadsonovo blede lice odjednom je oblilo mmenilo.

“Ne podsmevaj mi se”, reče. “Velikodušan sam kad je reč o umetnosti i

umetnicima, ali sam uništio moćnije ljude od tebe!” Novikov se s naporom uzdržao da ne pobesni. Ceo sat je trpeo Hadsonov gnev i aroganciju, čekajući da se industrijalac eventualno izlane i otkrije neki podatak u vezi s čudesnim jajetom. Znao je da je Hadson godinama radio za Sovjete, prigrabivši tako veliku materijalnu korist za sebe. Zato nije bila isključena mogućnost da je, otkrivši stvarnu vrednost Faberžeovog dela, Hadson lično organizovao krañu. Meñutim, ništa što je do sada rekao nije upućivalo na takav zaključak.

“Nemam običaj da se podsmevam”, odbrusio mu je hladno. “Ja sam samo patriota i ne volim da iko napada Majku Rusiju, pa čak ni veoma imućan kapitalista Dejmon Hadson.”

Hadsonovo lice se još više zažarilo. “Godinama sam bio prijatelj ruskog naroda”,

branio se. “U pojedinim slučajevima, to me je prijateljstvo prilično koštalo, i lično i profesionalno. Potrošio sam milione dolara podržavajući rusku stvar, uključujući tri miliona koliko sam do sada uložio u ovu izložbu!”

Novikov ga je odmeravao. Sve je upućivalo na zaključak da je Dejmon prilično ljut. Oči su mu sevale, obrazi plamteli, a guste sede obrve grčevito su se skupile. Novikov nije žurio, pitajući se da li da mu baci još neku udicu, u nadi da će ga ipak isprovocirati da pokaže zna li išta o nestanku carskog jajeta.

“To je za svaku pohvalu”, mrmljao je Novikov. “Naravno, koliko razumem, zamašno ste nagrañeni za tu podršku ruskom narodu.”

“Ta me je podrška koštala više nego što se novcem može izraziti”, gorko je produžio Hadson. “I šta sam dobio što sam celog života bio prijatelj Rusije i za nju se žrtvovao? Ne naročito koherentnu zbirku ikona, burmutica i tabakera, nekoliko socrealističkih slika i gomilu bezvrednih propagandnih staljinističkih plakata”, siktao je, pošavši prema Novikovu s neprikrivenom pretnjom u očima.

“Gde je Faberže?” upitao je iznenada. Novikov ga je sada gledao izbliza. Svaki normalan

čovek izbegavao bi ovu temu ukoliko bi imao nečistu savest. Ali Hadson nije bio normalan, pa je ovo pitanje mogao postaviti iz različitih razloga, bez obzira na to da li je kriv ili nedužan.

“Faberžeovi radovi raspakovani su i upravo postavljeni, kao što znate. Pogledajte malo pažljivije.”

“Ne mislim na te tričarije! Gde su carska jaja? Želim da budu na uočljivom mestu, da ih odmah vidim, da ih vide novinari!”

“Zašto su ona toliko važna?” upitao je Novikov nonšalantnim tonom. “Japanci im svojevremeno nisu posvetili mnogo prostora u medijima. Ocenili su ih kao svojevrstan kič i smatraju da njihova umetnička vrednost nije velika.”

Hadson je prezrivo odmahnuo rukom. “Japanci misle da stvar mora da bude stara hiljadu godina i da bude oštećena da bi je proglasili vrednom, ali Amerikanci su znatno pronicljiviji. Mi prepoznajemo majstorstvo i lepotu bez obzira na to kada je nešto nastalo.”

“Zadivljujuće”, tiho je ubacio Novikov. “Slušaj ti, ljigavi kučkin sine, u sredu sam

ugovorio specijalno razgledanje, dakle dan pre zvaničnog otvaranja. Treba da doñu vodeći kritičari ‘Njujork Tajmsa’, ‘Los Anñeles Tajmsa’ i drugih važnih kuća.”

“Američka umetnička kritika svakako će i bez poziva nagrnuti da vidi

izložbu”, suvo je primetio Novikov. “Ne treba da se ponašate prema njima kao da su preterano značajni.”

“Ovaj šou je od presudne važnosti za moj ugled”, besneo je Hadson. “Pogotovo sada kad ta kurva Totova njuška okolo pokušavajući da me oblati, izvlačeći na videlo neke delikatne stvari iz moje davne prošlosti.”

Novikov je jedva uspeo da ne odreaguje na pominjanje Kler Tot.

“Baš Faberžeova jaja pokupiće sav medijski kajmak. Ona će puniti naslovne strane”, tvrdio je Hadson. “Upravo zahvaljujući njima, pročuće se i

izložba i moj muzej. Zato trči po njih, sinko, i to smesta.”

“Faberžeova jaja pregledaju stručnjaci, kako bi se uverili da prilikom transporta nisu oštećena”, rekao je Novikov umirujućim glasom. “Gde su?” insistirao je Hadson.

“Donećemo ih kad ostali eksponati budu postavljeni”, vrdao je Rus. “Do tada će biti pod ključem, na sigumom mestu.”

“Pokaži mi ta prokleta jaja!”, gotovo je eksplodirao Hadson.

Iako se ponašao učtivo i nastojao da umiri razbesnelog vlasnika muzeja, Novikov je u sebi prostački psovao. Imao je spremnu priču za ovakav obrt, ali se nadao da neće morati da je upotrebi.

“Jaja ćemo izložiti najkasnije danas posle podne”, rekao je . ubedljivo. “I sva će biti na broju?”

“Izuzev jednog”, odgovorio je Rus odmahujući rukom. “Neznatno je oštećeno u prevozu.”

“Koje?” “Jedan od mlañih kustosa vratio ga je u Moskvu

gde će ga popraviti, a ovde će biti u roku od 48 sati.” “Novinari dolaze za 30 sati. Koje nedostaje?” “Čudesno jaje”, napokon je priznao Novikov,

duboko uzdahnuvši. “U Moskvi!”, gotovo je viknuo industrijalac. “Kažeš

da je prokleto jaje u Moskvi?” Nekoliko Rusa okretoše se prema razjarenom

čoveku. Hadsonovi pomoćnici nisu, meñutim, reagovali, naviknuti na njegovu preku narav i svi su nastojali da izbegnu gazdine izlive gneva.

“Isuse Hriste! Zašto me niko nije obavestio o tome?” siktao je. “Obećao sam tim novinarskim hijenama spektakularnu izložbu dugo skrivanih dragocenosti iz ruske carske zaostavštine.”

“Naravno, želeli smo da sve bude u savršenom stanju za ovu priliku”, ubeñivao ga je Novikov.

“Pa, zašto ga niste popravili u Los Anñelesu?!” dreknuo je. “Na Hil Stritu mogu da izrade isto takvo, a kamoli da poprave staro!”

Gapan se najednom stvorio u blizini poput

nekakve lumpenproleterske aveti usred dekadentne umetničke svetkovine. Hadson ga je ljutito pogledao, očigledno degutiran njegovom neprijatnom spoljašnošću. Čuo je govorkanja meñu svojim radnicima da su Novikov i ovaj ružni Rus koji očito čuva elegantnog, gipkog, ali i tananog kustosa ljubavnici.

“Jedino u Moskvi postoje originalne Faberžeove alatke i autentična radionica”, strpljivo je objašnjavao Novikov. “Ukoliko su na oštećenom jajetu utisnuti žigovi ili drugi autorski znaci, ne želimo da se u bilo čemu razlikuju od Faberžeovih.”

“Ovo je nečuveno”, uporno se bunio Hadson. “Pozvaću ministra kulture i sve ću mu reći. Otkinuće ti muda! Ukoliko ih uopšte imaš.”

“Muda?” zamislio se Novikov. “A da”, reče kad se setio lokalnog slenga. “Budite sigumi da ih imam i da ih koristim jednako često kao i vi”, dodao je smejući se.

Gapan je ošinuo Novikova mračnim pogledom. “Nemojte se bmkati zivkajući ministra”, mimo je

posavetovao svog sagovomika. “On je prezauzet da bi se bavio takvim sitnicama kao što je popravka zlatnog filigrana.”

Hadson je zaustio da ga prekine, ali mu to ovaj nije dopustio, produživši da govori. “Na ovoj izložbi biće predstavljena 153 Faberžeova dela i nijedno od njih nije nikada pokazano na Zapadu. Impozantnost

vaše predstave sigumo neće biti namšena izostankom jednog komada na nekoliko sati.” Industrijalac je želeo da nastavi prepirku ali dejstvo alkohola i adrenalina je prolazilo, tako da je sada bio prilično ispražnjen. Nakratko je sklopio oči i osećao se potrošenije nego ikada otkako je počeo s tretmanima u Rumuniji.

“Iskoristite preostalo vreme da se odmorite i još jednom pregledate govor koji ćete održati”, nagovarao ga je Novikov blagim glasom. “Eksponati će biti na mestu pre srede.”

Hadson je pogledao u Novikovljeve neobično svetle oči i pomislio da mu život izmiče. Novikovljev umiljati tenor bio je izuzetno milozvučan. U jednom trenutku uhvatio je sebe kako se pita kako bi bilo seksualno opštiti s muškarcem. Ukoliko je Novikov bio muškarac. Duboko u sebi, Hadson je u to sumnjao. Nijedan muškarac nije bio tako lep, tako.... očaravajući.

Smešeći se poput Madone, Rus je stavio šaku na Hadsonov rukav.

“Ako želite”, ponudio je, “asistiraću vam kad budete dočekivali novinare. Mogu da im ukažem na izvesne aspekte nekolikih predmeta koji su s umetničkog stanovišta znatno impresivniji od crvenog jajeta.”

Hadson je duboko uzdahnuo, osetivši pritom blago egzotičnu notu Novikovljeve toaletne vode. Protresao je glavom kao da je zbunjen. U sebi se zaklinjao da više nikada neće piti votku, bez obzira pod kakvim stresom bio. Jednostavno, više nije podnosio alkohol. Opasno ga je odvajao od realnosti. Ali, to nije bio slučaj samo s votkom, već i s Kler Tot.

Upirući se da se pribere, donekle je ublažio ton. “Mnogo sam uložio u ovaj dogañaj.”

“Kao i Rusija, prijatelju moj”, uveravao ga je Novikov. “Izložba je izuzetno značajna za ponovno

uspostavljanje dobrih odnosa izmeñu naroda koje je predugo razdvajala glupa ideologija. Zar ne, Gapane?”

Grmalj nije gledao ni u Novikova ni u Hadsona, već nekud izmeñu njih, a onda je izgovorio nešto na ruskom. Amerikanacj ga nije razumeo ali je sumnjao da je rekao išta ljubazno. Gapan je izgledao kao neko ko ne bi laskao ni Bogu ni Lenjinu, a kamoli j ednom ovakvom kapitalisti.

“Vidiš, Gapane”, objašnjavao je Novikov. “Novoj Rusiji su potrebni prijatelji ako želi da preživi. Zato ti je i omogućeno da uživaš u ovoj misiji dobre volje. Prijatelji se ne mogu kupiti. Moraju se pridobiti.”

Na Gapanovom licu pojavi se izraz dosade. “Njega slobodno ignorišite. On je čovek

nekadašnjeg kova i, kako bi rekli, pregazilo ga je vreme. Gapan je, znate...”

“Za staro gvožñe”, prihvati Hadson. “Upravo tako”, potvrdi Novikov i nežno steže

Hadsonovu, mišicu u znak odobravanja. “Stvamo bi trebalo da se odmorite, prijatelju moj”,

mrmljao je prepredeno. “Potrebno nam je da budete u punoj formi i snazi, kao što smo od vas navikli. Ova izložba je mski dar ostatku sveta, znak da želimo da živimo u harmoničnim odnosima sa svim narodima.”

“I da obezbedite novac”, dodao je Hadson oporo. “Razume se”, nasmešio se Novikov. “Ko će bolje od

vas razumeti naše finansijske nedaće? Sigumo da nekoliko stotina hiljada dolara ne predstavlja prevelik izdatak za tako imućnog čoveka?”

“Tvoja vlada od mene očekuje tri miliona dolara za privilegiju da predmete izložim u svom muzeju i ti to znaš.”

“Pa ipak”, graciozno je slegnuo ramenima. “Ni to nije preveliki iznos za vas koji ste toliko bogati.”

“Ima li kraja ruskoj pohlepi, sad kad ste se odrekli svojih socijalističkih ideala?”

“Ukoliko smatrate da je suma preterana, pokušaću da intervenišem ne bi li je ministar umanjio”, umiljavao se Novikov. “Vaše prijateljstvo je dragoceno.” “Zaista? Pa otkud onda ucenjivanje?”

“Pardon? Nisam siguran da sam vas razumeo?” Odjednom obojica zaćutaše tako da je žagor

radnika koji su razmeštali eksponate postao čujniji. “Ne znam da li si ti deo te ucenjivačke šeme ili

ne”, napokon je Hadson odlučio da otvori karte. “No, kad povežem konce, upravo ti ćeš mi biti pri ruci. U meñuvremenu, vrati to jaje”, reče i napusti galeriju.

“Gapane”, oglasi se Novikov blago. “Evo me.” “Pronañi tu kučku Totovu. Hoću da popričam s

njom.” Lorel se probudila u tami. Dezorijentisana i

snena, pokušavala je da se seti gde se nalazi. Vazduh u maloj spavaćoj sobi bio je miran i svež.

Na njoj je bila laka pamučna košulja, a preko nje prebačen mek, gladak prekrivač. Nije imala predstavu koliko dugo je spavala. U sobi nije primetila nikakav sat. Na to koje je doba dana upućivao je jedino tanak mlaz blještave svetlosti koji se probijao kroz teške zavese na prozorima.

Snažna pustinjska svetlost, zaključila je. Lagano je počela da se prise^a svega što je

preživela prethodne noći. Mesečina je obasjavala oštre planinske obrise i peščane dine dok su se spuštali na privatnu pistu u podnožju planina Santa Roza.

“Risk Ltd”. Kruz Rovan. Njen otac. Čudesno jaje. Sećanja koja su je preplavila nateraše je da se

pridigne u krevetu dok joj je srce ludački udaralo poput odjeka pucnjave kojoj je nedavno bila izložena.

Gotovo da je ponovo sasvim jasno mogla da oseti ledeni pod svoje radionice na kom je ležala dok se oko nje pucalo, kao i težinu Kruzovog tela kojim ju je štitio. A potom i nežan dodir njegovog palca na svojoj usni, kao i vreli, strastveni poljubac koji je usledio.

Zbacila je prekrivač i hitro ustala iz kreveta, stupivši na hladan, čist, popločan pod, svakako ugodniji od onog uz koji je bila priljubljena našavši se u smrtnoj opasnosti. Srce joj je i dalje snažno bubnjalo, ali ne samo od straha koji je osećala.

“Pitam se da li ‘Risk Ltd’ zna način kako da glupave žene zaštiti od petljavine s muškarcima kakav je Kruz Rovan?” mumlala je sebi u bradu. “Verovatno ne zna. Prosto, na svetu nema dovoljno sličnih Kruzu da bi posao bio isplativ. Šteta. Biće mi potrebna najveća moguća zaštita.”

Užasnulo ju je ono što je govorila. “Ne!", borila se sama sa sobom. “Ne može tako. Ne

mogu da ponovim priču svoje majke.” Brzo je otišla do prozora i povukla neprozime

zavese. Sunčeva svetlost sasvim ju je zaslepila. Intenzivno je treptala dok joj se oči nisu privikle na blještavilo koje je naglo preplavilo sobu. Nakon nekog vremena, pred njom se iskristalisao surov, stenovit pejzaž. Izuzev nekoliko zgrada i uzletno-sletne piste koja je vijugala poput uginule cme zmije, mesto je očito potpuno odsečeno od ostalog sveta. Bila je usamljeni, izolovani stranac u pustinji. Čvrsto je stisla zavesu pokušavajući da I razume šta ju je to nagnalo da povemje Kruzu i doñe s njim ovamo.

“Bila sam u opasnosti”, ubeñivala je sebe. “Da li je to sasvim tačno?” preslišavala se.

Ponovo je preplaviše stravične slike. Setila se trzaja i Kruzovog tela kad su ga pogodili meci namenjeni njoj.

“Dobro. Zaista sam bila u opasnosti i sada sam bezbedna. Odmah moram da pronañem način da se javim tati, način koji neće omogućiti Kruzu da ga pronañe. Ali, kako?”

U meñuvremenu je upravo od Kruza naučila da

mobilni telefon ne mora biti pouzdan. Pored toga, pretpostavljala je da su svi ovdašnji telefoni pod prismotrom. Upravo je tužno piljila u jedan koji se nalazio na noćnom stočiću pored kreveta. p “Tako blizu, a istovremeno tako daleko”, vajkala se. Najednom joj je sinula spasonosna ideja. Često joj se dešavalo da se problem s kojim usni, u njenoj glavi misteriozno razreši čim se probudi.

Podigla je slušalicu, ukucala broj očevog mobilnog telefona, I sačekala signal, unela šest cifara koji su bili ispisani na aparatu s kog je zvala i brzo prekinula vezu. Cela operacija trajala je manje od trideset sekundi.

Nadajući se da je načinila pravilan potez, osvmula se oko sebe, tražeći odeću. Nije videla nijedan komad izuzev onog u kome je spavala i koji je zatekla na krevetu pre nego što je legla. Otvorila je ormar i u njemu našla samo lagani pamučni ogrtač, Obukla ga je i pohitala duž hladnog hodnika prema osvetljenoj prostoriji koju je ugledala na jednom njegovom kraju.

Kmpna žena blistave cme kose, kože boje cigle, postavljala je sto. Soba je bila prostrana i udobna, ureñena skupim i unikatnim nameštajem, ali nenametljivo, samo neophodnim stvarima. Pod je bio obložen terakotom, a indijanske prostirke bile su stare najmanje devedeset godina, bez ijedne pastelne ili drečeće tirkizne niti.

“Dobro jutro, gospoñice Svon”, veselo ju je pozdravila žena. “Ja sam Grejs Mendosa i radim za ambasadorku. Jeste li se odmorili?”

“Jesam, hvala. Gde mi je odeća?” “Suši se. Biće spremna pre nego što završite s

domčkom. Ili mčkom ako vam se tako više sviña.” Lorel zatrepta. “Koliko je sati?” “Uskoro će jedanaest. Kruz je rekao da treba da

vas pustimo da spavate što duže. Izgleda da ste imali napomu noć.”

“Na momente”, odgovorila je devojka. “Gde je gospodin Rovan? Treba odmah da govorim s njim.”

Mendosa ju je pogledala kao da je njen izgled i njena garderoba pomalo zabavljaju. “Videla sam ga malopre kako ide u gimnastičku salu s narednikom Gilespijem.”

Lorel se setila kako ju je Kruz ubeñivao da zbog povrede nije u stanju da upravlja automobilom.

“Gimnastičku salu?” pitala je s nevericom u glasu. “Vežba bar jednom dnevno kad je ovde.”

“Čak i sa slomljenim rebrom?” “Kruz se brzo oporavlja”, šaljivo je primetila

Mendosa, ali Lorel nije bilo do smeha. “Brzo?” ponovila je jetko. “Čovek je medicinski

fenomen. Gde je ta sala?" Prosto ne mogu da propustim pravo živo čudo.” “Tamo, u onoj zgradi ispod drveća”, pokazala joj je

Mendosa. “Ali, zar ne biste prvo popili sok od pomorandže, ili kafii? Kruz će se brzo vratiti.”

Lorel joj nije odgovorila već je krupnim koracima prošla kroz teška staklena vrata, grabeći prema gimnastičkoj sali. Mendosa je odmah podigla telefonsku slušalicu i pozvala Kasandru Redpat.

Iako je put do zgrade u kojoj se nalazio Kruz bio senovit, Lorel je osećala vrelinu. Pomisao da je Kruz

Rovan izneverio njeno poverenje u njoj je razbuktala nepodnošljiv gnev. Ni u čemu mu nije bila dostojan protivnik. Gimnastička dvorana bila je betonska grañevina bez prozora, u obliku kocke, projektovana tako da odbija što je moguće više pustinjske svetlosti. Kada je ušla, bilo joj je potrebno neko vreme da se adaptira na relativno slabo veštačko osvetljenje nakon spoljnjeg dnevnog blještavila. U prvom trenutku, sve je bilo potpuno mimo, a onda je začula prigušeno roptanje i teško disanje.

“Hajde, ti, veliko kopile, da vidimo od čega si.” Lorel je prepoznala Kruzov glas iz koga se nije

moglo zaključiti da trpi bolove. Gotovo je poletela prema jednoj od sala za vežbanje, nestrpljiva da se sukobi s njim.

“Spor si, beli momče. Suviše, suviše spor. Gde ti je brzina? Ostala u avionu? Jesi li to pokušao da kreneš na mene, ili samo razmrdavaš guzicu?”

Covek koji ga je provocirao govorio je mešavinom oksfordskog, škotskog i zapadnoameričog engleskog. Bio je to melez, sjajne obrijane lobanje, desetak centimetara viši od Kruza, bos. Okretan i snažan poput profesionalnog atlete u maksimalnoj kondiciji.

Kruz je takoñe bio bos, odeven u cmi džudo kimono i široke pantalone. Kretao se ukmg po beloj debeloj prostirci, opuštenih ruku, ne skidajući oči s visokog, mišićavog muškarca veoma tamne kože koji je takoñe kmžio zajedno s njim. Odmeravali su se kao lemur i kobra, vrebajući pravi trenutak za fizički kontakt.

Muškarci su bili toliko usredsreñeni jedan na drugog da uopšte nisu primetili Lorel. Posmatrala ih je s pomešanim osećanjem besa i opčinjenosti. Nikada nije videla tako moćne, a ipak tako graciozne

muškarce, spremne i maksimalno koncentrisane da, vežbe radi, ozbiljno odmere snage.

Bez upozorenja, Gilespi je počeo da kruži suprotno od kretanja kazaljki na satu.

“Prokletstvo!”, s gañenjem je procedio. “Zašto ne okačii neonsku lampu oko vrata?”

Potom je hitro iskoračio i iz okreta munjevito zamahnuo u Kruzovom pravcu. Ovaj je očekivao udarac i spremno ga dočekao. Obema rukama uhvatio je Gilespijevo stopalo i brzo ga okrenuo. Ovaj je u vazñuhu izveo izvanredno koordinisan salto preko glave, spretno se dočekavši na noge. Ali, Lorel je netremice posmatrala Kruza. Kruza koji je upravo s lakoćom izbacio iz razvnoteže čoveka teškog preko devedeset kilograma, Kruza koji joj je spasao život. Kruza koji ju je poljubio kao da je prva i poslednja žena na svetu. Kruza koji ju je sistematski lagao.

Dovezla ga je na aerodrom zato što joj je rekao da je teško ugruvan i da nije u stanju da to učini sam. Čak se smemo saglasio da ne bi uspeo da je, protiv njene volje, unese u avion.

Lorel se trgla setivši se svega toga. To što je sedam godina učila borilačke veštine ne bi joj pomoglo da u ringu s Kruzom ostane ni sedam sekundi. Ono što ju je najviše iritiralo bila je činjenica da ju je obmanjivao samo zbog toga da bi izbegao njeno nepotrebno opiranje.

Muškarci su se i dalje odmeravali i vrebali, uživajući u sopstvenim pokretima, pripremanju i iščekivanju. Nisu je primetili čak ni kad je otvorila staklena vrata kroz koja ih je dotle posmatrala.

“Šta sad kažeš, matori?” pitao je Kruz, podrugljivo imitirajući britanski akcenat svog supamika.

“Nije loše do sada. Da vidimo koliko ćeš dugo izdržati, bebice?”

“Onoliko koliko budem morao.” “Odlično”, oglasila se Lorel. “Sad više ne moram

da se’osećam krivom zbog metaka koji su te pogodili.” Kruz se okrenuo i piljio u devojku. Brzo je

razmišljao kako da reaguje. Samo jedan pogled bio je dovoljan da shvati da ništa neće moći da smisli što bi stišalo njen gnev zbog toga što ju je prevario. Ipak je morao barem da pokuša.

“Smiri se”, improvizovao je. “Pojma nemaš šta...” “Ne trudi se”, presekla ga je. “Znam da si napravio

budalu od mene zato što ti je tako bilo najzgodnije. Šteta što nisam u toj...”

“Dušo, kad bi samo...” “...igri uživala podjedanko koliko i ti, ali tako je to

s pustinjacima. Ni sa kim ništa ne dele.” “Lorel, nisam...” “Napuštam ovo mesto Sijera Alfa Daglas Alfa”,

saopštila je ledenim glasom, ne dopuštajući mu da je prekine.

Kruz je zatreptao. “U pravu ste, Kruz je danas spor i nije odmah

shvatio da odlazim SADA “, obratila se Gilespiju. r “Ne”, dobacio je Kruz ravnim tonom.

Gilespi je gledao čas u jedno, čas u drugo. E “Da”, uskopistila se, ne okrećući se. “Rekla si...”, ponovo je pokušao Kruz.

“Pretpostavljam da bi ti posao bio znatno lakši da sam ostala tupava, usporena i pokoma, ali sranja se dešavaju.”

“Jednom smo upravo prisustvovali, je li tako?” umešao se Gilespi, upinjući se da se ne nasmeši.

“Ogromnom”, saglasila se. “Zato pozovite pilota, šofera, ili koga god hoćete. Odlazim odavde.”

“Ne”, ponovio je Kruz.

“To stvamo ne bi bilo pametno, gospoñice Svon”, tiho je primetio Gilespi.

“Znači, lagao me je i u vezi s mojim statusom. Ja sam zatvorenik.” “Ne, vi ste uvaženi gost”, ispravio ju je Gilespi.

“Nije tačno. Niko ne uvažava glupaču. Pogotovo ne glupaču koju treba ispitati.” Okrenula se prema Kruzu. “Misliš da ću ti pomoći da pronañeš tatu.” “Lorel, dušo, ja...”

“Zadrži dah sve dok ne crkneš, dušo. Cmo je tvoja omiljena boja”, prosiktala je i izišla iz sale.

Obojici muškaraca bilo bi lakše da je zalupila staklenim vratima. Ali, nije. I Gilespi i Kruz ustremiše se prema telefonu. Kruz je bio brži.

Lorel je jedva primećivala zaslepljujuće svetlo, krupnim koracima grabeći prema glavnoj zgradi. Ljutnja i poniženje zažarili su joj obraze kao da je predugo boravila na vrelom pustinjskom suncu.

“Ambasadorka želi da razgovara s vama”, rekla joj je Mendosa koja je još poslovala oko stola.

“Ne bih da je uznemiravam”, hladno je odbmsila devojka.

“Sigurno joj neće smetati”, bila je uporna Mendosa. “Najbliži grad je istočno odavde”, dodala je.

“Koliko je udaljen?” “Više od osamdeset kilometara.” Lorel je otvorila usta, ali od zaprepašćenja nije

znala šta da kaže. Osamdeset kilometara. “Ukoliko ste naumili da probate peške, sačekajte

veče." posavetovala ju je žena. “Ja sam Indijanka iz plemena Soboba. Moji sunarodnici poznaju svaki pedalj ove zemlje i već pet vekova krstare njome i zimi i leti. Niko od nas ne bi se usudio da hoda po suncu ni osam kilometara, a kamoli osamdeset.”

Duboko udahnuvši, Lorel je pokušala da savlada napad panike. Sve je ukazivalo na to da se našla u bezizlaznom položaju.

“Popričajte s ambasadorkom. Ona je prilično uspešna u razrešavanju ovakvih situacija.”

“Gde je vešernica?” upitala je osomo. “Poñite niz taj hodnik. Treća vrata levo.” Devojka je odmah krenula.

“Zaista bi trebalo da se vidite s ambasadorkom”, viknula je Mendosa, ali se Lorel nije osvrtala. Tanak ogrtač treperio je za njom poput slomljenih krila.

Iz jevtinog zvučnika dopirali su zvuci balalajke. Letnji smog podsećao je Hadsona na moskovsku izmaglicu. Pločnike su preplavile dežmekaste žene u prostim kućnim haljinama. Klupe u parku zauzeli su starci strogih lica koji su pušili i razgovarali jedva pomerajući usne, kao da se plaše da bi neko mogao da prisluskuje njihovu svakodnevnu konverzaciju. Po vrelom letnjem danu, Hajlend park u Los Anñelesu izgledao je gotovo kao Park Gorki.

Hadson je mrzeo ovo mesto. Iako se iskreno zalagao za interese Sovjetskog Saveza i njegovog naroda, istina je bila znatno kompleksnija. Sviñao mu se sistem, ali je prezirao mrzovoljne ljude koji su u njemu živeli.

Čak i nakon sedamdeset godina sovjetske vladavine, Hadson je Ruse doživljavao kao zlovoljne, smrdljive i sujeveme. Milioni su izginuli u velikom otadžbinskom ratu protiv Hitlera, milioni su stradali u brojnim logorima širom zemlje, od Belorusije do Sibira. I pored tolikih žrtava, i uprkos nedavnom političkom prevratu, ruski grañani su se neznatno promenili. Kad god bi došao u emigrantsku zajednicu u zapadnom Los Anñelesu, uvek bi se iznova setio te tužne činjenice.

Zbog toga je izbegavao da ovamo navraća.

Tog dana je napravio izuzetak. Davinijan će biti opušteniji u takvom okruženju nego bilo gde drugde. Stareći, juvelir je postajao sentimentalan. Voleo je da upija ovaj ambijent, uživajući u atmosferi koja ga je podesećala na Majčicu Rusiju, onako j kako su drugi starci uživali da se ogreju na jarkom suncu. Hadson je želeo da se Davinijan prilikom njihovog poslednjeg susreta oseća zadovoljno i komotno.

Draguljar je mirno sedeo ispod mirisnog rascvetalog tropskog drveta. Ćelav i koščat, izgledao je poput male mrke ptice. Nosio je naočare za sunce s okruglim metalnim ramom koje nisu uspevale da prikriju staračko škiljenje. Nije odmah prepoznao Hadsona.

„Dejmone”, reče kada mu se industrijalac javio. “Nisam te očekivao iz tog pravca. Nisam video tvoju limuzinu.”

“Prošetao sam.” “Šetao?” vrteo je glavom Davinijan. “Naredriog

puta ćeš džogirati.” “Izvoli, doneo sam ti hladan čaj iz krimskog

restorana”, reče Hadson, vadeći iz kese dve plastične čaše.

“Limun?” upita Davinijan, nakrivivši glavu. “Mnogo limuna, kao i obično”, odgovori Hadson

ispivšij povelik gutljaj iz svoje čaše, a zatim sede na klupu.

“Hvala”, reče Davinijan, nazdravljajući mu. “Stvamo je veomatoplo.”

U tišini, starac je u malim gutljajima ispijao taman, gorak čaj posmatrajući jednog svog vršnjaka koji se, kao i on, prepustio milovanju sunčevih zraka i tihim zvucima balalajke.

“Volim ovo mesto”, napokon je rekao. “Liči na kraj u kome j sam odrastao. Pretpostavljam da ću jednog dana morati da odem u Moskvu, samo da vidim koliko se promenila.”

“Bio sam tamo prošlog meseca”, obavestio ga je Hadson i nasmejao se. “Manje se promenila nego što bi bilo požeijno.”

“Možda u kmgovima u kojima se ti krećeš. Korito je ostalo isto, a najveća svinja i dalje jede prva”, primetio je Davinijan, pijuckajući čaj i uzdišući. “Ali, tamo gde živimo mi ostali, stvari su dmkčije, znatno dmkčije.”

“Zaista?” “Generali su još na svojim mestima, ali moje

kolege pukovnici, majori i kapetani svi su otišli. Svi.” “Znači li to da ništa nisi uspeo da saznaš?” Davinijan sleže svojim mršavim, opuštenim

ramenima. “Jesam, ali zaista vrlo, vrlo malo. Cela jedna generacija dobrih, sposobnih ljudi koji su bili moji drugovi otpisana je i razvlašćena kao da su naprasno svi postali senilni.” “Poštedi me patetike”, preseče ga Hadson. “Za razliku od njih, ja sam još u igri i potrebne su mi sve informacije koje je moguće dobiti.”

“Iskopao sam nešto o Totovoj”, rekao je Davinijan. “Kao što si i pretpostavio, obavila je nekoliko poslova za Ruse. Ništa spektakulamo. Dobila je zadatak da plasira izvesne priče koje su odgovarale Moskvi.”

“Kakve priče?” “Različite. Prvi posao vredan pomena obavila je

još kao studentkinja za vreme losanñeleske olimpijade.”

“Ali, Rusi su bojkotovali te igre...”, prekide ga Hadson. “Dmga uprava slala je preteća pisma rasističke sadržine pojedinim učesnicima iz afričkih

zemalja, s tim što ih je pripisivala Kju Kluks Klanu, da bi diskreditovala organizatore.”

“Prilično providno”, ocenio je Hadson. “Ali direktni metodi često upale. Meñutim, vlasti

su otkrile lanac i presekle ga, i cela smicalica bi propala da neko nije dostavio kopije pisama tvojoj gospoñici Tot. Ona ih je objavila u studentskom listu i tako izazvala meñunarodni incident.”

“Ta informacija mi ne može biti od pomoći. Stvar je previše bajata”, zaključio je Hadson.

“Relativno nedavno”, produžio je Davinijan, “Totova je publikovala priču o nedopustivom postupku jednog agenta FBI. Bila je to prvorazredna medijska senzacija koja joj je omogućila da postane veoma poznata novinarka.”

“Ne sećam se ničeg sličnog.” “Naravno da se sećaš tog dogañaja. Federalni

specijalci ubili su dvojicu terorista koji su ovde, na Beverli Hilsu, držali kao taoca generalnog konzula Južnoafričke Republike. Likvidirani su na kraju višednevnih pregovora i pretnji, što su zabeležile mnogobrojne televizijske kamere.”

Industrijalac se sada setio incidenta, i to samo zbog toga što je održavao srdačne odnose s diplomatom koji je zamenio nastradalog konzula i posredovao u Hadsonovim poslovima s Južnom Afrikom.

“Kakve to veze ima s Totovom?” “Ona je iskorišćena za diskreditaciju agenta FBI

koji je zapravo pobio teroriste. Mediji su ga prvo predstavili kao heroja, a onda je ona rastrubila da su mladi otmičari nakon smaknuća konzula pokušali da se predaju.”

Hadson ga je sada slušao s više zanimanja. “Nastavi”, rekao je.

“Sumnje da je Rovan tom prilikom uzeo pravdu u svoje ruke, prekoračivši ovlašćenja, dobile su na težini kada je ‘Los Anñeles Tajms’ objavio fotografiju koja prikazuje ovog agenta na jednom neonacističkom skupu.”

Hadson je pažljivo posmatrao Davinijana koji se vrpoljio na klupi, kao da mu je najednom postala neudobna.

“Kao da ti ne prija taj čaj? Želiš li malo mog?” upita ga Hadson pružajući mu čašu.

“Ne, hvala.” Davinijan je iz učtivosti otpio još jedan gutljaj iako

bi najradije prosuo piće. “Da li je fotografija podmetnuta?” “Dabome. Mi smo joj je dali.” “Agresivni reporteri malo kad brinu o izvorima

informacija.,, “Ona je znala poreklo fotografije. Takoñe je znala

da ne prikazuje istinu. Urañena je šest meseci pre spomenutog skupa, u vreme kad je Rovan tajno proveravao o kakvoj se družini radi.”

“Naravno, i FBI je znao o čemu je reč.” “Istraga je bila u toku. Ugrozili bi je da su

obznanili istinu, kao što bi raskrinkali i nekolicinu svojih doušnika. Agent je bio javno osramoćen i na kraju je ponižen napustio službu.”

“I?” “I tako je Totova dobila nekoliko značajnih

nagrada za svoj rad. Spoma fotografija poslužila joj je kao odskočna daska.

Posle je samo grabila napred, ne osvrćući se za sobom, a mi se nismo odrekli njenih daljih usluga.”

“Znači, bio sam u pravu”, oštro ga je prekinuo Hadson. “Tvoje stare kolege preko nje pokušavaju da me ucene.”

Davinijan je odmahnuo glavnom. “To ne mogu da kažem. Ljudi s kojima sam razgovarao odavno nisu ni na kakvom položaju niti imaju uticaja. Nije isključeno da je po sredi operacija u koju je ova žena uključena, ali oni s kojima sam ja u kontaktu sigumo bi poslednji za to saznali.”

“Moram da budem siguran, stari”, procedio je Hadson. “Ne ide se na blef protiv takvog tigra kakva je Totova. Je li to sve što si otkrio?”

“Imao sam sreće što sam bilo šta saznao. Nova vlada je preuzela ceo aparat. Moji nekadašnji dmgovi nemaju nikakvog posla i vrlo su zaplašeni.”

„Zašto im jednostavno ne telefoniraš u Moskvu?” nestrpljivo će Hadson,iskreno se čudeći. “Ili misliš da je to opasno zato što ih prisluškuju?” “Decenijama sam radio s njima i nije nam potrebno mnogo reči da bismo se sporazumeli. Ali, oni zaista više ne raspolažu značajnim informacijama i zato nema razloga da ih tajna policija drži pod prismotrom.”

“Znači tako. Ne možeš da potvrdiš da je Totova ruski agent?” zakljucio je Hadson.

“Nemogu.” “I nemaš više ništa da dodaš?” “Žao mi je, prijatelju. Učinio sam sve što sam

mogao. Umoran sam od ove igre.” “Zbogom, onda. Više te neću uznemiravati.” Hadson se zlokobno nasmešio bezglasno mu

nazdravljajući svojom plastičnom čašom, dodirujući njom Davinijanovu, a onda je ispio veliki gutljaj. Davinijan je učinio isto.

Industrijalac je pomno proučavao starca. Tamne naočare samo su isticale juvelirovo bledilo i utisak o opštoj neotpomosti. Bio je star i istrošen poput njegovih kolega s Trga Deržinski. Ali, za razliku od njih, on nije više mario za tu igm moći, što ga je činilo

gotovo podjednako opasnim za Hadsona koliko je to bila i Kler Tot.

Starac je podigao tamne naočare i protrljao svoje crvene, mutne oči. Ličio je na mamumu sovu.

“Izgledaš užasno”, rekao je Hadson. “Ne brineš dovoljno o sebi.”

“Nije mi dobro. Prestar sam za ovo. Dremam ovde na suncu zato što sam prošle noći malo spavao”, pravdao se Davinijan, ponovo se pomerajući na klupi, ni sam ne znajući zašto.

“Izgleda da te ne brine mnogo. eventualna šteta koju bi Totova mogla da načini”, primetio je Hadson, “iako možeš da izgubiš koliko i ja.”

“Razmislio sam o tome, Dejmone, i zaključio da nije smak sveta. Preostalo mi je svega nekoliko godina života, možda ni toliko. Više se mnogo ne sekiram oko toga ko će saznati šta sam radio u proteklih četiri ili pet decenija. Čak i da me uhapse, ne verujem da bih živ dočekao kraj suñenja i otišao u zatvor”, rekao je smešeći se zagonetno.

“Vidiš, starost mi je donela slobodu. Kod tebe je dmkčije. Ti si odlučan da živiš još mnogo, mnogo godina i da ih proživiš kao mlad čovek. Čak si pronašao i način kako da to ostvanš. Čestitam.”

Hadson je ćutao. “Naravno”, dodao je Davinijan”, možeš da shvatiš

da smo mi, normalni smrtnici, manje impresionirani problemima koji muče one besmrtne, ili gotovo besmrtne meñu nama.”

Hadson se prigušeno, ali ne baš veselo nasmejao. “Dakle, tvoje kolege su te obavestile o mojim

medicinskim tretmanima ” “Godinama znam za njih”, priznao je Davinijan,

ravnodušno sležući ramenima. “To nije nešto što bi se moglo nazvati državnom tajnom, već prosto pitanje

radoznalosti i tračeva.” Brzo je pogledao Hadsona da proveri da li se možda uvredio. Izgledalo je da nije. “Možda bi jednostavno trebalo da daš toj ženi ono što traži”, predložio mu je. “Imaš dovoljno novca da zadovoljiš i one najgramzivije.”

“Ne znam šta želi”, rekao je Hadson odsutno. “Cak nisam siguran ni da sama zna šta želi. U početku sam mislio da je u pitanju novac, ali se ispostavilo da nije. Kao da nema jasan plan, već o svemu odlučuje u hodu.”

“To ne liči na Moskvu”, zaključio je Davinijan. “Čak ni na sadašnju rusku vlast. Ovi novi momci tačno znaju šta hoće. Ukoliko je Kler Tot kolebljiva, verovatno je slobodan strelac, odnosno nije posebno obučavana. Baci joj kosku i nadaj se da će neko vreme biti zadovoljna.”

Hadson je ćutao i razmišljao. Napokon se uspravio i počeo da se sprema da poñe.

“A šta ću s tobom Davinijane?” upitao je neočekivano. “Šta da radim s tobom?”

Nešto u Hadsonovom glasu nagnalo je starog draguljara da se trgne. Donja vilica mu se opustila dok je virio preko naočara. Industrijalac ga je napregnuto posmatrao, kao da na njegovom licu traži nešto novo. Starac je osetio čudnu jezu u utrobi, koščatim bedrima i štakastim nogama.

“Ne razumem te”, prošaputao je. “Ostario si. Previše si ostario. Izgubio si polet za

igru moći. Upravo uživanje u igri omogućilo nam je da opstanemo sve ove godine. Uzbuñenje gotovo ravno seksualnom, izazvano upućenošću u tajne i mogućnošću da ih iskoristimo.” Hadson je srknuo još malo čaja bacajući pogled na Davinijanovu čašu koja je poluprazna stajala na klupi izmeñu njih.

“Nećeš više čaja?” pitao ga je ljubazno.

Od njegovog osmeha juvelira spopade još jača jeza u stomaku. Obuzimala ga je sve veća slabost, predosećanje večite noći.

“Šta si to učinio?” prošaputao je naprežući se. “Zlo mi je. Jesi li...”

Snažna drhtavica sprečila ga je da dovrši rečenicu. Rukama je obujmio onemoćalo telo, u nastojanju da sačuva ono malo preostale topline.

“Ja?” upita Hadson. “Nisam ja ništa uradio.” Davinijan je snažno odmahnuo glavom, tako da

su mu naočare gotovo spale s nosa. “Naprosto si previše star za stres. Zaista bi trebalo

da više vodiš računa o sebi. Mogu da ti izdejstvujem adekvatnu negu zato što si mi stari prijatelj.” Davinijan se grčio na klupi. Bilo mu je neopisivo hladno uprkos jakom letnjem suncu. “Ti si mo... monstrum”, izmucao je cvokoćući. “Sta si upotrebio? Reci mi! Imam pra...pravo da znam kako ću umreti!”

Hadson je tužno odmahnuo glavom. “Ukoliko se i dalje budeš ponašao tako

iracionalno, moraću da odem. Ne mogu dopustiti da me vide u društvu senilnog starog Jermenina i nostalgičnih ruskih Jevreja.”

Davinijan je pokušao da odgovori na Hadsonova ruganja, ali nije mogao. Val hladnoće, sličan ruskoj zimi, potpuno je preplavio njegovo krhko, umiruće telo. Iako u grčevima, izdisao je ne osećajući bol.

Hadson je neupadljivo, ali veoma pomno pogledao oko sebe, Niko nije obraćao pažnju na dvojicu muškaraca ispod krošnje tropskog drveta jakarande. Sudeći prema njihovoj običnoj, staromodnoj odeći, mogli su biti prijatelji koji su se tiho prisećali nekadašnjih dana.

Hadson je u jednom trenutku gotovo osetio sažaljenje.

“Boli li te, prijatelju moj?” pitao je blago. “Rečeno mi je da neće boleti. Možeš smatrati da sam ti bezbolnu smrt podario za rastanak. A to je više od onoga što većina ljudi može da dobije.” Davinijan je sklupčan ležao na svom delu klupe, nesposoban da išta izusti. Ostalo mu je jedino da stisne zube i zlokobno pilji u svog ubicu. Hadson je pružio ruku i dodimuo draguljarevo rame, kao što prijatelji čine na rastanku. Potom je ustao i odše-? tao u pravcu iz kog je i došao. Nije se osvrtao. Davinijan je bio deo mrtve, impotentne prošlosti, a Hadson je odlučno krenuo u susret potentnoj budućnosti.

Jedina prepreka na tom putu mogla bi biti Kler Tot.

Napokon u sopstvenoj odeći, Lorel je krenula prema teškim vratima ambasadorkinog radnog kabineta. Mašivši se za kvaku, neko vreme je oklevala iako je brava bila otključana. Možda je ipak prvo trebalo da doručkuje. Činilo joj se da ima rupu u stomaku.

“Prestani da vrdaš i odugovlačiš“, prekorila je samu sebe. “Uostalom, šta još imaš da izgubiš? Sad si barem odevena.”

Setivši se kako se polugola suočila s Kruzom u gimnastičkoj sali, buknula je u licu. Ušla je bez najave i bez kucanja.

Kabinet je bio prostran, prijatno rashlañen i nije imao prozore. No, uprkos tome, pristojno osvetljen. Sva četiri zida bila su oivičena lepim vitrinama na kojima su stajali veoma stari, raritetni rukopisi, delom originali, delom izvanredne kopije.

Impresivna biblioteka sastojala se od knjiga na engleskom, latinskom, francuskom, nemačkom i ruskom. Nije mogla da prepozna čije je ideograme videla, kineske, japanske, vijetnamske, korejske, ili je,

pak, reč o sva ta četiri pisma. U svakom slučaju, na takvom blagu kolege su Redpatovoj mogle samo da pozavide.

Na jednom zidu nalazila se karta sveta, s ugrañenim komplikovanim kompjuterizovanim mehanizmom koji je pomoću svetlosnih efekata dočaravao doba dana na svakom delu planete, odnosno pokazivao gde je trenutno dan, a gde noć.

Na zidu suprotno od ovog specifičnog sata, iznad kamina ozidanog od ćerpiča, visio je stari portret škotskog brñanina u prirodnoj veličini, bradatog čoveka ogmutog tradicionalnom zeleno-cmom kariranom vunenom tkaninom. Pogled brñaninovih zelenih očiju bio je najprodomiji koji je Lorel ikada videla. Ambasadorka Kasandra Redpat sedela je za velikim, sjajnim radnim stolom od trešnjevog drveta, ali je ustala čim je primetila Lorel. Na stolu su se nalazila samo tri telefona i jedna velika knjiga koju je čitala pre nego što je gošća ušla. “Kako ste gospoñice Svon? Krnz mi je rekao da ste imali veoma napomu noć?”

Kad joj se devojka približila, otkrila je da su oči Kasandre Redpat iste intenzivne zelene boje kao i oči koje su je gledale sa slike i još prodomije. “Izlazim nekako na kraj”, hladno je odgovorila Lorel, “ali se osećam kao Alisa u zemlji čuda.

Redpatova se nasmejala. “Mislim da ćemo se vrlo dobro sporazumevati”,

rekla je i ponovo sela za sto. “Doñite i smestite se da vam objasnim gde ste se zatekli.”

Ova žena je zračila istom inteligencijom i blagonaklonošću zbog kojih je poverovala Kruzu Rovanu, što nije bilo nimalo ohrabmjuće imajući u vidu da ju je on svesno obmanuo.

Obuhvativši prostoriju još jednim pogledom, Lorel je sela na udobnu stolicu preko puta Redpatove. Oči joj se na trenutak zadržaše na otvorenoj, kožom ukoričenoj knjizi na stolu. Odmah je prepoznala ćirilično pismo i fotografije Faberžeovih radova.

“Imate impozantnu zbirku rukom pisanih knjiga. Pretpostavljam da su originalne”, primetila je.

“Kad god ih je bilo moguće nabaviti. U kopijama se potoadu greške, bez obzira koliko su ih kaluñeri ili pisari minucioznx> preslikavali. Ukoliko su mi neophodni neki nedostupni originalni primerci, naručujem fototipske. Ali, njima nedostaje ona neuhvatljiva moć koju poseduju autentična dela.”

“I pre sam viñala stare mkopise muzejske vrednosti”, rekla je devojka, s divljenjem se osvrćući oko sebe, “ali nikad toliki broj u posedu privatnog kolekcionara.”

“Ja nisam kolekcionar”, ispravila ju je Redpatova. “Ja sam naučnik.”

“I dalje?” “U priličnoj meri.” “Kruz mi je rekao da vodite ‘Risk Ltd’”, objasnila

je Lorel. Redpatova je prekrstila ruke, podbočila se i posmatrala gošću kao da proučava rukopis ispisan jezikom koji ne poznaje najbolje.

“To je tačno, ali većinu stvari povezanih s tim poslom obavljam za ovim stolom. Kruz i ostali operativci kao što je on samostalno odrañuju gotovo sve terenske zadatke. Javljaju mi se s vremena na vreme da ne bih preterano brinula, ali sam ih izabrala zbog njihove inicijativnosti, sposobnosti i nezavisnosti. Ja im nisam potrebna.”

Lorel se blago nasmešila zato što ju je ono što je ambasadorka ispričala podsetilo na nešto što joj je svojevremeno rekao otac..

“Angažovati muškarce da timski rade za ženu, mora da je slično pokušaju da se mačke naviknu na složan život u toru.” “Upravo tako”, odgovorila je Redpatova, slatko se smejući. “Zato to i ne pokušavam. Umesto da jurim njih, ja jurim ono što je moja najveća ljubav.”

“Ideje”, promrmljala je Lorel. “Nastojite da pratite kako se menjaju, ili kako ostaju iste, kao i to kako njima nikada ne uspevamo da budemo potpuno zadovoljni.”

Ambasadorkine pametne zelene oči zasijaše s uvažavanjem. Počelo je da joj biva jasno zašto je Kruz poveo devojku sa sobom umesto da je drži pod stražom u nekom neuglednom motelu. Ili da je iskoristi kao mamac.

S “Da su svi moji operativci onakvi kakav je Kruz, verovatno ne bih imala nikakvih problema. Najviše voli da radi sam. To mu je najizrazitija slabost. Ali u tome ujedno leži i njegova najveća snaga.”

“Bravo za Kruza Rovana”, promrmljala je Lorel. “Pravi dragulj meñu detektivima.”

Kasandrine riñe obrve se podigoše. “Da li se Kruz loše ophodio prema vama?”

“Mislite verovatno na poneku ćušku, nepristojne reči ili štipanje za stražnjicu? Ne, nije.”

“To je dobra vest”, suvo je primetila ambasadorka. “U jednom trenutku sam pomislila da ću ipak da se pozabavim saterivanjem mačaka u tor.”

Devojka je morala da se nasmeši. “Držao me je u zabludi da je ozbiljno povreñen

dok mi je štitio život, pa nisam mogla da odbijem da ga odvezem na aerodrom. Zatim mi je pretio...”

Lorel je zastala usred rečenice. Kruz joj nije pretio. Ono što je učinio ne može se tako okarakterisati.

“Rekao je da će, ako odlučim da ne poñem s njim, zaključiti da sam suviše glupa da bih sačuvala živu glavu i da će, u skladu s tim, preduzeti neophodne mere. Ali, naravno, ostavio mi je mogućnost da biram.”

Pocrvenela je od stida setivši se koliko je bila siguma da je više nego sposobna da se izbori s ranjenim Kruzom. Još više ju je ponizio time što joj je dopustio da veruje kako sama kontroliše situaciju.

Dobar vic na moj račun, pomislila je. Nisam ništa držala pod kontrolom još od trenutka kad je Kruz kročio u moju kuću. Uperila sam pištolj u njega, a on me je gledao tako kao da u celom životu nijednu dmgu ženu nije toliko želeo. Pitala se da li je i on prethodne noći spavao nemimo kao ona. Setila se bolnog izraza u njegovim očima dok je skidao cmi pancir, i groznih uboja koje su meci načinili na njegovim toplim gmdima. Stalno joj je kroz glavu prolazila slika kako u gimnastičkoj dvorani, orošen svetlucavim kapljicama znoja, muževno i graciozno deli megdan s Gilespijem. Nije mogla da se oslobodi pitanja kako bi se osećala kad bi se njegove laserske oči tako intenzivno usred* sredile na nju, i kada bi je milovale te velike šake... I kako bi bilo kad bi mu se umesto bola, od tog milovanja preko lica razlilo blaženstvo...

Ti si budala, gorko je prebacivala sebi. On je izvan tvog dometa. Nedostižan je i za tebe i za bilo koju dmgu ženu.

Pa, ipak, nikako nije uspevala da izbaci njegov lik iz glave.

“Kada sam saopštila Kruzu da sam sedam godina trenirala istočnjačke odbrambene veštine i da bi se pakleno namučio da me unese u avion, nije mi protivrečio”, objašnjavala je. “No, s obzirom na stanje u

kom sam ga danas zatekla, jasno je da bi mu to pošlo za rukom bez ikakvog napora.”

Iako se Redpatova nije smešila, borice oko njenih očiju upućivale su na to da

se dobro zabavlja. “Ukratko, Kruz me je lagao, a ja ne volim da se

prema meni ponašaju kao prema detetu. To me vreña”, nabusito je završila svoju ispovest.

“Kruz nije lagao.” “Sasvim sigumo nije rekao celu istinu. Naročito u

vezi sa svojim rebrima.” “Jutros je delovao prilično izranjavljeno”, tvrdila je ambasadorka.

“Kako da ne?” brecnula se sarkastično. “Zato se onako ludo zabavlja u gimnastičkoj sali s onim zastrašujuće zgodnim crncem koji čini sve što može ne bi li mu prosuo zube. Nije teško pogoditi za koga navijam.”

Lorel je bila iznenañena toplinom Kasandrinog osmeha. m, “Zaista mislite da je narednik Gilespi zgodan? Moraću to da mu prehesem. Biće oduševljen,” “Pa, valjda ima ogledalo”, suvo je dobacila devojka.

“Gili izgieda previše... da kažemo korpulentno, prema kriterijumima većine modemih žena.”

“Neke žene vole džepne psiće.” “Ali vi ne. Zato ste i krenuli s Kruzom.” Pošto to nije bilo pitanje već konstatacija, Lorel je

ćutala. “Sada ću vam nešto više reći o okmženju u kome

ste se našli. Tako ćete odluku o tome da li da ostanete ili da odete doneti voñeni kako svojim razumom tako i svojim osećanjima”, objasriila joj je ambasadorka, okrećući knjigu koja je ležala na stolu.

“eRisk Ltd’ nastao je kao plod mog iskustva u vladinoj službi, ali i iz ubeñenja da smo stupili u novu

eru u razvoju ljudske civilizacije. Svet je postao globalno selo.”

Lorel je pogledom okrznula komplikovanu mapu na zidu.

“Baš tako”, nastavila je Redpatova prateći kretanje devojčinih očiju. “Sedeći u ovoj stolici, mogu istovremeno da komuniciram s Njujorkom, Londonom i Moskvom, dok mi u drugoj sobi stiže faks iz Hong Konga.”

“Vaš telefonski račun mora da je ravan nacionalnom dugu.”

“Bio bi da nemamo kompaniju. Naš telekomunikacioni sektor pokriva sistem satelitskih releja koji mi omogućuje da direktno razgovaram s operativcima koji se nalaze na najzabačenijim mestima na planeti.”

“Mogla sam u to da se osvedočim putujući ovamo”, rekla je Lorel. “Vrlo delotvoma stvar. Čula sam kako to radi Kruz.”

“A, da. ‘Budi u crnom. On te očekuje.’” Lorelini očni kapci refleksno zaigraše. I dalje ju je

pogañalo kad čuje kako o njenom ocu govore kao o nekom ko bi mogao da počini nasilje.

“Tehnologija se radikalno promenila u poslednjih nekoliko decenija”, nastavila je Redpatova. “Na nesreću, ljudi nisu. Oni koji bi radije da stvaraju nego da uništavaju još se svakodnevno suočavaju s istom vrstom zla, inercije i neznanja koji kroz celokupnu istoriju obezvreñuju ljudske napore i dostignuća.”

“‘Taština nad taštinama, sve je taština’”, podsetila ju je Lorel. “Starozavetna Knjiga propovednikova”, promrmljala je ambasadorka, potvrdno klimajući glavom. “U njoj je više mudrosti i manje utehe nego u bilo kom dmgom filozofskom spisu koji sam ikad pročitala.”

Potom se na trenutak zagledala u svoje ruke i uzdahnula. Onda se ponovo fokusirala na Lorel.

“Našoj civilizaciji potrebni su ljudi poput Kruza Rovana, muškarci koji su sposobni i da upotrebe silu i da se obuzdaju, odnosno i da deluju i da misle.

Kruz je jedan od najpronicljivijih, najpro-

mišljenijih i najistrajnih privatnih detektiva koje sam ikad srela. Darovit, pouzdan telohranitelj, izuzetno inteligentan, oštrih refleksa, gibak i izdržljiv.”

Sve se u Lorelinoj glavi vrtelo oko Kruza. Mešale su se razne vizije, kombinacija maštanja i onoga što je s njim već iskusila.

Nervozno se meškoljila u stolici. Nijedan muškarac nikad je nije toliko privukao kao on. Nije bila siguma da je to uopšte želela.

“Ukratko”, rezimirala je Redpatova, “zahtevam visok nivo fizičke pripremljenosti svih operativaca koji rade za moju firmu, kako muškaraca, tako i žena. Ukoliko u vezi s ovim pitanjem ikad doñem u iskušenje da moja osećanja nadvladaju moj intelekt, Gilespi će mi na to skrenuti pažnju s velikim zadovoljstvom.”

Setivši se Gilespija, Lorel u to nije sumnjala. Covek je zaista ulivao strahopoštovanje.

“Gilespi je bio jedan od najefikasnijih operativaca u istoriji specijalnih snaga britanske ratne avijacije. Upravo on je obučio neke od najboljih antiterorističkih kadrova. Ovde je neprikosnoveni sudija u vezi s tim u kakvoj je ko fizičkoj kondiciji. Ako on odbije da potvrdi da je operativac spreman za dužnost, ovaj ne može dalje da radi na započetom slučaju, bez obzira na to šta ja o tome mislim.”

Lorel je sa zakašnjenjem razumela u kakvu je zamku nežno uvučena. Redpatova je nameravala da

relativizuje Kruzove laži i da dokaže da je gošća neadekvatno žučno reagovala.

“Kruzove povrede su stvarne”, jednostavno je rekla ambasadorka. “Smrskana mu je hrskavica izmeñu dva rebra. Upravo je u specijalnom korsetu. Ništa slično nisam videla još od vremena moje bake. Svaki put kad udahne vazduh, sevne ga preko gmdi poput noža.”

» “Nije izgledao tako.” “Pre nekoliko godina, Kruz je prošao kroz

strahovit kurs prikrivanja onoga što oseća. Bila je to lekcija koju je previše dobro savladao.”

“Nakon što je pobio teroriste?” “Da.” “Ispričao mi je.” “Zaista? Izvanredno”, iznenadila se Redpatova, a

potom je neko vreme napregnuto posmatrala Lorel. “S povreñenom hrskavicom, Kruz je bio u stanju

da komunicira i obavlja dmge lakše dužnosti. Ali, ostao je nepopustljiv u vezi s daljim radom na ovom zadatku. Čak je insistirao da upravo on vodi operaciju. Kao da je na sebe preuzeo posebnu odgovomost... gotovo ličnu odgovomost za vašu bezbednost.”

Lorel je ćutala, svesna da će, ako bude negirala uzajamnu privlačnost izmeñu sebe i Kruza, samo na nju još više ukazati.

“A što se tiče Kruzovog fizičkog stanja”, dodala je Redpatova, Gili mu upravo pomaže da ga dovede u red.”

Lorel se trgla pri pomisli kroza šta Kruz mora da prolazi. Ponovo ga je pogrešno procenila. Nije je lagao. Naprosto joj je dopustio da sama donosi zaključke. Ukoliko su zaključci pogrešni, moći će jedino samu sebe da optužuje.

Ljutito je uvidela da Kruz zna na koji način ona razmišlja, što će bekstvo odavde učiniti znatno težim. Pored toga, razlozi za bekstvo su jedan po jedan otpadali, tako da je ostao samo prvi i najvažniji, onaj o kome nije želela da raspravlja.

Džejmi Svon. “Možete da shvatite Kruzovo angažovanje kao

kompliment”, ubeñivala ju je ambasadorka. “On nije ženskaroš. Naravno, ukoliko biste se s nekim dmgim operativcem osećali sigumije, dodeliću vam ga.”

“Najradije bih da sama brinem o sebi. Tačka.” “Previše ste pametni da biste poverovali kako bi to

bilo bezbednije za vas.” Lorel se nije prepirala. Sklopila je oči i ponovo se setila uboja na Kruzovim gmdima, trzaja njegovog tela kada je pogoñen. Znala je da bi bila mrtva bez njegove zaštite, ali joj nije bilo lako da to prizna.

“Takoñe se slažem s Kruzom da vas je to što smo stupili u kontakt s vama izložilo opasnosti. Stoga će naše usluge biti besplatne.”

Pre nego što je devojka uspela još nešto da pita, začulo se kucanje na vratima.

“Napred”, rekla je Redpatova. Uñoše Gilespi i Kruz. Kruz je upadljivo intenzivno piljio u Lorel, a onda

se okrenuo od nje, kao da uopšte nije prisutna. Ona je izbegavala da ga pogleda, plašeći se da ne otkrije koliko je uznemirena. Umesto toga, usredsredila se na Gilespija.

“Gospoñice Svon, ovo je stariji vodnik Ranalf Ardžil Gilespi iz Dvadeset drugog specijalnog vazduhlopovnog puka, u ostavci. On je u našim redovima zadužen za obuku i disciplinu.” Lorel je učtivo klimnula glavom, i dalje ne gledajući u Kruza.

“Gili je takoñe vraški dobar kuvar, specijalizovan za pripremanje pikantnih specijaliteta s ljutim sosovima. Što se ostalih stvari tiče, sasvim je beskoristan.”

Gilespi je ambasadorku okrznuo oštrim muževnim pogledom.

“U stvari”, dodala je dok su joj oči sijale, “možda ne baš sasvim beskoristan.” Stariji vodnik se uspravio, vojnički salutirajući gošći. “Mmm, drago mi je što smo se i zvanično upoznali.”

“Kako je protekao trening?” raspitivala se ambasadorka. “Isprašio sam mu guzicu”, pohvalio se Kruz.

“Mogao je da mi parira jedino dok sam koristio pola snage”, pojasnio je Gilespi. “Što, naravno, znači da je i dalje bolji od, da izvinite na izrazu, vaših ostalih drkadžija. Ali, leva strana mu je prilično osetljiva. Dobrom borcu neće biti potrebno više od minuta da to ustanovi.”

“Ukoliko nameravaš da me ocenjuješ na osnovu nekih smešnih, veštačkih standarda... pobunio se Kruz.

Redpatova ga je ućutkala odlučnim pokretom ruke.

“Stariji vodniče”, da li je Kruz fizički nespreman?” Gilespijevo lice bilo je nakratko potpuno bezizražajno, kao da još jednom razmatra sve aspekte problema, da bi doneo završni sud. A onda, posle nameme pauze kojom je želo da pokaže da nije baš potpuno srećan, odmahnuo je glavom.

“Rekao bih da je... dovoljno očuvan.” Kruz je znao da to nije najbolja preporuka, ali nije

stigao da protestuje.

“Ukoliko postoje razlozi da se predomisliš, opozvaću Kruza. U suprotnom, on će i dalje biti glavni operativac na ovom slučaju.”

Gilespi je klimnuo glavom. “Odlično”, rekla je ambasadorka. Lorel je uživala u načinu na koji ova krhka žena

lako izlazi na kraj s muškim grmaljima. Znala je da to postiže zahvaljujući istinskom poštovanju koju su obojica osećali prema njoj, kao i dubokoj naklonosti, barem s Gilespijeve strane. Pogled koji joj je ovaj krupan čovek uputio kada ga je zadirkivala, jasno je govorio da se njegovo samopouzdanje ne odnosi samo na borilačko i kulinarsko umeće.

“Uspela sam da nabavim ovaj raritet od jednog prijatelja koji predaje istoriju na UCLA”, rekla je ambasadorka pokazujući im knjigu na stolu. “Reč je o katalogu iz carističkog vremena s Faberžeovim petersburškim i moskovskim primercima. Moji izvori me uveravaju da je to najkompletniji postojeći popis ovakvih umetničkih predmeta.”

“I šta se iz njega može saznati o čudesnom jajetu?” upitao je Kruz. “Da nikada nije ni napravljeno.”

“Šta?” istovremeno upitaše i Lorel i Kruz. “Nema indicija da je Faberžeova radionica načinila

carsko jaje u koje je postavljen veliki rubin”, pojasnila je Redpatova. “O jednom se govorkalo, čak su napravljene izvesne skice za njegov dizajn. Ali, ideja je napuštena kad nije pronañen odgovarajući dragulj.”

U prostoriji je na trenutak zavladala potpuna tišina.

“Da li se podaci odnose na celokupan period do izbijanja Revolucije?” pitao je Kruz.

“Da”, potvrdila je ambasadorka. “Do ñavola!”, izlete Kruzu.

“Vrlo zanimljiva situacija, zar ne?” vedro je prokomentarisala Redpatova. “To pred nas stavlja mnoštvo mogućnosti. Mogli bismo za ručkom da porazgovaramo o njima.”

Iako to nije bilo ni pitanje ni nareñenje, nikome nije palo na pamet da odbije predlog. Kruz se okrenuo i otišao ne pogledavši Lorel. Ona ga je pomno posmatrala dok se udaljavao. Jaka svetlost činila je njegove oči još plavljim. Hodao je čvrstim, sigurnim koracima, ali je mogla da uoči izvesnu ukočenost u levom delu njegovoggrudnog koša. Kada je shvatila da otvoreno pilji za njim, naglo je ustala i brzo se udaljila.

Kada su se vrata zatvorila, Redpatova je podigla pogled sa ; stola i usmerila ga na lice starijeg vodnika koji je stajao u svojoj uobičajenoj neusiljenoj pozi, s rukama na leñima. Lagano je ustala i naslonila se na sto, izbliza gledajući njegove cme oči. “Jedva čekam da čujem ostatak”, rekla je.

On se nasmešio i protegao, napuštajući svaku formalnost. Kasandra se takoñe nasmešila, ali u sebi, setivši se kako ga je Lorel opisala kao zastrašujuće zgodnog.

“Kruz je izgubio glavu za tom devojkom”, ocenio je. “Samo što se nije onesvestio kad je upala u gimnastičku salu. Potpuno mu je pomutila pamet. To nije poželjno stanje za operativca na dužnosti. Naprotiv, prilično je smrtonosno.”

“Privlačnost je obostrana”, dodala je Redpatova. “Tačno. Toliko je pazila da ne pogleda u Kruza da

sam se umalo glasno nasmejao.” “Ali ga je netremice posmatrala kad je odlazio.” “I te kako. Muškarac bi ubio za to da mu jedna

takva žena uputi onakav pogled.” “Ne bih rekla da mu je tako nešto na umu”, suvo

je primetila. “Biće potpuno usredsreñen na brigu o njoj

onda kad bude trebalo da pazi na sebe ili na našeg klijenta. To baš neće ići glatko.” “U normalnim okolnostima, promenila bih kombinaciju”, priznala je.

. “Ali ovog puta nećeš. Zašto?” “O, i sada sam ponešto izmenila”, obavestila ga je

blago. “Odlučila sam da Lorel postane naš klijent.” “Sjajno. Ja ću je čuvati.” “Ne.” “Kruz?” pitao je iritirano. “Da. Celog života se borio za ostvarenje tuñih

ciljeva. Možda bi ga nešto što je lično... “, slegla je ramenima ne dovršivši rečenicu.

“Malo otvorilo?” pretpostavio je Gilsepi. Ona je potvrdno klimnula glavom. “Gospode, pa ti si postala kabinetski romantičar”,

optuživao ju je, pokazujući prema portretu na zidu. “Tvoj pradeda, najamnički vojskovoña, bio bi veoma razočaran kad bi to doznao.” “Misliš? A ti? Jesi li i ti razočaran?”

“Kabinet, sto, pod, ili prokleti trapez, gde god poželiš romantiku, ja sam ti na raspolaganju.”

“Ah, Gili, najbolji Škoti su romantičari. A cmi Škoti su najbolji meñu najboljima”, umiljavala se smeškajući se.

“Šta ćeš da radiš kad Lorel kaže Kruzu da se nosi do ñavola?” upita je nežno je podižući.

“Misliš da hoće?” “Da bi je zaštitio, moraće da je iskoristi da bi ga

odvela do Svona. Znamo to i ti, i ja, i Svon, i Kruz.” Ona je klimnula glavom, stavljajući mu do znanja

da i sama tako misli. “Kad devojka otkrije da ju je beskrupulozno

upotrebio kao mamac”, produžio je, “iščupaće mu srce.”

“Kruz će tako barem saznati da ima srce.”

“Prokletstvo! Nadam se da ćemo se dotle dokopati čudesnog jajeta.”

“I ja se nadam. Jesi li uspeo da otkriješ koga je devojka zvala?”

“Prvi broj pripada mobilnom telefonu registrovanom na nekoga čije ime nemamo u kartoteci.”

“Zanimljivo. A šta je s dmgim?” “To nije broj nego kod.” “Jesi li siguran?” upita ga Redpatova podigavši

obrvu. “Da”, potvrdio je Gilespi nerado se smešeći. “Kruz

je naleteo na zaista pametnu damu. Uspela je pomoću šifrovanih cifara da upozori oca da je u opasnosti.”

“Uopšte nam ne vemje, je l’ tako?” “Kao što sam rekao”, nasmejao se Gilespi, “Kruz

se spetljao s vrlo inteligentnom damom, što će nam ñavolski otežati posao.”

“Misliš da će pokušati da pobegne?” pitao je Gilespi gledajući kroz prozor.

“Bez šešira i čuturice?” uzvrati mu Kruz. “Ona nije budala.”

“Sudeći prema njenoj proceni, jeste.” “Sranje”, ote se Kruzu. Obojica muškaraca posmatrali su Lorel kako

besciljno korača kroz pustinjski predeo nadomak kuće. Nije se osvrtala da proveri prati li je neko. Široka tunika koju je obukla preko farmerki lepršala je za njom.

“Ide pravo prema grebenu”, zaključio je Gilespi. k “Verovatno joj je potrebno da se malo izduva i da bude sama. Ti i ambasadorka prilično ste je iscedili za ručkom.”

“Izbegavali smo teme koje se odnose na njenog oca.”

“Lorel nema poverenja u nas”, konstatovao je Kruz. “Ali, ne veruje sasvim ni svom ocu. Zato je ovde.”

“Gluposti. Ovde je zato što si ti ovde.” “Da.. Kako da ne...”, odvratio mu je Kruz, tonom

koji je ukazivao na to da nimalo ne veruje u takvu hipotezu.

“Probudi se bebice. Gleda te kao da bi želela da te namaže na biskvit i smaže

u slast do poslednje mrvice.” “Sjajna ideja”, reče Kruz, nehotično se

nasmešivši. “Pa, zašto ne učiniš nešto u vezi s tim?” “Šta na primer?” “Podigni dupe, poñi za njom s izletničkom korpom

i bocom vina i probaj da zadobiješ njeno poverenje na starinski način. Uostalom, radi šta znaš, samo budi efikasan. I ne zaboravi da smo u cajtnotu.”

“Da li je Kasandra upoznata s tim?” “Pa, ona je odredila da budeš telohranitelj

gospoñice Svon.” Kruz je bio sumnjičav. “Slušaj”, ubeñivao ga je Gilespi, “ili ćemo steći

poverenje gospoñice Svon i dobiti šansu da postavimo zasedu, ili ćemo stajati skrštenih ruku dok konkurencija ne odradi posao.”

Kruz je ćutao gledajući kako se Lorel sve više udaljava.

“Sto mu gromova!”, zarežao je stariji vodnik. “Potpuno ti je zavrtela mozak. Ukoliko čudesno jaje nije Faberžeov rad, čiji je, onda? I ko će stradati pre nego što to otkrijemo?’

“Ne znam.” “Onda poñi za njom i saznaj!” Kruz se okrenuo prema Gilespiju. “Ako sada poñem za Lorel”, rekao je, “ići ću s

njom do kraja. Biću njen, a ne tvoj ili Kasandrin.

Staraću se samo o njenoj dobrobiti i odjebati čudesno jaje. Želiš li još da idem?”

Gilespi je duboko uzdahnuo i prosuo gomilu psovki.

“Kasandra me je upozorila da ćeš biti ovakav.” “Je li to ‘da’ ili ‘ne’?” hladno je pitao Kruz. “Grejs upravo pakuje korpu. Idi i uzmi je, a onda

mi se sklanjaj s očiju, da ne bih tvoju guzicu iskoristio kao vreću za vežbanje.”

Kruz je neprijatno dugo gledao u Gilespijeve tamne oči, a onda je klimnuo glavom i okrenuo se.

“Kuda ćeš s njom?” pitao je Gilespi. “Tamo kuda uvek odlazim.”

“Kada ćeš se vratiti?” “Ne brini. Ostaviću ti dovoljno vremena da obaviš

telefonske razgovore bez straha da će Lorel podići slušalicu nekog od aparata i upasti ti u vezu, odnosno da će se naći u pogrešnom trenutku pred pogrešnim vratima. Ili da ću to učiniti JA.”

Gilespi je gunñao sebi u bradu. Izgleda da mu Lorel ipak nije popila svu pamet.

“Uzmi pejdžer”, naložio mu je okrećući mu leña. “Do vraga! Najbolje bi, izgleda, bilo da ga zašijem

za onu stvar”, gunñao je Kruz. “Zvuči neudobno, ali muda su tvoja, pa imaš

pravo da radiš s njima šta hoćeš“, rekao je Gilespi odlazeći.

“Gili”, doviknuo mi je Kruz, “reci Kasandri da ukoliko planirate da priredite Lorel bilo kakva iznenañenja, prvo ćeš naleteti na mene i u tom slučaju neću štedeti udarce.”

“Mislim da Kasandra to već zna”, obavestio ga je stariji vodnik.

“Ipak joj reci.”

Pre nego što je izišao iz kuće, Kruz je zgrabio izletničku torbu, rezervnu košulju, dva šešira i nekoliko litara vode. Stavio je prtljag u mali bagi i odvezao se u pravcu u kom je otišla Lorel..

Vrelina je izbijala iz pustinjskog tla i Kruzu nije smetala. Naprotiv, voleo je jaru. Sudeći po laganom Lorelinom njihanju u hodu, i ona je u njoj uživala. Kad ju je stigao na trotočkašu, prilagoñenom za kretanje kroz pustinjske dine, već je pola milje odmakla od zgrada u sastavu kompanije “Risk Ltd”.

Kad je začula zvuk bagijevog motora, zastala je i osvmula se. Bezizražajnog lica, čekala je da Kruz progovori. “Da te povezem?” predložio joj je.

Zatreptala je, zatečena. Ovo zaista nije očekivala. I “Prija mi da šetam”, rekla je.

“Uputila si se daleko?” Posmatrala je presušeno kamenito rečno korito

koje je sledila, a potom se osvmula da pogleda prema kompleksu grañevina firme koju je vodila Redpatova.

“Kam”, rekao je Kruz. “I ja tebi”, promrmljala je Lorel. Kruz se tiho nasmejao. “Kasandra ovo mesto zove

Kam”, objasnio je. “Mislim da je to ime preuzela iz Kiplingove literature.”

Lorel se nemo okrenula i pogledala planine koje su se uzdizale iza grebena prema kome je krenula.

“Gore je temperatura znatno podnošljivija. Ima borova, a ponegde čak i malo vode, pa se tu napajaju lokalne divlje ovce.”

“Teško je poverovati da u ovoj pustinji igde postoji kap vode”, rekla je devojka.

“Ima, i to zahvaljujuei zemljotresima koji ponomice skreću prema površini.” “Zaista na različit način vidimo i doživljavamo mnoge stvari, pa tako i

zemljino tlo”, primetila je, okrećući se prema Kruzu. “U kom smislu?”

Jasnoća njegovih svetlih plavih očiju koje su svetlucale ispod oboda šešira gotovo joj je zaustavljala dah.

“Kad razmišljam o zemlji, vidim drago kamenje i kristale, kako retke, tako i one sasvim obične”, objašnjavala je. “Njihove nijanse i iskrice, njihovo presijavarije, naprosto plene čudesnom lepotom.”

Kruz ju je pažljivo slušao. “A ti”, nastavila je oklevajući, dok joj se grlo

stezalo, “ti si opčinjen zemljinim radom, potresima i praiskonskim besom koji i dalje oblikuju površinu planete.”

Kruz joj nije protivrečio. “Lepota i moć, dve strane iste medalje.”

“Teško da je tako. Naprotiv, to su dva potpuno suprotna sveta”, tvrdila je iako je znala da u njegovim rečima ima istine.” “Dragulji i kristali koje toliko voliš dostupni su zahvaljujući upravo najsnažnijim tektonskim poremećajima, trenju i sudarima ogromnih ploča koje sačinjavaju zemljinu kom.”

“Tako se stvaraju planine, a ne drago kamenje.” “Planine predstavljaju polovinu te složene

jednačine. Dmgi deo čuda nastupa kad se jedna ploča popne na dmgu. Ona koja biva poklopljena uranja dublje, topi se, a potom se ponovo pomalja kao mineralna magma ili usijana vulkanska lava. Hlañenjem se stvaraju kristalni oblici. Neverovatni kristali. Ali nijedan od njih nije tako lep kao što si lepa ti.”

Lorel oseti snažan drhtaj. Bila je to nemoguća mešavina vreline i jeze. Kao da je hipnotisana, nije uspela da skrene pogled.

“Oprosti. Nije trebalo to da kažem”, promrmljao je provlačeći šaku kroz svoju kratku tamnu kosu. “Dužnost mi je da vodim računa o tvojoj bezbednosti, a ne da te plašim. Sada ćeš biti previše nervozna da bih ti pokazao moj mali kanjon.”

“Tvoj kanjon?” pitala je promuklim glasom dok joj je srce bubnjalo.

Klimnuo je glavom. “Barem nije gnezdašce za tvoje ljubavne vragolije,

zar ne?” odvratila mu je nastojeći da zvuči nonšalantno.

“Moglo bi da bude”, nije se zbunio Kruz. “Ali samo ako ti tako želiš.” Kroz Lorelino telo prostruja još jedan silovit talas uzbuñenja.

“Nije vredno truda”, rekla je tiho. “Seks nije polje u kome sam naročit ekspert.”

Kruzove oči se prvo raširiše, a potom se skupiše. “Vidim, prilično si direktna.”

“Tako izbegavam nesporazume.” Kruz je dohvatio bejzbol kapu koja mu je bila

zakačena za pojas pantalona i stavio je na Lorelinu glavu. Bila joj je prevelika.

„ “Sagni se da zategnem obod”, rekao joj je. Ona ga je refleksno poslušala. Kad je pričvrstio

remen, palčeyima joj je lagano prešao preko jagodica i duž obraza, zaustavivši se na vratu. Bila je svesna iznenadnog ubrzanja svog pulsa, kao što ga je sigumo primetio i on.

“Sad si spremna za razgledanje”, rekao je. Lorel je duboko udahnula, pokušavajući da

kontorliše svoju reakciju na njegove dodire. Privlačan miris njegovog tela, pomešan s notom prijantog sapuna, budio joj je čula, ispunjavajući je neizmemom žudnjom. Sklopila je oči.

“Zašto ti?” prošaputala je kroz stegnuto grlo.

“Šta?” “Od svih muškaraca koji su me gledali i želeli,

zašto baš tebi želim da uzvratim?” Kruz poče brže da diše. Nežno i s uživanjem

milovao je glatke tetive koje su se ocrtavale ispod fine meke kože na njenom vratu.

“Tvoja iskrenost je ñavolski opasna”, zaključio je. “Nagoni me na to da te želim više nego što bih smeo. Više nego što je... bezbedno.”

“Upravo tako se i ja osećam u vezi s tim”, priznala je.

Kada se lagano odmakao od nje, duboko je izdahnuo vazduh i snažno zatresao glavom kao da želi da je razbistri.

“Mora da me je vrućina ošamutila”, kao da se pravdao. “Doñi”, pozvao ju je da sedne iza njega. “Znam mesto gde ću malo da se rashladim.”

Lorel je sumnjičavo gledala u sedište koje je bilo prilično tesno.

“Ne čini mi se da ćemo se ovde rashladiti”, promrmljala je.

Kruz se nasmešio uprkos žudnji koja je učinila da svaki deo njegovog tela otvrdne poput stena koje su ih okruživale.

“Nikad ne prećutiš nijednu misao?” pecnuo ju je. “Većina ljudi ne deluje tako na moj jezik.” Najednom, Kruz se jasno setio ukusa njenog

jezika, ukusa koji ga je opčinio poput najfinijeg viskija. “Sviña mi se kako delujem na tvoj jezik”, rekao je

tiho. Pažljivo se popela, pokušavajući da ga ne dodime.

Kada se napokon smestila, pred očima su joj bila široka Kruzova ramena, mišićava leña ispod tanke svetloplave izbledele košulje i snažne butine koje šorts nije mnogo pokrivao.

“Jesi li spremna?” “Jesam.” Kruz je pažljivo upravljao bagijem, zaobilazeći

krupnije kamenje i spretno savlañujući nagibe. Lorel je ipak teško održavala ravnotežu na neravnom terenu, tvrdoglavo odbijajući da obgrli muškarca. Napokon je zaustavio vozilo. “Ovako dalje neće moći. Ukoliko se ne budeš držala za mene, moraćemo da se vratimo, da ne bi usput ispala.”

Nevoljno, devojka je stavila šake na Kruzova ramena. On ih je, meñutim, spustio položivši ih tik iznad svog struka. “Ako ja mogu da izdržim, možeš i ti”, procedio je. “A ako naletiš na nešto tvrdo, nemoj da se onesvestiš“, učtivo ju je upozorio. “Sigumo ti je jasno kako reagujem na tvoj dodir.”

“Ne moramo da...”, pokušala je da se pobuni iako je znala da je u pravu. Sigumo mu ne može biti lakše nego njoj.

“Samo se čvrsto drži za mene i nastoj da pratiš moje pokrete, da se ne bismo našli u prašini.”

Poslušala ga je i nakon nekoliko minuta postala znatno opuštenija, toliko da se u par navrata čak razdragano nasmejala zbog snažnog truckanja kome su povremeno bili izloženi.

Uprkos stezniku koji je nosio ispod košulje, Kruz je osećao pokrete Lorelinih grudi i njen obraz na svojim leñima. Kroz nju je strujala toplina od koje joj se bradavice ukrutiše i postadoše gotovo bolne. Zbog toga se naglo uspravila, odvajajući se od muškarca.

“Još nismo stigli”, podseti je on. Stisnutih zuba, ponovo se privila uz njega,

pitajući se kada će stići i šta je tamo čeka. Kasno posle podne, na Bulevaru Santa Monika

vladala je uobičajena gužva. Poslovni ljudi i turisti preplavili su kvart. Svi muškarci, bez razlike, naglo su

se zaustavljali kada bi uhvatili pogled atraktivne žene koja je stajala na uglu. Bilo je nečeg u njoj što je pomalo podsećalo na uličarku: izazovno odevena, drskog, provokativnog držanja. Ali, čim bi je malo pažljivije osmotrili, uvideli bi da ne mogu sebi da priušte ono što je ona prodavala.

Bilo je očigledno da su odeća od bež svile, kožne skerletne cipele i tašna, kao i upadljiv nakit na njoj, poticali iz najluksuznijih butika. Zagladila je pripijene pantalone i nanela još jedan sloj ruža na usne.

“Stvamo te pali kad te muškarci odmeravaju pogledom, je l’ da?” reče Svon.

“Da”, priznala je smešeći se. “Zaista je uzbuñujuće kad znaš da možeš da upravljaš muškim telom.”

Svon se kiselo nasmešio. “Ali, najbolja od svega”, nastavila je, “jeste tajna

igra koja je sastavni deo tog procesa. Kao da tucaš muškarca pred njegovom ženom, a ona uopšte ne primećuje šta se dešava.”

“Unakrsna prevara. Važno je samo dobro se zabaviti?”

Svon je nastojao da se ponaša hladnokrvno, ali mu iz glave nije izlazila kćerkina pomka. Šta gore može da mu se dogodi nego da mu “Risk Ltd” bude za petama? I zašto Lorel ne odgovara na njegove pozive? Ili neko motri na nju? Imajući na umu takvu mogućnost, nije ostavljao poruke na telefonskoj sekretarici u Kambriji.

Hriste! Šta da radim s tim jajetom bez nje, pitao se. Mučilo ga je predosećanje da su stvari pošle naopako i da će ceo poduhvat propasti. Izgleda da je vreme da se pakuje. Ali, ne pre nego što Kler izvuče sve što može iz onog matorog kopilana.

Bežanje i skrivanje zahteva novac, a Svon je bio švorc. To je bio vrlo neugodan osećaj. Pokušao je da sakrije nervozu. S tamnim naočarima za sunce i pištoljem za pojasom, prekrivenim košuljom, izgledao je kao plaćeni mišićavi telohranitelj, što je zaista povremeno i bio.

Iza svojih, takoñe vrlo zatamnjenih naočara, Totova ga je posmatrala sa zabrinutošću koju je jedva krila. Ljudi koje je unajmila da ubiju Lorel javili su joj da za sada nisu uspeli da obave zadatak. Ako ga je kćerka obavestila o tom pokušaju, on joj nije ni nagovestio da za njega zna. Ako je nešto posumnjao, a nije joj rekao, moguće je da se našla usred vira koji će je svakog trenutka povući na dno... A, ako Svon ništa o tome ne zna, onda joj je pozicija jednako čvrsta kao pločnik pod njenim visokim potpeticama.

Ali, nema načina da bude siguma. Bila je svesna da se nikad ranije nije našla na tanjem ledu. Ako Svon krije da je obavešten o pokušaju ubistva, to znači da čeka pravi trenutak da otvori karte. Ukoliko se, pak, nije čuo s kćerkom, uskoro će sigumo stupiti s njom u kontakt, a onda će nastojati da ispuni ono što je Kler od njega očekivala: “Ako treba da budem ubijena, nadam se da ćeš ti biti taj koji će to učiniti, pošto ću tako istovremeno i svršiti i umreti.”

Kroz telo joj je prostrujao drhtaj, izazvan pomešanim osećanjem velikog straha i jakog seksualnog nadražaja. Znala je da će je ova opasna kombinacija jednog dana odvesti na put bez povratka i to ju je još više uzbuñivalo. Nemimim pokretima prelazila je šakama preko bokova i duž butina, kao da želi da se uveri da je sve u najboljem redu. Njeni pokreti privukli su Svonovu pažnju, podsetivši ga na to da neki snajperisti na sličan način miluju svoje oružje čekajući metu.

“Ideš da kresneš matorog ili da ga kokneš?” upitao ju je.

“Nema mnogo razlike”, odgovorila mu je. “Veruj mi, znam štaradim.”

“Igraš se vatrom, mala. Ali to nije šala. Ušao sam u taj svet još kad si ti bila u pelenama i znam kako fimkcioniše. Doušnici, agenti, žrtve i svi ostali pripadaju istoj sorti. Zele da njima neko dominira, a ne da im se laska i pezi.”

“Kad si ti pokušao to drugo?” upitala je, setivši se kako joj je Svon ponudio da radi za njega. Otvoreno, drsko, nabusito.

Totova je zaustila da kaže još nešto, ali ju je muškarac zaustavio.

“Evo ga. Prepusti ga meni.” Dugačka siva limuzina sa zatamnjenim staklima

probijala se kroz saobraćajnu gužvu lagano poput mrtvačkih kola, zaustavivši se uz ivičnjak pored njih. Potom su se otvorila vrata. Dejmon Hadson mimo je sedeo na zadnjem sedištu poput paše koji putuje na svom čudesnom čeličnom ćilimu.

“O, gospoñice Tot, doveli ste prijatelja”, rekao je. “Baš... šteta. Ili ćemo razgovarati nasamo, ili uopšte nećemo razgovarati.”

Svon se, meñutim, munjevito sagnuo prema njemu, jasno mu predočivši tom gipkom, graciozhom kretnjom da skupi medicinski tretmani kojima se industrijalac podvrgavao nisu svemoćni.

“Grešiš, strače”, hladno mu je skresao Svon. “I ja idem s vama, ili će, u suprotnom, informacija biti dostavljena medijima pre nego što ovo veliko govno od auta stigne do prve sledeće kontrolne rampe.”

Bil Kahil je izišao napolje strogo gledajući kroz tamne naočare preko krova. “Kola pripadaju

gospodinu Hadsonu, drugar, i on odreñuje ko će se u njima voziti.”

“Ne ovog puta”, odbrusio je Svon, ne skidajući pogled s Hadsona.

Svon i Hadson gledali su se ukočeno, u napetoj tišini koju je remetila jedino sporadična ulična vreva.

“Sedi napred, pored vozača”, rekla je Totova Svonu.

Svon joj je pomogao da se smesti pored Hadsona koji je promrmljao nešto jedva otvarajući usta. Kahil se vratio za volan i startovao motor.

Hadson je pritisnuo dugme na naslonjaču, aktivirajući mehanizam koji je zadnji deo limuzine debelom tamnom staklenom pregradom odvojio od prednjeg. Totova se zabavljala posmatrajući kako prostor u kome se nalaze počinje da liči na kapsulu svemirskog broda.

Otvorio je vrata malog frižidera i izvadio bocu šampanjca “kristal”. Folija i žica sa grlića već su bili uklonjeni, pa je Hadsonu preostalo jedino da izvadi čep.

“Verujem da će vam prijati”, rekao je, osmehujući se kao savršen domaćin. “Možda bi vaš... prijatelj takoñe želeo čašu?”

“On je na dužnosti. Kao i vaš prijatelj koji sedi pored njega.”

“On radi za vas?” “Naravno”, odgovorila je. Njen osmeh nije otkrio sumnju koja ju je i dalje

mučila. Prevaru je smislio Svon. Angažovao ju je ubrzo nakon Rusa. Imao je na umu isto što i oni da je iskoristi kao mačju šapu. Ali, ovog puta, mačka je imala vlastiti plan. Jedino što je trebalo da učiiji bilo je da se oslobodi kandži čoveka s lavljim očima koji je sedeo na prednjem sedištu.

Uzela je kristalnu čašu i sačekala da Hadson napuni svoju. Kad joj je nazdravio i prineo šampanjac ustima, znalački je degustirala piće pre nego što ga je otpila.

“Pretpostavljam da je staklena pregrada neprobojna za glasove kao što je neprobojna za metke?” pitala je.

Hadsonove tanke usne neznatno se izviše u osmeh.

“Imam neprijatelje, kao što ih ima svaki moćan čovek. Preduzimam sve mere predostrožnosti koje su moguće.”

“Kao i ja?” “Imate li još ovakvih čuvara?” pitao ju je

pokazujući na Svona. Totova je ispružila svoje duge vitke noge u

skerletnim cipelama koje su sijale poput rubina otkrivajući savršenu kožu njenih stopala.

“Jedan je sasvim dovoljan da obavi posao”, odgovorila mu je. Primakla se bliže Hadsonu i nalaktila se na naslon izmeñu njih. Industrijalac je piljio u razrez na njenom obnaženom dekolteu. Ovog puta, ispod bluze nije nosila čipkano rublje već samo tanak brushalter. “Eventualno odstranjivanje Džejmija iz igre neće otkloniti vaše probleme sa mnom”, saopštila mu je otvoreno. “Ako biste pokušali da se rešite mene, to bi vam donelo teške nevolje s Rusima. Pošto imate više novca nego Krez, zašto ne biste prebacili šest miliona dolara na ovaj račim i zauvek nam rekli zbogom?”

Totova je pružila Hadsonu parče papira s ispisanim brojem računa, ali ga je on samo letimično pogledao.

“Šest? Prošli put ste rekli tri.” Na njeno iznenañenje, njegov ton nije ukazivao na

to da je ljut, već više da ga sve ovo zabavlja.

“Inflacija”, rekla je nemamo. “Sutra će biti devet.” “Potrebno je vreme da bi se nabavila tolika gotovina”, ubeñivao ju je.

“Keš?” Totova se nasmejala. “Izgledam li ja kao glupača? Telegrafski transfer, dragi. Iz jedne vaše ovdašnje kompanije u dmgu, brazilsku, a odatle u izvesnu panamsku banku. Rutinska transakcija, kakve obavljate svakodnevno.”

“Vaši socijalistički prijatelji bili bi razočarani kada bi otkrili šta se ovde dešava”, promrmljao je Hadson, tužno odmahujući glavom i cokćući usnama. “Možda. A možda će samo povisiti cenu.”

“Ne brine vas mogućnost da saznaju?” “Dušo, možete to rastmbiti po celom Istočnom

bloku, ali imam dovoljno socijalističkih prijatelja da stanu iza mene.” Okrenuvši se napred, Hadson je proučavao Svonov potiljak, zategnutu kožu na snažnom vratu, pokretljive tetive, treperave mišiće ramenog pojasa i pulsirajuće krvne sudove čoveka koji nije morao da proda dušu ñavolu da bi ostao u fizičkoj kondiciji.

Znao je da telesno ne može da se uporedi s njim. S dmge strane, Hadson je imao ono što nije imao Svon. Moć. Pored toga, u poslednjih dvadeset četiri sata saznao je šta Totova stvamo voli i kako.

Ćuteći, ponovo se usredsredio na ženu čija ga je gotovo animalna seksualnost iznenadila kad god bi je video. Dok ju je posmatrao, izvadila je nekoliko presavijenih listova papira iz spoljnje pregrade svoje skerletne kožne tašne i pružila mu ih.

“Nema potrebe da mi pokazujete materijal kojim biste me kompromitovali. Verujem vam”, rekao je.

“Tektako?” Njegov smeh je zazvučao kao kad zmija strugne

kroz lišće. “Naravno da ne”, rekao je. “Prilično brižljivo

sam vas proverio. Pitam se da li bi urednici koji plaćaju vaše članke bili zainteresovani za podatak da dokumente koje često koristite dobijate’ direktno iz arhive neprijateljske obaveštajne službe.” Totova je slegla ramenima. Eventualan gubitak novinarskog posla bio bi joj poslednji problem ukoliko navede Hadsona da uplati taj novac na njen panamski račun.

“Mogu da zamislim skandalozan naslov na prvoj strani”, rekao je Hadson. “‘Novinarka uništila vrhunskog agenta FBI i dobila Pulicerovu nagradu posluživši se lažnim dokumentima KGB!’”

Na njegovo iznenañenje Totova se na to nasmejala.

“Novinari ne pišu o svojim kolegama, dragi”, odvratila mu je. “Ako optuže jednog, optužuju sve.”

“Možda će u vašem slučaju napraviti izuzetak.” “Sve što imate protiv mene jesu govorkanja vaših

ruskih prijatelja. Ne posedujete ništa što bi bilo dovoljno ubedljivo da bi bilo ko javno napao žurnalistu moje reputacije. Ali, ja imam takvu vrstu dokaza protiv vas.” Nerado je skrenuo pogled s njenih grudi na presavijene listove hartije.

“Pretpostavljam da ću morati da ga proučim”, popustio je. “Ako ni zbog čega, zanima me kakvog su kvaliteta ti dokumenti. Pretpostavljam da ih ima još.”

Hadsonova sračunata usputna opaska izazvala je jedva primetan titraj uznemirenja na njenom savršenom licu. Zadovoljan što joj je našao slabu tačku, industrijalac se ponovo zavalio u sedištu i počeo da razgleda pružene papire.

Naravno, po sredi su bile kopije, ali Hadson je brzo shvatio da su njihovi originali, gde god se čuvaju, apsolutno autentični.

O tome su jasno svedočili otisci državnih pečata na marginamaj dugački memorandumi i inicijali koji

su zauzimali gotovo isto toliko mesta koliko i tekst dokumenata, obeleženih osmocifrenim brojevima. Nije sumnjao da su plod najsloženije administracije ikad viñene izvan Kine.

Najuverljiviji je bio dosadan, birokratski stil kojim su pisani. Sovjetski obaveštajci bili su majstori da sve kvalifikuju, izbegavajući analizu koja bi se mogla ispostaviti pogrešnom i nikad ne dajući direktne izjave koje bi se kasnije mogle ispostaviti pogubnim po autora teksta. Pisanje izveštaja predstavljao je važan deo obuke u KGB.

Hadson je iz ličnog iskustva znao da je račun u Švajcarskoj pripadao šefu obaveštajne službe male, vrlo ambiciozne srednjoistočne države. Račun se vodio na ime mlañeg brata predsednika te zemlje, koji je istovremeno bio diktatorov potrčko i glavni egzekutor.

Stariji brat se odmetnuo i postao problem za ceo civilizovani svet. Poznat po političkim zloupotrebama i fmansijskim malverzacijama, milione dolara uložio je u izgradnju kapaciteta za proizvodnju hemijskog i bakteriološkog oružja. Vitalnu komponentu ovih postrojenja predstavljala je laboratorija za uzgajanje opasnih mikroorganizama, podignuta usred pustinje, opremljena najsavremenijom zapadnom tehnologijom. Meñutim, samo mesec dana pre nego što je proizvodnja trebalo da počne, izraelski avion F-16 potpuno ju je razorio.

Napad je bio težak udarac za ovog ambicioznog čoveka, imajući u vidu da je izgradnju pomenute fabrike bojnih otrova već platio, i to gotovinom. Broj švajcarskog računa na koji su uplaćene znatne sume nalazio se u dosijeu koji je donela Totova. Hadson je takode prepoznao broj panamskog računa koji je pripadao kompaniji “Hadson IntemešeneP’ koja je preko svojih brojnih podmžnica tajnu laboratoriju

snabdevala opremom. Ni Amerikanci ni Izraelci nisu uspeli da razgmu bankarsku dininu zavesu i da otkriju koje su zapadne firme učestvovale u ovoj nelegalnoj, opasnoj trgovini.

“Hiljade ovakvih računa postoje u Švajcarskoj, kao i u Panami”, rekao je Hadson blagim tonom. “Diskrecija i anonimnost prilikom transfera novca zagarantovani su. Uostalom, zato ih i vi koristite, zar ne?” dodao je i nonšalantno joj vratio “dokazni materijal”.

“Pogledajte malo bolje dmgi list, dragi”, posavetovala ga je, smešeći se poput mačke.

Hadson ju je poslušao i shvatio da je reč o kopiji bankovne kartice s čitkim potpisom predsednikovog mlañeg brata (potrčka i egzekutora).

“Pošto Sjedinjene Države sada znaju šta sadrže panamske arhive, neće biti teško otkriti ko je vlasnik računa.”

Dok je govorila, pokušavala je da na Hadsonovom licu otkrije tragove uznemirenosti, ali nije ih bilo. Umesto toga, opazila je izraz koji je više ličio na nekakvo nastrano zadovoljstvo. “Pretpostavljam da ima još ovakvih fajlova?” pitao je.

“Sve što Rusi znaju o vama, znamo i mi.” “Zanimljivo. Verovatno da ne ciljate samo na

mene?” Totova je oklevala uperivši pogled prema Svonu.

Nisu se dogovorili kako da reaguju ukoliko se neko bude raspitivao o eventualnim dmgim žrtvama.

“To nije vaša briga”, napokon je odgovorila. “Kako god bilo, vi ste u velikoj nevolji.”

“Takvo viñenje priliči njemu”, rekao je Hadson pokazujući prema Svonu. “Nadao sam se da ste vi dovoljno bistri za nešto dmkčiji pristup.”

“Kakav pristup imate naumu?” pitala je, pokušavajući da mu pročita misli.

“Uvek sam smatrao da mogu da neutrališem neprijatelja i da ga pretvorim u saveznika”, rekao je podižući kristalnu čašu, “ukoliko mu pokažem da nam se interesi poklapaju.”

“Njemu?” dobacila je sarkastično. “Trebalo bi da počnete da se služite novim rečnikom, dragi. U današnjem gvetu neki od tih neprijatelja biće ženskog pola.”

“Ne smatram vas neprijateljem. Ne još. Dakle, koliko još dosijea ima?”

“Ne znam.” Hadson nije mogao da pronikne u to da li Totova

govori istinu ili ne. Niti mu je to bilo važno. Još. “Jesu li i drugi fajlovi ovako kvalitetni kao ovaj?”

“Da.” “Nabavite ih i donesite mi ih, a ja ću vas učiniti

najmoćnijom ženom na svetu.” “Imam više novca nego što...”

“Govorim o moći." ispravio ju je. “Ne o novcu. Svakako znate razliku? Vi, koji toliko volite sopstvenu seksualnu moć.” I Totova je spustila trepavice skrivajući od Hadsona svoje cme oči.

“Nastavite”, rekla je. “Možda biste mogli da kažete nešto zanimljivo.”

“Ja vas mogu učiniti istinski moćnom”, rekao je, zadovoljan što ju je pravilno procenio. “Onako kako to vaš mišićavi prijatelj sigumo ne može”, dodao je pokazujući rukom na Svona.

“Ne potcenjujte ga”, upozorila ga je. “Mišići nisu njegovo jedino oružje.”

“Naravno. U suprotnom ne biste bili s njim. Ali, ne brinite, slobodno ga možete prepustiti meni.”

Totova nije oklevala. Ionako se pitala šta da radi sa Svonom. “U redu”, saglasila se.

“Dobro”, smeškao se Hadson. “Znate li gde su fajlovi?”

“Znam, ali će mi možda biti potrebna pomoć da ih dešifrujem.”

“Samo ih vi donesite, a mi ćemo učiniti ostalo”, obećao joj je podižući čašu. “Dogovoreno?”

“Dogovoreno.” Utom se začuo interfon. “Da”, oglasio se industrijalac pošto je pritisnuo

dugme na naslonjaču. “Neko nas prati”, saopštio mu je Kahil.

“Krupan, bradat momak u iznajmljenom automobilu”, dodao je Svon.

“Pretpostavljam da je po sredi ortak naših saputnika”, nagañao je Kahil. Industrijalac je pogledao Totovu. Ona je odlučno odmahnula glavom. “Oslobodi ga se”, naredio je Hadson Kahilu.

“U ovom čudovištu?” zapanjeno će šofer. “To bi stvamo bio mañioničarski poduhvat.”

“Za to te i plaćam”, uzvratio mu je gazda. Kruz je zaustavio bagi nedaleko od gomile šljunka

u koju je bila zabodena lopata, neposredno iznad kanjona.

Kad je Lorel izišla iz vozila, čvrsto tlo na koje je stala najednom joj se učinilo neobično nesigumim pod nogama. Toliko se u meñuvremenu prilagodila kretanju bagija. I pokretima Kruzovog tela. Bila je to opasna, uznemirujuća misao.

Oprezno se primakla šljunku i pogledala preko njega. Jama je bila duboka do pasa i otprilike duplo šira. Kruz je stao pored devojke, bliže nego što priliči telohranitelju, ali znatno dalje nego što je želeo.

“To je to?” pitala je pokazujući iskopani rov. “To je to”, potvrdio je.

“Nije posebno spektakulamo.” “Nije trenutno. I, hvala Bogu što nije”, rekao je,

skočio u jamu i čučnuo pored pukotine. “Da li to znači da očekuješ zemljotres?” pitala je. “Verovatno ne za našeg života, ali, nikad se ne

zna. Teorijski,. moguć je svakog trenutka.” “Kao da ti je svejedno”, promrmljala je. “Ako bih preživeo potres, mnogo bih naučio.

Pogledaj ovamo.” Kruz je pmžio mku u pravcu jugoistoka. U daljini,

Lorel je videla bledu plavu liniju koja bi mogla da bude voda, ili samo privid, poput fatamorgane.

“Pretpostavljam da je ova nespektakularna pukotina novi rased koji pokušava da se spoji s onim koji prolazi duž jezera Salton.”

“I sve to zaključuješ na osnovu ove male naprsline?” začudila se.

“Nije to obična pukotina.” Lorel je pažljivije pogledala stenu pred sobom,

nekad slivenih, a sada izmeštenih slojeva, izbrazdanu oštrim zasecima. “Do kakvih si pretpostavki došao?” zainteresovala se. “Ukoliko je ovo trag sasvim novog sistema pukotina, nešto od pritiska koji se nakupio duž čuvenog sentandrejskog raseda možda se prenelo u ovaj pobočni sistem.”

“Znači li to da ipak ima nade za Los Anñeles?” “Možda”, odgovorio je Kruz. “S druge strane, to bi

mogla biti vrlo loša vest za Las Vegas. Znaš kako je to u ovom životu dok jednom ne smrkne, drugom ne svane.

“To baš i nije posebno utešan pogled na svet”, primetila je. “Jednog dana ti uloviš zver, drugog dana

ona ulovi tebe. To je jedino pravilo koje prihvatam. Valjda stoga što pamtim i znatno nepovoljnije opcije.”

Lorel se okrenula prema njemu i pažljivo ga posmatrala, kao da proučava neki izuzetno redak dragulj.

“Volela bih da čujem nešto više o tome.” “Dugo sam na svet gledao očima tipičnog

policajca”, rekao je nakon duže pauze. “Tada su mi svi izgledali kao propalice, što je prirodno budući da sam svakodnevno s njima morao da se srećem. Ali, otkad radim s Kasandrom, mislim drukčije. Sada mi se čini da je gotovo svako istovremeno i baraba i svetac.”

“Kakav neprijatan preokret”, promrmljala je Lorel. “I to baš sad, kad mi se učinilo da na ovom mestu postaješ sasvim delikatan muški primerak.”

Kruz se glasno nasmejao, a potom se trgnuo od bola. Uprkos štitniku, rebra mu još nisu zacelila.

“Izvini”, rekla je, shvativši da je njena šala izazvala grčenje mišića Kruzovog grudnog koša.

“Ja sam kriv. Dopuštam da me neprestano iznenañuješ.”

Udaljila se od njega, čučnula i posmatrala pukotinu iz drugog ugla. On ju je pratio svojim plavim očima poput radara. Kretala se gipko i graciozno, jednako ženstveno kao što je bilo njihanje njenih grudi ispod tanke, široke tunike koja se providela na jakom suncu. Kruz je duboko udahnuo pokušavajući da se oslobodi nagomilane seksualne tenzije. Poslednji put je tako nekontrolisano reagovao u prisustvu neke žene kad mu je bilo šesnaest godina. Doduše, tada je bio uzbuñen, a sada mu se učinilo da će izludeti. Razumeo je, i čak bi bio u stanju i da ignoriše fizički aspekt te intenzivne ustreptalosti, ali je podozrevao da nije reč samo o telesnoj privlačnosti, već o nečem znatno opasnijem. Nikada ranije nije iskusio takav

uzenimirujući predosećaj u bilo čemu izuzev u svom poslu.

Nakon nekog vremena, shvatio je da i ona njega jednako pomno proučava kao i on nju. Tišina se isprečila izmeñu njih dok je pustinja ispuštala nemilosrdnu vrelinu. Iskočivši iz jame, Kruz je ponovo osetio bol, što ga je podsetilo da izvan ovog izolovanog kanjona postoji sasvim drukčiji svet, svet u kom je Lorel bila u opasnosti, svet u kom je izdaja uobičajena pojava, a smrt kazna za gubitak koncentracije. Pomislio je da je Gilespi u pravu kad se nañe u Lorelinoj blizini, kao da mu se mozak zablokira.

“Jesi li raspoložena za šetnju?” Klimnula je glavom, jedva dočekavši da njegov

glas razbije tišinu i ublaži napetost. “Poñi za mnom”, rekao je koračajući duž uskog

proseka. Prvih nekoliko stotina metara kanjona bilo je

potpuno sasušeno kamenito korito koje je emitovalo nepodnošljivu jaru.

“Zar ne bi trebalo da se vratimo po vodu?” pitala je Lorel, setivši se boca koje su ostavili u bagiju.

“Opusti se i dozvoli, makar promene radi, da neko brine o tebi.”

“To samo otežava stvari kad taj neko ode.” Njena usputna primedba omogućila mu je da više

nego što je želeo sazna o Džejmiju Svonu, njegovoj kćerki, i o poverenju. Ali, prećutao je to, procenivši da još nije vreme za razgovor o Svonu. Lorel je očito i dalje verovala da je važnije da zaštiti oca nego sebe. Kruz je morao da smisli način kako da je ubedi u suprotno, i to brzo.

Sa svakim njihovim korakom, kanjon se sve više sužavao. Povremeno su nailazili na nisko rastinje uz samu ivicu korita. Par cmih ptica dozivale su jedna

drugu i tek kad su se oglasile, devojka je postala svesna koliko je pustinja bezmemo tiha.

“Ovde ima vode. Zato čuješ ptice”, rekao je, iako ga ništa nije pitala.

U tom trenutku, Lorel je razumela da je Kruz zastrašujuće dobro poznaje. Sasvim je tačno procenio kakve joj misli prolaze kroz glavu.

Kanjon je na jednom mestu bio preprečen odronjenim kamenjem i šljunkom. Pružio joj je ruku da bi joj pomagao da lakše savlada ovu prepreku na putu. Ona ga je, meñutim, ignorisala, rizikujući da izgubi ravnotežu. Kruz ju je ipak uhvatio za lakat, da ne bi pala.

“Nema razloga da se joguniš. Zaboravila si da nisam posebno delikatan i slabašan muški primerak”, pecnuo ju je.

“Samo ne želim da te povredim ukoliko nije neizbežno”, objasnila je.

Osmeh je iščezao s njegovih usana. Setio se Lorelinog komplikovanog odnosa s ocem i onoga što je sam morao uskoro da učini prvo da zadobije njeno poverenje, a potom da ga izneveri.

“Ponekad nije moguće izbeći bol”, rekao je. Lorel je znala da je Kruz često bivao povreñen, i to

ne samo fizički. Iznenañivalo ju je to što mu se patnja koju je preživeo još jasno vidi u očima, kao da toj agoniji nema kraja. Oborila je pogled, nemoćna da se suoči s tim sumomim izrazom i tamnim senkama njegove mučne prošlosti.

U narednom trenutku ote joj se uzvik čuñenja. Umesto pustog, surovog, jednoličnog i gotovo mrtvog predela kroz kakav su do tada prolazili, ugledala je pravu malu oazu. Pred njima je ležalo jezerce, poput kakvog omanjeg bazena, u kome se ogledalo oskudno, intenzivno zeleno žbunje.

“Oaza je odnedavno ovde, pa još nisu stigli da je ucrtaju u mape”, rekao je Kruz odgovarajući na njen upitan pogled. “Izvor iz koga se jezerce napaja proradio je tek pre desetak godina.”

“Voda iz kamena. Pravo čudo”, primetila je. “Nemoj da zaboraviš zemljotrese”, rekao je,

kleknuo i utolio žeñ. “Tako je bistra”, divila se Lorel. “Rastinje se još nije duboko ukorenilo, a kanjon je

ovde preuzak da bi ga pustinjski vetrovi zatrpali prašinom. Pored vode nikad nisam uočio bilo šta izuzev tragova gavranova”, govorio je polivajući lice.

Sledeći njegov primer, devojka se sagla i napila, ispustivši uzdah zadovoljstva. Kruz zadrhta od želje pri pogledu na njenu delimično mokru tuniku ispod koje nije nosila grudnjak.

“Sad možemo malo da se rashladimo”, tiho je predložio. Ona ga je iskosa prostrelila pogledom.

“Plivaj u odeći, kao ja”, rekao je smešeći se. “Kad iziñemo, biće potrebno jedva pet minuta da se osuši.”

Potom je skinuo cipele, čarape, košulju i steznik koji mu je štitio rebra. Lorel ga je posmatrala. Nije mogla da sakrije da joj se sviña ono što je videla. Kad je uočila modrice na njegdvim grudima, ote joj se tih uzvik iznenañenja.

“Jesi li spremna?” upita je da bi joj odvratio pažnju.

“Jesam.” Uputio se prema sredini jezerceta. Voda mu je

dopirala do pasa i bila je neznatno hladnija.od njegove kože. Seo je na nizak ravan kamen i sklopio oči, uživajući. Lagano pljuskanje upozorilo ga je da Lorel ulazi u vodu. Odmeravao ju je ispod trepavica. Skinula je farmerke. Tunika joj je dopirala do sredine butina.

“Voda nije hladna, zar ne?” više je konstatovao nego što je pitao. “Nije. Iznenañujuće je prijatna. Kao mlako mleko.”

“Kad se umoriš od plivanja, možeš da sedneš ovde pored mene”, predložio joj je.

Njegov glas je bio neobično dubok, poput tamnog somota kojim ju je milovao. Iako to nije želela, lice joj je ozario osmeh.

“Takvim tonom mi se obraćaš kad pokušavaš da me ubediš da ti verujem.” “Ali mi ne uspeva.”

“Zaista?” upitala ga je provokativno, lagano hodajući prema njemu.

“Kad bolje razmislim, možda je bolje da mi se ne približavaš“, rekao je prozuklim glasom, požudnim pogledom prateći linije njenog tela.

“Verovatno si u pravu”, prošaputala je, “ali... ne mogu da se oduprem sasvim suprotnom osećanju.”

Već u sledećem trenutku, privukao ju je sebi i položio je na krilo.

“Šta želiš od mene”, pitao ju je. “Reci mi odmah, dok sam još u stanju da te čujem.”

“Sve što si spreman da mi daš“, jednostavno je odgovorila. Kruz se zagledao u njene zlatne oči koje su zračile poverenjem i čežnjom.

“Jesi li siguma?” “Siguma sam da se nikada ovako nisam osećala i

da nikada nisam bila spremnija da rizikujem...” Drhtaj koji je bio mnogo više od seksualne želje

prostmjao je Kruzovim telom. Počeo je da raskopčava Lorelinu tuniku, a Qnda je zastao, još jednom joj se zagledavši u oči, nemo je ponovo pitajući pristaje li na ono što su očito oboje hteli.

“Ne brini”, rekla je, dodirujući oštre ivice njegovih usana. “Neću se predomisliti.”

On se lagano sagnuo i nežno je poljubio, a ona mu je spremno uzvratila, gotovo ostavši bez daha. Usta im se ubrzo spojiše u dubok, strastven, poljubac. Lorel je snažno stezala njegova gipka, mišićava ramena, a on ju je čvršće privukao uz sebe. Tek tada je osetila da je potpuno raskopčana. Vrhovi njenih dojki ukrutili su se od žudnje, prislonjeni uz njegovo tvrdo, nabreklo telo.

Kako se devojka uvijala pod njim, Kruzovi poljupci postali su sve pomamniji, gotovo grubi. Ona mu je odgovarala jednakom žestinom, još više ga podstičući svojim ritmičnim kretnjama. Kad je napokon, duboko uzdahnuvši, odvojio usne od njenih, ona je pomislila da ga je možda nehotice povredila.

“Tvoja rebra?” upitala je zabrinuto. “Ne”, rekao je muklo. “Ti. Želeo sam da provedem

ceo dan s tobom. Da te svučem i da te gledam pre nego što te... okusim, pre nego što...”

“Nisam ti se suprotstavljala”, podsetila ga je mazno.

“Možda bi trebalo”, rekao je smešeći se. “Tako si prokleto neodoljiva i tako podatna da mi je stvarno teško da se obuzdam.”

“Podatna?” nasmejala se Lorel, a onda je shvatila da je zaista tako i mislio.

“Kao da si zaprepašćena?” “I jesam. Muškarci mi obično prebacuju što se

dovoljno ne predajem.” Sada je Kruz bio šokiran. Lorel je zagnjurila lice u

šaku kojom joj je milovao obraz. “Ali nikome nije uspelo da me opčini kao što si

uspeo ti”, rekla je, vrhom jezika prelazeći preko njegovih prstiju. Očekivao je da će zaobići onaj koji je bio osakaćen, ali ona to nije učinila.

“Nijedan muškarac nije me ostavio bez daha pogledom koji je u stanju da istopi kamen”,

prošaputala je. “Nijedan... Ni s jednim se nisam osećala kao s tobom.”

“A kako se osećaš sa mnom?” “Kao... žena. Prava žena.”

“To i jesi”, rekao je tiho, s osmehom na licu. Potom joj je dugim prstima

ritmično dražio bradavicu, zbog čega je zadrhtala, izvijajući leña, ispustivši uzdah zadovoljstva. To ga je toliko uzbudilo da je poželeo da joj strgne odeću i smesta, svom silinom prodre u nju. Usnama je pratio svaki dodir svojih šaka koje su je milovale po celom telu.

“A ti od mene činiš prilično žestokog muškarca.” “Što i jesi”, uzvratila mu je.

“Dugo nisam bio ovakav. U stvari, nikada. Počeo sam da mislim da sam zaboravio kako izgleda istinska strast”, promrmljao je, a zatim se naglo zaustavio, podižući je. “Ustani, dušp”, rekao je. “Ukoliko sada ne učinim ono što mi je na umu, neću nikada.”

Ona ga je poslušala, zbunjeno iščekujući. Kruz je zavukao ruku u džep svog šortsa i odatle izvadio paketić s kondomom, a zatim ga stavio na devojčin dlan.

“Tako znači. Uvek si pripravan?” “Ne baš uvek. Ali u ovom slučaju, o svemu sam

brinuo. Zaboravila si da sam i zvanično tvoj telohranitelj. Dužnost mi je da te zaštitim u punom smislu te reči”, podsetio ju je, otkopčavajući šlic.

“Je li u opisu tvog radnog mesta i voñenje ljubavi s klijentkinjama?”

“Ne misliš ozbiljno, zar ne?” upitao ju je, oklevajući.

“Mislim da me želiš od trenutka kad si me prvi put video. I znam da ja želim tebe. To mi se nikada nije dogodilo. I još sam... zapanjena.”

“Ni meni se to nikada nije dogodilo”, tvrdio je. “Gilespi je, meñutim, sve odmah shvatio i hteo je da mi oduzme slučaj.”

“Ali nije.” “Ne. Umesto toga, odlučio je da iskoristi ovu

situaciju.” “A šta si t i odlučio?” “Odlučio sam da te čuvam kao što u životu nikoga

i ništa nisam čuvao”, rekao je dok su mu oči plamtele. “Zašto?” “Zato što se s tobom ponovo osećam živim i ne

mogu to da negiram. Biću tvoj dokle god me budeš želela.”

Razrogačeno ga je posmatrala. Mokra tkanina još više je isticala njegovu snažnu erekciju.

“Ne plaši se”, rekao je blago. “Neću te povrediti. Čekaću da budeš potpuno spremna.”

“Mislim da nikad nisam bila spremnija”, prošaputala je sklapajući oči.

Kada ih je ponovo otvorila, Kruz je već bio nag. Nespretno je počela da svlači tuniku, ali on je bio brži.

“Drži se za mene”, rekao je dubokim glasom od koga se naježila. U sledećem trenutku začuo se pljusak vode i on je zaronio. Osetila je njegove zube na svom trbuhu. Talas divlje vreline obuzeo je kada se Kruzova pohotna usta nañoše meñu njenim butinama. Zastenjala je od zadovoljstva, osećajući da gori, iako je bila u vodi. Činilo joj se da se ceo svet okreće oko nje.

Kada je izronio, usne im se strastveno spojiše. Jednom rukom držao ju je za bedra, a drugom ju je milovao izmeñu nogu, dok je ona svoje teške dojke prislanjala uz njegova tvrda muška prsa prekrivena tamnim maljama, nesmotreno i nehotice zarivajući nokte u Kruzova snažna ramena.

“Stavi to na mene, dušo”, rekao joj je, osećajući da neće još dugo moći da se kontroliše.

“U tom slučaju, moraćeš da prestaneš da me diraš...”

“Neću da prestanem. Sviñaju mi se tvoji uzdasi, sviñaju mi se tvoja koža i tvoja mekota i...mmm...to kakva si unutra”, promrmljao je uvlačeći prste u nju.

Lorel mu se osvetila namemo odugovlačeći s navlačenjem kondoma. “Uživala si u tome, zar ne?” pitao ju je smešeći se.

“Da. U svakom milimetru”, potvrdila je, grickajući usnu.

A onda ju je zgrabio, zaboravivši na sve drugo, dok su im se tela stapala u jedno. Sjedinjeni u raspomamljenoj ljubavnoj igri, harmonično usaglašenih pokreta, istovremeno su doživeli vrhunac.

Hol hotela “Beverli Vilšir” bio je stecište poslovnih ljudi iz svih krajeva sveta. Aleksej Novikov jedva je skrivao oduševljenje zbog gužve koja je ovde vladala. Elegantno odeveni špijun nije preterano skretao pažnju na sebe, okružen imućnim Ijudima svih nacija i rasa.

Georgij Gapan čekao ga je u zamračenom delu aperitiv bara, nervozno okrećući praznu čašu.

“Gde si do saña?” pitao je na ruskom kada mu je Novikov prišao. “Zvao sam te pre jednog sata.”

“Ukoliko se sve vreme igraš tom čašom, to ti nije posebno pametno. Bolje da si naručio još jedno piće. Barmen te je sigumo zapazio.”

“Ja... Ostao sam bez američkog novca”, priznao je Gapan. “Los Anñeles je veoma skup grad.”

“Sirota izgubljena ovčica”, rekao je Novikov preturajući po džepu. “Trebalo je da ostaneš kod kuće s ostalim seljačinama”, zaključio je kolutajući očima. Gapan nije reagovao na uvredu, ali mu se tamne oči

suziše. Novikov im je namčio piće, platio račun i dao Gapanu trista dolara.

“Gde je ona?” pitao je čim se konobar udaljio. “Gore. Soba 612. Mislim da je sama. Video sam

daje čovek u čijem je dmštvu bila pre desetak minuta izišao iz lifta i napustio hotel.”

“Jesi li ga identifikovao?” “Prijavljen je pod imenom Dž. K. Džonson”,

obavestio ga je Gapan. “Ništa drugo nisam uspeo da saznam. Ima oko četrdeset godina i neformalno je obučen. Verujem da ima pištolj ispod košulje.”

“A šta je s tajanstvenom limuzinom? Znaš li ko se njome vozio?” “Nisam uspeo da razaznam lica u ‘kadilaku’. Prozorska stakla sasvim su zatamnjena.”

“Što je ovde sasvim uobičajeno, zar ne?” primetio je Novikov podrugljivo.

Mora biti da me je vozač primetio budući da je skrenuo na parking jednog od onih užasnih trgovinskih centara.”

“Izgubio si ih”, zaključio je Novikov. “Žao mi je. Učinio sam sve što sam mogao. Nisam

baš vičan vozač. Ovdašnji saobraćaj je... pravi košmar.”

Opsovavši sebi u bradu, Novikov je ispio ostatak pića i mahnuo konobaru da donese još jednu turu. “I tako, policajčiću moj”, promrmljao je, “pronašao si zanosnu novinarku. Vrlo dobro. Pa si je izgubio. To nije dobro. Izmakla ti je osoba, ili su ti izmakle osobe koje su je pratile. To je vrlo loše. Ali, sada si je ponovo pronašao. Dobro. Kako ti je to pošlo za rukom?”

“Pretpostavio sam da će promeniti hotel kada su ustanovili da ih pratim. Vratio sam se u hotel “Senčeri Plaza” i sačekao da portir iznese prtljag.” “Pametno”, iznenadio se Novikov. “Kako si se toga setio?” j “Uvek sam ja taj koji brine o prtljagu na našim putovanjima”,

Gapan je jednostavno objasnio. “Aha, dabome. A kako si saznao broj sobe?”

Gapan je otpio gutljaj votke. Potom je, na Novikovljevo gañenje, podrignuo, šakom obrisao usta i zadovoljno se osmehnuo.

“Portir je nedavno emigrirao iz Rusije. Zapretio sam mu da ćemo mu pohapsiti braću i sestre ukoliko mi ne kaže broj sobe.”

“Nažalost, to više nije moguće. Prokleti novi režim ustukne pri samoj pomisii na eventualne riegativne reakcije ‘svetskog javnog mnenja’.”

“Ali, portir to nije znao i odmah je propevao.” “Vesti se sporo šire meñu našim emigrantima.” “Oni svakako čuju vesti, ali teško veruju da se

išta menja”, zaključio je Gapan, sležući ramenima. Nekoliko minuta Novikov je pijuckao votku,

posmatrajući Ijude koji su tog kasnog poslepodneva punili bar. Vedra, živa lica bogatih, samouverenih i moćnih osoba, toliko različita od sumornih flzionomija Moskovljana, sviklih na tlačenje, uverenih da je svakodnevna muka njihovog življenja neizbežna poput prirodne nepogode.

“Malo ću da skratim uzicu našoj prijateljici”, rekao je. “Znaš li gde je hotelski telefon?”

“Tu, blizu foajea.” “Pretvaraj se da ga koristiš i pripazi na glavni

ulaz. Ukoliko se taj navodni Dž. K. Džonson vrati, telefoniraj mi u sobu. Prekini vezu odmah nakon prvog zvonjenja.”

Gapan je klimnuo glavom. “Nameravaš da je ubiješ?”

“Mislim da neću. Ali... uvek postoji takva mogućnost, je l’ tako?”

Novikov se sigumim korakom uputio prema liftu, nonšalantno, kao da je jedan od gostiju hotela. Izišao

je na petom spratu, :! začuñen što su na prozorima u hodniku luksuzne zavese, a pod I zastrt skupocenim istočnjačkim tepihom. Kakva zemlja, pomislio je. Tolika raskoš u hotelu koji je jedva dobar, u svakom slučaju ne vrhunski.

Stepenicama se popeo na šesti sprat, ustanovio da u holu nema nikoga i lagano zakucao na vrata sobe broj 612, iznenañen što na njima nije bilo “Špijunke”.

“Ko je?” začuo je glas lepe cme Kler. “Sobar”, odgovorio je, nastojeći da zvuči što

mlañe. Otvorila je samo onoliko koliko je dopuštao

sigurnosni lanac, ali on ga je uvežbanim, preciznim pokretom lako strgnuo i hitro ušao u sobu, zatvorivši vrata za sobom. Jednom šakom | čvrsto ju je zgrabio za grlo, sprečivši je da vrišti, a dmgom ju je udario po mci tako da je ispustila pištolj.

“Zdravo, srce”, rekao je imitirajući Bogarta. “Dugo se nismo videli.”

Oči su joj bile tamne i hladne poput pištolja na podu.

“Neću te ubiti ako me na to ne prisiliš“, rekao je mimim tonom, “Gde je jaje?” Totova je intenzivno razmišljala šta da odgovori, uprkos Novikovljevom snažnom stisku. Želela je da kaže samo ono što je pretpostavljala da on već zna.

“Ne mogu... da dišem”, krkljala je. “Ne verUjem ti, moj lepi tamni anñele”, rekao je,

ali je ipak olabavio prste obavijene oko njenog vrata. “Pričaj.”

“Ne znam gde je jaje”, brzo je izgovorila. “Bila sam u tome samo mamac, kao što si me i ti koristio. Nisam htela da mu pomognem da ga ukrade, Alekseju. Primorao me je. I sad moram da mu pomognem da ga proda. Nekako se domogao dokumenata koji dokazuju

da sam radila za Sovjete, a ako se to pročuje, više neću moći da nañem posao i...”

“Umukni”, promrmljao je, pojačavajući stisak. “Pokušavaš da ga prodaš?” Totova je klimnula glavom.

“Ko je srećni kupac?’ “Dejmon Hadson”, prošaputala je. “Koliko tražiš?” “Šest.” “Miliona?” Ponovo je klimnula glavom i on ju je pustio, jedva

se uzdržavši da se ne nasmeje. Očigledno da nije znala stvamu vrednost čudesnog jajeta. U suprotnom, tražila bi šezdeset miliona, a ne šest. Meñutim, nije verovao da je njen partner tako naivan.

Graciozno poput divlje mačke, dohvatio je njen pištolj i zakočio ga. Ona se držala za grlo, dok joj je telo podrhtavalo. Odmerio ju je laganim pogledom od glave do pete.

“Ti si jedna od dveju žena koje su me seksualno zainteresovale”, reče. “Ko je druga?” pitala je Totova.

“Osoba koja je duplo starija od tebe, znatno manje privlačna i koja ima najistančaniji politički um koji je ikad postojao.”

“Ne možeš da tucaš um”, primetila je. Njegove usne izviše se u osmeh. U njemu je

istovremeno bilo i nečeg surovog i nečeg varljivo ranjivog, kao kod palog anñela koji još može da se iskupi. “Sirota, kurvičasta meleskinja”, rekao je blago. “Imaš patološku potrebu da seksualno manipulišeš muškarcima. Osećaš se bezbedno jedino kad si u stanju da kontrolišeš ono što je u muškim gaćama. Zato sam te i angažovao, s obzirom na to da je moja sklonost prema mladićima opšte poznata.”

“I devojčicama”, dodala je Totova smešeći se zlobno. “Nemoj njih da zaboraviš.”

“Da. Ponekad”, priznao je. “Samo što ti više nisi devojčica. Jesi li se prestrašila kad su počele da ti

rastu grudi, a tvoj otac počeo da provodi noći s tvojom malom sestrom?”

Na trenutak u njenim očima zatitra bes, ali ona je, kao i uvek, uspela da ga obuzda. Novikov je očito bio zapanjujuće okrutan čovek.

“Ko je sada preuzeo ulogu tvog tatice?” “Džejmi Svon”, smesta je odgovorila, budući da je

očekivala ovo pitanje. “Ne znam ga”, rekao je mršteći se.

“On nije jedan od naših”, objasnilaje. “Kako je dospeo do tebe?”

“Ne znam. Naprosto se pojavio s gomilom dokaza da radim za vas.”

“Šta je tražio od tebe?” “Da budem mamac, kao što sam ti već rekla.

Jasno mu je da mogu da probijem sve barijere i da vrlo bogatim ljudima došapnem vest o Faberžeovom jajetu. Ponude bi počele da pljušte sa svih strana.”

'“Taj Svon... je li kompjuterski stručnjak?” “Džejmi?” nasmejala se Totova. “Dušo, on bi jedva

znao da uključi kompjuter u struju. On iznajmljuje mišiće.”

“Prepredeni neki mišići, imajući u vidu šta su mi odneli ispred nosa.”

“Mogu da se kladim da mu je asistirao neko u staroj dobroj Rusiji”, rekla je Totova s neskrivenom pakošću u glasu. “Nisu svi uvereni da će nova vlast opstati. Ljudi gledaju sopstvene interese.” “Zašto ne bi napisala detaljan članak o nestabilnosti Rusije za ‘Los Anñeles Tajms’? Neki prigodan tekstić od hiljadu mudrih reči iz pera osobe koja izdaje svoju zemlju, predstavljajući se kao novinar.”

“Je li to predlog ili nalog?” pitala je.

On se osmehnuo posmatrajući Totovu koja je sela na ivicu kreveta. Kroz svilenu bluzu isticale su joj se uzdignute grudi.

Zenske dojke nikada nisu bile predmet njegovog seksualnog interesovanja, ali bilo je nečeg neporecivo podsticajnog u njenim krupnim bradavicama. Poput penisa kod dečaka, njene bradavice su imale sopstveni nezavisan život. Prišao je krevetu i stao izmeñu ženinih butina. Ona ga je milovala unutrašnjom stranom kolena.

“Razočarala si me”, rekao je nežno, i dalje fiksirajući njene bradavice. “Trebalo je da mi javiš čim je Svon počeo da te ucenjuje.”

“Moja odanost otprilike je jednaka tvojoj.” “Ne sekira mene pitanje tvoje odanosti već tvoja

nesposobnost planiranja budućnosti. Da si mi se obratila, mogla si da učestvuješ u ponovnom uspostavljanju sile koja je nekad vladala polovinom sveta.”

“Nekad”, naglasila je promuklim glasom, ritmično prelazeći svojim nogama preko njegovih. “To nije dovoljno, dragi. Moramo da živimo u svetu kakav je sada, a ne u onakvom kakav je bio.”

“Ono što je bilo, biće ponovo, i to uskoro.” “Prekasno za mene”, nije se predavala. “Nikad mi

nećeš verovati i to samo zato što je neko u Rusiji dao Svonu moj dosije?”

“Grešiš, moj tamni anñele. Verovaću ti. Sve što treba da učiniš da bi ponovo zadobila moje poverenje jeste da vratiš jaje”

“Ali, nije kod mene”, rekla je ljutito. Novikov je znao da ne laže i umalo se nasmejao.

“Nañi ga i donesi mi ga. Potom će sve biti u redu. Budi siguma da se vrlo predano staram o svojim prijateljima.”

Kao da želi da potvrdi sopstvene reči, svojim dugim, vitkim prstom nežno je

kružio oko njene bradavice. Duboko je uzdahnula. Nije znao da li je to uzdah istinskog zadovoljstva ili gluma. Zapravo, bilo mu je svejedno. Želeo je da je ubedi kako je u stanju i njega da zavede, pa prema tome i da upravlja njegovom voljom, Seksualna moć bila je jedina u koju je verovala.

“I ne brini za moju lojalnost”, rekao je. “Kao što ja ne brinem za tvoju. Poverenje je, kao i ljubav, veoma precenjeno. Obostrana korist jedino je što istinski vezuje ljude. Kad to naučiš, život postaje znatno jednostavniji. Tada možeš da se prepustiš uživanjima i da ih pmžiš dmgima, a da nikada ne izgubiš kontrolu. Na primer”, nastavio je, milujući joj butinu, “mogli bismo sada da uživamo jedno u drugome, a da pritom ipak vladamo sobom. Barem jedno od nas. Ko, tamni anñele? Ti ili ja?”

Smešeći se, Totova je prešla jezikom preko donje usne, a potom ju je ugrizla, istovremeno uživajući i u bolu i u senzualnom osećanju koje je izazvala.

“Šta bi bilo da još imam pištolj, i da ti je njegova cev u ustima?” pitala je hrapavim glasom.

“Progutao bih ga”, uzvratio joj je lenjo, sa smeškom na licu.

Ona je napola sklopila oči, zabacujući glavu i pomerajući je levo-desno kako bi smanjila tenziju koja joj se sakupila u vratu, istovremeno izazovno podižući gmdi.

“Sirota devojčice, promrmljao je Novikov. “Imaš tako mnogo neprijatelja. I toliko dilema kojim putem da kreneš. Izaberi mene, tamni anñele. Ja ću ti omogućiti da letiš.”

“Ja već znam da letim.”

“To misle sve ptičice čim se ispile, brkajući skakutanje i jalovo mahanje krilima s istinskim letenjem... Sve dok jednog dana ne napuste gnezdo i ne uvide za šta su zapravo roñene.”

Totova se zagledala u zamagljeno svetlucanje Novikovljevih očiju, pitajući se kako bi izgledao njihov seksualni okršaj. Misao je bila podjednako uzbudljiva i zastrašujuća.

“Posle iskustva sa mnom, mladići više neće moći da te zadovolje”, rekla je samouvereno.

“Ti nisi prva žena koja je u to verovala”, odvratio joj je prezrivo.

“Ali ću biti poslednja, Alekseju”, tvrdila je ponovo se ugrizavši za usnu. “Možeš da se kladiš u sopstvena muda da je tako.”.

“Dogovoreno, što bi rekli Amerikanci. Videćemo ko je gospodar, a ko rob... nakon što mi doneseš to jaje.”

Skupio je šaku i noktom zarezao njenu meku kožu. Umesto obećanja. Ili kazne.

Oglasio se telefon. Novikov se ukočio. Zvonjenje se nije ponovilo.

Prozračne unutrašnje zavese u Karuu ublažavale

su intenzivno blještavilo pustinjskog sunca koje je obasjavalo spavaću sobu. Ali, nije svetlost probudila Lorel, već blag dah koji ju je pmilovao po vratu i dodir usana na njenom potiljku.

Kada se setila dogañaja od prethodnog dana, preplavila ju je toplina. Pre nego što je otvorila oči, osetila je Kruzove prste na svojim grudima, a odmnah zatim njegov jezik na ukrućenoj bradavici svoje napete dojke.

“Mmm... zaista me dovodiš u iskušenje, dušo”, rekao je dubokim glasom. “Planirao sam da budem dobar dečko i da te I pustim da spavaš do podne.”

“Pa kad si već nevaljao, nemoj da prekidaš ono što si započeo”, mrmljala je mazno. “Taman sam se zainteresovala.”

“Mislio sam da ćeš nakon jučerašnjih pustolovina hteti da I predahneš.”

“Zašto?” “Zbog iritacije... zar te ne boli?” Odmahnula je

glavom. “Jesi li siguma? Nisam bio tako nežan kao što

sam želeo. Možda uopšte i nije trebalo to da činimo.” “Zašto?” iznenadila se. “Zato što nisi navikla da imaš ljubavnika.” “Zar je moja nevičnost toliko očigledna?” pitala je

pocrvenevši. Kada je shvatio na šta je ciljala, Kruz se

nasmejao. “Nije reč o tehnici,”, rekao je stavljajući šaku u vrelo središte meñu njenim nogama. “Mislio sam na ovo. Uska si, dušo.”

Lorel je zadrhtala celim telom. “Kruze, zaista me ne boli." On je oklevao, a onda ipak otvorio fioku noćnog

stočića. Nekoliko trenutaka kasnije, već je bio opkoračen njenim nogama.

“Ovog puta nećemo žuriti”, obećao je. I zaista, uzeo ju je tako lagano da je pomislila da

će umreti od želje, a kada su oboje bili na vrhuncu, učunilo joj se da će umreti od miline. Kruz se takoñe potpuno predao, izgubio, i stenjući pretopio u nju.

Nešto kasnije, nevoljno se odvojio od neodoljive, podatne devojke. Ona je nežno milovala njegovo lice, ramena, torzo... I gotovo svaki deo tela koji je dotakla bio je prekriven tragovima povreda, uključujući

najnovije uboje, zadobijene u njenoj kući. “Tako mnogo ožiljaka....”, prošaputala je.

“Trebalo bi da vidiš Gilijevo telo. U stvari, zaboravi šta sam rekao. Već si izjavila da je neverovatno privlačan. Mogu da zamislim koliko će se sada razmetati.”

“Nisi ništa manje zgodan od njega”, rekla je priljubivši se uz Kruzove grudi. Potom su se šalili i zadirkivali poput dece.

“Ne pamtim kad sam se poslednji put ovoliko smejao.” “Imajući u vidu kakvim se poslom baviš, to me ne čudi, Suviše se trošiš.”

“I da radim nešto drugo, svakako bih bio fizički aktivan. Ne mogu drukčije. Kao tvoj otac.”

Lorel se ukočila. Znala je da ovo nije slučajno pominjanje Džejmija Svona i da će uskoro biti stavljena pred užasan izbor. Moraće da se opredeli izmeñu ljubavnika i oca.

“Pretpostavljam, Znam da ga starenje plaši i da mu je neprijatno čak i zbog toga što nosi naočare za čitanje.”

“To se dešava svakome ko ne umre na vreme.” “Nije baš utešno”, primetila je trgnuvši se.

“Zreo je čovek. Šta očekuje? Da će mu votka i kokain omogučiti da večno ostane u punoj formi?”

“A šta bi trebalo ña radi?” upitala je oštro. “Mogao bi da se bavi jogom, kuglanjem,

pecanjem, rekreativnim hodanjem, uzgajanjem pasa, bridžom, bilijarom...” nestrpljivo je odgovorio Kruz. “Do ñavola, mogao bi nešto da uči, ili da se zaljubi, ili...”

“Mogao bi da živi. To želiš da kažeš?” prekinula ga je. “Ili to, ili da pogine.”

“Stvamo ti se ne sviña moj otac, zar ne? Zašto? Zato što misliš da ne radi za svoju zemlju nego za sebe?”

“Taj kučkin sin te je iskoristio. Podmetnuo ti je to prokleto jaje, a potom je nestao ostavivši te da se sama suočiš s dvojicom plaćenih ubica.”

“On nije znao da...” “Ne budi naivna, dušo”, dobacio je nestrpljivo.

“On je profesionalac i mora da zna šta i kada može da krene nizbrdo, kao i ña u ovom slučaju možeš da stradaš upravo ti.”

“Ne vemjem u to”, upomo je ponavljala. “Zato što ne želiš da vemješ.”

“Znaš li uopšte šta tražiš od mene?” upitala ga je s prizvukom očajanja u glasu.

“Tražim da mi veruješ.” “Ne”, odbmsila je, izvlačeći se iz njegovog

zagrljaja. “Tražiš da izdam roñenog oca.” “Misli glavom, a ne srcem. U opasnosti si.” “Ali, opasnost mi ne preti od tate.” “Samo od njegovih zločestih ortaka”, zlovoljno joj

je odvratio Kruz. “Ne više”, insistirala je devojka. “Nisam više u igri.

Uzeo je jaje i sad je gotovo.” “Grešiš, dušo. Tek je počelo.” “Šta to znači? Znaš li nešto što nećeš da mi

kažeš?” “Ne želiš i ne treba da znaš ono što znam ja.” “Nisam dete.” “U mojim mkama postaješ žena, ali u duši si i

dalje tatina devojčica. Pa, dobro, devojčice, ispričaću ti nešto o tvom starom tati.”

Lorel se ukrutila i pokušala da iziñe iz kreveta, ali ju je Kruz zadržao.

“ICIA i FBI imaju debele dosijee Džejmija Svona”, rekao je.

“Znam.” “Jesi li ih videla?”

Lorel je odmahnula glavom. “E, pa, ja jesam. Tvoj otae je legenda meñu

agentima CIA. Učestvovao je u najopasnijim tajnim operacijama u poslednjih četvrt veka. Tri puta je odlikovan za hrabrost i dva puta za primemu preduzimljivost.”

“Zvuči kao karijera kojom može da se ponosi”, primetila je Lorel.

Kruz se gorko nasmešio. “Da bi sve to postigao, tvoj otac je morao da se

obuči za profesionalnog egzekutora, da misli trista na sat, da se izvuče iz neverovatno opasnih situacija, da bude snalažljiv, spretan i lukav poput lisice. Cvrst je, domišljat, veruje samo sebi i prezire autoritete.”

“Da li je to ono što te brine?” pitala je Lorel. “Ne. Brine me to što je u poslednjih par godina

postao mrzovoljan i ogorčen.” Upravo to je i nju mučilo, i upravo to nije želela da čuje.

“Možda se u meñuvremenu svet promenio, a on nije uspeo da mu se prilagodi”, zaključio je Kruz. “Možda ga je naprosto pregazilo vreme. Možda je bilo neizbežno da čovek njegovog temperamenta preñe na drugu stranu zakona i od vrsnog operativca postane vešt kriminalac.”

“Ne!”, usprotivila se. “Da”, nemilosrdno je tvrdio Kruz. “Znam mnoge

ljude nalik njemu. Čak i meñu disciplinovanim, uglañenim federalcima nañe se poneki pobesneli kauboj ili prestupnik. Oni su, naravno, korisni i neophodni kad treba da se obave prljavi poslovi ali, u suštini, teško je povući jasnu crtu izmeñu njihovih vrlina i njihovih poroka.”

“Tata ne bi...” “Ne zanosi se, draga”, prekinuo ju je grubo. “Tvoj

otac jeu poslednjih nekoliko godina učestvovao u

najmanje tri ilegalne operacije, uključujući trgovinu teškim naoružanjem i borbenim avionima, i to s američkim neprijateljima, Lorel. Izmeñu ostalih i s onima s kojima smo zaratili, i zbog toga gotovo spalili Golfski zaliv.”

“Ali...” “Saslušaj me”, ponovo ju je prekinuo. “želela si da

saznaš čime se bavio tvoj otac. Govorim ti istinu i posedujem dokumentaciju kojom mogu da potkrepim svaku svoju reč.”

Devojci je postajalo sve hladnije oko srca. Kruzove reči bile su jednako surove i teške kao i pogled njegovih kristalnoplavih očiju.

“Svon je osumnjičen da je jednu južnoameričku terorističku organizaciju snabdeo eksplozivom razorne snage. Takoñe je poznato da je vladi male azijske države isporučio hemikalije za proizvodnju nervnog gasa.”

Lorel je tiho uzdahnula od zaprepašćenja i sklopila oči. Tako nije mogla da.vidi izraz saosećanja koji je prešao preko njegovog lica.

“Doduše”, nastavio je. “time nije direktno prekršio zakon i donekle se iskupio uništivši tajno podzemno skladište gasa.”

“Ali, zašto?” prošaputala je. Nije znao da li ga je pitala zašto je njen otac

skrenuo na stranputicu ili zašto je uništio smrtonosni bojni otrov.

“Na taj korak se odlučio kad je shvatio da gas treba da bude upotrebljen za uništenje populacije koja je predstavljala smetnju za eksploataciju tamošnjih šuma. Meñutim, za jedno pleme bilo je kasno. Najmlaña žrtva tek se rodila. Svon je ubio čoveka koji je pustio gas, ali time nije mogao da oživi mrtve.” Lorel

je bila ošamućena, bleda kao kreč i očito teško potresena zbog onoga što je čula.

“Nemoj pogrešno da me razumeš. Tvoj otac svakako nije želeo smrt tih nedužnih Ijudi. Prosto nije valjano proverio kupce, što je uobičajeno kad se uhvatiš u kolo s huljama... Je li ti ovo dovoljno, ili želiš da čuješ još?” Devojka je klimnula glavom. Nije mogla da podnese više ni jednu jedinu reč.

Kruz je duboko izdahnuo vazduh i pustio je. Iako je želeo ña je zagrli i pokuša ña je uteši, plašio se da ona za to u ovom trenutku nije spremna.

“Nešto je pošlo naopako u ovom poslednjem poslu i tvoj otac je sada u škripcu, pošto su mu razne džukele za petama. Naša pomoć mu je neophodna jednako koliko i tebi. Ukoliko ga uhvate, sigumo će ga ubiti.”

“Ja...”, zamucala je sa suzama u očima. “Ja sam ga upozorila.”

“Poznato nam je da si mu poslala poruku. Ali, on je već otkrio da mu je glava u torbi i zato je i skrenuo trag u tvom pravcu.”

“Kćerka sam mu. Prirodno je da očekuje moju pomoć.”

Kruz se jedva uzdržao da ne opsuje. Znao je da mu je u ovoj situaciji neophodna maksimalna staloženost, a pritom nikad nije bio plahovitiji.

“Častan čovek ne uvlači nevine u igru koju vode ubice”, podsetio ju je.

“Dobro”, uzvratila mu je, napregnuta kao struna. “Sada sam izvan igre i više mi ne preti nikakva opasnost.”

“Grešiš. Na tvojoj telefonskoj sekretarici zabeležena je Svonova poruka.”

“Kako si... kako ste... otkrili?” zapanjeno je prošaputala.

“Pobogu”, gotovo je viknuo. “U našem timu rade hakeri koji su u stanju da upadnu u kompjutersku bazu podataka Ministarstva odbrane, a ti misliš da je tvoj telefon zaštićen. Ali, ne brini, izbrisali smo traku, kako bismo drugima onemogućili da je preslušaju.”

“I šta mi je poručio?” pitala je s neprirodnom mimoćom u glasu. “Rekao je: ‘Zdravo, dušo, treba da se nañemo na našem starom mestu. Uskoro. Ponesi svoju kožnu torbu. Možda ćemo morati da putujemo. ’” Lorel je osetila kako joj se krv ledi u žilama. Njen otac nikada nije tražio da mu se bilo kada i bilo gde pridmži.

“Zar još nisi shvatila?” trže je Kruz iz razmišljanja. “Svon te koristi za svoje prljave rabote.”

“Za razliku od tebe, pretpostavljam”, rekla je piskavo.

Kruz se više nije kolebao. Skočio je iz kreveta kao oparen, proklinjući Gilespija i njegovu strategiju. “Ja sam barem učinio da ječiš od zadovoljstva, dok si zbog tatice vrištala jedino od straha”, dobacio joj je besno i odjurio u kupatilo, snažno zalupivši vratima.

Nepomično je ležala, slušajući šum vode koja je udarala o keramičke pločice, pokušavajući da diše normalno i da odagna košmame misli. Ne mogu da biram izmeñu njih dvojice, ubeñivala je samu sebe. Ukoliko se opredelim za Kruza, to bi značilo da verujem kako je tata dovoljno sebičan ili očajan da me voljno izloži životnoj opasnosti u nastojanju da doñe do novca kojim bi obezbedio lagodan život u starosti. Ako, pak, stanem na njegovu stranu, znači da mislim kako me je Kruz hladnokrvno zaveo, samo zato da bi lakše pronašao mog oca. Džejmi Svon je možda zaista toliko očajan, nevoljno je priznala, ali Kruz sigumo nije toliko bezosećajan. Ipak, tata me defmitivno ne bi doveo u opasnost. Zato je i uzeo jaje. Ali, zašto mi je naložio da

“vredne stvari” nosim sa sobom i da proveravam telefonske pomke?

“Sigumo je brinuo za mene”, prošaputala je. “Jednostavno je hteo da bude u kontaktu sa mnom.”

Kad je šum vode prestao, devojka se ukočila, očekujući da se Kruz vrati. Pošto to nije učinio, zaključila je da je kroz dmga vrata otišao u svoju sobu da se obuče.

Lagano je ustala iz kreveta i pošla prema ormam. Odatle je izvadila i otvorila svoju kožnu torbu u kojoj su se nalazile “vredne stvari”. Preturajući po njoj, našla je upravo ono što se nadala da neće naći i što je njenog oca optuživalo ubedljivije nego svi vladini dosijei.

Napokon se prisilila da se istušira i obuče, razmišljajući koliko njen otac mora da je užasnut što ju je iskoristio i što je i dalje iskorišćava. Naglo je zgrabila torbu i bosa izišla iz sobe. Kao što je i očekivala, Kruza je zatekla u centralnoj prostoriji koja je predstavljala neku vrstu dnevnog boravka. Prozor je bio otvoren, tako da je, s jezom u kostima, jasno čula sablasan huk pustinjskog vetra.

Kruz ju je ignorisao, nepomično ispružen na kožnom kauču, u raskopčanoj pamučnoj košulji i udobnim pantalonama. Na stočiću pored kauča nalazili su se njegov pištolj i pribor za čišćenje oružja. Kad je napokon podigao pogled i ugledao torbu u njenoj ruci, oči mu se opasno suziše.

“Naumila si da odeš bez pozdrava?” procedio je blago, ali ona ga je već dovoljno upoznala da bi je zavarala prividna mimoća u njegovom glasu. Videla je da je besan kao ris i da je povreñen koliko i ona.

“Zreli smo ljudi. Najbolje je da dalje ne komplikujemo život “, reklaje.

“Zaista tako osećaš?” oštro ju je upitao.

“Mnogo je važnijih stvari na svetu od toga kako se ja zaista osećam”, rekla je gorko, gledajući u njegov pištolj. “Ti se spremaš da se vratiš svom poslu, a ja svom životu.”

Kruz je munjevito ustao s kauča, a potom je lagano počeo da joj se približava. Ona je ostala na mestu na kome je stajala, ali nije smogla snage da ga pogleda u oči. Zaustavio se tek kad joj je prišao toliko blizu da je osetila vrelinu njegovog tela. U poslednjem trenutku, okrenula je glavu, ne dopuštajući mu da je dodime po obrazu.

“Lorel”, izgovorio je promuklo. “Dušo, žao mi je.” “Prekidam li vas u nečemu?” začuo se glas

Kasandre Redpat. “Da”, bespogovomo je rekao Kruz. “Ne”, odogovrila je Lorel, jednako brzo, potiskujući

emocije. “Do ñavola”, prosiktao je kroz stisnute zube. “Upravo smo razmenjivali trikove”,. dodala je

devojka, s usiljenim osmehom, i dalje se ne usuñujući da ga pogleda. “Kruz je znatno inventivniji na tom polju nega ja. Sve što imam da ponudim jeste šaka lepog kamenja.”

Potom se umomo spustila u obližnju fotelju, plašeći se da će se, ako sedne na kauč, Kruz ponovo naći previše blizu nje.

Pomislila je da nikada neće verovati nijednom muškarcu. I da nijednog neće voleti.

“Izvoli, ambasadorko”, hladno je rekao Kruz. “Pridruži se našoj maloj čajanki. I ne zaboravi strihnin.”

Kada je napokon pogledao Redpatovu, izraz njenog lica smesta mu je povećao nivo adrenalina u krvi. “Šta se dogodilo?” oštro ju je upitao.

“Voker je naleteo na neko društvance, gore u Kambriji”, obavestila ga je Kasandra.

“Ko je Voker?” odmah je reagovala Lorel, jedva se zadržavši u stolici kad je začula ime gradića u kome je živela.

“jedan od naših najboljih operativaca. Kruz ga je pozvao da doñe iz San Franciska, da motri na vašu kuću”, objasnila je Redpatova.

“Zašto?” insistirala je zapanjena devojka. “Pretpostavio sam da će se vratiti”, rekao je Kruz.

“Koliko ih je bilo?” “Barem trojica. I to veoma obučenih. Voker ih je

uočio tek nakon dva sata vrebanja.” “Šta... Sta su tamo radili?” pitala je Lorel, gotovo

se zagrcnuvši. “Ležali pritajeni u žbunju i čekali da se vratite”,

mirno je rekla ambasadorka. “Rano jutros, kad je postalo jasno da se nećete pojaviti, provalili su u kuću i pretražili je.”

Devojka je zaustila da još nešto pita, ali nije mogla da prozbori ni reč. Kruzovi prsti se skupiše u pesnicu kao da žele nekog da zadave. Džejmija Svona, na primer.

“Ispreturali su sve unutra, ali šta god da su tražili, nisu ništa našli.” “Otkud znaš?” pitao je Kruz.

“Da jesu, bar jedan deo kuće ostao bi netaknut”, zaključila je.

Lorel je ispustila žalostan uzdah, potpuno siguma da zna šta su provalnici tražili.

“Zašto ih Voker nije sprečio?” ljutio se Kruz. “Zato što sam mu naredila da ništa ne preduzima.

Sada ih diskretno prati, ne bi li ih prepoznao, ili eventualno njihove nalogodavce.”

“I?” nestrpljivo će Kruz. “Do sada nisu uspeli da saznaju bilo šta što ti već

ne znaš“, odgovorila je Redpatova sležući ramenima. “Jasno je da je reč o opasnim momcima. Profesio-

nalcima. Gilespi upravo pretražuje okolinu Karua, da se uveri da nemamo nezvane posetioce.”

“Ukoliko želiš, lično ću ih neutralisati”, rekao je Kruz s otvorenom agresivnošću u glasu.

“Imaću to na umu”, obećala je Kasandra. Lorel je snažno zarila nokte u svoju kožnu torbu. “Ima li Voker neku ideju ko su ti tipovi?” dalje se

raspitivao Kruz. “Moguće je da su policajci.” On je gotovo zarežao, odbijajući takvu mogućnost. “Ranalfu to takoñe ne izgleda verovatno”, dodala

je Redpatova. “Možda rade za privatni sektor, kao i mi, ali Voker i ja procenjujemo da je najpre reč o saučesnicima Džejmija Svona.”

“Znači da nisu odustali”, naglas je razmišljala Lorel.

“Zar si zaista verovala da će se povući?” začudio se Kruz, “Vratili su se da te ubiju, pošto u prvom pokušaju nisu izvršili zadatak!”

“Kako je moguće da je to jaje vredno tolikog rizika?” i dalje je sumnjala devojka. “Sudeći po onome što je ambasadorka rekla, lako se može ispostaviti da je po sredi falsifikat.”

“Lorel”, narogušio se Kruz, “ljudima ne treba poseban razlog da ubiju. Novac je samo izgovor.”

Devojka je najednom počela da otkopčava kaiševe na torbi.

“Uvek postoji mogućnost da je stvama vrednost jajeta znatno veća od pretpostavljene”, mimo je prokomentarisala Redpatova.

“Da li je to izjavio Novikov?” oštro je reagovao Kruz.

“Aleksej u ovom slučaju nema ništa posebno korisno da kaže. Telefonira mi svaka dva sata, ali još glumi nevinašce u nevolji.”

“Rado bih ga preslišao na nešto manje nevin način”, dobacio je Kruz.

“Ti i Gilespi imate isti nagon”, primetila je Redpatova. “Previše ste skloni primeni sile.”

“Ne. može se reći da smo joj skloni”, odbrusio joj je Kruz. “Pribegavamo joj jedino kad je delotvomija od verbalnog ubeñivanja.”

Lorel je nehotice ispustila glasan uzvik kad joj je kopča torbe koju je otvarala zagrebala šaku.

Kruz se okrenuo prema devojci s kojom je prethodne noći vodio ljubav, a kojoj su se već danas smučili i on i njegov posao, i to toliko da ne želi ni da ga pogleda.

“Da li se do te mere gnušaš nasilja da ga odbijaš čak i kada ti omogućava da preživiš?” pitao ju je strogo. “Mislio sam da žena koja brzo vozi i ume da mkuje onolikom pištoljčinom može da razume povremenu neophodnost primene sile.”

“Nije o tome reč...”, promucala je “Činjenica je da ne živimo u savršenom svetu i da

ne možemo to da prenebregnemo”, nije joj dopustio da nastavi, “i prokleto sam umoran od toga da me divljakom proglašavaju bezgrešni primerci poput tebe koji zbog svog pogrešnog prosuñivanja nisu u stanju da zaštite sami sebe!”

Lorel je stisnutih šaka u tišini piljila u otvorenu torbu. Lice joj je prvo bilo potpuno bledo, a zatim je buknulo.

“Kruze”, prekorila ga je Redpatova, “neospomo poseduješ dar, toliko svojstven muškarcima, da kažeš pogrešnu stvar u pogrešno vreme.”

“Ne”, usprotivila se Lorel, “dopustite mu da kaže sve što ima. Bog zna da je dobar deo života proveo obavljajući poslove kojih su se dmgi ljudi previše gnušali ili su se previše plašili da ih se late. I jedino

Bog zna kolika je bila cena takvog opredeljenja. Kao i cena koju je platio moj otac.”

U sobi je zavladala tišina koju je remetilo jedino zavijanje pustinjskog vetra. Kad je Lbrel konačno podigla oči, Kruz je u njima ugledao tamu i bol koji su ga podsetili na to kako se osećao pre nego što je ona ušla u njegov život i naučila ga da se ponovo smeje. A čemu je on naučio nju? Jedino patnji.

“Lorel”, prošaputao je prilazeći joj. “Dušo, nisam želeo da te povredim.”

“Izgleda da je došlo vreme da dodatno očvrsnem”, uzvratila mu je, i ustala. Kruz ju je pomilovao po licu.

“Nemoj”, ustuknula je. “Ne mogu da podnesem da me dodimeš sad kada sam spremna da izdam roñenog oca”, objasnila je i okrenula se prema Redpatovoj. “Znam gde treba da se nañem s njim. Odvešću vas tamo.”

“Ne”, pobunio se Kruz. “To je previše opasno. Samo reci gde je to mesto i čekaj ovde.”

Odlučno je odmahnula glavom. Nije morala ništa da kaže. Bilo je jasno da je nikakvo ubeñivanje neće pokolebati.

“Kasandra, kaži joj ti koliko je to rizično”, zamolio je, gotovo očajnički.

“Ne tmdite se”, rekla je devojka i dalje gledajući u Kruza. “Bila sam s tobom u Kambriji, zar ne?” podsetila ga je.

“I umalo poginula, zar ne?” odbmsio joj je. “Znam. Spasao si mi život.”

“Ali ti si ponovo naumila da staviš glavu u torbu.” “Da.” “Zašto?” “Da bih ga ponovo videla. Moram da saznam da li

je očajan ili naprosto... poročan.”

“Ne možeš da budeš siguma čak ni u to da će se pojaviti. Do ñavola, to može da bude obična zamka!”

“On će doći”, mimo je rekla. “Otkud znaš?” “Imam nešto do čega mu je... veoma stalo.” Pmžila je šaku. Na dlanu joj je nestvamom

svetlošću zablistao veliki crveni dragi kamen. “Šta je to?” pitala je Redpatova. “Rubin iz čudesnog jajeta”, rekla je. “Upravo sam

ga pronašla u svojoj torbi, meñu ostalim draguljima.” Intenzivno narandžasto sunce polako je zalazilo, a

vazduh je bio ispunjen smogom i mirisom soli. Izišavši iz Hadsonove limuzine, Kler Tot je začula snažan huk talasa. Lagano se protegla da bi sakrila nemir koji ju je obuzeo na pustoj plaži ledenoplavog Pacifika.

Okean ju je fascinirao snagom koja je izazivala jezu. Za razliku od muškaraca, njime se nije moglo gospodariti.

“Lepa plaža”, obratila se vozaču. “Ne vidim turiste.”

“Gospodin Hadson ih ne trpi”, učtivo je objasnio Kahil. “Ne želi da mu kvare pesak.”

Kahil se nije najbolje osećao na najnovijem zadatku. Kao ekspertu za bezbednost i telohranitelju, nije mu se sviñala uloga šofera i potrčka.

“Koliko parče plaže je u njegovom vlasništvu?” pitala je Totova.

“Nešto manje od kilometra.” “Tako blizu Malibua”, primetila je tiho. “Svaki

metar košta nekoliko hiljada dolara. Koliko često dolazi ovamo?”

“Dovoljno često. Ovde drži žene”, rekao je s očitom namerom da je ‘žacne’. “Ovo je samo jedno od njegovih brojnih ljubavnih gnezda.”

Totova se nasmejala i prešla jezikom preko usana. “On je stvamo matori satir, zar ne?”

“Moglo bi se tako reći. Izdržava gomilu prvoklasnih kurvi, kao što drugi bogataši uzgajaju ergele istreniranih konja.”

Totova je iskosa prostrelila Kahila svojim sjajnim cmim očima. Pretpostavila je da mu je oko pedeset godina, da je u relativno dobroj formi, ali sasvim svestan da starost i sve što ona sobom donosi nije daleko.

“Ljubomoran?” provocirala ga je promuklim glasom.

“Ne. U svakom slučaju, ne otkako sam saznao kroza šta gazda sve mora da proñe da bi mu se dizao”, odbrusio joj je odmerivši je ledenim pogledom od glave do pete. “Ovuda, gospoñice Tot.”

Kuća za “uživanje”, bila je grañevina jednostavnih, oštrih linija i izgledala je gotovo asketski, a dvorište ispred glavnog ulaza ureñeno kao japanska bašta. Ogromna vrata tiho su se zatvorila za njima.

“Poñite niz hodnik, tamo odakle dopire muzika.” Sledeći uputstvo, napokon se našla u solarijumu.

Hadson je ležao na stomaku, potpuno nag, prepušten snažnim rukama maserke. Totova je s odvratnošću posmatrala “skalameriju”* sasvim nalik na bolničku, koja se nalazila pored stola za masažu. Kroz kateter u desnoj nozi, u Hadsonov krvotok ubrizgavana je ; nekakva žuta tečnost. Sve te boce i igle podsetile su je na ranu mladost obeleženu bedom, silovanjima, drogom...

“Uñi”, rekao je ne podižući glavu. “I izvini zbog ovako neformalnog dočeka. Prethodnih par dana bili su prilično zamomi, a naredni će verovatno biti još bumiji, tako da mala revitalizacija nije naodmet.”

“Radiš...uh... radiš li to često?” pitala je.

“Jednom mesečno”, odgovorio je. “Može i češće, ali se time umanjuje dejstvo. Nastojim da se strogo pridržavam propisanog režima.”

“Šta je u boci? Liči na mokraću?” “Ništa ti ne bi značio vrlo dugačak i za izgovor

komplikovan mmunski naziv za koji ne postoji ekvivalent na engleskom pošto ništa slično ovde nije sintetisano.”

“Od čega se to pravi? Od žlezda majmuna?” “Drago dete”, nasmejao se Hadson. “Nije valjda da

veruješ u sve što pročitaš u novinama?” “Verujem samo u zanimljive stvari”, odgovorila je,

smejući se i sama. “Kao što je večna mladost?” “Rano mi je da mislim o tome”, slagala je. “Mislićeš kad u ogledalu primetiš da ti se sise

opasno približavaju pupku, a veličanstveno dupe sve više klizi prema unutrašnjoj strani kolena. Tada ćeš se obratiti hirurgu da ih ponovo zategne. I tako, u proseku svake dve godine, sve dok ti se koža ne istanji i ne bude sva u pegama i ožiljcima.”

Totova je zadrhtala. Starost je bila jedna od stvari kojih se plašila. Nju nije mogla da pobedi, kao ni okean. Jednostavno.i neminovno stariš, postaješ ružan i na kraju umreš.

“Da li se to i tebi dogodilo, matori?” “Doñi i proveri”, pozvao ju je smeškajući se.

“Slobodno me dodimi, i dalje sam od krvi i mesa.” Nevoljno ga je poslušala. Hadson je na osnovu tog

oklevanja znao da je pravilno procenio kako će Totova reagovati kad ugleda sve te boce, igle i cevčice. Bila je to uobičajena reakcija zdravih i mladih životinja. Ali, niko ne ostaje zauvek mlad.

I zaista, opipavši ga od ramena do kolena, uverila se da mu je telo izvanredno, veoma čvrsto i gipko, mišićavo kao kod četrdesetogodišnjaka u odličnoj

formi. Njegova seksualna potentnost mogla se uporediti s tinejdžerskom sudeći prema onome što mu je u avionu otkrila izmeñu nogu. “To čemu se diviš rezultat je kombinacije anabolika i supstance koja se zove prednisteran”, objasnio je.

“Kako to čudo funkcioniše?” pitala je, istinski fascinirana uprkos užasu koji je u njoj pobuñivala medicinska oprema. Znala je da je Hadson u pravu i da će jednog dana neminovno izgubiti jedino omžje koje ju je činilo moćnom. “Reč je o jedinjenju koje deluje na hormon rasta. Rumuni su do njega došli pokušavajući da pronañu neko čarobno sredstvo koje bi koristili u sportskoj medicini. Želeli su da uspore sazrevanje svojih gimnastičarki, a pronašli su vrelo mladosti.” “Jedino nemaju lek za sedu kosu, a?” žacnula ga je.

“Seda kosa je moj izbor. U stvari, izbeljujem je i tako u zabludi držim sve one koji misle da si zato što imaš sedu kosu obavezno drhtavi blesavi starac.”

“Ko je maserka?” upitala je smejući se. “Neka od tvojih ružnijih kurvi?” Totovoj se učinilo da su se ženine oči neznatno suzile, ali je njeno lice brzo ponovo postalo bezizražajno.

“Članica rumunske tajne službe. Ne brini, ne razume engleski.”

“I misliš da ćeš ovim tempom gurati još dvadeset godina?”

“Biću najčudesniji stogodišnjak na svetu. Očekujem da ću ostati krepak i potentan dovoljno dugo da sahranim svog prvog i jedinog sina.”

“Govoriš kao da to zaista jedva čekaš“, primetila je.

“On je bezvredna mala propalica i ne zaslužuje da živi. Imajući u vidu koliko se drogira i koliko pije, očigledno je da i sam želi da umre.”

Rumunka je primetila da je sva tečnost iscurela, vešto je uklonila cevčicu i kateter, alkoholom dezinfikovala mesto gde je bila zabodena igla i nežno izmasirala Hadsonovu nogu. Neko vreme je mirovao, a onda je zaječao i podigao se na laktove. Bolničarka je s razumevanjem klimnula glavom i hitro nastavila da masira bolno mesto na njegovoj butini.

“Prednisteran ume prilično da peče”, požalio se. “Samo to? Malo peckanja?” “Zaista zanemarljiva cena za fizičku, seksualnu i

mentalnu dugovečnost, zar ne?” “Da, dušo. Amin”, rekla je i obgrlila ga rukom,

kao da nije čovek već životinja čije zdravlje želi da proveri pre nego što je kupi.

“Hoćeš li da probaš?” pitao ju je. “Prvi tretman često je najprijatnije i najpodsticajnije iskustvo koje je moguće zamisliti? “Ne želim da postanem zavisna”, odbila je.

Hadson ju je posmatrao zabavljajući se u sebi. Predvideo je da će neko ko je u cvetu mladosti teško razumeti privlačnost ideje o večnoj snazi. Ali, za nekoliko godina, kad postane svesna da ni ona nije imuna na starenje, pašće pred njim na kolena preklinjući ga da joj pomogne da zadrži svoju lepotu.

“Zašto si me zvala?” upitao ju je blago. “Jesi li nabavila jaje?”

“Još na tome radim. A šta je s novcem?” “Još na tome radim”, našalio se.

“Bolje ti je da požuriš. Nisi jedini zainteresovan. Bivši vlasnik mi je za vratom.”

Hadson se uspravio i pogledom dao znak maserki da se udalji. Kad je otišla, Totova je začuñeno podigla obrvu.

“Zar nisi rekao da ne razume engleski?”

“Ja sam oprezan čovek”, kazao je i nonšalantno dohvatio ogrtač, kao da je potpuno nesvestan sopstvene nagosti. Ud mu je bio iznenañujuće bujan, čak i u opuštenom stanju. Za Totovu je to bio ubedljiviji dokaz uspešnosti medicinskog režima kom se Hadson podvrgavao nego bilo šta što je rekao. “Aleksej Novikov te progoni?” pitao je, vezujući kućni haljetak. “Nije valjda da se njega bojiš?”

“On i jeste glavni ucenjivač. Zar to nisi znao?” “Sada znam”, odvratio joj je zadovoljno i popio

veliku čašu mineralne vode. “Jedini neprijatan efekat tretmana jeste žeñ, odnosno dehidracija koja traje dan, dva”, objasnio je.

Totova je još jedanput pokušala da dešifruje šta piše na boci s magičnom tečošću.

“Reč je o neverovatnoj materiji”, ubeñivao ju je. “Delotvorna je kod svih, bez razlike, i bez obzira na životnu dob. Omogućiće ti da ostaneš lepa i privlačna kakva si sada i lišiti te bolesti, poniženja i svega ružnog što donosi starenje.”

“Čudotvoran eliksir, a? Koga ti to zavaravaš, dragi?” pitala je cinično. “Da su doktori uspeli da pronañu takvu stvar, ja bih za nju već čula, kao i svi koji imaju više od trideset godina.”

“Ljude koji su stvorili eliksir nisu zanimali novac ili slava. Njihove ambicije bile su znatno veće, a planovi i ideje dalekosežniji. Na žalost, nisu stigli da ostvare svoje vizije.”

“Šta im se dogodilo?” “Uobičajena stvar. Pobili su ih.” “Šteta”, rekla je ravnodušnim tonom. “Znači li to

da zalihe dragocene tečnosti polako presušuju?” “Moja kompanija upravo gradi laboratoriju koja

treba da otkrije tajnu proizvodnje prednisterana.” “Koliko će to trajati?”

“Još nisam našao pravog čoveka da vodi program, ali nema razloga za žurbu. Posedujem više nego dovoljne količine ovog izuzetnog jedinjenja.”

“Baš si srećnik.” “Sreća s tim nema nikakve veze”, odbrusio je

ispijajući drugu čašu vode. “Imam dovoljno prednisterana da podarim produženu mladost bar još jednoj osobi.”

Totova je pokušala da skrene pogled, ali je bila gotovo hipnotisana neobičnim kontrastom izmeñu Hadsonovih vremešnih očiju i zategnutog lica. Bilo je nečeg čudovišnog, ali i privlačnog, u činjenici da su to oči starca čiji polni organ funkcioniše kao da je maloletni atleta.

“Kad je poslednji put neko s tobom vodio ljubav čitave noći?” upitao ju je. “Onda kad je utrljao kokain u svog ñoku.”

“Meni nije potreban kokain. Niti treba da se plašiš polnih bolesti koje prenose uživaoci droga ili obični ulični pastuvčići.” “To svi kažu, dušo”, rekla je, nasmejavši se.

“Sve osobe s kojima seksualno opštim prolaze kroz detaljno i redovno testiranje krvi. Moja sperma je kvalitetna, spermatozoidi pokretljivi i izdržljivi.”

“Sjajno, starče. Kad mi sledeći put bude potreban ljubavnik za celu noć, pozvaću te.”

“Ono što sam imao na umu ne može se realizovati u toku jedne noći, nego će te znatno više angažovati”, rekao je mimo.

Zaustila je da kaže nešto neozbiljno, ali se predomislila kad su im se pogledi ukrstili.

“Nalazim da je tvoja seksualnost veoma podsticajna, ali, mnogo je žena koje se time mogu pohvaliti. Ti, meñutim, imaš znatno više da ponudiš.”

Ponovo je pokušala da skrene pogled, ali nije mogla. Strah i uzbuñenje koji su joj potresali utrobu neodoljivo su je privlačili.

“Iskoristila si svoje talente i kontakte sa Rusima da bi izgradila solidnu poziciju”, produžio je industrijalac. “Imajući u vidu odakle potičeš, tvoj dosadašnji uspeh nesumnjivo je izvanredan.”

“Cena nije bila mala”, podsetila ga je. “Mnogi su je platili, ali se to vrlo malom broju

isplatilo. Na prvi pogled izgleda kao da si delovala više instinktom nego intelektom, ali ja znam da poseduješ izuzetan prirodan dar za manipulaciju ljudima. Zapravo si potpuno hladna.” Totova je zadrhtala. Često je i sama sebe tako procenjivala, ali nikada pred Hadsonom. Mora da ju je pomno proučavao.

“Devojke baš i ne vole da čuju takve reči”, primetila je izveštačeno se osmehujući.

Nemo joj je prišao, s gracioznošću koja ju je nagnala da se upita kako bi izgledao seks sa zmijom. Kada ju je uhvatio za ramena, začudile su jetoplina i snaga njegovih šaka. “Potreban ti je mentor”, rekao je. “Tek tada ćeš biti istinski bezbedna.”

“Šta zapravo hoćeš?” upitala ga je. “Želim da se udaš za mene pod odreñenim,

ugovorom utvrñenim, ali vrlo povoljnim uslovima. Zatim želim da rodiš moje dete. Preciznije rečeno, da mi rodiš sina.”

Totova je nemo zurila u njega, poluotvorenih usta. “Ako ne proñeš hemijsku analizu krvi, to će se

obaviti veštačkim putem. Ukoliko fetus bude inficiran ili ženskog pola, izvršiće se abortus, pa ćemo početi iznova.”

“Nešališ se?” “Naravno da ne. Naš sin će, čim to bude moguće,

biti podvrgnut medicinskom režimu koji je isproban na

meni i koji se pokazao izuzetno delotvomim. Biće najinteligentniji i najsnažniji u svojoj generaciji. Pod mojim brižljivim starateljstvom i s mojom fmansijskom moći, s jedne strane, i s tvojom fizičkom privlačnošću i uroñenom lukavošću s dmge, imaće odlične šanse da postane jedna od najmoćnijih ličnosti u celokupnoj istoriji.”

“Ti si lud čovek.” “Ma, hajde, draga, znaš da to nije tačno”, rekao je

smejući se. “A šta kažeš na to, dragi, što sam cmkinja?”

“To je naprbsto divno. U tebi su izmešane gotovo sve rase. Ukoliko su rezultati moje istrage tačni, ipak neznatno preovlañuje bela.”

“Melezi nisu dobrodošli na vrhu. Veruj mi, barem to znam bolje nego ti”, tvrdila je.

“Verujem ti. A sada ti veruj meni... U predstojećim decenijama doći će do mešanja rasa, kultura, jezika i nacija. Taj proces je već započeo, nezaustavljiv je i predstavlja socijalnu, političku i seksualnu neminovnost koja će vrlo brzo biti prihvaćena kao požitivna.”

“Ne za mog života”, insistirala je. “Ukoliko pristaneš da se udaš za mene, moj

venčani dar biće produženje tvog životnog veka. Naš sin će živeti znatno duže.” Totova je drhtala zbog predosećanja kakvo nikada ranije nije imala. Mislila je da je sve videla, sve naučila, da ništa više ne može da je iznenadi i da otprilike može da predvidi kako će izgledati ostatak njenog života. Pretpostavljala je da će njeni poduhvati biti sve opasniji i da će joj istovremeno donositi sve manje zadovoljstva, dok se jednog dana ne prevari u računu i bude kažnjena smrću.

Hadsonov predlog promenio je sve.

“Zaista si fascinantan trgovac”, napokon je rekla, “dovoljno pametan da ne trabunjaš o ljubavi i sličnim glupostima.”

Hadson se nasmejao. Smeh mu je bio leden kao što su ledene bile i njegove stare oči.

“Inteligentniji meñu nama odbacuju takve emocionalne koještarije još pre nego što potpuno odrastu, Ostavimo Ijubav budalama, a mi ćemo upravljati njima.” Osećala je da na Hadsonovu otvorenost reaguje onako kako joj se ranije nije dešavalo ni s jednim muškarcem. On je bio potpuno, divno, božanstveno nemilosrdan. Znala je da će je iskoristiti, ali je takoñe znala da je neće uništiti. Umesto toga, on je spreman da joj istovremeno bude učitelj, otac, savetodavac, pokrovitelj i ljubavnik. Ukoliko ostane s njim, uvek će biti na ispitu, nikad sigurna da potpuno vlada situacijom. U njenom životu neprestano će se smenjivati uzbuñenje i strah. Jednostavno rečeno, sve vreme će se osećati živom.

“Pretpostavljam da Faberžeovo jaje nema nikakve veze s tim iznenadnim interesom za to da me učiniš trudnom?” pitala je.

“Naravno da ima. Bez njega bi me znatno manje zanimala. Ono ima suštinski značaj za ostvarivanje planova o našoj zajedničkoj budućnosti”, rekao je gledajući je pravo u oči i snažno stežući njene mišice.

Totova je osetila seksualnu želju. Hadson je razumeo njeno telo bolje nego ona sama. Bol i uživanje meñusobno su se pothranjivali čineći, prema njenim kriterijumima, rieverovatno poželjan spoj.

“Razmišljaj o tom jajetu kao o svom mirazu”, rekao je. “Možda će mi... zatrebati pomoć.”

“Fizička ili intelektualna?” “Fizička.” “Upotrebi Bila Kahila.”

“Da li je diskretan?” “Naravno.” “Dovoljno da mu se može poveriti uklanjanje

leša?” “Ne bi mu bilo prvi put. Koga si naumila da

ubiješ? Novikova?” “Ne. Nekog kog sam pre nekog vremena pokupila

na ulici. Nikog važnog, zaista.” “Koliko još?” upitao je Kruz, s mukom

prikrivajući nestrpljenje. Lorel je u sumrak vešto upravljala iznajmljenim

automobilom probijajući se kroz prometne, blještavo osvetljene losanñeleske ulice. Čestitao bi joj na tom umeću da nije bio toliko besan na nju.

“Još nekoliko minuta”, odgovorila je devojka, nastojeći da ne obraća pažnju na njegovu ljutnju i da se usredsredi na vožnju.

“Reci mi bar kuda zapravo idemo.” Ona je oklevala. “Sada više nemamo vremena da postavimo

zasedu”, obrecnuo se. “Za razliku od protivničke strane. No, tako si ti htela, zar ne? Najvažnije je da tvoj otac bude bezbedan, a za ostale te nije briga.”

Upomo je ćutala, umoma od uzaludnih pokušaja da mu objasni ono što ni sama nije u potpunosti razumela. Jedino je znala da neće moći dalje da živi ukoliko pristane da bude mamac za hvatanje Svona. Duboko u duši, verovala je da je ono što je njen otac učinio pošledica teškog očajanja, a ne pohlepe ili hladnog proračuna. Dalja prepirka s Kruzom neće izmeniti ni njena ni njegova osećanja u vezi s tim. Uostalom, raspravljali su o tome čitavim putem od Kama do Los Anñelesa.

Kruz i Gilespi želeli su da Svonu postave klasičnu, sigumu zamku. Jedino ju je razumela

Redpatova, iako se ni ona nije slagala s Lorelinom odlukom.

“Skrećemo prema Holivud Hilsu”, Kruz je obavestio Gilespija s kojim je sve vreme bio u vezi preko mobilnog telefona.

“Jesi li saznao adresu?” “Ne.” “Očigledno ti ne veruje”, zaključio je Gilespi. “Reci mi nešto što već ne znam”, odbrusio mu je

Kruz. “Možda će pristati da razgovara sa mnom?” “Gospodin Gilespi bi želeo da ti šapne nekoliko

lepih reči”, pokušao je Kruz. “Nije potrebno”, odbila je. “Čuo sam je”, kratko je rekao Gilespi pre nego što

je Kruz stigao da mu se ponovo obrati. Napokon su skrenuli u izolovanu usku priobalnu

zonu u kojoj su preovladavale modeme zgrade. Jedino je ona pred kojom su se zaustavili bila iz nekog dmgog vremena, solidno osvetljena, ali više iž estetskih nego iz sigumosnih razloga.

“Parkiraj se na ulici”, naložio je Kruz. “Ali...” “Učini kako ti kažem'!” Stisnuvši usne, devojka ga je poslušala. “Nemoj da isključuješ motor”, rekao je, a zatim

Gilespiju izdiktirao adresu. “Niko izuzev Kruza ne sme da bude ovde”, podsetila je Lorel njegovog kolegu. “U suprotnom, neću zvati tatu.”

Umesto odgovora, Gilespi je prekinuo vezu. “Otkud znaš da već nije stigao?” upitao ju je Kruz.

“Uvek se parkira ovde, ispod javora.” “Uvek? Koliko često je uopšte dolazio ovamo?”

“Pre nego što je postala moja, kuća je bila majčina.” “Mislio sam da su ti roditelji bili razvedeni.”

“Formalno jesu. Ali to stanje nije potrajalo duže od samog braka. Tata ie uvek imao ključeve kuće, iako ju je mama kupila nakon razvoda.

Kruz je rendgentskim pogledom proučio okolinu. Nije uočio da se išta kreće.

“Znači, to je to vaše tajno, posebno mestašce?” pitao je Kruz setivši se Svonove poruke kćerki.

“Da”, prošaputala je. “Veoma je posebno u mojim uspomenama... Ipak, ne mogu da živim ovde. Grad je previše blizu.” Kruz je i sam tako mislio, ali ništa nije rekao. Dohvatio je crni aluminijumski kofer sa zadnjeg sedišta, izvadio iz njega pištolj i stavio ga u futrolu koja mu se nalazila na leñima. Dodatno se obezbedio sa još dva šaržera.

Crne cipele, cme farmerke i košulja, cma vindjaka, cmi pištolj i cmi pancir. Bila je to mračna slika i prilika opasnog čoveka koji vreba istog takvog. Lorel je nastojala da obuzda nekontrolisanu drhtavicu. Učinila je sve da bi izbegla ovaj trenutak, ali nije pomoglo njen otac i njen ljubavnik love jedan dmgoga i spremni su da se meñusobno...

“Ne gledaj me tako”, rekao je Kruz osomo. “Neću pucati u kučkinog sina čim ga ugledam. Meñutim, ne možeš mi garantovani da on neće odmah ubiti mene, što te ne uznemirava preterano, zar ne? Vemješ da sam te iskoristio da bi ga namamila i verovatno bi i sama pritisnula obarač kada bi bila u prilici.”

“Nemoj!”, zavapila je devojka koju je iznenada preplavio užasan bol. “Pobogu, ne čini mi to. Misliš da mi je lako da čekam da jedan od vas dvojice strada znajući da sam ja zbog toga kriva?”

“Do ñavola, ko kaže da si ti za bilo šta kriva?! Nisi ti naterala svog taticu da sve ovo zamesi. Kao što nisam ni ja.”

“Ali, to nije razlog da ga izdam”, zaključila je nepokolebljivo.

“Ne izdaješ ti nikoga izuzev nas. Imali smo nešto prokleto retko i vredno, a ti to odbacuješ zbog čoveka.koji nikad ranije nije brinuo o tebi.”

“Ne. Nisi u pravu! Zar ne vidiš o čemu je reč? Neverovatno si brz, snažan, moćan. Videla sam te na delu u Kambriji. Moj otac nema šanse da ti se suprotstavi!”

“Sranje. On je...” “U Kambriji nisi ubio, a mogao si”, prekinula ga

je. “Vemjem da ćeš tako postupiti i večeras. To je jedini razlog što sam na sve ovo pristala. Ono što je tata uradio jeste pogrešno, ali nije zaslužio da zbog toga umre!”

Kruz je sa čuñenjem u očima piljio u nju. Ona je, izgleda, verovala u svaku reč koju je izgovorila.

“Tvoj otac nije neki bedan ulični amater koji ne zna gde mu je dupe, a gde mu je glava”, rekao je ravnim glasom. “On je izuzetno precizan strelac, lovac na glave, ubica i beskrupulozan kriminalac kakav ja nikada nisam bio i nikad ne bih mogao da budem. On ne puca da bi nekoga onesposobio. On puca da bi ubio.”

“Ali, ti si brži”, prošaputala je. “Videla sam te u akciji.”

“Šteta što nisi videla njega. Mnogo ih je koji su umrli ne stigavši ni da shvate šta ih je snašlo kada su se zamerili tvom ocu”, rekao je, otkopčavajući sigumosni pojas i besno otvarajući vrata.

“Kruze!”, prošaputala je s bolom u grlu pokušavajući da ga zadrži. “Nemoj tako. Ako se išta loše dogodi, neću moći da živim s tim. Volim te.” Okrenuo se i ugledao suze u njenim očima. Usne su joj drhtale.

“Ne moraš da me lažeš, dušo. Rekao sam ti da neću ubiti tvog oca i tako sam i mislio.”

Potom je iznenada učinio ono što je mislio da ne treba. Prvo ju je strasno poljubio, a onda nežno, najnežnije, kao da se boji da ne prekine lak, predivan san. “Šta god da se dogodi, to nije tvoja krivica. Veruj mi, dušo. Ti si jedina nedužna u celoj ovoj zbrci.”

Otvorio je vrata i izišao iz kola pre nego što je stigla da mu išta odgovori.

“Čekaj me tu”, tiho je rekao. U njegovim očima više nije bilo topline. “Ali...”

“Nema nikakvog ‘ali’. Daj mi reč da ćeš učiniti kako sam ti rekao.”

Lorel je zapanjeno gledala u njega, pitajući se gde li je nestao malopreñašnji nežni ljubavnik.

“Slušaj me pažljivo. Ono što sada činim protivno je svemu što sam učio. Ali, našli smo se u ovakvoj situaciji zato što nisi dopustila da Gilespi umesto mene obavi posao i što sam ja pristao na tvoju odluku. Meñutim, nije prekasno da se predomislim. Ne prepiri se sa mnom i ne pitaj me zašto. Samo se ponašaj onako kako ti kažem. Ukoliko to ne možeš da mi obećaš, smesta ču napustiti slučaj.”

Zaista je osetila želju da mu se suprotstavi i da zatraži objašnjenje, ali joj je izraz u njegovim očima jasno kazivao da će njeno prvo pitanje ujedno biti i poslednje. Jednostavno bi otišao, pozvao Gilespija i ne bi se ni osvrnuo. Duboko je uzdahnula i klimnula glavom.

“Šta želiš da učinim?” “Pozovi me mobilnim telefonom ako bilo koga

ugledaš, a onda se odvezi odavde što brže možeš. Gilespi će ti dati dalja uputstva.”

“A šta ćeš ti?” “Skripa guma biće mi dovoljno upozorenje. Jesi li

me razumela?”

Ponovo je klimnula glavom, znajući da će je glas izdati ukoliko pokuša bilo šta da kaže. On je veoma pažljivo zatvorio vrata, osvmuo se oko sebe i izgubio se u mraku. Nijedna zavesa nije se pomerila u osvetljenoj kući, i nije se čuo pseći lavež.

Kada je stigao na mesto gde mu je Lorel rekla da Svon uvek parkira auto, sagnuo se i prešao prstom preko cme mrlje ria betonu. Tečnost je bila masna i karakteristično je mirisla. Kruz je odmah shvatio da je po sredi sveže motomo ulje. Zaključio je da nije prošlo više od 24 sata od kada je proliveno.

Hitro je obišao kuću, proveravajući ima li znakova da je još neko izvršio slično izviñanje. Jedino što je otkrio bili su tragovi stopa na ivici cvetnih leja. To, meñutim, ništa nije dokazivalo. Videlo se da je baštovan održavao dvorište. Zaklonjen žbunjem hibiskusa, Kruz je nekoliko minuta mimo stajao na povetarcu koji je njihao javorovo lišće. U daljini se čula pesma drozda kome se odazivala usamljena golubica.

Kruz je bešumno došao do zadnjeg ulaza u kuću i otključao ga ključem koji mu je Lorel nevoljno predala još u Karuu. Odškrinuo je vrata i sačekao još jedan minut pre nego što je ušao imutra. Jednako oprezno pretražio je celu kuću i tek tada upalio svetlo, a onda je otišao da obavesti Lorel da je sve u redu.

Čim ga je videla, isključila je motor, i potrčala mu u naručje. Čvrsto ju je obgrlio jednom rukom, budno motreći okolo, a potom ju je nežno odvojio od sebe da bi sa zadnjeg sedišta uzeo njenu kožnu torbu i svoju aluminijumšku kutiju za oružje.

“Ponesi ovo. Znam da nije kavaljerski i tako dalje... ali, neophodno je da mi ruke budu slobodne.”

“Razumela sam da je unutra bezbedno”, rekla je drhtavim glasom. “On trenutno nije ovde, ali je bio.”

“Otkud znaš?”

“Po svežim tragovima motomog ulja ispod javora.” “Možda je to bio neko drugi.”

“Na privatnom putu u slepoj ulici? Teško...” Lorel je ćutke pošla prema kući. Kruz ju je pratio,

a kada su ušli, zaključao je vrata i uzeo od Lorel kovčeg s oružjem.

“Ima li još neko, izuzev tvog oca, ključeve od kuće?”

“Ne”, odgovorila je, pošavši za njim u dnevnu sobu.

“Zašto? Da nisi pronašao motomo ulje na kuhinjskom podu?” pokušala je da se našali.

“Prostorije su provetrene, a jutamje novine su na stolu. Nemaš alarmni sistem, je l’ tako?”

“Ne. Ne boravim ovde često. Grad me čini napetom.”

“Lorel,” pozvao ju je držeći telefon u ruci. Moleći se u sebi da postupa pravilno, Lorel je

ukucala broj Svonovog pejdžera... “Koliko najčešće čeka pre nego što se javi?” “Oko jednog sata... Meñutim, rekordje deset dana.

Majkaje već bila sahranjena kada se javio...” “Nije čudno što ne veruješ muškarcima”, gotovo je

zarežao Kruz. “Tebi verujem.” “Misliš da sam uspešniji ubica od tvog starog.

Sjajna preporuka.” “Nisam to rekla!”, pobunila se. “Da. Naravno.” “Šta ti je na umu, Kruze?” upitala ga je suvo. “Mislim o tome koliko ličim na Džejmija Svona.”

“Ne ličiš.” “I te kako ličim. Obojica smo prekoračili

dozvoljenu granicu i već smo savladali najopasniju lekciju u okviru policijske profesije.”

“O čemu govoriš?” zbunila se devojka.

“O tome koliko je malo potrebno da se prekrši zakon i da se izbegne kazna”, oštro je primetio. “Naučiš to živeći u svetu gde su laži jedina istina, a nasilje najbrži način da se uspostavi mir, u svetu u kome je moral krajnje mutna i promenljiva kategorija.” “Želiš da kažeš da si isti kao moj otac?”

“Kažem da sam lako mogao da budem isti.” “Nisi.” “Kako možeš da budeš tako siguma? Zar nikad ne

pomisliš šta bi se moglo dogoditi ako nisi u pravu?” “Zašto me napadaš?” pobunila se. “Da li to zaista

činim?” “Da. Dobro znaš razliku izmeñu laganja koje služi

da bi se otkrila istina i laži da bi se lično profitiralo. To je razlika izmeñu ispravnosti i kriminala.”

“Ti više veruješ u mene nego ja sam”, rekao je pošto ju je prethodno dugo gledao u oči boje ćilibara.

“Kao što si jednom primetio, prilično dobro te procenjujem.” Iako je zažmurio, i dalje mu je u glavi bio njen lik. Želeo je nešto da kaže, ali nije bio u stanju da izgovori ni jednu jedinu reč.

“Kruze..” Čuvši kako je izgovorila njegovo ime, preplavio ga

je talas snažnih emocija. “Idem da proverim okolinu kuće”, rekao je osomo.

Iako je ćutala, video je da ju je njegova reakcija povredila.

“Ako i dalje budem stajao pored tebe, poljubiću te tako da ćemo oboje zaboraviti i ko smo i gde smo. A to bi bila najmaloumnija stvar koju sam ikad učinio.”

“Kruze”, prošaputala je, pokušavajući da ga zadrži.

“Nemoj”, rekao je izmičući se. “To se ne sme ponoviti, dušo. Ja sam pogrešan čovek na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Da bih te zaštitio, vrlo je

moguće da ću morati da učinim stvari zbog kojih ćeš me mrzeti. Nemoj mi dodatno otežavati posao.” “Nikada te neću mrzeti”, rekla je sklopivši oči. Kada ih je ponovo otvorila, Kruz je već bio napolju.

Lorel je iz kožne torbe koju je donela iz Kambrije

izvadila precizan instrument za ispitivanje dragog kamenja, fatalan Faberžeov rubin i svoj mali kompjuter. Smestivši opremu na sto počela je pažljivo da proučava veliki crveni dragulj. Usredsreñena na posao, nije primetila da je Kruz pomno posmatra. Nikada nije video ništa tako lepo kao što je bila Lorel, sklupčana na stolici, zaneta ispitivanjem neobičnog kamena i okupana bljeskom kristala, nalik dugi. Krajnjim naporom uzdržavao se da joj ne priñe, da je ne dodime i čvrsto zagrli.

Nikako nije mogao da zaboravi njenu otvorenu izjavu ljubavi. Nikada nikoga nije voleo. Čak nije bio siguran ni da zna šta je to ljubav i koliko može da traje. Uvek je bio previše opsednut poslom i opasnostima skopčanim s njim da bi iskusio neke druge snažne emocije. Ova devojka je, meñutim, nekako doprla do njegove duše, sagledala ga do srži, i pritom nije ustuknula, probudivši u njemu osećanja čiji intenzitet ga je ujedno i opsedao i zbunjivao. Bilo je tu želje da je zaštiti, nežnosti, strasti, pa čak i strahopoštovanja. Istovremeno je bila i ranjivija i snažnija od bilo koje žene koju je u životu upoznao.

Kako je onaj kučkin sin mogao da je dovede u ovakav položaj, gnevno se pitao Kruz. Mogao bih da proživim čitav život, a da nikada ne sretnem nijednu ženu koja joj je ravna. I sada ću je izgubiti zbog Svona. Ukoliko mi se posreći, najviše što mogu da očekujem jeste da njenog voljenog taticu pošaljem na doživotnu robiju. A ako ne budem imao sreće, moraću da ubijem

oca da bih zaštitio kćerku, zbog čega ona neće želeti ni da se seti da mi je jednom rekla da me voli. Izvesnost da će izgubiti Lorel naprosto ga je izbezumljivala. Pre nego što ju je upoznao, Kruz je bio sam, ali nimalo usamljen.

Posle nje... Upinjao se da na to ne misli. U suprotnom, mogao

bi da izgubi koncentraciju i da neoprostivo pogreši. Svakako je bolje da ona bude živa i zdrava i da ga mrzi do kraja života, nego da pogine zbog toga što on nije pucao onda kada je morao.

Još jednom je izišao napolje da osmotri okolinu. Zaključio je da nije posebno teško neopaženo prići kući. To ga je onespokojavalo, ali je ipak verovao da će Svon doći sam. Ako ni zbog čega drugog, pomislio je gorko, stoga da ne bi ugrozio živote svojih saučesnika ili prosto zato što nikome nije dovoljno verovao.

Svone, nemoj me naterati da te ubijem. Iako si, stavljajući Lorelin život na kocku zbog tog prokletog kamena, zaslužio da umreš, ne želim da budem onaj koji će ti presuditi.

Kada se ponovo vratio u kuću, Lorel je osetila njegovo prisustvo. Upravo je

dovršila posao i stavila rubin natrag u torbu. On je prišao francuskom prozoru i širom ga otvorio. U sobu je ušao svež vazduh koji je mirisao na rosu i eukaliptusovo lišće. Kada se okrenuo, ona je bila samo jedan korak udaljena od njega. Usne su joj blago podrhtavale, baš kao i šake, što nije promaklo njegovim prodomim očima.

“Možeš li na trenutak da prekršiš svoja pravila i da me zagrliš?” upitala ga je s oklevanjem u glasu. “Osećam se tako... usamljenom.”

Bez razmišljanja, zgrabio ju je levom mkom, osećajući njeno toplo telo na svojim prsima. Desna

šaka ostala mu je slobodna i bila je sve bliža pištolju što je šuštanje lišća u dvorištu postajalo čujnije.

“Trebalo je mnoge stvari dmkčije da učinim. Izbor koji sam napravila oduzima mi mnogo više nego što sam mislila da će. Oduzima mi tebe.”

On ju je pustio iz zagrljaja. “Vreme je da proverim šta ima novo u Karuu”,

rekao je, kao da je nije čuo. “Kloni se svetla.” Napolju se začuo slabašan šum. “Kruze, kada tata bude zvao, nemoj previše da ga

pritiskaš“, zamolila je Lorel. “Pretnje ga samo čine još tvrdoglavijim.”

Zestoko ju je poljubio, a ona se privijala uz njega kao da će umreti ako je pusti iz naručja.

“Znam bolje nego ti kakav je čovek tvoj otac”, rekao je nežno se oslobañajući stiska njenih ruku. Zatim je otišao u kuhinju da uspostavi telefonsku vezu s Karuom.

Prekasno je za nas, pomislila je Lorel, boreći se da ne zaplače. Odabrala je da ponovo bude sama i s tim će morati da se pomiri. Isključila je lampu i izišla u dvorište, poželevši da jednostavno nestane u tami. U sledećem trenutku nečija ruka poklopila joj je usta.

“Nemoj da vrištiš, Lori. To sam ja.” Prepoznavši Svona, osetila je neopisivo olakšanje.

On ju je okrenuo prema sebi, podigavši joj bradu levom šakom, dok je desnom držao pištolj, uperen prema kući.

“Tata”, prošaputala je, odjednom nesiguma, gotovo uplašena.

“Koga si očekivala? Deda Mraza?” rekao je tiho, ali strogo. Nikada ga nije videla takvog, okmtnog, opasnog, strašnog poput kakve zloslutne ptice grabljivice. Po prvi put je shvatila zašto je Kruz bio toliko zabrinut u vezi sa Džejmijem Svonom. Po prvi

put se istinski uplašila za Kruzov život. “Izgleda da te je taj kopilan stvamo zaludeo”, zaključio je istim, zlokobnim tonom, netremice je fiksirajući.

“Šta?” jedva je promucala. “Govorim o onom gorili koji te je malopre gotovo

progutao, dok si mu se ti umalo uvukla u pantalone.” Lorel je bila previše ošamućena da bi bilo šta

rekla. “Ko je on?” pitao je Svon koračajući prema kući i

pomno motreći na francuski prozor kao da je očekivao da će svakog trenutka u dvorište uskočiti kompletan policijki eskadron. “Da li je naoružan?”

“Kruz Rovan nije tvoj neprijatelj”, odgovorila je tiho, preprečivši mu put. “Molim te, tata, smiri se i saslušaj me. Stvari nisu onakve kakvim ih ti vidiš.” Svon ju je gledao kao da je ona nekakav stranac i kao da za njega predstavlja pretnju. Na trenutak je s užasom pomislila da će uperiti pištolj u nju. Odahnula je tek kada ga je lagano spustio.

“Isuse”, rekao je posmatrajući je kao da je ranije nikada nije video, “mislio sam da si pametnija.”

“Zašto? Zato što nisam pošla tvojim putem?” Njene reči su šokirale Svona.

“Ti si stvamo nasela na tu sladunjavu pričicu o ljubavi, zar ne?” pitao ju je promuklim glasom, s neskrivenim prezirom. “Rovan te je iskoristio i dalje će te koristiti, i to pomoću najstarijeg od svih trikova. Primenio sam ga stotinu puta. Krajnje je vreme da odrasteš, dušo!”

Lorel je preplavilo osećanje besa i mučnine. “Ja sam odrasla”, rekla je tiho. “Znatno sam zrelija nego što ti misliš, što je i normalno imajući u vidu koliko si vremena proveo sa mnom, zar ne?”

Ponovo je uspela da ga zaprepasti. Ovog puta mogla je da uoči koliko ga je njena primedba zabolela.

Izgledao je kao da ga je ošamarila, tako da je odmah zažalila zbog svojih reči. Odlučila je da još jednom pokuša da kroz oklop surovog muškarca pred sobom dopre do srca svog oca.

“Kruz te ne progoni, tata.” “Ma, nije moguće? Zašto se onda zakačio za

tebe?” “Da bi mi spasao život.” “Šta?!” “Neposredno nakon što sam te pozvala iz

Kambrije, dvojica muškaraca provalila su u kuću. Pokušali su da me ubiju.”

Svon je otvorio usta, ali nije mogao ništa da kaže. Jedino mu se rečit užas mogao pročitati na licu.

“Kraz je nosio pancir”, objašnjavala je. “Zato smo oboje ostali živi. Oborio me

je na pod i zaštitio me je svojim telom. Pritom su ga pogodila dva metka namenjena meni. Na kraju je oterao ubice pre nego što su stigli dodatno da nam naude.”

Na Svonovom licu smenjivale su se različite emocije; prvo neverica, potom razumevanje i najzad razjarenost koja je nadvladala sve ostalo.

“Ta lažljiva kučka!”, procedio je besno kroz stisnute zube.

“Ko?” Umesto da odgovori na kćerkino pitanje, duboko

je udahnuo u nastojanju da povrati prisebnost, a zatim ju je dotakao po obrazu. Pritom mu ruka nije bila potpuno mirria.

“Nisam znao za to, Lori”, prošaputao je. “Tako mi Boga, nisam znao.”

“Nikad nisam ni pomislila da jesi. Ali, ko stoji iza toga? Šta se dešava, tata?” “Nije važno. Ja ću to srediti.”

“Kako? Moram da te pitam. Jedini način da razrešiš celu tu zbrku jeste da vratiš jaje Kruzu. On će se pobrinuti da bude predato Rusima”, ubeñivala ga je.

“To nije tako jednostavno”, odvratio joj je. “Jaje je samo deo priče. Čak i kad bih ga vratio, bilo bi još mnogo toga o čemu bih morao da polažem račune.”

“Policiji? Kruz mi je rekao da Rusi ne žele nikakvu zvaničnu istragu. Samo hoće da ponovo dobiju čudesno jaje.”

“Da. Kladim se da je tako... Ali, Rovan je u pravu. Lokalni policajci ne bi predstavljali problem. Ako su Rusi pametni a jesu takoñe neće angažovati ni federalce.... Jesi li donela svoj alat?”

“Jesam” “Daj mi torbu i vrati se u kuću. Neću biti ovde

duže od dva minuta.” “Bilo bi jednostavnije da prosto poneseš kamen,

zar ne?” primetila je hladno. “Do ñavola, Lori. Nije trebalo da ga nañeš.”

“Bilo bi bolje da se mnoge stvari nisu dogodile. Ali ipak jesu.”

“Ko još zna za to?” “Kruz i njegova poslodavka, Kasandra Redpat.” “Jesu li otkrili šta je po sredi?” Lorel je piljila u oca. “Rubin je, zar ne?” upitala je. “Iako je unekoliko

čudan.” Svon je s nezadovoljnim izrazom na licu proučavao svoju roñenu kćerku. Nastojao je da pronikne šta zna, a da je ništa ne pita. Problem s pitanjima i jeste u tome što često otkrivaju koliko i odgovori.

“Čudan?” rekao je. “U kom smislu?” “Ne mogu da tvrdim dok ne izvršim još neke

testove, ali mislim da je kamen verovatno sintetički.”

“Nemoguće. Takvi se nisu proizvodili pre Revolucije”, uveravao ju je.

“Nije isključeno da grešim. Specifična težina unekoliko odstupa od standarda, ali možda moji instrumenti nisu sasvim precizni.”

“Mora da je tako”, brzo je zaključio. “S druge strane, kamen je previše čist, apsolutno

savršen. Nikada nisam videla sličan prirodan primerak.”

“Nemoj time da se opterećuješ, devojčice”, rekao je blago, ali s upozoravajućim prizvukom u glasu.”

“U tome je problem, tata. Ja nisam više tvoja devojčica.”

“Sada si Kruzova devojčica, je l’ tako? Sada si odana njemu, a stari tata neka se nosi do vraga.”

“Da me Kruz nije zaštitio, sad bih bila mrtva”, odgovorila je ravnim glasom. “Da nije tebe, nikad se ne bih ni rodila. Rekla bih da imate podjednako pravo na moju odanost. Volim obojicu i obojica mi razdirete srce!”

“Majko Božija! Kakva je ovo strašna zbrka”, promrmljao je Svon.

“Šta nije u redu, tata? Imam pravo da žnam. Umalo sam poginula zbog toga.” “Što više znaš, u većoj si opasnosti. Nisam smeo da te uključim u to. Gde je kamen?”

Instinktivno, Lorel je pogledala prema kući. Znala je da će se Kruz uskoro pojaviti.

“Možeš li da doñeš do rubina, a da Rovan to ne primeti?” pitao je.

“Ne traži to od mene.” “Donesi ga, Lorel. To je jedini način da potpuno

iziñeš iz ovoga.” “Ne”, prošaputala je. “Ne možeš, ili nećeš?”

“Neću”, rekla je iskreno. “Ne razumem šta se dešava, ali od ovog trenutka više nisam u igri. Ukoliko ne želiš da sarañuješ s Kruzom i s kompanijom za koju radi, neću ti pomoći.”

Svon ju je dugo posmatrao, da bi se napokon njegova neverica pretvorila u gnev. “Neka sam proklet, izgleda stvamo veruješ da voliš to kopile. Mora da je sjajan u krevetu”, prosiktao je hitajući prema kući. Pištolj mu je bio otkočen, a u pogledu mu se mogla pročitati opasna, ubilačka namera.

Lorel ga je zgrabila za mku, osetivši njegove snažne mišiće, napete poput strune. “Nemoj”, rekla je promuklim glasom. “Ako napraviš još samo jedan korak, počeću da vrištim. Možda možeš da ga uhvatiš na prepad ali, ako primeti da dolaziš, nemaš nikakve šanse, tata. Zaista je dobar. I to ne samo u krevetu.” “Stvarno bi to učinila”, zaključio je posmatrajući kćerku dmkčijim očima nego ranije.

“Da.” “Izuzetno si upoma kad nešto uvrtiš sebi u glavu.

Voleo bih da je i tvoja majka imala nešto od te ledene odlučnosti.” “Jesi li siguran da bi je takvu hteo?”

“Ne bih onda kada smo se upoznali”, priznao je Svon. “Tada sam bio previše mlad da bi me privukla snažna žena. Nadam se da je kopilan kog si izabrala vredan bola koji će ti naneti, Lori. Ja svakako nisam bio vredan tvoje tuge.”

“Kruz je prvi muškarae koga sam srela zbog koga vredi rizikovati.”

Smešeći se tužno, Svori ju je pomilovao po mci. “U redu, ukoliko stvari tako stoje, neću se

mešati.” “Pusti da Kruz...” “Ne”, prekinuo ju je. “Prekasno je, dete. Obećao

sam da te neću dalje uvlačiti u svoj mali blatnjavi svet, bez obzira na to koliko sam očajan.”

Lorel se popela na prste i poljubila oca u obraz. On joj je uzvratio poljubac, a zatim se okrenuo, spreman da nestane u tami.

“U svakom slučaju, volim te tata”, tiho je saopštila. “Baš kao što te je i majka uvek volela. Umrla je s tvojim imenom na usnama.”

“I ja sam voleo nju, više nego bilo koga na svetu. Izuzev tebe, Lori. Zato ću i za tebe uraditi isto što sam svojevremeno učinio za nju izgubiću se iz tvog života.”

Već u sledećem trenutku, više ga nije ni videla ni čula. Nakon dvadesetak sekundi, pojavio se Kruz, izišavši iz senke.

Lorel je u šoku piljila u njega. “Bio si ovde”, zaključila je u neverici. “Neko

vreme.” “Mogao si da ga zadržiš!” “Nije imao Faberžeovo jaje, a nisam ga našao ni u

njegovom automobilu. Šteta što niko iz agencije ‘Risk Ltd’ nije tu da ga prati.”

“Ali, ko tebe sprečava da to učiniš?” “Ja sam tvoj telohranitelj”, podsetio ju je,

pogledom prelazeći preko padine obrasle žbunjem kao da prati Svonovo odstupanje. “Kada si zaključila da je rubin sintetički?”

Devojka je zurila u njega, progutavši knedlu. “Tek večeras... Najednom sam pomislila da je reč

o falsifikatu i da je tata u sve ovo upao praktično ni za šta.” Piljeći u rastinje, Kruz je pažljivo osluškivao, kako bi se uverio da Svon nije u blizini, a zatim je iz džepa izvadio crveni dragulj koji je njen otac toliko želeo. “Svonu nije podmetnut falsifikat i on to zna.”

“Stavila sam rubin u torbu”, primetila je odsečno. “Nisi verovao da ga neću predati ocu, je li tako?”

“Nije mi se svidela pomisao na to kakve bi metode tvoj otac mogao da primeni kako bi te ubedio da mu daš kamen.” “Nikada me ne bi povredio!”

“Sada to znam”, priznao je. Meñutim, nije joj rekao da je sve vreme stajao u senci s pištoljem uperenim u Svonovu glavu, sve dok mu nije postalo jasno da Lorel nije fizički ugrožena. Potom je izvršio brzu premetačinu njegovog automobila.

“Bože moj, ponekad mi se čini da sve ovo sanjam”, prošaputala je Lorel drhteći. Bila je to prirodna reakcija nakon svega što joj se dogodilo.

“Ništa nije logično”, primetila je. “Zašto bi iko pristao da se uvali u tolike nevolje zbog lažnog rubina?”

“Ukoliko je rubin veštački, i Aleksej Novikov to zna, ondaje to najskuplji primerak kristala na svetu. Ako je tvoj otac govorio istinu... Mnogo je pretpostavki, dušo.”

“A šta ti misliš?” pitala ga je. “Uñi u kuću. Sada su oni na potezu.” Svon je kipeo od besa i, koliko god se trudio, nije

uspeo da se kontroliše. Samo je jedna osoba znala da je Faberžeovo jaje

poslao svojoj kćerki. Samo je ona znala da je “Risk Ltd” u vezi s Lorel. I samo je ta osoba imala razloga da pošalje profesionalce da ubiju njegovu jedinicu.

Čvrsto je stisnuo volan kao da steže lepi vrat Kler Tot.

Lažljiva, prevrtljiva kučka! Nikada ranije nije više uživala u seksu nego u trenutku kada je mislila da je moje dete mrtvo!

Nikako nije uspevao da se smiri. U svom poslu sreo je mnoge psihopatske tipove, ali Totova nije imala konkurenciju. Verovao je da tako neće ostati i da će uskoro i ona završiti kao i mnogi drugi s kojima je

imao posla kao leševi. Sve do ove noći, Svon nikada nije uživao u pomisli da će nekoga ubiti. To je ranije uvek bio samo deo posla, poput laži, prevara i stalnog kretanja na ivici života i smrti. Večeras je, meñutim, drukčije. Večeras je jedva čekao da ubije Kler Tot.

Parkirao je automobil nedaleko od hotela “Beverli Vilšir”. Izabrao je sporedni ulaz. U hotelu se održavao nekakav banket, s gomilom elegantnih zvanica. Na prvi pogled, izgledalo je da Svon u toj gužvi nema zbog čega da brine. No, ipak je još desetak minuta proučavao prisutna lica. Zadovoljan onim što je video, samouverenim korakom krenuo je pravo prema liftu.

Odlučio je da iziñe na spratu na kome je bila soba Kler Tot, umesto da deo puta do njenih vrata preñe stepenicama.

Jedno vreme stajao je pred vratima i osluškivao. Razaznao je jedan ženski i jedan muški glas, verovatno Hadsonov. Zaključio je da su Totova i Hadson skovali zaveru onda kad su industrijalca pritegli u njegovoj limuzini. Bila je to trostruka izdaja: prevarila je svog partnera, prevarila je Hadsona i navela matorog jarca da izda samog sebe tako što je dopustio da ga zavede osoba koja ga ucenjuje. Čuvaj muda, budalo stara, kurva će te nahraniti njima. Tiho je stavio ključ u bravu, ali nije stigao da ga okrene, pošto je u sledećem trenutku osetio hladnu cev pištolja koju mu je neko prislonio iza uha. Instinktivno se ukočio, potisnuvši dotadašnji bes. Po prvi put otkako se oprostio od Lorel počeo je jasno da rezonuje. Meñutim, nijedna njegova misao nije bila utešna. Ispustio je iz ruku konce ove igre onda kad je gubitak kontrole značio gotovo izvesnu smrt. Smrknuto se nadao da će Kruz znatno uspešnije štititi Lorel nego što je to činio on.

“Dovrši ono što si počeo”, rekao mu je muškarac čije lice nije video. “Otključaj vrata i uñi u sobu.”

Krajičkom oka, Svon je opazio belu košulju, bledocrvenu kravatu i taman sako. “Vrlo dobro, Bile”, rekao je blagim tonom. “Kako sam mogao da te previdim?”

“Pusti to sad, šupljoglavče. Samo ti uñi.” “Sigumo ne želiš da rizikuješ probleme time što

ćeš me ubiti.” “Ne brini. Nikakvih problema ne bi bilo.” Svon je oklevao, odmeravajući kakve su mu

šanse. Procenio je da nisu sasvim loše. Napadač je stajao nadohvat ruke i ako se ne udalji, pre ili kasnije, pažnja će mu popustiti. Tada će mu Svon oteti pištolj i dati mu lekciju koju nikada neće zaboraviti. Ali, prvo je trebalo da se obračuna s Kler Tot.

Kada je otvorio vrata, ona i Hadson sedeli su na kauču licem okrenuti prema njemu. Kada su ugledali njega i Kahila, nisu se posebno iznenadili. Čudesno jaje stajalo je na stolu pred njima.

“Bilo je neočekivano lako”, pohvalio se Kahil. “Toliko se trudio da čuje o čemu govorite da me nije ni primetio.”

Gurajući Svona pištoljem, naredio mu je da stavi šake na zid.

“Raširi noge i budi miran.” Svon ga je poslušao i čekao da ga pretrese. Ovaj

mu je ćutke oduzeo pištolj. “Kamere u holu, a?” zaključio je Svon. “Imaš

ortaka u hotelskom obezbeñenju.” Kahil se prigušeno zakikotao, znatno opušteniji

nakon što je razoružao protivnika. “Pre dvadeset dve godine bili smo u istoj jedinici

koja je intervenisala prilikom jeñne pljačke banke u Dalasu”, potvrdio je. “Povremeno još pomažemo jedan drugome. Mislio sam da nikad nećeš prestati da šacuješ dame u predvoiju.” “Uñite i sedite, gospodine

Svon”, pozvao ga je Hadson. “Nestrpljivo sam vas iščekivao. Gospoñica Tot izgleda ne ume da otvori jaje bez vaše pomoći.”

Svon je, smešeći se, pogledao Totovu zbog čega joj je niz kičmu prostrujao poznati osećaj uzbuñenja izazvanog strahom. Oduvek se pitala kako izgleda smrt. Sada ju je prepoznala u Svonovim divljim očima. Ipak, znala je da bi prodala ono malo duše koliko joj je preostalo za samo još jedan, poslednji snošaj s njim. Iz njegovog osmeha razumela je da joj čita misli.

Lagano se smestio u sfolicu dok je Kahil i dalje držao pištolj uperen u njega.

Željno je čekao trenutak kada će mu ga oteti i strpati mu ga u usta. Prethodno je, meñutim, trebalo da ubedi Totovu da jedino što želi jeste da se izvuče iz svega ovoga.

“Opusti se, čoveče, i ponašaj se civilizovano”, dobacio mu je Kahil. “I ne uobražavaj da nisam izlazio na kraj s takvima kao što si ti. Više puta”, dodao je preteći.

“Lepo odrañen poslić, ljubavnice”, rekao je Svon, obraćajući se Totovoj. “Pre bi umrla nego što bi propustila priliku za dvostruku igru.”

“Nije u pitanju ništa tako dramatično”, odgovorila je. “Prosto, nisam mogla da odolim velikodušnoj ponudi gospodina Hadsona.”

“Mogu da zamislim”, odvratio je sarkastično. Ona se nasmešila, prešla jezikom preko usana i

snažno grizla donju, ne skidajući pogled sa Svona. “No, prvo mora da se uveri o kakvom primerku je

reč. Ti ćeš mu pokazati, zar ne?” upitala je. “Naravno, mala”, odgovorio je fiksirajući je, s

neskrivenim prezirom u očima. “Dobro”, uključio se Hadson. “Molim vas,

demonstrirajte.”

“Jebi se, budalo matora”, odbrusio mu je Svon. Hadson je brzo pogledao Kahila koji je drznika

odmah udario palicom po glavi. “Je li to najbolje što umeš?” izazivao ga je Svon. “Bolje da ne proveravaš šta sve umem”, odvratio

mu je batinaš. “Otvori prokleto jaje, da ne bi nedelju dana pljuvao sopstvene zube.”

“Kladim se da si bio strah i trepet još u obdaništu”, rekao je Svon smejući se podrugljivo. “Možeš da mi izbiješ sve zube, ali time nećeš dobiti ono što želiš.” “Čvrst momak, a?” uzvratio mu je Kahil. “Misliš da si imun na bol?”

“Upravo tako.” “U čemu je problem?” oštro se umešao Hadson. “Koštaće te sto hiljada dolara da saznaš“,

odgovorio mu je Svon. “Ne budi glup”, prasnuo je industrijalac. “Nisi u

poziciji da se cenkaš.” “Razmisli, matori. Da, upraVo sam izbačen iz igre i pristajem da nestanem ukoliko me isplatiš. Imajući u vidu sve okolnosti, to je sitnica u poreñenju sa sumom koju bi morao da izdvojiš za zataškavanje ubistva u hotelu ‘Beverli Vilšir’.”

Hadson je pogledao Totovu i slegnuo ramenima. “U redu”, napokon je rekao. “Gospoñica Tot će ti dati deo novca koji sam doneo. A sada mi reci šta nije u redu s jajetom?”

“Nije celo. Zapravo, sve što imate jeste skupa, luksuzna ljuska.”

“Šta?” upitao je Hadson, smrknuto pogledavši Totovu. “Kler je rekla da ćeš doneti sve što je potrebno.”

“Slagala je”, objasnio je, oporo se smeškajući. “Moraćeš da računaš s tim, starče. Kučka laže čak i kad spava.”

“Je li lagala i za kompjuter?” upitao je Hadson. “Pojma nemam. Šta je rekla?”

“Da nam je neophodan.” “To je tačno.” Takoñe im je bio potreban i originalan rubin, ali

Svon nije nameravao da to pominje. Ako Totova još nije otkrila zamenu, neće je o tome obavestiti, izuzev ukoliko ne proceni da će mu ta informacija koristiti.”

“Kako da rešimo tu stvar u vezi s kompjuterom?” “Potreban vam je kompjuterski stručnjak”,

odgovorio je Svon ravnodušnim tonom. “Pozovite Novikova. To je njegova igračka.”

“Imajući u vidu sve okolnosti, ne verujem da bi nam bio od pomoći”, rekao je Hadson.

“Da. Neki ljudi stvamo nemaju smisla za humor, zar ne?” “Da li je to što nemamo kompjuter jedini problem?” insistirao je industrijalac pažljivo proučavajući Svona.

Ovaj mu je ćuteći uzvratio pogled. Uočivši da se Kahil unervozio i da se sprema da ga ponovo udari, nastojao je da ga umiri. “Ne brini, tvoj šef će dobiti ono što traži čim uspostavi kompjutersku vezu.”

Hadson je posmatrao Totovu. “Počeo si da shvataš. Ona je ta koja može da

odgovori na tvoja pitanja. Ona je ta koja je sve to zamesila s Novikovim”, podbadao ga je Svon.

Industrijalac je čekao da Totova nešto kaže. Ona je dugo piljila u Svona, ne znajući zašto je najednom nesiguma.

“Zašto odugovlačiš s tim?” pitao ju je Svon. “Daj tih sto hiljada i ja ću se zauvek izgubiti iz vaših života. Dosta mi je ove igre.”

Totova je gracioznim mačjim hodom obišla oko stola i klekla pored Svona. “Siroti moj”, promrmljala je. “Nisi tako čvrst kao što sam mislila.”

“Starim.”

“Bio si najbolji”, rekla je tiho, da bi je samo on čuo. “Jedini koji nije morao da me prebije da bih svršila.”

“Zajebao sam se. Daj mi lovu i odmagliću.” Totova ga je gledala pravo u oči, pokušavajući da

otkrije da li je laže. Jedino što je prepoznala bila je ista zverska mržnja koju je opazila čim je ušao u sobu. Lagano je ustala i jedva primetno klimnula glavom.

“Sada, Bile”, razgovetno je rekao Hadson. Kahil je palicom udario Svona, spreman da to

učini još jednom, ali žrtva je već ležala na tepihu. “Dovoljno je”, procenio je Hadson. “Idi sada i

dovezi limuzinu pred hotelski izlaz. Brzo ćemo ti se pridružiti.”

Kada je Kahil izišao, a mlada žena za njim zaključala vrata, Svon je stenjući počeo da se osvešćuje i već je pokušavao da se pridigne, hvatajući se za stolicu. Totova ga je posmatrala s pomešanim osećanjima straha i opčinjenosti. Potom mu je, zajedno s Hadsonom, pomogla da sedne. Ošamućen, nepovezano je mrmljao i nekontrolisano pomerao glavu poput ranjenog medveda.

“Brzo, donesi čašu”, rekao je Hadson. Ona ga je smesta poslušala, hitajući prema baru.

“Sipaj mu viski”, nareñivao je dalje. “On pije votku.” “Svejedno, sipaj štabilo.” Kada je Totova donela čašu, Hadson je u nju

ubacio dve male tablete koje su se gotovo odmah rastvorile u bezbojnoj tečnosti.

“Daj mu je”, rekao je. Tamne oči joj se raširiše kad je shvatila da će ona

ubiti Svona, i to pred svedokom čija bi reč pred sudom bila jača od njene.

“Nemoj sada da izgubiš živce, cma moja golubice”, umirivao ju je. “Istraga će ustanoviti da je pijanica i da je umro od srčanog udara. Kada je pao, ugmvao se i otud mu modrice na glavi. Baš tužno. I uobičajeno. Nimalo sumnjivo.” Totova je neko vreme oklevala piljeći u čašu, a potom u grogiranog, bespomoćnog čoveka.

“O dragi, moj jadni dragi. Zao mi je što su ti to učinili. Nisam znala da će se to dogoditi. Evo, popij malo votke i osećaćeš se bolje. Onda ću ti dati novac i možeš da ideš.”

Svon je pokušao da odgume čašu, ali je još bio previše slab i dezorijentisan. “Hajde, dušo”, nežno ga je ubeñivala. “Videćeš da će ti biti mnogo bolje. To je samo votka. Ako je ne popiješ, nećeš moći 1 da hodaš i da odneseš novac.” Napokon je uspela da mu malo tečnosti sipa u usta. Prepoznavši opor ukus svog omiljenog pića, refleksno ga je progutao. Totova je ponovo pokušala i sada je išlo znatno lakše. Alkohol je zaista imao okrepljujuće dejstvo.

“Blagi Bože”, ječao je kao da je već pijan, upinjući se da doñe sebi. Nikako nije mogao da se seti šta je pošlo naopako. A onda se usredsredio na napregnuto lice Kler Tot.

“Kučko, trebalo je da te se rešim kad sam imao priliku.”

“Da”, saglasila se, nežno se osmehujući, usnama dodimuvši modricu na njegovoj jagodičnoj kosti. “Uzmi još malo votke, ljubavniče. Od nje ti je bolje, zar ne?” umiljavala se, prstima prolazeći kroz Svonovu kosu i pažljivo opipavajući oteklinu na njegovom vratu. “Stvamo mi je žao zbog toga što su te povredili. Nije trebalo da bude tako.”

“Kučko”, ponovio je, otpivši još votke.

“Nemoj tako, dragi”, branila se. “Uradila sam ono što bi i ti, da si na mom mestu.”

Kada mu se pogled zaustavio na Hadsonu, Svon se namrštio i, suzivši oči, pokušavao da prepozna tog čoveka. Napokon se setio da su mu industrijalac i Totova postavili stupicu.

“Ne veruj joj starče”, rekao je. “Doći će ti glave.” “Naprotiv, mladiću”, odvratio mu je Hadson,

“uskoro će joj biti veoma stalo da što duže živim. U tome je tajna srećne veze. Trebalo je to već da naučiš“, dodao je smejući se.

U pogledu Kler Tot Svon je pročitao mešavinu sažaljenja, straha i uzbuñenja.

U glavi mu je postajalo bistrije, ali ga je brinula čudna jeza u trbuhu koja mu je lagano paralisala telo.

“Šta si mi to uradila?” prošaputao je. “Ništa, dušo”, umirivala ga je Totova. “Čim popiješ

votku, daću ti novac.” On je, meñutim, odbio da proguta ostatak

tečnosti, odgumuo čašu i pokušao da ščepa Totovu za vrat. Nije uspeo, osećajući da je sve slabiji.

Žena je uplašeno ustuknula. “Pobogu, učini nešto!”, viknula je, obraćajući se

Hadsonu. “Ono što je potrebno, već je učinjeno.” “Ali, nije sve popio!”, podsetila ga je uspaničeno.

“Očigledno je popio dovoljno. Pogledaj kako izgleda.” Svon je na trenutak uspeo da ustane, da bi potom

ponovb utonuo u stolicu. “Do ñavola, šta ste mi to dali?” pitao je.

“Sovjetski koktelčić”, odgovorio mu je Hadson, pošavši prema kauču. “Izgledaće kao tipičan infarkt. Trebalo je, meñutim, da popiješ sve. Tako bi smrt bila bezbolna. No, budući da si uzeo samo pola doze i da si kmpne, snažne grañe, ne verujem da se nećeš mučiti.”

“Prokletstvo”, promrmljao je Svon, obraćajući se Hadsonu. “Zatekavši te ovde, bio sam uveren da nećete odmah pokušati da me ubijete. Pojma nisam imao da si spreman da javno uprljaš ruke.”

“Ja sam pragmatičan čovek i uvek sam bio takav. Ne bih oklevao da zbog ovoga ubijem i desetoricu ukoliko je potrebno”, rekao je industrijalac dohvativši čudesno jaje. Kada ga je pritisnuo palcem, ono se otvorilo i otkrilo veličanstveni plamteće crveni mbin.

Iz Svonovog grla izišao je prigušen zvuk koji je istovremeno ličio i na samrtni ropac i na demonski smeh.

“Kurvetina i pragmatista”, krkljao je. “Gospode, kakav par ništarija. Upravo ste izbačeni iz igre, a toga niste ni svesni.”

“O čemu govoriš?” lecnuo se Hadson. “Rubin”, produžio je Svon, ignorišući muškarca i

obraćajući se Totovoj. “Zamenio sam ga lažnim. Veštačkim. Dobila si obično crveno staklo, d u š o”, s mukom je izgovorio, dok mu se telo istovremeno grčilo od bola i zastrašujućeg smeha.

Hadson je očajnički piljio u Faberžeovo jaje, prinevši ga bliže stonoj lampi.

“I?” nestrpljivo će Totova. “Je li pravi ili nije?” “Ne znam”, priznao je industrijalac, ali je bio

gotovo siguran da mu je u ruci falsifikat. Prirodno je da čovek koji bilo šta preduzima u saradnji s Kler Tot čuva keca u rukavu. Brzo je prišao Svonu i zgrabio ga za kosu.

“Postoji protivotrov”, saopštio mu je. “Ako mi kažeš gde je pravi rubin, preživećeš“, ponudio mu je.

“Jebi se, budalo”, odbrusio mu je Svon, previjajući se od bola, ne skidajući pogled s Totove. “Vidimo se u paklu, dušo," obećao joj je.

“Gde je mogao da ga sakrije?” pitao je Hadson Totovu, primetno se unervozivši. “Kome je verovao?”

“Nikome. Glupo je verovati ljudima, a Džejmi je bio budala jedino kad je u pitanju njegova kćerka.” “Budi preciznija.”

“Jaje je poslao njoj.” “Gde je ona?” pitao je besno. “Pokušavam da otkrijem. Ona i njena majka imale

su kuću negde u Los Anñelesu. Džejmi se tamo često krio.”

“Ne”, muklo je zavapio Svon. Bilo je jasno da ga, pored fizičkog bola, razdire strašna duševna patnja. Ponovo je pokušao da ustane, ali se stropoštao na pod.

“Dobro, počećemo od kćerke. Bil Kahil održava veze s lokalnim policajcima. Lako će naći kuću. Idemo. Ne smemo da dozvolimo da nas Novikov pretekne.”

“Šta ćemo s Džejmijem?” “Umreće za nekoliko minuta.”

Iznenadna zvonjava telefona zazvučala je poput

eksplozije. Javio se Kruz. Prvo je čuo otežano disanje i pomislio da je reč o nekakvom zaludnom seksualnom manijaku.

“Ko je to?” pitala je Lorel. Kruz je nameravao da spusti slušalicu, ali se

stenjanje ponovilo. Ovog puta je.shvatio da ih je pozvao neko ko je u nevolji, savladan nepodnošljivim bolovima.

“Ne čujem vas”, ponovio je Kruz. “Da li vam je potrebna pomoć?”

Začuvši dubok uzdah koji je protumačio kao potvrdan odgovor, setio se da to može biti jedino Svon.

“Polako, Džejmi”, rekao je, pokušavajući da mu olakša muke. Lorel je skočila, ali nije pokušala da uzme slušalicu.

“Ovde Kruz Rovan. Lorel je sa mnom i bezbedna je. Šta nije u redu, Džejmi? Jeste li povreñeni?”

“0...otro...”, zagrcnuo se Svon. “Pokušajte još jednom, čoveče”, savetovao mu je

Kruz, vadeći iz džepa mobilni telefon. “Držite se i ne prekidajte vezu. Pronaći ćemo vas.”

Izgleda da su Kruzove reči umirile Svona koji je još jednom duboko uzdahnuo.

“Ovñe Džon Smit Drugi. Sve je OK. Možete li da otkrijete odakle je pozvan broj na mojoj sadašnoj lokaciji?”

“Da.” “Požurite.” “Otrovan”, napokon je razgovetno izgovorio Svon.

“Znate li o kakvoj je stvari reč?” “Nije važno”, krkljao je Svon. “Umirem. Smrt...

Oni žele da...”, mucao je, užasno iscrpljen. “Polako”, pomagao mu je Kruz. “Kažite gde ste.” “...da ščepaju Lorel”, dovršio je Svon svoju

najvažniju poruku u životu. I više se nije oglašavao. Učinio je za svoju kćerku najviše što je mogao.

Kruz je čuo tup udarac i shvatio da se Svon onesvestio. Slušalica mu je ispala iz ruke i udarila u nešto čvrsto, pod ili deo nameštaja. Veza, meñutim, nije bila prekinuta.

Kruz je pogledao u Loreline zlatne oči. Nije postojao način da je poštedi zastrašujućih vesti.

“Tvoj otac je otrovan”, rekao je. “U kritičnom je stanju. Bojim se da će umreti ukoliko mu nek'ako ne pomognemo.”

“Tata! Tata!”, povikala je devojka, zgrabivši telefon.

“Pokušaj da ga nagovoriš da razgovara s tobom”, savetovao ju je Kruz, vrteći glavom. “Gilespijevi momci pokušavaju da otkriju odakle nas je pozvao.”

“Tata! Znam da me čuješ. Molim te, daj mi neki znak.”

“Lori?” oglasio se Svon slabim, slom'ljenim glasom. Uprkos strahu,

Lorel se ponovo nadala. “Da, tata. Ovde sam. Moraš da nam pomogneš.

Moraš da nam kažeš gde se nalaziš.” Lorel je užasnuto slušala nepovezano mririljanje.

Na trenutak, to ju je podsetilo na umiranje njene majke.

“Beve...Bever...”, dahtao je Svon u agoniji. Ponovi to, tata. Pričaj. Volim te. Dopusti mi da ti pomognem.” “Beverli...”

“Beverli Hils”, pogodila je. “To je širok pojam”, brzo je reagovab Kruz i

smesta pozvao Gilespijevu ekipu. “Gde na Beverli Hilsu, tata?” Kruz je teško podnosio Lorelin bol. Na izvestan

način osećao se odgovomim zbog onoga što se dogodilo Svonu. Setio se da je Lorel primetila da je mogao da ga zadrži. Ako bude izdahnuo, Kruz je znao koga će ona kriviti. Slušajući njene vapaje, pitao se kako je to biti toliko voljen. Uostalom, i Svon je dokazao da je bezgranično voleo svoje dete. Zar ga nije upravo ta ljubav vodila da, iako na samrti, pokuša da spasi Lorel. Svon je mnogo puta gledao smrti u oči. Video je mnoge mrtve ljude. I sam je ubijao. Sigumo je znao da mu se bliži poslednji čas, ali je ipak izmeñu svog i kćerkinog života izabrao njen. Kruz je zbog toga osetio istinsko poštovanje prema ovom čoveku. Nadao se da će kada doñe vreme, i sam biti bar upola tako hrabar.

“Hajde, momci”, zarežao je preko mobilnog telefona. “Zašto plaćamo hiljadu dolara mesečno telefonskoj kompaniji? Reci tom momku da je u pitanju život ili smrt!”

Zeleo je da zagrli Lorel, da joj kaže da će sve biti dobro i da će on brinuti o njoj. Ali ništa nije bilo u redu. Potpuno usredsreñena na razgovor s umimćim ocem, nije ni osetila kad ju je nežno dodimuo po ramenu.

Naglo se okrenuo i ostavio je. Otišao je do aluminijumskog kofera i iz njega izvadio “uzi”. Iako mu je pištolj bio za pojasom, nije se osećao dovoljno sigumim. Zatim je, s baterijskom lampom u ruci, proverio sve prostorije u kući, ostavljajući ih u mraku. Bile su uključene jedino fasadne svetiljke. Napolju je sve bilo potpuno mimo.

“Hotel?” iznenada je rekla Lorel. “Koji hotel, tata?” “Hotel ‘Beverli Hils’? Je li taj?”

Naučila je da raspoznaje očevo ječanje. Odgovor je bio negativan.

Kruz se približio slušalici i viknuo preko njenog ramena: “‘Beverli Vilšir’?” Napokon su pogodili. Pošto je obavestio Gilespija o najnovijem otkriću, pozvao je policiju. Nakon desetak sekundi razgovarao je s dežumim pomčnikom.

“Tata, pomoć stiže. Uskoro ćemo biti zajedno.” Nije bilo odgovora.

“Požuri”, rekla je Kruzu. “Izgubila sam ga.” “U pitanju je otrov, verovatno neki vrlo egzotičan.

Odmah konsultujte najbolje univerzitetske medicinske eksperte...”

Lorel ga je slušala dok su joj se suze kojih nije bila svesna slivale niz obraze. Pozvao je još nekoliko osoba i na kraju Kasandru Redpat.

“Potrebna nam je pomoć stručnjaka iz oblasti sudske medicine”, rekao je nakon što joj je ukratko opisao novonastalu situaciju.

“Imaćete je”, odsečno je obećala. “Možeš li da budeš konkretniji?” “Verovatno je po sredi sovjetski izum. Nešto što izaziva stanje slično srčanoj kapi.”

“Sačekaj... Postoje tri takve hemikalije...” “Nemamo vremena. Zovi nas mobilnim.”

“Razumem”, rekla je Redpatova. “Zapiši broj policijskog inspektora...” Kada je prekinuo vezu, uzeo je svoj pištolj i stavio

ga na stočić pored telefona. “Otkočen je”, rekao je uplakanoj devojci. “Idem da proverim dvorište. Ukoliko ugledaš bilo koga, pucaj. Vratiću se kroz kuhinju i biću vrlo bučan. Razumeš?”

Lorel je klimnula glavom, prebacila telefonsku slušalicu u levu ruku, a desnu je položila na oružje, spremna da ga upotrebi ako bude neophodno.

“Tata, tata, čuješ li me? Učinio si ono što si morao. Upozorio si me. Sada nam omogući da mi tebi pomognemo. Molim te tata, ostani sa mnom. Pomoć će uskoro stići.”

Ništa nije odgovorio, ali sve dok je čula njegovo teško disanje bilo joj je znatno lakše. No, kako je ta jedina veza s ocem postajala sve slabija, obuzimali su je panika i očajanje.

“Tata! Ne ostavljaj me!”, vikala je, preplavljena uspomenama iz detinjstva. Napokon je začula komešanje bolničke ekipe.

“Halo? Zbrinjavamo pacijenta. S kim razgovaram?” začula je ženski glas. “S njegovom kćerkom.”

“Vodimo ga u urgentni univerzitetski centar”, obavestila ju je žena i prekinula vezu.

“Lorel, to sam ja”, tiho se oglasio Kruz. “Tata je...” “Ćuti”, prekinuo ju je. Strah se razlegao devojčinim iznurenim telom.

Setila se da joj se Kruz takvim tonom obratio samo

jedanput, kada su plaćene ubice upale u njenu kuću u Kambriji.

“U redu je”, rekao je znatno smirenije. “Reci mi sad šta je s tvojim ocem.” “Bio je još živ kad je stigla pomoć.”

Iako u šoku, primetila je da Kruz želi nešto da joj kaže, ali da iz nekog razloga okleva.

“U čemu je problem?” pitala je. “Nisi povukla obarač kad si me zatekla u svojoj

garaži. Hoćeš li pucati ako neko pokuša da te ubije?” “Tata mi je postavio isto pitanje kad mi je dao

pištolj”, rekla je. “I kakav je bio tvoj odgovor?” “Potvrdan.” “Možeš li i meni to da obećaš?” “Da”, rekla je

drhteći. “Onda uzmi pištolj i poñi sa mnom. Tiho. Možeš

da gledaš kroz šalone, ali ih ne pomeraj.” Ona je pažljivo pogledala kroz proreze na

prozorskim kapcima, ali su je zaslepile suze. Kad ih je obrisala, opazila je jedino ojañenog muškarca s povocem u ruci koji je zavirivao u žbunje i povremeno zviždao tražeći i dozivajući neposlušnog psa.

“Gde si, Čarli, nevaljalče?” dozivao ga je. “Doñi, momče...”

“Tu je jedino neki čovek iz komšiluka koji je izgubio psa”, Lorel je obavestila Kruza.

“Samo ti tako izgleda. To je profesionalac na zadatku.”

“Šta?” zaprepastila se devojka. “Po sredi je jedan od klasičnih načina prismotre.

Uči se na akademiji FBI i verovatno u svim sličnim školama širom sveta.”

“Misliš da je federalac?” “Izgleda mi poznato. Izmeñu ostalog, i zbog toga

sam napustio FBI. Svi smo počeli previše da ličimo

jedan na drugog.” Lorel se nasmešila, ispustivši kratak uzdah koji se mogao protumačiti i kao histeričan kikot i kao jecaj. “Pretpostavljam da bi mogao da bude federalac”, produžio je Kruz. “Ipak, ne bih voleo da se prevarim u proceni. Stoga je najbolje da se pripremiš za paljbu.”

Iako zbunjena, Lorel ga je poslušala. Uprkos uzbuñenju, pokreti su joj bili gipki i sigumi, a omžje joj se nije pomeralo u ruci.

“Nasledila si očevu prisebnost”, s olakšanjem je zaključio Kruz.

Potom je otvorio aluminijumski kofer od koga se nikad nije razdvajao, izvadio iz njega “uzi” i zakačio ga za specijalno remenje koje se, kao ni ovo opasno omžje, nije primećivalo ispod njegove lagane jakne.

“Šta je to?” upitala je Lorel. “Nešto protivzakonito.” Na kraju je iz kofera uzeo džepni revolver kratke

cevi, velikog kalibra. “Vidim da imaš čitav arsenal”, primetila je.

“Umeš li da koristiš ovu stvarčicu?” upitao ju je. “Tata mi je pokazao nešto slično.”

“I šta ti je tom prilikom rekao?” “Da ga stavim nasilniku u uho i da povučem

obarač”, odgovorila je, zlovoljno uzdahnuvši. “Sasvim ispravan metod”, mimo je prokomen-

tarisao Kruz i dao joj mali revolver, uzimajući svoj pištolj koji je dotle držala u ruci.

Užasnuto je zakačila omžje za pojas farmerki i prekrila ga tunikom.

“OK. Sad možemo da krenemo”, rekao je Kruz. “Šta ćemo da radimo?” tiho ga je upitala. “Ako je onaj tip napolju federalac, nema

problema.” “A ako nije?”

“Nemoj da piješ ništa što ti eventualno ponudi”, odgovorio je sarkastično. “Idemo.”

Lorel ga je prostrelila brzim zabrinutim pogledom, ali je bez oklevaiija pošla za njim u noć.

Kruz je s iskrenim divljenjem posmatrao

“predstavu” navodnog vlasnika izgubljenog psa, sve vreme ga držeći na nišanu.

“O baš dobro što ste još tu”, iznenada se oglasila Lorel, obraćajući se strancu. “Plašila sam se da ćete otići. Vaš pas je u mom dvorištu.”

Izraz uljezovog lica jasno je pokazivao da je zatečen i zaprepašćen.

“Ovaj, ne bih rekao”, napokon je odgovorio. “Je li mali?” insistirala je devojka. “Ovaj...” “Cni?” “Mmm...” “Odaziva se na ime Čarli?” “Ovaj...” “Izgubili ste psa, zar ne?” pitala je Lorel, glumeći

iznenañenje i sumnjičavost. “O, da, naravno”, odgovorio je muškarac,

nemajući kud. Lorel je naglim pokretom otvorila kapiju kao da je

veoma nestrpljiva. “Pa, uñite onda i pokupite svog prokletog

ljubimca. Upravo mi raskopava cvetne leje.” Muškarac je refleksno krenuo prema kapiji,

saginjući se da ne bi zakačio zimzelenu živicu. “Drži ruke tako da ih vidim”, naredio mu je Kruz.

Muškarac se naglo uspravio. Devojka se okrenula i potrčala. Zaklonjen

zelenilom, Kruz je uljeza sve vreme držao na nišanu. “Lorel”, pozvao ju je blago.

“Spremna sam”, odazvala se iz senke, zaštićena od eventualnog napada.

“Proñi kroz kapiju”, rekao je Kruz strancu. “Zatim je zatvori za sobom. Lagano, ali bez oklevanja, spoticanja i drugih trikova.”

Čovek je bespogovomo postupio po nareñenju. “Sad ponovo pozovi svog psa”, rekao mu je Kruz. “Šta sad, do ñavola...”

“Učini kako ti kažem.” “Čarli! Jesi li to ti, momče?” oglasio se, pomalo

napregnuto, ali ne toliko da bi alarmirao one koji su ga možda čekali nedaleko od kuće.

“Hajde sad”, naložio mu je Kruz iskočivši iz mraka. “Tvoji ortaci više ne mogu da te vide i neće ti priteći u pomoć”, upozorio ga je, a onda je pozvao Lorel, da joj kaže da dolaze.

“Biću unutra”, doviknula mu je ona. Kada su stigli na popločani deo dvorišta ispred

kuće, Kruz mu je naredio da legne na stomak, raširi noge i stavi mke na zatiljak.

Neznanac je pokušao da se usprotivi, ali Kruz je bio neumoljiv.

“Odmah!”, ponovio je odsečno. Čovek ga je nevoljno poslušao, a Kruz ga je brzo i

stmčno pretresao. “Devet milimetara”, rekao je, oduzevši mu pištolj.

“Palica. Džepni nož. Pejdžer. Novčanik.” Zarobljeni muškarac je ćutao. Kruz je jednom

mkom otvorio njegov novčanik. Tamo je pronašao jedino vozačku dozvolu.

“Ime?” “Jebi se”, pobunio se uljez. “Ime?” ponovio je Kruz. “Vilijam R. Kahil”, procedio je ovaj. “Dobro, Bile.

Za koga sve radiš?”

“Za FBI.” “Ne bih rekao. Verovatnije je da više nisi

federalac. Sad polako ustani i uñi u kuću. I pazi kako se vladaš. Sačekaće te veoma besna mlada žena, spremna da te izbuši mecima kao sir ukoliko se budeš neadekvatno ponašao. Jasno ti je da joj to neće biti teško imajući u vidu šta ste učinili njenom ocu.”

“Ja sam ga samo udario par puta”, promrmljao je Kahil ustajući.

“U tom slučaju, nema problema. I ona će pucati samo par puta.” “Kako ste me provalili?” pitao je Kahil.

“Primenio si trik koji sam i ja učio u istoj školi”, suvo mu je odvratio Kruz. “Ti si u FBI?” začudio se Kahil pogledavši Kruza preko ramena. “Cekaj malo! Poznajem te, zar ne?... Pa ti si Kruz Rovan! Bio si član tima za oslobañanje talaca...”, recitovao je, mahinalno spuštajući ruke. “Stavi šake na glavu!”, smesta je reagovao Kruz, nimalo impresioniran obaveštenošću protivnika.

“Ali, ja sam...”, usprotivio se Kahil ogorčenim tonom. “Uñi!”, prekinuo ga je Kruz.

Kada su ušli u kuću, Lorel ih nije dočekala. “Sedi na kuhinjski pod, prekrsti noge i drži ruke

na glavi.” “Slušaj, to stvamo nije neophodno.” “Znaš pravila: nikad ništa ne prihvataj zdravo za

gotovo; nikad ne rizikuj ukoliko ne moraš. Lorel, možeš sada da doñeš.”

Kada je devojka stigla iz dnevne sobe i stala pored Kruza, nijednog trenutka mu ne zaklanjajući vidik, on ju je glasno pohvalio.

“Odlično si to odradila, dušo. Uzmi pištolj koji mi je zakačen za pojas na leñima i uperi ga u gospodina.”

“Je li to ‘uzi’?” upitao je Kahil, uočivši automatsko oružje ispod Kruzove jakne.

Ovaj ga nije udostojio odgovora. “Ukoliko se pomeri, nemoj da oklevaš. Odmah

pucaj. Bez upozorenja”, rekao je devojci. Ona je ljutito klimnula glavom, a Kruz je otišao da

proveri ima li Kahil saučesnike. Sve je bilo mimo. Gde je, do ñavola, Gili, pitao se, tiho psujući, a zatim se vratio u kuću.

“U redu je, dušo. Sada ga ja preuzimam”, rekao je devojci koja je s olakšanjem spustila pištolj.

“Imaj u vidu da smo malo nervozni”, obratio se Kahilu, “i ne pravi gluposti. Ko te je angažovao?”

“Dvadeset godina bio sam u FBI, a onda su me najurili. Sad radim za

Dejmona Hadsona.” “Šta konkretno?” “Zadužen sam za bezbednost.” “Zašto si motrio na kuću i kakav ti je zadatak?” “Ja... Pokušavam da uñem u trag ukradenom

umetničkom predmetu.” “Iz Hadsonovog muzeja?” pitao je Kruz ne

menjajući izraz lica. “Ne baš... Reč je o eksponatu koji je zajedno s

dmgim umetničkim delima iz Rusije trebalo prekosutra da bude izložen u Hadsonovom muzeju.”

“Lepo je od Hadsona što stavlja Rusima na raspolaganje svoje kapacitete, sad kad imaju problema.”

“Da, gospodin Hadson je vrlo fin čovek.” “Zašto tu stvar tražiš na ovom mestu? Kuća ne

liči na galeriju, zar ne?” “Džejmi Svon je ukrao taj predmet”, odgovorio je,

pogledom okrznuvši Lorel. “Gospoñica Tot je rekla da nije u Kambriji, pa smo zaključili da je ovde.”

“Tot?” oštro je ponovio Kruz. “Kler Tot?”

“Da. Ona je Svonova partnerka. U svakom slučaju bila je. Sad spava s Hadsonom. Zaista je neverovatno zgodna. Nikad nisam video takvo savršeno parče.”

Kruz je ćutao nekoliko trenutaka. Nije trebalo da ga iznenadi što mu se Totova ponovo našla na putu, ali ipak jeste.

“Svonova partnerka, a?” rekao je. “Siroti kučkin sin. Bolje da je izabrao zvečarku.”

“Za takvu ženu muškarac je spreman da stavi glavu u torbu”, mudrovao je Kahil.

“Pusti sad niu. Kakvo je umetničko delo ukradeno? Mona Liza?”

“Uskršnje jaje izrañeno od zlata i dijamanata u kome se nalazi veliki rubin. Faberžeovo.”

Lorel i Kruz su se trudili da ostanu ravnodušni i da ne gledaju jedno u drugo.

“Ko je s tobom na ovom zadatku?” “Niko”, tvrdio je Kahil. “Pogrešan odgovor. Do sada ti je dobro išlo i

stvarno sam pomislio da ima nade za tebe. Dakle, ko je s tobom?”

Kahil je razmišljao kakve su mu opcije i zaključio da ne obećavaju bogzna šta.

“Niko”, ipak je ponovio. “Lažeš“, rekao je Kruz. “Video sam parkiran auto

na početku ulice.” “To je samo Hadson”, objasnio je Kahil,

nasmejavši se. “Zaista mu je mnogo stalo da vrati jaje. Ukoliko znate bilo šta o tom predmetu, platiće vam dobro svaku informaciju.”

“Moraće da stane u red. Mnogo je takvih”, odbrusio mu je Kruz. “A šta je s tobom?”

“Ne razumem.” “Koliko će Hadson platiti tebi da bi po njegovoj

narudžbini izvršio prvostepeno ubistvo?”

Lorel je duboko disala, a izraz njenog lica bio bi gotovo komičan u drugoj situaciji. Kahil, meñutim nije primetio da je devojka u šoku.

“O čemu, do vraga pričaš?” pitao je Kruza. “O Džejmiju Svonu.”

“Tako mi Boga, samo sam ga klepio palicom.” “A potom si ga otrovao.”

Kahil je prebledeo i počeo da se preznojava. “Ne!”, pobunio se. Ništa slično nisam učinio! U

redu, nisam uvek postupao po zakonu pomažući Hadsonu, ali to mi ne možeš prilepiti.”

Posmatrajući Kahila, Kruz je bio sklon da mu poveruje, ali ne i da mu to pokaže. Uplašen čovek znatno je spremniji da sarañuje. “Ako nisi ti, ko je?”

Kahil je poput ribe otvarao i zatvarao usta. “Kako da znam da govoriš istinu?” napokon je

upitao. “Pozovi klinički centar. Pre dvadeset minuta tamo su dopremili Svona. Mrtvog.”

Lorel se s mukom suzdržala da ne reaguje. Obećala je Kruzu da će ćutati i slediti njegova uputstva, ali ju je njegova poslednja rečenica zabolela kao udarac pesnicom.

“Gospode! Mora da su to učinili kad sam ja otišao da dovezem limuzinu.” “To ti kažeš. Šta misliš, šta će tvrditi Hadson? I čiju će verziju podržati

Totova? Ko je u vašem trouglu multimilioner, ko je fantastičan komad mesa, a ko savršena marioneta?”

Kahil je osećao da je u velikom škripcu i da će teško opstati ukoliko se Hadson i Totova udruže protiv njega.

“Sta hoćeš od mene?” najzad je smrknuto upitao. “Postoji li telefon u limuzini?” Kahil je potvrdno

klimnuo glavom. “Pozovi Hadsona i reci mu da si nas vezao, ali da i

dalje odbijamo da otkrijemo gde se nalazi rubin.”

Kahil je lagano ustao, trudeći se da ne načini nijedan pokret koji bi Kruza naveo na to da ga ubije. Bio je, naime, siguran da bi momak pucao. “Takoñe mu kaži da je Novikov ostavio poruku na Svonovoj telefonskoj sekretarici”, dodao je Kruz. “Reci da nam je čestitao što smo se domogli rubina i najavio da će doći po njega za jedan sat. Objasni im da ti je na raspolaganju manje od sata da pretražiš kuću i pronañeš dragulj i da ti je potrebna Hadsonova pomoć, kao i pomoć gospoñice Tot.”

‘'Šta ako odbiju da doñu?” “Onda ću morati da se poslužim grubljim

metodima. Ovako ili onako, biće obavljeno.” Kahil u to nije sumnjao. Pre nekoliko godina,

Kruz je jednom za svagda, pred očima miliona ljudi, dokazao da je nemilosrdan čovek.

“U redu”, predao se Kahil. “Gde je telefon?” “Na zidu iza tebe. I zapamti za Hadsona nije

vredno umreti.” “Sranje”, prosiktao je Kahil s odvratnošću. “Za

njega nije vredno čak ni raditi.” Dok je Kahil birao broj Hadsonovog mobilnog

telefona, Kruz je dao znak Lorel da stane pored njega. “Gospodine Hadsone, u kući sam i u potpunosti

kontrolišem situaciju.” Zastao je da čuje šta šef ima da mu kaže.

“Ne, nije mi bilo teško da savladam Rovana. Većina ljudi postupa razumno kad im je pištolj uperen u glavu.”

Ponovo pauza. “Kamen? Što se toga tiče, na žalost, postoji

problem. Gospodin Novikov je ostavio poruku na Svonovoj telefonskoj sekretarici. Biće ovde za manje od jednog sata, da bi uzeo rubin.”

Na Kahilovom licu pojavio se gadan osmeh kad je čuo Hadsonov komentar. “Mislio sam da ćete tako reagovati. Meñutim, ni Rovan ni Svonova kćerka neće da kažu gde su sakrili dragulj. Ukoliko mi vi i gospoñica Tot pomognete, znatno brže ćemo ga pronaći nego ako kuću budem pretraživao sam.”

Pauza. “Žao mi je, gospodine Hadsone, ne mogu to da

učinim. Ako želite da se rešite Svona, moraćete to lično da izvedete.”

Nakon nekoliko sekundi Kahil je spustio slušalicu i okrenuo se prema Kruzu.

“Dolaze.” “Lorel, pripazi na glavni prilaz.” Čim je devojka izišla iz sobe, Kruz je pogledao

Kahila. “Voleo bih da mogu da ti verujem, ali sam

paranoidan kad je njena bezbednost u pitanju. Zato se okreni, stavi ruke iza leña i skupi ih.”

“Do ñavola”, rekao je Kahil umomo, ali mu ništa dmgo nije preostalo nego da postupi kako mu je naloženo.

Kruz mu je hitro vezao mke i prineo mu kuhinjsku stolicu.

“Opkorači je i sedi.” “Zar mi nećeš zapušiti usta?” upitao je Kahil

sarkastično. “Ako odlučiš da upozoriš posetioce i da zbog toga

budeš osuñen na smrtnu kaznu, neću te sprečiti. Ako poželiš da ustaneš i odeš iz kuhinje da bi te pogodio metak, takoñe te neću ometati”, hladno mu je odgovorio Kruz.

Potom je pošao napolje, nadajući se da će svakog časa začuti Gilespijev signal. Meñutim, čuo je samo korake Dejmona Hadsona i Kler Tot koji su žurili

prema kući. Uputili su se pravo prema glavnom ulazu i zakucali na vrata. On im se prikrao iza leña poput duha.

“Otvori vrata, Lorel”, rekao je. Hadson i Tot gotovo su vrisnuli od zaprepašćenja

kada su se okrenuli i suočili s Kruzovim ‘uzijem’. “Jedno po jedno”, rekao im je. “Prvo Hadson.” “Slušajte...”, pokušao je industrijalac da dobije na

vremenu. “Postupi kako kažem.” Pogledom prostrelivši protivnika, Hadson je

procenio da treba da ga posluša. “Sada ti”, rekao je Kruz Totovoj. “Isuse, pa to si ti,

Rovane.” “Da. Poñi.” “Prokletstvo. Niko nema takav seksi glas kao ti,

dušo. “ “Uñi u kuću.” Kad je zatvorio vrata za njima, Kruz je prvo

detaljno pretresao Hadsona i ustanovio da nije naoružan. Potom se okrenuo Totovoj koja je smešeći se podigla mke, što je još više istaklo njene savršene gmdi ispod tanke svilene bluze.

“Spremna sam ako me želiš“, besramno mu se ponudila zavodničkim promuklim glasom.

Lorel je zapanjeno posmatrala ovu scenu iz dnevne sobe. Totova se uvijala uzdisala i stenjala kao da je zaista spremna za seksualni akt dok je Kruz rutinirano prelazio šakama preko njenog fascinantnog tela.

“Malo niže, dragi... Ah, baš tako. Jače, mili. Jače...”

Kada se uverio da ni ona nema oružje, odmakao se od nje. Ona ga je javno pohvalila.

“Nije bilo loše, dušo. Jesi li raspoložen da ja obradim tebe?”

“Imaš li rubin?” nabusito je upitao Hadson, munjevito razmišljajući na koji način da se izvuče iz novonastale situacije.

“Imaš li ti jaje?” odvratio mu je Kruz istim tonom. “Da.” “Mi imamo rubin.” “Planirao sam da ga otkupim od gospoñice Tot za

tri miliona dolara. Vama nudim četiri.” “Zašto?” “Zelim da moja izložba u potpunosti uspe.” “Da. Svakako. Kako se toga nisam setio?”

mrmljao je Kruz ironično, “A šta je s tobom?” pitao je Totovu.

“Džejmi me je ucenjivao, tako da sam morala da mu pomognem da ukrade jaje.”

“Da li si ga zato ubila?” “O čemu pričaš?” uzvratila mu je oprezno. “O

otrovu”, kratko je odgovorio Kruz. “To nisam učinila ja, dušo. Nikako... Džejmi je bio

najbolji koga sam ikad imala. Prvoklasan jebač. Mogao je da izdrži celu noć i da ujutru bude kao nov. Teško je naći tako obdarene primerke.”

Kruz je gotovo zarežao i ponovo se okrenuo Hadsonu. “A ti? Jesi li ga ti otrovao?”

“Zar je otrovan?” mimo je rekao stari lisac. “Da ili ne?” nije odustajao Kruz. “Pet miliona”, ponudio je Hadson umesto

direktnog odgovora.Kruz ga je ignorisao. “Šest miliona”, upomo je licitirao industrijalac. Iskušenje da udari Hadsona bilo je tako snažno

da je gotovo šokiralo Kruza. Tek tada je shvatio koliko je besan. S dmge strane, eliminisanje ovog prevaranta smanjilo bi opasnost za Lorel. Ukoliko svo troje, Totova, Hadson i Kahil istovremeno skoče na devojku, biće mu teško da puca, u strahu da bi mogao pogoditi

nju. U sebi je proklinjao Gilespija. Gde je, sto mu gromova! “Lorel, idi i motri na zadnji ulaz. Budi pažljiva da ne bi greškom pucala u Gilespija. Očekujem da će uskoro stići.”

Kad je devojka bez imalo oklevanja pohitala da učini kako joj je rekao, Kruz je ispustio uzdah olakšanja. “Sedite na pod”, rekao je zarobljenicima.

“Slušaj, mladiću...”, ponovo je pokušao Hadson. “Sedi, da te ne bih nokautirao”, zapretio mu je

Kruz gubeći strpljenje. Totova je već bila na podu, očito iskusnija u proceni stepena tuñeg gneva.

“Slušajte, barabe”, obratio im se Kruz ledenim tonom. “Svima vam preti suñenje zbog pljačke i ubistva s predumišljajem. Meñutim, svi troje ne morate da budete obešeni. Jedno od vas može iz svega ovoga da se izvuče. Potrebno je jedino da mi predate Faberžeovo jaje i da mi kažete ko je otrovao Džejmija Svona.”

“Ne slušajte ga”, brzo je rekao Hadson. “Nema nikakve dokaze i uopšte ne namerava da uradi to čime nam preti!”

“A šta vi mislite o tome?” pitao je Kruz obraćajući se Kahilu i Totovoj. “Vi nemate milijarde kojima biste otkupili svoje dupe. Imate jedino jaje i informaciju ko je ubio Džejmija Svona.”

“Mogu da se zakunem na svakom sudu da ja to nisam uradio”, tvrdio je Kahil.

“Laže!”, umešala se Totova. “On je onesvestio sirotog Džejmija. Ako je Džejmi mrtav, on je za to kriv, a ne ja.”

“Šta se desilo s Faberžeovim jajetom? Gde je?” “Ne znam. Bilo je kod Džejmija”, spremno je

odgovorila Totova. “A ti, Kahile? Znaš li ti šta je s jajetom?”

“Ja...”, promucao je ovaj.

“Kruze” oglasila se Lorel iz kuhinje. “Ne sada, dušo”, odazvao se Kruz.

“Zaista ne može da bira”, obavestio ga je Novikov. Kruz se nagonski okrenuo i uperio oružje u njega.

Rus je hladnokrvno ušetao u sobu, s automatskim pištoljem u jednoj ruci, uperenim u Lorelinu glavu, dok je drugom držao devojku za kosu.

“Pusti je”, rekao je Kruz. “Baci pištolj”, odvratio mu je Novikov. “Neću. U svakom slučaju bi nas ubio”, odvratio

mu je ravnim glasom. “Duboko diši, dušo”, rekao je potom zarobljenoj devojci. “Izgledaš kao da ćeš se svakog trenutka onesvestiti”, dodao je, neznatno naglašavajući poslednju reč. “Jesi li dobro?”

Lorel je gledala u Kruzove svetloplave oči, a potom se srušila na pod, što je nepripremljenog Novikova izbacilo iz ravoteže. U sledećem trenutku podmetnula mu je nogu, primenivši zahvat koji je naučila na časovima istočnjačkih borilačkih veština.

Kruz je pucao bez oklevanja pogodivši Novikova u zglob desne ruke. Ovaj je odmah ispustio pištolj, a u sledećem trenutku Kruz ga je tresnuo stopalom u bradu. Od siline udarca, Rus se naprosto prilepio za pod.

“Kako si, Lorel?” pitao je Kruz zabrinuto, ne skidajući pogled s Totove, Kahila i Hadsona.

“Dobro”, odgovorila je, boreći se za dah. Zaista joj nije bilo teško da odglumi padanje u nesvest. Ionako je bila potpuno ošamućena.

“Možeš li da ustaneš?” “Mo... mogu.” Glas joj je podrhtavao, ali je ustala

bez većih problema. “Uzmi Novikovljev pištolj i nasloni se leñima na moja leña. Njegov telohranitelj je sigurno napolju.”

Devojka je učinila kako joj je rekao. “Isti je kao tvoj”, prošaputala je gledajući u omžje. “Devet milimetara.”

“Znači, neće biti problema?” “Neće... Kruze, neko je pred glavnim ulazom.” Napolju se nešto dešavalo. Začuli su komešanje i

lomljavu, a potom karakterističan zvižduk. “Ne pucaj!”, viknuo je Kruz. “To je Gilespi”,

upozorio ju je. “Uñi, stariji vodniče. Do sto ñavola, bilo je krajnje vreme da stigneš.”

Gilespi je ušao s automatskim pištoljem u ruci, i mlitavim Gapanovim telom preko ramena koje je ravnodušno bacio na pod.

“Našao sam ga napolju”, rekao je ravnim tonom. “Verovatno je čekao da napokon ponovo sparim

rubin i čudesno jaje”, pretpostavio je Kruz. “Dobra zamisao”, primetio je Gilespi. “Gospoñice

Svon, dopuštate li da vas odmenim?” “Vrlo rado, hvala”, odgovorila je iznurena Lorel.

“Nisam baš najpodesnija osoba za ovaj posao.” “Kako vi kažete...”, rekao je, smešeći se. Kruz se takoñe osmehnuo, ali cev njegovog

pištolja nijednog trenutka se nije pomerala. “Ko je ovaj crni lepotan?” pitala je Totova

odmeravajući Gilespija od glave do pete. “Umukni!”, oštro je reagovao Kruz. “Ko sledeći

bude progovorio bez dozvole završiće kao Novikov.” “Možete da nam se pridružite, ambasadorko”,

rekao je Gilespi, motreći na Totovu, Hadsona i Kahila. Redpatova je ušla u sobu, držeći u ruci elegantan

pištolj i stala pored Gilespija. Osvrnula se oko sebe, osmotrila prisutne i namrštivši se pri pogledu na Novikovljevo telo upitala Kruza da li je Rus mrtav.

“Sumnjam. Nastojim da ne likvidiram klijente pre nego što im naplatim usluge.”

“Gde je jaje?” upitala je s jedva primetnim osmehom na licu.

“Hadson i Totova tvrde da je kod Svona. Lažu, naravno. Jedno od njih dvoje ga je negde sakrilo.”

“A ovaj?” pitala je pokazujući na Kahila. “Kaže da nije kod njega. Verujem mu.” “Šta je s rubinom?” “Kod mene je.” “Odlično”, promrmljala je, a zatim, smeškajući se,

obratila zarobljenicima. “Hoćemo li da pregovaramo?” Poluspuštenih kapaka, Lorel je posmatrala

kancelariju Kasandre Redpat. Ništa se nije promenilo otkako je mesec dana

ranije napustila Karu. Prostorija je i dalje bila krcata izuzetno vrednim predmetima. Pustinjsko sunce je neizdrživo peklo, a devojka se još pitala zašto ju je baš Kruz Rovan privlačio više od bilo kog drugog muškarca kog je do tada upoznala.

Šta ako on ne oseća isto prema njoj? Zar nije naučila da je život nepredvidiv?

“Gospoñice Svon”, pozvala ju je Redpatova, graciozno ustajući od radnog stola. “Lepo je od vas što ste se potrudili da doñete čak ovamo.”

“Nisam mogla da odolim vašem ljubaznom pozivu, ambasadorko. Veoma me zanima kako se sve okončalo”, rekla je Lorel, s pomalo gorkim osmehom na usnama.

Ono što nije rekla jeste da je sve vreme čeznula da ponovo vidi Kruza, barem na trenutak. Želela je da sazna da li mu je u očima ista senka kakva je prekrila njene. Da li još misli na njihov zajednički izlet u pustinju i da li je otkrio kakva je razlika izmeñu samoće i usamljenosti? Nije se mnogo nadala, ali je morala da sazna na čemu je. Možda će tada prestati da

joj se priviñaju njegovo lice i njegov glas i možda se više neće pitati kako je to biti s muškarcem koji ne sputava, već podstiče, sve njene ženske potencijale.

Delimičan odgovor već je dobila. Kruz nije bio u avionu koji su poslali po nju, niti ju je čekao na pisti u Karuu. Ako je uopšte bio ovde, držao se po strani. Možda upravo spasava život neke druge žene kojoj će se takoñe uvući pod kožu, a potom nestati i ostaviti je ranjenog srca.

“Molim vas, sedite”, blago je rekla Redpatova. “Izgledate nekako... drukčije.” Devojka je znala da je Kasandra Redpat odveć delikatna da bi izgovorila sve što je mislila o njenom novom izgledu. Lorel je zaista bila drukčija. Starija, povučenija, opreznija. I sličnija Džejmiju Svonu.

“Jesam drukčija”, potvrdila je. Na ovaj ili onaj način, preživela sam nekoliko paklenih nedelja.”

“Kao i svi mi”, promrmljala je ambasadorka. “Molim?” upitala je Lorel, kao da je nije dobro čula.

“Nije važno. Molim vas, sedite. Imam utisak kao da ćete nestati bez pozdrava.”

Devojčin osmeh bio je isti kao i njen pogled. Nekako odsutan. Dalek.

“Vi se, meñutim, nimalo niste promenili”, rekla je Redpatovoj. “Očito je da ste pronašli tačku oslonca i da ste i dalje savršeno stabilni.”

“To nije samo moja zasluga”, priznala je Kasandra.

“Pretpostavljam da nije. Uzgred budi rečeno, kako je stariji vodnik? Da li je još onako zastrašujuće privlačan?”

“O, da”, odgovorila je Redpatova, smešeći se. “Želite li piće?”

“Ne, hvala. Kada ste me pozvali da doñem, pitala sam se da li je pametno da prihvatim poziv. Sada

vidim da sam pogrešila. Što pre odem odavde, to bolje za mene.” “Zašto?”

“Nemojte glumiti naivnost”, direktno joj je odgovorila. “Videla sam vas u akciji. Dakle, recite mi šta se desilo nakon što me je Kruz odvukao na odeljenje za intenzivnu negu da posetim oca.”

I ostavio me tamo, gorko je nastavila u sebi. Bez jedne jedine reči. Nije se ni osvmuo. Čak se nije ni mkovao sa mnom.

“Mislila sam da vas je Kruz možda obavestio o raspletu dogañaja.”

“Nije. Nadala sam se da ću se informisati makar iz novina, ali one su objavile samo tričarije.”

“Poput?” “Poput pričice u ‘Los Anñeles Tajmsu’ o tome

kako su dvojica mskih grañana, Aleksej Novikov i Georgij Gapan napadnuti u starom zločestom Holivudu, ali da su prošli s lakšim povredama.”

“Imali su sreće”, blago je prokomentarišala ambasadorka. “Tamošnje ulice postale su prilično opasne u poslednje vreme.” “Na izložbi mskog blaga u Hadsonovom muzeju, pored vitrine u kojoj je trebalo da bude čudesno jaje, stajala je kartica sa šturim, nebuloznim obaveštenjem.”

“Nisam posetila tu predstavu”, tiho je rekla Kasandra.

“Onda niste saznali da je predmet oštećen na putu od Tokija do Los Anñelesa”, suvo je dodala Lorel. “Prilikom popravke, ustanovljeno je da verovatno nije reč o autentičnom Faberžeovom radu, pa stoga nije ni izložen.” “Tužno. Čovek se pita kuda ide ovaj svet.”

“Ja se konkretno pitam šta se dogodilo s Dejmonom Hadsonom i onim... stvorenjem.”

“Kler Tot?” Lorel j e klimnula glavom.

“Bojim se da se zdravstveno stanje gospodina Hadsona dramatično pogoršalo”, obavestila ju je Redpatova. “To se, doduše, moglo i očekivati u njegovim godinama.”

“Ne razumem”, začudila se Lorel. “On izgleda kao da je vršnjak mog oca.” “Na žalost, podvrgao se izvesnim nedozvoljenim medicinskim tretmanima za podmlañivanje koji su još u fazi eksperimenta. Jedno vreme bili su prilično efikasni, ali je Hadson iznenada postao alergičan na te supstance.”

“Kada?” “Otprilike pre četiri nedelje.” “Zaista? Kakva

koincidencija...” Redpatova je nešto promrmljala, poput mačke

koja prede. “Lekari su zaprepašćeni brzinom kojom se njegovo stanje pogršava. Telo mu rapidno propada i stari. Očekuju da će uskoro umreti.”

“Shvatam”, rekla je Lorel uzdahnuvši. “A šta je s osobom koja je dala otrov mom ocu?”

“Ah, da... Spektakulama gospoñica Tot... Ona upravo ulazi u mračnu zonu”, izjavila je ambasadorka gledajući u svoj neobični globus.

“Ne razumem”, rekla je Lorel prateći njen pogled. “Jedna nemilosrdna osoba obelodanila je

kompletan dosije gospoñice Tot iz kog nedvosmisleno proističe da je dotična dama radila kao agent strane vlade...”

“Špijunka?” prekinula ju je Lorel. “Tako je... Svi vodeći svetski listovi dobili su

primerak dosijea. Savršeno prevedenog, ako smem da primetim.”

“Pomenuta nemilosrdna osoba zaslužuje moju zahvalnost”, rekla je Lorel. “Šteta što ta krvoločna kučka nije konzumirala čarobni Hadsonov eliksir mladosti”, primetila je ogorčeno.

“Možda je tako, a možda i nije. Što je čovek stariji, sve više uviña da postoje i gore stvari od smrti.”

“Na primer?” insistirala je devojka. “Na primer provesti ostatak svog bednog života u

gulagu.” Lorel se brzo okrenula prema elektronskoj mapi na zidu i uočila da je u Sibim trenutno noć.

“Kako ste je prisilili da uñe u avion?” “Aleksej se za to pobrinuo. Bila je to ideja vašeg

oca.” “Tatina?” iznenadila se devojka. “Nisam znala.

Uostalom, to nije ništa čudno. Veoma malo znam o svom ocu, zar ne?”

“On je, meñutim, Totovu poznavao bolje nego bilo koji dmgi muškarac. Tačno je procenio šta će najteže podneti.”

“Bio je znatno velikodušniji prema njoj nego što bih bila ja”, nabusito je zaključila Lorel. “Ja bih je osudila na smrtnu kaznu.”

“U stvari, Džejmi je planirao da je ubije prvenstveno zbog onoga što je učinila vama. Ali, ja sam ukazala na izvesne nedostatke takvog pristupa kao što su na primer publicitet i zatvorska ćelija. Na kraju se sa mnom saglasio.”

“Uspeli ste da s tatom razgovarate o tome?” iznenadila se devojka. “Vrlo impresivno.”

“Jednostavno sam mu predložila da osmisli adekvatan pakao za gospoñicu Tot. I on je to učinio. Gospodin Gapan je našao pogodnu lokaciju i poslao je tamo.”

Lorel se gotovo plašila da se dalje raspituje, ali je radoznalost prevladala. “I kako izgleda taj njen privatai pakao?”

“Doživotno će biti u gulagu gde se sneg nikad ne topi, ćelije se greju mešavinom ñubriva i slame, a

ostali zatvorenici bez izuzetka su muškarci homoseksualnog opredeljenja.”

Lorel je dugo ćutala, a potom je ispustila težak uzdah. “Želim joj dug život tamo”, priznala je.

“Amin”, tiho je rekla Redpatova. “Uzgred budi rečeno, kako je vaš otac?”

“Znatno bolje. Lekari očekuju da će se gotovo u potpunosti oporaviti. Nikad više neće biti onako snažan kao što je ranije bio, ali će moći da vodi normalan život.”

“Odlično. Da li razmatra ponudu da radi za mene?”

Lorel se trgla od iznenañenja. “Nije mi to pominjao.” “To je ono što mi se sviña kod vašeg oca. On je

čovek s mnogo tajni, i sve ih čuva.” “Da li je Gapan od početka bio u ovoj igri? I da li

vam je zato pomogao?” “Je li vam je to otac sugerisao?” “Ne”, hladno je odgovorila. “Sami ste rekli. Moj

otac je osmislio pakao za Totovu, a Gapan ga je pronašao, zar ne?” Redpatova je oborila oči. “Imala sam dovoljno vremena da razmislim o slučaju čudesnog jajeta”, produžila je Lorel, gledajući u daljinu. “Neko u Rusiji morao je da pomogne tati. Neko ko...”

“Zašto?” prekinula ju je ambasadorka. “Šta ?” zbunila se devojka. “Zašto mislite da je vaš otac imao pomagača u

Rusiji?” “Zbog podmetnutog rubina”, jednostavno je

odgovorila. “Onog kojim je namagarčio krvožednu gospoñicu Tot. Bio je to savršen falsifikat, što znači da je njegovu izradu naručio i nadgledao neko kome je čudesno jaje bilo dostupno. Dakle, Gapan ili Novikov.

Pretpostavljam da je Gapan angažovao tatu da ukrade jaje, i to tako da sumnja ne padne na Novikova i njegove saradnike u vladi.”

“Zanimljivo”, rekla je ambasadorka. “Kao što rekoh, imala sam dovoljno vremena da o

tome podrobno razmislim.” Devojka je prećutala koliko joj je bilo teško da razreši mnogo komplikovaniju zagonetku. Ta njena lična enigma zvala se Kruz Rovan.

“Imate li još sličnih hipoteza i nedoumica?” pitala je Redpatova. “Svakako. Najintrigantnije je pitanje šta rubin zaista predstavlja.” Ambasadorka je mimo slušala, gotovo ne trepćući.

“Da nastavim?” pitala ju je Lorel. “Molim vas”, iskreno je rekla Redpatova, očigledno

veoma zainteresovana. “Uprkos Kruzovom mišljenju da ljudima često nije potreban poseban razlog da nekoga ubiju, kada se vlade odlučuju na takve poteze, najčešće su motivisane, a cilj im je sticanje moći. U modemim društvima moć obezbeñuju informacije. Celokupna današnja špijunaža vrti se upravo oko toga.”

Devojka je zastala proučavajući Kasandrino lice, ne bi li uočila neki znak odobravanja ili neslaganja. No, nije zapazila ništa izuzev radoznalosti.

“Setila sam se izvesnih napisa koje sam pročitala pre nekoliko godina o laserima i sintetičkim draguljima i o mogućnosti skladištenja informacija u rešetkama kristala. Informacije se reprodukuju pomoću precizno usmerenog svetlosnog snopa, kao kod običnog CD plejera.”

Lorel je ponovo zaćutala, iščekujući eventualnu ambasadorkinu reakciju. No, izraz na njenom licu nije se promenio.

“Za razliku od klasičnog kompakt diska sa samo jednim, vrlo, vrlo tankim slojem, rubin je kristalne

strukture i ima tri dimenzije, pa se na njemu može pohraniti neverovatna količina informacija... Kao kad bi ste celokupnu Kongresnu biblioteku smestili u mali džep. Ukoliko su takve informacije državne tajne vojne, tehnološke, obaveštajne ili nešto slično zar to ne bi bio dovoljan razlog da nekoga ubijete, ambasadorko?”

“Svakako da bi bio.” “Ako nečija grupa trenutno nema moć, ili vlast, ne

znači da je odustala od borbe. Posedovanje ovakvih fajlova moglo bi biti izuzetno dragoceno... I tako je stara ruska garda verovatno ukrala dosijee i pokušala da ih iskoristi za sticanje novca ili uticaja. Nova gamitura želela je da ih vrati, ali u tome nije uspela. U stvari, mogu da se kladim da vlasti uopšte nisu bile obaveštene šta čudesno jaje ustinu predstavlja pre nego što je napravljeno i izneto iz zemlje zajedno s Faberžeovim i dmgim umetničkim predmetima.”

“I šta je, prema vašem mišljenju, čudesno jaje?” “Ingeniozna i u estetskom smislu najlepša baza

podataka koju je čovek ikada. stvorio.” “Izgleda da sam angažovala pogrešnog člana

porodice Svon”, napokon je primetila Redpatova. “Da li vas je otac učio ovoj vrsti analize?”

“Ne. Pre bih rekla da je po sredi proces razmišljanja koji podseća na dizajniranje nakita. Naprosto se suočite s osnovnim kamenom i mnoštvom fascinantnih mogućnosti. Proučavate ih, živite s njima, sanjate o njima. A onda vam se odjednom pred očima ukaže model i sve se savršeno uklapa.”

“Jeste li zato odustali od Kruza? Model vas nije zadovoljio?”

“Da li je on to rekao?” “Nije rekao ništa”, odgovorila je Redpatova. “Kakva koincidencija”, jetko je dobacila devojka.

“Tako je bilo i u urgentnom centru. Razgovarala sam s

lekarima o očevom stanju i kad sam se okrenula da nešto upitam Kruza, ustanovila sam da je nestao.”

“Možda je mislio da ćete njega kriviti zbog onoga što se dogodilo vašem ocu.” “Teško. Kruz je znao da ga volim i pretpostavljam da nije želeo dodatno da me povredi. Verovatno je smatrao da će mi biti lakše ako se naglo izgubi iz mog života.”

“Mislim da niste u pravu.” “Ja ne mislim”, odlučno je rekla Lorel i naglo

ustala. “Zbogom ambasadorko. Hvala vam što ste zadovoljili moju radoznalost.”

“Zar nećete da ostanete barem na večeri?” “Ne, hvala. Boravak ovde samo me podseća na to

da nemam adute kojima bih pridobila odanost muškarca kog sam zavolela, a još manje njegovu ljubav.” Potom je brzo krenula prema vratima i naletela pravo na Kruza Rovana, gotovo vrisnuvši od šoka.

“Možda ćeš mi napokon poverovati, umesto da vreme provodiš kopajući sebi grob u tom prokletom kanjonu”, oštro mu se obratila Redpatova, obišavši oko radnog stola čvrstim, gotovo vojničkim korakom. “Ukoliko u narednih trideset minuta pokušate da napustite ovu prostoriju, stariji vodnik će vas u tome sprečiti. Giliju su dozlogrdile Kruzova nadmenost i tvrdoglavost isto koliko i meni. A sad, deco, izvolite, pregovarajte.”

Kada je izišla iz svoje kancelarije, vrata su se za njom prilično snažno zalupila.

Kruz nije skidao pogled s Lorelinog lica. Bila je bleda, suvih usana, umomih očiju.

“Lorel, ni jednog jedinog trenutka nisam imao nameru da te povredim”, brzo je izgovorio.

“Pusti me!”, besno je odbrusila, sklapajući oči. Nije, meñutim, bila u stanju da ostane ravnodušna na

dodir njegovih ruku, na njegovu snagu i toplinu kojom je zračio.

“Neću.” Kada je otvorila oči njegov osmeh je bio toliko

tužan da joj se srce cepalo. “Ne mogu”, dodao je jednostavno. “Bog mi je

svedok da sam pokušao, misleći da je tako za tebe najbolje.”

“Zašto?” “Zato što ne znam šta je to ljubav. Nikada nisam

voleo. Čak nisam znao ni da li sam sposoban da volim. Ne znam ni sada. Jedino što znam jeste da si mi neprestano pred očima, da mi se priviña tvoj glas, da mi srce ludački udara i... kad bih se okrenuo...”

Potom je naglo zaćutao kao da ga je grlo izdalo. Ruke su je gotovo bolele od stiska njegovih prstiju, ali joj to nije bilo važno. Zurila je u njegove blistave osenčene oči i videla sopstveni lik.

“Užasno si mi nedostajala”, nastavio je promukim glasom. “U početku sam mislio da ću se na to navići, ali bol je sve jači. Da li i ti tako osećaš?”

“Da”, prošaputala je. “Čim vidim vodu, setim se našeg zajedničkog

kupanja i čini mi se da si mi u venama poput plamena. Sve vreme osećam ukus tvojih usana, čujem tvoje disanje i zatvorenih očiju vidim tvoje telo kako mi se predaje... Je li tako i kod tebe?”

“Jeste”, priznala je. “Noći su najteže”, produžio je svoju intimnu

ispovest. “Čim zaspim, sanjam te i osećam toplinu tvoje kože, tvoj dah na mom vratu i mir koji sam pronašao jedino s tobom. A onda se probudim i...”

Zatvorio je oči, upinjući se da se sabere. Ona je tiho izgovorila njegovo ime i svoju drhtavu

šaku podigla prema njegovom licu, prstima prešla

preko njegovih obrva, nosa, usta, brade i blistavih tamnih trepavica.

“Lorel”, pozvao ju je dubokim glasom. “Da”, potvrdila je promuklo. “Tako se i ja osećam.

To se zove ljubav.” Otvorio je oči, preplavljen emocijama. Pokušao je dajoš nešto kaže, ali nije mogao. Privukao ju je sebi i zagnjurio glavu u njenu kosu, grleći je tako kao da mu od tog dodira zavisi život. Ona se s jednakom predanošću privila uz njega.

Nakon pola sata narednik je prestao da stražari pred vratima Kasandrine kancelarije i udaljio se, veselo zviždućući. Redpatovu je pronašao u senci ramade, zagledanu u pustinjski pejzaž.

“I?” upitala je. “Biće nas četvoro na večeri, mama.”