Архиепископ Вениамин (Федченков)

О ВЈЕРИ,

НЕВЈЕРЈУ

И СУМЊИ

САДРЖАЈ

Предговор руском издању:

"Али срце говори: вјеруј!.." - А. СВЕТОЗАРСКИ

Дио I. Дјетиња вјера

Дио II. Разумна вјера

Страх од ума

Вјерују ли учени људи?

Аргументи ума против вјере

o а) Незнање нечега не повлачи за собом његово непостојање

o б) Немогућност спознаје не повлачи за собом непостојање

o в) Неопходност чуда: не-подобије није непостојање

o г) Постизање непостижности и тајнољубље

o д) Једнакост путева вјере и знања: спознаја кроз откровење

o е) Прагматизам вјере: сврсисходност њезина

o ж) Смисао аналогија

o з) Природни закључци разума у корист вјере

Дио III. Религиозно искуство

а) Постоји ли?

б) Откровење Бога кроз свијет

в) Глас срца

г) Благодат Божија

д) Виђење

Дио IV. Слобода воље

Дио V. О сумњи

Дио VI. Чудеса Божија

1. Виђење у сну

2. Силазак огња

3. "Промрзли"

4. Јављање умрле

5. Искушење врага

6. Избављење од несреће

7. Истјеривање бјесова

8. Сила Јеванђеља

Закључак

ПРЕДГОВОР

Али срце говори: вјеруј!

"О вјери, невјерју и сумњи"... Тако се зове књига која се данас, ево, предлаже читаоцу.

Име њеног аутора - митрополита Вениамина (Федченкова) - тешко да је познато широком

кругу читалаца. Донедавно се дјела овог јарког духовног аутора уопште нису штампала,

изузев фрагментарних исјечака у периодичној црквеној штампи.

Митрополит је оставио изузетно богато насљедство. Он је био аутор прекрасних књига из

богословља, надахнутих проповиједи, према ријечима очевидаца - свима разумљивих,

проповиједи које позивају на дјела, које се памте. Његови мемоари, пуни дубоких мисли,

читају се у једном даху, као роман: све то још увијек чека да увиди свјетлост дана. Ипак,

када се говори о баштини владике Вениамина, било би нетачно тврдити да су његове

књиге биле закопане у земљу, да је свијећа коју је он разгарао сво ово вријеме била

скривена од људских очију. Књиге митрополита Вениамина су се чувале, у облику

прекуцаваних текстова, у манастирским и семинаријским библиотекама, у кућама

вјерника. Читали су их семинаристи и монаси, ходочасници који су долазили да се

поклоне светињама, људи који су почињали да вјерују и људи који су сумњали.

Вјероватно, сусрет са дјелима владике митрополита многима је давао помоћ и подршку, а

није искључено да се баш од његових књига у понеком срцу запалио благи пламен који

освјетљује пут ка спасењу. Његове књиге су живјеле у народу, за који је нераскидиво била

везана његова судбина, у народу за који је он једном приликом рекао да је "најбољи на

свијету". Не, наравно, зато што има лоших и добрих народа, него зато што је он

бесконачно волио народ и земљу у којима му је Бог одредио да прође своје животно

поприште; народ, у чије је поновно обраћање ка Хисту он увијек вјеровао, и није жалио

себе да се за то потруди... И, да ли је случајно ово? Не, уопште није случајно што мудра

ријеч светитеља до нас долази управо данас. Не ради се само о фамозним "могућностима"

и "немогућностима" да се књиге оваквог типа објављују код нас у Русији, о чисто вањским

приликама које њихову појаву условљавају (мада су и те, вањске прилике, предодређене с

висине). Не. Књига "О вјери, невјерју и сумњи" појављује се баш онда када нам је пријеко

потребна. Владика своје надахнуто слово - плод молитви и од свијета сакривених подвига

- дарује нама, који, било због својих, било због гријеха наших претходника, и даље

настављамо да се нераднички односимо према дјелу свога спасења, који и даље блудимо у

густој шуми коју су посадили инспиратори и сљедбеници насилничког атеизма. Дошло је

"погодно вријеме": отварају се храмови и манастири, издаје се духовна литература, у

живот људи се полако враћа Слово Божије. Несумњиво, расте интерес за традиционалне

хришћанске вриједности. И, гле - нама у помоћ стиже још једна књига. Одговор

"питалицама вијека овога"; тиха бесједа са духовно искусним човјеком. Управо -

"бесједа", зато што, док читаш књиге владике Вениамина, нехотице биваш прожет

његовим духом, његовим мислима, осјећаш подршку, добијаш добри савјет, руководство

на путу својих трагања. Шарм личности (у највишем смислу те ријечи) аутора књиге

побуђује нас да се заинтересујемо за њега, за његов живот. Зато сматрамо да је неопходно

да наведемо неке биографске податке из живота владике митрополита.

Будући јерарх се родио 1880. године у Тамбовској губернији, Кирсановска област, у

великој и сложној сељачкој породици. У свијету се звао Иван Атанасјевич Федченков.

Његови родитељи - Атанасије Иванович и Наталија Николајевна - имали су укупно

шесторо дјеце. И свакоме од њих су бивши дворски чиновник господе Баратинских и

кћерка сеоског ђакона успјели да дају образовање - више или средње. То није, наравно,

главно, мада су одлуком да свој дјеци дају образовање родитељи себе "осудили" на стални

и напорни труд и многа одрицања. Јер, ни тада, у "срећна времена", по руској земљи нису

текли мед и млијеко. У основи сваког успјеха лежао је тешки труд. А још и - молитва.

Родитељи су умјели да својој дјеци дају то највеће благо - вјеру, без које није могућа ни

молитва, ни нада. Та се вјера у дјечијим душама зарађала још од њихових првих свјесних

корака, и била испочетка проста, "дјетиња", да би се затим природно развијала, расла

заједно са човјеком, пролазила кроз многе стадијуме, очвршћавала са годинама, постајала

зрела и свјесна; усмјеравала и давала снагу у тешким тренуцима. У тој простој,

најобичнијој (таквих је било мноштво) породици расли су, у правом смислу те ријечи,

хармонично развијени људи - људи који вјерују и знају. Вјера и знање: љубав према њима

се још од "малих ногу" привила Вањи Федченкову. Она је одредила његов животни пут

монаха и богослова, поставила га на високе степене црквене хијерархије. И, што је веома

важно, будући владика је растао у атмосфери живе, дјелатне вјере, која га је инспирисала

на свакодневне, на први поглед мале, непримјетне подвиге. "Света бака Надежда" -

смирена и дубоко вјерујућа, добра и кротка, која није живјела за себе, него за своје

ближње. Мајка-трудбеница, која је положила живот за васпитање своје дјеце. Сама

породична атмосфера, са њеним свакодневним самоограничењима мрсних и посних дана,

са радосним празницима - све је то остављало благодатни траг на души дјечака који је

веома рано осјетио своје призвање и познао пут у храм Божији.

Своје образовање будући владика је почео у сеоској школи, затим се учио у Кирсанову, у

градској школи. Послије тога - духовна школа у Тамбову и Тамбовска Семинарија. Године

1903. Иван Федченков постаје студент Санкт-Петербуршке Духовне Академије, а на

посљедњој години Академије прима монаштво и добија име Вениамин. Године учења,

први кораци на монашком попришту, другови и наставници - све је то остало у памћењу

владике Вениамина на цијели живот. У својим дјелима он се често мисаоно враћа

годинама своје младости, са благодарношћу спомиње то вријеме. Али у тим успоменема,

сада већ зрелог човјека, умудреног духовним и животним искуством, човјека који мудро и

трезвено оцјењује проживљене године, провлаче се брижне ноте. Да, наравно. Јеромонах

Вениамин је био окружен заиста изузетним људима. Његов наставник је био архимандрит

Теофан (Бистров), касније архиепископ - духовник царске породице, човјек дубоке вјере и

моћног интелекта. У Академији је у то вријеме а. Теофан био на дужности инспектора. А

ректор је био архиепископ Сергиј (Старогародски) - будући патријарх Московски и све

Русије. Међу друговима о. Вениамина из Академије било је много њему по духу блиских

људи, који су искрено жељели да служе Богу и људима, који су се својски старали да

овладају нелаком богословском мудрошћу. Ипак, и о себи самом, и о многим људима који

су живјели са њим, који су, како се чинило, трагали за истим, владика даје неутјешан суд:

"Не, нисмо ми горјели, нисмо горјели"... Ту је кључ за одгонетање многих загонетних

питања за нас, који откривамо властиту недавну историју: том, горчином испуњеном

реченицом митрополит Вениамин открива важни духовни узрок, тачније, један од важних

узрока страшне трегедије која је пратила револуцију и ратове. Трегедије - отпадања од

Бога и Његове Свете Цркве, трагедије која се, авај, још није завршила и која још увијек

приноси своје горке плодове. Нисмо горјели... Чак и ти, малобројни људи, који су својим

животом стремили познању Бога, свијетлим начелима Православља, нису горјели... И, ма

како то чудно (а можда и чудовишно) изгледало данашњем "цивилизованом",

"савременом" или - како су говорили у доба владике Вениамина - "напредном" човјеку,

који живи по законима "свијета овога", - "нису горјели" - зато што су вјеру потчинили

разуму; зато што су голо интелектуално жонглирање мозга претпоставили унутрашњем

богопознању. Зато што су помоћу закона спознаје природног свијета хтјели да познају оно

што се познати не може, да објасне оно што се објаснити не може... Рационализам се

грубо уплитао и овладавао сфером у којој је он, просто, непримјењив.

Ипак, у Руској Цркви је био и пут који се никада није прекидао, који је чврстом нитју био

повезан са исконским светоотачким традицијама - пут додира и приопштења светињи, пут

који је заснован на унутрашње проживљеном искуству, на животу у Христу. Младом

иноку Вениамину се још у студентско вријеме посрећило да прислужује у вријеме

Божанствене Литургије оцу Јовану Кронштатском - великом молитвенику Руске Земље,

праведнику којег је он дубоко поштовао и чијим се духоносним дјелима често обраћао, и у

животу, и у својим књигама. Послије завршетка Академије о. Вениамин два пута посјећује

чувену Оптину пустињу; неко вријеме је био гост у манастиру, бивао је на бесједама са

старцима. И на сав живот је сачувао завјетну молитву једног од њих - јеросхимонаха

Нектарија (+1928.), понављајући у тешким тренуцима: "Боже! Дај ми благодат Твоју!"...

Задивљујућа особина уистину хришћанске душе - чувати, на читав живот! Слагати у свом

срцу "једино за потребу", приопштавајући се духу подвижника благочешћа[1], упијати у

себе тај дух, чувајући га. Религиозна списатељица, Н.А. Павлович (1895. - 1980.), духовна

кћерка старца Нектарија, која је много писала о Оптиној, једном, за вријеме богослужења

(у граду Риги) чак није ни попричала са њим, него га је само видјела - осјетила је у њему

"оптински дух", иако, наравно, није знала да је као млад о. Вениамин посјећивао Оптину.

Што још више чуди: о. Вениамин је посљедњи пут у Оптини био 1910. године, а Н.А.

Павлович га је први пут видјела, чини се, 1947. године - у сваком случају, крајем 1940.-их.

И тај "дух" се осјећао! Зар то није чудо? Зар то није доказ те реалности невидљивог, о

којој владика говори у својој књизи?

"Божији људи" - тако, љубавно, митрополит Вениамин назива све људе који се не

оглушују на зов живота горњег свијета, људе који живе том неземаљском реалношћу, који

иду по уском и трновитом путу у Царство Небеско. О грађанима Небеског Јерусалима, са

којима се он сретао у свом животу, о којима је слушао, са љубављу и благодарношћу је

написао књигу, коју је тако и назвао: "Божији људи".

Тај изузетни рад садржи приче о о праведницима: о оптинским старцима, о монасима у

свијету и, просто, о побожним мирјанима[2], чији се живот озаривао Правдом Божијом, о

онима који су топлотом своје љубави и вјере огријевали ближње. То је књига - о његовим

сусретима са светим људима.

Узгред буди речено, сусрети са "Божијим људима" су у великој мјери и одредили животни

пут будућег јерараха. Из забиљешки самог митрополита, као и из прича о њему, знамо да

су му монаштво, па чак и архијерејство, претсказали: схимник у Вароњежу (будући

владика је тада имао двије године); старац скита Јована Претече на Валааму, о. Никита;

једна побожна "велика" старица; јеромонах Гетсиманског скита Тројице-Сергијеве Лавре,

о. Исисдор...

Послије завршетка академије, у периоду 1907.-1908. године, јеромонах Вениамин је

професорски стипендиста на катедри Библијске историје, а од 1910.-1911. године - лични

секретар архиепископа Финског Сергија (Старогородског). Од 1911. године о. Вениамин,

у чину архимандрита, на дужности је ректора Тавријске Семинарије, а од 1913. до 1917.

године труди се на положају ректора Семинарије у Тверу. У периоду од 1917. - 1918.

године архимандрит Вениамин (Федченков) учествује у раду Помјесног Сабора

Православне Руске Цркве.

У то вријеме се отвара једна од најстрашнијих страница руске историје. Двије револуције

и грађански рат. Подјела и братоубиство. Крв, насиље, хаос. Вихори догађаја који

усковитлано смјењују један другог. Рушење старе државности, почетак отворених, по

својим димензијама невиђених у историји, погрома на Цркву Христову. Нажалост,

несрећа никад не долази сама. Истовремено са прогонитељима-безбожницима, а често и

руку под руку са њима, устају на Цркву, раздиру "Хитон Христов" расколници,

самостојници; почињу да јавно иступају будући обновљенци. Али и у то страшно вријеме

тукло је срце Православне Русије, и његов пулс се осјетио на засједањима Сабора.

Одушевљење вјерујућих људи који су стали у заштиту својих светиња излијевало се у

многољудним крсним ходовима и масовним "данима покајања". Руска Црква почиње да

даје непрегледни скуп мученика-исповиједника, који су својом крвљу искупљивали

гријехе народа, између осталог и гријехе безвјерја и "топло-хладности". Светитељ Тихон,

патријарх Московски, изабран жријебом, тих дана започиње свој крсни пут "свакодневног

умирања" за своје сверуско стадо. Црква је остала уз свој народ, и у условима најсуровијег

терора против зла се борила за њу јединим могућим начином, јединим моралним оружјем:

силом материнског убјеђивања и бриге о заблудјелим душама.

Године 1919. архимандриту Вениамину, који се на позив колегијума Тавријске

Семинарије вратио на положај ректора, било је суђено да ступи на пут архијерејског

служења. Обистинило се претсказање "Божијих људи". У Саборној цркви града

Симферопоља служена је архијерејска хиротонија архимандрита Вениамина (Федченкова)

у епископа Севастопољског, викарија Тавријске епархије. У грозном часу искушења која

су пала на Цркву и Отаџбину, владика Вениамин подиже на себе нимало лак крст

архијерејског служења.

Године 1920., већ послије евакуације бијелих из Новорасијска на Крим, епископ Вениамин

приступа Бијелом покрету; постаје "епископ армије и флота", глава војног духовништва

Руске Армије барона П.Н. Врангеља. Никакве вањске прилике њега нису принудиле на тај

корак. Епископ је свој избор направио добровољно, по зову срца, испуњавајући дуг

архипастира Цркве, дуг патриоте. Са главнокомандујућим је владика имао топле и

пријатељске односе; епископ Вениамин је био позван да као представник Цркве учествује

у раду савјета министара који је Врангељ био формирао.

Рјешавала се судбина Отаџбине. Ништавно мала величина - армија Врангеља, сатјерана на

Кримско полуострво, покушавала је да се супротстави побјешњелом притиску црвене

војске. Било је то посљедње парче старе Русије - земље у којој се живот градио на

хришћанским принципима, гдје је свакодневница у многом имала коријене у

Православљу... и, што је главно, срце те земље била је Свјатаја Рус[3], Русија храмова и

манастира, светитеља и стараца, испосника и светих жена. А сада још и мученика,

исповиједника, који су свакодневно мучени и убијани за име Христово... Ипак, та чудна и

краткотрајна државица - "Крим", крајње шарена по саставу свог становништва, по

политичким симпатијама својих грађана - наслиједила је и "невјерје и сумњу", који су

одавно нагризали руско друштво. Они који су требали да буду бијели витезови

хришћанства, такође, "нису горјели". "Ми нисмо бијели, ми смо сиви" - рећи ће једном

приликом владика Вениамин. Али они су за њега били "своји", рођени, блиски по духу, по

сличним условима живота, по васпитању, по идеалима, на крају крајева. Нарочито -

младићи-идеалисти, чији је допринос бијелом покрету тешко прецјенити. Дојучерашњи

студенти и гимназијалци, кадети и семинаристи, који су на Перекопу умирали "за Бога и

Отаџбину" изазивали су код епископа Вениамина врелу симпатију и у исто вријеме

страшно, болно осјећање туге. Упркос свему, нажалост, општи духовни подвиг је изостао.

Армија (тако се изразио владика) је била некрштена.

У новембру 1920. године, заједно са армијом и избјеглицама, епископ Севастопољски

Вениамин напушта Крим, оставља Отаџбину. Почињу дуге године изгнаништва...

Све, чему је био свједок, у чему је лично учествовао док је живио у Русији

предреволуционарних година, што је преживио у годинама грађанског рата и скитања у

туђини, митрополит је описао у својим мемоарима "На граници двају епоха". То је жива

слика живота старе Русије, галерија портрета из историје нама познатих људи, са којима је

имао прилику да се сретне владика Вениамин: цар Николај II и царица Александра

Фјодоровна, митрополит Антоније (Храповицки), Григорије Распутин и А.Ф. Керенски,

бивши терорист Л.А. Тихомиров и многи, многи други. Заједно са аутором ми путујемо

препуним вагоном по гладним, грађанским ратом опустошеним руским губернијама,

присуствујемо засједањима Помјесног Сабора... Саслушавања ЧК, ћелија у бољшевичком

логору, пријемна канцеларија Врангеља и брод који Русе неповратно одвози у туђину...

Епископ Вениамин у иностранству учестовује у уређењу црквеног живота у условима

емиграције. Живи у Србији, гдје у једном манастиру сакупља руску братију; предаје Закон

Божији у два кадетска корпуса: Руском и Донском (тај се корпус звао "Генерал Каледин");

једно, кратко вријеме (1923.-1924.) поново бива викарни архијереј - управља парохијама у

Карпатској Русији, гдје трпи "непријатности" од полиције и одолијева смицалицама

чехословачких власти, које сматрају да руски архијереј има превише утицаја на

православне "Русине". У то вријеме епископ Вениамин доноси одлуку да се врати у

отаџбину. Да ли је он знао шта се тамо дешава? У потпуности, наравно, не. Али њега је

вукло према Русији, према народу, којем је он имао и обавезу и жељу да проповиједа

Слово Божије, не гледајући ни на какве вањске, чак ни на најстрашније могуће услове

егзистенције. Бог је, тада, одлучио да буде другачије. Тек након двадесет година владика

ће поново бити у Русији, код куће. Мисао о проповиједи Јеванђеља, о судбини рођеног

народа који је лишен просвјетљења, није напуштала владику за све године његовог

пребивања у туђини. Она је несумњиво одиграла одлучујућу улогу у томе да је владика

прихватио "декларацију" митрополита Сергија (1927. г.), која је позивала на лојалност

совјетској власти. Данас се много говори и пише о том документу, и митрополит Сергиј

(Старогародски) се оптужује малтене за сарадњу са безбожницима, за издају интереса

вјерника. Сва та и таква размишљања људи, који су веома често далеки од Цркве, добро се

уклапају у извјесне идеолошке системе, у игре ријечима за које се не зна коме су и због

чега уопште потребне. "Декларација" је била прихваћена под страшним притиском власти,

које су потписивањем тог документа условљавале легално постојање Православне Цркве у

СССР.

Прије него што ће потписати "Декларацију", владика Вениамин служи четрдесет

литургија - ради "пројашњења ума и поткрјепљења снага", разумије се, духовних. И сво то

вријеме он, сваког дана, сваког часа, "ослушкује" и најмање своје душевне покрете,

размишља над Јеванђељем које је читано на богослужењу, тражи одговор у пламеној

молитви. Размишљања епископа Вениамина о "декларацији" забиљежена су у књизи

"Свјатој Сорокоуст". Навешћемо неколико фрагмената из ње.

"Јуче сам на трпези читао житије св. Александра Невског, који је, спасавајући душу

народа, спасавао тиме и државу; ради тога се и смирио пред кановима.

Али наша ствар, нас, духовника, јесте, макар, мислити само о души народа. А све остало

предоставити вољи Божијој - и сам народ са његовом влашћу".

"Рођени народ! Страдалнички и павши. Духом клонули. Чезне за његом и помоћу. Јадан!"

"Овдје се сво хришћанство приноси у жртву политици; а мора бити потпуно супротно: ми

морамо бити лојални, само да бисмо имали слободу проповиједи Јеванђеља".

"Но, добро... Ја ћу бити миран, комфоран... И емиграција ће се умирити.

А тамо? Тамо, у самој Русији? А шта ће се, авај, са народом? Неће ли моје смирење бити,

заправо, бјежање од подвига? Нећу ли се стидјети својег мира?

...Не! Мора се, макар и понијевши тешки крст, "служити народу" својему (ријечи

п[атријарха]. Тихона из сна).

Присјетих се како ми, у сну, п[атријарх]. Тихон говори: "Послужи народу!"..."

Завршио се "Сорокоуст", епископ Вениамин је потписао "декларацију". За њега, архијереја

који је остао вјеран Московској Патријаршији, патријаршијском мјестобљуститељу[4]

митрополиту Сергију, почиње живот препун сурових искушења и многих скрби међу

непријатељски расположеним саграђанима у емиграцији. Ускоро (1931. године) он мора

да напусти професорско мјесто на Православном Богословском Институту у Паризу, за

који је био везан од 1925. године, и да се сели у Америку, да би тамо почео да готово

потпуно сам уређује црквени живот православних који су сачували везу са Москвом, са

митрополитом Сергијем. Ипак, поред свих тегоба (није имао стално уточиште - спавао је

код познаника, трпио подсмјехе и исмијавања непријатељски расположених емиграната;

чак је, како причају, и улице мео) архиепископ (од 1933. године) Вениамин није одступао

од одлуке коју је донио у резултату дугог унутрашњег размишљања; остао је вјеран

свештеноначелништву Руске Православне Цркве.

Вијест о почетку рата са Њемачком владика је дочекао у Сједињеним Америчким

Државама. "Од судбине Русије зависи судбина свијета" - рекао је он једном поводом

догађаја на истоку Европе. Од првих дана Великог Отаџбинског рата[5] митрополит

Сјеверно-Амерички Вениамин, егзарх Московске Патријаршије у Америци (хиротонисан

1939. године) активно учествује у патриотском покрету који је обухватио велики дио

руске емиграције, и може се слободно рећи да је он био један од spiritus movens тог

покрета. Он наступа на митинзима по Америци, чита лекције о Русији, о Руској Цркви,

учествује у сакупљању помоћи; и гле, први товари помоћи Црвеној Армији (опрема за

болнице, лијекови, храна) ускоро полазе на пут за Русију.

Владика је већ прекорачио шездесету, он је већ старији човјек; мало-помало почиње да

занемоћава. Ипак, на све молбе својих сарадника - да причува своје здравље, он одговара:

"Нема се кад боловати"; и опет, савладавајући тегобе, ради, не штедећи снагу.

Митрополит Алеутски и Сјеверно-Амерички Вениамин - почасни предсједник руско-

америчког Комитета за помоћ Русији - имао је право да се у било које вријеме дана или

ноћи обрати предсједнику САД.

"Све ће се завршити добром". Те ријечи владика је изрекао на самом почетку рата, када се

чинило да нема никаквих основа за срећне прогнозе. Али је била зато нада. Била је

молитва и труд. За даровање побједе руском оружју молили су се тада и у храмовима који

нису били потчињени Патријаршији. И у томе се осјећао утицај митрополита Вениамина.

Задивљујуће! Рекло би се да Русе који живе у Америци од Отаџбине одваја не само океан -

међу њима и браћом у отаџбини се за протекле двије и по деценије отворила пропаст без

дна: револуција, немилосрдни братоубилачки рат, године изгнаништва, горчина губитака

и идеолошка неслагања. Рођену земљу и народ прекрила је "жељезна завјеса". Ипак,

упркос свему - преко океана, преко прошлости, преко анимозитета и мржње према режиму

- пребачене су нити помоћи и нелицемјерне љубави према браћи у отаџбини. Данас, као и

увијек, уосталом, на савјести свакога је да оцјењује тај порив наших земљака из

емиграције. Говоре свашта. "Бијели су се емигранти упецали на Стаљинову удицу, који их

је ловио на патриотизам. Помагали они јесу - али коме?" На ово се може одговорити само

једно: и митрополит Вениамин, као и сви Руси који су живјели у емиграцији а који су се

одазвали зову страдалничке Отаџбине, били су људи искрени; за разлику од многих

наших савременика, они нису бркали народ и земљу са режимом и његовим злочинима.

Руси су помагали Русима, земљаци - земљацима, браћа - браћи. Зар то није боље од мржње

и братоубиства?

Пред сам крај рата, крајем јануара - почетком фебруара 1945. године, први пут послије 25

година, владика одлази у отаџбину. Учествује на Помјесном Сабору Руске Православне

Цркве који је тих дана засједао у Москви. Митрополит Сергиј, који је био изабран за

патријарха у септембру 1943. године, починуо је 15. маја 1944. године. Сада је на

обудовјели патријаршијски пријесто био изабран митрополит Лењинградски и

Новгородски Алексеј (Симански). Дани рада Помјесог Сабора излили су се у право

црквено славље. Присуствовали су главе трију помјесних Цркава: Александријски,

Антиохијски и Грузински патријарх, представници других православних Цркава,

многобројни гости.

Митрополит Вениамин је на Сабору представљао своје америчко стадо, а такође је

наступио и у име митрополита Евлогија (Георгијевског) и такозваних "теофилеваца", који

раније нису били у заједници са Патријаршијом, а који су тада изјавили жељу да

заједништво обнове. На засједањима Помјесног Сабора се разматрало и обнављање

духовних школа, издавање богослужбене литературе, разматрала су се друга насушна

питања црквеног живота, на које се још колико је било јуче није смјело ни помишљати.

Али на владику Вениамина највећи утисак је оставио - народ Божији. Свих година

изгнаништва он се питао - да ли се сачувала вјера у руском народу. Крајем 30-их година, у

Њу Јорку, написао је:

"Тако је било прије, Русијо рођена:

Вјеровала си... А данас?

Умом те већ одавно не познајем;

Али срце говори: вјеруј!"

Срце се није преварило...

"Имао сам довољно прилике да погледам на свој рођени народ, и имао сам времена да га

схватим. Отворено говорим: утисак који је на мене оставио народ јесте најјаче, најважније

од свега што ја из Отаџбине носим са собом у иностранство. И прије свега, рећи ћу о

вјерницима: Боже, каква је врела вјера у њима!", - писао је митрополит Вениамин у свом

чланку, изданом у "Журналу Московске Патријаршије". И још: "Врела је вјера у руском

православном народу... Русија је и данас света. Да, сада ја могу, без икаквих сумњи, да

тврдим: жива је православна вјера у руском народу... И уопште, дошао сам до тврдог

убјеђења да је - не само у појединачним личностима, него и у широким масама народним -

вјера жива, и да она расте." (Митрополит Вениамин (Федченков). Моји утисци о Русији.

//Журнал Московске Патријаршије. 1945. № 3.стр. 21-24).

1947. године владика се дефинитивно враћа у Отаџбину. За вријеме своје посјете 1945.

године он се својим очима увјерио у најважније: да је "вјера жива, и да она расте". Значи -

потребан је кући. У Америци оставља епархију која обједињује 50 парохија Московске

Патријаршије (а није било ни једне једине!).

Руска Црква је издржала страшне погроме, сачувала неприкосновено своје догмате и

каноне. Оживљавао је црквени живот; људи који су отворено исповиједали своју вјеру,

сами то не знајући, чак и не помишљајући на то, били су побједници. Они су сачували

срце народа - Свето Православље.

Наравно, препород се одвијао у веома тешким условима. Још је свјеж био бол трагичних

губитака, а и контрола власти није дала да се заборави на њу. Уређење црквеног живота,

који је пред почетак рата тек једва тињао, и био, практично, осуђен на уништење,

пролазило је сада кроз послератне тешкоће. Радост и туга су ишли руку под руку: губитак

блиских, разбијене судбине, несређени животи. Једном ријечју - патње...

Владика Вениамин, послан на Ришску катедру, обратио се свом новом стаду оваквим

ријечима: "Радујте се, увијек се радујте, и у патњама се радујте!" Тако је он поново почео

да служи у границама Отаџбине, послије прекида од више од четврт вијека. Почео је са

обраћањем народу, обраћањем у којем је кључна ријеч била "радост" - неодвојива црта

вјере.

У периоду од 1951.-1955. године митрополит Вениамин управља Ростовском епархијом.

Тих година сусреће се и одржава топле односе са архиепископом Луком (Војно-

Јасеницким) - изузетним јерархом и богословом, храбрим исповиједником, који је прошао

испод наковња страшних искушења. У то вријеме владика Лука је управљао

Симферопољском епархијом.

Године 1955. митрополит је послан на Саратовску катедру. Имао је тада 75 година. Снаге

попуштају, владика почиње да поболијева. 1958. године Високопреосвештени Вениамин,

митрополит Саратовски и Вољски, по сопственој молби се повлачи у покој и ступа у

обитељ Псково-Печерског манастира. Његове посљедње године протичу у тој обитељи.

Починуо је владика 4. октобра 1961. године; сахрањен је у манастирским Богозданим

пећинама.

Посљедњих година живота, заједно са бригама о управљању епархијама, митрополит

Вениамин сређује своје забиљешке, преуређује раније текстове. Завршава књигу "О вјери,

невјерју и сумњи", коју је започео још у Америци. Владика је читав живот записивао своја

размишљања, мисли о разним питањима црквеног и друштвеног живота, сакупљао приче

о "Божијим људима", о праведницима, о чудесним појавама. Записивао је и оно чему је

сам био свједок. Сакупљао је и писма која су му разни људи писали, посебно она у којима

су се одражавале људске судбине, закономјерности духовног живота. Или, пак, просто -

свједочанства љубави према њему. А та љубав, повјерење и привезаност, дубока

симпатија према личности владике од стране његовог вјерног стада пратила га је на свим

мјестима служења. Тај богати материјал владика је користио у својим књигама. Једна од

њих је - пред вама.

А. СВЕТОЗАРСКИ

НАПОМЕНЕ:

1. благочешће - побожност, оданост Богу (прим.прев.)

2. мирјанин - хришћанин који је у свијету, парохијанин, вјерник који не припада

црквеном клеру (прим.прев.)

3. Свјатаја Рус - Света Русија. (прим. прев.)

4. мјестобљуститељ - чувар мјеста (прим. прев.)

5. тако Рсуи зову II свјетски рат (прим. прев.)

Дио I

ДЈЕТИЊА ВЈЕРА

Још давно се у мени купио материјал о вјери и невјерју. Може се чак рећи да је сав мој

живот био испреплетен тим питањима - на овај или онај начин. И до данашњег дана ја

ЖИВИМ У АТМОСФЕРИ ТИХ ПИТАЊА: све остало се врти око њих, или њима бива

пресјецано. На те теме сам читао лекције на Санкт-Петербуршкој (СПб) Духовној

Академији и на Паришком Богословском институту, као и на различитим јавним

наступима. Имам и неке забиљешке-конспекте. И ево, ове, слободне седмице, записаћу

понешто.

+ + +

То неће бити неизоставно "лекције", него, прије, "аутобиографске" забиљешке о томе како

сам ја у животу преживљавао питања о вјери, шта сам и како мислио о њима. Биће то

нешто попут "исповиједи о вјери".

И, волио бих да то опишем живо - јер, све то сам ја стварно преживљавао. Биће то

забиљешке срца, накнадно обучене и у форме ума.

+ + +

А некоме можда и послуже: људи личе једни на друге.

+ + +

Почећу са тим, како сам почео себе да памтим са вјером.

+ + +

Наравно, не сјећам се како и када је мајка у моју душу посијала прве ријечи и мисли о

вјери... Моје најдубље сјећање мене већ затиче као вјерника - што су били и моји

родитељи, што су, уосталом, били и сви људи који су нас окруживали, људи из "просте",

готово сељачке класе. Отац мој је био писар на имању Б., а мајка кћерка ђакона из села

Софинки.[1] Отац је као дјечак још био кмет. Никаквих "безбожника" ја у свом дјетињству

нисам видио, нити сам за њих био чуо. Сви око мене су вјеровали без икаквих сумњи.

Свијет Божији, натприродни, био је исто онолико реалан, колико и овај земаљски.

Буквално - никакве разлике. Ја се чак и не сјећам: кад сам први пут сазнао да постоје и -

безбожници? Не сјећам се ни утиска од тог новог сазнања. У сваком случају, то није на

мене оставило, очигледно, никакав утисак - ако ни због чега, а оно због тога што у мом

памћењу није остало ништа нарочито везано за то... И тако, ја себе памтим као одувијек

вјерујућег! И могу да кажем: никада нисам био невјерник. Ипак, знам шта је то стање

сумње и невјерја; о томе ћу писати касније.

... Да послије не заборавим: записаћу један разговор на ову тему (и уопште, нећу се нешто

посебно бринути о "систему" забиљешки: није он баш толико ни важан). Једном, када сам

био у Москви, посјетио сам познаника којег сам веома поштовао, Владимира Алексејевича

Кожевникова[2]. Био је то човјек огромне ерудиције, што се оно каже - прави учењак.

Његова библиотека је имала на хиљаде књига. Знао је све главне европске језике. Написао

је и неколико радова (недовршених) о будизму...

Недуго до своје смрти, он се разболио од страшне врсте грознице, која га је бацакала

тамо-амо по постељи, као перце... Свратио сам да га обиђем. Он је лежао у постељи и

савршено мирно водио бесједу. Између осталог, показујући руком на хиљаде књига које

су стајале на полицама, са незлонамјерном иронијом је рекао:

"Све сам ја те будале прочитао; ипак, вјеру нисам изгубио. Ја сам увијек вјеровао".

Скончао је мирно. Царство Небеско твојој души, раб Божији Владимир...

Међу књигама које је написао налази се и неколико брошура о вјери: оне су просте по

излагању, али веома дубоке... Сада се не сјећам тачног наслова. Али потражићу и касније

записати: оне вриједе да их прочита свако ко се интересује тим питањима - несумњиво ће

имати користи од њих.

+ + +

Први утисак који је у мојим успоменама везан за вјеру је - Васкрс. За Васкрс се

припремала сва наша породица - као и све - још дуго прије самог празника. И то је

ишчекивање све више расло.

У суботу увече у кући се говорило о ноћној служби за Васкрс. Ја још ниједном до тада

нисам био на служби: био сам превише мали... Вјероватно, тада ми је било око 4 године...

И страшно сам хтио да будем на служби. Почео сам да преклињем мајку да и мене поведе

са собом у цркву... Очекивао сам да се деси нешто величанствено. Мало моје срдашце

треперило је од наступајуће радости. Мама (она је у породици била главна) је обећала; али

ми је савјетовала да раније легнем на спавање. Одмах сам, са надом, уснуо; нажалост,

пробудио сам се када је већ свитало. Наши су се већ били вратили из цркве (обично су за

ту прилику давали коње са "имања")...

Испало је да су они мене само утјешили обећањем, али ме нису повели. Старији брат,

Миша, већ је био удостојен те радости. Било ми је криво. Али сам убрзо заборавио на

своју тугу. Васкршња радост је и мене обузела и понијела напријед. Дјечија је туга, као

јутарња роса, недуговјечна... А сљедеће године сам већ био са заједно са свим нашим... Не

сјећам се свега: само је радост била необична... И поред свега осталог - када се пјевало

"Христос Воскресе" и обилазило око цркве - пуцали су (барутом) из топа, којег су ко зна

како сачувале газде.[3] Било је страшно, али је и захватало дух. Све се слијевало у

свеопште надахнуће; још су били запалили бурад са смолом... Ноћу је то било лијепо...

Сјећам се, око храма су жене постављале "пасхе" (васкршње колаче без квасца) и

офарбана јаја; а у "пасху" су се утискивале свијеће... "Баћушке" (свештеник, ђакон и

ђачић) су ишли, појали и шкропили их светом водицом (послије Литургије); жене би

одмах послије тога у крпе умотавале колаче и трчале кућама... Ватри је бивало све мање.

Жареви су догарали дремљиво, баш као да су се преко ноћи уморили... Зора је почињала

да свијетли... Возили смо се на коњским колима. Под точковима кола и копитима коња

још је које-гдје крцкао лед: биће да је тада Васкрс пао рано. Код куће су отац и мајка три

пута отпјевали "Христос Воскресе" и ми смо се са радошћу омрсили слатким пасхалним

колачем, перецима, јајима... Било је радосно на мом дјечијем срцу... Послије тога смо

одмах легли на спавање, послије готово непроспаване ноћи. Око 11 сати ујутро пробудили

смо се за ручак. Али већ тада оне трепетне радости није било. Нека мирна тишина је благо

провејавала у души... Послије тога - игра са јајима на улици, гдје су се искупљали сви

људи који су радили за "господу". Ни о каквој социјалној неједнакости, разумљиво, није

се ни размишљало: срце је било радосно; храна је била укусна; душа је била чиста; све

унаоколо било је радосно. Шта од тога има љепше? Заборављао се цијели свијет!.. Срећно

вријеме...

+ + +

Већ много послије тога ја сам обратио пажњу на то - како су свештеници на Васкрс

долазили у посјету и у нашу кућу... Послије посјете господи, баћушка је ишао по

"дворишту". Чекали смо. Пред иконама је горјело зелено кандилце. Све је било чисто...

Ми, дјеца, стражарили смо - кад ће се појавити "иконе".

... "Ево их, иду, иду!" Нагињући се кроз ниска врата, "баћушке" су отпјевале кратки

молебан, похристосовали се; тата је нешто (вјероватно, сребрени петак), снебивајући се,

непримјетно тутнуо у руку баћушки и замолио да "присједну". Предложили су им да се

погосте: одбили су... двије-три ријечи, и сви су отишли...

И тек ту сам осјетио да је празник "дошао" и у нашу кућу. Све док нису дошле "иконе",

тачно је нешто недостајало. Шта је то било - не знам, и немам намјеру чак ни да

објашњавам; али, та се успомена урезала у моје памћење заувијек... И послије сам мислио:

како неразумно поступају људи када на тај дан не примају у кућу "баћушке"! Какве

радости они лишавају сами себе... Баћушке, вјероватно, чак и не подозријевају, каква

радост улази у кућу са њима - они су навикли. А за мене је то била као Божија посјета...

Може бити, и данас, када ми, духовници, посјећујемо људе са молебнима на празнике, и

они такође осјећају радост од нас; или: кроз нас - од Бога!..

+ + +

Још се сјећам како ме је бака (Надежда - Царство јој Небеско - била је света смиреница)

водила у цркву која је стајала на брду, двије врсте од нашег кућерка. Водила ме је да се

причестим Св. Тајни. Тада су на мене надијевали чисту шарену кошуљицу са цвјетићима,

сјећам се - било је љето - и то ми се такође много допадало. Утисака од Св. Причешћа у

том раном дјетињству ја се не сјећам; али се овога сјећам: остало је само лако осјећање

мира и тихог, благоговејног, безгласног, сабраног торжества: тачно као да сам тог пута

постао одрастао, озбиљан...

Једном смо бака и ја закаснили на причешће. Било ми је криво... Зашто су уз мене водили

једно од дјеце (брат Михајло је био старији двије године, али њега нису водили са мном) -

не знам... Да се већ тада није назирао Промисао Божији о мени, недостојном?

Кад смо већ код тога, да кажем нешто и о светој баки нашој. Мама ми је причала да је ђедо

није оженио по свом избору, него по вољи родитеља, како се то обично и радило у старим

временима код простих сељачких и духовничких породица. Било је то овако. Једне зимске

вечери ђедов отац Василије (Оршевски) уђе у кућу; а ђедо, Николај, тада још младић (због

нечега није био завршио учење у духовним школама), лежаше на пећи.[4]

- Николај, о, Николај! - говори нашем ђеду његов отац.

- Шта је, баћушка?

- Ја одлучио да те женим.

- С ким, баћушка? - интересује се жених.

- Ама, ево, од оца Василија (у том селу, Оршевки, био је још један ђакон, такође Василије)

хоћу да за те узмем Надежду.

- Баћушка? Па зар ону рошаву?! - буни се незадовољни и неради младожења. А бака је у

дјетињству одболовала богиње, и на лицу јој је било остало неколико крупних пјега, мада

оне уопште нису квариле изглед њеног лица.

- Шта?! - разгњевио се отац ђакон. - Па како ти то тако? Ко сам ја теби: непријатељ, или

отац? Знам ја кога теби бирам. Дедер, силази с пећи!

Ђедо сиђе; а отац његов узе притку, па по леђима: једном, други пут, и - "поучи га".

- Опрости, баћушка, запомагао је ђедо. Узећу и рошаву, и грбаву, какву год - твоја воља!

Тако је и било: оженио га је. И како је мудар био његов избор: ђедо није био баш сасвим

мирног карактера; касније је веома много пио. Имао је велики пчеларник, неколико

стотина кошница: трговина, мед и медовача; а на парохијским службама стално се

пијуцка; мало-помало, постао је алкохоличар. Посљедњих 18 година живота (умро је у 71-

72. години) је чак изгубио здрав разум, подјетињио је. Живио је мало код нас, мало код

друге кћерке - Ане Соколове (такође кротке свете жене, удате за појца Јакова

Николајевича). Био је врло тих; само се шалио и смијешио. Нико од дјеце га се није

бојао... Умро је код тетке Ане; његову смрт ја нисам видио.

И гле, таквом немирном жениху Господ је послао смирену жену Надежду! Она се никада

није жалила, никада није роптала на ђеда: увијек је била тиха-претиха, ћутљива и кротка.

Да, може се рећи - "света". Апостол Павле често у посланицама пише за хришћане:

"Поздрављају вас сви свети, посебно који су из дома Ћесарева" (Фил. 4:22); "Поздрављају

вас (Коринћане) браћа сва" (1 Кор. 16:20); "Поздрављају те сви који су са мном. Поздрави

све који нас љубе у вјери" (Тит. 3:15). Први хришћани су живјели свето, остајали су у

породицама, са мужевима, са женама, са дјецом - или, чак, и као робови. И ево, моја је

бака била уистину таква.

Због тога ју је Господ сподобио необично тихе смрти, за коју се ми и молимо:

"Христианскија кончини живота нашего, безболезњени, непостидни, мирни - у Господа

просим"[5]. Тога се сјећам. Мени је тада вјероватно било седам, или можда шест и кусур

година. Спавао сам са својим малим брацом Сергејем на великом кревету. Остали су

спавали на поду. Бака - на лежаљки (додатак на великој руској пећи, са бока, за топло

лежање и сан)... Бака, колико се ја сјећам, никада ни од чега није боловала. Било јој је тада

71 - 72 године, вјероватно. Али већ је била много слаба. Мора да је због тога лампа била

пригушена. Одједном - чујем (или је то послије мама причала?):

- Наташа! (Зове бака моју маму.) Серјожа се открио у сну (т.ј. збацио је са себе декицу):

покриј га.

Очигледно је било да је већ била много слаба, чим није могла сама да устане. Мама, која је

и иначе била веома осјетљива и брза, истог је часа скочила са пода и покрила браца. Ту

сам се и ја скроз разбудио. Мама је хтјела опет да легне да спава, али је бака одједном

почела да дише некако необично тешко. Мама је то чула и препала се. Пришла јој је,

погледала је и позвала тату:

- Отац, отац! Устај, са бабом нешто није у реду.

Мама се усплахирила. А отац је увијек био спокојан: а и због чега се бринути у овом

свијету? Па и хахлацка[6] (Федченко!) простодушност је била дубоко усађена у њега

(јездили на волујским колима Украјинци: све "лагано-по-лагано"). Тата је устао, погледао

на баку и сасвим мирно рекао:

- Баба умире.

Мама је почела горко да плаче... Сви су се пробудили... Ја - не сјећам се тачно, али ми се

чини да се нисам много узбудио. Тата је запалио воштану свјећу и пришао баки:

- Баба, прекрсти се! (Вјероватно, имала је још толико снаге.) - Узми свијећу у руке.

Узела је. А потом још неколико пута уздахнула дубоко. И савршено тихо умрла... Мама је

заридала... Трећег су дана бабу сахранили. И носили су је по истом оном путу, по којем

смо она и ја ишли да се причестимо. Ја сам ишао испред ковчега и носио иконицу...

Сахранили су је на гробљу - на лијевој страни, скоро тик уз капелу. Света. То је, чини ми

се, било ране јесени - вјероватно, још у септембру (приближно 1886. - 1887. године). Пола

године касније скончао је, код друге кећерке, у селу, и болесни ђедо.

Ја до дан-данас не само да помињем у молитвама своју бабушку, него, када ми бива тешко

на души, ја је молим да се она помоли за мене, тамо, код Бога: њена молитва, смирена и

чиста (наравно, она је била чистог живота), долази до Бога.

Сјећам се како сам "говио"[7]. Било је то 5 година послије бакине смрти...

Свештеник, о. Владимир, примао је исповијед на десном клиросу. И, колико се мени чини,

невину дјечицу исповиједао је у гомилама, по петоро... А и какве смо ми тада гријехе

имали? А имали смо. Већ смо их имали... Авај! И одлично се сјећам, како сам се, послије

исповиједи, радостан, са брда стрмоглавио ка кући, буквално сам на крилима летио: тако

ми је било радосно на души! И већ послије исповиједи није се препоручивало јести. Мама,

такође радосна због нас, што смо се очистили (а народ говори: "справили се, исправили

се"), ласкаво говори:

- Де, дјецо, лијежите што прије: да нешто не згријешите. Сутра - причест!

А ми смо, заиста се плашећи да савјест своју не уфлекамо, ни ријечју, ни мишљу, одмах

скочили у постељу; уснули смо безметежним сном невиности. Сљедећи дан смо се

"сподобили" причешћа... Још је било радосније, него јуче, и нама, и родитељима. Они су

тада били посебно њежни према нама... Света тишина и љубав улазили су са

причесницима у кућу: "Бог љубави и мира" улазио је са нама у дом (2 Кор.13,11).

Сви су нам честитали; добро нас угостили; јучерашњи пост је данас био богато награђен.

+ + +

Свима је познато да је за дјецу савршено нормално и реално постојање другог свијета. А

пошто се ја готово ничега не сјећам из свог дјетињства, записаћу понешто из живота друге

дјеце.

Једно трогодишње дијете - пише мени његова баба Ш. - дуго се мучи кашљем. Пред сном

говори својој баби:

- Бабушка! Ако у сну видиш анђеле, реци им да ме прође кашаљ: много сам се уморио од

њега!

Друга баба, која је дошла да посјети кћерку која је умирала од туберкулозе, причала ми је

о унуку Аљоши:

- Моја се кћер удала за комесара. Он јој је заповиједио да чак и не спомиње Бога. А мени

на грудима виси крст. И Аљоша видио.

- Бабушка! Шта ти је то?

- Сат, - одговорам ја, - мили мој!

А он се приближио и ослушкује: не куца. Није повјеровао.

А звоно је на празнике ипак звонило. Ни сама не знам како, али он је ипак некако чуо за

Бога. И, једног дана, говори он мени:

- Бако! Поведи ме у цркву; само једном, само једном да погледам на Бога - и нећу више.

Често, у најмлађем узрасту, дјеца бркају свештеника са Богом. У Бугарској сам срео 4-

годишњег дјечака који је, када ме је видио, брзо потрчао код оца у продавницу и гласно

завикао: "Бог, Бог иде!" Дао сам му поклончић.

У Њујорку (1933. године) ме је један црнокожи дјечко питао (на енглеском):

- Ти си Бог?

- Нисам.

- Ко си онда? Мајка Божија?

- Нисам. Ја сам епископ.

Није схватио... Није, вјероватно, чуо за ту ријеч.

- Свештеник, priest, priest! - говорим.

Сасвим мајушно дијете довели у храм. Кад се вратило кући, питају га:

- И, шта си видио у цркви?

- Дош'о Бого, пустио дим (из кандила) и отиш'о. И то ти је сва служба.

Седмогодишња дјевојчица Соња. Мајка јој се разбољела. Говорили су о њеној смрти. Али

ћеркица је била сасвим спокојна. Када се њена мајка највише жалила на болове и плашила

се смрти, Соња јој је пришла и питала је:

- Мамо, што се ти бојиш смрти? Па ти си ми причала да је у рају много лијепо код Бога. А

ти нећеш туда да идеш?

Не знам шта је мајка одговорила.

Соњу су често причешћивали, и она је то много вољела.

У Њујорку једна мајка врло често причешћује своју дјецу, Петра и Павла, плавушане. И

како ја волим да их причешћујем! И они воле. Баш као да су анђели.

Падају ми на памет и мало одраслији "анђели", кадети Донског корпуса (у граду Билеће,

Југославија). За исповијед су се припремали по групама (2-3 вода - класе).

Једном, послије причешћа, дошли код мене два момка, са својих 16-17 година... Чисти,

лијепи. Куцају. Примам их.

- Што сте дошли? - питам ја.

- Онаако...!

Сједају. Ћутимо... Сједе... тихи...

- И, како се осјећате? - питам.

- Лијеепо! одговара један.

Други додаје:

- Као да је Васкрс!

Још су поћутали. И мени је било радосно да, ћутећи, сједим са њима. А онда један говори

замишљено:

- Замисли само! Због чега нам је Бог дао овакву радост!.. Само због тога што смо се

исповиједили (т.ј. гријехе открили)...

Посједили су мало, и отишли. А у мени је остао осјећај да су ми у посјети били прави

анђели... И данас се радујем кад се њих сјетим.

Други кадет, из истог корпуса, паметан момчић, "први ученик" у воду, послије причешћа

ми је рекао да се он, одједном, осјетио тако физички "лако, као да сам постао лакши за

неколико килограма"... То заслужује пажњу: човјек се одухотворује када се сједињује са

Христом. И Он је, послије Васкрсења, добио духовно тијело, које није имало ни тежину,

ни густину; зато Се Он појављивао и ишчезавао кроз врата... И вазнио Се. И због тога има

дубоког смисла обичај да се у Цркви (духовници, у олтару, тајно) послије причешћа чита:

"Воскресеније Христово видјевше", "Свјатисја, свјатисја, Нови (будући, духовни, о којем

се говори у гл. 21 и 22 Откровења) Јерусалиме"... Град духовни, Божански, у којем "неће

потребовати видјела од жижка, ни видјела сунчевог, јер ће их обасјавати Господ Бог"

(22:5). "И имаше славу Божију" (21:11). "град свети, Јерусалим нов, силази од Бога с неба,

приправљен као невјеста, украшена мужу својему" (21:2). А онда читају: "О Пасха велија

и свјаштенејшаја, Христе!.. Подавај нам истеје (још реалније) Тебе причашћатисја у

невечерњем дњу Царствија Твојего" (Пасхални канон, 9. пјесма).

Сјетио сам се још једног необичног дејства Св. Причешћа. Али већ више не на младенца

по тијелу...

У Паризу, у Сергијевом подворју[8], пришла ми је млада, 25-годишња дјевојка. Писац.

Први пут је видим.

- Чиме могу служити?

- Ја сам дошла да се исповиједим код Вас.

- Добро: не смијем да откажем. А зашто сте баш код мене дошли?

- Мене је код Вас послала Р-а.

То је била покрштена јеврејка, дјевојчина познаница.

Послије још неколико минута, ја сам хтио да приступим тајанству исповиједи. Одједном,

гошћа одлучно изјављује:

- Не! Ја се код Вас нећу исповиједати.

- Шта је сад? Зашто нећете?

- Па... ја хоћу да се исповиједим код свештеника који ме уопште не познаје, нити ја њега.

А ево, ја сам са Вама попричала пет минута, и мени се чини да Вас знам већ двадесет

година. Не, не, нећу, нећу! Биће ме стид!

И већ је хтјела да оде.

Ја сам почео да је наговарам да одбаци то ђаволско искушење. Али она - запела на свом:

нећу, не, не, нећу, па нећу!

Тад сам се ја упустио у невино лукавство.

- Слушајте, - говорим - ево, Ви нећете ништа говорити; само клекните на кољена, и ја ћу

умјесто Вас да говорим: ако моје ријечи буду истините, ћутите; а ако не буду, реците

само: не. То већ није тешко.

Мало се још колебала, али се сагласила. Ја сам прочитао молитве. Клекнули смо. Ја сам

говорио... Исповијед је, Богу хвала, успјела. Био је Велики Чисти Четвртак, послије

службе. Сљедећег дана нема Литургије и причешћа. Само се на вечерњој износи

Плаштаница. Врши се Жртва Голготска.

Исповиједница је била на служби. Послије вечерње притрчава код мене у собу и у ужасу

говори:

- А мени је опет хаос у души. Опет ми се све завртјело у глави. Све је то лијепо; али, шта

ако је све то само творевина нашег срца и ума? Шта ако свега тога у стварности нема? (о

сумњама ћу писати посебно)

- А због чега тако мислите?

- Ја и сама не знам - због чега! - ужаснуто, с муком говори она. - Та су питања дошла у

моју главу - не знам ни сама откуда, мимо моје воље. И ја сам се опет сва срушила. То је -

ужасно!

- Чекајте, чекајте! - рекох ја. И одједном мени пада на памет да прочитам нешто из

Јеванђеља. Она се зауставила.

- Ми сада нећемо са Вама доказивати битије[9] и истину свијету... Него ћемо је просто

погледати... Видјећемо је, својим очима.

- Како? - задивљено пита она, са радосном тајном надом да ће изаћи из ужаса сумње који

ју је био обузео.

- Ево га, Јеванђеље. Шта је Јеванђеље? Ми говоримо да је оно "Откровење" Божанско,

"Слово Божије". Ако је "откровење", онда оно - не доказује, него, просто, показује,

"открива" нам тај свијет, његову несумњиву стварност и истину. Ево, отворићу насумице,

па гдје оворим, то ћемо и прочитати, и увидјећемо тај свијет.

Отворам Јеванђеље од Марка, и прсти падају на крај пете главе. Читам јој о васкрсењу

кћерке архисинагога:

"И узевши дјевицу за руку рече јој (Христос): талита, куми! које значи: дјевојко, теби

говорим, устани.

И одмах дјевојка уста и хођаше, јер бијаше од дванаест година. И зачудише се чудом

великијем. И запријети им врло да нико не дозна за то, и рече: подајте јој да једе" (41-43).

Ево, погледајте, - говорим ја. Зар Вама није очигледно да су све то записали вјеродостојни

очевици? Ево, сами реците: због чега би они писали о дјевојчици како она, након што је

васкрсла, "хођаше" по соби? Зар није свеједно: ходала или сједила (упореди Дјела Ап.

9:40-41: Талита коју је васкрсао ап. Петар "отвори очи своје и, видјевши Петра, сједе.

Петар пак пруживши јој руку, подиже је...") Ипак, тај су детаљ очевици примјетили и

записали. Св. јев. Марко, као што је познато, писао је по ријечима свог учитеља, ап. Петра,

који је при овом чуду био са Јованом и Јаковом (Мк. 5:37). И њих самих је запањило то

ходање: она само што је била мртва, а сада хода здрава-здравцијата. Познато је да дјеца не

воле да сједе, да воле да се крећу, да нешто раде. И Апостол управо тиме објашњава: она

тада бијаше само "од 12 година"... Дјевојчица још... А затим: "подајте јој да једе"... Други

интересантан детаљ: иако је ходала по соби, ипак је примјетно ослабила, те Се Спаситељ и

за то постарао. Де, - говорим ја - сами реците (поштена сте и паметна дјевојка) - зар није

очигледно, сваком уму и срцу које о томе размишља без предрасуда, да је то све стварно

било? Па зар се, заиста, и Вама није "открило" да је све то - истина? А ако су истинита та

два-три реда, истинито је и све што је изнад и испод тога написано, о Христу и о Оцу

Његовом и о Духу Светом, и уопште, све што је откривено у Јеванђељу о оном свијету?!

Сами реците.

- Да, то је тачно! - тихо је потврдила збуњена дјевојка-писац. - То је истина.

- Е, идите тада с миром, а сутра се причестите. А ако на Вас опет наиђу сумњичаве

помисли - уопште не обраћајте никакву, ни најмању, пажњу на њих. Будите спокојни и

тврди: Ви видите да је све то стварно било, и јесте.

Отишла је савршено умирена.

У Велику Суботу се причестила. Само што сам се из храма вратио у своју собу, ето и ње,

необично радосне. Ја сам волио да зовем причеснике на чај.

- Изволите, изволите! Уђите!

- Не, нећу да се задржавам. Само сам на минуту дотрчала.

- Де, де, барем мало чаја да попијете?!

- Не, не, не! - говори она, а и даље стоји у уском ходнику. - Само сам дошла да Вам

испричам шта се са мном десило у вријеме причешћа...

Ја ћутим... Она, секунду-двије предахнувши, наставља:

- У вријеме причешћа мени Се јавио Сам Господ Исус Христос.

(Не сјећам се даље подробности, она их је испричала врло кратко.)

- То сам и дошла да Вам испричам!

И, добивши благослов, она је, сјајећи васкршњом озареношћу, радосна, брзо отрчала...

Никада је послије тога нисам видио... Гдје си ти, душо Божија? Вјерујем, ма шта да се

догодило са тобом, да ти Се Христос није случајно и узалуд јавио тако нарочито

очигледно послије причешћа... Неће Он теби дати да погинеш, ни у трци животној, ни у

бездушној лажи невјерја...

Још - о дјечици.

У Симферопољу, у породици Р-х умире 3-годишњи љубимац. Родитељи плачу. А он им

говори: "Кући, кући идем".

Гроф А-н[10], у присуству чланова Синода, 1920. године, у Херсонском манастиру,

испричао ми је о својим дјевојчицама (Марти и, колико се сјећам, Нађи) сљедеће:

"Оне су већ биле у кревецима (то је било у Јалти). Ја сам, по обичају, ушао у њихову

спаваћу собу, да их прекрстим на ноћ. Врата су се отварала без шума. Слушам њихов

разговор:

- Шта мислиш? Хоће ли доћи вечерас? - говори једна.

- Ја мислим да ће доћи...

О коме ли то оне? - о родитељима, шта ли? Питам:

- Кога ви то још чекате? Ко ће доћи?

- Анђели, - једноставно одговарају оне.

- Какви анђели?

Бијели, са крилцима.

- Они код вас долазе?

- Да!

Ништа их више нисам питао. Ћутке сам их прекрстио и са радосним сузама изашао..."

Његова жена такође је "света", из рода књажева Барјатинских... О њој би такође требали

писати они који су знали њен живот... Смиреница бијаше... И чиста... И вјерујућа душа...

Лишила се свега, али никада није роптала, не само на Бога, него ни на бољшевике...

Светих је било и међу аристократима, а не само у простом народу...

О анђелима - још се сјећам приче еп. Тихона (тада још архимандрита) (Тишенко), који је

био старјешина Берлинске Руске Цркве. Године 1923. ја сам био позван да читам лекцију

на конгресу Хришћанске омладине у градићу Фалкенбергу, недалеко од Берлина. Био је ту

и отац архимандрит Тихон. Он је био веома образован богослов, инспектор у Кијевској

Духовној Академији, магистар. Потицао је из сељачке породице, из г. Бела Црква. Била је

то велика породица: седморо дјеце. Посљедње дијете - Марија - се била опасно разбољела.

Послије неколико непроспаваних ноћи мајка је, положивши дијете поред себе на кревет,

уснула. А малишан је - тада још Тимотије - сједио код прозора.

- Било ми је тада седам година. Одједном, угледао сам анђела са Мањком (Маријом) на

рукама и повикао: "Мамо! мамо! Одведоше Мају, одведоше Мају!" Мајка се пробудила.

"Шта вичеш?" "Мајко, одведоше Мају?" "Ко одведе?" - бацила се она на болесно дијете.

"Анђео је одвео. Видио сам." Мајка је узела Марију у руке: она је већ била мртва.

Архимандрит Тихон ми је рекао да је и он видио анђела; бијелог, са крилима.

+ + +

Још једна страница за дјецу.

Увече лијежу на спавање малишана С., а претходно су његов креветић помакли на друго

мјесто; иконицу, пак, која је висила изнад њега, оставили су на старом мјесту. Он је то

примјетио, и говори баби: "Баба, дедер ти мени ону иконицу (јављање Мајке Божије

преподобном Сергију Радоњежском) дај овамо! А без ње, Бог зна, шта се може десити!"

Дали су му. Малишан ју је положио на свој јастук и убрзо уснуо. Било му је око 4 године.

Сеоска дјеца, у одсуству родитеља који су отишли у град, узела из оставе посуду са

павлаком и полакомила се на њу. Поставили на сто, нарезали хљеб. По обичају, прво су

требали да се помоле. Али су се застидјела: она су чинила тајну ствар, крађу (мада и у

својој кући, ипак је то било без воље родитеља). Тада се неко од њих досјетио: узели су

марамице и покрили иконе: "Да Бого не види". И тек онда су се предали наслади... Послије

тога су почистили сто. Али на марамице су потпуно заборавили. Ускоро је ушао кућни

радник. Он је одмах обратио пажњу на марамице. Почео је да их испитује; и били су

принуђени да признају.

Жива је вјера у дјеци! Није случајно Христос и нама наредио да се дјеци уподобимо...

... Ево, ја сам већ "духовник", како су нас звали, односно, ученик Тамбовске Духовне

школе... Како сам ја волио богослужења! То су стварно били празници за моју душу... Све

ми се свиђало... И службе, и појање (ја сам увијек пјевао), и баћушка о. Гаврило Демицев -

прекрасни свештеник и изузетни учитељ краснописа - увијек спокојан, витак, свјетлокос,

са коврџавом косом... Свиђали су ми се и "велики" појци (тенори и басови), који су код

нас долазили да пјевају (а дјецу су слали, као размјену, да пјевају, у семинарију): били су у

црним мантијама и испегланим кошуљама, са краватама... И како су, по чину, били

поређани... И стројност богослужења. И чистота у храму... И предавачи у одеждама иза

нас... Све, све је било свечано...

И ту сам познао прву сумњу. Не знам ни сам, откуда ми је дошла. Послије 4-годишње

сеоске школе, ја сам се учио још двије године у "среској школи"... Ту сам се, ваљда,

наслушао... Не знам, не знам... Али знам и сјећам се врло добро овога. Читају на јутарњој

(на "свеноћној"), послије тропара, катизму[11]. И чујем овакве ријечи (овдје ћу их навести

на руском, а не на црквено-словенском):

"Рече безумник у срцу својем: НЕМА БОГА..." и тако даље. (Псал. 14). И одједном,

потрчаше мисли:

... Како је то добро, што у Бога не вјерују само "безумници"; а умни, паметни, значи,

вјерују... Али лукава помисао одмах шапуће:

- А може ли бити да то само код вас у школи тако уче?! А у стварности, паметни људи, и

то баш они, не вјерују?

О, како сам ја тада, својим дјечијим срцем, хтио да буде у праву Псалмописац Давид, да су

невјерници - безумници, а не обратно! Али сумња се упркос томе накупљала у мом срцу и

тровала моју радост... Било ми је тада 13 година... Нисам могао сам да изађем на крај са

том сумњом. Отров туге је остао у мени, мада не задуго. Заборавио сам на то. А 12 година

касније нашао сам и објашњење. И тек тада сам спознао сву несумњиву истину (при томe,

философску, "гносеолошку" истину) тих ријечи Псалмописца: ако неко говори да "нема

Бога" - он је стварно "без-уман", он не само да није уман, није паметан, него и говори

упркос, против ума, против досљедне логике, чији су закони математички неумољиви.

Потом, ја сам увидио да такве ријечи, као што су "нема Бога", уопште не долазе од "ума",

него од "срца": "рече безумник у срцу својем" (14:1). И, на крају, то се налази у директној

зависности од искварености душе: "Сви су се изопачили, сви се покварили; никога нема да

добро твори, нема ни једнога" (14:3).

Али о томе ћу писати касније... А тада, у анђеоском дјетињству, "срце" је хтјело да вјерује,

оно се радовало вјери; и обратно - није хтјело невјерја, инстинктивно се одбијало од те

лажи; и бивало је огорчено чак и од сумњи. Чак ме и данас туга обузме када помислим на

то искушење.

+ + +

Убрзо сам чуо за дарвинизам... То је већ било на четвртој години духовне школе. Од кога

сам ја о томе чуо - не знам. Још сам био малишан - а све те саблазни су већ пузале

одасвуд, баш као хладни вјетар кроз пукотине. Да! Још одавно је невјерје куцало на врата

руске душе. И ничим се од њега није могло сакрити...

"Човјек је потекао од мајмуна"... А нас учили - да нас је Бог створио... Опет је у тугу пала

моја душа. Ја не само да се нисам радовао том новом "открићу", него сам, напротив, свом

снагом своје неискусне али неискварене душе хтио да се искобељам из те ужасне

паучине... И, шта сам урадио?

Била је масленица.[12] Ја због нечега нисам отишао кући; остао сам у Тамбову. И на

слободни дан отишао сам ја, скоро дијете, у Градску библиотеку (била је прекрасна); и

молио библиотекара:

- Дајте ми нешто против дарвинизма.

Донио ми је огромну фасциклу некаквог Данилевског[13] (можда гријешим: и дан-данас

не знам ко је то био). Почео ја да читам... Све нешто мудро... а ја запео да схватим...

Сјећам се како он пореди лобању човјека и лобању мајмуна; и, као, облик тјемена и

нагетост лобање код човјека је толико и толико процената, а код мајмуна је мање.

Нисам био задовољан. А и данас ме таква "побијања" не би задовољила и успокојила.

Прочитао сам биографију Дарвина - издање Павленкова. И већ ту сам нашао мир за душу.

Испада да је сам Дарвин био и остао хришћанин, вјерник - што многи и дан-данас не знају.

О томе ја имам негдје и записано по својим свескама (требало би то наћи и преписати,

других ради). Он је учио о еволуцији (развоју од нижих у више) видова живих организама;

али није негирао ни Саздатеља свијета, а поготово не Саздатеља живих бића, и Његову

силу у свијету. А послије сам увидио и лажност његове теорије...

Касније, 15 година касније, када сам већ предавао на Академији, а моја сестра Јелисавета

похађала курс, долази она код мене и мрзовољно ме моли:

- Вениамин! Дај ти мени нешто против дарвинизма. Ама, замуљали ме на курсевима ови

моји професори. Просто, никакве снаге немам! А ја не волим па не волим тај дарвинизам:

нећу ја да потичем од мајмуна. Ја сам вјерница: нас је Бог створио!

Дао сам јој књигу оног истог В.А. Кожевникова, у којој је он сакупио сва имена аутора и

наслова њихових радова против дарвинизма. Она је са тим противотровом отишла на

Васиљевско острво. Десило се да сам свратио код ње, и видио како та књига код ње мирно

лежи на полици, и чинило се да је била обложена танким слојем прашине.

- Јеси ли читала?

- Нисам! - помало љуто одмахује руком она.

- А зашто ниси?

- Ама, нећу ја чак ни оне који га побијају да читам. Овако - лежи књига ту, и добро је. Ја -

мирна. А кад неко дође и почне да се свађа са мном - гурнем му је у лице и кажем: на,

читај!

... Да, да! Људи не мисле умом, него "срцем"... То је основа савремене гносеологије. Али о

томе је још рано...

И мада ја нисам сасвим доказао свом уму - помоћу дјела тог Данилевског - сву

неоснованост дарвинизма, ипак сам прескочио и тај ров - као и први - о невјерујујћем

"безумнику".

Наставио сам да вјерујем... На души ми је било и јасно, и мирно, и свечано, и разумно.

Али, шта је ту чудно: зашто се ни ја, ни моје колеге, нисмо обраћали нашим учитељима са

тим питањима? Бојали смо се, шта ли? То нико није радио. Није било по школском

"бонтону". И сваки од нас је копао у тајним дубинама сопствене душе. И послије, на

семинарији, никога нисмо питали. Сам размишљај... Само једном сам питао, у ходнику,

нашег философа В-ма, нешто око тога - како је свијет створен из ничега, или о

бесконачности простора, и одмах чуо одговор:

- А Ви сами мало поразмислите!

Елем, од тада ја више никога ништа нисам питао - све до саме Академије... А људи су

били добри, паметни и вјерујући...

Неријетко мисле (па и ми, семинаристи, били смо заражени таквим сумњама) да су

семинаристи, а тим прије њихови учитељи - безбожници... Хвала Богу, то је била велика

лаж. Ја нисам знао буквално ни једног јединог учитеља (а да не говорим о професорима

Академије), ни у духовној школи, ни у семинарији, који би био безбожник.

А за једног предавача З-г И. В-ча се шушкало, ко зна због чега: не вјерује... Какво је било

моје удивљење, када сам сазнао да он малтене свакодневно иде у Казањски манастир[14]

на рану Литургију, и да зна скоро све свеце за цијелу годину!.. Како сам се радовао томе!

Кад сам био у шестом разреду семинарије, дошао нам је нови предавач црквене историје,

Фантин Николајевич Аљешкин. Талентован... Жив... Он нам је тако описивао догађаје из

историје Руске Цркве, да смо му некада аплаудирали у разреду. А то се ни код кога другог

није дешавало. Али је био и захтјеван када је испитивао, и није поштовао уобичајено

правило да испитује по реду из дневника... Браћа су почела да се буне, и послали су мене,

као првог ученика, да водим преговоре. Куцам на врата његове канцеларије. Њежно ме

прима. Чак и цигарету нуди. Не пушим. Предајем молбу другова... Прихвата спокојно и

саглашава се одмах... А онда почиње да ми прича о Кијевској Лаври, о пећинама и светим

моштима: како силно он воли да их посјећује... А ја, задивљен, бојажљиво питам:

- Фантин Николајевич! Овај... а зар Ви - вјерујете?

- Какво је то питање? - са разрогаченим очима пита он мене, умјесто да ми одговори.

- Па, знате: код нас, семинариста, укорјенило се убјеђење да, ако је неко паметан, он мора

бити невјерник!

Он се томе весело насмијао. А онда сам дуго и радосно бесједовао са њим о вјери. А и

другови су били радосни што се "предао"... Што се тиче семинариста, на прсте једне руке

сам могао да пребројим примјере невјерја. Ипак, истина је, било их је... У нашем разреду

су се само двојица изјашњавала као "атеисти": М-в и А-в... Али на њих и на њихово

невјерје нико никакву пажњу није обраћао. Чак их нису ни поштовали. Сматрали су их

празним. На Академији је у нашем разреду био један студент, из Сибира, заборавио сам

како се звао. Ни на њега нико није обраћао пажњу. Он чак није смио наглас ни да говори

са нама о свом "безбожништву". Све је то било - површно... Као код Достојевског у "Злим

дусима" Врховенски...

Опет се враћам на дјетињство.

Остало је још мало чега да се сјетим. Живот је ишао, углавном, тихо, равно: вјера је

живјела у мојој души; ја сам испуњавао све црквене уставе: ишао у цркву, говио два пута

у години, молио се код куће, поштовао постове, старао се да живим колико је могуће

побожно, учио - било ми је 21 година свега...

И то тихо житије готово да се није реметило све до самог уписивања на Санкт-

Петербуршку Духовну Академију. То уопште не значи да је вјера била "мртва"; напротив,

све је ишло нормално; а то обично и не примјећујемо, као што, напримјер, не

примјећујемо своје здравље, и само када се разболимо, тада схватамо чега смо се лишили.

Ипак се сјећам које-чега из тог узраста, мада ће се и то показати безначајним.

Никада нисам волио невјерје. Моје се срце инстинктивно одбијало од њега; оно је тражило

излаз када бих се сретао са таквим људима, или се просто односило равнодушно према

њима. Имао сам, напримјер, блиског друга; на крају семинарије је изјавио да он - не

вјерује. Син свештеника. Али ја сам се као и до тада дружио са њим, ишао код њега у

госте; и апослутно се нисам заразио од њега невјерјем; а ни он није мислио да ме убјеђује

и наговара. Послије ме је, додуше, наговарао да упишем универзитет; али ја сам се ипак

уписао на Академију. Једном сам био у гостима код њега (од свјатки[15] до масленице,

када нисмо ишли у семинарију под изговором да смо болесни - а и били смо болесни -

ангина - мада не тако страшно да нисмо могли ићи у школу). И, заједно са његовом

мајком, прекрасном хришћанком, запутили се 50 врста од њих да посјетимо светог

свештеника, о. Василија Свјетлова[16] (у селу Шали Темниковског среза). Он је имао

породицу, много дјеце. Кад смо ишли, мој друг је рекао да неће ићи да прими благослов:

неће да буде лицемјеран. Попадија се растужила и већ моли мене: "Но, барем Ви, И.А.,

пођите; немојте да имитирате мога Г.Н.".

А ја, ваљда, нисам хтио да заостанем за својим "храбрим" пријатељем... Ипак, кад смо

дошли у његову кућу, и када је, послије дугих молитви над болесником, дошао и о.

Василије, мене је одједном почело да буде срамота од мог самољубља - и одмах послије

попадије сам брзо приступио да примим благослов. И у току тих неколико дана, колико

смо били у гостима код њега, ја сам, ујутро и увече, прије свега осталог, трчао код њега да

примим благослов... Не знам зашто, али то ми је причњавало слатко задовољство. Не знам

да ли неко данас, кроз наш благослов, добија такво, слатко задовољство...

Тај отац Василије заслужује да се о њему напише посебна књига: њему су одасвуд

доводили болесне, ради чега је нарочито била изграђен посебан кућерак (ако их није било

и два?); молио се он сатима у цркви, читао молитве над људима које су опсједали

бјесови[17], и тако даље; своје кћерке није дао у епархијалну женску школу, да се тамо не

би исквариле; него су оне, саме се учећи, узнале више; није у кући држао огледала; једна

соба је у кући била остављена за кућне молитве и т.д.

И - каква је била вјера његова!

Слушао сам још и о оцу Николају Пешћенском, такође ожењеном јереју; ради њега су

прелазили стотине врста. И уопште, свештеници у нашој области су били добри и

честити... И само су ријетки од њих патили од нетрезвености, а и то - мало.

А и уопште, сви око нас су вјеровали: било је лако ићи по општем току.

...Сјећам се, једном се разбољела дјевојчица у сусједној кући, Л... И већ је била на самрти.

Ја сам се бацио у своју собицу, пао пред иконе и пламено молио Бога - да учини чудо, да је

врати у живот. Умрла је...

И ватрена је тада била молитва!

... Када сам још био у духовној школи, разболио се цар Александар III. Боже, како смо

били обузети тиме! Свакодневно смо трчали на угао улице да читамо молитве; треперили

смо за његов живот, као за рођеног оца... И он је скончао. Молили смо се. Боже! Како сам

ридао...

Скончао је потом инспектор семинарије. Отац ректор, протојереј П.С. је одржао говор:

"...као два вола вукли смо ти и ја плуг; и ево, паде ти у бразду..."

Ја сам такође плакао и молио се...

Службе у семинарији сам такође волио, као и у школи... И искрено се увијек молио.

...Али, гле, мало се сјећам снажних религиозних преживљавања. Некако је све било врло

"просто" и тихо. И око мене такође нико није горио... Никада и нико од оних који су ме

учили није распаљивао у мени (и не само у мени; уопште - у свим ученицима) вјеру. Чак

се мало и говорило о њој. Само смо "учили"...

И само када су у Тамбов доносили чудотворну икону Вишењске Казањске обитељи (гдје

се подвизавао еп. Теофан Затворник[18]), то ме је подизало, као и десетине хиљада народа

који ју је сретао. И када сам, гурајући се кроз гомилу, приступао светој икони и цјеливао

је, осјећао сам је тачно као живу... Али не задуго: само за један тренутак...

Волио сам архијерејске службе. Бивало је да одстојимо службу ("од-регентујемо" -

посљедње четири године ја сам био регент прво на лијевом, а потом на десном клиросу)

код нас, а онда смо трчали да стигнемо у Казањски сабор... Тамо нам се свиђало све: и

торжествено служење, и изузетни хор, људи 50 - 60, са запањујућим гласовима; и

протођакон Кр-в, човјек потресне великољепоте - непоновљиви, недостижни, јединствени,

каквог ја више нисам гледао у Русији Светој... И, наравно, архијереји... Нарочито добро се

сјећам еп. Александра (Богданова)[19]. Како је он искрено и умилно служио: душу ти је

обузимало... Послије је био арх. Димитрије[20] (од ректора Казањске Духовне Академије),

али је он био превише артистичан на служби: није ми се свиђало.

Посебно сам волио архијерејске службе на престони празник у семинарији, 11. маја (св.

Ћирила и Методија)[21]. Још два сата прије службе долазили су ипођакони[22] са

сандуком одежде... Ја сам стајао у крају храма и из ћошка се наслађивао... Ево, загрмјели

су сребрни звончићи[23] на архијерејској мантији... Чује се тенорски полушапатни

разговор ипођакона. Затим долази бас - ђакон Р. Иза њега још већи бас - ђакон П. И на

крају, сам наш протођакон К. То је био недокучив човјек: огромне очи са густо

намрштеним обрвама, кудрава капа риђе косе на глави, кратка, раздвојена брада, широки

нос, закошена налијево уста испод невеликих бркова... Али глас, глас!.. Потресан! То је

нека моћ, као у Иље Муроморца, Микуле Сељаниновича[24]. И ево, улази он у олтар (још

увијек са косом у репић заплетеном); прилаже се пријестолу и најнижом октавом почиње

разговор са прије њега пристигавшим друговима... А ја се, из ћошка, опчињено наслађујем

његовим гласом...

Волио сам ту величанствену љепоту. А како је наступао, како се окретао, какав је глас

имао! Грому налик.

Ево, већ чекају архијереја. У манастиру звоне звона: изашао је... Духовништво је изашло

из олтара, стало у редове, а у средини и позади су стајали протођакон, ђакони,

ипођакони... Са кандилима... Спокојно и лагано их љуљају. И само каткад, не окрећући се,

дошаптавају се о нечему, једва примјетно се осмјехујући. А испред њих три

"исполатчика"[25] - семинаристи. Али ја сам више волио исполатчике из малишана

архијерејског хора. Какви су то били анђеоски гласови! Чини ми се, ја не бих ни јео ни

пио ништа, само бих њих слушао. Нарочито сам запамтио једног дисканта, који се

презивао - замислите - Архангелски... О, какав глас... А мени се чинило да је и по души

био чисти анђелак... Ах, какви гласови!

Да ли и данас постоји таква раскош у Русији?! Да ми је барем на минуту да погледам...

Долази архијереј. Све је утихнуло. А онда се разлила, као талас, Божанствена служба.

Проповиједи, пак, архијереја, никада на мене нису остављале неки нарочити утисак. Не

знам зашто. Некако су биле суве, беживотне. И тек касније, када сам био студент, гушио

сам се у сузама када сам слушао чувеног оратора Антонија[26], тада већ арх. Волинског...

Велико значење има обред. У њему је сакривена велика сила духа и дејства... И није

случајно што се унијати који су сачували православни обред лако враћају у рођену Цркву,

а они који су га лишени (Пољаци, Словаци, Хрвати, а и покатоличени унијати) остају у

католичанству.

...Ето, то би биле моје успомене из дјетињства. Ту сам укључио не само рано дјетињство,

него и семинарију, до 22. године: у суштини, духовно сам ја остајао да будем дијете. Рећи

ћу: слава и Богу хвала! Чинило се, све је било прилично спокојно, успјешно и стабилно...

Али, зашто се онда убрзо послије тога све почело рушити? А 1917/18. године на Русију се

проломило и бозбожништво... Откуда оно? Велико је то питање... Кратко се може рећи

ово: оно што се видјело на површини било је много бљештавије од стварне унутрашње

силе. Свакодневни религиозни живот, обред, традиције - све се то чувало; али снаге вјере,

горења, огња благодатног већ је било мало... Ја сам већ неколико пута говорио да нисам

видио пламена у својим учитељима; нико нас није разгарао вјером, нико није ни

покушавао да разговора са нама о нашем унутрашњем животу... Котрљали смо се по

инерцији. Духовни живот је опадао, замирао: а њега само вањштином одржати не

можеш... Успут се проводила и подземна работа међу ученицима... Налазили су се међу

нама чак и нихилисти - мада прилично ријетко. И, што је још важније: око семинарије

палиле су се друге "логорске ватре"; дим који се повијао од њих долијетао је и до нас,

мада, ипак, не прејако[27]...

Ипак - понављам - снаге духа већ је било мало. Веома велики број семинариста одлазио је

свјетским путевима, пастирско служење њих више није привлачило: значи да су биле

почеле да лапе и те, раније моћне, класе духовништва...

Надолазила је "религиозна јесен", да тако кажем... А када су ударили мразеви, пали су и

посљедњи листови. Али - да ли заувјек? Ја у то не вјерујем. Дај, Боже, да устанемо

поново...

+ + +

Послије Успенског поста[28] ја сам отишао у влажни Петербург, као студент Академије.

Све ми се допадало. Кочијаш ме је довезао до Лавре св. Александра Невског; са кофером

сам ушао у "свештени хлад" Духовне Академије[29]. Бијаше то добро вријеме...

Са чим, са каквим сам пртљагом дошао овдје? Треба подвући црту.

Двије-три основне карактеристике могу се одмах забиљежити:

1. Вјеровао сам. Али је моја вјера била вјера по предању, по традицији, по свакодневном

животу: породица, школа, семинарија - подржавале су вјеру; оне је нису продубљивале,

нису је раскривале, нису је разгарале; оне су је само - чувале.

2. Семинарија је, пак, уз ово привила још једну карактеристику: вјеру у ум, у силу "знања",

у рационализам.

Ми смо били васпитавани у тврдом убјеђењу да се све може и мора схватити, разумјети,

објаснити; да је све у свијету рационално... И сва наша богословска наука, у суштини,

била је сколастичка, мозговно-школска, стајала је на темељу: све је јасно. А ако није, мора

да се разјасни. Све се може схватити. Између осталог, и сви предмети вјере морају

неизоставно бити "доказани" умом и уму... Никаквих тајни!

Тако је било у догматици, тако је било у философији, тако је било у Светом Писму... У

суштини, ми смо били више католички семинаристи, томисти (Тома Аквински)[30], него

православни, духовно-мистични, у живом искуству вјере васпитани ученици... То је била

велика грешка цјелокупног духа наше школе: рационализам - не у смислу философском,

него практично-педагошком. Нас су васпитавали у идолопоклонству уму - од тога је

патило и сво интелектуално друштво Русије XIX вијека, нарочито од 60-их година. И тај је

отров разлагао вјеру, унижавао је, као тобожњу тамну област "осјећања", а не разума. И

постепено је код неких рационализам прелазио у право невјерје, у безбожништво.

На срећу, на наше младе године у семинаријама та сколастичност (устремљеност ка уму),

тај рационализам, нису оставили превелик траг, зато што се ми нисмо ни удубљивали у тај

рационалистички дух - на њега смо гледали као на оно што се мора научити, као на занат;

живот, пак, наших душа протицао је паралелно са тим, не додирујући га, као што се вода

не мијеша са уљем.

Због тога смо ми у срцима били бољи, него у знањима: тамо смо ми вјеровали просто, "као

сви", и живјели, колико смо могли, по тој вјери. Ипак, у нашим главама је то уље - та

надмоћност и искључива вриједност ума - пливало по површини, над водом живота и

вјере. И живот се - као и увијек - показао јачи од теорије и закључака такозваног разума.

Душа има свој сопствени, унутрашње дубоки, разум, истински разум, интуицију

(унутрашње доживљавање истине). И управо је он, тај унутрашњи разум, а не вањско

формално расуђивање, нас спасао. Управо се тиме објашњава чињеница да су и други

сачували вјеру - мада су се таласи искушења ваљали на њу одасвуда: душа је

инстинктивно отскакала у страну.

3. Да се та драгоцјеност сачува помогао је и обред: зато сам о њему и записао оне мале

цртице... То важи за све нас, вјернике, а не само за мене.

4. Али сила духа, ватра живота - свуда је опадала: непримјетно, али незадрживо. Није било

интереса. Религија се није могла назвати "животом". То је било велико "знање", односно,

складиште ума, јалових закључака; магацин "хладних констатација ума" - како је говорио

Пушкин. И уопште, све је у Русији већ било почело да пада, све вриједности. Није

издржала ни Црква са својим школама.

Духовног искуства је било мало.

И тако, ја сам у Академију дошао са "простом" вјером, али и са поклоњењем уму...

Постепено је то почело да се показује... Али могу да сматрам да сам до Академије ја

преживио први период вјере, такозване "просте", "дјетиње" вјере, вјере по повјерењу, по

предању.

Такав је обично пут сваког интелигентног човјека у његовој младости.

На смјену њему ће доћи други.

+ + +

Колико је мало нас студенте интересовао стварни религиозни живот - може се видјети

само из једног јединог детаља. Од почетка семестра је било прошло три мјесеца. За то

вријеме смо успјели да обиђемо све музеје, сва позоришта, Јавну библиотеку (њу, ипак,

далеко не сви): преслушали професоре и откачили их (ишло је само неколико студената,

који су званично "дежурали")... Наслушали се свакаквих хорова. Али нам ни на крај

памети није било да одемо да видимо чувеног у цијелог Русији, поштованог и у

иностранству, великог молитвеника, чудотворца - о. Јована Кронштатског[31].

Зар то није тужно? Зар то није био показатељ хладноће духа? Макар само из знатижеље -

али чак ни то се није нашло! И, огромна већина - са изузетком, можда, 5 или 10 процената

- студената за све четири године студија није чак ни пожељела да га види! Па чак ни

управа и професори никада, ни једну једину ријеч о њему проговорили нису... А требало

га је звати, преклињати га да нас посјети... А народ га је посјећивао свакодневно, хиљаде

људи су се слијевале из све велике Русије у Кронштат... А нас, пак, будуће пастире, није

интересовало. Стид и срам! И нас двоје-троје, тек у новембру, а и то - више из знатижеље,

запутило се у Кронштат и видјело тог духовног гиганта... Шта то значи?

То значи да Црква, односно, барем њени највиши интелектуални слојеви, нису живјели

животом духа, него су мудровали. А о. Јован... какав ми је он, молићу лијепо, научник?...

Он није од науке - значи, за нас он није интересантан...

Авај: било би добро да нас је барем наука интересовала; али није. Ничим се ми посебно

нисмо интересовали: живот духовни је глувио.

Замислиш се - и мука те припадне... А многи још увијек мисле да је до револуције све

кобајаги било прекрасно... Није и није! Стубови су већ били сагњилили. Кров се још

држао, али је темељ почео да се љуља. И никакве потпоре нису могле да исправе наш дом.

Један мој познаник, који је послије заузимао високи политички положај, М., говорио је

још 1910. у Санкт-Петербургу: "Ако се са Русијом не деси нека катастрофа, све је

пропало...". И други политичар - писац, бивши револуционер, Т.[32], такође је записао у

свом дневнику сљедеће ријечи о Цркви (1907. године):

"Није весело ни све што се тиче Русије, а што је још важније - Цркве. Поражени су

пастири, обезумјеле овце; нити се може видјети, нити се игдје може чути Божији

посланик, за спасење наше... Ако се Русији не деси бурна криза, револуција - она ће бити

подвргнута спором (курсив његов) гњилењу. Ја не видим знакова који би најављивали

"мирно обновљење". Постоје, можда, шансе једино за умор и разочарење свих и у све.

Одасвуд ниче мирно вегетирање и гнојење... А то је још горе од револуције" (Црвени

архив, т. 61, стр. 85).

"Господ нас је препустио самовољи адских сила. Ми смо унутрашње пали" (94). ... Већ (!)

"и на душу треба помислити".

А до тада је све било прече од тога... Свима се све друго чинило важније: политика,

материјално благостање, задовољење чулних прохтјева, уз то, можда, евентуално и наука,

умјетност... То се звало, и било, наш стварни живот...

А религија? Тја, зар је то "живот"? Чак некако није ни пријатно говорити "живот"... Но, у

најбољем случају збир хладних догмата, кофер вјерника... Ако нам религија и буде живот

- то ће бити тек "тамо", "на небу"... А сада? - сада смо ми живјели и живимо свим, само не

вјером... "Још нисмо стари: још није вријеме да се о томе размишља". А живот је само

један... Користи се животом, сваки који живи. А некима је и овај већ дојадио...

Духовништво, пак, није могло да у охладњело тијело улије живи огањ; зато што смо и

сами живјели прохладно, зато што нисмо горјели.

И заиста: шта ће мени Пресвета Тројица? Постоји ли у мени неки став, некакав - било

какав - жив однос према Њој, или је остала само "признавајућа" вјера? Шта мени треба

Христос, оваплоћени Син Божији? Постоји ли у мени непосредна и жива веза са Њим?...

Шта је то благодат Божија? Познајем ли је ја? Ја сам о њој слушао; ја "вјерујем" да она

"негдје" постоји; али не за мене... А ја? - О, ја, ми "сами" све "можемо", сами градимо и

свој лични живот, и општи, човјечански...

Ја сам се много пута замишљао над питањем о благодати. У школи сам био научен да знам

да је, као, све што се добро чини - од благодати, од Светог Духа. Али ја овдје отворено

признајем да ја у дубини своје душе - не само да то нисам осјећао, него се нисам, морам да

признам, ни сасвим саглашавао са тим. Напротив - ја сам, као и сви око мене, мислио да

човјек све може сам.

Таквој су вјери у "човјека" нас учили, и у психологији, па чак и у богословљу

хришћанског морала... Све се постиже природним напрезањима нашег ума и наше воље.

Не само у уџбеницима из психологије, него и у животу - није било мјеста за уплитање

друге, благодатне силе...

Распада се живот државе? Па шта? Скупимо се, мало главом промућкамо, смислимо нове

политичке облике владавине и ... све поправимо. Опада вјера? Научни комитет ће

"прописати", указати шта да се ради - и ... ствар ће се изгладити.

Патриотизам је на издисају? Но, ... "некако" ћемо се већ и ту "снаћи".

Морал пао? Е, за то имамо лијек - увешћемо опште образовање: "наука ће спасити свијет"

- рекао је један од ректора универзитета на његовом отварању. (А у то вријеме нас,

научнике, већ су по цијелој Русији потискивали бољшевици... Шта смо тражили, то смо и

добили!)

Тако је и све остало ишло у суноврат... Незаустављиво. "Човјек - како то гордо звучи" -

говори неко код Горког, тог пророка тренутка. Један архијереј (још и данас, 1939. године,

живи у прогонству)[33] говорио ми је, у Москви, када смо ишли да држимо проповијед у

један од храмова у Замоскворечју:

"Тек сад сам ја схватио - зашто ми је потребан Христос Господ лично!" - а он је прије тога

био не само законоучитељ, него и мисионер... И било му је, у то вријеме, 52-54 године.

Зар то није био знак осиромашења духа? А ето, о. Јована Кронштатског нисмо жудјели да

видимо... Претпостављам да ни тај архијереј није до тада горио жељом да види великог

Свјетилника вјере...

Нисмо ли ми луде дјеве? Нисмо ли ми "свјетилници" без јелеја? И истину пише исти тај

полиичар Т.: "Све земаљско је разрушено. Сада је могуће живјети само "небеским"... Да,

"само". Пишем ту ријеч, ту реченицу, и већ она показује како сам се мало ја припремао за

небеско, како мало мјеста оно заузима у мојем срцу! Значи, небеско сам ја оцијенио као

само по себи неочекивано, пошто је оно (раније) само давало одсјај и шаренило

земаљским формама и земаљском садржају живота. Као "луда дјева" нисам понио уља, и

немам чиме да запалим фењер кад се зачују звуци: "Се, Жених грјадет"[34]... Сво сам уље

потрошио на цареве и народ; а сада ни царева, ни народа, нема; само Жених долази, а у

фењеру пустош" (87 стр.) "Сва се моја публицистика распршила... Велики и мали радови,

просто, комични су по својој судбини - почевши са радовима на којима сам радио, преко

монархије, и завршавајући се Црквом" (стр. 91).

Не ласкаво се он одазива и о нама, епископима - како се ми све више и више

прилагођавамо: "само да се не ступи у борбу"... То је још горе од "младалаштва"

(незрелости) (о чему му је писао казањски професор црквеног права Бердинков) - и то је

данас карактеристична црта свих представника наших "основа" (87 стр.):

ТОПЛОХЛАДНОСТ.

+ + +

Шта ми је, онда, у вјери дала Академија?

Да напоменем: ја, наиме, не пишем овдје о себи, него уопште, о вјери. Аутобиографски

материјал користим само као илустрацију општих идеја. А надам се да он чини

интересантнијим, живљим, "апстрактне" закључке који се потом дају... Јер, те

"апстрактне" идеје уствари уопште нису суве, мртве формуле разума; испод њих је било, и

јесте, најживље и најконкретније могуће проживљено искуство живих људи; и од тог се

животног искуства општи закључци само "апстрахују у сажете формуле", у "апстрактне"

идеје. У суштини, пак, и сама такозвана "апстрактна" философија, па чак и математика,

нису ништа друго, до факат живота (личног или физичког, духовног или материјалног).

Или, другим ријечима: у коријену било какве човјекове творевине налазе се његови лични,

биографски доживљаји, преживљавања, осјећања, интуиција, мисли.

А да и не говоримо о литератури, о друштвеним наукама, умјетности: свуда се може, ако

се само приљежно и дубоко изучи - открити лична, аутобиографска позадина (што

биографи обично и раде) философа, економисте, пјесника, музичара и т.д.

Зато ја и молим читаоце ових забиљешки да не гунђају на мој аутобиографски материјал.

А може ли бити да он није само "мој", него и Ваш, читаоче? Јер, душа је човјечија већма

једнородна, слична једна другој: а да можда, којим случајем, моја преживљавања нису, у

значајној мјери, општа, типична за многе - у крајњем случају, за људе из мени сличне

интелектуалне класе? Мислим да јесу. И због тога - питам се - није ли моја аутобиографија

у значајној, или барем у извјесној мјери, и Ваша аутобиографија? Можда нас управо зато и

интересују туђе аутобиографије, можда их управо зато и можемо разумјети - зато што су

сродне нашој? А да нису сродне, да нису "конгенијалне" - ми их не бисмо ни могли

разумјети: "SIMILIS SIMILI GAUDET" ("слично се радује сличном", говорили су стари

Римљани).

И Сам Господ Исус Христос у Јеванђељу од Јована објашњава зашто Га нису схватали и

прихватали јудеји, а зашто су Га прихватили ученици: "Ви гледате да Ме убијете зато што

бесједа Моја не може у вас да стане ". "Зашто не разумијете говора Мојега? Јер не можете

ријечи Мојих да слушате". А то - од чега је? Од тога што ви нисте сродни Мени и Мојим

ријечима: "Ваш је отац ђаво..." "Ви сте од нижих, Ја од виших; ви сте од овога свијета, Ја

нисам од овога свијета". "Ја сам од Бога" (Оца Мојега) "изашао и дошао". "Ви нисте од

Бога". Зато и "не вјерујете Мени". Ми смо - разнородни.

И обратно: "ко је од Бога ријечи Божије слуша" (Јн. гл. 8).

"Ко хоће" (чак још не "ко твори", него само "ко хоће"... како се мало тражи! али управо се

то хтјење, жељење и пристајање и тражи на почетку) "Његову вољу творити, тај ће узнати

о овом учењу, од Бога ли је оно" (Јн. 7,17). Само то "хтјење" већ показује сродност онога

који жели, са оним што жели... Слично тежи сличном... Хтјење је већ почетак

"разумијевања". Хтјење је тежња за сједињењем са жељеним, макар још само

"инстинктивно".

У Јеванђељу од Матеја Господ је објаснио ту исту религиозну гносеологију, тај пут

спознаје кроз сродност душа. За мене је изузетно, мада и сликовито, разјашњење јудејског

неприхватања Христа. Преписаћу то мјесто.

"Ко има уши да чује нека чује!" Будите пажљиви, слушаоци!

"Али са киме да упоредим род овај (јеврејски)? Он је налик на дјецу која сједе по улицама

и вичу својим друговима (тврдоглавим, инаџијама):

- Свирали смо вам, и не играсте; пјевали смо вам тужне пјесме, и не плакасте.

Јер дође Јован, који нити једе, нити пије, а они кажу: "у њему је бијес". Дође Син

Човјечији, Који једе и пије; и говоре: "гле човјека изјелице и пијанице, друга митарима и

грешницима".

... Не можеш угодити јеврејима тврдоглавим... Зашто они не прихватају?

Одговор:

"И оправдаше премудрост (истину) чеда њезина" (Мт. 11:15-19).

Истину, Христа, прихватила су, узела као несумњиву, праведну ("оправдала" као

истиниту) - само "чеда њезина" по духу - као њој рођена, као дјеца своју мајку...

... Овдје се - додуше, само као наговјештај - открива један од основних закона познања, и

уопште, сваке спознаје (и духовног, и материјалног свијета): сличност оног који спознаје

са оним што се спознаје... Спознаја на други начин није могућа... Ту је коријен основне

идеје филоософије реал-интуитивизма (Лоски, Франк, Бергсон, наши славјанофили -

Хомјаков, Кирејевски и други)... Човјек је сличан и свијету (микрокосмос), и Богу

(макрокосмос, ако у том смислу употријебимо ове термине): човјек у себи носи и тај

"мали" свијет, и тај "велики". И зато и може да разумије оба. А ако он не прихвата "онај"

свијет - то значи да се у његовој души родила страшна болест: из ње је испарило "подобије

Богу[35]"... И тада му се више "доказати" не може, никаквим ријечима и никаквим

интелектуалним надигравањем: нема мјеста за које би се могла прилијепити истина. "Ви

сте слијепи" (Јн. 9: 39-41). А због чега је то? - Од гордости (Мт. 11:25).

Даље се питамо: како онда вратити то подобије? Само - новим откровењем Бога човјеку,

новим јављањем "образа"[36] Божијег у души његовој. И то је могуће - кроз Сина. "Све

Ми је предато Оцем Мојим, и нико не зна Сина до Отац; и Оца не зна нико до Син, и ако

коме Син хоће да открије" (Мт. 11:27)... Чудесно!

Ту се открива да је истина - Бог; и да је познање Њега од стране човјека могуће

захваљујући томе што Бог постоји у човјеку и открива му Се Сам; у томе је суштина

сродности... Истина је од Бога, Бог у човјеку је - од благодати. Благодат је Истина.

Благодат је та која човјека и чини, боравећи у његовој души, "сродним": зар не знате да

сте ви "храм Светога Духа Који у вама живи, Којега имате од Бога"... "и у тјелесима

вашим, и у душама вашим, које су Божије" (1 Кор. 6, 19,20).

Али зашто онда Бог не показује Себе свима? Или, зашто Он одлази из наше душе? Зашто

Христос није могао да обрати чак и јевреје? Зашто благодат не озарује умове свих људи

цијелог свијета? Откуд отступници?

Овдје се на путу већ појављује човјекова слободна воља, уопште - грешност душе[37]...

Сви гријеси (и плотски, а нарочито духовни) удаљују из нас Бога и унаказују наше

богоподобије. "Који живе по плоти - плотски и мисле, а који по духу живе - духовно

мисле"... "Сви које Дух Божији води, Синови су Божији... Овај Дух свједочи нашему духу

да смо дјеца Божија" (Рим. 8:5,14,16), и обратно - плотски су људи изван Духа Божијег

(8:7-9).

Али од свих је најопаснији и најстрашнији дух гордости, самости: он не даје могућност

Самом Богу да Се усели у човјекову душу и не дозвољава јој да истину осјети изнутра.

"И нећете да дођете к Мени да имате живот"... Зашто? - Зато што Ја "знам вас: ви немате у

себи љубави према Богу". А то - одакле је? "Како ви можете вјеровати, кад примате славу

један од другога", т.ј. када сте самољубиви, горди, те зато и "славе која је од Јединога Бога

не тражите"... (Јн. 5:40-44).

Али зато, када "ини (антихрист) дође у своје име", а не Божије, "њега ћете прихватити": он

ће бити - од вас, од ђавола, са којим сте и ви, и он, сродни (Јн. 5). "Ја говорим што видјех

од Оца Својега: а ви чините што видјесте од оца својега": "ви чините дјела оца својега"

ђавола (Јн. 8:38,41).

А да се смирите не желите и нећете. Међутим, другога пута - нема:

"Дођите к Мени... и научите се од Мене: јер сам Ја кротак и смјеран у срцу" - те су ријечи

казане одмах послије указивања пута ка познању истине: "Коме Син хоће да открије" (Мт.

11:27-28). Коме то? - ономе ко се смири, као Он. И тада ће му Христос открити Себе. А

прво испољавање тог Смирења јесте - вјеровање Његовим ријечима, просто-напросто -

вјеровање у Њега... Повјероваћете, и тада ће се ријеч Његова опет уселити у душу, и душа

ће узрети истину: "... и ријечи Његове (Божије) немате да у вама стоји, јер ви не вјерујете

Ономе Кога Он посла" (Јн. 5:37,38).

И тако, дакле - истина потиче од сродности са Истином, са Богом, другим ријечима - од

богоподобија; богоподобије је од - благодати у срцу; невјерје је, пак, од - губитка

богоподобија; повратак истини је од повратка богоподобија, кроз Благодат Христову;

Благодат се даје само кроз Христа;

Пут ка Христу је - вјера у Њега;

Вјера је - од смирења, у крајњој линији - од одлучности да се вјерује, од спремности да се

смирено призна и прихвати истина.

Тако смо дошли до важних, али једноставних закључака - факата: вјера је од благодати;

благодат је - од смирења. Из чега слиједи - као што и говори св. Варсануфије Велики -

"вјера је смирење". А невјерје, како говори преп. Антоније Велики, је "од лакомислене

дрскости".

Тако је и све што је "апстрактно" повезано са нашим душевним "срчаним коријенима". Ту

аутобиографски материјал добро дође. Ту се сјетиш истине ријечи Давидових, у које је

против воље, против "срца" сумњао мој ум: "рече безумник у срцу својем: нема Бога"...

Слава и Богу хвала: моје срце то није прихватало. Са тим сам ја и стигао у Академију. А

рационализам је био само танка скрамица.

+ + +

... Потрчао сам унапријед: још ми имамо шта да кажемо о законима спознаје, о путевима

вјере... Али, чини се, тако је и боље: за наш прости ум и наше просто срце лакше је да

помало прима такозване "апстрактне идеје". А ако се даје све и одједном - биће теже да се

свари. И у Јеванђељу је тако: мало чуда, мало приче, мало учење, па онда поново дјела...

Али ваља и о Академији почети. Ипак, направићу малу дигресију. Навешћу, из Јеванђеља,

неколико факата, неколико примјера, како је Сам Господ повезивао "апстрактно учење"

Своје са догађајима из живота, са фактима, или са аналогијама, поређењима. Може се рећи

да је сво Јеванђеље од Јована, у првих 13 глава, пуно таквог начина откровења... Некоме,

можда, то није познато? А врло је интересантно; и то веома упрошћује схватање учења

Христовог, због нечега, тобоже, неповезаног и кобајаги произвољно залијепљеног за

догађаје... Ево, погледајте.

1. глава. Директна и јасна свједочења да је Христос Син Божији - упркос невјерју јевреја:

"дође код својих (јевреја), и своји Га не примише". Шта је дакле потребно?

2. глава. Потребно је да јевреји измјене своју душу - онако како се вода претворила у вино

(Кана Галилејска). А Христос то може: факат. И још ће доказати. Како? Васкрсењем

(храма - Својег тијела). Ипак, да ли јеврејима лако пада та промјена?

3. глава. Веома тешко. Неопходно је - смирити се... Никодим се бојао својих, долазио је

само ноћу: самољубље. Неопходна је радикална, одлучна промјена. И то је могуће само

кроз ново рођење од Духа. Ради тога потребно је, за почетак, повјеровати у Христа. А за

то - поступај по правди и истини, не гријеши. Јован Крститељ је већ прихватио: барем

њега послушајте, јевреји... А ако не њега, онда барем паганку...

4. глава. Бесједа и вјера Самарићанке - блуднице, грешнице и полупаганке... А у

отаџбини Његовој, у Јудеји (44), још увијек не вјерују... Чак и римски многобошци, као

што је капернаумски царедворац, већ почињу да вјерују... "И сам повјерова, и сав дом

његов". А јевреји и даље тврдоглаве; јевреји су - полумртви, слаби: не желе, неће да

устану, а не могу да устану "сами".

5. глава. Они су - одузети душом. Исцјељење одузетог 38-годишњака. "И он истог часа

оздрави". Како је све лако код Бога! А јудеји Христа хоће да убију. Гори су, не само од

одузетог, него чак и од правих мртваца: и они, "иде час" (и то скоро, при васкрсењу: Мт.

27:52,53), "и већ је настао", и "мртви ће чути глас Сина Божијег" (25). А ви, јевреји, не

слушате, не чујете, не прихватате, не примате: ни ријечи Моје, ни ријечи Јована

Крститеља, чак ни дјела чудесна. Зашто?

6. глава. Зато шо су они - плотски, земаљски.

А да им обећам земаљска блага, пошли би за Мном... Није ваљда? Чудо претварања 5

хљебова у огромну количину која је заситила 5000... Одушевљење... Одлучили - за цара да

Га поставе. Кренули према Њему... Али зашто? "Не зато што чудеса видјеше, него зато

што једоше хљеба и наситише се" (26). Али та храна кратко траје. Треба стремити ка

вјечној. Небеској... Да ли је она у Њему? Неопходно је повјеровати (28-29). И Сам је

Христос - Духовни Хљеб: живот у Њему јесте живот вјечни (33). Између осталог, још

овдје, на земљи, може се, и мора се јести тај Хљеб - Тијело и Крв Његова: Тајанство

Причешћа... Такав је прелаз од чуда са хљебовима. Али то "није интересантно", то није

било јасно чак и најближим ученицима. Саблазнили су се, и отишли. Плотско

размишљање. Плотском уму су вјеровали: како то може да буде (41, 42,52,66)... Сјетите се

барем небеске мане (49)! Али не. Ништа не помаже. "Од плоти никакве користи": ум

природни, плотски ум - беспомоћан је, бескористан, чак и штетан. Неопходан је "Дух",

који "животвори": Његове ријечи јесу Дух (63)... А Духа даје Отац, кроз Сина (44-46). И

они који су били плотски, несродни, који су мудровали - отишли су. А при истим тим

ријечима о Тијелу и Крви, они који су Му сродни - ученици Његови, Петар - остали су,

зато што су повјеровали "да си Ти Христос, Син Бога живога". А ако су у то повјеровали -

коме онда још да иду? Никоме... И ако су повјеровали у главно - у истинитост и

Божанство Христово, онда и све остало, макар им било и непостижно окушање Његовог

Тијела и пијење Крви Његове - треба прихватити, а није ни тешко прихватити (67-69)...

Они су се - сродили са Њим...

Међутим, од дванаесторице један, ипак, отпада, јер је он "ђаво", он је у роду са ђаволом...

Он је такође плотски, као и јевреји: среброљубац, материјалиста, земаљски... А Христос ка

Небеском Хљебу зове.

Два хљеба: хљеб земаљски, и "(Ја сам) хљеб Живота" (48)... Људи су изабрали први, и

одбацили други. Чудо са 5000 објаснило је зашто су они - плотски... Овдје су се сударила

два супротна духа живота.

7. глава. Бирај, онда, јудеју, једно од два: или свијет, или Мене, воду живу (37-39) Духа

Светога... Раздвојише се јудеји: начелници су већ одлучили да Га ухапсе (30), а "многи пак

из народа повјерова" у Њега (31). И већ се и Никодим дрзнуо да Га штити: без суда се не

смије одлучивати о човјеку (51)... "И отиђоше сваки својој кући"... (53).

Како су жалосни. Разишли су се беспомоћно. Који је разлог тог упорног њиховог

неприхватања? Грешност, ропство духа, у основи којег лежи власт ђавола над њиховим

душама. И та власт и грешност страшнија је од сваког другог гријеха. Страшнија од

најстрашнијег блуда.

8. глава. Ево, приводе Му, исти ти његови судије, блудницу, ухваћену на мјесту прељубе

(3). (Али, зашто онда не доведоше и њеног саучесника?! Јер, ако је по закону, по закону

обоје треба побити камењем: Левит. 20:10. Можда је тај припадао истим тим фарисејима,

лицемјерима? Можда је био њихов пријатељ?)

И, шта се дешава? Та блудница - нека буде она благословљена! - смирено чека праведни

суд... Није се свађала, није побијала, није се правдала... Тиме се и "оправдала". Била је

помилована: "Иди, и одселе не гријеши"... "Ни Ја те не осуђујем"... Онај Који је кроз

Мојсија наредио да се суде и да се каменују такви - исти Он сада "не осуђује". А и како

осудити ону која се већ смирила? "Повиновану главу нити мач сијече, нити нож руби".

Она је већ себе била осудила и потчинила се Христу - а само је то и требала да уради...

А они? А судије? Они неће да знају за закон, којег су они, наводно, чувари... Закон

наређује да се истина признаје при два свједока. Он има два свједока: Оца Његовог, и Себе

Самог (17-18). А "који ће од вас Мене да укори у неистини?" (46). Ви сте довели

блудницу; она јесте грешница. Али сте ви, јудеји, много грешнији од ње... Како? Као прво,

ви не можете бацити камен на њу, што се по закону тражило од чистих свједока (2 Књига

закона, 17:6-7) - јер и сами подлијежете погубљењу за исти гријех. Као друго, ви сте још

грешнији, зато што сте упорни у невјерју и гордости; зато што сте ви, као треће, робови

самим себи, робови сопствене грешности (34); као четврто, ви сте робови, ви сте дјеца

ђавола (41-44)... Ето како и колико сте ви грешни... Блудница се показала неупоредиво

боља од вас, и већ се спасила. А ви не можете. И само Син би могао да вас избави (36) из

тог ропства лажи и да вам врати истину (32)... Али ви то нећете. А и не можете: ви сте од

свијета овога (23).

И тада ће за вас остати само једно: остаћете у тој покварености својој, "умријећете у

гријесима вашим" (24)... И тада нећете ви судити грешницу, него ће вас чекати суд Мој и

Оца (15,26,50)... Али они остају упорни, при свој својој греховности, тврдо стоје у

нераскајаности, не смирују се. И Њега, чак, настављају да оптужују: "Не говоримо ли ми

право, да си Ти Самарићанин, и да је ђаво у Теби" (48,52).

Већ су и Самарићани повјеровали (4 гл.). И дјела Његова свједоче да је Он од Оца послан

(5:36). Али ништа не помаже. Испочетка су они хтјели да каменују грешницу, али се нису

осмјелили; сада узимају камење да га баце на Њега. Али он Се непримјетно сакрива од

убица...

9. глава. Ослијепили, ослијепили, несретници! И ништа се више са њима урадити не

може: гледају, а не виде (39)! Прије ће слијепорођени прогледати, него што ће се њима

вратити способност да виде факат, да Христа признају за Месију. ... Чудо исцјељења

слијепорођеног... Боже, како су се тада ускомешале вође! Било је то јавно знамење Божије.

А они само што су говорили да је у Њему ђаво. Толико су ти фарисеји гњавили

исцијељеног и његове старе и ниште родитеље, да чак почињеш да се умараш док читаш о

тим испитивањима, о тим словесним мучењима: а јеси ли то ти? а јеси ли баш ти био

слијеп? а како то да сад одједном видиш? а ко те је исцијелио? а зашто у суботу?... О,

несретни слијепци - упорни, бандоглави... Бивши слијепац је повјеровао у Сина Божијег

(35-38). А они који су Га видјели, остали су слијепи (39). "Еда ли смо и ми слијепи?" -

питају Га они. "Кад бисте били слијепи (т.ј. по незнању Мене не прихватали), не бисте

имали гријеха; сад говорите да видите, тако гријех ваш (већ свјесно) остаје на вама" (41).

Наравно! Тврдоглавост њихова је дефинитивна и неповратна.

10. глава. Ми смо - туђи један другом...

Ви нисте Моје овце; и Ја нисам ваш Пастир. Јер овце Моје слушају и знају. Мој глас

(ријеч, Дух, благодат) живи у њима... Неки од вас јесу Моје овце из јевреја. Али још ће

бити оваца из другог, паганског тора, и оне ће доћи на ваше мјесто: "и биће једно стадо..."

(16). А "ви нисте од Мојих оваца" (26)... А Моје овце нико украсти неће; јер њих Сам Отац

чува са Мном. "Ја и Отац смо једно" (30)... "Ја сам Син Божији" (36)... "Вјерујте дјелима

Мојим" (38), "да бисте познали и вјеровали, да је Отац у мени, и Ја у Њему" (38)...

Опет су се ухватили за камење (31,32,33,39). А "многи су тамо повјеровали у Њега" (42).

11. глава. О Лазару. Васкрснуће његово... Зашто се на овом мјесту спомиње о томе?

Обично одговарају да је јев. Јован записивао оно што су пропустили други; а о Лазару је

првим трима јеванђелистима било и опасно да пишу, зато што је он тада био жив: био је

епископ на острву Кипар, и могли су га убити... То је тачно... Мада, ипак, и није сасвим;

напримјер: о чудесном засићењу хљебом говоре и сви остали јеванђелисти (Мт. 14; Мк. 6;

Лк. 9). Такође, и о уласку у Јерусалим, о страдањима, о васкрсењу, јављањима послије

васкрсења и т.д. Да ли из тога слиједи да је јев. Јован имао и друге мотиве за избор

догађаја? Несумњиво. Већ сам говорио: он је бирао такве факте, који су му давали основу

да прича о учењу које је Господ поводом тих догађаја излагао, или пак да објасни и

посљедице до којих су ти догађаји довели.

А ево и овдје... Давно су Њега јевреји молили:

"Какво ћеш нам знамење дати, да бисмо ми прогледали и повјеровали у Тебе?" (Јн. 6:30).

"Каквим ћеш нам знамењем доказати да имаш власт тако да поступаш?" (2:18). А јев.

Лука, говорећи у причи о "Богаташу и Лазару" како је овај молио да васкрсне Лазара и да

га пошаље код његове живе браће, да би барем они повјеровали и "не би они дошли на ово

мјесто мучења", наводи ријечи Аврама (које су за јевреје биле убједљивије од ријечи

Самог Христа - погледај Јн. 9,33,37,39): "Ако не слушају Мојсија и пророке (Писмо), онда

- да ко и из мртвих устане, неће вјеровати" (Лк. 16:29-31).

Господ је још раније претсказао јеврејима: да им ни васкрсење Лазара неће помоћи, јер

они уопште неће да знају истину, зато што су они дјеца лажова ђавола.

И ево, у стварности је Он васкрснуо, и то не утварног, него стварног, већ усмрдјелог

Лазара - али они управо тада дефинитивно одлучују шта да учине са Христом. "Од тога

дакле дана договорише се да Га убију" (53). Али и на крсту ће поново тражити од Њега:

"Нека сиђе сад са крста, па ћемо Га вјеровати" (Мт. 27,42). А Он не само да је сишао жив,

него је из мртвих васкрсао, под печатом војничке страже; али они ни тада нису

повјеровали: "дадоше довољно новца војницима говорећи: реците да су Га ученици

Његови, дошавши ноћу, украли, кад смо спавали; и ако чује то судија (Пилат), ми ћемо

њега умирити и учинити да вама ништа не буде... И разгласи се ова ријеч по јеврејима до

данас" (Мт. 28:12-15). Дакле, вакрснуће Лазара био је посљедњи и крајњи, чак и по

човјечијим мјерилима, "доказ" силе Христове: али они су се само још више разјарили, и

договорили су се да Га убију...

Заједно са овим, васкрснуће Лазара даје јев. Јовану основу да напомене да Христос није

само "обични" чудотворац - као Илија, Јелисеј, који су такође васкрсавали мртве - него

Самоисточник живота.

"Ја сам васкрсеније и живот" (25), - упорно увјерава он Марту. Марта још увијек не вјерује

и послије говори: "Већ смрди!" (39). А Он јој, већ са пријекором, због маловјерја, говори:

"Не рекох ли ти да ћеш, ако будеш вјеровала, видјети славу Божију?.." (40).

"И изађе мртвац" (44).

"Народ бијаше потресен чудом" (12:17-18). И многи увјероваше. А главари свештенички

одлучише да Га убију, и издаше заповијест да се ухвати чим Се први пут појави (11,57) у

народу.

12. глава. Помазање драгоцјеним миром и среброљубље Јуде издајника... Молба пагана-

јелина да их упознају са "Исусом" и ријечи Господа да ће Њега признати послије, због

смрти на крсту (20-33)...

Народ је, пак, мислио да ће Христос живјети вјечно (34), и како онда сад, одједном - смрт?

Христос није одговорио на то: узалуд би им било говорити о Његовом вјечном битију... А

и већ је говорио (8:51-53,56-57; 11:24-26)... Због тога су Га хтјели каменовати. Зато Он

више и не доказује, него просто позива на вјеру: док још има времена, док је Он међу

њима:

"Док је свјетлост са вама, вјерујте у свјетлост"... И сакрио Се...

И кротки, чисти душом Јован се диви: како то да његови саплеменици, јевреји, послије

"толиких чудеса" нису повјеровали у Њега?! Он тражи објашњења за такву бандоглавост.

И подсјећа на ријечи пророка Исаије: сами су затворили очи своје да не виде (Ис. 6:10;

53:1)... Тврдоглавци: "јер им већма омиље слава људска, него ли слава Божија" (43)...

Плотскост... Гордост...

За њих остаје само - суд. Али неће судити Он: "Ја не дођох да судим свијету, него да

спасем свијет" (47), - њима ће судити сама ријеч Његова, само Његово учење, које Му је

Отац дао... Другим ријечима: на суду ће невјерни остати без одговора, јер су слушали

Слово о Христу.

13. глава. Умивање ногу даје повод за давање наука о смирењу... Смирење је коријен

вјере и љубави (12-15). Јуда није издржао. То је за њега већ постало неиздрживо: он је у

Исусу хтио да види земаљског цара, цара који даје обични хљеб, а не учитеља о "хљебу"

духовном... Зато је управо тада Господ претсказао: "један од вас је ђаво" (6).

И сада Христос Господ говори:

"Један од вас ће Ме издати" (21)... Уђе у Јуду сотона (27). До тада је он био, као и уопште

јудеји, "чедо" ђаволово, опсједнуто њиме; а сад се то испунило много реалније и

страшније: у њега је ушао - и при томе сам - "сотона".

Јуда је изашао на своје зло дјело, као сотонино оруђе, а и јеврејског народа уопште.

Господ, пак, остаје само са својих једанаест вјерних ученика на Тајној Вечери; и говори

им посљедњу, опроштајну бесједу... Љубите један другог (34). Ја ка Оцу одлазим... Да бих

вам тамо припремио мјесто - а не овдје. Ја вас туда могу довести, јер Ја Сам Јесам "Пут,

Истина и Живот". Јер сам Ја једно са Богом Оцем; "Ја сам у Оцу, и Отац је у Мени".

"Вјерујте Ми" то, а ако је и вама тешко да то прихватите, онда - вјерујте Ми по самим

дјелима Мојим. А и ви сами ћете послије Мене творити чудеса, чак и већа него што су

Моја била. Само молите о томе Оца, у име Моје, за Мене. А Ја ћу вам за све послати силу -

силу Духа Светога. Нити ћу вас Ја Сам оставити као сирочад: доћи ћу. Тајно, скривено - у

срца Ваша: и тада ћете, у властитом искуству, познати да сам "Ја у Оцу Мојем, и ви у

Мени, и Ја у вама". Али, да бисте достигли то - живите свето, испуњавајте заповијести

Моје... За то смо вас Ја и Отац вазљубили, "и доћи ћемо" "и обитељ сачинити" у срцима

вашим.

...Боже! Како је све то далеко од јудејских "хљебова" и јудејских сребреника...

Тешко им је било то појмити, а ништа лакше није ни нама, читаоче, да појмимо: како то

Отац и Син могу да уђу у човјека и да се настане у њему? Није ли то, уистину, тајна? То је

откровење Христа. А Христос га и не разјашњава, зато што они то још не могу да приме...

И ево, доћи ће "Утјешитељ, Дух Свети", "Дух Истине", и Он "ће вас свему научити", и то

ћете преживљавати лично, "емпиријски" ћете спознати... Опет је пут спознаје благодатно-

"емпиријски", а не словесни.

Будите зато мирни. И чак се радујте Мојем одласку: за вас самих је боље тако. Ја сам

Своје дјело извршио, које "заповједи Мени Отац" (14).

Али и послије Мог одласка ви пребивате са Мном и у Мени - као гране винове лозе. Како?

Вјером, извршавањем Мојих заповијести, љубављу према Мени, љубављу једних према

другим, до полагања свог живота за другове, слично Мени. Тад ћете бити "другови Моји",

"љубите зато једни друге"... А ако вас, пак, свијет не буде љубио, па чак и ако вас замрзи -

а управо то ће да се деси, упозорава Господ, - нека вас то не збуни, јер сам вам Ја примјер

за то: Мене је прије вас замрзио свијет, као туђег, несродног по духу... А ви нисте већи од

Мене, и не дивите се зато, када и вас буду гонили за Име Моје, за Мене... Они ће за то

одговарати, пошто нису у праву; јер сам их Ја и учио и чудеса им творио, "каква нико

други није творио" никада у свијету.

Међутим, ви се не бојте, не бојте се својих прогонитеља: на помоћ у мукама ће вам доћи

Сам Утјешитељ, Дух Истине; Он ће вас укријепити и у истини, Он ће Сам кроз вас

свједочити о Мени; и ви ћете свједочити, зато што сте од почетка са Мном, као свједоци

Моји, вјеродостојни очевици (15).

...Горко упозорење. Мрзиће вас, гониће вас, мучиће вас...

Али унапријед на то упозорава: "да се не саблазните" када то наступи...

Све сам вам рекао... И све учинио, "а сад идем код Онога Који Ме посла". Не растужујте

се: умјесто Мене тјешиће вас Утјешитељ, Дух Свети (већ трећи пут понавља о Њему

Христос). Он ће вас наставити, и кроз вас и Мене прославити, што ће вама, који Ме

љубите, бити радосно... Не тугујте. Ја сам побиједио свијет.

Затим Он изговара молитву Оцу, у којој говори да је испунио Своју мисију и сада моли

Оца да сачува ученике и све вјернике "од зла", јер је за њих Он "Себе принио у жртву". И

на крају моли Оца за будуће јединство свих у Њему, а кроз Њега и са Оцем: да буду једно,

као што смо Ми једно. И нека љубав Очева и у њима буде, и Ја ћу бити у њима.

Служење Христово - учењем и дјелима - се завршило... Остало је још принијети Себе у

жртву искупљења... И ево, извршава се: издаја, суд, смрт, погребење, васкрсење, јављања,

вазнесење и слање ученика на васељенску проповијед - са утјешним обећањем: "Ево, Ја

сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин" (Мт. 28:20).

Те ријечи није могао да каже човјек. Њих је могао да каже само Бог.

...Ја сам се неочекивано за самог себе распространио... Али ми није жао. Само Слово

Божије је увијек дјелатно и живо (Јевр. 4:12), и "Од Бога дато и корисно... за поучавање у

правди и истини, да савршен буде човјек Божији" (2 Тим. 3,16-17).

А надам се да ће и читаоцу бити корисно... А ако се учини само "интересантно", или се

некоме учини чак и мало убједљиво - то само говори да бисмо послије тога требали добро

и дубоко да се замислимо над тим фактом: Божије Слово је постало досадно и малу снагу

има... То ме је навело да се изнова подсјетим на свој однос према Слову Божијем, како у

семинарији, тако и на почетку Академије.

Са тим ћу и почети академске успомене о вјери.

+ + +

Ми смо у семинарији слушали досадне "приче о" светим оцима, учили "о" њиховим

дјелима у црквеној историји и у историји проповиједи. Али никада и нико није узимао у

руке ни једне књиге њигових дјела. Бојим се да оптужујем, али мислим да ни саме

учитеље није интересовало - изван уџбеника... Али засада нећу о њима да говорим, него

само о једном светоотачком цитату.

У Академији (не одмах) су ми допала до руку дјела св. Јована Златоустог, чини ми се,

толковање на књигу Постања. На једном мјесту сам код њега срео једну мисао, приближно

овакву: ако ти - савјетује он слушаоцима своје бесједе - нешто не разумијеш у Писму, не

растужуј се због тога, него прими просто, на вјеру, без расуђивања, јер то је Божије Слово,

а Бог говори само истину... Прими је онда са свом несумњивошћу, само због тога што је то

Ријеч Божија...

Нешто слично, мада на други начин изражено, прочитао сам тада ја, бивши семинарист,

васпитан у идолопоклоништву уму, и замислио се са сумњом: па није ваљда да и сам

Златоуст вјерује и мисли тако како препоручује другима? Зар он тако "просто" вјерује

Слову Божијем, као каква сељанка?

Признајем: не повјеровах ја тада чак ни Златоустом... Не, мислио сам ја тада, он то, у

педагошким циљевима, само простаке убјеђује да тако просто мисле и вјерују у Слово

Божије, у Свето Писмо: а сам он - не може тако мислити. Јер то је за њега - судио сам ја по

себи - и немогуће. Како? Он, такав генијално-паметан и учен човјек, да тако, сељачки

просто вјерује? Немогуће!

То није могло да стане у моју главу...

Авај! Ја још нисам био "сродан" њему са те стране, те зато и нисам могао да њега

"смјестим" (Јн. 16:12) у себе. И дуго нисам могао да смјестим. Зашто? Тај случај ми пружа

прилику да поставим опште питање о значењу "Слова Божијег" или "Светог Писма" за

живу вјеру.

Вјероватно ће некоме изгледати чудно то, што сам се ја, семинариста, па још вјерујући

семинариста, а послије и студент Духовне Академије, тако неповјерљиво понио према

ријечима Златоустог, а тачније, према сили Писма? Сада ћу мало да приподигнем завјесу

над том необичношћу, која, како се мени чини, није свима јасна.

Код нас, у духовној школи, а још више у семинарији, развио се необично ружан однос

према Библији, према свештеним и светоотачким текстовима, према Слову Божијем:

хладно неповјерење... Још док смо учили Катехизис м. Филарета у школи (за почетника

ствар достојна сваког уважавања), текстови који се тамо цитирају никада на нас нису

дјеловали убједљиво. Напримјер: Бог свугдје постоји. Одакле се то види? И одмах се

наводе ријечи Псалмописца: "Куда ћу поћи од Духа Твојега? И од лица Твојега камо да

бјежим? Ако се успнем на небо, Ти тамо јеси; ако сиђем у ад, тамо јеси" и т.д. и т.д.

Одговорено је, "доказано", и то је питање исцрпљено... Ми смо то учили, то смо

одговарали када су нас испитивали. Али се нисмо убјеђивали у то. Какав је то доказ,

мислило се у нашим маленим главицама. Јер, Слово Божије и Бог - то је све заједно,

сједињено... То само вјерник исповиједа своју вјеру. А мени је потребан неки "доказ" са

стране, да је то стварно тако, "објективно", истинито... Како се то може урадити? Одговор

је био спреман: умом. Сва школска мудрост била је прожета вјером у надмоћност разума

над вјером, рационализмом, сколастичким методом "доказивања" предмета вјере... Али у

духовној школи ни ум нису упражњавали: ни наши учитељи, а тим прије ми, младенци. И

зато смо остајали незадовољени...

А у семинарији се само још више развијао тај хладни однос према Библији. Почећу са тим

да ми никада нисмо дубоко - не само осјећали срцем, него се чак нисмо ни замишљали над

самим тим ријечима: слово, ријеч, говор, бесједа, откровење Божије... Бог говори...

Додуше, нешто нам је о томе говорио, у четвртом разреду, наш предавач Св. Писма Л.: о

важности, о вриједности, о благоговејном односу[38] и тако даље. Али је све то

пролијетало мимо нашег срца: није имало за шта да се прилијепи - нисмо ми још били

завољели Слово Божије... А знање се даје само љубављу (1 Кор. 8:3). И ми смо веома

ријетко, само када смо одговарали, Писмо називали "Слово Божије"; углавном смо

говорили: Библија, или Свето Писмо, или краће - Писмо. И мада су нас учили да се пред

читањем "Слова Божијег" морамо помолити, прекрстити се и чак га пољубити, ми то

никада нисмо радили (а не сјећам се да су то радили и сами учитељи). (А да су и радили -

што би, заправо, било и исправно, и прекрасно, и поучно за нас - ми бисмо се криомице

потсмијевали таквим чудацима.) Али гле, кад смо стајали у храму, и на свеноћној, у

редовима, по чину, приступали смо и цјеливали Јеванђеље - и тада је то било савршено

природно, са уважавањем, са благоговенијем... И у цркви смо слушали Јеванђеље са

истинитом вјером и светим благоговенијем... Али на часовима је било потпуно другачије:

учење, шта ли, не знам - али ми Библији нисмо одавали никаквог поштовања. Ни њеном

унутрашњем садржају, ни њеној вањштини. Нама су у првом разреду семинарије давали

на дар од Синода по један примјерак црквенословенске Библије - на сав курс учења. Ми

смо је узимали и равнодушно, заједно са другим уџбеницима, слагали у школске клупе.

Били су, причало се, и још гори примјери: наводно су послије завршетка семинарије

ученици злорадо буцали Библије и разбацивали листове по учионици. Ја се не сјећам

таквог општег безобразлука. Тек су два-три објешењака, и то у првом разреду, буцали

свету књигу, али остали то нису чинили; просто, нису се интересовали. И тако, мало-

помало, у шестом разреду код многих од нас су Библије почеле да нестају: негдје су се

губиле... Гдје и како - не знам. А посљедња два разреда ми смо се већ користили руско-

словенским Новим Завјетом.

Али пошто је Библија била исти такав уџбеник као и други (историја, алгебра, геометрија,

психологија и други), то је и однос према њој био потпуно исти: хладан. Чим је то

уџбеник - одмах није интересантан! Јер, да је то било "забрањено", недозвољено - била би

то друга прича. И унутрашње нас Библија никада није прожимала. Није да нисмо

вјеровали у њен садржај: све смо прихватали, али смо се према свему односили

равнодушно; било то стварање свијета ни из чега, пролазак кроз Црвено море, чудо Јоне у

трбуху кита[39] и све остало - свему смо вјеровали; а школска наука је још и "доказивала"

"могућност" чуда, старајући се да сведе на минимум тајну чуда и да све објасни што је

могуће природније, "реалније". Но, кит, можда, заправо, и није био кит, са његовим малим

грлом, неспособним да прогута човјека[40], него на кита налик ајкула, или нека друга

велика риба, коју су простонародно назвали китом, и т.д. Или: вода се није једноставно

раздвојила на два зида, надесно и налијево од јевреја (2 Мојс. 14:22), како је то очигледно

и недвосмислено речено у Писму, него ју је, напримјер, вјетар отјерао из залива у море

(вјетар се такође помиње, 21). Наравно, учитељи нису побијали ријечи Писма, али им се

ипак хтјело да "докажу" некако "природно", а не натприродно. А и ми, семинаристи,

управо смо такве, "паметне" доказе, тражили. А просте вјере смо се (вјероватно, и

учитељи) бојали - као нечега, ако не немогућег, а оно мало вјероватног и вјеродостојног...

Тако је, пак, била постављена сва наша школа: сколастично-рационалистички. Наравно,

није увијек такав метод био бесплодан - за срца. Напримјер, сјетих се сада случаја, једва

ли не јединственог, космолошког "доказивања" битија Божијег... Ја сам још био дјечак,

први разред, а са мном је ишао "васпитаник" петог разреда, А-в, по обали ријеке Цне, и

због нечега смо повели причу о Богу: он ми је испричао (из курса философије на четвртом

разреду семинарије) о том доказу: за све постоји узрок и почетак; постоји он и за свијет;

свијет се није могао сам појавити ни из чега; слиједи - било је неопходно творачко

дјеловање другог Првоузрочника, т.ј. Бога. Слиједи, Бог постоји.

И када сам ја то чуо, моје вјерујуће срдашце се тако било обрадовало и заиграло, да

замало нисам видио Њега, "Вседержитеља, Творца небу и земљи, видимим же всем и

невидимим"... Врло сам се био обрадовао... Моје је срце увијек тражило поткрепљења у

својој вјери. Послије сам сазнао за Кантову критику свих "доказа" о постојању Бога, али

тада сам био радостан. И друга "рационална" објашњења ипак су помагала да се држимо

вјере, против воље за сумњом и навале невјерја. Хвала за то и семинарским наукама...

Али, како сам већ понављао, било је много више штете од тог "паметног" метода; ми смо

се приучили да се бојимо "тајни", да унижавамо просту "сељачку" вјеру, да је сматрамо

недостојном "образованих" људи нашег "интелигентног" вијека. И зато нама Писмо и није

изгледало убједљиво: оно није доказивало; оно је само тврдило, утврђивало. Ми смо, пак,

хтјели доказе, хтјели смо његово "оправдање" са стране. На тај начин, испадала је потпуна

изопаченост: Бог је хтио да кроз Писмо открије и утврди истину - о свијету, о човјеку, о

историји, о спасењу - да се људи не би мучили незнањем или упадали у лаж. А ми Богу (!)

нисмо вјеровали, него смо још тражили потврду и доказе од Њега... Зар то није ружно?

Читао сам како је неки учени Енглез донио својем краљу велико научно дјело - у заштиту

Библије. Краљ је примио, захвалио, али и разумно приговорио: "Ја сам до сада мислио да

све остало има потребу за заштитом и доказом од Библије, а Ви њу нашли да штитите?!!?"

Краљ је, несумњиво, био већи вјерник, и паметнији - што значи и логичнији - човјек од

научника...

Е, исто то је било и са нама, "духовницима", а нарочито семинаристима. Само, на несрећу,

код нас није било таквих краљева око нас, а још није било ни својег "цара у глави", нити је

било искуства. Ми смо имали мало стварне, ватрене, дубоке вјере у Бога; али нама је још

недостајала и дубина ума, да бисмо могли појмити стварну важност и необични значај

које Слово Божије има за истину и вјеру.

Ето зашто ја нисам повјеровао ни светом и генијалном Јовану Златоусту, његовој искреној

простоти. Ипак, са друге стране, нисам могао ни да помислим да он лаже, макар и у доброј

намјери, ради "малих ових": то се није слагало ни са светошћу његовог лика, ни са

искреношћу његовог тона. Тако да сам ја остао у недоумици, и нисам му више вјеровао...

Што сам не преживиш, ни другом не вјерујеш! (По истом оном закону спознаје -

сродности.)

Ја сам много пута примјећивао да невјерујући људи не вјерују мојој искрености у вјери. А

ја, тада, нисам могао да схватим: како је било могуће, напримјер, не читати Горког и чак

се уопште не интересовати литературом? И када сам од једног изузетно ученог богослова

чуо, да је то итекако могуће, ја сам га искрено пожалио: како је "необразован" он! И како

се много чега лишава!

Ми све мјеримо - по себи, по својој мјерици... И ја сам - још дуго времена - остајао у

одјећици коју су ми сашили на семинарији: нисам цијенио силу Писма. Ја сам му

претпостављао "науку", ум, "доказе"...

Ипак, постепено, чини ми се, у току прве двије године Академије, ја сам одрастао,

разабрао се и увјерио се у савршену искреност Златоуста и у апсолутну истинитост

његовог савјета... То је наставило да ми се разјашњава и послије: а сада ћу да сведем у

једно своја искуства о Писму, тачније, и боље - о светом Слову Божијем, да бих их

подијелио са вама.

Да, ми, семинаристи, на најдубљи могући начин нисмо били у праву када је био у питању

наш однос према Св. Писму: како са стране вјере, тако и са стране разума. Данас то мени

изгледа тако очигледно и јасно, и могу то лако да докажем. Са стране вјере - ништа

простије од тога. Ако сам ја вјерник (а ми јесмо били вјерници, само нисмо вјеровали

дубоко, живо), онда за мене Библија јесте "Ријеч Божија", т.ј. кроз њу говори Сам Бог, Дух

Божији. "Сво је Писмо од Бога дано" (2 Тим. 3,16). Како онда ја могу да је не примам?

Како могу да сумњам? Како за Свето Писмо могу још негдје да тражим потпору?

Савршено очигледна бесмисленост! Па зашто онда ми то нисмо видјели тада? - Зато што

још нисмо довољно вјеровали, зато што смо слабо вјеровали, зато што нисмо вјеровали

живо... Вјера је наша била више "по предању".... А и још зато што смо били преко мјере

заражени школском "вјером" у ум - као и сви интелектуалци тог периода (XIX вијека,

нарочито друге његове половине).

Али онда сам ја приступио питању о Слову Божијем - "од разума". То је било послије,

када сам, постепено, већ био разјаснио себи основе религиозне и сваке друге гносеологије

(теорије спознаје). Тада сам увидио савршену - до самоочигледности - неспособност ума у

области предмета вјере, потпуну непримјењивост, чак и противозаконитост његовог

дјеловања у њему несвојственој сфери свијета натприродног... На моју срећу, савршено

сам се био разочарао у самодржавље ума и знања; разбио сам тај идол у парампарчад и

бацио га са палубе своје душе, а и својег ума: умом сам се ослободио од ланаца којима ме

је исти тај ум био оковао. И какву сам тада, од тога, добио слободу! Али о томе ће бити

ријечи касније... За сада ћу те закључке да приложим уз мисли о Слову Божијем... Кад сам

раскинуо окове ума, истовремено сам схватио (постепено, наравно) да за поткрепљење

основа и појединачних истина вјере мени није потребан за то неспособни ум, него

самооткровење тог, натприродног, свијета. Ја сам већ знао да је пут сваке спознаје - у

непосредном откровењу самог битија оном који то битије спознаје, т.ј. опажајућем

субјекту. И тај исти пут је јединствено примјењив и у религозном "познању": Бога и

Његове истине - Сам Он открива... Другачије и не може бити. То је тако - због цијелог

низа разлога. То је самоочигледно. А и да није "очигледно", за сада би морало бити

прихваћено због повјерења у вјеродостојног свједока истине: Бога. Друге основе за истину

нема. Тако је мене управо разум привео ка вјери: а себе је он одгурнуо у страну, као за тај

посао немоћног учитеља... Подробније ћу то изложити послије. А тада сам ја унутрашње -

и вјером, и умом - схватио Златоустов савјет о "простоти" прихватања Писма... И мало-

помало тврдо стао на то тло, на којем и досад стојим... Додуше, код мене се то одвијало не

баш сасвим "просто": било је неопходно проћи немалу школу философске борбе управо

против философије, схватити и надвладати лажни пут рационализма, вратити се спознаји

ексклузивном важношћу откровења; требало је одрасти и у вјери; требало је - укратко -

вратити се "простоти" вјере. Али та нова простота више није била она стара, дјечија,

простота по традицији, па чак не ни простота од срчане тежње моје сопствене душе ка

вјери која не расуђује; не, нова простота је прошла кроз испитивајући огањ "знања", кроз

другачије искуство у духовном животу; и зато се може рећи да је то "свјесна" простота,

осазнана, оправдана... Сада је она - тврђа, стабилнија од оне неиспитане, дјетиње

"простоте". Ја се сада више не бојим ни тајни, ни чудеса, не тражим више вјетар који би

води подигао зидове, нити за Јону тражим ајкулу која личи на кита. Вјерујем Писму онако

какво оно јесте, јер је оно РИЈЕЧ, ОТКРОВЕЊЕ САМОГ БОГА! А ја вјерујем у Бога...

Зашто ја вјерујем - и како вјерујем - то је већ друго питање; о томе ћемо писати даље. Али

ја вјерујем. Вјерујем - но, ако ни због чега другог, а оно зато што другог темеља за истину

у мени нема - послије раздробљења ума. Али постоје и друге основе за то. И ја стајем на

фундамент Писма, опирем се на Слово Божије. Оно је за мене постало ауторитет. Ево како

ја поступам сада. Када пред мојом свијешћу стане неко за ум напостижно питање, ја се

обраћам Божијем откровењу и гледам: шта оно, шта САМ БОГ говори? И макар ја ништа

не схватао умом - мене то неразумијевање више ни најмање не узбуђује, као што је то био

случај у семинарији; чак се и радујем тој непостижности: управо тако и мора бити за ум,

макар то и "противрјечило" (како погрешно говоре о разлици, о "неподударности",

"супротности", што није исто што и "противрјечност" разних свјетова) мојем разуму; ја

спокојно читам Слово Божије и речено примам савршено мирно и убједљиво: САМ БОГ

ЈЕ РЕКАО! ШТА ЈОШ ТРЕБА?! ШТА ЈЕ ОД ТОГА ЉЕПШЕ? КАКАВ ЈОШ ДОКАЗ

ТРЕБА? - Узећу примјер вршења Тајанства Евхаристије... За разум је то страшно и да

помисли: хљеб и вино се претварају у Тијело и Крв Христову... Више то није хљеб и није

вино, него САМ ХРИСТОС ЖИВИ! Сам Богочовјек, Бог!..

Лично сам доживио да ми сабесједник-невјерник, са нескривеним потсмијехом човјека

који "све разумије", каже да не само да он не вјерује у то, него је и увјерен и да ја, "као

образовани интелектуалац", такође не вјерујем у ту "немогућу" ствар, и да обмањујем

друге, као да, кобајаги, вјерујем у то... Ја сам савршено прекрасно схватао сво његово

невјерје: оно ми је одавно било познато. Али он није могао да схвати мене, јер моје

искуство вјере и знања њему још увијек није било доступно. Ја сам му тада изјавио, и сада

изјављујем, да ја савршено вјерујем у несумњивост и неспорност истине претварања

хљеба и вина у Тијело и Крв...

Али, зар се није мој ум разочаравао том очигледном недоумицом, и зар се није збуњивао

сумњом: како то све може да буде? - О, да, много, много пута! Одговори на сумње, пак,

нису одувијек долазили од вјере. Они су били веома разнородни. Али сада, када говорим о

Писму, указаћу само на један од њих. Зашто ја вјерујем тако? Зато што је то савршено

категорички и јасно и вишекратно тврдио Сам Господ Исус Христос, Сама Истина ("Ја

сам... Истина", Јн. 14:6); "Примите, једите: ово је Тијело Моје"... "Пијте из ње (чаше) сви,

јер је то Крв Моја..." (Мт. 26:26-28)... Овим су се саблазнили плотски умом јудеји, па чак и

неки од ученика Христових - и сасвим отишли. Али Он их није зауставио, није рекао да су

они улудо Њега схватили буквално, "просто", а не "симболично". Напротив, Он Се чак и

дванаесторици обратио, са оваквим ријечима: "Да нећете и ви да одете?" - тако пита у

Себе увјерена, човјечије слабости не бојећа Се Истина!.. И дванаесторица не одлазе. Петар

говори: "Господе! Коме ћемо ићи?" - Немамо куда! Уистину, никуда више. А ка Теби

можемо и морамо, јер Један "Ти имаш ријечи вјечнога живота" - и спаситељне, и

несумњиве истине (Јн. 6:67-69). Тако и ја... Друго је, опет, питање - зашо ја вјерујем баш у

Господа Исуса Христа и, консеквентно, у Његово Јеванђеље... О томе ће се још говорити.

Али ако већ у Њега вјерујем, онда прихватам Његове Ријечи, Његова откровења, као

нерушиво вјеродостојна: Бог је рекао! Крај свим питањима! Тако јесте! Таква је истина!

И ја у свој пуноћи и дубини прихватам Тајну за ум, али истину за душу - о Тијелу и

Крви!..

Та питања не ничу увијек. Мада, као што је познато, ми нисмо у стању да својом вољом

контролишемо логичке асоцијације идеја; оне могу долазити чак и против наше воље и

наших жеља; али све може да прође и без питања. А ако и наиђу - одгурнеш их "руком"

све твоје претходне вјере, разума и искуства - и спокојно и тврдо продужаваш да вршиш

тајанство...

Постоје и друге основе за овакву моју вјеру (ауторитет Цркве, Отаца, искуства светих, чак

и неке помоћне потпорице разума); али једно од најтврђих основа јесте - Откровење Слова

Божијег, Ријечи Самога Бога: "Рече и би!". Рече и јесте!

Узећу још један примјер.

Бог јесте Пресвета Тројица. Док се то макар у малој мјери не открије нашем духу, та

истина плотском уму изгледа не само непостижна, него чак и кобајаги неприхватљива,

такође "противрјечна" "законима" разума: три и један? "Немогуће". Али моја ми је

"гносеологија" већ давно математички доказала да наш разумчић не смије уопште чак ни

да замуца о било каквим "немогућностима" у другим свјетовима... То је, већ, за њега

крајња дестинација! Истина, њему (и "мени") је то непостижно. Несумњиво! Али то је

све. И ништа више! Ни један једини корак даље. "Не разумијем": то је правилно и

смирено-логично. Ни ја разумом не разумијем. Али засад (до искуства "лицем у лице" - 1

Кор. 13:12) прихватам... На основу чега? На основу тога што је то откривено, речено, дато!

Барем на основу само овог: учите и крстите "у име Оца и Сина и Светог Духа"! (Мт.

28:19). Сви су једнаки, а "име" је једно.

И то је довољно, довољно! И превише! Чак се бојим да будем дрзак и да испитујем Тајну:

"Не трпи тајна испитивања", говори се у црквеној стихири... И мој ум то зна тачно, јасно,

чак по философским закључцима. А моје срце уопште не воли да "испитује": то је за вјеру

дрско, грешно... Не бих да се понављам, говорећи да је то чак и противоумно (безумник

рече у срцу својем...). И вјерујем, вјерујем у Оца и Сина и Свјатаго Духа, вјерујем и

исповиједам! Окровење је дато, такође, и о непостижном оваплоћењу Сина Божијег. И о

Благодати Светог Духа. И о будућем загробном животу. И о тајанствима. И о Цркви. Све

стоји на темељу Писма, на несумњивом Слову Божијем: Бог је рекао! И ја сам почео да

читам Слово Његово - не семинарски, него хришћански.

А ту је на помоћ дошла већ искушена сила дејства самог Слова Божијег. До сада је за мене

оно било нешто као "вањски" ауторитет: вјерујући у Бога, ја сам тим самим бивао

принуђен да "примам" и Његову ријеч... Али, постепено, и вишекратно, хиљаду пута,

истинитост Писма, а посебно Јеванђеља, почела је да се за мене пројављује изнутра њега

самог. Појаснићу то. Два су главна пута дејства ријечи Божије: један - природни, а други -

натприродни, један - више или мање обично-срчани, рационални, други - духовни,

тајанствени, благодатни. Може се додати и трећи, допунски, историјско-критички... И сви

су они "научни" - само на разне начине. Објаснићу.

Почећу од посљедњег. Многи истраживачи и заштитници Јеванђеља настојали су да

објасне на чему се заснива вјеродостојност тих источника наше вјере. И одговора је било

много - готово од самог појављивања Јеванђеља и Посланица - па све до наших дана.

Постоји цијели низ брошура у којима је сакупљен тај материјал. Нећу се сада заустављати

на њему. Поменућу само, примјера ради, интересантан предговор књиге свјетовног писца,

адвоката санкт-петербуршког Б. Гладкова[41]. У предговору свог толковања на Јеванђеље

он из своје аутобиографије наводи како се, као и многи његови пријатељи и савременици

невјерници, он мучио незадовољством, како се дивио душевном миру хришћана, како се

заинтересовао - на чему се он то код њих базира. Одговор је био: на вјери у Христа

Спаситеља. А на чему стоји та њихова вјера у Христа? - На Јеванђељу прије свега. Какав

је онда источник његове вјеродостојности? Да ли је оно несумњиво? - И он је ријешио да

то питање истражи историјско-критички: да ли су давно и несумњиво записана Јеванђеља.

Показало се да постоје историјска свједочанства још из првог вијека, а о другом вијеку

нема потребе ни да се говори, из којих постаје јасно да су Јеванђеља била веома блиска

догађајима које описују; још су били живи свједоци или, у крајњем случају, слушаоци

очевидаца Христа... Његов предговор је веома интересантан и поучан за почетнике... О.

Јован Кронштатски је веома одобравао штампање ове књиге.

Постоје и друге сличне брошуре... Али ја не цијеним баш превише тај метод - мада и

признајем његову релативну вриједност, посебно за људе који се још увијек нису отргнули

од поклоњења уму и "науци"; мени то изгледа прилично досадно. Тај сам материјал читао

без срчаног трепета; можда бих у семинарији читао са задовољством, али тада сам ја још

увијек вјеровао у ум.

Али је зато за мене много убједљивији метод који излази из једне друге равни: из

унутрашње вјеродостојности Јеванђеља.

Ја сам то још давно увидио - и до дан-данас стално осјећам и преживљавам. Али за

почетак ћу да испричам о једном свједоку са стране. Ја имам друга, хришћанина из јевреја,

изузетно ученог философа свјетског реномеа, професора универзитета Ф[42]. Једном сам

га питао - како је он, јевреј, веома учен човјек, пришао хришћанској вјери? При томе,

искрено, ни од кога не принуђиван... Па још и тек послије 13 година проживљених са

женом хришћанком у којима је живио у јеврејству, или, боље речено, у интелектуалној

индиферентности. Он ми је написао шта га је привело ка вјери у Јеванђеље... Шта,

заправо? - Његова "унутрашња вјеродостојност"... Њему, као веома интелигентном, а

искреном и поштеном човјеку, који је читању Јеванђеља пришао без икаквих

предубјеђења, док га је читао - постало је потпуно јасно и очигледно да су њега писали

очевици, савршено искрени људи; да то није поетска творевина о "легенди", него нелукаве

забиљешке "о савршено извјесним међу нама догађајима" (Лк. 1:1).

Као философ, он се није бојао - налик на друге пубертетлије мисли - ни чудеса, ни неких

ситних разлика у описивању догађаја код четири јеванђелиста: није све било ни просто, ни

разумљиво. Али све је то блиједило пред очигледном неоспорношћу реалних факата. И

остајало је једно од два: или да упорно, упркос својој савјести и разуму, не вјерује, или да,

напротив, прихвати чињенице, односно, што се оно каже, да "повјерује"; мада овдје,

ученом уму, заправо, није била потребна вјера као "увјереност у невидљивом" (Јевр.

11:11), него просто прихватање онога што су видјели други, али вјеродостојни, "који

испрва сами видјеше и служитељи Слова бијаху" (Лк. 1:2). Он није почео да се тврдоглаво

супротставља: њему, поштеном, паметном и искреном, то би било неиздрживо. И крстио

се... На радост, наравно, породице, која никада није смјела "ћаћи да буде ћаћа"...

Интересантно, али он се потом ипак подао налетима сумњи - при чему логички сасвим

неоправданим - што је веома илустративно: ту ми већ стојимо пред другим начином

утврђивања вјере - благодатно-емпиријским и, консеквентно, тај природни пут

прихватања вјере - из повјерења у вјеродостојне свједоке и због на вјеровање

присиљавајуће вјеродостојности догађаја - још не рјешава читаву ствар. То је и

разумљиво: све док сами нешто не прихватимо, лично, непосредно, све до тада ће нам

свједочења других људи личити на полумртви, туђи капитал, којим смо се ми само

привремено користили. А сасвим је друга ствар када иста та вјеродостојна свједочанства

легну на већ живу вјеру (била она традиционална "дјетиња", или, пак, већ и проживљена у

сопственом искуству, "своја"); тада ће и "туђа" саопштења бити прихваћена са радошћу,

као наша властита. Ипак, и без наше вјере, несумњива унутрашња вјеродостојност

Јеванђеља привела је вјери не само ученог философа, него и милионе других људи.

Ту вјеродостојност ћу илустровати помоћу неколико примјера, мада је, заправо, сво

Јеванђеље савршено "очигледно", као "просто" испричан било који историјски догађај.

Том особином простоте записивања нарочито се одликује Јеванђеље од Марка, зато што га

је по ријечима простог рибара Петра записао његов ученик Марко. Други јеванђелисти -

Матеј (бивши чиновник за прикупљање пореза - митар), Лука (образовани љекар и писац)

и Јован (иако и рибар, он је постепено достигао висине созерцавања) - били су, да тако

кажемо, "културнији", и већ су имали, сваки на свој начин, планове и посебне циљеве када

су почињали да пишу своја Јеванђеља. А Петар је без икакве систематике причао главне

догађаје из живота Господа његовог. Неки вјерник је замолио Марка да то запише; и овај

се постарао - богомудро! - да то запечати, просто и буквално. Све ово је очигледно сваком

читаоцу који без икаквих предубјеђења приступи читању. И ја савјетујем свакоме да то

емпиријски провјери: нека сад, овог тренутка, узме ово Јеванђеље и почита, гдје било. Но,

напримјер: о призвању апостола (1:16 и даље), о исцјељењу Петрове таште, о привођењу

Исусу Христу "кад би пред вече, пошто сунце зађе" (1:32) "болесних и бјесовима

опсједнутих", и т.д. и т.д...

Свједочим да сам ја, хиљаду пута читајући Јеванђеље - нарочито од Марка - "видио", могу

слободно тако да кажем, догађаје који су се одиграли на тој "Светој земљи"... И

једноставно није остајало никакве сумње у непобитну вјеродостојност свега описаног; а да

нисам прихватио, ја бих морао или да полудим, или да говорим против очигледног. А

нарочито ме је - увијек, и до данашњег дана - радовало и бодрило на хиљаде ситних

детаља, разбацаних по свим Јеванђељима. О томе сам већ написао неке забиљешке (оне су

- код Ш.) под насловом "Детаљи у Јеванђеоским догађајима": тамо је сакупљено подоста

чињеница. Али да не бих сада читаоце упућивао на то, њима, вјероватно, непознато и

недоступно дјело, а будући да подозријевам да ће се они разлијенити, и да неће сами узети

Јеванђеље да га почитају барем на 10-15 минута, а и да бих за претходне своје забиљешке

дао и живе илустрације више изложених мисли, посветићу, са радошћу, неколико

страница јарким примјерима "унутрашње вјеродостојности" Јеванђеља... Мени самом је

пријатно да се наслађујем "гледањем" Христа...

При томе ћу нарочито истицати оно што обично пролази мимо наше пажње. Господ, Син

Божији, Богочовјек, Који је јуче дан провео са ученицима, увече "исцијели многе

болеснике од разнијех болести, и многе бјесове истјера" (Мк. 1:34), разумије се, уморио

Се, као човјек, а уморили су се и апостоли који су били са Њим. Наступила је ноћ; сви су

уснули које-гдје у колиби за примање гостију. Преморени ученици, прије тога још

изморени од лова рибе, тврдо су спавали. Нису ни чули шта је урадио Исус. А Он, док су

сви слатко одмарали, "ујутро врло рано уставши ", док је, вјероватно, још било тамно,

"изиђе" непримјетно, да не пробуди Своје преморене сараднике, да остане насамо: "и

удаљи Се у пусто мјесто, и ондје Се мољаше Богу" (35). Послије су се пробудили и

ученици. Почели су да Га траже. Ујутро се већ искупио и народ, који је јуче својим очима

видио толико благодатних чудеса, и тај народ се пита: "Гдје је Он?" "Симон и који бијаху

са њим" Га нађоше и "рекоше Му: траже Те сви" (36,37).

Погледајте, дакле: каква жива, очигледна слика! Или још. "Подиже се велика олуја; валови

тако заљеваху у лађу, да се већ напуни. А Он спаваше." Гдје? - "На крми", и при томе "на

узглављу". Нешто су Му били поставили под главу Његову Божанствену,

Богочовјечанску... Испрепадани ученици нису спавали. Пробудили су Га. "И уставши Он

запријети вјетру и рече мору: Умукни, престани!" И, о, чудо чудесно: "Вјетар утихну, и

постаде тишина велика"... То се десило одмах - што је потпуно противприродно: таласи на

језеру ударају још сатима такозваним "мртвим таласом" послије завршетка буре (4:37-39).

Ја сам већ писао о васкрснућу 12-годишње дјевојчице, кћерке Јаира, како она "хођаше" по

соби (5. глава) - детаљ који је сачуван само код јев. Марка.

А ево и потресно чудо нахрањивања пет хиљада људи, не рачунајући жене и дјецу, са пет

хљебова... Значи - било их је око седам-осам хиљада, вјероватно. Тако се интересовао

јеврејски, тада још Богоизабрани, Израел. Да ли је данас тако?

Господ "нареди... да се размјесте у редове на зеленој трави. И сједоше у редове, по

стотину и по педесет (6:39-40)... И чудо се десило пред очима свих. "И накупише комада

дванаест котарица пунијех (хљеба) и од риба" (43).

Признајем, ја сам се бојао, још у духовној школи, када сам на литијама слушао све те

ријечи када се благосиљају округли, чисти "хљепчићи": "Господи Исусе Христе, Боже

наш, благословивиј" у оно вријеме "пет хљебова и пет тисјач наситиви, Сам благослови" и

овдје, сада, Сам благослови "и хљеби ... сија и умножи": па зар је то све, заиста, зар је то

све стварно било тако? Пет хљебова на пет хиљада? О, како се мени хтјело, како ми се

трепетно хтјело да је то било тако, да је било! А разумчић се све бојао, бојао се "чудеса"...

И бојао сам се ја за освештање "хљепчића". И много касније, када сам почео да вјерујем

Слову Божијем просто и тврдо, и сам сам изговарао те свете ријечи са спокојном

одлучношћу; јер сам већ знао, историјски вјеродостојно знао: то је било! Зато што је било

"на зеленој трави"... И зато што су сједили у редовима... И "дванаест пуних корпи"

понијели послије тога... А други пут, кад је "било око четири тисуће", наситили су се од

седам хљебова и накупили шест корпи (8. глава), Он је наредио "да посједају на земљу"

(6). "Зелена трава" се ту већ не спомиње: значи, то је била обична, сува палестинска

земља; а тамо је била, вјероватно, удолина, на којој зеленило још није било спржено

јужним сунцем; то је и скренуло пажњу мјесног становника - рибара.

А ево, спрема се и улазак у Јерусалим. Спаситељ је послао двојицу по магарца. "Они

пођоше, и нађоше младог магарца"... А гдје? У каквом положају? - "привезаног код врата

на улици". Цијела слика: врата, улица, привезан... "И одријешише га" (11:4)... Испитивање

на суду... Испочетка, кад су на Господа лажно свједочили, "Он ћуташе и ништа не

одговараше": и без тога је свима било јасно да нема довољно доказа да се Он убије по

закону. Тада првосвештеник пита директно: "Ти ли си Христос, Син Благословенога?" то

јест - Бога? "А Исус рече: Ја" (14:61-62). Тада првосвештеник, раздравши хаљине своје,

рече: "шта нам требају више свједоци? Чули сте хулу на Бога; шта вам се чини? А они сви

казаше да је заслужио смрт" (63-64). Господа су осудили за то што је Он Сам о Себи рекао

истину: "Ја сам Син Божији"... Мироносице су у празном гробу угледале анђела, као

младића, како сједи са десне стране гроба, обученог у бијелу одежду, и ужаснуле су се.

Кад су од њега чуле за васкрсење Господа, "изашавши, побјегоше" - но, наравно,

побјегоше! - "од гроба; обузе их страх и трепет"... А даље? "И никоме ништа не казаше,

јер се препадоше" (16: 5-8)... Боже! Како је све то очигледно, и разуму разумљиво, и срцу

јасно... Уистину - несумњиво унутрашње вјеродостојно! И само предубијеђена, или у злу

огрезла душа је у стању да побија те очигледне чињенице.

А ми се радујемо. Ми кроз ту вјеродостојност растемо "од вјере у вјеру".

И колико је било случајева, када сам ја, потпуно неочекивано, приликом читања

Јеванђеља, а посебно у храму, на литургијама, одједном опажао неки најмањи, најситнији

детаљ, који ми до тада ни на памет није падао. Ево још неколико малих примјера... Иду у

Јерусалим. "Исус иђаше пред њима, а они се чуђаху и за Њим иђаху са страхом". Послије

тога Се Он, очигледно, заустави и, "позвавши дванаесторицу", "опет им поче казивати шта

ће бити с Њим" (10:32).

Приликом изласка из Јерихона Вартимеј "слијепи сјеђаше крај пута". Почео је да Му се

моли да га исцијели. "Исус Се заустави". Стаде... Чека... "Рече да га позову". "Зову

слијепог и говоре (не зна се ко: предавало се по гомили) му: не бој се, устани, зове те"...

Чак не говоре ко га зове, него просто "зове те"... Шта је са слијепцем? "А он збацивши са

себе хаљине, устаде и приђе (није потрчао, како би слијепац трчао?) Исусу". И одмах

прогледа (10:46-52). Зашто је збацио хаљине? Не знам. Ни сада не разумијем. Тај детаљ

апсолутно није неопходан. Напротив, чак: ако га већ "зове", не би требао о одјећи да

мисли, него - да иде што прије. А он ју је скинуо. Шта Ви, читаоче, о томе мислите?

Инетересантно... Да, све је то било, било...

Но, и посљедњи детаљ. О пијетлу. Само је Петар знао детаље те за њега страшне издаје и,

наравно, памтио их је: зар он да их заборави? Други јеванђелисти (Мт. 26, Лк. 22, Јн. 18)

говоре само о једном кукурикању. А Петар (преко Марка) - о два. Он се у двориште

Кајафе провукао захваљујући Јовану, "који бјеше познат код главара свештеничког" (Јн.

18:16), и гријао се са другима код ватре. Ноћ је била хладна. "Једна од слушкиња"

видјевши Петра, препознаде га: "И ти си био са Исусом Назарећанином..."

Очигледно, из знатижеље, не једном је ишла она да гледа Чудотворца: слуге господе

много знају... "Али он се одрече": "не знам нити разумијем"... Ипак се уплашио. И само

што је послуга отишла, он непримјетно "изађе напоље на предње двориште". Биле су двије

ограде.

"И запјева пијетао"... Већ су били "први пијевци"... сати око девет навече. Али слушкиња

је, очигледно, била немирна особа, а од господара се заразила непријатељством према

Исусу и ученицима, и изашла је, као што се види, по други пут. Петра није нашла у првом

дворишту, вјероватно је питала друге гдје је он, и изашла на вањско двориште, и "опет кад

га видје поче говорити онима што стајаху ондје: овај је један од њих"... Ах, како је све то

истинито за жену. Видите?! "Он се опет одрицаше"... Слушкиња је отишла... "И мало за

тијем", већ се приближила поноћ, "присутни почеше" опет да га испитују: "ваистину си

један од њих". "Он се поче клети: не знам тога Човјека". "И други пут запјева пијетао".

Било је вријеме "других пијетлова", као што су код нас говорили на селу. "И сјети се

Петар ријечи које му рече Исус" (Мк. 14:72): "прије него пијетао двапут запјева, три пута

ћеш Ме се одрећи" (30)... Остварило се... Други јеванђелисти "прве пијетлове" нису

помињали. Али Петар је то памтио итекако добро... "И стаде плакати" (14:66-72). Јев.

Матеј додаје: "горко"... Онај који се одрекао није се осмјелио да сам то помиње: не би

било смирено њему самом да о томе прича... И изашао је из дворишта... Куда је он пошао

послије, са својим сузама? Шта је преживљавала његова ватрена душа која је неких три-

четири сата прије тога обећавала: "ако се и сви саблазне, али ја нећу"?! (14:29). То се не

зна... Ја мислим да је он дуго лутао по тамним улицама уснулог Јерусалима и плакао... и

плакао... и плакао...

А како и не плакати?! А пред јутро је већ дошао тамо гдје су се обично искупљали и

ноћили апостоли. И уснуо тешким сном. Али не задуго. Ујутро је, вјероватно, ћутао. Душа

се његова растрзавала: одрекао се!.. Три пута се одрекао... И наставио је да плаче...

+ + +

... Да ли сте сада осјетили, да ли сте сада увидјели, са свом несумњивошћу, како су

истинита, вјеродостојна - по самом свом унутрашњем садржају, по простом духу

приповједача, по безбројним реалним подробностима - како су очигледна Јеванђеља?!

И ту нема чак ничега "натприродног", мистичног, тајанственог; напротив, и за ум, и за

расуђивање, и за интелектуално осјећање, ако хоћете, "унутрашње-научно" истина стоји

пред нама у несумњивом виду. И због тога, када сам прије говорио да су разуму потпуно

недоступни религиозни натприродни предмети, ја сам под тим подразумијевао њихову

суштину, а не њихово постојање; они су изван и изнад разума: Бог, Тројица, оваплоћење,

Благодат, други свијет - непостижни су за разум. Али у Христу Богочовјеку Његова

природна страна, човјечанска, савршено је слична нашој природи, и мора бити доступна и

опажању и разумијевању (опет по закону сродности наше заједничке природе) - и била је

разумљива. И ту је нашем разуму потпуно примјерено, чак и обавезно, да се увјерава у

вјеродостојност најприроднијим својим методима: размишљањем, психолошким

поређењима, својим осјећањем за истину и т.д.

И учени философ Ф., када је почео да чита Јеванђеље, без икаквог труда је "разумом

дошао" до очигледности догађаја. И "повјеровао" је.

И ја, на основу свог искуства, веома савјетујем да читамо Јеванђеље, када хоћемо да

укријепимо своју вјеру, да се обрадујемо у њој, или кад наиђе некаква сумња: никакве

академије, никаква историјско-критичка истраживања, никакви логички докази не могу

дати толико, колико може дати нај"простије" читање Јеванђеља... То је - из искуства... И

схваташ зашто је св. Серафим сваке седмице читао све јеванђелисте; зашто мисија почиње

са најобичнијом причом о јеванђеоским догађајима; зашто Библију, а нарочито Нови

Завјет, штампају на свим језицима, у милионима примјерака, и зашто њу читају више од

свих других књига. Ништа тако не подиже завјесу над тајном "онога свијета", ништа тако

очигледно не "открива" реалност, истинитост, објективност натприродног битија, као што

то чини управо то исто "откровење".

А ако ми, због љености своје, не можемо читати по једног јеванђелисту на дан, могли

бисмо барем да му удијелимо пажњу на неких 3-5 минута. Некада је и то довољно.

Одједном, изненада пронађеш нови бисер, или просто обновиш душу већ познатим, али од

времена изблиједјелим фактима... И опет заигра срце; и оживи вјера, баш као трава,

пошкропљена јутарњом росом...

У крајњем случају, читајте барем када вас спопадну сумње, кад вјера почне да слаби, кад

наиђе туга, патња или потиштеност; наћи ћете и истину, и утјеху.

"Ислеђујте Писмо" - заповиједио је Сам Христос јудејима, "а оно свједочи о Мени"" (Јн.

5:39). "Ти од дјетињства знаш свештена писма, која те могу умудрити на спасење вјером у

Христа Исуса", - говори ап. Павел Тимотеју (2 Тим. 3:15).

И читати треба "просто", са отвореним срцем, непредубијеђеним умом. И тада не треба

чак ни "тражити" доказе, него само читати просто. И истина ће сама, изнутра, засијати.

Лик Христа ће Се појавити пред очима... И колико је било таквих примјера...

+ + +

Али ево шта ми се дешавало да уочим, или да од других слушам: једно те исто Јеванђеље

једном заигра таквим живим спектром боја, тако јако и убједљиво разоткрива истину; а

други пут све у њему изгледа буквално мртво, хладно, недјелатно. И исте подробности

догађаја, савршено непобитне и вјеродостојне разуму, у таквим околностима не остављају

на нас никакав утисак. Чак ми је и професор Ф. писао о томе, из властитог искуства. И

семинаристи су читали и учили, и сва знања су се слијегала у хладни и суви пласт

меморије, али нису проницала до срца... И обратно: други пут сво твоје биће задрхти,

затрепери од двије-три прочитане ријечи, нарочито у храму.

"И гле, жена из тог града, која бијаше грешница, дознавши да је Исус за трпезом у кући

фарисејевој, донесе алабастерову посуду са миром, и ставши позади (пред Њим је био сто,

око којег су "полијегали" гости, - митр. Вениамин), код ногу Његових, плакаше и стаде

прати ноге Његове сузама и отирати их косом од главе своје, и цјеливаше ноге Његове, и

мазаше миром" (Лк. 7:37-38).

Какво срце грешничко не би стало тик уз ту срећну жену (Господ ју није назвао

блудницом, него "ова жена", име поштовања (7:44))... И колико ли је у свијету суза

проливено за протеклих 2000 година над њом и са њом...

Откуд таква разлика? Ја сам већ примјетио да се приликом читања Јеванђеља не треба

оптерећивати никаквим необичним, макар и приличним циљевима, као што су, напримјер,

сакупљање материјала за будућу проповијед, обиљежавање важних мјеста ради писања

рада, учење напамет, претварање у материјал за лекције и томе слично. Све то обично

шкоди дејству духа јеванђеоског, тјера га од нас. Сјећам се, напримјер, како сам ја, када

сам већ био предавач на Академији, читао у келији Јеванђеља... Било је свијетло на души,

интересантно и живо за ум... Али када сам одлучио да са тим уклопим и други задатак - да

за текстове које сам био намјерио да пишем обиљежим у Јеванђељу нека мјеста о

"Царству Божијем"... Само што сам почео да се бавим тим дјелом, јеванђеоска свјетлост се

моментално угасила. Пробао сам да поновим, да се гоним за два циља истовремено, и

другог, и трећег дана. Авај! Узалуд. Јеванђеље је било мртво... И морао сам да се одрекнем

од другог задатка; молећи од Господа да ми опрости, смирио сам се и почео да читам по

старом, "за спас душе"... Мртвац је оживио...

Овдје се сусрећемо са религиозним законом: благодат Божија, или Бог, не допуштају

човјеку да их користи у не-Божанствене, споредне, земаљске сврхе. То је, у суштини,

јудејски, материјалистички приступ Богу, Спаситељу: тражите Ме зато што "хљеба

једосте", а Мене Самог не љубите... И тада Господ скрива лице Своје... "А Он прође кроз

гомилу и сакри Се". Бог, благодат, Спаситељ - не могу бити "службени", ропски

инструменти у рукама Своје твари: Бог је Господ, Господин свих, а не оруђе њихово.

Иначе, ту се чини гријех против Треће заповијести: "не узимај узалуд имена Господа Бога

Твојега".

То је - јасно.

Али некада човјек не задаје себи такве циљеве; чита просто, али ипак Слово Божије за

њега бива блиједо. И обратно: када не очекује, оно се одједном разгори унутрашњом

свјетлошћу, заживи, оживи... Тада оно бива тако непобједиво убједљиво, да никаква

сумња уопште није замислива: истина стоји у срцу и уму - са апсолутном

вјеродостојношћу и силом.

Ја себи то објашњавам трећим путем (или методом доказивања) реалности Слова Божијег:

благодаћу. Слово Божије - то је Бог Који говори. У Слову Божијем сакривена је сила

Божанске благодати. Она, као и све Божије, не подлијеже принудним законима акције. У

њеној је вољи или да пројављује себе, или да се не открива, или да се сакрива. И тада нам

никакви наши природни напори - ни историјско-критичке брошуре и исјечци, ни

чињенице унутрашње-убједљиве вјеродостојности - помоћи не могу. Напротив, могу чак и

да чине препреку сили свјетлости истине, јер ми хоћемо насилно, својим ниским снагама

да потчинимо себи вишу Силу; а то, наравно, није у нашој моћи. То може да нам запријети

опасношћу да упаднемо у магију. Благодат одлази. А кад она одлази - сам вањски омотач

истине, саме ријечи остају немоћне и недјелатне. Или, другим ријечима: сила, пак, остаје у

ријечима, али од нас (односно, од мене, а не од свих) се она удржава од дејства. И

обратно: када Бог Сам благоизволи, и из простих ће ријечи засјати свјетлост живота.

Кратко речено: истина, Дух Свети, Христос - сакривени у Писму, у Својем Слову, Сами

Се откривају човјеку; Сами дају Своју благодатну свјетлост; и тек у тој свјетлости нама

почиње да сија свјетлост Писма. Већ сам наводио поређење: сунце озарује таму ноћну, и

све се види. У електричним проводницима постоји енергија, али ако јој је пут прекинут,

ништа се не види; "пустили струју" - и све се освијетлило.

Ето зашто је читање Јеванђеља у храму опточено припремама највећег благоговенија:

Вонмем... Премудрост!.. Послушајем Свјатаго Јевангелија... Мир всем... Вонмем.

Јеванђеље у прекрасним корицама. На високом столу. Са свијећама испред. Приликом

читања моли се за изузетни благослов на читање; а свештеник одговара: - Бог, молитвама

светог, славног свехвалног апостола (име апостола) да даст теби глагол,

благовјествујушћему силом...

А пред овим се још чита и тајна молитва:

"Воссијај - у срцима нашим, Владико Човјекољупче, Твојега Богоразумија нетљену[43]

свјетлост и мислене наше очи просвијетли: јер Ти Сам јеси просвештеније душ и тјелес

наших, Христе, Боже наш".

Или, како се на почетку дана, приликом изласка сунца, говори на крају јутарње: "Христе,

свјете истини, просвјештај и освјештај сваког човјека!.. Да знаменујетсја на нас свјет лица

Твојега: да у њему (тој Твојој свјетлости) увидимо свјетлост неприступну" и т.д.

Овдје ми приступамо општем закону спознаје свега, између осталог и битија

натприродног: оно се познаје само уз услов да оно само озари нашу спознају. Божије се

кроз Бога и познаје, кроз Његову благодат. И у свјетлости те благодатне озарености назире

се "свјетлост неприступна" за безблагодатни, природни, тварни, плотски ум. "Душевни",

природни човјек, - говори ап. Павле, - "не прима то што је од Духа Божијег, ... и не може

разумјети, зато што о овоме треба судити духовно". И ми "проповиједамо премудрост

Божију, тајну, сакривену, ...коју нико из власти вијека овога није познао... А нама Бог

откри ово Духом Својим". И "ми не примисмо духа свијета овога", - не плотски ум, - "него

Духа од Бога, да би (кроз Њега) знали то што нам је даровано од Бога, па и говоримо не од

човјечије мудрости научене (у школама или семинаријама напамет) ријечи, него што учи

Дух Свети" (1 Кор. 2. глава). То и јесте тај трећи - не природни, него духовни, благодатни

приступ познању Писма, - о којем смо претходно обећали да ћемо писати.

И тада постаје потпуно јасно, зашто чак ни ријечи Самог Христа Господа нису дјеловале

на фарисеје и јевреје: они нису били достојни озарења благодаћу, због своје упорне

тврдоглавости, гордости, грешности. У исто то вријеме, исте те ријечи су падале живом

росом на блуднике, блуднице, митаре, ради покајања њиховог, које је раскривало врата

њихових срца у сусрет свјетлости благодати Божије. Зато је и речено књижницима и

ученим: "блудници и митари испред вас иду у царство небеско".

Из свега овога закључак који се намеће поводом "трећег" пута је сљедећи: Слову Божијем

се мора приступати са максималним благоговенијем и смирењем; и ништа се не смије

тражити унапријед, нити чак очекивати да ће се неизоставно десити; него, у простоти

дјетиње душе слушати, као Марија код ногу Исусових: и Њему Самом препустити да

дејствује...

Одавде слиједи "помало неочекиван" закључак: та "дјетиња" простота, о којој смо

говорили на почетку разматрања путева вјере, много је боља од такозване "свјесне", друге

"нове" простоте, јер је прва смиренија, - тамо "својег", човјечијег нема; а у другој

простоти, која долази послије стечене, већ има и својега: ум, закључци, докази и друго, - и

то може да породи неку врсту уображености, високог о себи мишљења и "вјере у човјека":

а то је, пак, неприхватљиво за благодат Божију. И зато морамо одбацити све "наше",

морамо се молити, морамо умољавати Бога да нам врати прошлу, изгубљену дјетињу

простоту: "ко не прими Царства Божијег као дијете, неће ући у њега" (Мк. 10:15). А Бог,

владика срдаца, може то учинити. И чини... Најмудрији мудрац може да се претвори у

дијете Божије. И како је то величанствено, како прекрасно!

Важи и обратно: како је мучитељно-јалово надање наше на нас саме... Али о томе ћемо

још говорити.

А сада подвуцимо црту: Слово Божије, послије дјетиње вјере по предању и инстинкту

срца јесте други и велики источник вјере.

Тако управо и оно само на себе гледа. Како сам већ говорио, ми, семинаристи, нисмо

гајили баш превише повјерења у силу Писма. Али су послије до мојег духовног слуха

дошле ријечи Самог Христа Господа... Како је Он, Господ Бог, гледао на Своје откровење?

Већ сам наводио Његово свједочанство: "Ислеђујте Писмо" (Јн. 5:39). "Кад бисте ви

вјеровали Мојсију, и Мени бисте вјеровали, јер он о Мени писа. А кад његовим ријечима

не вјерујете, како ћете вјеровати Мојим?" (Јн. 5:46-47).

Аврам у причи о богаташу и Лазару говори: "имају Мојсија и пророке; нека њих слушају"

(Лк. 16:29).

"Прије ће небо и земља проћи, него што ће једна јота из закона пропасти" (16:17). А

једном се мени и о Јони-пророку открило: па, шта то ми, мали, имамо да сумњамо у

вјероватноћу тог чуда? Јер нам је Сам Бог Христос потврдио његову истинитост: "Као што

је Јона био у трбуху китовом три дана и три ноћи, тако ће бити и Син Човјечији у срцу

земље три дана и три ноћи" (Мт. 12:40).

Послије тог свједочанства, сви остали докази за мене су постали непотребни, сувишни -

чак ми се данас чине обремењујући, сметају ми. Христос је то рекао! И нема ни једне

једине критичке или неповјерљиве мисли код Њега према Писму. Напротив, често се на

њега Он Сам позива; то је сваком познато.

Зато нећу више да наводим свједочанства апостолска...

За мене је довољно и Само Слово Божије. И мора се додати: то свједочанство Писма о

сили својој - јаче је од свих других доказа: и историјских, и унутрашњих, и духовно-

емпиријских. Свето Писмо је од Бога и ка Богу води.

+ + +

Навешћу сада, ради илустрације силе дејства Слова Божијег, неколико случајева из

живота, мени познатих.

Ректор Санкт-Петербуршке Академије, е. Т.[44], причао ми је за свог друга из академске

клупе, Н.: овај је изгубио вјеру. Страдајући невјерјем, он је са муком дошао код е. Т., за

којег је добро знао да тврдо вјерује. Тражио је савјет, шта да ради, да би му се вјера

вратила. е. Т. му је дао, наизглед, помало претјерано прост савјет:

- Читај Јеванђеље.

Овај је са неповјерењем почео да негодује, говорећи да га он и без тога зна скоро напамет,

и да из тога ништа неће изаћи.

Али друг је, упркос томе, инсистирао да покуша поново, макар само ради експеримента;

само, велио му је да чита "сасвим просто". На крају, овај се сагласио. Било је љето.

Сумњичавко је заузимао положај високог чиновника; на одмор је ишао у Финску. Тако је

било и овај пут... Дошла је и јесен. Чиновник је поново посјетио свога друга, е. Т. И

радосно му саопштио да се вјера вратила у његово срце: на одмору је читао Јеванђеље...

Други случај. Био сам на једном скупу омладине у Чешкој. Један од студената је причао

како је он, бивши "безбожник", поново обрео вјеру. Показало се - читао је Свето Писмо;

међутим, испочетка је било и неитересантно и јалово. А потом је дошао до историје о

обраћењу Савла. И њему је до таквог степена постао јасан, несумњив, очигледан,

вјеродостојан факат тог чудесног јављања Христа Његовом "прогонитељу" - читав

разговор, послије којег слиједи сљепило, па сусрет са Ананијом, за њим вјера, крштење,

прогледавање, - да се у њему поново разгорјела угасла вјера. А колико поражавајућих

случајева срећемо у житијима светих: обраћање преподобне мученице Јевдокије, одлазак

Антонија у пустињу, обраћење Светог Владимира, и други. Може се рећи да је сва мисија

резултат дејства усменог или писменог Слова Божијег... Ево и овдје, у Америци, апостол -

алеута, затим у Сибиру - јакута, коријака и других пагана - еп. Инокентије

(Вениаминов)[45] испочетка је учио усмено; али убрзо би почињао да преводи Јеванђеље

на локалне језике. Царство му Небеско! Вјечни помен!

+ + +

"Слово Божије" се, ипак, не налази само у Писму; оно себе пројављује и у другим

видовима откровења - под којим ја подразумијевам житија светих, дјела светих отаца,

одлуке Сабора, богослужбене књиге.

Све ово православна душа прима, високо штује и из свега извлачи корист и укрепљење

вјере. А и како би било другачије?

Шта су то, напримјер, житија светих? Можемо (и морамо) рећи да је то - живот Цркве. У

њеним свијетлим, позитивним пројављењима. То је - истинита "историја Цркве"... А код

нас, пак, у историји Цркве уче о јересима и о борби са њима. И добијеш утисак да се

историја Цркве углавном и састојала из тих обрачуна са јеретицима. То није истина.

Јереси су - изван Цркве, около и против Цркве. А њен живот - то је благодатна ријека, по

којој пливају они који се спасавају: мученици, испосници, пустињаци, светитељи,

благочестиви књажеви, смирени породични подвижници...

Наравно, све је то повезано са борбом. Ипак, тече свијетла, света, спаситељна ријека

Божија (Јн. 7:38-39)...

И почела је да тече она са Христом и апостолима Његовим... И први пут је та историја

испричана у књизи Дјела Апостолских. Каква књига! То је прави дневник првог

хришћанства. И каква, такође, очигледност! Чак још већа, него у Јеванђељу: понекад

биваш просто запањен обиљем детаља, тачних информација о мјестима, временима,

именима...

"А кад дођосмо, - пише св. Лука, пратилац ап. Павла, - у лађу Адрамитску да пловимо у

Азијска мјеста, отиснусмо се; и с нама бјеше Аристарх, Македонац из Солуна. И други

дан дођосмо у Сидон... И оданде одвезавши се допловисмо у Кипар, јер вјетрови бијаху

противни. И препловивши пучину Киликијску и Памфилијску дођосмо у Миру

Киликијску. И ондје нашавши капетан (и име се његово сачувало - Јулије) лађу

александријску која плови за Италију (куда су и послали Павла да му суди сам Ћесар)

метну нас на њу. И пловивши много дана споро, и једва дошавши према Книду, јер нам

вјетар не дадијаше, допловисмо под Крит код Солмоне. И једва се возећи поред краја,

дођосмо до једног мјеста које се зове Добра Пристаништа, код којега близу бјеше град

Ласеја". Ап. Павле није савјетовао да се плови даље: нису га послушали. "И подигнувши

једра пловљаху покрај Крита. Али не задуго по том дуну на супрот њему буран вјетар који

се зове евроклидон. А кад се лађа оте, и не могаше се вјетру противити, предадосмо је

валовима и ношаху нас. А кад прођосмо мимо једно острво које се зове Клауда (никад

чуо!), једва могасмо удржати чамац, који извукавши, свакојако помагаху, те га привезасмо

одоздо за лађу; а бојећи се да не удари на спруд, спустисмо једра, и тако пловљасмо. А кад

нам веома досађиваше бура сјутрадан избациваху товаре. И у трећи дан својим рукама

избацисмо алат лађарски. А кад се ни сунце ни звијезде за много дана не показаше, и бура

не мала навалила, бијаше пропао сваки над да ћемо се избавити." (гл. 27:2-20)... Довољно!

Шта је то? Мало фали па да буде поморски дневник капетана брода! Какве још

вјеродостојности треба!.. И превише очигледно! А ако је све то несумњиво и јасно, онда

су исто тако несумњиви и сви остали догађаји којих је очевидац или непосредни слушалац

био свети аутор, љекар Лука. Значи, и прича о силаску Св. Духа на дан Педесетнице у

виду огњених језика, и извођење ап. Петра из затвора; и обраћење Савла - о чему се три

пута прича; и анђеоско преношење ап. Филипа по ваздуху у Азот; и друга чудеса и

догађаји - било који - савршено једнако вјеродостојни, несумњиви! Несумњиво је и шест

јављања Господа Исуса Христа ап. Павлу...

И послије свега тога неко каже: ах, како бих ја хтио да вјерујем, али како је то тешко за

мене!

...Раније, у семинарији, и мени су те ријечи звучале као да су истините...

Ипак, са временом, мало-помало, ја сам увидио сву огромну неистину у њима. Нетачно,

нетачно је да је вјеровати тешко. Напротив, веома је лако вјеровати; а, гле, не вјеровати је

теже. Како? Врло просто... Јер, послије таквих вјеродостојних свједочења Дјела

Апостолских и Јеванђеља, послије све те очигледности, како може бити тешко вјеровати?!

Јер, стварност стоји пред нашим очима, практично, принудно... И само не треба упорно

бандоглавити... Зар је тешко факте прихватити онакве какви они јесу? А како ја могу да их

не прихватим? Они су се десили... Лађа је пловила тамо и амо. А затим се насукала на

корал. Са ње су поскакали у воду и пливајући дошли до копна. И Павле такође. Запалили

су ватру. Сакупили дрва за њу... И Павле такође. А када он "зграбивши гомилу (ево, тек

сад, први пут, примјетих тај детаљ: "гомилу", велику хрпу) грања и наложи на огањ, тада

змија, изашавши од врућине скочи му на руку... А он отресавши змију у огањ не би му

никакво зло" (28:3-5). Ево га и ново чудо: здрав и читав...

У праву је Исус Христос, када је рекао за јевреје: "Да нисам дјела творио међу њима која

нико никад не сатвори, не би на себи имали гријеха" (Јн. 15:24). А сад су криви: видјели

су, и нису прихватили. И Сам Он "чуђаше Се невјерју" њиховом. Чудио се и Јован.

Да, они који не вјерују су криви за невјерје своје... Да! Уопште није тешко вјеровати.

Живјети, пак, по вјери није лако: "Царство Небеско на силу се узима" (Мт. 11:12). А

вјеровати? За то не треба никаквих напора: само не буди тврдоглав... А не вјеровати је,

напротив, теже... Јер, послије толиког скупа свједочења Светог Писма (а за вријеме

живота Христовог на земљи - самих дјела Његових), треба силом себе тјерати да се све то

одбаци... Шта? Факте одбацивати... Бијело називати црним; оно што је било, побијати...

Па, то је неупоредиво теже, него да се они прихвате!

Не, вјеровати је веома лако! А ја то знам по властитим, хиљаду пута поновљеним,

грешкама. И до очигледности су ми јасне ријечи Господа: "ако не повјерујете" - тако вам и

треба - "умријећете у гријесима вашим" (Јн. 8:24). И још: "који не вјерује већ је осуђен", и

управо само због тога, "што не вјерова у име Јединороднога Сина Божијега". "Који Њега

вјерује не суди му се" (Јн. 3:18)...

Да, Писмо тјера на вјеру. Али оно није завршено, него траје и до дан-данас. Књига

историје Цркве, т.ј. Дјела, наставља се. Јако је важно уочити да је то једина књига у

цијелом Новом Завјету која није закључена никако - ни благословом, ни "амином". Дјела

Апостолска се заустављају на забиљешци: Павле у Риму "дочекиваше све који му

долажаху", и учаше их вјери у Господа Исуса Христа "са сваком одважношћу и нико му не

брањаше"...

И мислим: то није случајно, него са промислом. Тада је историја Цркве тек почињала, и

продужаваће се она у свим вијековима, све до Страшног Суда.

И житија светих, та сушта историје Цркве, нису ништа друго - до директни и непосредни

наставак Дјела Апостолских. И зато их читати треба исто онако, као и Дјела Апостолска...

А у њима је толико историјских свједочанстава, толико апсолутно вјеродостојних факата

пројављивања натприродног свијета, да само необуздана дрскост безочних негатора може

да их не прихвати...

И искуство показује да читање житија светих има огромно значење за укрепљење вјере. И

на тим житијама - чак уопште не на великом броју њих (св.вмч. Варвара, св. Никола

Чудотворац, Алексеј Божији човјек, Марија Египатска, Козма и Дамјан) - васпитавао се у

вјери руски народ, одмах за Грцима...

Нису ту биле потребне никакве лекције, никакви научници и полунаучничка разглабања,

него најпростије могуће читање вјеродостојног материјала. Само то. И људи су живјели

духом светих. И преводили га у свој обични живот, у свакодневницу. И мудри наши

духовни вождови, као што је, напримјер, био еп. Теофан Затворник, савјетују, чак, да се

читање не почиње Писмом, него управо Житијама Светих, Чета-Минејама. Она су и

простија, и ближа за дјетињу вјеру, и убједљивија... И све то наставља да се дешава и до

наших дана. Ево, напримјер, преподобни Серафим Саровски[46] је живио практично пред

очима наших дједова. Он је био удостојен да дванаест пута види Мајку Божију са светим,

а једном и Самог Господа Исуса Христа, на Литургији. Значи, прво хришћанство је и

данас живо, и историја Цркве се наставља. И ко хоће "да види", тај и данас може да види:

ако не он сам, онда по несумњивом повјерењу у истинита свједочења св. Серафима, о.

Јована Кронштатског (+1908. г.)...

И мени су познати случајеви да су приче о "недавним" светим, и уопште, о новим

чудесима, убјеђивале чак и људе ослабјеле у вјери, и то не мање, него чак и више од самог

Јеванђеља. Једном се десило да сам из Њемачке ишао у Француску. Послије Аахена нашао

сам се у вагону са једном Рускињом која је ишла из Швајцарске у Шпанију код своје

сестре, глумице. Она је била удата за Швеђанина и имала је прекрасне малишане.

Упознавши се са мном, обратила ми се са оваквом молбом:

- Ја сам човјек вјерујући, али ме понекад муче сумње: а постоји ли све то? Ја их не зовем;

оне саме долазе. Хтјела бих да нечим поткријепим своју вјеру. Можете ли ми Ви помоћи?

- А Ви сте, ваљда, читали Св. Јеванђеље?

- Да.

- Е, онда, каквог Вам још доказа треба о том свијету, од јављања отуда Самог Сина

Божијег, чудесних дјела Његових и Његових сопствених откровења о Тројици и осталом?

- Да, - одговорила је она помало стидљиво, - то је тачно. Али... али све је то било тако

давно, некако ми данас изгледа хладно. Ја хоћу нешто ново.

Била је збуњена: и сама је схватала сву неозбиљност своје примједбе... Као да ништа прије

Христа није било: Цезара, његових ратова, Александра Македонског, Хомера, Сократа,

Платона; ипак, нико, буквално нико, ни један једини нормалан човјек се не збуњује, нити

му смета временска удаљеност њихових живота, нити сумња у њихову историчност. Зато

се и осјећала кривом. Али она је хтјела, као и апостол Тома - не да побија хришћанство и

свијет небески, него, напротив, да се боље убиједи у њега. И ако Христос није одбацио

немоћног Тому, него му је показао Своје ране на рукама и ногама, да ли сам ја имао право

да ћутим?

И почео сам да јој причам о многим случајевима натприродних појава, које су ми биле

познате од самих очевидаца, или од очевидаца људи са којима су се та чуда дешавала...

Требало је видјети њену радост када је слушала "нове" факте!

У Паризу ме је посјетила са својим друговима и подарила ми пуну корпу разноразног

скупог воћа, у знак благодарности. Ја бих и овдје, у "забиљешкама", могао да ради

примјера наведем неколико случајева, али се бојим да би ме то много одвукло од других

мисли. Осим тога, имам ја и посебне свеске, у којима је дио тога већ записан ("Са онога

свијета"), мада далеко не све... Нешто сам већ испричао - како је архим. Тихон видио

анђела. Он ми је причао и о необичном јављању (у сну) из загробног живота дјевојчице Е.

- о којој он никада није ни чуо, а која је молила молитве за њу на Литургији. Дјевојчица је

била протестантка... Знам неколико случајева видовитости: и из својих успомена (о.

Никита, о. Исидор)[47], и по причама других (о јављању Божије Мајке у Уфе-у

сиротицама које је оставила мајка), слушао сам, а и други су предавали, како су бјесови

потпуно јавно показивали своју присутност о. Т-ну, о. Макарију, у присутности доктора

Пирогова). А колико је чудесних догађаја послије смрти о. Јована Кронштатског!

Хиљаде... Мени су лично испричали људи који су се тога удостојили (о. Теофил, жена

пуковника г-ђа Ј... и т.д. и т.д.). И сам о. Јован не-лажно свједочи, да је Бог његовим

рукама творио мноштво чудеса (читај његов Дневник).

Познати професор руске историје на Московском универзитету, М. Пагодин, написао је

чак и цијелу књигу са насловом "Просте ријечи о мудрим стварима". У првом дијелу он је

записао своје мисли философског карактера о односу вјере и знања, своја преживљавања,

веома значајна и интересантна. А у другом дијелу је сакупио много факата натприродних

појава... Додуше, они нису увијек подједнако вриједни, али има много чега важног и

убједљивог. У трећем дијелу - говори против дарвинизма... Познате су књиге московског

протојереја о. Григорија Дјаченка, који је сакупио масу сличних чињеница (из области

"тајанственог", са допуном). Такође ни ту није све једнако вриједно, али је поучно... И

много других књига и брошура је било издано. Шта, заправо, представља сав тај

материјал, одмах за Јеванђељем и апостолским Дјелима? То је - ОТКРОВЕЊЕ оног

свијета, које се непрестано наставља, то је наставак Јеванђеља и Дјела: Сам Господ, као

што смо видјели, обећао је ученицима: "Заиста, заиста вам говорим: који вјерује у Мене,

дјела која Ја творим, и он ће творити, и већа од њих ће творити"... (Јн. 14:12). И за

укрепљење вјере и оживљење њено веома је важно користити се животним откровењима.

Искуство то потврђује. Немам сада намјеру да се свађам са онима који за житија мисле да

су легенде. Додуше, некада зна да се деси да се појаве и неки не баш вјеродостојни детаљи

у приповијестима, али је основни материјал - историчан. Наравно, ако је човјек унапријед,

упкос разуму, одлучио да одбаци и негира све натприродно, чудесно, необично, он житије

неће примити још прије него што почне да га чита. Али приликом поновног читања тих

извора и он ће се неизоставно замислити: шта је, дакле, све то? Није ваљда све то - и то, и

друго, и данас, и двије хиљаде година раније, и ту, и тамо, и међу мудрацима и међу

простацима - све то једна обична измишљотина? Није ваљда све то легенда? И поштен

човјек мораће да схвати сву неозбиљност таквих негирања "по-ђутуре"... И морао би да

прихвати да је то стварност - научним, непристрасним, дубоким истраживањем тих

безбројних појава. И тада би увидио сву несумњивост прича о њима. Али, шта још више

задивљује, и што је још неопростивије - то је лакомислен однос самих вјерника према

житијном материјалу. Сасвим недавно сам имао прилику да слушам о једном таквом

дрском и површно-образованом свештенику, који је са потсмијехом "умног, савременог,

културног" човјека питао мог познаника:

- Тја, није ваљда да Ви још увијек вјерујете у те бајке?!

...Сачувај нас, Боже, од таквих служитеља! То су клеветници, ђаволи, а не свештеници! И

како Бог још увијек трпи такве? То је горе од свих порока... Мислим, ипак, да су у Русији

такви примјери били најрјеђи изузеци.

Питамо (ако не овакве хулнике, а оно барем друге вјерујуће људе, искрене, али

поколебане): вјерују ли они уопште у Јеванђеље, у Дјела? А ако вјерују, каква им још онда

чудеса требају, већа од оних тамо? И болесни по 38 година су бивали исцијељени, и

слијепи од рођења су прогледавали, и хиљаде су се наситиле са пет хљебова, и бјесови су

изгањани, и мртви васкрсавали, и, што више од свега задивљује: очајни грешници

постајали су свети; и Христос је васкрсао и вазнио се, и Дух Свети од Оца је јавно сишао

на апостоле... Каквих још чудеса послије тога треба тражити? Или, како им не вјеровати?

"Легенде"... А знају ли ти мали, кобајаги "паметњаковићи", да легенде нису мање, него

више важне од факата? Да ли су се замишљали ти мудраци над тим - да је чак и само

жељење и саздавање легенде важније од чудеса? Јер, откуда оно? И како, чиме се оно

држи? Коријен уопште чак није у томе што ми само "хоћемо" да онај свијет постоји (а и та

потреба је, како ћемо касније видјети, веома важна), него у томе да су се, ако не у датом,

онда у другом, а ако не у другом, онда у трећем, стотом, хиљадитом случају већ десиле

сличне појаве. И човјечанство чува о њима историјско памћење; а кад је потребно, оно том

вјером испуњава и нове случаје. Легенде су у својој суштини важније од факата, зато што

су легенде - општа сума слаганих, опште формуле појединачних случајева, опште

установљене истине.

Али, понављам, у причама о житијама светих записани су историјски догађаји, а њих су

биљежили најбољи по савјести људи: блиски, и такође побожни, свједоци живота

угодника Божијих.

А ако неко - по лажном антифилософском убјеђењу - почне да побија чудесне догађаје из

простог разлога што он "не признаје чудеса" (таквих је код нас било, и дан-данас их има

немали број - недоучених или о себи мислећих високо "мудраца", "свезналица", ма како

"велика" њихова имена била - као што је нпр. Толстој и т.д.), тиме он само показује своје

недовољно умно образовање, а још више - изопачено срце, те му се зато и хоће да

унапријед говори: "нема Бога". Али ја ћу сада да прођем мимо тих глупости.

Касније ће питање о чудима бити постављено директно, и биће ријешено оно

математички-лако.

Дјела светих отаца имају исто такво значење; о њима је философ Кирејевски рекао силну

ријеч: "Они говоре о земљи (небеској) у којој су били". И еп. Теофан Затворник савјетује

да се она читају, на другом мјесту - послије житија светих. Да, заиста, свети говоре о

ономе што су видјели. Они би без колебања могли да кажу, заједно са апостолима: "Јер

казасмо о сили и доласку Господа нашега Исуса Христа, не лукавим баснама слиједећи,

него бивши очевици величине Његове" (2 Петр. 1:16).

"О томе што је било од почетка, што слушасмо, што видјесмо својим очима, и што

дотицаше руке наше, о Слову живота"; "О томе, - упорно понавља ап. Јован, - што

видјесмо... да и ви с нама имате заједницу; а наша је заједница са Оцем и са Сином

Његовијем Исусом Христом. И ово вам пишемо, да радост ваша буде савршена". (1 Јн.

1:1,3,4).

Али нарочито силно за мој ум звуче ријечи ап. Павла. Принуђен нападима непријатеља да

се брани, он, послије четрнаест година ћутања, бива принуђен, на крају, да исприча о свом

славном и необичном вазнесењу на небо. То је толико снажно и убједљиво свједочанство,

да ја обраћам пажњу на њега свакоме кога интересује, па чак и вјерницима.

"Није ми корисно да се хвалим, јер ћу прећи на виђења и откровења Господња. Знам

човјека у Христу, који прије четрнаест година (у тијели ли - не знам, изван ли тијела - не

знам: Бог зна) вазнесен би до трећег неба. И знам за тог човјека (само не знам, у тијелу ли,

или изван тијела: Бог зна) да би вазнесен у рај и да је слушао неизречене ријечи, које

човјек не може испричати" (2 Кор. 12:1-4).

Овдје је све - изванредно, запањујуће, поражавајуће: и само виђење "трећега неба", раја; и

немогућност да се то преда на човјековом језику, зато што земаљски језик нема ријечи за

небески, други свијет; и 14-годишње ћутање; и ријечи "знам" и "не знам". Апостол

потпуно отворено признаје да је он био у неком изузетном стању, а не у обичном; није био

он ни у тијелу, ни изван тијела... А то што не зна - тако и говори: "не знам". Али зато

упорно понавља да се то савршено неспорно десило: "знам човјека", "знам о том човјеку"

да је он био у рају...

Такву увјереност може имати само онај који говори "о земљи у којој је био" реално.

А још више нас у стварности свега тога увјерава Сам Христос Господ. Када је Он ноћу

бесједовао са тајним учеником Својим, Никодимом, овај није могао да разумије чак ни

шта је то "духовно рођење". Господ га је наружио: "Ти си учитељ Израелов, и то ли не

знаш?" А о Себи је изјавио сљедеће: "Заиста, заиста ти говорим: Ми говоримо о томе што

знамо, и свједочимо о томе што смо видјели, а ви свједочења Нашега не примате" (Јн.

3:10,11).

Ваистину, не само Господ, него и апостоли, а за њима и свети људи, говоре о томе "што

знају"...

Али ако им не вјерују - то већ није њихова кривица, него оних који не прихватају... Срце,

пак, просто, и ум нелукави, и још ако је широко просвијетљен, прима са вјером оно о чему

говоре вјеродостојни очевици.

Такав је други пут вјере - Откровење кроз Свето Писмо и Свештено Предање.

У суштини, и први пут, пут "дјетиње вјере" потекао је такође од Откровења "по предању":

од родитеља и учитеља... Али у оба, а нарочито у првом, у периоду "просте вјере", важно

мјесто је заузимало, како смо ми стално говорили, још и наше срце: оно је лако и радосно

прихватало вјеру и аргументе у њену корист и, напротив, одбијало се од невјерја и

његових искушења. О томе ћемо се посебно запитати: откуда такав инстинкт? Ипак, за

сада још увијек говоримо о више или мање природним начинима откровења вјере - по

предању: и од родитеља, и од Божанског Откровења у Писму, и од светих људи.

Ту ми већ морамо заговорити и о Цркви - мада и не у пуном обиму тог питања.

+ + +

Недуго до смрти о. Јована Кронштатског Бог ме је привео да са другом, о. Неофитом (већ

почившим), посјетим светог пастира. То је била бесједа необична, коју сам добро

запамтио ја грешни.

- Баћушка! - питао сам ја, - Кажите нам, молим Вас, откуда код Вас таква пламена вјера?

Да бисте схватили моје питање, морате се подсјетити да смо ми, семинаристи, а послије и

студенти Академије, били хладни у вјери: зато ни код других нисмо могли да схватимо

врелину њихове вјере. Негирати је код о. Јована већ никако није било могуће, а ја сам

лично, и то не једном, био очевидац његовог пламеног служења на Литургији и на

проповиједима... Али то је општепозната чињеница. Ипак, за мене је његова вјера тада

била нека врста загонетке: што сам не знаш, чини ти се несхватљиво.

- Откуда вјера? - замишљено и споро је поновио питање већ болесни старац; ћутао је неко

вријеме. Чекали смо.

- Ја сам живио у Цркви! - одједном је тврдо и увјерено одговорио баћушка.

Ја, "богослов", студент, - авај! - нисам тада схватио те ријечи: "живио у Цркви". Шта је то?

Чудно незнање, - рећи ће читалац... Не поричем; признајем. Али то и јесте тужно, што ми,

будући пастири, нисмо схватали тако просте ствари, као што је "Црква". А о. Јовану је то

било очигледно. Ја стварно нисам схватио његов одговор - буквално као да ми је

одговорио на туђем, страном језику... Ето тако ни Никодим није схватао Христа Господа

(Јн. 3:4,9). И ја сам поново питао:

- Шта то значи - живјели у Цркви?

Отац Јован се чак неколико огорчио:

- Како - шта значи? Па, служио сам, ето, Божанствену Литургију и друге службе; молио

сам се стално у храму. - Затим, још размисливши, продужио је: - Волио сам да читам у

цркви минеје... Не Чете-Минеје (не Житија Светих)... Мада су и оне прекрасне!.. Него

минеје богослужбене. Волио сам да читам каноне светим.

Он је стварно увијек на јутарњој излазио на лијеви клирос, и сам је читао каноне светим.

И како их је читао!?! Са великом одважношћу... Готово да је захтијевао њихово

заступништво код Бога. Сјећам се, први пут сам га посјетио на дан преподобног Алипија

(Столпника), 26. новембра[48]. Како га је о. Јован звао, са каквом снагом!

- Преподобни оче Алипије! Моли-и Бога за нас!

"Моли-и!" Тачно као да је стајао пред њим и ватрено молио за заступништво... И сва

служба је код њега ишла са силом...

Не сјећам се више других детаља те важне бесједе о Цркви.

- Ето шта значи: живјети у Цркви, - завршио је он.

Постепено се и за мене откривала сва важност Цркве. Ја сада, сјећајући се прошлих

времена, првог, па чак и другог периода своје вјере, морам да признам да се она у мени

није држала Словом Божијим, а још мање - житијама светих или дјелима св. отаца. Може

се рећи да ја ове посљедње, као, уосталом, и житија, чак готово да уопште нисам ни читао:

ни у духовној школи, ни у семинарији... Чудно? Наравно... Али никога нису интересовали

ти источници, и нико од старијих нам чак ни говорио није о важности њиховој, није

загријавао наш интерес. Ја сам био библиотекар у семинарији, видио сам те дебеле књиге,

сјећам се и кожних корица "Добротољубља"[49]; али ни један једини пут чак ни корице

нисам отворио његове. Дух је наш био земаљски, природни.

А Писмо је, као што сам већ говорио, било само уџбеник, и уз то - хладан уџбеник. И ми

се ни њиме хранили нисмо.

Значи, вјера моја, као и код других другова мојих, није живјела Словом Божијим, нити

житијама, већ нечим другим. А чиме је, онда, живјела? Већ сам рекао: родитељском и

општом традицијом, и још - својим сопственим срцем.

Али то ни близу није све. Јер, традицију и срце су имали сви, али нису сви остајали

вјерници. Томе је много разлога. И један од најважнијих је Црква. Ко је живио у Цркви,

чувао је и вјеру, а ко је од Цркве одлазио у пракси, неријетко је губио и вјеру.

Исти тај о. Јован Кронштатски у свом дневнику "Мој живот у Христу" говорио је (пишем

по сјећању): "Ја се још дивим: како то да наши интелигентни људи, отишавши од живота

Цркве, још увијек некако задржавају остатке вјере?"

И обратно - од једне сам хришћанке, већ у емиграцији, чуо овакве разумне ријечи: "Ја сам

убијеђена да ако неко стално иде у цркву, не може бити невјерник".

Овдје се крије велика истина. Пробаћу да је мало расвијетлим, на основу властитог

искуства, које је иначе скоро свима познато.

Можда ће неко помислити да су на нас утицале проповиједи? Људи данас тако високо

цијене своју ријеч...

Не! Ја до саме Академије уопште не памтим ни једног јединог случаја да је проповијед на

мене оставила јак утисак. А њих у духовној школи и семинарији готово да нису ни

држали. У вријеме причешћа свештенослужитеља у олтару појци су пјевали нешто

"концертно". Шта? Можда, неко ће помислити, пасусе из Апостола и Јеванђеља? - Такође

не. Апостола ми готово да уопште нисмо разумијевали. Да! И оцјењивали смо га са тачке

гледишта јачине и љепоте гласова. А Јеванђеље смо знали напамет; и никада читање њега

није обузимало наша срца... Пролазило је мимо... Па шта је онда? Да нису то били канони

које је волио да из минеја чита баћушка о. Јован? Још мање. На њих скоро да уопште

нисмо обраћали пажњу. А ако смо и слушали, то је било више због слушања лијепих

ирмоса[50], нарочито ако је то био "трио" састављен од чудесних тенора и баса.

И шта је, дакле, онда остало од "Цркве"? - Остало је оно најважније: просто стајање у

храму; наравно, учествовање у изговараним молитвама (код сваког у различитом степену);

но, и слушање Слова Божијег... Ето, таква "служба", нарочито Литургија, сама по себи,

односно, без икаквог учешћа ума, чувала је и васпитавала нашу вјеру. Ето то, најпростије

могуће: био сам у цркви, ишао сам на службу, престојао сам службу - некаквим дивним

путевима је држало нашу вјеру... Каквим? - Ми се никада нисмо замишљали над тим... Да

ли сте се Ви икада замислили? - Међутим, управо то само "идење" нас је, тврђе од свега,

хранило...

Ја овдје не говорим о изузетним тренуцима исповиједи и Светог Причешћа: тада смо се,

наравно, успињали на напрегнутију висину. Али ти су тренуци били тако ријетки... Два

пута у години... То значи да се на њима није могла држати наша вјера, добијена од очева.

Него баш на "празницима" који се стално понављају: недјељама, на "двунадесјатим"[51]

празницима, на четири поста, на поменима светих...

А ако се данас огледнеш уназад, видиш да је сав живот био испреплетен са Црквом: дошло

Ваведење, чујеш већ ирмосе на Божић: "Христос Се рађа, славите!"; иду свеци: цијели

вијенац празника: Рождество Христово, Обрезање и Нова Година, Богојављење, Василије

Велики; уочи Божића - бадњи дан, не једе се до звијезде; уочи Богојављења - не пије се

ништа до свете водице... Прошли свеци, свети дани, ускоро ће масленица и пост: тужна

благовијест, тамна одјећа, говење (ни риба се није јела, осим на Благовијест и на Улазак у

Јерусалим), исповијед искрена, свето Причешће... И то, мјесец и по. А онда, потресни дани

страсне седмице: читање 12 Јеванђеља, Плаштаница, Погребење Христа... И поноћна

Свијетла Зајутарња... Васкрс! Васкрсење Христово... Боже, каква радост. Цијелу седмицу

звона непрекидно звоне...

Ускоро ће и Јурјев дан: изводе стоку, молебан служе; преко зиме смршале краве шкропе

светом водицом, и оне иду у луг да чупкају још увијек мршаву траву. Вазнесење...

Тројчиндан са зеленилом и цвијећем... "Иван-купала"[52] - 24. јуна... "Петар и Павле"...

Опет пост... "Казањска"... Код нас вашар. А ту је поблизу и први "Спас" (1. август) с

маком; и други "Спас" - Преображење са јабукама (до тада се строго код нас пазило:

гријех је да се једе прије освештања)... Трећи "Спас" - нерукотворна икона (16. август).

"Усековење" главе Претечи (29. августа). Рођење Богородице (8. септембра)...

"В'здвижење" - како су код нас на селу говорили - Крста Господњег (14. септембра).

Јесења "Казањска" (22. октобра). И опет - "Ваведење"... Опет пост. И опет круже празници

цијеле године. А колико је посебних светаца било у години! Прољећни и зимски Никола.

"Евдокија мученица". "Стајање Марије Египатске", "Спиридон преокрет"[53] (12.

децембра - најкраћи дан у години), "Аранђел Ми'ајло", "Иван Богослов", "Герасим

Јордански" са лавом (4. марта): гачци долетјели. "Алексеј Божији човјек" (17. марта): шеве

пекли! "Козма-Дамјан" - не једном у години[54], Марине-"црвене" (17. јула)... Пазити се

пожара... "Илија-пророк": ту се већ уопште ништа радити не смије - кажњава... "Флора и

Лавр, св. Пантелејмон" цјелитељи... И тако цијелу годину... А свака недјеља је - у

суштини, подсјећање на Васкрс...

Али који Рус није знао све ово? Најнеписменији сељак живио је у том кругу мисли и

догађаја који су били саставни дио свакодневног живота. Да ли се држала проповијед у

храму, да ли је он разумијевао Апостола (Јеванђеље су барем сви разумијевали); да ли се

он удубљивао у оно што "тамо", на клиросу, пјева "ђачић" - све то још и није тако важно.

Али ово је он памтио: сутра је недјеља, или важни празник: мора се у цркву, "постојати"...

А ако би и кући остао, ипак је знао да је тог дана "празник"... И звона је чуо. А можда неко

из куће пође, и "благодат донесе"... А на велике празнике: на Божић, на Богојављење, на

Васкрс, на "пријестони"[55] - баћушка ће у сваку кућу са иконама да зађе, молебан да

отпјева, светом водом да пошкропи, даће крст да се пољуби, празник ће честитати. А код

нас на селу су посебно поштовали Покров (1. октобра). На тај дан су у нашем и у свим

околним селима биле свадбе, вјенчања... Покупили се сељаци са поља, засијали нову

"озиму", продали вишак на пијаци... И дјецу женити могу... Послије вјенчања у храму -

три дана пировали... То је све... И код сваког понешто своје: код једног се родило дијете -

на бабине, кумове тражи, име смишљај; код другог неко умро: заједничко саучешће и

одлазак на сахрану; разболио се трећи - иди по баћушку, треба га причестити...

Тако је сав живот кружио и вртио се око храмова Божијих. Није зато случајно што су

храмови постављани на најбољим мјестима у околини, и градили се на узвишицама, и

украшавали звонима, куполама, иконама, свијећама и кандилима...

То је он, "живот у Цркви"... И ако се нањ погледа само са тачке гледишта непрестаног

васпитавања људи у току цијеле године - како онда да се не задивиш запањујућој

мудрости оних који су све то замислили и у живот спровели! То чак није људска

умотворина, коју је неко унапријед разрадио и намјерно смислио... Не, то је мудро

установио Свети Дух, "Цар Небески, Утјешитељ, Дух Истине"... Испуњава се Ријеч

Христа Господа: "Саздаћу Цркву Своју, и врата ада јој одољети неће" (Мт. 16:18).

"Утјешитељ, пак, Дух Свети..., - говорио је Он и пред смрћу Својом ученицима, - научиће

вас свему и напоменуће вам све што вам рекох" (Јн. 14:26).

И ап. Павле је учио свог помоћника Тимотија: "Пишем ти... да би, ако задоцним, знао како

мораш поступати у дому Божијем, који је Црква Бога живог, стуб и утврђење истине" (1

Тим. 3:14,15).

И савршено се зато истинито и дубоко узидала вјера у Цркву. Она и јесте наша Мајка

духовна... Ни родитељи, ни школа, ни проповиједи, чак ни Божанствене књиге нису нас

учили, него је то била управо Црква Божија, Мајка наша, - свим својим премудрим

уређењем и начином живота... Ту је непримјетно улазило и учење: свако је знао основе

вјере и васпитање морално: свако је знао шта је добро а шта зло. И још како су знали!

Достојевски се чуди - како је дубоко у руску свијест урезан појам гријеха и светости!

Сјећам се, и Енглези који су долазили у Русију, у Московској Тројице-Сергијевој Лаври су

питали професоре Академије - откуда Руси, великом већином неписмени, знају

православље? И добили одговор: из Цркве... То је тачно!

Савршено се тачно говори да је Црква - Мајка, Васпитачица: не само духовно-благодатно,

кроз тајанства, него чак и душевно (психолошки) - кроз сав свој богослужбено-

просветитељски строј.

И разумљиво је да они који одлазе из Цркве постепено губе све: и вјеру, и дух.

Продужавам своје биљешке о вјери. Можда се и поновим које-гдје, због лошег памћења:

неће бити велике штете.

+ + +

И тако, у Академију сам дошао са простом вјером, и са рационалиатичким умом, којем је

све требало "доказати". Али постепено - чак и довољно брзо - тај тешки терет

рационализма, лажне вјере у свемоћност ума је почео да спада са мојих духовних рамена...

Ослободио сам се од тог злоћудног баласта... Увидио сам релативну вриједност сваког

"знања" уопште, и са очигледношћу увидио потпуну немоћ ума у предметима вјере. Мало-

помало, стари страх од недоказивости је ишчезавао из мене... Затим сам чак престао да

желим доказе од ума - као немоћне. Даље сам увидио и друге путеве духовних знања, не

рационалне... И они су ми се неупоредиво више свидјели од некадашњих "доказа"... А

затим сам чак почео и да не волим доказе; заволио сам "тајне", којих сам се раније

малодушно бојао, којих сам се лажно и непотребно бојао, чак и са становишта рационалне

тачке гледишта... На тај начин сам се вратио - какав круг! - истој тој "простој вјери",

каквом сам одувијек живио, са каквом сам и дошао у Академију. Само је сада та

"простота" била ограђена не само срцем и традицијом, него већ и истим тим умом, који се

до тада чинио непријатељ простоте. "Знања" су помогла "вјери"; ум - срцу.

Тако је наступила, и прошла, друга етапа моје вјере, такозвани "свјесни" период, т.ј.

период у којем је вјера прошла испод наковња разума, "знања", критичке гносеологије

(учења о начинима спознаје). Код нас су о таквом периоду вјере тада говорили да ми већ

вјерујемо "по убјеђењу", т.ј. кобајаги на основу разума. У суштини, таква дефиниција

вјере је потпуно нетачна: зато што вјера (како ћемо видјети), као и раније, остаје изван и

изнад разума, али пошто је разумно ислеђивање способности самог ума показало

неспособност самог ума у областима вјере, а тим самим га одстранило са пута вјере, и

тиме је ослободило од илузорних ланаца ума - може се рећи да се вјери додао важни

додатак: одстрањење - умом - ума... Према ријечима једног из ученијих и дубоко-

мисаоних архијереја, наука је сама себе одстранила; ум као да је сам себе појео. Вјера се

ослободила... А већ послије тога је сам ум почео помало да помаже вјери: али не -

"доказујући" вјеру, него приносећи понеке "помоћне" потпоре. Постављен у законске

оквире, ум је постао добросавјесни и скромни помоћник вјере, као што нижи орган

помаже вишем (духу). Прије се он сматрао господаром, сад је постао слуга. И

општепозната изрека сколастичког западног богословља, по којем је "философија

слушкиња (ancilla) богословља" дјелимично је тачна: не, ипак, и у сколастичком

прецјењивању ума. Сколастика је вјеровала и мислила да се умом може све објаснити,

настојала је то и да оствари; ја сам већ био увидио савршену лаж такве високе оцјене ума;

али сам ипак у томе видио и извјесну - дјелимичну - корист фолософије - и то баш у

припреми душе за вјеру, у уклањању рационалних препрека ка њој, а тек потом и у некој

будућој помоћи.

Разлика је - велика.

Како се све то одигравало у мојој души - писаћу у сљедећем дијелу забиљшки. Први дио

се завршио.

И ако се први период може назвати "дјетиња вјера", онда се онај који је тада наступио -

други - условно може назвати "разумна" вјера.

А послије ће доћи још једна њена етапа.

Али, све у своје вријеме...

НАПОМЕНЕ:

1. Послије Академије (1907-1908 г.), јеромонах Вениамин је постао професорски

стипендиста на катедри библијске историје, а потом је био на дужности инспектора

у СПб Духовној Семинарији. На Паришком Богословском институту епископ

Вениамин предавао је од 1925.-1927. и 1929.-1931. године.

Отац владике Вениамина - Атанасије Иванович Федченков - био је из породице

сељака-кметова Смољенске губерније; служио је на двору Баратинских - потомака

чувеног руског пјесника Е.А.Баратинског. Када је имао 13-14 година, послали су га

да служи као писар на њиховом тамбовском имању.

2. Кожевников Владимир Александрович (1852.-1917.) - аутор књига и чланака из

историје религије, богословља, проблема морала, писац и друштвени дјелатник.

Сматрамо да није на одмет да наведемо мали списак његових радова који су се

тицали вјере и невјерја: "Философија осјећања и вјере и њених односа према

литератури и рационализму XVIII вијека и према критичкој философији".- М.,

1897.; "О поштењу у вјери и невјерју (за школску омладину)".- М., 1908.;

"Исповијед атеисте (Поводом књиге "Атеизам" од Ле Дантека)".- М. 1911.;

"Савремено научно невјерје. Његов раст, утицај и промјена односа према њему". -

М., 1912.

3. У Русији је постојао обичај (свјетовног поријекла) да се крсни ход у васкршњу ноћ

прати ватрометом и плотунима, који су се прекидали одмах послије завршетка

крсног хода и почетка Свијетле Зајутарње.

4. У стара времена, у руским кућама (обично дрвеним) су градили велике пећи од

цигле или глине (димензија отприлике 1,5 х 2 х 1,5 м), које су гријале цијелу кућу,

око којих и на којима се спавало. (прим.прев.)

5. Хришћанског краја живота нашег, без болести, непосрамљени, мирни - од Господа

молимо - ријечи проситељне ектеније

6. Хахол - Украјниац; хахлацко - украјниско (као код нас ера, геџа итд.) (прим.прев.)

7. говење - припрема за исповијед (пост, уздржавање од свега метежног,

усредсређивање на своје гријехе... (прим.прев.)

8. Сергијево подворје у Паризу је средином двадесетих година овог вијека основано

захваљујући напорима митрополита Евлогија (Георгијевског), који је управљао

руским парохијама у Западној Европи, кнеза Г.Н. Трубецког, М.М. Осоргина и

других руских изгнаника. При придворју је отворен Богословски институт, на којем

су предавали о. Сергиј Булгаков, Г.В. Флоровски, Б.П. Вишеславцјев, А.В.

Карташев и В.Н. Иљин. Епископ Вениамин је тамо био професор, а такође је вршио

и дужност инспектора института. Према изјавама савременика, за дух који је

владао под кровом института - т.ј. за готово манастирски начин живота - у многоме

се могло захвалити управо митрополиту Вениамину.

9. битије. - Овом су појму најближи појмови: постојање, егзистенција, битисање,

биће. Све ове ријечи - осим посљедње - се употребљавају у (за нијансу) пасивнијем,

индиректнијем и мање лично(сно)м (персоналном) контексту од ријечи "битије". У

тексту је остављено "битије" - из простог разлога што преводилац у свом незнању

није био сигуран да би иједна од других ријечи могла да успјешно замијени ову...

(прим.прев.)

10. Гроф А-н - вјероватно, гроф Апраксин - члан такозваног "Кримског Синода",

Привремене Највише Црквене Управе епархије југоистока Русије, чији је члан био

и владика Вениамин.

11. Библијска књига Псалтир садржи 150 псалома, који су ради употребе у

богослужењу раздијељени на 20 група, које се зову катизме. У другу катизму улази

14. псалом, који почиње ријечима: "Рече безумник у срцу својем: нема Бога..."

12. масленица - народни руски празник, недјеља прије почетка Великог поста,

посљедње "уживање" у храни прије Великог поста, када се праве палачинке, играју

се народна кола и пјевају народне пјесме. (прим.прев.)

13. Ради се о књизи руског публицисте и природњака Н.Ј. Данилевског "Дарвинизам.

Критичко истраживање Н.Ј. Данилевског" (Т. 1-2. Спб., 1885.-1889.).

14. Казањски манастир у Тамбову, основан 1667. године, од 1761. године служи као

архијерејски дом - резиденција архијереја.

15. свјатки - празник који пада на другу недјељу послије Божића - Нова година

(прим.прев.)

16. О свештенику Василију Свјетлову владика Вениамин подробно прича у књизи

"Божији људи", а помиње га и у другим својим дјелима.

17. бјесови - ђаволи, демони, зли духови (прим.прев.)

18. Светитељ Теофан, Затворник (+1894) - у свијету Георгије Говоров - васпитаник

Кијевске Духовне Академије, био на Светој Земљи, на Светој Гори, у

Константинопољу. 1859. године хиротонисан је у епископа Тамбовског и Шацког,

од 1863. до 1866. године држи Владимирску катедру. 1867. године удаљава се на

покој и живи у затвору у Вишинској пустињи, проводећи вријеме у молитви и

састављању дјела религиозно-моралног карактера. Основна његова дјела су:

"Писма о хришћанском животу", "Толковања апостолских Посланица",

"Начертаније хришћанског наравоучења", "Пут ка спасењу"... Светитељ Теофан

Затворник придружен је лику светих Руске Православне Цркве на Помјесном

Сабору 1988. године.

Обитељ у којој се подвизавао светитељ Теофан се званично називала Успенска

Вишењска пустиња, и налазила се она у Шацком округу Тамбовске губерније.

Митрополит Вениамин је овјдје помиње као Казањску - вјероватно зато што је у

обитељи постојала Казањска Саборна црква, у којој се налазила чудотворна

Казањска Вишењска икона Мајке Божије, која је, очигледно, дала друго име

манастиру.

19. Александар, епископ Тамбовски и Шацки, у свијету Александар Васиљевич

Богданов (1830.-1898.), Тамбовску катедру је држао у периоду од 1892.-1898.

године.

20. Димитрије, архиепископ Херсонски и Одески, у свијету Михаил Георгијевич

Коваљницки (1839.-1913.), у периоду од 1902.-1903. године је у чину епископа

служио на Тамбовској катедри.

21. Дан светих равноапостолних Ћирила и Методија по новом стилу обиљежава се 24.

маја.

22. Ипођакони - млађи црквенослужитељи, који прислужују архијереју у вријеме

богослужења.

23. Сребрни звончићи подсјећају архијереја да је он позван да увијек проповиједа

Слово Божије своме стаду.

24. Иља Муроморец и Микула Сељанинович - руски народни јунаци, попут нашег

Марка Краљевића (прим.прев.)

25. исполатчик и дискант - појци у хору, обично то бивају дјеца (прим.прев.)

26. Митрополит Антоније, у свијету Алексеј Павлович Храповицки (1863. - 1936.), -

изузетни јерарх Руске Цркве краја XIX и почетка XX вијека, велики проповиједник.

Владика Антоније (у почетку у чину епископа, а потом и у чину архиепископа)

управљао је Волинском епархијом од 1902. године готово до почетка рата. На

Помјесном Сабору 1917. - 1918. године био је један од кандидата на

Патријаршијски Пријесто, у вријеме грађанског рата учествовао је у Бијелом

покрету. Од 1920. године - емигрант. Један је од главних иницијатора тзв.

"карловачког раскола".

27. Док сам се учио на семинарији, напримјер, биле су двије побуне; иако оне нису

имале никакве везе са вјером, ипак су показале душевно разлагање ученика. (М.В.)

28. Успенски пост почиње од 14. августа и траје до дана Успења Пресвете Богородице

- 28. августа (по новом стилу).

29. Духовна Академија у Санкт-Петербургу налази се у непосредној близини

Александро-Невске Лавре.

30. Тома Аквински (1225. или 1226. - 1274.) - богослов и философ Католичке Цркве,

монах - доминиканац. Канонизован од стране Западне Цркве.

31. Св. праведни о. Јован Кронштатски (+ 1908. г.) - велики молитвеник земље Русије,

који је имао дар чудотворства и прозорљивости, проповједник и духовни писац.

Руска Православна Црква га је канонизовала 1989. године.

Са св. Јованом Кронштатским владика Вениамин (тада још млад јеромонах) се

сретао и саслуживао му на Божанственој Литургији. Сјећање на великог

праведника владика је чувао сав свој живот и често се обраћао његовом духовном

насљеђу.

32. Тихомиров Лав Александович (1850. - 1923.) - публициста, уредник новина

"Московские ведомости", сарадник у "Новый мир" и "Русское обозрение". У

младости - револуционер-терорист, члан партије "Земља и воља". У емиграцији је

живио од 1883. до 1889. године. Послије унутрашњег, душевног преврата,

промјенио је своја убјеђења и вратио се у Русију.

33. Могуће је да се ради о митрополиту Кирилу (Смирнову) (1863. - 1941. или 1944.).

Са њим је владика Вениамин јако тијесно сарађивао у вријеме рада Помјесног

Сабора 1917. - 1918. године. Митрополит Кирил је био законоучитељ у

Јелисаветопољској гимназији (1881. г.), трудио се у духовној мисији у Ермији

(1902. - 1906.). Од 1910. године владика Кирил држи Тамбовску катедру, 1914.

године учествује у торжественом прослављању Питимира Тамбовског (+1698.), на

којем је присуствовао и архимандрит Вениамин (Федченков), тада ректор Духовне

Семинарије.

34. "Ево, Жених (Младожења) (Христос) долази." (прим.прев.)

35. подобије: Човјек је створен "по образу и подобију Божијем". Значење ријечи

"подобије" је најближе значењу ријечи "сличност" (подобан - сличан, налик на),

само што се та сличност помјера на духовни план и има много "тананије" значење

од "сличности". Због тога је у тексту остављена, непреведена, ријеч "подобије", као

и ријеч "богоподобије" - што би значило "боголикост", "сличност са Богом" (само

не у грубом смислу те ријечи); бити "богоподобан" - бити "налик на" Бога. Одатле

и "преподобни": онај који је, уз Божију помоћ, наравно, успио - колико је то за

човјека могуће - максимално себе да "уподоби" Богу, да постане "богоподобан",

"налик на" Њега. (прим.прев.)

36. образ - слика, лик, икона, узор (прим.прев.)

37. "Сваки који чини зло, мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости;... а који поступа по

правди иде ка свјетлости" (Јн. 3:20,21).

38. Јер "у злохуду душу неће ући премудрост".

39. Прелаз јевреја кроз Црвено море описан је у библијској 2. Књизи Мојсијевој

("Излазак"), а боравак пророка Јоне у утроби кита - у Књизи пророка Јоне.

40. Читао сам о неколико случајева стварног гутања. Чак недавно: у Црвеном мору

морнара је прогутао кит и морнар је био још жив када су животињу распорили. То

сам сам читао у новинама. (М.В.)

41. Гладков Борис Иљич - друштвени дјелатник, писац, поборник народне трезвености,

аутор низа радова апологетичког карактера ("Библија у општедоступним причама".

- Спб., 1915.; "Благовијест четворице јеванђелиста, сведена у једну приповијест". -

Спб., 1908.; "Да, Христос ваистину воскресе!" - Спб., 1906.; "Популарно толковање

Јеванђеља". - Спб., 1906.; "Помозите да се вратимо Богу". - Спб. 1910.; "Примарни

узрок нашег атеизма". - Спб., 1911.).

42. Ради се о Семјону Лудвиговичу Франку (1877. - 1950.), религиозном философу и

психологу, који је у свом животу прошао сложени пут од атеизма до вјере, од

марксизма до служења Православљу.

43. тљење - распад, трулеж, разлагање. Уопште, сва материја подлијеже распадању,

разлагању. Зато "нетљена" значи - она која не подлијеже распадању, трулежи,

разлагању; нематеријална. (прим.прев.)

44. Епископ Теофан Полтавски, Нови Затворник, у свијету Василије Димитријевич

Бистров (1872. - 1940.), једно вријеме духовник Царске Породице, био је ректор

Спб Духовне Академије. Имао је огромни утицај на будућег владику Вениамина -

на Академији је био његов духовни отац.

45. Светитељ Инокентије, митрополит Московски, апостол Америке и Сибира

(+1879.). Руска Црква га је канонизовала 1977. године.

46. Преподобни Серафим Саровски (+1833.) - свети старац, који је посједовао дар

исцјељења, предвиђања. Учио је о "стицању" (рус. "стјажанију") Св. Духа као о

највишем циљу живота хришћанина.

47. Старац Јовано-Претеченског скита на Валааму о. Никита и старац Гетсиманског

скита Тројице-Сергијеве Лавре претсказали су владики Вениамину његов даљи

животни пут (монаштво и архијерејство) када је он, као студент Духовне

Академије, посјетио ове праведнике.

48. Дан преподобног Алипија Столпника (+640.) по новом стилу се обиљежава 9.

децембра.

49. Добротољубље је зборник дјела светих отаца, првенствено аскетског садржаја: св.

Јована Лествичника, преп. Нила Синајског, преп. Аве Доротеја, светих

Варсунафија и Јована, преп. Исихија, презвитера Јерусалимског, св. Јована

Касијана и других подвижника.

50. Ирмос (веза) - пјесма која улази у састав канона - пјесме која се пјева на јутарњој и

у вријеме неких других богослужења. Канон се састоји из девет дијелова - пјесама.

Ирмос "повезује" те пјесме.

51. Дванаест великих празника: Улазак Господњи у Јерусалим, Вазнесење Господње,

Педесетница, Богојављење, Сретење Господње, Преображење, Ваздвижење Часног

Крста Господњег, Рождество Христово, Рождество Пресвете Богородице, Ваведење

у храм Пресвете Дјеве Марије, Благовијест Пресвете Богородице, Успење Пресвете

Богородице. (прим.прев.)

52. "Иван-купала" - руски народни празник који се поклапа са Усековењем главе

светог Јована Крститеља. На тај празник се у стара времена ишло у шуму, брала се

папрат и ко би први убрао зрела сјемена са папрати, зажелио би жељу итд. итд.

(прим.прев.)

53. Спиридон-преокрет - дан преподобног Сприридона Тримифонског Чудотворца,

учесника I Васељенског Сабора; његове мошти се чувају на острву Крф.

(прим.прев.)

54. "Козма и Дамјан" - не једном у години: у току године обиљежавају се три

(различита) света пара Козма и Дамјан: римски, сиријски и египатски (?).

(прим.прев.)

55. "пријестони" - празник храма (прим.прев.)

Дио II

РАЗУМНА ВЈЕРА

СТРАХ ОД УМА

Почећу са успоменом на то како смо се ми, "интелигентни људи", бојали ума у дјелима

вјере. И, послије дугог посматрања - не само себе, него и других људи, и дан-данас, видим

како су тим лажним страхом заражени многи, прилично образовани људи! Рећи ћу и

више: сама богословска наука још увијек је талац ума, "знања", философије, зато што не

сматра њу, философију, него себе, богословље, за "слугу" философији. Теологија је била

уведена као један од видова философије. И сви се наши богослови са необичном (што

апсолутно није ни за какву похвалу) усрдношћу старају да надјену на себе одежду,

подобије философије. Док се не удари печат типа "то је паметно", а због тога и "цензура

дозвољава", - све до тада се наши учени богослови све нешто осјећају неугодно, све се

стиде своје "вјере"... А ако се сама богословска наука показала тако плашљива пред

"умом", шта онда говорити о обичним, просјечно образованим људима, који нису у стању

да се снађу у дубинама гносеологије вјере и такозваног "знања"? Како може један обични

интелектуалац, недовољно искусан у религиозном животу и површно образован

философски, да се снађе у односима вјере и знања, када се ни сви богослови ту не сналазе,

него иду утабаном сколастичком стазом прецјењивања ума?

Узећу као примјер просјечног интелектуалца, макар то био и Лав Толстој. Не једном сам о

њему чуо овакво мишљење: он је велик и генијалан као писац, али уопште није дубок као

мислилац. И то је потпуно тачно: као философ он се није уздигао изнад нивоа просјечног

руског интелектуалца. Његов однос према натприродном свијету - конкретно, према свему

чудесном у јеванђеоској историји - до таквог је степена тривијалан и површан, да се ама

баш ничим не разликује од погледа обичног нихилисте-учитеља: он није надвладао

рационализам своје епохе, он је разум ставио изнад вјере, потчинио је његовом суду

питања која уопште нису у његовој надлежности - у шта ћемо се сада лако и убиједити.

Упркос томе, он је, нажалост, имао велики негативан утицај на савремено друштво, зато

што је са-учествовао у рушењу вјере својим наводно "разумним" критикама. Додуше, он

није постао чисти безбожник, што се дешавало са од њега лакомисленијим

интелектуалцима; он је самостално "разрадиио" веома збрчкан религиозни систем - без

личног Бога; али, са каквим онда? То је код њега остало потпуно нејасно. Он је признавао

величанственост Христа, али само као морализатора, а не као Сина Божијег; он је

порицао, па чак и ружно хулио на Цркву (сваку), а два пута је ишао у Оптински манастир

код стараца[1]; посљедњих дана свог живота се вртио око манастирских зидова, био је код

своје рођене сестре, монахиње Шамординске женске обитељи, Марије Николајевне... И

скончао у недоумицама и мукама: "А сељаци, сељаци, како они умиру..." - викао је он,

сјећајући се мирног умирања православних сељака... "И то је све?! И крај?! И ништа

више?" - питао се он у присуству других.

Да, Толстој је свој живот завршио банкротом. И други се потпуно неосновано позивају на

њега. Један од његових пријатеља некако је питао Чехова: "Шта Ви мислите о вјери?" -

Чехов је на то питање скептично одговорио: "Е-е! Ако је онолики Толстој на томе себи

сломио врат, шта можемо ту да рјешавамо ми, малени људи?"

И заиста, он до краја није ништа ни ријешио. Али у његову корист се мора рећи да он није

био ни безбожник; прије би се могло рећи да се у његовим дјелима може наћи уважење

према вјерујућим људима, чак и нека врста симпатије.

Али такав је већ, авај, био тај заражени вијек, да интелектуалцу, такозваном образованом,

паметном човјеку нашег времена није било прописано да вјерује: вјера је била - према

уходаном, општеприхваћеном мишљењу - неспојива са разумом. А ако су се кроз ту

интелектуалну таму понекад и пробијале друге идеје, које су долазиле од философије, и

које су говориле да вјера није непријатељ разуму, него, напротив, да су и паметном

човјеку широм отворена врата вјере, чисте вјере, а не наслијеђене и урезане - те идеје нису

наилазиле на широко признање, и изгледале су као некаква тамна привиђења, заостала још

из "средњег вијека", из сујевјерне прошлости; дочекиване су као неиживљене предрасуде

неуких полудивљака, као симптом малтене политичког фанатизма и примитивизма.

Либерални, пак, човјек, тај наводно "зауправе" паметни Европљанин, морао је да буде или

безбожник-нихилиста или, у најбољем случају, скептик, агностик, заустављен на пола

пута између вјере и невјерја. Такво расположење умова прешло је и у пост-

револуционарни период. Попис становништва који је организовала совјетска власт прије

неколико година[2] свједочи да се руку под руку са чистим и отвореним безбожницима

сачувао и тип "агностика". Када би пописна комисија, не увијек преопширно образована,

постављала питање "вјерује ли грађанин", понекад, углавном од образованијих

интелектуалаца, могао се чути и овакав одговор: "Ја сам агностик". Збуњени чланови

пописне комисије нису знали у коју групу да стрпају таквог страшног грађанина - у

вјернике или невјернике? Бивало је случајева да је један од пописивача свом товаришу

савјетовао: "Пиши га у вјернике". - "Али не, то није тачно, - протествовао би агностик. - Ја

нисам вјерник". - "Па шта сте онда? Ви сте, значи, невјерник?" - "Не, нисам ни невјерник:

ја сам агностик, рекао сам Вам..." Неписмени пописивачи би се скроз губили пред таквим

умудреним грађанином-товаришом.

Потпуно исто сам лично слушао и од америчких интелектуалаца. Студент харвардског

универзитета, веома симпатични по срцу својем младић, довољно широко образован, на

моје питање о вјери одмах је изјавио да је он - агностик... А друг његов, код којег је био у

гостима, био је свештеник - при чему ништа мање од њега образован... Други пут, једну од

знатних жена, која је била члан такозваног друштва "хришћанског знања", питао сам, да

ли вјерује у Христа као Сина Божијег? Она је збуњено одговорила: "Не знам... " Тако, у

недоумици је и остала. Много пута сам морао да се опет и опет убјеђујем да је у

америчком друштву, очито, широко распрострањен тај неодређени однос према вјери: "не

знам". Он се чак не може назвати "философски агностицизам": то је прије практична

индиферентност, полууспавано стање људи који ни о чему дубоко не мисле и ништа до

краја не рјешавају.

Све ово ја наводим ради тога, да бих схватио психологију семинаристе: ако је такав био

општи дух времена друге половине XIX вијека, онда ни ми нисмо имали куда да се од

њега дјенемо. Дух рационализма, идолопоклонства уму, знању, науци - до таквог степена

је проникао у све поре нашег вијека, да смо и ми, чак и упркос нашим личним

склоностима, бивали заражени њиме: све истинито морало је бити умно, т.ј. умом

оправдано, "доказано". А како је већ одраније "неко" одлучио да вјера није разумна, да се

вјера не оправдава разумом, одатле је неизбјежно слиједио други закон: паметан човјек

мора бити невјерник!

Иако је наш дух инстинктивно протествовао против таквог одвратног предубјеђења, а ми,

семинаристи, вољели смо чак и да га побијамо, ипак, признајем, мене је у дубини душе

ипак мучила та скривена, позадинска сумња: "паметном човјеку није својствено да

вјерује!" Ја сам насилно затварао врата својих размишљања и против властите

сумњичавости наставио да вјерујем по старом - простом, дјетињом вјером... И умиривао се

на њој...

Сјећам се и духовне школе, када сам се бојао да вјерујем Давиду, који каже да само

"безумници", не-умни људи, говоре "у срцу својем: нема Бога". Хтио сам да вјерујем у то,

али сам се бојао: а да ли је заиста тако? И у семинарији су богословске "науке", одмах за

Псалмописцем, у суштини, такође настојале да докажу разумност вјере и безумност

невјерја, али је отров рационалистичког вијека, то поклоњење уму, то признање његове

надмоћности над вјером - сметао вјери... И то није било случајно, и није било због лоших

предавача, него због самог рационалистичког система школовања. Управо због тога. Као

што сам већ говорио, наша богословска наука и дух савремених њених представника -

аутора уџбеника и предавача - базирао се на принципу: све треба доказати! И настојали су

да докажу. Али управо тим упозорењем - да је све разумно, да све мора бити разумљиво -

у нама се угњеждавала ужасна бојазан контроле ума. А како је било довољно лако

назријети да неке (за сада ћу рећи макар то: неке) истине вјере нису објашњиве умом, или

да су, како се бркало тада: "противрјечиле" уму, наша вјера у "паметност" догмата вјере се

лако и колебала. Заиста. Бог је један, али у три лица... Три и један... Који ће ум то да

схвати? А ако је то несхватљиво, онда је - по интелектуално-семинарском катехизису - и

непоуздано, или, у сваком случају, сумњиво... још то треба "доказати"... А доказати је

немогуће... И ми смо упадали у порочни, зачарани круг недоумица. Али вјера у ум и тада

је остајала непоколебљива. Тај је идол стајао тврдо. Нико се није осмјелио да га баци и

разбије "о долину", као што је то св. Владимир учинио са паганским Перуном, бацивши га

у Дњепар, на ужас простака, наших предака.

Додуше, у одређеним, малим дозама, нама се предавало - углавном у богословљу и

догматици - да су истине вјере тајанствене по својој суштини и не подлијежу рационалном

објашњењу; али су те дозе бивале потискиване тако огромним баластима рационализма,

вјере у снагу и надмоћност ума, да су се веома брзо растварале у идолопоклонству

"науци", знању, разуму; а и ми сами смо се бојали да признамо да вјерујемо, да можемо да

вјерујемо, да имамо право да вјерујемо у тајне, које се умом објаснити не могу... Бојазан

од "тајни" - тај рационалистички отров свих интелектуалаца, од обичног семинаристе па

све до Толстоја - била је својствена и мени веома дуго времена, све док се нисам убиједио,

у властитом искуству, а не научно, у њену огромну лаж и опасност. И тврдим да никада у

семинарији - молићу лијепо, чак ни у Академији - нисам чуо, не само основне поставке,

него чак ни лако упозорење, или барем сугестију, да паметан човјек уопште не мора да се

боји тајни, да не мора да се плаши немогућности спознаје уопште, а вјере нарочито. А да

нам је то било објашњено, и сугерисано, и доказано - што савршено није било тешко - био

би нам отворен слободан пут ка вјери... Авај! Било је управо супротно: ми смо били

васпитавани у назорима: "све је - јасно"... И наше науке, рекавши неколико ријечи о

тајанствености, истог секунда, буквално се плашећи тога, брже-боље су претрчавале на

супротну страну, и хиљаде ријечи су летјеле у наше главе и срца са потпуно супротним

циљем: "доказати". Противотров је бивао затрпаван и побјеђиван отровом...

И послије, када се преда мном открио сав фалш рационализма, нисам могао а да не видим

како је у лекцијама професора Академије и у њиховим књигама господарио дух ума...

Не бојим се да кажем да је то био зао дух, бјесовски дух, ђаволска опсесија - у стварном

смислу тих ријечи. Тај дух је противрјечио и Јеванђељу, и Посланицама, и гносеологији

светих отаца, и уопште - суштини истина вјере; ипак, тај је отров необично дубоко заразио

наше образовано друштво, и тиме сметао да се вјерује просто, или је чак разрушавао вјеру,

као што је то било са несрећним Толстојем и милионима других интелектуалаца.

Отровани смо били и ми.

Ипак, заједно са тим - и још тврђе - ја сам кроз семинарију "прошверцовао" и ону просту

вјеру, коју сам имао од дјетињства: она је у била у мом срцу и у мом животу, а

рационализам је био - само у глави, а и то - више као искушење, одвратно за моју душу.

Ипак, узнемиравао ме је, као непрестано тињајући болом зуб: да га сам ишчупам - нисам

знао; љекари, пак, учитељи моји, нису ме учили тој умјетности. И само је моја дјетиња

вјера, непосредно, "у директном контаку" надвладавала тај болесноносни отров,

заглушивала га, док, напокон, нисам успио сам да изађем на крај са том опсесијом... И при

томе сам "изашао на крај" истим тим путем ума, којим сам био и отрован, према

пословици "клин се клином избија", "чиме си се ударио, тиме се и лијечи".

ПРОЦЕС НАДВЛАДАВАЊА ОПСЕСИЈЕ

Ево како се то десило, онако, барем, како се ја тога сјећам, у битним цртама. Наравно,

процес борбе вјере против разума се у мојој души одвијао постепено и многослојно,

разним путевима. И биљка свој живот раскрива непримјетно; и њој су потребни и топлота

сунца, и сокови земље, и размјена ваздуха, и влага. И уопште не примјетиш, а оно се, за

једну ноћ, појавили цвјетови, и није далеко од плодова. Тако је, несумњиво, било и са

мојом душом: она је расла постепено и непримјетно, користећи се разним начинима

сопственог задовољења и успокојења. Сада ја могу тај у прошлости бивши сложен процес

записати упроштено, у неколико јасно концентрисаних тачака. Јер, ради разјашњења

питања о расту и процесу вјере, управо те тачке су и потребне, као главни путокази на

путу. Оне су углавном ишле заједно.

У мојој свијести се уочавају сљедеће најважније "полуге" које су помогле у савладавању

рационалистичког отрова: исти тај рационалистички, или философски пут, затим -

емпиријски (опитни), или срчани, или психолошки; и, на крају, благодатно тајанствени,

мистични. О њима ћу и да пишем овдје.

Тај се процес одвијао првенствено у мојој души. И то увијек бива нарочито важно. Тада

нам све што смо сами приобрели бива и јасно, и убједљиво, и чврсто. Властито искуство је

најбољи учитељ. А када знања добијамо само од других, са стране, она се лако

заборављају или извјетравају, зато што немају дубљих коријена у нама самим. А оно што

је прошло испод наковња наше душе, послије нам изгледа тако просто и очигледно, да се

чак и чудним чини: како то не виде други? Рећи ћу и више: мени се данас чини да мисли

које излажем овдје изгледају толико просте и елементарне, да је чак и срамота доказивати

их смисленим људима. Јер - то је тако јасно и самоочигледно! Али у своје вријеме за мене

су те мисли биле као некакво "откровење"; па како ја то (мислио сам ја тада) раније нисам

видио?! Зато ћу се осмјелити да претпоставим да ће и за друге мој душевни процес,

вјероватно, бити - ако не откровење, а оно - потврда, или барем пројашњење њихових

сопствених преживљавања; а можда за њих то буде интересантна новост... Јер, душа наша

је у принципу - једнака код свих, па су зато и искуства - слична.

Дакле, тај се процес одвијао у дубини моје душе. Али њему су несумњиво помагала и

искуства, преживљена другим људима прије мене: под тим углавном подразумијевам

дјела писаца - и древних и нових. Али те су књиге само помагале или излазиле у сусрет

том процесу, који се одвијао у мојој души.

Овдје ја са највећом благодарношћу могу да добром ријечју поменем књигу Вл. А.

Кожевникова (Царство му Небеско!) о односима вјере и знања. У њој он разматра главне

аргументе "знања" против вјере. Књижица - прилично мала, страница сто, била је издата у

Религиозно-философској библиотеци (М.А. Новоселов-а). То је, како се мени чини, скуп

текстова који су читани на лекцијама одржаних на кружоцима московске омладине. Ја бих

је препоручио свакоме ко се интересује тим питањима, и не само да је прочита, него и да

је изучи, простудира, што је могуће темељитије: тако ће се читалац избавити од потребе да

изучава многотомну философију.

Преко њега сам сазнао и за цијели низ књига са сличним садржајем.

Огромну корист ми је донијело и читање светих отаца, којим сам се почео занимати од

првог курса Академије, а поготово од кад сам почео да учествујем у студентском

"златоустом" кружоку[3]. Додуше, ја се сада не сјећам неких трактата који би се нарочито

истицали у рјешавању питања о односу вјере и знања. Али су поједини одломци, кратке

изреке, случајно одроњене у мимоходу дубоке мисли понекад давале снажни подстицај

мојем уму, обогаћујући и укрјепљујући га, разјашњавајући природу вјере и знања.

Сјећајући се сада светоотачких дјела, могу да назовем имена светог Григорија Богослова,

св. Исака Сирина, св. Јована Дамаскина, св. Оце Добротољубља, св. Симеона Новог

Богослова, Златоустог, код којих сам нашао много материјала за питања која су ме

интересовала. Било би необично важно сакупити и систематизовати њихове погледе на

вјеру и невјерје. Присјетићу се сада - немајући под руком њихова дјела - неколико

најупечатљивијих изрека (мада не буквално).

Св. Антоније Велики је рекао: невјерје је лакомислена дрскост.

Св. Ј. Златоуст: вјера је удио душа благодарних.

Св. Ј. Дамаскин: Бог је изнад сваког појма и сваког битија - и зато је савршено

непостижан.

Св. Григорије Богослов: понекад је све тако јасно у Богу; а понекад падаш у бездан

незнања и духовног сљепила. - Значи, стања невјерја и маловјерја била су позната чак и

светим.

Св. Ј. Златоуст: Ако нешто не разумијеш, прими то простом вјером; јер је то Сам Бог

рекао.

Ах, како прекрасно говоре св. Оци! И како је пријатно чак и преписивати њихове златне

ријечи. Познато је да су многи сакупљали смарагдне изреке њихове.

Написаћу још неке мисли из књига св. Отаца.

Св. Ј. Златоуст: "Ако природно зачеће не можемо да објаснимо, како онда можемо да

објаснимо зачеће које је чудодејствовао Дух?.. Нека се стиде они који покушавају да

спознају натприродно рођење!.. Не мисли, такође, да си све сазнао, када чујеш да се

Христос од Духа родио".

"Христос је потекао од нас, од нашег састава, из Дјевичанске утробе; како - то се не зна. И

тако дакле: а ти се и не запиткуј, него вјеруј ономе што је откривено, и не покушавај да

постигнеш оно што је прећутано".

"Не истражуј: како то? Гдје хоће Бог, тамо бива побијеђен поредак природе".

Св. Василије Велики: "Да не буде у теби сувишног стремљења ка мудровању"... "Ја

исповиједам недоступност за мисли и неизражајност за људску мисао начина

Божанственог рођења". "Да умукну сувишна питања у Цркви Божијој; да се слави вјера, да

се не испитује она мудровањем".

Св. Теодот, еп. Анкирски: "Обавјештавам те о чуду: остави се ислеђивања!" "Душевни

човјек, приљепљујући се за земаљско и све испитујући помишљањима ума, сматра да су

Божија чудеса безумље, зато што су она неразјашњива по законима природе". "Знамења и

чудеса се примају вјером Божијом, а умом се она не испитују". "Ако хоћеш о томе да знаш

(о оваплоћењу), онда знај шта се десило, а КАКО се десило - то зна само Једини

Чудодејствујући". "Божанска природа није доступна појмовима ума човјечијег; она је

изнад онога што се спознаје нашим умом и чулима. И тако, ми не можемо да познамо Бога

- због преузвишености Његове природе".

Св. Димитрије Растовски: "Тајне Божије - што се више о њима говори, све су скривеније,

непостижније".

Чини се да се о тим питањима материјал може наћи у главном источнику вјере - у Светом

Писму, у Слову Божијем. Тада ја то нисам могао да нађем. Писмо је до те мјере увјерено у

битије Божије, да чак и не поставља таква питања. А мени - уз семинарску малу вјеру у

Слово Божије - се није ни дало да тамо тражим одговоре... И тек касније сам ту и увидио

главно откровење о вјери и невјерју. Напримјер, Господ говори јудејима: "Ислеђујте

Писма, јер мислите кроз њих имати живот вјечни; а она свједоче о Мени. Али ви нећете да

дођете к Мени (курсив ауторов), да живот имате" (Јн. 5:39-40).

"Како ви можете вјеровати, кад примате славу један од другога, а славе која је од Јединога

Бога не тражите?" (5:44). Невјерје је - од ЂАВОЛА.

"Ко је од БОГА (курсив ауторов), тај слуша ријечи Божије... ви нисте од Бога". Вјера је -

од БОГА.

"Ко хоће да твори вољу Његову (Очеву), разумјеће је ли ово учење од Бога или Ја Сам од

Себе говорим..." (Јн. 7:17). Искуство показује истинитост вјере.

"Али ви не вјерујете јер нисте од оваца Мојих"; а "овце Моје слушају глас Мој" (Јн. 10:26-

27). Они који не вјерују су по свом духу туђи Христу Богу. Напротив, вјерници су сродни

Њему, подобни, слични, као што дјеца личе на родитеље.

"И оправдаше премудрост (истину) чеда њезина" (Мт. 11:19), т.ј. они који су њој сродни

по духу. Још су древни говорили: подобно се познаје подобним. Истину о Богу открива

Сам Христос. Истинито је Слово Божије: "... Оца не зна нико до Син, и ако коме Син хоће

да открије" (Мт. 11:27).

Али ако и Његово откровење људи не прихватају, то је, већ, само због њиховог властитог

ожесточења и тврдоглавости: "зато не могаху они вјеровати", јер су "сами ослијепили

своје очи и окаменили срце своје" (Јн. 12:39-40).

Послије одласка из свијета Христос је умјесто Себе послао "другог Утјешитеља", Духа

Светог, Духа Истине (Јн. 14:16,17). Он "ће вас научити свему и напоменуће вам све што

вам рекох" (26); Он "ће вас упутити на сваку истину" (16:13).

"Тврдоврати, - говори Стефан својим саплеменицима јеврејима, - ви се једнако противите

Духу Светом, како оци ваши, тако и ви" (Дјела Ап. 7:51). - И до дан-данас тврдоглаве они.

"Ми смо од Бога; који познаје Бога нас слуша; а ко није од Бога, не слуша нас" (1 Јн. 4:6).

Колико се већ пута указује да је вјера - од Бога: у коме је Бог, у томе ће и вјера да буде. И

обратно. Значи, ствар уопште није у уму, и није у знањима, него у духу, у срцу - и још

дубље: у Богу, Који живи у срцу и Који Се открива човјеку. А у коме Бог пребива? - "Који

држи заповијести Његове, у Њему пребива, и Он у том" (1 Јн. 3:24).

Између осталог, чак и посебно - "Који нема љубави, тај не позна Бога, јер је Бог љубав" (1

Јн. 4:8); "...ако немамо љубав међу собом, Бог у нама не пребива..." (1 Јн. 4:12).

"А знамо да Син Божији дође, и дао нам је (свјетлост и) разум, да познамо (Бога)

истинитог..." (1 Јн. 5:20). Христос је основа вјере.

Вјера наша "није у мудрости људској него у сили Божијој" (1 Кор. 2:5). "А нама је то Бог

открио Духом Својим" (2:10).

"Ако ли ко мисли да нешто зна, не зна још ништа као што треба да зна" (1 Кор. 8:2). "Али

ко љуби Бога, томе је дато знање од Њега" (3).

Има још много сличног "материјала" у Слову Божијем. Укратко, сво оно учи вјери. Али не

философским путем, него неупоредиво другачијим начинима: непосредним откровењем о

пројављењима другог свијета, фактима и т.д. О томе ћемо послије говорити; а сада ћемо

попричати о односу знања, науке према вјери...

На то и прелазим.

ВЈЕРУЈУ ЛИ УЧЕНИ ЉУДИ?

У широким круговима интелектуалног друштва усадило се, као што је познато, ужасно

предубјеђење да је наука, кобајаги, неспојива са вјером; или, простије речено, да учени,

паметни људи не могу вјеровати у Бога.

И треба рећи истину: за ту је тврдњу, фактички, имало неке основе. Наше, релативно

образоване, класе у посљедњем вијеку су неоспорно испољиле огромну склоност ка

невјерју. Невјерје је постало готово карактерна особина "мислећег" човјека. Сви ми Руси

знамо то и из искуства из школе, и по најистакнутијим писцима нашим, и просто по

интелектуалном начину живота. Вјера је отишла од интелигенције.

Али, питамо се: због чега? На то обично одговарају да су раније људи били "мрачни",

непросвијећени, свему су слијепо вјеровали, а сад су, кобајаги, постали паметни и напокон

увидјели да су све то само измишљотине, потребне да се лажу простодушни људи.

Уствари, то објашњење није истинито. Разлог невјеровања наших образованих класа је

други: он није у науци, него у њиховој вољи; није у уму, него у срцу. А да је то тако,

савршено је лако доказати - иако ће се невјерник увијек супротстављати, чак и

самоочигледним доказима. Али ми не пишемо за "тврдоврате" бандоглавце, него за оне

који траже истину.

Пут доказивања је веома прост. Када би заиста ученост и вјера по својој суштини биле

неспојиве, тада ни један научник, и уопште образован човјек - не би био вјерник. И

обратно: ако барем неки истинити учени људи ипак остају вјерници, очигледно је онда да

су вјера и наука саме по себи ускладиве. Ако, пак, постоје научници вјерници и научници

не-вјерници, паметни безбожници и паметни хришћани, онда је одатле савршено јасно да

узрок вјере или невјерја није у памети или у њеном недостатку, него у нечему другом.

И већ давно постоји један начин да се оповргне лажно предубјеђење о невјерју учених

људи - то је сакупљен чињенични материјал о њиховој вјери. Таквих зборника има доста и

у иностранству, на страним језицима; појавили су се они и код нас, у Русији, пред очима

нарастајућег безбожништва интелигенције. Мени је из недавних времена познат зборник

енглеског истраживача тог предмета, Табрума, управо на тему вјере савремених научника.

За почетак ћу да испричам о странцима. Да се не бих позивао и на друге сличне изворе,

зауставићу се на њему, тим прије што ми се посрећило да ту књигу добијем недавно из

Русије...

Ево шта даје тај интересантан и озбиљан рад нашег савременика. Показало се да је од 100

анкетираних савремених учених људи само око 10% атеиста; осталих 90% су отворено

признали да су они религиозни људи. Додуше, њихови одговори су били различти, у

складу са њиховим вјероисповјестима; али сви су они говорили о својој вјери у Бога.

Нема смисла називати њихова појединачна имена, она нису позната, осим, можда, са

изузетком неколико наших научника. Поменућу само изузетног научника Оливера Лоџа.

Али Руси нису ни чули за то име, и оно нам ништа не говори.

Али зато је сваком образованом човјеку познато име Чарлса Дарвина. Његово име се не

спомиње код Табрума, зато што Дарвин припада старијем покољењу научника. Али ствар

није у томе, него у томе да су његово име злоупотребљавали, и злоупетребљавају га и дан-

данас: приказују га као чистог материјалисту и противника религије. Судећи по његовим

ранијим изјавама, Дарвин није био чисти безбожник, и признавао је неку творачку силу,

која је саздала прве видове организама. И ако се он касније и уклањао ка невјерју, ипак се

он не смије третирати као чисти безбожник. И наши материјалисти га већ поправљају - то

говорећи о "неодарвинизму", то позивајући се на писмо К. Марксу, како "он свјесно

избјегава да говори о религији и ограничава себе на област науке".

Али да је он послије и био чисти невјерник, нико не може да каже да међу научницима

нема безбожника: њих је увијек било, има их и данас, и биће их. Па шта? Безбожника има

одувијек. Ми не говоримо о томе. Ми говоримо да су многи научници били вјерници:

старих времена - Њутн, Лајбниц, Кант и др. Било је - и данас има - вјерника из ученог

свијета.

Али дозволићу себи да одем и даље: за ум и овај свијет представља непрекидно чудо. Ми

"знамо", то јест, по искуству прихватамо постојање овог свијета и његове функције

(дејства); али не "схватамо", не "опажамо" ни првобитну појаву његову, нити схватамо

функционисање његовог пројављивања. Ми посматрамо чињенице, али да их објаснимо

нисмо у стању. Навешћу један примјер.

Недавно сам имао сусрет са професором ботанике, који је на универзитету одрадио

четрдесет година; послије тога отишао је у пензију. Сада се интересује религијом. Видио

сам код њега богословске књиге.

У разговору сам му поставио питање. Ми сви "знамо", на основу сопственог искуства, шта

су то руже: розе, црвене, бијеле, жуте.

* Да ли Ви, као професор ботанике, разумијете зашто (не ради чега, него баш 'зашто') су

руже различите по боји?

* Не! - одговорио је он скромно.

Нећемо увећавати број примјера - мада би их се могло наводити без краја!

А чињеница је очигледна! То нико не може порицати! Али како се све то "дешава" (не -

како се десило) - не "знамо". Свуда унаоколо су - чудеса!

А ако је тако у земаљском, природном свијету - шта тек говорити о такозваном

"натприродном"?

И зато није исправно говорити да се овај свијет "познаје умом", а натприродни - "вјером".

Не!

И један и други се опажају, примају, познају непосредном вјером, искуством, - као факти.

А "појмити" их ми не можемо. Зато је потребно да разликујемо саме предмете (објекте)

опажања од органа којим те предмете опажамо: мисли постоје, али их ми не "видимо";

љубав постоји, али је ми не "чујемо" слухом, и т.д. А пут спознаје је један те исти:

"непосредно опажање" (перцепција) - искуство, емпирија, опит. А њему претходи вјера

(повјерење). Али о томе ће још бити ријечи касније.

Можемо указати и на другу књижицу која говори о научницима и вјерницима. Денерт

(Нијемац) на ту тему такође наводи масу примјера.

Од руских писаца треба навести књигу професора Кијевског универзитета (бившег), прот.

Свјетлова[4], који дрско, чак, исмијава оне који мисле да су "научници" и "наука" давно

бацили у архиву питање о надмоћности науке над религијом.

Али нама је, понављам, довољно да назовемо неколико имена научника који су били и

вјерници: за наш циљ (о компатибилности вјере и ума) ће то бити савршено довољно.

Узгред, споменућу чувеног Француза Волтера. Читаоцима је познато да он, наводно, не

само да није вјеровао у Бога, него и да се чак ругао и хулио. Али, чини се, мало ко зна

какав је био његов крај. Код њега је, кад је био на самрти, дошао свештеник... И Волтер је

написао посљедње своје ријечи - да он умире као вјерник. Тај се запис чувао у Паришкој

библиотеци. Ко сумња у то, нека завири у Енциклопедију Брокхауса и Јефрона, и прочита

његове ријечи.

Ипак, мора се признати да је дјелимично тачно то општеприхваћено мњење да се

"ученост" заиста често сједињује са безрелигиозношћу. Нећемо пребројавати, којих има

више међу научницима - вјерника или невјерника. Али је несумњиво да постоји веза

између невјерја и такозване образованости.

У сваком случају, међу хришћанима првог времена вјерници су потицали првенствено из

"просте", такозване ниже класе. Баш тако. Апостоле је Господ сакупио од рибара, а од

образованих их је било мало: Никодим, Савле-Павле и т.д. Напротив, "образовани" (у том

времену) главари - првосвештеници, фарисеји, књижници, садукеји, Пилат (ни у шта не

вјерујући скептик: "Шта је истина?" - и одлази, не чекајући одговора од Господа) и др. - не

само да нису прихватили Христа, него су Га и распели.

Од апостола би се могао издвојити бивши сакупљач пореза - јеванђелиста Матеј, Лука -

љекар и т.д.

Али се зато са увјереношћу може рећи да је већина хришћана потицала из радничке класе,

о чему свједочи ап. Павле: "Јер погледајте звање своје, браћо, - обраћа се он ка свима, - да

нема много међу вама премудријех по плоти (вањском ученошћу), ни много силнијех (да

власт имају), ни много племенитијех..." (1 Кор. 1:26).

И данас вјерници потичу првенствено из радничке класе: они пуне и наше храмове, из њих

се рађају монаси, из њих су се попуњавали кадрови клера (до семинарија, т.ј. до половине

XVIII вијека, а и данас); и, што је главно - на "народу" је стајала, и стоји, Црква Божија, то

су - несумњиве чињенице!

Али ствар ту није у учености - према, нашем, наравно, мишљењу - него у нечему другом.

У чему?

У не-смирености! Или, простије, у гордости! Моја су, барем, опажања таква. Ученост

издваја људе из масе простих радника, даје им предности и повластице пред овим

посљедњим, расте мишљење о себи, додаје се и богатство: а са свим тим долази и гордост.

"Вјера пак јесте смирење", - говори св. Варсануфије Велики.

Али главно - није у томе; што је још горе, учен човјек почиње да вјерује у себе: у свој ум,

у своја знања, а не у Бога, не у благодат Божију.

Та самовјера, немање потребе ни за ким, мало-помало затамњује све друго, осим себе, а

прије свега - Бога. Тако и говори исти апостол:

* "Што је безумно пред свијетом, оно изабра Бог да посрами премудре, и што је слабо

пред свијетом, оно изабра Бог да посрами јако; и што је незнатно и унижено и што ништа

не значи пред свијетом изабра Бог, да поништи знатно - да се никаква плот не похвали

пред Богом" (1 Кор. 1:27-29). И о самом себи апостол говори: "И ријеч моја и проповијед

моја" не бјеше "у надговорљивим ријечима људске премудрости, него у јављању духа и

силе, да вјера ваша не буде у премудрости људској, него у сили Божијој" (2:4-5).

Смирење је пут ка Божијем откровењу нама, оно нас уподобљује Богу, чини нас

способним да примимо нама сродну истину (Мт. 11:19,27,29).

Обратимо се сада својим, руским ученим људима.

Нама, Русима, ништа мање нису ауторитетна и, наравно, много су боље позната и

убједљива имена и свједочанства о нашим, руским ученим вјерујућим људима. Немајући

под руком таквих зборника, ја ћу се ограничити на свима познате руске чувене људе, који

су отворено исповиједали вјеру. Само ћу им побројати имена, а понегдје и рећи о њима

ријеч-двије.

Писци-белетристичари. Н.В. Гогољ. У његовим писмима остало је веома много

религиозних мисли; написао је и објашњење Божанствене Литургије. Али ко зна за то? Да

ли су нам о томе говорили у гимназијама и семинаријама?.. Авај, не! "Ревизора" смо учили

као заповијести Божије; читали смо "Мртве душе" и кратке приче његове. А за писма чак

нисмо ни чули. А смисао "Ревизора" ни дан-данас не схватају, мада га је сам Н.В. Гогољ

објаснио: истинити ревизор је - Господ.

В.А. Жуковски. Од њега је остало веома много размишљања философско-религиозног

карактера, и то баш по питању вјере и знања. Али ја сам убијеђен да је 1:1000

интелектуалаца уопште чуло за то! А баладе његове су се училе напамет.

Ф.М. Достојевски. Ево га и човјек за којег смо, напокон, сви знали да не само да је

вјерник, него и да је православни хришћанин. Али чак ни такав гигант није могао да

окрене на пут вјере савремену интелигенцију, која се уклонила у либерално безвјерје. Тако

и није остало код Достојевског директних ученика и сљедбеника. Већина је пошла по

западњачком путу - атеизма и хуманизма. Али довољно је назвати само име Фјодора

Михајловича, да би се пристојни интлектуалац застидио да све паметне људе убраја у

безбожнике.

О Толстоју и Чехову сам већ говорио.

Од нових писаца са уважењем треба назвати свијетло име Шмелева; лично знам да се он

исповиједао и причешћивао Св. Тајни на Сергијевом Подворју у Паризу, док сам још био

тамо. Послије службе позивао сам га на чај.

Да се не заборави и име С.И. Гусјева. Нека је његова прошлост и била тамна - он се

одрекао свештенства - али је под старе дане искрено, свјесно, а заједно са тим и просто-

срчано ипак почео да се моли Богу, да Га моли за спас душе. Могло би се навести и још

неколико не мање важних имена... Али нећу да ометам и побуђујем њихово самољубље:

нека се спасавају у тишини.

Неупоредиво више вјерника потиче из философског круга. Може се тврдити да је огромна

већина њих била вјерујућа. Касније ће нам бити јасно и зашто. А сада ћу само указати на

то да површно образовање веома лако може да удаљи човјека од вјере; дубоко знање, пак,

може, у најгорем случају, да од човјека направи "агностика", а у најбољем - да га приведе

вјери; у сваком случају, неће од човјека направити "свјесног" безбожника. И то је

разумљиво: философи знају границе људског ума, и немоћ његову у области вјере.

Од много философа довољно је поменути имена славјанофила: Хомјакова, Страхова,

Данилевског... Послије - Владимира Сергејевича Салавјова, који је оставио неколико

томова философско-богословских дјела и који је имао - не само у своје вријеме, него и

дан-данас има велики утицај, и на универзитетску омладину, и уопште на интелектуално

друштво... Међутим, чак ни он није имао снаге да заустави воз интелектуалне Русије који

се био захуктао у нихилизам: безбожништво и материјализам прегазили су и Салавјова.

Код њега има много неправославних мисли, али то је већ друго питање; ипак, вјера је

његова - изван сваке сумње. Један од његових блиских другова за живота ми је говорио да

је В.С. Салавјов, умирући, смирено-покајнички рекао: "тешка је работа Господња".

Испрепадао је он све и својом унијом са католичанством, али он је и ту тражио "Царства

Божијега", - само га није правилно схватио.

Од других философа поменимо имена професора Московског универзитеа - Лопатина,

С.Н. и Е.Н. Трубецких; али се нарочито треба зауставити на живом и данас професору

Санкт-Петербуршког универзитета Н.О. Лоском. "На свјетовном универзитету је

недопустиво да предаје професор који отворено исповиједа Пресвету Тројицу" - написао

је он у једном од својих капиталних дјела - "Интуитивизму".

Сјетимо се имена и наших савременика, философа С.Л. Франка (бившег јевреја, сада

православног), Н.А. Бердјајева, Вишеславцева и др.

Историчари и политички економисти. Отац Владимира Сергејевича Салавјова, Сергеј

Михајлович... Савременик његов, професор Руске Историје на Московском универзитету,

М.П. Пагодин. Иза тог човјека остала је веома интересантна књига под интригантним

насловом: "Просте ријечи о мудрим стварима". Иначе, озбиљнији је први дио књиге, гдје

он исказује своје интересантне и дубоке мисли и преживљавања, везана баш за однос вјере

и знања.

У другом дијелу он је сакупио много факата (недовољно једнаке вриједности, ипак) о

појавама са онога свијета. У трећем оспорава теорију дарвинизма, која је у то вријеме била

"омамила" скоро сав читајући свијет.

Почетком прошлог вијека свима је било познато име канцелара Сперанског, - он је

оставио послије себе неколико богословских књига. Из новијег времена са поштовањем

треба поменути име политичког економисте Павла Ивановича Новгородцева, који је у

иностранству написао књигу "О друштвеном идеалу", у којој је он цијелом

интелектуалном свијету отворено обзнанио крах лажне идеје (још Салавјовљеве) о

"Царству Божијем на земљи". Скроман је он био, поред све своје образованости, као

бљештећа звијезда се пронио по политичко-философском хоризонту. Константин

Леонтјев[5] - који је живот скончао у Оптинском манастиру поред стараца; "Овај је наш",

- рекао је за њега о. Амвросије. Нека у памћењу потомака остане и проф. Харковског

универзитета Максим Максимович Каваљевски. Члан Думе... Боже! Боже! Какву су тужну

халабуку подигли његови познаници и чланови партије, када је он пред смрт позвао

свештеника (мог друга из Академије, о. С.) и исповиједио се и причестио Св. Тајни... Али

он је поступио по суду своје савјести, упркос интелектуалном нихилизму свог окружења.

Широко је познато име и дјела другог професора политичке економије, С.Н. Булгакова. Он

је прошао кроз пад у безбожништво (био је марксиста), а затим се вратио вјери и свој

живот завршио у свештеничким хаљинама... Сва његова наука му није засметала да се

врати Православној Цркви.

Природњаци. Утврдило се убјеђење да научници тог типа нарочито пате од безбожништва,

мада у самим природним наукама нема никаквих посебних разлога који би неизоставно

водили у атеизам. И нека је то дјелимично и тачно. Али познати су изванредни научници -

и древног и новог свијета (а нарочито међу овим посљедњим), медицинари, - који су били

вјерници. Од руских свјетионика назваћу три имена. У интелектуалном свијету, поготово

нашим претходницима, дједовима нашим, познато је име чувеног љекара, биолога,

хирурга Пирогова. Његовим именом су донедавно називали медицинске установе. Али је

мало коме познат његов дневник са дубокомисаоним забиљешкама. Тамо он не само

свједочи о својој вјери, него чак открива своја сопствена духовна искуства, и прича о

његовим опажањима јавног постојања бјесова. Али, ко је то читао?

Још је веће име свемирно познатог хемичара Мендељејева. Његово учење о периодном

систему елемената прихваћено је у цијелом свијету, као азбука. Али је мало коме познато

његово интересантно и поучно дјело "Ка познању Русије" и друга дјела. И тај гигант науке

је био дубоко вјерујући хришћанин. И у исто вријеме је у науци остао реалиста. Његов

реализам му је помогао да остане такав и у вјери: сваки свјесни вјерник је реалиста, а не

фантазер.

Свуда су говорили, и још ће говорити и писати, о посљедњем великану науке И.П.

Павлову, који је не тако давно починуо у Русији. Родио се он у породици свештеника. О

њему кружи интересантна и поучна легенда - а легенде су важније и од факата. Да ли се

возио трамвајем, или је ишао пјешке по Санкт Петербрургу - није важно, али на путу је

искрсла црква. Павлов је скинуо капу и прекрстио се. Ту се задесио товариш-радник, за

којег су сва питања о вјери била "ријешена" у партијском програму, и снисходљиво почео

да тапше Павлова по рамену, уздишући: "Ех, мрачњаштво, мрачњаштво!" Не знам шта је

одговорио Павлов; предање о томе говори различито. Совјетски писци се старају да скину

питање о религиозности Павлова, али историјска легенда ће још упорније бранити

свједочанство о његовој вјери.

Треба ли уопште ишта говорити о војним дјелатницима, међу којима је било људи

генијалних у својој области, а и талентованих уопште. За руског човјека је велико име А.В.

Суворова. То је био човјек необичне личне светости. Подвижник православља. Али, зашто

нама у духовним школама тог великана нису описивали са те стране? Писали су о

његовим шалама и чак о лакрдијаштву. Али о вјери нису причали. А он је једно вријеме

хтио чак да се замонаши. И каква су била његова наређења војницима! Ту ми увијек и

стално слушамо о Богу. Напримјер, пред заузимање Измаиловске тврђаве, он издаје

наређење: "Један дан се молити, други дан постити, а на трећи - Измаил узети!"... И

узели... А и како да не узму, кад су се људи молили и постили?! Херојство руског војника

од та два дана се утростручило!

Затим - Кутузов, Муравјеви, и многи, многи други - све су то били људи силне вјере!

Ако се подсјетимо свијета естраде, ту ћемо, неочекивано, међу глумцима, пјевачима,

музичарима и композиторима наћи масу вјерујућих људи. Од имена посљедњег времена

можемо поменути барем Давидова, Варламова, Савину, Шаљапина... Посљедњи је имао

духовника паришког прот. о. С-ог. Не задуго прије смрти, он се исповиједио и причестио.

А имена композитора Римског-Корсакова, Балакирева, Рахмањинова, Чајковског,

Смољенског, Кастаљског, Гречанинова - који су своје таленте посветили и Цркви, њеним

пјесмама - свједоче о вјери њихових аутора!

Генијални умјетници сликарства - браћа В.М. и А.М. Васњецови, М. В. Њесторов, Серов,

Иванов и т.д. и т.д. - посветили су свој дар на служење вјери. Ја сам лично имао част да се

мало упознам са Виктором Михајловичем Васњецовим... Каква скромност, уз сву

генијалност! И какво унутрашње благочешће (побожност), које је свјетлило из

благолијепог лица његовог!

И ко ће се осмјелити да за све њих каже да су они, уз вјеру своју били полуписмени

"мрачњаци"? Многи од њих су били професори и доктори наука на универзитетима; скоро

сви су позавршавали високе школе, били обдарени генијалним способностима.

Праведно је да се спомену, не бојећи се клевете савремених безбожника, многи

државници, који су заузимали положаје министара... Да и не говорим о самим царевима...

Може се рећи да је све до недавно министар-безбожник био просто незамислив. А таква

имена, као што је био Столипин, ући ће у историју.

На крају, остало нам је да поменемо огромну класу специјалиста-богослова: светитеља,

духовних отаца, професора академија, свјетовних религиозних писаца. Колико ли је међу

њима било људи не само талентованих и широко образованих, него чак и генијалних...

Ако се за наше свједочење може рећи да није објективно, цитираћемо нпр. једног Герцена.

Са његових уста се некако одломила реченица: "Видио сам много неталентованих

губернатора; али још нисам видио ниједног глупог архијереја"... Нека је то о архијерејској

класи уопште чак и мало преувеличано. Али је несумњиво да је међу светитељима било

немало људи веома учених. Ево, напримјер, митрополит Московски Филарет, човјек

генијалних способности, свестрани зналац богословских наука, савјетник царева;

премудри администратор: његове резолуције изучавају се као обрасци разборитости;

дубоки и краснорјечиви проповиједник; човјек светог живота, мада је и сакривао своје

подвиге. И праведно су га назвали "Филарет Мудри".

Или, велики богослов, еп. Теофан, затворник Вишенски, аутор толковања на Посланице

ап. Павла, преводилац "Добротољубља", аутор мноштва других књига ("Пут ка спасењу",

"Писма о духовном животу", "Начертаније хришћанског наравоученија" и друге).

Најученији човјек свог времена уопште. Оставио је архијерејство и отишао на 30 година у

затвор ради духовног живота... Није он то случајно учинио, него по најдубљем убјеђењу

свог опширног ума и искуства.

Савременик његов, еп. Игњатије Брјанчанинов, сјајни ученик Инжењерског универзитета,

оставио је све и отишао да буде послушник у манастир, послије постаје архијереј, а затим

- опет на покој у обитељ; иза себе је оставио 5 томова духовних текстова.

Или, чувени учени човјек, митрополит Московски Макарије Булгаков: и догматичар, и

историчар, и проповиједник, и администратор; аутор мноштва књига.

А још: архиепископ Херсонски, руски Златоуст, Инокентије; други Херсонски архијереј-

философ Никанор; Платон - митрополит Московски - све су то били високоучени људи. И

међу духовним лицима и међу свјетовним професорима можемо назвати десетину сјајних

и дубоких умова: чувени Болотов, философ Несмејанов, философ Карински, многоучени

професор Глубаковски, Голубински и други и други... Све су то људи учености свјетског

формата, а уз то - православни. Колико је учених људи међу духовницима!

А сада се запитајмо: није ваљда да су сви ти људи вјеровали зато што су били мало

образовани, неумни, глупи, припрости? Тако мислити о њима - било би у највећем степену

лакомислено, па чак и смијешно!

Напротив, није тешко да се схвати да нико други тако много не мисли о својој вјери, као

што то чини вјерујући и у исто вријеме образовани човјек. Заиста: онај који одлучи да не

вјерује, просто се одриче од свега, одмахује руком на сва питања: ништа, укратко, не

признајем... И он постаје - "слободан": ништа не мисли, ништа не побија! - Сасвим је

друга ствар за образованог човјека када вјерује: ако сам признао вјеру, ја не могу на томе

да се зауставим. Не само да други могу да ме питају, него и мој лични, знатижељни и

стално запиткујући интелигентни дух поставља на хиљаде питања, тешких за ум: а зашто

ја уопште вјерујем у Бога? А зашто у Тројици признајем Јединог Бога? Како је замисливо

оваплоћење Сина Божијег? Шта је то благодат Светог Духа? Како се могу прихватити

тајанства Цркве? Како се хљеб и вино претварају у Тијело и Крв Христа Господа?

Отпуштају ли се гријеси у исповиједи? Због чега иконе и крст? Како су замислива чуда

која надвисују законе природе? Има ли силе у молитви? Постоји ли загробни живот?

Постоје ли анђели и бјесови? и тако даље... - На све то мораш себи да одговориш! Све то

да осмислиш! И колико је таквих питања... И како она могу стално да се опет и опет

појављују пред нашом просвећеном свијешћу! Узмимо, напримјер, тајанство причешћа:

мирјанин се данас обично приичешћује једном у години; а ми - једном у седмици, и

чешће. И пред нама може непрестано да искаче досадно-рогобатно питање: а зашто ти

вјерујеш? А је ли стварно тако? - а по познатом закону асоцијација идеја, ми уопште

нисмо у стању да спријечимо појављивање тих питања; значи, морају се наћи одговори:

одмахнути руком се не смије. Да, савршено је истинито, да нико тако много не мисли о

вјери, као образовани вјерник, поготово ако је у духовном чину, или ако је богослов! И

зато крајње лакомислено говоре о нама невјерници, да ми "несвјесно" вјерујемо. Не, него

су баш они ти који мало о томе размишљају; а ми не можемо да не мислимо: ако већ не

морамо ради других, а оно - ради себе.

Не мање мора мислити и мирјанин, ако је одлучио да буде вјерник, поготово у средини

савременог маловјерујућег друштва.

Такав необични човјек био је, између осталих, чувени славјанофил А.С. Хомјаков.

Свестрано образован човјек, он је касније постао и богослов. И у исто то вријеме он је

строго поштовао и испуњавао сва црквена правила - чак и постове. Породице Самарин,

Аксакови, педагози К.Д. Ушински, С.А. Рачински и други - све су то били најумнији људи

свог времена, који се нису бојали да иду против мњења свог шаблонског вијека, - они су

били вјерници, не, наравно, због свог "мрачњаштва", него због своје дубоко

просвијетљене свијести. И они који поричу вјеру пред њима - обични су школарци, а не

њихове судије.

Напротив, невјерници би требали да се дубоко замисле над нама, образованим

хришћанима: зашто ми то, уз сво наше непобитно образовање, вјерујемо?

Једног од руских писаца, мојег познаника, једном су питали његови познаници:

* Како то Ви, Н.Н., тако паметан човјек - а вјерујете?

А он им је одговорио:

* Но, знате, има много људи далеко паметнијих од мене, а ипак вјерују. Мени се све

нешто чини да би нама, што се тиче нашег ума, било далеко боље да заћутимо!

И то је потпуно тачно: јер, огромна већина маловјера и невјера врло мало, или чак уопште

и не размишља озбиљно о вјери и невјерју... Они су то већ ријешили: ничега ту нема!..

Вјерујући људи, пак, и те како размишљају.

И зато ја у закључку овог поглавља са разлогом оптужујем наше тужиоце: они су, у

огоромној својој већини, постали невјерници - не зато што су били учени, образовани и

интелигентни, него, напротив - зато што су били мало образовани и лакомислени; не зато

што су много размишљали, него, баш напротив, зато што су премало размишљали о ономе

чега су се одрекли. Апсолутно је тачно за њих рекао св. Антоније Велики: "Невјерје је

лакомислена дрскост". Оно и јесте право мрачњаштво! И сада ја, заузврат, питам: зашто

ви, невјерници, не вјерујете? Реците нам: какви су вас учени закључци довели до

неопходности невјеровања?

Ми, вјерујући, можемо да вам кажемо, због чега, заправо, ми вјерујемо. А ви, шта ви

кажете?.. На основу властитог искуства могу слободно да кажем да невјерник обично не

може да наведе никакве озбиљне аргументе у одбрану свог става. Најчешће се дешава да

он почиње нас да запиткује о нашој вјери.

Они толико и не доказују и оправдавају своје невјерје, колико износе примједбе против

наше вјере. Шта онда? Прихватамо и такав начин борбе. Одговараћемо им. Али за сада им

предлажемо да једном заувијек забораве своје лажно и лакомислено предубјеђење да сви

учени људи не вјерују, да је вјера неспојива са знањем, и да вјерници могу бити само људи

полуписмени или неписмени, мрачњаци, простаци, необразовани. Та лаж се побија

хиљадама супротних примјера људи учених а вјерујућих. А примјери снажније од сваких

ријечи доказују истину. Када би неко рекао: сви су лабудови бијели, а нађу се и црни

лабудови (такве сам ја видио на Криму), онда, послије таквих примјера, једном засвагда се

мора заборавити тврдња о бјелини лабудова; послије тога се мора говорити да лабудова

има и бијелих и црних. Тако треба говорити и о ученим људима: има учених невјерника,

али има и учених вјерника. Одатле слиједи да ученост сама по себи још не води

неизоставно ка невјерју. Треба тражити друге узроке невјерја. Све је то веома јасно! - Па и

у обичном животу ми видимо сличне случајеве. Ево, напримејр, у једној породици, два

брата, и они различити: један религиозан, други маловјера. Два семинариста, студента:

један вјерник, други се издаје за безбожника. Муж и жена, по уму приближно једнаки, али

по вјери - различити. Чак и један те исти човјек - вјерује, па онда изгуби вјеру, а послије

јој се опет враћа. Одавде је лако извући закључак: та разлика у вјеровању - не потиче од

ума, него од нечега другог... О томе ћемо говорити даље: од чега, заправо? Од свега, само

не од ума, само не од учености.

Навешћу примјер. Једном сам био дао књигу Табрума "Вјерују ли учени људи?" једном

дјечку, који тек што је био завршио вишу школу. Он ју је прочитао. Али она, очигледно,

није оставила никакав утисак на њега: какав је био, такав је и остао - невјерник!

Вјероватно, сада више не смије да каже да су вјера и наука неспојиви; али он лично се чак

није ни замислио - због чега то сви велики учени људи вјерују? И хоће ли се замислити?

Хоће ли покушати да поново критички осмисли своје невјерје? Не, - остао је, по старом,

хладан. Јасно је то, јер њему не смета ум, не смета му ученост, него нешто друго, што је у

његовој души, нешто што је много дубље, и много опасније.

Ни ја не мислим да ћемо указивањем на брошуре о ученим вјерницима моћи да упутимо

невјерујућег човјека на пут вјере. Али је несумњиво да тим примјерима ми избијамо из

руку противника једно од најувријеженијих и уједно најлажнијих оружја невјерја. А ако

тврдоглаве безбожнике и не обратимо ка вјери, надамо се да ћемо онима који је искрено

траже - а тим прије онима који већ вјерују - сличним фактима олакшати пут вјере,

уклањајући са њега страшило које крешти да су вјера и ум неспојиви. И већ то олакшање,

савладавање прве препреке, није бескорисно. Невјерје се побија примјерима.

А сада ћемо прећи на разматрање аргумената против вјере.

АРГУМЕНТИ УМА ПРОТИВ ВЈЕРЕ

А) Незнање нечега не повлачи за собом његово непостојање.

Ја мислим да је скоро свако од нас наилазио на људе који на питање - зашто они не вјерују

- веома лако и побједоносно одговарају: ми не знамо да ли уопште постоји тај, други

свијет? На овоме се једни, они скромнији и разумнији, и заустављају. Али други, дрскији

по души, осмјељују се да праве и сљедећи, савршено лажан закључак: ја не знам тај свијет,

а то значи да њега и нема. Од свог незнања праве закључак о непостојању другог свијета.

Размотримо подробније овај аргумент против вјере. Додуше, пажљивом и дубоком уму

одмах бива уочљива сва неоснованост таквог закључка - од незнања до одрицања

постојања. Али у пракси се до те мјере сударамо са сличним лакомисленим

размишљањима, да сматрам да није бескорисно разложити и протрести овај дјетињасти

"аргумент". Осим тога, ја и не пишем за учене, него за обичне људе, који често слушају

оваква размишљања. Пошто их доста често слушам, навешћу неколико примјера.

Често говоре: а ко је видио то?

У семинарији је био овакав случај. Ујутро, у седам сати, послије молитве, ишли смо у

мензу, да добијемо своју порцију - пола хљеба. Некако је испало да смо се искупили мало

раније, па смо морали да чекамо. Из досаде су неки почели да брбљају. Неко је поменуо и

Бога. Семинаристи су углавном имали вјеру. Један, пак, од наших другова, Миша Т., који

се до тада никада није истицао неком претјераном слободом мисли, одједном је испалио:

* А Бога - је'л видио неко?

Ми - или нисмо хтјели да расправљамо (нисмо чак ни вољели такве брбљивце), или пак

нисмо умјели да му одговоримо: ћутали смо. Ту је био присутан помоћник економа, којег

су због нечега звали "комесар"; име му је било Василије. Након што је видио да ми

ћутимо, обратио се Миши са питањем:

* Барин![6] (тако су нас због нечега ословљавали тада служитељи).

* Да?

* Ви говорите тако, као да - чим Бога нико није видио, то значи да Њега - нема.

* Па... да!

* А јесте л' видјели Ви моју бабу?

* Ннни-иисам, - промуцао је отегнуто Троицки, као да је предосјећао некакву смицалицу.

* Ето га - де! А она је и дан-данас жива-живцијата!

Општи, задовољни смијех био је наш одговор јуначини Василију. А Миша, збуњен, није

више проговорио ни једне једине ријечи.

Случај тај је веома прост, и вјероватно ће се многим учинити вулгаран, елементаран. То је

тачно. Али могу да тврдим да се хиљаде таквих Миша - малих и великих - запетљавају и

губе у сличним дјетињастим недоумицама, не знајући како да изађу на крај са њима. А

радник Василије је и те како умио да изађе на крај. Добар и разуман човјек бијаше!

Укратко, овај конкретни случај треба уопштити у једну апстрактну формулу, и тада ће се

она учинити озбиљнија за око, мада је исто тако дјетиње-наивна у својој суштини: од

незнања нечега никада се не смије правити закључак о његовом непостојању.

Та формула већ изгледа малтене озбиљније и паметније. Али све формуле и јесу само

закључци из најпростијих случајева. И мада је разумном човјеку савршено очигледна

изречена тврдња - да незнање још није непостојање онога што ми не знамо, ипак ћу се

мало подробније зауставити и на њој, да бих уклонио са пута вјере и тај камен. И навешћу

још неколико примјера из живота: може бити, некоме ће устребати.

Шта је то "не знам"?

"Не знам" је само не знам. Или, другачије речено: можда јесте, а можда и није; можда је, а

можда и није тако. Мени, напримјер, није познато ни једно ни друго; и ја говорим: не

знам.

А шта је то "негирам"? Шта је то "не", када изговорам ту ријеч? Ако ја већ говорим о

нечему да тога нема, ја већ тачно знам о томе, вјеродостојно, несумњиво, неспорно, ја

признајем да то не постоји; то, дакле, значи да ја о томе већ знам, тачно и сигурно.

А ако за нешто не знам, да ли оно постоји, или не, како могу онда то да негирам, или да

говорим "нема га"?!

Све је то - врло просто и очигледно. И, консеквентно, ако ја о нечему говорим да то не

знам, онда је савршено немогуће да говорим да то не постоји.

Узећу још простија поређења. Ја не знам, напримјер, шта сада мисли мој читалац. И зато

не могу да кажем да он не мисли ништа. Ја не знам, напримјер, имате ли Ви при себи пара,

и зато немам права да говорим да их немате. Ја никада нисам видио Аустрију, а она

постоји. Никада нисам слушао неку тамо птицу-пјевачицу како пјева, а она ипак постоји.

Никада нисам пробао (а читалац мој, вјероватно, никада није ни чуо за то) пекмес, а он

постоји: то је густо скувани сок од лубенице.

Нека су све ово прости примјери, као што је и питање о баби; али уистину је све на

свијету, на крају крајева, веома просто; а чини се оно мудрим само зато што интелигентни

људи појединачне, просте ствари уопштавају у облику кратких "апстрактних" општих

појмова. "Незнање није непостојање". И некоме ће се то учинити као нешто философско,

"учено", "паметно" и тешко за разумјети, и нимало лако за доказати. Али зато када му

кажеш: а јеси'л видио ти моју бабу? - све ће бити и те како јасно; и требало би, по мом

мишљењу, преиначити наслов књиге професора М. Пагодина потпуно наопако: не

"Просте ријечи о мудрим стварима" - него "Мудре (умне) ријечи о простим стварима". Ја

сам се намјерно подсјетио оног случаја са бабом: њега ћеш тешко заборавити; а питање

постаје јасно: из незнања не смијеш да правиш закључак о негацији. "Не знам" јесте само -

не знам. И ни за мрву више од тога.

А ако се неко осили да каже "нема", тај ће само испољити сопствену неразумност,

очигледну глупост...

И сада постаје савршено јасна проста изрека Псалмописца: "Безумник рече: нема Бога".

Да, управо је тако: тако нешто се може рећи само ако се одрекнеш од ума, од очигледне

логике. Ако човјек не зна ништа о Богу и о Његовом постојању, а такви су невјерници, он

онда има право да каже само: "не знам". И крај! А ако је дрзнуо да каже: "Нема Га!" - он

већ иде против ума; он потпуно праведно постаје без ума, постаје "безумник". И моје

дјечије неповјерење према ријечима Псалмописца би се умирило: он је савршено у праву,

када невјерујућег човјека назива безумним, без ума.

Рећи ћу чак и више. Ако човјек за Бога и натприродни свијет говори само "не знам", он

само тим постаје ближи - не невјерју, него баш вјери. На који начин? Просто. Ако ја

говорим о нечему "не знам", ја већ тим самим допуштам, да, можда, оно и постоји...

Додуше, у исто вријеме ја допуштам и обратно: можда тога и нема. Али у сваком случају

већ је савршено очигледно да ја никако не могу да кажем: тога НЕМА. А ако не могу да

негирам, ја допуштам "има" - мада то и не знам сигурно. На тај начин, "онај који не зна" је

близак вјери. Близак је он и невјерју, али, да би постао невјерник, прво мора да се убиједи

у небитије Бога; а то никако није могуће! Али и за вјеру је потребно некако се убиједити у

битије Божије; ипак, ако се ја и нисам још у то убиједио, за мене је пут вјере увијек

отворен: јер у "не знам" увијек постоји претпоставка "можда и јесте", "порицати не

смијем".

И када човјек себе декларише као агностика, он је у души увијек ближе вјери него

невјерју. Ја то знам по мени познатим "агностицима". И потпуно разумијем совјетске

пописиваче, када су за агностике говорили: "пиши га у вјернике!". То је логичније. Ја не

говорим овдје о расположењу срца: онај који себе именује агностиком, "незналицом"

поштенији је и паметнији од безбожника, јер он не дрза да говори глупости о небитију

онога о чему он ништа не зна. А чим је он поштенији душом и дубљи срцем, с њим је

неупоредиво лакше наставити разматрање тих питања; и постоји већа нада да ће такав

прије прићи вјери, него окорјели, тврдоглави безумни негатор. За такве "незналице" се

могу рећи ријечи које је Господ Исус Христос рекао ученицима: "ко није против вас, тај је

за вас". Ја то знам из личног искуства. Сјећам се сада једног веома карактеристичног

случаја, испричаног у књизи Пагодина. Испричаћу га онако како је остао у мом сјећању;

ако сви детаљи нису дословце тачни, није важно.

Једном давно, још у кметовско вријеме, сељак одвезао кола сијена на пијацу. Да ли је

сијено било лоше, или се није нашло довољно купаца - не зна се; углавном, он ништа није

продао. А баш у то вријеме један господин (Пагодин је био записао и његово презиме, али

сам ја заборавио) није знао шта да ради од себе, па је изашао да прошета по Москви и

залутао на сточну пијацу. Из досаде је пришао сељаку са сијеном и, упразно брбљајући,

питао га зашто није продао свој товар.

* Не даде Бог среће! - смирено му је одговорио сељак.

Како чу ријеч о Богу, господин, човјек невјерујући, с потсмијехом поче да труни

простодушном сељаку: какве везе Бог има с тим? А је ли неко Бога уопште видио? Ама,

никаквог Бога и нема! - и друге глупаве ријечи.

Саслушао сељак господско испразно кревељење, а онда му говори - а оба су били постари:

* Е, мој господине, мој господине! Нама скоро ваља под земљу! А ти - такве ријечи! Не

ваља ти то!

* А ко, заправо, зна да Бога има?! - продужава да се подспрдава господин.

Сељак, који је испао паметнији од господина, скромно му задаје питање:

* Е, мој господине! А шта ако Га има?

Господин је хтио да му одговори, али није могао да смисли ништа паметно. А можда је и

истртљао којешта неозбиљно. И отишао од сељака. Пошао је кући; а ријечи сељака су му

се урезале у главу: "А шта ако Га има?" И шта год да радио господин, те ријечи му нису

излазиле из главе. Никакви аргументи нису помагали. Почео господин да се мучи: а шта

ако Га има? Јер, тада има и суд, мораће се и одговарати... А он је имао тетку, кнегињу,

која је лично знала митрополита Московског Филарета Мудрог. И подијелио је господин

своју муку са том тетком. Ова му је, што је могла, објаснила, али није била у стању да

убиједи сестрића до краја. Посавјетовала му је зато да поприча са м. Филаретом -

претходно лично упознавши овога са читавом ствари... Бојим се да кажем - чиме се

завршила бесједа бившег безбожника са митрополитом; чини ми се, он се вратио вјери.

Али није у томе "со" ове приче, него у другом: онај који не зна, близу је вјере. Код њега се

сваког тренутка може појавити то сељаково питање: "А шта ако Га има?"

Слушао сам ја и једну сличну, само још чуднију причу. Један свештеник, који се или

стварно био поколебао у вјери, или се само претварао, спријатељио се са мјесним

трговцем, отвореним безбожником. Они су проводили вријеме у картању и ноћним

пијанкама; послије тога би свештеник, као да се ништа није дешавало прије тога, ишао у

храм, и служио Литургију. Тако је то трајало дуго времена. Али, једнога дана, свештеник,

за картама, говори пријатељу:

* Јој... какве су ме мисли спопале! Све чешће ми у главу долази питање: а шта ако Бога

стварно има? Јер тада ће страшно... Шта ли мене следује за моје лицемјерје и лагање

људи!

Трговац је почео да се потсмијева светштенику и да му нешто говори, али га није могао

успокојити. Напротив, тешка свештеникова питања су почела да дјелују и на трговца. И

ни један ни други никако нису могли да се "котаришу" тог чудног "а шта ако"... Завршило

се, чини ми се, тиме што су оба постали вјерници; или је оваквим путем мудри баћушка

"лукаво" (Лк. 16:8) привео заблудјелу овцу ка вјери - више се не сјећам. Али смисао приче

је исти као онај од малоприје: онај који не зна је близак вјери, јер никако не може да

докаже, ни себи, ни другима, да Бога нема.

И ако сте ви већ довели некога, или је он сам дошао до јасног убјеђења - а то је савршено

лако, као што смо видјели - да је разумио своје "не знам", такав човјек "није далек" од

Царства Божијег.

А ако му се јоше наведу, ради аналогије, примјери из живота, из којих се види да ми веома

много тога не знамо, него примамо на вјеру, тада ће му бити још лакше да приђе вјери;

или ће, у сваком случају, таквом човјеку бити лако да одбије нападе неразумних

безбожника, "не-знамо-негатора".

Уствари, још давно је примјећено, да ми већину наших знања прихватамо - не зато што

смо сами све то спознали, и провјерили, и појмили сопственим умом, не - већи дио наших

знања прихваћен је на вјеру од других. То је ноторна чињеница, очигледна истина, али за

њу не знају сви. А знати је крајње лако. Навешћу примјере.

Сва прва знања ми смо на вјеру примили од родитеља, а не на основу сопственог искуства:

не узимај, не дирај; то се смије, то се не смије; овдје ћеш се опећи, тамо ћеш огријати

прстиће; то једи, ово немој; ово ради, ово не смијеш - и остали безбројни савјети; све смо

то ми примили од отаца на вјеру. Затим смо, у школи, на вјеру почели да примамо

свједочења од учитеља; гдје је која земља, каквих градова све има, каквих народа, какав је

њихов живот; какав је живот природе, животиња, небеских видјела. Од Сунца до Земље

има толико и толико километара: и ми вјерујемо. Или, још, лијечење: како ми вјерујемо

љекарима, а да појма немамо какви су нам, заправо, лијекови потребни, и зашто баш они

дјелују на нас; ми их узимамо са вјером, при чему - са савршено слијепом вјером. При

нашем незнању било који апотекар би могао да нас отрује, давши нам умјесто безопасних

капи некакав отров: ми не знамо разлику у лијековима! И тако даље, и тако даље...

А, међутим, нико не протествује против такве вјере, не захтијева неизоставно властито

знање. А то није ни могуће: ако бисмо сами до свега долазили "сопственим умом", требало

би нам неколико стотина година, а ни тада не бисмо све сазнали! И људи благоразумно

примају на вјеру већи дио знања.

На ово ће нам приговорити да су сва (или барем многа) знања о природи нама предали

људи који су их сами непосредно сазнали и провјерили их експериментом, својим личним

искуством. То је тачно. Али потпуно исто и ми, вјерници, говоримо: сами ми нисмо

видјели, али су видјели зато други, и сазнали, а онда и нама саопштили. Сво Божанствено

Откровење дато је кроз посреднике Божије, који су откровења добијали непосредно. Када

читамо Слово Божије, нема никакве сумње да то нама очевици саопштавају оно што су

сами "знали". Па и сами они тврде да говоре о стварима које су њима савршено познате,

несумњиве. Раније ја уопште нисам обраћао пажњу, и тек недавно су ме задивјеле ријечи

апостола Павла: "ја знам", "знам", "знам"... Он је одлучио да у заштиту свог ауторитета

открије Коринћанима свој доживљај, о којем је ћутао пуних четрнаест година. Али како је

то било превише необично, апостол унапријед појачано тврди да то није измишљотина, да

није фантазија, него истинита чињеница, за коју он тачно "зна". Истовремено са тим, он

скромно и сигурно признаје да нешто у том откровењу он не схвата, "не зна". И ово

ограђивање његово о незнању још нас више убјеђује у истинитост онога што он "зна".

Навешћу те ријечи, пуне силе:

"Није ми корисно да се хвалим, јер ћу прећи на виђења и откровења Господња. Знам

човјека у Христу, који прије четрнаест година (у тијели ли - не знам, изван ли тијела - не

знам: Бог зна) вазнесен би до трећег неба. И знам за тог човјека (само не знам, у тијелу ли,

или изван тијела: Бог зна) да би вазнесен у рај и да је слушао неизречене ријечи, које

човјек не може испричати" (2 Кор. 12:1-4).

Апостол ово, несумњиво, говори о себи самом. И даље он директно даје до знања: "И да се

ја не бих превазносио необичношћу откровења, дата ми је жаока у плот, анђео сатане, да

ме удручава, да се не бих превазносио" (7).

Не говорим већ о виђењима његових Исуса Христа, Који му Се за живота јављао не мање

од 5 пута.

Исто тако, или слично, гарантују за своја сазнања и други апостоли: "О ономе што бијаше

од почетка, што слушасмо, што видјесмо очима својим, што гледасмо и што дотицаху

наше руке, о Ријечи живота" (Исусу Христу)... - о томе (опет понавља ап. Јован), што

"видјесмо и слушасмо, то јављамо вама" (1 Јн. 1:1-3).

И ап. Петар тврдо изјављује:

"Извјестисмо вас о сили и доласку Господа нашега Исуса Христа,... чусмо гдје сиђе с неба

кад бијасмо с Њим на светој гори" Tаворској (2 Пет. 1:16-18).

Али силније од свих је говорио Сам Господ, Који је непрестано свједочио да Његово

учење јесте директно откровење Оца Његовог Небеског:

"Ја не говорих од Себе; него Отац Који Ме посла, Он Ми даде заповијест, шта ћу казати и

шта говорити. И знам да је заповијест Његова живот вјечни. И тако, дакле, што Ја

говорим, говорим као што Ми рече Отац" (Јн. 12:49-50).

"Ви (јевреји) Га не познајете (Бога), а Ја Га знам, и ако речем да Га не знам, бићу на вас

налик лажов. Него Га знам" (8:55).

"Ја говорим што видјех од Оца Мојега; а ви чините оно што видјесте од оца вашега"

ђавола (8:38,44).

"Моје учење није Моје, него Онога Који Ме је послао" (7:16).

"И Сам од Себе не дођох, него има истинити Који Ме посла, Којега ви не знате", а "Ја Га

знам, јер сам Ја од Њега и Он Ме посла" (Јн. 7:28,29).

И још је говорио Он, Никодиму, ноћу:

"Заиста, заиста ти кажем да ми (Господ је ту укључивао и све апостоле, и све у Њега

вјерујуће хришћане) говоримо што знамо и свједочимо што видјесмо; а ви (јевреји)

свједочанства нашега не примате" (Јн. 3:11).

Тако тврдити о себи могу само они који стварно знају о чему свједоче. А прије смо

показали да су уопште сво Писмо написали очевици. А ако је то тако, како им онда не

вјеровати? И ако ми вјерујемо обичним људима, онда вишеструко и несумњиво јаче

морамо примати учење и откровење од светих, не лажљивих људи, а највише од Самог

Господа, Који је о Себи рекао: "Ја сам пут и истина и живот" (Јн. 14:6).

Дакле: ако ми нешто и нисмо видјели, за нас су то видјели други. И савршено је неспорно

да су наши свједоци неупоредиво вјеродостојнији од наших земаљских отаца и учитеља,

очевидаца, приповједача: њихова светост, па још и посвједочена смрт за истину коју су

проповиједали, гарант су вјеродостојности њихових свједочења. А ако људи вјерују

другим очевицима, тим прије морају да све вјерују нашим. Они који им не вјерују, уопште

то не чине зато што наши свједоци нису вјеродостојни, него зато што они неће у то да

вјерују, као што јевреји нису хтјели: "Исус повика у храму, учећи и говорећи: и Мене

познајете, и знате откуда сам" (Јн. 7:28), али "нећете да прихватите".

А они који се тврдоглаво противе истини, као јевреји, тражиће све нове и нове аргументе

против вјере, нова и нова самооправдања. Тако и у вези са нашим питањима о вјери

негатори могу даље да кажу:

"Али свако наше људско знање сваки човјек може да провјери и сам, у личном искуству; и

тада ће се вјера у то, туђе знање, код њега претворити у властито".

Допустимо и да је тако. Али исто то се може рећи и за религиозну свијест. Ако вјерник

буде тражио потврду своје вјеру у личном искуству, она ће му бити доступна, у разним

степенима. О томе ће посебно бити ријечи. А за сада примјетимо само да и у природним

знањима само мали дио тога може бити провјерен у личном искуству; велики дио -

поготово посљедње основе егзистенције - остаће потпуно недоступан не само за готово

сво човјечанство, него и за најученије људе на свијету. То ће бити показано у сљедећем

поглављу, на које ћу сада и да пређем.

Завршавајући овај дио, ми смо потпуно увјерени да је сваком очигледна тврдња коју смо у

њему поставили:

Из незнања се не смије правити закључак о непостојању.

Ако се то усвоји, једном засвагда ће са пута вјере бити уклоњен тај досадни и дјетињасто-

наивни камен који злоупотребљавају - или не-умни људи, или злонамјерни, бандоглави

борци против истине.

Али то тупо оружје се окреће против њих самих: незналице које се осмјеле да негирају

постојање нечега што не знају, испадају очигледно не-умне, самим тим показују своје

властито, без-умно "безумље". И, то није све: у исто вријеме се испољава и њихово зло

расположење срца, које не жели да прихвати истину, и које унапријед, злонамјерно хоће

да пориче вјеру, упркос логици.

Кроз то они сами подривају властито невјерје, и тиме они од себе одбијају искрене и

поштене људе који стварно траже истину.

Б) Немогућност спознаје не повлачи за собом непостојање.

Ако је претходни аргумент о "незнању" помало површан, онда би овај други, који сада

разматрамо, био ипак мало префињенији, мада је он, у суштини, наставак претходног. До

сада се говорило о личном незнању ствари које ипак може да позна неко други. А сада

треба разматрати случај незнања ствари које ни у којем случају не могу бити постигнуте

(спознане) умом. Предмети вјере наше, у посљедњој својој дубини, јесу тајне, које

апсолутно не подлијежу проучавању умом.

Идолопоклоницима "памети" ће се захтјети да унапријед славе поводом ове наше тврдње о

тајнама вјере: а ми смо, пак, људи паметни, - рећи ће они, - па зато и не можемо

прихватити вјеру, зато што су код вас тамо - све саме тајне. А ми, пак, не желимо да знамо

ни за какве тајне, и признајемо само оно што је разумно, само оно што је разумљиво!

Славље њихово је само привремено, а и лажно. Ах, како је само оно познато нама,

"интелектуалцима"! Ја и из свог искуства веома добро знам, како смо се ми, васпитани у

поклоњењу уму, бојали тајни. Добро се сјећам да се код нас сматрало готово

"неприличним" да се вјерује у догмате који се не могу оправдати "господином" умом. И

зато, када нешто нисмо могли да објаснимо, ипак смо настојали да изгледа да ми то,

кобајаги, разумијемо. А када смо, на крају крајева, бивали принуђени да признамо

немогућност спознаје религиозних тајни, ми смо то сматрали за "слијепу улицу", за

испољавање наше интелектуалне убогости; и стидјели смо се тога. "Доказивати" било

какву истину вјере текстом из Слова Божијег нама се чинило признаком наше несрећне

безизлазности. А и какав је то доказ?! Јер ту се ништа не објашњава умом, памећу, него се

само другим ријечима понавља тајна вјере - "од Писма". И заиста: Писмо је било само

свједочанство, а није убјеђивало доказима који потичу од разума. И у нама се формирао

други страх, који је потицао од првог: страх од ума нас је привео ка страху од тајни.

Тај страх од тајни, страх од немогућности познања истине, вјере - нама је наносио велику

штету. И када сам појмио лаж тог страха, био сам веома радостан, буквално сам покидао

ланце са себе. И, од тада, ја се не бојим тајни.

То је мало: сматрам да су оне неопходне. И још више: сада волим тајне. И сматрам да

бестајанственост представља неразумност за вјеру. Слава и Богу хвала! Ја бих сада хтио да

помогнем и читаоцима, да разумију све то, и да дођу до истих, умирујућих, закључака.

Кроз то, ми ћемо са пута вјере збацити камен много тежи него што су била претходна два -

о невјерју учених људи и о негирању "незналица". А ни то, такође, није тешко. За почетак

ћу свој задатак појаснити простим примјером, који ми веома често пада на памет.

Ја сам тада био студент Духовне Академије. Из Јурјевског универзитета је возом у

домовину код мене допутовао друг из семинарије Г.М. Наравно, убрзо смо се дохватили

вјере. Миша Г. је на самом почетку разговора врло ауторитативно изјавио:

* Ми (неизоставно "ми", а не "ја"!) прихватамо само оно што разумијемо, а никакве тајне

и хипотезе не прихватамо!

Свако зна да су у свим наукама биле, и јесу, хипотезе (прије су хипотезе биле атоми, етер

и друго); али, заборавимо на њих, и попричајмо директно о тајнама у њиховом сопственом

смислу, т.ј. о стварима које је стварно и очигледно немогуће постићи умом.

Саслушавши друга, ја сам случајно бацио поглед на његове чизме (нека читаоци не

гунђају на мене због тако "грубог" примјера: тако је било тада), које су се добро сјајиле од

креме:

- Ти не признајеш тајне. Допустимо да је тако. Али, де ти мени реци, зашто бљеште твоје

чизме? Ти то разумијеш? - питам ја.

- Наравно: свјетлост пада на глатку површину, одбија се, пада у наше очи, и ми је видимо.

- Добро. Али ту већ имамо тајне: зашто се свјетлост одбија од глатке површине? И зашто

је тај угао једнак углу преламљања? Па и само "гледање" је тајна: како се од раздражења

мрежњаче нашег ока добија тачан утисак предмета, а не разлијева се он у мрљу? Око - то

је чудесни апарат! Али нећу ја сад о томе да говорим, него само о чизмама. Зашто је

њихова површина глатка?

- Од креме.

- У реду. Али ни ту није све тако просто: ако чизме само намажеш кремом, оне ће бити

тамне и неће се сјајити; још мораш да их ишчеткаш, да би почеле да се сјаје. Зашто крема

бљешти од трења? Знаш ли ти то - не знаш! А питаћу те још: зашто баш утрљана крема

бљешти, а брезина смола или маст не бљеште, јер, колико год да њих утрљаваш, сјаја неће

бити. Де, реци: зашто је то тако? Зашто крема бљешти?

- Па, таква је особина креме! - одговорио је већ скромније Миша.

- Ето, ту се и завршило твоје "разумијевање". И то врло брзо! И о каквом безвезном

предмету: о чизмама! Ако ниси могао да кажеш ништа више од тога да се позовеш на

"особину креме", ти си се тим самим одрекао од даљих објашњења: иза тога за тебе стоји

тајна, о којој никада ниси размишљао, нити си чак подозријевао да би то за тебе била

тајна. Признај!

Ћутао је. А и шта да кажеш? Ту и најученији људи могу да се сатјерају у ћошак.

Други примјер, само сада од лица ученог професора. На нашој санкт-петербуршкој

Духовној Академији је био философски кружок. Професори и студенти су читали

реферате на разне теме, а послије су се размјењивала мишљења. Једном, на самоувјерено

објашњење које је професор С-м дао на неко питање, ја сам - са тајном намјером -

поставио сљедеће питање:

- В.С.! А то је - због чега?

Он је нешто одговорио. А ја опет исто:

- А зашто је то?

Са великим натезањем професор је избацио и посљедњи баласт својег ума.

- А зашто је то? - намјерно сам ишао даље.

- Но, послушајте, Ф. (ословио ме је по презимену), не смије се тако питати: зашто, па

зашто!

- А зашто се не смије? - ја, као, у недоумици, питам.

- Па, из простог разлога, што, ако будете питали све даље и даље, на Ваше "зашто" се

ускоро неће моћи рећи ништа!

- А ја управо то и хоћу: када човјек Вас слуша, изгледа да Ви све знате, да све разумијете.

И нама сугеришете исту такву вјеру у ум. Уствари, на крају крајева, човјек стоји пред

тајнама. Испада обмана.

- Па наравно! - одговорио је паметно учени професор. - Ми знамо само врло мало;

коријене ствари ми нисмо у могућности да спознамо. То је још из Канта познато: ми

спознајемо само феномене (појаве), а њихова суштина остаје изван разума.

- Професоре! А ја мислим да ми ни феномене не "спознајемо", т.ј. у смислу да их

разумијевамо, него их само прихватамо, као чињенице.

- Но... то је већ друго питање, - рекао је он.

И ми смо се вратили на слушање реферата.

Довољна су и ова два примјера, да би противници тајни одмах устукнули. Уствари, ако се

ми у овом свијету стално сусрећемо са безбројним тајнама, зар не би требало, тим прије,

да очекујемо тајне у свијету другом? Ако се већ не може "рећи ништа" о свијету

природном, може ли се онда захтијевати пуно знање о свијету натприродном?

А да је и у нашем свијету све пуно тајни за разум, - није тешко показати. Навешћу још

неколико примјера: они јаче утискују у нашу свијест ту просту истину, која многима није

очигледна. Не сјећам се гдје - али сам читао, како је професор СПб универзитета Хволсон,

на почетку курса физике, говорио својим студентима:

- Господо студенти! Вама су у гимназијама ваши предавачи физике све "објашњавали", и

ви сте мислили да све разумијете. Ја, пак, курс лекција почињем са тврдњом: свијет је

тајна.

И заиста, само површном уму се све може чинити доступно разумијевању. А пажљивом

посматрачу - уопште то не мора да буде професионални научник - није тешко да то увиди.

Наведимо неколико потпуно очигледних примјера.

Ми свакодневно гледамо у небо. Ко се од нас није питао - завршава ли се оно (простор

уопште), или краја нема? И какав год одговор да прихватимо, за наш ће ум оба одговора

бити подједнако несхватљива, оба ће бити непостижна за разум. Ако кажемо да се простор

негдје завршава, ми одмах себи постављамо питање: а шта је иза тога? "Ништа" ми не

можемо нити прихватити, нити замислити. И као да је лакше допустити да иза тог "краја"

почиње опет бесконачни простор! Тајна! Ако прихватимо друго рјешење - да је космос

бесконачан - ни та представа не може "да стане" у наш ум: у нашем искуству ми не

познајемо ништа што не би имало краја, нити такво нешто у разуму можемо допустити; а

и да допустимо - због тога што не можемо појмити завршеност простора - ни то, опет, не

можемо замислити. На тај начин, ми стално пребивамо у потпуној беспомоћности: ни крај,

ни бескрај ми не разумијевамо. Ето, то је једна од очитих тајни овога свијета!

На исти начин ми не можемо појмити настанак свијета, почетак времена. Ако прихватамо

религиозно учење о стварању свијета "ни из чега", ми то уопште не схватамо; ми не

можемо замислити то "ни из чега". А ако допустимо да свијет постоји "вјечно", одувијек -

ни то се не може замислити: ми не знамо ништа што није са почетком.

Јер, увијек ће се појављивати питање: а откуда то, и кад је почело? То је непостижно, то се

спознати не може, или - латински - то је "crux super rationem" (крст над разумом). Опет

тајна.

Ако се окренемо конкретнијим питањима, о појединачним силама природе, ми

примјећујемо само њихово дјеловање, али да разумијемо саме силе - нисмо у стању. Шта

је то закон гравитације? - Тајна: то је знао и сам Њутн. Шта је то струја, радио - одакле

такве силе у њима? - И то су тајне, које ми не схватамо. Ми се чак и не замишљамо над

њима, мада се и користимо таквим силама.

А свијет животиња - зар није препун тајни? А поготово - највише од свих живих бића -

човјек? Душа и тијело, мозак и ум, срце и осјећања - препуни су тајанствености. Како то

да сива мождана маса размишља? Како црвено парче меса осјећа? Како је само

задивљујуће премудра организација нашег бића! А колико тога ми у њој не разумијевамо!

Напримјер, шта је то сан? И зашто су многи органи за вријеме сна неактивни (слух, опип и

други), а желудац не престаје да ради, срце удара, плућа дишу? Откуда то да је код једних

коса црна, код других плава, а код трећих - риђа? Да ли све то разумијемо? Не! - Како се

зарађа живо начело у бићима? Не знамо. Природњаци би све хтјели да открију како се

живот зарађа самопроизвољно из мртве, неорганске материје: они неће да признају учење

по којем живот ствара Бог. Али допустимо да једног дана они успију и то да докажу.

Зар би од тога чудо било мање? Онако као што се у самом настанку (или "вјечности")

свијета налази тајна, тако би и рађање живота из материје била тајна: из мртвог - живо.

И пребројати се не може све дивно и непостижно у свијету! Гледам на цвијеће: какво

чудо! Из једне те исте земље и воде расту руже, љиљани и друго безбројно цвијеће. И како

то из зеленог стабалца одједном излази некакав вјенчић, потпуно друге боје? И зашто баш

те, а не друге боје? И зашто су једне руже црвене, друге бијеле, треће жуте, а четврте

розе? Никакава наука није открила разлику у суштини ружиног сјемења; а боје су им

различите. А и када би нашли одговор на то питање, чекало би их сљедеће: а зашто та

разлика у сјемену проузрокује жуту или црвену боју? И ум ће се опет зауставити: опет се

на "зашто" неће моћи рећи ама баш "ништа". А радиност и мудрост пчела и мрава! Да ли

сви, напримјер, знају да је облик саћа - шестострани цилиндар - идеалан да се у оптимално

малом простору смјести што више меда, а у исто вријеме воштаним ћелијама даје највећу

отпорност и чврстину? Округли облик би ћелијама саћа давао још већу чврстину, али би

зато између округлих цилиндара остајао непотребан празан простор, или би се он

бескорисно морао залијевати додатним воском. Четворостране ћелије не би смјештале

мање меда, али би њихови зидићи били мање чврсти. Осмостране ћелије саћа не би могле

да се спајају без међућелијских шупљина. И само је шестострана форма идеална! Па, ко их

је научио? Инстинкт, кажу.

Али том кобајаги "паметном", "умном" и нејасном ријечју људи прикривају само

сопствену немоћ разума! "Инстинкт" - то значи сила природе коју ми не разумијемо.

"Инстинкт" - то значи отказивање од даљег размишљања и поимања. Међутим,

невјерници не желе да признају тајанствено у религиозном свијету, а у исто то вријеме

на сваком кораку бивају принуђени да рачунају са безбројним "инстинктима" у нижем

свијету.

Између многих непостижних "инстинката", ја сам слушао о једном, који ме је заиста

дирнуо и урезао се у моје памћење и ум: о "чуду" за пијетлове. То је заиста било! У једном

од пукова Бијеле армије, евакуисаном из Русије 1920. године у Галипољу, официри су се

запричали о религији. Објешењаци су почели да се недостојно шале на рачун тајни и

чудеса натприродног свијета. Међу њима је, наравно, био и свештеник. Слушајући њихову

празну причу, изненада их је запитао:

- Ето, ви, паметњаковићи, хоћете све да знате и разумијете о Богу и о загробном свијету. А

ја и у овом свијету мало шта разумијем. А ви мени реците, молим вас, нешто о овоме:

зашто пијетлови кукуричу по ноћи, и при томе - у три тачно одређена периода, баш као

неки тачни сат?

Официрима се испочетка то питање учинило смијешно. Али свештеник је тражио потпуно

озбиљан одговор: конкретни примјер је сам по себи био веома прост, али је опште питање

о тајновитости многих непостижних ствари овога свијета стајало дубоко и неотклоњиво.

И - официри "ништа не рекоше" оцу својем духовном.

- Аха, ту сам вас чекао! - завршио је баћушка. - Мора се скромније о себи мислити. Ко смо

то ми, па да се над небеским предметима измотавамо?

И ја, ево, данас, молим оне који некада буду читали ове моје, у суштини, полу-дјетињасте

забиљешке, дедер, кажите ви мени, зашто, заправо, пијевци кукуричу у ноћне "страже"? -

Ја ту ништа не разумијем. А ви?

Једном сам ово испричао на једној лекцији. Неочекивано (обично сви ћуте) је један

инжењер-слушалац, са самодовољним осмијехом, почео да ми одговара:

- То је објашњиво! Пијевци су - савјесни мужјаци. И они својим криком и лепетом крила

застрашују потенцијалне непријатеље - звјерчице, и тако штите коке.

Ја сам се са тугом задивио: како само "паметњаковићи" не желе да признају своју

ограниченост? "Страх од ума": стари је то страх.

Наравно, то је измишљена и лажна теорија. Али допустимо је на минуту; тајна ће се само

помакнути, а неће нестати.

- Добро. Допустимо да је тако. Али ми тада реците: зашто онда своје женке на тај начин

чувају само пијевци? Зашто то не раде ћурани, гусани, орлови, врапци? Зашто то не раде

пси, коњи, бикови? И они имају исти инстинкт мужјака, и они би могли да креште, да лају,

да ржу. А они мртви-ладни спавају по сву ноћ, чак се и не буде цијеле ноћи. Али ако

бисмо и даље допустили, да сви мужјаци чувају своје женке као пијевци, зашто онда они

не креште, зашто не ржу и не лају сво вријеме, од почетка ноћи до изласка сунца? Зар

непријатељи долазе сваких три сата, а и то - само ноћу? Зар им није сва ноћ на

располагању? Зашто је онда овако како је? А ако се само пијевци издвајају из читавог

животињског царства, чиме се онда објашњава то чудо? - Не знам! Не, ствар уопште није

тако проста, господине инжењеру!

И читаоца свог молим: не ругајте се над случајем са пијетловима. У свијету се нама много

шта, због навике, чини просто: уствари, веома је мудро!

Зашто је, код потпуно једнаког тијела животиња, код мужјака кријеста црвенија него код

женки? Зашто лавови имају гриву, а лавице немају? Зашто, и код људи: сви мушкарци

имају бркове и браду, а жене немају; мада коса (на глави) и код једних и других једнако

расте? Зашто су мушкарци височији од жена? Свуда унаоколо су тајне и тајне. Многи од

нас су примјетили да су прије испод телеграфских стубова била бијела постоља, а сада су

их замијенили зеленим? Нико се није ни замислиио над тим! Један ми је инжењер

објаснио да се показало да електричној струји у проводницима зелена боја смета мање

него бијела. А зашто? То ни специјалисти не схватају. Случајно су примјетили такву

корисну особину зелене боје и примјенили је; зашто - не знају.

Један од најученијих физичара је рекао: "Ми примјећујемо само консеквентну

коегзистенцију (поредак: једно слиједи за другим); али ни суштину узрока, ни процесе

који се одвијају - не разумијевамо!"

То се нама, простим људима, чини као нешто много мудро; уствари је све то просто.

Напримјер, ја палим шибицу о ивицу кутије, и појављује се пламен. Зашто? Због трења

једног материјала о други; добила се, кажу, топлота, и она је прешла у ватру. Све јасно?

Мени, напримјер, није. Ту је цијела палета тајни: зашто је топлота прешла у ватру? Зашто

је невидљиво постало видљиво? Како то? Зашто трење проузрокује топлоту? Зашто се

поједини материјали лакше загријавају од других? Не разумијем, не разумијем! Не видим

процеса при томе... Тајне. Видим: једно увијек слиједи за другим (консеквентна

коегзистенција); и по навици се говори: А - (трење шибице) јесте "узрок" Б (ватре). Али

ријеч "узрок" ту ништа не објашњава и само се понавља: иза А слиједи Б. И ништа више!

Тајна, пак, процеса остаје!

А данас - радио... Какво је то чудо! Слушамо нешто што се прича хиљаду километара од

нас! Сав је свијет препун безбројних звукова, а нама се чини да је тишина; а поставите

дивни радио пријемник - и све запјева, заигра, загуди, зашапуће, зазвони... Предивно! Од

чега? - "Таква је особина радија!" - одговориће нам. А зашто? - Тајна... И то тајна, нимало

већа од оне са чизмама: "таква је особина креме" тамо објашњава све; исто то важи и за

радио.

"Чудесна су дјела Божија!" - говори мудри руски народ... А много раније се Псалмописац

дивио свијету. Он се чак дивио таквој обичној појави, као што је "вино"; "вино весели срце

човјека"...

И заиста, и то је истинско, непостижно чудо: налије у себе човјек воде, млијека - а весеља

нема; налије вина - и ето га весеље: "пијаном је и море до кољена". Шпирит, кажу,

алкохол. Добро, али зашто је таква особина алкохола? Зашто у неким течностима има

алкохола?

И усхићени пророк завршава: "Све премудрошћу сатворио јеси, Господе!" Све је

премудро! И више: све је непостижно! Све је дивно, све је чудесно! И само слијепи

бандоглавац то не види.

Сада је врло лако извести закључак: ако већ у овом, земаљском свијету има толико тајни,

онда их тим прије мора имати и у другом свијету, свијету који је виши од нашег.

Консеквентно, ако се ко дрзне да мисли и говори да из претпоставке непостижности

слиједи закључак о небитију, тај "размишља" (уопште он не размишља, него упркос

разуму лаже) не само дјетињасто, него, просто, бесмислено. И такав би човјек за почетак

требао да се одрекне од овога свијета, пошто је и он толико непостижан за њега. Али он то

благоразумно не чини. Из "ја не разумијем" не прави закључак "ја не признајем". Један

професор, Нијемац, срео је свог бившег студента са универзитета. Младић је са

самохвалом брбљиво изјавио свом учитељу да он више не вјерује у други свијет.

- А зашто? - спокојно га је питао искусни професор.

- Ја не признајем ништа што се не може разумјети.

- А Ви месо једете?

- Једем.

- Какво: сирово, или кувано и печено?

- Па не ваљда сирово!

- А зашто?

- Ово је укусно, а сирово је одвратно.

- А Ви разумијете због чега је то?

- Никада нисам размишљао о томе.

- Но, ако је тако, ја бих Вам савјетовао да и ту будете досљедни: немојте да једете месо,

кад га већ не разумијете. Кад будете разумјели, тада и једите!

Збунио се млади паметњаковић, мада је, вјероватно, и послије тога наставио да једе месо,

ништа при том не разумијевајући: не воле људи да се узнемирују дубоким мислима,

поготово - о непостижном; а негирати, макар то било и против здравог разума, воле: дрска

је душа лакомисленог човјека! Дубоко уман човјек, пак, никада не жури да то учини: он

зна колико је тајни разливено свуда око њега, и у њему самом, и у природи која га

окружује.

А тим прије је тако - у натприродном свијету.

А и за сваког човјека, који само није глуп, очигледно је да непостижност уопште није

исто што и небитије.

Непостижност јесте само непостижност: не више од тога. Тајна јесте само тајна, а не њено

негирање.

На овоме би се могло завршити постављено питање: разумном човјеку је ово довољно, и

превише; то је савршено очигледно. Али ја сматрам да је практично корисно дотаћи се

једног конкретног питања вјере: чуда. Наиме, лакомислени људи то веома често

злоупотребљавају у борби против религије. На томе се спотакао и Толстој. Њега махом

понављају интелектуалци; дрско се измотавају и неписмени радници, нарочито партијски

"безбожници".

О чуду су написани цијели томови научних радова (у руској литератури навешћу,

напримјер, магистарски рад архим. Теофана, касније епископа Калушског). Али то питање

уопште није сложено; сматрам да није лоше додатно га разјаснити, мада је главно већ

речено: ако у овом свијету има толико тога неразумљивног и чудесног, зашто се онда

дивити томе у свијету натприродном? И ако непостижност сила и појава из овога свијета

не води ка његовом негирању, онда ни чудесност другог свијета никако, ни у којем

случају не свједочи против његовог постојања. Напротив, тврдим ја, та чудесност не само

да је неизбјежна у том другом свијету, него представља и један од неизоставних

предуслова и облика његовог пројављивања у нашем свијету. Чудесност не само да не

говори против другог свијета, него, напротив, потврђује истинитост и реалност његову.

Без чудесности би био не само сумњив, него и просто немогућ "онај" свијет. Све је то,

заправо, веома јасно. Ја се помало и устручавам да "доказујем" ствари које су свима

очигледне.

В) Неопходност чуда: не-подобије није непостојање.

У интелектуалистичкој свијести је тик уз "страх од ума" увијек постојао и страх од

чудесног. Може се рећи да је "страх од чуда" само додатна страна страха од ума: ако се

нешто не може објаснити "умом", или нешто није сагласно са уходаним захтјевима нашег

мишљења, све то се одмах ставља под сумњу, а почесто се без оклијевања негира.

"Никаквих чуда!" - то је то, унапријед припремљено, диктаторско требовање

паметњаковића, сујевјерних идолопоклоника рационализма. Тим су страхом били

заражени и вјерници, па чак и богослови. Узећу неколико примјера. Прича се о чудесном

преласку кроз Црвено море. И код предавача се појављује јака жеља: може ли се то

објаснити некако "природно"? А како се у Библији говори да је пред тим био јак вјетар,

који је отјерао воду са обале, та жеља страшљивих богослова добија, да тако кажемо,

закониту основу. Али се заборавља најглавније: вода је стајала окомито, као зид, са обје

стране јевреја који су туда пролазили; а када су Египћани пошли по истом том путу,

зидови воде су се распали. Богослови, наравно, не смију да негирају буквални смисао

Светог Писма, не могу директно да приговарају и да се противе против очигледне

чудесности преласка. Али, шта ће им онда та мала лукавства са вјетром који би могао да

отјера воду: ако је она стајала равно као зид послије вјетра, могла је она тако стајати и без

вјетра! Чудо остаје чудо! Авај: плашљивом би се уму хтјело да то заобиђе.

Други примјер. Исус Навин говори сунцу: "Стој, сунце!" Негатори просто говоре:

незамисливо! Тада би се развалио цијели сунчев систем, због тако брзог прекида кретања,

као што би се брзи воз, ако би се моментално зауставио, због инерције, распао; а уз

екстремно велику брзину којом кружи сунце и којом се креће васељена, све ствари би се

запалиле (Земља, Мјесец и све планете), моментално би се све претворило у пепео. И гле,

појављује се цијели пакет "објашњења" необјашњивог: то, заправо, није било чудо, него је

то била случајна комбинација повољних атмосферских услова, т.ј. сунчев одраз у ваздуху,

не више; нешто слично се, напримјер, дешава са дугом на небу, кад се сунце већ сакрије

иза хоризонта, а на врху неба наставља да свијетли, или како зна да буде "сјеверно сијање"

из непознатих разлога... Несумњиво, и то је Господ могао да искористи. Али текст у

Библији апсолутно недвосмислено говори баш о чуду; и баш о заустављању сунца

БОЖИЈОМ силом, по молитви Исуса Навина. У таквом случају, мора се изабрати: или

признавати Библију и чудо, или објашњавати природно и негирати текст. А ово посљедње

је неупоредиво страшније од страха од ума: јер, онај који сумња, не боји се да унакази

Библију, не боји се да негира могућност чуда; просто, он је изгубио страх пред Богом! И,

наравно, сигурно је боље бојати се Истинитог Бога, него се плашити самоначињеног идола

- ума.

Трећи примјер смо раније већ спомињали - о Јони у утроби кита. Како ли се већ све наши

уџбеници и предавачи не ломе да то чудо објасне некако природно, од ума: ама, кит,

уствари, и није био кит, са својим маленим грлом, него некаква ајкула која личи на кита;

или се ту, заправо, мислило уопштено на неку велику рибу и т.д.

Било шта - само не обични кит, јер, наиме, "доказано" је да он не може прогутати човјека.

У то вјерују, иако нико није ни помислио да провјери, или, чак, да посумња: да ли је

заиста истина да китови имају тако мало грло? Нечему вјерују, а нечему неће да вјерују;

једно одбацују, друго прихватају... Показало се, наиме, да су китови, ипак, гутали људе.

Значи, у том случају "се може" вјеровати и за Јону. - А ја ћу да кажем: у том случају од нас

се и не тражи никаква "вјера". Вјера (у чудо) - то је признање да је нешто натприродно, да

надвисује законе природе. Вјера, наиме, ако је права, не боји се никаквог чуда. И зато је,

са тачке гледишта стварно религиозног човјека, потпуно прихватљива чак и друга тврдња,

друга крајност: "Да у Писму пише, - говорио је један католички епископ, - да није кит

прогутао Јону, него да је Јона прогутао кита; и тада бих вјеровао ријечи Божијој". Ето, то

је - логично[7].

У свим овим случајевима, наиме, важно је истаћи ту плашљиву жељу богослова да чудеса

објашњавају природно; од те жеље смо патили сви: и предавачи, и ми, семинаристи - а да

о интелигенцији и не говоримо. Управо због тих чуда Толстој је одбацио Јеванђеље и

Божанственост Христа. И тај "страх од чуда" је веома широко распрострањен, не само у

"високом" друштву, него и међу полуписменим радницима, замраченим нихилизмом.

Порицање чуда сматра се обиљежјем умне приличности и напредности, а вјера у чуда - то

је "мрачњаштво" и политичка "неблагопоузданост" црквених људи.

Заправо, ствари стоје потпуно другачије, како ћемо то сада видјети.

Прије свега, већ се говорило о тајнама овога свијета: тим прије њих треба допустити и у

другом. Зашто "тим прије"? Због вјере да је тај свијет свемоћнији од овога. У том свијету -

све дејствује Бог. А једна од неизоставних особина Његових јесте и СВЕМОЋ.

Ако ја имало вјерујем у Бога, тим самим сам принуђен да признам и да "Бог све може". И

баш - све! Зато и јесте чудно да се чак и вјерници боје чуда. Баш напротив, требало би се

бојати када чуда не би било! Тада би се и могло сумњати - а има ли уопште другог

свијета? Чуда су апсолутно неизбјежни пратилац и обиљежје натприродног свијета и вјере

у њега. И обратно: ако сумњамо у чуда, тим самим ми само показујемо своју малу вјеру у

Бога. Ово је - о вјерницима.

А за оне који у Бога не вјерују, нема никакве више силе, осим овога свијета. У таквом

случају, са таквим људима треба разговарати њиховим језиком ума и природних ствари, о

чему се већ и говорило: из незнања и непостижности се не смије правити закључак о

непостојању. Осим тога, и у овом свијету има мноштво чудесног и уму непостижног.

Значи, паметан човјек, у најгорем случају мора, обавезан је да каже: "не знам, све је

могуће". А негирати не смије ништа.

Али ту негатор може да приговори овако: чуда противрјече нашем уму. То - уопште није

тачно! Претресимо то.

У логици се строго разликују два термина: "противрјечност" и "супротност". То није једно

те исто. Под "противрјечношћу" се подразумијева таква веза двају тврдњи, по којој једна

(А) потпуно искључује другу (Б). Напримјер, ја кажем да нека ствар постоји, а други каже

да она не постоји. Треће тврдње више не може бити: или јесте, или није - једна од ове

двије тврдње је истинита, и она искључује ону другу, лажну.

Друга је ствар "супротност". Супротним стварима се називају оне које се разликују између

себе. Напримјер, боје: зелена, црвена и друге нису противрјечне једна другој, него су

"супротне", или, просто, различите, другачије. Једна боја не искључује другу: ствар може

бити обојена и једном, и другом, и трећом бојом.

Ово разликовање термина је познато сваком школарцу. Са таквим појмовима приступимо

сада чудима и тајнама.

Испричаћу један веома интересантан случај из живота. Код мене, архијереја, дошао је

млади јеврејин, стар отприлике 25-26 година, студент факултета, са молбом да му се

дозволи да се крсти и да постане хришћанин. Ја сам га, по дугу свом, почео питати о

мотивима те, за јевреје необичне, намјере. Све је било чисто. Тада сам га питао о

предметима вјере. Знао је све важно. Послије тога сам започео разговор о односу вјере и

знања. Студент се показао веома интелигентан, озбиљан. Између осталих питања,

поставио сам му и ово:

- А зар Вас не збуњује то што ми, хришћани, допуштамо мноштво тајни, чудеса? Не чини

ли се Вама да то противрјечи нашем уму? Не побија ли то "законе мишљења", на које смо

навикли у овом свијету? А ако противрјечи и побија, зар не испада онда да се под сумњу

ставља сав тај други свијет?

Мало размисливши, он ми је одговорио овако:

- Не, мене то не плаши.

- Зашто? - питао сам ја.

- Зато што тако мора да буде. Ондје гдје почиње натприродни свијет, на тој граници се

завршавају закони овог, природног свијета.

Ја сам се запањио његовим паметним одговором.

Нема сумње да он то није смислио унапријед, него је, као дубоко мисаон човјек, лако

схватио разлику између два свијета. Додуше, он није уклонио разлику између

"противрјечја" и "супротности"; али суштина расуђивања је била савршено правилна.

Развићу подробније његове и моје мисли о томе.

Шта су то "закони"? Ми их често замишљамо као некакве норме које малтене стоје изван

битија; а свијет мора да се потчињава њима, као неким извана наметнутим правилима.

Уствари, закони нису ништа друго до формуле битија. Или, исто то битије, чија се

својства апстраховањем конкретних случајева уздижу на ниво општих тврдњи, које се

послије зову "закони". Примјер. Ми из искуства (али не прије њега) видимо да све нама

познате материјалне ствари подлијежу мјерењу - дужине, ширине и висине. За изузетке не

знамо. И тада правимо општи закључак: све што је материјално - тродимензијално је. И

добијемо "закон".

Ствари које се баце увис увијек падају на земљу, из чега слиједи да постоји закон

"гравитације". Значи, под законима треба, заправо, подразумијевати, једноставно, особине

природе или појединачних њених творевина. Још простије: закон - то је исто то битије.

Консеквентно, не зависи битије, не зависи природа од "закона", него "закони" зависе од

битија, т.ј. они представљају апстрактне формуле његових особина.

Такво расуђивање, које је само по себи јасно као дан, овдје сам навео да се људи не би

испрепадали од страшне ријечи "закони" и, што је још важније, да не би више

упоређивали законе ума са другим законима, него да би, једноставно, поредили једно

битије са другим. И тада ће им бити лакше да схвате да једно битије не "противрјечи"

другом, него да му се само "супротставља", "разликује се" од њега по својим особинама

("законима"). Али једно битије никако не може искључити друго: црвена боја не

искључује жуту, једна планета не побија постојање друге, мирис не негира укус, слух -

вид. Све су то само - различите области. И не више од тога!

Ради јасноће подсјетићу се једне брошурице, која ми је још давно била дошла до руку:

(ако ме памћење није издало) написао ју је чувени сликар Виктор Михајлович Васњецов.

Аутор тамо прича о становницима мочваре. Иза мочваре је зелени луг, још даље - шума.

По лугу се шета крава и спокојно чупка траву. Жаба - на слици на корицама - из мочварне

баре гледа у краву и, очигледно, овако "размишља": она крава - као и људи, и птице - има

крв исто тако хладну као што имам ја, жаба; она и не зна другу крв.

Рибе, гледајући како се људи и животиње сналазе без воде и не гуше се од ваздуха - шта је

с њима? - Оне, у запрепаштености својој, могу да мисле: како је то могуће? Али, рибице

не смију да одричу очигледни факат, и само се благоразумно диве "чуду": код њих није

тако!

Ова мочварна размишљања се у потпуности могу примјенити на људе који дрзну да на

основу једних "закона" негирају постојање других - да на основу једног битија одричу

могућност постојања другог. Живи свијет у води је један, свијет топлокрвних животиња је

други; а и у води још увијек живе топлокрвне животиње (нилски коњи, китови, носорози).

То су разни свјетови, они имају различите особине (законе). Пренесимо ова размишљања

на свијет вјере, на натприродно битије. Брзоплети негатори не признају тај свијет уопште,

или једна или друга чуда његова, зато што се те појаве разликују од појава земаљског

поретка, или, као што обично говоре, зато што "противрјече природним законима". Те се

зато, - мисле они, - тај свијет и не може допустити; другим ријечима, њега, просто-

напросто, нема.

На тај начин, невјерници мјере други свијет мјерама овог свијета, "оном" битију прилажу

законе "овог" битија; укратко, овим битијем мјере оно, а пошто се драстично разликују,

друго битије се једноставно негира, као немогуће.

Такво је расуђивање, као што је очигледно, потпуно мочварно, само што је у мочвари ипак

мало боље. Рибе се чуде, али не негирају људе, мада они и живе на копну.

По тој логици - због непостижности и због не-сличности једног битија у поређењу са

другим - људи не би требали да признају рибе, зато што ове живе у води, што човјек није у

стању, ни птице - зато што ове лете у ваздуху. Међутим, људи такве закључке не изводе.

Зашто? Зато што виде "факте"? Да! То је тачно! И у односу на натприродни свијет свако

може да захтијева доказе о његовој реалности, фактичности: тај пут је законит и истинит.

Надаље ће се баш о томе говорити, и ту ћемо разјаснити срж и пут спознаје. Ми, наиме,

такође хоћемо да признајемо реално битије, а не наше измишљотине. Али у томе и јесте

сва биједа "интелигентних" безбожника: они прије тог услова (реалности другог свијета)

већ поричу тај свијет, због његове не-сличности (или - како нетачно говоре -

"противрјечја") са земаљским. Зато и јесте неопходно да се такво мишљење скрха, са свом

одлучношћу борбе против неумних и контрадикторних закључака.

Може ли се законима овог свијета мјерити онај свијет? И, консеквентно, могу ли се

порицати чуда?

То је апсолутно немогуће!

Послушајмо макар саме ријечи. Ми говоримо "онај" (а не "овај") свијет, "ини" (т.ј.

различит, други) свијет, "натприродни" (а не природни) свијет, или - "небески" (а не

земаљски) свијет. Консеквентно, од самог почетка ми, вјерници, утврђујемо различитост

тих двају свјетова, по њиховој природи, особинама, силама, пројављивањима, или - како

кажу - по законима.

То је - очигледно! Али, у том случају, какво онда право имају људи-невјерници да ином

свијету прилажу мјере овога? Они говоре: тај ваш други свијет није ни налик на овај! Па

наравно - одговарамо ми - да није! Ми смо то прије вас рекли. Али то још и није ваша

највећа кривица и грешка, ви још грђе гријешите: из те не-сличности ви правите

неразумни закључак о непостојању другог свијета - као да је немогуће да он постоји - зато

што није налик на овај, вама познати свијет. Ето гдје је ваш злочин!

И ако ми говоримо "ини" свијет, па ваљда је из тога јасно да су и његови закони (или

својства) - ини, други, другачији, али нису противрјечни, нису контрадикторни, него су

посебни, различити од закона овог свијета. Не-подобије није не-битије.

И потпуно је у праву онај млади јеврејин, који је тако јасно рекао: ондје гдје почиње

натприродни свијет, на тој граници престају закони природног свијета.

Ради коначног појашњења навешћу један очигледан примјер: ја, претпоставимо, живим на

првом спрату; тик уз моју зграду је храм, мирис тамјана прониче одатле и до мене. Изнад

мене је - други спрат, други људи, о којима ја ништа не знам и чије собе ја никада нисам

видио. Могу ли ја да кажем да и код њих мирише или не мирише тамјан? И уопште, да

они живе исто онако као ја? То би било неразумно. Најбоље би било претпоставити да се

ондје гдје се завршава моја соба, гдје је постављен таван (за оне горе је то под) - да се на

тој граници и завршава мирис тамјана. Додуше, мој мирис тамјана може да допре и до

њих, али то није обавезно. Када би постојала нека веза мог простора са њиховим (кроз

ходник и степениште или чак кроз отворене прозоре), тамјан би долетио и до њих, и тада

би се и њихов ваздух измјенио.

Ово поређење ми даје могућност да одговорим и на сљедећи аргумент против чуда: може

ли други свијет да се умијеша својим законима (дејством) у наше битије?

Негатори то не признају. Али, на каквој основи? Апсолутно ни на каквој. Још горе: упркос

разуму и искуству. Уствари, ако ја ништа не знам о том свијету (а не знати, као што смо

видјели, не значи негирати, него, напротив, може се допустити), онда ја уопште не знам

ништа - ни о његовим силама, ни о његовим могућностима. Између осталог, уопште не

знам може ли се он мијешати у овај свијет, или не може, и може ли овдје да примјењује

своје законе. Оно што не знам уопште, то не знам ни у појединостима. Прије бих требао да

говорим нешто сасвим друго: "све је могуће", "ништа не смијем да поричем". То је

обавезан да каже и невјерник.

А нарочито вјерници морају то да кажу за натприродни свијет, зато што ми тај свијет

признајемо за неупоредиво виши, свемоћнији. А оно што је више може се умијешати у

ниже и може да мијења процесе у њему... Мирис тамјана може да проникне и на други

спрат и да се тамо помијеша са свим ваздухом.

Или, други примјер. Ево, недавно се у Њујорку десила чудна појава: одједном су престали

да раде телеграфски проводници. Показало се, касније, да се некаква друга сила

умијешала у нашу област и за кратко вријеме зауставила обично дејство струје. Тако и

силе натприродног свијета могу да утичу на дејство сила ("закона") овога битија.

Када говоримо о "чудима", ми претпостављамо управо мијењање закона једног свијета

уплитањем у њега другог.

Неки кажу да су чуда "натприродна, али не и противприродна". То изгледа лијепо и

паметно речено. Али се мени чини да се и у тој мисли крије испрепаданост од ума и

закона природе. Човјек који вјерује, наиме, не само да се не боји да призна да су чуда

натприродна, него сматра да су она противприродна, т.ј. "супротна", различита,

несагласна са обичним законима природних појава. За воду је, наравно, "противприродно"

да стоји као зид, противприродно је и сунцу да се заустави и мјесецу да том приликом не

изгори. И када сам малоприје говорио да чуда "не противрјече" "законима битија", - то се

односило на законе другог битија и уопште - на "законе мишљења"; моје мишљење, пак,

потпуно мирно допушта, па чак и неизоставно захтијева од другог свијета и друге законе,

који су потпуно различити од наших закона, мада и не искључују оне прве!

Али ако неко умјесто ријечи "различити" употријеби ријеч "противрјечни", - он ће

направити логичку грешку у терминима.

Укратко, за простије (и нетачно) мишљење, може се допустити и употреба ријечи

"противрјечан", ако се под њом подразумијева појам - несагласан, различит, другачији.

Тада би се за све тајанствено и чудесно и могло рећи да оно "противрјечи" природи и

њеним законима. Само се не треба бојати, ни те ријечи, ни самог факта чудесности: наше

мишљење допушта могућност чуда, али не у овом, земаљском, него у другом, "небеском"

свијету, и уз мијешање његових сила у силе овоземаљског поретка. Подвешћу закључак

претходно испричаном.

Уз овако јасан и правилан однос према чудима ми нећемо доћи до лажног, неразумног

закључка да њихова непостижност води ка њиховој негацији; нећемо дозволити себи да

кажемо да не-подобије двају свјетова, њихових сила и закона води ка не-битију једног од

њих. Напротив, разуман човјек (вјерник, баш као и невјерник) мора допустити то не-

подобије, различитост, супротност; тада чуда не само да нас неће плашити, него ће се

показати и као допустива, па чак и неопходна за други свијет. Без "чудеса" не може бити

натприродног свијета.

И зато, када неко (макар то био, примјера ради, и Лав Толстој) допусти вјеру у Бога - у ма

каквом степену - тим самим он безусловно мора да допусти и могућност "чудеса". Ако пак

он (као Толстој), вјерујући (каква год та његова вјера била) пориче чуда, он самим тим

показује само властито недоумље. И ништа више од тога! Човјек који не вјерује, у

најбољем случају, за све друге свјетове и њихове законе смије да каже: "не знам". Дапаче:

он, с обзиром да ништа не зна о њима, може допустити чак не само један натприродни

свијет, него било коју њихову количину, али не смије, по логици, да побија да постоји и

само један такав натприродни свијет, само једна натприродна појава. Поступајући

другачије, он ће показати само своју властиту дрскост и неразумност.

На тај начин смо са пута вјере уклонили још један камен: из не-подобија се не смије

правити закључак о не-битију; зато, не бој се чуда!

Г) Постизање непостижности и тајнољубље.

Ја сам по себи знам, какву ми је корист и утјеху донијело то "откриће" - истог тог мојег

"ума", којег смо се некада ми тако бојали. Навешћу неколико цртица о томе.

Прије свега, ја сам се заиста одвојио од интелектуалистичке испрепаданости од тајни.

Сада ми је већ само то много важно и корисно, ма са каквим се чудом срео. Ја знам и

говорим: све је могуће на овоме свијету! Велико, мало - све може бити!

Послије тога, ја сам заволио непостижност, тајанственост и чудесност натприродног

свијета - као једне од неопходних услова његовог битија, као једно од његових

незаобилазних обиљежја.

И напротив: кад неко од мојих познаника (то је бивало) почне да "умом објашњава" (како

је то некада захтијевало сујеврјерно идолопоклонство уму) ствари натприродног свијета,

мени од тога буде много досадно. То мени говори да такав човјек не види једну од

најглавнијих особина тог свијета: његово разликовање од овог свијета, његову

непостижност за природни ум; то значи да је он недовољно паметан, и немаш шта ни да га

слушаш! И ако би (што је, у суштини, немогуће) таквом лакомисленом мислиоцу и

успјело да ми "докаже" нешто из тог свијета, или да ми то чак са задовољавајућом

исцрпношћу објасни, ја бих се растужио: због њега (његове неразумности), због себе (моје

убијеђености у неопходност тајни); а још бих се више растужио - због самог тог

натприродног свијета: ако су га већ "објаснили" и "појмили", онда њега - нема! Стварни,

истинито натприродни свијет јесте непостижан за природни ум: то је категорички

императив!

На крају, у забиљешкама једног законоучитеља (не знам откуда је он то узео - или је сам

схватио?) још у Русији сам имао прилику да прочитам интересантно и дубоко

размишљање, потпуно супротно интелектуалном неповјерењу према чудима: када би,

писао је он, наша вјера била јасна и објашњива умом, тада би се могло допустити да је она

(њени догмати) плод људске уобразиље. (Тако је, узгред буди речено, говорио и философ-

атеиста Фојербах). Али пошто су сви наши догмати изнад нашег ума, пошто не могу "да

стану" у њега, очигледно је да их човјек није могао "смислити".

Они су само могли бити дати нама, т.ј. њих је нама открио Исти Онај, о Којем догмати и

говоре. Консеквентно, сама непостижност догмата говори - не против њих, него у корист

њихове реалности, истинитости. Ова мисао заслужује пажњу!

А да сви наши догмати превазилазе наш природни ум, то - послије чак и површног

упознавања са њима - бива савршено јасно нашем умном искуству, бива самоочигледно.

Зауставићу се мало на овом: и због истинитости те тврдње, а и због непрестајућих

сколастичких покушаја старих и нових богослова да све објасне умом - работе која је и

породила све јереси, укључујући и оне из данашњих дана.

Још су древни оци тврдили да ми умом можемо постићи само то, да је Бог непостижан.

И то је, наравно, тачно. Обично се позивају на непостижност догмата о Тројичности Лица

Јединога Бога. Несумњиво - то је највећа тајна.

И какви год се покушаји правили да се она објасни, тајна остаје тајна, и она се не може

смјестити у ум. "Не трпи тајна испитивања", - поје се у црквеном богослужењу.

Али исти ти људи, који допуштају непостижност догмата о Тројици, мисле да је идеју

Бога уопште, макар и не сасвим, могуће постићи умом, само што је она кобајаги

неупоредиво простија. И заиста, било је лажних покушаја, који се излизано вуку и до

наших дана, да се "упрости" вјера, да се на њој обреже све што је сложено и непостижно,

само да би се уму олакшала могућност да ма како вјерује, а са временом, држ' - не дај, и да

се сав свијет уједини у "јединствену" религију. Та је мисао у нашем рационалистичком

времену проникла и у хришћанске групе протестантске вјероисповиједи: ради тог

рационализма се у Њемачкој формирала, чак и међу пасторима, група, чак и читава школа,

која пориче Божанственост Христа Господа.

Међу методистима Америке такође се десила дубока подјела на конзервативце и

модернисте који, такође, Христа признају само као учитеља.

Може се рећи да и сво протестантство, са безбројним његовим сектама, почевши од самог

Лутера, болује од исте те болести: од рационалистичког страха од сваких тајни, чуда и

непостижних предмета. Зато су они одбацили тајанства, оставивши само једно - крштење;

а причешће они доживљавају само као симболично подсјећање на жртву Христову. Они

би и крштење одбацили - да Свештено Писмо не забрањује то буквалним наређењем:

"Идите, научите и крстите!" А можда су се бојали да без крштења народ не би пошао за

њима. Међутим, многе савремене америчке секте које су израсле из протестантства већ и

крштење схватају само кроз морални аспект, као обећање Богу да "умиру" за гријех и

"устају" (уздижу се послије потапања у воду) за нови живот. И тај страх од тајни својствен

је веома многим "мислећим" (али недомислившим) хришћанима, и у православљу, и у

католичанству: у посљедњем чак и више, зато што је лажно сколастичко богословље

приучило католике да вијековима све објашњавају "разумно".

Ја сматрам да таква бојазан од тајанствених догмата уз вјеру у Бога представља једну

обичну несмисленост, лакомислено недоумље. И то је сада крајње лако разумјети.

Шта је то "Бог"? Многима се чини да је то очигледно несумњиво и јасно. Уствари, -

уопште није. Напротив. И древни оци, и новија философија нашег времена тврде да

никакве "дефиниције" Бога нашем уму не дају никакву позитивну представу о Њему; оне

више говоре о томе (или негирају то) шта се не смије мислити о Богу, да се не би упало у

лажни појам о Њему или у јерес. Напримјер: "Бог је Дух" - то је прва дефиниција Њега.

Шта то значи? Шта је то "ДУХ"? Да ли ми то разумијемо? Ни у најмањој мјери (ако нам то

не буде откривено другим путем). Ипак, та дефиниција (одређење) има свој смисао, пошто

она тиме негира у Богу сваку материјалност: Бог није материја. Он ни у најмањој мјери

нема додира са материјом.

Или: Син Божији "Се рађа од оца". Да ли је ту нешто јасно? Апсолутно ништа. Дух Свети

"исходи" од Оца? - Је ли то јасно? И чиме се то разликује од "рађа Се"? - Не знамо!

Како је Бог Један и Тројичан? - Непостижно...

Али зауставићу се на једном примарном "појму" "Бог". Да ли ми схватамо јасно,

унутрашње, искуством, барем нешто о Њему?

Не! И савршено је у праву св. Јован Дамаскин, када тврди да је Бог не само изнад сваког

битија, него и изнад сваког поимања. То је очигледно и нашем уму. А прије св. Дамаскина

исто то су видјели и други оци. Између осталих, до дан-данас се сачувао говор

сљедбеника јеретика Несторија који су се послије вратили Православној Цркви; они су

изјављивали сљедеће (о оваплоћењу Христа и односу у Њему Божанске и човјечанске

природе):

"То, што тако јесте, прихватамо. А како јесте? - не можемо да постигнемо."

Потпуно исто, и још више, треба тврдити и уопште о Богу: Он јесте - прихватамо. А шта

је Он - ми постићи не можемо.

Рећи ћу још директније и отвореније: прихватање (вјера у) Бога унапријед нас "осуђује"

(претпоставља) да ми морамо да се откажемо од сваких интелектуалних захтјева од

Њега. Бог је - пре-изнад сваког ума. Ум, прихвативши Бога, над собом је поставио крст: ту

му је крај! У Богу је све могуће! И ни о чему ум више не може да каже: то је

"незамисливо". Сам Бог, сав, зацијело је "не-домислив". На тај начин, када прихватимо

вјеру у Бога уопште, ми унапријед допуштамо да је све што је за нас "најнемогућније" -

могуће у Њему; свакакве тајне, све што је непостижно. Да ли је ово јасно читаоцу? Мени

је то, просто, очигледно!

А сада из овога изведимо закључак. Ако сам се ја потпуно "одрекао" од ума, зашто се онда

мени чини "више" или "мање" непостижан било који појединачни догмат? Због чега би

вјера у једног Бога била прихватљивија од вјере у Тројицу? Ни због чега! Ако ја ништа не

постижем у Богу, онда не смијем да негирам ни јединичност Његову, ни двојичност, ни

Тројичност. Ја сам се већ унапријед сагласио на сваку могућност немогућег у Њему.

Консеквентно, ту припада и све што слиједи: и Тројичност, и Рађање Сина, и Исхођење

Духа. Све то - као и друге тајне о Богу - унапријед је укључено у општу, несумњиву

истину о непостижности Бога уопште.

И само површном уму се и даље може чинити реско противрјечје: 1 и 3 - Јединство Бога

при Тројичности Лица. А логичан ум унапријед допушта све и не може да побија ништа о

Богу, јер се одрекао од себе на самом почетку вјере. Вјеровати човјеку у било шта не

смета ништа - како ми сво вријеме разјашњавамо. Ако смо већ повјеровали, онда је

унапријед неопходно допустити све непостижно у најнепостижнијим нашим догматима.

Друго је питање: зашто ја баш у то вјерујем? Али то је већ друга ствар! Овдје ја само једно

тврдим: ум не прави препреку за чуда и тајне - чак их и захтијева од "иног", "другог",

"оног", "натприродног", "небеског" свијета.

То је савршено логично! Супротно од тога - је нелогично, неразумно, бесмислено.

Ето до каквих смо закључака, при томе - умом, дошли, разматрајући аргументе ума против

вјере: они су се сада усмјерили против самог ума и његових идолопоклоника.

Један архијереј, на основу властитог огромног ученог и духовног искуства, причао је нама,

студентима Академије, какав је пут он прешао. Испочетка је изучавао, како је било и

предвиђено, богословске науке. Затим, у Академији, одлучио је да детаљно и темељито

изучи философију, надајући се да ће у њој наћи разрјешење питања које је она сама

обећала да ће ријешити. Али, неочекивано и за самог себе, он је дошао до сасвим другог

закључка: показало се да философија, бесконачно се запетљавајући у тражењу одговора,

показала само властиту немоћ. На тај начин, ум је, може се рећи, уништио самог себе, он

је објелоданио своју неспособност у општим питањима, па и у питањима религиозним: о

Првоузрочнику свијета, о његовом настанку, о циљу постојања, о суштини ствари и др.

Али тај банкрот ума донио му је (владики) велику корист: од тада он више није тражио

одговоре тамо гдје се они наћи не могу, и чак је био захвалан уму за то што је сам

поткопао свој надувани углед. Тада се владика већ обратио ка другим источницима

истине, и прије свега - религиозним философима, то јест - светим оцима, гдје је и нашао

(заједно са Словом Божијим) и задовољење за ум, и мир за срце које је тражило истину.

Такав закључак ћу себи дозволити и ја: ми смо видјели како је ум својом логиком

разбијао, један за другим, каменове који су лежали на путу вјере, често је признавао своју

сопствену немоћ, и гурао нас да тражимо истину на другим путевима. И даље ће нам он

помагати у пројашњењу познања, и нас самих, и вјере.

Много сам пута ја благодарио Бога за то што се за мене разоткрила та немоћ ума; за то

што сам до очигледности увидио ноторну лаж сујевјерних интелектуалаца, по којој ум

кобајаги не дозвољава да се вјерује, која кобајаги не допушта никакве тајне и чуда, и по

којој су паметњаковићи кобајаги неизоставно предодређени да не вјерују. Лаж, лаж и лаж!

И зато - како сам већ говорио - давно сам престао да се плашим тајни и чудесног. Слава и

хвала Богу! И лакнуло ми је: буквално сам са душе збацио тешке окове, из непроходне сам

шуме изашао на слободну свјетлост Божију. Какво славље! И мислим: зашто нас, ономад,

нису учили таквој "слободи од ума", у семинаријама, у академијама?! Колико би тада

отпало сувишних мука, сумњи, недоумица, петљавина, таме, лажи! И како би се тада

просто и лако вјеровало у тајне. Или, у крајњој линији, како би било јасно да нам ум не

смета да вјерујемо. Рећи ћу и више. Ум би још давно постао - не непријатељ, него друг и

помоћник вјере. И тада би било јасно да нас је и тим даром - умом - даривао Бог, и то не

на штету, него на корист нашу; да нас ум не одводи од Творца нашега, него нас, напротив,

приводи к Њему; да он не руши тајне и чуда Божија, него их, баш напротив, ограђује од

лажних напада злих сила и исквареног срца глупих људи.

Сада ја могу спокојно да вјерујем у све. Напримјер, ако на литији читам: "Господи Исусе

Христе Боже наш, благословивиј пјат хљебов и пјат тисјач наситивиј, Сам благослови и

хљеби сија", - ја се више не збуњујем, као што је то било у духовној школи; јер сада

вјерујем: Син Божији све може! Стојим ли пред пријестолом и изговарам: "И сотвори убо

хљеб сеј честное Тијело Твоје", "Чашу же сију - честнују Кров Твоју" - ја се не бојим

радозналих, знатижељних питања својег ума: "Како то? А је ли то могуће?", јер знам да ум

чак нема ни права да поставља таква питања, него би требао да скромно ћути, пошто се ту

творе ствари које превазилазе не само ум људски, него и анђеоски. Сам Господ је рекао те

ријечи. Он их може и остварити. И нема препрека за вјеру!

Кад се прекрстим, када благосиљам у храму Божијем људе - знам да се кроз та видљива

знамења крста на њих спушта благодат Божија, и да то није обмана иза које нема ничега,

иза које је пусто... Не! Бог је и "ни из чега" створио величанствени свијет! Он све може!

Ја се овдје не дотичем још виших предмета вјере: Самог Бога, Тројичности, оваплоћења,

смрти, васкрсења и вазнесења Сина Божијег, Сашествија Светог Духа у облику огњених

језика; не сумњам у необичне дарове првим хришћанима, када су неписмени галилејски

рибари одједном проговорили на непознатим језицима, када је чак само њихова сјенка

исцјељивала болесне, када су они побиједили мудраце свијета и сву васељену... тих 12

простих рибара... Чудеса!

И не само да се не збуњујем, него се радујем, и славим, мада (или чак - управо због тога

што) "окајани[8] јесам човјек" (Рим. 7:24). А и како се не радовати? Послушајте, рођени по

духу читаоци, послушајте о томе... То сам негдје читао, а и сам сам то преживљавао

хиљаду пута...

Људи се "боје тајни". Не желе да их "признају"... Јадни, јадни људи! Жалосни слијепци,

који сами из својих душа избацују непребројиво и непроцјењиво богатство, каквом нема

равног у свијету, пред којим блиједи сва љепота и сладост земаљских ствари!

Али, помислите само, шта нам обећава "онај" свијет! Он открива и утврђује, прије свега,

да он постоји, да он ваистину јесте тај други, величанствени свијет. Боже! Каква радост!

Када Колумбо и његови морнари нису знали како да изразе своју срећу када се на видику

појавило копно, у одушевљењу су викали: "Земља, земља!"; како бисмо онда ми, вјерници,

морали да се радујемо и кличемо: "Небо, Небо!"??! Ако су Америку називали, и још је

зову, "Нови Свијет" - што је нетачно, јер ништа "ново" ту није нађено - иста земља, исти

грешни људи, иста болна "историја" ратова и борби човјечанства; онда ми, вјерници,

неупоредиво више и са потпуним правом можемо да зовемо: "Нови свијет; Свети се, свети

се, Нови Јерусалиме!" (Апок. 21-22 гл.) Да, пред нама је уистину "Нови" свијет, са новим

условима блаженог живота, са бесконачним постојањем вјечно блажених бића! Тамо нема

ни туге, ни нужде; тамо ни сунце није потребно, јер све замјењује Сам Агњец Божији,

Господ Исус Христос! Тамо човјек збацује са себе своју ограниченост простором и

временом, збацује своју дебелу и тешку тјелесност, као ларва скида стари омот црва,

радосно лети изнад прелијепих цвјетова и црпи из њих слатки нектар! Тамо више нема ни

борбе за "парче хљеба", за одјећу на голом и беспомоћном тијелу, за "животни простор" -

због којег се данас воде ужасно сурови ратови подивљалих људи.

То је тај, заиста "други" свијет, "Нови Свијет"!

И кога ће видјети тамо онај који буде достојан тог свијета? Не само своје блиске на земљи,

рођене, него и - неупоредиво славније великане светости и духа: праоце, пророке,

апостоле, хиљаде хиљада мученика и мученица за Христа, највеличанственије

подвижнике, иноке, стотине анонимних светих мирјана, дивне анђеле и Арханђеле,

херувиме и серафиме... А онда и Саму Пречисту Богомајку Приснодјеву Марију... Да би

Њу видио, чак се и преп. Серафим Саровски припремао неколико дана, као за догађај

запањујуће-прекрасни! О, Мајко Божија! Не лиши и мене, окајаног, да увидим то!..

Грешан, грешан сам ја! Али не одстрани и мене од оних који Тебе созерцавају, Пречиста!..

Ево, чак и ове минуте (пишем за Тебе, драги читаоче, а не да бих себе хвалио: знам да ми

скраме од рана не дозвољавају да се хвалим!) пишем о Њој, Преблагословеној, и тихо теку

слатке сузе из грешних очију мојих...

Прећутаћу о томе - како бих могао да увидим и Самог Творца мојега, Спаситеља и

Утјешитеља Духа!.. О, окајани сам ја човјек!..

Они који су о том свијету знали из властитог искуства - као Јован, Павле и многи други,

они су нама рекли да је "тамо" такво блаженство, које нити је око видјело, нити је уво

слушало и на срце људско није долазило (1 Кор. 2,9). Апостол Павле, који је то

созерцавао, четрнаест је година о томе ћутао, а онда је испричао да је видио то што се на

слабом људском језику не може ни описати (2 Кор. 12:1-4).

И - шта су пред тим сва блага земаљска! Цијели нови, блажени свијет тајни, чудеса,

преславних ствари се открива вјери нашој!

И заиста, не разумијем, па не разумијем: зашто то род човјечански над собом врши такво

духовно самоубиство, па хоће себе да ограничи само овом малецком планетом - Земљом,

њеним несавршенством и три аршина мрачног гроба који чека (мртваца), пуног похлепних

и гнусних црва!

Јадни, јадни људи!

И - сретни вјерници!

Јесте ли осјетили, драги друже, читаоче, каква је нама радост од вјере наше?

Јесте ли ви увидјели да смо ми бесконачно богатији и срећнији од невјерника? "Блажен је

онај који вјерује, топло је њему на свијету!" А тамо?! Ап. Петар, када је видио само Славу

Преображеног на Фавору Христа Господа, ускликнуо је у несватљивом усхићењу: "Како

нам је добро овдје!.. Направићемо три шатора: један Теби, један Мојсију, један Илији".

... Сам, од радости, није знао шта говори! А на себе, Јована и Јакова је скроз заборавио!

И тај свијет стварно постоји, као што - авај! - постоји и трећи свијет: пакао, са његовим

страшним становницима, бјесовима и грешницима... Да, - и он постоји исто тако

несумњиво, као што постоји и блажени рај... Овдје смо га само узгред споменули, и

оставимо га, за сада... А утјешимо се пред нама отвореним свијетом тајни и чудеса! О,

када би се њих могло удостојити!

А нада за то постоји. Сам Бог Се оваплотио, да би спасио и мене, грешнога!

Како онда не вољети те тајне, како им се не радовати?!

Али неки хоће, као Тома, прво да се увјере, да опипају: ама, да ли то заиста постоји он, тај

нови свијет? Путеви ка њему су отворени...

А ја ћу вам рећи да се мени никада није свиђала та радозналост ап. Томе: покажи Се! да

опипам! - И други "испитивачи" хоће исто то... А ја не! То паметњаковићима може да

изгледа чудно... И нека их, нека се чуде. Ја, пак, волим саму тајанственост тајни онога

свијета! Мени се свиђа ап. Јован, који се само приближио гробу Васкрслог и чак није хтио

ни да се распитује и да сазна шта је тамо, нити је ушао у гроб, него је већ "повјеровао" (Јн.

20:8). Зато ја исту ту тајанственост - које се боје паметни - чак и волим; то је факат мог

живота!

И Сам Господ је похвалио такве: "Блажени су они који не видјеше и повјероваше" (Јн.

20:29).

Хоћу, хоћу да будем са тим блаженим, а не са несрећним сумњичавцима и питалицама!..

Доста су за мене други питали: ја - нећу! У самој тајанствености има нешто привлачно...

Сјећам се, и св. Григорије Богослов је волио тајне. Има ту и неки дубљи смисао: ту је пут

ка блаженом осјећању и гледању тог свијетлог свијета. Али још није дошло вријеме да се

говори о томе.

Још увијек треба ићи дјетињим путем - путем ума и вјере. И пођимо по њему опет, као

што смо и до сада ишли!

Д) Једнакост путева вјере и знања: спознаја кроз откровење.

Сада нам остаје да уклонимо главни и најозбиљнији аргумент ума против вјере:

заштитници и поклоници ума тврде да се све, свако знање, стиче умом, а вјера - срцем. А

како је срце унапријед осуђено, као "тамно" и "неразумно", и како се за ум мисли да је

свијетао и ауторитативан, одатле се извлачи закључак у корист знања, против вјере. И то

предубјеђење стоји тврдо до дан-данас, као нешто неспорно. И чак се у нашем

православном Катехизису каже да је знање ствар првенствено ума, мада утиче и на срце, а

да је вјера плод срца, мада утиче и на знање.

Дозволићу себи да се не сагласим ни са једним ни са другим. Моја запажања, а

дјелимично и философија XVIII и XIX вијека, навели су ме на сасвим друге закључке, који

не понижавају ни путеве вјере, ни путеве знања, и који оба обједињују у општи метод

спознаје ствари. Овдје ћу морати да се дотакнем разјашњења начина спознаје предмета

вјере и знања, што припада специјалној грани философије - гносеологији. И раније сам то

спомињао: сада ћу причати подробније.

Колико је мени познато, до сада су у вези са тим питањем постојала два главна правца.

Један се састојао у супротстављању вјере знању, као различитих путева спознаје, при чему

су вјерујући мислиоци остављали себи право на вјеру посебним путем (срцем, лично

проживљеним искуством), путем који је паралелан уму (а ум иде путем знања), док су

невјерници негирали свако достојанство и вриједност тог, религиозног начина спознаје, и

признавали само рационално знање.

Други правац је и у богословљу захтијевао потчињење вјере знању и тражио да се све

докаже и објасни. Тај су метод увели у религиозне науке, како смо ми не једном о томе

говорили, сматрајући, у најбољем случају, да је ум слуга вјере, да је "философија слуга

богословља", како су се изражавали богослови - сколастици.

Загледајући се дубље у оба ова правца, ја и у једном и у другом видим дио истине, али у

оба још више видим исту ту неиживљену испрепаданост од ума, знања, науке и т.д.

Неспорно је да ум може да послужи вјери. Сва досадашња наша запажања то потврђују.

Али питање је - у којем обиму, којим својим способностима и у којим границама ум

уопште може да дјелује у области вјере. Ја одлучно тврдим да ум уопште и никако не

може разумјети или објаснити предмете вјере по њиховој природи, или у њиховој

суштини. Вјера је у потпуности надрационална. Ум може само да врши припремне радове

за вјеру, или да послије ње прави логичке закључке. Због тога он не само да не може бити

господин над вјером, него чак не може бити ни њен слуга. И када је сколастичко

богословље, користећи ум, мислило да су и у стварности предмети вјере од тога постајали

разумљиви, правило је огромну грешку са самообманом: истине вјере су и послије тога (и

слава и хвала Богу због тога!) остајале - и остају - једнако непостижне за природни ум. Ни

Бог, ни Тројичност, ни Дух Свети, ни благодат Тајанстава, ни оваплоћење, ни васкрсење

Христово, ни загробни живот, ни житељи неба, ни рај, ни пакао, нити ишта друго у вјери -

ни у каквој мјери не подлијеже анализи и спознаји ума. У акатисту Мајци Божијој речене

су, између осталих, дубоке ријечи о Њој: "Ти - Свјетлост (Христа) неизречено родивша, а

еже како, ни јединого же (никога) не научивша". Зашто? Зато што је то и за њу био факат

истине - али факат који превисује чак и њену спознају (ум). "Всја паче смисла"[9], - пјева

Црква на Богородичин дан. И то и јесте основа учења Цркве о предметима вјере: "Све је

изнад смисла", разумијевања. Сколастичко, пак, богословље се још бојало (и дан-данас се,

авај, боји) ума, те га је зато насилно ангажовало у улози која њему уопште не лежи - да

помаже вјери, а било би правилније рећи, да штити (према мишљењу сколастика!) такву

"немоћну" и "незаштићену" млађу своју сестру - вјеру! Али од те медвјеђе услуге испала

је само велика штета: заштитник (ум) је себе уздигао као господара над својом "сестром"

вјером. А пошто је он није могао (нити може) да заштити како ваља, па је у том смислу

само правио промашаје, паметни противници вјере су убрзо увидјели лабавост аргумената

незаконитог адвоката - ума, и почели су да раскринкавају његове неосноване, надуване

тезе. Познато је, напримјер, да је Кант показао логичку неоснованост такозваних "доказа о

постојању Бога". А нас су, авај, у семинаријама, а и послије, учили тим доказима, као

непобитним и непобједивим истинама!

На сличан начин ја размишљам и о другом правцу: о супротности знања и вјере. Ту има

више истине. Ови мислиоци су видјели немоћ ума у области вјере, тачније - у његовим

објашњењима догмата вјере; зато су га и одвели у страну, штитећи право вјере на своје

посебне путеве спознаје. И наш је Катехизис у овом случају више у праву од сколастике.

Ипак, и ту се назире страх од ума: њему се одаје своје уважено, посебно мјесто, које није

налик на пут вјере; а вјера се намјерено ограђује од тог опасног сусједа специјалном

оградом - (теоријом) паралелизма путева: ти се мени, де, не мијешај, нећу ни ја теби, ићи

ћемо свако својим путем! Нећемо се свађати о нашим врлинама и предностима, него ћемо

уважавати једни друге, и сви ћемо бити срећни и задовољни. Слобода вјере, при слободи

знања.

Наши су путеви - разни!

Наизглед, то је у суштини правилно, а и за вјеру је практично, корисно и удобно.

Али није такав наш ум, да би се лако смирио и предао своје позиције! Тим прије, што су га

вјековне навике господарења над свим спознајним материјалом превише убиједиле у

његову тобожњу снагу. И зато невјерујући "паметњаковићи" никако нису хтјели да

пристану на такво ограничење и раздјељење сфера ума и вјере, него су по старом

захтијевали потчињавање вјере уму. У супротном, пак, случају - за који су повод давали

сами заштитници паралелизма признавањем да ум не може судити вјери - сва религиозна

област је постајала ништавна, нестварна. А паралелизовану богословску науку су

називали "тамном мистиком", "средњим вијеком", чак и "мрачњаштвом". "Паметни"

нихилисти су замишљали да су из битке изашли као побједници.

Уствари, они немају никакву надмоћ над вјером - у путевима спознаје; него, баш напротив

- вјера нема ама баш никаквог разлога да се снебива пред знањем и да се у страху ограђује

од њега теоријом паралелизма. Ствар је у томе, по мом мишљењу, што су путеви

такозваног знања и вјере савршено једнаки према начину спознаје: они су - исти. Само су

предмети и органи спознаје различити. Управо то ја и хоћу овдје да покажем - користећи

се при томе истим оним нашим умом. Ако ми пође за руком да покажем истинитост трећег

правца - гносеолошке идентичности путева вјере и знања, тада уму више неће падати на

памет да се уздиже над вјером, а њој да се понижава и ограђује од ума.

Шта је то, уопште, "знање"? Обично се мисли да се под том ријечју подразумијева само

интелектуални пртљаг; заправо, није тако. Под знањем уопште треба подразумијевати

спознају сваке врсте, ма каквих се она питања тицала и ма каквим путевима се она

стицала. Љепота свијета и човјека не спознаје се умом, него непосредним опажањем - то и

јесте наше "знање" о њој. Мириси, укуси и друге спознаје које обезбјеђују органи наших

чула - такође су знање. И предмети вјере, које ми прихватамо, увећавају обим наших

знања, спознаја, истина. Са те стране, да тако кажемо, са стране садржаја, са стране

материјала који је ушао у нашу душу, у наше искуство - вјера је знање. И потпуно

неправилно рационалисти под знањем подразумијевају само рационално доказане тврдње.

Али ми сада говоримо о знањима управо са гносеолошке тачке гледишта: са тачке

гледишта начина стицања знања. Баш су се ту стари рационалисти и гордили над вјером:

они, кобајаги, све разумијевају и прихватају умом, а вјера је, као, неразумна. Такво

мишљење о уму је лажно.

Ја тврдим да се велики и основни дио наших спознаја не стиче умом, него непосредним

опажањем. Данас постоји цијела философска школа реал-интуитивизма (Лоски, Франк),

али се ми нећемо удубљивати у њена сложена расуђивања, и овом питању ћемо

приступити много простије, анализирајући наше сопствено искуство, на којем, на крају

крајева, стоје и најсложенији философски системи.

Огромну количину спознаја о свијету који га окружује човјечанство је добијало, и добија,

непосредно, мимо ума: простор, вријеме, свјетлост, боје, укуси, звуци, тврдоћа, тежина и

т.д. и т.д. - све то нама уопште није дато рационалним путем, него кроз одговарајуће

органе чула. Кад не бисмо имали неки од тих органа, или би он био покварен, или би се

десило да од њега не добијамо сигнал о опажању предмета, ми не бисмо могли имати

никаквог знања о њему, мада би овај несумњиво постојао. Узмимо примјер, свима познат

још из дјетињства. Слијепцу причају о бијелој боји, а он пита - каква је она. Говоре му: као

снијег. Значи - хладна? - и т.д. И колико год да се слијепцу објашњавају боје, он са свим

својим умом ништа не може да "разумије", зато што сам није видио, зато што сам није

непосредно опазио и доживио боју, зато што не посједује орган вида.

Код неких је орган перцепције покварен - ни тада никакав ум не може помоћи. У

физиологији је позната мана вида која се назива "далтонизам". Такви људи не виде неке од

боја. Ја сам лично знао једног медицинског техничара који никако није могао да распозна

зелену боју: за њега је то била сива, као боја камена на мосту. И ништа му није могло

помоћи.

Или: ја имам одличан вид, или истанчан укус, али до сада нисам нешто пробао. Ум ми ту

нимало не може помоћи. Напримјер, ако никад у животу нисам пробао мед, мени његов

укус не могу објаснити никаквим ријечима и појмовима.

Исто тако нам се не може објаснити ни мирис цвијећа, ни гласови птица пјевачица, нити

ишта друго што ми лично нисмо доживјели. А оно што смо доживјели, или чему смо

повјеровали од искуства других - то постаје материјал у нашој души, над којим тек потом

оперише ум: упоређује, комбинује, прави закључке, претпоставља и т.д.

Са те стране, ум није извор знања, него његов корисник. Његов је задатак, да тако кажемо,

службени. То је машина која прерађује већ готов материјал, који смо добили сасвим

другим путем, непосредно. Таква је, у суштини прилично скромна, улога ума. Он и у

овом, природном свијету, не даје нама "знања", него их само комбинује и послије прави

закључке, понекад, ипак, генијалне...

Знања се, пак, стичу искуством, или интуицијом, или непосредним опажањем.

Сада се загледајмо мало подробније у процес тог источника знања - искуства. Шта је оно?

Шта је то "непосредно опажање"?

Опет ћемо узети једноставан примјер. Ја "видим" зелену боју дрвета. Шта то значи? Ја

имам орган вида, или опажања - око. Око је отворено, т.ј. спремно за опажање. У њега

упада зелена боја од предмета (крошње, фарбе) - али не сам предмет, него његова особина,

која дјелује на орган који опажа; зато се може рећи да се предмет познаје кроз непосредно

дјеловање своје на онога ко га опажа. Или другачије: предмет открива себе кроз дејство

извана. Ако се дрво не покаже, ако се оно не открије у пољу које дјелује на наш орган

опажања - ми нећемо, ма колико се загледали, ништа видјети, зато што ништа не дјелује

на нас.

Дакле, суштина спознаје јесте у непосредном дјеловању битија на нас, или у

самооткровењу, у откровењу, у откривању, у приказивању, у показивању, у јављању њега

нама. За моје размишљање највише одговара термин откровење, па ћу надаље њега и

употребљавати.

Шта је, пак, важније од те двије стране спознаје: то што предмет својим откровењем нама

дјелује на наше опажајне органе, или то што они опажају то дјеловање? Наравно, обје су

оне важне; без било које од њих спознаје нема. Али је откровење објекта ипак важније од

субјекта који га опажа. Онај који опажа објекат у овом случају је пасивна страна, а

активна, дјелатна страна јесте предмет који нам се открива. Зато се може рећи да спознаја

није толико интуиција, или непосредно откровење, колико је она самооткровење битија,

које у нама изазива одговарајуће осјећање, или перцепцију.

Такав је општи закон спознаје природног свијета: непосредно откровење.

Консеквентно, и у спознаји свијета уопште, није наш ум тај који дјелује, него сам свијет

дјелује (при томе, мимо ума, непосредно) на наше органе перцепције.

Дакле, ум уопште нема чим да се дичи: у стварима спознаје свијета он уступа чак и пред

природним "чулима"; још више он одлази на задњи план пред самим битијем, које само

себе открива, а не по захтјеву ума. Да предмета нема, он се не би могао спознати. Колико

год да напрежеш око, ако му се звјездица не "открије", ако не дјелује својом свјетлошћу на

њега, око ништа неће видјети.

Може се рећи и другачије: спознаја јесте проживљено искуство, т.ј. опет, упркос свему,

она није рационална, умна представа, него непосредно осјећање битија. И, заправо, само

таква, т.ј. унутрашња, "утробна" перцепција и јесте права спознаја, или поимање. Људи

веома често под "разумијевањем" подразумијевају умни процес; али то није право и

стварно разумијевање, - то је само мисао, меморија, представа, расуђивање о појму, али

није и само поимање, разумијевање. Поимање је ствар унутрашња, ствар личног искуства.

То доказује и сама ријеч "појам", "појмити". По-имање, пој-мити, значи по-имати, за-

имати, стећи, прихватити, "у-себе-примити". Потпуно је очигледно да се том ријечју

означава унутрашњи процес приобретања, стицања, добијања нечега: предмет нама даје

себе, даје се нашем опажању. Ја сам окусио мед: он је себе дао мени, и ја сам га својим

чулом "прихватио", и тек тада га "појмио".

Ум није способан да то учини, зато он, сам по себи, ништа, у суштини, и не "поима"

зауправе. Његова улога уопште није примарна, није основна. И због тога паметњаковићи

потпуно безразложно њега тако страшно прецјењују: то је огромно прецјењивање, лажно

и злоштетно!

Таква су моја размишљања о спознаји уопште у овом свијету: спознаја јесте непосредно

откровење битија нашим органима перцепције. Укратко: пут спознаје је у - откровењу.

И ја нисам усамљен у таквом закључку. Инострани философи у својим дјелима говоре о

"инстинкту", упркос претходном рационалистичком философирању. Ја сматрам да је

много ауторитетнији и вјеродостојнији представник таквог правца у философији наш

руски научник, философ Николај Онуфријевич Лоски. (Из његових текстова) ја ћу да

наведем одговарајуће пасусе, да се не би некоме моја расуђивања учинила као аматерско,

површно дилетантство. У својој књизи "Основи интуитивизма" (1-372 стр.) он овако пише

о спознаји: Субјективни идеализам.

"Људи који се замишљају над питањима теорије знања, неријетко су склони да тврде да се

непосредно искуство (емпирија) формира само од личних, индивидуалних стања

спознавајућег субјекта" (курсив је ауторов, свуда). Али философ Лоски није сагласан са

тим: нама је загушљиво у уској сфери "ја"; ми хоћемо да изађемо на безобалну пучину

стварности, онако како она постоји независно од особина нашег "ја" (стр. 3).

"За сваког ко је увјерен да знање прониче у суштину ствари, ниче мучно питање: зашто

онда философија у свом многовјековном развоју не само да није то доказала, него је, чак,

напротив, широко развила у нама склоност ка субјективном идеализму" (стр. 4), т.ј. да је

свијет који ми спознајемо само свијет наших представа.

ШТА ЈЕ ТО ИНТУИТИВИЗАМ?

"Разматрајући ове процесе, процесе такозване унутрашње перцепције, не може се не

примјетити да се они карактеришу присутношћу објекта у самом процесу знања, и да без

тог услова ми не бисмо имали никаквог знања о нашој душевној дјелатности... објекат

знања је иманентан процесу знања. То је - прва тврдња интуитивизма"... (63).

Друго. "... знање је преживљавање, упоређивање са другим преживљавањима" (66); ...и,

као такав, (објекат знања, као објекат који се познаје) "мора се налазити у самом том

процесу упоређивања" (67).

"Ако... као објекат знања служи само упоређено преживљавање, то значи да се објекат

познаје управо тако, какав он јесте", "сама та ствар у оригиналу" (68).

Овдје постоје двије стране: "не-ја" и "ја", - "или осјећање субјективности и преживљавање

транссубјективности"... (69). "Ја" и "не-ја" дубоко се разликују један од другог,

диференцијација тих двају сфера - и свјесно, и несвјесно - руководи свим нашим

понашањем"... (69).

Та "моја" преживљавања су "дата мени" од свијета "не-ја" (70).

И "сложено, мада не и диференцијално клупко идеја одмах се појављује у пољу свијести,

као по наиласку одозго"... има карактер "датости мени". "Такве су религиозне екстазе и

молитвено удубљивање у божанствени свијет. Таква су преживљавања која улазе у састав

моралног и правног живота" (72).

"Таквих стања, која су обојена преживљавањем "датости" и која, консеквентно,

сачињавају свијет "не-ја", има толико много, да се поставља питање, преостаје ли ишта за

наше "ја" (73).

"Свијет "не-ја" спознаје се исто тако непосредно, као и свијет "ја". Разлика је само у томе

што се у случају знања о унутрашњем свијету и објекат знања и процес упоређивања

налазе у сфери "ја", а приликом спознаје вањског свијета објекат се налази изван "ја", а

упоређивање његово се одвија у "ја" (76).

"... Живот вањског свијета ја дат спознавајућем "ја" исто онако непосредно, као што је

непосредан процес његовог сопственог унутрашњег живота" (77).

"Ми ћемо ту непосредну спознају (ја бих рекао - опажање. - М.В.) вањског свијета

називати термином интуиција, а такође и термином мистична[10] перцепција" (77).

"Успоставља се важна, са тачке гледишта спознавајућег субјекта, разлика (ја бих овдје

додао: "само",- М.В.) двају сфера транссубјективности" (ја бих рекао "предмета". - М.В.)

(77).

"Сав свијет "не-ја", укључујући и Бога ... спознаје се исто тако непосредно, као и свијет

"ја" (93).

"На крају XIX вијека појавило се довољно много философских праваца који утврђују

једнаку непосредност (курсив мој,- М.В.) знања о "ја" и "не-ја" (94).

"Знање никада не бива трансцедентно, али из тога уопште не слиједи да се оно ограничава

сфером живота субјекта који спознаје..." (94).

"Искуство у себи, такође, садржи и не-чулне елементе... Противрјечност (ја бих рекао

"супротност", разлика.- М.В.) између не-чулног и емпиријског знања је чиста предрасуда:

оно што је изнад чула није изнад емпирије" (96).

На овоме ћемо се и зауставити у цитатима. Како је читалац лако увидио - у суштини

наших погледа, па чак и у терминологији - огледа се не само потпуна сличност, него и

идентичност. Међутим, ја сам ишао властитим размишљањима, и тек сам послије

прочитао професорове "Основе интуитивизма".

Намјерно сам се распространио са овим дугим цитатима. Сада критичари "инстинката" и

"чула" неће смјети више да кажу да је интуитивизам, или, по мојој формулацији,

"самооткровење битија", фалсификат необразованог човјека; не, то је и цијела философија

специјалисте свог предмета, бившег професора СПб универзитета.

А ево и једног другог свједока интуиције, човјека неправославног. Његов чланак "Научне

забиљешке" штампамо овдје у потпуности.

"НАУЧНЕ ЗАБИЉЕШКЕ"

Несвјесно стваралаштво

Познати француски математичар Жак Адамар је недавно, пред свој повратак из Америке у

Париз, издао књигу под називом "Психологија открића у области математике" (на

енглеском језику). Већи дио књиге је посвећен углавном питању о улози несвјесног

стваралаштва у математичким открићима. Цијели низ факата и тврдњи које су наведене у

овој књизи од интереса су за схватање механизма несвјесног душевног рада уопште.

" ....Данас се може прихватити као неспорно да, упоредо са свјесним радом човјековог

психичког апарата, постоји и несвјесна дјелатност мисли. Ствари стоје овако: као да душа

ради мало свјесно, мало несвјесно, и као да постоји комуникација између свјесних и

несвјесних процеса: из области свијести мисао прелази у област несвјесног, гдје наставља

да ради, да би се послије, удружујући производе и једне и друге мисли, вратила у област

свјесног, и обратно. Или: процеси душевне дјелатности се могу представити у облику

сарадње двају душа, свјесне и несвјесне; у облику, дакле, сарадње, чија цјелокупна

дјелатност и испуњава наш живот.

У многобројним, па и најбаналнијим случајевима, свјесни рад мисли налази свој

продужетак у несвјесном раду. Ђаци знају да, када нешто морају да науче напамет, они то

пред спавање прочитају неколико пута, без посебног напрезања; сљедећег дана ујутро они

су у стању да без сувишног напора напамет понове сву пјесму, као добро научену. У сну,

несвјесним путем, настављао се рад учења напамет.

У другим случајевима, много интересантнијим, а помало и загонетним, на јави, а понекад

и у сну, одвија се стваралачки рад, дешавају се открића, или ничу идеје оригиналних

изума.

Може да се деси да се послије дугих, замарајућих и безуспјешних трагања, када се о

проблему уопште не размишља, његово рјешење појави изненада, буквално у озарењу

муњом. Може да се деси да се истина открије, као у нагађању, без доказа и без видљивог

логичког процеса; и да послије, у току многих година трају трагања за доказом откривене,

несумњиве истине. Може да се деси и да се истинито откриће деси као резултат

резоновања која ће се касније показати као лажна. Може да се деси и да рјешење проблема

у процесу рада над важним открићем или изумом буде дато у сну, при чему - у

драматизованом облику. Може да се деси и да производи стваралаштва настају

"интуитивно", без свјесних логичких операција.

Ево неколико примјера који могу да послуже као илустрација механизма несвјесног

стваралаштва.

Чувени француски математичар Анри Пуанкаре причао је како је он дошао до открића

важне математичке теореме о "Фуксовим функцијама". Овдје није битна сама теорема,

него услови у којима ју је он открио. У току двије недјеље он је безуспјешно ломио главу

над својим проблемом; дошао је до закључака који су се касније показали као лажни.

Једне вечери он је, насупрот свом обичају, пио црну кафу, и послије тога дуго није могао

да заспи. Одједном - идеје су почеле да се роје у глави. Десило се да је "набасао" на

почетак рјешења. Али то је био само први корак. У то вријеме је морао да пође из Кана,

гдје је живио, у Кутаис, гдје је учествовао у једној геолошкој екскурзији. За вријеме

путовања Пуанкаре је потпуно био заборавио на свој математички рад. Када је стигао у

Кутаис, ушао је у омнибус да заузме мјесто. Када је стао на први степеник омнибуса,

потпуно "изнебуха", без икаквог претходног размишљања, био је озарен мишљу о

оригиналном методу рјешења свог проблема. И то је било велико откриће. Пуанкаре није

имао времена да провјери резултат; у омнибусу је продужио прекинути разговор. Али је

био увјерен да је на циљу. Провјера је то потврдила. Научник је у миру продужио своја

истраживања. И опет - безуспјешан труд. Обесхрабрени Пуанкаре предао се другом послу.

Али, гле, једног јутра, за вријеме шетње, идеја коначног рјешења надошла је одједном, са

истим карактером магновења, изненадности и тврде убијеђености у своју исправност.

Говорећи о стању узбуђења које је преживио те бесане ноћи послије испијене кафе,

Пуанкаре додаје: "Ја то замишљам као да онај који ствара - присуствује властитом

несвјесном раду, који је дјелимично постао доступан поимању, захваљујући супер-

побуђеном стању, мада и у неизмјењеној природи".

Други чувени математичар, Гаус, прича како је он, у току многих година, безуспјешно

себе тјерао да докаже једну аритметичку теорему. "На крају крајева, - писао је он, - прије

два дана сам нашао рјешење, али не захваљујући сопственим напорима, него по Божијој

милости. Загонетку сам ријешио као у изненадном бљеску муње. Сам ја нисам у стању да

кажем каква је идеја-водиља учинила да успијем".

Хелмхолц у једном свом говору (...), такође признаје факат изненадних и самониклих

аката стваралаштва и озбиљних открића. Њему припада изрека: у шаблонима штампарије

налази се сва могућа мудрост човјечанства; треба само умјети из слова комбиновати

ријечи и реченице. Како се са овом идејом уклапа факат несвјесног стваралашта?

Многи физичари и хемичари у историји властитог стваралаштва сјећају се сличних

случајева изненадних "откровења". Према психилозима, то је појава општа за све врсте

открића и изума. Грахам Волс такав изненадни "напад" надахнутог стања дефинише као

"илуминацију", или просијање; њему обично претходи период "инкубације", у којем

свјесни рад бива прекинут и сиже као да се на извјесно вријеме заборавља.

Дотична појава се уочава не само у области научног стваралаштва, него и у умјетности, у

идејном стваралаштву уопште. У неком привилегованом тренутку, одједном и неизвјесно

како, пред мисаоним екраном се појављује магично богатство идеја. То су моменти

"надахнућа".

Русо прича како је ишао у посјету Дидроу, који се тада налазио у затвору у Венсенској

тврђави. Било је љето. На путу се зауставио у шуми, под дрветом, и присјео да одахне. Ту

га је буквално обузело необично мноштво идеја, и то у таквом изобиљу, да је "могао

цијеле томове да напуни само њих излажући". То је трајало, вјероватно, само неколико

секунди. Шчепао је биљежницу, али је успио да запише само незнатан дио тог берићетног

рода мисли које су га посјетиле у тренутку надахнућа.

У једном Моцартовом писму се описује како су код тог великог композитора изненада и у

енормном изобиљу ницале музичке идеје, у бесаним ноћима или у вријеме шетњи.

Композиција се у једном магновењу раскривала пред његовим умјетничким погледом, у

свој својој пуноћи и у свом својем бљеску.

Француски пјесник Пол Валери, са своје стране, описује тренутке када надахнуће озарује,

као муња, стваралачки рад, и тиме производи одговарајући ефекат.

Овдје се може поставити питање - у којој мјери пробљесци стваралаштва наступају, мада

и несвјесно, али ипак само као посљедица претходне, дуге, несвјесне дјелатности? И у

којој мјери учествује свјесна дјелатност, која је необично интензивна по својој брзини,

захваљујући чему се не примјећује секвенцијална постепеност стваралаштва?

Познати су (на први поглед) парадоксални случајеви када се истине које захтијевају

сложену логичку дјелатност откривају као да су случајно "погођене", без доказа, или када

се истина открива као резултат погрешних доказа или нетачних премиса. Такви факти се

сврставају у област "интуиције".

Француски математичар Фермат (или Ферма) открио је једну важну аритметичку теорему

коју је записао на маргинама рукописног превода дјела грчког математичара Диофанта.

Формулацију теореме Ферма прати примједбом да недостатак мјеста на пољима рукописа

не дозвољава да се да доказ теореме.

Фермат је живио у XVII вијеку. Тек послије његове смрти нађени су његови рукописи. Од

тог времена наставља се тражење потпуног доказа његове теореме. Све упућује на то да је

теорема Фермата исправна, с обзиром да је било доказано да је дјелимично примјењива.

Али како је теорему открио Фермат?

Чиста математика не допушта хипотезе. Ипак, често зна да се деси да математичари

"осјете" истинитост неког свог закључка, "нањуше", наслуте га, али нису у стању да га

докажу. У таквим случајевима, откриће се назива "хипотеза". Такав случај се десио у

математичком животу Бернхарда Римана, када је он, без доказа, формулисао једну

аритметичку теорему. Са њом је постигао важне резултате, али није дао доказ. Послије

смрти ученог математичара дуго су се мучили над проблемом Римана, и тек послије

цијелог низа открића су нашли неке доказе, мада не све. Сматра се да је "хипотеза" Римана

вјероватно исправна. Ствар је у томе што је Риман формулисао математичке истине чије је

дефинисање захтијевало знање чињеница које њему нису биле познате, и не само њему,

него и цијелом свијету који је живио у његово вријеме.

Познати руски математичар Чебишев, изучавајући проблеме географских карата, такође је

објавио једну интересантну теорему без доказа. Послије много година доказ је дао један

њемачки математичар.

Француска је класична земља изузетних математичара свјетског реномеа. Међу њима се

налази и Еварист Галуа, чија је судбина изузетно трагична. Ватрени републиканац, он је у

својој двадесетој години погинуо у несрећном двобоју који је имао политички повод.

Прије тога је предао Академији Наука оригинални меморандум, који је ова одбацила због

његове "нејасности". Ноћ пред обрачун, неколико сати прије смрти, у писму, ужурбано

написаном, Галуа помиње своју новооткривену теорему, и при томе на маргинама

странице додаје: "Немам више времена". Идеје Галуаа су биле потпуно заборављене, и тек

петнаестак година послије његове смрти научници су се упознали са радом који је

Академија одбацила, да би са задивљеношћу увидјели сву дубину нових идеја које је тај

рад садржао и које су представљале праву револуцију у вишој алгебри. Али оно што је

најинтересантније - то је да теорему коју је млади Галуа формулисао у предсмртном

писму, данас јасну математичарима, никако нису могли да схвате научници који су

живјели у његово вријеме. И тек су четврт вијека касније дефинисани принципи који су

служили као основа за његову теорему. Да ли је те принципе знао Галуа, који је тада, у

суштини, био још готово дјечак? Или је - што није мање чудесно - откриће тих принципа

било за њега акт несвјесног стваралаштва, јер их у писму не спомиње?

Нама остаје још само да поменемо и друге загонетне појаве које улазе у област несвјесног

стваралаштва, као што су открића и изуми у току снова, открића истине као очигледног

резултата погрешних претпоставки и као могуће посљедице сугестије. И видјећемо у

коликој мјери је дозвољиво да се оне доводе у везу са неким тезама физиологије и

психологије у области истраживања механизма несвјесног стваралаштва..."

А сада пређимо на разматрање начина религиозне спознаје, тј. вјере. Не једном смо

објашњавали да у вјери, у спознаји или у опажању предмета другог свијета нема мјеста за

ум и његову силу. А послије разјашњавања природе спознаје природног свијета видјели

смо да чак ни ту он није извор спознаје, него да и ту има секундарну улогу. Видјели смо

да се чак и ствари из овога свијета спознавају "унутрашње", интуицијом, или, да тако

кажемо, "чулом", "осјећањем". Јер, исто оно за шта су "паметњаковићи" навикли да

оптужују вјеру - да, наводно, она живи "срцем", или неким посебним чулом (осјећањем) -

може се рећи и за спознају природног свијета. И вјера због тога нема никаквог разлога да

се понижава и унижава пред умом, зато што и вјера и ум дјелују на исти начин:

непосредном перцепцијом, или унутрашњим осјећањем проживљеног искуства, или, како

обично говоре за вјеру, "срцем". Када се надаље удубимо у процес религиозне спознаје,

увидјећемо потпуну идентичност (у начину спознаје) вјере и знања. Ако смо се увјерили

да је основна форма спознаје откровење, онда то исто важи - ни више ни мање - и за свијет

натприродни. Баш тако.

Одакле и како ми "знамо" нешто о Богу? На то питање у вјери и богословљу је већ давно

дат одговор: из "Откровења". Шта то значи? То прије свега значи да није сам човјек

измислио предмете вјере, него су му они дати извана, од натприродног битија; затим, не

спознаје и не зна он својим умом и не поима он умом тај "други" свијет, него га опажа,

такође, искуством, емпиријом, непосредним "осјећањем", које на себи опажа и

преживљава дјеловање "другог" битија које му се открива.

За почетак ћу да се оградим: не добијају сви људи у једнаком степену то откровење;

допустимо да су на то способни само религиозни људи, посредници. Али то за наше

разматрање нема никаквог значаја. Нама је важан процес њихове спознаје, о којој они

потом причају другим. Какав је, онда, тај процес, или метод?

Када читамо Стари Завјет, слушамо: "јави Се Бог" Авраму; "показа" Себе, мада и

прикривено, Мојсију; Исаија и Данило "видјеше" Бога и славу Његову; ап. Павле "чу"

неизречене ријечи када би вазнесен на "треће небо". Значи, све то није било постигнуто

умом, него само непосредним искуством. Какво је то "искуство"? Човјек није сам

проникао у тај свијет, него му је било дато откровење о њему. То јест, Сам Бог је

откривао Себе људима који су тога били достојни. Човјек има неки орган перцепције

натприродног битија, који се обично зове "срце", мада би тачније било да се каже "дух",

"разум" (а не "ум"), на грчком - - то је виши вид, или дио, човјековог бића, виши

од душе () и тијела (). Том се органу открива Божанство. Како? Бог, Сам Себе,

или Свој Божански свијет, "показује" човјеку, тј. "открива" му га. И тада се одвија стварна

спознаја, или "по-имање", или перцепција другог свијета. У том смислу се и говори у

Писму: Бог му "се јави", он "видје Бога". Тако су добијали откровења пророци и апостоли.

Тако чак и Сам Богочовјек, Господ Исус Христос, говори о Свом познању: "Ја говорим

што видјех од Оца Својега; а ви (јудеји) чините што видјесте од оца својега"; "Ваш отац је

ђаво" (8:38,44). "И не познајете Га, а Ја Га знам; и ако речем да Га не знам, бићу на вас

налик лажов; Него Га знам..." (8:55).

А тек онда Господ Исус Христос "открива" Оца другима: "Открих име Твоје људима" (Јн.

17:6). "Показах им (ученицима) име Твоје и (још) ћу да покажем" (17:26). "Оца не зна нико

до Син, и ако коме Син хоће да открије" (Мт. 11:27). Сам Христос је већ открио и Себе и

Своје знање о том свијету ученицима. И они су испочетка примали "на вјеру", т.ј. из

повјерења према Спаситељу, а сами, својим умом, нису могли ништа суштински да

"појме", да стварно то прихвате. И ми не једном читамо у Јеванђељу "они не разумјеше"

(Мк. 9:32; Лк. 18:34). Између осталог, нису разумијевали шта значи "васкрснути из

мртвих" (Мк. 9:10). Нису схватали ни да Писмо говори баш о Христу. И зато је био

неопходан неки додатни начин, да би они заиста могли да реално нешто прихвате или

"појме". Шта је то било? Неко унутрашње озарење, или самооткровење Бога и

натприродног свијета кроз Духа Светог, или непосредно, Самим Исусом Христом, или

Оцем. Напримјер, када је Спаситељ питао апостоле: "А ви шта мислите ко сам Ја?", Петар

је одговорио: "Ти си Христос, Син Бога Живога". Христос је потврдио и похвалио га; али

је додао да њему нису "плот и крв" - т.ј. природни ум, плотска чула - омогућили да увиди

и појми ту истину, него "Отац Мој, Који је на небесима" (Мт. 16:17). И још: "Нико не

може доћи к Мени (чак ни повјеровати), ако га Отац не привуче..." (Јн. 6:44). Када дође

Утјешитељ, Дух истине, Он ће открити ученицима све и "свједочиће" о Божанствености

Исуса Христа (Јн. 15:26). Зато и апостол говори: "Нико не може назвати Исуса Господом,

него само Духом Светим" (1 Кор. 12:3). И када ученици нису схватали Писма, Христос,

неким тајанственим начином "отвори им ум да уразумију Писма" (Лк. 24:45). А када Се

преобразио пред три изабрана апостола на Фаворској гори, открио им је "неку Зору

Божанства" Свог, како пјева Црква. Све су то различити видови откровења. То није

обичан вид и гледање природним очима; то је унутрашње озарење, које се унутрашње и

опажа и прима, созерцава. Јер, и други су "гледали" Спаситеља очима, а нису видјели

Његово Божанство; на крају су Га распели. На Tавору, да се неко са стране и нашао са три

апостола, не би увидио славу Преображеног Господа. И пратиоци апостола Павла, тада

још увијек Савла, чули су само Павла како говори, али не и Христа, мада је чак и њима,

ипак, било дато да виде "свјетлост"; а то није била обична, природна свјетлост (Дјела, 9:7;

22:9).

Без тог унутрашњег озарења, или самооткровења, спознаја натприродног свијета ће бити

само словесна, умом, може се чак рећи да ће она бити као "празна". То чак и није

"познање", него само "прихватање по повјерењу". Наравно, и то се зове "вјера", али само у

првобитној, почетној својој форми. Стварна, пак, вјера већ прелази у (духовно) "знање"

или "созерцавање". Али то је, већ, због тога што се свакоме даје своја мјера откровења.

Више и јаче од свега натприродни свијет се нама открио у јављању Сина Божијег, Који Се

оваплотио у људску природу и Који је на земљи живио. О Њему су очевици апостоли

говорили: ми Га "видјесмо", "слушасмо", "рукама нашим дотицасмо". Али није њих то

"виђење" - у суштини ипак само људско - толико убјеђивало да вјерују у Њега као у Сина

Божијег, колико је то било непосредно откровење, дјела Његова и сила Његова, и само

Његово свједочење о Себи. "... ако Мени не вјерујете, - говорио је Он јеврејима, - вјерујте

дјелима Мојим, да узнате и повјерујете да је Отац у Мени и Ја у Њему" (Јн. 10:28). "Толика

чудеса учини Он пред њима", - говори јев. Јован са чуђењем, - "и опет Га не вјероваху ",

т.ј. њихов орган перцепције је био лош (Јн. 12:37). Дакле, чак и та, изузетно необична

дјела, каква су: чудеса над болесним, власт над природом и над самом смрћу, истјеривање

бјесова и - више од свега - власт праштања гријеха - чак ни све то није могло по принуди

да натјера свих да вјерују у Његову Божанственост. Уз све ово било је неопходно и

унутрашње дејство на људску душу, да би она растворила своје духовне очи и

"повјеровала" и "увидјела" Божанственост Христову. Овдје ми већ наилазимо на тешкоће

за људе који то треба да прихвате. Христос је свих једнако учио и Себе једнако откривао

свима; али нису сви једнако то прихватали: одавде је јасно да је то зависило од некакве

покварености, оштећености њиховог духовног органа. У чему је та оштећеност - откриће

се даље. За сада смо разјаснили да је основни принцип спознаје религиозних ствари - исти

као и код спознаје природног свијета: откровење битија субјекту који га опажа.

Консеквентно, може се тврдити да су начини спознаје оба свијета - са гносеолошке тачке

гледишта - идентични. Ти су свјетови различити само по свом садржају, али је пут

спознаје један: откровење. Тако су се по достојанству спознаје вјера и знање поравнали.

Консеквентно, ако се већ природни свијет познаје искуством (открива себе ономе ко га

спознаје), то тим прије треба признати да се и натприродни свијет не може спознавати

умом, него се и он открива (и опажа) искључиво непосредно.

За наше разматрање необично је важно религиозно кретање XIV вијека, познато под

именом расправа о "Tаворској свјетлости". Православно-мудрујући св. Григорије Палама

је заступао гледиште по којем се натприродни свијет спознаје само натприродним путем,

кроз благодатно просвјетљење, или - што је исто - кроз благодатно откровење. А јеретик

Варлаам, каламбријски монах, који је био под утицајем својег рационалистичког и

сколастичког времена (он је био васпитач Петрарке), учио је да је свјетлост на Фавору

била природна, и да се, уопште, други свијет спознаје на обичан, природан начин - умом и

обичним чулима... Каква заблуда. Да би разријешила ово питање, Црква је сазивала

четири Сабора; и, на крају крајева, признала је за правилно учење св. Григорија Паламе;

натприродни свијет се натприродно и спознаје, тј. он се самооткрива благодаћу.

Тако Црква и дан-данас говори на крају јутарње службе: "Христе, Свјете истини,

просвјештајај и освјештајај всјакаго человјека,... да знаменајетсја (отпечати, осија, наиђе)

на нас свјет лица Твојего, - и тагда в њем (помоћу ње - свјетлости) узрим свјет

неприступни"[11] (свјетлост, која је непостижна обичним путем, без тог осијања с

висине). И зато истинито говори ап. Павел: Ви се спашавате "вјером", али "ни то није од

вас, него је Божији дар" (Еф. 2:8), откровење Самог Бога нашем духу. Таква тврдња не

само да је истинита, него нам она може много тога разјаснити о проблему вјере и невјерја.

Да бисмо завршили ово поглавље, размотримо још једну честу недоумицу: о могућности

добијања непосредног откровења. Невјерници ће се лако сагласити са нашом тврдњом да

се већина природних знања природног свијета добија искуством, кроз откровење, зато што

свако искуство јесте реално осјећање онога што се спознаје. Међутим, рећи ће они, између

искуства знања и искуства вјере постоји велика разлка: природно искуство свако може да

провјери и да се сам убиједи у њихову реалност; а то се не може рећи за натприродни

свијет: њега не може свако "увидјети" у властитом искуству, не може свако добити

непосредно откровење од њега. На то треба одговорити овако: никада количина не

рјешава питање; да ли је нешто видио један човјек или је то видјело мноштво људи; да ли

је нешто спознао само један човјек, једном у времену, или се то десило са више људи,

много пута. Питање није у количини откровења, него у квалитету свједока: да ли су они

достојни да им се вјерује, према њиховом моралном стању. Ако јесу, онда се и једном

једином човјеку мора вјеровати; ако нису, онда ће стоструко поновљено свједочанство

изазивати сумњу и подозрење. Тако бива и у овом свијету. Колумбо је једном открио

Америку, и њему су повјеровали, као лицу вјеродостојном; а затим су и сами провјерили,

и увјерили се, у личном искуству. Већину научних "открића" налази само један човјек; а

свијет - чак и не провјеравајући послије - прихвата откривено на вјеру. И уопште, ми

већину наших знања на вјеру прихватамо од родитеља и учитеља, и само понешто од тога

потом сами провјеравамо у свом искуству.

Исто то се може рећи и за посреднике у натприродним откровењима. Чак и више. Њихова

морална достојанства била су толико висока и неспорна, да је њима немогуће не

вјеровати; пророци, апостоли, мученици, пустињаци - били су толико свети, да је потпуно

немогуће њих оптужити за фалсификовање истине. Тим прије што су они своје ријечи

потврдили и подвигом живота, а многи и мученичком смрћу. И ако ми вјерујемо

колумбима, тим прије морамо вјеровати Павлу, Петру, Јовану, безбројним скуповима

мученика и подвижника. Слично се може рећи и за емпиријску провјеру. Она бива

двојака: или се свако може убиједити кроз поновно истраживање открића, или кроз

прихватање дејства откривеног предмета. Само појединци иду првим путем, док већина

нас спознаје кроз дејства. Напримјер, скоро нико сам није видио радиоталасе, а дејство

њихово сви знамо: слушамо пјесму, говоримо са удаљености од десет хиљада километара,

гледамо слике онога што се дешава на другој полулопти земље.

Слично је и у вјери: ми не видимо Бога јавно; али дејства Његова свако може да осјети на

себи још у овом животу. О томе ћемо говорити посебно, у сљедећем поглављу, зато овдје

то само овлаш спомињемо. Ја се, напримјер, потпуно задовољавам откровењем које су

добили други вјеродостојни свједоци. И више од свих ја сам повјеровао Исусу Христу, у

свијет дошавшему. О Његовој истинитости није свједочио само Он Сам ("Ја сам Истина"),

и не само Његова светост и чуда која је чинио, него и сами Његови непријатељи. Он Сам

им је поставио питање: "Који ће Ме од вас укорити за неистину? Ако ли истину говорим,

зашто Ми ви не вјерујете?" (Јн. 8:46).

Нико од људи не би могао тако да говори о Себи.

Значи, Христу је немогуће не вјеровати. Говори ли Он о Себи да је Он Син Божији - ја Му

вјерујем. Открива ли да Он има Јединственог Оца - примам. Свједочи ли Он о Светом

Духу, Који од Оца исходи - то је за мене несумњиво. Увјерава ли Он да су "код Оца"

Његовог "многе обитељи" - истинито је. Говори ли Он разбојнику који је са Њим разапет

на сусједном крсту да ће тог дана бити са Њим у Рају - ја се радујем.

Јер, Он је Свједок изван и изнад сваке сумње!

Сјећам се једног свог преживљавања о светим људима. Пред празник Тројице, стојећи на

клиросу, пјевао сам стихире о Њој. Та је истина непостижна. Али изненада ја читам и

пјевам: "Тако пророци и апостоли с мученицима проповједаша!"

И јарко бљесну мисао: какви су наши свједоци о Тројици! Великани, гиганти духа! Крвљу

су властитом они запечатили своју проповијед! Њима не само да може да се вјерује; њима

се не смије не вјеровати! И тврдо, и радосно је било на души мојој.

Ево, на овакав начин се постепено "оправдавала" моја вјера, не више наивно-дјетињим

повјерењем и унутрашњом тежњом ка њој од младалачких дана до академских студија,

него и "разумом". Али, како смо видјели, мој ум није могао да ми објасни вјеру, није

могао да спозна суштину догмата; они су остали непостижни; ум је само са пута вјере

уклонио препреке за које су лажно говорили да их сам прави. И само са те тачке гледишта

може се говорити о "разумној вјери", како је назван овај, други дио мојих забиљешки. У

суштини, пак, сви предмети вјере су и даље остали изван и изнад разума; само, сада ми је

то показао исти тај ум, обогаћен искуством.

Е) Прагматизам вјере: сврсисходност њезина.

Моја разумна достигнућа, описана до сада, развијала су се постепено, али њихову

суштину сам увидио у прве двије године Академије. А још раније, у семинарији, ја сам

знао веома убједљив, чак и наводно непобитан аргумент који говори у прилог користи од

вјере. Ја сам схватио, углавном, смисао живота који даје вјера. То расуђивање је сваком

интелигентном човјеку давно познато. Баш тако.

Ако се призна само овај природни свијет, смисао живота готово да нестаје: треба ли

уопште живјети, ако се све завршава гробом? Живот испада празан, ма како да га

испуњаваш плодовима и задовољствима. А колико је још при томе патњи, брига, болести,

мука, недоумица, страсти? Зашто, због чега све то трпјети? Зар није боље одмах све то

пресјећи самоубиством? Једно магновење - и нема "ничега"!

Сасвим други поглед на свијет и потпуно другачије поимање живота има човјек који

вјерује: постоји још и други живот, загробни, бесконачан и - за оне који га буду достојни -

блажен, прекрасан. Постоји Бог, Којим и за Којег се може живјети. Тада и овај

краткотрајни живот добија пуни смисао. Таква осјећања, боље рећи - жива осјећања -

преживљавао сам и сам. Ја сам потпуно осјетљиво, опипљиво преживљавао бесмисао

живота, ако се све завршава "овдје". Сјећам се, једног сам друга из семинарије, С. Ш.-а

питао:

- Шта ће бити, ако се не призна Бог и загробни живот?

Он је са хладнокрвним потсмијехом одговорио:

- Закопају те у земљу. Израсте чичак. Крава га обрсти. И то ти је све.

Њему се чинило да то, мада и не баш претјерано утјешно и пријатно, није ни превише

мучно - да будеш чичак за краву (додуше, чичке код нас у Русији чак ни краве нису

"брстиле").

Али за мене је било и те како мучно, чак и као хипотеза, да допустим такав бесмислен

крај... И ужасна хладноћа ме је обузимала само када бих помислио на то! "Нема се ради

чега живјети!" - писале су понекад самоубице пред смрћу.

Живот показује да су многе самоубице свеле рачуне са својим животом управо због

невјерја и бесмислености живота. И то су радили не само 15-20-годишњи младићи и

дјевојке, него су то признавали и велики научници. У Русији је била преведена и у

скраћеном облику издана "Исповијед безбожника", књига члана француске "Академије

бесмртника" (каква иронија!), Ле Дантека. Тамо он, са великом логичношћу, раскрива ту

бесмисленост живота људи који не вјерују у Бога. И тврди - јасно, то је било и на основу

закључака ума, и на основу сопственог искуства - да би за њих најпаметнији излаз било

управо самоубиство. А ако се то не чини, пише он, то је упркос здравом разуму, по тупом

инстинкту и кукавичлуку.

Послије сам, од једног професора, у Паризу, чуо да је он завршио живот у вјери... Не знам

да ли је то тачно; али, уз његов поглед на свијет, то би могло да буде истина.

У руском животу и литератури такав крај безбожништва, као што је самоубиство, познат

је веома добро и широко.

У свом "Дневнику" Достојевски наводи неколико случајева самоубиства, по разним

мотивима. Али нико од оних који су се сами са собом расправили није био вјерник. У

дневнику Дјаконове је подробно описан њен живот, и како је она дошла до самоубиства.

И обратно: вјера спасава од самоубиства. Описаћу два случаја из мог искуства.

Један, раније јако богат човјек, у емиграцији, у Америци, причао ми је о себи сљедеће.

Тешки живот у биједи, лишавање богатства - често гу наводили на мисао о смрти. Једне

вечери он је био пошао према ријеци да се утопи. Одједном, из помрчине, зачуо је

свијетли позив:

- Прије него што покушате да се убијете дођите овамо!

Пришао је... Био је то пастор, који је почео са њим да прича. Резултат бесједе је био - да је

он остао жив и да се послије некако снашао у животу.

А ево и другог случаја.

У Југославији сам био учитељ Закона Божијег и духовник у Донском кадетском корпусу.

Била је годишњица смрти атамана К., који је себе убио из пиштоља. Била је заказана

свеноћна, а за сутрадан - Литургија и војна парада. И сам корпус је носио надимак по

имену атамана-самоубице.

Ја сам одлучно одбио да се црквено молим за њега и да служим службу. Директор ми је

запријетио да ће се жалити на мене мојој вишој духовној управи. Нисам се бунио. Службе

тако није ни било. Параду су провели.

Послије ручка прилази мени један официр високог раста (чини ми се, био је потпуковник),

у раскопчаном шињелу, и поставља ми питање:

- Зашто Ви нисте служили службу, ни синоћ, ни данас, за нашег атамана?

Ја му објашњавам да тако учи наша Црква - за самоубице се не смије молити, осим ако

живот нису прекратили у ненормалном стању. И позивам се на канонско правило св.

Тимотија, патријарха Александријског. Он ме пажљиво слуша и каже:

- Па, хвала Вам велико!

- На чему хвала? - питам ја зачуђено.

- Значи, Црква тако строго гледа на то?

- Као што видите!

- А ја сам данас хтио да се убијем. Али ме је Ваше понашање зауставило.

И он је остао жив - слава и хвала Богу.

Зашто је то тако - јасно је. Ако знаш да постоји други живот, и да ћеш за своје понашање

овдје морати дати одговор пред Господом, и без своје воље ћеш се замислити над таквом

погубном одлуком.

Што је још важније, тада живот - чак и са свим његовим патњама, тугама и несрећама -

добија смисао: над нама је Промисао Оца нашег Небеског. То свако од нас зна.

А ако за нас нема Бога, нема ни смисла живота! - А да неко не би мислио да су

преживљавања Кирилова и других људи само литературна измишљотина Достојевског,

или да су то помућене мисли самоубица, навешћемо отворено признање о себи самом

другог писца - Толстоја. У својој "Исповиједи" он прича о својим мучним

преживљавањима, када је падао у фазе невјерја. Тамо он описује своја колебања у вјеру и

невјерје. Када је имао вјеру, пише он, осјећао се спокојно, задовољно. Али, чим би је се

лишио, обухватала би га мисао о самоубиству; мислио је да прекрати живот, "само нисам

знао: метком или омчом?" Сам говори да је неко вријеме носио у џепу конопац, да би

могао да се објеси. (Види: "Енциклопедијски ријечник Брокхауза и Ефрона, под ријечју:

"Толстој").

Навешћу - додуше, по сјећању, али смисао нећу промашити - сљедећу забиљешку Горког

о његовом сусрету са Толстојем... Крим. Јалта. Толстој јаше на коњу. Сустиже Горког.

Овај иде уз узенгије свог коња. Почиње разговор.

Горки: На Јалту стиже Владимир Галактионович (Караљенко).

Толстој: А он у Бога вјерује?

Горки: Не знам.

Толстој: Ви не знате главно!

Горки ћути.

Толстој: Он вјерује, само се боји атеиста... И Ваш Андрејев такође вјерује, али се и он,

такође, боји атеиста... И Бог је за њега страшан.

Даље Толстој наставља разговор о Богу, о души, о вјери, о уму и т.д.

Узгред, мада то само дјелимично има везе са нашом темом о невјерју и самоубиству, -

навешћу још нешто из истих тих забиљешки Горког.

Горки се среће са грубим партијашем радником. Овај говори:

- А ако се мало замисли, човјек може да помисли: ево, започели смо дебело ову ствар; и

куда она води?

Радник је тада испричао Горком о некаквој "невјероватној, ужасној, развратној

будалаштини".

- Јер, хоћеш-нећеш, а умријети мораш. А-а?!

У забиљешкама није написано да ли му је Горки одговорио или није - не зна се.

Али, као што видимо, и код простог човјека се појављује питање о одговорности, питање

које повезано са смрћу...

Насупрот овим несрећним примјерима, обично - и с потпуним правом - указују на

душевни мир који посједују људи који вјерују у Бога, људи који знају смисао свог живота.

Један од иностраних проповиједника оштроумно је примјетио:

- Колико примјера зна историја, да су се невјерници раскајавали, макар и пред самом

својом смрћу, за своје невјерје. Али још није било ни једног случаја да би се вјерник

раскајавао због своје вјере...

И нарочито се изражајно то испољава управо пред смрћу, пред тим главним испитом

живота и читавог човјековог погледа на свијет. Сви ми знамо како се спокојно према

смрти односи вјерујући, прости сељак. Имао сам прилику да слушам од једног архијереја

причу о његовом оцу - јереју. Позвали су га били да припреми једног умирућег старца.

Баћушка га је исповиједио, причестио. Послије тога, када је било очигледно да је крај

близу, почео је да га умирује - да мирно сретне смрт. Није се мало старао отац духовни,

убјеђујући чедо своје да се не боји смрти. А када је завршио, умирући је, савршено

спокојно, рекао:

- Ама, ја се, мој баћушка, и не бојим.

Од тог се одговора изгубио његов духовни наставник...

Прекрасан и миран крај описује и Толстој - о својој дадиљи у "Дјетињству" и "Дјечаштву".

Међутим, сам он, због своје запетљане вјере, умирао је крајње мучно: ужасавао се, урлао,

запиткивао! "А сељаци, сељаци, како они умиру!" - говорио је он са завишћу. И у својој

"Исповиједи" он то отворено признаје (пишем по сјећању, али је смисао овај):

- Онолико колико је међу нама, богатим људима и аристократама, мирна смрт ријетка,

толико је она међу простим сељацима - обична појава.

И заиста, свима је познато како умире руски војник, и уопште православни човјек.

Изузетна је смрт трговца притиснутог дрветом - из "Забиљешки ловца" Тургењева

("Смрт"): може се рећи - света смрт. Или, такође тамо описана, неизљечива болест и тихи

крај Лукерије ("Живе мошти").

Познати су, истина, случајеви да су и безбожници умирали храбро, - поготово понеки

револуцинари. Али, како ја претпостављам, ту се више ради о тврдоћи карактера и

тврдоглавости материјалисте, него о јасном убјеђењу у осмишљеност смрти. При томе,

такве борце за друштвене идеале тјешило је сазнање да су они радили у корист других, да

су чак и својом смрћу настављали да служе човјечанству: тај морални смисао давао им је

снагу.

Али при досљедном размишљању и та утјеха се показује као јако климава.

Морал без религије нема никакве основе. Ако се све завршава овим животом, ако за мене

нема никаквих етичких обавеза и норми, ако постоји само јединствена, беспринципијелна

жеља да задовољавам своје сопствене случајне тежње и прохтјеве, никаквог "дуга" према

другима, чак ни према рођеном оцу и мајци или према својој дјеци, нема. Ако постоји

само звјерски принцип: радим оно што хоћу, ако Бога нема, све ми је дозвољено! Јер, тада

је човјек "сам себи бог". Никакав морал, никакву друштвену солидарност, никакве

државне законе не треба признавати: "ја" је само себи непогрешиви закон.

Човјек који је изгубио Бога обично стаје на пут аморалности, моралне индиферентности.

Сликовито, мада и вулгарно, ту је идеју изразио капетан Лебјаткин код Достојевског:

- Ако Бога нема, какав сам ја онда послије тога и капетан?

Наравно, то је грубо речено, али - логично: ако невјерник нема никакву одговорност, тада

нема нужде да се признаје било какав ауторитет уопште... Осим страха од терора оних

који тренутно држе власт: од затвора, изгнанства, смртне казне и другог...

Проф. СПб универзитета Петражицки, аутор дјела "О мотивима људских поступака",

говорио је да у основи сваког права, на крају крајева, лежи или наша савјест, или много

свјеснија норма - вјера, другим ријечима, оба источника су религиозног поријекла. Без

тога - без Бога - нема ни права, макар и најмањег.

То - само другим ријечима - потврђује реченицу капетана Лебјаткина. Један од главних

вођа руске револуције, К., лично мени је говорио, како он, као социјал-револуционер, не

може да прихвати безбожништво атеиста, зато што се тада, у одсуству апсолутних основа,

не може утврдити најосновнији принцип њихове партије: уважење према личности. Без

Бога и бесмртности човјек је ствар, ваш, коју згњечити можеш без икаквих скрупула. Зато

је он сам "увијек био вјерник: невјерје је мени одвратно".

Будући свјесни те аморалне бесмислице невјерја, руководиоци друштва налазе да је

неопходно, сврсисходно, корисно - да се "подржава" вјера, као темељ моралних принципа

мирног живота друштва.

И, што је поучно: некада ти "вождови" сами остају безбожници (и теоретски и практично);

али вјеру "подржавају". Понекад (и често?) равнодушни према религији капиталисти дају

богате прилоге за храмове, за свештенство, за богословске школе, и кроз то се надају да ће

своје потчињене држати у страху Божијем; а то је угодно и за њихове капиталистичке

дјелатности.

Вјера, на тај начин, за њих представља врсту "бизниса", помоћу којег лакше држе у

покорности религиозно-моралну народну масу.

Какво ругање над религијом, над Богом!

Ап. Павле такав поглед на побожност окарактерисао је оштром ријечју - лудилом,

изопаченошћу ума.

"Залудна препирања онаквијех људи који имају ум изопачен и немају истине, који мисле

да је побожност трговина" (1 Тим. 6:5).

То је истина. И то се лудило, прије или касније, завршава крајње лоше и за саме такве

кобајаги вјерујуће људе. Народ, масе, мало-помало почињу да схватају лаж и лицемјерје

своје господе; на почетку они постају исти такви безбожници као и њихова господа;

потом, наравно, губе вјеру и у моралне принципе. Крај такве лажи је - побуна. И то је

савршено праведна освета: свака лаж на крају крајева руши и себе саму, и разноси у

ваздух и само друштво.

Али чак и ако допустимо пуну искреност такве подршке вјере - ради морала и успјеха у

мирном животу друштва - и тада ће основе вјере бити лабаве. Прије сам ја мислио

другачије; мислио сам да се тим "разумним" аргументима заиста потврђује не само

неопходност, него и реалност вјере, реалност Бога: "Бог је неопходан, значи, Он постоји".

Ипак, не треба много размишљати да би се увидјела неоснованост таквог аргумента. Да,

религија је корисна: немам ријечи! "Бог је потребан". (Нека ми опрости Господ што сам се

дрзнуо само да поновим њихове ријечи!) Али одатле уопште не слиједи неизоставно да Он

и заиста постоји. Постоји много ствари које су нам потребне, али које ми немамо увијек.

Тако да противници вјере исправно негодују и приговарају да такве аргументе људи

наводе ради сопствене утјехе и користи - јер, то је, заиста, бескорисна обмана.

Мада је пјесник рекао: "Од т'ме ниских истина дражa нам je лаж која нас узвисује"

(Пушкин), то важи само док ми искрено и са предубјеђењем вјерујемо у несумњивост

нашег идеала. А чим почнемо назирати његову лажност, одмах пада и поштовање према

њему, и сва корист од њега. Тотем се руши!

Мени је постало јасно да се из корисности и неопходности нечега не смије правити

закључак о његовом битију. И питање се у мојој души промјенило: ја морам и хоћу да

вјерујем - не зато што је то потребно, него зато што то заиста јесте тако. Тек послије

тога ја могу да прихватим и корист, тек ће тада ње стварно и да буде, неизбјежно ће је

бити. Није вјера од користи, него је корист од вјере. Не иде се од смисла живота ка Богу,

него од Бога ка смислу живота. То су двије потпуно различите поставке. Мени је

неописиво дражи Сам Бог, сама вјера; да ли је то корисно - питање је другоразредно, и од

малог је значаја. Важи и обратно: када би вјера у Бога, Који несумњиво постоји, водила у

овом свијету ка непријатностима, прогањањима, страдањима, ка смрти - све би то за мене

било ништавно, пошто Бога има!

На тај начин, прагматични, сврсисходни аспекат религије, мада у пракси и бива испочетка

користан, логички је јако сумњив: из нужде се не смије правити закључак о битију, о

реалности.

А ја, пак, хоћу само реално постојећег Бога. И само то ми даје тврду основу за моју вјеру.

Мени је потребно непосредно откровење Њега Самог. "Јави ми Се: да разумно (јавно)

видим Тебе", говорим и ја са пророком.

И никаква таква помагала мене не утврђују у увјерењу да натприродни свијет истински

постоји. Додуше, оне помало и помажу, т.ј. наводе ме да га признам, изазивају жељу за

њим; али не са безумном обавезношћу. Зато ми је потпуно јасно зашто невјерујући људи

не бивају убијеђени у вјери и послије таквих "прагматичних" аргумената. Све то још

увијек потиче од субјективности, од човјека, а не од Самог Бога. Вјера је Бог Који нам Се

открива. Само такав реализам је и убједљив, и чврст. Све друго је сумњиво, макар се и

чинило потребним.

Међутим, у богословљу постоји цијели правац који се бави прагматичним значајем свих

догмата хришћанства. Он се састоји у раскривању корисности вјере и у догмату о

Тројичности, и у оваплоћењу Сина Божијег, и у Утјешитељу Духу; објашњава се

"динамички" смисао, или благотворно дејство свих тајанстава на душу човјека. Постоји

такав правац и у иностранству. Такозвано "морално-психолошко" тумачење догмата јесте

основа таквог типа богословствовања.

Уз сву интересантност и практичност таквог богословског метода, ја не само да му не

придајем великог значаја, него га сматрам неисправним и опасним. Прије свега, зато што

такво објашњење не раскрива суштинску особину догмата - њихову фактичку реалност,

нама откривену. Затим, оно хоће да објасни необјашњиво: све је то посљедица

рационалистичког умопомрачења, које негира или се боји тајни откровења. На крају, оно

нашу душу пребацује и одводи од самих догмата на њихову практичност; своди нас са

Божанске основе на људску, са откровења на ум, са вишег нас спушта на ниже.

Наравно, и ту може бити користи, - нарочито за младенце у вјери, који још увијек траже да

све "разумију", "објасне". Али ако оваква теорија престане да буде помоћна и уобрази да

је она свеисцрпна, да представља главну основу вјере у догмате - она ће сама себи да

поткопа свој стварни темељ, пошто (понављамо, да би се запамтило) се свака спознаја

базира на реалном откровењу објекта, или битија, субјекту, а не на људским - макар оне

биле и крајње оштроумне - домишљањима ума о предмету. Управо тако тврди и ап. Павле

у Посланици Коринћанима:

"Кад сам долазио к вама, браћо, долазио сам да вам јавим (а не да доказујем)

свједочанство Божије (самооткровење), и то не са високом ријечи или премудрости. Јер

дођох код вас, који ништа не знате осим Исуса Христа, и Тога распета... И ријеч моја и

проповијед моја не бијаху у надговорљивим ријечима људске премудрости, него у

јављању (откровењу) Духа и силе, да вјера ваша не буде у премудрости људској, него у

сили Божијој" (1 Кор. 2:1,2,4,5).

И сам Савле се обратио Христу тек када му Се Сам јавио и запитао га: "Савле! Савле! Што

Ме гониш?" Ипак, и тај "разумни" пут - поготово за почетнике у вјери, као и за људе још

недовољно изоштрене умом - може донијети неку, мада релативну, корист. Ум и овдје

може, још једном, да послужи такозваној "разумној" вјери. Али не дубоко, не

фундаментално!

Ж) Смисао аналогија.

Сада ми је остало да размотрим још једну услужну дјелатност коју ум пружа вјери:

аналогију, поређење.

Имајући у виду да су религиозне истине непостижне за ум, а да у исто вријеме човјек

стално има жељу да све "разумије" и "схвати", религиозне спознаје су се увијек окретале

поређењима, да би "уму", или неком нама већ познатом искуству, факту - барем мало

приближиле ствари које су нам непознате или које превазилазе наш ум. Таквих поређења

су пуне све религије. Навешћемо неколико примјера из хришћанства.

Бог је Један, али Тројичан у "Лицима". "Лице" - то поређење је узето из људског свијета,

да би указало на самосталност сваке од три ипостаси Божанства. Бог - "Отац": и то је узето

из нашег свијета, зато што је Христос Себе назвао Сином, а Син претпоставља Оца; и

синовство захтијева "рођење"; зато се за Оца говори да Он "рађа", а за Сина да "Се рађа".

Али шта је то "рађати" и "рађати се" када се приложи ка Богу - то је потпуно непостижно.

За Светог Духа се каже да Он "исходи" од Оца као што топлота "исходи" од сунца. Али

каква је разлика између рођења и исхођења, то зна само Бог. Нико више! У Символу Вјере

читамо: "Свјета од Свјета" (Свјетлости од Свјетлости), и овим се показује и

јединосуштност (све три Ипостаси Божанствене Тројице), и бестрасност рођења (Сина).

На овоме ћу се зауставити. Колико су корисна оваква поређења? Достижу ли она свој

циљ? Објашњавају ли она заиста оно што је необјашњиво? Да ли кроз то тајна постаје

постижна?

Испочетка ће се неискусном мислиоцу учинити да је оно што је до сада било нејасно

послије успјешног поређења изненада постало јасније. Заправо, то је једна прилично

површна утјеха. Предмет у својој суштини остаје исто онолико тајанствен, колико је био

до тада, као што смо то показали на поређењима "Оца", "Сина", "рођења", "исхођења".

Тако и мора бити!

Због чега? Не само због апсолутне непостижности Божанствених ствари, него и због

јединичности сваког битија уопште, због уникалности, непоновљивости његове. Свака је

ствар јединствена, апсолутна и као таква непреводива ни на шта друго, ни на какво друго

битије; никаквим поређењем, никаквом другом ријечју неизразива, необјашњива.

Упркос томе, аналогије нису бескорисне за почетнике; свјесни, пак, вјерници немају

потребе за њима. Почетнику таква поређења не помажу, наиме, да разјасни сам предмет;

она само испред њега уклањају фиктивне препреке и тиме му олакшавају прихватање

непостижних предмета. А олакшање се то постиже на овај начин: човјек је нешто већ

спознао, или прихватио као чињеницу коју можда и није разумио; такав му се предмет

чини несумњив. И кад се он сретне са другим, за њега још неспознаним предметом, он

обично покушава да га приближи оном предмету који му је већ познат. И тада му је већ

лакше да допусти постојање новог предмета, или да прихвати непостижност неког другог

битија: када је прихваћено једно, може се допустити и друго, њему слично.

Узећу неколико примјера из самог живота.

Када су представници власти дошли у Херсонски манастир да претресају и хапсе[12], пред

трпезом је вођа групе заметнуо са мном и другим монасима разговор о вјери.

- Кад погледа човјек, - говорио је, гледајући на мене, - рекао би да сте Ви неки

интелигентан човјек, а овамо - учите народ баснама.

- Каквим, напримјер? - питам ја.

Свуда около стоје наши монаси и чланови комисије за претрес.

- Па, ево, ви учите о Тројици, а говорите да је Бог један.

- А Ви мислите да је то немогуће?

- Разумије се да је немогуће: три не може бити један.

- Ви сте, колико ми се чини, човјек образован? - питам га ја.

- Да, завршио сам реалну гимназију.

- У том случају ја Вам могу показати да не само да из три може бити један, него да и из

седам може бити један.

- Е, баш да видим!? - са недоумицом ме је гледао мој сабесједник.

- Ви из физике знате шта је то бијела боја: она изгледа најпростија; ми, чак, кажемо, нпр.

да овај зид није офарбан, мада је избијељен. Уствари, бијела боја је - најсложенија: она се

састоји, као што је познато, из седам других боја дугиног спектра.

Свако зна да ће се, ако се седам боја пропусти кроз стаклену призму, добити бијела боја. И

обратно, када се кроз исту ту призму пусти бијели зрак свјетлости, он се разлаже на 7

својих саставних боја.

Вођа групе се до те мјере био изгубио, да ништа чак није ни рекао. Шта се десило са њим?

Да ли је он схватио догмат о Тројици? - Не, никако! Да ли га је прихватио? - Још мање!

Али је овим поређењем из његовог аргумента избијено оружје недопустивости Тројице -

Јединице, била је уклоњена препрека коју је правила непостижност таквог споја. Како?

Помоћу поређења са њему познатим фактом спајања седам боја у једну. Мада он ни

најмање није схватао тајну природе (као што је ни ми, драги читаоче, не схватамо, ни дан-

данас); али сам факат му је био познат, - или, како погрешно говоре - "јасан". И пошто је

било могуће једно, могло се лакше прихватити и друго, овоме слично. Украто, понављам,

лакше је за не-дубок ум; озбиљан човјек, пак, ће и послије тога остати да стоји пред

непостижном тајном битија - не само натприродног (Тројице), него и природног (дуге).

Узећу други примјер.

Ја дуго времена нисам знао шта су то "артичоке". Питам оне који су јели тај плод:

објасните ми! Почињу поређења: јесте ли јели шпарглу? - Јесам. - Е, то је нешто слично. И

тако, ја сада мислим на шпарглу, али ни најмање нисам себи разјаснио укус артичоке.

И ма колико се трудили да ми "објасне" какав је укус артичоке, та ствар остаје уникална и

на други језик непреводива. И тек када сам ја сам пробао артичоку, "сазнао" сам какав јој

је укус. Али и послије тог искуства, ја нисам могао да објасним - ни себи, ни другим - тај

укус, и чиме се заправо он разликује од шпаргле, од спанаћа и т.д. Не могу да објасним, и

готово. Аналогије, дакле, имају, у суштини, веома мали значај, оне само уклањају

препреке које ометају прихватање непостижног, још не спознаног битија. Свјесни вјерник,

који је пронашао друге путеве спознаје, путеве неупоредиво озбиљније, неће се спуштати

на пут аналогија, него ће се само позвати на факат, на откровење; при томе се он неће

побојати да призна његову непостижност. Управо то ми видимо у причи ап. Павла о

његовом виђењу "трећег неба"... Ту ријеч, "треће небо", он је ипак изрекао, мада је она

нама потпуно непостижна; њему је она, наиме, била прихватљива, зато што је сам то

преживио. Али о осталом он категорички негира могућност објашњења: "не знам - у

тијелу ли је, или изван тијела то било", чуо је "неизречене ријечи", које је немогуће

предати на људском језику, т.ј. ни поређењима са било чиме што је човјеку познато ништа

објаснити он није могао. Сам факат, пак, за њега је био апсолутно несумњив: "знам",

"знам" - понавља он упорно (2 Кор. 12:1-4).

Тако је мало значајан смисао аналогија: оне само дјеци изгледају као нешто што се дотиче

ума и искуства.

Али пошто већина од нас још увијек има потребу за словесним "млијеком" (Јевр. 5:12),

употреба аналогија у религији је прилично широко заступљена.

Зато ја сматрам да неће бити штете ако наведем неколико примјера: можда ће некоме

затребати.

Како Се оваплотио Бог у човјеку а да Се није смијешао са њим у нешто ново, треће? -

Поређење: као што и душа живи у тијелу човјековом, али се не мијеша са њим, а у исто

вријеме чини једно живо биће - човјека, а не неко ново, треће биће.

Како је Христос могао да васкрсне, и како ће васкрснути мртви? - Ап. Павле на то

одговара поређењем са биљкама, које оживљавају из већ распаднутог зрна (1 Кор. 15:35-

38). Исто то поређење употребио је и Сам Спаситељ (Јн. 12:24).

Какво ће бити ново, духовно тијело? - Може се указати на примјер ларве, која се из лутке

претвара у лепршавог лептира.

Како се хљеб и вино претварају у Тијело и Крв Христову? - Поређење: и свака храна и

пиће се неким за нас тајанственим хемијским процесом претварају у тијело и крв човјека.

Како може постојати бесконачност (вјечност)? Поређење: и простор се нама чини

бесконачан.

И тако даље. Уз мало напрезање увијек се може наћи нешто слично. Тим прије, што човјек

јесте неки образ и подобије Божије; зато и поређења између Бога и нас имају неку основу

у самом подобију (сличности) нашем.

Таква је још једна од "користи" "ума". Вјера од тога не постаје "разумна"; али ју је

човјековом плашљивом уму лакше прихватити, пошто он још није схватио надмоћ тајни

над сваким "разумним" објашњењима и теоријама.

З) Природни закључци разума у корист вјере.

Некада се и мени чинило да за ум уопште нема мјеста у области вјере. Оно, строго

говорећи, и јесте тако. Али у вјери, одмах уз ствари натприродне, постоји и област

природног поретка, која је са њима тијесно повезана. Ту има доста простора за природне

начине спознаје, које потом помажу и у спознавању натприродног битија.

Узећу примјер вјере у Христа Спаситеља, као Сина Божијег. Како је Бог постао Човјек -

непостижно је; како Се у Њему сјединио Бог са човјеком - при томе и несливено, и

нераздијељено - такође је тајна. Али да је Христос као Човјек стварно био, да је живио на

земљи, историјски је јасно и несумњиво. Та страна вјере се може базирати на истим оним

основама, на којима се базира историчност било којег другог човјека: остали су документи

тог времена; документи (Јеванђеља и Посланице) којима свједоче очевици. То се потпуно

јасно открива и из вањски-историјских, и из унутрашње-убједљивих података тих извора.

Између осталог, из тог искреног и просто-срчаног тона којим су написани, из мноштва

детаља који су могли бити познати само очевицима. Свакоме ко Свето Писмо чита

простим срцем постаје до очигледности јасно, несумњиво вјеродостојно, да су то писали

не-лукави и добросавјесни очевици.

А ако би неко захтио и других, вањских доказа, од стране људи који су знали за те

догађаје или се користили Писмом - трагове може да нађе дјелимично у првом, а већ од

другог вијека их има право мноштво.

Али, понављам, сама Јеванђеља, Дјела Апостолска и Посланице као документи су толико

несумњиви по свом поријеклу и садржају, да сваки непредубијеђени човјек не може а да

их не прихвати. Ја о томе свједочим и из сопственог искуства - као пред Богом! Много,

много пута сам видио ту вјеродостојност док сам читао Јеванђеље, поготово за вријеме

богослужења. Видио сам то простим разумом, а не неким чудесним откровењем.

Несумњивост Јеванђеља и Дјела Апостолских мени је изгледала (и данас је тако!) толико

очигледна, да ја нисам могао а да не вјерујем свједочењима њихових састављача. Може се

рећи да то већ више и није вјера, него обично виђење прошлих догађаја.

Данас, када изучавамо историју Цезара, ми не говоримо да "вјерујемо" у то, него, просто,

"знамо" на основу вјеродостојних свједока и унутрашње несумњивости описиваних

догађаја. На потпуно исти начин "сазнајеш" и о догађајима јеванђеоске историје о Христу

Господу. А ако су ти документи толико несумњиви, онда се и њихово свједочанство о

Божанствености Исуса Христа мора прихватити просто, без недоумица. И не само да се

"мора", него је њих, једноставно, "немогуће" не прихватити. Неприхватање тих свједочења

јесте чиста, противприродна тврдоглавост, противоразумно насиље над самим собом, над

својим умом, над очигледношћу. Ја сам на себи много пута примјећивао, а и другима сам

говорио, да је, док читаш Јеванђеља, много лакше вјеровати, него не вјеровати; да не би

вјеровао у оно што тамо читаш, мораш - или да полудиш, или да затвориш очи пред

очигледном истином. И Сам Спаситељ је окривљавао Своје невјерујуће савременике баш

за сурову, отврдлу бандоглавост њихову, која је и била узрок њиховог невјеровања:

"Они (јевреји) не могаше вјеровати... зато што је народ овај ослијепио очи своје и

окаменио срце своје, да не види очима и не уразумије срцем, и да се не обрате да их

исцијелим" (Јн. 12:39,40; Ис. 6:10). "Јер пољубише више славу људску, него ли славу

Божију" (43).

И директно је говорио: "Ви нећете да дођете к Мени" (Јн. 5:40).

Дакле, просто, разумно, непристрасно "истраживање" источника наше вјере приводи нас

ка вјери.

Ако ми надаље обратимо пажњу на садржај откровења о Христу Господу, то ће још више

убиједити наш разум у Божанственост Господа Исуса Христа. Ако су извори истинити,

онда су несумњиви и факти Јеванђеља и Дјела. А они су - јавно необични, са које год

стране да их посматраш. Када гледаш на читав земаљски живот Господа, од момента

безмужног зачећа Дјеве Марије па све до васкрсења и вазнесења Његовог на небо, видиш

да је тамо све - натприродно. Кад погледаш на Његова чудеса и на то како лако их је Он

чинио - видиш да она говоре о Творцу свијета, за Којег је исто тако лако васкрснути

умрлог сина удовице наинске или већ усмрдјелог Лазара, као што је и створити свијет ни

из чега.

Када гледамо како се Њему повинује и сама нежива природа, - "умукни, престани!", и

море је у једном магновењу утихнуло - ми се и данас дивимо, исто као што су се дивили и

бивали запрепаштени у то вријеме апостоли, који су падали на кољена пред Њим и

казивали: "Ваистину Ти си Син Божији" (Мт. 8:27; Лк. 8:22-25). Када читамо како је Он

истјерао бјесове, у Њему видимо Владику и доњег свијета, без Чије воље бјесови не смију

чак ни у свиње да уђу (Мт. 8:31).

А када слушамо како Он говори, са влашћу, грешницима: "праштају ти се гријеси твоји",

ми, заједно са јеврејима, с правом питамо: "Ко може праштати гријехе, осим Бога?" (Мт.

9:2). А Он одговара: "Син Човјечији има ту власт", - из чега се јасно види да је Он био Бог.

Али више од свега о Њему као Богу свједоче Његове властите ријечи, које је Он изрицао

вишекратно - и сакривено, и отворено. Тиме је пуно нарочито Јеванђеље Јованово, мада и

други јеванђелисти говоре то исто.

- "А ко си ти? - Исус им рече: Онај Који од почетка Јесте" (Јн. 8:25).

- "Ја сам прије него што се Аврам родио " (8:58).

- "Ја и Отац смо једно" (10:30).

Јевреји су Га буквално и схватали - зато су се и хватали за камење и хтјели да Га убију

(8:59; 10:31), као "богохулника". За то је, заправо, и био распет, и због тога су хтјели да Га

каменују (Јн. 10:33).

- "Реци нам, Ти ли си Христос, Син Божији?" (Мт. 26:63).

Када су привели Христа на суд Кајафе, овај Му је, послије безуспјешних лажних

свједочења клеветника, директно поставио питање:

- Ти ли си Син Благословеног? (то јест, Бога)

- Јесам, - одговорио је Христос (Мк. 14:61-62).

Њима се то учинило богохулно и осудили су Га на смрт. А кад је Пилат покушавао да Га

оправда пред побјешњелом гомилом, она је помахнитало урлала:

- "Распни, распни Га!" Он је "Себе Сином Божијим прогласио" (Јн. 19:6-7).

А Господ Се није одрекао од тога: зато што је ваистину био Син Божији! Шта је јаче од

тих свједочења Овога безгрешног?

Сва Његова најсветија и најразумнија Личност је за то јемчила, зато што је Он говорио

истину и само истину. Ни најокорјелији непријатељи нису могли да Га окриве ни за шта

што је било супротно савјести и моралним законима.

Ако се ових неколико редова скупи у једну цјелину, добиће се да је, просто-напросто,

немогуће не вјеровати у Христа, као у Господа!

У Русији је био овакав случај. У кијевском затвору је лежао студент-револуционер. У

ћелији је од књига за читање било само Јеванђеље. А он је био безбожник. Из чисте досаде

је почео да чита ову књигу. Испочетка - како је записао он потом у својој исповиједи -

било му је незанимљиво. Нарочито су му била неприхватљива и одбојна чуда. Али уз даље

читање он је почео да осјећа пријатно задовољство. Послије тога му је сам лик Христа

постајао све привлачнији - Свет, Кротак, Чист, Нелажан. И, једног дана, њега су поразиле

ријечи Христа на опроштајној вечери са ученицима:

"Ја сам пут и истина и живот" (Јн. 14:6)...

Шта је то? Одакле су у свијету уопште могле да зазвуче такве незамисливе ријечи?! До

тада је он мислио да је Христос човјек, макар и Непорочан, али ипак само обичан човјек,

какви су сви људи, какав је био и сам тај студент. А сада? Да ли је он, тај студент, икада

могао да каже такве ријечи: "Ја сам - истина". Чак и више - "Ја сам - Сам Живот".

Апсолутно немогуће! То би било не само смијешно, него чак и лудо... Па и други људи!..

И њему је постало јасно: нико, нико на свијету не може рећи те ријечи... И шта то значи???

То значи да Онај, Који Се одважио да их изговори, и да их изговори са таквом

несумњивошћу о Себи - није био човјек.

И - студент је повјеровао у Христа Бога!

...Та исповијед (које се сјећам по памћењу) била је одштампана у једном озбиљном

зборнику, који је у Кијеву објавило религиозно-философско друштво православних

професора, научника и интелектуалаца.

Не сјећам се више наслова... Како ми је жао што данас таквих књига више не можеш наћи.

Како ми само нисмо цијенили наше, руске вриједности духа! Заиста - ми смо као јевреји:

имали смо очи и нисмо хтјели да видимо, имали смо уши - и нисмо чули (Јн. 12:40).

Да ми је данас барем да је прелистам: авај, ту књигу више не можеш да нађеш.

Ево, узели смо једну страну хришћанства - вјеродостојност његових источника; и видимо

како здрав разум може да доведе до вјере, како нам он помаже. Он нам не објашњава

непостижност Богооваплоћења; не даје да се разумије како Се у Христу Божанска природа

сјединила са човјечанском; остаје тајна како Се од Духа Светог зачео Син Божији у

утроби Пречисте Приснодјеве. Све то треба прихватати вјером, по повјерењу. Јер, ни сама

Божија Мајка није разумјела тајанство Богооваплоћења које са извршило у Њој; а кад је

Арханђел Гаврило покушавао мало да је смири, подсјећајући је на Јелисавету која је

зачела у старости, - мада то уопште није било исто што и зачеће од Духа, - њему је остало

само да каже једно: Бог све може! - И највјернија од свих вјерних (дрзнућу да кажем:

Најмудрија, у својој најнајдубљој вјери, више чак и од Арханђела Гаврила!),

Преблагословена је рекла: "Се, раба Господња! Буди мње по слову Твојему!"[13]... И то се

- послије такве непостижне вјере - обистинило!

Велика је тајна Богооваплоћења (1 Тим. 3:16). Непостижна је она чак и Самој Дјеви, а не

само анђелима и људима. Историјска прича о том чуду над чудима је толико несумњива, и

Лик Дјеве Марије, о Којем су потом узнали сви апостоли и сав свијет, толико је

непорочан, чист, свет и вјеродостојан, да се најпростијим могућим, непредубијеђеним

умом долази до неизбјежности прихватања тог догађаја са најпотпунијим повјерењем!

Тако је, уопште, сво Јеванђеље.

Узећу још један примјер. Факат васкрсења из мртвих Господа Исуса Христа, као што је

познато, има највеће значење за хришћанство, и то не само као најнеобичније чудо, које је

потврдило Његову Божанственост, него и догматички најважније за цијели свијет: оно

говори о ономе што очекује - и нас, и материјални свијет који нас окружује - о духовном

обновљењу: "има тијело душевно, има и тијело духовно", говори ап. Павле (1 Кор. 15:44).

И сама "твар са надом ишчекује" измјену (Рим. 8:18-23). Зато је и разумљиво зашто су се

јевреји одмах успротивили прихватању тог славног догађаја, потпкупивши стражаре:

дођоше ученици и украдоше Га (Мт. 28:11-15).

Ах, како је само та лаж празна и лакомислена!

Чак и простом, дјетињем размишљању је очигледна сва бесмисленост такве

измишљотине! Од самог почетка хришћанства благовјесници и проповједници су лако,

простим, здраворазумним расуђивањем оповргавали ту лукаву измишљотину. Али за мене

од свих начина побијања најубједљивије дјелује однос најнепосреднијих свједока,

апостола, према тој лажи. Не знам да ли сте Ви, читаоче, обраћали пажњу на то: три

јеванђелиста нису чак нашла за сходно ни да спомену такву празну измишљотину! Тако је

ништавна била она очевицима, да није заслуживала ни да се пише о њој!

И само је јев. Матеј испричао потомству, ради памћења, о јудејском лудом изуму. Али и

њему, и свим читаоцима Јеванђеља је до те мјере он био бесмислен, да јеванђелиста није

сматрао да је уопште потребно да напише макар једну ријеч против њега! То апостолско

игнорисање је јаче од сваког оповргавања!

Касније, ап. Петар и Јован, на суду, пред синедрионом, једноставно и одлучно говоре да је

Христос васкрсао; али чак и не помињу лаж коју су јевреји протурили - крађу тијела. Што

је још чудније, ни сами првосвештеници, који су лаж и пустили у оптицај, немају

храбрости да је понове пред ученицима! За судије потпуно незамислива ствар: у одсуству

оптужених они су "пустили буву" о њиховом злочину, а када су се наводни преступници

(који су, кобајаги, украли тијело Господа) појавили пред очима тужилаца - они ћуте о

њиховом злочину?! Учени првосвештеници су се препали од неписмених рибара! Јасно је

због чега: било их је стид да понављају своју бесмислицу пред тим простим људима, који

су својим очима видјели Васкрслог! Ти лажови нису могли да смисле ништа паметније

него да "забране" апостолима да говоре "о имену том" (Дјела Ап. 4:17-21). Какав јадан и

беспомоћан полажај судија! И, каква сила истине апостола: "Не можемо ћутати!" - говоре

апостоли онима који им "забрањују" да причају. И то сада говори - пазите ово - нико

други, до онај који се мало прије тога препао од Кајафине слушкиње, који се Богом клео

док се одрицао од Христа: "не знам Човјека тог!" (Јн. 18:17).

Изузетно образовани њемачки научник, Гарнак, који није вјеровао у Божанственост

Христову, нити у васкрсење Његово, у својој књизи "Суштина хришћанства" изражава

чуђење: како су се то Христови ученици и ученице до те мјере убиједили у истинитост

Његовог васкрсења, да су неустрашиво, чак до смрти, почели да шире ту вијест по цијелом

свијету?!

И ево, заиста се обистињују ријечи Христа Господа, речене ученицима послије прве

њихове проповиједи: "Славим Те, Оче,... што си утајио ово од мудрих и разумних, и

открио то младенцима", простим рибарима (Мт. 11:25). И ап. Павле је исто то рекао у

Посланици Коринћанима. Након што је указао на многа јављања Васкрслог Господа

(једном Се Он јавио "више од пет стотина браће у исто вријеме, и од њих је већина још

увијек жива, а неки су и починули"), апостол, поменувши себе "као (неки) изрод"

(недоношче), пише:

"И тако, ја ли, они ли, ми тако проповиједамо, и ви тако вјеровасте. А ако се већ о Христу

проповиједа да је устао из мртвих - како онда неки од вас говоре да нема васкрсења

мртвих? Ако нема васкрсења из мртвих, онда ни Христос није васкрснуо; а ако Христос

није васкрснуо, и проповијед је наша јалова, јалова је и вјера ваша. Уз то, ми смо онда и

лажни свједоци о Богу, зато што на Бога свједочимо да је васкрсао Христа, Којег није

васкрснуо... Али Христос устаде из мртвих, првијенац из мртвих" (1 Кор. 15:5-8; 11-15,20).

Као што видимо, васкрсење Христово је за апостола било толико несумњива чињеница, да

он није њу хтио да утврди и да докаже, него је на њој заснивао и будуће васкрсњење свих,

и своју вјеру, и подвиге своје, и сав морал.

И заиста: како је све било готово банално просто: апостоли су видјели Васкрслог. Како ту

да не будеш убијеђен? А ако су видјели, онда и - "не можемо ћутати".

Тако је све просто, јасно и разумљиво и за ум!

И над собом, већ, мораш буквално да чиниш насиље, да се превратиш у полудјелог, да би

могао да се тако упорно противиш очигледном факту! Ђаволска отупљеност и

оглувљеност! А тада и Сам Бог скрива Себе од таквих богобораца.

Када бисмо данас хтјели да оповргнемо пусту измишљотину јевреја - што се обично и

чини - било би то прилично лак посао, чак и за младалачки узраст. Баш тако. Молићу

лијепо, а како су то ученици, који су били толико плашљиви, да су се малтене сви

разбјежали када су заробили Христа, а Петар Га се одрекао и пред слушкињом - како су се

то они одједном осмјелили да ненаоружани иду према гробу, који је био окружен

војничком стражом, да би Га украли?

Како је могла уснути сва стража, која је баш за то и била постављена, да буде будна? И

како она није чула чак ни шума крадљиваца?! Авај, без шума се камен није могао

одвалити.

Послије тога лопови, који су, је ли, дошли да краду, ноншалантно од мртваца размотавају

плаштаницу, која се због крви тврдо залијепила за тијело Његово? Потом је пажљиво

слажу, а пешкир над главом - одвајају на страну; онда све то лијепо остављају у гробу и

односе само тијело?! Јер, за то им је требало вријеме; а лопови се обично журе, поготово

кад им је изнад главе стража, па макар она и тврдо спавала: стражари су се, ваљда, ипак,

могли и пробудити!

Какве бајке за дјецу!

А и што би ученици крали мртваца?!

Напротив, они би баш тада морали да Га се потпуно одрекну, као од човјека који их је

завео! Каква им све обећања Он није давао - а сад је умро као посљедњи човјек?! Причао

је о васкрсењу, а сада лежи под каменим печатом?! Обећавао им је да ће кроз њих сав

свијет покорити Својем учењу, а сада су и сами ученици принуђени да се разочарају?!

Њима ништа друго не би преостало, него да се разиђу по својим селима галилејским, и са

тугом да се опет врате риболову и обрађивању земље?!

Какав је ту смисао - да узму тијело и да свуда унаоколо вичу: Он је васкрсао?!

А то баш и није био нерискантни подухват: лопове обично траже, и налазе, а затим и

кажњавају. Зар би се на њих смиловале власти?

И, на крају, главно: због чега би од себе они правили лажове? У име чега? У чију корист?

Па ту и најобичнији човјек не би хтио да лаже! Ти људи, који су оставили своје очеве,

мајке, жене, почели су одједном да лажу?!

Они су Њега исповиједали за "Сина Божијег", Сам Он је Себе именовао тако, - и одједном

- да Њега, мртвог, краду?

Бога да краду? Богу да помажу лажју?!

Какве будалаштине!

Каснији противници хришћанства су схватили глупост и празнину те лажи, па су почели

да измишљају друге: да је Христос само био изгубио свијест, да су ученици и мироносице

имали халуцинације (Ренан), и т.д...

Али ни то ни зеру није интелигентније, и лако се руши обичним здравим разумом.

На сличан начин може се показати и реалност, несумњивост, стварност јављања

Васкрслог Господа апостолима, која су послије тога услиједила. Навешћу два свједочења.

По наређењу анђела Господњег, ученици су се - послије првих сусрета са Васкрслим

Исусом - запутили у Галилеју и почели да се баве својим пословима. Једном су се

сакупили у групу од седморо људи. Ближила се ноћ. Петар, никога не звавши, за себе

говори: "идем да ловим рибу". Ту су били и Тома, Натанаил, Јаков и Јован Заведејеви, и

још два ученика. Јеванђелиста - очевидац због нечега није сматрао да је потребно да

запише и њихова имена; а да је неко "стварао" ту причу ни из чега, он би сигурно записао

и имена те двојице - "да се не посумња"... Они говоре Петру: "Идемо и ми с тобом". Сву

ноћ су ловили: ништа нису уловили. А како су ловили? У крајњем случају, барем је Петар

био потпуно "го" (Јн. 21:3,7).

Затим им Се Христос јавља пред јутро; вели им да забаце мреже надесно од лађе; они тада

хватају мноштво рибе. Петар се - послије Јованових ријечи "то је Господ" - нечим опасава

по бедрима, баца се у воду и плива према Њему. Остали су допловили: било је недалеко од

обале, "око" 200 лаката, т.ј. око 50-60 метара... Пребројали су рибе: великих је било 153...

Боже, Боже! Каква јасна слика! И слијепац може да види све то, као живо!

Нема потребе ни за каквим помоћним средствима! Довољно је имати најпростији могући

ум, да би се увидјела сва истинитост несумњивих догађаја! Чак о "голотињи" није

заборављено...

Друго свједочанство. Ап. Павле, одговарајући Коринћанима на питање о будућем

васкрсењу мртвих, позива се прије свега на факат васкрсења Христа. А тај се факат

заснива на многим јављањима Његовим послије васкрсења: јавио Се Симону Кифи

(Петру), и још дванаесторици; једном Се јавио "више него пет стотина браће" хришћана,

"од којих је већина и дан-данас жива, а неки су и починули". Јавио Се Јакову, затим свим

апостолима. На крају, "јави Се и мени", као недоношчету, прије времена рођеном дјетету

(1 Кор. 15:5-8). Овдје, осим факата појединачног јављања Петру и Јакову, - о посљедњем

се чак и не спомиње у Јеванђељима - обраћа нашу пажњу само на јављање пет стотина

браће. Ту није толико важна сама огромна количина увидјевших, колико су важне ријечи

ап. Павла које слиједе за тим: "од којих је већина и до дан-данас жива".

Ту је Посланицу апостол написао за Коринт, гдје је против њега била устала цијела група

противника. И ако се допусти да је он могао рећи неистину, т.ј. да никаквих свједока који

су "и до дан-данас" живи - какво би он оружје том лажју дао у руке својим противницима!

Очигледно је да је говорио о чињеници која је била позната свима!

Нећу се више распростирати о другим подацима, којима би наш ум могао да се користи у

природном слиједу логичких расуђивања. Свако може да чита Јеванђеља и Дјела

Апостолска, и да се убиједи, са очигледношћу, у њихову истинитост.

Зато мисионaри обично не философирају пред својим слушаоцима, него просто описују

јеванђеоске догађаје; они дејствују истином на оне који их слушају и обраћају их ка вјери

у Христа.

Због тога православни свијет - нарочито православно-руски - без икаквих сумњи прихвата

истину о васкрсењу Господа, радује се неисказаном радошћу на Васкрс, и у радости својој

долази до цјеливања у светом храму!

Због тога ми још 51 пут, недјељама, тријумфујемо и прослављамо Васкрслог Спаситеља

свијета, и вјерујемо у то не само срцем својим, него и свим својим разумом. Зато ми сваке

недјеље пјевамо:

"Воскресеније Христово видјевше (макар и преко других), поклонимсја свјатому Христову

воскресенију..."

НАПОМЕНЕ:

1. У књизи "Божији људи" (поглавље "Оптина") митрополит Вениамин је ставио

причу једног од становника Оптине Пустиње (о. Јоља, који је био свједок посјете

Л.Н. Толстоја преп. Амвросију Оптинском (+1892.)): "Отац Јољ, стари монах,

испричао ми је малу епизоду из живота Л. Толстоја, која се одиграла у скиту.

Толстој је тада дуго говорио са о. Амвросијем. А када је изашао од њега, лице му је

било тмурно. Монаси су се, знајући да је код о. Амвросија чувени писац, били

искупили у близини врата његове келије. Кад се Толстој запутио према вратима

скита, старац им је, са уздахом, тврдо рекао: "Никада се он неће обратити Христу!

Гордо-ост!"

2. Попис становништва вршио се крајем 1936. - почетком 1937. године. Анкетирани

су морали да, између осталог, одговоре и на питање о њиховој вјерској

припадности. Попис је био проглашен "штетним", резултати нису били објављени.

Њега спомиње писац Л. Пантелејев у својој књизи "Вјерујем..." (Л. 1991., ц. 63-65).

3. Организатор и душа "златоустог" кружока био је епископ (тада - архимандрит)

Теофан (Бистров) Полтавски, који је са студентима изучавао дјела светих отаца

"преко програма". Свој назив кружок је добио зато што су студенти познанство са

светоотачким дјелима почињали са дјелима св. Јована Златоустог.

4. Професор Кијевског универзитета св. Владимира, протојереј Павел Јаковљевич

Свјетлов - аутор курса апологетичког богословља, састављач изузетног

библиографског дјела: "Шта читати из богословља: Систематски водич по

апологетичкој литератури на руском, њемачком и енглеском језику" (Кијев, 1907.).

5. Философ, писац, публициста Леонтјев Константин Николајевич (1831. - 1891.) је

дуго живио у Оптиној, радећи над својим дјелима са благословом преп. Амвросија.

На крају живота примио је тајни постриг у монаштво са именом Климент.

6. барин - господин (прим. прев.)

7. Узгред буди речено, људе слабе умом и вјером можемо подсјетити на савремено

учење о необичној способности сажимања материје. Мени близак човјек, професор

физике Франкфуртског универзитета, Ј-ки,испричао ми је (у Паризу) да се,

теоретски, сво човјечанство свијета може смјестити у једну обичну чајну кашику. И

то није шала! (М.В.)

8. окајани - несрећни, грешни, прегрешни (прим.прев.)

9. "Све је изнад (више) смисла" (прим.прев.)

10. Та се ријеч код мене замјењује са "унутрашња". (М.В.)

11. "Христе, Свјетлости истинска, Који просвјетљаваш и освештаваш сваког човјека,...

да наиђе на нас свјетлост лица Твојега, - и да тада у њој увидимо свјетлост

неприступачну".

12. О томе како га је ухапсила севастопољска "че-ка" митрополит Вениамин пише у

књизи - мемоарима "На граници двају епоха".

13. Ево, ја, раба Господња! Нека буде са мном по ријeчи Твојој!

Дио III

РЕЛИГИОЗНО ИСКУСТВО

А) ПОСТОЈИ ЛИ?

Може нам се учинити да се, након преживљавања друге (такозване "разумне") етапе вјере,

ту можемо и зауставити, и успокојити: јер, ум нас више не плаши, чак нам и помаже да се

ослободимо лажног страха од њега, он је отворио слободу путу ка тајнама, чудима, ка

непостижном, он нам је чак помогао на том путу, на разне начине.

И сада би остало само да се прихвати, и да се вјерује "просто". Сада је мени постало лако

живјети "простом вјером", којом сам од дјетињства живио, али за чију сам се постојаност

раније још увијек бојао. Сада су ми сам ум и сама "наука" дали "право" да вјерујем "као

дијете". Разлика је само у томе што дјечија простота још није била "оправдана умом", а

сада ја и из "науке" знам да проста вјера и јесте законита, стварно умна вјера, и да само

онај који схвати саблазан "ума" може вјеровати "свјесно". И понекад сам себи дозвољавао

да говорим да ја сада вјерујем "просто, као обична сељанка", али са том разликом, што сам

ја умом завојевао себи право на ту простоту; те зато могу да кажем да вјерујем "свјесно

просто", да је моја вјера - од "убјеђења", "убијеђена вјера". Сада јасно видим да са стране

ума препрека ка вјери више нема. Чак има и значајне помоћи од њега. Пут вјере је

слободан: "пролази"!

Али, упркос свему томе, ја се тиме не задовољавам. А ево зашто. Могу да кажем три

мотива за то.

Као прво, ја знам да, чак и ако ми ум не прави препреке, а помало чак и "доказује" - ипак

он не показује, не открива ми натприродни свијет у својој реалности, а и не може

показати; сада ја добро знам немоћ ума и земаљског искуства у области иног свијета. Знам

ја добро и то да се све ствари, да се свако битије стварно познаје само кроз његово

непосредно откровење овом или оном нашем опажајном органу. Зато ми ништост ума још

увијек не даје - нити може дати - богатство вјере, реалног осјећања натприродног битија.

И ја данас знам да од ума више нема шта да се тражи. Остало је, да тако кажемо, да се

захвалимо нашем бившем, кобајаги љутом, непријатељу, за садашњу дружбу.

И - шта сад? Куда ћемо даље? Ко ће ме повести по вишим путевима? Ко ће ми сада - више

не "доказати", него - показати Самог Бога? Како се несумњиво увјерити у Његову

реалност? То се питање и појавило на мом, сада већ слободном, путу.

Као друго, ја јасно схватам да је мени "неопходно", боље рећи, корисније ми је, да

вјерујем, него да "не вјерујем"; али " неопходно" још увијек не значи "јесте".

Сврсисходност, прагматичност је такође "доказивала", или је побуђивала да се вјерује; али

- како сам већ писао - чак ни из сврсисходности се не смије правити закључак о битију.

Бог јесте потребан, али - постоји ли Он? "Потреба" је мени само говорила: било би добро

када би Он постојао. Али "доказати" Њега она није била у стању. Ко онда то може да ми

"да"?

Као треће, ја сам одувијек волио и хтио да вјерујем, и вјеровао сам. Али кажу да је то само

субјективно расположење, које тјеши мале, немоћне људе, који би хтјели да нађу какву-

такву потпору у "јаком", да је то плод напаћености земаљским несрећама, од којих ми

тражимо успокојења и тријумфа у "другом", блаженом свијету. Другим ријечима, по њима

испада да је вјера наш производ, а уопште не осјећање стварног, објективног битија.

Хтјети, вољети - још увијек не значи и "имати" вољено и жељено. Ја сам био свјестан

велике основаности таквих аргумената против вјере, и сам сам их јасно видио и

разумјевао. И тражио сам излаз ка "јесте".

И тако: и препрека нема, и неопходно је, и хоћу да вјерујем; ипак, то још увијек није -

"ЈЕСТЕ".

Уз сву моју вјеру, ја сам осјећао унутрашње незадовољство, ја сам хтио више, ја сам

жудио за посљедњим одговором - откровењем, стварним увјеравањем, јављањем. Јави ми

Се разумно, јавно, Господе!

Али, такође сам био свјестан своје моралне ништавности и недостојности, те зато нисам

ни смио да се дрзнем да тражим непосредно откровење.

Осим тога, ја сам осјећао - истовремено, или у друго вријеме - потпуно супротну жељу: да

нећу да доживим Господа мојега!

Јер, то је већ вид невјерја, маловјерја; а оно је мени одвратно, и Богу није угодно... А и без

тог додатног аргумента ја сам се у тим тренуцима "инстинктивно", срцем одбијао од

искушавајућих испитивања и истраживања. Мени се "хтјело" да вјерујем просто, макар

само због повјерења према вјеродостојним свједоцима, због тога што ми је било "добро"

са вјером, због тога што ми се свиђала незапиткивајућа, проста вјера...

Чудно је и сложено биће човјек: и хоће му се, и неће му се. Или, да кажем овако: "умом"

ми се хоће, а срце неће да тражи. "Ум" није био до краја задовољен: он је још хтио, као

Тома, да "опипа", да "увиди". Ја нисам говорио, као Тома, "док не опипам, нећу

повјеровати". Ја сам већ вјеровао. Али хтио сам више: и да опипам. А некада ни то нисам

хтио, и само сам се радовао, са другима, зато што су они, прије мене, већ "видјели".

У таквој мојој психологији - у нежељењу да испитујем - било је нечега загонетног: одакле

то мени?! То, што мој "ум" све више хоће да се убиједи, увјери - то је јасно сваком - таква

је његова особина: човјек све хоће да спозна. Јасно је то и са друге стране, питање о Богу

је превише важно, заправо, јединствено важно: све остало без Њега за мене је - нула. А

бити тврдо убијеђен и увјерен у најважније је нарочито важно. Овдје се, наиме, поставља

питање не само о смислу овог живота, него и једно још важније - о вјечности. Али чак и

без тих, "побочних" мотива, важно је до краја се увјерити у најглавније, у најдраже, у

"јеинствено": у Бога.

А ту је био и положај учитеља, свештенослужитеља, који ме је тјерао на размишљање: а

како одговорити онима који одговор буду тражили? Нарочито оштро је то питање стајало

у нашем времену: интелектуални нихилизам се већ био навалио свом својом тежином на

нас вјернике... А даље је, пред вратима, стајала грозна утвара ратоборног безбожништва,

која је на Русију налетјела незапамћеним ураганом, страшним рушилачким вихором! Било

је неопходно некако се заштитити од њега. Више се ниси могао сакривати у простој

дјетињој вјери, ниси се могао задовољити "негативним" искуством ума, његовим

несупротстављањем вјери. Било је неопходно да ти сам нападаш, да наступаш на

противника, не само да не би био разбијен, него и да би га побједио. А за то је била

неопходна велика вјера у своје снаге, била је потребна очигледност сопствене истине.

Мојсије је, пред извођењем Израела из ропства, видио Неизгарајућу Купину, и из ње је

зачуо глас Самог Суштег: "Изуј чизме своје! Мјесто на којем стојиш, свето јесте!" (Исх.

3,5,14).

Све то ме је наводило да тражим посљедњу основу вјере - реално, стварно откровење оног

свијета.

Једном сам овако разговарао са онима који себе називају безбожницима.

- Зашто ви не вјерујете?

- Ми смо људи реални и признајемо само оно што је реално; вјера - она није реална.

- Ја такође вјерујем у оно што је реално, а не у фантазију. Па, ја, заправо, и вјерујем зато

што сматрам да је то реално, иначе не бих ни вјеровао, - одговорио сам им ја.

- Али како ћете Ви нама доказати да тај свијет стварно постоји? Јер, овај свијет ми стално

у властитом искуству осјећамо, као реалан. А Ви?

- Ваше питање је потпуно на мјесту, - говорим ја. - Имате потпуно право да од нас

вјерника тражите одговор на њега.

И ја сам почео да говорим о томе како су у властитом искуству онај свијет гледали свети

људи; нарочито о Христу, затим о преобраћању Савла, о томе шта је и кога све видио св.

Серафим Саровски, па чак и о свом ништавном искуству...

На ово сам чуо прилично деликатну примједбу противника, који није желио да ме грубо

прекине:

- Ви живите тим мислима, и зато се у Вама формирало искуство, које се Вама чини

реално, а уствари је оно само плод ваше уобразиље, а не реалности.

- Не, ја стварно знам да то искуство није халуцинација, него доживљавање реалног

свијета.

Даље је било тешко разговарати. Мирно смо се разишли. Други пут је мој противник био

ученији. Он је пустио у борбу и знање из философије, и сопствено оштроумље и, што је

било најизражајније, душевни притисак "убијеђеног безбожништва". И он је, такође,

налегао на "реализам" спознаје, доказујући познати принцип: "небитије проистиче од

идеолошке свијести, а свијест је - од битија".

Ја у потпуности прихватам тај принцип и када се примјењује на моју вјеру. Ја вјерујем

зато што је битије моје вјере реално; и сама моја вјера потиче од тог Битија.

Узалудни су били сви моји докази. Послије дугог препирања, противник, са распуштеном

самоувјереношћу "учитеља" свезналице, говори:

- Ви (т.ј. ја) још нисте поразмисили до краја, и живите прошлим традицијама, у којим су

Вас васпитавали. Када бисте самостално мислили, дошли бисте до наших закључака.

- Па ја већ 70 година о томе мислим!

Али противник се ни за мрвицу није поколебао. И ту сам схватио да никаквим расправама,

никаквим умом, никако нећеш моћи да докажеш нешто човјеку ако он то не жели. За такве

људе потребан је други метод побијања њиховог невјерја: не ријечима, него дјелима; не

знањем, него страдањем за вјеру. А и тада их нећеш убиједити, него само заинтересовати;

у најбољем случају, можеш у њиховој души поткопати њихову упорну твдоглавост,

сломити лед порицања и подгријати симпатију према себи и својој вјери. Али, да ли ће

још и сама вјера доћи до њих, и како ће им она прићи? То је велико и тешко питање.

Мислим да се оно и не тиче наше воље, него да зависи од непосредног откровења њима

другог Битија.

Ако, пак, нисмо кадри да им дамо такво, емпиријско преживљавање, онда, у крајњој

линији, сами морамо бити реално убијеђени у реалност натприродног свијета. А то је

више од свега могуће - ако нам се тај свијет реално самооткрије, ако се непосредно покаже

нашем искуству.

Да ли је то могуће?

Наравно да је могуће. Из простог разлога, веома лако схватљивог. Уствари, ако неко

битије уопште постоји, и ако ми имамо органе да га опазимо, онда оно може бити познано,

прије или касније, ако се само оно открије субјекту који га тражи. Ако Бог постоји, и ако

ми посједујемо способност да Га познамо, Он не може остати скривен. Чак и више од тога:

заправо, баш Он хоће и мора да открије Себе човјеку, јер за човјека нема ничега што би

било важније и више од Њега. И било би потпуно несхватљиво, неразумљиво, чудно - када

би нам се показивало све, осим јединственог и главног: Бога! Осим Онога, Који је Сам

Себе пред Мојсијем - када Га је овај питао: како Ти је име? - благоизволио назвати "Онај

Који Јесте". "Аз јесм Сиј (Сушти)" (Исх. 3:14).

"Тако и реци синовима Израиљевим: Онај Који Јесте посла мене к вама".

Ако је Он откривао Себе у Старом Завјету, неће ли Он сакрити "Лице Своје" у Новом? Да

ли Се Он откривао? Открива ли Се Он реално? Може ли Се откривати? Ако може, како?

Таква питања су ницала у мојој души... Јер, то је све - живо, није измишљено. Ја, као жив

човјек, животом морам и да одговорим, барем себи самом, ако већ не могу другим. Ја сам

морао да и себи кажем: не само да ја хоћу Њега, него - Он јесте: Он је - Онај Који Јесте.

Шта сам могао ја у таком важном и изузетном питању?

Испричаћу сада, шта је било, како сам заправо ја задовољио себе и како то чиним и до

дан-данас. Нека то буде незначајно, мизерно: ја знам да постоји највисочија висина,

доступна за људе свете; о њој ја могу само да причам: не смијем да дрзнем чак ни да је

тражим! Али, у своју мјеру, ја сам нашао одговоре. А ако има и других, са мјером сличном

мојој, за њих мој одговор не би морао да буде потпуно бескористан, са Божијом помоћу. А

онај који има узвишеније искуство, нека га подијели са нама. У крајњем случају, нека се

помоли о мојој биједности духа и, што је најглавније, за спасење грешне душе моје... То је,

авај, за мене потребније, важније, више од свега!

Б) ОТКРОВЕЊЕ БОГА КРОЗ СВИЈЕТ.

Апостол Павле дошао је у Атину и запутио се у аеропаг код философа, а они ништа нису

вољели више од "слушања нечега новог". И он је почео да им прича о "Богу Којег нико не

зна", Којем је жртвеник видио у том граду. У свом говору он је, између осталог, рекао

ријечи које се мени чине да одговарају управо на оно моје питање "постоји ли?".

"Бог, Који је створио свијет и све што је у њему, Он" хоће да људи "траже Бога, не би ли

Га осјетили, не би ли Га нашли, мада је Он и недалеко од сваког од нас: јер ми Њиме

живимо и крећемо се и постојимо, као што су неки од ваших стихотвораца говорили: "ми

смо и род Његов" (Дјела Ап. 17:21-28).

И заиста, било би потпуно несхватљиво да Бог - Који Једини Јесте, "Сушти", Који је

саздао свијет у славу Своју и из љубави према њему - остави тај Свој свијет да пребива у

незнању о Њему! Напротив, Он би прије свега морао да жели да ми имамо познање о

Њему и да општимо са Њим. Зато ми, безусловно, имамо основе да очекујемо да Он

"пројави", "покаже" Себе нама, да нам Се "открије".

Тако мора бити! И заиста, Он Себе и открива. Прије свега - у овом свијету, у свијету који

ми стално гледамо, у којем "живимо и крећемо се и постојимо" (28).

Исти тај ап. Павле нам баш о томе свједочи. Када је са Варнавом био у Листри и

исцијелио човјека који је био хром "од утробе мајчине", "народ" је мислио и викао:

"богови су у лику људском сишли к нама". А "жрец идола Зевса" који је довео волове и

вијенце до врата града хтио је, заједно са народом, да принесе жртву.

Апостоли Варнава и Павле, кад чуше ово, подераше своје хаљине и бацише се у народ, и

громогласно говораху: "Људи! Шта то чините? И ми смо људи смртни као и ви, и

благовијестимо вам" о Богу живом, "Који је створио небо и земљу и море и све што је у

њима".

А даље се каже: Бог "није престајао да свједочи о Себи" (Дјела Ап. 14:7-17).

Да, али како?

Не лично, не Својим Бићем, Својом Суштином, него својим дејствима, "благим дјелима,

дајући нам с неба дажд и године родне и испуњавајући срца наша храном и весељем" (17).

И "једва зауставише народ" (18).

Јасно је зашто апостоли нису могли са народом да говоре на богословске и философске

теме: чак и у атинском аеропагу, након што су саслушали Павла, "једни се ругаху, а једни

рекоше: о томе ћемо те слушати други пут" (Дјела Ап. 17:32). Тим прије их не би могао

схватити и прихватити "народ", да су апостоли почели да философирају и богослове пред

њим. Народ је тражио прост говор о простим стварима које је он видио око себе - увијек и

свуда. Зато су апостоли почели да говоре о небу и земљи, о храни и весељу.

Зато ап. Павле о истом том пише и образованијим Римљанима за пагански свијет.

Оно што се може знати о Богу - за њих (пагане) је јавно, зато што им је Бог то јавио; јер,

оно што је код Њега невидљиво - Његова суштина (природа, биће), вјечна сила Његова и

Божанство (Божанственост) - видљиви су од створења свијета, кроз посматрање Његових

творевина (Рим. 1:19-20). Старозавјетни цар-пророк Давид написао је 103-и псалам о

пројављивању Бога у творевинама.

Значи - то пројављивање је људима познато одавно, од самог - може се рећи - почетка

битија људског.

А пророк Мојсије говори о Богу као о Творцу свијета и човјека, као о познатом предмету

вјере, или чак и - знања.

Додуше, овдје Се Бог не открива Сам у Себи, него у Својим дејствима, "у благим

дјелима", како се изразио ап. Павле. Али, то значи да је управо кроз створени свијет лакше

од свега било могуће пројавити Своје Битије, како говори апостол: "невидљиво" Његово

биће, "силу", свемоћ и "Божанство" (природу Његову).

И заиста, човјечанство, на каквим се год степенима развоја оно налазило, увијек је

признавало Бога као Творца свијета; људи су, гледајући овај свијет, "видјели" Бога иза

њега.

Тако на њега гледа и већина човјечанства до дан-данас. За мене - а ја мислим, и за друге -

та истина стварања и уређења грандиозног свијета (или: свјетова) открива, прије свега -

Бога Творца. И то не зато што нас је неко тамо научио тој вјери, а још мање зато што су

нам у школи предавали "космолошко-теолошки доказ" битија Божијег, него због

"простог" (и, у суштини, најприроднијег) погледа на свијет. И данас, гледајући на небо и

земљу, ја се дивим...

Напримјер: звијезде, мјесец и сунце и данас, као и хиљаду, и двије, и три хиљаде година

раније - налазе се на истом растојању и путањи, гдје су били у вријеме Давида, Мојсија и

Аврама, и још раније...

А то је растојање - задивљујуће тачно! То ми и данас "видимо".

Мој се ум губи када размишљам о кретању планета: Земља се окреће око Сунца за 365

дана, а Мјесец - са њом. Али Земља се још окреће и око себе, а Мјесец (као и неке

планете) не. При томе се Земља не врти око Сунца по кругу, него по елипси (путања налик

на облик јајета).

Зашто је то тако? Не знам умом. Не питам: ради чега, него - зашто? "Бог је тако

створио", - чујем одговор у себи.

Рећи ће ми: тако су те научили? Нека им буде, мада то и није тако. Али мисао о Богу се

"намеће" "сама од себе" и данас, када пишем ове редове, када имем већ 75 година!

А шта рећи о простим људима? О дивљацима? Њихове очеве и дједове, ко је њих учио?

Кажу - "природа"... Ој, какво је то малоумље! Не да ми се чак ни да говорим о томе! Као

да "природа" има разум, план, снагу - да све то сама ради.

Али нека и све то стоји на нивоу пуког неразумјевања и незнања, допустимо да је тако;

али мене заиста чуди - како се та вјера у Бога Творца и Устројитеља (по св. Григорију

Богослову: "Умјетника") појавила код људи? Откуда се појавила, уопште - мисао о

"Богу"? Како било да било, човјечанство - и ја, ево, данас, - се кроз свијет обраћа ка Богу!

Значи, људи "кроз разматрање творевина" заиста "виде" Творца Бога, како год, али Га

признају.

А какав је само поредак и сврсисходност у свијету! "Боже мој" - одмах се из мене одлама

та ријеч...

Могу се написати - и написали су! - цијеле књиге о томе. Код св. Јована Златоуста има

велики трактат о томе. Професор Голубовски је написао цијелу књигу... Да, сви ми то

видимо, очима својим видимо. Одакле је она, та сврсисходност? - "Природа"... Нехотице

се осмијехнеш када ти кажу ту ријеч, која, заправо, ништа не објашњава...

"Од Бога" - одговара наша душа; и бива задовољена!

Овдје ћу се зауставити.

Факат остаје факат: свијет нас доводи до Бога. Или: Бог нам Себе открива кроз свијет. То

је прво откровење, доступно и најпримитивнијој свијести; најочигледније, највидљивије,

најсталније, најопштије, најпростије, најочитије!

Нека је оно елементарно, али такво је и неопходно, зато што су и људи елементарни,

поготово - дивљаци.

И то откровење - кроз свијет - људима је дао Сам Бог: "Бог им јави".

Ја се, из сопственог искуства, сјећам, како сам био радостан када сам као семинариста

сазнао за "космолошко-теолошки доказ"... Тада сам ја свима хтио да "докажем" то откриће

"науке"... Да! Радовао сам се! Значи, моја је душа у томе осјећала задовољство,

објашњење, сатисфакцију, смисао, разумност, истину, правду! И - сјећам се као да је јуче

било - тај се осјећај није појавио на часу философије, него послије ручка, када сам се

шетао по сјеновитој алеји, по "Божијем свијету"...

Бијаше један часопис који се звао "Божији свијет"; данас таквог наслова више нема, чак ни

у иностранству... Профанисали смо се... Изгубили вјеру... А како је то био добар,

правилан, поучан наслов...

И за птичице ми смо учили: "Птичица Божија не зна ни за бригу, ни за труд..." и т.д. А јуче

сам добио писмо о птичици.

Учена жена сједи на гробљу: сваке недјеље она посјећује мајчин гроб... Свуда унаоколо

жбуње...

"Поред мене, сасвим близу, на жбун, сјела је предобра, раскошна птичица, какву још

нисам видјела: у црвенкастим ципелицама, буљоока, са дугим носом и чуперком на глави;

мале плаве груди, бијела крилца, а репић рози. Упорно је и дуго гледала у мене и, након

што се, ваљда, увјерила да нисам опасна, почела је да ми нешто прича својим милим, мени

до тада непознатим гласићем: те врло ватрено, те тужно, те весело... Са благим прелазима

у својој пјесми. Рекла сам јој: "Ах, ти, мила цвркутаљко!" - Она је одједном заћутала,

нагела главу на страну, као да је наћулила уши да ме чује. А онда је наставила. Дуго ми је

причала... Кад је све испричала - одлетјела је. Али прво је слетјела на оближњи жбун,

зачаврљала тањушним гласићем (тако је и било): "Збогом, збогом!"

Тако ме је умиљела! Мени је било тако радосно на срцу, да сам морала да Вам о томе

напишем"...

"Мама ми је говорила: "Радуј се свему... И на гроб долази радосна... Радуј се Богу,

природи, птицама. Воли све, и свих ћеш вољети". Ја је тада нисам схватила; тек данас сам

почела да је схватам..."

...И мени је било свечано на души док сам читао писмо о птичици. Ваистину - "птичица

Божија"...

Био сам у зоолошком музеју... Висока, велика стаклена сала са вјештачким дрвећем... И

стотине малених птичица: све и трепере радосно... Величанствено! Недавно сам читао у

новинама, како је неки научник, Ив-ки, "открио" у листовима дувана такве бактерије, које

се ни под микроскопом не могу примјетити... И ту мени на памет пада огромни слон из

циркуса Дурова... Те ја помислим: та невидљива мрвица од бактерије, и слон - да су из

једног коријена? А кит - који је још већи од слона - такође потиче из бактерије?.. Не, не, не

и не! Није то "природа"... Не прихвата то ум... А гле, када кажеш да је Бог саздао и једно, и

друго, и треће: душа то прихвата. Зашто? - питаће ме. Одговарам им: не знам, али, ето,

тако је: прихватам! - "Бог јави!"

А ко хоће да мисли другачије - његова воља...

А ја, као и, уопште, сви људи, мислимо тако...

Али то је откровење, како сам рекао, примарно, најелементарније, општепознато. Ипак,

оно је само почетно. Даље слиједе откровења Бога - виша и изражајнија. Ка њима и

прелазим.

В) ГЛАС СРЦА.

Овакав редослијед сам позајмио од ап. Павла. На другом мјесту код њега стоји духовно

откровење. О њему он тако пише:

"Када незнабошци, који немају закон, од природе раде по закону, они су, пошто немају

закон, сами себи закон: они (тиме) показују да је дјело закона код њих написано у срцима,

о чему свједочи савјест њихова и мисли њихове, које час окривљују, час оправдавају

једна другу" (Рим. 2:14-15).

Ово је - друго откровење. Ја ћу га назвати "глас срца", како је и апостол рекао. Тако и Сам

Господ говори: "... изнутра, из срца човјековог излазе зле помисли..." (Мк. 7:21).

И уопште, у Слову Божијем срце се признаје за коријен или исходиште спознаје, а не ум.

Тамо се често говори о томе, тако. Навешћу примјере.

"Помишљања срца њихових (допотопних људи) бијаху зло" (1 Мојс. 6:5). Псалмописац

веома често говори о срцу као источнику знања: "Размишљања срца мојега знање јесу"

(Пс. 48:4). Пророк Јеремија говори да су људи "ходали у тврдоглавости срца својега"

(Јерем. 9:14), човјек "живи у тврдоглавости срца својег" (Јер. 13:10). Исаија: људи "из

срдаца рађаше лажљиве ријечи" (Ис. 59:13). И у Новом Завјету ми видимо исто. Господ

говори: "За што ви (фарисеји) мислите лоше у срцима својим?" (Мт. 9:4) и т.д.

И психологија стоји на истој тачки гледишта. То тако и јесте: послије пажљивог

посматрања себе или других, без великих тешкоћа ћемо уочити да се наше мисли налазе у

тијесној зависности од расположења нашег срца. И Фихте (њемачки философ) говори:

човјек не осјећа и не чини онако како мисли, него мисли онако како осјећа. Или, другим

ријечима: није тачно да он хоће онако како мисли, него мисли онако како хоће.

И наше искуство, баш као и проучавања других људи, стално нам показују да у позадини

наших мисли стоје наша хтјења. Много, небројено много пута сам имао прилику да јасно

"видим" како се једном (човјеку) "хоће" због нечега да вјерује, док се другом "хоће" да не

вјерује. И то уопште не потиче од интелекта, од знања. Два човјека, два рођена брата, са

истим образовањем, могу да се у вјери дебело разликују: то ми јако често сусрећемо. И

више од тога: чак и у једном те истом човјеку можемо примјетити различита

преживљавања: једном се он радује, други пут може да падне у сумњу.

Карактеристичан, свима познат примјер можемо видјети у апостолу Томи: он чак ни када

је видио Христа није повјеровао, све док није опипао још и ране Његове; такав је, већ, био

његов "карактер", како ми имамо обичај да кажемо. А затим он - неочекивано за нас -

кличе: "Господ мој и Бог мој!" Таква реакција ничим није била изазвана: Бога не можеш

опипати! А он је са вјером ускликнуо: не мислећи, не оклијевајући - одмах, истог

тренутка.

Други, још еклатантнији примјер: празном гробу Христовом прилазе ап. Петар и Јован.

Оба виде једно те исто: празан гроб, плаштаницу, марамицу за главу, све пажљиво

сложено. И, шта се дешава? Јован "видје и повјерова" да је Христос васкрсао, а Петар, пак,

одлази (од гроба) у недоумици, "чудећи се сам у себи томе што се десило" (Јн. 20:8; Лк.

24:12). Послије тога, када су ловили рибу на Генисаретском језеру, исти тај Јован је први

опазио Господа Који им је говорио са обале, и тај Јован виче: "То је Господ"; Петар, пак,

"чувши" то, брже-боље навуче на себе нешто од одјеће ("јер бјеше го"), баци се у воду и

заплива према Њему. Шта ћеш: разни карактери!

И у животу ми то стално видимо.

Значи, коријен није у знању, у овладавању спознајом, него у - срцу. То је чињеница!

Идемо даље. Разлика је и у расположењу самог "срца". Обично вјера даје нашој души мир,

радост; а невјерје - немир, сјету, муку. О. Јован Кронштатски је такав мир сматрао јасним

свједочанством битија Бога и дејства Његовог на нас. Тако и ми мислимо: ко је барем

једном, ма колико кратко, преживљавао у себи невјерје, зна, из сопственог искуства, о

чему се овдје прича. Ја сам то преживљавао у студентским данима. Никаква нова знања ја

у то вријеме нисам добијао, што значи, није у уму био разлог. А какав је вихор на мене

био налетио! Двије недјеље сам се мотао тамо-амо, без мира и сна.

А послије тога, послије двије недјеље мучења, опет без икаквих посебних нових

размишљања, вјера се вратила и у души се настанио мир.

Још се сјећам честих преживљавања: понекад вјера бива тако ватрена, да не само да нема

никаквих сумњи, него све бива савршено јасно. Чак и више: од јаке вјере - тешко је

изговорити (па чак и помислити!) и ријеч о Богу; почнеш да говориш, а сузе усхићења ти

одузимају глас... И мораш да се зауставиш, да би задржао ридање, док опет не овладаш

собом.

А у друго вријеме исте те ријечи не изазивају јака осјећања, и изговарају се хладно.

Једном сам записао таква "осјећања", која сам тада преживио на Литургији: "од данас за

мене нема дражих ријечи од: "Отац, Син и Свети Дух".

Без додатака: "спаси" или "помилуј" или "подај"; него просто, сама имена. Аналогија из

обичног живота: кад некога волимо, нама је мила његова слика, не само рукопис његових

писама, него нам је драго и само име тог човјека. И ништа ми не тражимо од њега, не

желимо и не очекујемо ништа: то би нас чак охладило и огорчило; него - сами хоћемо да

му изразимо нашу љубав - укључујући и страдање, све до смрти за њега.

Ту више уопште не говори ум, него - срце, које гори љубављу према Богу.

Свети људи говоре: таква осјећања се у нама не рађају умом, него срцем. Свети Макарије

њихову љубав пореди са љубављу заљубљених, чак и са неком врстом пијанства - ма како

то чудно звучало! Само, то никако не долази од ума, нити од било каквих практичних

користољубивих побуда, и уопште, ни од чега земаљског! То је факат, против којег нема

шта да се каже.

За неискусног човјека таква преживљавања других нису убједљива, чак су и непостижна,

као и да не постоје, "нити могу постојати"; а за нас, она су - факат! За свете људе, пак, она

су - непобитна истина: све то они знају реално! И њима би исто тако било чудно да

слушају таква питања, ала: "Ама, има ли Га стварно?", као што би обичним људима

изгледало чудно када би их питали: постоји ли земља? има ли неба? постојиш ли ти сам?

Један од таквих људи, које сам и ја знао (сада већ почивши, а. Т.) рекао је за себе: "За мене

је невидљиви свијет - исто тако реалан, као и видљиви". Вјероватно, он је и ноћу, у сну,

служио Литургију: гласно је пјевао "Вјерују", мада у стварности није пјевао, иако је имао

прекрасан слух и пријатан глас.

Посљедњих готово 20 година он је провео у осамљеној молитви, у свакодневном служењу

Литургије; када (раније) није могао да служи, свакодневно би био на служби.

На сличан начин су се подвизавали у пустињи: таквих је било на хиљаде! Као примјер ћу

навести два-три случаја из руског живота, и један древни.

Ево - преп. Серафим Саровски. Познато је да је он живио мало у "оближњој"

"пустињици", мало у "даљњој", онда у потпуном "затвору", а потом у безмолвју. Други

примјер: еп. Теофан, затворник Вишенски - који је напустио архијерејско служење и

отишао у затвор, у којем је проживио више од 30 година - гдје је свакодневно служио

Литургију (буквално до посљедњег дана, 6. јануара).

Такође, о. Јован Кронштатски је свакодневно служио Литургију, поготово посљедњих 30

година свог живота; само што се он подвизавао у шумном градовима, а не у пустињи; то је

посебан подвиг. И само посљедњих 10 дана више није могао да иде до цркве; ипак, до

задњег дана су га причешћивали. У ноћ кончине (7 часова јутра 20. децембра) одслужили

су за њега Литургију у 2 сата и приопштили га само Крвљу.

Из древне историје узмимо само један примјер - св. Арсенија Великог... Учен, сенатор,

учитељ царске дјеце, свим обезбјеђен, тајно је побјегао из дворца у египатску пустињу.

Испочетка је живио у манастиру, а потом је отишао у осамљену пећину. А када су браћа

пред његовим одласком говорила: "Арсеније! Ти нас не волиш!", он им је одговорио: "Бог

види: волим вас! Али не могу бити и са Богом и са људима!"

И отишао.

И уопште, богољупци су тако вољели молитву, као што ми не можемо живјети без

ваздуха. И простаци, и учени; вољели су да живе и у манастиру и у пустињама.

Наравно, њих нико није тамо вукао, осим сопственог срца.

Не важи то само за свете подвижнике, него и за хришћане који су у свијету, и уопште - за

сво човјечанство... Управо се тим срчаним привлачењем објашњава факат свеопштости

вјере - у цијелом свијету.

Као што хоћеш да дишеш, као што хоћеш да једеш и да пијеш - и нико то не сматра нечим

ненормалним, неприродним - тако је и вјера нормално стање нормалног човјека.

Нека је та вјера различита; нека је код неких поприлично изобличена; али код свих народа

је била, и јесте, вјера. Значи, људи за њом осјећају природну потребу!

И само је незнатан број људи био невјерујући. Понекад ти се учини да је таквих много;

али то је дубока заблуда. Ипак, нећемо разглабати и свађати се о количини: количина није

свједок истине. Испочетка је и хришћана било - једна десетина апостола; затим, послије

Педесетнице - хиљаде; потом, хришћанство се раширило по цијелом свијету.

И опет ће их бити мало: Господ је рекао да Он, "дошавши" по други пут у свијет, једва "ли

ће наћи вјеру на земљи" (Лк. 18:8).

Постоји, ипак, још једна особина људи који вјерују у Бога: благодат Његова која почива на

њима. Али о томе ћемо говорити у сљедећем поглављу.

Г) БЛАГОДАТ БОЖИЈА.

Заправо, баш се по томе разликује хришћанство од свих других религија.

Сјећам се оваквог случаја из живота св. Антонија Великог. Дошли код њега философи-

пагани. Питају га:

- По чему се ти разликујеш од нас? Ти постиш - и ми постимо. Ти желиш чистоту - и ми

стремимо ка њој.

- Ми, - одговорио им је свети Антоније у име хришћана, - пребивамо у благодати

Божијој!

- Тога код нас нема! - признали су пагани.

Исто је тако нема ни код савремених јевреја, мухамеданаца, будиста, мада и они имају

вјеру у Бога, мада и они посте, и носе подвиге, и моле се: благодати, пак, нема.

То се поготово може видјети код индуса: они имају и пост, и безстрашће, и умно

созерцавање, али Божије благодати немају. Резултат је - празнина; у најбољем случају

(видио сам такве "јоге") - гордост и страсти које њу прате.

Потпуно је све другачије код истинитих хришћана. Ево и како.

Сви ми знамо да је као резултат Христовог дјела ("домостроја") на хришћане на

Педесетницу био ниспослан Свети Дух. И у томе се састоји дефинитивна и експлицитна

разлика хришћана од нехришћана, па чак и - хришћана између себе.

Потврдимо то ријечима Светог Писма: Сам Господ Исус Христос говори: "Ко вјерује у

Мене, код њега ће, како је речено у Писму, из утробе потећи ријеке воде живе". "Ово рече

Он о Духу, Којега су имали да приме они који Њега буду вјеровали; јер још не бјеше на

њима Духа Светог, зато што Исус још не бјеше прослављен" (Јн. 7:38,39) искупитељним

страдањима (Јн. 13:31,32). И још: "Него вам Ја истину говорим: боље је за вас да Ја идем;

јер ако Ја не идем (Оцу), Утјешитељ неће доћи к вама; а ако ли пођем, послаћу Га к вама"

(Јн. 16:7). "А кад дође Утјешитељ, Којег ћу вам послати од Оца, Дух истине, Који од Оца

исходи, Он ће свједочити о Мени" (Јн. 15:26). И пред Својим вазнесењем Господ је рекао:

"Послаћу вам оно што вам је обећано од Оца Мојега; а ви остајте у граду Јерусалиму, док

се не одјенете силом с висине" (Лк. 24:49). Тог Утјешитеља, Духа Светог, Он је и послао

на све хришћане на свети дан Педесетницу. Тиме се, заправо, и разликује Нови Завјет од

Старог: Дух Свети, одузет од људи за гријех прародитеља, сада им се, за Христов Крсни

подвиг, враћа од Оца. Зато сада у Новом Завјету и слушамо о благодати Светог Духа.

Свједочанства су многобрјна. Ап. Петар у својој првој проповиједи говори људима:

вјерујте у Христа, крстите се и "добићете Дар Светог Духа" (Дјела Ап. 2:38; 4:8; 8:17; 9:17;

10:45; 13:52; 19:2 и т.д.).

Само Јеванђеље се назива "Јеванђеље благодати", хришћанство је, заправо,

"домостројитељство благодати" (Дјела Ап. 20:24; Еф. 3:2). "Ми вјерујемо да ћемо се

благодаћу Исуса Христа спасити" (Д. 15:11).

Готово све Посланице ап. Павла почињу са ријечима о благодати, и неизоставно се

завршавају потписом самог апостола: "Благодат с вама".

Нарочито је карактеристично то што је та благодат била јасно изражена на хришћанима;

на то скреће пажњу и преп. Серафим: Дух Свети је или пратио Павла и сапутнике његове,

или - није ишао са њима: "дошавши до Мисије, предузеше да иду у Витинију; али им Дух

не допусти" (Д. 16:7). У Троади је, пак, "било ноћу виђење Павлу", које га је позвало да

иде у Македонију (9-10), што је он и учинио.

У заштиту тог учења о благодати ап. Павле не само да је говорио уопштено у својим

Посланицама, него је написао и двије нарочите Псоланице - Римљанима и Галатима - у

којима доказује да се човјек спасава благодаћу, а не дјелима закона, како су мислили

јудеји и Галати који су били под њиховим (јудејским) утицајем.

То учење представља суштинску карактеристику хришћана - од времена апостола до дан-

данас. Ево овако пише ап. Павле: "Тврда основа Божија (т.ј. Црква) стоји, имајући печат

ову: "Позна Господ Својих"; то је - први печат; други је овакав: "да одступи од неправде

сваки који исповиједа име Господње" (2 Тим. 2:29). Значи, печат је јединствен, али са

двије стране: на једној страни - само Сам "Господ зна Својих", а на другој - светост

вјерујућих; "да одступе они од неправде". И једно и друго јесу - благодат!

Дакле, печат на члановима истините Цркве је јединствен: благодат Божија!

И, ко има тај печат, тај је - Христов.

Тај печат и њему самом говори, и другим показује, да у њему живи Дух Свети. Он и

"свједочи" - о Богу и Тројици, и о реалности Царства Божијег, и о нашој принадлежности

њему.

Није лако препознати тај печат. Али друга страна је много очигледнија: "да одступи од

неправде", т.ј. светост живота. То је најјаче свједочанство "религиозног искуства": свети

људи то по себи знају!

Али како ми да познамо да и ми припадамо овим "својим"? По светости? Било би добро да

може тако; али, авај: ко може да дрзне па да то каже за себе?

Црква нас, пак, тјеши другим признаком: покајањем са надом! То није моје лично

мишљење, него, уопште, свих светих отаца, а посебно св. Симеона Новог Богослова.

Навешћемо његове ријечи, при томе, у изобиљу:

"Добро је плакати и тужити о својим гријесима, и молити Бога да их отпусти". Али

"свакако је неопходно да нашу немоћ излијечи Христос Господ, Који једини јесте

истинити љекар, Који је на земљу и дошао да излијечи немоћи наше, због којих гријехе

чинимо" (1,109).

Какав је то лијек? - Дух Свети, благодат Господа нашега Исуса Христа - како говори

апостол: "А гдје је Дух Господњи, тамо је слобода" (2 Кор. 3:17) (1,114).

"Ниједан човјек нема у себи ништа благочестиво, чиме би могао да се спаси - ни

праведник, ни грешник". "У чему се састоји спасење? У томе, да се приопштиш светости

Божијој". А путеви ка томе су ови: "када (људи) исповиједају своје незнање, неукост,

некажњеност, своју неспосбност на добро и спремност своју на чињење свакаквих

гријеха". Спасење свих је - у једином Богу" (1,116-117). "Спасење - није од (наше)

природе; зато и не видимо да се неко сам собом спашава... Али ако се покају данас, у један

дан, хиљаде и милиони милиона грешника, и обрате се ка Христу Господу", "тог часа" ће

се спасити. "Само силом Христовом, а не својом властитом, може човјек да се спаси"

(1,119).

"Кајем се ја; али ме само покајање неће јако оправдати. Покајање јесте познање гријеха

својих: скида их, пак, милост Твоја" (II, 174).

"Ја о себи мислим да, ако не очистим цкврњу гријеха мојих сузама мојим... бићу праведно

предан срамоћењу - и од Бога, и од Анђела, и бићу извргнут у неугасиви огањ са

демонима" (II, 140).

"Владико Исусе Христе, Царе неба и земље! Знам да сам више и горе од сваког човјека,

чак више и од сваке неразумне животиње и црва који пузи по земљи сагријешио ја пред

Тобом, страшним и неприступним Богом мојим, и нисам достојан да обретем икакву од

Тебе милост". И само имам "одважну наду на безмјерну благост и милост Твоју" (II, 194).

Уз покајање је неопходно имати и наду на Господа Исуса Христа. "А ко нема такву наду,

тај - чиме другим може бити вазнесен са светим на небо, на сретење Господа?" (II, 278).

Али прије свега, неопходна су света тајанства: крштење, исповијед, причешће. То сви ми,

православни, тврдо знамо.

Д) ВИЂЕЊЕ.

Сва ова преживљавања, ипак, чак и ако су убједљива - како за вјернике, тако (дјелимично,

барем) и за оне који не вјерују - не представљају врх религиозног искуства. Такав врх је

"виђење", духовно гледање, созерцавање самог тог "другог" свијета.

Има један тропар исповиједницима Христовим:

"И нравом причастник", гдје се помињу овакве ријечи: "дејаније обрел јеси,

богодуховеније, в виденија васход".[1] Прилично тешко мјесто; али оно је веома древно:

налазимо га већ код св. Григорија Богослова:

"Ако хоћеш да будеш богослов, - говори он, - испуњавај заповијести: оне ће те и довести

до созерцавања" (пишем по сјећању, али је тај смисао).

Преведимо и ријечи тропара:

Ти, исповиједниче, "дјелатни живот" (испуњавање заповијести Божијих) "си нашао, Богом

надахнут, путем ка созерцавању" (грч. ка теорији), ка "виђењу". О том врхунцу

религиозног искуства, о духовном "гледању", виђењу, созерцавању - о крајњем домету

који човјеков дух може да достигне у овом животу, о том "крају религиозног пута" ћу сада

да причам, али не, наравно, својим ријечима, него ријечима св. Симеона Новог Богослова,

који је то, у свом искуству, лично, проживио.

..."Одакле бих ја, биједник, могао да сазнам да си Ти такав, Благи Владико наш, да у себе

примим, са јаком жељом, стремљење ка Теби? Одакле сам могао да знам да Се Ти јављаш

онима који к Теби прилазе, ако сам мислио да они који су у овоме свијету тешко могу

постићи то - да Тебе виде? Одакле бих могао да знам да они који у себе примају свјетлост

благодати Твоје бивају удостојени такве радости и таквог утјешења? Одакле и како бих

сазнао ја, биједник, да они који вјерују у Тебе добијају Светог Духа Твојега?"

"Ја сам мислио да вјерујем у Тебе савршено и да имам све што дарујеш онима који се Тебе

боје; а, заправо, тада савршено ништа нисам имао - што сам, уствари, сазнао тек касније.

Одакле сам могао да сазнам, Владико, да Ти, невидљив и неумјестив, видљив биваш и

умјешташ Се у нас? Како сам уопште могао икада да помислим да Ти, Владико, Који си

саздао све и Који си створио људе, можеш да Се сјединиш са њима и да их учиниш

богоносним синовима Својим, - да бих и сам пламено пожелио, почео то да иштем, и

добио то за себе? Одакле сам могао да знам, Господе, таквог Бога, таквог Владику, таквог

заступника, оца, брата и цара, - Тебе, ради мене обништавшег и примившег вид роба?

Ваистину, Владико мој, човјекољупче, сасвим ја не знах ништа такво, мада сам и читао

Божанствено Писмо које говори о томе; али ја мишљах да се тамо говори о другим лицима

и стварима, а не о томе, и бијах чулан (не духован) према свему написаном и никако и

никада не могадох да проникнем у смисао тога. Слушајући ка чему је позивао и шта је

говорио апостол Твој Павле: "то око не видје, и ухо не слуша, и на срце човјеку не дође,

шта је припремио Бог онима који Њега љубе" (1 Кор. 2:9), ја мишљах да је до созерцавања

таквих блага немогуће доћи човјеку који се још увијек налази у тијелу; и закључио да си

Ти то само њему показао, по посебној милости према њему, - не знајући, биједник, да се

то од Тебе даје свима који Тебе љубе. И, одакле сам, како сам ја могао знати да сваки који

вјерујуе у Тебе бива дио Тијела Твог и да сија Божанством Твојим, по благодати Твојој? И

ко би повјеровао овоме и постао блажен, а да не учини себе ваистину блаженим дијелом

Тебе, Бога Блаженога? Одакле мени то да знам - да Ти, умјесто плотске хране, постајеш

бесмртни и нетљени хљеб, који незасито окушају они који гладују и незадрживо жуде за

Тобом; да биваш пресвијетла одјећа за оне који ради Тебе носе смирене хаљине ништих?

Слушајући, пак, како о томе говоре проповиједници Твоји, мишљах да ће то бити тек у

будућем вијеку, послије свеопштег васкрсења; не знадох да све то бива и данас, за оне од

нас који крајњу у томе имају нужду".

"Све то нисам ја ни знао, Свесвети Царе, нити сам то желио икада, нити сам молио да то

добијем од Тебе, него сам, спомињући гријехе своје, молио само за отпуштање њихово и

желио, како је Владика рекао, да нађем неког посредника и заступника, да бих, уз његову

помоћ и кроз моје властито ропско послушање њему добио опроштење многих гријехова

мојих, па макар и у будућности"...

"Касније сам, уз помоћ овог посредника" - старца Симеона Благоговејног - "осјетио неку

божанствену вејавицу, послије - огањ срчани, од којег су почели да точе непрестани

потоци суза; затим сам унутар мојег ума почео да осјећам танки луч свјетлости, који би

бљеснуо брже од муње; даље - јавила ми се као нека свјетлост ноћу, и мали, пламени

облак, који је био видљив и који као да је сјео на моју главу у вријеме док сам, павши

ничице, творио своју молитву; затим је облак узлетио горе и послије неког времена опет

ми Се јавио на небу.

Послије тога, док сам размишљао о томе - шта би значило то јављање, десило се нешто

друго, још дивније од овога...

Одједном (о, чудо!) сам Онога, Којег сам ја замишљао да на небу Јесте, видио у себи, -

Тебе, кажем, Творца мојега и Цара, Христа. Тада сам уразумио да је то била Твоја

сопствена побједа (над искушењем у сну), у којој си ме Ти учинио побједником над

ђаволом. Међутим, ја још нисам знао, и нисам се био удостојио још да чујем глас Твој, да

бих познао да си то Ти".

..."Ја сам Те и видио, Тебе, Бога мојега, али, пошто нисам знао и вјеровао да Бог јавља

Себе човјеку, нисам схватао да је управо Бог, или слава Божија, било то што се мени

јавило - једном на један, други пут на други начин.

Необично оно чудо привело је мене у велико дивљење и испунило радошћу сву душу моју

и срце, до тог степена, да сам мислио да је чак и тијело моје постало саучесник неизречене

благодати."

"На крају си Ти, неизречен, невидљив, неопипљив, вјечнопокретан, свуда, Који си увијек и

у свему присутан и Који све испуњаваш, видљив и сакриваш Се сваког трена... мало-

помало прогнао пребивајућу у мени таму... и заједно са тим успавао плотску сласт и

сасвим изгнао из мене сваку страст. Учинивши ме таквим, очистио си ми небо од сваког

облака, т.ј. очистио си ми душу, у којој си Се, пришавши невидљиво - како, не знам: на

који начин и откуда? - Ти, Који свуда Јеси, изненада обрео и у њој јавио као неко друго

сунце. О, какво неизречено снисхођење!"

..."А када ми постижемо савршену добродетељ (врлину), тада" Он "прилази у неком

образу (лику), - заправо, у образу Бога; јер Бог Себе не јавља ни у каквом обрису или у

облику неког утиска, него Се јавља као прост, као образ свјетлости без лика, непостижан и

неизречен. Више од тога не могу ништа да кажем! Укратко, Он Себе јавља јасно; узнаје Се

- веома добро; види Се чисто, иако је невидљив; говори и чује Се - нечујно; природом

Божијом бесједује са онима који су од Њега рођени као богови по благодати, са човјеком

бесједује као друг са другом, лицем у лице; љуби синове Своје, као Отац; и љубљен бива

од њих неизмјерно; и бива он за њих виђењем неким дивним и слушањем чудесним - о

којима не могу они говорити како би требало; али, опет, ни да ћуте не могу"...

"И не могу они уопште имати покоја, нити могу да се насите датом им истином, зато што

они, у суштини, нису више господари над собом, него су органи Духа Светог, Који у њима

борави, Који их подвизава и Сам бива подвизаван од њих, и бива у њима и за њих све -

што слушамо у Божанственом: маргарит[2], сјеме горушично, квасац, вода, огањ, хљеб,

напитак живота, ложа брачна, жених, друг, брат и отац. И шта ће мени да говорим толико

много о ономе што се испричати не може? Јер што "око не видје, што ухо не слуша, и што

човјеку на срце није долазило" (1 Кор. 2:9) - то, како то може измјерити језик? Како се то

може изрећи ријечима? Ваистину, то је немогуће! Мада смо то стекли, у сну и на јави, и

имамо унутар себе од Бога, Који нам је то дао - николико не можемо ми нити умом

измјерити, нити ријечју објаснити".

"Све ово написах, љубљена браћо, не да бих себе показао: да не буде тако!... Него ради

тога вам говорим, да бих вам открио чудеса Божија и представио их ријечима, онолико

колико сам за то кадар...

Ова ријеч нас поучава, као прво, о пуној тами и мраку, или о савршеном одсуству

божанствене свјетлости које је у човјеку када јавно прича о незнању које он има о Богу;

затим нас она учи о разобличавању које бива од савјести; даље - о страху; затим, о жељи

човјека да добије отпуст гријеха...; послије тога, ријеч наша говори како човјек мора да

добије заступника и пастира (духовног оца); ...затим, ријеч говори о другом призвању -

вјери, смирењу и покорности (пастиру)... затим, о очигледној промјени која се дешава у

њему; ... по којој, ако је не позна онај у коме се десила, - ... нико ни претпоставити не може

да у њему Дух Свети борави" (Слова преп. Симеона Новог Богослова, издање друго. М.,

1890., стр. 483-490).

* * *

Али то још није све. Сљедећа глава (91) говори о још већем. Преписаћу и одатле дио.

Вјероватно ће се многима то што тамо пише учинити апсолутно немогуће: тако и мора да

буде! Али за самог преподобног Симеона то је био несумњиви факат, факат из властитог

искуства, а за нас - према томе колико му вјерујемо, уз помоћ благодати.

* * *

"Ах!.. Како ћу, такође, описати колико сам зла претрпио ја од оних који су ме савјетовали

и говорили сваки дан: "Што се трудиш упразно, глупане, и слиједиш за тим шарлатаном

(духовним руководиоцем преп. Симеона Новог Богослова, св. Симеоном Благоговејним. -

М.В.) и прелеститељем, и бескорисно и узалуд трпиш, чезнувши за духовним прозрењем?

То што ти желиш - немогуће је достићи у нашим временима... Зашто ти не пођеш код

милостивих твојих сапатника, који те моле да дођеш код њих, и обећавају да ће те у добру

утврдити и успокојити, хранити и лијечити? Јер, у данашња времена немогуће је - и теби,

и било коме другом - избавити се од душевне губе, и прогледати... И, шта? Да није, можда,

да сви ми не видимо? И сви смо ми слијепи, како тебе учи онај који у прелести пребива?

Ваистину, све што се може видјети, и ми видимо: не срљај у прелест!"

"Али Ти, Милостиви и Благоутробни Боже, од свих тих заблудјелих прелеститеља...

избавио си ме, силом вјере и наде, а и њих си ми Сам дао. Њима си ме да укријепио

претрпим све то, и много шта друго...

Једног дана ... срео си ме на путу Ти... Ту си Ти први пут бљеснуо у слабе очи моје

сијањем божанственог лица Својег, - и ја сам истог тог трена изгубио и ону малу свјетлост

коју сам имао - како сам ја мислио, док нисам могао да Те узнам... Од тада си

благоизволио, Ти, Најснисходљивији, често да код мене долазиш... Долазећи тако код

мене и одлазећи на прилично дуго вријеме, Ти си ми Се, мало-помало, јављао све јасније и

јасније, све више и више ме омивао водама Својим и даривао ме да видим све обилније и

обилније.

Чинећи то за мене дуго времена, Ти си ме, напокон, удостојио да видим и једно страшно

тајанство. Једном... гледао сам муње, које су ме обасуле, и лучеве свјетла од Лица

Твојега... Провео сам тако, благодаћу Твојом, довољно дуго времена, и онда поново видио

друго страшно тајанство. Видио сам како си Се Ти, узевши ме са Собом, вазнио на небеса,

и мене вазнио: не знам, ипак, да ли си ме у тијелу повео туда, или изван тијела - Ти једини

то знаш, Који си и учинио то (упор. 2 Кор. 12:1-4). Послије тога, како сам са Тобом провео

довољно дуг час, дивећи се величини славе (чија је та слава била, и шта је она - не знам),

ја сам био потпуно усхићен, као одузет, и сав затреперио. Али Ти си ме опет оставио

самог на земљи. Повративши се, нашао сам себе како плачем и дивим се скрбном

обништавању свом.

Потом, мало послије тога како сам се нашао доле, Ти си благоизволио да ми покажеш

горе, на проломљеним небесима, лице Своје, као сунце, без лика и форме. Али ни тада ми

ниси дао да познам - ко си Ти био. Јер, како могу ја да познам Тебе, када ми ништа ниси

рекао, него си Се одмах сакрио? Тражио сам Тебе, Којег нисам знао, силно желећи да

видим лик Твој и да најтачније познам: ко си Ти? Зато сам, од силне жеље за Тобом и од

пламене љубави према Теби увијек плакао, не знајући, заправо ко си Ти, Који си мене

привео из небитија у битије, извукао ме из пропасти гријеха и за мене Се учинио свим

оним, о чему сам раније говорио"...

"...Напокон, савладан тугом и очајем, заборавио сам и себе самог, потпуно, и сав свијет, и

све што је у свијету, и у уму нисам држао ништа што је из свијета видљивог.

И тада си Се опет јавио, Ти, невидљив, неопипљив, неуловљив. Осјећао сам тада како

чистиш мој ум, како пространије отвараш очи душе моје и како ми дајеш да обилније

видим Славу Твоју; како Се Сам Ти увећаваш све више и више, и сијањем Се све више и

више шириш. И мени се чинило да Се са удаљавањем таме Ти приближаваш, све ближе и

ближе...

На тај начин, о, Владико, мени се чинило да Ти, Који Се не крећеш - долазиш, да Се Ти,

Који си непромјењив - све више и више увећаваш, да Ти, Који немаш лика - примаш лик...

Тако си Се Ти мени и јавио, кад си савршено очистио ум мој, јасно, у свјетлости Духа

Светога.

Тада си учинио да ја изађем из свијета овога, - мени се чини, рећи ћу то, - и из тијела

мојега; ниси ми дао да то уразумијем у потпуности. Али си зато са мене све скинуо и -

како се мени чинило - јавио си Се у мени, у свакој мојој честици, и све је у мени видјело

добро.

Кад сам Те питао: "О, Владико! Ко си Ти?", први пут си удостојио мене, блудног, да чујем

и сладчајши глас Твој; и Ти си тако слатко и кротко бесједовао са мном, да сам ја пао у

занос, усхитио се и треперио, помишљајући у себи и говорећи: "Како је то славно и

блиставо! Како сам и за шта удостојен ја таквих блага!"

Ти си ми рекао: "Ја сам Бог, Који је Себе учинио човјеком, из љубави према теби. А како

си ти Мене тражио од све своје душе, одсада ћеш ти бити брат Мој, и друг, и са-

насљедник" (Гал. 4,5,7; Јевр. 11:9). - Чувши то, сав сам затреперио, сва је снага моја

пресушила, и једва није изашла из мене душа моја! Пренувши се незнатно, одговорио сам:

"А ко сам ја, Господе! И какво добро учиних ја, окајани и јадни и биједни, да ме

удостојиш толиких блага и учиниш ме саучесником и са-насљедником славе Твоје?" - не

губећи из вида да је та слава и радост изнад и више сваког ума. - А Ти си ми, Владико,

Христе, опет казао: "Ја говорим са тобом кроз Духа Светог, Који заједно са Мном говори

са тобом. Овако сам те даровао само за твоју јаку вољу и вјеру, - и даћу ти и више од тога.

Јер тебе сам Ја саздао, нагог, и ништа осим воље своје немаш; шта друго имаш, или си

икада имао, да је лично твоје, а да ти Ја нисам дао, што бих Ја могао да примим од тебе, и

умјесто тога да ти дарујем ово? Ипак, док се савршено не одрекнеш од тијела, нећеш

видјети савршено, и нећеш моћи све да добијеш овдје". - А када сам ја на то рекао:

"Господе! А шта је друго блиставије и више од овога? Мени је довољно да и у таквој

слави будем и после смрти", Ти си ми опет одговорио: "Много је мала душа твоја, човјече,

ако се задовољаваш само овим благом! Јер је оно, у поређењу са будућим, као кад би неко

на папиру нацртао небо, и у рукама тај папир држао: колико се разликује нацртано небо од

стварног, толико се, и неупоредиво више, разликује будућа слава од оне коју видиш сада!"

Ово си рекао, и заћутао, и мало-помало Се сакрио од очију мојих, Ти, сладчајши и

најпредобрији Владико мој. И не знам: јесам ли се ја удаљио од Тебе, или си Ти отишао од

мене? - Мени се, пак, чинило да сам ја дошао однекле и одатле опет ушао у своје

боравиште; и ускоро сам сасвим дошао себи.

Послије овога, сјећајући се љепоте славе Твоје, и ријечи Твојих, Владико, ја сам - плакао;

и када сам ишао, и када сам сједио, и када сам јео, и када сам пио, и када сам се молио -

имао сам неизречену радост, што сам познао Тебе, Творца свега. А и како сам могао да се

не радујем?..."

"Пошао сам једном да се поклоним светој икони Пречисте Мајке Твоје и пао пред њом,

преклињући је, али си Се Ти, прије него што сам устао, јавио у биједном срцу мојем, и

учинио да оно сво постане чиста свјетлост. Тада сам познао да ваистину Тебе имам у себи.

Од тог времена сам почео да Те љубим, не по памћењу, односно, не само зато што сам

мислио на Тебе и на славу Твоју, него зато што сам уистину повјеровао да у себи имам -

Тебе".

"И тако, ако ја (већ) имам Тебе, чему вишем од тога имам да се надам? А Ти си ми опет

казао:

"...Настој да Ме увијек видиш чисто и јасно у себи... Поступајући тако, удостојићеш се, и

по смрти својој, да Ме видиш... А ако не будеш то чинио, сва дјела твоја и трудови твоји, и

ријечи ове неће ти донијети користи, него ће, напротив, послужити на велику осуду

твоју... Ко отпадне од љубави Моје и дружбе Моје, томе живјети више није могуће! Истог

се тог часа он обнажује од свих блага, и предаје се у ропство непријатељима Мојим и

његовим, који се, чим га преузму, окомљују на њега са крајњом мржњом и бијесом, због

раније његове љубави према Мени"."

"Тако, Свесвети Владико, тако ваистину и бива. И ја вјерујем Теби, Богу мојему; и,

падајући, преклињем Те: сачувај ме, грешног и недостојног, Ти, Који си Своју милост

јавио мени... Ти знаш ништост моју, знаш биједност и савршену немоћ моју. ...Да будеш

Ти у мени, и ја - у Теби" (стр. 494-502).

Како су само необично изузетна оба ова "Слова"! Ипак, по суштини наше вјере, ничега ту

изузетно необичног и нема. Напримјер, ево како укратко о себи пише ап. Павле: "Знам

човјека у Христу, који прије четрнаест година (у тијели ли - не знам, изван ли тијела - не

знам: Бог зна) вазнесен би до трећег неба. И знам за тог човјека (само не знам, у тијелу ли,

или изван тијела: Бог зна) да би вазнесен у рај и да је слушао неизречене ријечи, које

човјек не може испричати" (2 Кор. 12:2-4)."

Потпуно исто је о себи говорио и преп. Симеон, како смо управо видјели.

Наш готово савременик, преподобни Серафим Саровски, такође је, по молитвама својим,

био вазнесен у обитељи Божије (Јн. 14:2,3), о чему је сам испричао. А када су га питали да

о њима исприча детљније, он је смирено и правилно одговорио: "ако сам баћушка апостол

Павле (управо се тако он изразио) није могао да исприча шта је видио у рају, како ја,

убоги Серафим, то могу да испричам!"

Али више од свих убјеђује нас Сам Господ Исус Христос, Који свједочи да је Он сишао са

неба а потом Се тамо и вазнио; Који сво вријеме говори о Оцу и Светом Духу; Који је

јавно свједочио да иде да припреми боравишта за вјернике; Који је разбојнику рекао:

"данас ћеш са Мном бити у рају"; Који је учио о Страшном Суду, на којем ће бити

ријешено: праведници да иду у блажени живот вјечни, који је Отац припремио од саздања

свијета, а грешнике чека мука вјечна; и - каква су нам то још свједочанства потребна?!

А Христос Господ је о Себи рекао јеврејима:

"Који ће Ме од вас укорити за неистину?" (Јн. 8:46).

А у бесједи је Он рекао Никодиму:

"Ми говоримо што знамо, и свједочимо што видјесмо..." (Јн. 3:11).

Довољна су нам и ова свједочанства о религиозном искуству! Св. Симеон је само

подробније о томе испричао. Црква, пак, је то знала одувијек!

НАПОМЕНЕ:

1. Слободни превод би могао да буде овакав: "И природом (бићем својим) причесник

(заједничар)"... "обрео (нашао) си (духовно) дјелање, богонадахнуто знање, почео

си да се пењеш путем созерцавања" (прим.прев.)

2. Маргарит - буквално - бијела рада. У духовној литератури се именом овог цвијета

називају зборници изрека светих отаца, сабране поуке о духовном животу.

(прим.прев.)

Дио IV

СЛОБОДА ВОЉЕ

Рекло би се, питања о вјери су исцрпљена: ми смо настојали да "покажемо"

закономјерност њену са разних страна.

Ипак, остаје још једна тачка, која нам (у крајњој линији, барем за неке, и некада) може

устребати за коначно рјешење: вјеровати или не вјеровати?

Такво духовно стање може да буде и веома ријетко, а може и да се вишекратно појављује.

Такво стање стварно бива: то говоримо из искуства. Ево, како се нама чини, све је

доказано "за" вјеру. Али одједном се појави питање: "а је ли тако?" И тада сви наши

"докази" као да губе своју снагу. Међутим, то питање се, овако или онако, рјешавати мора:

остати у недоумици или бити "агностик" на дуго вријеме - било би и тешко, и мучно.

И за такво, ето, стање постоји излаз: то је - наша слободна воља, слободни избор рјешења.

То ми свједочимо на основу искуства; њему прикључујемо и богословске наше мисли,

осјећања која смо преживјели. Али она се јављају послије факта преживљавања:

објашњења преживљеног искуства долазе потом.

Ево шта смо ми преживљавали.

Човјек се зауставља на распућу: да или не? Хоћу ли повјеровати, или "не знам"? Као да

нема аргумената који би до краја убјеђивали у једно или друго!

И мислимо: тако управо и бива, тако, на крају крајева, и мора бити!

Зашто?

"Доказивање" је - принуда. Ту више избора немаш, наша слободна воља ту не учествује;

значи, нема ни врлине, нема ни "заслуга" наших.

Нема, даље, ни милости Божије, нема ни коначног "откровења" Божијег, или Самог Бога,

према нама. И ми остајемо "сами са собом", са својим "умом", са фактима, чак и са -

својим искуством.

Шта, онда, остаје да се ради?

И баш ту ступа у акцију наша "слободна воља".

На који начин?

Она не види "принудних", обавезујућих "доказа" ни за једну ни за другу страну. Или, у

сваком случају, "не види" или "не осјећа" ни један апсолутни аргумент у корист вјере.

Или, просто: послије свих, чак и најубједљивијих доказа, поставља се питање: а да ли је

тако? Тврдих противаргумената некако и нема, али - да ли је баш тако?

И, ето, у таквом стању је и неопходно донијети рјешење, испољити свој слободни избор:

"вјерујем"!

Човјек - мимо свих принудних "доказа" или каквих било да било "околности" и

"погодности" (о сврсисходности, практичности, па чак и фактичности) - одређује себе на

"вјерујем".

И ми то говоримо: "Да"!

То је, заиста, бивало тако. Тако и мора да буде.

А ево и зашто.

Прије свега, то захтијева Величина Божија.

То јест: Господ је Сам слободан, те зато жели слободан избор и од нас. Другачији однос

према нама био би недостојан Његове Величине. И зато сви принудни "докази" вјере -

макар и у свом најпрефињенијем виду - да тако кажемо, представљају, на неки начин,

"силовање" саме вјере. Баш то и јесте гријех наш против Бога (када ми, овако или онако,

покушавамо да "опипамо" Њега, као да Он има потребу за тим да ми вјерујемо у Њега.

Човјек тада поставља себе у положај старијег, којем Бог мора да служи!).

И мада Он заиста и служи нама, окајаним, односно, безмјерно Се "стара" да нас спаси,

мада је чак и Сина Својег Јединородног послао ради нас, мада Се Спаситељ ради нас

унизио до оваплоћења и распећа - то је ипак Његова воља и љубав; ми, пак, немамо ни

права нити ичега другог да побуђујемо Господа да нама служи: то је страшна дрскост! Ми

смо ти који морамо да служимо Њему. И, конкретно, сама вјера наша мора да буде дар, а и

обавеза, послушање и срећа за нас у односу на Бога, а никако не некаква наша услуга

Њему!

У том смислу је речено: "Величина Божија". Можда ће за некога бити тешко да разумије

овакав наш аргумент, али - то јесте тако, и управо тако бива у стварности. Духовно

искусном човјеку је то савршено јасно: вјера је слободан однос човјека према Богу.

Даље. То исто захтјева и достојанство човјека. Кад бисмо ми вјеровали само на основу

"доказа", а не и по слободном нашем опредјељењу - таква вјера би била дјело принуде, т.ј.

акт, у суштини, не слободни, него изнуђени.

А људи који захтјевају "научну" вјеру, или невјерје (што је исто), постављају, у суштини,

себе у ропски однос према "уму", отказују се од слободног избора, т.ј. отказују се од свог

достојанства. А то од нас Господ неће, јер Он љуби своју творевину и жели му богоподно

стање слободе и достојанства. Послије ће Он нама помагати, али баш, и само, "помагати";

а и то, ако ми сами пожелимо, и ако Га будемо молили; Он не жели да господари над нама

и не жели ни на шта да нас присиљава.

Затим. И када дођемо до такве принудне (од ума) вјере, она још увијек не само да неће

бити угодна Богу, - него неће бити ни чврста. Сви "докази" могу, било којег тренутка, да

ослабе; и тада ће се пред човјеком опет појавити питање: постоји ли? А ту "докази" немају

апсолутну силу, а да и не говоримо о не-високом њиховом достојанству (као што смо

видјели). Друга је ствар - слободно самоопредјељење: ту је већ наша одлука, била, и јесте,

тврда, и не боји се никаквих сумњи и не тражи никаквих "доказа": "хоћу" - и то је потпуно

довољно. А слободна одлука јесте у нашој власти.

Даље. Наше самоопредјељење слободно нас потчињава Богу; тада нас Он благодаћу

Својом укрјепљује: то је - неупоредиво са нашом слабошћу. Слава и хвала Богу и за саму

ту слабост: она је та која је побудила потрагу за свемоћном Руком Божијом! У том смислу

је и сав Стари Завјет, - како код пагана, тако и код јудеја, - био нешто као дадиља,

васпитач дјеце - према благодати Новог Завјета (Јн. 1:1-17; Рим. 1-8 гл.;

Гал.;Еф.;Тит.;Јевр.). Не познајеш гријеха - нећеш ни тражити Спаситеља. И тада се вјера

подржава даром Божијим (Еф. 2:8). Ми нисмо чврсти; али је зато силна благодат Божије

помоћи.

Након што нас Бог узвратно-благодатно укријепи, ми се одајемо у послушање Богу,

предајемо се нашој "дадиљи", предајемо се у руке дјетеводитељу Оцу (Гал. 4:1-9), и у том

стању остајемо заувијек. И то послушање - слободно и постојано - држи нас у руци

Божијој, у уздању у Бога, а не у себе, ни у какве човјечије снаге или умотворине.

Тако се слаже слобода Божија са слободом човјечијом.

Некоме ће се такво слагање учинити чудним, малтене противрјечним, али, у стварности је

заиста тако! "Гдје је Дух Господњи, тамо је слобода" (2 Кор. 3:17). "Јер сте ви, браћо, на

слободу позвани..." (Гал. 5:13).

А, заправо, слободни нису самовољни, него послушни људи. Слободни су свеци, а не

грешници; код нас се, пак, води непрекидна борба за ту, истинску слободу - кроз

послушање Богу! Ту се и рјешава вјечни спор: да ли је човјек слободан или не? Да, ми,

грешни, не можемо бити слободни, јер наше страсти господаре над нама. И само по мјери

ослобађања од њих - расте и слобода наша. Послушни су неупоредиво слободнији од

самовољних. А свети су људи слободни - колико је то уопште могуће човјеку. Потпуно

слободан, пак, јесте само Бог.

Кратко и просто да се каже: смирење даје слободу. То је - очигледни факат искуства!

Горди, пак, је роб себи самом, иако замишља да је баш он слободан. И, смирење је угодно

Господу. Оно нас чини слободним.

Зато и вјера јесте смирење, - говори св. Варсунафије Велики. Невјерје, пак, јесте ропство.

А људи мисле потпуно супротно. А тако и мора бити.

Како смо се много пута до сада увјерили, наша воља, наше страсти, наше грешне навике и

тежње чине од нас робове: робове и у животу и у свијести. Јевреји су мислили да су

слободни зато што су потомци Аврама. А Господ им је говорио: "Заиста, заиста вам кажем

да је сваки који чини гријех роб гријеху" (Јн. 8:34).

"Није ваљда да не знате да, - пише ап. Павле, - коме се дате за слуге у послушање, слуге

сте онога кога слушате..." (Рим. 6:16).

И људи који стреме лажној слободи, "изговарајући надуто пустословље", "обећавају им

слободу, а сами су робови тљења; јер, кога ко надвлада, онај му и робује" (2 Петр. 2:18,19).

И исти тај ап. Павле још говори да ми некада на ријечима говоримо да смо ми "слободни",

а уствари "употребљавају слободу за прикривања зла", а не "као раби Божији" (1 Петр.

2:16).

Навешћемо два примјера. Први и најосновнији - то је Господ Христос. Он је пришао на

земљу по добровољном послушању Оцу Својем Небеском: "Ево, идем ... да испуним вољу

Твоју, Оче" (Јевр. 10:7,9). И у животу Свом у овом свијету Он је извршавао вољу Оца: "Јер

сиђох с неба не да чиним вољу Своју, него вољу Оца Који Ме посла" (Јн. 6:38). Ка томе је

позивао и вјерујуће: "Познаћете истину, и истина ће вас ослободити" (Јн. 8:32). А истина

је - Сам Христос: "Ако вас дакле Син ослободи, заиста ћете бити слободни" (Јн. 8:36). "Ја

сам пут и истина и живот" (Јн. 14:6).

И ми бисмо требали да идемо по истом том путу, истинитом, једином који нас заиста

ослобађа.

Други, поражавајући примјер те истине и слободе видимо у Пресветој Дјеви.

Када ју је Арханђел Гаврило обавијестио да ће Се од Ње родити Син и Бог, она је

поставила само једно питање: како ће то бити, кад Она мужа не зна? А много је важније и

непостижније било питање - како Бог - Дух може да Се оваплоти од Ње? И ипак, без

обзира на потпуну непостижност тога, Она му је одговорила:

"Се, раба Господња! Буди мње по слову Твојему!".

Каква вјера! Каква слободна сагласност! Дивно дјело! Ето вам примјера!

Тако и сваки који повјерује у Бога по својој слободној вољи, бива удостојен дивне помоћи

Божије: и у вјери, и у животу.

И тај је пут најдостојнији, најпростији, најкраћи и најефикаснији пут вјере.

Наравно, то не значи да сви остали путеви не могу имати значаја: они помажу. Али пут

слободног самоопредјељења ка вјери јесте најбољи.

Зато њиме ми и завршавамо наше истраживање о вјери.

Рећи ћемо и ми, са вјером, заједно са апостолима, Господу: "умножи у нама вјеру!" (Лк.

17:15).

Дио V

О СУМЊИ

У посљедњем дијелу овог рада хтио бих да кажем неколико додатних ријечи о сумњи. А

ево зашто. Недовољно искусни људи, падајући у сумњичавост, мисле да они тиме постају

невјерници и од тога се много муче.

Описаћу један прилично карактеристичан случај. Једна прилично интелигентна жена

донедавно је била вјерујућа; након говења и исповиједи, приступила је причешћу. Кад је

дошао ред на њу, код ње су се одједном појавиле збуњујуће помисли:

А можда су св. Дарови Тијела и Крви Христових само обично вино и хљеб?

Те су је мисли до те мјере испрепадале, да је она била спремна да се склони у страну од

причешћа. Тај примјер ћемо и да размотримо. Чега се она препала? - Препала се мисли

које су се изненада појавиле. Али, да ли се те мисли могу назвати невјерјем? Никако не. И

ево зашто.

Невјерје је непризнавање или одрицање постојања предмета вјере.

Али при сумњању таквог одрицања нема. Има само недоумица - а да ли је тако?

Размотримо ту недоумицу: да ли је она - невјерје? Питање је само питање, недоумица је

само недоумица. Али не више од тога. Већ само то би требало да у душу унесе мир,

успокојење.

Кренимо даље: од чега је дошла таква недоумица?

Од тога што, као прво, нама у једној или другој тачки нешто "није јасно", "непознато" нам

је, или је, чак, за ум наш савршено "непостижно".

И - природно - човјек се збуњује. Али томе се никако не треба чудити, а тим прије - не

треба кривити себе као да си учинио некакав злочин. Таква сумња, понављам, потпуно је

"природна". Могу чак и више да кажем: чудно би и било када таквих помисли никада не

би било, поготово код људи од мисли. И само због тога сумњи се - прије свега - не треба

плашити.

Тим прије их се не треба плашити, зато што ту нема никакве зле, грешне наше воље. Ми

морамо увијек да имамо на уму основно правило духовног живота:

"Једино зло на свијету јесте гријех!".

А гријеха у сумњи, са наше стране, приликом њеног појављивања, није било, и нема га. И

то правилно размишљање, као што ћемо видјети, поново ће нашој души вратити мир.

Али није довољно бити свјестан тога. Мучно осјећање и даље остаје у нама: било то добро

или не, било то правилно или не - свако кога мори сумња зна да то стање за собом повлачи

немир: јер, питање ипак остаје неријешено. Нејасност је - пред нама.

Тачно. Али ми идемо мало даље. Подсјетимо се наших ранијих размишљања - да

нејасност и непостижност нечега не значе његово непостојање... То ће донијети још већи

мир. То ће удаљити са пута наше мисли још један застрашујући камен спотицања.

Али чак и послије тога немир ће нас и даље мучити. Зато ћемо ми још даље кренути у

својим размишљањима. Нешто нам није јасно? Па, тако и мора да буде! Предметима вјере

је вјера неопходна управо зато што су они непостижни за ум; а чак су и материјалне,

земаљске ствари - како смо не једном говорили - нама необјашњиве, мада се и

доживљавају емпиријски.

Ми бисмо хтјели да се ослободимо од тог стања. Како се то постиже? - На различите

начине: искуство подвижника нам указује неколико путева.

Као прво, и не покушавај (да објасниш)! Ево зашто. Имајући у виду да сумње не потичу од

ума, нити од наше воље, и да оне стоје (то је бар јасно) пред потпуно непостижним за ум

предметима - не траћи узалудно, бескорисно своје снаге: умом је то немогуће ријешити!

То би било као да некоме изненада падне на памет да појми коначност или бесконачност

простора и времена; или да самог себе подигне вукући се за властити перчин; или - руком

да скине звијезду и т.д.

Као друго, не обраћај на сумњу ама баш никакву пажњу; или, како искусни људи говоре -

"пренебрегавај" таква искушења (страха). Некоме се овај пут може учинити као плашљиво

сакривање душе од потраге за "истином". Уствари, овај пут је посљедица свијести о

непостижности рјешења таквих питања; разумни људи, пак, не желе да се баве испразним

пословима.

Из житија светих се обично наводи овакав случај. У једном манастиру бијаше неискусан,

али плашљив послушник. На њега бијаху напале тзв. "хулне" помисли невјерја. Тако се

био препао, да није скупио храбрости да о томе исприча ни своме духовном оцу, ни

игумену, зато што се бојао да ће га због тога истјерати из манастира. Његов старац, који је

видио тугу на његовом лицу, питао га је - шта је то с њим. Али је послушник лицемјерно

одговорио: "Ништа, добро је".

Послије извјесног времена старац га је опет питао - шта је узрок његове туге? А

послушник је опет сакрио шта му је било на души. Старац га је по трећи пут питао и

заповедио му да открије своју душу. И тек тада је послушник са страхом пао пред његове

ноге и испричао му о свом дуготрајном мучењу. Старац му је послије тога наредио да

откопча хаљину на грудима. Овај је откопчао.

- "Стој против вјетра!" - Овај стаје.

- Можеш ли ти наредити вјетру да престане да се дотиче груди твојих?

- Не могу!

- Тако и знај: ни ми не можемо забранити злом духу доступ до наше душе! - И послушник

се успокојио, а до тада се дуго времена мучио.

У овом случају смо поменули ђавола (о којем ће даље бити ријечи), али сада нам је важна

инструкција отаца: не обраћати пажњу на такве плашљиве мисли и осјећања.

А о. Јован Кронштатски у свом Дневнику говори овако: искусни људи, чак, презриво

"пљују" на такве "досађујуће" помисли...

Као треће, ако нас ни то не умири, оци савјетују да се помолимо, да молимо за Божију

помоћ. Мада је у томе велика сила, понекад, по нарочитом Промислу Божијем, ни молитва

не дјелује моментално.

Навешћу примјер. По милости Божијој ја сам у добром духу отслужио недјељну

Литургију и вратио се у манастир. Послије узимања хране, одједном сам, без икаквих

посебних разлога, осјетио неку тугу, неку потиштеност. Не знајући чиме да је објасним,

покушао сам са црквеном музиком и пјесмом, али то није помогло. Почео сам онда да се

молим; али ни то ми није донијело мир. Почео сам да размишљам: од чега би то могло да

буде? Одговора нисам добио. Остало ми је само једно: да трпим, без гунђања и

смушености, и да се ослоним на вољу Божију.

И, шта се десило? 2-3 сата касније ме је посјетио познат и јако близак човјек, и питао ме

шта да ради - на њега је напала нека необјашњива потиштеност! Ја сам га, с обзиром да

сам управо исто то преживљавао, успокојио. И тек тада сам схватио да ми је Господ

попустио то искушење, да бих га лично искусио, да бих потом, на основу личног искуства,

могао да помогнем биједном брату свом.

Ипак, у већини случајева, брзо обраћање Богу молитвом, макар и са кратком,

моменталном молбом, или чак и само са једном једином ријечју - "Господе" - истог тог

трена враћа мир. А ако се мир не увлачи у срце, значи да је то - по нарочитом промислу

Божијем; тада нам остаје само да трпимо ту муку, док она не прође, или док се не открије

тај нарочити циљ и сврха њена.

Али и трпјети треба са колико је могуће пунијим миром: то је - обавезно!

Ово средство треба примјењивати у ситуацијама када је човјек усамљен, као што је,

напримјер, пустињак.

У супротном случају, неопходно је открити своју нелагоду и смушеност старцу, или

барем брату; само - како говори еп. Теофан Затворник - никако не остај усамљен. То је -

четврти пут.

Сјећам се, из поука св. Аве Доротеја, како један монах никако није могао да схвати једно

мјесто из Светог Писма. Одлучио је да се обрати старцу. Враг је почео да му се

супротставља: кобајаги, нема потребе да он иде код старца ради разјашњења, јер ће му

овај рећи оно што и сам мисли. Али је истински монах ипак отишао код старца. И овај му

је стварно дао исто онакво тумачење, какво је и њему пало на памет. Када се враћао од

старца, враг му је шаптао: јесам ли ти рекао да ће ти старац рећи то што си и сам мислио?

Инок му је одговорио:

- Прије је то било од твоје лукаве сугестије; а сада је - од Бога!

Као пето, у таквим случајевима се савјетује да обрадујеш брата који је са муком дошао код

тебе нечим пријатним, па чак и укусним гошћењем.

Опет ми, из житија, пада на памет један случај. Неки пустињак није знао како да

разријеши неку своју недоумицу. Молио се, постио: авај! - није било резултата. Тада је

одлучио да оде код сусједног брата и њега да пита. Али, само што је изашао из пећине,

пред њим је стао Анђео Господњи и рекао да га је Господ послао да му разријеши

недоумицу.

- А што не дође док сам се молио и постио?

- Зато, - одговорио му је Анђео, - што Бог жели да се људи спасавају заједно.

Као шесто, ако ништа од наведених средстава не помаже, - како савјетује свети старац

(чини ми се, св. Исак Сирин), - не секирај се, покриј главу кукуљицом и заспи, трпећи

сумњу.

Постоје, вјероватно, и други начини како да се одоли искушењу; ипак, кроз све се

провлачи један одлучни савјет: не збуњуј се!

И, на крају, као седмо, треба поменути још један вид искушења сумњичавим помислима -

од нечастивог. То сам већ спомињао; а сада ћемо се на овоме зауставити посебно. Ево

зашто.

Искусни подвижници једногласно тврде да коријен таквих искушења лежи у непријатељу

нашег спасења; а они знају шта говоре.

То је и разумљиво: непријатељ Божији прије свега хоће да људи или сасвим изгубе вјеру,

или да, у крајњој линији, почну да сумњају у Његово постојање. Зато нам он и убацује у

главу такве помисли.

Несумњиви Свједок за ово је Сам Христос Господ. Првог дана ступања Његовог на

проповијед Он је на Себи искусио "искушење од ђавола" (Мт. 4:1).

Кад су се ученици вратили са проповиједи, рекли су Господу: "И бјесови нам се

покоравају о имену Твојем. А Он им пак рече: Ја видјех сотону гдје спаде с неба као

муња... Али се томе не радујте што вам се духови покоравају, него се радујте што су имена

ваша на небисма написана" (Лк. 10:17-20).

Нечастиви може да нам у главу убацује своје лажемисли а да изгледа као да су оне лично

наше, или, напротив, да нам из душе краде истину. Наравно, како он то чини - за нас је

непостижно. Али Свједок за то нам је Сам Господ. Ево како Он објашњава ученицима

причу о сијачу: "Свакоме који слуша ријеч о Царству и не разумије, долази нечастиви и

краде посијано у срцу његовом: то је око пута посијано" (Мт. 13:19).

Причу о кукољу Господ такође објашњава апостолима:

"Њива је свијет; а добро сјеме синови су Царства, а кукољ синови су зла; а непријатељ

који га је посијао јест ђаво..." (38-39).

Ђаво је родитељ хулних мисли: "хулне" мисли нису само богохулне, него и уопште, све

лоше и зле мисли (о страстима, о било чему лошем и злом у људима, о неумјесном,

неприличном, ружном...). То је почело са нашом прародитељицом Евом, којој је змија

"нашапутала" на уво хулу на Бога, као да Он, кобајаги, из зависти није дозволио првим

људима да једу плодове са дрвета "које је насред раја" (1 Мојс. 3:3-5); да ми не бисмо

постали "као богови, који познају добро и зло".

И јеврејима је Христос рекао да су они дјеца ђаволова, од којег се рађају лажне помисли:

"Ваш је отац ђаво; и похоту оца својега хоћете да чините: он је био човјекоубица од

почетка и не стоји у истини, јер нема у њему истине; кад говори лаж, своје говори, јер је

лажов, и отац је лажи" (Јн. 8:44). Зато они и не вјерују у Христа (43). И самом апостолу

Петру је предвидио: "Симоне! Симоне! Ево, сатана иште да вас сијем као пшеницу, али Ја

Се молих да не оскудне вјера твоја..." (Лк. 22:31-32). И још раније, кад је апостол почео да

Га куми и моли да не дозволи Себи да пострада, Господ је оштро одговорио: "Иди од

Мене, сотоно!" (Мт. 16:23); јер је иза те молбе Петрове Христос видио искушење

ђаволово. И исте те ријечи - "иди од Мене, сотоно" - Христос је рекао и приликом

искушења у пустињи (Мт. 4:10). И на Тајној Вечери, послије лицемјерног Јудиног

причешћа, "уђе у њега сотона" (Јн. 13:27).

Апостоли често говоре о том утицају злог духа на људе (1 Јн. 3,8,12; 4,2,4; Јуд. 1:9; 1 Кор.

5:5; 2 Кор. 2:11; Еф. 6:11-12; 2 Сол. ",8,9; 1 Тим. 1:20; 5:15; 2 Тим. 2:26; Јевр. 2:14;

Откровење - мноштво свједочења, поготово 20:10).

Ми смо овдје намјерно нарочито скренули пажњу на питање о власти ђаволовој. Учинили

смо то зато што се међу хришћанима широко распространило невјеровање у његову силу.

Додуше, такозвани "прости" народ вјерује правилно; али међу "интелигентним" људима је

баш супротно.

Чак и међу професорима богословља веома је мало оних који вјерују у то. Напримјер, у

црквеним историјама, - па чак и код чувеног Болотова, - као један од узрока погрома

хришћана уопште се не спомиње најглавнији: борба ђавола против Бога уопште и -

нарочито - против Христа Спаситеља. Међутим, Господ је зато и дошао на земљу, "да

разруши дјела ђавоља" (1 Јн. 3:8).

А баћушка о. прот. Јован Кронштатски баш у томе види основни узрок погрома, и уопште,

свих метежа, па, између осталог, и сумњи.

То знају и и искусни свјетски и учени људи. За то је знао и високодуховни Н.В. Гогољ,

који у "Ревизору" пише: "боље рећи, сам нечастиви дух" говори његовим устима: "Шта се

смијете? Над собом се смијете!" Пред смрћу он моли Господа да га заштити

"непобједивом и непостижном животворном силом крста". И, између осталог, спомиње и

просту, дјетињу вјеру, за коју је Господ рекао: "Заиста вам кажем (ученицима), ако се не

повратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство Небеско! Ко се, дакле, унизи, као

дијете ово", које је Господ позвао и поставио "међу њих", "онај је највећи у Царству

Небескоме" (Мт. 18:2-4).

Авај! О овом Гогољу нам нису причали ни у семинаријама, ни на академијама; а и данас -

само изузеци знају то о Гогољу - од њега самог (види "Преписка са друговима").

О истом том говори и Н.И. Пирогов у свом "Дневнику" - из властитог искуства.

Тако је вјеровао и философ В.С. Салавјов. Тако пише и Ф.М. Достојевски ("Зли дуси" и

др.).

Ако се окренемо на Запад (да не говоримо о Католичкој Цркви), и тамо ћемо видјети

учене вјернике који не игноришу злу силу нечастивог. Напримјер, завршавајући своју

"Историју Француске револуције", ректор Енглеског универзитета, Томас Карлајл, пише:

"Упркос свему, та се револуција не може у потпуности разумјети ако се иза њених кулиса

не увиде демонске силе" (пишем по сјећању, али, мислим, готово буквално; у сваком

случају, тачно по смислу).

Лично сам слушао, од енглеског мисионера, који је проповиједао у Јужној Африци, овакве

ријечи: "Ко није живио са паганима, не зна какву силу над њима има ђаво!". Лично сам

знао и професора-психијатра (бившег предсједника све-свјетског псијатаријског конгреса

у Женеви) у Паризу, који је (баш као и православни канони Цркве) разликовао природно

поремећене људе од људи опсједнутих злим дусима.

Укратко, шта имамо ту да сумњамо ми, хришћани, ако је сво Јеванђеље дупке пуно

исцјељења од бјесова, које је чинио Сам Господ?! Ако се пред крштењем захтијева

одрицање од царства ђавола?! Ако постоје и посебне молитве против бјесова?!

А ако почитамо Житија Светих, тамо се стално сусрећемо са борбом подвижника са

ђаволима.

А и прости монаси и монахиње веома често употребљавају ријеч "искушење"!

А главно и најубједљивије је то што је сав домострој (дјело спасења нашег) Христово

најтјеснијим могућим начином повезано - и у узроку, и у циљу - управо са бјесовима, са

ђаволом!

Додуше, ми не можемо појмити умом - како на нас може дјеловати непријатељ? Али то

несхватање - како ми стално понављамо - уопште не треба да збуњује разумне и искусне

људе: неразумијевање нечега не значи да то 'нешто' не постоји.

Али зато ми имамо факте, који су убједљивији од свих ријечи и мисли! Да, нама,

вјерницима, неупоредиво је важније друго: како се борити са демонима, кад они имају

такву снагу? Нарочито - у сумњи?... За то можемо указати неколико путева. Нећемо

мимоићи и природна средства, за која знамо из властитог искуства.

а) Ако сумњаш у нешто, а ти се сјети таквих великих људи, као што су били апостоли, св.

Атанасије Велики, св. Василије Велики, св. Григорије Богослов, св. Јован Златоуст, св.

Никола и други свети; сјети се и руских подвижника: св. Антонија, св. Теодосија и других

чудотвораца Печерских, св. Сергија игумена Радоњешског, св. Серафима Саровског, и

помисли: ко смо то ми, пред њима?! - Мала дјеца!

И ауторитети тих великана ће нас научити смиреној вјери у сво хришћанско учење.

Овдје нећу детаљно описивати како су они вјеровали да постоје бјесови. Треба само мало

прочитати из дјела св. Григорија Богослова, тим прије што о томе (о бјесовима) богослови

готово да уопште не говоре. А ја ову страницу посвећујем њему:

- "Опет је дошла змија: за Тебе се хватам, Христе!.. Иди, иди од мене, зли душе!"

- "Опет је дошла змија: за Тебе се хватам, Боже; подржи, подржи ме: не предавај на

посрамљење подобије Своје, да ме не украде враг, као птицу из гнијезда!"

- "Дошао си, зликовче (знам твоје помисли), дошао си, неуморни, да ме лишиш жуђене и

вјечне свјетлости. Али нећеш ме обманути таквом лажљивошћу".

- "Удаљи се већ једном; или ћу те низложити крстом, пред којим све трепери".

- "Чим сам примјетио дим, наслутио сам да ће бити и ватре. Обилни је смрад јавни знак да

је у близини бијес".

- "Иди, иди: осјећам твој напад" - "Дошао је Христос - помоћ моја" (т. V).

б) Ипак, демонску силу најприје побјеђује Сам Господ Исус Христос. Зато се прије свега

треба обраћати Њему Самом, са вјером и молитвом. О томе смо већ говорили, као о

трећем начину борбе против сумњи. Овдје ћу навести ријечи таквог искусног духовног

руководиоца, какав је преподобни аутор "Лествице", Јован Лествичник. Он је сву Цркву

учио, и до дан-данас учи: "Именом Исусовим туци супостате!"

То јест: не вјером уопште, не силом благодати, не молитвом Богу - него простом

асоцијацијом у својој свијести - ИМЕНА ИСУСОВОГ! И оно је - довољно снажно да

одагна непријатеље. То знају не само подвижници, него и мирјани.

Једном сам у трамвају видио једну жену, прилично интелигентног вида, како мрда уснама.

Питао сам је зашто то ради. Показало се да она твори молитву Исусову ("Господе Исусе

Христе, Сине Божији, помилуј мене грешнога"); на моје питање - зашто се стално моли? -

она ми је смирено одговорила: "Зато што ђаво стално искушава".

Видио сам ја и 80-годишњег старца, монаха, који је, сједећи тик уз мене, непрестано

понављао молитву Исусову. Слушао сам и епископа који је, када је у истој хотелској соби

спавао са мном, и у сну - паралелно са ријетким удисањем и издисањем ваздуха,

изговарао: "Господи ... помилуј".

Сва књига "Приче скитнице свом духовном оцу" пуна је чудесних примјера о сили те

молитве.

в) Заједно са том молитвом треба поставити и крсно знамење, и иконе, и мошти, и

просфоре.

За силу крста зна сваки хришћанин. Зато се и крстимо често; зато и носимо крст. И то

чинимо не само да бисмо свједочили да смо хришћани (мада га и не показујемо, него га

носимо на тијелу) - него и као ограђивање од "нечисте силе". То је - истинито и

несумњиво.

И св. иконе такође имају слично значење, т.ј. оне нису само изражавање наше вјере, него и

- заштита наша од непријатеља. По себи знамо: док у кући нема икона, вјерујућем човјеку

је неугодно, чак и чудно: гдје нема икона, тамо живе демони. Зато (мада, можда, тога и

нисмо свјесни) је код сваког вјерника - не само крст на грудима, него и икона - у предњем

углу дома.

Зато у крсном ходу "подижемо иконе", и зато се ми, вјерници, радујемо када у кућу уносе

иконе: "иконе дошле", говоримо ми: "узми Мајку Божију", или, још краће: "узми

Иверску", "подигли Николу Чудотворца" и т.д.

Тим прије ми поштујемо св. мошти угодника Божијих. Било је, и данас има, много чудеса

од њих. Чуда знају да бивају и од свега светог: од просфора, од хаљина, чак и од "пијеска"

на гробовима угодника... Такви случају су веома чести.

Испричаћу један случај. Био сам у Лондону. Позвали су нас у кућу вјерници - Руси. Када

сам видио велику икону св. Чудотоворца Николе са кандилом пред њом, питао сам их

како објашњавају толико поштовање св. Николе. Домаћица је испричала овакав случај.

Њен муж (још жив) морао је због посла да путује возом - хитно, а жена се баш у то

вријеме порађала (код њих смо видјели двије дјевојчице: 10 и 12 година). Муж није могао

да остане. Опростили су се. Одједном, лежећи у постељи, на крају кревета она види јаку

свјетлост; јавио се св. Никола:

- Заустави мужа!

И ишчезао. Трудна жена је наредила кућној помоћници да хитно позове мужа који још

није успио да оде. Не говорећи ни ријечи о јављању св. Николе, измолила је супруга

(презиме им и данас памтим: Ат-ви) да остане по сваку цијену...

Воз којим је муж требао да путује је испао из шина, и било је жртава. Очигледно, њему је

пријетила смрт. Св. Никола ју је упозорио. Од тада, они и сада, у изгнанству, поштују св.

Николу и пред његовом иконом држе кандило које увијек гори.

И колико је таквих чуда! Хиљаде, хиљаде!

г) Св. Причешће. О томе, између осталих, свједочи и славни о. Јован (Кронштатски). Он

би, када су га позивали код болесника, предлагао да се причести... И колико је код њега,

уопште, било чудеса, - а са људима опсједнутим бјесовима нарочито.

Ево шта он сам говори.

"Један, бивши смртно болестан од упале желуца девет дана, и не добивши никаквог

олакшања од медицинских помоћи, - само се на девети дан ујутро причестио

Животворних Тајни, а увече је већ био здрав и устао је са одра болесничког. Причестио се

он са тврдом вјером. А био је за длаку од смрти!"

"Дивим се величини и животворности Божанствених Тајни! Старица, која је пљувала крв

и потпуно занемоћала, која ништа није јела, - од причешћа Св. Тајни које сам јој преподао,

истог тог дана је почела да се поправља. Дјевојка која је била на самрти, послије причешћа

Св. Тајни истог је дана почела да се поправља, да једе и да прича! Слава животворним и

страшним Твојим Тајнама, Господе!"

д) Поред свих тих чудесних дејстава Божије силе, укажимо и на силу самих подвижника,

што не могу баш сви да прихвате.

У једној пећини је живио пустињак. Поред њега се био смјестио послушник. Овај је често

слушао како пустињак говори:

- Не прихватам! Не прихватам!

Послушник је ушао код старца и питао га - с ким он то разговара?

- Са демонима. Они ми нешто шапућу и наговарају ме на ово или оно, а ја им одговарам:

не прихватам.

Други случај - још драстичнији. Кад је био искушаван, он је говорио врагу:

- Напоље!

И враг је ишчезавао.

Власт над демонима таквог типа - није у моћима нас, грешних. Овдје ћемо се подсјетити

догађаја из књиге Дјела Апостолских, који је описао очевидац, јеванђелиста Лука - о

апостолу Павлу.

"А догоди се кад иђасмо на молитву да нас сретне једна слушкиња која имаше дух

погађачки и врачајући доношаше велики добитак својијем господарима. Ова пође за

Павлом и за нама, викаше говорећи: ови су људи слуге Бога Свевишњега, који нам

благовијесте пут спасења.

И овако чињаше много дана. А кад се Павлу досади, окрену се и рече духу: именом Исуса

Христа заповиједам ти, изађи из ње. И изађе у тај час" (Дјела Ап. 16:16-18).

Значи - није сваки пророк - од Бога. И не дозвољава се сваком да истјерује ђаволе.

Други случај се десио са онима који су заклињали именом Исусовим: "И Бог чињаше

немала чудеса рукама Павловим, тако да су чалме и убрушчиће знојаве од тијела његова

носили на болеснике, и они се исцјељиваху од болести, и духови зли бијаху излазили из

њих. И почеше неки од јудеја који се скитаху и заклињаху бјесове да спомињу име

Господа Исуса говорећи: заклињемо вас Исусом Којег Павле проповиједа.

А бијаху некијех седам синова јудејског првосвештеника Скеве.

А зли дих одговарајући рече: Исуса познајем, и Павла знам; али ви који сте? - И баци се на

њих човјек у којем бијаше злодух, и притиште их пода се тако да они голи и израњавани

утекоше из оне куће" (Д. 19:11-16).

Зато бисмо ми морали да будемо јако опрезни и смирени када су у питању ствари о којима

смо управо писали: није то за наше мале силе. Па и Сам Господ је рекао: "Неће сваки који

Мени говори: "Господе! Господе!" ући у Царство Небеско, него онај који испуњава вољу

Оца Мојега Небеског. Многи ће Ми рећи на тај дан: Господе! Господе! нисмо ли од

Твојега имена прорицали? и нисмо ли Твојим именом бјесове истјеривали? и нисмо ли

Твојим именом чудеса многа творили?

И тада ћу им Ја казати: никада вас нисам знао; идите од Мене, који чините безакоње!"

(Мт. 7:21-23).

И, према ријечима Господовим, не треба се "радовати" чудесима над бјесовима, него

уписивању у књигу вјечног живота (Лк. 10:20). Ми морамо да се бринемо за спасење од

гријеха наших; зато није случајно што се у књизи Дјела, одмах иза мјеста на којем се

описује како је било избијено седам јудеја који су заклињали именом Исусовим, са

похвалом говори: "Многи, пак, од оних који повјероваше, долажаху те се исповиједаху (за

своје гријехе) и казиваху шта су чинили" (Д. 19:18).

И морамо смиреније да се понашамо.

"Није велико дјело чинити чудеса; није велико дјело видјети анђеле; велико је дјело

видјети своје гријехе!", - рекао је св. Антоније Велики.

Дио VI

ЧУДЕСА БОЖИЈА

У закључном дијелу овог рада oписаћу неколико чуда, о којима до сада није писано, а која

сам лично ја преживио, или сам о њима слушао од неоспорно повјерљивих и

вјеродостојних лица.

Суштина је у томе да она потврђују битије такозваног "натприродног" свијета; зато што

су факти јачи од било каквих доказа, како за интелигентне, тако и - поготово за њих - за

непредубијеђене "просте" људе. Тако овај дио представља додатни "доказни" материјал уз

сав наш рад о вјери.

Тим прије, што и невјерујући, баш као и људи који сумњају, увијек постављају питање:

- А је ли се неко са оног свијета икада појављивао у овом?

А вјерници ће се радовати фактима из другог свијета - мада ми нећемо наводити много

њих.

1. ВИЂЕЊЕ У СНУ

Мада у принципу сновима не треба вјеровати - ипак, када се они остваре, а догађај се

претходно није могао наслутити - већ се може сматрати да је то "јављање" из оног свијета.

То је било око 1925. године. Из Србије сам путовао у Париз, да тамо будем инспектор на

Богословском Православном факултету. Мој пут је пролазио кроз Берлин, гдје сам морао

да свратим код једне породице у којој је смрт мужа и оца била на помолу. Из Берлина сам

за Париз кренуо преко Аахена. На станици у том граду у мој купе је ушла путница из

Швајцарске, руског поријекла, супруга Швеђанина. Путовала је код сестре у Шпанију.

Других путника у купеу није било. Ускоро смо се упознали. Почео је разговор о вјери. Она

је била православна:

- А шта, - питала је она, - и данас има чуда?

- Шта ће Вам више чуда, послије Јеванђеља и Христа?

- Да-а..., - растегла је она незадовољно, иако овоме није могла суштински да приговори, -

али... то је било тако давно! Али данас, има ли чуда данас?

Ја сам јој тада испричао чудо, за које сам чуо од архимандрита (послије - архиепископа) Т-

на, 1923. године, у Берлину. Он више није међу живима. Али нека ми он буде свједок да

његову причу преносим тачно! Бесједу ћу водити у његово име - ради живости.

Мене, - почео је он, - су позвали у град Н. да одслужим заупокојну литургију за давно

умрлу бабу М.А. Одвели су ме у собу. Ноћу сам спавао добро. И - у сну чујем готово

дјечији глас:

- Баћушка! Помолите се за мене!

- Ја сам дошао овдје да бих се помолио за умрлу М. А.

- Знам. Али се помолите и за мене.

- А ко сте ви?

И тада се преда мном појављује до лакта гола дјечија ручица и у ваздуху црта велико

слово "Е". Ту се ја пробудим. Видим - нисам у кревету, него стојим на поду.

То се у мом животу није дешавало ама баш никад - да изађем из постеље а да се не

пробудим. Сан је био толико жив, да сам ја и даље готово могао да видим ту ручицу како

у ваздуху пише слово "Е".

Ко је та "Е"? И кроз главу ми прођоше два имена: "(Ј)елисавета" и "(Ј)екатерина"[1]. У то

доба ноћи нисам могао никога да питам: сутра ћу питати!

Сутрадан, служим ја проскомидију, и из просфоре за почивше вадим, између осталих, и

честицу за рабу Божију "Јелисавету-Јекатерину". Послије службе позвали су ме на ручак.

Прије ручка успио сам да питам старог слугу - да није ту живио неко са именом

"Јелисавета" или "Јекатерина"; одговорио ми је да такве није било.

На ручку сам сједио на мјесту насупрот домаћице; поред мене је сједила њена

пријатељица. Ја сам је полушапатом питао о виђењу. Кад сам споменуо слово "Е",

прекинула ме је, рекавши:

- Послије. - Али газдарица је примјетила да смо изненада прекинули разговор.

Послије ручка ми је рекла:

То је кћерка домаћице, Јелисавета. - И испричала ми је како се она, очигледно од јела,

отровала нечим, и кроз два сата умрла.

У то вријеме нам је пришла и домаћица, са питањем:

- Шта то вас двоје шапућете?

Морали смо да јој испричамо. Она - сва у сузама:

Она (т.ј. Јелисавета) ни мени није давала да спавам како ваља, сву ноћ: "Мама! Ти се више

молиш за бабу, него за мене!"

Мене је то зачудило: зашто је то тако? Показало се да се кћерка родила још док су она и

њен први муж били протестанти.

У Цркви је такав обичај да се за инославне, у храму, а тим прије на Литургији, не ваља

молити. Јелисавета је била протестанткиња; њена се мајка послије удала за К.В.,

православног, и сама је прихватила православље. Баба М.А. је била православна, али се

удала за протестанта, иако је остала православна. А кћерка је била протестанткиња:

упркос томе, молила је мајку за молитве и помињање од православног свештеника.

Даљу причу скраћујем: послије сам све провјерио у матичном уреду: све је било тачно.

Ето, тај случај сам ја испричао Швеђанки. Она је била потпуно задовољна. Другог дана

код мене је довела два њој позната старикана и поклонила ми пуну корпу воћа.

2. СИЛАЗАК ОГЊА

То је било у алтајском селу, у Азији. Био сам викарни епископ у граду Севастопољу.

Живио сам у Херсонском манастиру (1919.-1920.г.) Прије мене је тамо старјешина био

епископ Инокентије. Он је ушао на покој, а ја сам га замијенио. Био је праведног живота,

прозорљив. Али нећу сада о томе писати, него о чуду које је он морао да испита и

провјери, по шта га је послао архиепископ М. Тобољски.

Једног Алтајца крстили су у храму. Стајала је огромна дрвена посуда са водом, у којој је

он требао да буде крштен. Крсни кум му је био његов стриц, такође Алтајац, који је,

наравно, претходно био крштен.

Док је свештеник читао молитве за призивање Светог Духа на воду, новокрштени је био

спокојан. Али је зато његов стриц, одједном, у ужасу и запрепашћености, завикао:

- Са мном је исто тако било? Са мном је било исто тако?

Наиме, у том тренутку је он видио како са куполе цркве огањ силази на воду.

Свештеник који је крстио његовог братића га је (касније, вјероватно) подробно испитао и

извјештај о томе доставио архијереју. А он је послао о. Инокентија да под заклетвом

истражи ту ствар: све се потврдило. Папире о томе сам видио послије смрти еп.

Инокентија.

Сви људи су - потпуно поштени. Епископ је био човјек светог живота; Алтајац - стриц је

био "дијете природе", тако да њему није могло ни на памет да падне нешто слично; све је

било провјерено специјалном и детаљном истрагом; о свему томе сам читао ја лично.

Дух Свети је сишао на воду, као и на дан Педесетнице, на апостоле, у облику огња.

3. "ПРОМРЗЛИ"

Овај случај ћу испричати сажето - дугачак је.

У Уфимској области (било је то седам година прије револуције), на једном црквеном

салашу је живио црквењак: са њим је живјела жена, четворо (чини ми се) дјеце и баба.

Живот им је био тежак. На несрећу, он је још био и алкохоличар. Са њим је пила и мајка.

Пећ се слабо ложила. Зими се баба пела на пећ, код ње су се пела дјеца: Христина (12

година), Стјепка (7 година) и Марија (3 године); четврто дијете су још носили на рукама.

Отац је умро. Живјети је постало још теже. Дјецу су пустили по свијету да просе. Ишла је

и малена Марија. Увече су се враћали кући и промрзли се пели код бабе на пећ. А баба их

је учила молитвама. Посебно им је заповиједала да читају "Богородицу".

Послије, када је отац умро, мајка се са троје дјеце запутила у град Уфу и наумила је да

дјецу остави у неко прихватилиште. Обилазила је свуда, гдје је само могла; свуда су је

одбијали: нема мјеста! А већ је наступала ноћ. Тада им је купила по перетак и рекла да је

чекају, а сама се вратила кући, бацивши их тако на вољу судбини...

Дјеца су чекала, и чекала мајку, а онда почела сама да иду по граду и да је траже. Била је

зима, недјеља до Божића. Случајно су набасали на храм Успења Богородице.

Најмања, Марија, прича како им је баба говорила да када им је најтеже читају

"Богородицу". И они утроје почеше да читају ту молитву. Одједном, из цркве излази "тета

у црном", са покривеним лицем, - како су послије они причали о Њој, - узима за руку

Марију и све троје води у кућу насупрот цркве, отвара капију и уводи све троје у кућу, а

Сама - нестаје. Газдарица куће је лежала болесна у кревету. У кухињи су се чули

разговори, шум, плач... Коњушар, Татарин Абдул, већ је хтио да води дјецу у полицију,

али се за њих заступила управница куће, Анисија Ивановна. Газдарица је позвала

собарицу Пашу у спаваћу собу, код себе, и наредила да дјецу оставе у кући; окупали су их,

обукли у чисту одјећу и легли их да спавају. Газдарица је преко телефона замолила

архијереја Н-а да дође код ње. Он је настојао да све разјасни. Позвали су стражара: те

вечери уопште није било службе; а од "тете у црном" на снијегу није остало никаквих

трагова.

Архијереј је одмах закључио да је то била Мајка Божија, зато што су дјеца читала

"Богородицу".

Сљедећег дана архијереј је пошао у женски манастир: Христину су упутили у школу при

манастиру, Марију је узела мајка благајника, вјерујући да ће због тога оздравити њен

болесни брат. Пред крај дана су се из зимског лова вратили муж и син газдарице: Стјепку

су примили у прихватилиште.

Мајка, која је покушала да преко дјеце експлоатише "господу", била је одвојена од њих;

њима су дали ново презиме: "Промрзли".

Нећу причати шта је даље било. Поменућу само једно: брат благајникове жене К-ој (не

знам да ли је то био тај због којег је жена узела на васпитање Марију, или други) дошао је

у нашу, најсиромашнију цркву, и молио је да му се пружи уточиште. Примили смо га; на

тај начин, Божија је Мајка одблагодарила жени благајника.

Све је то причала газдарица, у чију су кућу и примљена дјеца. Она је и дан-данас жива:

иде јој деведесета година.

4. ЈАВЉАЊЕ УМРЛЕ

Она ми је испричала и други случај - изузетно необичан.

Прије Уфе они су живјели у Волинској губернији. Тамо је муж хтио да изгради фабрику

порцелана: глина је тамо била прекрасна. Али предузеће се завршило крахом. Њима је

пријетила биједа. У таквом стању, газдарица је једног дана, послије ручка, отишла у

спаваћу собу да легне, на крај кревета - да не би ципелама запрљала покривач. Обузеле су

је мрачне мисли.

Одједном, она чује како неко улази у сусједну собу. Она је одмах пошла туда: пред очима

јој се појавила, жива, њена стара познаница, која је давно умрла.

- Параскева Дмитријевна! То сте - Ви?

Али ова, не одговарајући на питање, говори:

"Ваша ситуација је тешка, али не падајте у очајање. Сина Николаја никоме не дајите. А

С.Н. нека одмах иде у Петербург код мог сина (он је тада био секретар код генерала

Куропаткина. - М.В.), и од мог имена му наредите да све среди".

Послије тога, она је буквално ишчезла пред газдаричиним очима.

С.Н. је убрзо дошао кући. Жена му је испричала о јављању умрле. Он је одмах, без сумњи,

пошао за СПб. И све је испало одлично.

Сина Николаја је усиновио дјед (отац газдарице) и о њему преузео бригу. Послије тога су

дјед и један трговац, њихов добар познаник, откупили њихово имање. Све се завршило

срећно.

А када бисмо причали детаљно, у читавом низу догађа би се тачно могао видјети

предивни Промисао Божији...

Али ја сам хтио да испричам о јављању умрле из загробног живота.

5. ИСКУШЕЊЕ ВРАГА

Ја сам још био млад јеромонах и служио сам као секретар код архиепископа Финског

(касније - патријарха) Сергија. Он је био члан Синода. Живио је на Јарославском подворју,

и ја сам био са њим.

Једне вечери долази сеоска жена, неких 45-47 година. Висока, здрава, али веома смирена.

Муж њен, такође висок, био је ватрогасац у бродоградилишту, такође скроман. Они су се

одлично слагали; дјеце нису имали - Бог није дао! Станчић, прилична плата, здрави. Рекло

би се - све у реду. Али, једног дана, док јој је муж био на послу, она, сједећи у "црвеном

углу", пред иконама, код десног прозора, одједном поче да прича сама са собом:

- Како ми само добро живимо!

Одједном, из иконе Јована Претече, савршено јавно, као да је жив, излази Крститељ, у свој

својој величини, и говори јој:

- Ако добро живите, принеси жртву Богу - исјеци се!

Њој је дошло тако лоше, и срце је тако мучно почело да туче, да је узела нож и спремила

се да се њиме удари у груди...

Не сјећам се сада - шта ју је спријечило да то учини.

Али тек тада су почеле да јој се привиђају разне ствари: мачка по плафону трчи са главом

окренутом наопачке, у храму са плафона пада корпа пуна краставаца и т.д. Иконе Јована

Крститеља је она почела да се боји: ја сам јој рекао да је донесе код мене. Икона је била

велика. Остакљена. У смеђем раму.

И пита она мене: шта да ради? Ја сам био млад монах, и нисам могао да јој кажем ништа

посебно, те сам јој зато дао савјет да се исповиједи и причести, а онда ћу ја са њом поћи у

стан, одслужити молебан и пошкропити стан светом водицом. Послушала је, без поговора.

Код мене се исповиједала: каква чистота и смирење! Дивио сам се. Послије причешћа

пошли смо код ње да одслужим молебан.

Прошла је једна недјеља. Она је поново дошла у наш храм. Питао сам је - како је стање

код ње. Она је спокојно одговорила:

- Све је у реду!

Послије сам ја питао свог духовног оца: зашто се то њој десило? Он ми је одговорио: зато

што се она похвалила да "добро живи". Ђаво не може то да поднесе и послије таквих

похвала настоји да нанесе што више зла.

Али крај приче се није ту одиграо, него у Валаамском манастиру. Тамо сам видио једног

јуродивог, 30-годишњака... Лежао је у великој грозници (вјероватно му је температура

била око 40 С?). Усред збрканог и неповезаног разговора, он се одједном окреће ка мени,

и почиње да ми говори:

- А ја знам једну жену; код ње су мачке трчале по плафону, краставци падали у цркви и

још свашта нешта...

Ја сам се запрепастио! Он никада није био у СПб (родом је из Олењецка); ја у то вријеме

нисам чак ни мислио о њој, нити ми је падала на памет та жена! Одједном, он, паметно ме

гледајући у очи, говори, као савршено здрав:

- А ти мислиш да си велико дјело учинио?

Ја ћутим, задивљено гледам у њега.

- Да је претрпјела, из ње би изашла мученица, а сад - нема страдања, нема ни награде!

И опет је почео да говори као да је луд.

6. ИЗБАВЉЕЊЕ ОД НЕСРЕЋЕ

Ово ми је причала једна поштена и образована старица у Сан-Франциску, у Америци.

Кратко ћу испричати. Њу је пријатељица позвала да се прошетају по шуми: тада су биле

дјевојке. Одједном, испред ње су искрсла два младића са очигледно лошим намјерама.

Она је потрчала из све снаге и бјежећи се молила: "Богородице Дјево, радујсја". Испред ње

се појавила страшна јаруга. Прекрстила се и, са молитвом, не размишљајући, бацила се у

амбис. И неозлијеђена изашла на други крај јаруге.

А младић који је трчао за њом се такође бацио у јаругу; сломио је обје ноге.

Богородица је спасила дјевојку.

7. ИСТЈЕРИВАЊЕ БЈЕСОВА

Чувеног о. Јована Кронштатског (починуо 20.12.1908.) епископ Назарије из Нижњег

Новгорода и епископ Михеј из Сарапуља су позвали да дође код њих и побесједује са

градским духовницима. Те су бесједе (прва 1901. године, а друга 1904. године) биле

записане. Ево шта је он (између осталог) говорио својој сабраћи.

"...Ја сам знам, а и други говоре, да се исцјељења по мојој молитви дешавају.

Доводе код мене болесне, такозване опсједнуте злим дусима људе, да се помолим за њих.

У тим случајевима ја дјелујем простотом своје вјере. Обично је такав болесник веома

немиран: кад га доведу код мене, он - или пљује, или пјени, отима се и, колико сам

примјетио, држи очи затворене. Али му ја наређеујем да их отвори. А он их и даље држи

затворене, и ја упорно и љуто наређујем: "Отвори очи!", и гледам у њега. Болесник на

крају отвара очи, а ја му, у очи га гледајући, говорим: "Именом Господа нашега Исуса

Христа наређујем ти, душе нечисти: изађи из њега!" - и благосиљам болесног. Болесник се

умирује, почиње да се моли; ја га причешћујем.

Када над њим прочитам молитве, болесник постаје радостан, миран, спокојно прима Св.

Тајне, од којих се до тада свим силама трудио да побјегне. И, што је јако интересантно,

такви болесници уопште не памте ништа од тога што су говорили и радили у стању

опсједнутости... Јасна ствар: они нису извршавали своју, него нечију другу вољу, вољу

која је супротна вољи Божијој: вољу ђаволску.

Често бјесови дуго задржавају власт над болесником, или опсједнутим, дуго се

супротстављају. Тада болелсник, напримјер, изговара овакве ријечи: "Ми смо више

остарјели, одавно имамо власт над њим". Али сила Божија, од које у страху трепере

бјесови, и њих побјеђује.

Можда би у мојој дјелатности било и много више успјеха, да сам свој живот организовао

мало више аскетично".

О. Јован Кронштатски је, уопште, био велики чудотворац; вјероватно, чудеса која су се

кроз њега остваривала је било на хиљаде: од њих је забиљежено, претпостављам, само

стоти дио. Био је једном случај да је побјешњели полетио, а да га нико није придржавао,

усред храма, по ваздуху.

Али и ово је довољно.

8. СИЛА ЈЕВАНЂЕЉА

Ово сам преузео из књиге "Приче скитнице свом духовном оцу". Та књижица (у два

дијела: први - 184, а други - 162 странице) прича о сили Исусове молитве. О њој мало ко

зна. Зато сам одлучио да из ње препишем причу о чудесном догађају - о сили књиге

Јеванђеља над бјесовима. Ево шта је испричао сам учесник тог чуда:

"Љубави обилни Господ, Који хоће да се сви спасу и у разум истине да дођу, открио је

мени по милости Својој ово познање", - о сили Јеванђеља, - "чудесним начином, без

икаквог посредништва људског.

Пет година сам био професор у лицеју, и пролазио животни пут мрачним стазама разврата,

забављајући се метежном философијом, по распућима свијета, а не по Христу. И,

вјероватно бих и погинуо потпуно, да нисам живио са побожном матером својом и

сестром својом, поштеном и побожном дјевојком.

Једном, шетајући се по булевару, срео сам се и упознао са прелијепим младим човјеком,

који је о себи рекао да је Француз, ухапшени студент, који је недавно утекао из Париза и

који за себе тражи посао гувернанта. Његова изузетна образованост ми се свидјела, и ја

сам га позвао да буде гост код мене. Зближили смо се.

У току два мјесеца он ме је често посјећивао; понекад смо се заједно шетали, скитали;

заједно смо ишли у друштва, разумије се, најраспуштенија.

На крају, он је дошао код мене и позвао ме у једну од таквих јазбина; да би ме брже

убиједио, почео је да хвали изузетну веселост и пријатност мјеста на које ме је звао. Након

што је проговорио неколико ријечи, одједном је почео да ме моли да изађемо из мог

кабинета, у којем смо сједили, и да пређемо у примаћу собу. То ми се учинило чудно; ја

сам га, рекавши да сам ја већ примјетио да он никако не воли да сједи у мом кабинету,

питао: шта је томе узрок? Додатни разлог да га задржим у кабинету још је био и то што је

примаћа соба била у сусједству са собама мајке и сестре, и не би било прилично тамо

разговарати о таквим празним темама. Он је, пак, наставио да инсистира да изађемо,

наводећи разноразне изговоре, да би, напокон, отворено рекао сљедеће:

- Ево, код тебе, на полици, међу књигама, постављено је Јеванђеље; ја тако поштујем ту

књигу, да ми је тешко да у њеном присуству разговарамо о нашим расијаним предметима.

Изнеси је, молим те, одавде, и тада ћемо говорити спокојно.

Ја сам се, вјетропир, осмјехнуо на његове ријечи, узео са полице Јеванђеље и рекао: што

ми не рече раније! И, давајући му је у руке, рекао: на, сам је однеси у другу собу!..

Само што сам га дотакао Јеванђељем, он је истог тог тренутка ишчезао.

То ме је тако запрепастило, да сам од страха пао на под и онесвјестио се. Укућани су,

чувши шум, утрчали у кабинет, и тек након пола сата су ме освјестили. Напокон, када сам

се дозвао, осјетио сам тако јак страх, трепет, мучно узбуђење и потпуно одузете руке и

ноге, да се уопште нисам могао помјерити. Доктор којег су позвали дао је дијагнозу:

парализа, изазвана неким великим потресом или страхом.

Читаву годину послије тог случаја, уз брижљиво лијечење, ја сам лежао без икаквих

побољшања, тако да сам схватио да је било неопходно да дам оставку и напустим научну

каријеру.

Остарјела мајка моја ускоро је умрла; сестра је "расположила посветити себе

манастирском животу". Постепено, и ја сам "потпуно оздравио". И одлучио се да

"посветим себе отшелничком животу"... Сада се крећем према осамљеном скиту који стоји

близу Соловјецког манастира на Бијелом мору, и зове се Анзерски".

НАПОМЕНЕ:

1. На руском се слово "е" на почетку изговара "је". (прим.прев.)

Закључак

У закључку ћу да кажем само неколико ријечи.

Овај рад има за циљ, углавном, да разјасни једну, основну идеју: познање свега се

преживљава непосредно, а не умом; у том смислу, разлике између вјере и такозваног

знања - нема. И једно и друго се "спознаје" испочетка тако што се указује повјерење онима

који "знају", а тек потом - сопственим искуством, другим ријечима - "открива се" ономе ко

то опажа, преживљава и спознаје.

На тај начин, уходана гледишта о непостижности (вјере) за ум - отпадају: у суштини, за ум

је све непостижно, мада је и несумњиво, као факат који се прихвата.

Разлика је само у објектима и органима спознаје.

Зато уобичајена подјела на "ум" и "срце" није тачна, мада се широко употребљава.

Објашњење да то није тако код вјерника одстрањује болећивост и страх од надмоћности

"ума" над "вјером" и човјеку доноси мир.

Факти из живота то потврђују.

Мени се чини да је овакво схватање у богословљу (или, уопште, у гносеологији вјере и

ума) ново, исправно и корисно за обје стране: једне тјеши, друге смирује.

Многогодишње наше искуство - више од 50 година - даје нам довољно основа да будемо

увјерени у истинитост таквих погледа.

Оне, пак, који не вјерују - у то нећеш убиједити; ипак, ту дејствује - не "ум", не знање,

него психологија људи - или, другим ријечима, наша воља, воља која не жели да прихвати

истину.

"Од срца потичу помисли", - рекао је Сам ГОСПОД.

А за сваку спознају може се рећи: она потиче од битија.

М. ВЕНИАМИН

1934.-1935.

1955. - 5/18 јула

Текст књиге митрополита Вениамина "О вјери, невјерју и сумњи" штампа се према

примјерку, откуцаном писаћом машином, који се чува у библиотеци Московске Духовне

Академије.

Цитати из Светог Писма провјерени су према издању Библије коју је 1990. године издало

Издавачко Одјељење Московске Патријаршије.