EUROPEAN UNION - IMPACT ENVIRVB Studio, Bačka Palanka ROCENA UTICAJA PROJE TRATEŠKA PROCENA UTI ISBN 978-86-87785-89-2 Izdavanje ovog udžbenika odobreno je na sednici Nastavno-naučnog

PB

UPRAVLJANJE ZAŠTITOM ŽIVOTNE SREDINE I RIZICIMA sa osvrtom na poljoprivredu

1

UPRAVLJANJE ZAŠTITOM ŽIVOTNE SREDINE I RIZICIMA SA

OSVRTOM NA POLJOPRIVREDU

Dunja Prokić

2019.



Dunja Prokić

2019.



Dunja Prokić

2019.



Dunja Prokić

2019.

EUROPEAN UNION

EUROPEAN UNION

Mira Pucarević

INSTRUMENTALNE METODE ANALIZE

u upravljanju životnom sredinom u poljoprivredi

2019.

32

UPRAVLJANJE ZAŠTITOM ŽIVOTNE SREDINE I RIZICIMA SA OSVRTOM

NA POLJOPRIVREDU

I IZDANJE

Edicija Udžbenik

Autor:

prof. dr Dunja Prokić, Univerzitet EDUCONS – Fakultet zaštite životne sredine

Izdavač:

Univerzitet EDUCONS, Fakultet zaštite životne sredine, Sremska Kamenica

Za izdavača:

prof. dr Aleksandar Andrejević, rektor Univerziteta EDUCONS

Recenzenti:

prof. dr Snežana Štrbac, naučni saradnik, Institut za hemiju, tehnologiju i metalurgiju,

Univerzitet u Beogradu

doc. dr Jasna Stepanov, Fakultet zaštite životne sredine, Univerzitet EDUCONS

Lektor:

Biljana Rozental

Tiraž: 100 primeraka

Štampa:

RVB Studio, Bačka Palanka

ISBN 978-86-87785-89-2

Izdavanje ovog udžbenika odobreno je na sednici Nastavno-naučnog veća Fakulteta

zaštite životne sredine održanoj 27. maja 2019.

3

SADRŽAJ

PREDGOVOR ............................................................................................................... 6

OSVRT RECENZENATA ................................................................................................. 7

1. UVOD ................................................................................................................. 8

2. ČISTIJA PROIZVODNJA ...................................................................................... 12

3. FORMALIZOVANI SISTEMI UPRAVLJANJA ZAŠTITOM ŽIVOTNE SREDINE........... 22

3.1. BRITANSKI STANDARD BS 7750 ........................................................................ 22 3.2. SISTEM EVROPSKE UNIJE ZA UPRAVLJANJE ZAŠTITOM ŽIVOTNE SREDINE I AUDIT (EVRO-

EMA SISTEM) ........................................................................................................... 23

3.3. SISTEM UPRAVLJANJA ZAŠTITOM ŽIVOTNE SREDINE KROZ SERIJU STANDARDA ISO 14000 24

4. OCENA ŽIVOTNOG CIKLUSA (LCA) ......................................................................... 32

4.1. STRUKTURA LCA ........................................................................................... 33

4.2. PREDNOSTI I POTEŠKOĆE KOD PRIMENE LCA ........................................................ 38

5. OZNAČAVANJE O ZAŠTITI ŽIVOTNE SREDINE .................................................... 39

5.1. PREDNOSTI I NEDOSTACI OZNAČAVANJA O ZAŠTITI ŽIVOTNE SREDINE ........................... 44

6. PROCENA RIZIKA I UPRAVLJANJE RIZIKOM KAO INSTRUMENT UPRAVLJANJA

ZAŠTITOM ŽIVOTNE SREDINE.................................................................................... 45

7. UPRAVLJANJE ZAŠTITOM ŽIVOTNE SREDINE PROCENOM UTICAJA NA ŽIVOTNU

SREDINU ................................................................................................................... 50

7.1. PROCENA UTICAJA PROJEKATA NA ŽIVOTNU SREDINU (EIA) ...................................... 51 7.2. STRATEŠKA PROCENA UTICAJA NA ŽIVOTNU SREDINU (SEA) ...................................... 56 7.3. PROCENA UTICAJA NA ŽIVOTNU SREDINU U POLJOPRIVREDNIM AKTIVNOSTIMA .............. 60

8. INTEGRISANO SPREČAVANJE I KONTROLA ZAGAĐIVANJA ŽIVOTNE SREDINE ... 62

8.1. NAJBOLJE DOSTUPNE TEHNIKE (BAT) ZA POLJOPRIVREDNE AKTIVNOSTI ZA KOJE SE IZDAJE

3

SADRŽAJ

PREDGOVOR ............................................................................................................... 6


1. UVOD ................................................................................................................. 8




EMA SISTEM) ........................................................................................................... 23



4.1. STRUKTURA LCA ........................................................................................... 33







SREDINU ................................................................................................................... 50




5

4

INTEGRISANA DOZVOLA ............................................................................................... 65

9. CIRKULARNA EKONOMIJA ................................................................................ 75

9.1. CILJEVI ODRŽIVOG RAZVOJA.............................................................................. 75 9.2. EVROPSKA UNIJA I CIRKULARNA EKONOMIJA ......................................................... 78 9.3. POJMOVNO ODREĐENJE CIRKULARNE EKONOMIJE .................................................. 81

9.4. PREDNOSTI CIRKULARNE EKONOMIJE .................................................................. 83 9.5. CIRKULARNA EKONOMIJA U POLJOPRIVREDI .......................................................... 85

10. KLIMATSKE PROMENE U POLJOPRIVREDI ..................................................... 90

10.1. EMISIJE GHG GASOVA I POSLEDICE KLIMATSKIH PROMENA ....................................... 90 10.2. EMISIJE GHG GASOVA IZ SEKTORA POLJOPRIVREDE ................................................ 92 10.3. UTICAJ KLIMATSKIH PROMENA NA SEKTOR POLJOPRIVREDE ....................................... 94 10.4. DOPRINOS SEKTORA POLJOPRIVREDE BORBI PROTIV KLIMATSKIH PROMENA .................. 96

LITERATURA............................................................................................................ 100

SPISAK SLIKA

SLIKA 1. ELEMENTI STANDARDA ISO 14 001 PREMA DEMINGU .................................. 30

SLIKA 2. TIPIČNI ŽIVOTNI CIKLUS PROIZVODA ............................................................. 33

SLIKA 3. FAZE OCENJIVANJA ŽIVOTNOG CIKLUSA ....................................................... 34

SLIKA 4. POSTUPAK ANALIZE INVENTARA ŽIVOTNOG CIKLUSA ................................... 36

SLIKA 5. EKO-OZNAKA EVROPSKE UNIJE ..................................................................... 41

SLIKA 6. EKO-OZNAKA REPUBLIKE SRBIJE ................................................................... 42

SLIKA 7. RAZLIČITE KOMPONENTE PROCENE RIZIKA ................................................... 48

SLIKA 8. PUNJENJE REZERVOARA PRI NJEGOVOM DNU .............................................. 73

SLIKA 9. PUNJENJE REZERVOARA PRI NJEGOVOM VRHU ............................................ 73

4

INTEGRISANA DOZVOLA ............................................................................................... 65

9. CIRKULARNA EKONOMIJA ................................................................................ 75

9.1. CILJEVI ODRŽIVOG RAZVOJA.............................................................................. 75 9.2. EVROPSKA UNIJA I CIRKULARNA EKONOMIJA ......................................................... 78 9.3. POJMOVNO ODREĐENJE CIRKULARNE EKONOMIJE .................................................. 81

9.4. PREDNOSTI CIRKULARNE EKONOMIJE .................................................................. 83 9.5. CIRKULARNA EKONOMIJA U POLJOPRIVREDI .......................................................... 85

10. KLIMATSKE PROMENE U POLJOPRIVREDI ..................................................... 90

10.1. EMISIJE GHG GASOVA I POSLEDICE KLIMATSKIH PROMENA ....................................... 90 10.2. EMISIJE GHG GASOVA IZ SEKTORA POLJOPRIVREDE ................................................ 92 10.3. UTICAJ KLIMATSKIH PROMENA NA SEKTOR POLJOPRIVREDE ....................................... 94 10.4. DOPRINOS SEKTORA POLJOPRIVREDE BORBI PROTIV KLIMATSKIH PROMENA .................. 96

LITERATURA............................................................................................................ 100

SPISAK SLIKA

SLIKA 1. ELEMENTI STANDARDA ISO 14 001 PREMA DEMINGU .................................. 30

SLIKA 2. TIPIČNI ŽIVOTNI CIKLUS PROIZVODA ............................................................. 33

SLIKA 3. FAZE OCENJIVANJA ŽIVOTNOG CIKLUSA ....................................................... 34

SLIKA 4. POSTUPAK ANALIZE INVENTARA ŽIVOTNOG CIKLUSA ................................... 36

SLIKA 5. EKO-OZNAKA EVROPSKE UNIJE ..................................................................... 41

SLIKA 6. EKO-OZNAKA REPUBLIKE SRBIJE ................................................................... 42

SLIKA 7. RAZLIČITE KOMPONENTE PROCENE RIZIKA ................................................... 48

SLIKA 8. PUNJENJE REZERVOARA PRI NJEGOVOM DNU .............................................. 73

SLIKA 9. PUNJENJE REZERVOARA PRI NJEGOVOM VRHU ............................................ 73

5

SLIKA 10. GLOBALNI CILJEVI ODRŽIVOG RAZVOJA ...................................................... 76

SLIKA 11. TRANZICIJA IZ LINEARNE U CIRKULARNU EKONOMIJU ................................ 82

SLIKA 12. VIZUELNI PRIKAZ CIRKULARNOG SISTEMA PROIZVODNJE HRANE ................ 87

SPISAK TABELA

TABELA 1. METODE ČISTIJE PROIZVODNJE ZA SMANJENJE ZAGAĐENJA NA IZVORU .... 12

TABELA 2. PREGLED ODABRANIH ČISTIH TEHNOLOGIJA U POLJOPRIVREDI, NJIHOVA

NAMENA I KARAKTERISTIKE ....................................................................................... 15

TABELA 3. PRIMERI KATEGORIJA UTICAJA I INDIKATORA KOJI SE NAJČEŠĆE ANALIZIRAJU

U LCA STUDIJI ............................................................................................................ 36

TABELA 4. PROJEKTI IZ OBLASTI POLJOPRIVREDE ZA KOJE SE MOŽE ZAHTEVATI

PROCENA UTICAJA NA ŽIVOTNU SREDINU ................................................................. 60

3

SADRŽAJ

PREDGOVOR ............................................................................................................... 6


1. UVOD ................................................................................................................. 8




EMA SISTEM) ........................................................................................................... 23



4.1. STRUKTURA LCA ........................................................................................... 33







SREDINU ................................................................................................................... 50




76

PREDGOVOR

Publikacija Upravljanje zaštitom životne sredine i rizicima sa osvrtom na poljoprivredu

nastala je kao rezultat rada na Interreg – IPA CBC Croatia-Serbia Projektu:

"Implementation of cross-border joint actions toward environment protection in

agriculture" – IMPACT-ENVI (HR-RS182), koji je realizovan u periodu od 15.06.2017.

do 14.06.2019. godine od strane Fakulteta agrobiotehničkih znanosti Osijek, kao nosioca

Projekta, kao i sledećih partnera: Fakulteta zaštite životne sredine, Univerziteta Edukons,

Obrtničko-industrijske škole Županja i Instituta za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad.

Publikacija Upravljanje zaštitom životne sredine i rizicima sa osvrtom na poljoprivredu

predstavlja originalni naučni pristup instrumentima koji se primenjuju za upravljanje u

oblasti zaštite životne sredine, a generalno služe promovisanju održivog razvoja. Dodatno

su predstavljeni izazovi za politiku današnjeg vremena u sektoru poljoprivrede, sa ciljem

minimiziranja neželjenih efekata poljoprivrede na životnu sredinu i predstavljanja uticaja

kvaliteta životne sredine na kvalitet poljoprivrednih proizvoda. Ovako predstavljena

istraživanja će u budućnosti moći da se koriste kao udžbenički materijal u radu sa

studentima na izučavanju problematike u okviru predmeta Upravljanje zaštitom životne

sredine i rizicima na Fakultetu zaštite životne sredine, Univerziteta Educons.

Autorka se iskreno zahvaljuje recenzentima: prof. dr Snežani Štrbac i doc. dr Jasni

Stepanov na konstruktivnom prilazu koji je doprineo kvalitetu publikacije.

7

OSVRT RECENZENATA

Udžbenik Upravljanje zaštitom životne sredine i rizicima sa osvrtom na poljoprivredu

izrađen je prema programu nastavnog predmeta Upravljanje zaštitom životne sredine i

rizicima, koji se izučava na osnovnim akademskim studijama Fakulteta zaštite životne

sredine, Univerziteta Edukons. Sadržaj udžbenika je u potpunosti usklađen sa nastavnim

programom navedenog predmeta, a u pojedinim delovima ga u izvesnoj meri proširuje i

produbljuje i kao takav može da se koristi za pojedine oblasti na master akademskim

studijama, kao i na srodnim studijskim programima. Za ovom knjigom postoji širi interes

kod diplomiranih inženjera, kao i kod svih onih koji se bave zaštitom životne sredine.

Važno je istaći da je ovo prvi udžbenik ove vrste, odnosno da je prvi udžbenik koji

obrađuje tematiku iz uže naučne oblasti Upravljanje zaštitom životne sredine i rizicima

na Univerzitetu Edukons, a samim tim i na Fakultetu zaštite životne sredine.

Udžbenik se sastoji iz deset poglavlja u okviru kojih se obrađuje: značaj upravljanja

zaštitom životne sredine i rizicima sa posebnim osvrtom na poljoprivredu; čistija

proizvodnja; sistemi upravljanja zaštitom životne sredine koji se primenjuju u

organizacijama; analiza životnog ciklusa proizvoda i usluga; označavanje o zaštiti životne

sredine; procena rizika i upravljanje rizikom kao instrument upravljanja zaštitom životne

sredine; procena uticaja na životnu sredinu; strateška procena uticaja na životnu sredinu;

integrisano sprečavanje i kontrola zagađenja životne sredine; cirkularna ekonomija i

klimatske promene.

Udžbenik u potpunosti odgovara dostignućima savremene nauke u naučnom,

metodološkom i pedagoškom smislu. Materija je dobro sistematizovana po poglavljima i

metodskim jedinicama. Napisana je jasno i razumljivo.

Publikovanjem ovog udžbenika će literatura u oblasti nauke o zaštiti životne sredine biti

bogatija za inovativan naučni prikaz, koji je razumljiv širokom krugu onih koji se bave

naučnim i stručnim radom u oblasti zaštite životne sredine.

UPRAVLJANJE ZAŠTITOM ŽIVOTNE SREDINE I RIZICIMA sa osvrtom na poljoprivredu UPRAVLJANJE ZAŠTITOM ŽIVOTNE SREDINE I RIZICIMA sa osvrtom na poljoprivredu

8 98

1. UVOD

U drugoj polovini prošlog veka ljudske aktivnosti su značajno doprinele degradaciji

životne sredine i umanjenju raspoloživih prirodnih resursa. [1] Posledice neodržive

ljudske potrošnje mogu se sagledati kroz regionalne i globalne probleme životne sredine,

kao što su: promena klime, trošenje ozona u stratosferi, acidifikacija, nestanak biološkog

diverziteta, ekološki incidenti, porast koncentracije ozona u troposferi, zagađenje

površinskih i podzemnih voda, degradacija šuma, kontaminacija zemljišta, uvođenje

genetski modifikovanih organizama, generisanje sve veće količine otpada itd. [2] Ovo su

razlozi zbog kojih je u celom svetu sve prisutnija nužnost uvažavanja zaštite životne

sredine, kao i isticanje svesnosti o ljudskom saučesništvu u zagađivanju i degradaciji

životne sredine. [3]

Dok se posmatraju odnosi između životne sredine i ljudskih delatnosti i ljudskih

delatnosti i životne sredine zaključuje se da degradacija životne sredine može imati

ozbiljne implikacije na ljudsko zdravlje, siromaštvo, ekonomski razvoj, pa čak i na

nacionalnu bezbednost. [2] Uzmimo, na primer, klimatske promene i neodrživo

korišćenje prirodnih resursa, koje danas ugrožavaju energetsku i ekološku bezbednost i

imaju izrazitu političku i razvojnu komponentu, a posledica su neodrživog razvoja u

prošlosti. [4] Bolje razumevanje ovih odnosa i mogućih uticaja preduslov je za

ostvarivanje sveobuhvatne podrške i preventivnih mera, koje sunajefikasniji metod da se

poveže zaštita životne sredine sa privrednim i društvenim razvojem. [2] Životna sredina,

kao specifičan medijum u kojem se odražavaju posledice svih aktivnosti čoveka, mora se

posmatrati u okviru šireg društvenog konteksta, odnosno ukupne socijalne, privredne i

ekonomske situacije. [5] Povezanost stanja i promena kvaliteta životne sredine sa

ekonomskim i socijalnim razvojem je višedimenzionalna. Sa jedne strane, ljudske

aktivnosti utiču na životnu sredinu, sa druge, promene stanja životne sredine utiču na

ekonomsko-socijalni razvoj, a sa treće – javlja se reakcija društva na promene životne

sredine. Na primer, porast turizma uzrokuje rast saobraćaja, a intenziviranje saobraćaja

izaziva povećanje emisije CO2, što vodi globalnom zagrevanju koje utiče na

poljoprivrednu proizvodnju. Od ekonomskih aktivnosti, koje predstavljaju glavne faktore

9

sadašnjih poremećaja životne sredine, najznačajnije su aktivnosti u oblastima energetike,

industrije, saobraćaja, poljoprivrede i sl. Od različitih aspekata socijalnog razvoja

(siromaštvo, nezaposlenost, obrazovanje, zdravlje i sl.) koji su u interakciji sa pitanjima

životne sredine, ističu se porast broja stanovnika i sveukupni nivoi potrošnje i obrasci

proizvodnje. Sa druge strane, promene stanja životne sredine utiču na društvene i

ekonomske funkcije, kao što su pogoršanje ljudskog zdravlja, gubitak biodiverziteta,

klimatske promene, ekonomske štete od degradacije i sl. Reakcija društva na promene

životne sredine ogleda se u preduzimanju političkih, pravnih, ekonomskih i drugih mera

sa ciljem sanacije nastale degradacije životne sredine, sprečavanja buduće degradacije i

unapređivanja stanja životne sredine, u skladu sa principima održivog razvoja. [6] Proces

integrisanja zaštite životne sredine u druge sektorske politike omogućuje usklađivanje

različitih interesa i dostizanje ciljeva održivog razvoja. [5]

Poljoprivreda je u interakciji sa životnom sredinom na više načina. Uticaj poljoprivrede

na životnu sredinu se, pre svega, ogleda u transformaciji i degradaciji prirodnih

ekosistema i geokomponenti životne sredine. Kontinuitet potrebe da se obrađuje sve više

zemljišta i da se proizvodnja intenzivira stvorila je brojne probleme životne sredine:

smanjenje površine šuma, erozija tla, širenje pustinja, povećanje saliniteta i zasipanje

zemljišta mineralnim đubrivima i pesticidima, osiromašenje ekosistema, širenje

invazivnih vrsta. [7] Poljoprivreda je glavni korisnik zemljišta i snabdevač hranom, i za

pravilno i efikasno funkcionisanje, poljoprivreda mora da se oslanja na stanje ekosistema.

Poljoprivredni proizvođači su se oduvek starali o pejzažu i ekosistemu, jer su znali da

narušen ekosistem može dovesti do zagađenja voda, širenja zaraza biljaka i stoke,

poplava, gubitka plodnosti zemljišta i dr. Izazov za politiku današnjeg vremena u sektoru

poljoprivrede je da zaštiti ekosistem minimiziranjem neželjenih efekata unutar i izvan

sektora. Ovo podrazumeva ohrabrenje i podršku za aktivnosti koje štite i unapređuju

životnu sredinu i mere za smanjenje onih koji imaju negativne posledice. [8]

Sa ciljem zaštite i očuvanja postojećih prirodnih resursa i životne sredine, savremena

društva uspostavljaju norme i standarde od momenta kada su postala svesna prekomerne

upotrebe resursa i degradacije životne sredine. Od kraja prošlog veka do danas donesene


10 1110

su brojne međunarodne konvencije i potpisani sporazumi koji obavezuju sve zemlje

potpisnice da racionalno i u granicama dozvoljenog koriste svoje prirodne resurse, uz

obavezno poštovanje normi koje štite životnu sredinu. [9] Zemlje članice Evropske unije

promovišu snažno delovanje u oblasti klime, održivi razvoj i zaštitu životne sredine. [10]

Održivi razvoj predstavlja usklađen i usaglašen, harmonizovan sistem tehničko-

tehnoloških, ekonomskih i društvenih aktivnosti u ukupnom razvoju u kome se na

principima ekonomičnosti i razumnosti koriste prirodne i stvorene vrednosti društvene

zajednice, sa ciljem da se sačuva i unapredi kvalitet životne sredine za sadašnje i buduće

generacije. Politička priroda održivog razvoja se ogleda u integraciji različitih

perspektiva, kao i činjenici da je održivost proces koji podrazumeva razvoj novih

poslovnih odnosa, kao i novih alata za uspostavljanje dijaloga u kome učestvuje sve više

različitih zainteresovanih strana. [11] Investiranje u ublažavanje ili sprečavanje

degradacije životne sredine donosi finansijske, odnosno ekonomske koristi kompanijama

i društvu u celini. [12] Moderne i uspešne kompanije prepoznaju da je zaštita životne

sredine ključ strateškog razvoja biznisa sa potencijalom dugotrajnog uticaja i na

performanse same kompanije. Razvijanjem delatnosti na principima prevencije zagađenja

i upravljanja zaštitom životne sredine, kompanije dobijaju značajnu vrednost na tržištu.

[13]

Upravljanje životnom sredinom (engl. environmental governance) je sredstvo kojim

društvo određuje i deluje na ciljeve i prioritete vezane za upravljanje prirodnim resursima.

Predstavlja koncept politike zaštite životne sredine koji zagovara održivost kao ključni

faktor za upravljanje svim ljudskim aktivnostima – političkim, društvenim i ekonomskim.

[14]

Glavni izazovi u oblasti upravljanja životnom sredinom na lokalnom, regionalnom,

nacionalnom, internacionalnom i globalnom nivou mogu se predstaviti na sledeći način:

[2]

neophodno je jačanje nacionalnih i podnacionalnih institucija u oblasti životne

sredine;

neophodno je jačanje institucionalnih kapaciteta (osposobljenosti) za definisanje

11

i sprovođenje efikasnih politika u oblasti životne sredine;

neophodno je reformisanje, revizija i jačanje usvojenih opredeljenja i politika u

oblasti životne sredine;

neophodno je povećanje osposobljenosti i kapaciteta institucija u oblasti životne

sredine;

neophodna je izgradnja političkih ovlašćenja institucija iz oblasti životne sredine

i političke svesti o pitanjima zaštite životne sredine;

neophodna je implementacija mehanizama koji će javnosti obezbediti pristup

informacijama iz oblasti zaštite životne sredine i koji će joj omogućiti učešće u

odlučivanju opitanjima iz ovog domena;

neophodno je usvajanje ili izmena zakona u kontekstu međunarodnog pravnog

okvira;

neophodno je definisanje prioriteta, odnosno ciljeva u oblasti životne sredine;

neophodna je decentralizacija upravljanja u oblasti životne sredine, shodno

raspoloživim resursima i kapacitetima;

neophodna je integracija pitanja životne sredine u sve razvojne strategije i

planove;

neophodna je politika integracije kao proces usavršavanja veza između životne

sredine i privrede;

neophodna su finansijska sredstva iz budžeta vlade za rešavanje problema

životne sredine;

neophodno je uvođenje ekoloških kriterijuma i instrumenata u procese

odlučivanja;

neophodno je uključivanje u podregionalne, regionalne i globalne međunarodne

procese vezane za životnu sredinu i učešće u njima.

Za upravljanje u oblasti zaštite životne sredine primenjuju se brojni instrumenti, a

generalno služe promovisanju održivog razvoja. Iako ih je moguće primenjivati i na

globalnom nivou, najčešće se primenjuju na nivou preduzeća.


12 13

12

2. Čistija proizvodnja

Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNEP) ustanovio je termin "čistija

proizvodnja" 1989. godine kao: "kontinuirana primena integrisane preventivne strategije

zaštite životne sredine koja se primenjuje na procese, proizvode i usluge kako bi se

povećala ukupna efikasnost i smanjili rizici po ljude i životnu sredinu."[15] Čistija

proizvodnja može biti primenjena na svim nivoima donošenja odluka u industrijskim

aktivnostima. Međutim, glavni fokus je na usvajanju čistijih tehnologija i tehnika i

njihovoj primeni na širok spektar sektora (na primer, industriju, infrastrukturu,

stanovanje, ugostiteljske usluge) i organizacija različite veličine (od velikih

petrohemijskih postrojenja do malih industrijskih preduzeća). Skup sistem kontrole

zagađenja zasnovan na "end-of-pipe" pristupu, koji podrazumeva delovanje kada do

zagađenja već dođe, postepeno se zamenjuje strategijom redukcije i izbegavanja nastanka

zagađenja i otpada kroz celokupan proizvodni ciklus, počevši od dizajna proizvoda, preko

proizvodnje uz efikasnije korišćenje sirovina, energije i vode. Čistija proizvodnja smatra

se posebno efikasnom merom za ublažavanje klimatskih promena, zbog mogućnosti da

se njenom primenom značajno redukuju emisije gasova koji doprinose globalnom

zagrevanju (engl. greenhouse gas emissions, GHG). [16] U tabeli 1. predstavljeni su neki

primeri čistije proizvodnje.

Tabela 1. Metode čistije proizvodnje za smanjenje zagađenja na izvoru [5,17]

Tehnika smanjenja zagađenja na izvoru Opis Primeri

Unapređenja efikasnosti procesa

Projektovanjem novih ili izmenom postojećih sistema postiže se veća efikasnost i štede sirovine i resursi.

Nova oprema za bojenje metalnih delova pod niskim pritiskom; centralizovani sistemi za distribuciju fluida; ograničavanje protoka vode; štedljiva rasveta.

Zamena materijala

Zameniti opasne hemikalije manje opasnim uz zadržavanje željenih svojstava.

Korišćenje vodorastvornih premaza i lakova umesto premaza i lakova na bazi rastvarača.

Kontrola zaliha Smanjiti gubitke proizvoda od isparavanja, prosipanja

Ograničiti pristup skladištima; održavati dobre

12
























Zamena materijala




Ograničiti pristup skladištima; održavati dobre

12
























Zamena materijala




Ograničiti pristup skladištima; održavati dobre 13

i sl. zapise o zalihama; definisati procedure čuvanja.

Preventivno održavanje

Uključuje sve aktivnosti koje imaju za cilj prevenciju lošeg rada opreme i ispuštanja zagađujućih materija.

Redovna inspekcija proizvodne opreme i skladišnih rezervoara; momentalna popravka pri javljanju problema; definisanje i sprovođenje standardnih procedura održavanja.

Poboljšanja domaćinskog poslovanja

Održavanje radnih prostora u urednom stanju čuva materijal i resurse, onemogućuje pojavu gubitaka materijala i predupređuje prosipanja i curenja.

Održavanje radnih prolaza čistim i nezakrčenim; momentalno čišćenje i apsorpcija prosutog materijala; uredno održavanje skladištnih polica.

Interna reciklaža

Ponovno korišćenje izlaznih materijala, koji potencijalno predstavljaju otpad, u procesu proizvodnje. Rezultat je da se otpad ne stvara i smanjenje zagađenja se ostvaruje na izvoru.

Protivstrujni tok u elektrohemijskim procesima prevlačenja materijala; recirkulacija vodenih tokova; ukršteni višestepeni grejno-rashladni sistemi.

Čistija proizvodnja u preduzećima znači racionalniju upotrebu sirovina, vode i energije,

zamenu opasnih materija ekološki prihvatljivim i smanjenje toksičnosti i emisije štetnih

gasova i otpada u prirodu. Prednosti uvođenja čistije proizvodnje u preduzeća u bilo kojoj

sredini znači: [5]

- povećanje profita;

- bolju konkurentnost;

- pristup novim tržištima;

- manje zagađenje životne sredine.

Čistija proizvodnja omogućava organizacijama da na ekonomski efikasan način ispune

propise u oblasti životne sredine, investiranjem u prevenciju umesto uklanjanja već

ispuštenog zagađenja. Osim koristi po životnu sredinu, čistija proizvodnja donosi i

ekonomske koristi organizaciji, kao i društvu u celini. Orijentaciono, često se mogu

13

i sl. zapise o zalihama; definisati procedure čuvanja.

Preventivno održavanje

Uključuje sve aktivnosti koje imaju za cilj prevenciju lošeg rada opreme i ispuštanja zagađujućih materija.

Redovna inspekcija proizvodne opreme i skladišnih rezervoara; momentalna popravka pri javljanju problema; definisanje i sprovođenje standardnih procedura održavanja.

Poboljšanja domaćinskog poslovanja

Održavanje radnih prostora u urednom stanju čuva materijal i resurse, onemogućuje pojavu gubitaka materijala i predupređuje prosipanja i curenja.

Održavanje radnih prolaza čistim i nezakrčenim; momentalno čišćenje i apsorpcija prosutog materijala; uredno održavanje skladištnih polica.

Interna reciklaža

Ponovno korišćenje izlaznih materijala, koji potencijalno predstavljaju otpad, u procesu proizvodnje. Rezultat je da se otpad ne stvara i smanjenje zagađenja se ostvaruje na izvoru.

Protivstrujni tok u elektrohemijskim procesima prevlačenja materijala; recirkulacija vodenih tokova; ukršteni višestepeni grejno-rashladni sistemi.

Čistija proizvodnja u preduzećima znači racionalniju upotrebu sirovina, vode i energije,

zamenu opasnih materija ekološki prihvatljivim i smanjenje toksičnosti i emisije štetnih

gasova i otpada u prirodu. Prednosti uvođenja čistije proizvodnje u preduzeća u bilo kojoj

sredini znači: [5]

- povećanje profita;

- bolju konkurentnost;

- pristup novim tržištima;

- manje zagađenje životne sredine.

Čistija proizvodnja omogućava organizacijama da na ekonomski efikasan način ispune

propise u oblasti životne sredine, investiranjem u prevenciju umesto uklanjanja već

ispuštenog zagađenja. Osim koristi po životnu sredinu, čistija proizvodnja donosi i

ekonomske koristi organizaciji, kao i društvu u celini. Orijentaciono, često se mogu


14 1514

ostvariti smanjenja zagađenja od oko 20-30% bez investiranja, i dodatnih 20% ili više uz

dodatna investiranja, pri čemu je vreme otplate investicije često samo nekoliko meseci.

[2]

Čistija proizvodnja može se u praksi ostvariti primenom sledećih tehnika: [5,17]

- Domaćinsko poslovanje

Promene u procedurama rada i upravljanja u cilju eliminacije uzroka stvaranja emisija,

smanjenja otpada i prekomernog trošenja sirovina i energije. Na primer: prevencija

curenja i prosipanja materijala i drugih oblika formiranja otpada, izrada poboljšanih,

strožijih radnih postupaka sa preventivnim dejstvom itd.

- Supstitucija sirovina

Industrijsko preduzeće bi trebalo, ukoliko je to moguće, da zameni upotrebu sirovina koje

imaju štetan uticaj na zdravlje ljudi i životnu sredinu manje opasnim sirovinama ili novim,

obnovljivim materijalima.

- Poboljšanje efikasnosti procesa

Kontrola tehnoloških procesa se može poboljšati automatizacijom, optimizacijom

procesa, izmenama projekta opreme, zamenom pojedinih operacija i procesa i slično, u

cilju više efikasnosti i manje otpada i emisija.

- Modifikacija opreme

Ova tehnika podrazumeva izmene postojeće proizvodne opreme u cilju efikasnijeg rada i

smanjenja otpada i emisija.

- Promene tehnologija

Ovaj pristup uključuje zamenu postojeće tehnologije novom tehnologijom koja je u

skladu sa životnom sredinom.

- Interna reciklaža

Ova tehnika podrazumeva povraćaj otpadnog, izlaznog materijala iz tehnološkog procesa

u isti ili neki drugi proces ili postrojenje na lokaciji industrijskog preduzeća.

- Izmena proizvoda

Ovaj pristup zahteva izmene karakteristika proizvoda u cilju smanjenja njegovog uticaja

na životnu sredinu za vreme njegovog korišćenja ili po završetku njegove upotrebe.

15

Uzimajući u obzir primenu koncepta čistije proizvodnje na nivou organizacije,

nedvosmisleno je da postoje izvesne poteškoće za njegovu implementaciju. Naime,

primena koncepta čistije proizvodnje zahteva promenu stava rukovodstva organizacije

prema proizvodnom procesu. Dodatno je neophodno precizno definisanje odgovornosti u

oblasti rukovođenja pitanjima životne sredine u organizaciji, kao i analiziranje

tehnoloških mogućnosti za primenu čistije proizvodnje. [2] Ograničenja za

implementaciju čistije proizvodnje proizilaze iz kombinacije sledećih faktora: [16]

- nedostatak fokusiranja kompanija na čistiju proizvodnju;

- nedostatak svesti o uštedama koje je moguće ostvariti primenom čistije

proizvodnje;

- nedostatak tehničke sposobnosti da se identifikuju projekti čistije proizvodnje i

razvijaju u profitabilne projekte;

- nedostatak pristupa finansijama, iako mnoge investicije u čistiju proizvodnju

zahtevaju relativno skromne iznose;

- percepcija rizika za implementaciju čistije proizvodnje.

U poslednje četiri decenije, kada je sveobuhvatni cilj programa zaštite životne sredine

postao održivi razvoj, implementacija čistih tehnologija u poljoprivredi postaje veoma

značajna. Na primer, integrisano upravljanje štetočinama je tehnologija čistije

proizvodnje, razvijena za prevenciju i kontrolu zagađenja u poljoprivredi još

sedamdesetih godina prošlog veka. Dodatno, tehnologijom čistije proizvodnje može se

smatrati proizvodnja biogasa iz poljoprivrede, koji počinje da se proizvodi na

industrijskom nivou u Evropi, posebno u Nemačkoj, još krajem osamdesetih godina

prošlog veka. Proizvodnja biogasa od poljoprivrednog otpada (stajskog đubriva, ostataka

žetve ili otpada od klanja) transformiše tretman otpada u proizvodnju energije, što ga čini

veoma privlačnim za poljoprivredu. [18] U tabeli 2. dat je pregled odabranih čistih

tehnologija koje se primenjuju u poljoprivredi.

Tabela 2. Pregled odabranih čistih tehnologija u poljoprivredi, njihova namena i

karakteristike [18]

Svrha Čista tehnologija Karakteristike Primena 15










proizvodnje;


















karakteristike [18]

Svrha Čista tehnologija Karakteristike Primena


16 17

15










proizvodnje;


















karakteristike [18]

Svrha Čista tehnologija Karakteristike Primena

16

Smanjena potrošnja energije Održiva upotreba energije

Automatska regulacija ventilacije sena

Za proizvodnju kvalitetnog sena potrebno je regulisati proces sušenja. Kod konvencionalnih postrojenja za sušenje, seno se predugo ventiliše ili započinje u pogrešno vreme. Sistemi automatskog upravljanja iniciraju ventilaciju u zavisnosti od praga vlažnosti i temperature, merenih senzorima. Time se može uštedeti električna energija.

Stočarstvo

Solarni kolektori za proizvodnju toplog vazduhaza ventilaciju sena

Da bi se ubrzao proces sušenja sena i izbegao rast plesni mogu se koristiti solarni kolektori umesto konvencionalnih grejača. Solarni kolektori ispod krova prenose solarno zagrejani vazduh u ventilator.

Stočarstvo

Frekventni regulator za vakuum pumpe

Primenjuje se u proizvodnji mleka i smanjuje potrošnju električne energije. Frekventni regulator se može spojiti sa senzorom vakuuma i podesiti brzinu motora pumpe prema potrebnom stepenu vakuuma. Podešavanjem brzine može se uštedeti električna energija u poređenju sa pumpanjem konstantnom brzinom.

Stočarstvo

Frekventni pretvarač Stabilna klimatizacija Stočarstvo

16




Stočarstvo



Stočarstvo



Stočarstvo


16




Stočarstvo



Stočarstvo



Stočarstvo


17

za stabilnu klimatizaciju

se odnosi na kontrolu temperature i vlažnosti u štalama, snabdevanje svežim vazduhom i uklanjanje izduvnog vazduha. Posebno u proizvodnji svinja, ventilacija se obično kontroliše pomocu transformatora koji koriste maksimalni kapacitet. Frekventni pretvarač podešava brzinu ventilacionih sistema u skladu sa potrebom za dovodom i uklanjanjem vazduha. Njegovom primenom smanjuje se potrošnja električne energije.

Proizvodnja energije Ekonomska efikasnost Klimatske promene

Fotonaponska postrojenja

PV moduli mogu biti instalirani na stabilnim krovovima ili na krovovima pogona. Proizvedena električna energija može se koristiti za različite potrebe za električnom energijom u poljoprivredi i, ako postoje sistemi finansijske nagrade za proizvodnju obnovljive energije, višak električne energije može se uvesti u mrežu.

Stočarstvo

Solarni kolektori

Solarni kolektori se mogu instalirati na farmi, a proizvedena topla voda može se koristiti za kucne ili za potrebe grejanja ili čišćenja na farmi.

Stočarstvo

Vetroelektrane Postrojenja za proizvodnju električne

Stočarstvo, ratarstvo, 17






Stočarstvo

Solarni kolektori


Stočarstvo


Stočarstvo, ratarstvo,

17






Stočarstvo

Solarni kolektori


Stočarstvo




18 1918

energije mogu se koristiti za procese intenzivne proizvodnje električne energije u poljoprivredi. Proizvedena električna energija može se koristiti za različite potrebe za električnom energijom u poljoprivredi i, ako postoje sistemi finansijske nagrade i ako postoje propisi koji to dozvoljavaju, višak električne energije može se ubaciti u mrežu.

povrtlarstvo

Poljoprivredna biogas postrojenja

Biomasa iz poljoprivredne proizvodnje može se koristiti za proizvodnju biogasa. Najčešće se za proizvodnju biogasa kao sirovina koristi poljoprivredni otpad. U idealnom slučaju, u kombinovanoj toplani i elektrani, moguće je proizvoditi i toplotnu i električnu energiju. Proizvedeni biogas se može koristiti kao gorivo za vozila ili u formi toplotne ili električne energije, kako je potrebno u procesima na farmi.

Stočarstvo

Klimatske promene

Direktna upotreba biljnih ulja kao biogoriva

Upotreba fosilnih goriva za upotrebu mašina u poljoprivredi može se smanjiti korišćenjem biljnih ulja proizvedenim iz uljarica, bilo modifikovanjem

Ratartvo, povrtlarstvo, voćarstvo, vinogradarstvo

18


povrtlarstvo



Stočarstvo

Klimatske promene




18


povrtlarstvo



Stočarstvo

Klimatske promene




18


povrtlarstvo



Stočarstvo

Klimatske promene




19

poljoprivrednih mašina sa rezervoarom za naftno gorivo i korišcenjem dizela samo za pokretanje mašina ili korišcenjem mašina prilagođenih za rad na biljna ulja.

Zaštita vodnih resursa Smanjenje inputa

"Precizna"poljoprivreda

Može se praktikovati primenom GPS dronova, kojima se mogu snimati fotografije polja iz vazduha. Kada se kombinuju sa infracrvenim senzorima i sinhronizuju sa normalizovanim vegetacijskim indeksima, podaci o refleksiji useva mogu da ukazuju na simptome stresa zbog nedostatka vode, đubriva ili štetočina i bolesti. Područja pod stresom koja su identifikovana od strane drona tada mogu biti pregledana od strane poljoprivrednika. Na ovaj način se povecavaju informacije koje stižu do farmera, omogucava smanjenje inputa i može se pomoci povecanju prinosa.

Ratarstvo, povrtlarstvo, voćarstvo, vinogradarstvo

Elektrostatička primena sredstava za zaštitu bilja

Elektrostatičke brizgaljke generišu elektrostatičko polje koje pomaže da se primena sredstava za zaštitu bilja usmeri na

Voćarstvo, vinogradarstvo

19









17






Stočarstvo

Solarni kolektori


Stočarstvo



17






Stočarstvo

Solarni kolektori


Stočarstvo



17






Stočarstvo

Solarni kolektori


Stočarstvo



17






Stočarstvo

Solarni kolektori


Stočarstvo



17






Stočarstvo

Solarni kolektori


Stočarstvo




20 21

20

useve i ravnomernije raspodeli. Na ovaj način se smanjuje količina primenjenih sredstava, kao i količina utrošene vode.

Zaštita vodnih resursa Smanjena potrošnja energije

Sistem navodnjavanja "kap po kap"

Ovaj tip sistema zasniva se na kompenzaciji pritiska i ravnomernoj distribuciji vode. PVC ili PE cevi relativno malog prečnika opremljene su malim otvorima, koji konstantno isporučuju male količine vode. Prednosti su smanjene potrebe za vodom i energijom, smanjenje bolesti biljaka, smanjenje eutrofikacije i erozije.

Proizvodnja povrća, voćarstvo i vinogradarstvo

Bežična senzorska mreža za navodnjavanje

Ovaj tip sistema predstavlja senzorski sistem kontrole potrošnje vode u usevima. Prema merenjima vlažnosti tla, navodnjavanje se može pokrenuti automatski ili ručno kada farmer analizira podatke senzora. Prednosti uključuju smanjenu upotrebu vode i đubriva, smanjenu potrošnju energije za pumpe za navodnjavanje i smanjeno ulaganje vremena zbog daljinskog upravljanja.

Ratarstvo, proizvodnja povrća, voćarstvo, vinogradarstvo

Frekventni regulator za pumpe za navodnjavanje

Pumpe za navodnjavanje zahtevaju velike

Ratarstvo, proizvodnja povrća,

21

količine energije. Primenom frekventnog regulatora smanjuje se potreba za energijom pumpi za navodnjavanje podešavanjem brzine pogona, a time i količina vode. Smanjena potražnja za električnom energijom i smanjeni troškovi su dodatne koristi.

voćarstvo, vinogradarstvo

21



21



20












20












19










22 2322

3. Formalizovani sistemi upravljanja zaštitom životne

sredine

Sistemi upravljanja zaštitom životne sredine (engl. Environmental Management System,

EMS) uvedeni su kao pomoć proizvodnim kompanijama i drugim organizacijama u

njihovim naporima da na sistematičan i efikasan način upravljaju uticajima na životnu

sredinu koji su pod njihovom kontrolom. [2] Sve vrste organizacija se sve više trude da

postignu i pokažu svoj učinak u zaštiti životne sredine kontrolisanjem uticaja svojih

aktivnosti, proizvoda i usluga na životnu sredinu, u skladu sa politikom i ciljevima zaštite

životne sredine organizacije. Razlozi se mogu pronaći u činjenici da je zakonodavstvo u

ovoj oblasti sve strožije, razvijene su ekonomske i druge mera koje zahtevaju zaštitu

životne sredine i sve je izraženija briga zainteresovanih strana za pitanja zaštite životne

sredine i održivi razvoj. Mnoge organizacije su preduzele "preispitivanja" ili "provere"

da bi ocenile sopstveni učinak zaštite životne sredine. Za uspešnost ocene učinka u oblasti

zaštite životne sredine, organizacije preispitivanja i provere treba da obavljaju u okviru

strukturisanog sistema upravljanja koji je integrisan u okviru organizacije. Prema

standardu ISO 14001, sistem upravljanja zaštitom životne sredine je deo ukupnog sistema

upravljanja organizacije koji se koristi da razvije i primeni politiku zaštite životne sredine

i upravlja svojim aspektima životne sredine. [19]

3.1.Britanski standard BS 7750

U Velikoj Britaniji, marta 1992. godine, stupio je na snagu standard BS 7750 pod

naslovom "Specifikacija za ekološke menadžment sisteme"(engl. Specification for

Environmental Management Systems). Cilj standarda je bio da svakom preduzeću pruži

mogućnost da svoj sistem upravljanja unapredi i dopuni kroz usvajanje javno priznatog

sistema upravljanja zaštitom životne sredine, koji se sastoji od ciljeva preduzeća i

smernica ekološke politike. [3]

23

3.2.Sistem Evropske unije za upravljanje zaštitom životne sredine i audit

(EVRO-EMA sistem)

Sistem za upravljanje zaštitom životne sredine i audit EMAS (Eco-Management and

Audit Scheme – EMAS) inicijativa je Evropske unije, koja je stupila na snagu aprila 1995.

godine i ima za cilj podsticanje kontinualnog poboljšanja zaštite životne sredine u javnim

i privatnim organizacijama. EMAS fukcioniše na način da minimizira verovatnoću

nastanka događaja koji bi mogao imati negativan uticaj na životnu sredinu. U

preduzećima, sve veća primena ekoloških upravljačkih sistema uslovljena je i činjenicom

da su banke i osiguravajuća društva, zajedno sa potencijalnim investitorima, više

zainteresovane za saradnju sa preduzećima koja imaju implementiran EMAS. Za razliku

od BS 7750, EMAS se ne odnosi na preduzeće u celini, već na sasvim određenu lokaciju

preduzeća. [20]

Cilj EMAS-a je da promoviše stalno unapređivanje ekoloških rezultata organizacija: [21]

- putem osnivanja i sprovođenja sistema upravljanja životnom sredinom od strane

organizacije;

- sistemskim, objektivnim i periodičnim ocenjivanjem rezultata takvih sistema;

- pružanjem informacija o ekološkim rezultatima i vođenjem otvorenog dijaloga

sa javnošću i drugim zainteresovanim stranama;

- aktivnim uključivanjem zaposlenih u kompanijama uz uvođenje odgovarajuće

početne i napredne obuke, koja omogućuje aktivno sudelovanje u zadacima koji

su prethodno navedeni.

Prilikom pristupa EVRO-EMA sistemu predviđene su sledeće aktivnosti: [3, 21]

- Inicijalne (javljaju se na samom početku):

- preduzimanje inicijative i preuzimanje obaveze prema zainteresovanim

stranama (akcionari, zaposleni, sugrađani, šira javnost itd.);

- početna ocena stanja životne sredine u preduzeću koje se vrši za određene

industrijske lokacije, na osnovu preispitivanja svih relevantnih aspekata;

- Periodične (periodično se ponavljaju u period od 1 do 3 godine, makar u vidu


24 2524

preispitivanja rešenja datih u prethodnom ciklusu):

- određivanje smernica politike zaštite životne sredine za preduzeće u celini, tj.

zajednički za sve lokacije preduzeća u zemljama Evropske unije;

- utvrđivanje strateških i operativnih ciljeva u obasti zaštite životne sredine u

okviru programa zaštite životne sredine preduzeća za svaku lokaciju ponaosob;

- utvrđivanje mera zaštite životne sredine u okviru programa zaštite životne

sredine preduzeća za svaku lokaciju;

- uvođenje sistema upravljanja zaštitom životne sredine i njegovo usklađivanje sa

već postojećim sistemima upravljanja u preduzeću za svaku lokaciju;

- formulisanje ekološke deklaracije za javnost za svaku lokaciju.

Nakon što preduzeće uspešno završi navedene aktivnosti, stiče pravo na sertifikaciju.

Sertifikacija počinje eksternom proverom svih realizovanih aktivnosti i njihove

usklađenosti sa odredbama EVRO-EMA direktive od strane nezavisnog ocenjivača.

Ukoliko ishod ocene bude pozitivan, odnosno ukoliko se utvrdi da ekološka deklaracija

odgovara stvarnom stanju i da na adekvatan način uzima u obzir sve važne aspekte zaštite

životne sredine za datu lokaciju, deklaracija postaje validna. Tako preduzeće stiče pravo

da svoju lokaciju registruje u registar ekološki uređenih industrijskih lokacija kod

nadležnih organa. Posle jedne do tri godine, preduzeće mora da obnovi ovaj postupak, te

da ga ciklično ponavlja, uključujući i sertifikaciju. Dalji ciklusi počinju auditom kao

proverom stanja životne sredine, a ciklične aktivnosti mogu da se jave i u vidu

modifikacije, izmene ili dopune rešenja iz prethodnih ciklusa. [3]

3.3.Sistem upravljanja zaštitom životne sredine kroz seriju standarda ISO

14000

Za uklanjanje prepreka u trgovini i poslovanju na globalnom, svetskom nivou, standardi

predstavljaju efikasan mehanizam. Zadiru u gotovo sve sfere poslovanja – u industriju,

energetiku, saobraćaj, poljoprivredu, trgovinu, finansije, zdravstvo, sport i mnoge druge.

Istovremeno se razvijaju prateći razvoj tehnologije i inovacija, najavljujući savremenije

načine komunikacije i predviđajući trendove razvoja u narednih nekoliko godina.

25

Razvojem i primenom standarda za proizvode, procese, sisteme menadžmentaili

upravljanja standardi se, zapravo, bave kvalitetom života. Imajući u vidu da se standardi

uglavnom koriste na dobrovoljnoj osnovi, njihova primena je motivisana različitim

razlozima - zahtevima tržišta i/ili potrošača, zahtevima partnera, uslovima tendera,

poboljšanjem performansi poslovanja ili spoznajom rukovodstva kompanije za

uređenjem sistema upravljanja. [22]

Internacionalna organizacija za standardizaciju (ISO) predstavlja najveću svetsku

organizaciju za razvoj standarda. Predstavlja mrežu nacionalnih instituta za standarde u

163 države, po sistemu jedan član po državi, sa sedištem u Ženevi, odakle se vrši

koordinacija celokupnog sistema standarda. Članovi ove nevladine organizacije su ili

imenovani od strane izvršnih vlasti u svojim zemljama ili su u isto vreme članovi tih

izvršnih vlasti. Samim tim, ISO predstavlja organizaciju u kojoj se konsenzusi postižu na

bazi rešenja koja odgovaraju zahtevima kako poslovnih, tako i drugih interesnih grupa,

kao što su potrošači ili državna uprava. ISO nema autoritet da nametne implementaciju

standarda. Međutim, države mogu da odluče da usvoje ISO standarde – pre svega u oblasti

zdravlja, bezbednosti i uticaja na životnu sredinu – kao zakonski obavezne ili da se na

njih pozivaju u propisima. Iako su ISO standardi dobrovoljni, oni su postali obavezan

zahtev tržišta, kao na primer ISO 9001 serija standarda. Proces implementacije i

sertifikacije standarda se obavlja nezavisno od strane nezavisnih (eksternih) tela za

implementaciju i akreditovanih nezavisnih sertifikacionih tela.

ISO 14000 je naziv za seriju standarda koji se odnose na sistem upravljanja zaštitom

životne sredine. Cilj ovih standarda je uspostavljanje opšteg okvira na nivou preduzeća

za upravljanje sistemom zaštite životne sredine. Pokušavaju da harmonizuju zahteve u

pogledu zaštite životne sredine koji se postavljaju pred organizacije u svim krajevima

sveta. Zagovaraju usaglašen pristup koji se može primeniti bilo gde u svetu. [23]

Serija ISO 14000 daje okvir svim organizacijama –malim ili velikim, proizvodnim ili

uslužnim, javnim ili privatnim – koje dolaze iz različitih vrsta ekonomija (industrijski

razvijene, u razvoju, tranzicione) da se: [22]


26 2726

- smanje štetne posledice na životnu sredinu, prouzrokovane njihovim

aktivnostima;

- ispune zakonski i drugi zahtevi;

- postigne stalno unapređenje njihovog učinka na zaštitu životne sredine;

- kroz efikasniju upotrebu resursa unaprede rezultati poslovanja.

Na međunarodnom nivou serija standard ISO 14000 obuhvata 34 standarda. Ovi standardi

se mogu podeliti na sledeće grupe: [24, 25]

- standardi za sistem upravljanja (menadžmenta) životnom sredinom, i to:

o ISO 14001:2015 Sistemi menadžmenta životnom sredinom – Zahtevi

sa uputstvom za korišćenje

o ISO 14004:2016 Sistemi menadžmenta životnom sredinom – Opšte

smernice za primenu

o ISO 14005:2010 Sistemi menadžmenta životnom sredinom - Smernice

za faznu implementaciju sistema menadžmenta životnom sredinom,

uključujući i korišćenje vrednovanja učinka u vezi sa životnom

sredinom

o ISO 14006:2011 Sistemi menadžmenta životnom sredinom – smernice

za inkorporaciju ekodizajna

- standardi za proveravanje i odgovarajuća istraživanja u vezi sa životnom

sredinom

o ISO 14015:2001 Ocenjivanje lokacija i organizacija u vezi sa životnom

sredinom (EASO)

- standardi označavanja u vezi sa životnom sredinom

o ISO 14020:2000 Oznake i deklaracije u vezi sa životnom sredinom -

Opšti principi


Samodeklarišuće tvrdnje u vezi sa životnom sredinom (označavanje

koje se odnosi na zaštitu životne sredine tipa II)


Označavanje u vezi sa životnom sredinom tipa I - Principi i procedure

27


Deklaracija u vezi sa životnom sredinom tipa III - Principi i procedure

o ISO/TS 14027:2017 Oznake i deklaracije u vezi sa životnom sredinom

- Razvijanje pravila za kategorije proizvoda

- standardi za vrednovanje performansi u vezi sa životnom sredinom

o ISO 14031:2013 Menadžment životnom sredinom - Vrednovanje

performansi životne sredine – Smernice

o ISO 14034:2016 Menadžment životnom sredinom - Verifikacija

tehnologije u vezi sa životnom sredinom

o ISO 14063:2006 Menadžment životnom sredinom - Komunikacija u

vezi sa životnom sredinom - Smernice i primeri

o ISO/TS 14033:2012 Menadžment životnom sredinom – Kvantitativne

informacije u vezi sa životnom sredinom – Smernice i primeri

- standardi za ocenjivanje životnog ciklusa (LCA)

o ISO 14040:2006 Menadžment životnom sredinom - Ocenjivanje

životnog ciklusa – Principi i okvir


životnog ciklusa – Zahtevi i smernice


ekoefikasnosti sistema proizvoda - Principi, zahtevi i smernice

o ISO 14046:2014 Menadžment životnom sredinom - Vodni otisak -

Principi, zahtevi i smernice

o ISO/TR 14047:2012 Menadžment životnom sredinom – Ocenjivanje

životnog ciklusa – Ilustrativni primeri o načinu primene ISO 14044 u

rešenjima ocenjivanja uticaja

o ISO/TS 14048:2002 Menadžment životnom sredinom – Ocenjivanje

životnog ciklusa – Format dokumentacije podataka

o ISO/TR 14049:2012 Menadžment životnom sredinom - Ocenjivanje

životnog ciklusa - Ilustrativni primeri o načinu primene ISO 14044 na

ciljeve, definiciju područja primene i analizu inventara

o ISO/TS 14071:2014 Menadžment životnom sredinom - Ocenjivanje


28 2928

životnog ciklusa - Proces kritičnog preispitivanja i kompetencije

preispitivača: dodatni zahtevi i smernice za ISO 14044:2006

o ISO/TS 14072:2014Menadžment životnom sredinom – Ocenjivanje

životnog ciklusa – Zahtevi i smernice za ocenjivanje životnog ciklusa

organizacije

- standardi za menadžment gasova staklene bašte (GHG)

o ISO 14064-1:2006 Gasovi staklene bašte – Deo 1: Specifikacija sa

uputstvom na organizacionom nivou za kvantifikaciju i izveštavanje o

emisijama i ukljanjanju GHG

o ISO 14064-2:2006 Gasovi staklene bašte - Deo 2: Specifikacija sa

uputstvom na projektnom nivou za kvantifikaciju, monitoring i

izveštavanje o redukcijama i uklanjanju emisija GHG

o ISO 14064-3:2006 Gasovi staklene bašte - Deo 3: Specifikacija sa

uputstvom za validaciju i verifikaciju GHG tvrdnje

o ISO 14065:2013 Gasovi staklene bašte - Zahtevi za validaciona i

verifikaciona tela za gasove staklene bašte, koji se koriste tokom

akreditacije ili drugih oblika priznavanja

o ISO 14066:2011 Gasovi staklene bašte - Zahtevi za kompetentnost

timova za validaciju i verifikaciju gasova staklene bašte

o ISO/TS 14067:2013 Gasovi staklene bašte – Otisak ugljenika

proizvoda – Zahtevi i smernice za kvantifikaciju i komunikaciju

o ISO/TR 14069:2013 Gasovi staklene bašte - Kvantifikacija i

izveštavanje o gasovima staklene bašte za organizacije - Uputstvo za

primenu ISO 14064-1

4. standardi koji sadrže termine i definicije i obračun troškova materijalnih tokova

o ISO 14050:2009 Menadžment životnom sredinom – Rečnik

o ISO 14051:2011 Menadžment životnom sredinom - Obračun troškova

materijalnih tokova - Opšti okvir

o ISO 14052:2017 Menadžment životnom sredinom - Obračun troškova

materijalnih tokova - Uputstvo za praktičnu primenu u lancu

snabdevanja

29

o ISO/TR 14062:2002 Menadžment životnom sredinom - Integrisanje

aspekata životne sredine u projektovanje i razvoj proizvoda

Najrasprostranjeniji standard iz serije ISO 14000 je ISO 14001:2015 Sistemi

menadžmenta životnom sredinom – Zahtevi sa uputstvom za korišćenje, jedini standard

iz ove serije po kome se može vršiti sertifikacija. [22] Glavni zahtev ovog standard je

stalno poboljšanje odnosa organizacije prema životnoj sredini. Zasnovan je na

Demingovom ciklusu (modelu) (engl. Plan-Do-Check-Act Deming cycle). Demingov

model upravljanja kvalitetom (slika 1) dat je u standardu ISO 9000 i predstavlja okvir za

većinu sistema upravljanja zaštitom životne sredine. Pri tome se aktivnost organizacije

deli u četiri faze: [26]

- Planiraj: faza planiranja u kojoj se određuju ukupni ciljevi i zadaci organizacije,

a takođe i metodologija za njihovo postizanje.

- Radi: faza aktivnosti u kojoj se implementira plan i odobrenje mera za postizanje

ciljeva organizacije.

- Kontroliši: faza vrednovanja, u kojoj se kontroliše efikasnost aktivnosti,

realizovanih prema programu. Rezultati se upoređuju sa planom.

- Poboljšaj: faza koja služi za eliminisanje svih nedostataka i grešaka utvrđenih

prilikom kontrole, za ostvarivanje revizije plana i za njegovo prilagođavanje

promenjenim uslovima.


30 3130

Slika 1. Elementi standarda ISO 14001 prema Demingu [26]

Standardom ISO 14001 utvrđuju se zahtevi koji se odnose na sistem upravljanja zaštitom

životne sredine (EMS), kako bi organizacija mogla da razvije i primeni politiku i ciljeve

zaštite životne sredine vodeći računa o svim zakonskim i drugim propisima sa kojima se

organizacija saglasila, kao i informacijama o značajnim uticajima na životnu sredinu.

Primenjuje se za one aspekte životne sredine koje organizacija može da kontroliše i na

koje može da utiče.[19] EMS je planirani i koordinirani skup upravljačkih aktivnosti,

operacionih postupaka, dokumentacije i beleženja, koji je implementiran u specifičnoj

organizacionoj strukturi sa definisanom odgovornošću i sredstvima. Njegova uloga je

preventiva negativnih uticaja na životnu sredinu, kao i podrška aktivnostima koje su

usmerene na očuvanje i povećanje kvaliteta životne sredine. [26]

Standardom ISO 14001 zahteva se da organizacija:[19]

- uspostavi odgovarajuću politiku zaštite životne sredine;

- identifikuje aspekte životne sredine koji proističu iz prošlih, sadašnjih ili

planiranih aktivnosti, proizvoda i usluga, kao i da utvrdi značajne uticaje na

životnu sredinu;

- identifikuje primenljive zakonske zahteve i ostale zahteve sa kojima se

organizacija saglasila; 31

- identifikuje prioritete i postavi odgovarajuće opšte i posebne ciljeve;

- uspostavi strukturu i program(e) za primenu politike i da ostvari opšte i posebne

ciljeve zaštite životne sredine;

- olakša planiranje, kontrolu, praćenje, sprovođenje preventivnih i korektivnih

mera, provera i aktivnosti preispitivanja, kako bi se obezbedilo i da politika bude

usaglašena i da sistem upravljanja zaštitom životne sredine ostane odgovarajući;

- bude sposobna da se prilagođava izmenjenim okolnostima.


32 3332

4. Ocena životnog ciklusa (LCA)

Ocenjivanje životnog cilkusa (engl. Life Cycle assessment - LCA) predstavlja alat za

donošenje odluke o izradi ili kvalitetu određenog proizvoda, uz identifikaciju njegovog

uticaja na životnu sredinu, imajući u vidu celokupan životni ciklus proizvoda. LCA

predstavlja postupak analize materijala, energije, emisija i otpada koje „produkuje“

proizvod (ili sistema usluga), kroz celokupan životni ciklus, odnosno od nastanka do

konačnog odlaganja. [13]

Ocenjivanje životnog ciklusa jeste analitički instrument u oblasti životne sredine koji

pruža razumevanje i komparaciju različitih proizvoda ili usluga tokom njihovog

celokupnog životnog ciklusa (slika 2). LCA analizira različite faze životnog ciklusa

proizvoda ili usluga, uzima u obzir različite uticaje na životnu sredinu i prirodne resurse,

ocenjuje, analizira i interpretira rezultate analize. Sve faze u životnom ciklusu proizvoda

mogu dovesti do proizvodnje otpada, oslobađanja emisija i potrošnje prirodnih resursa.

Promene u životnoj sredini, koje nastaju kao posledica različitih faza u životnom ciklusu

proizvoda, doprinose klimatskim promenama, oštećenju ozonskog omotača, formiranju

fotohemijskog smoga, eutrofikaciji, acidifikaciji, izloženosti ljudske populacije i

ekosistema toksičnim supstancama, bespovratnom gubitku resursa, buci itd. LCA pomaže

donosiocima odluka da uzimaju u obzir pomenute uticaje u svim fazama životnog ciklusa

proizvoda, počevši od ekstrakcije sirovina, potrošnje energije, proizvodnje, prerade,

korišćenja, ponovne upotrebe, reciklaže do konačnog odlaganja.[28, 29]

33

Slika 2. Tipični životni ciklus proizvoda [13]

Metodološka struktura studije ocenjivanja životnog ciklusa data je u seriji standarda ISO

14040:[13, 28, 30]

ISO 14040:2008 – Ocenjivanje životnog ciklusa – Principi i okvir(engl. “Life

Cycle Assessment – Principles and Framework” )

ISO 14044: 2008 – Ocenjivanje životnog ciklusa – Zahtevi i uputstva za

primenu(engl. ISO 14044“Life Cycle Assessment – Requirements and

Guidelines” )

U seriji standarda ISO 14040 uspostavljen je fleksibilan okvir pod kojim se LCA studija

sprovodi na praktičan i tehnički pouzdan način. Ne postoji jedinstvena metoda za

sprovođenje LCA studije. Organizacijama se pruža fleksibilnost prilikom sprovođenja

LCA studije koja zavisi od specifičnosti same aplikacije i zahteva korisnika.

4.1.Struktura LCA Postoje četiri osnovne faze u studiji LCA (slika 3):[30, 31]

- faza definisanja cilja, predmeta i područja primene; faza u kojoj se sprovodi

izbor metoda i postupaka analize, određuje svrha, dubina i širina, namena

rezultata, funkcionalna jedinica, granice sistema i zahtevi u pogledu kvaliteta

34

podataka.

- faza analize inventara životnog ciklusa (engl. Life Cycle Inventory - LCI); faza

koja se odnosi na identifikacija procesa koji su obuhvaćeni, prikupljanje ulaznih

i izlaznih materijalnih i energetskih tokova sistema proizvoda koji se posmatra.

- faza ocenjivanja uticaja životnog ciklusa (engl. Life cycle impact assessment -

LCIA); koja obezbeđuje ocenjivanje potencijalnih negativnih uticaja tokom

životnog ciklusa na osnovu LCI rezultata, kako bi se bolje razumeo njihov značaj

sa aspekta zaštite životne sredine. Uticaji potrošnje resursa i nastalih emisija se

grupišu i kvantifikuju preko određenog broja kategorija uticaja koje se onda

mogu odmeravati po značaju.

- faza interpretacije; faza u kojoj se rezultati LCI i LCIA, sumiraju i razmatraju

kao osnova za zaključke, preporuke i donošenje odluka u skladu sa definicijom

cilja i predmeta.

-

Slika 3. Faze ocenjivanja životnog ciklusa[30, 31]

Prilikom definisanja cilja i obima LCA studije najpre je neophodno definisati proizvodni

sistem, odnosno granice sistema (skup kriterijuma koji utvrđuju koji od jediničnih procesa

je deo sistema proizvoda) i funkcionalnu jedinicu (kvantitativno iskazan učinak sistema


34 35

34

podataka.












cilja i predmeta.

-




je deo sistema proizvoda) i funkcionalnu jedinicu (kvantitativno iskazan učinak sistema 34

podataka.












cilja i predmeta.

-





34

podataka.












cilja i predmeta.

-





35

proizvoda koji se koristi kao referentna jedinica koja omogućava direktno poređenje

alternativnih roba i usluga). [31]

Prilikom sprovođenja LCA studije dokumentuju se otpadi, emisije i potrošnja resursa za

svaku fazu u životnom ciklusu proizvoda. Prikupljanje, dokumentovanje i preliminarna

analiza ovih podataka naziva se analiza inventara životnog ciklusa. Analiza inventara

životnog ciklusa je metodologija za procenu potrošnje resursa, količine otpada, emisija i

slično, u svakoj fazi životnog ciklusa proizvoda. Materijalni i protok energije se modeluju

između različitih procesa unutar životnog ciklusa. Ukupan model obezbeđuje maseni i

energetski bilans za sistem proizvoda, njegove ukupne ulaze i izlaze, a na osnovu

funkcionalne jedinice.[28, 29, 30, 31]

Faza analize inventara životnog ciklusa (LCI) sastoji se iz sledećih koraka (slika 4): [13]

- priprema za prikupljanje podataka

- prikupljanje podataka

- postupak obračuna

- raspodela – alokacija

Nakon sprovođenja inventara proračunavaju se indikatori doprinosa potencijalnim

uticajima i potrošnji resursa koji su zasnovani na podacima inventara. Ova faza LCA

naziva se ocenjivanje uticaja životnog ciklusa (LCIA).


36 37

Definisanje cilja i predmeta

Priprema za prikupljanje podataka

Prikupljanje podataka

Validacija podataka

Objedinjavanje podataka

Prečišćavanje granica sistema

Završni inventar

Izračunati inventar

Validirani podaci za funkcionalnu jedinicu

Validirani podaci za jedinični proces

Validirani podaci

Prikupljeni podaci

List za prikupljanje podataka

Alokacija uključujeponovnu upotrebu i

reciklažu

Revidirani list za prikupljanje podataka

Povezivanje podatakasa jediničnim procesom

Povezivanje podatakasa funkcionalnom jedinicom

36

Slika 4. Postupak analize inventara životnog ciklusa [30]

Ocenjivanje uticaja životnog ciklusa obezbeđuje indikatore za interpretaciju podataka iz

inventara, a na osnovu doprinosa različitim kategorijama uticaja (tabela 3). Za svaku

kategoriju uticaja postoji odgovarajući indikator. Indikatori olakšavaju ocenjivanje

uticaja proizvoda u svim fazama njegovog životnog ciklusa na životnu sredinu. Rezultati

inventara odražavaju kumulativne doprinose različitim kategorijama uticaja, tokom

određenog vremenskog perioda i na određenom prostoru.[29]

Tabela 3. Primeri kategorija uticaja i indikatora koji se najčešće analiziraju u LCA

studiji[32]

Kategorija

uticaja Krajnje tačke Indikator Rezultati inventara

36









studiji[32]

Kategorija

uticaja Krajnje tačke Indikator Rezultati inventara

36









studiji[32]

Kategorija

uticaja Krajnje tačke Indikator Rezultati inventara 37

Globalne

klimatske

promene

Uticaj na

povećanje

globalne

temperature

Zbirna vrednost

oslobođenih gasova

sa efektom staklene

bašte koji su izraženi

preko CO2

ekvivalenta

Emisije gasova sa

efektom staklene

bašte kroz granice

sistema; CO2 (ugljen

dioksid), CH4

(metan), CFC

(hlorofluoro

ugljovodonici) i

HCFC

(hidrohlorofluoro

ugljovodonici) itd.

Acidifikacija

Gubitak

akvatičnog sveta

zbog smanjene

vrednosti pH

vode

Zbirna vrednost

emisija u vodu i

vazduh izraženih

preko potencijala

acidifikacije

Emisije kiselina ili

supstanci koje imaju

sposobnost da se

konvertuju u

kiseline; HCl

(hlorovodonična

kiselina), SO2

(sumpor dioksid),

NOx (oksidi azota)

itd.

Eutrofikacija

Gubitak

akvatičnog sveta

zbog smanjenog

nivoa

rastvorenog

kiseonika u vodi

Oslobađanje

nutritivnih supstanci

koje mogu da

dovedu do

eutrofikacije, što

može da utiče na

smanjenje

rastvorenog

kiseonika

Emisije nutrijenata,

kao što su fosfor i

azot koji lako

metabolišu organsku

materiju


38 3938

Poslednja faza LCA studije jeste faza interpretacije životnog ciklusa. Predstavlja prikaz

rezultata LCI faze, LCIA faze ili obe faze i njihovo povezivanje sa ciljem i predmetom

LCA studije, kako bi se izveli finalni zaključci i preporuke. Može se definisati i kao

sistematsko vrednovanje potreba i mogućnosti da se smanji opterećenje životne sredine,

uvedu promene u proizvod, proces i usluge.[33]

4.2.Prednosti i poteškoće kod primene LCA

Osnovna prednost kod primene ocenjivanja životnog ciklusa proizvoda i usluga jeste

mogućnost smanjenja uticaja proizvoda i usluga na životnu sredinu. Činjenica da je

analiza koncentrisana na proizvod, a ne na proces, omogućava direktno merenje ovog

uticaja. Dodatno, primenom LCA na određeni proizvod ili uslugu moguće je već u prvoj

fazi dizajniranja proizvoda ili usluge započeti sa smanjenjem troškova u životnom ciklusu

proizvoda, kao i stvorenog otpada iz procesa proizvodnje. [2]

LCA alat ili instrument može biti od pomoći menadžeru preduzeća kada određuje granice

svog potencijalnog uticaja na ekonomske i performanse životne sredine ili granice uticaja

drugih aktera na poslovni sistem. Ovo ukazuje da je LCA povezana sa drugim alatima

upravljanja zaštitom životne sredine, kao što je eko-označavanje. Na primer, sve

nacionalne šeme ekološkog označavanja u Evropskoj uniji koriste procenu uticaja kao

temelj za uspostavljanje kriterijuma koje proizvodi moraju ispuniti ako žele ostvariti

pravo na eko-oznaku. [20]

Jedna od osnovnih poteškoća kod primene LCA jeste uspostavljanje granica procesa. Ako

bi bilo neophodno da se izmeri apsolutno sve što je povezano sa proizvodnjom nekog

proizvoda, i ako bi morali da se procenjuju svi uticaji, to bi dovelo do eksponencijalnog

rasta spiska uticaja, pa bi analiza LCA bila nemoguća. LCA zahteva specifične metode i

složene podatke koji nisu uvek na raspolaganju. Ovaj pristup može da zahteva mnogo

vremena i značajne troškove.[2]

39

5. Označavanje o zaštiti životne sredine

Označavanje o zaštiti životne sredine ili eko-označavanje (engl. Eco Labeling) jedan je

od instrumenata u oblasti zaštite životne sredine koji se primenjuje kako bi se potrošačima

obezbedile informacije o ekološkim karakteristikama proizvoda koje kupuju. [34] Eko

oznake pružaju korisnicima informacije o kvalitetu životne sredine i uticajima koje neki

proizvod na nju ima tokom celokupnog životnog ciklusa. [35] Kao osnovni razlozi za

uvođenje eko-oznake, mogu se izdvojiti sledeći: [34]

- promovisanje razvoja, proizvodnje, reklamiranja i korišćenja proizvoda koji u

što je moguće manjoj meri ugrožavaju životnu sredinu;

- stimulisanje proizvodnje pri kojoj se maksimalno štede prirodni resursi uz

korišćenje materijala podložnih reciklaži;

- pružanje kupcima potpune i pouzdane informacije o uticaju određenog

proizvoda ili usluge na životnu sredinu.

Eko-oznake mogu biti obavezne i dobrovoljne. Upotreba dobrovoljne eko-oznake je

opciona za svako preduzeće. Na preduzeću je da označi proizvod ili da ga ostavi

neoznačenim. Dobrovoljne eko-oznake ne ograničavaju i ne zabranjuju uvoz proizvoda,

ali utiču indirektno na ponašanje potrošača. Potrošač može da odluči da li će kupiti

proizvod sa eko-oznakom ili ne. Sa druge strane, obavezne eko-oznake ne nude slobodu

odlučivanja. U slučaju obaveznog eko-označavanja svaki proizvod mora da zadovolji

ekološke kriterijume koji su potrebni za dodelu eko-oznaka. Proizvodi koji ne ispunjavaju

ove kriterijume, ne mogu se plasirati na tržište. Zaštita životne sredine je ostvarena u

većoj meri kada je reč o obaveznim eko-oznakama, nego kada su u pitanju dobrovoljne

eko-oznake. [36]

U okviru standard ISO 14020, Međunarodna organizacija za standardizaciju ISO definiše

tri tipa eko-oznaka: [21, 24, 34, 35, 36]

- Tip I - dobrovoljni, višekriterijumski program obeležavanja od strane "treće

strane"(vladine organizacije ili privatne nekomercijalne organizacije) koji

dodeljuje licencu kojom se odobrava korišćenje oznaka o zaštiti životne sredine


40 4140

na proizvodima koji pokazuju prednosti sa stanovišta zaštite životne sredine, i

sa posebnom kategorijom proizvoda koji se baziraju na uvažavanju životnog

ciklusa. Ovaj tip oznake dodeljuje se isključivo proizvodima koji u potpunosti

ispunjavaju sve kriterijume zaštite životne sredine, te je veoma ograničen broj

proizvoda koji mogu imati ovu eko-oznaku.

- Tip II – informativna samodeklarišuća tvrdnja o životnoj sredini. Ovaj tip eko-

oznake dodeljuje se od strane industrijskih udruženja ili samih kompanija i

odnosi se na samo jedno specifično svojstvo izabranog proizvoda, a ne na

analizu celokupnog životnog ciklusa proizvoda. Uobičajeno se ovaj tip oznake

javlja kao izjava, simbol ili oznaka na pakovanju.

- Tip III – skup ekoloških podataka o proizvodima koji su podeljeni u kategorije,

diferencirani na osnovu parametara određenih na osnovu značaja uticaja samog

proizvoda na životnu sredinu tokom čitavog njegovog životnog veka. U praksi

je ovaj tip oznake uveden da se javnost informiše o uticajima i efektima koje će

konkretan proizvod proizvesti na životnu sredinu tokom čitavog svog trajanja.

Za razliku od tip I oznaka, tip III ne podrazumeva toliko strog princip selekcije

proizvoda, ali se radi o znatno složenijem tipu označavanja. Stoga je ovaj tip

označavanja prvenstveno namenjen industriji, a ne potrošačima.

S ciljem da se sprovede usklađivanje kriterijuma u oblasti životne sredine u njenoj

strukturi jedinstvenog tržišta, Evropska unija je još 1992. godine uspostavila sopstveni

sistem označvanja o zaštiti životne sredine (slika 5), zasnovan na analizi životnog ciklusa

proizvoda (engl. Life Cycle Analysis, LCA).[2] Evropska unija je definisala spisak

proizvoda i usluga koji podležu eko-označavanju, međutim, ovaj spisak nije konačan i

broj grupa proizvoda se stalno povećava.[35]

41

Slika 5. Eko-oznaka Evropske unije [37]

Postoji veliki broj svetskih organizacija koje predviđaju različite eko-oznake, koje

korisnicima demonstriraju da je proizvod ili usluga realizovana uz što manje zagađenje

životne sredine. Na ovaj način eko-oznake se mogu posmatrati kao jedno od sredstava za

obezbeđivanje kvaliteta, tj. stvaranja uverenja kod korisnika da su njihovi zahtevi koji se

odnose na očuvanje životne sredine ispunjeni. [35] Tako, na primer, u svetu postoji

Globalna mreža eko-označvanja (engl. Global Ecolabelling Network, GEN), neprofitna

asocijacija, osnovana 1994. godine, sa ciljem poboljšanja i razvoja eko-označavanja

proizvoda i usluga širom sveta. Eko-oznaka Evropske unije je član GEN-a. [34]

Republika Srbija ima svoj eko-znak koji, prema SRPS ISO 14024, pripada tipu I oznaka

o zaštiti životne sredine (slika 6). Dakle, ovaj znak je dobrovoljan, na višestrukim

kriterijumima zasnovan program treće strane, u okviru kojega se dodeljuje licenca kojom

se autorizuje upotreba oznaka o zaštiti životne sredine proizvoda. Njime se potvrđuje

ukupna pogodnost proizvoda za životnu sredinu u okviru određene kategorije proizvoda,

a zasnovan je na razmatranju životnog ciklusa. Pravilnikom o bližim uslovima i postupku

za dobijanje prava na korišćenje ekološkog znaka, elementima, izgledu i načinu upotrebe

ekološkog znaka za proizvode, procese i usluge ("Službeni glasnik Republike Srbije, br.

3/2009) bliže se propisuju uslovi, kriterijumi i postupak za dobijanje prava na korišćenje

ekološkog znaka, elementi, izgled i način upotrebe ekološkog znaka za proizvode i

usluge. [38] Grupe proizvoda za koje se dodeljuje eko znak, kao i kriterijumi na osnovu

kojih se znak dodeljuje istovetni su kao za eko-znak Evropske unije, zbog težnje Srbije

41






















41





















kojih se znak dodeljuje istovetni su kao za eko-znak Evropske unije, zbog težnje Srbije 41






















42

da pristupi Evropskoj uniji i harmonizacije zakonodavstva. [35]

Slika 6. Eko-oznaka Republike Srbije [38]

Prema Pravilniku o bližim uslovima i postupku za dobijanje prava na korišćenje

ekološkog znaka, elementima, izgledu i načinu upotrebe ekološkog znaka za proizvode,

procese i usluge ("Službeni glasnik Republike Srbije, br. 3/2009), kriterijumi za dobijanje

prava na korišćenje eko-znaka utvrđeni su prema performansama životne sredine

proizvoda, uzimajući u obzir strateške ciljeve u oblasti životne sredine, na naučnoj osnovi,

i odnose se na celokupan životni ciklus proizvoda, odnosno grupe proizvoda i sadrže

zahteve koji obezbeđuju da se proizvod sa eko-znakom adekvatno primenjuje, u skladu

sa svrhom za koju je namenjen. U određivanju ovih kriterijuma, naročito se uzima u obzir:

[39]

- najznačajniji uticaj na životnu sredinu, naročito na klimatske promene, uticaj na

prirodu i biodiverzitet, potrošnju energije i korišćenje resursa, generisanje

otpada, emisije u sve medije životne sredine, sve vrste zagađivanja, kao i

ispuštanja opasnih materija;

- mogućnost zamene opasnih materija manje opasnim, gde god je to tehnički

izvodljivo;

- potencijal za umanjenje uticaja na životnu sredinu usled trajnosti proizvoda i

mogućnosti njegove ponovne upotrebe;

- odnos između koristi po životnu sredinu i opterećenja po životnu sredinu,

uključujući i aspekte bezbednosti i zdravlja ljudi u različitim fazama životnog

ciklusa proizvoda;

- socijalni i etički aspekti kroz pozivanje na međunarodne konvencije i


42 43

42











[39]






izvodljivo;





ciklusa proizvoda;


42











[39]






izvodljivo;





ciklusa proizvoda;


43

sporazume, kao i na odgovarajuće srpske standarde, odnosno, ako nema

objavljenih srpskih standarda, kroz pozivanje na međunarodne, evropske ili

nacionalne standarde drugih država i na kodekse ponašanja, gde je to moguće;

- kriterijum uspostavljen za druge oznake o zaštiti životne sredine, naročito one

zvanično priznate, nacionalno ili regionalno, za SRPS ISO 14024 tip I oznake o

zaštiti životne sredine, u slučajevima kada postoje za konkretnu grupu

proizvoda.

Kao sastavni deo Pravilnika o bližim uslovima i postupku za dobijanje prava na korišćenje


procese i usluge ("Službeni glasnik Republike Srbije, br. 3/2009), u prilozima su dati

pojedinačni, detaljni kriterijumu za dobijanje prava na korišćenje eko-znaka za pojedine

grupe proizvoda, uključujući i kriterijume za dodelu eko-znaka za oplemenjivače

zemljišta. Za oplemenjivače zemljišta definisani su opšti kriterijumi, sastojci, ograničenja

u sadržaju opasnih materija, fizički zagađivači, sadržaj azota, performanse proizvoda,

kriterijumi zdravlja i bezbednosti, seme koje može proklijati, informacije koje se daju uz

proizvod i informacije koje se nalaze na eko-znaku. Kriterijumi za dodelu eko-znaka za

oplemenjivače zemljišta imaju za cilj: [39]

- upotrebu obnovljivih materijala i/ili reciklažu organskih materija dobijenih

sakupljanjem i/ili tretmanom otpadnog materijala, čime se doprinosi smanjenju

konačno odloženog čvrstog otpada na najmanju moguću meru (npr. na deponiji);

- smanjenje nanošenja štete životnoj sredini ili rizika od teških metala i drugih

opasnih jedinjenja usled primene proizvoda.

Kada je u pitanju poljoprivreda i prehrambena industrija, broj eko-oznaka je izuzetno

velik i u stalnom porastu. Trenutno postoji preko 200 oznaka kojima se u globalnoj

industriji hrane prikazuju svojstva proizvoda prema životnoj sredini. Među njima su

različite oznake za organsku proizvodnju, "Albert Heijn" oznaka za kontrolisano gajenje,

"Sainsbury" oznaka za integrisani menadžment useva, organizacija "Rainforest Alliance"

uspostavlja eko-oznake za kafu, čaj i kakao, organizacija "Marine Stewardship Council"

za održivi ribolov, organizacija "Certified Humane" za proizvode od mesa. U značajnom


44 4544

porastu su i eko-oznake koje se odnose na način uzgajanja hrane koja ne sadrži genetski

modifikovane organizme. Takođe, postoje i različite inicijative kojima se uspostavlja alat

koji poljoprivrednici mogu da koriste u izboru pesticida koji najmanje negativno utiču na

životnu sredinu. [35]

5.1.Prednosti i nedostaci označavanja o zaštiti životne sredine

Označavanje o zaštiti životne sredine ili eko-označavanje predstavlja alat preduzeća u

procesu upravljanja zaštitom životne sredine koji pomaže potrošačima da razlikuju

proizvode i podstiču proizvođače da proizvode proizvode koji ne ugrožavaju životnu

sredinu. Sprovođenjem eko-označavanja, preduzeća ostvaruju velik broj prednosti: zaštita

i bezbednost ljudi, laka identifikacija proizvoda prihvatljivih sa aspekta zaštite životne

sredine, kontrola uticaja na životnu sredinu, jednostavan monitoring, kontinualno

poboljšanje, održiva proizvodnja i potrošnja, ostvarenje konkurentske prednosti i sl.

Preduzeća koja primenjuju eko-označavanje najčešće imaju bolje ekonomske i

performanse zaštite životne sredine. [20]Označavanje o zaštiti životne sredine pozitivno

utiče na razvoj tržišta jer podstiče istraživanje i razvoj inovativnih, čistih tehnologija.

Doprinosi i širenju ekološke svesti.

Porast svesti o "zelenim proizvodima" i njihovim prednostima u odnosu na životnu sredinu

i ljudsko zdravlje, kao i definisanje objektivnih i široko prihvaćenih kriterijuma za izbor

proizvoda, predstavljaju izazov za efikasno korišćenje eko-označavanja. U praksi postoje

mnogobrojne ekološke oznake koje nisu zaštićene i slobodno se koriste, te dovode do

zabune kod potrošača. [2]

45

6. Procena rizika i upravljanje rizikom kao instrument

upravljanja zaštitom životne sredine

Termin rizik u praksi se koristi sa različitim značenjem. Reč je o potencijalnoj opasnosti

po ljude, materijalna dobra i životnu sredinu. Rizici su prisutni u svim sferama društvene

delatnosti: privrednoj, finansijskoj, socijalnoj, životnoj sredini i sl. Rezultati koji se

očekuju u teoriji rizika, neposredno su vezani za prognoziranje, predupređivanje,

smanjenje posledica sa ciljem kontrole rizika i smanjenje posledica nastalih rizičnim

događajem. [40]

Rizik u životnoj sredini, ekološki rizik (engl. ecological risk, environmental risk) može

se definisati kao određeni nivo verovatnoće da će neka aktivnost, direktno ili indirektno,

izazvati opasnost po životnu sredinu i zdravlje ljudi. [41]

Rizici u životnoj sredini mogu se podeliti na prirodne i antropogene. Prirodni rizici u

životnoj sredini su svi oni čiji nastanak nije u vezi sa ljudskom aktivnošću. Takvi rizici

su prirodne katastrofe i pojave koje imaju negativne posledice na životnu sredinu,

stanovništvo i razvoj društvene zajednice. Posledice ovakvih rizika mogu biti kratkotrajne

ili dugotrajne, a nekada mogu biti katastrofalne i voditi potpunom uništenju jednog

društva. Antropogeni rizici su svi oni koji su izazvani ljudskim aktivnostima. [42]

Procena rizika u životnoj sredini koristi se za procenu rizika po ljudsko zdravlje i životnu

sredinu usled agenasa, tehnologije ili procesa. Podrazumeva kvantitativnu i kvalitativnu

procenu verovatnoće i opasnosti po ljudsko zdravlje, sigurnost i funkcionisanje eko-

sistema, pri čemu se opasnost definiše kao mogućnost da se uzrokuje šteta. Da li će neka

opasnost dovesti do rizika zavisi od okolnosti, npr. od izlaganja ljudi i prirodne sredine

toj opasnosti. Recimo, hemikalije sa opasnim osobinama predstavljaju rizik po zdravlje

ljudi samo ukoliko su im oni izloženi. To znači da se procenom rizika procenjuje

opasnost, zapravo moguća opasnost i ozbiljnost uticaja za svaki pojedinačni nivo

izlaganja.[2]Tako je, na primer, za donošenje adekvatne odluke o postupanju sa

kontaminiranim lokacijama od presudnog značaja proceniti stepen rizika koji 45

6. Procena rizika i upravljanje rizikom kao instrument

upravljanja zaštitom životne sredine

Termin rizik u praksi se koristi sa različitim značenjem. Reč je o potencijalnoj opasnosti

po ljude, materijalna dobra i životnu sredinu. Rizici su prisutni u svim sferama društvene

delatnosti: privrednoj, finansijskoj, socijalnoj, životnoj sredini i sl. Rezultati koji se

očekuju u teoriji rizika, neposredno su vezani za prognoziranje, predupređivanje,

smanjenje posledica sa ciljem kontrole rizika i smanjenje posledica nastalih rizičnim

događajem. [40]

Rizik u životnoj sredini, ekološki rizik (engl. ecological risk, environmental risk) može

se definisati kao određeni nivo verovatnoće da će neka aktivnost, direktno ili indirektno,

izazvati opasnost po životnu sredinu i zdravlje ljudi. [41]

Rizici u životnoj sredini mogu se podeliti na prirodne i antropogene. Prirodni rizici u

životnoj sredini su svi oni čiji nastanak nije u vezi sa ljudskom aktivnošću. Takvi rizici

su prirodne katastrofe i pojave koje imaju negativne posledice na životnu sredinu,

stanovništvo i razvoj društvene zajednice. Posledice ovakvih rizika mogu biti kratkotrajne

ili dugotrajne, a nekada mogu biti katastrofalne i voditi potpunom uništenju jednog

društva. Antropogeni rizici su svi oni koji su izazvani ljudskim aktivnostima. [42]

Procena rizika u životnoj sredini koristi se za procenu rizika po ljudsko zdravlje i životnu

sredinu usled agenasa, tehnologije ili procesa. Podrazumeva kvantitativnu i kvalitativnu

procenu verovatnoće i opasnosti po ljudsko zdravlje, sigurnost i funkcionisanje eko-

sistema, pri čemu se opasnost definiše kao mogućnost da se uzrokuje šteta. Da li će neka

opasnost dovesti do rizika zavisi od okolnosti, npr. od izlaganja ljudi i prirodne sredine

toj opasnosti. Recimo, hemikalije sa opasnim osobinama predstavljaju rizik po zdravlje

ljudi samo ukoliko su im oni izloženi. To znači da se procenom rizika procenjuje

opasnost, zapravo moguća opasnost i ozbiljnost uticaja za svaki pojedinačni nivo

izlaganja.[2]Tako je, na primer, za donošenje adekvatne odluke o postupanju sa

kontaminiranim lokacijama od presudnog značaja proceniti stepen rizika koji


46 4746

kontaminacija ima na zdravlje ljudi i životnu sredinu. Rizik se najčešće procenjuje na

osnovu ukupne koncentracije zagađujućih materija u zemljištu i na osnovu drugih faktora,

kao što su: namena zemljišta (poljoprivredno, zemljište u stambenim ili rekreativnim

zonama, industrijsko i sl.), uključujući granične vrednosti sadržaja zagađujućih materija

za određene načine korišćenja zemljišta i nivo kontaminacije.[43]U kontekstu

kontaminacije zemljišta, postoje tri osnovna elementa rizika:[44]

- zagađujuća materija – supstanca koja je prisutna u zemljištu, na ili ispod njega i

ima potencijal da uzrokuje štetu;

- receptor – u najširem smislu, komponenta koja može biti izložena negativnom

uticaju zagađujućih materija, npr. ljudi;

- putanja – put ili sredstvo putem kog receptor može biti izložen zagađujućim

materijama ili ugrožen njihovim delovanjem.

Svaki od ovih elemenata može postojati nezavisno, ali oni predstavljaju rizik jedino kada

su zajedno povezani, tako da određena zagađujuća materija utiče na određeni receptor uz

pomoć jedne ili više putanja. Povezanost između ova tri elementa naziva se engl. pollutant

linkage.[44] Na svakoj individualnoj lokaciji može da postoji jedna vrsta povezanosti

između zagađujuće materije, njenog rasprostiranja i receptora, ali ih takođe može biti i

više. Na primer, ista zagađujuća materija može izazivati negativne efekte na dva ili više

receptora, rasprostiranjem kroz različite medijume životne sredine, odnosno kretanjem

zagađujućih materija različitim putanjama do receptora. Takođe, različite zagađujuće

materije koje se rasprostiru različitim putanjama mogu ugroziti isti receptor.

Rasprostiranje svake zagađujuće materije do receptora mora biti zasebno identifikovano,

da bi se utvrdio prihvatljiv način postupanja sa kontaminiranim medijumom. [45]

Pod upravljanjem rizikom, koji se može javiti kao posledica zagađenja zemljišta ili usled

upravljanja tokovima otpada, podrazumevaju se postupci koji uključuju identifikaciju,

procenu i konačnu ocenu rizika, uzimajući u obzir postupke za njihovo sprečavanje ili

ublažavanje, monitoring i naknadno praćenje. Dakle, proces upravljanja rizikom u

kontekstu remedijacije kontaminiranih lokaliteta je širi pojam od postupka procene rizika

i obuhvata:[43]

47

- procenu rizika: utvrđivanje da li postoji neprihvatljiv rizik i, u slučaju da postoji,

identifikacija daljih aktivnosti koje je potrebno sprovesti na lokaciji;

- procena mogućnosti: evaluacija izvodljivih mogućnosti za remedijaciju i

utvrđivanje najpogodnije strategije remedijacije za lokaciju;

- implementacija: sprovođenje remedijacione strategije i demonstriranje njene

efikasnosti u sadašnjosti i u budućnosti.

Procena rizika se danas koristi kao formalni instrument politike životne sredine, na

osnovu koga se utvrđuje način postupanja sa kontaminiranim medijumom. US National

Research Council (NRC) prepoznaje četiri nivoa postupka procene rizika: [44]

- identifikacija opasnosti: identifikacija agenasa koji mogu da izazovu neželjene

efekte;

- odnos doza-odgovor: procena kvantitativnog odnosa između izloženosti (doze)

i neželjenih efekata koji se potvrđuju laboratorijskim eksperimentima ili

epidemiološkim ispitivanjima;

- analiza izloženosti: procena intenziteta, učestalosti pojave i trajanja izloženosti

opasnim agensima (najčešće uključuje transport i sudbinu zagađujućih materija

u podzemnim i površinskim vodama);

- karakterizacija rizika: evaluacija i zaključci na osnovu rezultata prethodno

sprovedenih koraka.

U Holandiji se, na primer, rizik od kontaminacije zemljišta najčešće procenjuje primenom

standardne procene rizika, koja predstavlja tehnički instrument za utvrđivanje polaznih

kriterijuma remedijacije. Primenjuje se da bi se utvrdilo da li postoji rizik u sadašnjem i

budućem korišćenju lokacije koji je neprihvatljiv za ljude i ekosistem. Sprovodi se u tri

koraka, od kojih se prva dva uvek sprovode, a treći se sprovodi ukoliko se utvrdi da je

potrebno: [45]

- Korak 1: utvrđivanje prisustva ozbiljnog zagađenja na lokaciji koji može da vodi

ka sledećim rezultatima:

o nije utvrđeno da postoji ozbiljno zagađenje na lokaciji, tako da nema

potrebe za procenom rizika od kontaminacije;


48 4948

o utvrđeno je da postoji ozbiljno zagađenje na lokaciji, tako da postoji

potreba za standardnom procenom rizika (korak 2);

- Korak 2: standardna procena rizika čiji je cilj da se utvrdi da li neprihvatljiv rizik

postoji u slučaju ozbiljnih zagađenja. Može da vodi ka sledećim rezultatima:

o ukoliko se utvrdi da postojeća kontaminacija zemljišta ne uzrokuje

neprihvatljiv rizik po zdravlje ljudi i ekosistem prilikom sadašnjeg i

budućeg korišćenja zemljišta, ne zahteva se hitna remedijacija;

o ukoliko se utvrdi da postojeća kontaminacija zemljišta uzrokuje


budućeg korišćenja zemljišta, zahteva se hitna remedijacija;

o ukoliko se utvrdi da svi segmenti kontaminacije izazivaju neprihvatljiv

rizik po zdravlje ljudi i ekosistem moguće je realizovati još jedan korak

u postupku procene rizika, specifičnu procenu rizika lokacije (korak 3);

- Korak 3: specifična procena rizika lokacije ima za cilj da se utvrdi da li izvođenje

analize specifičnih karakteristika lokacije vodi ka podudarnim rezultatima

standardne procene rizika, odnosno da li se potvrđuju ili dalje obrazlažu rezultati

procene izvršene u koraku 2.

Na narednom dijagramu predstavljene su različite komponente procene rizika.

Slika 7. Različite komponente procene rizika [45] 48

o utvrđeno je da postoji ozbiljno zagađenje na lokaciji, tako da postoji

potreba za standardnom procenom rizika (korak 2);

- Korak 2: standardna procena rizika čiji je cilj da se utvrdi da li neprihvatljiv rizik

postoji u slučaju ozbiljnih zagađenja. Može da vodi ka sledećim rezultatima:

o ukoliko se utvrdi da postojeća kontaminacija zemljišta ne uzrokuje


budućeg korišćenja zemljišta, ne zahteva se hitna remedijacija;

o ukoliko se utvrdi da postojeća kontaminacija zemljišta uzrokuje


budućeg korišćenja zemljišta, zahteva se hitna remedijacija;

o ukoliko se utvrdi da svi segmenti kontaminacije izazivaju neprihvatljiv

rizik po zdravlje ljudi i ekosistem moguće je realizovati još jedan korak

u postupku procene rizika, specifičnu procenu rizika lokacije (korak 3);

- Korak 3: specifična procena rizika lokacije ima za cilj da se utvrdi da li izvođenje

analize specifičnih karakteristika lokacije vodi ka podudarnim rezultatima

standardne procene rizika, odnosno da li se potvrđuju ili dalje obrazlažu rezultati

procene izvršene u koraku 2.

Na narednom dijagramu predstavljene su različite komponente procene rizika.

Slika 7. Različite komponente procene rizika [45] 49

Suštinska svrha procene rizika u kontekstu remedijacije zagađenih područja se ogleda u

utvrđivanju nivoa rizika i posledica koje prisustvo određenih zagađujućih materija sa

sobom nosi. Najčešće se postupku remedijacije pristupa u slučaju postojanja

neprihvatljivog rizika po zdravlje ljudi i životnu sredinu.

Generalno se upravljanje rizikom može definisati kao proces odlučivanja tokom kojeg se

bira određena mogućnost kojom se postiže željeni rezultat. Predstavlja proces koji se

sastoji od sredstava i alatki koji mogu da eliminišu, prenesu, zadrže ili smanje rizik do

prihvatljivog nivoa. Najefikasniji pristup upravljanju rizikom jeste proaktivna

preventivna strategija, čiji je cilj izbegavanje svih postojećih rizika. [2]

Upravljanje ekološkim rizikom je termin koji se odnosi na logičan i sistemski metod

definisanja pojma ekološkog rizika, identifikacije, analize, ocene tretmana, monitoring i

komunikacije ekološkog rizika u sklopu svih aktivnosti, funkcija ili procesa na način

kojim se rizik svodi na najmanju meru. Upravljanje ekološkim rizikom sastoji se od

sledećih koraka: [42]

- utvrđivanje ciljeva;

- identifikacija rizika i pretnji;

- analiza ekološkog rizika – grupisanje rizika na kritične, važne i manje važne

(nevažne) rizike;

- evaluacija ili procena ekološkog rizika;

- razmatranje alternative i izbor metoda za upravljanje ekološkim rizikom;

- primena odabranih metoda upravljanja, monitoring i praćenje efikasnosti

primenjenih metoda i eventualne izmene u slučaju potrebe.


50 5150

7. Upravljanje zaštitom životne sredine procenom uticaja

na životnu sredinu

Upravljanje zaštitom životne sredine obuhvata velik broj mera koje se mogu sprovesti u

procesu upravljanja zaštitom životne sredine. Procena uticaja na životnu sredinu spada u

horizontalne mere iz oblasti zaštite životne sredine, dok se u vertikalne ubrajaju one koje

se odnose na standard kvaliteta, upravljanja otpadom, kontrolu industrijskog zagađenja i

zaštitu prirode i dr. [20]

Procena uticaja na životnu sredinu može da se sprovodi na dva nivoa [46, 47]:

- Procena uticaja projekata koja se odnosi na uticaj individualnih projekata,

definisana kao Procena uticaja EIA (engl. Environmental Impact Assessment,

EIA);

- Procena uticaja planova, programa i razvojne politike – definisana kao Strateška

procena uticaja SEA (engl. Strategic Environmental Assessment, SEA).

Procena uticaja EIA se definiše kao sistematski proces kojim se identifikuju, predviđaju

i ocenjuju efekti određenih projekata i aktivnosti na životnu sredinu.47,48U Republici

Srbiji se procena uticaja EIA sprovodi prema Zakonu o proceni uticaja na životnu sredinu

("Službeni glasnik Republike Srbije", br. 135/2004, 36/2009), a u zemljama članicama

Evropske unije prema odredbama Direktive Saveta 97/11/EC od 3. marta 1997. o dopuni

Direktive 85/337/EEC o proceni uticaja određenih javnih i privatnih projekata na životnu

sredinu. Nakon potpisivanja Arhunske konvencije 25. juna 1998. godine, zemlje članice

Evropske unije su u maju 2003. godine usvojile Direktivu 2003/35/EC kojom se

omogućuje učešće javnosti u izradi nacrta određenih planova i programa koji se odnose

na životnu sredinu, kao i da menjaju i dopunjuju Direktive Saveta 85/337/EEC i 96/61/EC

u pogledu učešća javnosti i prava na pravnu zaštitu. Cilj ove Direktive je da doprinese

sprovođenju obaveza koje potiču iz Arhunske konvencije (Konvencija o dostupnosti

informacijama, učešću javnosti u odlučivanju i dostupnosti pravosuđa u pitanjima koja se

tiču životne sredine), a posebno: [47, 49]

- obezbeđivanju učešća javnosti u izradi određenih planova i programa koji se

51

odnose na životnu sredinu;

- poboljšanju učešća javnosti i obezbeđivanju prava na pravnu zaštitu u okviru

Direktiva Saveta 85/337/EEC i 96/61/EC.

Strateška procena uticaja SEA se definiše kao sistematski proces kojim se identifikuju

posledice po životnu sredinu izvesnih planova i programa i da se pomenuti planovi i

programi ocene tokom njihove pripreme i pre njihovog usvajanja.47U Republici Srbiji

se strateška procena uticaja SEA sprovodi prema Zakonu o strateškoj proceni uticaja na

životnu sredinu ("Službeni glasnik Republike Srbije", br. 135/2004, 88/2010). Evropski

parlament je formalno usvojio Direktivu o proceni uticaja na životnu sredinu izvesnih

planova i programa (Direktiva 2001/42/EC) 31. maja 2001. godine, a Savet 5. juna iste

godine. Svrha Direktive o strateškoj proceni uticaja planova i programa na životnu

sredinu SEA (2001/42/EC) jeste da se identifikuju posledice po životnu sredinu izvesnih

planova i programa i da se pomenuti planovi i programi ocene tokom njihove pripreme i

pre njihovog usvajanja. [50]

Ovi instrumenti upravljanja životnom sredinom se koristi širom sveta, kako u razvijenim,

tako i u zemljama u razvoju. Oba procesa podrazumevaju uključivanje problematike

zaštite životne sredine i učešće javnosti u donošenju odluka o ključnim razvojnim

pitanjima jednog društva.

7.1.Procena uticaja projekata na životnu sredinu (EIA)

EIA se primenjuje na različite načine u praksi, u zavisnosti od rešenja u nacionalnim

zakonodavstvima. Generalno, uloga EIA je da, u procesu davanja dozvole, informiše

donosioce odluka o značajnom uticaju datog objekta na životnu sredinu.I pored toga što

postoje različite tehnike za sprovođenje i što svaka zemlja ima svoje specifičnosti u

zakonodavnom rešenju EIA procedure, mogu se izdvojiti četiri osnovna aspekta procene

uticaja o kojima postoji apsolutni konsenzus: [47]

- Uvažavanje činjenice da postoji uticaj na životnu sredinu i na socijalni ambijent.

- Kao instrument odlučivanja, procena uticaja na životnu sredinu se sprovodi kroz


52 5352

komunikaciju i razmenu informacija između onih koji vrše procenu i onih kojih

planiraju (planera) i /ili projektuju određene aktivnosti, kao i u pripremi složenog

projektnog dokumenta, tj. studije o proceni uticaja.

- Mnoge komponente koje se odnose na procenu uticaja na životnu sredinu se

odvijaju u skladu sa poznatim metodama kvantifikacije. Određene komponente

procene koje se odnose na sociološke, političke i psihološke faktore nije

jednostavno kvantifikovati. EIA proces mora uključiti i merljive i nemerljive

faktore koji utiču na životnu sredinu.

- Kroz izveštaj se mora jasno identifikovati i izložiti smanjenje značajnih uticaja

projekta na životnu sredinu, koje uključuje minimizaciju neželjenih efekata i

povećanje željenih uticaja.

Kratkoročni ciljevi EIA su da:[47]

- poboljša predlog projekta u skladu sa zahtevima zaštite životne sredine;

- proveri kapacitet postojeće životne sredine na lokaciji gde se predviđa objekat i

proveri mogućnost prihvatanja „novih“ zagađenja;

- obezbedi da se resursi koriste na pravi način i efikasno;

- identifikuje mere za smanjenje potencijalnog uticaja predloga projekata;

- obezbedi informisanje u procesu donošenja odluke, uključujući i postavljanje

uslova zaštite životne sredine u procesu implementacije predloga.

Dugoročni ciljevi EIA su: [47, 51]

- sprečavanje nepovratnih promena i ozbiljnih narušavanja životne sredine;

- zaštita vrednih prirodnih resursa komponenata ekosistema;

- uvažavanje socijalnih aspekata predloga;

- zaštita zdravlja i bezbednost stanovništva.

Republika Srbija je, u skladu sa Direktivama 85/337/EEC i 97/11/EC i potrebom za

usaglašavanjem domaćeg zakonodavstva sa legislativom zemalja članica EU, decembra

2004. godine usvojila Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu ("Službeni glasnik

Republike Srbije", br. 135/2004, 36/2009). Republika Srbija je 2007. godine ratifikovala

53

Konvenciju o proceni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu

(E/ECE/1250), koja je 25. februara 1991. godine usvojena od strane određenog broja

zemalja članica Ujedinjenih nacija. Od usvajanja ove Konvencije, analiza uticaja postaje

neizbežni instrument međunarodne politike koji prati ekonomski razvoj i zaštitu životne

sredine, jer definiše obaveze i postupke zemalja potpisnica. [47]

Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu("Službeni glasnik Republike Srbije", br.

135/2004, 36/2009) uređuje: [52]

- sadržaj studije o proceni uticaja na životnu sredinu;

- učešće zainteresovanih organa i organizacija i javnosti;

- prekogranično obaveštenje za projekte koji mogu imati značajne uticaje na

životnu sredinu druge države;

- nadzor, kao i druga pitanja od značaja za procenu uticaja na životnu sredinu.

Prema Zakonu o proceni uticaja na životnu sredinu ("Službeni glasnik Republike Srbije",

br. 135/2004, 36/2009), procena uticaja na životnu sredinu jeste preventivna mera zaštite

životne sredine zasnovana na izradi studija i sprovođenju konsultacija uz učešće javnosti

i analizi alternativnih mera, sa ciljem da se prikupe podaci i predvide štetni uticaji

određenih projekata na život i zdravlje ljudi, floru i faunu, zemljište, vodu, vazduh, klimu

i pejzaž, materijalna i kulturna dobra i uzajamno delovanje ovih činilaca, kao i utvrde i

predlože mere kojima se štetni uticaji mogu sprečiti, smanjiti ili otkloniti imajući u vidu

izvodljivost tih projekata. [52]

Predmet procene uticaja su projekti koji se planiraju i izvode, promene tehnologije,

rekonstrukcije, proširenje kapaciteta, prestanak rada i uklanjanje projekta koji mogu imati

značajan uticaj na životnu sredinu. Takođe, ovde spadaju i projekti koji su realizovani bez

izrade studije o proceni uticaja i nemaju odobrenje za izgradnju ili upotrebu. Dakle,

procena se radi za projekte iz oblasti industrije, rudarstva, energetike, saobraćaja, turizma,

poljoprivrede, šumarstva, vodoprivrede, upravljanja otpadom i komunalnih delatnosti,

kao i za projekte koji se planiraju na zaštićenom prirodnom dobru i u zaštićenoj okolini

nepokretnog kulturnog dobra. [52]


54 55

54

Vlada Republike Srbije je Uredbom o utvrđivanju Liste projekata za koje je obavezna

procena uticaja i Liste projekata za koje se može zahtevati procena uticaja na životnu

sredinu („Službeni glasnik RS“, broj114/08) propisala projekte za koje se vrši procena

uticaja. [53] Nadležni organ, koji je odgovoran za sprovođenje postupka procene uticaja,

odlučuje o potrebi procene uticaja za projekte uz pomoć propisanih kriterijuma i na

osnovu Uredbom utvrđenih Lista I i II.

Prema Zakonu o proceni uticaja na životnu sredinu, postupak procene uticaja sastoji se iz

tri faze:

- odlučivanje o potrebi procene uticaja;

- određivanje obima i sadržaja studije o proceni uticaja;

- odlučivanje o davanju saglasnosti na studiju o proceni uticaja.

U skladu sa odredbama ovog Zakona, nosilac projekta je podnosilac zahteva za dobijanje

dozvole ili odobrenja za izgradnju ili rekonstrukciju objekta i on ne može da pristupi

izvođenju projekta ukoliko nema sproveden postupak procene uticaja i saglasnost

nadležnog organa na studiju o proceni uticaja. Studija o proceni uticaja na životnu sredinu

jeste dokument kojim se analizira i ocenjuje kvalitet činilaca životne sredine i njihova

osetljivost na određenom prostoru i međusobni uticaji postojećih i planiranih aktivnosti,

predviđaju neposredni i posredni štetni uticaji projekta na činioce životne sredine, kao i

mere i uslovi za sprečavanje, smanjenje i otklanjanje štetnih uticaja na životnu sredinu i

zdravlje ljudi. Na zahtev nosioca projekta nadležni organi i drugi organi dužni su da

obezbede potrebne podatke i dokumentaciju od značaja za utvrđivanje i procenu mogućih

direktnih i indirektnih uticaja projekata na životnu sredinu.

U Republici Srbiji, sadržina zahteva za odlučivanje o potrebi procene uticaja na životnu

sredinu i obimu i sadržaju studije je definisana Pravilnikom o sadržini zahteva o potrebi

procene uticaja i sadržini zahteva za određivanje obima i sadržaja studije o proceni uticaja

na životnu sredinu ("Službeni glasnik Republike Srbije", br. 69/2005).

55

Faze EIA, prema Zakonu o proceni uticaja na životnu sredinu ("Službeni glasnik

Republike Srbije", br. 135/2004, 36/2009), podrazumevanju: [52]

- I faza – Odlučivanje o potrebi procene uticaja - Nosilac projekta podnosi zahtev

za odlučivanje o potrebi procene uticaja nadležnom organu. Ovaj zahtev sadrži:

opis lokacije; opis karakteristika projekta; opis karakteristika mogućih uticaja

projekta na životnu sredinu; druge podatke i dokumentaciju. Nadležni organ

obaveštava zainteresovane organe i organizacije o podnetom zahtevu o potrebi

procene uticaja, nakon čega oni daju svoje mišljenje, a zatim nadležni organ,

uzimajući u obzir mišljenja zainteresovanih strana, odlučuje o podnetom zahtevu

o potrebi procene uticaja.

- II faza – Određivanje obima i sadržaja studije o proceni uticaja - Nosilac projekta

podnosi zahtev za određivanje obima i sadržaja studije o proceni uticaja i to za

projekte za koje se obavezno vrši procena uticaja i za koje je nadležni organ

utvrdio obavezu procene uticaja. Nadležni organ razmatra zahtev za određivanje

obima i sadržaja studije o proceni uticaja i nako konsultativnog procesa i javne

rasprave donosi rešenje kojim se određuje obim i sadržaj studije o proceni

uticaja.

- III faza – Odlučivanje o davanju saglasnosti na studiju o proceni uticaja - Nosilac

projekta podnosi zahtev za davanje saglasnosti na studiju o proceni uticaja

nadležnom organu, zajedno sa urađenom Studijom o proceni uticaja.

Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu ("Službeni glasnik Republike Srbije", br.

135/2004, 36/2009) propisuje obavezan sadržaj studije o proceni uticaja:

- podaci o nosiocu projekta;

- opis lokacije na kojoj se planira izvođenje projekta;

- opis projekta;

- prikaz glavnih alternativa koje je nosilac projekta razmatrao;

- prikaz stanja životne sredine na lokaciji i bližoj okolini;

- opis mogućih značajnih uticaja projekta na životnu sredinu;

- procenu uticaja na životnu sredinu u slučaju udesa;

-opis mera predviđenih u cilju sprečavanja, smanjenja i gde je to moguće, otklanjanja


56 5756

svakog značajnijeg štetnog uticaja na životnu sredinu;

- program praćenja uticaja na životnu sredinu;

- podaci o tehničkim nedostacima ili nepostojanju odgovarajućih stručnih znanja i

veština ili nemogućnosti da se pribave odgovarajući podaci.

Ukoliko je neki projekat, za koji se vrši procena uticaja prema odredbama Zakona o

proceni uticaja na životnu sredinu, izveden, a njegov nosilac ne poseduje odobrenje za

izgradnju ili upotrebnu dozvolu, dužan je da podnese zahtev za dobijanje saglasnosti na

studiju o proceni uticaja zatečenog stanja na životnu sredinu. U skladu sa zakonskim

odredbama, studija zatečenog stanja se izrađuje na osnovu projekta izvedenog objekta,

kao i merenja i ispitivanja činilaca životne sredine i ima sadržaj kao studija o proceni

uticaja. Nakon što nosilac izvedenog projekta podnese zahtev za dobijanje saglasnosti na

studiju o proceni uticaja zatečenog stanja na životnu sredinu, nadležni organ donosi

odluku o potrebi izrade studije zatečenog stanja i o prihvatanju, odnosno odbijanju

zahteva za davanje saglasnosti za studiju. [52]

Provera ispunjenosti uslova iz saglasnosti na procenu uticaja predstavlja postupak kojim

se u postupku tehničkog pregleda objekta utvrđuje da li su ispunjeni uslovi o zaštiti svih

činilaca životne sredine koji su predviđeni odlukom o davanju saglasnosti na studiju o

proceni uticaja. Ukoliko komisija za tehnički pregled objekta utvrdi da nisu ispunjeni

uslovi iz prethodno pomenute odluke, objekat ne može otpočeti sa radom, odnosno ne

može dobiti upotrebnu dozvolu. [52]

7.2.Strateška procena uticaja na životnu sredinu (SEA)

Republika Srbije je, u skladu sa Direktivom 2001/42/EC i potrebom za usaglašavanjem

domaćeg zakonodavstva sa legislativom zemalja članica Evropske unije, decembra 2004.

godine usvojila Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu ("Službeni glasnik

Republike Srbije", broj 135/2004; 88/2010) koji je u potpunosti usaglašen sa evropskim

zakonodavstvom u ovoj oblasti. Na osnovu Zakona o strateškoj proceni uticaja na životnu

sredinu se određuju uslovi, način i postupak vršenja procene uticaja određenih planova i

57

programa na životnu sredinu, radi obezbeđivanja zaštite životne sredine i unapređivanja

održivog razvoja integrisanjem osnovnih načela (načelo održivog razvoja, integrisanosti,

predostrožnosti, hijerarhije i koordinacije i javnosti) zaštite životne sredine u postupak

pripreme i usvajanja planova i programa. [47]

Strateška procena uticaja na životnu sredinu sprovodi se za planove, programe i osnove

u oblasti prostornog i urbanističkog planiranja ili korišćenja zemljišta, poljoprivrede,

šumarstva, ribarstva, lovstva, energetike, industrije, saobraćaja, upravljanja otpadom,

upravljanja vodama, telekomunikacija, turizma, infrastrukturnih sistema, zaštite

prirodnih i kulturnih dobara, biljnog i životinjskog sveta i njihovih staništa i dr. i sastavni

je deo plana, odnosno programa ili osnove. Strateška procena predstavlja proceduru koju

čini priprema izveštaja o stanju životne sredine, sprovođenje postupka konsultacija,

uvažavanje izveštaja i rezultata konsultacija u postupku odlučivanja i donošenja ili

usvajanja određenih planova i programa, kao i pružanje informacija i podataka o donetoj

odluci. Izveštaj o strateškoj proceni je sastavni deo dokumentacije koja se prilaže uz plan

ili program i sadrži identifikaciju, opis i procenu mogućih značajnih uticaja na životnu

sredinu. Strateške procene koje se izrađuju za planove i programe na različitim

hijerarhijskim nivoima moraju biti međusobno usklađene i usklađene sa procenama

uticaja projekata na životnu sredinu, kao i planovima i programima zaštite životne

sredine. [54]

Faze u postupku strateške procene su: [54]

- pripremna faza koja obuhvata:

o odlučivanje o izradi strateške procene;

o izbor nosioca izrade izveštaja o strateškoj proceni;

o učešće zainteresovanih organa i organizacija;

- izveštaj o strateškoj proceni;

- postupak odlučivanja koji obuhvata:

o učešće zainteresovanih organa i organizacija;

o učešće javnosti;

o izveštaj o rezultatima učešća zainteresovanih organa i organizacija i


58 5958

javnosti;

o ocenu izveštaja o strateškoj proceni;

o saglasnost na izveštaj o strateškoj proceni.

Prema odredbama Zakona o strateškoj proceni uticaja("Službeni glasnik Republike

Srbije", broj 135/2004; 88/2010), odluka treba da sadrži: [54]

- razloge za vršenje strateške procene prema kriterijumima Zakona;

- prikaz pitanja i problema vezanih za životnu sredinu u planu i programu koji će

biti razmatrani u okviru strateške procene;

- razloge za izostavljanje pojedinih pitanja i problema vezanih za životnu sredinu

u planu i programu iz strateške procene;

- elemente izveštaja o strateškoj proceni;

- izbor i obaveze nosioca izrade izveštaja o strateškoj proceni;

- način učešća zainteresovanih organa i organizacija i javnosti u postupku izrade

i razmatranja izveštaja o strateškoj proceni;

- druge podatke od značaja za izradu strateške procene.

Izveštaj o strateškoj proceni je dokument kojim se opisuju, vrednuju i procenjuju mogući

značajni uticaji na životnu sredinu do kojih može doći implementacijom plana i programa

i određuju mere za smanjenje negativnih uticaja na životnu sredinu.Prema odredbama

Zakona, izveštaj o strateškoj proceni treba da sadrži: [54]

- polazne osnove strateške procene;

- opšte i posebne ciljeve strateške procene i izbor indikatora;

- procenu mogućih uticaja sa opisom mera predviđenih za smanjenje negativnih

uticaja na životnu sredinu;

- smernice za izradu strateških procena na nižim hijerarhijskim nivoima i procene

uticaja projekata na životnu sredinu;

- program praćenja stanja životne sredine u toku sprovođenja plana i programa

(monitoring);

- prikaz korišćene metodologije i teškoće u izradi strateške procene;

- prikaz načina odlučivanja, opis razloga odlučujućih za izbor datog plana i

59

programa sa aspekta razmatranih varijantnih rešenja i prikaz načina na koji su

pitanja životne sredine uključena u plan ili program;

- zaključke do kojih se došlo tokom izrade izveštaja o strateškoj proceni

predstavljene na način razumljiv javnosti;

- druge podatke od značaja za stratešku procenu.

Prema odredbama Zakona o strateškoj proceni uticaja ("Službeni glasnik Republike

Srbije", broj 135/2004; 88/2010), procena mogućih uticaja plana i programa na životnu

sredinu sadrži sledeće elemente: [54]

- prikaz procenjenih uticaja varijantnih rešenja plana i programa povoljnih sa

stanovišta zaštite životne sredine sa opisom mera za sprečavanje i ograničavanje

negativnih, odnosno uvećanje pozitivnih uticaja na životnu sredinu;

- poređenje varijantnih rešenja i prikaz razloga za izbor najpovoljnijeg rešenja;

- prikaz procenjenih uticaja plana i programa na životnu sredinu sa opisom mera

za sprečavanje i ograničavanje negativnih, odnosno uvećanje pozitivnih uticaja

na životnu sredinu;

- način na koji su pri proceni uticaja uzeti u obzir činioci životne sredine

uključujući podatke o: vazduhu, vodi, zemljištu, klimi, jonizujućem i

nejonizujućem zračenju, buci i vibracijama, biljnom i životinjskom svetu,

staništima i biodiverzitetu; zaštićenim prirodnim dobrima; stanovništvu,

zdravlju ljudi, gradovima i drugim naseljima, kulturno-istorijskoj baštini,

infrastrukturnim, industrijskim i drugim objektima ili drugim stvorenim

vrednostima;

- način na koji su pri proceni uzete u obzir karakteristike uticaja: verovatnoća,

intenzitet, složenost / reverzibilnost, vremenska dimenzija (trajanje, učestalost,

ponavljanje), prostorna dimenzija (lokacija, geografska oblast, broj izloženih

stanovnika, prekogranična priroda uticaja), kumulativna i sinergijska priroda

uticaja.


60 61

60

7.3.Procena uticaja na životnu sredinu u poljoprivrednim aktivnostima

Uredbom o utvrđivanju liste projekata za koje je obavezna procena uticaja i liste projekata

za koje se može zahtevati procena uticaja na životnu sredinu ("Službeni glasnik Republike

Srbije", br. 114/2008)utvrđuje se Lista I Projekti za koje je obavezna procena uticaja na

životnu sredinu i Lista II Projekti za koje se može zahtevati procena uticaja na životnu

sredinu. [53]

Analizirajući oblast poljoprivrede, projekti za koje je obavezna procena uticaja prema

odredbama Uredbe [53] su objekti za intenzivan uzgoj živine ili svinja sa kapacitetom

preko:

- 85.000 mesta za proizvodnju brojlera;

- 40.000 mesta za živinu u uzgoju i eksploataciji;

- 2.000 mesta za proizvodnju svinja (preko 30 kg težine);

- 750 mesta za krmače.

Projekti za koje se može zahtevati procena uticaja na životnu sredinu iz oblasti

poljoprivrede, predstavljeni su u tabeli 4.

Tabela 4. Projekti iz oblasti poljoprivrede za koje se može zahtevati procena uticaja na

životnu sredinu [53]

Poljoprivreda, akvakultura i šumarstvo

Kriterijumi za odlučivanje o potrebi

izrade studije o proceni uticaja na životnu

sredinu

Sistemi za navodnjavanje i

odvodnjavanje - meliorativni sistemi

Područje na kome se prostiru je veće od

20 ha

Objekti za intenzivan uzgoj i držanje

živine

- Kapaciteta od 30.000 do 85.000

mesta za brojlere


mesta za živinu (uključujući i

60

7.3.Procena uticaja na životnu sredinu u poljoprivrednim aktivnostima

Uredbom o utvrđivanju liste projekata za koje je obavezna procena uticaja i liste projekata

za koje se može zahtevati procena uticaja na životnu sredinu ("Službeni glasnik Republike

Srbije", br. 114/2008)utvrđuje se Lista I Projekti za koje je obavezna procena uticaja na

životnu sredinu i Lista II Projekti za koje se može zahtevati procena uticaja na životnu

sredinu. [53]

Analizirajući oblast poljoprivrede, projekti za koje je obavezna procena uticaja prema

odredbama Uredbe [53] su objekti za intenzivan uzgoj živine ili svinja sa kapacitetom

preko:

- 85.000 mesta za proizvodnju brojlera;

- 40.000 mesta za živinu u uzgoju i eksploataciji;

- 2.000 mesta za proizvodnju svinja (preko 30 kg težine);

- 750 mesta za krmače.

Projekti za koje se može zahtevati procena uticaja na životnu sredinu iz oblasti

poljoprivrede, predstavljeni su u tabeli 4.

Tabela 4. Projekti iz oblasti poljoprivrede za koje se može zahtevati procena uticaja na

životnu sredinu [53]

Poljoprivreda, akvakultura i šumarstvo

Kriterijumi za odlučivanje o potrebi

izrade studije o proceni uticaja na životnu

sredinu

Sistemi za navodnjavanje i

odvodnjavanje - meliorativni sistemi

Područje na kome se prostiru je veće od

20 ha

Objekti za intenzivan uzgoj i držanje

živine


mesta za brojlere


mesta za živinu (uključujući i

61

lovnu peradu)

Objekti za intenzivan uzgoj goveda Kapaciteta 200 mesta za goveda i više

Objekti za intenzivan uzgoj:

- svinja

- krmača


mesta za svinje

- Kapaciteta od 450 do 750 mesta

za krmače

Objekti za intenzivan uzgoj životinja sa

plemenitim krznom

Kapaciteta preko 1.000 mesta za životinje

sa plemenitim krznom

Intenzivan uzgoj riba u bazenima i

ribnjacima

- Za salmonide godišnje

proizvodnje 10 t i više

- Za ciprinide površine 5 ha i

veće

Krčenje šuma radi prelaženja na drugi tip

korišćenja zemljišta

Područje na kome se prostire je veće od

10 ha.


62 6362

8. Integrisano sprečavanje i kontrola zagađivanja životne

sredine

Evropska unija je do sada usvojila više od 200 pojedinačnih propisa koji se odnose na

zagađenje vazduha, voda i zemljišta, upravljanje otpadom, mere zaštite u oblasti hemijske

industrije i biotehnologije, standard proizvoda, procenu uticaja na životnu sredinu i

zaštitu mora. Potreba za razvojem propisa u oblasti integrisane kontrole zagađenja

započinje nakon ustanovljavanja da pojedini sektori imaju izuzetno velika istovremena

zagađenja svih medijuma životne sredine, kao i da je domet emitovanih zagađujućih

komponenata veoma velik. [55]

Posredstvom Direktive Evropske unije o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja

(engl. Integrated Pollution Prevention and Control Directive – Directive 2008/1/EC,

IPPC), Evropska unija definiše obaveze i uslove koje moraju da poštuju operateri

industrijskih i poljoprivrednih aktivnosti sa visokim potencijalom zagađenja životne

sredine i ugrožavanja zdravlja ljudi, među kojima su i farme za intenzivan uzgoj živine i

svinja koje prekoračuju određene kapacitete (projektovani broj mesta za smeštaj

životinja). Za takve aktivnosti uspostavljen je sistem izdavanja integrisanih dozvola i

utvrđeni su minimalni zahtevi koje svaka dozvola mora da sadrži, a naročito u delu koji

se odnosi na ispuštanje zagađujućih materija u vodu, vazduh i zemljište. [56]

Ciljevi IPPC Direktive mogu se predstaviti na sledeći način: . [5, 56]

- Integrisan pristup kontroli zagađenja koji podrazumeva:

o minimiziranje potrošnje sirovina i energije;

o sprečavanje/smanjenje emisija u vazduh, vodu i zemljište;

o pravilno upravljanje otpadom;

o prekogranični aspekt zagađenja;

- Dostizanje visokog nivoa zaštite životne sredine kao celine;

- Obavezivanje operatera promenom opštih principa i utvrđivanje uslova za rad

postrojenja i obavljanje aktivnosti;

- Usaglašen rad nadležnih organa u postupku izdavanja dozvole; 63

- Dostupnost informacija i učešće javnosti;

- Efikasnija inspekcijska kontrola.

Koncept integrisane dozvole se u pravni sistem Republike Srbije uvodi kroz Zakon o

integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja životne sredine ("Službeni glasnik

Republike Srbije", broj: 135/2004 i 25/2015). Usvajanjem ovog Zakona se uspostavljaju

standardi Evropske unije u kontroli rada industrijskih postrojenja, korišćenjem najboljih

dostupnih tehnika (BAT) u cilju dostizanja visokih standarda zaštite životne sredine,

istovremeno uzimajući u obzir troškove i koristi. [5] Najbolje dostupne tehnike (BAT)

predstavljaju najdelotvornije i najmodernije faze u razvoju aktivnosti i načinu njihovog

obavljanja koje omogućavaju pogodniju primenu određenih tehnika za zadovoljavanje

graničnih vrednosti emisija, propisanih u cilju sprečavanja ili, ako to nije izvodljivo, u

cilju smanjenja emisija i uticaja na životnu sredinu kao celinu. [57]

Zakonom o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja životne sredine ("Službeni

glasnik Republike Srbije", broj: 135/2004 i 25/2015)uređuju se uslovi i postupak

izdavanja integrisane dozvole za postrojenja i aktivnosti koje mogu imati negativne

uticaje na zdravlje ljudi, životnu sredinu ili materijalna dobra, vrste aktivnosti i

postrojenja, nadzor i druga pitanja od značaja za sprečavanje i kontrolu zagađivanja

životne sredine. Prema odredbama ovog Zakona, integrisana dozvola jeste odluka

nadležnog organa doneta u formi rešenja kojom se odobrava puštanje u rad postrojenja ili

njegovog dela, odnosno obavljanje aktivnosti čiji sastavni deo čini dokumentacija sa

utvrđenim uslovima kojima se garantuje da takvo postrojenje ili aktivnost odgovaraju

zahtevima predviđenim ovim zakonom, a tiču se sprečavanja i kontrole zagađivanja

životne sredine. [57] Integrisanom dozvolom se: [5, 57]

- odobrava rad novih postrojenja, kao i izmene u radu, odnosno funkcionisanju

postojećih postrojenja;

- uvodi obaveza primene standarda najbolje dostupne tehnike (BAT) (postojeća

postrojenja koja ne ispunjavaju BAT u vreme podnošenja zahteva, prilažu

program mera prilagođavanja rada);

- utvrđuju uslovi ispuštanja zagađujućih materija ili energije u sve medije životne


64 6564

sredine, kao i monitoring emisija;

- utvrđuju mere zaštite svih medija životne sredine, smanjenje buke i vibracija,

efikasnog upravljanja otpadom, uštede energije i sprečavanja udesa;

- utvrđuju mere zaštite životne sredine posle prestanka aktivnosti;

- utvrđuje način i učestalost izveštavanja nadležnog organa.

Sastavni deo Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja životne sredine

("Službeni glasnik Republike Srbije", br. 135/2004 i 25/2015) čini Uredba o vrstama

aktivnosti i postrojenja za koje se izdaje integrisana dozvola ("Službeni glasnik Republike

Srbije", br. 84/2005). Ovo Uredbom propisane su vrste aktivnosti i postrojenja za koje se

izdaje integrisana dozvola, a u oblasti poljoprivrede to su: [58]

- postrojenja za tovljenje živine ili svinja sa više od:

o 40.000 mesta za živinu;

o 2.000 mesta za svinje za rasplod (težine preko 30 kg);

o 750 mesta za krmače.

Procedura pribavljanja integrisane dozvole praktično počinje podnošenjem zahteva od

strane operatera. Zahtev se podnosi u skladu sa Pravilnikom o sadržini, izgledu i načinu

popunjavanja zahteva za izdavanje integrisane dozvole („Službeni glasnik RS“, broj

30/06 i 32/16). Zakonom o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja životne sredine

("Službeni glasnik Republike Srbije", br. 135/2004 i 25/2015) propisana je i dodatna

dokumentacija koja se prilaže uz zahtev za izdavanje integrisane dozvole. Pored

dokumentacije podnosilac zahteva, zavisno od postrojenja, prilaže: [57]

- za nova postrojenja - saglasnost na studiju o proceni uticaja na životnu sredinu i

saglasnost na procenu opasnosti od udesa;

- za postojeća postrojenja - saglasnost na studiju uticaja zatečenog stanja, procenu

opasnosti od udesa i program mera prilagođavanja rada postojećeg postrojenja

ili aktivnosti uslovima propisanim Zakonom o integrisanom sprečavanju i

kontroli zagađenja životne sredine ("Službeni glasnik Republike Srbije", br.

135/2004 i 25/2015).

65

Nadležni organ razmatra podneti zahtev i vrši proveru podataka i informacija sadržanih

u zahtevu za izdavanje dozvole, primenjivosti predloženog programa mera i drugih

podataka iz zahteva, kao i priložene dokumentacije. Takođe, obaveštava organe i

organizacije u oblasti: poljoprivrede, vodoprivrede, šumarstva, planiranja, izgradnje,

saobraćaja, energetike, rudarstva, zaštite kulturnih dobara, zaštite prirode i dr, kao i

organe lokalne samouprave na čijoj teritoriji se planira aktivnost, odnosno nalazi

postrojenje, i zainteresovanu javnost o prijemu zahteva. Organi i organizacije i

predstavnici zainteresovane javnosti dostavljaju svoja mišljenja nadležnom organu.

Nadležni organ izrađuje nacrt dozvole i prilikom izrade nacrta dozvole razmatra mišljenja

drugih organa i organizacija i zainteresovane javnosti. Nadležni organ, nacrt dozvole

zajedno sa zahtevom operatera i pratećom dokumentacijom, mišljenjima drugih organa i

organizacija i zainteresovane javnosti datih na nacrt dozvole, dostavlja tehničkoj komisiji.

Tehnička komisija, nakon analize, izrađuje izveštaj o ispunjenosti uslova iz nacrta

dozvole i dostavlja ga nadležnom organu. Konačno, nadležni organ odlučuje o izdavanju

dozvole na osnovu zahteva operatera, priložene dokumentacije, izveštaja i ocene tehničke

komisije, kao i pribavljenih mišljenja drugih organa i organizacija i zainteresovane

javnosti. Dozvolom se utvrđuju uslovi za rad postrojenja i obavljanje aktivnosti i obaveze

operatera u zavisnosti od prirode aktivnosti i njihovog uticaja na životnu sredinu. Operater

je dužan da za vreme važenja dozvole, i najmanje pet godina posle prestanka važenja

dozvole, čuva svu dokumentaciju u vezi sa izdavanjem dozvole, monitoringom i

inspekcijskim nadzorom nad obavljanjem aktivnosti. Izdata dozvola podleže ponovnom

razmatranju, odnosno reviziji najmanje dva puta u toku važenja. Za postojeća postrojenja

i aktivnosti nadležni organ će izdati dozvolu najkasnije do 31.decembra 2020. godine.

[56, 57]

8.1.Najbolje dostupne tehnike (BAT) za poljoprivredne aktivnosti za koje

se izdaje integrisana dozvola

U skladu sa Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja životne sredine

("Službeni glasnik Republike Srbije", br. 135/2004 i 25/2015), sve nove ili postojeće


66 6766

farme sa više od 40.000 mesta za živinu, više od 2.000 mesta za svinje (od preko 30 kg)

ili sa više od 750 mesta za priplodne krmače, u obavezi su da pribave integrisanu dozvolu.

Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja životne sredine ("Službeni glasnik

Republike Srbije", br. 135/2004 i 25/2015) propisuje da rad novih i funkcionisanje

postojećih postrojenja mora biti usklađeno sa najbolje dostupnim tehnikama (BAT),

preporučenim u referentnim dokumentima za BAT, odnosno BREF dokumentima. Ovim

Zakonom se najbolje dostupne tehnike (BAT) definišu kao najdelotvornije i najmodernije

faze u razvoju aktivnosti i načinu njihovog obavljanja koje omogućavaju pogodniju

primenu određenih tehnika za zadovoljavanje graničnih vrednosti emisija, propisanih u

cilju sprečavanja ili ako to nije izvodljivo, u cilju smanjenja emisija i uticaja na životnu

sredinu kao celinu. Pojedini elementi izraza "najbolje dostupne tehnike" imaju sledeća

značenja:[57]

- tehnika - način na koji je postrojenje projektovano, izgrađeno, održavano, na

koji funkcioniše i stavlja se van pogona ili zatvara, uključujući i tehnologiju koja

se koristi;

- dostupna - tehnika razvijena do stepena koji omogućava primenu u određenom

sektoru industrije pod ekonomski i tehnički prihvatljivim uslovima, uključujući

troškove i koristi, ako je pod uobičajenim uslovima dostupna operateru;

- najbolji - podrazumeva najefikasniji učinak u postizanju visokog opšteg nivoa

zaštite životne sredine.

Potencijalni uticaji na životnu sredinu usled aktivnosti na farmama živine i svinja mogu

biti: [56, 59]

- zagađenje površinskih i podzemnih voda (npr. N2O- i NH3+);

- acidifikacija (NH3 , SO2 , NOx);

- eutrofikacija (N, P);

- zagađenje vazduha, naročito NH3 , N2O, NO, prašina, (PM10 i PM2.5), bio-

aerosoli, itd;

- povećanje efekta staklene bašte (CO2 , CH4 , N2O, itd.);

- isušivanje (usled korišćenja podzemnih voda);

67

- lokalno uznemiravanje (neprijatni mirisi, buka);

- difuzno širenje pesticida i toksičnih materija;

- širenje patogena, uključujući patogene otporne na antibiotike;

- pojava ostataka farmaceutskih proizvoda u vodama.

Ključ dobre poljoprivredne prakse u upravljanju životnom sredinom je razmatranje

načina na koji aktivnosti koje se sprovode na farmama svinja i živine mogu da utiču na

životnu sredinu, kao i preduzimanje koraka kako bi se izbegle ili minimizovale emisije

ili uticaji, kroz izbor najbolje kombinacije tehnika i mogućnosti za svaku farmu. [56]

Svaka od aktivnosti upravljanja farmom može potencijalno doprineti postizanju ukupnog

učinka u zaštiti životne sredine. Zbog toga je važno da je neko zadužen za upravljanje i

nadgledanje ovih aktivnosti. U većim preduzećima to lice obično nije vlasnik već

upravnik farme, koji mora da obezbedi sledeće: [56, 59]

- da su uzeti u obzir izbor lokacije i prostorni aspekti;

- da je prepoznat značaj obrazovanja i obuke, i da se iste sprovode;

- da su aktivnosti pravilno isplanirane;

- da se prate ulazi i izlazi;

- da su uspostavljene procedure za slučaj vanrednih situacija;

- da je program popravki i održavanja primenjen.

Često je uticaj farmi na životnu sredinu posledica nepovoljnog prostornog rasporeda

aktivnosti na lokaciji farme. Ovo može dovesti do nepotrebnog transporta i dodatnih

aktivnosti, kao i do emisija u blizini osetljivih receptora. Stoga je veoma značajno

posvetiti pažnju prostornom planiranju poljoprivrednih aktivnosti. Procena i izbor

lokacije za novi objekat za stočarstvo ili planiranje nove farme na postojećoj lokaciji

može se smatrati delom dobre poljoprivredne prakse ako su ispunjeni sledeći uslovi: [59]

- nepotrebni transport i dodatne aktivnosti su minimizirane ili eliminisane;

- obezbeđene su odgovarajuce udaljenosti između farme i osetljivih receptora koji

zahtevaju zaštitu;

- uzeti u obzir preovladavajući klimatski uslovi (npr. vetar), kao i specifične


68 6968

topografske karakteristike;

- uzet u obzir budući razvoj kapaciteta farme;

- zadovoljeni svi zahtevi za planiranje izgradnje ili planiranje razvoja sela;

- sprečena je kontaminacija vode, vazduha i zemljišta.

Smanjenjem lučenja nutrijenata (npr. azota (N) i fosfora (P)) u stajnjak može se smanjiti

nivo emisija. Na primer, smanjenje količine azota u stajnjaku neće umanjiti samo emisije

amonijaka, već istovremeno i druge moguće gubitke azota (luženje, denitrifikacija). Cilj

je da se životinje ne prehranjuju sa više nutrijenata (pre svega azota i fosfora) nego što je

potrebno za dati nivo proizvodnje, sa namerom da se smanji izlučivanje do nivoa koji

odgovara metaboličkim procesima u organizmu. Drugim rečima, nutritivne mere imaju

za cilj da smanje višak azota, nesvarenog ili kataboliziranog azota, koji se najčešče

izlučuje u formi uree (mokraćne kiseline u stajnjaku), a koja se brzo degradira u amonijak

i amonijum jon. Pored toga, smanjenjem lučenja azota ostvaruje se i smanjenje emisija

do kojih dolazi u svim fazama upravljanja stajnjakom (boravak životinja, skladištenje,

rasprostiranje po zemljištu).[56, 59]

Smanjenje potrošnje vode na farmama postiže se sprečavanjem prosipanja pri

snabdevanju životinja vodom i smanjivanjem svake druge upotrebe koja nije u

neposrednoj vezi sa nutritivnim potrebama. Racionalna upotreba vode je prvenstveno

pitanje dobrog rukovođenja farmom i može da obuhvatati prethodno čišćenje (npr.

mehaničko suvo čišćenje) i čišćenje objekata za smeštaj životinja i opreme nakon svakog

proizvodnog ciklusa, korišćenjem mašine za pranje pod visokim pritiskom;merenjem

potrošnje vode i vođenjem evidencije o potrošnji i sl. Kod sistema za držanje svinja

uobičajeno je da vode od pranja otiču u objekte za privremeno skladištenje tečnog

stajnjaka. Smanjeno rasipanje vode će dovesti do manjeg razvodnjavanja stajnjaka,

odnosno do stvaranja stajnjaka sa većim procentom suve materije, a upotreba takvog

stajnjaka će se obezbediti više nutrijenata za potrebe biljaka prilikom korišćenja na

njivama, ali i veću emisiju amonijaka. [56, 59]

U uzgoju svinja energetski troškovi čine oko 3.3 % ukupnih troškova proizvodnje.

69

Imajući u vidu kontinualni rast cena energenata u prethodnom periodu, postoji bojazan

da bi ovaj trošak mogao postati značajniji u budućnosti. Mere za smanjenje potrošnje

energije na farmama svinja podrazumevaju: [56, 59]

- Postojanje adekvatnog sistema ventilacije - Sistem za ventilaciju treba da bude

projektovan tako da može da ukloni višak toplote u toplim letnjim mesecima,

kao i da može da obezbedi minimalni intenzitet ventilacije u hladnim zimskim

mesecima, pri najnižoj popunjenosti smeštajnih kapaciteta. Zahtevi za

električnom energijom mogu biti značajno smanjeni ukoliko u objektima postoji

mogućnost primene prirodne ventilacije.

- Efikasne i adekvatno održavane kotlove i sisteme za grejanje objekata -

Redovnim održavanjem gorionika i čišćenjem površina za prenos toplote

potencijalno se mogu ostvariti uštede od 10% do 15%. Prilikom izgradnje novih

objekata i rekonstrukcije kotlarnica na postojećim farmama treba uzeti u obzir i

mogućnost ugradnje modernih modularnih i visokoefikasnih kondenzacionih

kotlova.

- Postojanje adekvatne izolacije na objektima - Izolacijom objekata za smeštaj

životinja, smanjuje se prenos toplote između objekata i okoline, čime se

smanjuju toplotni gubici, a samim tim i količina energije koja se koristi za

dostizanje optimalne temperature u objektima. Materijal za izolaciju treba da

bude otporan na vlagu, kao i na divlje ptice, glodare i insekte.

- Adekvatan sistem osvetljenja – Korišćenje efikasnijeg osvetljenja (fluorescentne

cevi, natrijumove i LED svetiljke), uvođenje kontrole osvetljenja na bazi

senzora, upotreba različitog režima osvetljenja, veća upotreba prirodne svetlosti,

ugradnjom otvora ili svetlarnika itd.

Smanjenje buke u objektima za uzgoj živine i svinja može se postići:[56, 59]

- odgovarajućim planiranjem aktivnosti u krugu farme;

- korišćenjem prirodnih barijera;

- upotrebom opreme koja emituje niži nivo buke;

- primenom raspoloživih tehničkih mera na opremi;

- primenom dodatnih mera za smanjenje buke.


70 71

70

Za smanjenje emisije amonijaka iz objekata za uzgoj živine generalno se primenjuju

sledeći principi: [59]

- smanjenje površina sa kojih se emituje amonijak;

- često uklanjanje stajskog đubriva izvan objekta, na mesto predviđeno za

skladištenje stajnjaka;

- obezbeđivanje uslova za brzo sušenje stajnjaka;

- korišćenje glatkih površina koje se lako čiste;

- tretman izduvnih gasova uz pomoć skrubera sa rastvorom kiselina ili biofiltrima;

- snižavanje temperature u objektima tako da se ne ugrozi dobrobit životinja;

- korišćenje ventilacionog sistema kojim se ostvaruje niža brzina kretanja vazduha

u objektima.

Za smanjenje emisija iz objekata za uzgoj svinja generalno se primenjuju sledeće tehnike:

[59]

- nutritivne mere za smanjenje količine stajnjaka i sadržaja azota u njemu;

- kontrola unutrašnjih klimatskih uslova;

- formiranje optimalnih uslova pri projektovanju objekata, a naročito sistema za

upravljanje stajnjakom.

Moguće je istovremeno smanjiti emisiju prašine iz objekata za smeštaj životinja u okolinu

i smanjiti njenu koncentraciju u objektima, preduzimanjem odgovarajućih tehničkih mera

unutar samih objekata. Jonizacija, raspršivanje ulja ili vode su tehnike koje smanjuju

rasprostiranje prašine u objektima tako što čestice prašine čine lepljivim. Primenom ovih

tehnika smanjuje se i izloženost osoblja i životinja prašini, što je značajna prednost u

odnosu na primenu klasičnihsistema za prečišćavanje vazduha.[56]

Širenje neprijatnih mirisa iz objekata za uzgoj živine i svinja generalno se može

redukovati na sledeće načine: [59]

- dobrim održavanjem;

- skladištenjem stajnjaka izvan objekta i njegovim prekrivanjem;

- skladištenjem stajnjaka na mestu koje nije u pravcu strujanja vetra;

71

- skladištenjem stajnjaka koji sadrži slamu pod anaerobnim uslovima, kako bi se

supstance koje prouzrokuju neprijatne mirise što brže razložile.

Tehnike koje se mogu primeniti kod objekata za smeštaj životinja sa sistemom mehaničke

ventilacije obuhvataju i: [56]

- korišćenje horizontalnih izduvnih kanala koji ne umanjuju emisiju neprijatnih

mirisa, ali usmeravaju otpadnu struju vazduha dalje od objekata, na suprotnu

stranu farme, kako bi se smanjio potencijalni uticaj na spoljašnje osetljive zone

(naseljena mesta);

- razblaživanje koncentracije neprijatnih mirisa koja se zasniva na izboru

odgovarajućeg projektnog rešenja objekata i pravilnom dimenzionisanju

ventilacionog sistema.

Za obradu stajnjaka primenjuje se nekoliko tehnika koje se mogu klasifikovati na četiri

glavne kategorije: [59]

- tehnike za tretman sirovog stajnjaka, mešanjem sa drugim organskim

materijama;

- tehnike za tretman sirovog stajnjaka;

- tehnike za tretiranje tečnih frakcija, nakon odvajanja sirovog stajnjaka;

- tehnike za tretiranje čvrstih frakcija ili čvrstog stajnjaka.

Pod mehaničkom obradom tečnog stajnjaka se podrazumevaju dva vida tretmana

mehaničkim putem. Osnovni vidovi mehaničke obrade tečnog stajnjaka su

homogenizacija i separacija. [60]

Homogenizacijom se postiže ujednačavanje mase, odnosno sprečavanje razdvajanja

tečnog stajnjaka na faze. Ovaj vid tretmana se primenjuje u toku lagerovanja tečnog

stajnjaka. Postupak homogenizacije se izvodi periodično. Učestalost primene zavisi od

dinamike raslojavanja i perioda lagerovanja. Intenzivnost primene je izražena pred

iznošenje tečnog stajnjaka na poljoprivredno zemljište. Homogenizacija može biti

korišćena i kao priprema tečnog stajnjaka za neku drugu vrstu obrade, kao što je


72 7372

separacija i proizvodnja biogasa. Izvodi se uz pomoću mešača, mehaničkog, hidrauličnog

ili pneumatskog tipa. [60]

Separacija je vid mehaničke obrade tečnog stajnjaka pri kojoj se ostvaruje razdvajanje

faza jedne od druge. Faze se mehanički razdvajaju i usmeravaju na dalji tretman i

lagerovanje. Separacijom tečnog stajnjaka u njegovom naturalnom obliku dobijaju se dve

faze - čvrsta i tečna. Separacijom odvojena tečna faza podložna je razgradnji, pa se zato

podvrgava daljoj obradi u lagunama ili specijalnim objektima tipa bazena. Čvrsta faza

stvorena separacijom je inertna i podesna za laku manipulaciju. Najčešće se odlaže na

deponije ili se prevodi u kompost. [60]

Biološka obrada tečnog stajnjaka može biti: [60]

- aerobna - unošenjem kiseonika u tečni stajnjak ili samo tečnu fazu, ukoliko je

prethodno izvršena separacija, čime se stvaraju uslovi za razvoj i rad većeg broja

grupa aerobnih mikroorganizama;

- anaerobna - zasniva se na čuvanju stajnjaka u bazenima dubine do 5 m u kojima

se ostvaruje postupak anaerobne razgradnje.

Emisije azota i fosfora u zemljište i vodu mogu se sprečiti primenom odgovarajućih mera

tokom izgradnje, kao i zahteva za održavanje i inspekciju infrastrukture koja se koristi za

prikupljanje, sprovođenje (kanali, slivnici, jame, cevi, ispusti) i skladištenje tečnog

stajnjaka. [56]

Za skladištenje stajnjaka u upotrebi su: [56]

- Nadzemni rezervoari za skladištenje stajnjaka - obično su velike zapremine,

okrugli, najčešće otvoreni rezervoari izrađeni od čelika ili betona, odnosno od

vodonepropusnog materijala, sa visokom otpornošću na mraz i hemikalije.

- Ukopani rezervoari – za kontrolu curenja često je u upotrebi sistem

geomembrane sa drenažom.

- Jame za tečni stajnjak – izrađuju se od cigli ili blokova, armiranog betona,

presvučenog čelika, polimera ili drugih podesnih materijala. Moraju da budu

73

vodonepropusne, što se ostvaruje unutrašnjim zaptivanjem ili postavljanjem

obloge.

Tečni stajnjak se u nadzemni rezervoar za skladištenje može dopremati na više načina.

Dopremanje može biti pomoću podzemnog cevovoda, pumpom do dna rezervoara (slika

8) ili preko zida sa vrha rezervoara (slika 9).

Slika 8. Punjenje rezervoara pri njegovom dnu [60]

Slika 9. Punjenje rezervoara pri njegovom vrhu [60]

Skladištenje tečnog stajnjaka se može vršiti u lagunama, koje mogu biti: [56]

- betonske lagune koje seponekad oblažu folijom u ciljupovećanja stepena

nepropusnosti, čime se postiže potpuna zaštita zemljišta i podzemnih vodaod

mogućih negativnih uticaja uskladištenog stajnjaka.

- lagune sa nepropusnom folijom - najčešće su zemljane i obložene plastičnom

folijom visoke gustine (HDPE) ili nekom drugom geosintetskom folijom.

- lagune obložene slojem gline –nanošenje gline mora biti vrlo kvalitetno, kako bi


74 7574

se sprečilo isticanje i najmanjih količina stajnjaka iz lagune, a često se ugrađuju

nepropusne folije, kako bi se obezbedila njihova potpuna nepropusnost.

Pored osnovnog zahteva koji se odnosi na vodonepropusnost, prilikom izgradnje skladišta

za stajnjak neophodna je i izgradnja drenažnog sistema ispod temeljne ploče, kako bi se

tokom upotrebe omogućila kontrola curenja skladišta.Sistemi za detekciju curenja

sakupljaju tečnost u vodonepropusnom prostoru ispod temeljne ploče rezervoara za

stajnjak. Oni se sastoje od sledećih komponenti:[56]

- nepropusnog sloja;

- drenažnog sloja;

- drenažne cevi;

- kontrolne cevi ili jame (okna).

Svi elementi sistema za sakupljanje stajnjaka iz objekata za smeštaj životinja i otpadnih

voda, kao što su kanali, odvodi, jame, cevi i zasuni, treba da su izgrađeni od materijala

koji su otporni na koroziju.[56]

Površine na kojima se vrši presipanje tečnog stajnjaka moraju biti vodonepropusne i

projektovane tako da sprovode sve ocedne vode u rezervoar bez ispusta (npr. rezervoar

za stajnjak), kako bi se sprečila kontaminacija okolnog područja i životne sredine.

75

9. Cirkularna ekonomija

Na globalnom nivou, kao nova paradigma za ekonomski razvoj, cirkularna ekonomija

ima značajne ekonomske, društvene i prednosti po životnu sredinu. Promovisanje

cirkularnosti ima za cilj postizanje održivog razvoja, a cirkularna ekonomija je u tesnoj

vezi sa mnogim od 17 ciljeva održivog razvoja (engl. Sustainable Development Goals -

SDGs)Ujedinjenih nacija od 2015. godine. [61]

9.1.Ciljevi održivog razvoja

Svetski čelnici su na 70. Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija usvojili Globalne ciljeve

za održivi razvoj do 2030. godine(engl. Agenda 2030), koji su stupili na snagu u januaru

2016. godine. Suština održivog razvoja je dostojanstven život u okviru granica mogućeg,

podmirenje ekonomskog blagostanja i njegove učinkovitosti, mir u društvu i odgovornost

za životnu sredinu. [62] Sedamnaest ciljeva održivog razvoja zasnivaju se na uspehu

milenijumskih ciljeva razvoja, ali obuhvataju i nove prioritetne oblasti kao što su

klimatske promene, ekonomske nejednakosti, inovacije, održiva potrošnja, mir i pravda.

Ciljevi su međusobno povezani budući da ključ uspeha jednog cilja često leži u

sagledavanju izazova koji su svojstveni nekom drugom cilju. Aktivnosti za ostvarivanje

ciljeva održivog razvoja odvijaju se u duhu partnerstva i pragmatizma, kako bi se sada

napravili pravi izbori i time obezbedilo održivo poboljšanje života budućih generacija.

Ciljevi daju jasne smernice i potciljeve koje sve države treba da usvoje, u skladu sa svojim

prioritetima i globalnim ekološkim izazovima u celini. Ciljevi održivog razvoja

predstavljaju inkluzivnu agendu. Oni se bave osnovnim uzrocima siromaštva i ujedinjuju

napore za uvođenje pozitivnih promena koje će se odraziti na planetu Zemlju i njene

stanovnike. [63]


76 7776

Slika 10. Globalni ciljevi održivog razvoja [63]

Globalni cilj održivog razvoja, koji je u direktnoj vezi sa poljoprivredom, svakako je Cilj

2. Iskoreniti glad, postići sigurnost hrane i poboljšanu ishranu, te promovisati održivu

poljoprivredu. U okviru ovog cilja ističe se potreba za korenitim promenama globalnog

sistema proizvodnje hrane i poljoprivrede. Prehrambeni i poljoprivredni sektor nude

ključna rešenja za razvoj, te su najvažniji za iskorenjivanje siromaštva do 2030, kao i za

osiguravanje pristupa dovoljnim količinama sigurne i kvalitetne hrane siromašnim i

ranjivim grupama. Plan je da se udvostruči poljoprivredna produktivnost i prihodi malih

proizvođača hrane, a posebno žena i porodičnih poljoprivrednih proizvođača. Za to je

neophodno povećati nivo ulaganja, uključujući i međunarodnu saradnju, u seosku

infrastrukturu, poljoprivredna istraživanja i savetodavne usluge, razvoj tehnologije i

dr.[64]

Svaki od ciljeva održivog razvoja ima svoje podciljeve. Tako su podciljevi Cilja 2.

sledeći: [65]

- 2.1 Do kraja 2030. okončati glad i osigurati da svim ljudima, a posebno

siromašnima i licima u osetljivim okolnostima, uključujući odojčad, tokom cele

godine bude dostupna bezbedna i hranljiva hrana u dovoljnim količinama. 77

- 2.2 Do kraja 2030. okončati sve oblike neuhranjenosti, uz postizanje (do kraja

2025. godine) međunarodno dogovorenih ciljeva koji se odnose na zaostajanje

u telesnom razvoju kod dece mlađe od 5 godina, i usmeriti pažnju na nutritivne

potrebe adolescentkinja, trudnica i dojilja, te starijih lica.

- 2.3 Do kraja 2030. udvostručiti poljoprivrednu produktivnost i prihode malih

proizvođača hrane, a posebno žena, starosedelačkog stanovništva, porodičnih

poljoprivrednih proizvođača, stočara i ribara, između ostalog i preko bezbednog

i jednakog pristupa zemljištu, drugih proizvodnih resursa i inputa, znanja,

finansijskih usluga, tržišta i mogućnosti za ostvarivanje dodatne vrednosti,

odnosno za zapošljavanje van poljoprivrede.

- 2.4 Do kraja 2030. obezbediti održive sisteme za proizvodnju hrane i primeniti

fleksibilne poljoprivredne prakse za povećanje produktivnosti i proizvodnje,

koje pomažu u održavanju ekosistema, koje jačaju kapacitet za prilagođavanje

klimatskim promenama, ekstremnim vremenskim uslovima, sušama, poplavama

i ostalim elementarnim nepogodama, odnosno koje progresivno poboljšavaju

kvalitet zemljišta i tla.

- 2.5 Do kraja 2020. održavati genetsku raznolikost semena, kultivisanih biljaka i

uzgajanih i domaćih životinja, odnosno njihovih srodnih divljih vrsta, između

ostalog i preko pravilno vođenih i raznovrsnih banaka semena i biljaka na

nacionalnim, regionalnim i međunarodnom nivou, i obezbediti pristup

koristima, odnosno pravično i ravnopravno deljenje koristi koje proističu iz

korišćenja genetskih resursa i sa njima povezanih tradicionalnih oblika znanja,

a prema međunarodnom dogovoru.

- 2.a Povećati investiranje, između ostalog i preko unapređivanja međunarodne

saradnje, u seosku infrastrukturu, poljoprivredna istraživanja i savetodavne

usluge, razvoj tehnologije i banaka biljnog i stočnog genetskog materijala, kako

bi se unapredili poljoprivredni proizvodni kapaciteti u zemljama u razvoju, a

posebno u najnerazvijenijim zemljama.

- 2.b Ispraviti i sprečiti trgovinska ograničenja i deformacije na poljoprivrednim

tržištima u svetu, između ostalog i preko istovremenog eliminisanja svih vrsta

izvoznih subvencija u poljoprivredi i svih izvoznih mera sa ekvivalentnim


78 7978

efektom, u skladu sa zaduženjima iz „Razvojne agende iz Dohe“.

- 2.c Usvojiti mere koje će obezbediti odgovarajuće funkcionisanje tržišta hrane i

njihovih robnih derivata, te olakšati blagovremeni pristup informacijama o

tržištima, između ostalog i o rezervama hrane, kako bi se pomoglo da se ograniči

ekstremna nestabilnost cena hrane.

Cilj 12. Obezbediti održive oblike potrošnje i proizvodnje je u tesnoj vezi sa cirkularnom

ekonomijom. Postizanje privrednog rasta i održivog razvoja nalaže hitno smanjenje

uticaja čoveka na životnu sredinu, što je moguće postići promenom načina na koji

proizvodimo i trošimo proizvode i resurse. Poljoprivreda je najveći potrošač vode u svetu,

a za navodnjavanje danas se troši skoro 70% ukupnih slatkih voda koje su adekvatne za

ljudsku upotrebu. Podsticanje privrede, preduzeća i potrošača da recikliraju i smanje

količinu otpada jednako je važno, kao i pomoć zemljama u razvoju da se okrenu

održivijim obrascima potrošnje do 2030. godine. [64]

Tranzicija ka unapređenoj cirkularnoj ekonomiji u Evropskoj uniji se sprovodi kroz tkz.

"paket za cirkularnu ekonomiju" koji je Evropska komisija usvojila krajem 2015. godine.

Ovaj paket podrazumeva instrumente, uključujući zakonske predloge za otpad, sa

ciljanim vrednostima koje se odnose na smanjenje odlaganja otpada na deponije i

povećanje recikliranja i ponovne upotrebe. Kako bi se zatvorio krug životnog ciklusa

proizvoda, ovaj paket mera obuhvata i Akcioni plan koji treba da podrži principe

cirkularne ekonomije u svakom koraku lanca vrednosti od proizvodnje do potrošnje. [66]

9.2.Evropska unija i cirkularna ekonomija

Evropska komisija je 2015. godine usvojila ambiciozni Akcioni plan cirkularne

ekonomije, koji uključuje mere za stimulisanje tranzicije zemalja članica Evropske unije

ka cirkularnoj ekonomiji. Cilj Akcionog plana je podsticanje globalne konkurentnosti,

podsticanje održivog ekonomskog rasta i stvaranje novih radnih mesta. Uspostavlja

konkretan i ambiciozan pogram aktivnosti sa merama koje pokrivaju celokupan ciklus:

od proizvodnje i potrošnje do upravljanja otpadom, tržišta sekundarnih sirovina i revizije

79

legislative koja se odnosi na otpad. U aneksu Akcionog plana definisani su vremenski

okviri za realizaciju predviđenih aktivnosti. Predložene aktivnosti podrazumevaju

intenzivnije recikliranje i ponovnu upotrebu, što nesumnjivo predstavlja veliku korist za

životnu sredinu i ekonomiju. [67] Paketom mera su predstavljeni i planovi za izvlačenje

najveće moguće koristi od svih sirovina, proizvoda i otpada, čime bi se povećala ušteda

energije i smanjila emisija gasova koji doprinose globalnom zagrevanju. [68]

U Evropskoj uniji je u julu 2018. godine stupio na snagu revidirani zakonodavni okvir o

otpadu, koji postavlja jasne ciljeve za redukciju otpada, i uspostavlja ambicioznu i

dugoročnu putanju za upravljanje otpadom i recikliranje. Ključni elementi revidiranog

zakonskog okvira uključuju: [67]

- recikliranje 65% komunalnog otpada do 2035. godine;

- recikliranje 70% ambalažnog otpada do 2030. godine;

- recikliranje za specifične materije za pakovanje (papir i karton 85%, crni metali

80%, aluminijum 60%, staklo 75%, plastika 55%, drvo 30%);

- da se do 2035. količina odloženog komunalnog otpada smanji na 10 % ukupne

količine (po masi) nastalog komunalnog otpada ili manje;

- obaveze separatnog sakupanja opasnog otpada iz domaćinstava do kraja 2022,

bio-otpada do kraja 2023. godine i tekstila do kraja 2025. godine;

- ustanovljavanje minimalnih zahteva za produženu odgovornost proizvođača;

- ojačavanje ciljeva prevencije generisanja otpada, posebno zahtevajući od država

članica da preduzmu konkretne mere za rešavanja problema otpadne hrane i

otpada koji zagađuje morske ekosisteme, kao doprinos ispunjavanju obaveza EU

prema Ciljevima održivog razvoja Ujedinjenih nacija.

Kao deo kontinualnih napora da transformiše evropsku ekonomiju ka održivijoj i da

sprovede ambiciozni Akcioni plan cirkularne ekonomije, Evropska komisija je u januaru

2018. godine usvojila set mera:[67]

- Strategiju za plastiku u cirkularnoj ekonomiji i aneks koja ima za cilj da

transformiše puteve plastike i plastičnih proizvoda tokom njihovog dizajniranja,

proizvodnje, korišćenja i reciklaže. Strategija predviđa akcije za poboljšanje


80 8180

ekonomije i kvaliteta reciklirane plastike, suzbijanje plastičnog otpada,

pokretanje investicija i inovacija i globalnu akciju. Ovom Strategijom se

postavljaju temelji za novu ekonomiju u području plastike, pri čemu se dizajnom

i proizvodnjom plastike i plastičnih proizvoda u potpunosti poštuju potrebe za

ponovnom upotrebom, popravkom i recikliranjem, te se razvijaju i promovišu

održiviji materijali. Na ovaj način će se ostvariti veća dodatna vrednost i

blagostanje u Evropi i podstaći će se inovacije. Dodatno će se suzbiti zagađenje

plastikom i negativan uticaj na živote ljudi i životnu sredinu. Strategija će

pomoći i u ostvarivanju prioriteta koje je Komisija odredila u pogledu energetske

unije sa savremenom, niskougljeničnom, resursno i energetski efikasnom

ekonomijom, te će se ostvariti doprinos postizanju Ciljeva održivog razvoja

Ujedinjenih nacija i Sporazuma iz Pariza. U strategiji su predstavljene ključne

obveze za delovanje na nivou Evropske unije. Međutim, potrebno je mobilisati

i privatni sektor, zajedno s nacionalnim i regionalnim telima, gradovima i

građanima. Slično tome, potreban je međunarodni angažman, kako bi se

pokrenula promena izvan granica Evrope. Odlučnim i usklađenim nastojanjima

Evropa može pretvoriti izazove u prilike i pružiti primer za odlučno delovanje

na globalnom nivou.

- Komunikacija o sprovođenju paketa za cirkularnu ekonomiju: mogućnosti za

poboljšanje povezanosti zakonodavstva o hemikalijama, proizvodima i otpadu,

kojom se procenjuje kako se pravila o otpadu, proizvodima i hemikalijama

odnose jedni na druge.

- Okvir za monitoring o napretku ka cirkularnoj ekonomiji na nivou Evropske

unije i nacionalnom nivou. Sastoji se od deset ključnih indikatora koji pokrivaju

svaku fazu (proizvodnja, potrošnja, upravljanje otpadom i sekundarne sirovine,

kao i ekonomski aspekti: investicije i radna mesta i inovacije).

- Izveštaj o kritičnim sirovinama i cirkularnoj ekonomiji koji naglašava potencijal

za cirkularnu ekonomiju za 27 kritičnih materijala.

U 2018. godini Komisija Evropske unije je usvojila i druge ambiciozne inicijative u vezi

sa Akcionim planom za cirkularnu ekonomiju: [67]

81

- Predlog Direktive o smanjenju uticaja određenih proizvoda od plastike na

životnu sredinu – implementacija Strategije Evropske unije za plastiku u kružnoj

ekonomiji. Direktivom se predlažu različite mere za određene predmete od

plastike za jednokratnu upotrebu, uzimajući u obzir ponašanje i potrebe

potrošača i mogućnosti za preduzeća. Druge mere uključuju odgovarajuće

označavanje, podizanje javne svesti, dobrovoljne aktivnosti, ustanovljavanje

šema za produženu odgovornost proizvođača i sl.

- Predlog Uredbe koja postavlja minimalne zahteve za jačanje efikasne, sigurne i

isplative ponovne upotrebe vode za navodnjavanje.

Procene Evropske unije su da se primenom koncepta cirkularne ekonomije može povećati

privredni potencijal zemalja članica za 1,8 triliona evra do 2030. godine. Smatra se da

10.000 tona otpada može da otvori jedno radno mesto ako se spaljuje, šest radnih mesta

ako se odlaže, 36 radnih mesta ako se reciklira, a 296 novih radnih mesta ako se otpad

ponovo koristi. [68]

9.3.Pojmovno određenje cirkularne ekonomije

Od poslednje industrijske revolucije, privređivanje se posmatra kao proces koji

podrazumeva ekstrakciju dostupnih prirodnih resursa, njihovu preradu, oblikovanje u

finalne ili poluproizvode, distribuciju, upotrebu i konačno, odlaganje. Takav model

privređivanja je prepoznat kao „linearni model privrede“, u kojoj glavna paradigma glasi:

uzmi – napravi/koristi – odloži (engl. take – make/use -dispose)(slika 11).[70] Ovaj model

nikada i nije bio održiv, ali je danas, sa dostignutim nivoima iskorišćenosti prirodnih

resursa i dostignutim nivoom zagađenosti planete, njegova primena vremenski

ograničena - i sa praktičnog i sa ekonomskog aspekta. [70] Brojna istraživanja pokazuju

da se količina ruda, minerala, fosilnih goriva i biomase, koja se u svetu godišnje koriste,

mogu utrostručiti do 2050. godine, ukoliko se ne pronađe način da se ekonomski rast

razdvoji od brzine trošenja resursa. Način na koji se koriste resursi mora se transformisati

ukoliko se želi održati kvalitet života bez smanjenja postojećih društvenih standarda. [69]


82 8382

Slika 11. Tranzicija iz linearne u cirkularnu ekonomiju [71]

Cirkularna ekonomija podrazumeva kruženje materijala i njegovu ponovnu upotrebu,

čime se istovremeno koristi i drastično manje energije i vode (u nekim slučajevima i preko

90%). [70] Cirkularna ekonomija je pristup koji transformiše funkciju resursa u privredi.

Otpad iz procesa proizvodnje postaje vredna sirovina u nekom drugom proizvodnom

procesu, a sami proizvodi mogu biti popravljeni, ponovo iskorišćeni ili unapređeni,

umesto da budu odbačeni. Zasniva se na maksimalnoj iskorišćenosti upotrebljenih

resursa, odnosno da proizvod, umesto da bude odbačen pre potpunog iskorišćavanja

vrednosti, bude iznova i iznova korišćen. [69]

Cirkularna ekonomija podrazumeva upotrebu resursa u proizvodnji robe ili usluga na

način koji: [71]

- maksimizira trajne vrednosti proizvedenog proizvoda ili usluge;

- smanjuje u procesu proizvodnje i upotrebe na minimalni nivo otpadni material

koji ne može ponovo biti upotrebljen;

- maksimizira iskorišćenost resursa;

- na kraju upotrebnog ciklusa proizvod ili usluga se opet vraćaju u proizvodni

proces, kako bi stvorili novu vrednost.

Cilj uvođenja cirkularne ekonomije je razvoj društva u kome se minimizira generisanje

otpada sa visokim nivoom ponovnog iskorišćenja kroz integraciju ekodizajna, novih 83

poslovnih modela (npr. iznajmljivanje, popravka, ponovna upotreba itd.) i novih

reciklažnih tehnologija. [69] Zato se sa pravom može reći da je reciklaža ključna u

implementaciji i primeni modela cirkularne ekonomije. Značaj uvođenja reciklaže u

sistem upravljanja otpadom je višestruk: [72]

- Uvođenjem reciklaže se smanjuje korišćenje organičenih prirodnih resursa.

- Reciklažom se smanjuje količina otpada koja treba da se odloži na deponiju i

samim tim se povećava vek trajanja, odnosno eksploatacije deponije.

- Reciklažom se ostvaruje ekonomska dobit (direktna prodaja i posredno učešće u

ostalim proizvodnim granama).

- Izdvojene korisne komponente otpada predstavljaju sekundarne sirovine u

mnogim proizvodnim delatnostima (proizvodnja papira, stakla i sl.), čime se

smanjuje potreba za uvozom sekundarnih sirovina i čuvaju se postojeći resursi.

- Korišćenjem sekundarnih sirovina se štedi energija (manje energije se troši

prilikom proizvodnje iz sekundarnih sirovina).

- Prilikom prerade sekundarnih sirovina se smanjuju troškovi proizvodnje u

odnosu na preradu sirovina.

- Uvođenjem reciklaže se pruža mogućnost za otvaranje novih radnih mesta.

- Primenom reciklaže se doprinosi zaštiti i očuvanju životne sredine.

- Primenom reciklaže se ostvaruje približavanje zakonodavstvu EU u pogledu

postupanja sa otpadom.

9.4.Prednosti cirkularne ekonomije

Prednosti koncepta cirkularne ekonomije mogu se sagledati kroz smanjenje troškova,

stvaranje novih radnih mesta, inovacije, povećanje produktivnosti i efikasnosti resursa u

razvijenim zemljama, kao i u zemljama u razvoju. Ellen MacArthur fondacija je procenila

da bi implementacija koncepta cirkularne ekonomije do 2030. godine smanjila potrošnju

resursa u Evropskoj uniji za 600 milijardi evra godišnje i povećala produktivnost resursa

za 3% godišnje. Međutim, uprkos ovim obećavajućim ekonomskim koristima, u

globalnoj ekonomiji se samo 6% od ukupno proizvedenih materijala reciklira. Iako je

nivo cirkularnosti u zemljama Evropske unije dvostruko veći od globalnog proseka i

83

poslovnih modela (npr. iznajmljivanje, popravka, ponovna upotreba itd.) i novih

reciklažnih tehnologija. [69] Zato se sa pravom može reći da je reciklaža ključna u

implementaciji i primeni modela cirkularne ekonomije. Značaj uvođenja reciklaže u

sistem upravljanja otpadom je višestruk: [72]

- Uvođenjem reciklaže se smanjuje korišćenje organičenih prirodnih resursa.

- Reciklažom se smanjuje količina otpada koja treba da se odloži na deponiju i

samim tim se povećava vek trajanja, odnosno eksploatacije deponije.

- Reciklažom se ostvaruje ekonomska dobit (direktna prodaja i posredno učešće u

ostalim proizvodnim granama).

- Izdvojene korisne komponente otpada predstavljaju sekundarne sirovine u

mnogim proizvodnim delatnostima (proizvodnja papira, stakla i sl.), čime se

smanjuje potreba za uvozom sekundarnih sirovina i čuvaju se postojeći resursi.

- Korišćenjem sekundarnih sirovina se štedi energija (manje energije se troši

prilikom proizvodnje iz sekundarnih sirovina).

- Prilikom prerade sekundarnih sirovina se smanjuju troškovi proizvodnje u

odnosu na preradu sirovina.

- Uvođenjem reciklaže se pruža mogućnost za otvaranje novih radnih mesta.

- Primenom reciklaže se doprinosi zaštiti i očuvanju životne sredine.

- Primenom reciklaže se ostvaruje približavanje zakonodavstvu EU u pogledu

postupanja sa otpadom.

9.4.Prednosti cirkularne ekonomije

Prednosti koncepta cirkularne ekonomije mogu se sagledati kroz smanjenje troškova,

stvaranje novih radnih mesta, inovacije, povećanje produktivnosti i efikasnosti resursa u

razvijenim zemljama, kao i u zemljama u razvoju. Ellen MacArthur fondacija je procenila

da bi implementacija koncepta cirkularne ekonomije do 2030. godine smanjila potrošnju

resursa u Evropskoj uniji za 600 milijardi evra godišnje i povećala produktivnost resursa

za 3% godišnje. Međutim, uprkos ovim obećavajućim ekonomskim koristima, u

globalnoj ekonomiji se samo 6% od ukupno proizvedenih materijala reciklira. Iako je

nivo cirkularnosti u zemljama Evropske unije dvostruko veći od globalnog proseka i

84

iznosi oko 13% obrađenih materijala, još uvek se smatra niskim i nedovoljnim. [73]

Dokazano je da se primenom cirkularne ekonomije u različitim sektorima može drastično

smanjiti emisija gasova koji doprinose globalnom zagrevanju, a koja se izražava preko

ekvivalentnog CO2 ili CO2ekv. Procene su da se hemijskim lizingom, ponovnim

korišćenjem nutrijenata u poljoprivredi, zamenom materijala u građevinskoj industriji,

modelima zajedničkog vlasništva u transportnim sistemima, može redukovati emisija

CO2ekv za više od 7,5 biliona tona. Evropska agencija za životnu sredinu procenila je da

bi različite kombinacije ciljeva za recikliranje komunalnog i ambalažnog otpada i

smanjenje odlaganja otpada na deponije dovele do smanjenja gasova koji doprinose

globalnom zagrevanju od 424 do 617 miliona tona CO2ekv od 2015. do 2035. godine. [73]

Dodatno, uvođenje koncepta cirkularne ekonomije može potencijalno rešiti razvojne i

ekološke izazove koji se odnose na prekomernu potrošnju resursa na globalnom i

lokalnom nivou. Implementacijom reciklaže moguće je dati značajan doprinos cirkularnoj

ekonomiji sa jedne strane, a sa druge bi se reciklažom značajno doprinelo rešavanju

problema neadekvatnog upravljanja otpadom koji je naročito zastupljen u zemljama u

razvoju i u nerazvijenim zemljama. Pristupi upravljanja životnom sredinom u industriji,

kao što su čistija proizvodnja, eko-menadžment i revizija stanja životne sredine,

energetska efikasnost i tome slično, postali su važni elementi programa međunarodne

saradnje, a najčešće u vidu istraživanja, pilot-projekata ili politike zaštite životne sredine.

Nažalost, koncept cirkularne ekonomije nije još uvek u potpunosti prepoznat kao

alternativni industrijski razvojni pristup.

Implementacijom koncepta cirkularne ekonomije moguće je značajno unapređenje

ekonomije i stvaranje novih radnih mesta. Prema procenama iz 2016. godine, u

Francuskoj je uvođenjem koncepta cirkularne ekonomije ostvareno 800.000 radnih

mesta, što predstavlja 3% od ukupne radne snage ove države. Procene iz 2015. godine

vezane za Veliku Britaniju govore da je značajnim povećanjem recikliranja (do 85%) i

ponovne proizvodnje (do 50%) do 2030. godine, moguće stvoriti 517.000 novih,

kvalifikovanih radnih mesta. [73] Procene su da se uvođenjem cirkularne ekonomije u

Srbiji može otvoriti novih 30.000 radnih mesta i povećati konkurentnost domaće privrede,

Linearna ekonomija Cirkularna ekonomijaEkonomija reciklaže

Sirovine Sirovine

Proizvodnja Proizvodnja

Upotreba Upotreba

Otpad koji ne možebiti recikliran

Otpad koji ne možebiti recikliran


84 85

84

iznosi oko 13% obrađenih materijala, još uvek se smatra niskim i nedovoljnim. [73]

Dokazano je da se primenom cirkularne ekonomije u različitim sektorima može drastično

smanjiti emisija gasova koji doprinose globalnom zagrevanju, a koja se izražava preko

ekvivalentnog CO2 ili CO2ekv. Procene su da se hemijskim lizingom, ponovnim

korišćenjem nutrijenata u poljoprivredi, zamenom materijala u građevinskoj industriji,

modelima zajedničkog vlasništva u transportnim sistemima, može redukovati emisija

CO2ekv za više od 7,5 biliona tona. Evropska agencija za životnu sredinu procenila je da

bi različite kombinacije ciljeva za recikliranje komunalnog i ambalažnog otpada i

smanjenje odlaganja otpada na deponije dovele do smanjenja gasova koji doprinose

globalnom zagrevanju od 424 do 617 miliona tona CO2ekv od 2015. do 2035. godine. [73]

Dodatno, uvođenje koncepta cirkularne ekonomije može potencijalno rešiti razvojne i

ekološke izazove koji se odnose na prekomernu potrošnju resursa na globalnom i

lokalnom nivou. Implementacijom reciklaže moguće je dati značajan doprinos cirkularnoj

ekonomiji sa jedne strane, a sa druge bi se reciklažom značajno doprinelo rešavanju

problema neadekvatnog upravljanja otpadom koji je naročito zastupljen u zemljama u

razvoju i u nerazvijenim zemljama. Pristupi upravljanja životnom sredinom u industriji,

kao što su čistija proizvodnja, eko-menadžment i revizija stanja životne sredine,

energetska efikasnost i tome slično, postali su važni elementi programa međunarodne

saradnje, a najčešće u vidu istraživanja, pilot-projekata ili politike zaštite životne sredine.

Nažalost, koncept cirkularne ekonomije nije još uvek u potpunosti prepoznat kao

alternativni industrijski razvojni pristup.

Implementacijom koncepta cirkularne ekonomije moguće je značajno unapređenje

ekonomije i stvaranje novih radnih mesta. Prema procenama iz 2016. godine, u

Francuskoj je uvođenjem koncepta cirkularne ekonomije ostvareno 800.000 radnih

mesta, što predstavlja 3% od ukupne radne snage ove države. Procene iz 2015. godine

vezane za Veliku Britaniju govore da je značajnim povećanjem recikliranja (do 85%) i

ponovne proizvodnje (do 50%) do 2030. godine, moguće stvoriti 517.000 novih,

kvalifikovanih radnih mesta. [73] Procene su da se uvođenjem cirkularne ekonomije u

Srbiji može otvoriti novih 30.000 radnih mesta i povećati konkurentnost domaće privrede,

85

naročito u sektoru reciklaže. [69]

9.5.Cirkularna ekonomija u poljoprivredi

Implementacija koncepta cirkularne ekonomije je neizbežna opcija za održivi razvoj

poljoprivrede. U načelu postoji nekoliko izazova za dalji razvoj poljoprivredne

proizvodnje: [74]

- Tradicionalno, poljoprivreda je glavni izvor snadbevanja hranom. Istovremeno

je ključna za proizvodnju biomase, sirovinske osnove za proizvodnju bioenergije

i biopolimera. Poljoprivredna proizvodnja generalno proizvodi sirovine za

mnoge prerađivačke delatnosti, što uslovljava povećanje konkurencije za

sirovine među sektorima i predstavlja rizik za sigurno snabdevanje dovoljnom

količinom kvalitetne hrane.

- U mnogim zemljama je poljoprivreda subvencionisana grana privrede. Ova

činjenica uzrokuje ekonomsku nestabilnost za poljoprivredne proizvođače kroz

zavisnost od subvencija i ograničava njihov proizvodni potencijal.

- Prirodni uslovi su glavno sredstvo poljoprivredne proizvodnje. Drugim rečima,

poljoprivredni proizvođači zavise od klimatskih i prirodnih uslova (pristup vodi,

kvalitet zemljišta itd.). Poljoprivreda je sektor koji je najosetljiviji na klimatske

promene.

- Poljoprivreda je jedan od glavnih izvora zagađenja životne sredine, korišćenja

vode i degradacije zemljišta.

Sveobuhvatno rešenje za dalji razvoj poljoprivredne proizvodnje zahteva prevladavanje

kontradiktornosti između povećanja opterećenja životne sredine i održavanja ravnoteže u

snabdevanju hranom i hranom za životinje sa postojećim nivoom rasta stanovništva. U

cirkularnoj ekonomiji je efikasnost resursa postavljena u centar ekonomskog odlučivanja

i prakse, osiguravajući da se resursi održavaju što je moguće duže, tako da se mogu iznova

i iznova ponovo primenjivati. U poljoprivredi i šumartsvu ovo znači:[75]

- očuvanje i poboljšanje prirodnog kapitala balansiranjem tokova obnovljivih

resursa;

85

naročito u sektoru reciklaže. [69]

9.5.Cirkularna ekonomija u poljoprivredi

Implementacija koncepta cirkularne ekonomije je neizbežna opcija za održivi razvoj

poljoprivrede. U načelu postoji nekoliko izazova za dalji razvoj poljoprivredne

proizvodnje: [74]

- Tradicionalno, poljoprivreda je glavni izvor snadbevanja hranom. Istovremeno

je ključna za proizvodnju biomase, sirovinske osnove za proizvodnju bioenergije

i biopolimera. Poljoprivredna proizvodnja generalno proizvodi sirovine za

mnoge prerađivačke delatnosti, što uslovljava povećanje konkurencije za

sirovine među sektorima i predstavlja rizik za sigurno snabdevanje dovoljnom

količinom kvalitetne hrane.

- U mnogim zemljama je poljoprivreda subvencionisana grana privrede. Ova

činjenica uzrokuje ekonomsku nestabilnost za poljoprivredne proizvođače kroz

zavisnost od subvencija i ograničava njihov proizvodni potencijal.

- Prirodni uslovi su glavno sredstvo poljoprivredne proizvodnje. Drugim rečima,

poljoprivredni proizvođači zavise od klimatskih i prirodnih uslova (pristup vodi,

kvalitet zemljišta itd.). Poljoprivreda je sektor koji je najosetljiviji na klimatske

promene.

- Poljoprivreda je jedan od glavnih izvora zagađenja životne sredine, korišćenja

vode i degradacije zemljišta.

Sveobuhvatno rešenje za dalji razvoj poljoprivredne proizvodnje zahteva prevladavanje

kontradiktornosti između povećanja opterećenja životne sredine i održavanja ravnoteže u

snabdevanju hranom i hranom za životinje sa postojećim nivoom rasta stanovništva. U

cirkularnoj ekonomiji je efikasnost resursa postavljena u centar ekonomskog odlučivanja

i prakse, osiguravajući da se resursi održavaju što je moguće duže, tako da se mogu iznova

i iznova ponovo primenjivati. U poljoprivredi i šumartsvu ovo znači:[75]

- očuvanje i poboljšanje prirodnog kapitala balansiranjem tokova obnovljivih

resursa;


86 8786

- optimizovanje prinosa prirodnih resursa putem cirkulisanja proizvoda,

komponenti i materijala;

- podsticanje efikasnosti otkrivanjem i dizajniranjem otpada i štetnih praksi;

- podsticanje interakcije među ljudima, razumevanje naših resursa i maksimalno

iskorišćenje otpada.

Pratiti navedene principe znači više koristiti otpad i ostatke materijala kao "resurse",

povezujući kraj proizvodnog sistema sa početkom i kreirajući povratne petlje. Ovo je

moguće postići na različitim nivoima ili povezivanjem različitih pojedinaca, preduzeća i

sektora, kako bi se efikasno iskoristili resursi preko širih geografskih područja. Prelazak

na cirkularnu ekonomiju sa sobom nosi mnoge mogucnosti za sektor poljoprivrede i

šumarstva, i to: [75]

- Novi izvori prihoda i radna mesta, korišćenjem novih resursa i otvaranjem novih

tržišta.

- Diverzifikacija praksi i uspostavljanje veza sa novim sektorima i preduzecima.

- Smanjenje izloženosti riziku od cena robe ili promena u politici, prelaskom na

efikasnije poslovne modele.

- Smanjenje troškova kroz održivije korištenje resursa i stvaranje više resursa od

otpada.

Cilj cirkularnosti u proizvodnji hrane je da se obradivo zemljište primarno koristi za

proizvodnju biljne biomase za ljudsku potrošnju (slika 12). Proizvodnja i potrošnja hrane

iz biljnih izvora, međutim, rezultira i nusproizvodima, kao što su ostaci useva, ko-

proizvodi iz industrijske prerade hrane, ispuštanje hrane i otpada i ljudsko izlučivanje.

87

Slika 12. Vizuelni prikaz cirkularnog sistema proizvodnje hrane [76]

Preživari mogu da stvaraju hranjivu vrednost pretvaranjem trave koju koriste u ishrani u

mleko, meso i stajnjak. Prema tome, uloga životinja sa farmi u prehrambenom sistemu

trebalo bi da se fokusira na pretvaranje nusprodukata koje ljudi ne mogu ili ne žele da

jedu u vredne proizvode, kao što su hrana bogata hranjivim materijama (meso, mleko i

jaja), stajnjak i razne usluge ekosistema. Konvertovanjem ovih tokova biomase, životinje

na farmama recikliraju nutritijente unutar sistema hrane koji bi inače bili izgubljeni u

procesu proizvodnje hrane. Dodatno, pored zemljišta značajan izvor hrane za ljude mogu

biti slatkovodni i morski ekosistemi. Moguće je poljoprivrednu proizvodnju usmeriti na

kulture koje je moguće uzgajati u vodi. Takođe je moguće preusmeriti ljudski fokus sa

konzumiranja ribljih vrsta, kao što su losos i bakalar, na morske trave, dagnje i školjke.

Slično tome, moguće je preusmeriti ishranu životinja na farmama sa ribe i ribljeg brašna

na insekte ili biljke koje nisu jestive za ljude. [76]

Identifikovana su tri ključna principa za cirkularnu proizvodnju hrane, i to: [76]

- Biljna biomasa je osnovna gradivna jedinica hrane i prvo bi je trebalo koristiti

za ljudske potrebe. Potrebno je preusmeriti fokus sa najvišeg prinosa

pojedinačnih useva prema najvećoj ukupnoj količini i kvalitetu celokupnih


88 8988

useva i druge vegetacije. Ovo praktično znači da je potrebno jednako se

fokusirati na količinu i kvalitet zrna, kao i na količinu i kvalitet slame, lišća ili

stabljika. Merenje proizvodnje useva treba usmeriti na utvrđivanje njihovog

funkcionalnog kvaliteta, što podrazumeva razmatranje koncentracije suve

materije, aminokiselina, ugljenih hidrata, masnih kiselina, minerala, vitamina

itd. Proizvodnja useva boljeg kvaliteta znači, po definiciji, proizvodnju manje

nusprodukata koji se neće koristiti u ishrani ljudi i naglasak na funkcionalnost

nusprodukata koji nisu prehrambeni. Drugo, cirkularnost podrazumeva odsustvo

fokusiranja na homogene, pojedinačne useve, već na celokupne sisteme useva i

plodoreda, koji mogu da uključuju mešavine useva unutar jednog polja. Cilj je

proizvodnja dovoljnih količina i kvaliteta useva i biljne biomase prvenstveno za

hranu, kao i proizvodnja nusproizvoda i trave koji zadovoljavaju potrebe

zemljišta, životinja i bioekonomije.

- Nusprodukti koji nastaju iz procesa proizvodnje, prerade i potrošnje hrane, treba

da se recikliraju i vrate nazad u sistem proizvodnje i prerade hrane. Iz sistema

proizvodnje i prerade hrane nastaju različiti nusproizvodi, kao što su ostaci

useva, nusprodukti iz prerade hrane, otpaci od hrane, životinjske i ljudske

izlučevine. Prvobitno je potrebno da se spreči nastanak jestivih nusprodukata i

otpada od hrane, što zahteva mešavinu bihevioralnih, regulatornih i socio-

ekonomskih mera. Nusprodukti se mogu koristiti u različite svrhe i na različite

načine:

o primena za poboljšanje ili očuvanje kvaliteta zemljišta;

o hranjenje stoke ili insekata;

o proizvodnja bioenergije, hranljivih đubriva ili obnovljivih

biomaterijala za ublažavanje emisija gasova koji doprinose globalnom

zagrevanju;

o inkorporacija u zemljište za izdvajanje ugljenika i ublažavanje emisije

gasova koji doprinose globalnom zagrevanju.

- Recikliranjem biomase koja je neprikladna za direktnu ljudsku potrošnju,

životinje mogu igrati ključnu ulogu u ishrani čovečanstva. Životinje imaju

sposobnost da konvertuju pomenutu biomasu u visoko kvalitetnu hranu i

89

recikliraju hranjive materije koje bi, u suprotnom, bile nepovratno izgubljene u

procesu proizvodnje hrane. Umesto da konzumiraju biomasu pogodnu za

ljudsku upotrebu, kao što su različite vrste žitarica, životinje pretvaraju žetvene

ostatke, nusprodukte prehrambene industrije, otpadnu hranu ili travnate biljke u

hranu, stajnjak ili druge proizvode. Usvajanjem pristupa da se obradivo zemljište

prevashodno koristi za proizvodnju hrane za ljude, a ne za životinje, zaključuje

se da životinje doprinose snabdevanju hranjivim materijama, bez upotrebe

dodatnih obradivih površina. Efikasno korišćenje obradivog zemljišta za

proizvodnju hrane ključno je za zaštitu biodevireziteta i izbegavanje emisije

ugljenika uzrokovano promenom korišćenja zemljišta.

Sa ciljem implementacije koncepta cirkularne ekonomije u proizvodnji hrane, naučna

istraživanja je potrebno usmeriti na sledeće oblasti: [76]

- Redizajniranje useva, načina orezivanja i plodoreda na takav način da se

optimizuje ukupna cirkularna proizvodnja i korišćenje biomase, kao i da se

podstiče korišćenje obnovljivih resursa.

- Reciklažu materijala (organske materije i nutrijenata) u nusproizvode nazad u

sistem proizvodnje hrane na način da se ostvari ukupan doprinos na celokupan

sistem proizvodnje hrane.

- Poboljšati razumevanje uloge životinja sa farmi u cirkularnoj ekonomiji.

- Razvijanje inicijativa za smanjenje potrošnje hrane iz životinjskih izvora u

zemljama sa visokim prihodima.


90 9190

10. Klimatske promene u poljoprivredi

Poznato je da je ljudski faktor prevazišao granice Planete u tri aspekta: klimatske

promene, smanjenje biodiverziteta i promene u globalnom ciklusu azota. Doprinos

poljoprivrede je, pojedinačno i kumulativno, možda presudan u svakoj od njih. [7]

10.1. Emisije GHG gasova i posledice klimatskih promena

Klimatske promene predstavljaju jedan od najvećih i najozbiljnijih izazova za

čovečanstvo, životnu sredinu i svetsku ekonomiju. Evidentni su naučni dokazi da visoka

koncentracija gasova koji doprinose globalnom zagrevanju (engl. GHG – greenhouse

gases) jesu razlog za porast globalne temperature. [77] Gasovi koji doprinose globalnom

zagrevanju su oni atmosferski gasovi koji imaju sposobnost da apsorbuju i emituju zrake

velike talasne dužine i infracrveno zračenje. U atmosferi su najzastupljeniji sledeći gasovi

staklene bašte: vodena para, ugljen-dioksid, metan, azotsuboksid i ozon. Ostali gasovi

koji su prisutni u atmosferi u manjim koncentracijama su CFC (hlor-fluor ugljenik CClF

2), HCFC (hlor-fluor ugljovodonici CHClF 2), tetraflourmetan (CF 4), heksaflouretan (C

2 F 6), sumporheksafluorid (SF 6), azotrifluorid (NF 3). Za najznačajnijeg pokretača

globalnog zagrevanja uzima se ugljen-dioksid. Koncentracija ovog gasa u atmosferi u

velikoj meri uslovljena je čovekovim aktivnostima. Naime, porast koncentracije

slobodnog ugljen-dioksida u atmosferi nastaje usled emisija ovog gasa koje nastaju kao

posledica sagorevanja fosilnih goriva i prevođenjem prirodnih staništa u urbane i

poljoprivredne površine. [78]

Ukupne emisije gasova sa efektom staklene bašte su u konstantnom porastu od 1970.

godine, uz varijacije trenda koje se uobičajeno objašnjavaju promenama u stepenu ili

nivou ekonomskog razvoja. U 2017. godini, ukupne GHG emisije, izuzimajući emisije

koje nastaju promenom namene zemljišta, dostigle su rekordnih 49,2 Gt CO2ekv, odnosno

53,5 Gt CO2ekv, uključujući emisije koje nastaju promenom namene zemljišta i koje

iznose 4,2 Gt CO2ekv. Ovo zapravo znači da su ukupne GHG emisije povećane za 0,7 Gt

CO2ekvili 1,3% u odnosu na 2016. godinu. U ukupnim GHG emisijama dominira emisija

91

CO2 koji nastaje sagorevanjem fosilnih goriva i iz industrijskih procesa. Emisije ostalih

GHG gasova (metana, azot-suboksida, fluorovani gasovi) nastavile su da se povećavaju

u period od 2014. do 2016. godine, ali sa manjim promenama u poređenju sa trendom u

poslednjih deset godina. U poslednjoj deceniji su GHG emisije, koje nastaju usled

promene namene zemljišta, činile 10% ukupnih GHG emisija. Udeo ovih emisija u

ukupnim GHG emisijama smanjuje se zbog snažnog rasta emisija iz fosilnih goriva i

industrijskih procesa. Izuzimajući emisije CO2, preostali GHG gasovi (CH4, N2O i

fluorovani gasovi) odgovorni su za 32% ukupnih GHG emisija. CH4 emisije su odgovorne

za 16% ukupnih GHG emisija tokom poslednje dekade i rastu na godišnjem nivou od

1,4% od 2004. do 2014. godine i 0,5% u odnosu na 2014. i 2016. godinu, s procenom

rasta od 0,3% u 2017. godini. Emisije N2O su odgovorne za 6,3% emisije GHG gasova i

imale su brži rast od 2014. do 2016. godine (1,4%) i 2017. godine (1,4%), nego u periodu

od 2004. do 2014. godine (0,8%) i u poređenju sa drugim gasovima.[79]

Glavne posledice promene klime su: [2, 77, 80]

- porast globalne srednje temperature zemljine površine: IPCC(engl.

Intergovernmental Panel on Climate Change) predviđa da će produžena emisija

GHG gasova u budućnosti izazvati ubrzano otopljavanje u 21. veku, počevši sa

promenama u globalnom klimatskom sistemu, koje će svakako biti daleko

značajnije od promena koje su se desile tokom 20. veka. Procenjuje se da ukoliko

ne dođe do globalne akcije sa ciljem ograničenja emisija GHG gasova, globalna

površinska temperature može porasti od 1,1 do 6,4°C do kraja 21. veka. Ipak,

verovatnije je da će rast temperature biti u rasponu od 1,8 do 4°C, odnosno oko

0,2°C svake decenije.

- porast nivoa mora: globalno zagrevanje izaziva topljenje glečera i morskog leda

i zagrevanje okeana, uzrokujući njihovo širenje. Svi ovi faktori doprinose

porastu nivoa mora, što dovodi do poplava i promene vodenih površina i nizija.

Tako se povećava salinitet estuarija i nanosi štetu izvorištima vode za piće, kao

i potencijalnim ljudskim staništima. Od 1901. do 2010. godine globalni prosečni

nivo mora porastao je za 19 cm, dok su se okeani proširili zbog zagrevanja i

otapanja leda. Ledeno područje Arktika smanjeno je značajno od 1979. godine


92 9392

do danas, uz gubitak leda od 1,07 miliona km2.

- promene u padavinama: nivo padavina je porastao na severu Evrope i smanjio

se na jugu.

- izmene hidroloških režima i režima vodenih resursa: planine mogu da izgube

značajan deo svoje ledene komponente, što bi moglo dovesti do povlačenja

snežne linije. Posledice ovakvih promena na odliv voda i rečni protok

(vremenski raspored i količine vode) bi bile češće i ozbiljnije poplave, slabiji

kvalitet vode usled upliva slanih voda i priobalnih vodonosnih slojeva i usporen

rečni tok.

- uticaj na eko-sisteme, poljoprivredu i šumarstvo: porast temperature bi doveo do

pomeranja klimatskih zona prema severu, što bi moglo da se desi brže nego što

neke vrste, posebno divlja flora, mogu da migriraju. U domenu poljoprivrede i

šumarstva moguć je uticaj na produženo trajanje godišnjih doba i produktivnost.

Studije ukazuju da globalno zagrevanje može povećati poljoprivrednu

proizvodnju u Evropi. Međutim, odgovarajući porast bolesti i štetočina bi takođe

bio moguć.

S obzirom na svoj široki dijapazon efekata, klimatske promene, srednjeročno i

dugoročno, imaće jako veliki uticaj na menjanje načina donošenja politika. Danas,

klimatske promene predstavljaju dvostruki izazov: kako smanjiti emisije GHG gasova

koji su uzročnici globalnog otopljavanja, odnosno kako ublažiti uticaj klimatskih

promena na životnu sredinu i ljude i kako se prilagoditi tekućim i budućim klimatskim

promenama, sa ciljem smanjivanja negativnog uticaja. S tim u vezi, uticaj poljoprivrede

na životnu sredinu se može sagledati kroz emisije gasova koji doprinose globalnom

zagrevanju, ali je istovremeno neophodno prilagođavati poljoprivredne aktivnosti

očekivanim posledicama klimatskih promena. [77]

10.2. Emisije GHG gasova iz sektora poljoprivrede

Poljoprivreda je jedan od najizloženijih sektora klimatskim promenama, zato što

poljoprivredni proizvodi direktno zavise od klimatskih faktora. Klimatska varijabilnost 93

jedan je od glavnih uzročnika koji dovode do promena u godišnjim žetvama i predstavlja

neizbežan rizik poljoprivredne proizvodnje. Poljoprivreda je jedan od vodećih sektora u

borbi protiv klimatskih promena.

Poljoprivreda je važan izvor dva moćna GHG gasa: azot-suboksida (N2O) i metana (CH4).

Ova dva gasa imaju 298 i 21 puta veći potencijal globalnog zagrevanja od ugljen-

dioksida. N2O se oslobađa u atmosferu kao rezultat mikrobiološke transformacije azotnih

đubriva u zemljištu, javlja se usled nitrifikacije i denitrifikacije azota sadržanog u

stajskom đubrivu. Indirektne emisije su rezultat isparavanja azota koji se javlja pre svega

u formi amonijaka i NOx. Metan je direktan proizvod životinjskog metabolizma nastalog

u procesu varenja. Najveći proizvođači metana su preživari (krave, ostala goveda i ovce).

Količina proizvedenog i emitovanog metana zavisi od sistema za varenje životinja, od

količine i vrste hrane za životinje, kao i broja životinja. [81] U Evropskoj uniji oko 5%

od ukupnih emisija je N2O koji je rezultat upotrebe organskih i mineralnih đubriva na

zemljištu, i skoro 4% je CH4 koji je rezultat digestivnih procesa kod preživara i u manjoj

meri zbog skladištenja đubriva. [82]

Stočaraska biomasa bi mogla da se iskoristi za proizvodnju biogasa. Sadržaj metana u

biogasu kreće se od 55% do 70%, što opravdava izgradnju biogasnih postrojenja na

stočarskim farmama, u cilju podmirivanje sopstvenih potreba za toplotnom energijom.

Energetska održivost smatra se jednim od prioriteta u savremenom stočarstvu.

Smanjenje emisije metana može da se postigne promenom načina prehrane stoke. Primera

radi, upotreba određenih vrsta krmiva i specifičnih dijetetskih dodataka jesu ekonomski

efikasne opcije za smanjenje emisije metana koje nude veliki potencijal za razvoj.

Značajno smanjenje emisija N2O može da se postigne smanjenjem upotrebe azotnih

đubriva i smanjenjem upotrebe stajnjaka. Oslobađanje gasova u poljoprivredi ne može se

jednostavno kontrolisati. Mere koje doprinose smanjenju ispuštanja GHG gasova poteklih

iz proizvodnje poljoprivrednih proizvoda nisu uvek rezultat primene specifične promene

politike za klimatske promene, nego su pokrenute od strane opštih poljoprivrednih

93




























93




























93




























93




























94

politika i politika zaštite životne sredine.

Mere za smanjenje GHG emisija iz poljoprivrede podrazumevaju:

- povećanje potencijala apsorpcije ugljenika prirodnim putem (pošumljavanje,

održivo upravljanje šumama);

- smanjenje emisija CH4 i N2O iz stočarstva (upravljanje stajnjakom);

- smanjenje emisija N2O kao posledice korišćenja mineralnog đubriva;

- supstitucija fosilnih goriva biomasom.

10.3. Uticaj klimatskih promena na sektor poljoprivrede

Poljoprivreda je po svojoj prirodi visoko zavisna od klimatskih promena. Različita

tehnološka rešenja se razvijaju i primenjuju sa ciljem smanjenja zavisnosti poljoprivredne

proizvodnje od nepredvidivih klimatskih uslova. Tu se, pre svega, misli na zaštitne mere

od nepovoljnih vremenskih uslova (plastenici, protivgradna zaštita, zaštitne mreže od

grada), navodnjavanje, razvoj rasa i sorti biljaka koje su otpornije na nestabilne uslove,

upotreba veštačkih đubriva i hemijskih zaštitinih sredstava. I pored svega toga može se

reći da je poljoprivreda i dalje veoma osetljiva na nestabilne klimatske uslove, pa tako i

na dugoročne klimatske promene. [78]

U jednom od izveštaja Međuvladinog panela o klimatskim promenama (IPCC),

prognozira se da će čak i mali porast globalne temperature umanjiti prinose useva i

prouzrokovati viši stepen promenljivosti prinosa u regijama sa niskom geografskom

širinom u celom svetu. Negativni uticaj na poljoprivredne prinose biće dodatno pogoršan

čestim ekstremnim vremenskim prilikama, pri čemu će biti najugroženiji manji

poljoprivredni proizvođači, jer imaju manji kapacitet i raspoloživa sredstava za

prilagođavanje. Ovo bi moglo da dovede do povećanog rizika od gladi, kao i da se broj

ljudi u rizičnoj grupi poveća i do nekoliko stotina miliona. Na višim geografskim

širinama, odnosno na severu severne hemisfere, očekuje se rast produktivnosti kultura uz

umereni porast temperature do 3° C, ali i smanjenje ukoliko dođe do većeg rasta

temperature (veći od 3°C). [77]


94 9594

politika i politika zaštite životne sredine.

Mere za smanjenje GHG emisija iz poljoprivrede podrazumevaju:

- povećanje potencijala apsorpcije ugljenika prirodnim putem (pošumljavanje,

održivo upravljanje šumama);

- smanjenje emisija CH4 i N2O iz stočarstva (upravljanje stajnjakom);

- smanjenje emisija N2O kao posledice korišćenja mineralnog đubriva;

- supstitucija fosilnih goriva biomasom.

10.3. Uticaj klimatskih promena na sektor poljoprivrede

Poljoprivreda je po svojoj prirodi visoko zavisna od klimatskih promena. Različita

tehnološka rešenja se razvijaju i primenjuju sa ciljem smanjenja zavisnosti poljoprivredne

proizvodnje od nepredvidivih klimatskih uslova. Tu se, pre svega, misli na zaštitne mere

od nepovoljnih vremenskih uslova (plastenici, protivgradna zaštita, zaštitne mreže od

grada), navodnjavanje, razvoj rasa i sorti biljaka koje su otpornije na nestabilne uslove,

upotreba veštačkih đubriva i hemijskih zaštitinih sredstava. I pored svega toga može se

reći da je poljoprivreda i dalje veoma osetljiva na nestabilne klimatske uslove, pa tako i

na dugoročne klimatske promene. [78]

U jednom od izveštaja Međuvladinog panela o klimatskim promenama (IPCC),

prognozira se da će čak i mali porast globalne temperature umanjiti prinose useva i

prouzrokovati viši stepen promenljivosti prinosa u regijama sa niskom geografskom

širinom u celom svetu. Negativni uticaj na poljoprivredne prinose biće dodatno pogoršan

čestim ekstremnim vremenskim prilikama, pri čemu će biti najugroženiji manji

poljoprivredni proizvođači, jer imaju manji kapacitet i raspoloživa sredstava za

prilagođavanje. Ovo bi moglo da dovede do povećanog rizika od gladi, kao i da se broj

ljudi u rizičnoj grupi poveća i do nekoliko stotina miliona. Na višim geografskim

širinama, odnosno na severu severne hemisfere, očekuje se rast produktivnosti kultura uz

umereni porast temperature do 3° C, ali i smanjenje ukoliko dođe do većeg rasta

temperature (veći od 3°C). [77] 95

Potencijalni uticaj klimatskih promena na poljoprivredu će se odraziti najdirektnije kroz

odgovor useva, stoke, zemljišta, korova, insekata i bolesti na elemente klime na koje su

najosetljiviji. Povećanje temperature može prouzrokovati širenje toploljubivih korovskih

vrsta na više severne geografske širine. Insekti, patogene gljivice i bakterije od značaja

za poljoprivrednu proizvodnju su osetljivi na klimatske promene kroz direktne efekte

promene temperatura i vlage, na osetljivost domaćina i odnos između domaćina - parazita.

Stoka je osetljiva na klimatske uticaje preko ishrane i krmnog bilja, i kroz direktne efekte

ekstremnih vremenskih događaja na zdravlje životinja, kao i kroz bolesti stoke. [83]

Nije svaki region jednako osetljiv na klimatske promene. Procene su da će najugroženija

biti poljoprivreda siromašnih zemalja i zemalja u razvoju, a naročito onih koje se nalaze

u tropskom i suptropskom pojasu. Razvijene zemlje u umerenim klimatskim oblastima

biće manje pogođene, ne samo zbog klimatskih karakteristika, već i zbog većih

mogućnosti adaptacije. U pojedinim delovima sveta očekuje se i porast produktivnosti

usled porasta temperature i porasta koncentracije ugljen-dioksida. Kao dva posebno

osetljiva regiona izdvajaju se južna Afrika i Azija, gde se očekuju veoma veliki gubici u

poljoprivrednoj proizvodnji prevashodno uzrokovani sušom ili ekstremnim vremenskim

događajima. Procene su i da će u pojedinim evropskim zemljama doći do blagog

povećanja produktivnosti, dok se u zemljama jugoistočne Evrope očekuje pad prinosa

žitarica.U južno-kontinentalnom poljoprivrednom regionu Evrope, u kome se nalazi i

Srbija, očekuje se da će glavnu pretnju predstavljati porast temperature i suše u letnjim

periodima, koji će negativno uticati na mnoge useve. Kod pojedinih kultura očekuju se i

pozitivni efekti, koji će se manifestovati kroz bolje prinose ili kroz povećanje površina na

kojima se te kulture mogu gajiti.[78]

Prema podacima iz Drugog izveštaja Republike Srbije prema Okvirnoj konvenciji

Ujedinjenih nacija o promeni klime iz 2017. godine, uočljiv je porast ranjivosti

poljoprivredne proizvodnje u Srbiji, usled povećanja brzine rasta biljaka. Posebno su

proračunate očekivane promene u datumu cvetanja i punog zrenja za ozimu pšenicu,

kukuruz i soju. U načelu, promene u dinamici vegetacije mogu značajno da utiču na


96 9796

prinos ovih kultura i organizaciju radova u polju. Istovremeno, ranija setva može da bude

značajan faktor adaptacije ovih kultura na očekivane promene klime. [84]

U Srbiji će očekivane promene klime uticati na povećanje dužine vegetacionog perioda i

pomeranje početka vegetacije prema ranijim datumima (i do 20 - 30 dana kako se

približavamo 2100. godini), što će značajno uticati na planiranje proizvodnje i vreme

obavljanja radova u polju. Prostorna pomeranja agroklimatskih uslova značajno će uticati

na uslove gajenja poljoprivrednih kultura i izbor odgovarajućih sorti. Otopljavanje će

uticati i na fenologiju biljaka, dovodeći do njihovog bržeg razvoja. Suvi periodi će najviše

uticati na prinos izazivajući smanjenja, i to posebno jarih useva koji se ne navodnjavaju,

osim ako se sorte ne prilagode visokim temperaturama. Intenzivnije i učestalije pojave

toplotnih talasa povećaće rizike u proizvodnji i smanjiti ratarsku i stočarsku proizvodnju.

Termički stres takođe negativno utiče na zdravstveno stanje i proizvodnju stoke, kao i na

odgovarajuće sanitarne uslove (mleko i meso). U budućnosti se može očekivati povećanje

vodne erozije u planinskim predelima (npr. Zlatibor). Dugoročno, efekti ekstremnih

vremenskih prilika mogu smanjiti plodnost zemljišta i narušiti značajno njegove funkcije.

Posebnu pažnju treba posvetiti eroziji uzrokovanoj ekstremnim količinama padavina, u

kombinaciji sa golim zemljištem na strmim planinskim područijima. Svi usevi (ozimi i

jari) biće podložni uticaju bolesti i štetočina, uz povećanje ukupne ranjivosti na štetočine

(termofilni insekti) u svim regionima. Rizici i osetljivost zavise od specifičnosti useva,

prisustva u regionu, upravljanja usevima i rotacije useva. [84]

10.4. Doprinos sektora poljoprivrede borbi protiv klimatskih promena

Kada se govori o klimatskim promenama, doprinos sektora poljoprivrede borbi protiv

klimatskih promena može se sagledati kroz adekvatno korišćenje biomase. Biomasa se

može definisati kao biorazgradivi deo proizvoda, otpada i ostataka biološkog porekla iz

poljoprivrede (uključujući biljne i životinjske materije), šumarstva i povezanih industrija,

kao i biorazgradivi deo industrijskog i komunalnog otpada. Korišćenje biomase kao

obnovljivog izvora energije neposredno doprinosi smanjenju emisije gasova sa efektom

staklene bašte, i samim tim, postizanju ciljeva u borbi protiv klimatskih

97

promena.Obnovljiva energija proizvedena iz poljoprivredne biomase može zameniti

intenzivno emitirajuće energente u sektorima kao što su transport, grejanje i proizvodnja

električne energije. Razvoj obnovljive energije je jedna od ključnih mera energetske

politike zemalja članica Evropske unije i njihovih obaveza za smanjenje emisija gasova

koji doprinose globalnom zagrevanju.

Evropska komisija je u martu 2010. godine usvojila strategiju pod nazivom "Evropa

2020". Ovom strategijom su u oblasti klimatskih promena definisani sledeći ciljevi: [85]

- smanjenje emisije GHG gasova za najmanje 20% u poređenju sa 1990. godinom,

odnosno za 30% ukoliko se stvore uslovi;

- povećanje udela obnovljive energije u ukupnoj potrošnji energije na 20%;

- povećanje energetske efikasnosti za 20%.

Ukupne emisije iz poljoprivrede zemalja članica Evropske unije su se realno smanjile za

20% u periodu od 1990. do 2005. godine, što je u velikoj meri zasluga promene metoda

rada u poljoprivredi. [85]

Jedan od načina za smanjenje emisije metana iz poljoprivrede u životnu sredinu je

instaliranje sistema za anaerobnu digestiju stajnjaka i proizvodnja biogasa koji se može

transformisati u toplotnu ili električnu energiju. Ovim procesom se smanjuje emitovanje

metana u atmosferu, što je direktan doprinos borbi protiv klimatskih promena, a ujedno

se proizvodi iskoristiva obnovljiva energija. Naročito je efikasan u onim regionima sa

velikom gustinom stoke i velikim količinama oslobođenog stajnjaka i osoke, čime se

sprečava i zagađenje podzemnih voda na poljoprivrednim gazdinstvima. [77]

Anaerobna digestija pruža brojne prednosti:[86]

- značajno smanjenje ili eliminisanje neprijatnih mirisa;

- proizvodnja relativno čiste tečnosti za ispiranje novog stajnjaka ili

navodnjavanje obradivih površina;

- značajno je smanjen broj patogenih organizama, kako u tečnim, tako i u čvrstim

proizvodima digestije;


98 9998

- redukovanje emisije gasova staklene bašte;

- značajno smanjenje mogućnosti zagađenja zemljišta i voda;

- rukovanju, transportu i preradi stajnjaka;

- biogas se može koristiti za proizvodnju električne i/ili toplotne energije;

- proizvedena toplotna energija može biti iskorišćena za zagrevanje ili hlađenje

farme;

- mogućnost proizvodnje obogaćenog biođubriva;

- obezbeđenje prihoda od uvoza otpadnog materijala na preradu (povlastice i

takse), prodaja organskih hranljivih materija, karbon krediti za svaku tonu

recikliranog ugljenika.

Doprinos klimatskim promenama kroz smanjenje GHG emisija može se ostvariti i

intenzivnijom organskom poljoprivredom. U organskoj poljoprivrednoj proizvodnji nije

dozvoljena upotreba mineralnih đubriva i primenjuju se manje količine organskog

đubriva, u poređenju sa konvencionalnom poljoprivrednom proizvodnjom, što za

posledicu ima smanjenje štetnih emisija. Dodatno, u organskoj poljoprivrednoj

proizvodnji značajno se smanjuje i korišćenje energije prilikom proizvodnje, kako po

jedinici površine, tako i po jedinici proizvoda, što takođe predstavlja doprinos borbi protiv

klimatskih promena. [77]

Skladištenje organskog ugljenika u poljoprivrednim zemljištima predstavlja značajan

potencijal za odstranjivanje CO2 iz atmosfere. Naime, biljke upijaju CO2 fotosintezom i

koriste uskladišteni ugljenik prilikom izgradnje organskih materija. Do vezivanja

ugljenika u terestrijalne rezerve dolazi ako su gubici (emisijom, erozijom i ispiranjem)

manji od akumulacije fotosintezom i taloženjem. Značajne količine ugljenika mogu biti

uskladištene u zemljištu preko niza poljoprivrednih praksi i promena u načinu upotrebe

zemljišta. Strategija se sastoji u tome da se poveća produkcija biomase, humifikacija

biomase vraćene u zemljište, transfer ugljenika duboko u zemljišta kroz bioturbaciju i

razvoj dubokog korenovog sistema, i formiranje organomineralnog kompleksa koji vodi

ka poboljšanju i stabilizaciji strukture zemljišta. Povećanjem biodiverziteta (npr.

zemljišnih glista i ostale zemljišne faune) poboljšava se kvalitet zemljišta. Praksa kojom

99

se povećava vezivanje ugljenika u poljoprivrednim zemljištima obuhvata konzervacijsku

obradu, korišćenje malča, uzgajanje međuuseva i krmnog bilja u plodoredu sa

okopavinama. [87]

Poljoprivreda ima značajnu ulogu u ublažavanju klimatskih promena koje nastaju usled

povećanja koncentracije CO2 i drugih GHG gasova u atmosferi. Preporučena praksa za

smanjenje emisije ugljenika, podrazumeva prelazak sa obrade zemljišta oranjem na

direktnu setvu (tzv. no-till sistem koji se zasniva na ideji minimalne obrade zemljišta i

često se u jednom prohodu obave obrada zemljišta i setva.), gajenje međuuseva i krmnog

bilja u plodoredu, upotrebu biljnih ostataka zamalčovanje, ishranu biljaka organskim

đubrivima i mineralnim đubrivima, integralnu zaštitu od štetočina, itd. [87]


100 101

LITERATURA

[1] Strategija uvođenja čistije proizvodnje u Republici Srbiji (“Službeni glasnikRepublike Srbije’’, br. 55/05, 71/05 – ispravka, 101/07 i 65/08)[2] Vodič za dobro upravljanje u oblasti životne sredine, UNDP RBEC, Beograd, 2003.[3] Petrović, N (2012.): Ekološki menadžment. Beograd: Fakultet organizacionih nauka,Univerzitet u Beogradu, str. 251.[4]Mihajlov, A (2008.): Jugoistočna Evropa u globalnim kretanjima obezbeđivanjaenergetske i ekološke bezbednosti. Geopolitički časopis Limes Plus, Hesperia Edu, str.89-97.[5]Životna sredina u AP Vojvodini – stanje-izazovi-perspektive, Pokrajinski sekretarijatza urbanizam, graditeljstvo i zaštitu životne sredine, Novi Sad, 2011.[6] Izveštaj o stanju životne sredine u Republici Srbiji za 2005. godinu, Ministarstvonauke i zaštite životne sredine, Agencija za zaštitu životne sredine, Beograd, 2006.[7] Milinčić, M, Tucović, M, Mandić, B (2013): Neki aspekti uticaja poljoprivrede naživotnu sredinu. Zbornik radova. Beograd: Geografski fakultet Univerziteta u Beogradu,str. 31-58.[9]Rogan, M (2012.): Održivi sistem upravljanja životnom sredinom, 10. Međunarodninaučni skup Sinergija 2012. Bijeljina: Univerzitet Sinergija, str. 529-536.[10] Izveštaj za 2018. godinuRepublike Srbije, Evropska komisija, Brisel, 2018.[11] Kanazir, J (2008.): Procena rizika i upravljanje hazardnim materijama. Beograd:Zadužbina Andrejević.[12] Mihajlov, A (2006.): Održivi razvoj: globalno i evropsko strateško opredeljenje,Lokalni održivi razvoj – izazovi planiranja razvoja u gradovima i opštinama Srbije.Beograd: Stalna konferencija gradova i opština, str. 15-35.[13] Stevanović Čarapina, H, Jovović, A, Stepanov, J (2011): Ocena životnog ciklusaLCA kao instrument u strateškom planiranju upravljanja otpadom. Sremska Kamenica:Univerzitet Edukons, Fakultet zaštite životne sredine.[14] Brandes, O, Brooks, D (2005): The Soft Path in a Nutshell, BC, University ofVictoria, Victoria.[15] Sustainable Consumption and Production – A Handbook for Policymakers (Global101edition), United Nations Environment Programme, 2015.[16] Shah, J. Guidence Notes on Tools for Pollution Management. Available at:http://siteresources.worldbank.org/INTRANETENVIRONMENT/Resources/244351-1279901011064/PSCleanerProduction.pdf[17] Strategija uvođenja čistije proizvodnje u Republici Srbiji (“Službeni glasnikRepublike Srbije”, br. 17/2009)[18] Scharfy, D, Boccali, N, Stucki, M (2017): Clean Technologies in Agriculture—Howto Prioritise Measures? Sustainability 9(8), 1303; https://doi.org/10.3390/su9081303[19] ISO 14001:2015 ISO/TC 207/SC 1 Sistemi menadžmenta životnom sredinom —Zahtevi sa uputstvom za korišćenje[20] Jovanović, D (2017.): Upravljačko računovodstvena podrška procesu upravljanja

zaštitom životne sredine. Doktorska disertacija. Kragujevac: Univerzitet u Kragujevcu,Ekonomski fakultet.[21] Počuča, N (2008): Ekomenadžment u kompanijama, Briga, metode i postupci uzaštiti okoline po standardima EU. Zrenjanin: Građevinska knjiga.[22] Stokić, D, Donić, M (2015): Standardi serije ISO 14000 – stanje u Srbiji iMeđunarodni trendovi razvoja. Zbornik radova 11. regionalne konferencije “Životnasredina ka Evropi”. Beograd: Ambasadori održivog razvoja i životne sredine, str. 15-20.[23] Ćurčić, Lj (2010): Standardi u oblasti životne sredine, Tematski zbornik radovaAnalitički instrumenti u oblasti životne sredine. Sremska Kamenica: UniverzitetEdukons, Fakultet zaštite životne sredine, str. 220-240.[24] International Organization for Standardization, https://www.iso.org/[25] Privredna komora Srbije, http://www.pks.rs/[26] Hodolič, J, Badida, M, Mejrnik, M, Šebo, D (2005): Mašinstvo u inženjerstvu zaštiteživotne sredine. Novi Sad: Fakultet tehničkih nauka.[27] Stevanović Čarapina H, Mihajlov, A, Stepanov, J, Prokic,D (2010.): Uspostavljanjeodrživog sistema upravljanja otpadom – primena koncepta: ocenjivanje životnog ciklusa.Reciklaža i održivi razvoj. Bor: Tehnički fakultet u Boru, Univerzitet u Beogradu,br. 1,str.22-28.[28] Stepanov, J (2018.): Model za evaluaciju sistema upravljanja komunalnim otpadomprimenom metode ocenjivanja životnog ciklusa. Doktorska disertacija. Novi Sad:102Fakultet tehničkih nauka.[29] Koneczny, K, Dragusanu, V, Bersani, R, Pennington, D.W (2007.): EnvironmentalAssessment of Municipal Waste Management Scenarios: Part I – Data collection andpreliminary assessments for life cycle thinking pilot studies. Luxembourg: Office forOfficial Publications of the European Communities.[30] Stepanov, J (2012). Metodologija ocenjivanja životnog ciklusa komunalnog otpadana primeru Grada Sombora. Magistarski rad. Novi Sad: Fakultet tehničkih nauka,Univerzitet u Novom Sadu.[31] SRPS, ISO 14040:2008 Upravljanje zaštitom životne sredine, Ocenjivanje životnogciklusa, Principi i okvir, II izdanje.[32] McDougall, R. F, White, R. P, Franke, M, Hindle P (2001.): Intergrated solid wastemanagement: a life cycle inventory, second edition. United Kingdom: Blackwell’spublishing, Oxford.[33] Grant, T, James, L. K, Partl H (2003.): Life cycle assessment of waste and recourcerecovery options (including energy from waste). Final report – Version 1.Australia:RMIT.[34] Crnobrnja, B, Budak, I, Ilić, M, Hodolič, J, Kosec, B: Označavanje o zaštiti životnesredine – analiza oznaka tipa I prema SRPS ISO 14024:2003, Dostupno na:http://www.cqm.rs/2009/pdf/4/01.pdf[35] Vukosavljević, Lj, Jovanović, B (2014.): Eko označavanje u industriji. TehnikakvalitetIMS, standardizacija i metrologija 14 (3), str. 543-548.[36] Stanković, M (2012.): Eko-označavanje: prepreka ili podsticaj međunarodnojtrgovini. Škola biznisa 4, str. 34-41.


102 103

[37] EU Environment, http://ec.europa.eu/environment/ecolabel/index_en.htm[38] Ministarstvo zaštite životne sredine Republike Srbije, http://www.ekologija.gov.rs/[39] Pravilnik o bližim uslovima i postupku za dobijanje prava na korišćenje ekološkogznaka, elementima, izgledu i načinu upotrebe ekološkog znaka za proizvode, procese iusluge (“Službeni glasnik Republike Srbije”, br. 3/2009)[40] Cvetanović, S (2015.): Integralni model sistemskog pristupa upravljanju rizikom odhemijskih udesa na lokalnom nivou. Doktorska disertacija. Niš: Univerzitet u Nišu,Fakultet zaštite na radu u Nišu.103[41]Zakon o zaštiti životne sredine(“Službeni glasnik Republike Srbije”, br. br. 135/2004,36/2009, 36/2009 - dr. zakon, 72/2009 - dr. zakon, 43/2011 - odluka US, 14/2016,76/2018 i 95/2018 - dr. zakon)[42] Radović, V (2013.): Bezbednost životne sredine – evolucija i savremeni pristupi.Sremska Kamenica: Fakultet za primenjenu bezbednost, Univerzitet Edukons.[43] Prokić, D (2012.): Razvoj metodologije za sanaciju zagađenih područja. Doktorskadisertacija. Sremska Kamenica: Fakultet zaštite životne sredine, Univerzitet Edukons.[44] Stojić, N, Štrbac, S, Prokić, D (2018): Soil Pollution and Remediation. In: HussainC. (eds) Handbook of Environmental Materials Management. Springer, Cham, 1-34.[45] Prokić, D (2017.): Metodologija za sanaciju područja zagađenih neadekvatnimupravljanjem otpadom sa fokusom na primenu metode stabilizacije/solidifikacije.Sremska Kamenica: Fakultet zaštite životne sredine, Univerzitet Edukons.[46]Council directive of 27 June 1985 on the assessment of the effects of certain publicand private projects on the environment (85/337/EEC)[47] Prokić, D, Stepanov, J, Stevanović Čarapina, H (2010.): Procena uticaja na životnusredinu. Tematski Zbornik radova Analitički instrumenti u oblasti životne sredine.Sremska Kamenica: Fakultet zaštite životne sredine, Univerzitet Edukons, str. 278 – 303.[48] Sadler, B, Fuller, K (2002.): UNEP Environmental Impact Assessment TrainingResource Manual. 2nd Edition. Geneva: UNEP.[49]Council directiveof 26 May 2003 providing for public participation in respect of thedrawing up of certain plans and programmes relating to the environment and amendingwith regard to public participation and access to justice Council Directives 85/337/EECand 96/61/EC (2003/35/EC)[50] Council directive of 27 June 2001 on the assessment of the effects of certain plansand programmes on the environment (2001/42/EC)[51] Sadler, B, Fuller, K (2004.): Guidelines for Environmental Impact Assessment.Lincoln: IEMA.[52] Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu (“Službeni glasnik Republike Srbije”, br.135/2004 i 36/2009)[53] Uredba o utvrđivanju liste projekata za koje je obavezna procena uticaja i listeprojekata za koje se može zahtevati procena uticaja na životnu sredinu (“Službeni glasnik104Republike Srbije”, br. 114/2008)[54] Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu ((“Službeni glasnik RepublikeSrbije”, br. 135/2004 i 88/2010)

[55] Stevanović Čarapina, H (2010.): Integrisano sprečavanje i kontrola zagađenjaživotne sredine. Tematski zbornik radova Analitički instrumenti u oblasti životne sredine.Sremska Kamenica: Univerzitet Edukons, Fakultet zaštite životne sredine, str. 255-276.[56] Stafford, T, i dr. (2017.): Integrisano sprečavanje i kontrola zagađivanja životnesredine u sektoru za intenzivan uzgoj živine i svinja. Beograd: Tehnološko-metalurškifakultet, Univerzitet u Beogradu.[57]Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja životne sredine (“Službeniglasnik Republike Srbije”, broj: 135/2004 i 25/2015).[58]Uredba o vrstama aktivnosti i postrojenja za koje se izdaje integrisana dozvola(“Službeni glasnik Republike Srbije”, br. 84/2005)[59] Santonja, G. G, et al. (2017.): Best Available Techniques (BAT) ReferenceDocument for the Intensive Rearing of Poultry or Pigs - Industrial Emissions Directive2010/75/EU Integrated Pollution Prevention and control. Luxembourg: PublicationsOffice of the European Union. EUR 28674 EN.[60] Radivojević, D. (2004.): Mehanizacija stočarske proizvodnje. Beograd:Poljoprivredni fakultet, Univerzitet u Beogradu.[61] Berg, A, et al. (2018.): Circular Economy for Sustainable Development –Reports ofthe Finnish Environment Institute. Helsinki, Finland: Finnish Environment Institute(SYKE).[62] Heim, I, Kaić Rak, A (2018): Potpora ciljevima održivog razvoja Ujedinjenih naroda– Vodič međuakademijskog partnerstva. Ljetopis 16, str. 34-40.[63] UNDP Srbija, http://www.rs.undp.org/content/serbia/sr/home.html[64] Rogošić Pavić, L (2015): Novi izazov – Globalni ciljevi održivog razvoja do 2030.Beograd: ODRAZ – Održivi razvoj zajednice.[65] Institucije za održivi razvoj, http://www.ciljeviodrzivograzvoja.net/[66] Srbija i Agenda 2030, Mapiranje nacionalnog strateškog okvira u odnosu na ciljeveodrživog razvoja. Raspoloživo na:https://rsjp.gov.rs/wp-content/uploads/2017/11/Agenda-UN-2030.pdf105[67] EU Environment, http://ec.europa.eu/environment/circular-economy/index_en.htm[68]Sokolović, S. (2017): Poruka glavnog urednika - Linearna ekonomija dobijasuparnički koncept. Bilten br. 23: Cirkularna ekonomija. Beograd: Nacionalni naftnikomitet Srbije – Svetskog naftnog saveta (NNKS-WPC), str. 3[69] Đureta, V, i dr. (2016.): Osnove cirkularne ekonomije. Beograd: GIZ.[70] Cirkularna ekonomija kao šansa za razvoj Srbije, Raspoloživo na:https://www.osce.org/sr/serbia/292311?download=true[71] Radivojević, A (2018.): Cirkularna ekonomija – implementacija i primenatehnologije u njenoj funkciji. Ekonomske ideje i praksa 28, str. 33-46.[72] Prokić, D (2008): Doprinos regionalnom planiranju upravljanja čvrstim komunalnimotpadom za Region Sombor, Apatin, Kula, Odžaci i Bač. Magistarski rad. Novi Sad:Fakultet tehničkih nauka, Univerziteta u Novom Sadu.[73] Schroeder, P, Anggraeni, K, Weber, U (2018.): The Relevance of Circular EconomyPractices to the Sustainable Development Goals. Journal of Industrial Ecology, pp. 1-19.[74]Ryabchenko, O, Golub, G, Turčekova, N, Adamičkova, I, Zapototskyi, S (2017):

UPRAVLJANJE ZAŠTITOM ŽIVOTNE SREDINE I RIZICIMA sa osvrtom na poljoprivredu

104 105

Sustainable Business Modeling of Circular Agriculture Production: Case Study ofCircular Bioeconomy. Journal of Security and Sustainability Issues Vol. 7, No. 2, pp.301-310.[75] EIP-AGRI Workshop “Opportunities for Agriculture and Forestry in the CircularEconomy”, Raspoloživo na: https://ec.europa.eu/eip/agriculture/sites/agri-eip/files/eipagri_ws_circular_economy_final_report_2015_en.pdf[76]de Boer, I.J.M, van Ittersum, M.K. (2018): Circularity in agricultural production.Wageningen: Wageningen University & Research.[77]Evropska Komisija, Generalni direktorat za poljoprivredu i ruralni razvoj (2008):Klimatske promene: izazovi za poljoprivredu. Brussels: EU Publications Office.Raspoloživo na:http://www.seerural.org/wp-content/uploads/2009/05/01_KLIMATSKE-PROMENEIzazovi-za-poljoprivredu.pdf[78] Sekulić, G, Dimović, D, Kalmar Krnajski Jović, Z, Todorović, N. (2012): Procenaranjivosti na klimatske promene. Beograd: WWF (Svetski fond za prirodu), Centar zaunapređenje životne sredine.106[79]UNEP (2018): Emissions Gap Report 2018. Nairobi: United Nations EnvironmentProgramme. Raspoloživo na:http://wedocs.unep.org/bitstream/handle/20.500.11822/26895/EGR2018_FullReport_EN.pdf[80] Vojvodić, V. (2018): UN o klimatskim promjenama nakon Pariškog sporazuma.Zaštita okoliša, Kem. Ind. 67 (11-12), str. 539-540. Raspoloživo na:http://silverstripe.fkit.hr/kui/assets/Uploads/Zastita-okolisa-539-540.pdf[81] Vidojević, D, Baćanović, N, Dimić, B, Lazić Krunić, M, Jovičić, M, Popović, S,Redžić, N, Dukić, I, Jevtić, N. (2016.): Poljoprivreda i životna sredina u Republici Srbiji.Beograd: Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine, Agencija za zaštitu životnesredine.[82] Zvaničaj sajt Evropske komisije, https://ec.europa.eu/agriculture/[83] Sudarić, M. (2015): Uticaj klimatskih promena na pojavu plamenjače vinove loze uSrbiji. Master rad. Novi Sad: Prirodno-matematički fakultet, Departman za fiziku.[84] Ministarstvo zaštite životne sredine (2017.): Drugi izveštaj Republike Srbije premaOkvirnoj konvenciji Ujedinjenih nacija o promeni klime. Beograd: Ministarstvo zaštiteživotne sredine. Raspoloživo na: http://www.klimatskepromene.rs/wpcontent/uploads/2017/12/Drugi-izvestaj-o-promeni-klime-SNC_Srbija.pdf[85]European Commission - Agriculture and rural development,https://ec.europa.eu/agriculture/[86] Milosavljević, B, Despotović, M, Babić, S. (2010.): Anaerobna digestijaživotinjskog stajnjaka, tehnologija i iskustva u Evropi i Srbiji. Raspoloživo na:http://www.cqm.rs/2010/pdf/5/19.pdf[87] Manojlović, M, Aćin, V. (2007.): Globalne promene klime i ciklus ugljennika uživotnoj sredini. Letopis naučnih radova, broj 1, str. 187–195.107

PB

CIP - Каталогизација у публикацијиБиблиотеке Матице српске, Нови Сад

502:338.43]:005.931.1

ПРОКИЋ, Дуња, 1981- Upravljanje zaštitom životne sredine i rizicima sa osvrtom na poljop-rivredu / Dunja Prokić. - Sremska Kamenica : Educons, Fakultet zaštite životne sredine, 2019 (Bačka Palanka : RVB studio). - 107 str. : ilustr. ; 26 cm. - (Edicija Udžbenik)

Tiraž 100. - Bibliografija.

ISBN 978-86-87785-89-2

а) Заштита животне средине - Пољопривреда - Управљање ризицима

COBISS.SR-ID 329620743

Documents

EUROPEAN UNION - IMPACT ENVIRVB Studio, Bačka Palanka ROCENA UTICAJA PROJE TRATEŠKA PROCENA UTI ISBN 978-86-87785-89-2 Izdavanje ovog udžbenika odobreno je na sednici Nastavno-naučnog