VILIJAM VORDSVORT : ''Poezija i poetska dikcija'' - predgovor 2. izdanju ''Lirskih balada'' 1802.g. Prva zbirka je bila ogled : u kojoj meri se izborom pravog ljudskog govora u stanju slikovite emocije, moe postii ona vrsta i kvalitet zadovoljstva, koje pesnik moe da ostvari racionalnim trudom. Vordsvort daje sistemsku odbranu teorije na osnovu koje su njegove pesme pisane, jer ako se budu ostvarila njegova gledita, bie stvorena nova kola u poeziji. Smatra se da pesnik daje formalnu obavezu da e potovati odreene navike asocijacije misli on itaocu stavlja do znanja da e u delu neke vrste ideja i izraza biti prisutne, a neke iskljuene. Oni koji su navikli na gizdavost i uplju frazeologiju, oseae se udno i neobino itajui ovu knjigu. Glavni cilj : da se odaberu dogaaji i situacije iz obinog ivota, i da se opiu odabranim jezikom kojim stvarno ljudi govore, ali istovremeno da se obaviju i oboje matom, da bi obine stvari bile prikazane umu u neuobiajenom vidu; da se ti dogaaji i situacije uine zanimljivim, tako to e se u njima pokazati osnovni zakoni nae prirode (prvenstveno ako se to odnosi nain na koji vrimo asocijaciju ideja kad smo uzbueni). Skroman seoski ivot tu se bitne strasti srca manje obuzdavaju, i izraavaju otvorenijim i naglaenijim jezikom, elementarna oseanja koegzistiraju u stanju vee jednostavnosti, a ljudske strasti se objedinjuju sa divnim i stalnim oblicima prirode. Jezik tih ljudi je usvojen (- i oien od svih trajnih uzroka nedopadanja i vulgarnosti), jer oni saoptavaju svoja oseanja i pojmove jednostavnim i netraenim izrazima proistekao iz esto ponavljanog iskustva i pravilnih oseanja, taj jezik je stalniji i filozofskiji od pesnikog. Postoji trivijalnost i vulgarnost, i misli i jezika, u nekim savremenim pesmama Vordsvort smatra da to nije sluaj sa njegovim, jer svaka od njih sadri dostojnu svrhu. On nije uvek pisao sa unapred zamiljenom namerom, ali njegove navike razmiljanja su tako podstakle njegova oseanja da ona sobom uvek povlae i odreenu svrhu. Jer svaka dobra poezija je spontan izliv snanih oseanja. Pesniki proces stvaranja : Vredne pesme stvara samo ovek koji dugo i duboko razmilja, poto je obdaren vie nego obinom organskom osetljivou. Izlive oseanja doteruju i vode nae misli, a one predstavljaju sva naa prethodna oseanja posmatranjem njihovih meusobnih odnosa, mi otkrivamo ta je zaista vano za ljude. Ponavljanjem i produavanjem tog procesa, naa oseanja e biti povezana sa znaajnim predmetima, i tako e (ako smo obdareni velikom osetljivou) da se stvore izvesne navike ljudskog uma povinujui se njima, mi emo biti u stanju da opiemo predmete i izrazimo oseanja takve prirode i u takvoj meusobnoj vezi, da itaoevo razumevanje mora biti u izvesnoj meri olakano, a njegove simpatije ojaane i oiene. Dakle : svaka od ovih pesama ima neku svhu, zato to oseanje izraeno u njima daje znaaj radnji i situaciji, a ne obrnuto. Ova razlika je bitna, zbog opteg znaaja teme - tema je izuzetno vana. Ljudski um ima sposobnost da se uzbudi i bez primene grubih stimulansa pokuaj stvaranja i uveavanja te sposobnosti je jedan od najboljih zadataka pesnika, posebno u vreme kada mnogi uzroci otupljuju razabirajue snage ljudskog uma (veliki nacionalni dogaaji, urbanizacija...). Stil : personifikacije apstraktnih ideja su potpuno odbaene, kao obino sredstvo da se stil uzvisi i digne iznad proze. Vordsvortov cilj je da podrava i usvoji pravi ljudski govor, a takve personifikacije nisu prirodan i stalan deo tog govora, ve figure koje su mehaniki instrument stila. Takoe, Vordsvort ulae dosta truda da izbegne poetsku dikciju da bi jezik uinio bliim ljudskom jeziku. Uvek se trudio da paljivo dri na oku svoj predmet, i smatra da su njegove misli izraene jezikom koji odgovara njihovom respektivnom sadraju. Jezik velikog dela svake dobre pesme, ak i najuzvienijeg karaktera, ne mora ni u kom pogledu, osim u vezi sa metrikom, da se razlikuje od jezika dobre proze ustvari, neki od najzanimljivijih delova najboljih pesama su jezik proze, kada je proza dobro napisana. Dakle : ne postoji, niti moe postojati, bilo kakva bitna razlika izmeu jezika proze i metrike kompozicije. Jedina tana antiteza prozi jeste metar, a i to nije strogo odreena antiteza, jer se stihovi i metriki odlomci pojavljuju sasvim prirodno i u prozi.

Vordsvort preporuuje jezik poezije koji je u najveoj meri selekcija jezika kojim ljudi govore, koja e potpuno odvojiti kompoziciju od niskosti i vulgarnosti obinog ivota. Ako se tome doda jo i metrika stopa, stvorie se raznovrsnost sasvim dovoljna za uivanje zdravog ljudskog uma. Ako je pesnikova tema razumno izabrana, ona e ga prirodno dovesti do strasti, iji e jezik, ako se odabere istinito i pametno, neophodno morati da bude uzvien i raznolik, i iv metaforama i figurama. Hedonistiki i etiki cilj poezije : Vordsvort smatra da zadovoljstvo koje eli da prui itaocu, mora potpuno da zavisi od pravilnih pojmova o ovoj temi, a to zadovoljstvo je samo po sebi od velikog znaaja za na ukus i moralna oseanja. Ako se prihvate njegovi zakljuci, onda e ocene o delima najveih pesnika biti mnogo drugaije nego to jesu, a naa moralna oseanja, koja utiu i koja su pod uticajem tih ocena, bie popravljena i preiena. ta je pesnik ? Pesnik je ovek koji govori ljudima; obdaren je ivljim senzibilitetom, veim entuzijazmom i nenou, bolje poznaje ljudsku prirodu, i ima duu veu nego obian ovek. Pesnik je ovek zadovoljan svojim linim strastima i voljom, i vie nego drugi raduje se ivotnom duhu koji je u njemu; on uiva u kontemplaciji tenji i strasti koje se manifestuju u zbivanjima sveta, i osea nagon da ih stvara i tamo gde ne moe da ih nae. Pesnik ima sposobnost da odsutne stvari utiu na njega kao da su prisutne, sposobnost da sebi doara strasti koje su daleko od toga da budu iste kao one koje proizilaze iz stvarnih dogaaja. Zbog svega toga, i iz prakse on je ovek koji je stekao veu spremnost i mo izraavanja svojih misli i oseanja, a posebno onih koje se raaju u njemu bez neposrednog vidljivog uzbuenja. Jezik koji mu dolazi od te sposobnosti, mora esto da bude ispod onoga kojim govore ljudi u svakodnevnom ivotu, pod stvarnim pritiskom tih strasti, ije senke pesnik stvara ili osea da se stvaraju u njemu. Dakle, dokle god pesnik samo opisuje i imitira strasti, njegov posao je donekle mehaniki, u poreenju sa slobodom i snagom stvarne i materijalne radnje i patnje. Zato pesnik eli da svoja oseanja priblii, pa ak i poistiveti sa oseanjima onih lica koje opisuje; jer on opisuje sa naroitim ciljem da prui zadovoljstvo. On e primeniti naelo selekcije, prilikom uklanjanja onoga to bi inae bilo bolno ili runo u strasti; osetie da nema nikakve potrebe da se obmanjuje i uzdie priroda; i verovae da nikakve rei, koje njegova mata ili uobrazilja mogu sugerisati, nee moi da se porede sa onima koje su emanacija stvarnosti i istine. Aristotel je rekao da je pesnitvo najvie filozofsko od svih knjievnih dela i ono to i jeste, jer je njegov cilj istina, ne individualna i lokalna, ve opta. Ona ne poiva na spoljanjem dokazivanju, ve nju strast nosi direktno u srce. Poezija je slika oveka i prirode. Pesnik pie samo sa jednim ogranienjem da prui neposredno zadovoljstvo ljudskom biu. Potreba za stvaranjem neposrednog zadovoljstva nije degradacija pesnikove linosti ve potvrda lepote u vasioni, i poast koja se ukazuje prirodnoj i nagoj dostojanstvenosti oveka, velikom elementarnom principu zadovoljstva, na osnovu koga on saznaje, osea, ivi i kree se. Gde god saoseamo u bolu, to saoseanje je stvoreno i odravano tankim nitima sa zadovoljstvom. Mi ne raspolaemo nikakvim znanjem osim onog koje je izgraeno na zadovoljstvu, i koje u nama postoji jedino putem zadovoljstva. Pesnik posmatra oveka i predmete koji ga okruuju kako deluju i reaguju jedni na druge, i kako stvaraju kompleksne odnose bola i zadovoljstva; posmatra oveka u njegovoj sopstvenoj prirodi i njegovom svakodnevnom ivotu, kako o tome razmilja sa izvesnim kvalitetom neposrednog znanja, sa izvesnim uverenjima, intuicijama i dedukcijama; posmatra ga kako u toj sloenoj sceni ideja i oseaja nalazi predmete koji neposredno izazivaju u njemu saoseanje praeno prevagom zadovoljstva. On posmatra kako su ovek i priroda u sutini prilagoeni jedno drugom, a ovekov um kao ogledalo najlepih i najzanimljivijih svojstava prirode. Poezija i nauka : Tako pesnik opti sa celokupnom prirodom sa ljubavlju koja je slina ljubavi naunika. Znanje pesnika i naunika lei u zadovoljstvu; ali znanje pesnika je neophodan deo nae egzistencije, nae prirodno i neotuivo naslee, dok je znanje naunika lina tekovina naunik trai istinu, pesnik se raduje njenom prisustvu. Poezija je dah i finiji duh svakog znanja, ona je izraz pun strasti na licu svake nauke. Pesnik, strau i znanjem, sjedinjuje ogromno carstvo ljudskog drutva. Poezija je prva i poslednja od sveg saznanja ona je besmrtna koliko i ljudsko srce.

Sve to vai za poeziju uopte, a posebno za one delove pesnikog sklopa u kojima pesnik govori kroz svoje likove. Zato su dramski delovi pesnikog sastava nesavreni ukoliko skreu sa puta pravog prirodnog jezika, i ukoliko su obojeni linom pesnikovom dikcijom. Meu osobinama koje su nabrojane kao presudne za pesnika, ne postoji nita to bi se bitno razlikovalo od drugih ljudi, osim u stepenu. Pesnik se prvenstveno odlikje veim podsticajem misli i oseanja bez neposrednog spoljanjeg uzbuenja, i veom sposobnou njihovog izraavanja. Ali sve te strasti i oseanja i misli su opteljudske. One stoje u vezi sa naim moralnim oseanjima i animalnim oseajima, i sa uzrocima koji ih izazivaju. Pesnik misli i osea u duhu ljudskih strasti. Zato se njegov jezik ne moe razlikovati u znatnom stepenu od jezika svih ostalih ljudi koji ivo oseaju i jasno vide. Pesnici ne piu za pesnike, ve za ljude. Da bi izazvao razumno saoseanje, pesnik mora da se izraava onako kako se izraavaju i drugi ljudi. Dokle god on samo vri selekciju pravog ljudskog jezika, ili komponuje tano u duhu takve selekcije, on stupa po vrstom tlu, i mi znamo ta treba da oekujemo od njega. Isto vai i za metar metar je regularan i jednoobrazan, ne proizvoljan kao ono to se obino naziva poetskom dikcijom. Sa jedne strane, italac je potpuno u milosti pesnika u pogledu slika ili dikcije koje pesnik odabira da udrui sa strau; sa druge, metar se povinuje izvesnim zakonima, kojima se i pesnik i italac rado pokoravaju jer su pouzdani, i jer ne vre nikakvo uplitanje u odnosu na strast, ve uveavaju i upotpunjuju zadovoljstvo koje koegzistira sa njom. Zato Vordsvort pie u stihu, ako zastupa takva gledita ? Ono to ini najdragoceniji predmet svakog pisanja, bilo u prozi ili stihu : velike i univerzalne ljudske strasti, njihova najoptija i najzanimljivija zanimanja, i ceo svet prirode kao izvor beskrajnih kombinacija oblika i slike sve to moe biti ivo opisano u prozi, ali takvom opisu se moe dodati i dra koja, po priznanju naroda, postoji u metrikom jeziku. Jo uvek postoji miljenje da je potrebno da metar prate odreene prikladne boje stila takvo miljenje potcenjuje mo samog metra. Postoje pesme sa skromnijim temama, i sa jo jednostavnijim stilom, koje neprekidno pruaju zadovoljstvo naratajima. Cilj poezije je da stvori uzbuenje u kombinaciji sa prevagom zadovoljstva. Pod pretpostavkom da je uzbuenje neobino i neredovno stanje ljudskog uma misli i oseanja u tom stanju ne smenjuju jedni druge uobiajenim redom. Meutim, ako su rei kojima je ovo uzbuenje stvoreno, same po sebi snane, ili ako slika i oseanja sadre preteranu srazmeru bola, onda postoji opasnost da se uzbuenje prenese preko dozvoljenih granica. Dakle, prisustvo neeg stalnog, na ta je ljudski um navikao u manje uzbudljivom stanju, ima veliku efikasnost u ublaavanju i obuzdavanju strasti. Otuda tendencija metra da u izvesnom stepenu lii jezik njegove stvarnosti, i time obavije celu pesmu nekom polusveu nestvarne egzistencije patetinije situacije i oseanja (tj. koja imaju veu srazmeru bola) moi e pre da se podnesu u metrikom sastavu nego u prozi. Uzroci zadovoljstva koje se dobija od metrikog jezika : zadovoljstvo koje ljudski um izvlai iz opaanja slinosti u raznolikosti taj princip je veliki izvor aktivnosti naeg uma. Od tanosti sa kojom se slinost u raznolikosti i raznolikost u slinosti opaaju, zavise na ukus i naa moralna oseanja. Poezija je spontan izliv snanih oseanja ona vodi poreklo od emocije koje se ovek sea u mirnom stanju, i o njoj razmilja sve dok se u svesti stvarno ne oivi emocija, srodna onoj koja je prethodno bila predmet kontemplacije. U takvom raspoloenju obino poinje uspeno stvaranje pesnikog dela. Emociju odreuju razliita zadovoljstva, tako da e pri opisivanju bilo kakvih strasti, ljudski um biti u stanju uivanja. To je prirodan proces. Muzika skladnog metrikog jezika nesvesna asocijacija zadovoljstva prethodno dobijena dejstvom rime ili metra neke sline konstrukcije, nejasna i stalno obnavljana percepcija jezika koji podsea na jezik stvarnog ivota, ali se zbog metra razlikuje od njega sve to stvara sloeno oseanje uivanja, koje je znaajno po tome to slui za ublaavanje bola uvek pomeanog sa snanim opisima dubljih strasti. Ovaj efekat se uvek dobija u patetinoj i strastvenoj poeziji, dok su u vedrijim stihovima, lakoa i ljupkost same po sebi glavni izvor itaoevog uivanja.

Od dva, podjednako dobro uraena opisa, jednog u prozi a drugog u stihu onaj u stihu bie itan sto puta, a onaj uprozi samo jedanput. Zato Vordsvort bira teme iz obinog ivota, i zato se trudi da svoj jezik priblii pravom ljudskom govoru ? On je svestan da su njegove asocijacije ponekad bile posebne, umesto da budu opte, pa da je tako davao stvarima laan znaaj, i moda ponekad pisao o nedostojnim temama. Ipak, on smatra da je to manja greka nego da koristi one uobiajene samovoljne veze oseanja i ideja sa posebnim reima i frazama. Molba itaocu : da u ocenjivanju ovih pesama odluuje iskreno po svojim oseanjima. Taan ukus u poeziji predstavlja jedan steeni talenat, koji se jedino moe stvoriti miljenjem i dugim, neprekidnim upoznavanjem sa najboljim uzorima. Vordsvort pretpostavlja da e se, ako njegov cilj bude postignut, stvoriti jedna vrsta poezije, koja e biti istinska poezija, po svojoj prirodi dobro prilagoena da stalno zanima ljudski rod, a isto tako znaajna po mnogostrukosti i kvlitetu svojih moralnih odnosa.

''O poetskoj dikciji'' dodatak predgovoru 1802.g. Taan pojam znaenja u kojem je izraz ''pesnika dikcija'' bio upotrebljen u Predgovoru. Najraniji pesnici svih naroda pisali su iz oseanja izazvanih stvarnim dogaajima, i pisali su prirodno. Snano oseajui, njihov jezik je bio smeo i figurativan. Kasnije, pesnici su zapazili uticaj takvog jezika, i u elji da proizvedu isto dejstvo, iako nisu nadahnuti istom strau, oni su mehaniki prisvojili iste figure govora, esto ih primenjujui na oseanjima i mislima sa kojima oni nemaju nikakve veze. Tako se stvorio jezik, materijalno razliit od stvarnog ljudskog govora u ma kojoj situaciji. Meutim, iz raznih pogrenih razloga, taj jezik je bio primljen sa divljenjem, i pesnici su stvorili fraze sastavljene prividno u duhu prvobitnog figurativnog jezika strasti, koje su bilo potpuno njihov izum i obeleene raznim stepenima neobuzdanog odstupanja od zdravog smisla i prirode. Tano je da se jezik najranijih pesnika osetno razlikovao od obinog jezika, jer je to bio jezik izvanrednih prilika, ali njime su zaista govorili ljudi. Verovatno je ovom jeziku vrlo rano bila dodata neka vrsta metra. To je odvojilo jezik poezije jo dalje od obinog ivota, tako da su itaoci bili ganuti na nain na koji nisu bili navikli da budu ganuti u stvarnom ivotu. Pod zatitom tog oseanja, kasniji pesnici su skovali frazeologiju koja je imala jednu zajedniku crtu sa istinskim jezikom poezije da se ne uje u obinom ivotu, da je neobina. Razlika je u tome to su prvi pesnici govorili jezikom koji, iako je bio neobian, ipak je bio jezik ljudi. Vremenom, metar je postao obeanje ovog neobinog jezika, i ko god bi hteo da pie u metru, uvodio je i tu izopaenu frazeologiju, pa su istinito i lano postali nerazdvojno utkani jedno u drugo, a ukus ljudi je postao potpuno pogrean. Sa napretkom uglaenosti, ova dikcija je svakodnevno postajala sve iskvarenija. Uzrok zadovoljstva koje prua ta udna i besmislena dikcija, nalazi se u stvaranju pojma o posebnosti i uzvienosti pesnikovog lika, i od laskanja itaoevom samoljublju. Taj efekat se postie remeenjem obinih navika miljenja, to pomae itaocu da se priblii nekom uznemirenom duevnom stanju; pa ako ga ne oseti, italac smatra da je lien jednog osobitog zadovoljstva koje poezija moe, i treba, da mu prui.

SEMJUEL TEJLOR KOLRID : ''ta je poema, i ta je poezija'' odlomak iz ''Biographia Literaria'' 1817.g. Kolrid i Vordsvort su 1797.g. razgovarali o 2 glavne take poezije : mo da izaziva itaoevo saoseanje vernom privrenou istini prirode, i mo da prui interesovanje novine pomou preinaavajuih boja uobrazilje. Iznenadna dra, koju svetlost i sluajno senka rasprostiru preko nekog poznatog predela, pretpostavlja praktinost njihovog kombinovanja one ine poeziju prirode. Tako su stvorene ''Lirske balade'' dve vrste pesama : 1.- dogaaji i linosti, bar delimino, natprirodni; oseanja probuena dramatinom istinom, koje bi prirodno pratile takve situacije, pretpostavljajui ih realnim. Kolridov deo : likovi natprirodni, ili bar romantini, ali takvi da iz nae unutranje prirode prenose neko ljudsko interesovanje i izgled istine, koja je dovoljna da tim senkama uobrazilje prida dobrovoljno trenutno obustavljanje neverice, koje sainjava poetsku veru. 2.- predmeti izabrani iz obinog ivota; likovi i dogaaji kakvi postoje u svakom selu i njegovoj okolini gde boravi misaon i osetljiv duh koji hoe da ih potrai, ili zapazi kad se jave. Vordvortov deo : svrha je dati dra novine svakodnevnim stvarima, i izazvati oseanje koje je analogno natprirodnom, probuditi panju duha iz letargije navike, i uputiti je na ljupkost i udesa sveta. U tu svrhu, Kolrid je napisao ''Starog mornara'', ''Crnomanjastu gospou'' i ''Kristabelu'', dok je Vordsvort bio produktivniji, a dodao je i nekoliko pesama napisanih toplom, uzvienom i uzdranom dikcijom, kao ogled o tome da li bi predmeti, koji odbacuju uobiajene ukrase, mogli da se obrade jezikom obinog ivota i proizvedu ono prijatno interesovanje koje je poezija naroito duna da prui. Vordsvort je II izdanju dodao Predgovor zalae se za proirenje ovog stila na poeziju svih vrsta, i za odbacivanje svih fraza i oblika stila koji nisu obuhvaeni onim to on naziva jezikom stvarnog ivota. Dokaz da se Vordsvortove pesme ne razlikuju od drugih samo ''prostatvom jezika i nitavnou misli'', je u tome to se stalno poveava broj njegovih potovalaca, posebno meu mladim ljudima jake oseanosti i meditativnog duha. Ta injenica, kao i autorova intelektualna energija, proizveli su vihor kritike. Sa mnogim delovim Pregovora, Kolrid se nikada nije slagao zamerao im je pogrean princip, kao i protivrenosti koje se vide izmeu pojedinih delova Pregovora, i izmeu Predgovora i pesnikovog postupka u veem broju samih pesama. Kolrid eli da objasni u kojim takama se potpuno slae sa Vordsvortvim miljenjem, a u kojima ne. Ali, prethodno eli da iznese svoje ideje o poemi, i o samoj poeziji. Pesma sadri iste elemente kao i prozni sastav razlika je samo u njihovom razliitom kombinovanju, sa obzirom na razliit cilj koji se ima u vidu. - Cilj moe biti samo da se olaka pamenje nekih injenica, pomou svrstavanja a poto se izvesno naroito zadovoljstvo osea u predvianju ponavljanja zvukova i kvantiteta, onda svi sastavi kojima je takva dra pridodata, ma kakva bila njihova sadrina, mogu da se nazovu pesmama. - Neposredna svrha moe biti saoptavanje istine, bilo opte i proverljive kao u naunim delima, bilo doivljene i zabeleene, kao u istoriji. - Zadovoljstvo moe proizilaziti iz ostvarenja cilja, ali ono nije samo po sebi neposredan cilj. - Ponekad prenoenje zadovoljstva moe biti neposredna svrha iako istina, moralna ili intelektualna, treba da bude krajnji cilj, to nije sredstvo razlikovanja vrste dela. - Prenoenje zadovoljstva moe biti neposredni cilj dela koje nije metriki komponovano novele i romani. Da li bi im tada samo dodavanje metra, sa rimom ili bez nje, dalo pravo na ime poema? Ako bi metar bio pridodat, svi drugi delovi moraju biti nainjeni saglasni sa njim, moraju da opravdaju neprekidnu i naroitu panju prema svakom delu.

Konana definicija : pesma je ona vrsta sastava, koji je suprotan delima nauke, jer ima za svoj neposredan cilj zadovoljstvo, ne istinu; a od svih drugih vrsta (imajui u vidu zajedniki cilj sa njima) razlikuje se po tome to je uivanje od celine saglasno sa jasnim zadovoljenjem koje prua svaki sastavni deo. To mora biti pesma iji delovi uzajamno podravaju i objanjavaju jedni druge, koji se usklauju i podravaju svrhu i poznate uticaje metrikog svrstavanja. italac treba da bude noen napred ne samo mehanikim nagonom radoznalosti, ili nemirnom eljom da stigne do krajnjeg reenja, ve prijatnom aktivnou duha izazvanom privlanostima samog putovanja. ''Slobodan duh treba pourivati napred'' Petronije Arbiter. Definicija poezije : poezija najvie vrste moe postojati bez metra, pa ak i bez osobenih ciljeva pesme. Prva glava ''Isaije'' je poezija u najizrazitijem smislu, ali bi zaista bilo udno rei da je neposredan prorokov cilj bilo zadovoljstvo, a ne istina. Ma kakvo specifino znaenje pridali rei poezija, ono u sebe ukljuuje injenicu da pesma ne moe, niti treba, da bude samo poezija. Ali, ako treba da se stvori skladna celina, ostali delovi ne smeju gubiti iz vida poeziju. To se postie prouenim odabiranjem i vetakim rasporeivanjem koji imaju udela u jednom svojstvu poezije svojstvo izazivanja neprekidne i podjednake panje, vie nego to je to ona koju trai jezik proze. ta je poezija ? - pitanje blisko pitanju ta je pesnik ? : To je distinkcija koja proizilazi iz samog poetskog genija, koji izgrauje i uobliava slike, misli i emocije pesnikog duha. Pesnik unosi u delovanje celokupnu ljudsku duu, sa podreivanjem njenih moi jednih drugima, prema njihovoj relativnoj vrednosti i dostojanstvu. On izliva ton i duh jedinstva, koji spaja i stapa jedno sa drugim, pomou one sintetine i arobne snage koju nazivamo uobrazilja. Ova snaga, prvi put pokrenuta u dejstvo voljom i umom, i zadrana pod njihovim nadzorom, otkriva se u ravnotei ili pomirenju suprotnih ili neskladnih kvaliteta istovetnosti sa raznolikostima, opteg sa stvarnim, ideje sa slikom, individualnog sa tipinim, oseanja novine i sveine sa starim i poznatim predmetima... i dok stapa i usklauje prirodno i vetako, ipak podreuje vetinu prirodi, manir materiji, i nae divljenje prema pesniku naem saoseanju sa poezijom. Konano, zdrav smisao je telo poetskog genija; mata je njegova draperija; kretanje njegov ivot; a uobrazilja dua, koja je svuda i u svakom, i uobliava sve u lepu i razumljivu celinu. ''Teorije o pesnikoj dikciji'' : Vordsvort se zalagao za reformu pesnike dikcije pokazao je istinitost oseanja i i dramatiku umetnosti onih figura i metafora kod prvobitnih pesnika, koje, liene svojih opravdavajuih razloga i pretvorene u obine dosetke spajanja ili kienja, ine karakteristinu lanost u stilu modernih pesnika; ukazao je na put kojim je izvrena ta promena, i na slinosti izmeu stanja u koje se itaoev duh dovodi prijatnom zbrkom misli usled neobinog niza rei i slika, i stanja koje se stvara prirodnim jezikom uzbuenog oseanja. Kolridova neslaganja : Vordsvortove rei znae da se prava pesnika dikcija sastoji u jeziku uzetom od ljudi iz stvarnog ivota, jeziku kojim prirodno govore ljudi pod dejstvom prirodnih oseanja : 1.- ovo pravilo moe da se primeni samo na odreene vrste poezije; 2.- ak i u njima, ono je primenljivo samo u smislu u kojem to nikad niko nije poricao; 3.- moe da se primeni u onom stepenu u kojem je to praktino, ali je po pravilu beskorisno, ako ne i tetno, pa zato i nije potrebno da se praktikuje. Vordsvort obavetava itaoca da je izabrao prost i seoski ivot ne zarad zadovoljstva sumnjivog moralnog porekla, iji se uzroci nalaze u : 1.- prirodnosti pretpostavljenih stvari, 2.- prividnoj prirodnosti pretpostavljanja, koja je podignuta unoenjem pievog znanja i talenta, 3.- itaoevom svesnom oseaju superiornosti probuene kontrastom koji se iznosi pred njega. Vordsvort bira prost i seoski ivot zato to se tu bitne strasti srca manje obuzdavaju, i izraavaju otvorenijim i naglaenijim jezikom, elementarna oseanja koegzistiraju u stanju vee jednostavnosti, a ljudske strasti se objedinjuju sa divnim i stalnim oblicima prirode.

U najzanimljivijim pesmama poeme ''Braa'', ''Majkel'', ''Ruta'', ''Luda majka''... date su linosti koje nikako nisu uzete iz prostog ili seoskog ivota, dok njihova oseanja i jezik pripadaju uzrocima i okolnostima koji ne zavise neophodno od njihovih zanimanja i boravita. Njihove misli, oseanja, jezik i ponaanje, mogu se objasniti uzrocima koji proizvode iste rezultate u svakom stanju ivota, bilo u gradu ili na selu. Dva glavna uzroka : 1.- nezavisnost koja uzdie oveka iznad robovanja ili svakodnevnog rada za tui profit, i 2.- religiozno vaspitanje zahvaljujui ovom uzroku, koji je toliko sluajan, da nije proizvod posebnih mesta ili zanimanja, pesnikove linosti mogu zaista da oseaju, misle i govore na nain iole slian njegovom prikazivanju. Odricanja stvaraju prepreke obrazovanju zdravih oseanja i misaonog uma. Ljudskoj dui je potreban izvestan povoljniji poloaj da bi mogla napredovati nije verovatno da e svako postati bolji ivei seoskim ivotom. Vaspitanje ili uroena osetljivost moraju unapred postojati, ako promene, oblici i zbivanja u prirodi treba da se pokau kao dovoljni stimulansi. Tamo gde oni nisu dovoljni, um se zgri i otvrdne, i ovek postaje sebian, ulan, grub i tvrda srca. (- primer su vrlo nepovoljni uslovi ivota seljaka severnog Velsa). Kolrid u punoj meri prihvata Aristotelov princip poezija je sutastveno idealna; ona izbegava i iskljuuje sve akcidense; njeni individualiteti ranga, karaktaera, ili zanimanja, moraju biti predstavnici jedne klase; a linosti poezije moraju biti zaodenute generinim atributima, zajednikim atributima te klase, ne onakvim kakve bi jedan obdaren pojedinac mogao da ima, ve onim za koje je najverovatnije da ih on, sa obzirom na njegov poloaj, unapred ima. Likovi svetenika i pastira-mornara u pesmi ''Braa'', i pastira u pesmi ''Majkel'' imaju onaj privid istinitosti i tipinosti, koji zahteva svrha poezije. Oni pripadaju poznatoj i ustaljenoj klasi, i njihovo ponaanje i oseanja su prirodni proizvodi prilika zajednikih toj klasi. U drugim pesmama, koje su zamiljene u niem tonu ''Hari Gil'', ''Mali idiot'' data oseanja pripadaju ljudskoj prirodi uopte, iako je pesnik postavio pozornicu u seoski predeo (da bi sebe stavio u blizinu zanimljivih slika, i da ne bi morao da sentimentalno opaanje njihove lepote pripie likovima svoje drame). U ''Malom idiotu'', lik majke nije toliko realan i prirodan proizvod sredine, koliko je olienje jednog instinkta lienog razuma. Kolrid navodi dve zamerke, koje smatra neosnovanim : - da se autor nije dovoljno potrudio da iz itaoeve mate iskljui slike proste, bolesne idiotarije, - i da je deakova idiotija toliko ravna majinoj ludosti, da za itaoca vie predstavlja smenu burlesku nego analitiki prikaz materinske ljubavi. U jednoj beleci za pesmu ''Glog'', Vordsvort kae da je potrebna uvodna pesma, u kojoj bi ocrtao lik osobe ije rei u pesmi navodno itamo nemogue je podravati dosadnu i brbljivu prialicu, a da se pritom ne ponovi dejstvo dosade i brbljivosti. Kolrid smatra da su upravo oni delovi pesme koji su mogli isto tako, ili jo bolje, poticati iz pesnikove uobrazilje, pruaju sveopte zadovoljstvo, a oni delovi koji iskljuivo pripadaju zamiljenom govorniku deluju na itaoce kao nagla i neprijatna padanja sa visine. Vordsvort : Jezik tih ljudi je usvojen (- i oien od svih trajnih uzroka nedopadanja i vulgarnosti), jer oni saoptavaju svoja oseanja i pojmove jednostavnim i netraenim izrazima. Kolrid : jezik seljaka, oien od svih provincijalizama i grubosti, i preudeen tako da je saglasan sa zakonima gramatike, nee se razlikovati od jezika bilo kog oveka zdrave pameti, bez obzira koliko uenog, osim time to su pojmovi koje seljak ima da saopti, malobrojniji. Seljak tei gotovo iskljuivo saoptavanju odvojenih injenica, koje pretpostavljaju njegovo oskudno iskustvo, ili tradicionalno verovanje. Obrazovan ovek uglavnom trai da otkrije i izrazi one spone stvari, ili one relativne odnose injenica, iz kojih se moe izvui neki vie ili manje opti zakon. Kolrid se ne slae sa tvrenjem da je najbolji deo jezika izgraen od onih predmeta sa kojima seljak svakog asa opti, jer ako optenje sa nekim predmetom podrazumeva sposobnost da se o njemu diskrimeno misli, onda saznanje neobrazovanog seljaka daje veoma oskudan renik malobrojne stvari koje zahtevaju njegove telesne potrebe bi bile individualizirane, dok bi svu ostalu prirodu izraavao mali broj zbrkanih pojmova.

Kolrid porie da rei, koje su izvedene iz predmeta bliskih seljaku, predstavljaju najbolji deo jezika. Najbolji deo ljudskog jezika potie od refleksije na postupke samog uma. On se stvara namernim prisvajanjem utvrenih simbola internim inovima, radnjama, i rezultatima uobrazilje, od kojih vei deo ne postoji u svesti neobrazovanog oveka. Kolrid se protivi iskljuivo sledeim tvrdnjama : ''odabrani jezik kojim stvarno ljudi govore'', ''jezik ovih ljudi'' (- koji ive prostim, seoskim ivotom), ''moj cilj je bio da podravam, i, to je mogue vie, da usvojim pravi ljudski govor''. Kolrid zamera dvosmislenoj upotrebi rei ''stvarno''. Jezik svakog oveka se razlikuje prema obimu znanja, aktivnosti moi i dubini oseanja on sadri svoje individualnosti, zajednika svojstva stalea kom pripada, i rei i fraze koje su u optoj upotrebi. Zato umestno ''stvaran'' treba rei ''obian'', ili lingua communis. A taj jezik ne moe da se nae u frazeologiji bilo kojeg stalea. Izostaviti osobenosti svakog rezultat mora biti zajedniki svima. Izmene koje treba uiniti u jeziku seljaka, pre nego to bi se on mogao preneti u ma kakvu vrstu poeme (sem drame), isto su toliko brojne i znaajne kao to bi bile one koje bi vrio neko ko bi hteo da jezik zanatlija ili radnika prilagodi istoj svrsi. Na stranu to se jezik koji Vordsvort toliko hvali, ustvari mnogo razlikuje u svakom selu. O govoru ''u uzbuenom stanju'' priroda rei, kad je ovek pod snanim uticajem radosti, tuge, ili gneva, nuno mora da zavisi od broja i kvaliteta optih istina, pojmova i slika, i rei koje ih izraavaju, a kojima je njegov um ve prethodno opremljen. Kakva god nova udruivanja misli i slika, ili uoptavanja istina i iskustva, bi strast mogla da proizvede, izrazi njihovog prenoenja su morali da prethodno postoje, a sada ih je neobina stimulacija samo sabrala i nagomilala. ''Metriki sastavi'' : Kolrid zakljuuje da je taj pokuaj nepraktian, pa i beskoristan. ovek ne usvaja jezik jedne klase prostim usvajanjem rei koje ta klasa koristi, ve i pridravanjem onog reda u kojem rei slede jedna drugu. U optenju neobrazovanih ljudi taj redosled se razlikuje od dikcije obrazovanih ljudi postoji nedostatak one preglednosti duha, koja omoguava oveku da sagleda ono to hoe da saopti, i da razvrsta pojedine delove prema njihovoj relativnoj vanosti, da bi ih saoptio kao sreenu celinu. Primer iz pesme o oveku koji plae rei koje se nalaze u opticaju kod svih drutvenih slojeva, ali date u takvom rasporedu u kojem ih nijedan seljak ne bi upotrebio. Primer iz pesme ''Glog'' (Kolrid pominje Miltonovu uzvienu molitvu, kao primer proste extemporale molitve, koja bi se mogla oekivati od svakog nadahnutog svetenika) prosta teorija ne moe mnogo da ometa rad istinske uobrazilje kod oveka pravog poetskog genija, kakav je Vordsvort. Najvanija taka neslaganja : ''ne postoji, niti moe postojati, bilo kakva bitna razlika izmeu jezika proze i metrike kompozicije''. U svim delima koja neto dosledno izlau i obrazlau, proza se razlikuje, i treba da se razlikuje, od jezika koji se uje u razgovoru. Zato se moe pretpostaviti da izmeu zakona poetske kompozicije i proze mora postojati jo vea razlika nego to se moe oekivati izmeu proze i obinog razgovora. Kolrid eli da otkrije drugo znaenje izraza ''bitna razlika'', iskljuivo u pogledu ne-distinkcije i zajednice samih rei. ''Bitnost'', u najosnovnijem znaenju, jeste princip individualizacije, unutranji princip mogunosti neke stvari kao te posebne stvari ona je jednaka ideji stvari. ''Postojanje'' se razlikuje od bitnosti po superindukciji realnosti. Tako govorimo o bitnim svojstvima kruga, ali ne tvrdimo da bilo ta, to stvarno postoji, moe biti matematiki kruno. Isto tako dokazujemo postojanje Vrhovnog Bia, tj. jednu realnost koja odgovara ideji. Sekundarna upotreba rei ''bitnost'' kad oznaava osnov kontradikcije izmeu dve modifikacije iste supstance ili subjekta. Tako govorimo o stilu arhitekture jedne crkve kao o bitno razliitom od stila arhitekture neke druge, iako su obe sazidane od blokova istog oblika. Samo u ovom drugom sluaju, Vordsvort moe poricati da je jezik poezije ''bitno razliit'' od jezika proze tj. jezik kao samo formalna konstrukcija (arhitektura) rei i fraza.

Pitanje nije da li se u prozi ne moe javiti red rei koji bi isto tako bio umestan u nekoj poemi, ili obrnuto; ve : da li ne postoje oblici izraavanja, neka konstrukcija i red reenica, koji imaju svoje prikladno i prirodno mesto u ozbiljnom proznom sastavu, ali bi bili neproporcionalni i heterogeni u metrikoj poeziji, i obratno da li u jeziku jedne ozbiljne poeme nema rasporeda rei i reenica, i upotrebe i izbora figura govora, koji bi kod teme podjednake vanosti bili tui i neprikladni u ispravnoj i dobroj prozi. U oba sluaja ova nepodesnost jednog da zauzme mesto drugog esto ume, i treba, da postoji. I na osnovu postojanja metra. Poreklo toga se nalazi u ravnotei duha postignutoj onim naporom koji trai da obuzda delovanja strasti; taj antagonizam je potpomognut ba onim stanjem kojem se suprotstavlja ravnotea tih protivnika se organizovala u metar, aktom volje i izbora, svesno i radi predvienog cilja (tj. zadovoljstva). - dva uslova koja kritiar oekuje od svakog metrikog dela : 1.- elementi metra duguju svoje postojanje stanju poveanog uzbuenja zato i sam metar treba da bude praen jezikom uzbuenja. 2.- ti elementi se voljnim aktom oblikuju u metar, radi stapanja zadovoljstva sa emocijom zato tragovi te volje treba da budu srazmerno uoljivi kroz sav metriki jezik. - oba uslova moraju da budu izmireni i prisutni uzajamno proimanje oseanja i volje, samoniklog nagona i hotimine svrhe. Ta unija moe da se ispolji samo u uestalosti oblika i figura govora, koja je vea nego to se to moe podneti, kad je emocija nehotice podsticana, i odravana radi onog zadovoljstva koje takva emocija (umerena i savladana voljom) moe da prenosi. Ona nalae eu upotrebu slikovitog i oivljujueg jezika nego to bi to bilo prirodno u ma kojem drugom sluaju u kojem ne postoji prethodan sporazum pesnika i itaoca - da ovaj drugi ima pravo da oekuje, a prvi je obavezan da prui, ovu vrstu i stepen prijatnog uzbuenja. II na osnovu dejstva metra. Metar tei da povea ivost i osetljivost i optih oseanja, i panje. To dejstvo metar proizvodi trajnim izazivanjem iznenaenja, i brzim naizmeninostima radoznalosti (as zadovoljenim, as opet izazvanim), koje su inae suvie neznatne da bi bile predmeti jasne svesti, ali postaju znatne u ukupnom uticaju. One dejstvuju snano, iako su same neprimeene. - Kolrid smatra da Vordsvort ceni metar samo po snazi koju on ispoljava usled kombinovanja sa drugim elementima poezije, a nikad ne govori o njegovoj snazi apstraktno i posebno. - Kolrid ne smatra da bi Sternova dela bila itana sa vie uivanja, da su, bez ikakve promene dikcije, bila komponovana u rimi; sa druge strane, kae da bi mu neke Vordsvortove pesme, ma koliko lepe, tamo gde pesnik umee sopstvene misli, bile prijatnije u prozi. - metar je sam po sebi prosto podsticaj za panju zato ? Ne zato to sam metar stvara zadovoljstvo, jer je to uslovljeno podesnou misli i izraza kojima je metriki oblik pridodat. Kolrid ne moe da zamisli nijedan drugi odgovor, osim da neko pie u metru zato to hoe da upotrebi jezik drugaiji od jezika proze. A tamo gde jezik nije takav, ma koliko bile zanimljive refleksije koje filozofski duh moe izvui iz misli ili dogaaja poeme, i sam metar mora esto postajati slab. Pr: ''Mornareva majka'' jedini dobar primer stvarnog usvajanja, ili istinskog podraavanja pravog jezika prostog seoskog oveka osloboenog provincijalizama. III metar je pravi oblik poezije, a poezija je nesavrena i defektna bez metra. I zato to je metar posebnom skladnou udruen sa poezijom, to i sve drugo to je sjedinjeno sa metrom, mora, iako samo nije u sutini poetsko, ipak imati neko svojstvo zajedniko sa poezijom. - poezija uvek nagovetava strast tj. uzbueno stanje oseanja i duevnih moi. Svaka strast ima svoje karakteristine naine izraavanja. Kod genijalnog i talentovanog pisca, sam akt poetskog sastava je neko neobino stanje uzbuenja, koje opravdava i zahteva odgovarajuu razliku jezika. IV visoko spiritualan instinkt ljudskog bia, koji ga nagoni da trai jedinstvo kroz harmonino prilagoavanje, i tako postavlja princip da se svi delovi jedne organizovane celine moraju asimilirati sa vanijim i bitnijim delovima. Komponovanje jedne pesme spada meu podraavalake vetine; a podraavanje, nasuprot kopiranju, sastoji se u potpunom meustapanju istog i radikalno razliitog. Dakle: moe postojati, postoji, i treba da postoji, bitna razlika izmeu jezika proze i metrikog sastava.

Niko ne sumnja da postoje reenice koje bi bile podjednako na svom mestu i u stihu i u prozi ali to ne dokazuje da nema odlomaka koji bi bilo podesni za jedno, a nepodesni za drugo (a to jedino treba dokazati). Moe smisao da bude dobar i sadrajan, jezik ispravan i dostojanstven, predmet zanimljiv i proet oseanjem, a ipak e stil biti nazvan prozainim, i to samo zato to rei i red rei mogu nai svoje prikladno mesto u prozi, ali su nepodesni u metrikom sastavu. Moe da se desi to da sam metar, jedina priznata razlika, ponekad postane metar samo za oko. Postojanje prozaizama koji oduzimaju od vrednosti pesme se mora konano priznati. Konani cilj kritike je pre u tome da ustanovi principe pisanja, nego da prui pravila za ocenjivanje onoga to su drugi napisali. Kojim e se principima rukovoditi pesnik za odreivanje sopstvenog stila ? - principima gramatike, logike i psihologija, tj. onim poznavanjem materijalnih i duhovnih injenica, koje najvie pripada njegovoj umetnosti, i koje, ako je razborito primenjeno i navikom pretvoreno u nagonsko, postaje uzor za naa prola razmiljanja i zakljuke, i dobija ime ukus. Po kojem pravilu moe pesnik da razlikuje npr: jezik jarosti i jezik ljubomore ? - ne traganjem za srditim i ljubomornim ljudima meu neprosveenim svetom, da bi kopirao njihove rei, ve pre svega snagom uobrazilje koja dejstvuje u svakoj ljudskoj prirodi, tj. pre meditacijom nego opservacijom. Istim postupkom i istom stvaralakom snagom pesnik e razlikovati stepen i vrstu uzbuenja proizvedenog samim aktom poetskog komponovanja; isto tako intuitivno on e znati koje razlike u stilu to nadahnjuje i opravdava, kakva meavina svesne volje je prirodna za to stanje, i u kojim se sluajevima takve figure govora izopauju u hladne tehnike majstorije ukraavanja. Kada bi se neko pravilo moglo dati spolja, poezija bi prestala da bude poezija, i postala bi mehanika vetina. Bila bi oblikovanje, a ne stvaralatvo. Zakoni uobrazilje su sama snaga razvitka i proizvoenja. ''Pesnika snaga'' : ta ini one odlike jedne pesme koje se mogu smatrati obeanjem i naroitim oznakama posebne snage, za razliku od opteg talenta koji utie na poetski sastav sluajnim motivima, aktom volje, pre nego inspiracijom jedne uroene i stvaralake prirode ? Rana ekspirova dela ''Venera i Adonis'' i ''Lukrecija'' pruaju jaka obeanja snage, ali i oigledne dokaze nezrelosti, njegovog poetskog genija. 1.- savrena umilnost versifikacije, njena prilagoenost predmetu, i snaga ispoljena u variranju rei, a bez prelaenja u ritam uzvieniji nego to to zahtevaju misli. Slike (uzete iz prirode, ili iz knjiga), uzbudljivi doivljaji, ispravne misli, zanimljiva oseanja, i vetina njihovog kombinovanja u oblik pesme sve to je zanatski deo poezije, koji talentovan i naitan ovek moe stei neprekidnim trudom. Ali, oseanje muzikog uivanja, sa sposobnou da se ono proizvede, zajedno sa sposobnou svoenja mnotva na jedinstvo efekta, i variranje jednog niza misli na jednu preovlaujuu misao ili oseanje to je dar uobrazilje, moe se negovati, pa i poboljati, ali nikad nauiti. 2.- izbor predmeta veoma udaljenih od privatnih interesa i prilika samog pisca. Ovaj dokaz pesnike snage se nalazi u izobilju u ''Veneri i Adonisu'' kao da neki vii duh, intuitivno, prisno svestan svakog spoljanjeg izgleda i postupka, i svih tananih misli i oseanja, stavlja sve to pred itaoca, dok sam ne uestvuje u strastima. 3.- slike, ma koliko lepe, iako verno preslikane sa prirode, i tano predstavljene reima, same po sebi ne postaju dokazi originalnog genija ve samo ukoliko su obojene preovlaujuim oseanjem, ili kada dejstvuju tako da mnotvo svode na jedinstvo, sukcesiju na trenutnost, ili kada se ljudski i intelektualni ivot prenosi u njih iz pesnikovog sopstvenog duha.

4.- dubina i snaga misli. Niko jo nije bio veliki pesnik, a da istovremeno nije bio i dubok filozof. Jer, poezija je cvet i miris ljudskog saznanja, ljudskih misli, strasti, oseanja jezika. U ekspirovim poemama, ini se da stvaralaka snaga i intelektualna energija, svaka obiljem snage preti da uniti onu drugu - one su se pomirile u drami. ekspir nije prosto dete prirode, automat genija, pasivan prenosilac inspiracije koji je obuzet duhom a ne poseduje ga on je prvo strpljivo uio, duboko razmiljao, razumevao do tanina, sve dok se saznanje, postavi naviknuto i intuitivno, nije udruilo sa njegovim naviknutim oseanjima, i rodilo tu ogromnu snagu, u kojoj on stoji sam, bez sebi ravnog (- jedini sadrug mu je Milton).

''Mata'' : Matovitost (fancy mata, fantazija, misao, ideja, hir..) i mata (imagination) dve posebne i vrlo razliite sposobnosti, tj. to nisu dva naziva za jedno znaenje, niti nii i vii stepen iste sposobnosti. I Matu Kolrid deli na primarnu i sekundarnu : - Primarna mata iva snaga i prvenstvena delatnost celokupnog ljudskog primeivanja, i ponavljanje u odreenoj svesti venog ina stvaranja u neogranienom Ja sam. - Sekundarna mata je odjek primarne ona koegzistira sa svesnom voljom, ali je jo uvek identina sa primarnom po vrsti delatnosti, razlikujui se od nje samo po stepenu i nainu delovanja. Ona rastapa, iri, rasipa kako bi ponovo stvarala; ili, kada je taj proces postao nemogu, ona se trudi da idealizuje i sjedinjuje. Ona je u sutini vitalna, kao to su svi predmeti (kao predmeti) u sutini odreeni i mrtvi. II Matovitost se bavi samo vrstim i odreenim celinama. To je vrsta pamenja, koje je osloboeno vremenskog i prostornog reda, dok se mea i modifikuje sa onim empirijskim fenomenom volje, koji nazivamo izbor. Ali, kao i obino pamenje, i matovitost mora da primi svu grau na osnovu zakona povezivanja misli. ''O poeziji ili umetnosti'' : Umetnost posreduje izmeu prirode i oveka; ona je mo humanizovanja prirode, tako to ljudskim mislima i strastima proima sve to je predmet njenog posmatranja ona kombinuje boju, oblik, pokret i zvuk, i daje im peat celine u obliku moralne ideje. Primarna umetnost je pisanje. Poezija je iskljuivo ljudska, jer sva njena graa dolazi iz svesti i svi njeni proizvodi su za svest. To je apoteoza prethodnog stanja u kojem, buenjem asocijativne moi, sama strast oponaa red, a red koji nastaje proizvodi prijatnu strast, i time uzdie svest, inei njene oseaje predmetom svoje refleksije. Takoe, dok se prisea slika i zvukova koji su pratili uzroke izvornih strasti, poezija ih natapa interesom koji nije njihov, i ublaava strasti umirujuom snagom koje sve izrazite slike vre na ljudsku duu. im se spoljanja slika, sastavljena iskljuivo od artikulisanog govora, obrati ljudskoj svesti, poinje umetnost. Izvor zadovoljstva nije predstavljena stvar, nego ono to je predstavljeno tom stvari. To je figurativan jezik misli, koji se razlikuje od prirode jedinstvom svih delova u jednoj misli ili ideji. Zato bi sama priroda mogla da ostavi utisak umetnikog dela, kada bismo mogli da vidimo misao koja je odmah prisutna u celini i u svakom delu a umetniko delo je upravo toliko uspeno koliko uspeno doarava misao, pa je bogato u srazmeri prema razliitosti delova koje sadri u jedinstvu.

Umetnost oponaa prirodu. O oponaanju : otisak u vosku nije oponaanje, nego kopija peata; sam peat je oponaanje. U svakom oponaanju moraju da koegzistiraju dva elementa : slinost i neslinost, ili identinost i razlika, a u svim pravim umetnikim delima mora da postoji jedinstvo takvih nejednakosti da postoji slinost u razlici, razlika u slinosti, i pomirenje oba kvaliteta u jednom. O prirodi : moramo oponaati prirodu! Ali ne sve u svakoj stvari, ve lepotu u prirodi. ta je lepota ? apstraktno uzevi, ona je jedinstvo, stapanje razliitog; konkretno, ona je jedinstvo oblika sa vitalnim. Oseaj lepote je intuitivan, a lepota je sve to nadahnjuje zadovoljstvo bez interesa, daleko od interesa, pa ak i suprotno interesu. Umetnik ne treba da oponaa natura naturata, mrtvu prirodu, ve da prikae sutinu stvaralake prirode, natura naturans, koja je veza izmeu prirode u viem smislu i due oveka. Mudrost u prirodi se razlikuje od mudrosti u oveku istovremenou plana i izvrenja; misao i proizvod su jedno, ali ne postoji refleksni in, pa time ni moralna odgovornost. ovek ima refleksiju, slobodu i izbor. U predmetima prirode su prikazani, kao u ogledalu, svi mogui elementi, koraci i postupci intelekta koji su prethodili svesti, pa i punom razvoju akta inteligencije; a ljudska svest je samo arite svih zrakova intelekta koji su rasuti kroz slike prirode. U svakom umetnikom delu postoji pomirenje spoljanjeg i unutranjeg; svesno je toliko utisnuto u nesvesno da se u njemu javlja. Onaj ko spaja to dvoje je ovak stvaralac. Zato u samom geniju postoji nesvesna delatnost to je genije u genijalnom oveku. Umetnik mora da se prvo udalji od prirode, da bi joj se vratio sa punim efektom. Kada bi poeo sa pedantnim oponaanjem, proizveo bi samo maske, a ne forme ivota. On mora da u svojoj svesti svrsta oblike po strogim zakonima intelekta, kako bi u sebi stvorio onu usklaenost slobode i zakona, koja ga prilagoava prirodi i tako ga osposobljava da je razume. On se samo privremeno udaljava od nje, kako bi njegov duh, koji je na istom tlu kao i priroda, nauio njen neizreeni jezik u samim osnovama, pre nego to se priblii njenim beskonanim i razliitim pojavama. Umetnik mora da oponaa ono to je unutar same stvari, ono to je aktivno kroz oblik i figure, i to nam govori putem simbola duh prirode; jer jedino tako moemo da se nadamo da emo proizvesti bilo kakvo delo zaista prirodno po predmetu i zaista ljudsko po uinku. Zadovoljstvo koje proizilazi iz novine, mora imati svoje sopstveno mesto i teinu. Ono se sastoji od identinosti dva suprotna elementa jednakosti i raznolikosti. Da bi naa svest doivela zadovoljstvo, naelo jedinstva mora uvek da bude prisutno, tako da usred raznovrsnosti centripetalna sila nikad nije zaustavljena, niti su ula umorna od prevlasti centrifugalne sile. Jedinstvo u mnotvu je naelo lepote to je takoe i izvor zadovoljstva u raznolikosti, tj. to je vii termin koji ukljuuje i jedno i drugo.

PERSI BI ELI ''Odbrana poezije'', 1821.g. : Dve vrste rada uma : 1.- razum i 2.- stvaralaka mata. - prva : um koji razmatra odnose izmeu misli, bez obzira na njihovo nastajanje. druga : um koji deluje na te misli tako to ih boji svojom svetlou, i to od njih, kao od elemenata, odrazuje druge misli, od kojih svaka sadri princip svoje potpunosti. - prva je ''prosuivanje'' princip sinteze, ij su predmeti oblici zajedniki sveoptoj prirodi i samom postojanju. druga je ''stvaranje'' princip analize, koji se bavi odnosima izmeu stvari, i pritom ne posmatra misli u njihovom jedinstvu, ve samo kao algebarske izraze koji vode do izvesnih optih rezultata. Razum je nabrajanje ve poznatih koliina; stvaralaka mata je zapaanje vrednosti tih koliina, odvojenih i u celini. Razum ocenjuje razlike, a mata slinosti izmeu stvari. Pesnitvo, u optem smislu izraz stvaralake mate. Pesnitvo se rodilo u isto vreme kad i ovek. ovek je kao lira, po kojoj bruji niz spoljanjih i unutranjih utisaka. U ljudskom biu postoji izvestan princip koji, unutranjim prilagoavanjem zvuka ili pokreta utiscima koji ih izazivaju, proizvodi ne samo melodiju, ve i harmoniju. Budunost je sadrana u sadanjosti kao biljka u semenu. Jednakost, raznovrsnost, jedinstvo, suprotnost, i uzajamna zavisnost, postaju jedina pokretaka naela koja odreuju ljudsku volju na delatnost, u onoj meri u kojoj je to bie drutveno; oni stvaraju zadovoljstvo u osetu, vrlinu u oseanju, lepotu u umetnosti, istinu u rasuivanju, ljubav u optenju vrste. Kad je svet bio mlad, ljudi su igrali i pevali i podraavali stvari u prirodi, zapaajui pri tome izvestan ritam ili red. U pokretima igre, u melodiji pesme, u sastavu jezika, u nizu ovekovih podraavanja stvari u prirodi u svim tim vrstama postoji izvestan red ili ritam mimetikih predstavljanja od kojih slualac i posmatra primaju intenzivnije i istije zadovoljstvo nego od ma kojih drugih : oseaj pribliavanja tom redu moderni pisci su nazvali ukus. Pesnici, u otem smislu oni ljudi kod kojih se sposobnost pribliavanja lepom nalazi u izobilju; zadovoljstvo, koje proizilazi iz naina na koji oni izraavaju uticaj drutva ili prirode na njihov um, samo se od sebe saoptava drugim ljudima. Pesnikov jezik je ivotno metaforian on obeleava i ovekoveava dotad neuoene odnose stvari, sve dok rei koje ih opisuju, vremenom ne postanu znaci za delove ili vrste misli umesto slika celikupnih misli; zato, kad novi pesnici ne bi i dalje iznova stvarali nove asocijacije koje su se tako poremetile, jezik bi bio mrtav za sve plemenitije ciljeve ljudskog optenja. U detinjstvu drutva, svaki pisac je nuno i pesnik, jer je i sam jezik pesnitvo; a biti pesnik znai shvatati istinu, lepotu, jednom reju dobro, u odnosu izmeu postojanja i zapaanja, i u odnosu izmeu zapaanja i izraavanja. Pesnici nisu samo tvorci jezika i muzike, igre, arhitekture, vajarstva i slikarstva oni su i tvorci zakona, pronalazai ivotnih umetnosti, i uitelji koji nas pribliavaju lepom, istinitom i religiji. Nekada su pesnike nazivali zakonodavcima ili prorocima pesnik u sutini obuhvata i sjedinjuje ta dva lika. Jer on intenzivno zapaa ne samo sadanjost, onakvu kakva je, i otkriva zakone po kojima ona treba da bude ureena, ve u sadanjosti sagledava i budunost. Jezik, boja, oblik, verske i graanske navike u ljudskim postupcima sredstva i graa pesnitva. Pesnitvo u uem smislu : uobliavanje jezika (posebno metrikog), koje stvara ona duhovna mo koja se nalazi skrivena u nevidljivoj prirodi oveka. To potie iz same prirode jezika, koji neposrednije prikazuje radnje i strasti naeg unutranjeg bia, i koji je prijemiv za raznovrsnije i tananije kombinacije nego to su to boja, oblik, pokret. Jer stvaralaka mata proizvodi jezik po svojoj volji, a on se odnosi samo na misli sva ostala graa, sredstva i uslovi umetnosti, oznaavaju granicu izmeu zamisli i izraza. Zamisao je kao ogledalo koje odraava, izraz kao oblak koji slabi svetlost, a svetlost oba je posrednik optenja. Zato slava vajara, slikara, muziara, nije nikada dostigla slavu pesnika u uem smislu njegovu slavu izgleda da prevazilazi samo slava zakonodavaca i osnivaa religija.

Tako eli re pesnitvo svodi u granice one umetnosti koja je nasavreniji izraz same te duhovne moi. Zatim odreuje razliku izmeu metrikog i nemetrikog jezika, jer je popularna podela na prozu i stih nedopustiva u preciznoj filozofiji. Glasovi stoje u meusobnom odnosu prema onome to predstavljaju red tih odnosa je uvek povezan sa redom odnosa misli. Zato je pesniki jezik oduvek bio sklon izvesnom ujednaenom i skladnom ponavljanju zvuka, bez ega taj jezik ne bi bio pesnitvo. Zapaanje ujednaenog naina ponavljanja harmonije u jeziku, i njegov odnos prema muzici, proizveli su metar - sistem tradicionalnih oblika harmonije i jezika. Meutim, pesnik ne mora da prilagoava svoj jezik toj tradicionalnoj formi da bi potovao harmoniju koja je njena sutina. Svaki veliki pesnik mora da stvara novine na primeru svojih prethodnika, a u stvarnom sklopu svoje posebne versifikacije. Pravljenje razlike izmeu pesnika i proznih pisaca je greka. Platon je bio pesnik iako se trudio da odbaci metar odreene forme, istinitost i blistavost njegovih slika, i melodinost njegovog jezika, odraavaju harmoniju u mislima. Lord Bekon je bio pesnik njegov jezik ima velianstven ritam koji zadovoljava ula isto onoliko koliko velika mudrost njegove filozofije zadovoljava duh. Svi tvorci revolucija u miljenju nisu pesnici u onoj meri u kojoj njihove rei skidaju veo sa stvari putem istinitih slika, ve u onoj meri u kojoj su njihove reenice harmonine i ritmine i sadre elemente stiha. Veliki pesnici, koji su se sluili tradicionalnim formama ritma, bili su sposobni da zapaze istinu stvari, isto koliko i oni koji su tu formu zanemarivali ekspir, Dante i Milton su filozofi vee snage. Pesma je slika ivota izraenog u njegovoj venoj istini. Razlika izmeu pripovetke i pesme : pripovetka je niz izdvojenih injenica koje su povezane samo vremenom, mestom, okolnou, uzrokom i posledicom; pesma je stvaranje radnji prema nepromenljivim oblicima ljudske prirode kakvi postoje u umu Tvorca. Pripovetka je delimina i pripada samo odreenom razdoblju i izvesnoj kombinaciji dogaaja; pesma je sveopta i sadri klicu povezanosti sa bilo kojim uzrokom ili radnjom u moguim raznolikostima ljudske prirode. Pripovetka je kao ogledalo koje zamrauje i iskrivljuje ono to bi trebalo da bude lepo; pesnitvo je ogledalo koje ini lepim ono to je iskrivljeno. Delovi jednog sastava mogu biti poetski, a da sastav kao celina nije pesma. Jedna jedina reenica moe da se smatra kao celina, mada se moda nalazi usred niza neasimilovanih delova tako su svi veliki istoriari bili pesnici. Posle odreivanja toga ta je pesnitvo, i ko su pesnici, eli prelazi na ocenjivanje njihovog uticaja na drutvo. Pesnitvo je uvek praeno zadovoljstvom svi duhovi na koje ono silazi otvaraju se da prime mudrost koja je pomeana sa uivanjem u njemu. Ono deluje na boanski i neshvatljiv nain, preko i iznad svesti. Porotu koja sudi pesniku mora da obrazuje vreme od najodabranijih mudraca mnogih pokolenja. Pesnik je slavuj koji u tami peva da bi umilnim glasom razveselio svoju linu samou njegovi sluaoci se oseaju ganutim i razneenim, ali ne znaju zato. Idealno savrenstvo svog doba Homer je otelotvorio u ljudskom karakteru; njegovi sluaoci su bili probueni do ambicije da postanu slini njegovim likovima saoseajui, njihova oseanja su postala prefinjenija i razvijenija, pa su oni iz divljenja prelazili u podraavanje, i izjednaavali sebe sa predmetima svog divljenja. Nebitno je da li su ti likovi udaljeni od morlnog savrenstva, i da li ih moemo smatrati pounim uzorima. Primedba o nemoralnosti pesnitva poiva ne neshvatanju naina na koji ono deluje da bi proizvelo moralno poboljanje oveka. Pesnitvo budi i proiruje sam um, stvarajui od njega prijemnik hiljada neshvaenih kombinacija misli. Pesnitvo podie koprenu sa skrivene lepote sveta i ini da obine stvari postaju kao da nisu obine; ono ponovo stvara sve ono to pretpostavlja. Velika tajna morala je ljubav izlaenje iz nae vlastite prirode, i poistoveivanje nas samih sa lepim koje postoji u misli, delanju ili linosti drugih. ovek, da bi bio u velikoj meri dobar, mora da intenzivno i obuhvatno zamilja, mora da se stavi u poloaj drugih ljudi, boli i radosti njegovog doba moraju da postanu i njegove line. Uobrazilja je veliko orue moralnog dobra, a poezija pomae njenom cilju utiui na sam uzrok - ona snai duhovnu mo, koja je organ ovekove moralne prirode.

Posle Homera javljaju se atinski dramski i lirski pesnici nikad vie, ni u jednom dobu, nije bilo razvijeno toliko energije, lepote, i vrline, i jo nikada nisu slepa sila i kruti oblik bili toliko obuzdani i potinjeni volji oveka; ni iz jedne druge epohe nemamo zapise ili fragmente u kojima je tako vidljivo utisnuta slika ovekove boanstvenosti (uprkos svim nedostacima tadanjeg drutva). Samo je poezija bila ta koja je, u obliku, radnji ili jeziku, uinila tu epohu znamenitijom od svih ostalih i skladitem primera za sva vremena. Umetnost drame nikad nije bila shvaena ili obavljana u skladu sa njenom istinskom filozofijom, kao to je bila u Atini. Na modernoj pozornici postoji tragedija bez muzike i igre, i muzika i igra bez najviih olienja onoga to one prikladno prate, a obe bez religije i sveanog tona. Moderan obiaj spajanja komedije sa tragedijom predstavlja irenje dramskog kruga ali, trebalo bi da je komedija, kao u ''Kralju Liru'', sveopta, idealna i uzviena. Drama je oblik u kome se moe kombinovati najvei broj pesnikih naina izraavanja, pa se veza izmeu pesnitva i drutvenog dobra primeuje u njoj mnogo bolje nego u ma kojem drugom obliku. Povezanost scenskog prikazivanja sa usavravanjem ili kvarenjem ljudskih obiaja, sveopte je priznata prisustvo ili odsustvo poezije povezano je sa dobrim ili zlim ponaanjem u navici. Pokvarenost, koja je pripisivana delovanju drame, ustvari poinje onda kada prestane pesnitvo koje je u njenom sklopu. Drama u Atini, ili bilo gde gde se pribliavala svom savrenstvu, uvek je postojala uporedo sa moralnom i intelektualnom veliinom svog doba. Tragedije atinskih pesnika su bile kao ogledalo u kojem gledalac vidi sebe. Uobrazilja se iri saoseanjem sa bolima i strastima, koje su toliko jake, da njihovo shvatanje poveava sposobnost onoga ko ih shvata. Drama nas ui saznanju i potovanju sebe samih. Drama, dokle god izraava poeziju, predstavlja mnogostrano ogledalo, koje sabira najsjajnije zrake ljudske prirode, deli ih i ponovo ih stvara iz jednostavnosti tih elementarnih oblika. Ali, u razdobljima opadanja drutvenog ivota, ona postaje hladna imitacija oblika remek-dela antike, a esto i sam oblik postaje slab pokuaj propovedanja izvesnih doktrina koje pisac smatra moralnim istinama. Takvim ciljevima poezija ne moe da slui. Najgore doba drame u engleskoj istoriji je doba arlsa II Milton je stajao usamljen, osvetljavajui doba koje ga nije bilo dostojno. Po gaenju stvaralake moi u Grkoj, javljaju se bukoliki pesnici njihovo pesnitvo je intenzivno melodino, ono osvaja i omamljuje duh prekomerenou strasti. Bukolika i erotska nenost pisane poezije povezana je sa mekotom u ostalim umetnostima, pa ak i u obiajima i institucijama te epohe. Ali taj nedostatak harmonije ne treba pripisivati samoj pesnikoj moi ili nekoj njenoj pogrenoj primeni. Jer, cilj drutvene pokvarenosti je da razori svu osetljivost prema zadovoljstvu. Pesnitvo uvek saoptava sve uivanje koje su ljudi u stanju da prime : ono je vena svetlost ivota, izvor svega lepog, plemenitog, i istinitog to moe postojati u opakom vremenu. Pokvarenost bi morala potpuno da uniti tkivo ljudskog drutva pre nego to bi pesnitvo moglo da prestane. Jo nikada nisu bile sasvim prekinute spone lanca koji se, prolazei kroz umove mnogih ljudi, vee za velike umove iz kojih odailje nevidljivo strujanje koje ujedno povezuje, nadahnjuje i odrava ivot sveta. Pesnitvo je ona duhovna mo koja u sebi istovremeno sadri seme i svog i drutvenog obnavljanja. U starom Rimu svi veliki pesnici su izgubljeni. Lukrecije je stvaralac u najviem smislu, a Vergilije u vrlo visokom. Ipak su veliki pisci tog doba posmatrali oveka i prirodu u ogledalu Grke; rimske institucije i vera su bile mnogo manje poetine od grkih, kao to je senka manje iva od stvari. Pravo rimsko pesnitvo ivelo je u njegovim institucijama jer sve lepo, istinito i velianstveno to su one sadravale, moglo je da nikne jedino iz one duhovne moi koja stvara poredak u kojem se one zasnivaju. Stvaralaka mata, koja posmatra lepotu tog poretka, stvorila ju je iz sebe same, po svojoj vlastitoj ideji; posledica je bila carstvo, a nagrada veno iva slava. Hrianski i viteki sistem obiaja i vere dao je pesnike koji se stvorili oblike miljenja i delanja koji nikada ranije nisu bili zamiljeni. Poezija u hrianskom uenju, i mitologija i institucije osvajaa rimskog carstva, nadivele su tamu i potrese njihovog razvoja i stopile su se u novo tkivo obiaja i miljenja. Neukost mranih doba ne treba pripisivati hrianskim uenjima ili premoi varvarskih naroda ono je nastalo usled gaenja pesnikog principa koje je u vezi sa porastom despotizma i praznoverja. Tek u 11.v. poelo je da se ispoljava delovanje poezije hrianskog i vitekog sistema.

Ukidanje linog ropstva je osnova najuzvienije politike nade koja moe nastati u ovekovom umu. Sloboda ene je proizvela pesnitvo polne ljubavi. Ljubav je postala religija. Provansalski truveri su prethodili Petrarki, iji stihovi otkrivaju najskrivenije zaarane izvore slasti koju nosi ljubavna bol. Dante je razumeo tajne ljubavi i vie od Petrarke njegova apoteoza Beatrie, i gradacije njegove vlastite ljubavi i njene ljupkosti, su najvelianstvenija zamisao moderne poezije; ''Raj'' je veita himna vene ljubavi. U uzastopnim razdobljima, Ariosto, Taso, ekspir, Spenser, Kalderon, Ruso, i veliki pisci savremenog doba, slavili su ljubav, kao najuzvieniju pobedu nad ulnou i nasiljem. Danteovo pesnitvo se moe smatrati mostom izmeu modernog i antikog sveta. Iskrivljeni pojmovi o nevidljivim stvarim, idealizovani su u delima Dantea i Miltona. Teko je odrediti u kojoj meri su oni bili svesni razlike koja je postojala izmeu njihovih vlastitih verovanja i verovanja naroda. Nita ne moe prevazii snagu i velianstvenost Sataninog lika u ''Izgubljenom raju'' kao moralno bie, on je uzvieniji i od Boga. Milton je utoliko povredio popularno verovanje to svom bogu nije priznao nikakvu nadmo u moralnoj vrlini nad svojim avolom. I to smelo zapostavljanje neposrednog moralnog cilja je najodluniji dokaz nadmonosti Miltonovog genija. On je izmeao sastojke ljudske prirode kao boje na paleti, i sloio ih u kompoziciji svoje velike slike prema zakonima epske istine, prema zakonima onog naela po kojima je neki niz radnji spoljanjeg sveta i inteligentnih i moralnih bia, sraunat da budi saoseanje buduih pokolenja oveanstva. Homer je bio prvi, Dante drugi, a Milton trei epski pesnik tj. pesnik iji je niz dela stajao u odreenom i razumljivom odnosu prema znanju i oseanju i religiji doba u kojem je iveo, i onih doba koja su mu sledila, a koji se razvijao u skladu sa njihovim razvojem. I Dante i Milton su bili duboko proeti antikom religijom civilizovanog sveta. Dante je bio prvi budilac opinjene Evrope; iz haosa neskladnih varvarizama, stvorio je jezik koji je sam po sebi muzika i uveravanje. I same njegove rei su podstaknute duhom, svaka je kao iskra neugasive misli. Sva uzviena poezija je beskonana; ona je kao prvi ir, koji potencijalno sadri sve hrastove. Moemo skidati koprenu za koprenom, a da nikada ne otkrijemo najskriveniju nagu lepotu tog znaenja. Velika poema je izvor koji veno navire vodama mudrosti i duhovnog uivanja. eli istie kako se priznaje da je veba stvaralake mate izuzetno prijatna, ali se tvrdi da je veba razuma korisnija. ta se podrazumeva pod korisnou? Ono to svest osetljivog i razumnog bia trai, i emu se predaje, jeste zadovoljstvo ili dobro, u optem smislu. Postoje dve vrste zadovoljstva : 1.- trajno, sveopte, i stalno; 2.- prolazno i pojedinano. Korisnost moe biti postizanje bilo jednog bilo drugog. U prvom smislu, korisno je sve ono to jaa i preiava oseanja, proiruje uobrazilju, i dodaje duh ulu. U uem znaenju, korisnost se ograniava na ono to odstranjuje nametljive elje animalne prirode i grube obmane praznoverja, i okruuje ljude ivotnom sigurnou. Definicija uivanja, u njegovom najuzvienijem smislu, sadri paradoks : iz neobjanjivog nedostatka harmonije u sastavu ljudske prirode, bol grubljeg dela esto je povezan sa radostima uzvienijeg dela nae prirode tuga, uas, strepnja, a sam oaj, esto su birani izrazi pribliavanja najviem dobru. Nae saoseanje sa traginim u knjievnosti, poiva na tom naelu : tragedija godi pruajui nam senku uivanja koje postoji u bolu. To je izvor i sete koja je neodvojiva od najslae melodije. Uivanje koje postoji u tuzi je slae od uivanja u samom uivanju. To ne znai da je najvia vrsta uivanja nuno vezana za bol zadovoljstvo u ljubavi i prijateljstvu, zanos u divljenju prirodi, radost u opaanju, a jo vie u pesnikom stvaranju, esto su sasvim nepomueni. Stvaranje i sigurnost uivanja u tom najviem smislu jeste istinska korisnost. Oni koji stvaraju i odravaju to zadovoljstvo jesu pesnici ili pesniki filozofi. Lok, Hjum, Volter i Ruso (iako je on bio u osnovi pesnik, dok su ostali samo rezoneri), zasluuju sve pohvale, ali lako se moe izraunati stepen napretka ljudskog roda da oni nisu postojali. Naprotiv, nezamislivo je moralno stanje sveta da nikad nisu postojali Dante, Petrarka, Bokao, oser, ekspir, Kalderon, lord Bekon, i Milton; Rafael i Mikelanelo; da nije prevedena hebrejska poezija, da nije dolo do Preporoda, prouavanja grke knjievnosti, da nije sauvano staro vajarstvo, da se poezija starog sveta ugasila zajedno sa njenim verovanjem.

Posedujemo vie moralne, politike, i istorijske mudrosti, nego to umemo da je prenesenmo u praksu, vie naunog i ekonomskog znanja nego to se njihovi proizvodi mogu pravedno rasporediti. Nedostaje nam stvaralaka duhovna mo da sebi predstavimo ono to saznajemo; nedostaje nam plemenit podstrek da ostvarimo ono to zamislimo; nedostaje nam poezija ivota. Negovanje onih nauka koje su proirile granice ovekovog gospodarenja nad spoljanjim svetom, srazmerno je suzilo granice unutranjeg sveta, i ovek, koji je zarobio stihije, postaje i sam rob. Dve funkcije poetske pomou jedne, ona stvara novu grau za saznanje, mo i zadovoljstvo; pomou druge, ona raa u duhu elju da ih ponovo stvori i sredi u skladu sa izvesnim ritmom i redom koji se moe nazvati : lepo i dobro. Poezija je neto boansko ona je istovremeno i sredite i obim opteg znanja, ona je ono to obuhvata svu nauku, i ono emu sva nauka mora da se obraa. Ona je u isto vreme koren i cvet svih ostalih sistema miljenja, ona je ono iz ega sve proistie. Poezija nije kao umovanje, mo koja se napree prema odluci volje. ovek ne moe da kae ''Hou da piem pesme'' to ne moe da kae ni najvei pesnik; jer duh kad stvara lii na ugljevlje koje se gasi a koje neki nevidljivi uticaj raspiruje do prolaznog sjaja; ta mo se raa u nama, i svesni delovi nae prirode ne mogu da pretskau ni njen dolazak ni njen odlazak. Ali, im stvaranje pone, nadahnue je ve u opadanju, i najvelianstvenija poezija koja je ikada saoptena svetu moda je samo nejaka senka pesnikovih prvobitnih zamisli. Poezija se razlikuje od logike po tome to nije podvrgnuta kontroli aktivnih snaga uma, i to njeno roenje ne stoji ni u kakvoj nunoj vezi sa sveu ili voljom. Zabluda je tvrditi da su najlepa mesta u poeziji stvorena napornim trudom i revnou, koje preporuuju kritiari Milton je zamislio ''Izgubljeni raj'' kao celinu pre nego to ga je ostvario u delovima. Poezija je zapis najboljih i najsrenijih trenutaka najsrenijih i najboljih umova. Mi smo svesni misli i oseaja koji se javljaju i odlaze nepredvieno, ali koji su toliko divni da se ne mogu izraziti, tako da ak i u enji i aljenju, koje oni ostavljaju za sobom, moe postojati samo zadovoljstvo koje uestvuje u prirodi svog predmeta. To je kao proimanje nae prirode nekom boanstvenijom. Takva stanja bia oseaju uglavnom oni koji poseduju najtananiju osetljivost i najiru stvaralaku matu. Zanos vrline, ljubavi, rodoljublja, i prijateljstva, bitno je vezan za takva oseanja, i dok ona traju, nae Ja se pokazuje onim to jeste, atom prema svemiru. Tako poezija ini besmrtnim sve ono to je najbolje i najlepe na svetu. Poezija otkupljuje od propasti boanska nadahnua u oveku. Poezija preobraa sve u ljupkost, ona uzdie lepotu onoga to je najlepe, i daje lepotu onome to je najunakaenije; ona spaja likovanje sa uasom, bol sa uivanjem, venost sa promenom; ona prisiljava na sklad sve nepomirljive stvari, ona probraava sve ega se dotakne; ona skida veo obinosti sa sveta, i obnauje usnulu lepoticu koja je duh oblika poezije. Poezija nas oslobaa toga da budemo potinjeni sluanostima utisaka koji nas okruuju. Ona stvara za nas jedno bie unutar naeg bia; ona nas ini stanovnicima jednog sveta prema kojem je ovaj obini svet haos. Ona ponovo stvara opti svemir iji smo mi delovi, i skida sa naeg unutranjeg vida opnu obinog koja nam zamrauje udesnost naeg bia. Ona nas prisiljava da osetimo ono to opaamo i da zamislimo ono to znamo. eli smatra da se engleska knjievnost ponovo rodila ovo doba e biti znaajno po intelektualnim ostvarenjima. Najpouzdaniji pratilac buenja velike nacije koja e izvriti blagotvornu promenu u miljenju ili institucijama, jeste poezija. U takvim razdobljima poveava se mo saoptavanja i primanja intenzivnih i razbuktalih ideja o oveku i prirodi. Dela najslavnijih savremenih pisaca imaju veliku privlanu snagu, jer oni mere obim i ispituju dubine ljudske prirode razumljivim i sveprodornim duhom, koji je istovremeno i duh doba. Pesnici su vraevi neshvaenog nadahnua, ogledala gigantskih senki koje budunost baca na sadnjost, rei koje izraavaju ono to oni ne razumeju... Pesnici su nepriznati zakonodavci sveta.

LORD BAJRON : ''Prirodno i vetako u poeziji'' pismo g.Donu Mariju, povodom kritike preasnog V.L.Boulza na ivot i spise A.Popa Povodom nekoliko pamfleta koji su objavljeni u vezi sa sporom Boulz Pop, a u kojima se pominje njegovo ime, Bajron priznaje da je u svojoj satiri ''Engleski bardi i kotski kritiari'', gde se nalazi stihovan prikaz Boulzovih izdanja Popovih dela, pogreno naveo stihove g.Boulza, ali objanjava da je povukao satiru iz tampe tokom pripreme drugog izdanja, i zabranio njeno ponovno objavljivanje, jedino na zahtev prijatelja, g.Rodersa, a da, iako ali to je satiru objavio, najmanje ali deo koji se tie g.Boulza. Bajron smatra da se taj Boulzov rad odlikuje lanom iskrenou, i kritikuje princip ''premetanja po pismima i priama''. Karakteriui ga kao ''histerino uasavanje na ljubavne doivljaje jadnog Popa, ne najbolje proverene i nikad potpuno dokazane'', Bajron izjavljuje da je licemerstvo veliki ''primum mobile'' Engleske; licemerstvo politiko, poetsko, religiozno, moralno, umnoeno kroz sve raznolike vidove ivota. Prelazei na Boulzove ''nepromenljive principe poezije'', Bajron pita : ta postoji ljudsko, bilo to poezija, filozofija, duhovitost, mudrost, nauka, vlast, slava, um, materija, ivot, ili smrt, to je nepromenljivo ? Boulz kae da sva poezija Kambelovog ''Ratnog broda'' ne potie od umetnosti, ve iz prirode ''oduzmite talase, vetar, sunce, i ostae samo jedna traka plavog platna, i jedan komad grubog platna na tri motke''. Bajron : oduzmite talase i vetar, i broda uopte nee biti, ne samo za poetske, ve ni za kakve svrhe; naprotiv, ''Ratni brod'' prenosi svoju poeziju na more, i poveava njegovu. On ne porie da su talasi i vetrovi, a posebno sunce, veoma poetini, ali smatra da je poezija u najmanju ruku reciprona. Oduzmite ratni brod koji se ljuka na mirnoj vodi, i ta voda postaje pomalo monotona da bi je ovek gledao. Mirna voda postoji u kofi, vetar struji kroz pukotine obora za svinje, sunce obasjava livreju lakeja, pa ipak voda, vetar, sunce, ne mogu uiniti te stvari poetinim. Boulz doputa da je brod poetian, ali samo usred ovih uzgrednosti; ali ako one podaruju poeziju, pa ine jednu stvar poetinom, uinie i druge stvari takvima. Nijedan slikar nikad nije naslikao samo more, bez broda, barke, brodoloma. Je li bura poetinija bez broda? ta bi nas se ticala bura da nije broda u njoj? Poema bi se svela na obinu deskriptivnu poeziju, koja nikad nije bila cenjena kao visoka vrsta te umetnosti. Bajron se sea jake oluje u jednom pristanitu : izgled bure je bio poetian taman koliko treba, ali najpoetinije u tom trenutku bilo je brodovlje koje je bealo iz svojih nesigurnih sidrita, praeno galebovima njihova oigledna nevolja, njihova umanjenost do ustreptale mrlje u daljini, njihova pometenost i zbrka, njihova siunost koja se bori sa divovskom stihijom; njihov izgled i njihovo kretanje Bajronu su izgledali mnogo vie poetini nego to bi prosto, iroko, buno more bez broda, i turobni vetrovi, mogli da budu bez njih. Voda nesumnjivo pojaava poetske asocijacije, ali ona ih ne stvara; i brod se iroko oduuje za tu uslugu. Oni pomau jedno drugom voda je poetinija sa brodom, brod je to manje bez vode. ak i brod zatvoren u doku je velianstvena i poetska slika; ak i neka stara barka, sa kobilicom izvrnutom navie, je poetski objekat (to moe da potvrdi i Vordsvort, koji je napisao poemu o koritu i slepom deaku), dok bi dug peani sprud i prazna vodena masa, bez barke, bili suta slika dosadne proze. Cela obala Atike je sama po sebi poetina, i bila bi takva i kada ne bi postojale Atina i njene ruevine. Ali, zar bi ''priroda'' Atike bila vie potina bez ''umetnosti'' Akropolja? ta je poetino, Partenon ili stena na kojoj se on nalazi? Ima hiljade stena koje su mnogo poetinije od Akropolja ili Rta Sunijum, ali ''umetnost'', stubovi, hramovi, razbijen brod, jeste ono to njima daje njihovu antiku i njihovu modernu poeziju, a ne sama mesta. Bajron kae da se uvek protivio krai ruevina iz Atine, zato to, iako su te ruevine isto toliko poetine na Pikadiliju kao to su bile u Partenonu, sam Partenon i njegova stena su manje poetini bez njih. Takva je poezija umetnosti.

Boulz dokazuje da su egipatske piramide poetine zbog asocijacija sa beskrajnim pustinjama, ali ako uklonite piramide, ta je onda pustinja? Bajron smatra da su Petrova crkva, Koloseum, Panteon, Apolon, Laokoon, Venera Medii, Herkul, Gladijator na umoru, Mikelanelov Mojsije, i svi vei radovi Kanove..., isto tako poetini kao i Mon-Blan ili Etna, moda i vie, jer su neposredne manifestacije duha i pretpostavljaju poeziju u samom svom zaeu; i budui takva, imaju neto od stvarnog ivota, to ne moe pripadati nijednom delu beivotne prirode. Ako se ukloni Rim i ostave Tibar i sedam bregova u prirodnom stanju neka Boulz, Vordsvort ili Saudi, ili ma koji od ''pesnika prirode'' sroi pesmu o njima, videe se ta je vie poetino : njihove tvorevine ili najobinija knjiica-vodi, koja prikazuje put od crkve sv.Petra do Koloseuma, i obavetava o znamenitostima na tom putu. Tlo je zanimljivo kod Vergilija zato to e ono postati Rim, a ne zato to je Evanderova poljoprivredna oblast. O vajarstvu ono je poetinije nego sama priroda, ukoliko pretpostavlja i ovaplouje onu idealnu lepotu i sublimnost koja se nikad ne moe nai u stvarnoj prirodi. Bajron se ne slae sa tim miljenjem, bar to se tie enske lepote (izuzimajui Veneru Medii), jer je u prirodi video lica koja su imala sve ono to bi skulptura mogla da trai za svoj ideal. Ali od sublimnosti nikad nije video u ljudskoj prirodi nita to bi se pribliilo izrazu pr: Apolona, Mojsija i drugih stroih dela antike i moderne umetnosti. O goloj prirodi kao boljoj od vetakih slika za poetske svrhe lepih umetnosti : kad veliki umetnik slika predeo, on ne daje njegovu doslovnu kopiju, ve on otkriva i komponuje predeo. Priroda, u svom prirodnom izgledu, ne daje mu gotove onakve slike kakve on eli. Poezija same prirode, tano onakva kakva se ispoljava, nije dovoljna za njegovu svrhu. Zato to priroda nije rasipna u svojim lepotama one su iroko razbacane, i povremeno se ispoljavaju, pa ih zato treba paljivo odabirati, i sa trudom sakupljati. Vajar eli da nadmai svoj model, i zato vaja uzimajui delove sa razliitih modela, i pritom ih usavrava. Priroda, tana, prosta i gola, nee stvoriti velikog umetnika ni jedne vrste, a najmanje pesnika najvetakijeg od svih umetnika, u samoj svojoj sutini. Bajron navodi stihove ''Svi ogrta taj znate.../ tu, gle, Kasijev ma se probi'' da je pesnik rekao ''da je Kasije rinuo svoju pesnicu kroz poderotinu na ogrtau'', to bi bilo vie u stilu Boulzove prirode; ali vetaki ma je poetiniji nego ma kakva prirodna aka bez njega. Za poetske svrhe, umetnost nije manje vredna nego priroda; vetina nije manji ukras nego priroda. Boulz ne moe da kae da poeziju jednog akvedukta sainjava ona voda koju on sprovodi. Neku graevinu ini poetinijom od neke druge upravo arhitektura. Pod uslovom da je izvedba umetnika jednaka, da li je opis igre karata isto onoliko poetian kao i opis etnje po umi? graa zaista nije podjednaka, ali umetnik koji naini igru karata poetinom, daleko je vei od te dvojice. Tragedija se smatra jednom od najviih redova. Pop nije napisao ni jednu, ali niko nee svrstati Hjuza i Fentona (pisce tragedija) kao pesnike iznad njega. Ako Boulz eli da se bori za klasifikaciju ovakve vrste, treba da se seti da je deskriptivna poezija uvek bila svrstana kao najnia grana te umetnosti, a deskripcija kao puki ukras, koji nikad ne sme da bude predmet poeme. Bajron smatra da Italijani imaju najpoetiniji jezik i najprobirakiji ukus, a oni sami kau da imaju 5 velikih pesnika : Dante, Petrarka, Ariosto, Taso i Alfijeri. *fusnota : Petrarka se istie sonetima, a Dante i Ariosto sastavima koji ne pripadaju nijednoj klasi. Danteova poema nije ep, a zato je on sam naziva ''boanstvenom komedijom'' nije moglo da objasni ni hiljade komentatora. Od svih njih, samo Taso i Alfijeri mogu da se svrstaju po Aristotelovom rasporedu i Boulzovom kolskom sistemu. Bajron smatra da se pesnici razvrstavaju po snazi njihovog dostignua, a ne po njegovom rangu, a da je Boulzov naslov, ''nepromenljivi principi poezije'', jako lo principi poezije su tako daleko od nepromenljivosti, da jo nikad nisu bili, niti e biti, utvreni. Ti principi su samo shvatanje jednog doba, a svako doba ima svoje vlastito. legl i ga deStal su pokuali da svedu poeziju na dva sistema, klasiarski i romantiarski. Dejstvovanje je tek poelo.

Potcenjivanje Popa delimino se osniva na pogrenoj ideji o dostojanstvu njegovog reda poezije. Bajron misli da je etika poezija najvia od sve poezije, kao to i moralna istina mora biti najvia od svih ovozemaljskih ciljeva. Etika (ili didaktika) poezija, ija svrha je u tome da uini ljude boljim i mudrijim, pripada prvom redu poezije. Ona zahteva vie uma, vie mudrosti, vie snage, nego sve ume kojima se ikada etalo radi njihovog opisivanja. Postalo je moderno da se jako naglaava ono to se naziva ''mata'' ili ''invencija'', a to Bajron smatra za dve najobinije osobine irski seljak, posle malo rakije, izmislie vie nego to je potrebno za jednu modernu poemu. Da Lukrecija nije kvario njegov epikurejski sistem, napisao bi poemu koja daleko nadmaa sve koje postoje Pop nema taj nedostatak; njegov je moral ist, kao to je i njegova poezija slavna. to se tie vetakih predmeta : Pop se moe smatrati da je isto onoliko poetian koliko i umetnost moe da naini svoje predmete takvim. Miltonova umetnost nije uinila poetinim artiljeriju svojih demona, kao ni grmljavinu boga, ali samo zato to je na tom mestu takva upotreba tog oruja (materijalnog) bila besmislena. Bajron smatra da je pokuaj pesnika njegovog doba da izvrgnu Popa ostrakizmu (- progonstvo u staroj Atini) moe da se objasni principom po kome oni veruju da ako Pop zadri svoj poloaj, oni e pasti sa svog. Varvari su podigli moeju ispred jednog grkog hrama najistije arhitekture, i nezadovoljni su sopstvenim grotesknim zdanjem ako ne srue onu stariju i od same lepote sazdanu graevinu koja im je prethodila. Bajron kae da mogu da mu zamere da je bio, i moda i dalje jeste, istaknut meu njima, tj. takvim graditeljima, ali kae da nikad nije bio meu onim ruiteljima klasinog hrama svog prethodnika. Bajron smatra svoje doba dobom opadanja engleske poezije jer ne moe biti goreg znaka po ukus vremena nego to je potcenjivanje Popa, koji je engleski ''najsavreniji pesnik i najistiji moralista''. Kao etikom pesniku niko mu nije ravan, a to ini najviu od sve poezije jer u stihu daje ono to su najvei ljudi eleli da postignu prozom. Pravi pesnik je samo onaj tvorac i stvaralac koji moe da pomiri poeziju sa istinom i mudrou. Bajron ne kae da je Pop veliki pesnik kao to su to ekspir ili Milton, iako ga njegov neprijatelj Vorton stavlja odmah ispod njih. Ne kae ni da je ''takmac svakom imenu ispod ekspira'', jer to nita ne znai. Svoje miljenje Bajron svodi na veru da, ako bi Engleska nestala u nekoj katastrofi, pa od nje ostao samo mrtav jezik i njena knjievnost, Englez bi moda poeleo da se sauvaju ekspir i Milton, ali svet koji ostaje bi oteo Popa od zaborava, a pustio sve ostale jer je Pop moralni pesnik celokupne civilizacije.

RANKA KUJI predgovor u zbirci poezije P.B.elija : P.B.eli je roen 04.02.1792.g. vreme kada su Englesku potresale posledice tri velike revolucije amerike, industrijske i francuske. Kao naslednik bogatog baroneta, eli je mogao da izabere put antirevolucionarne tradicije, na kome bi mu uitelji postali : Edmund Benks (strasni pobornik monarhije), V.Vordsvort (tada ve ukroeni glavni predstavnik starije generacije romantiara), Robert Saudi (dvorski pesnik)... Ali, eli se odrekao blistave karijere i nasledstva izabravi revolucionarni put naprednih mislilaca, koji su u to vreme u Engleskoj irila republikanska i antihrianska dela Tomasa Peina. elijeva revolucionarna intelektualna energija je buknula kroz uske okvire patrijarhalne pokrajinske porodice prva bujica pesnikovih napada sruila se na glavu porodice, da bi se u daljem razvoju proirila i na monaha, kao poglavara velike engleske porodice, i na sve tekovine monarhije uopte. elijeva prva ljubav se zavrila tako to su roditelji njegove devojke, zgranuti njegovim propagiranjem slobodne ljubavi, zabranili njihovu vezu eli je to shvatio kao posledicu onoga to je nazivao hrianskim predrasudama, pa je hrianstvo proglasio za svog drugog neprijatelja. Zavrio je kolu u Itonu o slobodnoj ljubavi pie u svom prvom proznom delu : roman Zastorci (1810). Odlazi na univerzitet u Oksfordu roman Sveti Irvin (1811), dve zbirke pesama Originalna poezija Viktora i Kazire (1810), i izrazito revolucionarni i republikanski Posmrtni fragmenti Margarete Nikolson (1810). eljan teoloke diskusije, eli pie vrlo smela anonimna pisma crkvenim velikodostojnicima. U tom cilju objavljuje i pamflet Neophodnost ateizma (1811) zbog koga biva iskljuen sa univerziteta; nikad vie nije nastavio kolovanje. Kada ga otac izbaci, eli u svojoj 19-oj godini odlazi u London. Nastoji da svoje revolucionarne ideje sprovede u delo, i spase pojedince od nasilja, zapadajui u sve veu nematinu i razoaranja spasava Harijetu Vestbruk od tiranije njenog oca, zatim se njom eni; u svoj dom prima naprednu uiteljicu Elizabetu Hiener; i mladu Meri, erku moraliste Vilijama Goldvina, kojom se eni posle Harijetine smrti. U to vreme vodi politiku kampanju u cilju oslobaanja Irske od engleske vladavine. Proza : Poslanica irskom narodu (1812), Pismo Lordu Elinbereu (1812), pamflet protiv smrtne kazne O smrtnoj kazni (1815), Esej o hrianstvu (1815), fragment koji razmatra sprovoenje korenite reforme u Engleskoj Predlog da se reforma stavi na glasanje irom kraljevine (1817), i pamflet za zatitu slobode engleskog naroda Poslanica povodom smrti princeze arlote (1813). Poezija : satirina pesma avolova etnja (1812), revolucionarni spev Kraljica mab (1817), Himna intelektualnoj lepoti (1816), poema Alastor (1816), deo simbolinog epa Pobuna Islama jedno od njegovih najnaprednijih dela, i moderna ekloga Rozalinda i Helena (1817). Posledice revolucionarnog delanja - dospeva na indeks policije, a u sudskom sporu gubi pravo na decu iz prvog braka. Naputa otadbinu, da se nikad vie ne vrati. U Italiji, elijev revolucionarni zanos i knjievni talenat dolaze do punog izraza : eli zavrava Pobunu Islama, i pie svoj i Bajronov portret u stihu ulijan i Madalo (1818), tragediju eni (1819), spev Maska anarhije, satirini spev Petar Bel Trei (1819), i dramsku satiru Edip Tiranin (1820); u to vreme komponuje i kosmiku dramu u stihu Osloboeni Prometej (1818-20) proetu uzvienim mislima o slobodi i ljubavi, i vizijom srene budunosti oveanstva; spev Epipsihidion (1821) ispovest svih svojih ljubavi; i elegiju Adonis (1821) nenu tugovanku povodom Kitsove smrti. Pred kraj ivota, inspirisan grkim proglasom nezavisnosti, pie lirsku dramu Helada (1821), filozofsku poemu Trijumf ivota (1822) i prozna dela i fragmente, meu kojima se istiu Filozofski pogled na reformu (1819) i Odbrana poezije (1821). U 30-oj godini ivota, naao je smrt u burnim talasim Tirenskog mora. Bajron, koji je mnogo dugovao elijevom geniju, posle njegove smrti je izjavio : ''eli bee najplemenitiji, najdobroduniji ovek koga sam ikada upoznao; pun otmenosti, nesebiniji od svih drugih ljudi, sa izvesnim stepenom genijalnosti koja se udruila sa jednostavnou isto toliko retkom koliko i divnom. On je sebi stvorio beau ideal svega lepog, uzvienog i plemenitog, i postupao je u skladu sa tim idealom u najveoj meri.'' eli nije stekao diplomu nijednog fakulteta, ali je bio strasno zainteresovan ne samo za knjievnost, ve i za druge nauke; sluio se literaturom na 8 jezika : engleskom, grkom, latinskom, nemakom, francuskom, italijanskom, panskom i portugalskom.

eli je od strane izvesnog broja svojih savremenika bio smatran za razvratnika, a od strane jednog kruga kritiara za idejno praznog oveka ali ak su se i svi oni slagali u tome da je elijava najistija lirika poetsko ostvarenje najuzvienijeg reda. Sva elijeva poezija je uivanje u Lepom koje postoji, praena tugovankom to je ta Lepota povreena sputanou ili nasiljem; enja za Lepim koje bi trebalo da postoji, i neobuzdana elja da se idealna Lepota priblii oveku, i uivljavanje u idealnu Lepotu koja kao vizija lebdi pred pesnikovim oima. A ta lepota, za elija je pre svega Sloboda. Zato : 1.- kada tuguje, on tuguje to nema najire Slobode, 2.- kada priziva Lepotu, on priziva Slobodu, i 3.- kada opisuje viziju idealne Lepote, on u stvari slika idealnu Slobodu. Dok je u drugoj i treoj grupi pesama taj politiki momenat stavljen u prvi plan, on je, u isto lirskim pesmama prve grupe, prikriven obiljem slika, metafora i izvanrednim bogatstvom zvukova. Ipak postoji, jer kada eli peva Zapadnom vetru, on priziva duh Revolucije iz osloboene republikanske Amerike da Evropi donese prolee politike slobode; kada se divi Oblaku, on se divi Slobodi koja e vaskrsnuti i osveiti zemlju, nuno, po veitom principu regeneracije u prirodi; slavopojka evi jeste himna Slobodi; usamljenost Meseca predstavlja usamljenost oveka u drutvu koje ga ne shvata; prizivanje Noi je udnja za melemom koji e izleiti pesnikovo srce ranjeno nepravdama; kada kao vihor umi tubalicu, to je alopojka zbog bede koja postoji u drutvu. ak i u samim ljubavnim pesmama, taj politiki momenat je uvek prisutan jer za elija je ljubav samo onda ljubav kada je to potpuna sloboda. Naporedo sa ovima, javljaju se i pesme u kojima je politiki momenat stavljen u prvi plan. To su, kao i elijevi pamfleti, dela politikog agitatora koji pred sobom ima jasan cilj : da sa posebnim arom razgoliti sve ono u postojeim drutvenim ustanovama to sputava slobodu, da upozori na njihovu dotrajalost i da nagovesti put ka boljoj budunosti ne samo Engleske nego i itavog sveta. Trea grupa stihova prikazuje pesnikovu viziju idealne Lepote i Slobode, jedno drutvo lieno tekovina monarhije i postojee vladajue religije, zasnovano na principima bratstva i jednakosti, i u kom vladaju Sloboda i Ljubav, jednu zajednicu koja prevazilazi republikanske okvire, bez klasa, rasa i ikakvih predrasuda, jednu srenu eru u kojoj e napredak nauke izmeniti klimu na zemlji i doneti blagostanje oveanstvu. elijevi stihovi ne dostiu uvek isti domet dok su u idejnom pogledu otprilike podjednake vrednosti, u pogledu forme oni variraju od uspelih, preko vrlo uspelih do pravih remek-dela. Metriki najsavrenije jesu pesme iz prve grupe, i one, po miljenju nekih kritiara, predstavljaju najvee muziko i emotivno dostignue engleske poezije. Izvanredno bogata versifikacija : sonet, spenserovska strofa pindarske ode, terza rima, i razne druge metrike kombinacije sa leoninskom rimom i sa etiri slika; takoe i izvanredno muziko obilje, poev od onomatopeje pa sve do savrenstva duhovne himne (kao i pesmi Intelektualnoj lepoti, ili u stihovima u kojim pesnik velia svoj panteizam). Neki kritiari su eliju odricali sistematinost miljenja i nastojali su da ga prikau kao idejno praznog pesnika. elijev politiki stav je ponikao iz njegovog linog, neposrednog dodira sa drutvenom stvarnou Engleske tog doba. Napredna politika lektira, kao najblie posredno orue uticaja drutvene stvarnosti, bila je eliju od koristi samo onoliko koliko mu je svojim postavkama omoguila da formulie i razradi one ideje do kojih je i sam doao ili koje je bar naslutio. Najveu pomo su u pruile revolucionarne republikanske ideje Tomasa Peina. eli je bio aktivan reformator, propagandist i oduevljeni pesnik revolucije koja ''na irokoj bazi narodne suverenosti kri sebi put u Evropi'', pesnik akcije iji cilj nije samo vraanje duga, nego i uvoenje napaenog oveanstva u novu eru, za koju je mislio da je najsrenija kakva se moe zamisliti. Kao takav, eli stoji ne samo na elu naprednih romantiara Engleske, nego i u prvim redovima najsmelijih politikih mislilaca svih dosadanjih epoha, i kao prethodnica svih onih propagandista kojima je najuzvienije stremljenje bila pomo napaenima, bez obzira na njihovu versku ili narodnu pripadnost.

B.NEDI iz zbornika ''O poeziji'' : Vilijam Vordsvort (1770-1850) - zbirka pesama ''Lirske balade'', koju je objavio 1798.g., zajedno sa Kolridom, oznaava kraj tzv. klasicizma i poetak romantizma u engleskoj poeziji. Kolridov udeo u ovoj zbirci je bio usmeren na ''linosti i likove natprirodne ili bar romantine'' - tj. da neobino i fantastino uini obinim i pojmljivim, dok je Vordsvort davao ''dra novine svakodnevnim stvarima'' - tj. da onome to je obino i svakodnevno da poetian smisao. Odstupajui od uobiajenih izvetaenosti klasicistike poezije, svojom tematikom i veoma uproenim jezikom, delo je izazvalo otru kritiku i polemiku posebno kada je 1800.g. izalo drugo, proireno izdanje, sa Predgovorom, i Dodatkom, 1802.g., u kojima je Vordsvort izneo svoje teorije o poeziji i poetskoj dikciji. Nazivaju se manifestom engleske romantiarske kole. Vords