1

Osman

ПЈЕВАЊЕ ПРВО

Ах, чијем си се захвалила, ташта људска охоласти? Све што више стереш крила, све ћеш пака ниже пасти! Вјековите и без сврхе није под сунцем крепке ствари, а у висоцијех гора врхе најприје огњен тријес удари. Без помоћи вишње с неби свијета је ставнос свијем бјегућа: сатиру се сама у себи силна царства и могућа. Коло од среће уоколи вртећи се не пристаје: тко би гори, ето је доли, а тко доли гори устаје. Сад врх сабље круна виси, сад врх круне сабља пада, сад на царство роб се узвиси, а тко цар би, роб је сада. Проз несреће срећа износи, из крви се круна црпе, а они кијех се боје мнози страх од мнозијех и они трпе. Од издајства и од засједа ограђена је глава у цара, а у час се згода угледа од ке не би паметара. О дјевице чисте и благе ке врх горе славне и свете слатком власти пјесни драге свијем пјевоцим наричете, нареците сад и мени како источном цару младу смрт витези несмиљени даше у свому Цариграду. Знам да би се отприје хтило да ја пјевам, ви кажете, ко се он роди срећно и мило

2

цару Ахмету прво дијете; и по смрти оца свога с ке помоћи, с ке засједе врх пристоља отманскога Мустафа му дундо сједе; ко ли се опет царско мисто Мустафи оте, тере у слави на пристоље оно исто султан Осман цар се стави; и он млађахан како пака, жељан старијех славу срести, подиже се на Пољака с многом силом, с малом чести. Али да тијем пјесни моје сасма дуге не исходе, само објав'те смрти своје худе узроке, тужне згоде! Владиславе, пољачкога славна краља славни сину, чим тва пуни слава многа свега свијета величину, на спијевања ова обрати величанство ведра чела, у кијех ти иштем приказати недобитна твоја дјела. Краљевићу племенити јур у смрти цара Османа свемогућом твом добити замњела је свака страна. Тим с ме трубље да свит слиша славу твоју свакчас већу, ти свеђ дјелуј дјела виша, а ја пјет их пристат нећу. Јадна у срцу успомена цару Осману бијеше остала да му је војска небројена од пољачке руке пала, и да земљом свом великом од тега се дигла слава, гласећ царскијем добитником краљевића Владислава. Или путник копном јаше, ил' поморац море броди, Владислав се кликоваше славан царској при незгоди. Гозбе частећ дружба мила

3

и пастири стада пасе стренитеља турскијех сила попијеваху у све гласе. Јур на крилијех од вјетара глас по свему свијету прши ко краљевић силна цара копја сломи, сабље скрши. У ведрини над облацим с истока му до запада сунце уписа златним зрацим име којим слава влада, кажућ да он при Нестеру Источнога разби Змаја, летећ за њим у потјеру сиви Оро до Дунаја. Чим с овега дијете охоло печали се, гризе и мори, мислећ да свијет вас около туђом хвалом њега кори, кличе: "Ја ти, ах, никако, краљевићу, не завидим: суђено је било тако добитника да те видим. Ни ме мање срећа мучи теби добра, мени худа; ер кому се што одлучи, вик не убјегне тогај суда. Ну све ране срца мога и муке су и жалости с непослуха витешкога и с бојничке невјерности. Ах, неумрли витезови, гласовити Турци стари, с кијем добише вас свијет ови моји дједи, ваши цари, гди начини ваши бојни и дјела су славна она у ких изглед јес достојни витешкијих од закона? Ви у труду дни водећи, снажна срца, смионе образе казахоте подносећи љетна сунца, зимне мразе. У погубах крепци узроком од послуха вјере чисте, тијеком поља, горе скоком,

4

ријеке пловом приходисте, мислећ да је сваке зледи трпјет боље, паче умрити, нег цареве заповиједи с непослуха приступити. Све пожуде, све похлепе виђаху се ваше миле јахат бојне коње лијепе и из лука тратит стриле. Паче сваки у одлуци за раскоше своје обра сабљу о пасу, копје у руци, лук о плећих, коња добра. Била вам су брашна ходе без разлуке свака жита, а поскупо хладне воде пића угодна, племенита. Коњу и вами стрехе опћене стаху ноћнијех сред покоја кућарице оплетене од храстовијех танцијех хвоја. И војводе и витеза, и на копну и сред мора, и постеља и трпеза бијеше кожа звијери од гора. Паче у сјевер посред зиме, јездећ мразно Подунавје, стераше вам мнократ свиме снијег постељу, стијење узглавје. Одјећа вас реси лака свита сама и припроста, а за оклопје у јунака срце и прси бијеху доста. Грђахоте ви сва блага и сва племства разми оно ко добије сабља и снага војујући свеђ смионо. Суђахоте да невоље највеће су стат без рати и да је умријет веле боље нег испразно дни трајати. Вељахоте да кудјеље жене преду дома у тмини, а јунаци непријатеље да затјечу на равнини. Држахоте за час своју

5

и највећу дику и славу за вашега цара у боју изгубити русу главу. Вапијахоте: "Смрти пријека, не стављамо памет на те: да се царство простре, а нека животи се наши скрате!" Ах, блажена и честита коли доба ваша сцијеним! Ласно добит круну од свита би с витезим тач храбреним. Јаох, а сада све је инако: војеводе и војници, све је отишло наопако, невјерни су свиколици! На бој иде свак под силу; грије га љето, зима му уди; а облачу злато и свилу - људска обличја, женске ћуди! тер под златом дочим сјају у направах без процјене, непријатеље позивају не на бјења нег на плијене. Ходећ земљу, бродећ воду, да у ласти плову, хране спријед једеке у поводу, напрћане зад сексане. Свиони су њих шатори, столи златни на кијех сједе, птица у мору, риба у гори јестојске их слиједом слиједе. На трпезах врху сага дуге и обилне гозбе чине, пијућ докли свијес и снага од вина им свијем погине. Пернице им раскошне су, гди у блудијех сву ноћ тону, у мирису и уресу, проћ нарави и закону. Од момака и од дворана сваки ограђен уоколо јаше у злату коња врана, главу диже, гледа охоло, тер се гизда, тер се дичи таштом славом од јунака: вас у видјењу и у ричи,

6

а у створу ништа пака. Ах, коликрат пун немира видјех једног од крстјана гди их на јата гони и тира како овце са свијех страна; викнух, скочих сам на коњу бојник уједно и војвода, при срамотном безакоњу не пазећ се од незгода. Паче не остах, за осветит теј прикоре сасма грубе, враћат овијех, онијем пријетит, не марећи за погубе. Ах, злочести и незнани, од шта сте се, ријех, припали? Једа и ви, ко крстјани, по двије руке нијесте имали? Једа и они нијесу људи? једа и у вас срца није? Што вас страши? што вас труди? турско старо смјенство гди је? Боље вам је смрт стигнути и у боју с копјем пасти негли тако погинути без замјене и без части. - Ну заман се снага измучи, језик вика, рука удара, јер од ових страх се стучи с непослухом јањичара. Спахоглани, ки сред рати рваху се још смиони, ко ови почеше уступати, узмакоше прешно и они. Ово узрочи ме бојнике лешки мачи да посијеку и од крви друге рике крај Нестера да протеку; паче, да тај ријека свуди напуни се и зајази телесима мртвијех људи кијех пољачка влас порази. Али хоћу унаприједа да ма рука свијетом врти и она сама заповиједа врх живота и врх смрти. Чим ми цари штете сваке

7

и нашега смо узрок ваја, ки частимо не јунаке нег хотиме од сараја; и хоћемо, тко отприје служећ блудно дни проводи, с непријатељим да бој бије и да влада и господи. Ми, за узмножит веће злата, не гледамо ниједна ина, тер јуначка што би плата, сад је царска трговина. Али трг се царски тјера и од трговац намјесника: згоне у војску скуп пастијера, а плаћају се од бојника. Тим пастијери иза стада војеводам под овацим како хоћеш да икада удрити се смију с јунацим? Не, не, источни бојни пуци, зачео сам дјела већа, а у овој сабљи у руци свијета је удес, ваша срећа! Цар Лесандро примогући у бремена старијех љета, млад ко и ја војујући, доби царство свега свијета. А и Сулиман цар храбрени, прадјед славни мога дједа, сабљу опаса врсник мени и војсками заповиједа. Два цара ова још одавна за изглед ставих жељам мојим: њих ћу слидит дјела славна, докли вас сај свијет освојим! Храбрене су ове справе; ја знам што ћу и што је тријеби!" Приста и, пун жеље од славе, ствари узмножне заче у себи. Царска блага небројена у Исток однијет мисо обраћа, и писма у кијех ште се имена од свијех витез кијех он плаћа; а то да туј, не пазећи сипат пинез одсвудијере, ки узмноже скуп највећи

8

од јунака изабере; к јањичаром тер савише веле већи број изнова по избору још испише од источнијех витезова; а и чете спахоглана двакрат веће с тијем учини с нова скупа изабрана, с ким их здружи и сједини. Нека се уздом том укроте и послушни унаприједа, не штедећи све животе, лете гди цар заповиједа. Јоште одлучи у свој вољи, под заклетву пачек рече: тко се укаже јунак бољи, да час бољу прид њим стече, на владања царска своја хтећи само да се узвисе ки добију час сред боја с непријатељим рвући се; тер не пјенез, блуд и жене, негли сама крепос гола пут од милости и од сцјене у царскога буде стола. Благодарством овацијеме свемогућ се изит нада и у кратко простријет вријеме с истока се до запада. Ову одлуку становиту, под заклетву и под вјеру, најприје учини он очиту глави од паша Дилаверу, с десет тисућ ки бојара у источној скупних страни ланску јесен млада цара од пољачке силе обрани. Тим цар пашу великога Хусаина смакну онада, а узвиси славно овога, да у све мјесто царство влада. Ну што њему не затаја, још и хоџи свому објави и хадуму од сараја, бијелијех вила црној глави. Пак свакому да се узмучи

9

мисо овога договора, за користан свјет одлучи богољупством скрит ју здвора. Зато гласе просу опета и свакому чини знати да гроб свеца Махумета на Меци ће поћ клањати; а отоле пут крајина поморскијех сврнут рече, сидонскога емирина с одметницим да посијече.

ПЈЕВАЊЕ ДРУГО

О младости ташта и плаха која срнеш с неразбора без бојазни и без страха гди погуба тва се отвора, смиона си и слободна, зашто не имаш мисли у себи; трудна дила тим су угодна и најтежа лака теби. У поносној твој похлепи сиње море млаца утопи кому восак перје облијепи, а сунчани зрак растопи. Тебе уза се и они има ки сред вода у огњу згори, гди се с коли сунчанима сатариса и обори. Цар Лесандро с тобом ходе, сит једнога свијета славе, плака да се још находе нови свијети и државе. С тебе и отманско плахо дијете сада срне својом власти, не разбирућ отприје штете у ке пак би мого упасти. Ах, у Исток, царе Османе, млађахан се још не пути, докли верне и уздане тве свјетнике будеш чути! Мудро су они размислили, што још младос теби не да, у све воље самој сили ка надалек не погледа.

10

Пршеће су твоје одлуке, привидјенства ер не имају; предње згоде за науке, љета бо ти још не дају. Твом зеленом прималићу зрелијех дана јесен доћ ће: прије времена немој у цвићу слави твојој трунит воће. Придобиват непријатеље и подлагат неподложне, племените тој су жеље, мисли храбрене и узмножне; ну од погубе не чувати ни тврдит се од засједа смиона ће се плахос звати без разбора и без реда. Тако густи гај сред гора лијеп се и зелен здвор замјери, а у тамни скут затвора љуте змије, врле звијери. Тим Дилавер, покли зачу прешне одлуке млада цара, свакчас мисо ћути јачу и погубе нове ствара; свеђ находи у памети веће сумње, врље страхе, да не може тим нег ријети царске справе сасма плахе. Зато прије нег се крене млад цар изван Цариграда, подиже се да спомене што га страши и припада. С учитељем и стражником женскијем к цару хрло поје, знав под клетвом да великом цар се и њима открио је. Дошад сваки главу склони, спријед на прси десну стави, скут на уста царски дони и понижен свим се објави. Усред мјеста исписана златнијем цвијетјем више модра пристоља су царска избрана у прилици златна одра. Врху сага тканијех златом стоји тугдјела згар црвена,

11

златном жицом и богатом сва направом извезена. У зеленој туј хаљини, злато и бисер ку накити, с подвитијем сприд колини сједи Осман цар честити. Вео на русој глави около сњежан свит му је у сто дијела, а у камену драгу охоло сунце сја му врху чела Врх каменка свим богата сиња перја трепти кита, танком жицом чиста злата у драг начин лијепо свита. Млађахан се цар поноси испод тога лип над свима: црне очи, златне коси, а румено лице има. Махну руком, и упути на мјесто се свјетник сваки, откли, за открит све што ћути, поче визијер говор таки: "Савише је (он покличе), гди цар славни заповиједа, да се један роб истиче улагати свих бесједа. Ну час ова на коју ме милос царска узвисила удахнива смјење у ме, а за славу царскијех дила. Витешки уче непослуси, с ких пољачка добит слиди, да тко једном зло окуси, други пут га тја привиди. Куд кучају ме бесједе, ако твоје царство проси: једно сунце врх нас греде, свијет једнога цара носи. Мустафа ти дундо живе и ш њим мнози у жељењу с нове твоје супротиве да опет на тај сто га успењу. И братја ти живу истино; али мати Мустафина, жена охола, не мисли ино нег узвисит себе и сина.

12

И да јој се тој кад збуде - вишња уклони што десница! - не би ошла творбе худе за утврдит се вик царица. Братју би ти без милости подавила и поклала, нека у тмине из свјетлости и други пут не би упала. Веле она зна и смије, веле се од ње приповиједа, шапат, жамор вас умије виловитијех од бесједа. Она сама усред тмина, у најглуше доба од ноћи, кад засједе ке запина зовућ пако к свој помоћи, с лијевом ногом стане изутом распасаној у хаљини, проспе косе, црнијем прутом око себе круг учини; пак, наказни и све срде по имену звати кликне, и страшиве клетве и тврде непослушним дусим викне. Глас је да она од дјетиње млијечне пути помас куха и на овну прико сиње ноћи лети врагодуха, на ком јаше свеђ без страха к планинскому вилозмају, гди вјештице подно ораха на гозбе се страшне стају. Ријеч је да прије чарајући глад ти у војску посла из пакла, ки ти веће нег могући мач пољачки витез закла. Виленика родитеља, вјештицу јој матер гласе; на границах од Рдеља у Угровласијех родила се. Од њих на зао пут се стави и на дјела страшна и клета, да био мјесец окрвави, жарком сунцу свјетлос смета. Црну ведрину од небеса, ситне звијезде згар притеже;

13

море смућа, земљу стреса, повјетарце вихрим жеже. Зграде ори, њиве хара тријеском, градом, злом годином; приобража се и притвара птицом, звирим, дубом, стином. Одметна је кауркиња, а у вјери тој се заче; невјерна је сад Туркиња: сви закони се од ње тлаче. Не има од душе све спознања, ни другога бога слуша; њој су у њој сва уздања: она њој је бог и душа. Љуби сина, уколико по њем се узда свијет владати, и, за то стећ, ниједно прико дјело извршит вик не крати. До царскога иштом стола, откли паде, да узрасти, не гледа она (тач је охола) злата, снаге, вјере и части. Није лијепа; ну хитрости зна с којом се вид заслијепи; у раскошах, у милости облијепи се, докле олијепи. Угровлашки војевода, судећ љепос по погледу, за поклон ју цару пода Махумету, твому дједу. Све се ово од ње каже; све овако је ли, није ли? Ја мним много да се лаже, ну се истине веле вели. Тим потребне ја три ствари тве свјетујем царство сада, ако у Исток поћи мари из старога Цариграда: да другога цара прво овди жива не остави, ер се у сухо ласно дрво огањ прими и појави; пак да матер и Даута, Мустафина зета, умориш и све што ти пријеча пута да растријебиш и обориш;

14

а за братју најпослије међу мудријем ријеч је така, да велика ријека није ка се у веле дијели трака." Визијер, цара ки је најближе, веће уста сва затвори; учитељ се хоџа диже, и овако проговори: "Роб, ки верно досле учи да се у знању царство узмножи, да се умнажа сад одлучи с царском славом закон божји. Кроз ма уста чуј свјет ставни ки ме небо ријет надише; ја редовник, ти цар славни, а Бог вишњи свијех је више. Немој, славни царе од цара, у погуби твоје главе да отманска кућа стара трепти и ш њом све ње славе, тер јој с пријеком пак незгодом згине у теби што њу реси, гди честитим још породом утврдио стола нијеси. Прости, прости, господине, ако будем ријет одвеће: затајати не има истине тко у свјету издат неће. Нека истина мјесто има, а ма глава тајчас пади под ногами ево твима роба старца, царе млади! Хвалим царства твога одлуке и визијерове успомене, ну ако добре кад науке чу од твога слуге мене, види ми се споменути да тве царство љуби праву узме отприје нег се упути боја источна слидит справу; не робињу непознану од кољена потиштена нег госпођу изабрану, свијетле куће, славна имена; зашто, ако те сам на лицу урес лијепи успримага,

15

тер робињу за царицу од незнана узмеш трага, у којој се наћ ће муци, споменујућ згоду худу, твоји синови, твоји унуци и након њих који буду? Ах, размисли са мном сада, што ће ријети од њих сваки? Пун немира, смеће и јада даће тужбам говор таки: 'Ман се бројим од славнога отманскога ја кољена, ако је жена оца мога пастирица заплијењена. Дједи ми су сви очини цари источни привисоци; смерни горштаци у планини матере су моје оци. Дједа очинијех бојна рука град под сабљом влада ови; дјед материн сваки хука с тешким ралом за волови. Дјед цар сваки згради и саста двор, ки сунчан зрак опсива; дједом горанин сплете од храста кућарицу гдје прибива. Дворили су китни злата једним племићи усред града; друзијем град је био појата а дворани дробна стада. Они источни Змаји огњени прикрилише свијет у слави; сваки гусар овијех сплијени и на врат им узу стави.' Ах, двије врсте противније и разлике толи у себи тко сад види, тко ли прије видје здружит вик под неби? Комар с орлом, а мрав с лавом вик порода не изведе, а овчарица с свијета главом хоћ да рађат царе греде? Чесар нијемски, краљ франачки, шпањска круна, Лех чемерни, и британски мач јуначки, и ћесел-баш полувјерни,

16

кнез мошковски с прекопскијеме харачаром, и господа сва од свијета ишту племе супроћ себи цић порода; а ти сам, ки на сем свијети краљ си од краља, цар од цара, за достојан плод видјети кћер ћеш узет тамна овчара? Ах, није чудо да нејачи траг Османов свеђ излази: крв дивјачна уздивјачи племства у женах тко не пази. Да сред срца не сцијен' твога ти би чуо жеље од боја, да од кољена краљевскога није кадуна мајка твоја. Од рускијех цара исходи, Михољскога кћи је пана, свијетлијем очим био дан води, љепота је ње сунчана. Татарин њу оцу оте и твом ћаћку цару Ахмату за замјернос од љепоте сву у суху посла злату. Грчкијех цара и деспота рашких кћери господичне, рајска бијеше кијех липота, бијеху царом љуби сличне. Твоји дједи тога цића унуци су били цара - славна Ивана Палкошића, Ђурђа деспота и Лазара. Паче Змај се овијем путом у Орлово гнијездо умјести, и прид бојном сабљом љутом прстен пирни чу се уљести. Зато и милос тва честита не робиње, нег госпоје од кољена племенита за љубовце ишти твоје! Узми двије, три и четири, рајске слике свака буди, из свијех страна изабири липос ку ти срце жуди! С избраном ћеш љуби отити ти покојит бојне труде,

17

а свекра ћеш оставити да ти царство овди бљуде. Ти ћеш стјецат пород нови, нова мјеста; нове сриће, а он чуват град ће ови и од братје ти стража биће. Ни мож сумњит да он тада, кад се види у висини сред старога Цариграда, одметник се не учини. Тко Отмановић није од старих, сабљу отманску не има у руци, а он ће имат дио у царих који му ће бит унуци? Тве ћеш царство потпријет тако и без мисли путовати и, утврђен крепко и јако, најчеститији цар се звати." Хоџа доспје; али смино слиди за њим хадум црни: "Славни царе, тач једино вас траг губит свој не срни! Царицу узми! Разлог проси да од ње стјечеш пород мио; ну не дави прије него си синовим се поштапио! Робу је ово доста открити, диљит ријечи тријеби није пред онијем ки на свити много може, веле умије. Само, ако је ваша жеља у Исток с војском путовати, од Пољака непријатеља утврдит се прије не крати! Двјема сабљам на двије стране мучно влада једна рука, а све пустит без обране, за иних хитат, зла је одлука. Најприје мудар начин гледа да уздржи што је његово, простире се пак наприједа и прихитат иште ново. Царству твому цића тога споменут се мени види с круном краља пољачкога спрва искат да мир слиди.

18

И позно си и видио сред крвава љута боја, гдје сам главом твом си био, коли је тешка сила своја! Хуђе и горе не ишти чути - Вишњи уклони ту невољу! Ако у Исток ти се упути, а он остане сам на пољу, које стране, ки ли пуци опријеће се краљевићу, ако добит носи у руци, а на ведру челу срићу? Тко војеводи и витезу Котковићу да одоли? Радовилском тко ли кнезу бојном славом ки се охоли? Који мири да не паду пан Збаравшки ке наступи? Ку ли тврђу и ограду да Замошки не разлупи? Али обранит тве државе ка ће оружја, чије деснице од храбрене Крунославе, Коревскога вјеренице? На коњу се мнократ она тиште пољскијех из табора и слободна и смиона доприје до истијех твих шатора; гдје у слици огња жива, ресећи је тешко оклопје, силно царство тве позива и на сабљу и на копје. Прости, царе, ако зачу смионо хвалит тве злотворе: сам си у пољском позно мачу истине ове ме говоре. Ну није чудо да обране проћ њима се не находе: војске им су изабране од војевода и господе. Одрват им моћ се није! страшне и врле њих су справе: сваки се од њих за час бије и за име стећ од славе, међу копја, међу маче проз лед тече и проз воду,

19

и у огањ живи скаче у слободи за слободу. Тим ако мир ш њима жуди тва влас склопит, царе од цара, с помном стражом чува' и бљуди Коревскога тамничара. Паче тврдијех од обзида, гди је затворен, облас ваша помну и уздану стражу прида' кому од вернијех твојијех паша; ер толико јунак славни гласовит је сред Пољака, свиколици да су справни за откуп његов чинит свака." Приста сваки од свјетника, а цар ставно кличе у гласу: "Живи дундо, сваколика и ма братја жива да су! Бог уклони да онога смртном раном вик озледим врх пристоља ки овога сидио је гди ја сједим! Ако сам ја сад узмножан, и он у битју би мојему, и ко је живот свој подложан мени, и мој тач би њему. Ну ћу узмножит страже таке дунду и братји на походу, да од засједе сваке опаке утврдићу му слободу. А маћеха оца мога да од пасторка мрзи сина, чудит ми се није до тога: то је опћена свијех кривина. Нека она горе облијета и по тминах ноћнијех јаше; суђена ми не буд' штета, вилинства ме ње не страше! Ну сад хрло, гди простиру државе се ме велике, све госпође да се избиру свијетле крви, рајске слике! Затијем, потом био дан сване, поклисар се наш одијели, тер Пољаком од ме стране мир понеси, ки свак жели!

20

А на стражу стани један Коревскога тамничара, нека унапријед није вриједан утјецати вик с привара!" Црнац хадум оди скочи и изнаћ се виле обећа златнијех власа, рајскијех очи, у кијех свјетлос сја највећа. А одлучи се у Пољака Херцеговац Алипаша; мед његова ријеч је свака, ил' сповиједа, или упраша. Подсмијех му је свеђ сред усти, свакому се смерно клања, хитрина је све што изусти, уњигу'е с мудра знања. Зна, вухујућ ријечцом благом, од бесједа све науке, и могућ је веће снагом од језика негли од руке. С тијем начином прве части у цареву двору стече, и од пастира паша узрасти познан близу и далече. Од тамнице најпослије Коревскога стража је дана Ризванпаши ки би прије роб истога славна пана. Уто и ноћ небу стави стражу од звијезда свуд около, да прије реда не објави свијетло сунце златно коло.

ПЈЕВАЊЕ ТРЕЋЕ

Мразној зими дође сврха с примаљетна јур дохода; снијег с планинских копнећ врха, што узе горам, ријекам пода. На глас тихи од вјетрица бијеше ранит зора обикла с вијенцом који сви ружица у рајскијех пољијех никла; кад сунчана зрака плаха по небу се пружи ведру, а поклисар царски узјаха

21

златном сабљом ресећ бедру. С лијепом дружбом он се отправи с отманскога Цариграда пут држава кијем у слави краљ пољачки Шишман влада. Цар му прида у походу с тврдом стражом од бојника богданскога војеводу, Гашпарова намјесника; дим Гашпара Милостића, ки у хрватском рођен крају, би ли знање или срића, јур столова на Дунају. Не потежи ну га тјера мисо да прије склад се узрочи међу Сунцем од Сјевера И Мјесецом од Источи. Сада једне, а сад друге коње јаше на промјену, пробијући стране и луге по равнини, по камену. У румелска језди поља, опет српска напријед слиди, гди су од града Дренопоља врх Марице ријеке зиди; врх Марице ријеке која мнократ брзи тијек устави, кад Орфео крај ње поја драге пјесни од љубави. Кажу Србљи и Бугари бистре воде седам врела, која проби и удари на спијевања сва весела; сповиједају вихри пласи да успрегоше врле силе, славни пјесник гди се огласи под зачинке своје миле. Још говоре: јато од птица слиједећ дубја гнијезда прини за од разлицијех чути жица и од гласа склад једини. На складање веле медно кон спијевоца љубовника од разлицијех звијери уједно купљаше се множ велика. Од Орфеа овди прво,

22

нека се увијек пак зачиње, чу звијер, птица, ками и дрво складне и слатке бугаркиње. Бугарин их славни остави словинскому свом језику, дјела од славе да у слави бугаре се у њих вику. Тим у њих се још зачина што се у пјесан стави одавна од Лехсандра Србљанина врх свијех цара цара славна. У њих свуд се витез хвали кога круном копје обдари: Стјепан Урош и остали од Немањић куће цари. У њих живе слава обилна ку Кобилић стече мудри, кад ханџаром цара силна на Косову смртно удри. Просвијетлит се у њих хајо, не завидећ сунце жарко, Свилојевић још Михајо и Краљевић јунак Марко. У њих јоште вас свијет пуни глас и бојна дјела слову од Лауша ки се круни у Будиму и Кракову. Глас се у њих сред народа од истока до запада вјера, госпоство и слобода Дубровника мирна града. У њих Јанко војевода високо се узвисио, да је обрана и слобода од угарске круне био. Свака страна ка је најдаља, свако доба, свако вриме Матијаша слиша краља недобитно у њих име. У њих Ђурђа Скендербега, сатритеља турскијех сила, прико свијета лете свега још витешка бојна дила. На велику у њих гласу Шишман Батор јоште стоји да отманске војске расу,

23

ких небројни бијеху броји. У њих свакчас расту у слави сви пољачки краљи избрани: Јаџелони, Владислави, Кажимири и Шишмани. О Шишмане, ведра крви, ки од Леха и од Крака третји именом, славом први, у краљевству си од Пољака, у њих и ти, о могући пољски краљу, славан јеси да сјеверној царској кући оте круну ка те реси; да отманска тешка сабља под твим бритким мачом пуче; да свуд твој коњ, тва корабља земљи и мору послух уче. Недобитан с тога узрока цареват си свијету сио, ако од Запада и од Истока два цара си придобио. Један, с чудом неизмерне тве крипости чим замјери, за љубовце да ти верне двије краљице, царске кћери; други, охоло ки под неби врх цара се свијех поноси, самому се клања теби, с поклисарим мир ти проси. Ну је највећа твоја слава, круно ведра и честита, што имаш сина Владислава, ки на царство свиће од свита. О приславни краљевићу, недобитна твоја дила ја бугарећ славан бићу - та је имена твога сила. Ах, срећнијех мојијех дана! Ки ћу покој наћ у труду, ако у смрти цара Османа сред тве славе живјет буду! Ја по себи не имам власти, ако милос' тва ме остави; ти уздржи, за не пасти, под тве крило тко се стави! Сиви Соколе од Сјевера

24

који летиш сунца више, требују му твоја пера тко иште дјела тва да пише. Зашто не ја, дану Орфео, кад би од тебе спијеват хтио, веле би се прије смео нег би изреко стоти дио. На краљевство од кољена од сто краља краљ те роди ки сјеверна небројена мјеста влада и господи. Краљица је мајка твоја, чесарова сестра славна, од сјеверне куће која чесарује свијет одавна. Чесарова кћери обдари и тву младос Вишњи згаре; родише те краљи и цари, и ти рађа' краље и царе! Круна од крстјан ка је најдаља у роду те близу гледа; франачкога имаш краља и шпањскога братучеда, кога царству Индије сада нове свијете море плоди, кому сунце сред запада ни у ноћи не заходи. Мошковско је кнештво главу под тве ноге приклонило, кад се у боју у крваву од тве руке придобило. Ти од сјевера сјевер бржи сред Нестера и Дунаја рва, тиште, сломи и скрши огњенога љута змаја. Свијетло Сунце, сини, сини у ведринах од истока, тјерај Мјесец к ноћној тмини, дан да сване с твога ока! Краљевићу, живи, живи недобитан довик вика; у праведној супротиви добиј Сведа одметника! Расти, расти, Владиславе! Сви народи твој глас чују и за једне твоје главе

25

сто круна ти одсад кују. Слиједи, слиједи тва влас многа - тијесан јој је јур крај ови - преко мора Леденога новој земљи бит цар нови. Свемогућству твому, видим, свијет бит један неће доста! - Али је вријеме да пут слидим гди поклисар царски оста. Јаше визијер и најближе гору од седам врјела гледа; к јужном крају Витош диже врх у дубју никлу из леда. Куновица, грло од свијета ка веригом дугом веже, и Планина Стара опета простире му се и протеже. Дно вјечнога леда и мраза, гди су пукле ове горе, старијех доба чељад каза од оружја бога дворе. Да се гвозден стан находи Мартов овди би на гласу: гвоздје мири, гвоздје поди, ступи и врата од гвоздја су. Тим још и сад, гди се рече да је од боја бог станово, гвоздена се руда сијече, мјесто је звано Самоково. Провадијом јаше пака и на жалијех мора Црна, откуд свиће дања зрака, бијели му се град од Варна. Пази Варно надалече, гди војујућ јур јуначки смрт Владислав славни стече, краљ угарски и пољачки. Али веле с бољом коби сад Владислав нови у слави близу Варна цара доби и у потјеру с војском стави, чим с јунацим, ким је био кнез Котковић Иван глава, свом је руком осветио час старога Владислава; а Козаци, срнућ хрли

26

старијех штета у замјену, пожегли су и потрли, паче смакли Варно у плијену. Нове распе стара града мимоходећ паша жали и проћ вољи својој тада бојнијех Козак војске хвали. Бугарска му села остају с лијеве стране: к десној куча, гди се к морском стере крају плодна и питна свим Добруча. У њој тежак муком дугом од труда издан вик не оста, ер што узоре за дан плугом с опћином му 'е хране доста. Пространа је земља толи да, тко гледа сјемо тамо, стало му се свуди околи с пољем небо види само. Двакрат овдје златне пчеле у љето се једно роје, и толикрат овце бијеле јаганчиће коте своје. Из Добруче уз Загорје к Подунавју паша слиди; лијепа мјеста, драг простор је, све се пуно села види. Ките златне и румене висе о дубју воћа зрела, под ким траје дни љувене чељад мирна и весела. Ројна улишта, млијечна стада, житне њиве свак ужива; Никопоље од запада, Дрстеро, откуд сунце сива - Никопоље, кому није од сто ока мос далече, римски чесар ки прострије гди најшири Дунав тече. Вријеме мраком од забити цара и царска крије имена: само је свијетла вик на свити дјела узмножнијех успомена. Час поклисар не пуштава, ну поспјешно напријед ходи управ ријеке од Дунава,

27

на Ћелијах да ју броди. Ћелије су град њекада гласовита биле имена: обиљежја једва сада назиру се из купјена. Богдански у њих војевода Стјепан цару одрва се; гди висоцих кров би пода сад на сунцу стадо пасе. Мру градови огрнути од камења становита, а од умрле човјек пути жали ер не има вјечнијех лита. Ах, поносна наша чуди! И јес јоште ки се вара, и у животу тврд се суди, видећ ками да се обара! Похарана града зиђе с десна остави Турчин краја, и упријечи пут да приђе прико ријеке од Дунаја: гди зламења мјесто храни још и остатке мале њеке од мостова које лани цар прострије прико ријеке. Мос бо охоли Дунав не да врх све ријеке држат брзе, нег само они ки му од леда стави сјевер ки га мрзе. Тим поклисар цара Османа, ко у богданска поља ујаха, видјење му кобних страна ступит не да без уздаха; паче, све што напријед јаше, хуђа жалос свеђ га труди, кости голе чим плесаше од побјенијех турскијех људи. Срцу одољет моћи не има, да од болести вас не трне, пазећ силом прид очима царски расап куд се обрне. Видје поље свим широко ко цар прикри с војском прије - соколово сиво око пригледат га моћно није - да на сваку диже страну

28

турскијех кости горе гори, гди из по свијета множ сагнану мач пољачки на тли обори. Слиједи тешки пут у јаду, и остају му нашироку Угровласи у западу, црни вали у истоку. Не уставља се час по путу Турчин, палећ земљу уздаси, пачек за открит жалос љуту у оваке се тужбе огласи: "Ах, давори, дружбо мила! Познасте ли мјеста клета, гди неизмјерна наша сила минутога паде љета?" Бег богдански уза њ ходе молит му се овдје стави број јунака, мјеста и згоде да му од турске војске објави, велећ: "Каж' ми - биће утјеха друга наћи сред невоље - све што од цара би до Леха и ко цару Лех одоље."

ПЈЕВАЊЕ ЧЕТВРТО

Јур богдански војевода бијеше умуко жељан чути, кад од бојнијех казат згода поклисар се царски упути. Кличе: "Чут је страшно и плачно како Пољак цара доби, и не људи, ну дивјачно звјерење ово гануло би! Тим што иштеш ма бесједа да ти каже ствари трудне? Иста их земља приповиједа свим путником у ноћи и у дне. Земља је чула и видјела: чуј, виђ и ти прид очима вјечну жалост турских дјела ка након нас остат има! Колико оком мож замјерит, све би витез пуно равно: војска ку није моћ измјерит, број ки чуо нијеси давно.

29

Обзирућ се на гомиле кости ке свуд леже околи, суди ке се стрше силе, мисли која крв се проли! Сто језика, сто народа уједно се ста с по свијета: мач пољачки смрт свим пода а гроб ова земља клета! Јер велика чуда често вјере ласно не достоје, мјесто ти ћу сад по мјесто указати гди тко сто је. Прут под собом гледај рику до тја гди опет Нестер греде: цар прико ње сву велику војску у ово поље уведе. А Хотима града оно издалека гди се били: јако Пољаци и смионо под њим бијеху се утврдили. Нестер ријека свим дубока штићаше их од сјевера, град их брањаше од истока и брјегови ким ни мјера. Од запада јаме чудне бијеху обдубли око себе, а не бијеху од полудне ине им тврђе од потребе; ере, изван тврда и јака што се и сама мјеста виде, од најбољијех спријед јунака стаху у огњу њих опсиде. Ну да обране и од тога и друге им све су пале, прси би их од самога краљевића сачувале. Не иште се грађа ина гдје Владислав славни поста, зашто гора и планина он сам свој је војсци доста; он сам турској војсци одоли и од нас мртвијех горе уздиже, и од крви ријеке проли од Нестера шире и више. На главици врх нас ка је шатори се царски опстријеше;

30

около им на све краје капиџија стража бијеше. Под гвозденим буздохани шес тисућ се ових нађе; и стражници они избрани и царскијех су врата грађе. Визијера овди великога Хусаина се шатор пропе; десет тисућ около га кружи, носећ бијеле оклопе. Недалече шатор царских, ки од града слику држе, глава од чета јањичарских Алиага шатор врже. Ш њим јунака тријес тисућа дође за штит царске главе; десница је њих могућа, огњеним се диљкам славе. Ну је могућство свих липсало и сва слава потамнила, ако сред њих не оте мало царску главу пољска сила. Тим Алија, верни ага, замани их кори и кара, чим своја сама сабља и снага на обрану бијеше од цара. Ах, да слидећ тве крипости сваки је витез твој војево, не турачке дану кости пољачке би биле ово. Спаоглана пак војница бијеше скрила мјеста даља, ких гвоздена свеђ десница што достиза рва и ваља. Петнаес тисућ би њих броја, с гиздом коња јаха сваки; сад и тада врх њих стоја глава Дервиш, јунак јаки; јаки јунак, али, коли јак, потхибан цару свому, јер би узрок ови охоли свему распу турачкому. Он с јунацим својим узмаче, цара остави он најпрви; он омасти најприје паче мач пољачки турском крви.

31

Близу овијех пут запада множ спахија сташе опета; Мемија их Хрват влада дваес тисућа у сто чета. Цијеви од гвоздја шупља носе ке огњена зрна измећу; врлином се свуд поносе, у погледу кажу смећу. Витезови уз њих прици делије стаху у три чете; пута опћенијех засједници: издавство им очи пријете. Од разлицијех звири коже стеру им се згар низ плећи; дуго с ницијем не разложе: сабља је разлог њих највећи. Мјеште Бога динар служе, друг у друга не узда се: самокресе, тамно оруже од издаје, носе уза се. Ш њима се Омер свуд потежа: стави дружба главом њега, разбојника и лупежа ко најврлијега и хуђега. С полудна се румелскога беглер-бега шатор просу: војеводства под глас свога песет тисућ потпуно су. Био је ово паша избрани Јусуф Бошњак из Маглаја, ки прострије мос пространи прико ријеке од Дунаја. Сви у огњу своји бојници пут паљаху мимоходе; тим није чудо да у свој рици Дунав под њим склони воде. Скендерпаша с Арбанаси с лијевога му краја стоја: дванаес тисућ њих се гласи задојених крви од боја; јунак с дружбом поносито на Пољаке први истече, ких с Гашпаром предње лито дио затјера, дио посијече. Али охо с првим бојом заман се уфа имат бољу,

32

ако плати крви својом предњу добит на истом пољу. Соколовић, паша од Босне, с десне му је био пака; сред војнице све крипосне шеснаес тисућ ста јунака; - Соколовић унук царски и визијера Махумета, ким још слове крај угарски цјећ вазетја од Сегета. На коњијех сви Бошњаци сјаху свијетло одјевени, заточници хрли и јаци, копјаници свим храбрени. За четами босанскиме јунаци опет стаху из страна ким светога Саве име и херцега стоји Стјепана. Херцеговце ко је видио, десет тисућ број им пода; Ћор-Хусаин паша био и бег им је и во'евода. Тврђа од жице саплетена, а оружја свијем су пушке, чељад узрасла усред стијена стижућ, рвућ звијери лушке. Ну од запада врх свијех паша држа шатор земља равна Махумета Каракаша, будимскога паше славна. Јунак ови славно име стече у војсках које води, и везијером велициме јур га зваху сви народи; паче дочас чекаше се да га веће нада свими цар на прво мјесто узнесе, Хусаина смакне и сними - цар, ки врх свих војевода помилова још га онада за љубовцу кад му пода сестру, и Будим да њим влада. Али отровна худа злоба ка за туђим распом смагне нађе варку у тој доба да из свијета он се изагне.

33

Ова цару вид заслипи, да га усили без разбора да он Пољаке сам нарипи разбијати сред табора: паче осуда била је така турска војска да погине, кад опусти од јунака ки ју брањаше над све ине. Сам настра скупне силе, ваља, удара, сијече и стријеља, докли се рва врх гомиле од побјенијех непријатеља. Ах, да 'е така три бојника наша војска још имала, не би ње се штета прика него пољачка нарицала. Али вјечна дика и слава и смрт иста би му таде, краљевића Владислава испод руке покли паде. Соко вије брже од стријеле врх свијех птица перја охола, али лети више веле оро сиви врх сокола. Ну, вај, худа кобна поља спомена ме хтје ражалит, да ми је тријеби сред невоља непријатеље силом хвалит. Ах, не хвалим непријатеље него крипос ка под неби свјетлости има дана бјеље и, гди год је, хвала 'е себи. Вратимо се тим с бесједом казати опет од царева војства обилна мјеста редом: напријед, назад, здесна, слијева. Пази онамо гди уточило к третјему се поље бријегу: мјесто оно дано је било натолијемском беглер-бегу; и тко под њим сабљу прија, узвријежи га сред два мора Сивас, Марас, Амазија, Бурса, Есрум и Ангора. Сви во'еводом њега гласе војеводом нада свима,

34

ну опет народ сваки насе пашу од мјеста за главу има. Натолијевац све пушкара било шесет тисућа је, сваки је вјеран и за цара, сто живота дат не хаје. Шатор уз њих паша опстрије, од везена платна лијепа, од хаинске Мангарлије и обилнога од Алепа. Јур јунака собом обра по стотину стотин сваки; сви имаху коња добра, сабљу бритку и лук јаки. Од шес тисућ множ се убуси Карамана и уж њих здружа; путе одиру, живу у гуси, бат, сабља и лук њих су оружја. Толики се број коњика с царом оди доћ потежи, ких Јордана поји рика а јевринска земља вријежи; сваки харбом вјешто меће, сваки луком добро стриља, без крипости, без одјеће, витез назван, лупеж збиља. Арапа се уз њих често три тисуће трикрат стало, ки никада ниједно мјесто не опће држат ни за мало. Чељад без стана и без части, гди се дере, плијени и штети боља скровно за украсти негли очито за отети. Далечина око устраша; гледај гди се небо скуча, дијарбећерски онди паша с десет тисућ војске збуча. Оружјем се сви опстријеше, с коњем потећ вазда лаци; сви под перјем, сви се реше прави витези и јунаци. Сами стекоше ову славу супроћ Орлу од Сјевера, недобитну слиједећ главу храбренога Дилавера,

35

ки, нека му расте смиње, на прсијех држа вику од Славојке Аџамкиње, љуби своје, златну слику; ку на копју доби и оте сину краља од Персије, и замерне цић липоте кратка часа без ње није; пачек јоште што је већа од правога далек знања, држи да она сва је срећа и божанство које клања. Турске крви усред блата међу Лехе јунак скочи и оте Орлу из ноката млади Мјесец од Источи; за ко'е дјело Осман млади Хусаинпашу диже, а њега врх визијера свијех посади на владање свијета свега. А кон њега се Армен јоште петнаес тисућ тврдо угнијезди; коње сухе и окоште, али хрле, сваки језди. Оружја су стријеле и луци, ко иним мнозим, и њих врсти, а с гвозденим шипи у руци индиоске дуге трсти. Пази сунчја зрака злата у облак био гди је упрла: онди паша од Багдата сто је и уза њ војска врла - Абас бијелој у хаљини, ки од сљедника посвећен је, он се у образ приклон чини, а високо срце пење; гори од мора Хвалинскога тја до Бијеле Зоре града разлика су друштва многа од народа којим влада. Сто паша је и сто бега и витеза број без броја под зламењем бијела стијега ш њим слиједило крв од боја. Али поглед сад упути откли бијели дан излази,

36

на врх они подигнути ки све равно поље пази. Ондје источна ста бојница и у ње лицу сунце и зора, гласовита Соколица, великога кћи Могора. У ње дружби дванаес она дјевојчица бојнијех има, и могућа и смиона цијеле војске затећ ш њима. Све у руках копја носе, а у очију држе стријеле; вези од злата њих су косе, јашу коње јак снијег бијеле. Сабља о пасу, лук низ плећи у многом им вису уресу; по прилици, по одјећи виле од гора видјет све су. Тим краљевска пригиздава дикла сред њих рекби да је лијепа божица од дубрава ка у лову данке траје. На разблуде она млада чуд охолу вик не пригну: бијесне коње кроти и влада и текућ их вјетар стигну. Сред оружја расте смино без бојазни у животу и од жене не има ино нег само име и липоту. По планинах, прико гора врле звијери тражи и диза, и слободна без умора и тјера их и достиза. Кацига јој реси тешка мјеште вијенца злате коси; штит зрцало, а витешка оклопја су цвит ки носи; вито копје ње је игла, а вретено бритка сабља; на помоћ се цару дигла, да пољачка поља уграбља. Јакно руса, ку околи бодежљива драча одсвуди, љепота се ње охоли: нека чезне тко ју жуди.

37

Али што јој тој помага, и поносна ако је мила, и охола ако је драга; млада је цара тим занила. Он с погледа ње сунчана, кијем га из очи лијепих стријеља, прими и позна веће рана негли од свијех непријатеља. Вас млађахан плам је огњени с друге, рајске ње липоте, ка позорим свијетлијем плијени свачија срца и животе. Ну робујућ у љубави цар се открити не усуди лијепој ка му душу трави што у срцу свому жуди. Засведа га огњи живи затворени хуђе прже, чезне да ју не разгниви и од све војске не одврже. Али и за њим Соколица и не мањијем огњем гори; љувен поглед с драга лица и ње тврдо срце отвори. Гори, али пламе крије горке трпећ вик бољезни; љуби, али још не смије објавити све љувезни. Чезне млада и неизмерну сумњу има да цар и њу не би узео не за верну љуби него за робињу; паче, слутећ то заисто, не има мира у животу; гони љубав срце чисто од свијех жеља на срамоту. Да од пољачкијех сила ова само оста, глас пролита, сред добитијех витезова добитница недобита, и да и сад још оптјече сјемо тамо по крајини, роби, плијени, бије, сијече и од крстјана расап чини. Вид се напријед не простира; тим не могу указати

38

великога од Мисира гди је опћио паша стати - од Мисира ки се има с краљествима истакмити, толико бо неизмернима мири около земље опхити. На бој с двакрат стотин триста био је дошо војвода ови; од еџипскијех плоднијех миста његови су витезови. Сваки златној у одјећи сребром кова коњске ступе, непријатељу свом носећи не оружја негли откупе. Остаци се ово броје од старијех Мамелука; срце им смјенство згубило је, тратит злата не још рука. Нут Јемира мјесто које прекопскога здржа цара, ки на помоћ цару доје с тријес тисућа својих Татара. Гди обноћи не освану; без пристанка, без умора плијени оптјечућ сваку страну и од поља и од гора. Сва подољска земља и руска, ку пожеже и пороби, Татарину бијеше уска, докли њега јачи доби. Војевода киовски га, пан Замоски, с плијеном стиже, и учини да опет рига у свој крви све што диже. Ну гди остављам од полудна црнце? гди ли им мјесто кажу? Звијезде бројит ствар је трудна; тијем је боље да се утажу. Источнога војска Змаја не може се војска ријети нег пучина без дна и краја за свијет прикрит и прождријети. Гледа', около одасвуди што око види свом крипости, све би пуно бојнијех људи - све је сад пуно сусијех кости;

39

све би пуно огња жива, све је сад пуно мразна праха, Прут и Нестер што оптецива, с Црна мора до Угровлаха."

ПЈЕВАЊЕ ПЕТО

Серсе славни, ки пода се стави Исток вас њекада, кад с тисућу тисућа се војске диже пут запада, на узносит бријег узиде и, пазећи број без броја витезова ки га слиде би велика радос своја. Ну, мислећи да опета неће од онијех свијех јунака жив бит један до сто љета, грозно у срцу свом проплака. Али млади царе Османе, ако се и ти обесели, пут пољачке кад се стране с војском страшном најприје дијели, плакат си опет мого боље, покли у кратко видје вриме гди се прикри цијело поље с твим витези побјениме. Проз гомиле турскијех кости јаше паша, и наприједа од болести и од жалости заврћ ријечи плач му не да. Али веле хуђа 'е мука ку видјење већ му дава од скоренијех сусијех рука и од усахлијех црнијех глава. Често цијела још телеса, слеђена у крви и смрзнута, наступајућ с коњем сплеса сјемо тамо прико пута. Мнократ му се коњ поплаши, пуха, ржа, стрепје у себи: коњ га и коњик мртав страши прико кога проћ му је тријеби; паче мнократ насе скочи цић намјере тужне толи - он за милос заже очи

40

и сузами лице поли. На свакчас га успомена с мнозијех мјеста горе цвијеља: од родјака онди убјена, а овди од мила пријатеља. И засве то ман се узмиче, јер је усиљен путујући онијем истијем ких нариче коњским ступом кости тући. Ах, јаох, сасма тешка јада! ах невоље без изгледа! Плеше онијех мртвијех сада ких највеће живијех гледа. Пут мрзећи тако тјера вас дан, сву ноћ без умора, али веће крај Нестера тридеста му свану зора. Ту Богданцим војеводу прида, ки по њ дошли бијеху, а он ријеке приђе воду с дружбом ином у поспјеху. Ну ко ступи крај Подоља, тајчас видје надалече гдје проћ њему прико поља један витез коња тече. Рука десна носи копје, лијеву златан штит покрива; одијева ју бијело оклопје, под кацигом образ скрива. Од бојника је слика права, ну није бојник нег бојница - свијетла и славна Крунослава, Коревскога вјереница. Она, откли турска сила драга свога јур зароби, није оружја час пустила, с кијем јунаке многе доби - оружја у ком лијепа дикла, вјечне славе у пожуди, од малахна још се обикла бојна ћаћка дружећ свуди, при Дунаву ки простране свим државе господећи јаке војске цјећ обране супроћ турској држа смећи. Сповиједа се тој заисто,

41

и глас веће свуд протјече, да у доба оно исто кад он кћерцу ову стече, покли тада ш ње порода смрт оплака љуби своје, за колијевку штит јој пода а оклопја за повоје. Бојном трубљом мјеште пјесни свеђ ју шика и покоји, а гдје сјевер дме несвијесни, од лавице млијеком доји. Голом сабљом за забаву хитро владат њу научи и нејаку још јој главу под кацигу тешку скучи. Копјем руку, ступај тијеком млађахна она тад укријепи, и уреси славном њеком величином поглед лијепи; пак на хрлом коњу узрасти, гди у планинах вихри вију, и не позна вијек припасти с пријеке смрти на очију. Али љубав кроз влас живу јача оружја да јој веле: лук ње очи, прам тетиву а погледе створи стријеле. Тим добива она редом, сад с оружја, сад с љепоте, и десницом и погледом свачија срца и животе. Ну у забави тач достојној ко се учини јур велика, бојни ћаћко кћерци бојној нађе бојна вјереника. Коревскому ју да војводи, ки јуначтвом свуд се слави, нека мјеста ка господи након себе тврђа остави. Утолико и војвода богдански се цару одврже, и од крвавијех бојнијех згода почетак се худ заврже. Супрућ Турцим на бој тешки тад у помоћ од сусједа и Коревски пан витешки

42

с оружјем се диже уреда. Ну од његових наглих справа бојне одлуке покли види вјереница Крунослава и она уста да га слиди. Вапећ млада не пристаје: "Куд сам тако идеш сада? Знаш и у мене срце да је ке се од смрти не припада; знаш да и ја покој тлачим за име добит с бојних труда; међу копјим, међу мачим дружит те ћу верна свуда." На глас лијепе све љубави, ка му слатко душу гори, вјерен витез коња устави и овако одговори: "О бојнице мила моја, ка се од мене срећа друга жељет може нег сред боја имат љепос тву за друга? Али, душо ма љубљена, кад ти дођеш, тко ће остати клетим Турцим мјеста опћена не дат плијенит и харати? Ах, влаштите ти државе од турскијех сила бљуди, а нека ја сред крваве рати тјерам народ худи." С мнозим молбам разлог доста славни витез још бесједи; тим бојница лијепа оста, а он сам напријед пут свој слиједи. Удри коња на тијек справна, и на њему слетје хрло у богданска поља равна на крваво бјење и врло. Јакно небо кад у иједу страшну годину ори у буци, носи муњу у погледу, гром у гласу, тријес у руци. Прид пољачком војском први турске силе он насрну, тер њиховом брзо крви сву омасти земљу црну. И добио би тад заисто

43

и свачијој се опро сили, да Богданци у доба исто не бијаху га оставили; побјегоше нетјерани некрепци ови невјерници у планинској искат страни штит сред јама у литици. Пут планинске хрло стране и славни се витез тиште; одметнике распршане опет у бој вратит иште. Али мноштва набуњена бијеху гором, куд су утекли, на запреку пута опћена страшна дубја множ посјекли. Ушто смиони јунак таде запрјекам се тим промиче, међу хречје у грм паде, брзи му се коњ потиче. Тад скочише из засједа невјерници на зло справни, и прије позна нег угледа по гласу их витез славни. Опире се свим без страха, али чим их бије и туче, изненатке сред замаха бритки и добри мач му пуче. Не уставља се, бочом лупа и у злотворској грезне крви, али свакчас худа скупа одсвуд мноштво веће врви. Тиска, гони, отет се иште недобитна моћ витеза, ну му изазад руке стиште двијести рука и узом свеза. Тако славни војевода сред сужанства оста прика; придоби га худа згода, не влас својих противника. Бржи од тога него птица глас полетје к оној страни гди му сташе вјереница од крајина на обрани, кажућ робом како ухити и изда Турком драга свога чељад ку он слободити

44

пође од ропства турачкога. Зачу млада и протива худој срећи срце утврди, с племенита тере гнива пријети освете, тужбе грди. Јак лавица, кад сред стијена лавиће јој ловац дигне, у несвијести несмиљена скачућ се ори, да га стигне, тач на коњу она хрлу с копјем лети а не тече, стижућ турску војску врлу с дразим својим надалече. Ну кад позна што је зачела да извршит моћи није, сва богданска поља и села и пожеже и одрије. Пак слободу бојном срићом вјеренику свом да врати, пође с пољским краљевићом супроћ цару војевати. И да стече тој доскора што одлучи у памети, сама истјеца из табора и Османовој глави пријети. Турском крви путе плака и њих силе силом тиска, и усред војске и јунака на шаторијех цара иска. С величанством поноситим затјеца га и позива с бритком сабљом, с копјем витим да изиде њој протива, вапећ: "Ако, јак те гласе, достојан си царства тога, ход' на поље и уза се вод' јунака Коревскога; јер инако, кад открити твоје несмјенство будеш сада, силом ти га уграбити имам усред Цариграда. Обећивам, придобита мојијем робом кад те ухићу, грдећ блага сва од свита, на њему те промијенићу. То ли будеш ти добити,

45

супроћ суху ја ћу злату њега и мене измјерити за наш откуп, за тву плату." Зачу млад цар од Источи подунавску заточницу, и на коња тајчас скочи, узам копје у десницу; на брзога коња који, чијем је на тијек справан веће, на крилијех регби стоји и да сада полетјеће. Поред ш њиме дванаес паша на хрлијех се коњијех тиште: погуба их царска устраша, одмијенит га сваки иште. Соколица али мила, љубав своју да заштити, соколова припе крила, суну се у тијек стреловити. Не притече нег прилети свијех осталијех и завика: "Од моје ћеш руке умријети, тко год ти си од бојника! Није потреба да цар један на позове тве излази, ако познам да нијес' вриједан одговорит ни мој снази." Пријете овако дикле младе и прилике таке имају да се обје војске таде у једну од њих упознају. Држи војска од Пољака за витеза Соколицу, а турачка за јунака Коревскога вјереницу. Узрастом је Крунослава јакно у гори вита јела; оружје јој урес дава, коњ је под њом брза стријела. Глава, прси и све остало под златом је злато у њега, усред чела нег што мало сребрна му стоји биљега. На штиту јој птица бише ка се у огњу пржи сама; гледа у сунце, писмо пише:

46

"Мрем за живјет с твога плама." Соколица од сокола бистру и хитру слику има; поносита и охола узрастом је нада свима. И коњ под њом, сиви соко, соколова носи крила; срце огањ, пламен око, снијег његова длака је била. На ње штиту звијер је она проћ мјесецу јасном с неби ка се клања свим приклона, с писмом одзгар: "Самом теби!" Цар млађахан с једне стране лијепу своју оком слиди, и добита да не остане, вене, чезне, гасне, блиди. Вели: "Не цијен' да се упути туј без мене, моја мила, ако уза се на бој љути и ме срце сад си однила! Тко добуде тву липоту, придобиће мене истога, о ме душе драг животу, о царице царства мога." С друге стране стоји пун славе млад краљевић свијетле среће; пут храбрене и гиздаве Подунавке очи меће. Чека гледат од ње руке чудна дјела и велика, знајућ да она има одлуке тијем слободит вјереника. Свака је справна утолико заточница у врлоћи доћ на бјење веће прико и указат ке је моћи. Поље равно и широко сред двије војске мјесто је њима, а сунчано свијетло око свједочит им јакос има. Туј с два краја вихра бржи супроћ коњу коњ се тиште, и објема се копје скрши у најпрво сусретиште. С обје стране хрло тада

47

витешка се сабља трже: плахо лети, јако пада гди ју десница снажна врже. Врх оружја гвоздобита гради удорац тешкијех се оре: скачу и лете искре из штита, бијела оклопја пламом горе. Нагли коњи стрјеловито, куд их хитре руке обрћу, сјемо тамо вију се у вито, здесна, слијева свуд насрћу. Једну снагу, једно доба, у једнакој сили од руке указаше срца оба, ни међу њим би разлуке. Тврди штити, цијеле оклопи, још израњен није нитко: ничије крви још не попи једне капље гвоздје бритко. Пуне срџбе и чемера оне у себи буче тиме, јак на вихру од сјевера дубје у гори посред зиме. На стремени су обје стале и, ако не изда сила многа, ударцом се једним хвале сврху донијет бјења тога. Али замах једно пријети а удорац друго указа: кацига им с главе одлети с јасном тврђом од образа. Злато просу, прам развеза, засјаше очи, свану лице: открише се два витеза двије млађахне дјевојчице. Јакно сунце иза облака драже објави све свјетлости, иза оружја свићу така два сунца ова од липости. Без уздаха ко их гледа, тер му дано горјет не би, или створен вас је од леда, или срца не има у себи. На сванутја неуфана од љепоте изабране у обје војске са свијех страна

48

лете стријеле, дажде ране. Нова робја, новијех слуга одсвуд врви множ велика, паче у војсци војска је друга заплијењенијех љубовника. Лете облаци од уздаха, од погледа војске теку; свачија срца чезну од страха да обје младе зла не стеку. И толико свак то хаја, да на коњих стрјеловитих сунуше се с оба краја двије дубраве копја витих. Сјају сабље, дажде стриле, трубље трубе, коњи рже, и под силу с нагле силе дјевички се бој разврже. Размеће се и замеће бој из боја хуђи и јачи, и сретају усред смеће копја и штити, сабље и мачи. На оружне буке таде гора и поље страшно замни, ну уто сунце згар западе и ноћ скри свијет у скут тамни. Црна сјена пут табора Турке врати и Пољаке; али исред њих сјаше зора с двије бојнице лијепе и јаке. На таборе Крунослава враћаше се, ну под силу; што не води, труд јој дава, заточницу сву немилу. А то ер цијени за истину промијенила на њој да би љубав драгу и једину ку јој худа срећа уграби. С тијем уфањем још ју тјера прико поља, прико страна, откуд доби крај Нестера млад краљевић цара Османа; пачек, будућ глас имала да Подољем на дан прије с другами је пројахала, докли ју нађе мирна није. Не уставља се час од тијека,

49

брза коња свеђ удара и упознава се издалека у царева поклисара. Јур вапије сва охола; "Чекај, чекај, Соколице! да имаш крила од сокола, не утече ме деснице!" Али, како би наприједа поклисару царском ближе, позна истину и уреда коња успреже, копје диже. Да су од мира, а не од смеће, чељад, кажу њој биљези: дуге и ставне свим одеће и врх копја бијели стијези. Ну по оружју и по штиту и поклисар њу открива за бојницу гласовиту цара на бој ка позива. Спомењује ње велика и храбрена бојна дила, и од његовијех свих коњика најбржега к њој посила; ки јој смерно откри име од царева свијетла паше, и приложи казат с тиме к пољском краљу на што иђаше. Упути се напријед таде заточница племенита, и у мисо јој тајчас паде да за драга свога пита. Пак устави коња добра, слацијех усти русе отвори и у бесједу благу обра с поклисаром да говори. Ки будућ се поклонио њој и она опет њему, и у начин се драг и мио открио дворан ови онему, бојна уздахну дјевојчица и не може скрит пораза, засведа рај лијепи од лица и од очи сунце указа, велећ: "Чуо си, може бити, приповиједат име моје, и мого си још видити

50

овијех рука дјело које; Али не знам чу ли икада колико је привелика болес ка ми срце јада с ропства драга вјереника; ер у ропству није правом свезан узом да сад ходи тко слободан с многом славом родио се да господи. Нека трпи јарам тешки тко га обикну више врата: витезови држе лешки њих слободу дражу од злата. Зато молим тву доброту да ми одговор истин пода: гдје је, ако је у животу, мој Коревски војевода?" Одговори паша знани: "О бојнице свијетла имена, у ком мјесту, у кој страни није тва слава разглашена? Тве је име пролетјело и гдје свијетло сунце гледа, тве витешко свако дјело за чудо се свуд сповиједа. Узо бих ти боље гласе од витеза казат твога; живе, ну на њ ставила се с тврдом стражом помња многа. За добро имај, о госпоје, ако речем што је истина: свијетло и драго сунце твоје сред тамнице крије тмина, и издно јаме, у кој сада трпи муке свеђ немиле, није уфања моћ икада слободит га с ниједне силе." Трудно подније дикла лијепа што зачула овди бише, и така ју болес цијепа да не уздише нег издише. Не има власти да устави на очију грозне сузе; поклисара тим остави и пут другдје слиједит узе. Срам је славну заточницу

51

и у многој је стога муци, да јој види плач на лицу тко јој гледа мач у руци. Тако наприд сама слиди и, умнажајући непокоје, друго уза се вик не види. нег с уздасим сузе своје.

ПЈЕВАЊЕ ШЕСТО

Крунослава, покли упази сред густе се свим дубраве, гди кладенац тих излази врх цвјетица и врх траве, с витешкога коња скочи и, ушто узе да се боли, из кладенца свијетлијех очи ријеке од грознијех суза проли; тер свакако нека открије тешку муку ка ју мори, из срца уздах врућ подрије и жалосно проговори: "Прем се хтјело мртвој мени мјесто овако глухо и пусто, да ме тмине здруже сјени ке простира дубје густо. Гди си, о сунце мојијех дана, вјерениче гди си мили? о ма жељо уздисана, у животу, јаох, јеси ли! О животу мој једини, ја без тебе нијесам жива, ако у мрклој с тобом тмини срце и душа ма прибива. Ну се од мене смрт не плаче - мрем без душе по разлогу - нег што тебе, слатки браче, слободити још не могу. Али јаох, што ћу да све драго камење се моје броји, ако, вајмех, право благо у туђијех ми руках стоји? Што ми ваља злато ино и богаство неизречено, ако злато моје истино под земљом је затворено?

52

Чему је да сам ја госпоја подунавским над народи, ако је у ропству душа моја ка животу мом господи? Што ми сунце од источи с бијелијем даном младој сива, ако сунце мојијех очи вјечне ноћи тмина скрива? Али, вајмех, ма свијес гди је? што бесједа моја прави? Како вјечни дан ту није свијетло сунце гди борави? Дан је, али иза облака од камења леденога проћ горућа надвор зрака вик не може сунца мога. О камење свијем честито, мири срећни и блажени сред кијех сунце сја скровито ким дан сванут може мени! Ах, да ми је жељној моћи, птицом бих се сатворила за убрзо летећ доћи сред вашега мразна крила! Ну када ми тој се брани, а ви ми сте надалече, мири високо обзидани сред кијех сунце ме истјече, дај примите, свијетли мири, друзијем пуни тмине и страха, душу ку ми жеља тири на крилијех од уздаха! Али, тужна, гди се болим? што говорим? с кијем бесидим? Камењу се глухом молим, ни далече ке не видим." Затрвљена заточница своје овако тужбе сврши и чувене од вјетрица ки око ње тихо прши. Чим у смећи и у плачу тако тужи дикла млада, глас из луга један зачу гди се у горске дипли склада, којијем пастијер у дубрави, будећ славја да ш њим зачне,

53

зваше вилу, ка га страви, из појате све дивјачне. Бијеше овако он поклико: "О Руменко ма љубљена, сад на дубју гди је лис нико и дубрава сва је зелена, чему сама ти у сврси худа и прика мом животу од камена кажеш прси, кријеш рајску тву липоту? Уз овчицу милу своју млад јагањчић траву пасе; голуб, на ку летне хвоју, голубицу гледа уза се; а ти сама од пастира верна твога далек ходиш, ни ћеш да ш њим покрај вира вјенчац вијеш, танчац водиш. Ах, тва младос сама утјече од Миљенка твога верна, а животу мом далече сама је липос тва замерна. Једа ти је ме горјење скровно и моји тешци труди, тер ти не знаш што зна стијење, дубје, звијери, птице и људи? Нут јагањчић гди мој вечи играјући од весеља, велећ: 'Остав' тужне ријечи: близу је тебе твоја жеља!' Ах, обрати на ме, браче, слатки поглед твој весели, тер виђ ко ме срце плаче, чим сву душу тебе жели. О Руменко, руменија од румене зоре мени, чуј славице пјеват, гди ја зовем урес твој љубљени! Видјели су, мним, видјели тву липоту издалече, тере сцијене данак бијели да им из твога лица истјече. Врх мене ово листје пита', разбирајућ сваку грану, с мога огња вјековита како мнократ згорје и плану.

54

Јак уздржи птицу веска, ком танахан прут се облијепи, тако свјетлост тва небеска мене кроз свој поглед лијепи. Тим се младос тва не срчи да ју пастир гором слиди: виђ гди стадо све ме трчи да твој урес рајски види." Приста пастир, а бојница, обилније ронећ сузе низ румена своја лица, овако опет тужит узе: "Драг ти је живот и пун среће, јаох, овога сад пастира, ако своје кратке смеће срета уфањем дуга мира. Жалосне ти ме су туге и дни пуни, вај, скончања, ако донијет тужбе дуге не могу ми кратка уфања. Близу је њега жељна вила, с ке му стрављен живот вене, а једина љубав мила надалече стоји од мене. Њега из дубја липос драга слиша све што моли и проси; мени у сјенах дубја блага плахи вјетар ријечи носи. Он сванутјем зорним билим, ноћнијем тминам ја се опстирам; он уфањем живе милим, без уфања ја умирам; он ће брзо најчеститији у љубави ријет се моћи, а несреће ме на свити вик на сврху неће доћи." Слидила би тужбе ове и још лијепа Крунослава, ну јој донесе мисли нове часна љубав, бојна слава. На оружје да гане се Подунавка дикла млада, бојна слава њој донесе мисо у памет ову тада: "Ти ли у тужби и у плачу, о храбрена заточнице,

55

питаш помоћ, а не у мачу ки сред твоје стоји деснице? Ти, ка за час бојне славе устручала вик се не би међу змије, међу лаве усрнути при потреби? Твој вјереник сужан оста и уза му се на врат стави, а ти цвилиш јак припроста пастирица у дубрави? На ку иштеш бољу згоду да твој живот игда одредиш, ако сад га за слободу вјереника твога штедиш? Пробуди се тим, пробуди! Недобитна гди је тва сила? Она иста друг ти буди ка си друзим вазда била! Платит ријеком турске крви сваку сузу тијем потежи: тјерај, стижи, мећи, рви, сијеци, плијени, пали и жежи! Који мири, стража која десници се твој ће оприти? С бојном славом сила твоја јака је пако придобити." Али љубав часна опета с мислим другом тад устаје, и од погубе боја клета обратит ју не пристаје: "Дјевојчице, велећ, млада, под оружјем да ли справи сред турскога Цариграда слободу искат твој љубави? Куд те води плаха жеља? Да си од огња сва горућа, нијеси мноштву непријатеља једна одолит ти могућа. А не можеш бит довика нечувена ни видјена, ако отети вјереника с оружјем си приправјена. Тврде мире ким се јама тве свитлости обградила оборити не мож сама, прилетит их не имаш крила.

56

Чувај, ушто хоћ под силу слободити ткога љубиш да слободу твоју милу и живота не изгубиш! Ах, не труни дни незреле! Знаш вјереник твој љубљени да твој живот веће веле нег свој исти љуби и сцијени. Када смрт би тву зачуо, ако не сам од све руке, они час би погинуо од жалости и од муке. Тим твој славни живот храни на времена свјетља и боља, с тобом витез твој избрани кад сред роднијех буде поља. А упути се мирна веће, мјеште крви злато трати; кад слободи мож без смеће вјереника, не ишти рати! Знаш да турска ћуд за златом по нарави хлепи и гине, а госпојом свим богатом тебе кажу над све ине. Злато и благо зато скупи и у Цариград пођи с тиме, вјереника тер откупи, докли имаш згодно вриме!" Посљедња ова мисо добра младици се мудрој види; тим на коња скочи и обра да пут миран мирна слиди. За слободит свога драга она у мало скупи дана веле злата, веле блага и камења изабрана. С угарштицом заруђеном, у угарској у хаљини, угарским се зове именом и Угричић млад се чини; тере тако приобучена из роднијех се страна дијели, и до мало прем времена у Цариград дође бијели. Гди дошавши у двор ходи чесарова поклисара,

57

с многом жељом да ослободи љубљенога господара. Скровно иште, хитро пита за његово битје свуди; или с варке, или с мита, што је зачела, стећи жуди. Уто и Осман цар могући свим велику жељу ћути, глас од мира чекајући с пољачкијем краљом чути. С многом мислим цића тога, што је плахос сва залиха, цијени и суди да је од свога поклисара лијенос тиха. Вас дан, паче још покоје себи и друзим ноћне смета питајући: "Гдје је? што је? чека ли се брзо опета?" Али у њему без узрока похлепа ова прешна није; свеђ бо мисли пут Истока да се дијелит буде прије. Диље од вијека часе зове, справе од пута свеђ потежи, и у памети мисли нове свеђ од већијех жеља вријежи. Није му доста што нарече, кад у Исток буди отити, да ће изблиза и издалече верних витез множ скупити, тере ш њима без крсмања спахоглане, јањичаре од турског војевања на законе вратит старе; ну од плахости стерућ крила вас свијет веће прилетива, с намишљених тере сила све подлага и добива. Јур по мору и по суху недобитан с мислим ходи, и за собом у послуху Запад и Исток здружен води. Од Персије силна краља најприје добит одлучује и краљевства сва остала ка по гласу славит чује.

58

Славној шпањској круни опета он се узда врха доћи и чесарство од сва свијета под силу јој отет моћи. На чесара њемачкога још оружје много справља и под сабљу царства свога с подложним га пуцим ставља. Ни с франачкијем краљом пази вјеру давно ухићену; и на њега сабљом слази у крстјанском распу опћену. Пак с избором од јунака ка узмножи бојне справе, мисли удрит на Пољака и дигнут му круну с главе. Ах, савише пршећ млаче, добрзо ти заборави бој пољачки, гди најјаче тве витезе мртве остави! Једа не знаш ти по дилу, што сповида свуди слава, недобитну влас и силу краљевића Владислава? Спомени се и свједочи - срам остави при истини - колик расап на тве очи од војске ти он учини. Колико ли крај Нестера, мимо љуство све остало, паша ти је и везијера од његове руке пало; исприд мача кад његова, гди крв ријеком одсвуд тече, прико убјенијех витезова једва с главом жив утече. Вито копје, штит перени, бритка сабља, десна рука краљевић је прихрабрени крстјанскога свега пука. Ну што велим, царе Османе? И ти познаш исти опета да Владислав здржи обране од крстјанства свега свијета. Самога се њега бојиш, од самога њега предаш;

59

без покоја зато стојиш, поклисара чим изгледаш, - поклисара кога одавна с мнозим дарим ти посло си, да у његова ћаћка славна жуђени ти мир испроси. Али чим цар не пристаје смионе мисли умнажати, жеља у њему свеђ врућа је поклисар му да се врати. Он у себи сумњи веће од његова дуга хода да узрок друго бити неће негли која худа згода. Тим вапије: "Гди се дио? Пољак толи није далеко! Или се је утопио, или га је тко посјеко." И тако га тој пристраша, да мислећи у дне и у ноћи не чини ино нег упраша: "Где бит може? кад ће доћи?" Ну још жељу кажућ исту, докли чује, не има мира, Казларага у ком мисту госпође му лијепе избира. Ки од полудна и од источи јур будући прошо краје, купећ липос, од свијех очи ка жуђена најдража је, из разлицијех мјеста оте множ свијетлијех дјевојчица, од ких свака цјећ липоте достојна је бит царица; тер с млађахнијем њима доје на крај мора најпослије гди би његда град од Троје - би, зашто га сада није.

ПЈЕВАЊЕ СЕДМО

При мору управ српских страна, у пржинах пуста жала лежи Троја укопана, од грчкога огња пала; славна Троја, ка је свиме

60

његда Истоком господила, а сад ино није нег име након себе оставила. Гди су мири, гди су двори? Није зламења од ничеса: што огњу оста, вријеме обори и похара и поплеса. Само јоште недалече Симеонте ријека сама с мало воде једва тече и она усахла с давнијег плама; а полак ње гора Ида у видјењу своме здржи успомену од Парида, кога огањ Троју спржи. Ах, куд, плахи млаче, поје, на ки ли се пут потежи, кроз горјење нека твоје у пепелу Троја лежи? О младости, без разлога и разбора, виђ, тко ходи, на што плахос твоја многа доводи га и наводи! Бијеше даница објавила јур сванутје дана бијела, и истекла зора мила с вијенцем руса око чела, кад за бродит сиње море с дјевојчицам ке га слиде Казларага у исток зоре на корабљу златну узиде. Шље отоле на све стране, да се оток сваки опходи, с друзијем плавим црнце уздане, а он управ море броди. Гледа к странам сјеверниме тијесна мора вал наблизу кому Еле пода име, кад на очију згину Фризу, и којему још њекада послух учи Ксерсе смиони, врху њега бјена када мос велики он наслони. Ах, несвијесна охоласти, куд се нијеси ти прострла! Да ли сцијениш твојом власти

61

срџбе укротит мора врла? Врла мора ки градове и краљевства цијела ждере, када скочи на валове и изиде из све мјере. Леандро младац затрављени, гиздав мимо све остале, слидећ све вил зрак љубљени његда плова ове вале; ну срдити вал заклопи његове очи плахом силом, усред пута кад га утопи приком власти и немилом. Он се молит за слободу вјетру и мору тад не крати, да принесе у походу а утопи га у заврати. Али ушто молит узе гњевно море, вјетре плахе пролијевајућ грозне сузе, подирајућ честе уздахе, уздаси му вјетар већи а сузами море узрасти; тим он, иштућ смрти утећи, сам ју срете својом власти. Иза отока од Тенеда црни се ага уто изважа, ки скри грчке плави и не да да их тројанска види стража. Лено и Лезбо мимоходи и управља пут на Шио, ки доскора у слободи сам је себи господио. Шље по отоцих на све стране дјевојчице да избирају с друзим плавим црнце уздане, а он броди жељном крају. На оток слази, у град иде; плачу матере, оци блиједе, ушто начин наћ не виде да им дјеце не одведе. Тер слободу изгубљену нарицати свак почиње, велећ: "Да ли царском плијену рађаћемо ми робиње? Ах, све имање није ли доста,

62

ке се од нас за иних стјеца, тежа сила да не поста од ке нам се грабе дјеца? О жалости плачна свима! Вај, невоље гди су ове: своју исту, јаох, друзима дјецу рађат за робове; и пун ваја и пун смеће бит усиљен с тешке службе у породу им чинит веће негли у смрти плаче и тужбе! Може ли се с хуђе згоде гинут гором смрти којом, нег живећи без слободе не бит вољан душом својом? О слободо слатка и драга, изврсно те вик не љуби, ни познава твога блага тко те овако не изгуби!" Води из плијена турска сила дјевојчица множ избрану од ких свака лијепа и мила у свијетлу се роди стану. Родјаци их и родице, пуне тужбе, плача и ваја, скубућ власе, грдећ лице, до самога слиједе краја. Ударају с тешке муке покрај жала одсвудије, пут корабље, стерућ руке ка им породе слатке крије. Срце од смеће и од јада разабрати њих не море имају ли им жељет сада благе вјетре, мирно море. Гњев и милос свеђ у себи памет врте, свијес им вију; што би хтјели, што ли не би, да одлучит не умију. Не љубовце нег робиње сцијене да ће цару бити; худа мисо тим почиње у срцих се њих будити. Желе с мисли худе ове да плах вјетар дме с планина, да море удре на валове

63

и да прождре свих пучина. Али од жеље худе овако бјежи опета срце уреда, и, ако разлог хоће тако, милос брани, љубав не да. Црни се ага диже из Шија, и налијево чим се вози, Само, Андро, Икарија и отоци му стоје мнози - славни отоци, од ких хвала чте се пуна писма стара, сад незнана мјеста остала с мало стада одизгара. Дело свијетли, откли свиту дања и ноћна свјетлос уста; тамни дику гласовиту празан оток, земља пуста. Врху мјеста суха и гола обиљежја цркве није, на завјете бога Апола гдје иђаше вас свијет прије; нег што на глас празне јаме из пустоши к сваком крају замнивају, и оне саме одговоре мукле дају. Међу отоцим к лијевој страни, од ких ага множ замијера, удалек су распршани Насо, Паро и Читера - Насо, гди сву цркву имаше његда Бако бог весели; Паро, откле ресијаше царске дворе мрамор бијели; Пафо и Гнидо јур божици од љепости посвећени, а у оточној једва слици сад неплодни свим камени; Читера, ка од љубави лијепој мајци име пода, сад све у грму и у трави стијење обрасло усред вода. Гдје стан пуцим би вриједниме, туј сад пастир овце свраћа; ах, колико може вриме ке с годиштим све привраћа! Слиди и обраћа црнац веће

64

мимо Широ једра била, гди ман крише женске одеће домишљатом Грку Акила - силна Акила, ком сви пуци име у славну чуше гласу, а његови сад унуци земљу тежу, стада пасу. Тако срећа свим пузива у промјени вјечнијех доба промјениват свеђ ужива роба у краља, краљ у роба. Једри хадум и остаје на десну му Гора Света, од старијех Етос ка је била у давна звана љета. Кон Олимпа јоште гледа Пелео и Оса гди се измиче, од којих се приповиједа да у небо врх им тиче. Брда приклона и низоци бријези су ово свеколико, гласовиту ну писоци успеше их на толико. У писмијех узрастише мале овако ствари у себи; а велике се изгубише, ер ко ће од њих писат не би. Ријеч је ко се бијеху људи горостасни јур пропели под оружјем, у пожуди да би небо Јову отели. Они од ових поставише једну врху друге гору, нека узиду на највише од небеса стране гору. Али Јове, за стрт њима свим несвијесно ову мисо, огњевитијем тресковима они час је сатарисо. На велико свачије смјење оста у тему изглед тада: тко високо прем се пење да низоко сасма пада. Ну дочиме сиње вале црнац броди мора овега, од његове дружбе остале

65

све корабље сретоше га, ке отоке небројене мора Еџеа прошле бијеху и јур к њему пут Атене враћаху се у поспјеху. У старога луку града, кога давње славе ресе, ш њима свијем здружен тада Казларага увезе се. С дјевојчицам на крај сиде, и у мало опет дана све државе он обиде од разлицијех грчкијех страна, пазећ мјеста око себе гди у стара би времена Атене, Арго, Спарта и Тебе и Коринто и Мичена. Седам славних разумника државе ове породише, од ких уфат није довика дохитити знањем више. Свако мјесто ово пода још за вјечну дику своју множ храбренијех војевода, недобитнијех свеђ у боју. Од крипости старе остало ни имена сад ту није: с градовима је знање пало и сва слава ка би прије. О бјегуће сасма вриме! о некрепка срећо одвеће! Која ствар се под вашиме промијенити силам неће? Ах, јеси ли ти, о славна грчка земљо, она мати плод честити ка одавна од разума дат не крати? Породи ли његда оне ти мудраце гласовите ки науке и законе оставише племените? Синови ли тви се гласе витези они и јунаци ки Исток ставит вас пода се с малијем војскам бише јаци? Ти ли си она пуна хвале

66

која цића знања твога зваше пуке све остале без разбора и разлога? Ах, обрати сад се на те и невољно битје пази: невјерству су старом плате садањи ови тви порази. Ето веће нигдје у теби особита није владања; сама остајеш ти под неби без оружја и без знања. Порушена у црнилу већи дио лежиш пуста, изгубила будућ силу и од рука и од уста. Слобода се тва понизи, добро ти је свако отето; за врат држи те у веризи самосиље турско клето. Али сва зла ова худа која трпиш сужна тако од вишње су правде осуда на живјење тве опако. Невјерством се твојијем боли и наричи ш њега јаде, јер педепса с неба, коли лакше иде, теже паде! Јездит црнац не пристаје прико равне Ливадије, и слијева му море остаје од Коринта звано прије, кога крају надалече од Привезе вали стоје, Запад и Исток гдје дотече на поморске двакрат боје. Туј у доба старијех љета Маркантонија разби Агусто, чим за добит царство од свијета сваки од њих бијеше усто - Маркантонија, ки се обрати свом корабљом и побјеже, кад с огњене одсвуд рати највећма се море ужеже. О источни војевода, ти не бјежа тад нег слиди твој плам слатки прико вода

67

ки надалек летјет види. Римскијех плави множ могућа није тебе придобила него твоја побјегућа Клеопатра лијепа и мила. При царици срца твога свега свијета царство остави, тер љубовник бољи стога нег војевода ти се објави. На истом мјести с многом власти скоро витез шпански избрани турском крви море омасти и крстјанство све обрани; он на мору Турке поби и има добит вјечне славе, а на копну ти их придоби, о приславни Владиславе. Ну глас више с бојне згоде од имена лети твога, јер он царске војеводе а ти разби цара истога. Али црнац, ко све прође грчке стране ближе и даље, упути се прешно и дође на равнине од Фарсаље, гди у времена његда стара бој велики они поста од Помпеа до Чезара, свему свијету штетан доста. Великога овди Рима вијеће и Исток вас уједно царству од свијета међу њима учинише грло једно, да слободи родна града силни Чезар главу одсијече, ки ту с пуцим од Запада на домаћи бој истече. Овди побјени и добити Римљани они славни бише ки народе све на свити и побише и добише. Њих слобода ш њих погину; и то несклад худи узрочи, кад зет свекру, отац сину а брат брату против скочи. Њима ниједна влас под неби

68

вик не може доћи врха: они од распа сами себи почетак су били и сврха. Тако давњи дуб, ки жиле утврди одвик сред планина, крепак стоји на све силе пласих вјетар, злих година; усред њега али каде малахан се црв заврже, подгризе га и, да паде, тегота иста сва га врже. Ах, да је проклет тко замеће у родному немир граду и домаће вријежи смеће у завади и нескладу. Али овако Казларага јездећ зачу глас пун славе од уреса лијепа и драга Сунчанице пригиздаве; и како се бијеше ова дјевојчица свијетла и мила сред бијелога Смедерова племенито породила. Тим час не хтећ од умора дуга пута починути, прико поља, прико гора к рашкој земљи он се упути, а поћ мнозим црнцим чини, да изнаходе љепос нову, по босанској краљевини и госпоству херцегову, велећи им да отприје пут држава тих не иду, докли од ближње Арбаније мјесто свако не обиду. А он с дружбом свога двора диже се управ пут Дунава, прико поља, прико гора куд најпречи пут познава. Прико мјеста, прико села мачедонских упречива; здесна остаје град му Пела, Филипова поља слива - Филипа, ки јарам стави најприје грчкој јур слободи, али већма се он прослави,

69

што Лесандра сина роди, кога оружје и десница простријеше се докрај свита прико грчкијех свих граница и Истока придобита. Ага и остала дружба своја на Косово дође пака, гласовито поље од боја гди уби Милош цара опака. Не уставља се на Косову негли управ кроз Топлицу сврће к бијелом Смедерову за наћ славну Сунчаницу, од ке, игдје пут обрати, чу замјерне и велике од липости сповиједати једним гласом све језике.

ПЈЕВАЊЕ ОСМО

Љепота је од нарави дар честити, славно благо, гди се сабра, скупи и стави све што је угодно, мило и драго. Од свјетлости вишње зрака, цвијет од раја пун уреса, добро у ком су добра свака, бистри изглед од небеса. Најизврсније Божје дјело у ком свијету рај се отвара, гди прам сунце, исток чело, звијезде су очи, лице зора. Од радости и разблуда скуп избрани, складна мјера, слатка од срца свих пожуда, мила од очи свих замјера. Мед прислатки, ки тко куша, чемер му се сладак чини, близу и далек од свијех душа жеља и покој драг једини. Ну могућа ова липос с свијетлом крви кад се здружи, двакрат већу каже крипос да ју двори свак и служи; у великој тере слави лети свуда гласовита

70

и незнане пуке трави у најдаљијех странах свита. О чесарска кћери избрана, у породу окруњена, ти сва ведра, сва сунчана с љепоте си и с племена. Рајски урес лица твога, ки моћ изрит није бесједом, Владислава прије славнога заније гласом нег погледом. Тим он желећ да би стеко драгу милос прид твим лицом, краљицом те свом нареко и љубљеном вјереницом. Али дочим ни далече намијењени твојој срећи, из сјевера тер ти истјече сунце бијели дан носећи, тва љепота рајска прости, мала птица с танке хвоје ако источној твој свјетлости из дубраве пјесни поје. Краљевићу вјеренику веће источни цар завиди племе и липос тву велику нег сву добит с ке још блиди: стећ бо може он на свиту изгубљену славу у боју, ну липоту племениту не вик наћи како твоју. Под звјездами твога уреса није било ни ће бити: једно је сунце врх небеса, једна је липос тва на свити. Отмановић тим залуду посло је искат свуда себи дад царицу наћи буду, о краљице, сличну теби. С твојијем дразијем натјецати у свем се иште; али неће у љубовцах он имати нег у оружју боље среће. Сила му је да изгуби, и инако моћи није: тако у лијепој сада љуби како у врлом боју прије.

71

Јур је дошо Казларага к Смедереву бијелу граду за изнаћи кћер Љубдрага, Сунчаницу лијепу и младу. Свијетла је ова дјевојчица од кољена деспотскога: вид жуђени и зеница слијепа старца, ћаћка свога; ки се унука унук зове Ђурђа деспота и Јерине, од ких име и сад слове низ словинске покрајине. Засведа су Турци худи госпоство му старо отели, госпоске се каже ћуди, племенит се дјелим вели. Прут краљевски, њекад ки је у руках му дједим био, њему је сада штап на ки је тешку старос наслонио. Државе оне гдје њекада влас деспотска стерала се, кратка му је сад ливада, врху које стадо пасе. Стража му су пси уздани, кротке овце пук подложни, а пастири и горани пријатељи најузмножнији. Припроста му је кућарица мраморнога мјеште крама, а раскошна свим ложница трава увехла, суха слама. Шатори су извезени зеленога дубја китје; јестојска му је сат медени, вода и млијеко слатко питје; а од злата чаше избране, слатке пиће у ких стоје, руке бијеле и сњежане милостиве кћерце своје. Добри овако старац траје најпокоњих дана дио, ки од дванаес синова је честит отац некад био. Али њему смрт немила кроз намјеру худу и прику

72

свих је убрзо поломила, да не осуши лица вику. Тим је он сада осто веће јак опсјечен дуб у гори кому вихар с плахе смеће гране скрши и обори. Вук и Ђурађ, ких словијаше глас с истока до запада, с пушке огњене мртви осташе у подступу Прага града. Гојко и Урош сред засједа од турске су сабље пали, ки су огњу прико леда за чесара војевали. Миклеуша и Стјепана море утопи на пучини, а допаде смртна рана Влатка од гусе у планини. Главу изгуби Гргур своју с пријатељских злих привара, а у рдељском стигну боју смрт Милоша и Лазара. Јанко и Лауш од свих бијеху само остали јоште живи за разговор и утјеху ћаћку у тешкој супротиви; ки сву љубав сложи и стави од дванаес у два ова, и ко очи двије у глави и гледа их и милова. Али худа над све ине добрзо му срећа узрочи да му уједно зрак погине и од два сина и од двије очи. Јанка не може уздржати да се на бој не упути; у богданској тим га рати погубише Турци љути. А Лауша у исто вриме срете прика смрт на дому, ки ћаћково зовућ име умрије у руках ћаћку истому. Тад толико плакат узе од дванаес пробјен стрила тужни старац, да га сузе ослијепише с грозна цвила;

73

и свршио још би у плачу дни кроз тешке непокоје, разговара да не зачу од једихне кћерце своје. Сунчаница млада и лијепа, од ке слову свуд крипости, свијетло уфање ћаћка слијепа и штапак је у старости. Миле унуке он видити жели од драге кћерце ове и у њих опет поновити себе и мртве све синове. Али је заман да итко сада ње липоту двори многу, зашто дјевство она млада завјетова вишњем Богу. Мудри ћаћко с биљег веће позна ову ње одлуку и, што обљубит кћерца неће вјереника, ћути муку. Ну у себи опет суди да од дјетињства плаха исходи тај ње мисо, с које жуди да дни тако сама води. Тим нека у њој од љубави пробуди се часна жеља, он разлике игре стави од радости и весеља. Од бугарских младос села на игре се купи ове, и љувена и весела сједиљкам их милим зове. Лијепе дјевојке и гиздаве, и сељани млади ш њима на ње иду, и врх главе свак од цвијетја вијенац има. У танац се сви хитају, сви зачињу слатке пјесни и разлике игре играју у покоју и у љувезни. Врх ливаде млад уз млада сједи у цвијетју разликому, и ријеч с ријечим хитро склада на ухо шаптом ови оному. Натјечу се сви пастири, и указат сваки ужива

74

да складније дипли свири и да у слађи глас попива. Затјецат се још не таже пастирице најмилије, ка зачиња пјесни драже, ка ли вјенчац љепше вије. Сједиљке ове скупио бише старац Љубдраг на свом стану, једа срце тврдо одвише од све кћерце оне гану: тер од младих, ких устрили славна липос ње велика, кигоди јој туј омили и обере га вјереника. Тад кон лијепе Сунчанице на сједиљке сеј љувене одсвуд млаци и младице скупише се небројене. Она млада, засведа је мучна у срцу цића тога, послушна се казат хаје заповиједим ћаћка свога. Све најлијепше губе име прид уресом ње уреса јак прид сунцем источниме јасне звијезде од небеса. Чисти златни прам од коси на вјетриц је тих расплела, а од разлика цвића носи вјенчац врху ведра чела. У погледу љувеному разблудна јој сја даница, а у рајском лицу свому цапти тратор и ружица. На устијех јој од весеља румена се руса смије; копреница снијега бјеља бјеље од снијега прси крије. Тако она мило ходи и толику свјетлос има да у једно вриме изводи танчац ступом, дан очима. Паче, цијенећ да је зора што су очи ње љувене, румена се руса отвора и разлико цвијетје зене.

75

Бијелим рукам по ливади с другам га она брат почиње; сељани се дижу млади: коло около њих зачиње. Усред кола од свирали и од дипли на глас мио, да забаве сеј похвали, заче овако млад Радмио: "Дружбо лијепа и весела од млађахнијех пастирица ким сред очи зора бијела а суначце сја сред лица, придружите у љувезни с нашијем ваше складне гласе, да појући слатке пјесни биће ово прославја се! Појмо, појмо, дружбо, драга! Бјежи младос, лети вриме; од пролитја доба блага уживајмо прије зиме! Не чекајте свијетла прама злато у сребро да се обрати, а без свитлости и без плама лијепијех се очи поглед скрати. У млађахна своја лита свака од вас, лијепе моје, грли радос, љубав хита', жеље испуњај слатке своје! Честитос је ово жива, блаженства су ово права; овако се лијепа ужива младос и ње дика и слава. Што се пита, да се има; што се жуди, да се стјече; што је лијепо близу очима, да и од срца ни далече; да два млада једно желе у животу стрављеному и да воде дни веселе живећ један у другому." Радмио приста, и тајчас се ш њим у танац сви хитају; два зачињу, у све гласе складно остали отпијевају. У шапте се игра обрати, ко се у танцу дозачина,

76

пак узеше попијевати четр млада сељанина. Први поче ко њекада од херцега од Стјепана уграби се љуби млада, ка му сину бијеше дана; и ки је она јад и смећу и ћутила и поднила, чим на старцу свим мрзећу драга је млаца промијенила; и ко пака цића тога син му се је потурчио, и из госпоства херцег свога с дјецом ином прогнан био. Запопијева други опета ко Биограду помоћ пода према силам Мухамета Угрин Јанко војевода; и како се испод мира града тога цар охоли љуто рањен тад истира веће мртав жив неголи. Ко се из града Дубровника, кличе третји, к Задру упути Ђурађ деспот за на прика зета Угре подигнути; и од Сибиња ко бан славни и угарска сва господа тад усташе на бој справни, нека му се помоћ пода; и ко с војском из Будима краљ Владислав сам се отправи, тер Мурата с неизмернима силам разби на Мурави. А четврти кликнуо бијеше ко угарске складне воље Матијаша краља успеше из тамнице на пристоље; и ко утруђен краљ храбрени, рвућ војске од Турака, на копју се често одмијени од деспота Вука пака. Бугаркиње јур пристале и пјевања бијеху драга, кад смете игре све остале својим дошастјем Казларага.

77

Покли иска свуд по граду Смедереву он залуду Сунчаницу лијепу и младу указати да му буду, бржи него брза стријела отоле се с дружбом дијели, бивши чуо да се у села Љубдраг отац ш њом присели. Ту је нађе у забави од веселих сједиљака, и у погледу ње објави тајчас му се сунчја зрака. Паче бијелијем даном свану црном аги ноћно лице на љепоту рајску избрану од сунчане Сунчанице. Запажене одсвуд види у њу једну свачије очи и цвијет сунце гди ју слиди поред сунцем од источи. Али црнац ко се угледа, не зна од страха нитко гди је: сјемо тамо свак уреда хоће бјежат, а не умије. Сунчаница и ш њом липа дружба од страха и од срама цвитје из скута на тли исипа ко за златних браше прама. Поникнуте лијепе виле замукле су мраморкоме, цијенећ да су тако скриле саме себе сјеним своме. Одсвуда су врху лица власе од коса распустиле, али између златнијех жица сјаху им већма очи миле. Хитри хадум свијем објави весео поглед, слику драгу; спријед на прси руку стави и у бесједу кличе благу: "Дружбо мила, дни честите ки трајете сред дубраве, ужива'те и слидите лијепе игре и забаве! Нитко не има' страх ни чезни, ер дошастје моје неће

78

разврћ ваше танце и пјесни ни донијет вам горке смеће. Паче у дружбу вашу, ка је многе среће, многе чести, гди у миру свак дни траје, и ја ћу, за наћ мир, уљести. Тим, гиздава дружбо млада, овдје гди сте ви скупљени, не буди вам мучно сада дат замало мјесто и мени!" Ко изрече сеј бесједе, гди сјен велик дуб простира, сам без дружбе Турчин сједе сред сељана и пастира. Милостиво на старога Љубдрага се пак обрати, тере поче овако га с тврдим клетвам упрашати: "Ах, тако ти Бог с висине вратио очима вид жуђени, вриједни и добри домаћине, племе твоје сповјеђ мени. А по царску славну главу, тако не по сабљом мојом, кад истину скажеш праву, нећ ме увриједит ријечи твојом. Стари твоји тко су били? Рец' слободно без озира: јесу ли они господили, и из госпоства ко их истира?" На ово, у срцу смућен свому, кличе старац пун жалости: "Спомењиват невољному мучно је предње честитости: ер кољено племенито од помоћи тому није кога убоштво вјековито под тешкијем ропством крије. Ну господар таки када заповиједа благо и мило, под заклетву тер ми сада од очи се тој ставило, од ничеса нећу предат: све ћу казат, ну, јаох, боље нарицаћу нег сповиједат од старијех мојих невоље.

79

Диже се искат у свом двору Лазар, деспот од Сервије, два јунака по избору, да уда за њих кћери двије; лијепу и младу Вукосаву да Милошу Кобилићу, а поносну и гиздаву Мару Вуку Бранковићу. Од Маре се и од Вука славни деспот Ђурађ роди, врх рашкога свега пука након свекра ки господи. Од Ђурђа се и од Јерине Мара опет кћи родила, цић липоте ње једине ку обљуби царска сила; ну се од цара бијеху силна обљубиле већма тада плодне стране, мјеста обилна гди с Јерином деспот влада. Он на дворе ко његове за царицу им кћер одведе, посла им коње по синове и примами их да га слиједе. Подиже се пак да стјече под оружјем њих државе, и једва деспот жив утече исприд сабље све крваве; а Јерина, из бијелога Смедерева изагнана, за наћ Ђурђа војна свога пут угарскијех пође страна. Оваке му пак да гласе, у Будиму кад га срете: Тргај, тргај сиједе власе, тужни старче, с худе штете! Госпоство оте и испосијеца твоје војске цар огњени; Гргур, Стјепан, наша дјеца, робови су ослијепљени. Чуј ке ми су синци мили по једному сад гласнику плачној мајци поручили трудне гласе, згоду прику; Срце ће се тве напола расцијепати, мајко тужна:

80

тва два синка, два сокола, два слијепца су и два сужна. Ти по свакој свијета страни гледај, мајко, на дан био: нами се је зрак сунчани млађахнијем уграбио. Разлог бијеше ми двојица да смо штапак ћаћку и теби: с ћаћком старцом ти старица да нас водиш сад је тријеби. Али слишај сву незгоду и наш тешки јад немили: с очима смо и слободу слатку и драгу изгубили. Царица нас, мајко драга, сестра наша, кћерца твоја, прид Муратом не помага, кому љуби бит достоја; паче и она, вајмех, иста, да нам кућу искоријепи, врлом цару на свјет приста: заједно нас ш њим ослијепи! Ни јој гану срце тада тврђе од стијене, врље од звири, љубав од два браца млада худу мисо да не тири. Зато, ако тај пут слидиш ти да, лијепе све госпоје у Будиму кад развидиш, двије невјесте нађеш твоје; када будеш, мајко, тамо међу угарскијем госпојами, тужна мајко, смисли само ке ћеш хвале подат нами! Једа рићеш: "Имам жива ја два сина, два јунака, у ких стоји и прибива мога срца радос свака? Два сина имам - моћ ћеш ријети - ну два слипца, ну два роба: отеше ми их Турци клети и сада ми их држе оба." С несрећнога сегај гласа ки му пода плачна љуби старац деспот пун пораза смртно ублијеђе, ријеч изгуби.

81

У жалости и у болести становит се омрамори, али ко се пак расвијести, једва овако проговори: "Откада смо изгубили сва ина добра ми на свити, настојмо се турској сили сужни у старос не учинити! Верна друго, са мном ходи пут славнога Дубровника, гди се госту у слободи држи вјера свим велика!" Али Мурат будућ слишо Ђурађ деспот са свим благом у Дубровник да је отишо слободом се штити драгом, прешно отправи поклисаре к Дубровнику свијетлу граду, кнезу и вијећу шљући даре, да му у руке Ђурђа даду; или инако он запријети у крваву љуту боју да ће на њих град подријети царску огњену сабљу своју. Ну Дубровник, сред покоја ки од слободе круну стече, с мита од злата, с пријетње од боја од вјере се не порече; тако да исти цар охоли чудећи се тада кличе: "Цјећ тве вјере крепке толи вик ћеш живјет, Дубровниче!" И тако се прем догоди! још Дубровник с давњом круном стоји цјећ вјере у слободи међу Лавом и Дрокуном. Ах, да би увик јакно саде живио миран и слободан, Дубровниче бијели граде, славан свијету, небу угодан! Круне угарске већи дио, сву босанску краљевину и, гди је херцег господио, влас пода се турска укину; још сред уста љута Змаја и ноката бијесна Лава

82

око тебе с оба краја словинска је сва држава. Робови су твоји сусједи, тешке силе свим господе; тве владање само сједи на пристољу од слободе. У слободну граду овому од зетових тако рука сачува се деспот, кому ја сам унук од унука; и од нашега свега трага не находи нитко се ини разни ова кћерца драга, ка је разговор мој једини". Ко чу ово црнац, скиде златну махраму иза паса, Сунчаници тер отиде и у начин ју благ приказа, велећ: "Тва је срећа сада и велика и честита: источном си цару лада, о дјевојко племенита!" Сунчаница тада сврну очи од срама и поникну, а сву осталу дружбу црну црни хадум к себи викну. Ну ш њим не хтећ да се дили дјевојчица часна и лијепа, уграби ју он по сили исприд скута ћаћка слијепа. Отет би се млада узела страшном црнцу ки ју хвата голубица јакно бијела црном орлу из ноката. Али Љубдраг, у сљепилу тужни старац над све ине, чувши грабит кћерцу милу ухити се за сједине, и не уфајућ да ју обрани, заупи у глас пун жалости: "На ово ли ме, јаох, дохрани, тешка и трудна ма старости? Да ли доста, срећо худа, дјединство отет ме не би ти, и од деспота славних свуда пастирим нас учинити,

83

и љубљеним синовима, ки бише очи мојих зенице, да мој живот справљат има и колијепке и гробнице? Ти ме сада сасма овако слијепа старца још покоси, чим се моје добро свако, ма једихна кћерца односи. О ма кћерце! - Није је, није! - Сунчаницо, кћерце млада, твој сунчани урес гди је? Јаох, тко ми те граби сада? Озови се, кћерце мила! Виђ која ме болес цијепа! Ах, кому си оставила ћаћка твога стара и слијепа? За ово ли, смрти пријека, глуха ми се вазда каза, ма несрећна старос нека мре с хуђега свеђ пораза? Моја слијепа старос ова ка ми у лицу смрт свједочи, без госпоства, без синова и без дразијех, вајмех, очи, и без тебе, слатко уфање, кћерце мила, у кој мени и синови су и владање и од очи вид жуђени!" Старац Љубдраг тужи овако: али што му тој помага? С кћерцом му се веће одмако подалеко црни ага. Сунчаница спрва од страха учини се мразна стијена, блиједа, нијема, без уздаха, ишчезнута, запањена. Прам развезан у слободи лице плачно облетива; носи се она, а не води, веће мртва него жива. Ну ко мало разабра се тер погледа, тере види страшне и грде црнце уза се, опет вене, чезне, блиди. Горка је болес опет смета, опет заврћ ријеч не може;

84

приузе тешки страх ју опета и опет се принеможе. Али ко се њој затиме побјегућа душа врати, кличе гласом жалосниме у ови начин нарицати: "Гдје сам, тужна? Ах јаох, која уграби ме ово сила? О жалосна мајко моја, на што ме си породила? Од кога сам, јаох, вођена? Робињица гди ћу млада, немилосно заплијењена у ћаћкову скуту сада? Синоћка сам омркнула ја у ћаћка кћи једина, а јутрос сам осванула у црнога Арапина. Кому, ћаћко мили, кому једихна те кћерца остави ка је животу трудну твому свеђ носила покој прави? Ах, чијеме ћеш јаде и смеће тешке твоје самирити? Ко ли ти ће уздан веће слијепу у старос штапак бити? Силну цару од Истока млађахна се водим сужна и, што је хуђе, с тога узрока части мом се бојим тужна, драгом части, ку одавна ја приказах Вишњем гору и за ку сам поднијет справна сваку муку, смрт најгору. Али ако ме ти отети нијеси јаки, ћаћко мили, ни имаш сила за опријети могућој се турској сили, дођи, дођи, на смиљење једа ганеш скуп охоли, тере твој плач и цвиљење за мене се тужну умоли. Једа за откуп ме младости мјеште злата у ке вриме од несрећне тве старости грозне сузе Турци приме;

85

једа како очи слијепе, јаох, и старе тве сједине из њих срца искоријепе немилости и врлине. Али нигдје није никога ко би мене помоћ хтио! Ћаћко, уфање срца мога, и ти ли ме си оставио?" Хтијаше слидит плач свој љути Сунчаница још наприједа, кад се оштри црнац смути срчно на њу тер погледа, "О дјевојко, вапећ, млада, доста си се плакат чула; ах, умукни веће сада, каменито замукнула!" Али дочим путе слиди к Цариграду он најпрече, ето се улак један види гди управ њега тијеком тече. Ови, потом прида њ доје, лис му царски прикажива; он га прима и врх своје главе ставља, пак целива. Млад цар, трпећ мучно одвише, од источнијех справа скњење, аги у том листу бише открио срца свога хтјење. Писаше му да пут стране цариградске нагло греде и да веће изабране дјевојчице све доведе; вељаше му још да свуди Соколицу пошље искати и да јој скаже ко цар жуди да га у Исток и она прати. Бијеше лијепе заточнице млади се Осман ужелио, ке га зани драго лице а устрили поглед мио. Узо би опет нагледати рајскога се ње уреса и очи свијетлијех у ких сјати сунце види се од небеса. Паче он пута не умије наћи у Исток ким ће поћи,

86

докли Источно Сунце прије не истече својој ноћи. Али ова мисо своја неће друзим да се објави, кријућ жељом љута боја слатку жељу од љубави. Ну се хитри хадум ставља, и једнога црнца уздана по бојницу лијепу отправља пут пољачких равних страна, будућ имо гласе тада да још по тој краљевини, за осветит цара млада, с другами она расап чини.

ПЈЕВАЊЕ ДЕВЕТО

Велика се, о Љубави, влас огњених твојијех стријела у погледу лијепом слави ока драга и весела; али веле већа и јача у краљевском срцу бива час ка стријеле тве потлача и све силе придобива. Није чудо цића тога Соколица свијетла и мила цара Османа љубљенога да је слидит оставила. Трудно младој би поднијети, и сметена тим се рече, за ким жељно срце лети, да и ступај хро не тече. Бијеше немир најжесточији, ки стрављена дикла оћути, далек сунца дразијех очи тамном ноћи замркнути. Али, охола и могућа, из крваве мрзи ју рати с Турцима се побјегућа прид Пољацима указати. Тим откада лањско лито млад краљевић разби цара, с другами она стреловито преко лешкијех страна удара, летећ мнократ сред потјера

87

сјемо тамо по простору од Одера до Непера и с Нестера к Нијемском мору. Чим бојница тако избрана веће пута тијеком мину плинећ, палећ са свијех страна сву пољачку краљевину, у слободи смиона одвише доћ се усуди најпослије у дубраву густу више града од тврде Варшовије. Бијеше у сврси коловоза јур почела јесен плодна, кад задаждје с грознијех лоза рујна и златна пића угодна. Прам освану дан честити, кога вјечна биће слава, дан весели од добити краљевића Владислава, у ки без броја и без краја војску он разби и затјера Источнога љута Змаја ланско љето крај Нестера. К пољском краљу на дан ови скупише се сред Варшова све војеводе, сви кнезови и старосте од градова. Тере покли туј у многу богољупству у све гласе најприје хвалу вишњем Богу у присветој цркви даше, у разлике свак начине са свом се опет моћи стави да спомена над све ине срећнога се дана слави. Млад краљевић и по избору ш њим господа ина тада подранили бијеху у зору лов ловити изван града. Он разлике тирећ звијери хоће указат свим очито како с војском цара тјери у дан исти предње лито. Под богатим одјећами од црљена сја гримиза, гди се бисер и драг ками

88

врх пошвена злата изниза; на пасу му је мач злаћени, врх главе му трепти перје, а под њиме коњ огњени лакши, бржи нег сјевер је. Таки је видјет бог сунчани и у оружју и у образу, кад звијери искат и он подрани по небеском свијетлом пасу. Брат Казимир, топрв кому лице златни мах целива, и он на коњу огњеному златно одјевен уза њ сива. У Истоку од младости зора од славе још му истјече, а од храбренства и од липости стере зраке надалече. Стјепан, млађи брат, уж њега каже истакмит дјелим име; бржи од плама, бјељи од снијега игра урешен коњ под њиме. Језде и свитла братја ина кон славнога Владислава, и од оружја и од хаљина замјерна је свијем направа. Лијепи и млади краљевићи на његових зрацих сјају, јакно сиви соколићи кад се у сунце загледају. Војеводе, кнези и пани прид њим редом језде у дици, одјевени и оружани племенито свиколици. Племенита дружба ова с добитником турскијех сила на одлучена мјеста од лова овако се упутила; а варшовске лијепе и младе све госпоје пуне дике изишле су врх ливаде покрај бистре Висле рике. Тих се танчац међу њими туј замеће у љувезни, у ком гласим меденими кликнуше ове слатке пјесни: "О честити, о храбрени

89

краљевићу Владиславе, свак је весео у спомени недобитне твоје славе! Ти, о сиви наш соколе, у млађахна твоја љета потлачио си Турке охоле и добио цара клета. С тебе обрану сву примила краљевина је наша свуди; с тебе опет се разгојила у покоју ки свак жуди. Свуд тежаку земља блага с тебе обилне враћа плоде; с тебе оптјече мјеста драга мед из дубја, млијеко из воде. С тебе весео кротка стада под свироку пастир пасе; с тебе путник миран сада греде појућ у све гласе. Коњ - који се бијесан јаха с напуханијем ноздрам прије: ржа, пјени, огањ паха, вихар видјет би свудије - благ и кротак зелен милу на ливадах сад ужива, тере бојну љуту силу на љувеној промјенива. Складни пуци, мирна села, травна поља, доба угодна, ројне пчеле, стада цијела, житне њиве, дубја плодна. Разведрен је свак у лицу; гласи ти ово сви говоре: Веће лијепу вјереницу на ћаћкове води дворе! Краљевићу, све је справно! Не скни веће пир весели; у унуцијех име славно поновити наш краљ жели! Новим зрацим чин' да оптјечу ова наша мјеста и даље, и рађају се и истјечу сунци од сунац, краљи од краља." Ушто на час дана блага танац воде сеј госпоје и овако се пјесан драга

90

Владиславу славном поје, ето смиона Соколица из дубраве густе изиде с дванаес бојнијех дјевојчица ке ју свуди слидом слиде. Јак лавица усред гора кад притисне глад ју љути, на све стране уши отвора ослушујућ куд се пути; ако из дубрав густијех када пастирске она дипли чује, судећ да ту пасу стада, весели се и радује, и мислећи да брзо има на вољу се наситити, к оној страни пут узима, летећ у тијек стрјеловити; заточница тако је охола на зачинке слатке и миле ким се бијеху посред кола лијепе госпође огласиле; вапије: "Ево племените среће, ево лијепа плијена! Тец'те о драге ме, теците на богатства неизречена! Слијед' ме свака, свака освети себе, цара, турску вјеру, споменујућ у памети лањску добит и потјеру!" Добро овога не дорече Могоркиња дикла врла, а тиште се и затече на брзому коњу хрла. Лете за њом, а не теку, и ње друге нагле и хитре, и плијен жељни да прије стеку, брзим коњим стижу витре, тер у начин поплавице, ка с обилнијех вода ријеком плахо се орећ низ литице све што срета носи тијеком, једна једну спријед десницом за сњежане прси хвата; друга другу ница лицом стере коњу прико врата; њека за прам руди од коси

91

а за руха њека свиона, за руку ону ова носи, за пас златни ову она. Прико ноћне тако тмине сред дивљачи вуку прике вукови овце у начине немилосне и разлике. Бојне дикле брже од стријеле текућ пољем у поспјеху с дразијем плијеном све веселе одмакле се далек бијеху, кад госпође уграбљене, будући се освијестиле, сву у гласе сједињене туже, циче, плачу, цвиле. Њека ћаћка драга свога, њека братју милу а ника уздишући љубљенога зове у помоћ вјереника. Још слободе слатке цића не пристају са свом моћи вапит славна краљевића да их отет буде доћи. Али се од њих свијех замани цичи, плаче и тугује, у заклоној ако страни није никога да их чује. Грм их сплетен, дубје често густим гајом још опстрије, паче китним хвојам мјесто небесом их истим крије. Украј гаја густа толи дубрава се једна открива: брза ју ријека грли доли, а тих вјетриц згар целива. Руди јасен, бријес широки, бор зелени, јоха бијела, дивја лијеска, дријен жестоки, китни јавор, вита јела и чесвина од сто вијека и храс давњи туј се устара, ни им је нигда сила пријека наудит могла од вјетара. Проз дубје ово хрло стадо од разлицијех трка звијери, а по гранах летећ радо

92

јато од птица свеђ жубери. Бистра ријека с веће трака у дубраву густу улази, од сунчанијех ка ју зрака честим китјем чува и пази. Али све се воде стају и језеро сред ње чине, љетне данке у ком трају лијепе виле од планине. Дружба источнијех заточница слиди смиона и слободна гди ју гласом од вјетрица дубрава ова зове угодна. С друга тијека свака трудна зној на свијетлом лицу утира, и од врућине од полудна јаше у дубје полак вира. Соколица прихрабрена прид њима се нагла пути и у дубја их скут зелена кликне овако починути: "Ето је пастир свратио стада у подгорје на пландиште; свак под дубјем сред ливада при кладенцих вјетриц иште. Зато и ми, друге миле, чим сунце одзгар припекло је, ход'мо гди сјен дубја диле за трудима наћ покоје! Уживајмо слатке хладе гдје нас зове драга сјенца, а коњи нам врх ливаде нека пасу код кладенца. А ти, ки си толи свијето у јуначтву, Владиславе, ходи отима' робје отето: чекамо те сред дубраве. Не страши нас тва десница! Цијеле војске с тобом води: с дванаес самијех дјевојчица ја те чекам у слободи. Од пријекора и од срамоте по свијету ти глас ће отити испод града да ти се оте цвијет госпоја племенити, и да из рука дванаес жена

93

не мож опет ти га стећи, ти ки у слави од имена летиш јунак сад највећи. Ах, не трпи да су вриједне на твој кући, у твом мјести дјевојчице младе једне дан од твојијех слава смести! Али у теби срца није на поље изит нам протива - да влас женска не добије тко прије царе придобива. Уто, друге моје избране, не бојте се од потјера. Одсједимо коње вране, почнимо кон језера." Дикла охола и смиона у ови начин вика и пријети, веселећ се да сама она с другам својијем цара освети. Бојнице се све потеже и с робињам с коња скачу; свака своју насе веже, све уједно оне плачу. Млађахнијем, да не утеку, жестоцијем увитима при оштријех дуба хреку сњежана се пут прижима. Поносите и злосрде од Истока врле дикле овако се спрва тврде међу собом, пак су кликле: "Покли сумњит није сада да нас овди тко састане, о витешка дружбо млада, став'мо оружје тешко с стране, тер по овој бистрој води, чим све пражи сунчја зрака, пловај, пловај у слободи игре миле творећ свака!" Расладити труде од боја ушто овако младе желе, од љувенијех перивоја откривају лијере бијеле. Није мјеста, стране није најмилије и најдраже, ку завидно рухо крије,

94

да се нага сад не каже. Све бјелоће да прид очи изберу се и сједине: дробни бисер од Источи, јасно сребро, снијег с планине, кон бјелоће миле и драге бојнијех диклиц тамне остају, ке у бистрих водах наге јакно звијезде трепте и сјају. На замјерну на једину њих бјелоћу свијетлу избрану бистри језер ончас сину, живим огњем вода плану; озелење крај у трави, трава у цвитју оста околи, ближње дубје по дубрави гране у воду склони доли. Са свијем водам одсвуд ријека залетје се у тијек хрли, с травом, с цвијетјем, с дубјем нека целива их она и грли. Њека је руди прам врх чела у облак златан покупила, њека низ био врат расплела и врх вода њим здаждила. Ну кћи краља од Могора љепша и свјетља свих се указа: њој из бијелијех прси зора, сунце истјече из образа. Бјеља је видјет она веле с другам пловућ сред језера негли од мора виле бијеле и од спијевоца куфа пера. Чим ње влажни прам од коси тихо прши с хлатка блага, из злата јој бисер роси по цвјетицу лица драга. Овака се његда објави и божица свијетла од лова и по језеру у дубрави нага овако с другам плова. Овака се и љувена лијепа мати указала, из сњежанијех када пјена сред морскијех се роди вала. Али охоле дикле лијепе

95

час не могу стат без рати, и у забавах слацијех хлепе бојнице се указати. С једне стране шес устају, с друге опета шес протива: све се водам оружају; затјецат се свака ужива. Једна супроћ другој плове, једна другој пријети смећу; сада оне, сада ове воду узимљу, бисер мећу. Чим бојнице лијепе и наге чине оваке игре у води, тере свака варке драге и хитрине изнаходи, ето од трубља и од вапаја замње около сва дубрава; ловци ју круже са свијех краја краљевића Владислава. Њеки у руци харбу носи, копје вито њеки има; с огњеним су пушкам мнози, мнози с луцим напетима. Они воде брзе хрте, ловне јастребе ови држе; тражећ вижли свуд се врте, пси ини лају, коњи рже. Млад краљевић бијеше отприје опкружио поља цијела; соко му се сиви вије врх свијетлога ведра чела. Птица охола сред висине племенита јата тјера, а на врсте мање ине мрзи трудит брза пера. Стиже тко се не приклоња, за приклоним летјет неће; ну што удара, све прид коња Владиславу славном меће, ко тим велећ: "Толи многе није ни јаке силе од свита која овако прид тве ноге пасти неће придобита." Разлицијех стада звири одсвуд скачу затјерана; од ловаца дружба их тири

96

и у круг збија са свих страна. Бјежи без трага и без пута хитра куна, зец пун страха, вепар, каплан, рис, кошута, јељен брзи, срна плаха. Ловцим дубрава уоколо и оружјем сва се оптјече; кротко звјерење и охоло збјено у јату једном тече. Ну краљевић, ко замјери што дубрава кријаше ова, викну: "О дружбо пуст'те звијери! срећнијега нам ево лова!" Соколица сврће очи откуд бука страшна исходи, и ко позна што ју узрочи, и ко видје што се згоди, вапије другам: "Прешно свака на оружја, на обране! непријатељска множ нас јака оптекла је с сваке стране." И уто из вода хрло искаче, и узам руха на се меће; самом сабљом међу маче усрнути справна је веће. Времена бо ни час није да оклопјем прси опаше, да кацигом чело скрије, да на брза коња узјаше. Ну ње друге брзе толи у изишаству бит не могу да их влас бржа не околи непријатељском у налогу. Што да учинит могу наге? Придобита је свака сама, не од противне силе и снаге ну од истога свога срама. Ниједна оружја не попада ни у друго трати сила негли у одјећу једа млада нага би се заштитила. Тако ловице у лову се уловише при ловини; паче гуса усред гусе иних плијенећ плијен се чини. Тако и јато бијело у води

97

од сњежанијех куфа плове и игре нове изнаходи под жубере слатке и нове; ну ако упази орла сива гди на њ лети из висина, склапа крила, главу скрива, не игра веће ни зачина. Краљевић се благ одвеће с ухићенијем диклам каже: ко оне иних, он њих неће везат, само им ставља страже. Соколица ну витешка не губи се, што сама оста: у десници сабља тешка за цијелу јој је војску доста; паче друге ње видећи да су у ропство веће упале, скаче гди је скуп највећи непријатељске од навале. Јакно тигре, звијер срдита, из планинске кадно спиле ловац скупи и похита породе јој драге и миле, пуне бијеса и чемера у плахом се крши тијеку, и злотвора дочим тјера, режи у огњу страшну и пријеку; тако пуна срчбе огњене и охола бојница је, чим у плијену заплијењене ослободит друге хаје. Међу оружја, међу коње не тече она него лети, тере смртне и покоње распе ловцем вика и пријети. Напријед, назад, здесна, слијева град ударац смртнијех ваља, даж од лешке крви лијева топећ мјеста ближња и даља. Ломи, крши, тре, потлача, бије, сијече, плеше и меће; сто десница и сто мача да има, могла не би веће. Леха и Крака уби уједно: мачем прође оба хрло; а немило и нередно

98

Витославу прикла грло. Прико паса Ђурђа удара и расијеца у два дијела, а однесе у Гашпара врх од главе вас до чела. Стуче Остоји бочом главу и мождани све му проли; он вас стрептје и у крваву блату паде на тле доли. Још Бисерко, дијете младо ружом лице кому зене а весело сјају и радо очи лијепе и љувене, у плахоћи без озира на бојницу чим насрће, испод сабље бритка умира ку она плахо на њ обрће. Али једна заточница што да море проћ тисући, буди змија крилатица и огњени змај горући? Око ње су сјединили Пољаци се сви у буци и сто мача извадили супроћ једној самој руци. Смиона дикла не има страха, али чијем их бије и туче, изненатке сред замаха витешка јој сабља пуче. Не уставља се, бочом лупа и у злотворској грезне крви; ну од лешкога свакчас скупа одсвуд мноштво веће врви. Тада у смртној чим погуби краљевић ју славни гледа, прије нег живот млада изгуби скаче с коњем сам наприједа; растискује и уклања све витезе своје с стране и да ју ничији мач не рања, његовим јој чини обране. Није храбреном Владиславу вик у срцу свом поднијети лијепу бојницу и гиздаву да нередно види умријети; споменује ње једина

99

и замјерна бојна дила, сред богданских кад равнина у помоћ је цару била. А и толико она је лијепа и у расрџби и у гњиву, да погледом стијење цијепа и у огњу згара живу. Ни краљевић вик би утећи од ње дразијех очи много, да не уструча озир већи сад жељење своје много. Крепку он мисо има ову, да у ниједно вику доба витезу се Језусову жељет Туркињ не подоба; а и урес драг сунчани од све лијепе вјеренице, ки у срцу гледа и храни, не да му ино жељет лице. Соколица али, веће видећ ино да не море и да из оне има смеће расутје изит ње најгоре, за никако не упасти у пољачке жива руке, смиона грди без припасти огње, маче, стриле и луке. При слободи смрт не хаје, тиска и назад лако узмиче; а и краљевић не пристаје викат нитко да 'у не тиче. Ну није пута већ наприда: војска је прид њом, за њом рика. Што ће? гди ће? Да се прида. Владислав јој славни вика. Бојница се нетрпећа сва плам живи на ово ствара; ријеч јој изрит не да смећа, руком само одговара. Али се опријет заман сили; на њу једну свак се пути: предат јој се тријеби или сасма лудо погинути. Тим стегнута с тих незгода у ријеку се меће доли; штрапље узгори плаха вода,

100

крај замнива вас околи. На врх она из дна искаче, и на измјену руке од лира све што може брже и јаче пружа диље и простира. Плове јакно лака риба, и, гди с друге стране пази да се од ријеке крај пригиба, слиједи и надвор хрла излази. Краљевић се славни чуди недобитно пазећ смиње и слободу многу суди од храбрене Могоркиње. Тим сред скупа свих јунака спрва ју дичи, хвали и слави, за подобан дар јој пака ухићене друге отправи. Бојне коње, свијетла оклопја и остало све што оте; штите, стриле, луке, копја шље јој на час ње липоте, велећ: "Да знаш, мач сред моје ки деснице видје сјати, јер се опаса за госпоје слободиват, не хитати; зашто, засведа турачки страх је и расап наша сила, краљевић је свуд пољачки штити и обрана лијепијех вила." Ну ко бојна дикла уза се опет миле дикле види, с толикога дара сва се пањи, губи, смета и стиди. У памети мислећ ходи ко би могла захвалити; ну начина не находи, тим овако ста вапити: "Краљевићу гласа многа, добита сам ја, добита, не од оружја ну од твога благодарства племенита." Ко ово рече, диже с врата лијеп огрљај хитро зглобјен, вас бисером око злата и камењем дразијем побјен. Словима се он оптјече

101

у ких писмо шти се одзгара: "Свак одступај надалече! могорскога кћи сам цара." За уздарје посла ово Владиславу храбреному, велећ да име свуд његово у срцу ће носит свому, и да унапријед нигда веће, за харна се указати, проћ крстјаним она неће нигдје с другам војевати. Пак оружја на се стави и на уресна коња скочи, тере с дружбом пут управи к царству очину пут Источи. Ну к источним странам свијета чим бојница лијепа јаше, црни ју хадум ето срета, Казларага кога слаше. Спрва јој се он поклања, како обичај турска проси, пака укратко без крсмања каже гласе ке јој носи. Вели: "Од славна цара Османа у Исток, гдје сад с војском иде, о краљице, ти си звана и ове друге ке те слиде". Соколица на глас ови, ки с весељем слиша млада, коња обрће на пут нови, пути се управ Цариграда. Сред стрављена срца свога час не може мира имати да јој цара љубљенога прије се жељној нагледати; кога ни дуг пут, ни бријеме, ни ина ниједна ствар на свијети није с пригодом разлицијеме могла изет јој из памети.

ПЈЕВАЊЕ ДЕСЕТО

Затрављена Соколица, да прије види цара млада, с другам лети јакно птица пут бијелога Цариграда;

102

а Пољаци сви весели и госпође слобођене на обилне су гозбе сјели покрај ријеке свим студене. На час дана срећна толи, а у здрављу краљевића здравице се уоколи напијаху од младића. Још на славу пољске круне под глас складних зачинака рујна вина чаше пуне служаху се од јунака. Прође здравица, и у здрављу краљевића вјеренице напи славни Владислав ју чашом златном сред деснице. Весео остатак дањих часа ловци овако чим трајаху, чести гласи иза гласа краљевићу долијетаху. Улак, најприје који дође, навијестио му ово бише од Туркиња ко госпође варшовске се заплијенише. Доније други ко је весео краљ и ш њиме вас пук ини да је Владислав славни отео клета гуса што заплини. Хрло текућ приспије трећи: ш њим порука наста ова, да с господом, час не цкнећи, гре краљевић пут Варшова; а то прије ноћи нека у граду се нађе унутра, ер поклисар царски чека у освијет се бијела јутра. Ко добитник од Источи чу заповијед оца свога, на брзога коња скочи нагло слијеђен од свакога. Господичић млад прид њиме, да од пута труд му скрати, кличе гласом веселиме у ови начин попијевати: "Подиже се плахо дијете млад цар Осман с Цариграда

103

на погубе, распе и штете пољскијех поља и ливада, да честиту круну лешку сабљом смакне и потлачи, и под турску силу тешку ње краљевство ухарачи. Али истине будућ гласе краљ пољачки веће чуо с неизмјерном војском да се цар на њега подигнуо, заповидје са свијех страна да војеводе све највеће и господа ина избрана у варшовско дођу вијеће; гди, будућ се разумиле турске справе страшне одвише, с многијем силам многе силе сусрести се одлучише. Полетјеше заповиједи по пространој краљевини пут Варшова да свак слиједи под оружјем у брзини; да на војску свак се купи, да се опријети сви сједине силном цару, прије нег ступи на подољске покрајине. Сва се земља на глас ови збуча, збуни и подиже; врве одсвуд витезови, к Варшову се свак приближе. Иностране круне и кнези, с ким Пољаци друштво имају, с војеводам и с витези на њих помоћ и они устају. Просуше се стијези свуди, трубље даше бојне гласе; од разлицијех војска људи на равноме пољу ста се. Сину свому краљевићу краљ шибику над свијем пода, а име Карлу Хотјевићу од војеводе свијех војевода. Сунчано се свијетло око љепшијех витез не нагледа: сви јездијаху ушироко под начином складна реда.

104

Залетје се из сјевера на Источна љута Змаја и прострије бијела пера пољски Оро пут Дунаја. Славна краља војска избрана под крилим му сташе тада: цвијет јуначких лешких страна и Кракова урес града. Он мошковских прико поља дође руске на границе, пак упријечи пут Подоља управ тврде Каменице. Стани се отле на крајине гди од Нестера ријека тече, тер погледа из висине бистријем оком надалече. Али онуђе од Дунава пазећ слетје сива птица, гди славнога Владислава сунцем сјаху ведра лица, велећи му: 'Заповиједа', куд ћу обратит брзим крили, куд ли казат пут наприједа недобитној твојој сили? Ето у старо Дренопоље Отмановић изишо је, на широко равно поље таборећи чете своје; пачек се је и отоле сам на коњу ит подиго, да би твоју, о соколе, недобитну добит стиго. Ну што велим? Нове гласе, краљевићу, чуј, избрани: пришо је Дунав, приближа се плахи Осман к овој страни. Ето моје бистро око веће га је угледало: поље му је свијем широко неизмјерној војсци мало. Засједи му ти мостове прико Прута и Нестера, ер сам поглед војске ове разбјена га натраг тјера. Сцијени дијете с бојном рати да се умијешат сред јунака

105

у сарају војевати с колом лијепијех дјевојака; мисли, из лука витезови што потежу смртне стриле, да су посмијеси и целови кијем рањају усти миле, а заточне равне стране бојна поља сред заваде прси бијеле и сњежане Туркињице лијепе и младе. Ах, чуј у што дијете узда се! Кад се на бој ш њим справљала, царица му је златне власе за тетиве лука дала, велећи му: Слатки браче, ти из мога стријељај прама: ја злотворе тве најјаче погледом ћу схарат сама; ти десницом твом храбреном, ја ћу очима даждјет смрти, махрамицом позлаћеном труђахну ти зној отрти. - Утолико и ти отправи војеводу сајдачкога, да на мору разбије плави непријатеља силна твога. Он с Козацим, од ких сада глава је стављен, у добити до самога Цариграда ласно све ће поплијенити; паче још ће проћ наприда влас његових војничара и изет тврдих из обзида Коревскога тамничара. С друге стране под оклопјем Радовиљски кнез отиди, тер на Витош с витијем копјем проз Планину Стару узиди, Неманићу да Стјепану намјесник си круне царске, чим под тобом земље остану српске, рашке и бугарске. Сењанскога и најбоље још витезе макни саде да на старо Никопоље твој добитни стијег усаде.

106

Туј се Марка Краљевића и Михајла војеводе још попијева бојна срића, смјенства, јунаштва и слободе. Скокни коња по Косову, гди уби Милош цара опака, а к бијелому Смедерову пошљи киту твих јунака; дух да одахне и почине укопанијех пепео кости Ђурђа деспота и Јерине, кијех зет Мурат ожалости. Ну тву војску небројену у двије војске прије раздили, тер на пољу отворену с једном се опри турској сили; а с другом ју из ненадне стране опкружи и затеци, тер сметене и нескладне главе свежи, пуке исијеци. Обод' коња, узми веће у десницу копје вито; Бог је с нами, од тве среће невјерство је придобито. Нијесу од мноштва Турак саде јунаци се тви припали, ер да небо озгар паде, на копјијем би га уздржали; ну су Турци ишчезнули: сјеверне им звијезде пријете, ер погубу њих су чули, кад на царство стане дијете. Прико Црна мора дони Отман сабљу врх крстјана; прико Црна мора гони сад крстјанска сабља Османа'. Чу краљевић глас пун среће, и у богданске земље равне под орловим стијегом веће чете уведе на бој справне. Супроћ њему цар срдити од сто војска с војском доје, којој могли прибројити сви језици не би броје. На оружје се с обје стране дође, и у буци вас свит замни;

107

здаждише у огњу смртне ране, све се смете, дан потамни. Кон Нестера Нестер већи турске крви туј протече, и у невјерском распу и смећи једва с главом цар утече. А сад, царски добитниче, краљевићу наш храбрени, гди запада, гди истиче, слиједит смо те приправљени. Не од хлапа, ки на јата затјерани на бој ходе, ну је тва војска изабрата од војевода и господе, ки сви вапе: "При Дунаву не стој него простри сада нашу, твоју, Божју славу од истока до запада!" Тако јунак попијеваше; али уз ведра краљевића веће у Варшов дружба јаше свијетлијих младиц и младића. Свак се види одсвуд тећи: на вратијех га свак је срио, с госпођам се веселећи ких он бијеше слободио. По прозорих са свијех страна дјевојчице лијепе сјају, и од разлика цвића избрана дажде обилне просипају. Хвале вас му пук зачина, стар и млад га частит хрли, и краљ славни славна сина радо прима, мило грли. А и поклисар цара силна, будућ прошо све Подоље и сва руска мјеста обилна, на мазовско дође поље. Он се у граду Каменици бијеше уздржо веле дана, што казачки свуд војници врћаху се са свијех страна. Од њих гусе неизречени страх у срцу свом оћути, засве ер знаше да отворени поклисаром свуд су пути.

108

Још бо одонда паша успреда и у тешкој оста смећи, откад с копјем на њ угледа Крунославу бојну тећи. Сумњи, и свеђ му сумња чини с узрока се бојат тега, како она, да се и ини упознали не би у њега. Тим докли се улак врати, кога у краља посло бише, не хтећ напријед путовати, одоцни се он савише. Ну ко прими да војвода над Козацим подољскима уздахну му стражу пода, ка га у путу пратит има, и без сумње и без страха с дружбом Козак витезова на равнине сад дојаха недалече од Варшова. На бријег један шатор меће, коња одсиједа на ком јаше, а врх њега и ноћ веће црни шатор свој стераше. Туј почину, докли опета на источна врата бијела јаснијем ступом Зора ишета, сва румена, сва весела. Краљ пољачки утолико, недобитни и честити, купи и вијеће све велико, цвијет краљевства племенити; а то у ведрој слави нека сред војвода и сред пана на пристољу он причека поклисара цара Османа, ки с наредбом тад потпуном бијеше у многој послан жељи да с пољачком славном круном мир утврди и утемељи. Ах, овако с плахе ћуди неразборним смјенством гине непријатеља тко не суди за оно што је доистине. Ето усиљен цар је охоли, поћ у Исток справан гди је,

109

да с даровим сад се моли кому сабљом пријети прије. Не смије се ганут дијете - још бо страши Прут га рика - што не види спрва увјете недобитна добитника. Бијеше сунце коње огњене по небеском пољу удрило сред источи разведрене златећ зорно руменило, с источнијех се страна када ето паша царски упази гди од Варшова бијела града у вароше лијепе улази. Сред простране краљевине, јакно срце пољскијех поља, стоји Мазовска мимо ине све државе љепша и боља. На Висли јој бистрој рици Варшов град је врх и глава; у садања доба у дици двор му краљев свјетлос дава; туј бо краљи прибивају и пристоља држе своја, и опћена се вијећа стају или од мира или од боја. Прид Варшовом на ливади, ка је у сваком равна крају, витезови видје млади бојне коње гди играју. При витешкој тој забави ман поклисар коња плаха иска од игре да устави, докли у градска врата ујаха. Јањичара сто наприједа у жаркулах с перјем јаше; спахоглан их песет реда тихом јездом слидијаше. Опета је број коњика у одјећах племенитијех, коругва им множ разлика врху копја трепти витијех. Дуг ред младих пак дјетића с разлицијем се дарим каже краља и славна краљевића Отмановић кијем частијаше.

110

Тријес коња су у поводу арапскога од племена: огњи у згледу, вихри у ходу, врх морскијех би текли пјена; сухо им злато седла скова, сакрафоче бисер низа, драг је ками сред њихова чела видјет сунце изблиза. Тријес лукова с тркачима, накићени прибогато, замјеран је урес свима - све драг ками, бисер, злато. Још тредести бриткијех сабља, ким изврснос Исток дава, а с небеса сунцу уграбља зраке свијетла свим направа. И тридести робињица: злато им често прам натходи, зора из чела а даница из очи им био дан води. Погледа су све разблудна а обличја господична; љепота је њих причудна божицами рајскијем слична. Младому их Владиславу Осман млади цар посила за разговор и забаву сред покоја драга и мила. Јаше паша најпослије; коњ под њиме поносит је, око главе одсвудије сњежани му вео свит је. Бијели риси црнијех пјега златан кавад свуд му ресе; до самога паса у њега сиједа брада простире се. На узди држи једну руку, при прсијех другу храни, кажућ у њој свему пуку царски у злату лис послани. Војвода му шес је около, ким нареди краљ га срести; одјевени сви су охоло, свијетла обличја, ставне свијести. Њих су коњи видит таци да не тичу тли чим језде;

111

паче регби хитри и лаци пружиће се сад на звијезде. С овијем редом, у овој слави господа га дружећ ова, поклисар се царски управи краљевскијех пут дворова. Краљевски се бијели двори дижу и диче пут небеса поносито к звијездам гори, на простору пуни уреса. На мраморних ступијех, који лијеп ред кажу, сваколика наслоњена грађа стоји племенита и велика. У пространа врата липа ко се улази, у два реда издјељанијех број се кипа старијех лешкијех краља гледа. Тако им умје хитријех људи вјешта рука слике утворит да, тко их пази, живијех суди и да сад ће проговорит. С бијелијем гнијездом орловиме Лех се у једној руци објави; држи у другој град ком име од нашаста гнијезда стави. Дубрава му је око чела, он бо из дубрав скупио је у градове и у села пук ком име пода своје. Крак се за њим пак удјеља; држи у руках град и ови, Крака свога зградитеља ки именом и сад слови. Примислав се с штитим пази и с кацигом дупскијех кора; оружјем бо тијем порази Угре и изагна прико гора. Лех се други види опета, стоји коњ уза њ; он бо стече облас, што у сва млада љета брзијем коњим тијек притече; држи у руках лук и стриле, ким обрани од чесарске Великога Карла силе пуке словинске и угарске.

112

Пјастав слиједи: рука јака под јармом се још прославља; воловом га спрва а пака непријатељим својим ставља. Кип је за овијем кому од коси врх плећи се влас простира; крс у руках златан носи, а у небо очи упира - Мјесислав је име од славе, ки у светој води умијеси, кој он први врх од главе пригну и крстом чело уреси. Болеслав је син за њиме на пристољу с круном згара, ку с именом краљевскиме први он прими од чесара. Кон њега се писмо издубе руске војске ко потлачи, Поморавце и Касубе прими, а Прусе ухарачи. У одјећи калуђера Кажимир се први удјеља; још криж држи ким затјера краљ редовник непријатеља. Болеслав се под оклопјем Кривоусти гледа и броји; он на коњу с витијем копјем и с переним штитом стоји; Владислава оца свога спријед прилику држи од злата, на штиту орла пољачкога с чесарскијем сред ноката. Стијези, оклопја с мачим, с штитим под ловорнијем висе вијенцом, и све што оте придобитим Русом, Угром, Чехом, Нијемцом. С бијелим орлом стијег држећи Кажимиру је другом слика; с тијем бо плешућ главу смећи име доби од Велика. Лауш пак је: загрљена на штиту му је Висла и Сава, и достојно нарешена двјема крунам једна глава. С друге стране први у реду кип се каже плијеним китан:

113

Јаџелом је, по погледу краљ и јунак недобитан. Слава у води здаждје с неби, да га влада војујући, кад Владислава име себи крстећ се узе, све да кући. На штиту му је оклопљени коњик, ки чим коња тече, диго је у обје руке огњени мач врх главе, да удре прече. Наличје уза њ стоји витешко - млада краља мож свједочит; свија и стреса копје тешко, а коњ под њим сад ће скочит. Згар "Владислав третји" пише: добитнику славну царском трећу круну звијезде свише над пољачком и угарском. Сабље, луци, копја и штити и плијен је одсвуд ки му остави бег у горах придобити и цар Мурат на Мурави. Од мрамора пак је била ступ удјељан; пишу слова: "Краљ добитник нијемских сила, расап турскијех витезова." На штиту му је оро охоли, лис маслине у кљуну има: "Кажимир сам", шти се околи, "верним, смећа одметнима." Од бронце опет стоји узгори краља Алберта слика улита; около јој свуд су одори Татарина придобита. Друга уз њу сва се бијели, прам под круном сам се црни; златно писмо одзгар вели: "Краљ Лесандро благодарни." Трећа уз ову издјељана сједи узмножна и велика с круном ком је згар вјенчана с маслиноме ловорика. Величину каже своју образ свијетли, поглед ставни, с писмом: "У миру и у боју Шишман први, краљ приславни."

114

Дуга је земља - слава је диља ка од имена расте свога: разби Татара и Васиља, силна кнеза мошковскога. Шишман други стоји за њиме; ведру слику злато одијева, од Аугуста срећно име ки понови чим краљева. Оро коњику оклопјену

на штиту му дружбу чини; он бо у вијећу здружи опћену Литву к пољској краљевини. За овом краља и јунака у угарској је кип одјећи; с буздоханом рука јака рагби стоји још притећи. Писмо се одзгар златно гледа: "Стјепан Батор", ово 'е доста; слава остало приповиједа и глас за њим који оста. Од оружја стоје гомиле ке краљ витез оте и дони, кад мошковске разби силе и одметне Прусе склони. Прилика ова заглавила бијеше оба свијетла реда, ко тим велећ: "Прико дила мојих ни моћ проћ наприједа." Мнози кипи мнозих краља међу овим јоште слиде; али их крију мјеста даља: слике им се спријед не виде. Крије их мисто, ну замани, ако им је име удјељано; у славнијех се дјелијех храни, свему свијету тим је знано. Ну ко паша прибогата силна цара од Истока на велика дође врата двора свијетла и висока, ето између скупна пука, ки одсвуд врви и излази, тврду стражу од хајдука под огњеним пушкам пази. Витешкога коња одсједе

115

са свом дружбом, тер се веће проз разлика мјеста узведе прид велико гори вијеће. Сред дворова, ким све стране многи урес прикрио је, и велике и простране три вијећнице редом стоје. У најпрвој стат се виде свеђ младићи племенити ки краљевску дворбу слиде за на свијетле части узити. У другој се купе и стају племићи опет зрелијех лита који краљу на глас дају тко уљести к њему пита. Краљ у третјој, нада свима величину ка простира, поклисаре свијетле прима и од владања вијећа збира. Али у вијећу утолико, дочијем свјете свак принесе тер се одлучи свеколико што одговорит паши ће се, Зборовски се кнез отправи, обран међу мудрим збором, поклисара да забави племенитим разговором; ки се огласио бијеше одавна и просуо свуд бесједе да од силна цара у славна краља зацић мира греде. Свијетли пан се диже тиме, кога славе свуди лете, и у вијећници средњој ш њиме у начин се дворан срете.

ПЈЕВАЊЕ ЈЕДАНАЕСТО

Вијећница је средња у себи теј направе, теј липости да тко 'е у њој вик се не би нагледо је од милости. Богато је нарешена; покрива ју са свијех страна свила златом испуњена, на разлике слике ткана.

116

Туј бо изнова славна згода добити се лањске сложи која Турцим прикор пода, а Пољацим час узмножи. Изврсностим свак се чуди: небо 'е одзгар, земља около, стијези, трубље, коњи, људи, силна оружја, бјење охоло. Цар се гледа, плахо дијете, гди се диго с Цариграда на погубе, распе и штете пољскијех поља и ливада. Ш њим се пази оружана множ незгледна на све краје; губи име поље и страна: што око види, све војска је. Али опета гласовити пољачки се краљ објавља, за краљевство обранити гди проћ цару војску справља. Свуд се пазе брзи улаци хрло оптјецат сваку страну, да уред скачу сви јунаци круне опћене на обрану. Летјет гледаш заповиједи по пространој краљевини пут Варшова да свак слиједи под оружјем у брзини. Види се ончас на глас ови гди се земља сва подиже, гди одсвуд врве витезови, гди се оружјем све ужиже; гди иностране круне и кнези с ким Пољаци друштва имају с војеводам и с витези. на њих помоћ и они устају; гди се многа војска збира врху поља свим широка, и гди се Орлов стијег простира проћ Мјесецу од Истока. Ну поклисар све остави, а узе пазит к оној страни гди с оружјем сто'е у справи Турци се удрит и крстјани. Велике се војске двије врху равна кажу поља

117

крај простране Богданије и граница од Подоља. И толи су по начину изаткане сеј државе да, тко их гледа, заистину цијени да су збиљне и праве. О крајијех поља од рати Прут и Нестер гледат слидиш, и ако ћ' оку вјеровати, ромон чујеш, тијек им видиш. С једне стране туј пази се, и без сврхе и без мјере, турска страшна војска гди се јакно мјесец на лук стере. С друге војска од Пољака свим се каже лијепа кита, од храбренијех сва јунака по избору складно свита. И толико сличне слике ткалац хитри свему пода да не само свак прилике позна од витез и војвода, ну се у свему ти биљези од истине још гледају,

да би реко трепте стијези, буче људства, коњи играју. Пачек се око дотле вара и познања свачија губе да гди бубањ сваки удара чујеш и гди трубље трубе. Изврсностим сих направа вас запањен паша остаје; у истину се упознава и мни у војсци опет да је. Снебива се да толико руке умрле хитро везу; тим је овако он поклико Зборовскому свијетлу кнезу: "Тко би, славни во'евода, толи умјетан међу вами да бесједу и дух пода овијем мртвијем приликами? Оружја ова тко основа и лањскога боја силе? Ах, јесу ли чуда ова

118

људске руке учиниле? Ето пазећ војску нашу, ке је многа величина, свакога у њој познам пашу и Турчина по Турчина. Још кад би ми могло бити познат и оне срећне пуке ким је цару одолити од јуначке ишло руке; тер бих чуо од свијех име ко свијех видјех војевати, не бих мого у сеј вриме драже ствари ја слишати." На ово дворно упрашање од царева поклисара кнез, ки дјелим свуд славан је, у ови начин одговара: "Добровољно твој Милости ја ћу казат, паша избрани, народе оне с ких крипости краљевство се наше обрани. Ну витези тко су који разабрат је мучно имена, гди сва у скупу војска стоји таборима обграђена; тим погледај гди из табора ван изишла сва се открива отворенијех врх простора чекат цара супротива." Тајчас царски паша обрати тихи поглед ставна образа пољску војску разгледати гди му славни кнез указа. Сунчано се свијетло око љепшијех витез не нагледа: сви на чете ушироко слиједе начин бојна реда. Ну поклисар чудом новим снебива се пазећ пака прид овацим витезовим за војводу пустињака. Загуњастио и зарасто ови у косах вас се види; постарано лице и тмасто каже од коже сухор блиди. Обје му су ноге босе,

119

држи у руках криж распети, а конопом опасо се по оштром руху од кострети. Очи ш њега час не смеће запањени Алипаша, и не може срцу веће одољети да не упраша; Зборовскому вели тиме: "Тко је они, господине, ки иде први прида свиме, а порушен над све ине? У човјеку похарану и сатрену онолико ку сте уфат могли обрану гди на бјење се иде прико?" Подсмјехну се сим ријечима кнез, и овако одговори: "Не боји се тко праву има вјеру у Бога вишњем гори. Од кољена је племенита господичић један оно ки погрди славу од свита, а обра битје свим приклоно. Блаж на име он се зове, и с истока до запада од светиње глас његове по народих лети сада. На свакчас бо кроз велико дјеловање од чудеса каже свиту он колико драг је краљу од небеса. По пустињах наг дочиме Исукрста нага слиди, међу царом и нашиме краљом згоде све привиди. Тим носећи криж у руци с краљевићом на бој доје и, гди оружјем ини пуци, он молитвам војево је. Ну бесједа моја ова сасма дуга да не излази, од пољачкијех витезова слиша' имена, слике пази. Гледа' онега ки сред штита у веригах држи лава, а од зелена перја свита

120

на глави му стоји дубрава; и одјећа му сва је зелена, ком оклопје згар покрива: и коњ зелен ока огњена регби под њим муња је жива: Родовилски кнез оно је: води три чете издалече, из најкрањих држав које вал Нијемскога мора оптјече. Они оклопја ки облаче, за војводом тер најприје носе копје, пашу маче, коњици су од Прусије. Пази опета дружбу огњену ка за њима гре смионо с пушкам дузим на рамену - Поморавци све су оно. Након њих су тврде чете ливовскијех из простора; с пушкам и они регби лете јак огњени тријес врх гора. Али гледај, пак војници литванскога кнештва слиједе: сви на коњијех копјаници под оружјем бијелијем сједе. Главу имају пан-Стјепана, великога канџилијера; јаше јунак коња врана, вран штит и врана има пера. Војводу опет пази онога ки игра коња свим велика: старосте је полошкога Сјеневића она слика. Модрим перјем витез мили ведро је чело накитио, и у позлатној модрој свили на угарску вас се одио. За њиме се дио с копјем, дио с луком витез здружа; Радогостје под оклопјем и Смоленско њих оружа. Војничара видјет још је ким су оружја иста и снага: Подљесје их и Полошје из ближњијех шљу русага. Гледа' онега ки у десници

121

витим копјем регби тресе, а на златној му угарштици жуто перје простире се. Златне му су и одјеће, златне коњу све направе, ки се под њим у скок меће с перјем жутијем врху главе. Војвода оно славна имена Замошки је пан храбрени, ки Татара разби огњена и у плијену му плијен заплијени. Он за собом три разлике витезова врста води; гледај ке су њих прилике с ким ли оружјем свака ходи. Замошки су оно врли ким врха главе лете крила; и коњи им су с крилим хрли, а оружје лук и стрила. Вучјијем кожам су одасвуди себе и коње све прикрили, тер од коња и од људи вукови се учинили. За бојницим пласим овим волински се оно стају; бритке вучце под луковим и копјаче сви имају. А у кошуљах киовски пуци од гвоздене пак су жице; харбе и штите носе у руци а на пасу сикирице. Нут онога ком кацига снижаним се перјем кити, а и коњ под њим бјељи од снига регби сад ће полетити." "Ах, Миклеуш оно ли је пан Сењавски?" приузе паша. "Ја га познам: он најприје на оружја удри наша! И онди с коња сњежанога огњен јунак пали очима, тер та је у њем сила многа да му и од слике страх се има." Одговори кнез храбрени: "Он је оно: штит му пази, на кому је плам огњени

122

гди из сњежане гори излази. Под клобуцим камиловцим крајичници за њим јашу, Бјелоруси с Подоловцим: пушке носе, сабље пашу. Али у небу разведрену прије би збројил ситне звијезде нег војеводе по имену ки за овијем опет језде; ер није у пољској земљи тога мјеста мала ни велика ко војеводу не има свога и особна племеника. И сви, ер хоће тој закони, од краљевства за обрану кад војује краљ, и они тријеби на бој да устану. Тим четами које слиде свјетље слике ткалац пода; сви бо у њих ки се виде племићи су и господа. У богатој оно одјећи мазовска се чета реси: корде о пасу а низ плећи висе огњени самокреси. Калпаке им ресе риси, модре одјеће сребро околи, и низ лијево раме виси рис под лијеву руку доли. Опет лешкијех витезова младос лијепом језди јездом из мјеста у ком с гнијезда орлова Лех први град зазва Гнездом. Ш њима упоред од Пољака гледај другу дружбу младу, откли стари Крак од Крака пода име свому граду. У поводу три једека сваки уза се витез држи, а коњ под њим жељан тијека регби скаче, пуха и ржи. За угарштицам заруђеним трепти перје шаровито; виси каплан под раменим, стоји у руци копје вито. Корда о бедри, штит о плећу,

123

два на седлу самопала, згар оклопје а за одјећу достегнице свионе оздала." "Доста, свијетли господине! Ке се чудо мени открива? - кличе паша - Доистине краљевића видим жива! Сред господе по избору он на коњу језди бијелу: добит носи у позору, срећу у руци, славу на челу." Кнез приузе: "Оно је слика кој се у сунцу име удјеља, источнога добитника, сјевернога бранитеља. Ах, погледа' у прилици ка му узмножнос сја велика! Мач на пасу а у десници од госпоства стоји шибика. Оклопја се златна одзгора под гримизним плаштом ресе: сунчаним их зраком зора - тако сјају! - свих навезе. Штитника му два су около: носи један бат злаћени, други, трептећ перје охоло, кацигу и штит ш њом перени. Дванаес коња, дванаес вила бојном се игром прид њим диче; птица, муња, вихар, стрила брзине им не притиче. Старца онога уза њ гледа' загашеној у хаљини; ставан образ, брада сиједа поштована свијем га чини: оно Карло Котковић је во'евода славни од Вилне, кому пода краљ и виће над свом војском части обилне. Ах, његова слика у ткању стекла изврснос толику је да би реко пазећ на њу: "И сад мисли и свјетује!" Пази уз њега заточницу ка притјече дјелим славу, Коревскога вјереницу,

124

недобитну Крунославу! Ње коњ златни слику прима од сунчаних коња с неби, покли веле свјетље има сунце од сунца он на себи." - "Добро познам, паша вели, ја бојницу славну свуда; очи је су ме видјели веће пута не без чуда. Ну оно ли, свијетли кнеже, Милости је Ваше слика ка на љубав сву притеже срца охолих противника? Перје румено и румена врху оружја згар направа и зрак лица разведрена свакому је познат дава." "Слика је оно од једнога", кнез с посмијехом милим вели, "пријатеља драга твога ки те служит у свем жели." - "Да они остали тко су веће, приузе паша, ки уз Вас ходе?" Одговара кнез: "Највеће од краљевства војеводе: чељад свијетла и крипосна, у слободи ка борави, друге узде тер не позна нег ку себи сама стави. Гледај ко се сви поносе одјевени прибогато, тер врх свиле пошвен носе драги камен, бисер, злато; бијелијем перјем главу ките, под кавадим ноже држе, пашу сабље племените, јашу коње вјетра брже. Али управ сад к оному ти витезу очи сврни ки стоји с копјем и у бијелому оружју се вас сребрни; сребрна му и перја су на кацизи ка му висе; сребрн му је мач на пасу, и коњ под њим сребрни се. Алтанскога кнеза обличе

125

онди је оно изаткано; гди запада, гди истиче, његово име свуд је знано. У застави од јуначке војске он јаше најпослије; нијемске земље и франачке за њим избор храбрени је. Ну опет војска од Козака пази гди се насе купи, кој се опријети није јака ичија сила игдје ступи. Песет тисућ њих је у броју; сви су избрани витезови, непријатељски страх у боју, вихри, громови и трјескови. Гледај оружан вас огњено гди Сајдачки гре прид њима; црвену одјећу и црвено за угарштицом перје има." Јур кнез доспје, чим на крају од вијећнице с једне стране веће и чете доспијевају с лијепијем редом изаткане. Ну опет паша узе изнова страну другу разгледати на кој ткалац хитри основа војска с војском гди се рати. Јакно златна два облака у ке упира сунце од лита сјају пуни јаснијех зрака, звијезда је липос ш њих добита; ако с буком у ке доба завије сјевер ледени се, у тресковијех, у граду оба црни остану, стамне сви се - тако и обје војске, толи ке су уресне отприје биле, лијепи су урес у охоли страшни поглед обратиле. У страшивој све је слици, све се стира, све се крати; падају коњи и коњици живи, мртви и духати. Тријеси умрли све ужижу, све обујмива магла црна; облаци се стријела дижу,

126

град огњенијех пада зрна. Свуд оружја сјају врла; пушке, копја, сабље, мачи згађају прси, кољу грла, сијеку главе, све се тлачи. Усред боја несмиљена краљевић се гледа први гди у слици тријеса огњена у потопу сја од крви. У околиш се врти и вије пут пространи сред тјескоте; витијем копјем срца бије, бриткијем мачем жње животе. Свачија сабља на њ се здружа - од свих срета, свих затјече: коње, људи, стијеге, оружја крши, ломи, рве и сијече. Без покоја, без умора сјемо тамо теће се види; мртаца је под њим гора, свуд бјегуће Турке слиди. Али се и Осман цар опета пази гди све на бој тјера; побјегујство њих га смета и непослух и невјера. Напријед слике које стаху срам гледати паши не да, ер међу оним ки бјежаху и прилику своју угледа. Ну уто дође и глас веће Зборовскому свијетлу кнезу да поклисар и он у вијеће прид славнога краља уљезу. На пристољу краљ уресну врху златнијех сага сива; бискупи му свих обдесну; а војеводе сједе слива. Али од њих свијех више полак оца славна свога сио краљевић славни бише на сто од злата кованога. За велико чудо у себи писмо старо нам донесе, што његада два на неби сунца уједно видјеше се; ну пољскога усред вића

127

ето и наша пазе доба краља и млада краљевића а од свијета су сунца оба. Тим поклисар, ко приближа прид пристоље краљевско се, поклања се и понижа, јак закони турски просе. Величанство ведра образа краљ на њ сврће, чим га прима, и руком му мјесто указа врху кога сјести има. Сједе паша; ну опет уста, и ко царски спрва дони лис на главу, пак на уста, краљу прини га и поклони. Краљ великом канџилијеру придава га, ки штије у њему поклисару да краљ вјеру, што год рече, пода у свему. Тим поклисар очи гори диже к славној лешкој круни и овако проговори, да жељење царско испуни: "О достојни врх свијех краља краљу! Да ти је срећа у руци, и да ти ова мјеста и даља клањају се и сви пуци! Благодари свакчас Бога; ер под сунцом круне није ку чес гледа толи многа да вик таке не би прије. Ето у теби самому је одлучена слава ова да цар силни ки столује врх пристоља Отманова, свемогући цар од цара, ки навијештат опћи боје, за мир питат поклисара ови први пут посло је. Чудно чудо што се вијеку до данашњи дан не згоди! Цар прид ноге кога теку за мир искат сви народи величанство све потиште, спаса сабљу ком свијет влада, и пријатељство и мир иште

128

у тве круне саме сада. Он, сред боја откад прика твих јунака крипос гледа, за могућа и велика и цијени те и сповиједа. Тим опћене жалећ штете, прије нег сте се хуђе смели, опет друштво и увјете поновити старе жели. А и клетва хоће тешка, а и тако суђено је да турачка круна и лешка у вјечному миру стоје. И тко у стара доба хаја икад ово да приступи, по штети се заман каја, на свој пјенез расап купи. Тому би ми свједочиле кости од војска сваком страном ке су се овди јур следиле под визијером Балабаном; свједок би ми тому био и Сулиман цар огњени кога је силом силу одбио с пољскијех краја мраз ледени. Ну говору веће мому куд заходим без исхода? Најбољи је свједок тому од лањскога боја згода: силном цару ласно 'е било све придобит пуке ине и подложит под све крило небројене краљевине; ну и силни цар, у боју ки дио већи свијета скупи, силу успрегну вазда своју, кад на ваше краје ступи. Тако и Нило ријека онамо седам уста гди отвора, тер на једно море само лијева из себе седам мора, ако силни вјетар када задме и помоћ валим пода, плахи обраћа тијек назада, своја иста га топи вода. Ви не мирим, ко остали

129

ки се од јаче силе страше, ну краљевство обзидали прсима сте вашијем ваше - ви рођени на владања ви Пољаци гласовити, ни у стара, ни у садања доба од туђин вик добити. Ви ланскога с војском лита на пољу сте цара срели и остатак вас од сита из његовијех рука отели. Паче мучат тријеби није: војске ваше добит једна небројене добити је дигнут цару била вриједна. Ер што не узе цар остала сва краљевства од крстјана, ваша је слава, ваша је хвала, ви сте били њих обрана. Зато, о круно свим честита и ви свијетла господа ина, пријатељство и мир пита у вас царска величина. И ја цијенит вику нећу да пригрлит најмилије ви нећете ову срећу ка вам сама на стан плије. Сва је мудрос за времена пригоду умјет ухитити и обрат оно што опћена добра узрок може бити. Дану узмите са смном сами ви разбират с мудром свисти: али мир је сада вами, али од веће бој користи? У јунацих да бој слиде наравна је вазда жеља, а најлише кад се виде срећнији од њих непријатеља. Али срећа дуго вријеме на једном мјести вик не стане; некрепка се каже свијеме: с ким замркне, не осване. Она иста, била ка је вами с царом ланско лито, цару опет с вами остаје:

130

није ње стање темељито. Ни да икому мисо ова сцијењу у памет може упасти веле већу војску изнова да цар скупит не има власти. Цару јунаке отхрањене рађа од свијета свака страна; војске му одсвуд небројене дажде и мноштва оружана. Тим кад још би веће пута јакно и лани изгубио, бил' му не би влас расута, свакако би с војском био. Ну ти, краљу, кад по срећи изгубио би тве јунаке, откуд би уфо игда стећи витезове друге таке? Једа умјесто од племића хлапе на бој скупио би и славнога краљевића за војводу робју до би? Али мисли тве су ине! тад би с сваке дозво стране иностранце и туђине тве краљевство да они бране. Двије круне су у ке уздати ти се можеш до невоље и које ти помоћ дати од свијех крстјан могу боље: њемачки је чесар једно, друго шпањски краљ могући, али чесар још нередно има бјење на свој кући; ер с ческога засве Прага да је изагно одметнике, још их тјера, још подлага и ш њими има боје прике. А краљ шпањски, ако у њега ти се уфаш, далеко је: међу вами прико свега свијета страшна мора стоје. Али и шпањска и франачка да ти буде помоћ доћи, једа круна тва пољачка сахранит се тијем ће моћи? Једа бојне Пољаке ће

131

туђе војске сачувати, кад се изгубе они веће у крвавој спрва рати? Да ли туђи витезови хоћ краљевство тве да бљуду, кад изгубит ш њим његови и свој исти живот буду? Знај, о краљу, гди се једном царски Мјесец игда унесе, ниједном згодом, силом ниједном изнио отоле вику није се. А и ријеч је гдје копито коњ турачки једном стави, да то мјесто вјековито не порасте веће у трави. Али хоћу да је та срића, по милости даној згара, твога славна краљевића да би добио стократ цара; ну још и то кад би било, ку би од тога корис стеко? Једа би се продиљило тве краљевство надалеко? Не, не! ну би сама остала, јакно лани, и опета теби једна ташта хвала од побјенијех турскијех чета. Разми само једно име од погибне свих добити ти у ниједно не би вриме друго мого стећ на свити. Паче и та би добит иста била расап ових страна у дошаству сред твих миста од оружја инострана. Ах, да ли ћеш за име једно ти од празне таште славе похарати неправедно иностранцим тве државе? А и разумну није потребе спомениват што се згоди тко на помоћ јаче од себе у краљевства своја уводи. Цар на једном царства крају кад с оружјем на бој скаче, стране му ине почивају

132

и обилне шљу хараче; али на бој супротива цару чим тва круна устаје, ка држава тва почива, ке ли т' мјесто харач даје? Свак се у миру честит зове, обилност је гдје мир стоји; мир краљевства и градове здржи, узмнажа, вријежи и гоји. Огањ ужећ ласно 'е свима; ну кад све њим плане веће, знат ни горјет колико има, удунут гдје ли се ће. Тако 'е ласно бој почети; ну колико дуг ће бити, на чем ли ће пак доспјети, није моћ тега привидити. Али, о краљу, мудар ти си, и привидиш и вјерујеш да ти о длаци круна виси, све што с царом узвојујеш. Ну ако те боја жеља тере мрзиш почивати, имаш хуђих непријатеља - на ње оружја тва обрати! Очинство ти је звеска круна с двјема друзијем садружена, ка ти од дунда, злобе пуна, би неправо уграбљена. Од Густава братучеда што ти се оте, пођ' отима'! Сваки је разлог: твога не да' а туђега не узима'. На сусјеству мошковскога царства ти је величина, кад би од тебе и од твога придобита славна сина. Пошљи истога Владислава опет с војском к тому крају на остатак од држава ке ти послух још не дају; под именом ти од цара да господиш све доскора с Хвалинскога одизгара до Нијемскога доли мора. Зато, о круно кој је срићу

133

над свијем крунам Вишњи подо, и ти, о славни краљевићу, и ви остала сва господо, ако унапријед бој сиони од користи није никому, дану од распа, најлише они ки се чини на свом дому; а ако вам с друге стране високе се чести ките и велика добра хране, кад мир с царом учините, мир, ки вам се шље од цара и ки жели свак и жуди врх свијех части, врх свијех дара, угодно вам примит буди!" Овди паша добесједи, и на говор свој наредан међу свијетлим паним слиједи лак и кратак жамор један. Сваки од њих у обличју весео се свим разбира с навјештења које причу од пријазни царске и мира. Пун краљ Шишман славе и дике веће пута очи обрати и у чело све вијећнике око себе ста гледати. Тихо ставнијем пак ријечима одговара поклисару: "Пријазан се од нас прима и жуђени шље мир цару! Навијештено цића тога од нашега биће теби канџилијера великога увјетоват што је тријеби." Приста славни краљ овдира, и паши се у час исти спрва увјети ријеше од мира, пак за цара даше листи. Прима их радо и весело паша и смирен свим се открива, и за већу час на чело поставља их и целива. Поклања се пак, и цића угоднијех јур оправа краља и славна краљевића

134

слави и вијећу хвале дава. Али је и паша опет био хваљен, частјен и дарован: шестоперац је он примио вас у суху злату окован: и богата и велика направа му је видјет здвори: ручица му сваколика у камењу драгом гори. Друге даре небројене цару од краља још одније од богаства без процјене, од љепоте ку изријет није. Драги ками, злато и остало што је ту, тко би вику описо? Боље мучат нег рит мало; тој натходи свачију мисо. Ну с овијем дарим тада Алипаша ко се отправи, с дружбом упут Цариграда најбрже се на пут стави.

ПЈЕВАЊЕ ДВАНАЕСТО

Да поклисар цару младу мир донијети буде прије, из Варшова к Цариграду путујући миран није; не потежи ну га тјера жеља огласит како узрочи друштво Сунца од Сјевера до Мјесеца од Источи. Сада једне, сада друге коње јаше на промјену, пробијући стране и луге по равнини, по камену. По најпрјечем путу управља и у Цариград брзо улази и, што носи, свак се ставља тко му на образ весео пази. Подизат се глас почина, расте говор, свак бесједи да од Пољака до Турчина мир жуђени веће слиједи. Свак ужива тко ово чује, стар и млад се тим весели,

135

васколик се пук радује и с тега се честит вели. Али радос већу и дражу и весеље без прилике у погледијех својијех кажу турске љуби свеколике; ер није веће чезнут њима да их не би раздијелила с господарим љубљенима пољачкога боја сила. Ну у весељу опћеному сама открива јад сред лица и у животу чезне свому Коревскога вјереница; а то, ер сами не доходе њој у гласу мира опћена мирни гласи од слободе господара ње љубљена. Не почива кратка часа, свуд се туче, врти и вије, иште, слуша, али гласа ни пригласја чут јој није. Чује све ино, само ово не чује што чут свеђер хлепи; тим скончање свакчас ново њој тре и хара урес лијепи. Копни, уздише, стине, гори, цичи, плаче, цвили и тужи јак грлица, ка у гори с дразијем се свим раздружи; без свакога тере веће тако уфања тужна остаје; толике јој расту смеће да живот мало хаје. Она откада најприје цића заплијењене све љубави од млађахна Угричића мушку одјећу на се стави, паче у турском Цариграду откад под том мирном сликом њу бојницу крије младу љубав властим свом великом, вик не штедје злата, блага и од процјене све што скупи, вјереника мила и драга да из тешка ропства откупи.

136

Прода државе и градове и господства сва влаштита и дарове на дарове сла и мита врху мита. Али засве небројена да богатства просу и страти, нађе се у свем приварена и у ништо јој све се обрати; придобит бо млада вику тим није могла ни могаше немилосно срце и прику ћуд врлога Ризванпаше, ки свеђ страже и затворе на тамници од ње драга веће, јаче, тврђе и горе и узмнажа и прилага. Имаше ови Турчин худи на дворовијех свога дома двије диклице благе ћуди драге у свему, лијепе веома. Лица су у обје њих румена, сунчане очи, косе од злата; једна му је кћи рођена а непуча друга од брата. Једна љета су и оне и ове и дјела у ких трају вриме; Љубица му кћи се зове, Калинка му је непучи име. У дне, у ноћи, љети и зими свеђ су уједно друге миле; тако су се међу њими од млађахна заљубиле. Није отајства, ствари није ова оној ку би сакрила; живу ко да је обједвије једна мајка породила. Ових лијепих дјевојчица Бећир-хадум стражник бише, погрешпана стара лица, збабљен црнац, грд савише. Ну засве то усти блиједе руменилом јоште масти, мрчи и лашти длаке сиједе и од образа сухор тмасти. Ками драги му из бисера на уснах виси и на ушију;

137

црне прсте одсвудијера прстени му златни крију. Јасни огрљај, ки му изнова врат жилави нарешива, од злата се суха скова, вас камењем дразим сива. Од Калинке младе стари хадум виђен би најприје, ка да у смијех не удари, моћна одољет срцу није. Нескладна бо неприлика младици се лијепој чини да грдоча онолика бит с направа љепша сцини. Што је грдо по нарави залуду се реси и маже, ер грдоћа у направи тисућкрат се грђа каже. Али потом поглед лијепи лијепој младици опсја злато, слакоми се и похлепи они час јој срце на то. Тим сва дворна у глас мио старом црнцу кличе овако: "Каж' ми, ко те обдарио направами лијепијем тако?" Црнац ончас Крунославу у Угричића слици указа, велећ: "Они сву направу око мога стави образа; они младац ки од стране поклисара чесарскога често доније даре избране овди у паше дунда твога." Како зачу Калинка ово, питат напријед већ не слиједи; жељење јој наста ново с Крунославом да бесједи. Мисли, иште и находи начин да јој тој се збуде; и у ње срцу љубав плоди стога и друге још пожуде. За стећ у дар злата и блага хлепи и смагну свеђ дотада; сад с погледа лијепа и драга сахне, гине, копни млада.

138

Ах, заисто зно је веле тај ки у стара доба стави златан тркач, лук и стријеле богу огњеном од љубави; ер на свијету није тога мјеста отајна и скровита гди из лука љувенога златна стријела не дохита. Љубав има златна пера, златан је и плам ким све ужиже; златнијем крилим она тјера и бјегућа срца стиже. Златни пути, златна врата, златни кључи ње су двора; платном веже она од злата себи и друзијем очи одзгора. Тим није ријети чудо ниједно, ако проз свој поглед мили злато и љубав сад уједно Калинку су придобили. Туркињица, која суди за младића Крунославу, снебива се, пањи и чуди кроз љепоту ње гиздаву. Жели зато, бисер жели, ну још жели благо драже: злато од коси, бисер бијели сред ње усти ки се каже. З овим чезне, гине, блиди и сред огња гори жива, ер не позна и не види што лаживо рухо скрива. Хоће млада да изусти како она мре за њоме, али ријеч јој мре сред усти и ствара се мраморкоме. Ну у погледих говор храни, очи очима тер томаче што језику срам забрани а стрављена мисо заче. Ставља јој се Крунослава и жали ју са свом моћи да се у њу упознава без уфања од помоћи. Ну засве то хитра дости да она помоћ стече за се,

139

каже јој поглед пун милости уфањем је таштијем пасе. Дјевојчица срамежљива, видећ ово, очи уздиже, ну плам већи огња жива из дразијех ју очи ужиже. Тим од жеље усиљена, паче од силе ком сва гори, спрва уздахну, пак румена у ови начин уста отвори: "Ваши ли оно бише дари ким се хадум наш уреси? Кад оно има црнац стари, да што мени донио јеси? Смир' ме младу дјевојчицу! Дај ми злата на ови данак, ил' што је драже у твом лицу негли уморну зорни санак!" Доспје и од срама зарумени сва се у лицу и поникну; а на говор тај љувени Крунослава опет кликну: "Дјевојчицам, о госпоје, каква ти си лијепа и драга, ови слуга донио је љепше даре, већа блага. Злато, кораљ, бисер били и камење без процјене и све што имам у дар мили прими липос тва од мене. А за уздарје свега тога хтјеј, молим те, само м' рити знаш ли од сужна Коревскога штогодијер ми сповидити." Занесена дикла млада разведри се и обесели и, у себи чим се нада вишој срећи, тако вели: "Прем ко Милос твоја пита, Угричићу господине, од јунака гласовита подат ти ћу гласе истине. Ја чух веле, видјех веће од витеза дјелим славна; среће његове и несреће напуно сам казат справна.

140

Дунда мога кад за роба силни Козаци ухитише, ки на крајини у то доба атћермански паша бише, ш њим заплијени и Љубицу једихну му кћерцу гуса, кој ружица зене у лицу, а сред усти цапти руса. Ну Коревски, ки над свима би витезим војевода, кажући се благ обима разговор им сладак пода. Даре узмножи врх дарова и милости на милости; драгова их и милова, гледа, сцијени, части и гости. Врати ћаћку витез благи кћерцу а кћерци сва ње злата, бисер бијели, ками драги, свиона руха и богата. Врати направе оне избране господичић благодаран, да свијетли урес не остане дјевојчици лијепој схаран. Пожали јој злу незгоду и боље се свој ње зледи и добрзо да слободу дунду и мојој братучеди. Али за мир ње љепоте није слобода била и благо, ако јој се душа оте, ако изгуби срце драго. Мислит дјела не пристаје од јунака свим храбрена, и у слободи робиња је благодарством заслијепљена. У памети свуд га види, крепости му свеђ разбира; вене, чезне, гасне, блиди, сахне, гине и умира. Ну да млада дјевојчица није чудо љубав ћути: не роди је медвједица,

ни се у горској гоји љути, За чудо се не говори

141

да из камена огањ скаче, а чудо ће бит да гори ко 'е млађахан, ах јаох, браче!? Али кад пак никну смећа и богдански бој заврже, јунаку се добра срећа на несрећи злој проврже: паде у ропства у невољу; витешки му цвијет се озноби; дружба га изда, а на пољу непријатељ га не придоби. Славни отада јунак, који дјела каза свуд витешка, надно тамне јаме стоји у оковијех гвоздја тешка. Мој је дундо од страхоћа понорнијех тмина стража; и срдитос и врлоћа његова се свеђ узмнажа. Немилостим он мислећи да се у царску милос ставља, меће озир вас за плећи: што је држан, заборавља. На срамоту од разлога, и с памети ћуд нехарна успомене гони од свога доброчинца благодарна. Сред тамнице тим смркнуте јунак, жељан бијела данка, муке, труде, јаде љуте, сва зла трпи без пристанка. Ну пашина кћерца ино у стрављеној души ћути: гине, добро ње једино да не буде погинути. Моја лијепа братучеда од милости сузе лива: у сужанству душу гледа господара милостива. Од жалости не разбире у вају се жестокому цић горуште љуби и вире ку му у срцу носи свому. Једа скрати зле бољезни љубљенога тамничара, благом ријечцом, слатком пјесни

142

украдом га разговара. И да му она не раслади. горцих мука кигод дио, одавна би витез млади с животом се раздијелио." Да Калинка овди веће приста и наприд не сповиједа, Крунослави не би од смеће бил' толико ње бесједа; али овако још говори: "Коревскому сужну драгом Љубица се толи удвори верном службом, дворбом благом; тач Пољаку свијетлу и славну Туркињица лијепа омили, да су вјеру крепку и ставну међу собом ухитили. Тим склопјена и готова с милости се царске вели и слобода витезова и Љубичин пир весели. Угричићу мој љубљени, ја ријех што знах, а ти сада справи обилне даре мени кијема ћу се смирит млада. С даром златним драже злато - милос твоју душа пита, и већ срце хлепи на то нег на царство свега свита." Чим стрављена дикла трати слатке овако свим бесједе, за руку је прешно ухвати Бећир-хадум и одведе. Јак из цвитја и из траве кога отровна змија печи, Крунослава на гиздаве Туркињице оста ријечи. Стрептје, ублиди и остину сва од чуда запањена, у прилици и начину становита нијема стијена. Не вјерује и вјерује што од драга свога слуша, заборавља, спомињује, смртне у срцу смеће куша. С разлицијех мисли гине

143

јак плав у ку свеђ удара валовите сред пучине сила противна од вјетара. К земљи срти и на часе пут небеса очи упира; грозним сузам полијева се, из срца уздах врућ подира. Ње сњежане бијеле руке сада крши, плете сада, и од немира и од муке протеже опет и опет склада. Али удуго не умукну. Међу сузам и уздаси становити мрамор пукну: жалосно се млада огласи. Она, изишла изван себе од болести будућ, кличе: "Ах, ке гласе чух од тебе, мој невјерни вјерениче?! Кому веће и у кога икад тужна да вјерујем, од витеза Коревскога кад невјеру ову чујем? Тко је тко се не снебива да у невјеру може пасти јунак који племством сива праве вјере, свијетле части? Ах, искати свуд је заман вјернос наћи срца чиста: црно 'е сунце, мјесец таман, невјерна је вјера иста! О мој његда драг покоју, сад издана ма љубави, Крунославу да ли твоју при Туркињи ти остави? Да од немира не умирам, за велико чудо бројим, у мом срцу ер разбирам што си држан, што достојим. Обрни се, ах, обрни! На кому ме, виђ, промијени! Свијетла образа не поцрни, не изгуби глас поштени! Ки од свијета не зна дио твоја дила, ме липости? Кому си се завјерио

144

са свом моћи и крипости? Једа нађе драже лице и од мојијех златније косе? Туркиње су мађионице, чарајући свијес заносе. Химбено су оне лијепе, у хитринах свеђ се пазе; направами вид заслијепе и образе приобразе. Заисто с биља виловита опсјени те и затрави, кад тва дила племенита и му липос заборави. Ну ме бојно срце ди је? Тужба мени не приличе; тко се осветит вриједан није нека сузи и нариче! Поднит нећу ни трпити да, што је моје, друзи држе; раскинути, раздрпити Туркињу ћу злу најбрже! Указаћу Крунослава у осветах каква бива: усред змаја, усред лава, усред огња да је жива. У десници овој јакој ја ћу с мачем полетјети, о Коревски, злици опакој у твом крилу душу отети. О громови, о трескови, урнебес се ваш обали! Боже, гди су блудници ови? спржи, ужежи, све попали! Али тужна што говорим? што разумјет себи дајем? Ужежена ја сва горим, чијем друзијех спражит хајем. Ти ме остави, душо мила, ја тву липос нећу многу! и највеће кад бих хтила, оставити вик не могу. Паче ко те вазда љубих, и љубићу сред свих смећа, ако ти у чем сад загрубих, чин' да је милос гријеха већа! Господичић тако свијето

145

не вјерујем да ће упасти у невјерство тамно и клето супроћ племству, супроћ части. По све путе и начине прилагаћу мисо и мито, докли будем од истине на спознање доћ очито. Издавниче, - ки достојиш, ер се од вјере душа измакла, не под земљом ту да стојиш у тамници, ну дно пакла! - ласни ми су сви ови труди, слатка је мука сва чемерна: ти невјеран мени буди, ја ћу теби бити вјерна!" Без крсмања Крунослава у одлуци ка је жеже не има мисли да страх дава, није запрјеке ка ју устеже. Седам торан у угарскому руху опходит дикла зађе, на његову докли дому Ризванпашу срете и нађе. Поклони се и начине дворне указа, кличе пака: "Ја сам, мили господине, Коревскога брат јунака; његове се цић слободе из драгога мјеста упутих, не гледајућ на незгоде од разлицих погуб љутих. Доброта ме тва примага, на откупе да га просим: тим колико хоћеш блага, удиље ти ја за њ носим. То ли нећ га дат за плату, да' га у дар племенити; а за уздарје ја на злату ончас ти га ћу измјерити." Паша у млаца с бољом сликом запажа се на ове гласе, и високом и великом он одлуком снебива се, сад бесједу, сад слободу размишљајућ, тер се чуди, и себи ову сад пригоду

146

од велике смеће суди; и ко човјек од велицих мећаица и крамара, у памети веће од прицих варак начин мисли и ствара. Наравнога отров гнива крије Турчин дворан силом; једно мисли, друго обећива, а извршива треће дилом. С Крунославом уњигује, и веселији свеђ се каже, ријечима је обљетује све што може боље и драже. Вели: "Смир' се, о племићу, за слободу брата твога! Ја пријатељ харан бићу њему у цара честитога. Утолико ако ш њиме милујеш се разговорит, сад и у ке хоћ ино бриме тамницу ћу ја ти отворит." Утолико доли сврати паша и каже да га слиди, и множ Турак да их прати под оружјем заповиди. Седам торан гди се реде, проз сто врата и заклопа с Крунославом паша греде гди Коревски жив се укопа. Проз мостове, ки се дижу, занесене у заходе и у долину свакчас нижу по стрму и уску путу ходе. Врху ње се до облака тврда грађа обградила; соколова брза и јака не би ју перја излетила. Украј грађе кроз гвоздена врата уска, тијесна и мала дно понора удубена дубља је јама још пропала. Под земљу се пут обрне из дубоке јаме ове пут тамнице тамне и црне гроб од живијех ка се зове. Проз сва мјеста згор сказана

147

Крунослава пашу слиди: није је жеља бијела дана, иштом да све сунце види. Оружанијем слугам оди, да ју уморе, викну паша; Крунослава напријед ходи, ни ју погуба ниједна страша. Ну од тамнице једва ступи прико прага дикла смиона, а раскошан затвор скупи, и у сужанству оста и она.

ПЈЕВАЊЕ ТРИНАЕСТО

Гдје од мрака вјековита под јазовим зја пучина, усред свега сегај свита најдубљијех сред дубина сатарисан краљ прибива од ринутијех с неба духа у пучини огња жива, ки му охолас сва распуха. Слава му је с тешка јада, ка се дигла са свијех страна од истока до запада, ко Владислав разби Османа; паче, пазећ на весеља пољачкога свега пука с истјерана непријатеља, јак убоден биво мука. Подртијех из уздаха, без умртја којијех црка, крвавијем димим паха, смрдећијем пјенам хрка. Шкрипље зубим, рига пламе; од злобе га сврдо врти не Пољаке схарат саме нег крстјанство све сатрти. Тијем у вијећу цар велики ушто од мира славе слага, непријатељ скочи прики од љускога свега трага; нетрпећа надмен иједа с буком, с треском страшно вијеће и он купит заповиједа од набуне и од смеће.

148

Небу се опријет справам овим тврдоглави бијесник ступа, заборављен ко тресковим свемогућа рука лупа, засве да од ње, кад охолу главу истакмит к вишњем пропе, стрмоглав се буши долу тмастијех огањ у потопе. Од пакљене оштре трубље раздира се трубња мукла да иду клети гди је најдубље просједена пропас пукла. Цокоћу се, грохте и тресу ноћне силе из дубине, у громовиту урнебесу разлијегају слијепе тмине. Из смркнутијех густијех магла јазовите у поноре страхоћа се јата нагла громињају, дрожде и оре: грачу, хрочу, скврче, криште, звижду, вече, сквиче, лају, реву, реже, рже, вриште, мукају, викају, завијају. У њекијех су прашчја рила, вучју чељус тко разглаба, а ко губице има и крила од љиљака и од жаба. Људи с главам црнијех паса, жене од змија кијем су косе, биволи одспријед ки до паса човјечанске слике носе; кучке у ких је женско лице, пси троглави, змаји худи, полурибе - полуптице, полузвијери - полуљуди; срде, наказни и немани, и све што игда указа се врла и грда у кој страни, у пакљеном вијећу ста се. Над свијем вјечнијем сјенам стиштен страшнодржац од пропасти гњевном срџбом вас заприштен планта у злобној охоласти. Од крилатијех кравосаца, из кијех кужни огњи пиште,

149

у стог му се висок збаца груње отровно за сједиште. Под ногах му се у круг свија на зелене пјеге и блиједе љута од седам глава змија у искрах тамнијех бљујућ иједе. Страшнији од свијех, врљи и грђи сједи силник горостасни; у чадљавој смеђој рђи загашен му је образ тмасни. Срши глава најежена, трепте змајска крила о плећу, руњаве уши до рамена простиру се и клепећу. Из косијера слике грубе нос незгромни на кљун пада: чељупине јазне трубе замршена виси брада. Космурат је кип и уплесан, тмаста из очи муња удара; један велик хрек неотесан чапети оштром опшешара. На крваве куда капље драчнијем бичим у тле лупа: с нокти од орла, гранфи од чапље рашепача миште ступа. Испод чела виторога разок поглед криво избечи и, усне гризућ с иједа многа, у несвијесне прасну ријечи. Здрташе се јази црни; пропас пламом већијем букну; накостријечен несмотрни збор запиждри се и умукну. Из свијех гласа он овако не завапи нег загрми: "У кому ово силни пако злочеству се унетрми? Што су оружја Пољакова цара Османа придобили, наша је штета не његова, не он - ми смо изгубили! Паклени су, не цареви, вјечни распи и прикори, и не срами и не гњеви, и о тему се не говори.

150

На бој лешки пут Подоља пође с царом множ толика да тоњаху цијела поља под пучином од бојника. Страшна војска бијеше јака, из по свијета ка се склопи, да добуде на Пољака, ну крстјанство све потопи. Али осташе ње јунацим најузданијијем с бојне хвале на оружју прид Пољацим срца убијена, руке пале. Полетјесмо с нашијем стијегом ми у помоћ цару младом, оружани с даждом, с снијегом, с мразом, с ледом, с кугом, с гладом; али војска згар небеска збучаше се и састаше; тресковим се све растрјеска и разагна јато наше. Тако с војском неизмерном сам краљевић разби цара: нас молитвом тако смерном краљ Шисмундо сам покара. Вишњи они ки пристао злопечит нас није никада, с анђелима хтје Миха'о да нарипи на нас тада. И за биљег сред висина, сила силу откли обори, расвану се ноћна тмина огњено се небо створи. Ну у пропас пропас донит заман се ичија моћ је истакла: уклонит се, не поклонит, охолога ћуд је пакла. Сјеверна се страна одрва, гдје највећијем племством дичан ја пристоља стављах прва за вишњему бити сличан. И на овому да би рузи довршили нашијем штетам! срамотни су распи друзи ких привидим и гонетам. У погубах за погинут сад се источно царство креће,

151

и с мјеста се још поринут олохнута пропас неће! Десница је сама једна умрлога Владислава оголити пако вриједна од свјетовнијех свијех држава! Није ш њим пако јаки, није, ако славну и могућу од приведре Аустрије новијем везом здружи кућу; чесаровом ако кћери, угарскога сестром краља, краљевић се Пољак вјери, краљевство се наше ваља! Краљ бо се Угрину у шпанскога самодршца опет вијера, ки из свега царства свога с обадва нас свијета тјера. Тако, нека иједна пуна пропас режи, још на главу пољачка се справља круна након оца Владиславу. Ако пирне тим роџбине међу овим се краљим сложе тер се оружја њих сједине, ко да им се опријет може? Царску војску, ка огњем сијева, мого је Пољак сам разбити; да с толико још краљева кад се здружи, што ће бити? Множ краљевства, множ отока, паче већи дио од свијета држи, части за пророка и за свеца Махумета. Ну ако се веће и јаче нег све турске краљевине Османово царство смаче, Махуметов закон гине. Од крстјанскијех игда краља ако се ово једно оцијепи, из простора свијех земаља турско се име искоријепи. Да ли се од нас трпјет може да крстјани потараше, сатаришу и подложе врху земље све што је наше?

152

Да замукне пако у свјетијех, поврже се хамалија, и да хоџа по мечетијех не халека и завија? Мечети се паче обале, смакну отари сви на прешу, и прилике наше пале схрњигају и поплешу? Да изгубимо светилишта, да вас свијет се крижу скучи и Лучифер, збјен у ништа, у краљевству празну зучи? Не, не, не, не! хитри и пласи скоч'мо, тец'мо на све стране! Ови се огањ веће угаси прије него све њим плане! Отмановић цар над царим толико се сад потиште да понижен с поклисарим мир у лешке круне иште. На глави му је тешко бреме; збјен је, за утећ хуђе штете, примит с очим зажетијеме од крвника сваке увјете. Ну по вољи али усиљен ако Осман Леха моли, поклонит се неће умиљен вик никому пако охоли! Једа се је позабила, за не доћи на та дјела, на небесијех наша сила ка се чула и видјела? Згода онада камугоди друзима је добит дала: нам је вјечна слава оди недобитна смјенства остала. Али да се тим поноси, што помага, сваки у себи? Шупље ријечи вјетар носи: дјела се ишту при потреби? О достојни ки сте гору, мрклијех тмина надалече, у рајскому сидјет двору, откли свјетлос ваша истјече, споменути згоде врло и мрзеће сила ми је,

153

за на умрлијех на неумрле освете нас раждећ прије. Тим из ноћнијех тец'те мрака, о моји верни, цкњење врз'те прије нег Турци од Пољака ухараче се и покрсте. Али у начин да се опаки све замести буде прије, мотри, плети, чини сваки све што може и умије! У сто образа приобража' и привраћај сто бесједа, варка, издавства, сумња, лажа и хитрина и засједа! Лицимирство најблажију од доброте слику хини: најхуђе се злобе крију од светиње у хаљини! Свак се обрни свуд и сврни, на крстјане Турке буни, докли околиш мјесец крни у околишу свијета испуни. Сиј омразе, злобе буди, срџбе ужижи, вријежи гњиве, свађај, сметај, штети, уди, сатариши праве и криве! Могоркиња славна роби до отрашка лешке пуке, и краљевић, ки придоби цара, од женске пади руке! У прилици од истине приображена лаж се врти, да Коревски бан погине и мир смете својом смрти! Ну што заман веће стоју? Није вас знане тријеби учит: час пакљену, вашу и моју доста вам је припоручит." Срџбе, смеће, злобе и гњиви, магле, облаци, ноћне тмине, црни дими, огњи живи војсци од пакла дружбу чине; смртна отровна куга, и ш њоме расказани глад и блиједи, и с одјећом смрзнутоме ледена их зима слиједи.

154

Дикло знана од Парназа и Еликоне свете горе ка потанко мени каза страшне од пакла договоре, сповиједати слиједи мени гласе праве и истине што учини пук пакљени кад из црне пође тмине. Дјела од тмасте мркле ноћи слаби мој вид не дохита без разумне тве помоћи, којој скровна сва су очита. На тисуће, на облаке црна јата излетјеше, тер јасному сунцу зраке усред подне потамњеше. Црн Цариград оста бијели с свијем мунарим од мечета ончас кад се у њ насели множ пакљенијех худијех чета. Тако у жетве зреле бриме лијепа њива непожњена, житнијем класом веселиме прибогато накићена, изненади сва поцрни и потамни са свијех страна, кад ју прикрије облак црни од чавака и од врана. Набуњиват једни сташе хоџу и цркав редовнике, сву господу и све паше и закона разумнике; друзи бојне јањичаре, и с спахијам спахоглане, и остале војничаре, придошоце и грађане; третји госпоје и царице царскијех двора и полача, ке су давне њих бојнице и оружја њих најјача. Злим је друзим на памети људски расап доба у стара свега трага и подријети да од женскијех би привара.

ПЈЕВАЊЕ ЧЕТРНАЕСТО И ПЕТНАЕСТО (НАПОМЕНА)

155

Као што је познато Осман је остао недовршен. Четрнаесто и петнаесто пјевање нису сачувани, највјеројатније нису нити написани, односно, Гундулић није довршио свој спјев. Више је дубровачких пјесника написало допуну Османа у XВИИИ. и XИX. стољећу (Пијерко Соркочевић, Марин Златарић). За најуспјелију допуну сматра се допуна Ивана Мажуранића из 1844, коју можете пронаћи у посебној датотеци (допосман.тxт).

ПЈЕВАЊЕ ШЕСНАЕСТО

У краљева, ко пук сцијени, није живота драга и слатка: свеђ су у помњах замишљени, не имају мирна часа кратка. Тријеби је да бде ноћна тмину и за онијех се ки спе буде, за безбрижнијех да се брину и за испразнијех мисле и труде. Могући су сви с омразом супроћ њима свеђ немилом, а нејаци хине образом а у срцу их трпе силом. Све што их већа крипос слави, све је веће тко их навиди; а и честитос по нарави има злобу ка ју слиди. Тим ако су благе ћуди тер крвничку мрзе жељу, ко злочесте шљу их људи међу жене под кудјељу. То ли се од њих правда грли и педепса не узмиче, силници се зову врли: крв праведну на њих личе. Ако штедјет благо хају, од лакомијех стјечу име; то ли слугам даривају, разметни су видјет свиме. Пук је слијепац који очи не има од свјета и од разбора: за истину лаж свједочи сред таштине и жамора; свеђ некрепак, нигда ставан, љуби, мрзи, хоће и неће, тром, лијен, страшив и приправан на побуне и на смеће;

156

сад мир жуди, сад бој иште, вазда хлепи на промину: сад узвиси кога тиште, кога узвиси, сад укину. Али како тихо море вик по себи не узрасти, докли силни вихар с горе не смути га својом власти, пук у битју смерну тако уздигнут се вик не смије, што на помоћ дмјење јако могуће му главе није. С изгледа с тим овога свак тко влада сад научи да није се уздат у никога, ствар велика кад се одлучи. Мао изиде глас најпрви, али у свачијех усти расти тер, чим одсвуд већма врви, све обујми својом власти. А истина је ријеч на свијети да се земља клетвом клела да ће отајства сва пронијети ка је чула и видјела. Не знам како, ну се згоди да проћукну се и прорече ко цар у Исток војску води, да ју погуби и посијече. Подиже се шапат тихи, уста сумња, помња изиде; свијех попада страх залихи, замишљени сви се виде. Један другом витез спрва ови потај глас дорица; али узавре свак топрва и узбуни се сва војница, кад пут Скудра чуше они да на Црно сноси море цар с повељам и закони писма, благо и шаторе. Без озира ови онога наговара веће очито; безакоња царска многа свак сповиједа гласовито. Јањичарин стари прави: "Ја ки стратих сва ма љета

157

слиједит с војскам бој крвави на све четр стране од свијета - баштине оне ке су биле мом јунаштву верна плата силом ми су се уграбиле, храна је моја друзијем дата. Ја под старос мрем од глада, а сводници царскијех блуда уживају оно сада што би уздарје мога труда." Спахогланим вапећ слиди: "Ја уз цара ки узрастих у сарају у обзиди и свуда се племством частих, ко роб тамни и злочести, докле одсвуд ми крв прокапа, на очиту поднијех мјести ружне удорце тешкијех штапа, не марећи цар у сили, ка би узрок мом прикору, коцрнити крух прибили ки благовах у свом двору." Један вели: "Донијех цару главу убјена противника; ни у достојну примих дару час подобну за бојника. Паче руг је творит хтио тијем цар исти без потребе, велећ: Да ти погубио нијеси њега, он би тебе." Други гласи: "Цар сред кућа скровно уходи наша дјела тер нам гозбе смећа и смућа с кијех је дружба свуд весела. Не наш ага ноћно веће - бије нас обдан царска сабља; пјенез нам се црни меће, бијела и дробна јаспра уграбља." Они расап опћен мјери, с кога прибјен свак бит има, што господске свијетле кћери за царице цар узима. Приузима други овдира: "Бити и прошли ми смо веће! Цар јунаке нове избира, а нас старијех сијече и меће.

158

Ето листја, које изнутра дошло нам је из сараја, да се кани до два јутра пут источнијех дигнут краја. Не крсма'мо сила јача да се с главом царском здружи! Потлачимо ко потлача! удушимо тко нас души!" Они скаче и прилага: "Да што чекамо унаприједа?" Сви тад вапе: "Сабља нага пријети убит нас свијех без реда!" Један се опет диже и вика, сабљу голу тер подире зовућ свакога од бојника проћ пода њу зацић вире. Бојник сваки тад се пути и под сабљу с клетвом ходи, да би имо од ње погинути, ако се од злијех не слободи. Вапијаше сваки овако супроћ цару бунећ силе: сам Алиага хтјење опако мрзи и справе сеј немиле. Чим у њега, ко у свијех главу, запазили сви се бијеху, мнећ на худу да и он справу с њима ће устат у поспјеху, тер набуњен око њега свак лук пење, сабљу измиче, он сред скупа оста свега, у ови начин тер покличе: "Ах, која вас сад засјена, витезови моји, заслијепи, тер губите од имена вашијех свјетлос и глас лијепи? Спомен'те се да сте они ви бојници стражу уздану на кијех самијех цар наслони и у кијех нађе верну обрану. Ах, немојте поцрнити славу вашу, славу моју, хтећ невернос царству открити у домаћем штетном боју. Наше штете и порази нијесу толи сад велици

159

веле већа да не излази клетва светој царској слици, која веже сад једино ваша оружја, свјете моје, да у свако вријеме смино у верности крепкој стоје. Ни находим још разлога ки ће учинит да се ганем да, ер цар неће свјета мога, ја му против зато устанем. Ја роб један, ки обећах тврдом клетвом за њ умријети, у погубах и у смећах да му се иштем смртно опријети?! Није закона врх онога ки законе ставља и даје; што цар хоће, тријеби од тога да самирен свак остаје. У његовој руци је стало помиловат тебе прије; од њега ти све се дало: он ти узима што тве није. Друзијем узе што да теби, за дат друзијем, теби узима; тијем жаловат није се тријеби: цар у вољи закон има! Тешке удорце поднијет мука би јунаку племениту, али зато худа одлука плесат вјеру темељиту. Госпар сваки слугу свога без бојазни смије удрити, а бојат се цјећа тога од роба ће цар честити? Племство наше, знамо добро, од милости царске исходи: из гора нас за се је обро у којијех се сваки роди. И горани, иза стада кијех цар двором свијем помили, супроћ царском столу сада пропињу се скупни у сили? Ни ти кому не би дара за храбрена дјела у боју мож с разлогом пањкат цара: држан му си главу твоју!

160

Царска милос сама виси кога хоће од бојника, а што чиниш, држан ти си, и што чинит мож до вика. Тко дат може закон нови тому ки инијем закон дава? Цар је сам цар - ми робови: мудар битје све познава. Али што чух ја опета? Јес ко тужбе још узмножи, јер цар свеца Махумета закон бљусти хоће и божји. Света вјера ка нас влада пит нам вино брани свуди; и нећемо зато сада да нас правда царска суди? Ну, бојниче ки на плату црнијех пинез твориш тужбу - или у мједу, или у злату, ти си плаћен за тву службу. Заглави се најпослије да смо у многој ми погуби, што ови, јакно ниједан прије, цар узимље свијетле љуби. Ми робови да ли своји достојни смо царскијех кћери, а цар, под кијем вас свијет стоји, пастјерицом да се вјери? Али што сам ја разложит сад узео с вами веће? Колико је цар узмножит, тко не позна, тко ријет неће? Забрањено што је цару, ки на вољу свијетом влада, Отманову сабљу стару чим на бедри паше сада? Он од дједа и прадједа у Истоку царство храни; ко цар прави заповиједа, не ко силник, у овој страни. Да је отео он слободу у кој смо се ми родили, мене бисте војеводу супроћ њему сви примили. Без озира ја бих први подро сабљу бритку голу,

161

и његовом плако крви му слободу на свом столу. Ни би уставит могли увике све ме силе да му не дам мом десницом смрти прике, на очију да смрт гледам; ер тко родни град свој љубљен ослободит иште и хаје, или убије или је убјен, у једнакој слави остаје. Ну чим јарам нам на врату није ки старијем није нам био, слободу искат непознату опако бих одлучио. Ер није друго противити царској вољи негли објавит, гдје столује цар честити, хтјет ти силом цар се ставит, тер невјеран и одметан кажући се царству тако, и прикоран бит и штетан чинећ худо и опако. Ах, јунаци моји мили, гњев несвијесни уставите! Не срните слијепи у сили! Куд прешите? што чините? Друго донијет набуна ова не може вам нег срамоту, дочим сваки ш ње основа вјечни прикор свом животу." Јак не дмјење од сјевера кад запјени сиње море, сила силу дочим тјера, вали узрасту како горе, тако узбуча вас пук они на бесједе аге верна; теку, срну сви смиони, пуни гњева неизмерна. С голом сабљом у десници скачу у бијесу несвијесному; псују, пријете свиколици војеводи храбреному, вапијући: "Или брже хтјеј што хоће војска остала, или ти се сплеса и врже испод сабље глава пала!"

162

Али се ага не припада; паче мислећ о свој части, вика: "Усред Цариграда ваша глава прије ће пасти! Ну у вашој да свевољи већ не гледам ме прикоре, остављам вас при невољи: споменули ме говоре!" Вапије војска: "Ми никако против цару нијесмо устали нег проћ онијем ки су опако дијете младо свјетовали. И у то није од потребе проводичтво твоје нами; бјеж' ти куд хоћ! Добри себе обранити ми смо сами! Ну удуго нећ утећи од овијех нашијех сила!" И овди за њим хрли у смећи тискнуше облак љутијех стрила. Затим војска набуњена пође у скупу у једину гди би црква посвећена Знању од Оца, Божјем сину; ну у вазетју Цариграда и изгубљењу цркве ове оста име, тер и сада Софија се мечет зове. Пред мечет се ови скупи, тер из јутра до вечера скупно вика, складно упи: "Дај нам пашу Дилавера и учитеља хоџу ш њиме, јер ти опак наук дава, с црнцом ки је женам твиме стража и од хадум свијех глава, с мудријега нека свјета, кад нам будеш погодио, и ти останеш цар опета, како нам си и прије био." С овијем ријечим да прид цара Јахија пође, они хтише, и њихова поклисара под силу га учинише. Великога закоњака, од Турака 'муфти' звана,

163

он мјесто има, али пака та час друзијем била је дана. Тим трајаше сам на дому свијех покоњијех љета дио, кад је скупу одметному ван усиљен изит био. У веселој пирној слави нахођаше цар тада се, честит, миран, пун љубави, с три љубовце лијепе уза се. Али у смећи на ону страну гди чу војску скочи уреда, ни се пригну, ни се гану с пунијех пријетње њих бесједа, мислећ да би царска била влас нејака и прикорна, кад би врх ње господила воља од пука рогоборна. Јахија се старац тада у приклонству откри њему и, што војска усред града вапијаше, сказа све му, велећ: "Царе свемогући, прости, ако роб твој смије открит страшни плам горући ки око главе тве се вије; зашто, ако се не угаси самом крви твијех свјетника, твому царству пријети и гласи расап војска сваколика. Ја вик не имам затајати што погубу царству носи; великога везијера ти, хоџу и од црнац агу проси. Ја сам послан цића тога: сви ово ишту, сви ово праве; а ово грла овди мога под твом сабљом и ме главе." Јахија приста, а цар, горе сметен будућ с те поруке, у кратке му одговоре сказа овако све одлуке. Он покличе: "Царство мени сабљом стари моји добише, и тко други цар бит сцијени врху мене, мисли одвише.

164

Тим уступ'те, рец', назада, његда верни и уздани, непослушни моји сада јањичари, спахоглани! То ли вас је крви жеља, жељу упијте срца прика не царскијех пријатеља негли царскијех противника!" Овди умуча, већ истино сцијенећ с ове заповиједи да слиједити неће ино, ко тај вечер и не слиједи.

ПЈЕВАЊЕ СЕДАМНАЕСТО

Ну ко свијетли зрак дно мора и дан бијели сунце угаси и од града и од двора замукнуше свачији гласи, тер се прострије ноћи црне сиње платно из долина, врхе од гора да огрне и да обуче вас свијет тмина, цар уљезе усред крама у мјесто уресно и богато, гди у начин свијетла плама драги ками сја и злато. Туј замишљен с врле смеће на пристоље своје ступи и највише главе у вијеће око себе дозва и скупи. Шес везијера и све остале поглавице турске избране по реду су смерно стале око њега с обје стране. Свак подвите руке и очи обрнуте држи ница, пониженство тер свједочи, чезнућ пази царска лица. А он поглед тих и ставан у поносној величини на свих сврће, и од свих славан свијем земаљски бог се чини. С величанством овациме из висине на кој сјаше, на побуну хтећ у вриме

165

да приведе верне паше, рече: "Уздани и смиони бранитељи мом животу, на ких царство ме наслони од владања сву теготу, није тријеби казат мени што сте чули и видјели, витезови набуњени колико се досле смјели. Што питају и што пријете, добро знате; зато сада ко влас моју свјетујете ш њима овацим да се влада? Што у срцу свому ћути, откриј сваки тим слободно; зашто мисо вашу чути мило ми је и угодно. Царство се у вас ме вјерује, ваше ријечи држи истине; а знам, тко се сам свјетује, да без свјета сам погине." Овди веће сва затвори султан Осман царска уста, а Дилавер, да говори, први везијер, први уста: "Силни царе, он покличе, свемогућа кога сабља, гдје запада, гдје истиче, сунцу из рука дан уграбља! недобитној твојој слави ширине су свијета тијесне, прид ким, с круном тко 'е на глави, прострт на тле трепти и чезне. И ако сам још Оро сиви проћ источном Змају прши, набуњено јато криви кому огњена крила крши. Зато, о славна и честита куће отманске круно, видим да почетак царства од свита сад крвавим кријепиш зидим. Ну честократ усред крви ку пролију непријатељи почетак се стварно први од господства утемељи. А не може од силника

166

именом се цар назвати ки врх клетих издавника од освете сабљу обрати. Од краљева сва зла ина често могу бит проштена; не прашта се вик кривина величанства увријеђена. И ако царско је дјело имати врх подложнијех милосрдје, за одметних педепсати царско је дјело да цар тврд је. Тко не види да прострла витешка се самовоља не до нашијех само грла дану твога до пристоља? С отманскога они стола тебе цара смакнут праве, ако срца њих охола прије не смире наше главе. Да усиљен од њих ако послушаш их цјећа тога, не смичу ли те они и тако с отманскога стола твога? Влас тва прости: није разлука друга од тебе до инијех људи него заповијед ка врх пука узмножним те чини свуди. Ако ти се ова сама оте сада од бојника, висина се твоја слама и влас крши сваколика. Што сад ријеће племић частан, кога дједе твоји дједи придобише, ако областан свак је витез да га слиједи? Под твим царством може бити он не мрзје досле стати, ну што војска буде хтити, ако ти узмеш догађати? Да скуп бијесни неће трпит спахоглана, јањичара, буде га одријет и раздрпит господујућ мјеште цара. Ер дочим се војска опира и успогађа јој твоје царство, врх тебе она влас простира,

167

а ти служиш ње себарство. Отвори очи за бремена; ер, ако им збуде с' ова, пук, ки од твога трепти имена, трептјеће од свијех витезова. Али уклони Вишњи с неби да, у твом здрављу, царе Османе, заповиједат итко теби нег тва воља сама стане! Множ одметна није нам скровна: побуна је ње велика, смионос многа, ријеч отровна, страшна пријетња, врла вика. И одговорит кад би имали ријечма дјела заистину: цар ти живи - ја и остали свиколици нека изгину! Ну споменут с тијем ћу опета: ако још није те погубе, не остајеш ти без свјета верних слуга ки те љубе. Набуна је и прије било и врлијех још бојара, ну се очитом силом смило тегнут нигда није у цара - у правога цара који правдом очин сто посиједа и ки обрањен сабљом стоји старијех дједа и прадједа. А спомена је ова доста ку слиједише дјела прика, кад Мустафа султан оста без вернијих свих свјетника. Ћесел-баша бијеше онада своја отишла војска рвати, и ш њом изван Цариграда сви у ких се може уздати. Тим будући без уздане страже он осто и без свјета, ласно теби, царе Османе, би на круну доћ од свијета. - На ону круну по разлогу ка за оцом теби иде и ка ти се, ах, по многу безакоњу отприје скиде. Али је тако мноштва веле

168

и они скуп вас ки ти пријети, ки Мустафу опет желе на сто царски твој припети; ну ер виде да у нас праву обрану имаш ка те штити, сад ти просе нашу главу за пак твоју поразити. Тако за рват дуб у гори с гвоздјем сијечац најприје тече, тер му гране ломи и ори, да му коријен пак посијече. А одврнут ласно 'е моћи и велику сасма ријеку, кад јој дигнеш све помоћи - воде које у њу теку. Тим се овако мени види, и ја носим ове свјете, с набуњеним да се слиди начин само од освете. Бије се змија ка ти у скуту свије се у круг, да те печи; отровану рану љуту гвоздје и огањ само лијечи. А најјаче царство свако сатрт ће се с распа плаха, ако ограђено одсвуд јако није од бојазни и од страха." Кад Дилавер веће приста и свјет његов од свијех чу се, Хусаин опет с свога миста, да говори подигну се. "О честити и узмножни, кличе, од цара царе избрани, ком народи сви подложни у свакој су свијета страни! Потврдит сам и ја усиљен што свак види, куд се обрне: твих витеза скуп несмиљен у свевољах сасма срне. Смионос је њих одметна одвеће се распустила, и не могу бит нег штетна царству твому сва њих дила. Зашто ако тва влас хаје да им се испуни жеља прика, тајчас само царство остаје

169

без узданијех твојих свјетника. То ли узмножност тва не буде погодит им сад у тому, страшне одлуке, распе худе они пријете царству твому. Изреко је визијер доста ка могу изит зла неизмерна, ако царство твоје оста без овога скупа верна. Мени остаје сад објавит ка погуба царству пријети, ако царство тве оставит буде милос при освети. Зато, ако ме бесиде ш његовијем се не угађају, веће очи веће виде, веће људи веће знају. Није сумње, итко у себи не мисли ино, свак ће рити за утврдит се да је тријеби непријатеља погубити. И противит, ријеч је луда, да од госпоства у разлогу није тој наук ставна суда за утемељит силу многу. Ну ја не знам пут ли они од врлоће и од бјења али је бољи али они од милости и проштења. Крвава се рука вијеку првом водом не оплака, а није стабра кога опсијеку да не узмножи загранака. Смиони, бијесни на зло хрли и опојени људском крви бојници су ови врли, и свеђ већа множ их врви. Страх ме, ако влас тва прија главу љутој змији плесати, да она хуђа и отровнија куде на те не обрати. Заисто штета велика је да највеће у погубе тве без свјета царство остаје верних слуга ки те љубе. Али је сумња већих зала

170

с друге стране мене смела: ер велекрат искра мала многи је огањ разгорјела. А кад стоји све да изгине, изгубит је корис мало; тач поморци свијесни чине: дио мећући, носе остало. Нашом главом кад се смири војска охола, царство опета ласно два, три и четири наћ ће роба цјећа свјета. Ну ако царство, с многом смећом гди му против војска устаће, међу срећом и несрећом себе изгуби, кога наћ ће? Али вик то досле не би, а побуна и прије слиди. Све бит може; свијет на себи чудних ствари свакчас види. Често раван пут се чини хриди стрмијех сред литица; и лав мнократ у планини пића остане дробних птица. Многе згоде нове бише у бремена предњих љета, које од себе оставише изглед нами сад опета; много топрв још ће изити у ово наше сада бриме, од ких за изглед на свем свити након нас ће остат име, тер јак све што је његда било, све сада се приповиједа, тач садање свако дило сповиједаће се унаприједа. Али силом хоћу очитом да бојници не смију љути теби цару причеститом у крај скута дотегнути - а и да смију, у сарају твоји дворани и остале слуге ке ти верне остају, да се одрву њих навале. Гди је сад сила тај здружена ка против им смјеће изити за од огња, за од плијена

171

твој град, твој пук обранити? Ах, гани се, и одлука буд' тве власти мирна сада: имај милос врху пука, имај милос врху града. То ли те је слидит жеља визијерове бојне свјете и на расап непријатеља пут узети од освете, плам угаси у твом стану, дома штеди крв јунака, а пролиј ју за обрану од краљевства твојијех пака. Раздијели их сјемо тамо крстјанској се опријет власти; тако и тамо и овамо непријатељи твоји ће пасти. Или изгубит, или добит они буду, ријет је тријеби да свакако има то бит с обје стране корис теби. Ако изгубе, тва се освета без тве штете испуниће; то ли добију они, опета узмножније ти царство биће. Што да с' удреш овди ш њими, ти би изгубио с обје стране, или гору царство прими, у добити или остане. Ако ти би имо гору, све би ужегло се и оплијенило, а и у овому не знам двору што би од царства твога било. То ли би ти боља пала, изгубио би добити оне ке би могли стећ домала проћ крстјаном чете смионе. Тако штета бил' би одсвуди или они, или ови, и одонуд би и одовуди твоји пали витезови. Узмножним те - влас тва прости! - не чини име нег јунаци: кад паду ови без милости, тко ти остаје? Чијем смо јаци? Ријећеш: 'Широк свијет је и постран!

172

од четири дио свакоји - или наш је ил' иностран - множ витеза цару гоји.' Пастијери ће иза стада на тву помоћ с праћам доћи, и силам ћеш од Запада с гораним се опријет моћи? Тко путника ноћно прежа, да му отме благо из рука, и тко црну земљу тежа и уз волове орућ хука, и ина чељад од те врсте хоћ да царство твоје обране, мјеште оружја носећ чврсте дреновице и њих гране? Без витеза, с кијем на глави стојиш свијету, тва је влас ништа, а за изит витез прави во'еват тријеби је на годишта. Тим домаћих смећа у бијесу чувајмо се ко од зла прика, ер кад наши на нас нијесу, не бојмо се здвора вика. Угађајим свуд и складом и малахна ствар узрасти, а немиром и завадом и велика буде пасти. Пристојније је величанству, у ком виси тве пристоље, предње службе достојанству садање одбит самовоље, а најлише гди освета без погубе бит не море, паче изит царству штета има очита, и још горе! Ер без војске мало паша царство Мустафи ако извади, ко сад тву влас не пристраша војска, ако се ш њом завади? Тим за од два зла мање сада обрат у твој супротиви, нека наша глава пада, а тве царство мирно живи! Ну бих иско с добром спрва набуњење гаси ово, у огњу полак суха дрва

173

да не изгори и сирово. А педепсам и осветам узет корит јаче од себе није друго негли штетам срамотит се без потребе." Приста, а цар, трикрат паше ко погледом свим оптече, сврх пристоља, на ком сјаше, тихим гласом ставно рече: "Чуо сам ваше говорење, позно срца верна толи; хоћу освети да проштење с мојим витези сад одоли. Од роднога љубав града и од драгога милос пука отимају мени сада од освете сабљу из рука. Даривам их старој вири спахоглана, јањичара, нека се иду на четири стране од свита бит за цара. Нађ'те начин утолико и за од смрти вас слободит и с мом части дај толико набуњеној војсци угодит! Ствар је мучна, али то је што угодно вам бит има; ер велика дјела стоје намијењена велицима." Чим овако цар одлуча и од свих се иних потврђује, још Дилавер не умуча, ну завапи, да свак чује: "Худе коби, пријека слута царску главу Вишњи уклони! тко бријеме иште веће пута бријеме губи, срећу изгони. Ну што 'е цару видјет добро, не смијем веће противити. Славна круно, ја сам обро једном гди хоћ за те умрити. Тко је овца подно шкрака криј се у горах, паси траву; ја они исти сам ки од Пољака слободио сам твоју главу. У поговор ово није:

174

што бих држан, то учиних, а и унапријед гди се узбије, моћ ћеш познат мене и иних. Жо ми је само да бојници моји источни нијесу уза ме, а нека ови свиколици дошли би и вас Запад на ме! Ну и без тога имам силу у ових руках још и саде, да од њих глава низ гомилу свалиће се ма кад паде. Утолико начин ови сам се добар види мени, којем самирит витезови многи би се узбуњени: да од визијерства великога мени узмеш сад висину и час опет мјеста овога подаш паши Хусаину; и да војсци пак навијести да је одлука твоја ова: тим је зламењем с добром чести све јунаке помилова. И да он нађе да не иде твоје царство пут Истока, нека смеће зле не слиде већ унаприд с тога узрока. А уто ће донијет бриме згоду да се свак укроти, и под царством биће твиме свачије смрти и животи." Славни везир доспје овако и на његов свак свијет приста; ну не тје га цар инако с највишега дигнут миста, што га отприје не утврди јаком стражом одасвуди, да му врли и злосрди скуп у ничем не науди, видећ му се да одметника не боји се он ниједнога за живота од свјетника и јунака толикога. Таку стражу друзим пода, а он без сваке страже оста, мнећи му се сред свих згода

175

царско име да му 'е доста. Али посред ноћних тмина вијећаше опет и султана, мати охола Мустафина, на погубу цара Османа. Рану стару он позледи, и мука је ње немила што с цареве заповиједи од сина се одијелила. Смрт му слути с гласа плачна, причула бо бијеше онада да сред мјеста стоји дивјачна своја у јами веља нада. Кросто с распом противника мислећ она какогоди да од пораза смртна и прика дијете своје ослободи, пригоду јој доније срећа од побуне војске силне; тим запријети и обећа младу Осману распе обилне. Скоро из смећа тијех се узда видјет царом сина опета, и у ње руци да ће узда бит, ко и прије би, од свијета, мучна охола трпећ жена, која једном царством влада, у забити затворена стат с робињам иним сада. Тим да врлу жељу испуни, хрло посла по Даута, зета свога, да он набуни хуђе силу скупа љута. У хрвацкој земљи ови од крстјан се родио бише; клети Турци витезови дјететом га заплијенише. И ер им се лијеп објави, цару га су поклонили, ки га с ином дјецом стави у раскошни сарај мили. Тер с љепоте којом сјаше потурчи га у исто бриме и, ер му душу заношаше, надјеше му 'Даут' име, под именом слацим тако

176

блудни Мурат у тој доба објавит хтећ свакако да он роб је свога роба. Туј узрасте, отле изиде помилован добром свацим, чим га свијетла пуци виде међу суцим и јунацим. Визијер у миру, и у боју био је царски војевода; за љубовцу сестру своју султан Ахмет још му пода. Ну ер не доби он с десницом ни с јуначтвом ни с крипости негли самим женским лицом све теј части и милости, с лица милос чијем погину, ш њом и царска љубав стаја; ну узџаху сву висину још султане од сараја - кад смагнутје туђа блага, ћуд опака, свијес охола учинише цару да га с визијерскога смакне стола. Тим по смрти цара Ахмата врх царскога стола очина он Мустафу стави брата и Османа смакну сина. Али опета Осман, када царску очину сабљу опаса, смакну њега, да никада не узмакне свијетла образа. Ну Даутов син, султана кога му је породила, врсник млада цара Османа и друг мили у сва дила, верном службом, дворбом дугом и с крепости вриједном сваком, зовући се робом, слугом царским а не вик родјаком, умоли се да опет њега помилује цар честити, ки румскога беглербега не крати га учинити. Ну побуне ове силос пробуди у њем мисли худе, при срамоти да у њој милос

177

и час нову да забуде. Тим у глухо доба од ноћи прико страже, ку привари, вјешто и скровно хотје проћи он у женски сарај стари; гдје га зваше тад свекрва на свим страшне договоре, да Осману цару спрва царство отму, пак га уморе. Она, тајчас ко га угледа, пође у потај ш њиме с стране, да не чују њих бесједа ине робиње и султане. Тер с подсмијехом, у ком смећу и омразу тешку указа, ки, за открит муку већу, измијени уздах пун пораза, поче: "Тај час честита ти беглербегства румелскога! Упиши ју и позлати и врх чела стави свога! Је ли листе од послуха Дилавер ти учинио, који његда за коњуха достојан ти није био? Осман ли ти их прико ноћи својом главом забиљежи, ки ти у блудној нечистоћи свеђ уза се сина вријежи? Али то је сину твому од срамота плата била; и вараш се ти у тому да ти час се повратила. Ах, која ти час увике из нечаснијех дјела доћ ће? Гнусна вода мутне рике не може опрат нечистоће. Ну ли царска хитрос хрла чини жеље тве честите, докли с вијенцом око грла врху земље узвиси те? Ах, тер сцијениш, о Дауте, да у госпоству опет ти си, чим удорац сабље љуте врх главе ти свакчас виси? Цар је дијете: стат му удуго

178

у одлуци једној није; сад ће једно, сада друго лис ким сваки вјетар вије. А узрока, кад узиште, наћ ће вазда задовоље, да како те прије потиште, да опет тако те и закоље. Непријатеља мучећега бој се, кад те части одвише: сад те пење, да из вишега дубље пак те сатарише. Ако мислиш - мисо је ташта! - да си у предњој опет слави: рана отровна не зарашта да обиљежја не остави. Од неправад цић прикора, чијем те плеше брече охоло, замњело је поље и гора, свијет васколик зуји около. У писмо се уписало, разнијело се по језицих; и замазат с дима мало сцијениш расап штета прицих? Царски зет си, царски био намјесник си: не подоба врх свих више тко је сидио да се у ниједно снижи доба. Пробуди се хрло тијеме од сна ки те сад притиште! Скочи, освети! сад је бријеме. Срети срећу! сада те иште. Војска те је слиједит справна; имаш силу ње у руци. Не цкни! врши што одавна има са мном у одлуци! Врат' ми сина и уједно царство, живот и час теби; што вам се оте неправедно, приотми опет њему и себи! Сину мому и твој дјеци, о Дауте, царство пода'; не имај страха, смионо теци гди те носи срећа и згода! Кад с помоћим од јунака, снага и смионос ких је многа, ти погубиш цара опака

179

и слободиш сина мога, спомена ти је ова дости: пак ће у нашој руци стати за опета без милости и братју му сву поклати. Ти слободи цара свеца, став' на ме ина дјела горка! Веће мени тва су дјеца нег синови од пасторка. Ја знам, кућа Отманова на Мустафи сва остаће и, кад дође смрт његова, дјеца твоја краљеваће. Он на очи жене неће ни мисли имат пород ини; а од тве дјеце тко му је веће? Ти си његов зет једини. Тва љубовца сестра је њему а син непут; за њим иде по закону сину твојему да на дундов сто узиде. А и Мустафа, све што уживе, цар ће именом бити само: праве оправљат, судит криве, владат свијетом ми имамо. Припеће се уза њ гору моја воља, тва десница, и у дјелу и у створу ти ћеш цар бит, ја царица. Тим весело наприд ступи, врљи од вихра, бржи од стриле! Сметај, свађај, буни, упи! Не мимођи варке и силе! За од свијета царство добит пут се оставит не има ниједан; у ино разлог немо' знобит, пачек настој бит праведан!" Јакно плахи сјевер када прико мразнијех гора улијета у дубраву листопада у ку се огањ јур упрета, силно дмење вихра бијеса све разгара и раздиже, пали, пржи, до небеса страховите пламе диже, тако плану на ријечи ове

180

отприје ужежен Даут врли; веће у срцу купи, зове, буни, дави, коље и прли. Одговара: "На висину царску иштом да се узиде, сви разлози нека гину, вјера и правда по тлех иде! Ах, прије дођи час угодни да ја укажем сред бојника часни људи и слободни ко свете се од силника. Ну говорит дјела гдје ће савише су све бесједе. Остај збогом! Пођох веће цар Мустафа да се изведе. Заутра нам је царство у руци! срести га ћу ја без страха." И у овој се веће одлуци крену бржи вјетра плаха. Пође; ну тим у султане самирено срце није; хлепи да јур био дан сване, што има бити нека је прије. Диљи од вика часи брзи чине јој се, мисо ју труди; без госпоства живјет мрзи, нова уфања већма буди, Ну размислив опет боље рано одвеће да је тој стећи, тим је нова жалос коље, без покоја стоји у смећи. Тач при водах јоху билу два противна вјетра бију, просте гране тер под силу сјемо тамо свеђ јој вију. Иште за час да почине и на узглавје наслања се, ну опет скаче и опет стине, сад од муке зноји сва се. Мисо ју тешка чим приклопи, гледа у земљу пуну ваја; сад крај види, сад се топи у пучини гди није краја; сад пошетом тихо иде, сад се обрће у ход бржи,

181

и на челу јој све се виде мисли у срцу које држи.

ПЈЕВАЊЕ ОСАМНАЕСТО

Звијезда лијепа и љувена бијеше опсјела небо веће, и разликости урешена земља свукла црне одјеће; у повојијех златнијех зора стопрв рођен дан изнесе, а у збор цића договора набуњени скупише се. Старце од пука и велике поставише суце сјести и од закона разумнике, ки натходе инијех свијести. Питаше овијех: "Што запада по закону, кад цар иште из царскога принијет града благо, законе и сједиште? Што ли иде цару који мјеште робињ у сарају три љубовце праве освоји да ш њим поред свијет владају?" Закоњаци одвит даше: "Тој никада не би прије; цар законе старе наше ки потлаче, то цар није." Чуше се иштом одговори ке подаше знанци сиједи, а Даут се диже гори усред војске да бесједи. Он страхоће и врлине зачео будућ у памети, царство, вас свијет да погине, иштом да се он освети, мислећ, чим га хуђе гниве успомене старе зледи, непријатељ да не живе, а зло свако нека слиједи. Ко кад пукне гром, из кога с урнебесом тријеси ударе, омразе и гнив срца свога рига, издавства и приваре. Без обзира срне куда

182

несвијесни га бијес потиче, и с погледа срчна и худа мећући огањ, вапећ кличе: "Докли овако у мртвилу подносит нам суђено је плијен опћени, смрт немилу, безакоња зло свакоје? Устаните! што чекате, о храбрени витезови? Војеводу мене имате: врз'мо с грла јарам ови! Кога иштете веће свјета? Гди гледате ман скупљени? Једа, докли од дјетета сви будемо посјечени? Од дјетета који није крепак ни бит може у себи, којијем сваки вјетар вије, ки не позна што му је тријеби; ки плахости свом се влада, ки законе по тлех меће, који слуша злобнијех сада, а од добријех свјета неће; три робиње, три царице ки постави на сто уза се и клањајућ женско лице роб притвори од цара се; с лакомости који сцјену већу чини од пјенеза негли за сву час опћену и животе свијех витеза. Који од цара вик је био да војником к старој плати нов дар није приложио, кад се ш њими с боја врати? Ах давори, славни Отмане, и ви силни цари остали, сад витезе виђте избране, кијех сте вашом дјецом звали, гдје их дијете с пријеке жеље бјелодано коље и дави, ваше им плешућ све повеље које држа свак на глави; тер их само с собом води, нека гину посред боја, гладни у копну, жедни у води,

183

голи у мразу, без покоја. Ах, спомен' се свак и жали ланску јесен! Јох, колици од лешкијех су мача пали турски пјешци и коњици! Дијете ташто, плахо и врло кад по свијета скупи уједно, и свој војсци једно грло прикла и царству свом нередно; на очију кад свим нами - ах видјење страшно доста! - турски мјесец под ногами крстјанскому крижу оста. Државе су опустиле, крајине су без бојника; за синовим мајке цвиле кијех посијече сабља прика. И без дјеце и без хране пали у старос оци остају, а свуд сестре неудане мртву братју нарицају! Невјесте су удовице: плачу војна и дјевера; тко није мртав дно тамнице у веригах ропство тјера. Од турскијех цвијет младића, кијех Козаци и још кољу, звијерма и птицам лежи пића на богданском равном пољу. Без укопа тиме сада тужни остатак, голе кости, вјетри носе, плешу стада, море измеће без милости. Јер војница ова утече, да 'е не исијеку пољски мачи, иште да ју он исијече и порази и потлачи. Тер кад она тако изгине, да ње свијетло мјесто искочи, црнце лупеже Арапине и гусаре од Источи - њих ће учинит јањичаре, а спахољан мјесто чека ћесел-башке граничаре и дјевоје од Дербека. Али инако него своја

184

неправедно заче сила сабља ваша, сабља моја за свијех час је одлучила. Ви сте узрок што он изгуби млад, плах, невјеш, без разбора - узрок је он сам ки загруби, а свијех нас је сад покора. Узрок је и он ки приступи правом цару клетву и вјеру; стога војска, кад се скупи, не прострије се при Нестеру. Отада нас свеђ бич бије, земља је гладна, небо у гниву; и источни опријет Змај не смије сјеверном се Орлу сиву. Турско име, јур од славе, од погрде оста свијету, откад сабљу тамне главе припасаше злом дјетету. Али он цар прави није: цар ваш, цар мој Мустафа је: њему клетву дасмо прије, њега војска обрала је. Ну што велим? На срамоту вашу и моју Осман влада, а затворен у животу Мустафа је тужну сада. И није тога да устане, да слободи, да га изведе, да вам опет био дан сване, чим на царски свој сто сједе? Мустафу опет цара добра, Мустафу опет цара света, Бог и војска кога обра, став'мо, а врз'мо тја дјетета! Слијед' ме, слијед' ме, дружбо хрла, слијед' ме, ко год живјет хаје! Стоји нам сабља више грла! Мустафа опет наш цар да је! Слиједите ме и хрлите, худи силник да се истира; тлач'те, дав'те, сијец'те, би'те, итко нам се узопира. Ну што веће ријечи служе? Прид очима виђте штету! на оружје, на оружје,

185

на огањ, на плијен, на освету!" Јак на вјетра силна дмјење море узаври на валове, тако узрасте свачије смјење на отровне ријечи ове. Свак се узбуни, свак разгниви; поста жамор, паче сва се војска ужеже у плам живи у страшиве вапећ гласе. С голом сабљом у десници свак за људском крви смагне; хрле нагло свиколици, да прије цар се с стола изагне. Даут им је сто наприједа; гди он обраћа, куд он иде, без обзира и без реда сви га у скупу слидом слиде. Тече охоло, тијеком скаче, скоком плахи вихар тјера и насрће на полаче храбренога Дилавера. А то ер има гласе истине како мудри везијер они, чим поплаха прва мине, исприд војске туј се уклони. Дилаверов двор посриједи међу лијепијем обградами на износиту мјесту сједи ко у прстену драги ками. Има женски стан понасе и раскошне перивоје, и около све то уза се један велики мир опстро је. Јаки собом одасвуди у обзиди се тврдој каже; ну још тврђи с мноштва од људи кијех га опстиру јаке страже. Тим што досле уоколо има саме бијеле мире, сад га страшно и охоло гвоздје и огањ свега опстире. Овди Даут најприје сврну с набуњеном војском својом, и нарипи и насрну с крвавијем га рват бојом, вапећ клетвом од све вјере:

186

"На срамоту Османову данас ти ћу, Дилавере, скучит главу под сабљу ову. Криј се гди хоћ, бјежи, ходи у горе, у земљу, удно пакла: од смрти се не ослободи, јуначка те рука закла!" Утолико вапај врли од витеза свијех се зачу; сваки напријед силом хрли, врата и мире ваљат скачу. Ну из облака љутих стрила згар година стиште црна; града од стијења паде сила и од огњенијех смртнијех зрна. Стријела облаци, гради огњени дижу се и одздал расте бјење; врху главе штит перени држи се од свијех, свак се пење. Ну тко се иште припет први први и пада, али опета нарипљује вас у крви и смрти силом своју срета. Смиони Куркут с Црногорци скаче гди зид нижи гледа; ну га огњени тешки удорци силно мећу, гоне уреда. Црничанин Ризван бијесни срне и ш њиме Пива и Тара; ну му су ончас пути тијесни за утећ - стијења град га удара. Стријела облак врх Елеза, чим му из очи муња сјеца, здаждје с крвим од витеза на мир се успет с кијем затјеца. Дукланина још Мурата и Абдију крајичника, чим жељезим сијеку врата, смечи уједно зид велика; а Џефера и Селима, чим су подријет праг напрли, поли из магле црна дима горућ катран, и све испрли. Веће припет Угрин Иса, ушто на мир крочит иште, стрмоглав се сатариса,

187

Дилавер га славни тиште. Он с једнога још замаха затим рве и потлача из Осиња Мемишаха и Пиралију ш њим из Драча. Вјешто морски гусари ови лећаху уз мир ко двије птице; ну их ударац тешки улови, можданим им поли лице. Тим у крви стрмо одзгора низ висину се орећ ону мњаху умирућ да сред мора у пучини сињој тону. С Божје одсуде ово исто свијем опацијем људем бива: на часу се смртном мисто од злочинства прикажива. А Нехана Србља, до уши чим тетиву луку отеже, огњенијем га клупком буши и образ му вас издеже. А Суфликара Арнаута харбом, ком се на њ он мећа, прико истога згоди пута: спријед му изиде шип проз плећа. Сам је он мира једну диљку од сто витез чуват вриједан, паче низ њу у невиљку сто витеза меће он један. Силна вихра јачи и бржи сјемо, тамо скаче и тече; рве, ваља, ломи, крши, ноге, руке, главе сијече. На откривену без заставе страх га од страшне смрти није, ка му свеђ се око главе са свијех страна врти и вије. Паче огњен је тријес видјети у потопу дажда и града, разлико оружје ушто лети и око њега одсвуд пада. Трикрат војска сва одметна дође под мире и у ње лупа, и толикрат опет штетна назад успреза и уступа. Тако кад мниш, крај прождријеће

188

вал срдити мора сиња, разбјен бјежи натраг веће и разлијева се и расчиња. Ну јакно опет вал узрасти и враћа се против крају, тако одметни истом власти свеђ насрћу и уступају. Ну Арбанасин Дервиш уто, спахогланска глава прика, с голом сабљом пријетећ љуто скочи напријед и завика: "Ко није жена од јунака и свијех прикор и сметлиште слијед гди ма рука јака пут му отворит простран иште!" Ово изрекши ван исмуца свијем велику једну греду и, на удорац да ње пуца мир, навали ш њом у иједу. Снажно срце не има страха, на срамоту паче од смрти усред крви рука плаха тешкијем пањем лупа и врти. Изборитијех множ витеза на помоћ му одсвуд тече, одсвуд се рве и потеза страшно дрво свакчас прече. Ну уто одзгар стијена јака Алији главу сву растуче; харба Мехмета, а Дурака згоди пушка ка на њ пуче. Ресуљу се чело смечи, прснуше очи Хусаину. Бећир стријелом пробјен јечи, хридна Омера хрид прикину. На Реџепа кук се обали и истиште му ван утробу; у стијењу су мнози остали укопани живи у гробу. Јакно давнији дуб у гори на години злој веоми, кад на њ вихар силу обори, ка му гране свија и ломи, тер му около на брјегове по тлех леже листје и хвоје, тач с навале тешке ове

189

нарипљени мири стоје. У крви и огњу свудије људи ваљају се на све краје, и од мртаца одасвуди подигла се гомила је. Тим се Дервиш не припада, ну с осталијем свијем јунацим мир лупајућ јаче влада опсјеченијем бором јацим. Зид удуго не поднесе тешке удорце, дану одзгори распукну се и растресе, тијесан проход тер отвори. Смиони Турчин не без труда, ман му бранећ противници, протиште се силом туда с голом сабљом у десници. Срну за њим и остали протиснут се по истом путу, ну опет назад сви су пали, дио већи кроз смрт љуту. Тим не будућ већ ниједнога кому слиједит га иде од руке, он сам оста, ни цић тога чезне али сврће одлуке; не припаде нег се тиште напријед Турчин врловити, тере жедну сабљу иште људском крви напојити. Скаче унутра, и чим скуча први замах, така је сила да расијеца свега Уруча њим до паса у два дила. Прико образа Крута реже, Мемију у прси смртно лупа; без главе Отман прида њим леже, удри у гркљан спријед Јакупа. Сарајевца Сулимана стиже и хвисне прико врата; ови у мало бијеше дана веле у тргу стеко злата. Не зна он што је друга вјера нег добитак ки је иско; и сада се уз везијера цић користи све притиско. Цар и паше све што облаче,

190

све им трговац ови прода; продава и њих мисли паче мнозијем краљем ким је ухода. Али уходство и имање с Дервишом му било залуду: доби у мало, а у мање све сад губи кроз смрт худу. Ага охоли плеше њега, и опет ори замах брзи, и удорцом тешкијем Бега љуто сијече прико прси. Би ови младић лица мила и погледа слатка и блага, ну, с врлоћом свим немила срца, што му то помага? Јак се бистре и студене воде урес лијеп замјери, у цвјетицу проз зелене траве текућ ка жубери, ну ако ју смуте и сплешу гнуснијем ступом дробна стада, губи липос сву на прешу, вене 'ој урес и опада, тако младац, кому зену прије на лицу цвијет румени, вас у крви сад повену, изгуби урес драг љувени. Херцеговца Имбрахима и Бошњака још Синана, два љубљена побратима, ш њега нађе смртна рана. Ови расап зли пазећи ки чињаше Дервиш врли, оба уједно на њ притећи нарипише складни и хрли. Бритке сабље подријеше они у једно исто бријеме тада; једнако су оба смиони и пожуда их једна влада. Ну ако им срца уједно јур јуначка пријазан стучи, с јаче силе сад нерадно разлика их смрт разлучи. Ори сабљу он и у гниву Имбрахиму десну одсијече, а Синану руку ливу

191

сцијепа и вас штит у пече. За Имбрахима Синан веће негли за се сабљу храни, а Имбрахим штит подмеће: Синана, а не себе, брани. Тако живот ови онога над животом својијем хаје и, за чуват друга свога, сцијепа и вас штит у пече. Али ето смртни удире веће удорац Имбрахима; он се боли, не што умире, нег што оставља побратима. Ну ако тужан он под силу с побратимом свијем се раста, и побратим сву немилу смрт добрзо стиже и саста. На њих мртвијех не погледа нег проходи у врлини силни Турчин, и наприједа пут крвавом сабљом чини. Ну Дилавер, како упази тко витезе сво'е најбоље смртно бије и порази, скочи да се ш њим закоље. Зачу буку јур смиони, ну доћ не хтје, докли спрва Даута с врата не уклони ке му он заман много рва; паче ријеч је да тад рану од везијера Даут прими, и да зато ста на страну од првијех с најзадњими. Вриједни јунак везијер славни би разгнивјен веоми прико да један сам његов главни непријатељ смије толико. "Сад ћеш видјет, пријетећ вика, одметниче царски клети, од царева намјесника ко се царска вјера свети!" Глас гром, сабља тријес огњени, сликује вихар рука плаха силни визијер и храбрени ком смрт пријети сред замаха. Али удорац тешки тада

192

бијесни Дервиш у штит прима; искре меће тврда нада, сива и од муње слику има. Шкрипље, режи, пјени прики, чим се чује бит и корит; ријеч замеће, ну велики ијед му не да одговорит. У обје руке сабљу хвати и врх главе 'у диже гори и, да живот њом прикрати Дилаверу, силно је ори. Хрли везијер хрло уступа; тим га удорац зли не стигну ки, чим тешко у тле лупа, одметника до тли пригну. Ови скаче хро наприда и на врат му сабљу носи вапијући да се прида и да кајан милос проси; али он је с врата одбија сабљом својом, пак вапије нагло скачућ: "Чућеш чија ријеч и сабља веће смије!" Дилавер му опет јаче други удорац рве одзгара, ну опет Дервиш штит подмаче и, удрен прико, прико удара. Дуго бјење и крваво међу њим се овди улага; да противник није здраво, натјече се свачија снага. Непријатељску руку гледа бистро око; а што види око бистро, онди уреда лаки ступај скоком слиди. Свакчас на ову, на ону страну рука штитом врти и вије, тер сва мјеста под обрану од разлицијех засјед крије. Главу иште - к ногам лети плахи замах у привари; сад ногами опет пријети, а по глави хрло удари. Ну се уто збуча и скупи одсвуд многи број витеза; на Дервиша сваки ступи,

193

да га убије, свак потеза. "У њ не тич'те! визијер гласи, ма га сабља убит има." Паче да се не порази, свачије удорце у штит прима; тере главна непријатеља бранитељ се он поставља, и слободит сва је жеља смрти кому смрт приправља. Али Дервиш, видећ веће да је учинио све што је мого и да из ове има смеће све расутје изит много, вртећ сабљом уоколо свакчас назад хитро узмиче, проз оружје тер се голо протискује и протиче. И ко тако веће изиде гдје најнижи мири стоје, згар низ тврде скочи зиде и усрну међу своје. Дилавер се смјенству чуди, пак вапије: "Ах", тако ли на висину ступит, худи, падајући сцијениш доли?" Љуто у срцу свом се смути и завика Дервиш јако: "За јаче се подигнути час је и корис пасти овако! Ну ја тебе пала видим за вик веће не устати, да се кријеш не тијем зидим нег под земљом да идеш стати!" - "Лажеш, царски одметниче, да ма вјера пуна славе ком се дјела моја диче, свеђ ти неће стат врх главе!" Вапи охоли: "Сад ћеш видит што ја велим је ли истина!" Дилавера хоће слидит прико мира и висина. Ну га уставља Даут силом: "Устрпи се, велећ, мало! Доскоро ћеш казат дилом чије госпоство већ је пало. О ма братјо, о јунаци,

194

слиједите ме сви једино! Кад нам глава буде у шаци, под ногами све нам је ино; и да тој се збуде прије, птица у кајпи затворена пењимо се више гди је! не губимо ман бремена!" Приста, и одлетје, да све опали у огњена слици змаја, разбијати тер навали тврда врата од сараја, напријед к царскијем полачами летећ јакно поплавица које с собом лијес и ками смуца орећ се сврх литица.

ПЈЕВАЊЕ ДЕВЕТНАЕСТО

Гди Бизанцијо би њекада, сад опкружен тврдијем зиди на крају се Цариграда царски сарај тростран види; с једне стране к њему слази Бијело море; с друге ходе Црни вали; с треће пази луке од града Слатке воде. Турнима су понизани мири ки га одсвуд грле, и за обрану сваки храни слите од гвоздја тријеске умрле. Врата имају на све краје, ну се ниједна вик не отворе негли справан цар када је за бродити сиње море. Само једна, ка по сриједи пространа су и велика, сто'е царске заповиједи отворена сваколика. На њим пишу златна слова међу листјем разлициме како кућа Отманова прими грчко царство и име; шти се овако: "Град сазида цар Константин; град опета цар Константин с главом прида

195

сабљи цара Махумета." Тријем врх овијех врата стоји, стан болећијех с десне стране, спријед равница гди свакоји најмогућији с коња устане. Не може бо друзијем врати, након овијех која слиде, негли сам цар пројахати веле љепше у обзиде. Право узраслијех сред чепреса, гдје кладенци бистре воде из мраморна бијела уреса ромонећи тихо исходе, а ступи уресно издјељани тријем уздрже вас около, ред чауша к свакој страни одјевени сто'е охоло. Туј под стрехом, ку из Будима цар Сулиман златну прини, ага у сурах сједиште има јањичарски на висини. Девет мјеста од кухиње при десному пак су крају, равна земља, море сиње ким обилни харач дају. А слијева се свијем широка коњушница царска објави, гдје од коња свега Истока избор и цвијет вас борави. Над њом лијепа надзида је, седла, узде и направе гдје су остале, којијем даје злато и бисер вјечне славе. Напријед ходећ по равнини находи се свим пространо мјесто гди се правда чини, од Турака, 'диван' звано. Уз мјесто ово прибогата царскога је блага схрана, а налијеву су опет врата од сараја до султана. За овијем друга још се виде ка се зову и говоре 'царска врата', куд се иде на цареве свијетле дворе. Онијем црни, овијем бијели

196

хадуми су стража права; црнима се црнац вели, хадум био бијелијем глава. Тко овди уљезе, мјесто опета у злату му све се открива, гди цар краљим свега свијета поклисаре причекива. Напријед јесен и пролитје сред гиздавијех перивоја вјечно воће, вјечно цвитје здружи у славах од покоја. Сред њих царски прибогати и присвијетли крам се каже, над кијем ствари није гледати изврсније, љепше и драже. Тко сред људске сад пожуде све што је блага скупит хаје, сред раскоше и разблуде направа му толика је. Тле покова сухо злато, мир сазида драги ками, звијезде, мјесец, сунце на то под склопише вјечнијем плами. Запад, исток и сјеверна и полудна страна од свита сега уреса неизмерна чуда узмножи свим честита, ка ер уфат није тријеби моћ напуно вик изрити, да их размишља свак у себи боље их је оставити. Сва ова мјеста згар збројена своје особне страже имају; тим војска узет набуњена прва врата хтећ сарају, опријеше се капиџије, верна обрана мјеста тога. Али тајчас сијече и бије број малахан сила многа; и од врлоћа да не остави ниједно дјело, свијех их сплеса, тер учини пут крвави врху мртвијех њих телеса. Ну Дилавер, засведа је одрво се скупу худу, још без мисли не остаје

197

још се брине, још је у труду. Да се одметнијех види смеће нијесу не само утажиле нег да свакчас расту веће њих набуне и њих силе. Војска бијесна и злосрда чује силно да је напала и од сараја врата тврда, страже им сијекућ, на тле рвала. Чијем с разлогом цјећ тога се себи, граду, царству боји, прије нег чује хуђе гласе, да ослободи све настоји. Хрло у обличју дервишкому на Црно се море упути за на помоћ цару свому Натолијенце подигнути. Го, изреза од кожица звјерскијех застав мао узима, на пасу ожица и тиквица виси му, а штап у руци има. Бегум лијепе Аџамкиње на челу је име уписо, сад љубовце, прије робиње, за ком Исток вас је уздисо. За урес видјет ње једини, свачија срца ки господи, мнократ путник краљ се учини ки се у златнијех Индијах роди. Из сјеверне јоште стране, откли ријека Дон истјече, да ш ње бистри дан му сване, господичић млад дотече. Нова Земља, гди сред тмине пали у мразу шес љет стоје, једа им ново сунце сине, посла у Исток млаце своје. У слаткому самосиљу по гласу она славном свому краљеваше и Васиљу, царевићу мошковскому. Ни лед ријека у планини Тартархана је заштитила; гори у мразу - тој му чини љувенога огња сила. Али врх свијех туј липоту,

198

кој прилике наћи није, жели стрављен у животу Хајдер, син краља од Персије; и да слацим јур покојом труд самири у ком сташе, вјереницом и госпојом у пјесни ју кликоваше. Кроз што веће од источи друго сунце, сва прилика, донијело се бијеше на очи краљевића љубовника; и он ју пазећ цјећ уреса, ком јој липос сја весела, гласи ју: "Ево згар с небеса божица је к нам слетјела. Ах, прилико смртна лица ка шљеш пламе огња жива, буди источна ти божица, сунце ким ноћ ма сванива! Ну ако ови изглед твој ме, браче, пржи овако мразном сјеним, ко ти иста драже и јаче погледим ћеш твим огњеним? Твој прам златни све ме благо, твоје чело бијела зора, твоје очи сунце драго, тве ми лице дан отвора. Ти си једна све ме добро, ти сва радос ма испуна; ја сам тебе служит обро, круне моје ти си круна." Тако у жељах неизмернијех мрућ краљевић с теј госпође, с многом дружбом својих вернијех свијето у слави по њу пође. Ну Дилавер уто истече, тер ју уграби младу силом, и у плијену се честит рече робињицом таком милом. Занио бијеше глас и њега од липости славне свуди; поспјеши се цића тога да ини не отму што он жуди. Ну она, мислећ колико су љути јади стат сред уза, по руменом лицу просу

199

дробни бисер грознијех суза. И ко ружицу и лир веће из кладенца поли од очи, кличе липос клет ка смеће толике јој сад узрочи: "Ах, проклета мајка моја ка ме лијепу породила, вељаше, ако без покоја живјет ми је вас вијек сила. Ма љепото приварена, што си срећи учинила? На узах ли намијењена круна ти се привратила?" Чу краљевић глас у вају, Дилавера позва тима да на сабљах разиграју чија дјевојка бити има. Поручи му: "Од јунака гусароват није украдом; ход' са мном се виђ, а пака под' ко витез с диклом младом!" Али Турчин му одвит пода: "Не ко гусар сабљу смину нег ко царски војевода простријех у тву краљевину. И да ти ју врх тве главе још сад зовеш, срећа је моја; тим, ко хоћеш, чини справе, не устручам се ја од боја. С робињом ћу, нетом сване, усред равна поља сити; који од нас жив остане, дјевојка ће тога бити." Бивши овако утврдили међу њима клетвом веће, чим свак гледа кад прибили дан с небеса згар истећ ће, ето Зора кључми од злата ведри отворит исток иде, проз корајна нека врата надвор жарко сунце изиде. С једне и друге стране уреда с много витез, страже цића, Дилавера свак угледа и аџамскога краљевића. Поље равно и широко

200

од боја је мјесто њима, а сунчано свијетло око свједочит им јакос има. Врана коња Турчин јаше, а на другом свему билу лијепа Бегум уза њ сташе, мучна гледат рат немилу. Зелен пастух у поносна краљевића игра и скаче, на Турчина ки јакосна затећ се ончас не узмаче. Ну и Дилавер против њему коња ободе, скочи хрло: и копје овему и онему сусретиште скрши врло. И ови и они витез тада иза паса сабљу трже, и у замаху је плахо влада, противника да убије брже. Јак два бика у планини, кад их љувен бијес ухити, мукају страшној у врлини, ови онога иште убити; згибљу главе, жеља многа поџиже их свеђ и срчи, тере један на другога с виторозим челом трчи. Љубовца их гледа из стада, кад је од боја узрок њима, и у сумњи стоји млада чија од њих бити има. Тако бјење сад излази међу Анџамом и Турчином; дјевојка их млада пази: чија ће бити, не зна истином. Врху оружја гвоздобита гради удорац тешки се оре; скачу и лете искре из штита, бијела оклопја пламим горе. Брзи коњи стреловито, куд витешке их руке сврћу, тим замичу се и у вито здесна, слијева свуд насрћу. Једну снагу, једно доба и једнака срца и руке указаше витеза оба,

201

ни међу њим би разлуке. Тврди штити, цијеле оклопи, још израњен није нитко; ничије крви још не попи једну капљу гвоздје бритко. Ну напокон Хајдер рани Дилаверу лакат лијеви; види он тећ крв и у обрани чује штит тежак - тијем се гњеви. Једовита пун чемера паче у себи бучи тиме, ко на вихру од сјевера дубље у гори посред зиме. На стремен је ускочио и, ако не изда сила многа, удорцом би једнијем хтио непријатеља свршит свога; ну завитли чести одвеће ки Хајдера главу свише тресковите врле смеће тешка удорца уставише. Ну краљевић сметен оста и у подне му дан се смрче; тој познавши, хрли доста на помоћ му своји трче. Копја витијех двије дубраве сташе одасвуд у час ови да се бију у крваве турски и аџамски витезови. Стоји Дилавер и вапије краљевића корећ прико: "Вазми љуби, ево ти је! Гди је јунаштво тве велико? Ево Бегум за ком толи у љувену горје пламу! Што ју остављаш, краљу охоли, у гусарскијех руках саму? Гдје су ријечи и захвале с кијем ме на бој прије позива? Ну, ко тебе, и тве остале добићу и отет јоште жива!" И уто с коњем напријед тече; без милости, без покоја. лупа, цијепа, боде, сијече - смртни је косијер рука своја. Ну његовој будућ сили,

202

засве да их тешко удари, краљевића уграбили ћесел-башки војничари, под мире се тврда града уклонише хрло ш њиме, а Дилаверу оста млада дикла и увик славно име. Ово од њега попијева се по свијех странах од Источи; а он Бегум лијепу уза се држи и љуби ко двије очи. Не робиња нег љубовца она је у њему сад једина: уловила тако је ловца још у лову сва ловина. А он сам ње је добро свако, слатки покој, радос мила; јунаку се вриједном тако лијепа и млада завирила. Тим игда се на храбрена славна дјела он отправи, вазда је уза њ успомена од прислатке све љубави. Пачек стјецат он вјерује свеколике срећне боје, с непријатељим кад војује, у име лијепе Бегум своје. Не оставља тим никада од себе ово драго име, и у пригоди овој сада упути се весео ш њиме. Али уто од ухода чули бијеху одметници глас његова скровна хода у дервишкој у прилици. Врли Дервиш ну се тиште с дружбом својијех спахоглана да га тражи, да га иште црноморскијех управ страна. Вапије: "На крв, на освету, о јунаци, слиједите ме! Непријатељу худу и клету врха доћи сад је бријеме." Тер јак пастух, кад се од бијеса с јасли отргне, вихра бржи тече, скаче, гривом стреса,

203

главу уздиже, пуха и ржи, прико града витез врли таки срне, рукам маха, пријети образом, згледом прли, не стиже га стријела плаха. Ну засве то он наближе свом брзином својом тада Дилавера не достиже негли изван Цариграда. Ко га упази, исред тијека викну: "Бјежат заман ти је; изблиза а не издалека, рукам се а не ногам бије. Ну се од страха цић привара не само у то приобража' негли у птицу још притвара', јур те сабља ма поража." На пријетење врло овако одговори смиони паша: "Прида мном си и прије скако, и још ћеш - свис ме тва не устраша. Ну јунака снажна и охола ки прославит се иште дјелом, на човјека сама и гола гди је дошо с војском цијелом." Јак сред горе, кад из гаја вепар дивји ван се истира, чим множ паса са свијех краја кружи га около и опстира, смртно пријетећ врлијем зуби ки искеречи се вас и хроче, тим да смјенство ловац губи ки га тјера најприје поче - и он се крепко уставио, и свијех чека; ну није тога ко би изблиза удрит смио на дивјака страшивога. Проћ везијеру не смију тако клети царски одметници; а он стоји крепко и јако с дреновицом у десници. Сваки голу сабљу уздиже, сваки пријеку смрт му жуди, али ступит ниједан ближе, за удрит ш њим се, не усуди. Али он уто штап дренови

204

у обје руке стиште и хвати, и гдје у скупу витезови највећем су, туј се обрати. Јакно соко, кад га сила јата од птица стисне одсвуди, оштре чапље, брза крила из висина се орећ труди: сада ону тешко удара, плахо ону сад заноси, тер у исто доба одзгара перје снијежи а крв роси - таки је видјет везијер силни: сјемо тамо скаче, лупа, рве удорац град обилни, млати, хвиста, буса, јупа. Сабље, штити, стријеле, луци с крвавијем се даждом оре; с једнијем штапом сад у руци го толико човјек море! По везовијех удри Сећа; вјерио се ови бијеше одскора, вјереници тим се обећа честит на двор доћ с одора; али, ако га она ушчека, настаће се мразна и нага, ер по земљи рана пријека у крви је прострла га. Јак ружица вила млада ку у вјенчац бере о зори он повену; на њ сан пада увијек му очи ки затвори. Још Велији стуче главу и мождани све му проли, ки тад стрептје и у крваву блату леже на тле доли, тер је видјет јак чесвина ка у дивјој никну гори, силни вихар из корина кад ју подре и обори. Туј издалек Ферас пази и из шупља гвоздја тиште зрно огњено; да порази славна пашу, тако иште. Јур гвоздена цијев раздрије се, смртно олово чим истјера, али Иструфу смрт донесе,

205

а не згоди Дилавера. Роди се ови у Пловдину, а с ненадне худе чести с туђа удорца сад погину у туђему овди мјести. Мрућ обрну к небесиме очи и руке, да укаже родна града слатко име, и уздишући смртно их заже. Видећ Дервиш расап многи од својијех од бојника, сраман собом у налоги с голом сабљом скаче и вика: "Да ли је могућ, да ли је вриједан сад од рука оволико одрват се човјек један харајућ нас љуто и прико? Ах, нашега руга и смеће! Тко увијеке да вјерује, злочесто ово тамно одвеће приповиједат тко ушчује? На страну се свак уклони! Ја сам за свијех указаћу од нас двијеју тко је смиони, и за убит га начин наћ ћу." Вас штап разбјен везијер тада меће - учинио ш њимје доста - а сабљу и штит с тли попада што од побјенијех пусто оста. Лијеву ногу напријед ставља и њом мало поклекнива; више прси штит управља, главу уз лакат скуча и скрива; другом руком сабљу хвати, бочу уз десно своје кољено, а бодезан к срцу обрати свом злотвору несмиљено. Управ стоји Дервиш врли и откривено стегно храни; десну бедру чуват хрли, справан скочит к свакој страни. Врх лијеве се ноге уздржи васколичак витез бијесни, а уздигнут лакат држи бритке сабље врх бодезни. Тиска један проћ другому

206

оштра гвоздја без милости, и смрт пријети ови оному са свом моћи и крепости. Ну Дилавер веће у смећи хро за удрит прјече и јаче, вас на лијевој се уздржећи, десном ногом напријед скаче. Али Дервиш десну страну хитро узмаче и, хтећ згода, бодезни одзгар љуту рану у стегно му тајчас пода. С крви, коју тад угледа, срце узавре у везијера, тако да уз гнив свога иједа љута је змија без чемера. Тихо је море кад прождира плав потопом од валова; мирно је небо кад све отира сред вихара и трескова. Главу, стегно, руке, прси непријатељу свакчас рања при живота свога сврси; назад се они свеђ уклања. Стиже га ови и удара и на њ се ори јакно ријека ка низ гору стрмо одзгара крши плахос бијесна тијека. Али опаки себар њеки, видећ што се Дервиш нада, Дилаверу пода пријеки смртни удорац изазада. У затјелак сикирицом он га удари јаком силом, да с крвавим ончас лицом паде сметен ница тилом. Свак на њ срне одасвуди с голом сабљом у десници; врх њега је гора од људи, скачу по њем свиколици. Вапије Дервиш плешући га: "Ти ки уз цара би највиши душу у крви бљуј и рига', под ногами мојијем сопиши!" Ну не може већ овога чут Дилавер прихрабрени; бијеше издахо прије тога

207

и осто јакно мраз студени. Ко се узмножни визијер уби, часом разније глас свуда се, и његова лијепа љуби чу га и нага одрије сва се. Утјечући младој с лица, гдје перивој љувен бијеше, лир прибијели и ружица, румене усти проблиједјеше. Потамње јој свијетлијех очи сунце благо и весело, а ведрину од источи, наоблачи бистро чело. Скупљен облак златнијех прама проли обилне дажде своје и потопи свитлос срама цвјетнијех прси перивоје. На срце јој крв је утекла, гди ју тешки јад сатира; иште жалос да би изрекла - глас ју бјежи, ријеч умира. Најпослије жељна сила ступај пути а не снага; ван града се упутила господара видјет драга. Није озира младос своја, ни ју успреже да не срне гди узрок свога непокоја врху земље је прострт црне. Поспјеши се и потежи и доходи к мјесту тому гди у крви мртав лежи тко би живот срцу свому. Гледа, и тим јој мука прика жесточија веле исходи, гди је под ногам од крвника тко више њих свијех господи. У њ се крепко запазила, свим је видит станац ками; болести јој многе сила не да из срца проћ сузами. Тако у плачу чим не море изјадати све печали, ћути муке хуђе и горе, ну је толико тешко жали. Али не има теј крипости

208

уздржат се скуп немили, од жалости не од милости, да не плаче и не цвили. Ах, ке пригнут неће жеље једна жена млада и лијепа! Гања она непријатеље и проћ вољи им срце цијепа. Она удуго не замукну, ну да смртни јад свједочи, од болести јој срце пукну, потоп суза проли из очи. Тако гласом жалосниме ухити се за прам злати; често зовућ драго име кличе овако нарицати: "Ово ли су, слатки браче, тве захвале, моје славе? Ово ли су, о јуначе, тве витешке бојне справе? Душе моје драг покоју, овако ли сад ме смете? Какав пође, каква у боју очи моје, јох, виде те! Вај, што гледам? Још не могу вјеровати сама себи, споменујућ тву влас многу добита отприје ка вик не би. Али што ме тужна вара? Познам љута цјећ чемера честитога силна цара намјесника Дилавера. Виђу онога ки најпрви би господар ме младости огрезнута свега у крви на тлех лежат без милости! Ах, да проклет час је они у који ти млада омилих, кад краљевић оста смиони, а с тобом се ја одилих! Ти на сабљи доби мене и живота, јох, не штеди цић липости прослављене, ку вас Исток његда слиједи, цић липости тужне сада и жалосне, јох, савише, ку све тмине од запада

209

вјечном ноћи приклопише. Ну ако било суђено је да се млада с тобом здружим и да тебе све дни моје господара мога служим, што тве ове смртне ране неће и мене сад сатрти, садружена нека остане и смрт моја с твојом смрти? Ти не само ма једина слатка љубав свеђ си био ну и драг ћаћко, душа истина и од срдашца бољи дио. Без тебе сам без живота и без добар свијех остала, удовица и сирота подушена у дно пала. Ну ти мому господару који зада смртну рану. зашто ста он саму цару вјеран витез на обрану, ах, гани се, јох, ако си човјек од пути а не стијена; осветио се, добио си, непријатеља ти ето убјена! Дај допусти мјеште дара ови један тужни мени: врх крвава тијела одзгара ставит ками на њ студени! То ли укопна има јама бранит мом се љубовнику, убиј и мене! с главом сама под тву сабљу идем прику. С овијех нога, ке ти грлим, ја се нећу откинути, што мојијем јадим неумрлим не будеш се прије ганути. Оружанијем против силам право је да се ти опричеш и да копјим, сабљам, стрилам непријатеље све посичеш; ну протива једне жене пониженству и невољи није разлог нег смиљене да укажеш жеље у вољи. Ја не молим тву доброту

210

да мом војну живот прости - није он веће у животу, дијелио му се дух из кости. Милос саму и једину питам ти ову, да немило не прождеру и раскину пси његово мртво тило." Приста, али вире обилне не устави се суза ронит за тврдоће худе и силне већма омекшат и приклонит; ну визијерска свијетла жена

смирена се тим не пази; узрок ћуд је потиштена ка на молбах врља излази. Одговара Дервиш клети: "Од овога, ки ми оста под ногами, мој освети крв не може бит задоста. Најбрже ми бјежи с нога! Људске и женске главе није, ни милости ни разлога, да ме гане срце од змије. Ово тијело цјећ смиљења, ко бих имо ја у себи, ни уташтва ни утјешења није вриједно донијет теби; ну вржено да се дрпи пасјијем нохти, птичјијем кљуни, муке ниједне већ не трпи, а жељење ме се пуни. Не брини се! Војну твому, који цар се други звати у животу може свому, гроб достојан ја ћу дати." Али ко цар зачу смеће ке постале бијеху околи, и у побуни свакчас веће да растијаше скуп охоли, узбоја се и усхаја и уклони с мјеста очита, гдје призида крај сараја тајаше се свијем скровита. Ну ту видећ да не сташе прем слободно, опет поје

211

на заклоне Синанпаше и скровене перивоје. К војсци отоле посла у јаду хрло једнога од везијера и хадума, женском стаду ки му бијеше за пастијера, мислећ, засве војска прика да овијех пита, овијем пријети, на царева намјесника ставит руке неће смјети; и размислит још ће добро прије нег даду смртну рану црнац кога цар је обро за чувоца свому стану; а он с тога познат да ће, засве ер може ствар бит штетна, али се она покајаће, али остат сасма одметна, тер с догодна пака дила за се изабрат свјет најбољи и, на што га стегне сила, вољу хинит при невољи. Ну би инако нег се сцијени, ер у бијесу чим се срде одметници распуштени, мећу разлог, разбор грде. Тим ко војска овијех има, вазам сабље у деснице, погуби их прид вратима од цареве коњушнице. Мишљаху оба да наредно жеља се од њих царска изрече; ну објема њима уједно прије се с главом ријеч присијече. Не пристајућ с сваке стране још крвници зли вапити: "Чуј нас добро, чуј, Османе! Цар нам одсад нећеш бити! И од тога за зламење ход' да видиш од русага ко баш-везијер твој примљен је и уздани Казларага. Ну кад нећеш к нам сит згара, ми ћемо се припет к теби; ну је Мустафу славна цара слободит нам отприје тријеби.

212

О Мустафа наш избрани, о велики царе и свече, у којој си објав' страни! На ноге ти војска тече." Ово рекши сјемо тамо свуд удрише по сарају: "Цар Мустафа знат имамо гди је", вапит не пристају; тер сликују коња бијесна ки од узде без послуха, гдје га носи влас несвијесна, трчећ, скачућ ржи и пуха. Свак се уклања: сам их иде ичогланин Шабан срести, од свијех дворан ки се виде у сарају најзлочестији. Ови у истом дијелу сташе с истом помњом, у исто вриме кад Мустафа столоваше; цић тога се спозна ш њиме; тако му се тер завири да сред срца вик својега у жељах се час не смири, да опет царом види њега. Тим пригоду гди му је срећа сад донијела ку свеђ жели, указат га војсци обећа и ш њоме се обесели. Пустош једна од царевијех перивоја јес на крају гди стоје звијери ке се од свијех страна царем даривају. Плахи јељен врху главе ту високе гране стере; лис на дубу, цвит врх траве сва му је сјена од потјере. Кошута га слиједом слиди, љубовница ишчезнута, гдје кладенац бистри види врјет зеленом дубју из скута. Нагла срна брже од витра тече густо кроз грмење, и, скачући лака и хитра, на дубје се меће и пење. Хроче и пуха вепар дивљи, и у косијеру страшна зуба

213

крваво око - огањ живи - пријети смртна да је погуба. Врли медвјед хрка и режи и од чељусти спилу отвора; вас костријечи, вас се јежи, оштрећ чапљу на пањ бора. Вук ждрљиви свеђ завијева, лупеж питом, друг дивјачан; обзире се здесна и слијева, туђа имања вазда лачан. Рис срдити у слободи тамо овамо са свијех страна регби лети а не ходи, скачућ дубја поврх грана. Слон велики, снажни и јаки, кому зглобно није кољено, дугу трубљу на час сваки ставно купи, стере смјено. Хрли каплан вас је у дици шаровитом под направом; снагом матери он лавици а оцу је рису сличан главом. Тигре гњевна, прика и љута по гвозденој кајпи удара; главе је обле, ока жута, на разлике пјеге одзгара. Краљ свијех звијери, лав охоли, свакчас златном гривом стреса, величанство славно толи кријепећ силом врла бијеса. И дивјачи многе ине кипа разлика и имена, кијех пустоши и планине гоје у јамах посред стијена. Туј сред дубја на широку али обраслу одсвуд мјесту јаму открише свим дубоку у сплетену грму и честу; на ку покли свијех доведе дворник Шабан, поче од муке свртат плачне к њим погледе, к јами обраћат кршећ руке, вапећ: "У овом гробу оди цар Мустафа добри и свети укопан се живи находи; из ње имате ви га изети!"

214

Окошена здвор из грма јама отвори јазну тмину; ну литица одсвуд стрма сит не даше у дубину. Тим простријеше множ конопа, по кијех хтјеше по свој вољи, гди Мустафа жив се укопа, сит витези сви најбољи. Али Даут свијех уклони, тер с два друга сам одзгара сиде у ниски понор они и по конопу изе цара. Загуњастио и обрасто Мустафа се вас указа: лице сухо, блиједо и тмасто, пут скончана, пун пораза; и без снаге и без ријечи у наручју вернијех тада, од којијех се кријепи и лијечи, трепте усти, глава пада. Сред града се поред виде на пространој свим равници три мечета: бијеле зиде у охолој висе дици. Туј у средњи мечет лако унијеше га цић покоја, гди од све војске чуван тако сву ноћ једну цијелу стоја. Али исти вечер ови султан Осман, ко се тмина црне ноћи приполови, дозва пашу Хусаина; тер ш њим у освијет из сараја к Алији се хрло отправи, пун печали, туге и ваја, јањичарске војске глави. Ови, укротит не могући војске своје сад побуну, вас замишљен сташе у кући, у животу муке пуну, пазећ начин да изнађе цара и себе да освети. Туј цар дође, туј га нађе, туј му овако кличе ријети: "Пођ' к витезим тер их пита', ки закони хоће и просе,

215

гди сам ја жив цар од свита, да другога они износе? Пошастје ти ово од главе знам да пријети сад погубе; ну смрт грле слуге праве с чистијем срцем које љубе. А кад за ку бољу згоду ти твој живот мож сахранит негли царску за слободу, негли цара за обранит? Кунем ти се, поднио бих ја стрпљено ову смећу, и Мустафи дунду до бих царство и сваку час највећу, и сам бих се с стола мога добровољно уклонио, али није он за тога ни сад, ни је нигда био. Како хоћеш да пањ један сух у гори свијетом влада и да закон да наредан од истока до запада? Како хоћеш царство удуго да утемељи један вику ки од човјека не има друго негли само дворну слику? Како хоћеш човјек да је тко је непријатељ од порода? Није жене за ку хаје, ких нам жељу нарав пода. Али добар, вриједан, свијесан и од свакога свет се зови! Цар мој отац мени уресан оставио је сто свој ови. Да је Мустафа у животу, оца мога и то дар је: ах, и зато на срамоту доброчинца свога цар је, и зато ми граби из рука двакрат царство оца мога! Ах јаох, једа мога пука, једа правде, једа Бога! Поспјеши се, о мој верни, пођ' ме смири с војском веће! Свијех гријех прости неизмерни и побуну и све смеће.

216

Ето, више плате опћене, на главу од њих још свакому по пет дробнијех јаспри од мене с песет дукат дара к тому." У бесједам ага крацијех одговори смерно таде: "Не ма нег сто глава овацијех нека на твој служби паде! Ер ку витез стећ храбрени икад може већу славу нег кад главом свом замијени господара свога главу?" И пође ончас; ну поруку царску војсци нетом рече, подрије сабљу свак у руку: оста исјечен вас на пече. Пака у скупу сви једнага на кућу му нарипише, тер сва злата и сва блага разграбише и разнише. Али за њим се исто згоди и Хусаин-паши опета; мирит цара дочим ходи, нађе у смећи смрт га клета. Ну затијем, ко звијер врла, једном у крв кад се омрси, да би исклала све и стрла, тече пољем, скаче врси; тако и војска несмиљена опојена крвим срће, и без реда узохољена регби опалит свијет и стрће. Црнцу и везијер-Дилаверу, и свијех инијех кијех посијече, на Атмејдан, да их пси деру, метат голе трупе тече. А на копја згар набили будући им главе опета, прид мечет су их поставили султан-цара Бајазета. Ну сред смеће теј горуће врлијех витез помња сва би да се одеру још им куће и све оплијени и пограби. Тим свак с голом сабљом скаче, да му је прије све сатрти;

217

јауче се, цичи и плаче: смрт је у плијену, плијен у смрти. Жене, људи, стари и млади, час, имања и животи, све се отимље, смуца и вади у сили, у крви, у срамоти. Без милости се и без реда граби, дере, ваља и жеже; до из повоја млада чеда растргнути по тлех леже. Слободно од њих ништа није: коњи, момци, робје, дјеца; што не носи, тој се бије и на пече све расијеца. У овој бијести изван себе ударајућ на све стране не присташе, докли и тебе не изнађоше, славни Османе. Бијаше млад цар још на дому јањичарске главе верне, у срдашцу носећ свому мисли тешке и чемерне. Туј чекаше свакчас гласе добре, зле ли својој круни: али војска смирила се, али расте у набуни. Свеђ му сумња труд прилага; тим се очито веће боли да уздани Алиага враћа му се касно толи. Ето одасвуд бука поста, ето се одсвуд сабље свијете, све бојника пуно оста, све се узбуни, све се смете. Војска усрће јањичара; вапије сваки: "Ходи амо с нами на суд, гдје пред цара Мустафу те позивамо!" - "Ја сам ваш цар! преузима Осман опет; кој је тај сада тко судити мене има усред мога Цариграда?" - "Сад ћеш видјет тко си и што си!" они му опет одвит дају; с тијем свак скаче да га носи, сви га силом попадају.

218

"Тко на цара, цар завика, згар од Бога посвећена ставља руке, кога слика од свијета се кљања и сјена?" - "Ти нас си ово научио, носећи га војска гласи, кад неправо затворио цара и свеца нашега си." Овако се Осман млади, цар од цара свијех највећи, на једнога коња усади ки се нађе туј по срећи. Кратко рухо и припросто само згар га одијеваше, без хаљине будућ осто с ком врх сунца њекад сјаше. Тим у средњи мечет тада допрати се и доведе, гди уз Мустафу усред града нове паше редом сједе.

ПЈЕВАЊЕ ДВАДЕСЕТО

Цар Мустафа на висини, свијетло урешен и богато, сјаше царској у хаљини; пристоље му је сухо злато. Даут одметни, он најприја, након њега Хасан шташе, Ахмат, Махмут и Алија, сви везијери и све паше. Глава 'е Даут скупа тога и намјесник царски избрани: за њим Хасан великога благајника мјесто храни. А то, ер ови надалеко, да приправну смрт прескочи, прико грчкијех краја утеко бијеше к војсци од Источи. Дође Ахмата ред опета од везијера Хусаина, а с Алијом Мухамета од побјенијех мјеста ина. А од муфтије великога на мјесто се Јахија обра; међу свијем само овога

219

глас човјека каже добра. А од јањичар поста опћени војевода још у слави Шабан, дворник потиштени, ки Мустафу војсци објави. А од црнца Казлараге на сједиште бијеше сио, млада лица, јаке снаге, што вик не би, хадум био. Цар Мустафа, како видје доведена Османа оди, научен тако заповидје да се у Једи-кулу води. А он вапијаше свеђ из гласа: "Једа људи, једа Бога! Ко ми граби сабљу с паса и сто отимље царства мога? Ја сам, ја син цару Ахмату првородно дијете своје; мени, мени а не брату царство од оца остало је." Али се опет у поспјеху узе, ухвати и најбрже од тијех ки му стража бијеху на истога коња врже. Коњ бијеше ови окош, мледан, го, стар, саднит, тромијех стопа; мјеште узде га бојник један смуца за оглав од конопа. Тим гологлав цар на њему тад у краткој тој хаљини по прилици и по свему виђаше се роб истини. Ах, гдје ти су, царе Османе, бојни коњи с кијем у слави на пољачке равне стране лањско љето ти се отправи? кад млађахан пут Дунаја јездећ вјетар притјецаше, тер без броја и без краја силној војсци сунцем сјаше? Гдје су руха тва богата с раскошнијеме направами кијех извезе врху злата бијели бисер, драги ками? Гди је царска сабља из рука,

220

ведро урешен с ком се гледа, гдје ли послух верна пука кому ти сам заповиједа? Гдје су части, гдје ли хвале с кијех си досад славан био? Све ли ти су часом пале? свак ли те је оставио? Ах, овако срећа врти уоколо коло своје! Цар, народи сви прострти под ногами кому стоје - цар, кога ријеч једна сама за закон је свему Истоку, сред раскошнијех ведријех крама ки сто свеђ је на високу; кога жељи, кога мисли свијет васколик бијеше тијесан, слуге га су своје стисли, од роба је свога сплесан; паче очито у прикору, да се у круг мао затвори, вођен за сву муку гору прије нередно нег се умори. Научите, људи охоли ки живете без припасти, да није тврђе крепке толи ка не може часом пасти. И ако ово носи вриме царом кијех свак клања и штује, што чекате ви кијех име на свијету се једва чује? Још двије главе два везијера витези ови свијем немили, Хусаина, Дилавера, на копја су ке набили, прид царом их сада носе. За руг већи један вика: "Догодива овако се ћуди охолој свијех силника!" Ш њим се вапит свак навраћа, да срамота расте диља: "Крв се овако наша плаћа и педепшу самосиља! Свак ко влада сад се изгледа' у овега ки животе свачије губи и без реда

221

неправедно царство оте!" Али чувши говор ови млад цар смућен кличе тада: "Кому, о моји витезови, ја сам узео царство икада? Ах, мој ћаћко Ахмат није ли прави истини ваш цар био? Он, када се с свијета дијели, мени је царство оставио - своје влаштито царство оно ке од дједа и прадједа стече и прими он законо, да њим владам ја наприједа. Јаох, али се ма дједина мени отимље сад по силу и слобода ш њом једина, за ком чекам смрт немилу. Ах, млађахан икад кому сагријешио сам ја толико, за што овако бит по мому граду вођен имам прико? Не за мене нег да осветим од козачкијех мој пук штета, војску против Лехом клетим ја предњега дигох љета. На ку упутих ја се први не штедећи царске главе, свеђ у огњу и у крви недобитан и пун славе. И да је сваки руком својом, ко ја мојом, учинио, не би турскијех сад побојом краљ пољачки дичан био. И за љубав коју указа царство моје пуку милом с пријетњом смртна, јох, пораза царство ми се граби силом - не, не од врлијех противника, с кијем војујућ имах гору, негли од истијех мојијех бојника, од ме страже у мом двору! Сред крвава да ли боја непријатељскијех испод сила сабља ваша, сабља моја живот ми је обранила, да изгубим царство пака,

222

да ми се отме сабља из рука од вас вернијех мојијех јунака и од драгога мога пука? Сабља ова ку сред рати лашка избит ми влас не може - тко ме чува, тко ме прати, да ми је уграби? Ах јаох, Боже! Свијетлу сабљу, с ком у руци славни Осман круну стече, и од унука сви унуци простријеше се надалече. Он ш њом најприје у Истоку славу и крипос своју узмножи и, да влада нашироку, око себе све подложи. Натољенско јездит поље силни се Орхан ш њом пак виђе; ш њом у Бруси све пристоље стави и сиње море приђе. Краљевски опет сто приније с овом Мурат прихрабрени у Галипоље из Брусије и сву српску земљу оплијени. Једна и друга видје страна с овом силна Бајазета; тим упријечи Тамерлана, завидећ му царство од свијета. С овом Мушан срца смина Дренопоље прими у сили и деспота Вукашина разби и с главом још раздили. Ш њоме Мурат други ступи напријед јакно стријела плаха, да под Витош све покупи и у Косово поље ујаха; и деспота туј Лазара ш њом би јоште погубио, клети Милош да с привара невјером га није убио. С овом Чоиш Челебија никопољскијех испод мира краља Шишмана изнаћ прија, с војском разби, пак затира. Угровлахе у врлини ухарачи Мехмет с овом, и указа змај на Дрини

223

словинскијем се витезом. С овом Мурат трећи усрну у Ђурђеву деспотину, и посијече још на Варну краља и угарску војску смину. С овом Мехмет славни узиде први на сто царства овега; Грке расу, смакну и скиде краља од Босне и херцега. Скендерију с овом пака цар Бајазет под влас стави и, ко и ја, на Пољака неизмерну војску отправи. С овом Селим прође јачи и полудне доби пуке; Каер прими и потлачи приохоле Мамалуке. Млад, ко и ја, стече с ове цар Сулиман час потпуну: прогна од Роде витезове и угарску оте круну. Селим син му с ове сабље лијепи Чипар оте силно, замијенивши све корабље за краљевство толи обилно. С овом Мурат стави узе крајичницим хрватскими, Ћесел-баша рват узе и краљевски Тавриш прими Дјед мој Мехмет с овом диже Угром, ки свуд веле смију, град притврди од Каниже и Аварин и Егрију. С овом отац мој објави недобитну величину; ову мени он остави, првородном свому сину. С овом пођох на Пољака и мом руком мнозијех побих и, да послух од јунака слијеђаше ме, добио бих. С овом иђах од бојника купећ са мном војску многу, да Емирина одметника у Истоку смакнут могу. С овом с вами добит сада

224

одлучио бијех јоштера од истока до запада, од полудне до сјевера. Ну, невјеру кажућ своју, тко сад граби без разлога славу вашу, славу моју, славу царства отманскога? Тко ми узима сабљу ону с ком свијет стари моји добише и ку мени по закону свому унуку оставише? Тко слободу у срамоти и живот ми овди тлачи, гди слобода и животи подложни су мени свачији, Ко на цара руке стере? тко ли цара сужњем води? - витезови од кијех вјере он обрањен вазда ходи! Ах, витези моји мили, пуче угодни, драги пуче! Сви ли ме сте оставили? сви ли цару свому муче? Ах, немојте давњу славу, ком се вернос ваша дичи, у издавству свим неправу нови прикор да обличи. Одговори ти, камење - глуши је од тебе мој пук сада - тер их гани на смиљење врху Османа, цара млада! усред града кому свога дједина се своја отима, и није јоште, јох, никога да му плачну милос има?" Вапећ тужне теј бесједе султан Осман с тешке смеће на мјесто се јур доведе гди цијењаше остат веће; и на тужбе цара млада Турци врли и немили, ако нијесу милос тада, дај су жалос оћутили! Засве да охо сваки тече, кажућ срџбу и немилос, проз очи му суза утјече:

225

гони му је скровна силос. Засве да се чине худи, учинит се заман хају да од пути нијесу људи и да срца не имају. Ови чијем су скупно устали да га у заклоп већ затворе, ето, јак хрид кад се обали низ висину стрму горе. ето клети Даут-паша тијеком тече коња хрла: "Што ће бити?" свак упраша, свак гонета дјела врла. Викну дошад сред јунака кијех Османа пратит стави: "Заповијед је царска така да се ови пас задави. Што крсмате без узрока? Ку чекате штету пријеку, докли бојници од Истока дођу и свијех нас овди исијеку? Што гледате? што чините? Смрти овега распа од свијета ваше животе утврдите и Мустафу цара света! Ганите се за опћено свачије добро без припасти; ер инако, раздијељено, убрзо ће царство пасти!" Ну цар Осман с друге стране вапијати не пристаје, једа како кога гане на сву помоћ онди да је. "Да ли цар ће, он говори, кому роб је свак на свијети, како један роб најгори испод робја свога умријети? Једа тебе, Боже с неби, влас деснице твоје објави тер при главној тој потреби млађахна ме не остави! Да да Вишњи срећу бољу тко на мому столу сједи: да добрзо му невољу и цар нови не услиједи, тер несрећа моја ова

226

не узрочи теј нескладе да сва кућа Отманова и ш њом царство турско паде!" Не дорече још овега, а Даут опет викну из гласа: "Што чините? Давите га!" и махраму смакну с паса. Једному је црнцу врже, сасма грду, страшну одвеће, без озира ки ју најбрже цару Осману на врат меће. Обара га затијем хрло, лијевом ногом тер се опира, чим му десном плеше грло, да му силом душу истира. Тако плешућ крај махрами зуби нохти потезаше, докли цар му под ногами справа стрјептје, пак издаше. Под ногами роба свога умрије овако цар од свијета и под ноге испод нога укопа се прешно опета; ере од истијех с кијех погину без царске се врже части у очин мечет под очину лијеву ногу у гроб тмасти. Охолас се љуска многа у ови начин плеше и тлачи, ка човјека умрлога с Богом пење и једначи. Виђ, проклети Махумете, ти ки у сабљу закон сложи, да натходе људске свјете свемогући суди Божји, и да умрла памет мани одлукам се својијем кријепи, јер гди не сја зрак сунчани, и с очим су људи слијепи. Ти, да краљ си, и да од тога дјело с туђом крвим слиди, затиште очи, ко да Бога није ки све зна и види. Ти под удес све постави и слободу воље оте, да народи сви с љубави

227

губе за те њих животе; да никому, велећ, своју уредбу утећ моћи није: ил' на дому, ил' на боју суђено је - умрит ти је! И ти, о отманско самосиље, ко без правде и разлога, да простереш сабљу диље, не има вику страха од Бога - ти, ти цара врх свијех људи досле учини узвишена, да не слика него свуда хтје да му се клања сјена; да твом сабљом он сам влада душе и тијела на сву вољу сред старога Цариграда, на новому свом пристољу; да га у образ погледати људски поглед не достоји, и да свуди куд се обрати с недобитном силом стоји; да му у руци чес је и срећа, да му је закон у бесједи; господа му да највећа трепте од саме заповиједи; паче да од њих сваки грло под сву сабљу стављат тече, ако хоће да неумрло добро у рају вјечном стече; да итко живе на свем свијети прид њим прострт на тле паде; да у живот му се име свети, а по смрти цркве граде. Ти врх свега још овега, да му утврдиш сабљу у руци, хтје да имају страх од њега сви народи и сви пуци. Али убрзо ће пасти видим клети своји закони; ер је сила Божјој власти наук вражји да се уклони. Ти нареди, потом ступи цар од свијета на пристоље, да под сабљу братју скупи и подави и покоље. Ну влас Божја цару Ахмату

228

погубити брата не да, хтећ, за убојства старијех плату, да брат, не син, заповиједа. Ти, да само су узвишена хоћ на сваку час највећу дјеца она покупљена кијех у сарај дјецом мећу; а тој, да тко не зна свога родитеља ни родјака цара уздржи, како с кога себи добра позна свака. Сад се згоди и учини смјенством злога Даут-паше да и ови, како и ини, твоји науци ташти осташе. Ти нареди да од крстјана синови се грабе млади, и војница да су избрана они ком се цар обгради; али Божја влас велика подигла је у час саде да тај грабља сваколика на истога цара паде. Тко мре у боју, с добрим свацим ти му обећа рај прилијепи, нека послух се у јунацим и погрда смрти укријепи. Али учини влас од Бога од крстјана надалече с непослуха витешкога да цар с главом једва утече. Ти хтје нитко да ничеса не има свога особита негли, јак Бог од небеса, тач да је један цар од свита. Ну влас Божја брзо у себи самосиља крши и слама за указат да на неби и на земљи она је сама. Ти у живот цара свети и под ноге све му стлачи, хтећ да роб је све на свијети а сам он цар врх свијех јачи. Ну влас Божја, кој имају поклањат се људи сами, хтје да пусти душу у вају

229

цар свом робу под ногами. Хтје ти да све тјера блуде, како хоће, Турчин сваки, и да жена држат буде колико их је хранит јаки; тако нека твоји народи без броја се узмнажају, тере цару, ки их господи, множ витеза на бој дају; ну се скрши сва тва слава, ер тисућа од тисућа твојијех исприд Владислава видјела се побјегућа.

- Уз дозволу накладника Булаја -