Embed Size (px)
DESCRIPTION
Integracije
Citation preview
Evropa 1992 i JEA
Početak 80-ih: faktori za promene
Tehnološko zaostajanje EEZ
Jaz između ekonomske i političke uloge
Rast troškova i pitanje finansiranja ZPP
Mediteransko proširenje i povećana potreba finansiranja manje razvijenih
Blokada odlučivanja – jednoglasno odlučivanje, sve različitiji interesi nakon
proširenja
Nove vlade – Miteran i Kol, francusko-nemačka osovina
Komisija i inicijative za dovršavanje unutrašnjeg tržišta na početku 80-ih
Industrija, nacionalne vlade i Komisija su bili zabrinuti zbog neodgovarajućeg razvoja visoke
tehnologije u Zapadnoj Evropi. Potpredsednik Komisije Etjen Davinjon (ranije belgijski
diplomata), držeći se u senci, mobilisao je glavne evropske proizvođače u sektoru visoke
tehnologije. Na inicijativu Komisije, Savet 1983. usvojio Prvi okvirni program za
istraživanje i razvoj. Tu se vidi poverenje u sposobnost Komisije da unapredi interese
evropskih proizvođača. Komisija je agresivno zagovarala dovršavanje unutrašnjeg tržišta.
Presuda Cassis de Dijon 1979.
– Komisija iskoristila presudu da, umesto harmonizacije, razvije princip
međusobnog priznavanja nacionalnih pravila i standarda
* Cassis de Dijon je alkoholni liker koji se iz Francuske uvozi u Nemačku. Nemačkim zakonom
određena je minimalna količina alkohola koju piće sme imati da bi se moglo prodavati kao liker
(25%). Kao razlog je navedena zaštita zdravlja stoga što bi potrošači pili više likera ako bi
postotak alkohola u piću bio niži, što bi dovelo do narušavanja zdravlja.Cassis ima 15%- 20%
alkohola. Prodaja Cassisa nije dopuštena u Nemačkoj stoga što ne udovoljava standardima koje
propisuje nemački Zakon o alkoholnim pićima. Tužitelj smatra da nemački zakon predstavlja
meru s istovrsnim učinkom kao količinsko ograničenje. Predstavlja li takav zahtev nemačkog
zakona povredu slobode kretanja roba? ES smatra da nemački zahtevi koji se odnose na
minimalni postotak alkohola u alkoholnim pićima ne služe svrsi od općeg interesa i kao takvi
nemaju prednost pred zaht evima slobodnog kretanja roba koji predstavalja jedno od temeljnih
prava zajednice.
Ova nemačka mera ne prolazi test proporcionalnosti:1. jer zaštita zdravlja nije dovoljno opravdan razlog jer na tržištu postoji niz pića s nižim
udelom alkohola2. zaštita potrošača (bili bi u zabludi, mislili bi da kupuju piće s 25 i više % alkohola) koju
navodi nemačka vlada može se ostvariti i mnogo manje resriktivnim merama (npr. obvezno isticanje zemlje porijekla i udela alkohola na ambalaži) – pad na testu nužnosti i testu prikladnosti
Komisija početkom 80-ih upućivala predloge Evropskom savetu i veliki industrijalci postali su
saveznici Komisije.
– Na inicijativu direktora Volvoa osnovan Evropski okrugli sto, prva lista članova
1982.
– Direktor Filipsa 1984. objavio dokument kojim poziva na dovršavanje
unutrašnjeg tržišta do 1990.
Parlament – borba za uticaj i inicijative za dovršavanje unutrašnjeg tržišta
I Parlament je zagovarao dovršavanje unutrašnjeg tržišta. Agresivno vršio kontrolu Komisije i
pokušavao da kontroliše Savet. Parlamentarni odbori održavali saslušanja. 1981. Parlament
započeo sa praksom glasanja o predloženoj Komisiji, postavljajući tako presedan koji će
vremenom dovesti do sticanja formalne nadležnosti.
Parlament insistirao na svojoj zakonodavnoj nadležnosti
– Odmah nakon prvih neposrednih izbora Parlament je krenuo u borbu sa Savetom,
pokrećući akciju za osporavanje direktive koju je Savet usvojio
– Kako sam nije imao pravo da pokrene spor pred ESP-om, to je učinilo preduzeće
Roquette Frères SA podnoseći tužbu za poništaj akta Saveta
– Tako je nastao čuveni slučaj Isogloucose u kojem je Sud 1980. zaključio da
Savet, pre nego što donese odluku mora da dobije mišljenje Parlamenta, a ne
samo da ga zatraži, kao i da je usvajanje odluke pre prijema mišljenja Parlamenta
dovoljan osnov za poništenje akta zbog bitne povrede pravila postupka
Parlament bio posebno aktivan u promociji Evropske unije. Odbor za institucionalne poslove,
izvestilac Altiero Spineli (italijanski poslanik u EP), sačinio nacrt ugovora o Evropskoj uniji.
Većina u Parlamentu podržala nacrt 1984. Sve ovo je doprinelo atmosferi za promenu Ugovora o
EEZ. Ipak, 1984. na drugim neposrednim izborima za Parlament, izlaznost još manja.
Stavovi zemalja članica o produbljivanju integracije početkom 80-ih
Sa željom da obnovi vođstvo Nemačke u EEZ ali i da osvoji vođstvo svoje Slobodne
demokratske partije u koalicionoj vladi, ministar spoljnih poslova Hans Ditrih Genšer je
pripremio inicijativu za oživljavanje EEZ. Zajedno sa italijanskim ministrom spoljnih poslova
Emiliom Kolombom, pozvali su 1981. na usvajanje Evropskog akta (predlog Genšer-
Kolombo) koji bi doprineo uspostavljanju Evropske unije i koji je sadržao viziju koja je
prevazilazila samo ekonomsku oblast
o reafirmisao većinsko odlučivanje,
o proširio integraciju na oblast spoljne politike,
o kulturne saradnje i kulturnog identiteta,
o uključivanje pitanja pravosudja i unutrašnjih poslova
Centar njihove inicijative su spoljni odnosi
o Evropska politička saradnja nedovoljna, treba u nju uneti i pitanja bezbednosti i
odbrane
o Margaret Tačer protiv, kao i Grčka, Danska, Irska
Umesto predloga Genšer-Kolombo, na Samitu u Štutgartu 1983. usvojena Svečana
deklaracija o Evropskoj uniji koja je pozivala na bližu saradnju spoljnih i bezbednosnih
politika i dublju evropsku integraciju.
Margaret Tačer jak zagovornik dublje integracije
– Ekonomski interesi
– Saradnja u spoljnim poslovima bi pomogla da se britanski interesi unaprede na
međunarodnom nivou
Miteran se od 1984. intenzivno posvećuje dubljoj integraciji.
Produbljivanje integracije
Kombinacija agitovanja Komisije, parlamentaraca i zemalja članica dovela do odluke na Samitu
u Fontenblou 1984. da se formiraju dva komiteta
o Komitet za Evropu građana (Adonino (italijanski poslanik u EP) komitet ): da se
umanji distanca između EEZ i građana i razvije evropski identitet (predložio: zastavu,
himnu, razmene studenata, više koprodukcija između državnih tv, itd.)
o Komitet za institucionalna pitanja (Dodžov (bivši ministar inostranih poslova
Irske) komitet)
Izveštaj Dodžovog komiteta
Predstavljen na Evropskom savetu u martu 1985.
- Više kvalifikovanog većinskog odlučivanja u Savetu
- Šira ovlašćenja za Parlament i Komisiju
- Nove inicijative, uključujući i spoljnu politiku
Brojne rezerve u Izveštaju
- Dodž protiv nadležnosti po pitanju politika bezbednosti
- Britanac, Danac i Grk protiv sazivanja međuvladine konferencije o reformi ugovora
Program jedinstvenog tržišta• Komisija je 1985. napravila nacrt programa za zaokruživanje jedinstvenog tržišta. Lord
Kokfild, zadužen za unutrašnje tržište u Komisiji (ranije sekretar za trgovinu u vladi
Margaret Tačer, ona ga nominovala u Komisiju), na čelu projekta. Kokfild (bivši
poslovni čovek) – Delor (bivši sindikalac)
Samit u Milanu 1985.
Miteran i Kol sve iznenadili snažno zagovarajući međuvladinu konferenciju, Margaret Tačer
protiv. Italijanski premijer Betino Kraksi postavio presedan tražeći glasanje. 7:3 (Danska,
Grčka, VB). Manjina odlučila da podrži većinu kako bi izbegla izolaciju, Francuska i Nemačka
jasno stavile do znanja da neće odustati. Na Samitu usvojena Komisijina Bela knjiga.
Međuvladina konferencija 1985.• Prva konferencija o tako velikom broju pitanja. Pregovori na više nivoa
– Stalni predstavnici pri EEZ (u većini slučajeva bili članovi Dodžovog komiteta)
– redovni susreti
– Visoki funkcioneri Ministarstava spoljnih poslova – ređe se sastajali i
pregovarali o Evropskoj političkoj saradnji
– Ministri spoljnih poslova usmeravali pregovore na redovnim mesečnim
sastancima Saveta
– Ministri privrede i finansija razmatrali pregovore na svom Savetu
– Evropski savet – politički konsenzus
Kao ni Parlament, ni Komisija formalno nije bila deo pregovora, ali je prisutna.
Delorova strategija – da svojim predlozima na konferenciji poveže pitanja dovršavanja
unutrašnjeg tržišta sa neophodnošću insitucionalne reforme i socijalnom i politikom kohezije
– U suprotnom, jaz između bogatih i siromašnih država će postati neprihvatljivo
dubok
– Bez snažnijeg zakonodavstva u oblasti radnog prava, zaposleni će postati otuđeni
od EEZ
Lako postignuta saglasnost oko
– Definisanja 1992. kao ciljne godine za ostvarivanje unutrašnjeg tržišta
(prostor bez unutrašnjih granica u kojem je obezbeđena sloboda kretanja roba,
lica, usluga i kapitala)
Teže po pitanju većinskog odlučivanja
– Odobreno za oko 2/3 mera iz Komisijine Bele knjige
– Jednoglasnost sačuvana u ostalim pitanjima (poreska politika, napr.)
JEDINSTVENI EVROPSKI AKT
Jedinstveni – jedan ugovor umesto pojedinačnih o EEZ i saradnji u spoljnoj politici
Termin ugovor – suviše kontroverzan, otuda naziv “akt”
JEA uneo saradnju u oblasti spoljne politike u Ugovor, iako na međuvladinim osnovama.
Usvajanjem JEA evropska politička saradnja postala ugovorom regulisani oblik evropske
integracije. Odredbe o saradnji u oblasti spoljne politike – kompromis između
– VB, Irske, i posebno Danske, koje su želele da se politička saradnja reguliše
posebnim ugovorom
– Ostalih zemalja koje su želele jedinstven pravni okvir
• Zajedničke odredbe, član 1 JEA:
– Evropske zajednice i evropska politička saradnja imaju za cilj da zajedno
doprinesu konkretnom napretku ka evropskom jedinstvu
• JEA: 2 pravna režima
– Komunitarni – Evropske zajednice
– Međuvladin – Evropska saradnja u oblasti spoljne politike
JEA je institucionalizovao Evropski savet. Evropski savet
- okuplja šefove država ili vlada zemalja članica i predsednika Komisije
- pomažu im ministri spoljnih poslova i član Komisije
- sastaje se najmanje dva puta godišnje
JEA ne određuje nadležnosti Evropskog saveta.
Nešto proširena ovlašćenja Parlamenta
– Pravo na drugo čitanje kroz proceduru saradnje
– Pravo na davanje saglasnosti na sporazume o pridruživanju
Uneta odredba o jačanju ekonomske i socijalne kohezije (Grčka, Irska, Španija, Portugal,
Komisija, presudno što ih je podržala Nemačka)
– Projekat stvaranja Zajedničkog tržišta je doveo i do straha manje razvijenih
zemalja da će ono najviše doprineti najrazvijenijim zemljama EEZ i daljoj
koncentraciji blagostanja u njima, zbog čega je uneta odredba o jačanju
ekonomske i socijalne kohezije.
Uključivanje politike zaštite životne sredine u Ugovor, nešto proširene odredbe o socijalnoj
politici, naučno-tehnološka istraživanja i razvoj.
Ratifikacija JEA
JEA potpisan u Luksemburgu u februaru 1986.
Danska vlada dva puta nije mogla da obezbedi većinu u Parlamentu (strah od
gubitka suverenosti zbog većinskog odlučivanja) i raspisala referendum – 56% za
(izlaznost 74%)
U Irskoj pokrenut sudski slučaj o uticaju spoljne politike iz JEA na suverenost
Irske – najviši sud utvrdio da postoji uticaj na suverenost i naložio referendum
kao uslov ratifikacije – 70% za (izlaznost samo 45%)
JEA stupio na snagu u julu 1987.
Program jedinstvenog tržišta
Bela knjiga usvojena na Samitu u Milanu 1985.
o Sadržala 300 mera neophodnih za zaokruživanje unutrašnjeg tržišta do kraja 1992.
o Mere za uklanjanje tri vrste barijera: fizičkih, tehničkih i fiskalnih
o Detaljni akcioni plan po kojem se mogao meriti napredak
o Mnoge od predloženih mera rezultat ranijih napora Komisije da unapredi unutrašnje
tržište
Snažna legislativna aktivnost u sprovođenju programa, većina predloga uključivala i
Parlament u skladu sa procedurom saradnje – Parlament dalje jačao svoju poziciju
Veliki biznis saveznik u sprovođenju programa
Ukrupnjivanje biznisa u očekivanju efekata jedinstvenog tržišta - 1987. 68 velikih
kupovina i spajanja preduzeća, 1988. 300
Najveći deo činile mere za ukidanje tehničkih prepreka trgovini (standardi, testiranje,
sertifikacija)
- Bela knjiga nastojala da maksimalno proširi primenu međusobnog priznavanja
- Tamo gde to nije bilo moguće, harmonizacija
o Novi pristup – direktive EEZ vrše harmonizaciju osnovnih zdravstvenih i
bezbednosnih standarda, evropska tela za standardizaciju (CEN, CENELEC,
ETSI) vrše detaljne tehničke specifikacije, nacionalni organi nadziru tržište
o Stari pristup – razvoj jedinstvenog EEZ seta tehničkih specifikacija za dati
proizvod
Iako je jezik Programa pozajmljen iz neoliberalizma, Program podrazumevao
visok nivo regulisanja
Komisija podsticala relevantne evropske organizacije da razvijaju dobrovoljne
evropske standarde
Tela koja su trebala da potvrđuju standarde nisu mogla da prate veliki broj
direktiva
Program je podrazumevao:
Javne nabavke
Slobodno kretanje radne snage
Slobodno pružanje usluga
Kretanje kapitala
Transport
Nove tehnologije
Kompanijsko pravo
Intelektualna svojina
Oporezivanje kompanija
Ukidanje graničnih prelaza za prevoz robe – ukidanje carinskih formalnosti, procedura
i inspekcija, novi statistički sistem za praćenje trgovine među zemljama članicama
Liberalizacija kretanja ljudi – kako bi pojačale pritisak na druge članice da otvore
unutrašnje granice EEZ, Francuska, Nemačka i zemlje Beneluksa su u Šengenu
(Luksemburg) 1985. potpisale sporazum o uklanjanju procedura na unutrašnjim
granicama (u komunitarni okvir će biti uključen Ugovorom iz Amsterdama)
- Postepeno su pristupale ostale zemlje, Island, Norveška, Švajcarska i Lihtenštajn
pridružene.
- Kipar, Bugarska, Rumunija i HR još nisu punopravne članice
- Danska, Irska i VB učestvuju u pojedinim aspektima Sporazuma (napr. Šengen
informacioni sistem)
Međunarodni uticaj programa
- “1992” odmah privukla pažnju van granica EEZ
- SAD – “Tvrđava Evropa”
- Sve više osnivanja kompanija u EEZ
- Zabrinutost zbog efekata isključenosti iz Jedinstvenog tržišta u zemljama EFTA
o Neutralna Austrija podnela aplikaciju u julu 1989. uprkos neslaganju SSSR-a
o Neutralna Švedska nije podnela kandidaturu, iako su velike kompanije vršile
pritisak da to učini
- EEZ nevoljna da primi nove članice dok ne sprovede program i ne apsorbuje Portugal
i Španiju
- Delor predložio novu formu pridruživanja – između EEZ i EFTA, sa zajedničkim
odlučivanjem i administrativnim telima: Evropska ekonomska oblast (European
Economic Area – EEA)
- EEZ pristala da konsultuje EFTA zemlje u usvajanju novog zakonodavstva
- Sporazum o EEA stupio na snagu u januaru 1994.
- Većina EFTA zemalja podnela kandidaturu tokom 1991. i 1992.
- Danas EEA čine: EU 28+ Norveška, Island i Lihtenštajn
- U Švajcarskoj građani na referendumu odbili pristupanje EEA
Ekonomska i socijalna kohezija
- Delor 1987. predstavio paket budžetskih predloga (“Delorov paket”), znatno
uvećanje sredstava za koheziju
o Dupliranje sredstava za strukturne fondove
o Poseban program za regione koji su imali prihod po glavi stanovnika ispod 75%
proseka EEZ (Grčka, Irska, Portugal i Španija – “Klub Med”)
o Novi izvor prihoda za budžet, zasnovan na BNP zemalja članica
o Obuzdavanje troškova za ZPP
o Paket za 5 godina (1988-1992)
- Margaret Tačer protiv
- Kol želeo da podrži koheziju, ali ne i uvećanje budžeta niti sukob sa
poljoprivrednicima zbog smanjenja subvencija; kada je došlo nemačko predsedavanje
1988. želeo da reši spor koji je usporavao Program jedinstvenog tržišta
- Kompromis: Duplirani strukturni fondovi
- novi Cilj 2 podrazumevao ekonomsku konverziju i modernizaciju u regionima sa
negativnim trendom razvoja, što je odgovaralo Britaniji
Socijalna politika
- Delor predlagao „socijalni prostor“ i pokušavao da veže oživljavanje socijalnog
dijaloga sa projektom ostvarivanja jedinstvenog tržišta
- 11 zemalja usvojilo Povelju o osnovnim socijalnim pravima radnika na Samitu u
Strazburu 1989.
o Prilog Povelje sadržao akcioni program od blizu 50 mera, od kojih je polovina trebala
da bude usvojena na evropskom nivou
- Nastavljanje puta zacrtanog Socijalnom poveljom je kasnije postalo deo Socijalnog
protokola kao sastavnog dela Ugovora iz Mastrihta, čime je bilo predviđeno da će
Komisija, kada socijalni partneri ispregovaraju sporazum o bilo kom pitanju u oblasti
socijalne politike automatski izneti takav predlog pred Savet
EMU
- Uspeh Programa jedinstvenog tržišta i postojanje EMS su vratili EMU na političku
agendu 1987. i 1988.
- Nemačka marka je bila ključna valuta sistema, a druge centralne banke su sledile
antiinflacionu politiku Centralne banke Nemačke
- Miteran zagovornik dublje integracije
- Kol takođe, ali suočen sa protivljenjem Nemačke centralne banke
- Ekonomske i političke promene u SSSR-u oživele strah od “nemačkog pitanja”
- Miteran želeo da veže Nemačku jače za EEZ
- U pripremi Samita u Hanoveru, Kol i Delor se dogovorili da će Kol predložiti
poseban komitet za EMU i Delora za predsedavajućeg
- Na Samitu Delor ponovo izabran za Predsednika Komisije
- Osnovan “Delorov komitet”
12 guvernera centralnih banaka
2 člana Komisije
3 nezavisna eksperta
- Jedinstvenom monetarnom politikom bi upravljao Evropski sistem centralnih banaka
- Nacionalne centralne banke bi imale stabilnost cena kao osnovni cilj – ustupak
Nemačkoj
- EMU bi bila ostvarena u 3 faze:
1. liberalizacija kretanja kapitala i bliža koordinacija makroekonomskih politika
2. osnivanje Evropskog sistema centralnih banaka
3. nepovratno fiksiranje pariteta valutnih kurseva, prelazak na evro i potpun prenos
odgovornosti na institucije jedinstvene monetarne politike EMU
- Na Samitu u Madridu 1989. usvojen Delorov izveštaj i odluka da se ide u
progresivno ostvarivanje EMU
UGOVOR IZ MASTRIHTA I PROŠIRENJE 1995.
Politička unija
Izmenjeno je političko okruženje
o Mirne revolucije u Centralnoj i Istočnoj Evropi
o Ujedinjenje Nemačke
o Raspad SSSR-a
Delor povezao ove teme: politička unija kao odgovor na strateške izazove
Uticaj zajedničkog tržišta na svakodnevni život ljudi i očekivani uticaj EMU na
nacionalni suverenitet pojačali pitanja demokratskog deficita i upravljanja
Miteran i Kol – četiri elementa političke unije
o Više demokratskog legitimiteta
o Efikasnije odlučivanje
o Koherentna socio-ekonomska politika
o Razvoj zajedničke spoljne i bezbednosne politike
Ugovor iz Mastrihta
Margaret Tačer protiv EMU i ujedinjenja Nemačke, otišla sa vlasti u novembru 1990.
U decembru 1990. pokrenute međuvladine konferencije o EMU i političkoj uniji
Ugovor iz Mastrihta – novi Ugovor o Evropskoj uniji potpisan u februaru 1992.,
stupio na snagu u novembru 1993.
Za razliku od plana za EMU za koji je osnova bio Delorov izveštaj, nije bilo platforme za
političku uniju
Ugovor iz Mastrihta, EMU
Nemačka – strah da predložena Evropska centralna banka neće biti tako nezavisna kao što
je bila Centralna banka Nemačke
Nemačka najviše gubila ukidanjem marke i zato insistirala na političkoj uniji kao
protivteži – Kol pretio da će uložiti veto na EMU ako ne bude dogovora o političkoj uniji
Ostvarenje EMU u tri faze:
1. do kraja 1993. – liberalizacija kretanja kapitala
2. dalje usklađivanje ekonomskih politika, smanjenje inflacije i kamatnih stopa i
ograničavanje budžetskog deficita, što bi trebalo da omogući najvećem broju
zemalja članica da ispune kriterijume za uvodjenje jedinstvene valute
3. nezavisna Evropska centralna banka i stvaranje jedinstvene monete najkasnije do
početka 1999. (prve 3 godine korišćen u elektonskim transakcijama, od 2002.
novčanice)
Osnovni kriterijumi za mogućnost da neka država bude uključena u treću fazu:
1. Stabilnost cena
Nizak nivo inflacije: ne više od 1,5% od proseka tri najuspešnije zemlje članice
2. Nizak nivo kamata na dugoročne kredite
Ne više od 2% od proseka tri najuspešnije države članice
3. Stanje javnih finansija
Godišnji budžetski deficit od najviše 3% od BNP i ukupan javni dug od najviše 60% od BNP –
ili ako se brzo približava ovim kriterijumima
4. Valutni kurs
Poštovanje okvira fluktuacije unutar EMS i izostanak devalvacije monete u poslednje dve godine
Svaka zemlja koja dostigne kriterijume konvergencije će moći da učestvuje u trećoj fazi, ali neće
morati – odredba opt-out.
Ugovor iz Mastrihta, politička unija
-Kakva vrsta entiteta će biti EU?
-Na britansko insistiranje, izbegnut svaki pomen federalizma
-Struktura sa 3 stuba kao odgovor na strah VB i Danske (iako je većina želela unitarnu strukturu
sa različitim mehanizmima odlučivanja)
Prvi stub
Širenje većinskog odlučivanja
Jačanje zakonodavnih ovlašćenja Evropskog parlamenta
- izlaznost na izborima 1989. još manja nego ranije
- ipak su Belgija, Nemačka i Italija lobirale za EP
- ostali pristali zbog demokratskog deficita
- EP glavni institucionalni dobitnik Mastrihta
Pokušaji da se pridobije javnost
o Princip supsidijarnosti
- Cilj: da predvidi načine podele nadležnosti između EZ i zemalja članica u pitanjima
u kojima postoji podela nadležnosti
- EZ će delovati samo ako ciljevi akcije ne mogu u potrebnoj meri biti ostvareni od
strane zemalja članica, tj. ako mogu uspešnije biti ostvareni na nivou EZ
- Akcija EZ ne prelazi okvire onoga što je neophodno da bi se postigli ciljevi Ugovora
o Koncept građanstva EU
- Svaki državljanin zemalja članica postaje gradjanin Unije
- Pravo da prilikom boravka u inostranstvu uživa zaštitu ambasada i konzulata svake
države članice
- U državi gde ima regulisan stalni boravak može da bira i da bude biran na izborima
za EP i na lokalnim (opštinskim) izborima (ne može da glasa na nacionalnim
izborima za izbor parlamenta, predsednika republike, itd.)
- Građani EU imaju pravo da upućuju žalbe ombudsmanu EU
Ovlašćenja EZ
o Dotadašnja proširena: Sporazum o socijalnoj politici (bez VB), ekonomska i
socijalna kohezija (uspostavljanje Kohezionog fonda), zaštita životne sredine,
naučno-tehnološki razvoj
o Nove nadležnosti EZ: u oblastima obrazovanja, kulture, zaštite potrošača,
transevropskih mreža, saradnje za razvoj, itd.
Borba oko Socijalne povelje koja bi proširila kvalifikovano odlučivanje i dala veću
ulogu socijalnim partnerima
o 11 za to da se ona uključi u Ugovor, VB protiv
o Socijalna povelja na kraju priložena kao protokol Ugovoru, dopuštajući da se
koriste institucije i procedure EU bez učešća Britanaca
Drugi stub
Zajednička spoljna i bezbednosna politika (ZSPB) jedno od najspornijih pitanja na
konferenciji
Širenje jaza između spoljnih ekonomskih i političkih uticaja
Koordinaciji kroz Evropsku političku saradnju nedostajali zajednički instrumenti delovanja
Raspad Jugoslavije pokazao sve teškoće u osmišljavanju zajedničke spoljne politike
- U leto 1991. zemlje članice prvo pozivale Sloveniju i Hrvatsku da se ne odvajaju
- Već na jesen Nemačka počela da vrši pritisak da ih priznaju
- U decembru Nemačka objavila da priznaje Sloveniju i Hrvatsku
- U januaru 1992. ih priznale ostale članice
ZSBP neminovno postavila pitanje NATO-a
o Francuska želela odbrambene kapacitete EEZ
o Britanija bliža SAD-u
o Nemačka između
o SAD odmah pokazala neslaganje sa idejom odbrambenih snaga EEZ
o Danska, Grčka i Irska protiv militarizacije EEZ
Na kraju Ugovor predvideo
o Da se eventualno uobliči zajednička odbrambena politika koja može u neko doba
dovesti do zajedničke odbrane
o Zapadnoevropska unija prihvaćena kao deo razvoja EU i evropski stub NATO-a
ZSBP predvidela
o Sistematsku saradnju među zemljama članicama
o Usvajanje ‘zajedničkih stavova’
o Mogućnost pokretanja ‘zajedničkih akcija’
o Ugovor dopuštao većinsko odlučivanje u sprovođenju zajedničkih akcija, ali
samo ako se vlade najpre dogovore o principu zajedničke akcije
o Svesne nedostataka ZSBP zemlje članice predvidele novu međuvladinu
konferenciju u roku od 5 godina
ZSBP - nastavak napora da se koordiniraju spoljne politike, a ne velika novina
o Promena imena od Evropske političke saradnje u ZSBP – veći simbolički značaj
Treći stub
Strah da bi kraj Hladnog rata mogao da pokrene veliki priliv imigranata i pitanja azila,
migracija i kontrole prekograničnog kriminala
Već postojale ‘para-komunitarne’ grupe koje su se bavile ovim pitanjima i odgovarale
zemljama članicama:
- TREVI grupa (1976) – međunarodni terorizam, imigracija, azil, itd.
- Šengen grupa (1985)
- Ad hoc grupa za imigraciju (1986)
Odlučeno da se ovi poslovi obavljaju u okviru trećeg, međuvladinog stuba, sa
minimalnim uključivanjem Komisije
Treći stub pokrivao
o Azil
o Imigraciju
o Kontrolu spoljnih granica
o Saradnju carina
o Saradnju u oblasti trgovine drogama i prevara
o Pravosudnu saradnju u građanskim i krivičnim stvarima
o Policijsku saradnju
Posebna odredba Ugovora omogućavala da od 1996. odluke o viznoj politici prema
trećim zemljama budu ‘prebačene’ u prvi stub
Šengenski sporazum ostao izvan ugovornih odredaba o pravosudju i unutrašnjim
poslovima, ali blisko sa njima povezan
Ugovor iz Mastrihta
Institucionalizacija diferencirane integracije
o Socijalna povelja
o Treća faza EMU
Ugovor rezultat kompromisa
o Francuska srećna zbog EMU, ali je želela da EMU bude drugačija
o Nemačka želela snažnije odredbe o političkoj uniji
o Danska htela jaču politiku zaštite životne sredine, nezadovoljna uticajem
Mastrihta na suverenost
o Irska zadovoljna Kohezionim fondom, nezadovoljna ZSBP
o Džon Mejdžor: socijalni protokol “gem, set i meč za Britaniju”
Referendumi
o Danska – referendum: jun 1992., 50,7% protiv, 49,3% za
o Lideri EU shvatili rasprostranjeno nezadovoljstvo javnosti institucijama i
procedurama evropske integracije
o Irska na referendumu prihvatila Ugovor dve nedelje nakon danskog odbacivanja
(ipak, izlaznost niska za irske standarde – 57%, uprkos kampanji da će “Irska
izgubiti milijarde funti pomoći EU ako se glasa protiv”)
o U septembru 1992. Francuska organizovala referendum
- Parlament već bio ratifikovao, Miteran ipak tražio potvrdu građana
- Želeo da oslabi opoziciju
- U praksi podelio i svoju Socijalističku partiju
- Javno mnjenje: za jedne bi “ne” bilo najveća katastrofa u Evropi od dolaska Hitlera
na vlast, za druge je Mastriht prodaja Nemačkoj i predaja francuske nezavisnosti
- Rezultat: 51,05% za, 48,95% protiv (izlaznost 70%)
o Evropski savet u Edinburgu, decembar 1992.
- Izuzeća za Dansku od uslova Ugovora
1. Danska nije obavezna da učestvuje u trećoj fazi EMU
2. Dansko neučestvovanje u odlukama u spoljnoj politici koje bi imale posledica na
odbranu
3. Danska nije obavezna da primenjuje odredbe o pravosuđu i unutrašnjim
poslovima, osim vizne politike prema trećim zemljama
4. Izuzeća potvrđena u Protokolu o položaju Danske koji je priložen Ugovoru iz
Amsterdama – Evropa 'à la carte‘?
- Smernice za primenu supsidijarnosti
- Odluka da se objavljuju rezultati formalnog glasanja u Savetu
o Ponovljeni referendum u Danskoj: 56,8% za
Proširenja nakon Hladnog rata
• Austrija i skandinavske države
– Visok stepen ekonomskog razvoja
– Politička stabilnost
– Dobro poznavanje politika i procedura EU
• Zemlje CIE
– Ekonomski nedovoljno razvijene
– Politički nestabilne
– Neupućene u politike i procedure EU
• Kipar i Turska
– Povezivao ih problem turske okupacije severnog dela Kipra
– Snažna podrška Grčke članstvu Kipra u EU
• EU okupirana ujedinjenom Nemačkom, unutrašnjim tržištem i EMU, protiv
proširenja
• Potencijalna promena odnosa snaga
– Franucka se plašila smanjivanja uticaja u proširenoj Uniji sa ujedinjenom
Nemačkom
– Nove zemlje sa istoka pomeraju težište ka Nemačkoj
– Evroskeptici VB i Danska za proširenje jer ono usporava razvoj ka političkoj uniji
(Danska poseban interes za skandinavske zemlje)
– Siromašnije zemlje članice za ulazak bogatih, ali ne i siromašnih
Pristupanje Austrije i skandinavskih zemalja
Neutralna Austrija podnela aplikaciju u julu 1989. uprkos neslaganju SSSR-a
• Norveška (1992), Švedska i Švajcarska (1992) podnele zahtev za članstvo iz
ekonomskih razloga, dosta protivnika integracije
• Norveška
– Javna debata – replika one iz sedamdesetih godina
– Na referendumu 1994. 52,5% glasalo protiv
• Švajcarska
– Na referendumu odbačena EEA, pitanje članstva postalo bespredmetno
Zagovornici pristupanja jedva prevladali u Švedskoj, kandidatura 1991.
• Pristupanje Uniji manje sporno za Austriju i Finsku (1992)
– Austrija želela da unapredi svoju bezbednost
– Finska – takođe bezbednosna dimenzija
• Pregovori o pristupanju počeli 1993.
– Mnoga pitanja već rešavana kroz EEA
– Standardi u socijalnim pitanjima, zaštiti životne sredine i poljoprivredne
subvencije na višem nivou nego u EU
– Norveška nije htela da se odrekne kontrole nad svojim rezervama nafte i gasa ni
nad svojim vodama bogatim ribom
– Teškoće oko pomoći za udaljene i slabo naseljene delove Finske, Norveške i
Švedske
• Ugovori o pristupanju usaglašeni do sredine 1994., uključivali
– Novu kategoriju strukturnih fondova za oblast Arktika
– Specijalne mere da se prihodi zemljoradnika zadrže na postojećem nivou i nakon
usklađivanja cena
– Zadržavanje viših standarda u zaštiti životne sredine
U Austriji na referendumu 66% za
U Finskoj 60%
U Švedskoj 52%
Postale članice 1995.
Finska i Švedska
– Zapanjene netransparentnošću zakonodavnog procesa i administrativnom
kulturom u EU
– Prednjačile u zahtevima za visokim standardima vezanim za socijalna pitanja i
zaštitu životne sredine
– Promovisale “severnu dimenziju”: zbližavanje sa Rusijom i brzo pristupanje
baltičkih suseda
• Iako, sa stanovišta sprovođenja reformi koje je uvodio Ugovor iz Mastrihta, a posebno
EMU, nije bio pogodan trenutak za proširenje, u to vreme se već naziralo moguće
buduće širenje EU na istok
• Budući da su zemlje EFTA sve bile ekonomski vrlo razvijene, one su mogle značajno da
doprinesu budžetu EU za koji se predviđalo da će biti pod velikim pritiskom eventualnih
novih i nedovoljno razvijenih zemalja članica
• Jedna od posledica ovog proširenja je nastanak nordijskog bloka u Savetu ministara.
Danska je dobila podršku od Švedske i Finske za svoje stavove u politici zašite životne
sredine. Takođe, i Austrija se pridružila nordijskom bloku po ovim pitanjima. Upravo su
novoprimljene zemlje, sa visokim standardima u oblasti zaštite životne sredine
odlučujuće uticale da se u Ugovoru iz Amsterdama predvidi mogućnost da zemlja članica
može, pod određenim uslovima, primenjivati i standarde koji su viši od onih koji vladaju
na nivou EU (Član 176. Ugovora iz Amsterdama)
• Sve nove članice su neto davaoci u budžet EU, čime su ojačale koaliciju koja je postala
uticajna u usvajanju finansijskih perspektiva EU
• Ovo proširenje će uticati na podizanje standarda u oblasti zaštite životne sredine koje će
se odraziti i na obaveze kandidata u budućim proširenjima
Veliko proširenje i Ugovor iz Amsterdama
Perspektive proširenja nakon Hladnog rata
Kraj Hladnog rata doneo nove perspektive proširenja
- Neutralne države (Austrija, Finska, Malta i Švedska)
– Austrija, Finska i Švedska postale članice 1995.
- Kipar, Turska
- Zemlje CIE (Bugarska, Čehoslovačka, Estonija, Mađarska, Litvanija, Letonija, Poljska,
Rumunija i Slovenija)
Pristupanje zemalja CIE
Jak zagovornik proširenja su bili delovi Evropske komisije koji su konstantno usmeravali
politiku ka preuzimanju jasne obaveze EU da do proširenja dođe, uprkos otporu većine zemalja i
ostatka Komisije. Iako su zemlje članice imale zajednički interes u geopolitičkoj stabilizaciji
regiona i dugoročnoj ekonomskoj perspektivi u tom delu Evrope, nisu sve bile pristalice
proširenja. Francuska i Velika Britanija su bile zabrinute ne samo zbog ujedinjenja Nemačke,
već i zbog rastućeg nemačkog uticaja u CIE. Manje zemlje članice su se plašile da bi unilateralna
delovanja velikih zemalja mogla da dovedu do tenzija u EU. Nemačka je podržavala, a
Parlament je bio najjači zagovornik. Podržana od Nemačke, Komisija je 1990. predložila
potpisivanje sporazuma o pridruživanju sa Čehoslovačkom, Mađarskom i Poljskom –
ekonomski najrazvijenije i strateški značajne.
I spoljni zahtevi i očekivanja su EU stavili u centralnu ulogu
– Nove vlade CIE su svoje reformske ciljeve formulisale u skladu sa evropskom
integracijom, a učlanjenje u EU učinile spoljnopolitičkim prioritetom
Budući da je većina zemalja članica bila za produbljivanje, a ne proširenje, rešenje je
nađeno u formi Evropskih sporazuma kao okvira za pridruživanje zemalja CIE
Evropski sporazumi
– Liberalizacija trgovine
– Intenzivna ekonomska saradnja
– Institucionalizovana politička saradnja
– Ne obećava se članstvo, ali se prima k znanju da je pristupanje krajnji cilj za
pridružene zemlje
Zaključeno ukupno 10 Evropskih sporazuma (uključujući i sporazume sa Češkom i
Republikom Slovačkom nakon raspada Čehoslovačke u januru 1993.). Proces
pregovaranja i ratifikacije potrajao je do sredine 90-ih
Sporazumi o pridruživanju već bili potpisani sa Maltom (1970) i Kiprom (1972)
Evropski savet u Kopenhagenu u junu 1993. odlučio da pridružene zemlje iz CIE
mogu postati članice EU ako to žele i usvojio uslove za pristupanje
Kriterijumi iz Kopenhagena
1. Stabilnost institucija koje garantuju poštovanje demokratije, vladavine prava,
ljudskih prava i zaštitu manjina
2. Postojanje funkcionalne tržišne privrede sposobne da se nosi sa tržišnom
utakmicom u EU
3. Sposobnost da preuzmu obaveze koje proističu iz članstva, mora biti u stanju da
usvoji i primeni pravne tekovine EU
4. Pored toga, Evropski savet predvideo da će sposobnost EU da prihvati nove
članice (tzv. apsorpcioni kapacitet) takođe predstavljati značajan element
Deklaracija iz Kopenhagena je počivala na krhkom kompromisu, koji je ostavljao otvorenim
pitanje kako će nova politika biti sprovedena u delo. Većina zemalja članica je ostala sumnjičava
prema perspektivi proširenja i pristala je na Deklaraciju u uverenju da će ona dovesti do
smirivanja debate o proširenju za duži vremenski period. Međutim, zagovornici proširenja su
Deklaraciju tumačili kao strategiju za pripremu zemalja CIE za pristupanje
Stavovi zemalja članica su se i dalje razlikovali
Britanski i italijanski ministri spoljnih poslova su se zalagali za učešće predstavnika
zemalja CIE u Zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici i Pravosuđu i unutrašnjim
poslovima
Španija i Francuska su tražile da se vodi aktivna politika prema Mediteranu, a ne samo
prema Istoku
Tokom pregovora o proširenju na zemlje EFTA-e, one su se nagodile sa Nemačkom da će
podržati proširenje na istok, u zamenu za nemačku podršku onome što će postati Evro-
mediteransko partnerstvo, odnosno tzv. ‘Barselona proces’ za razvoj nove politike
prema Mediteranu
Neformalna saradnja članova Komisije sa nemačkom vladom je doprinela nizu
koraka koji su postepeno vodili sve aktivnijoj politici proširenja, kao što su poziv
Evropskog saveta 1994. godine Komisiji da pripremi strategiju za pripremu pristupanja,
ili Bela knjiga o pripremi pridruženih zemalja CIE za pristup unutrašnjem tržištu 1995.,
koja je predstavljena kao tehnički dokument sprečavajući time protivnike proširenja da
ulože veto
Nemačka vlada je intenzivno lobirala da se odredi datum za otpočinjanje pregovora o
pristupanju, pre svega sa Poljskom, Češkom i Mađarskom, što je otvorilo debatu o tome
da li da se pravi razlika između aspiranata na članstvo, kako bi se to odrazilo na njihove
reformske procese, itd., pri čemu su zemlje članice imale svoje favorite, u zavisnosti od
geografskih i/ili istorijskih
Iako je postojala saglasnost oko spremnosti Poljske, Češke i Mađarske da ispune zadate
kriterijume, lobiralo se i za pojedine druge zemlje
Nordijske zemlje su podržavale Estoniju, Austrija Sloveniju
Vlada SAD vršila pritisak da baltičke zemlje budu kompenzovane za činjenicu da nisu
bile primljene u NATO
Manjina i u Komisiji i u zemljama članicama se zalagala za sistem „regate“ po kojem bi
zemlje postepeno bile primane u članstvo
Između 1994. i 1996. svih 10 zemalja CIE je podnelo zahtev za članstvo
Na inicijativu nemačkog predsedavanja, Evropski savet u Esenu u decembru 1994.
odlučio da počne strukturni dijalog, koji je pokrivao većinu oblasti politika Unije, između
EU i kandidata
o Redovni ministarski sastanci obe strane
o Godišnji sastanci šefova država i vlada tadašnjih i budućih zemalja na
marginama Evropskog saveta
o Prvo takvo okupljanje upravo u Esenu
EU započela i proces uključivanja zemalja kandidata u unutrašnje tržište
U junu 1995. Evropski savet je prihvatio Belu knjigu Komisije o pripremi
pridruženih zemalja CIE za pristup unutrašnjem tržištu
Po smernicama iz Bele knjige, većina zemalja je usvojila detaljne pretpristupne planove
Evropski savet u decembru 1997. doneo odluku da se započne proces pristupanja
Na osnovu Komisijinog mišljenja 1997. doneta odluka da se otvore pregovori sa
Češkom, Estonijom, Mađarskom, Poljskom, Slovenijom I Kiprom
Na osnovu Komisijinog mišljenja 1999. odluka da se otvore pregovori sa Letonijom,
Litvanijom, Maltom, Slovačkom i, “pod određenim uslovima”, sa Bugarskom i
Rumunijom
Sporazumi o pristupanju potpisani u Atini u aprilu 2003. sa Češkom, Slovačkom,
Estonijom, Mađarskom, Litvanijom, Letonijom, Poljskom, Kiprom, Maltom i
Slovenijom, postale članice 2004.
2005. potpisani Sporazumi o pristupanju Bugarske i Rumunije, postale članice 2007.
Politika poslednja dva proširenja je rezultat kombinacije nekoliko faktora
- Sa jedne strane, samopercepcije EU o posebnoj ulozi koju ima za „ponovno“ ujedinjenje
Evrope, kao i posebnoj ulozi u procesu političke i ekonomske transformacije CIE
- Takođe, pored snažne uloge zemalja članica zagovornika proširenja, ključno je bilo
delovanje Evropske komisije koja je, uprkos skepsi unutar EU, uspela da nametne i
sprovede politiku proširenja (Iako formalno Komisija samo pregovara u ime zemalja
članica, i njena uloga bi trebalo da bude tehnička, sa tolikim brojem kandidata ona je
zapravo imala ključnu uogu)
- Pored toga, na rezultat je uticao i stav političke elite EU da bi kredibilitet EU bio doveden
u pitanje ukoliko ne bi ostvarila svoju kolektivno proklamovanu obavezu da primi zemlje
CIE
- Geopolitički interesi
Barselona proces
Pokrenut u novembru 1995. od strane MIP-ova tadašnjih 15 ZČ EU i 14 mediteranskih zemalja
kao okvir za bilateralne i regionalne odnose . Zasnovan na Deklaraciji iz Barselone,
predstavljao osnovu za Evro-mediteransko partnerstvo.
Tri osnovne dimenzije partnerstva:
1. Politički i bezbednosni dijalog
2. Ekonomsko i finansijsko partnerstvo
3. Socijalno, kulturno i ljudsko partnerstvo
Ugovor iz Amsterdama
• Ugovor iz Mastrihta obavezivao na održavanje nove međuvladine konferencije tokom
1996., pre svega radi ZSBP
• Proširenje nametnulo pitanje institucionalne reforme
• Ojačana saradnja:
“Fleksibilnost” ili “ojačana saradnja” postalo glavno institucionalno pitanje. Mogućnost da se u
ugovoru nađu odredbe koje bi omogućavale nekim članicama da tešnje saradjuju u određenim
oblastima.
- Opt-out u Ugovoru iz Mastrihta
- Izgledalo da će treća faza EMU biti ostvarena samo sa malim brojem članica - bila im je
potrebna mogućnost da bliže saradjuju u ekonomskim i finansijskim oblastima, bez
usporavanja (frustracija Britanijom)
- Perspektiva proširenja
- Dokument o ojačanoj saradnji pripremila parlamentarna grupa koja je obuhvatala
nemačke konzervativne vladajuće partije (tzv. Lamers-Šojble dokument 1994.)
- Dokument odslikavao nemačko mišljenje o budućnosti EU
o Jezgro zemalja koje su opredeljene za bližu saradnju
o Jezgro: osnivači minus Italija
- Širak i Kol predložili fleksibilnost u decembru 1995.
Međuvladina konferencija započela u martu 1996. Samitom u Torinu
Članice otezale čekajući izbore u VB zakazane za maj 1997. u nadi da će otići
Mejdžorova konzervativna vlada
Postignuta saglasnost oko fleksibilnosti
- Većina članica može tešnje da saradjuje (ne može manjina)
- Države članice koje imaju nameru da uspostave međusobnu ojačanu saradnju mogu
koristiti organe, procedure i mehanizme EU
- Bliža saradnja ne utiče na acquis communautaire ni na mere koje su usvojene primenom
Ugovora o EU
- Ne utiče na nadležnosti, prava, obaveze i interese država članica koje u tome ne učestvuju
Bliža saradnja ostaje otvorena za sve države članice koje se u svakom trenutku mogu
uključiti, pod uslovom da poštuju početnu odluku, kao i odluke koje su u tom okviru
donete
Članicama se dozvoljava da blokiraju korišćenje fleksibilnosti iz razloga obrazloženog
nacionalnog interesa. Fleksibilnost vrlo restriktivno formulisana. Ipak, od Ugovora iz
Amsterdama ona je postala prihvaćen oblik integracije
Reforma institucija: 3 pitanja dominirala
1. Procedure odlučivanja
2. Preraspodela broja glasova među zemljama članicama
3. Smanjenje broja članova Komisije
Procedure odlučivanja
- Pobeda Evropskog parlamenta
Praktično uklonjen postupak saradnje
Proširena i pojednostavljena procedura saodlučivanja
O ostala dva pitanja nije postignuta saglasnost – odlučeno da se nova konferencija održi
2000.
Borba protiv diskriminacije: Savet može preduzimati mere radi borbe protiv
diskriminacije zasnovane na razlikama na osnovu pola, rase ili etničkog porekla, vere ili
verovanja, hendikepiranosti, starosti ili seksualne orijentacije
Pravo na pristup informacijama: Svaki građanin Unije i svako fizičko i pravno lice
koje boravi ili je registrovano u nekoj zemlji članici ima pravo na pristup dokumentima
EP, Saveta i Komisije
Pravo građanstva: Na insistiranje Danske dodata rečenica - Građanstvo Unije
dopunjava, a ne zamenjuje nacionalno državljanstvo
Pitanja iz Socijalog protokola uključena u Ugovor (VB prihvatila odredbe Socijalne
povelje)
U Ugovoru dodat novi Naslov – Zapošljavanje (unapređenje zapošljavanja novi zadatak
EZ)
Ojačane odredbe o zaštiti javnog zdravlja
Pojačani zahtevi o zaštiti životne sredine
Mogućnost uvođenja sankcija zemlji članici
Član 6 definisao da je “Unija zasnovana na principima slobode, demokratije, poštovanja ljudskih
prava i osnovnih sloboda, vladavine prava”. Prvi put zemlje članice eksplicitno definisale koje su
osnovne političke vrednosti Unije.
Član 7: odredba o sankcionisanju članice koja odstupi od osnovnih vrednosti EU iz člana 6
– Ukoliko bi jednoglasno (na predlog 1/3 država članica ili Komisije i nakon
saglasnosti EP) utvrdio postojanje ozbiljnog i trajnog kršenja načela iz člana 6,
Evropski savet bi kvalifikovanom većinom mogao da odluči da suspenduje
određena prava toj članici, uključujući i pravo glasa te članice u Savetu
Odredba napisana imajući u vidu CIE
ZSBP
U ZSBP inkorporirani tzv. Petersberški zadaci:
o Humanitarne i druge operacije spašavanja
o Operacije očuvanja mira (peacekeeping)
o Upotreba vojnih snaga u upravljanju krizama (crisis management)
o Upotreba vojnih snaga u uspostavljanju mira (peacemaking)
Ustanovljena funkcija Visokog predstavnika za spoljnu i bezbednosnu politiku –
istovremeno i generalni sekretar Saveta.
Instrumenti ZSBP
1. Zajedničke strategije
2. Zajedničke akcije
3. Zajednički stavovi
Uvođenje ‘konstruktivnog uzdržavanja u glasanju’ – ne sprečava donošenje odluke
- Član koji se uzdrzao od glasanja može o tome da priloži deklaraciju i nije obavezan da
primeni odluku, ali prihvata da odluka obavezuje Uniju
- Ako uzdržani čine više od 1/3 ponderisanih glasova, odluka se ne usvaja
‘Emergency brake’ odredba: kada na osnovu zajedničke strategije Savet može kvalifikovanom
većinom odlučivati o zajedničkoj akciji i zajedničkom stavu, ili kada Savet usvaja odluku kojom
se primenjuju zajednički stav ili akcija, zemlja članica može, zbog obrazloženog važnog razloga
nacionalne politike, zatražiti da o tom pitanju odluči Evropski savet jednoglasno
o Odredba analogna Luksemburškom kompromisu prvi put uneta u Ugovor
III stub
Naslov VI Ugovora o EU: Odredbe o policijskoj i pravosudnoj saradnji u krivičnim
stvarima
Cilj EU je da obezbedi visok nivo zaštite građana u okviru prostora slobode, bezbednosti i
pravde
Ovaj cilj će se postići sprečavanjem i borbom protiv organizovanog i drugog kriminala,
posebno terorizma, trgovine belim robljem, krivičnih dela protiv dece, krijumčarenja
droga i oruzja, korupcije i krivotvorenja, na sledeći način:
Blizom saradnjom policijskih snaga, carinskih uprava i drugih nadleznih
organa u ZČ, direktno ili posredstvom Evropske policijske sluzbe
(EUROPOL)
Blizom saradnjom pravosudnih organa ZČ
Usklađivanjem, u meri u kojoj je potrebno, propisa krivičnog
zakonodavstva ZČ
‘Komunitarizacija’ znatnog dela pitanja prethodno sadržanih u III stubu:
Deo III, Naslov IV Ugovora o EZ: Vize, azil, imigracija i ostale politike koje se
odnose na slobodno kretanje lica
Protokolom br. 2 tekovine Šengena uključene u okvire EU:
- Irska i VB nisu obavezane tekovinama Šengena
- Poseban status za Dansku: ‘pravo’ Šengena ostaje međunarodno pravo za Dansku -
izlaženje u susret danskim protivnicima dublje integracije u toj oblasti
Ugovor iz Amsterdama
- Sporazum potpisan u oktobru 1997.
- Vlade pažljivo vodile proces ratifikacije koji je završen 1999 – Ugovor stupio na
snagu 1. maja 1999.
- Samo Irska i Danska održale referendume 1998. (Irska 61,7% za, Danska 55,1% za)
Od Amsterdama do Nice – projekat Ustava
Sankcije prema Austriji
Vlade zemalja članica EU su u februaru 2000. godine, nakon što je na parlamentarnim
izborima u Austriji ulatradesničarska Partija slobode na čelu sa kontroverznim Jergom Hajderom
osvojila drugo mesto i približila se mogućnosti ulaska u koalicionu vladu, uvele diplomatske
bilateralne sankcije u odnosu na Austriju. Budući da jedini pravni osnov za izricanje sankcija
od strane EU (odnosno suspendovanje nekih od prava za određenu zemlju članicu) nije bio
ispunjen, vlade zemalja članica su potpisale izjavu kojom se predviđa:
– vlade „četrnaestorice“ neće prihvatati zvanične bilateralne kontakte na
političkom nivou sa Vladom Austrije u kojoj bi učestovavala Partija Slobode
– neće biti podrške za austrijske kandidate za položaje u međunarodnim
organizacijama
– autrijski ambasadori će u prestonicama „četrnaestorice“ biti primani samo
na tehničkom nivou.
Iako nisu bile zvaničan akt EU, sankcije izazvale kontroverze. Neke članice bile odlučnije –
Belgija i Francuska, koje su imale popularne ultradesničarske partije, iskoristile sankcije za
domaću političku upotrebu. Vlada Austrije u maju 2000. obznanila da će održati referendum o
učešću u EU ukoliko se sankcije nastave. Sankcije ukinute u septembru 2000. godine, nakon
izveštaja „tri mudraca“
– zemlje članice EU tražile preko Predsednika Evropskog suda za ljudska prava da
tri nezavisna lica sačine izveštaj o privrženosti Austrije zajedničkim evropskim
vrednostima
– izveštaj sugerisao da su sankcije kontraproduktivne
Ostavka Komisije
Za Delorovog naslednika na čelu Komisije 1995. izabran Žak Santer. Santerova Komisija će
dovesti do najniže reputacije ove institucije od njenog nastanka, što će se završiti kolektivnom
ostavkom.
Kriza njegove Komisije je započela tako što su novine sve češće pisale o zloupotrebama i
prevarama u raspolaganju fondovima, dok je Evropski parlament stalno izražavao
nezadovoljstvo načinom na koji se upravlja finansijskim resursima EU. Najzad je, na osnovu
sporazuma Parlamenta i Komisije, osnovan Komitet nezavisnih eksperata sa zadatkom da
istraži navodne nepravilnosti. Komitet je utvrdio da ni jedan komesar nije počinio prevaru, kao i
da je ogromna većina optužbi na račun komesara za favorizovanje bila neosnovana. Kada je reč o
prevarama, utvrđeno je da su prevare počinile kompanije koje je EK angažovala da primenjuje
određene programe, a da se loše upravljanje od strane EK sastojalo u načinu angažovanja ovih
kompanija i u činjenici da nije otkrila prevare. Iako je i izveštaj potvrdio činjenicu da EK nema
dovoljno ljudskih resursa i institucionalni kapacitet da upravlja brojnim programima za koje je
odgovorna, Komisija je 1999. kolektivno podnela ostavku.
Nepopularnost EP
Iako je znatno narušio ugled Komisije u javnosti aferom sa ostavkom, ni EP se nije bolje kotirao.
Nakon ostavke Komisije bila je najmanja izlaznost na izborima za EP – 49,9%.
Ugovor iz Nice - završavanje sa “ostacima Amsterdama” u perspektivi proširenja.
Mogućnost uvođenja sankcija državi članici
Složenija procedura za uvođenje sankcija zemlji članici:
Na predlog 1/3 zemalja članica, EP ili Komisije, Savet, većinom od 4/5 glasova, nakon
dobijanja saglasnosti EP, može da utvrdi da postoji jasan rizik ozbiljnog kršenja načela na
kojima je EU zasnovana
Nakon toga Evropski savet jednoglasno utvrđuje da li postoji ozbiljno i trajno kršenje
Fleksibilnost
Smanjivanje ograničenja za primenu fleksibilnosti
Strah zemalja koje nisu za dublju integraciju da bi to ugrozilo integritet EU i oslabilo
njihovu poziciju
Postignut sporazum
o da se ukloni veto na upotrebu fleksibilnosti
o smanji broj zemalja članica potreban za prihvatanje iniciranja ojačane
saradnje: najmanje osam
Preraspodela glasova u Savetu
Francuska je bila glavni predlagač preraspodele u korist velikih zemalja. Prva detaljna rasprava
održana je na Samitu u Bijaricu u oktobru 2000. – završeno svađom. Postojale su duboke
podele među zemljama članicama. Francuska odlučna da zadrži isti broj glasova kao Nemačka
koja ima mnogo više stanovnika.
- Širak: jednakost između Francuske i Nemačke je nezamenljiv deo originalnog francusko -
nemačkog dogovora (na kraju odlučeno da Nemačka, Francuska, VB i Italija nakon proširenja
imaju po 29)
Gerhard Šreder zahtevao da se kod kvalifikovanog odlučivanja doda i demografski kriterijum.
Holandija zahtevala veći broj glasova nego Belgija – kraj tradicionalne ravnopravnosti dve
zemlje.
Nakon teških pregovora, usvojena trostruka većina
– Kvalifikovana većina glasova – 255 nakon proširenja
– Apsolutna većina zemalja članica
– Svaka zemlja članica može da zahteva da se utvrdi da li glasovi “za” predstavljaju
62% stanovništva EU (velike zemlje mogu da spreče dominaciju manjih)
Belgija na kraju pristala da od 2005. ima manje glasova od Holandije (Belgija 12, Holandija 13),
ali joj je obećano da će svi sastanci Evropskog saveta biti održavani u Briselu.
Broj članova Komisije
Velike zemlje su predložile
o da broj članova Komisije bude manji od broja zemalja
o da se izbor članova zasniva na sistemu koji bi obezbedio jednakost svih
Strah malih zemalja da će velike ipak dominirati.
Na kraju odlučeno
Komisija
Svaka zemlja članica po 1 člana Komisije dok ne bude 27 članica
Nakon toga će se države rotirati u postavljanju članova Komisije po sistemu koji će
naknadno biti razrađen
Broj poslanika u EP
Nemačka 99, VB, Fancuska, Italija po 87
Od. 2004. Nemačka 99, VB, Fancuska, Italija po 72
Referendum
Referendum u Irskoj u junu 2001., 64% glasova protiv (izlaznost oko 35%). Irska vlada
zakazala novi referendum za oktobar 2002. – 63% za, mnogo veća izlaznost
Ugovor ratifikovan 2003.
Irska nezahvalna?
Nedemokratski da Irci obore ugovor koji su ostali ratifikovali?
Nedemokratski da irska Vlada i EU ignorišu stavove Iraca, namećući novi referendum?
Običnim Evropljanima se ne može poveriti da donose značajne odluke o budućnosti EU?
Političko nasleđe Nice:
Nesimpatije javnosti za međuvladine pregovore o izmenama Ugovora
Nepoverenje između velikih i malih članica
Strah malih zemalja (i članica i kandidata) da se EU kreće ka dominaciji velikih
Potreba reforme nakon Nice
- U julu 2002. EZUČ prestala da postoji, njena imovina i obaveze prenete na EZ
- U deklaraciji dodatoj Ugovoru iz Nice zemlje članice pozvale na dublju i širu raspravu o
budućnosti EU
- Rašireno razočaranje Ugovorom iz Nice
- Šok zbog irskog referenduma
- Svest o stepenu otuđenosti EU (Naredna konferencija mora da bude organizovana na
drugačiji način)
Teme nove konferencije
o Uloga nacionalnih parlamenata u EU
o Pojednostavljivanje Ugovora
o Razgraničavanje nadležnosti između EU i zemalja članica
o Status povelje o osnovnim pravima
Konvencija
Međuvladinu konferenciju je pripremala Konvencija koja se sastojala od:
1. 15 predstavnika lidera zemalja članica
2. 30 predstavnika nacionalnih parlamenata (po 2 iz svake članice)
3. 2 predstavnika EK i 16 članova EP
Zemlje kandidati predstavljeni kao i članice, ali bez prava odlučivanja
• Širak: predsedavajući Konvencije da bude Francuz, ili je neće ni biti
– Žiskar d’Esten imenovan za predsedavajućeg
• Konvencija otvorena u februaru 2002., a završena u junu 2003.
• Pored plenarnih sednica, organizovane i radne grupe o različitim temama, od
ekonomskog upravljanja do spoljnih poslova
• Ubrzo postala poznata kao Ustavna konvencija koja će izraditi Ustav za Evropsku uniju
• Spor velikih i malih država
– VB, Francuska, Španija, Nemačka za
• Uspostavljanje stalnog predsednika Evropskog saveta (na 5 godina)
– Francuska i Nemačka za
• Izbor predsednika EK od strane EP
– Male države protiv, strah da bi
• Predsednik Evropskog saveta dolazio iz velikih država
• Bio oslabljen položaj predsednika i cela EK (tradicionalni branilac
interesa malih zemalja)
• Uz otvorenu podršku velikih zemalja i d’Estena
– usvojen predlog za predsednika Evropskog saveta
• Nije usvojen predlog da predsednika EK bira EP
• Visokog predstavnika za Zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku i komesara za
spoljne poslove bi trebalo da zameni nova pozicija ministra spoljnih poslova EU
– Ista osoba bi predsedavala sastancima Saveta spoljnih poslova
– Koordinirala nadležnosti EK u spoljnim poslovima
• Uvođenje izabranog predsednika Evropskog saveta i ministra spoljnih poslova bi u tim
formacijama značilo kraj rotirajućem predsedavanju
• Ostale formacije Saveta bi i dalje imale predsedavanje
• Kao odgovor na to, male zemlje odlučne da brane svoja mesta u EK i da se odbaci
dogovor iz Nice o uklanjanju veze između broja članica i broja komesara
• Uz podršku velikih zemalja i d’Estena, predloženo
– EK od 13 članova (izabrani na osnovu ravnopravnog rotiranja), plus predsednik i
potpredsednik (koji je istovremeno ministar spoljnih poslova)
– EK bi imala i članove iz ostalih zemalja, bez prava glasa (ravnopravno rotiranje)
• VB protiv svake reference na federalizam
• Izlazeći u susret evroskepticima, Konvencija predložila izlaznu klauzulu
– Detaljno razrađenu proceduru za povlačenje neke zemlje iz EU
• Predložena podela nadležnosti EU-zemlje članice
• Vrednosti i ciljevi EU nekontroverzni, osim pitanja hrišćanskog nasleđa
– Na kraju preambula jedva pominjala versko nasleđe
–
• Uticajni premijer Španije Aznar odbacio ključni francusko-nemački predlog o novoj
definiciji kvalifikovne većine:
– Većina zemalja članica i najmanje 3/5 stanovništva
Međuvladina konferencija
- Počela 2003.
- Španija i Poljska oštro branile ponderaciju glasova iz Nice
- Francuska i Nemačka pretile da će ishod međuvladine konferencije dovesti u vezu sa
predstojećim pregovorima o budžetu (nagoveštavalo smanjenje sredstava namenjenih
Španiji i Poljskoj) i da će postepeno napredovati u saradnji sa “vodećom” grupom
zemalja (Španija i Poljska ne bi bile u njoj)
- Aznar uzvratio kritikom na račun francusko-nemačkog nepoštovanja Pakta za rast i
stabilnost
o Pakt uveden 1997.
o Francuska i Nemačka prekršile pravilo o 3% budžetskog deficita 2003.
o Ubedile ostale zemlje da suspenduju primenu postupka za prekomerni deficit
- Ubrzo došlo do promena vlada u Španiji i Poljskoj, nove vlade spremne na kompromis
- Konferencija usvojila 80 amandmana na nacrt Konvencije (VB predložila skoro
polovinu)
- Male zemlje pristale na mnogo manju EK, ali tek od 2014.
- Nova dvostruka većina: 55% zemalja članica i 65% stanovništva (tri najveće države ne
mogu same da formiraju blokirajuću manjinu)
- Predlog Ugovora o ustavu usvojen 2004.
LISABONSKI UGOVOR
Ratifikacija ustava
• Referendumska retorika bila široko zastupljena tokom rada Konvencije
– d’Esten: „ugovore stvaraju države i ratifikuju parlamenti; ustave prave narodne
skupštine i ratifikuju građani“
U martu 2003. godine grupa članova Konvencije je podnela predlog da Ustav bude
ratifikovan uz izjašnjavanje na referendumima, predlažući da oni budu održani istog dana
kad i izbori za EP, što bi doprinelo stvaranju zajedničkog političkog prostora. Bila bi
potrebna većina broja glasača i zemalja članica, a ni jedna zemlja ne bi trebala da bude
primoravana da prihvati odluku protiv koje bi bili njeni građani. Predlog nije prihvaćen
• Organizacije kao što je Institut Evropa za inicijativu i referendum i mreže kao Evropska
kampanja za referendum doprinosile su uobličavanju javnog mnjenja
– U novembru 2003. godine Eurobarometar je zabeležio da 88% građana ustavni
referendum smatra „nezaobilaznim“ ili „ključnim“
Iz vlada Španije, Francuske, Portugala i Poljske su počeli da se čuju argumenti da Ustav
predstavlja kvalitativnu promenu u procesu evropske integracije koja zahteva direktnu
legitimizaciju od strane građana
Danska vlada je, uprkos mišljenju Državnog saveta da Ustav EU ne utiče na danski ustav
i ne podrazumeva novi prenos ovlašćenja, sledila argumente opozicije da će referendum
ojačati ulogu građana u politikama EU i povećati informisanost o pitanjima vezanim za
EU uopšte. Predviđajući pozitivan ishod, vlada je tvrdila da će referendum ojačati
legimititet evropskog projekta
I u Luksemburgu su predlozi za raspisivanje referenduma bili inspirisani nastojanjem da
se obezbedi široka podrška Ustavu EU koji je podržavala velika parlamentarna većina,
kao i većina političkih partija, kao i argumentima da će to približiti građane procedurama
EU, i da izuzetan značaj teksta i vrednosti koje nosi zahtevaju pristanak građana
Slični stavovi o povećanju efikasnosti i transparentnosti i jačanju demokratičnosti u EU
kroz referendume, demokratskoj, politički snažnoj i pravednoj Evropi, su se čuli i u
Nemačkoj i Grčkoj, kao i u drugim zemljama.
Ključni argument Blerove vlade je bio da Ustav ne menja odnos između zemalja članica i
EU, već da je svrha referenduma deliberacija i učenje o EU. On je imao za cilj i da
potvrdi privrženost britanskog biračkog tela članstvu u EU, zbog čega je bio planiran za
kraj referendumskog ciklusa nakon, očekivalo se, ubedljivog pozitivnog izjašnjavanja u
drugim zemljama.
Referendum u Francuskoj – 29. maj 2005, i vladajuća desnica i opozicioni socijalisti
podržali Ustav, 55% glasova protiv
– “Nismo protiv Evrope, mi smo za drugačiju Evropu”
Referendum u Holandiji – 1. jun 2005, 61,6% protiv, Ustav podržali vladajući
demohrišćani, podržali i laburisti i zeleni, protiv desnica, socijalistička partija
Lisabonski ugovor
• Ugovor iz Lisabona obuhvata
– Ugovor o Evropskoj uniji
• Demokratski principi
• Institucije
• Ojačana saradnja
• ZSBP, ZBOP
– Ugovor o funkcionisanju Evropske unije
– Povelja o osnovnim pravima Evropske unije postala deo pravnog poretka Unije
Povelja o osnovnim pravima
• Povelja o osnovnim pravima – građanska i ekonomska prava EU
• Pregovore o Povelji predložila Vlada Nemačke 1999.
• Pregovori bez teškoća, osim prigovora VB i nekih poslovnih krugova da sadrži neka
socijalna prava koja bi mogla da povećaju troškove rada
• Evropski savet svečano proglasio Povelju u Nici u decembru 2000. – ipak tada pravno
neobavezujuća
• Ugovor iz Lisabona
EU dobija status subjekta međunarodnog prava
• Ukida se sistem stubova
• EZ postaje EU (Unija zamenjuje i nasleđuje Evropsku zajednicu)
• EURATOM posebna organizacija
• Prvi put u istoriji predviđen je u članu 50 Ugovora o EU postupak za istupanje jedne
zemlje članice iz Unije
Lisabonski ugovor: Evropski parlament
• EP dobio još više nadležnosti
– Procedura saodlučivanja, preimenovana u ‘redovnu zakonsku proceduru’,
primenjuje se u gotovo svim oblastima (čak i u zajedničkoj poljoprivrednoj
politici, ali i u policijskoj i pravosudnoj saradnji u krivičnim stvarima, azil,
imigracija, policijska saradnja)
– Proširena budžetska ovlašćenja – celokupni budžet usvajaju EP i Savet, ukinuta
podela na obavezne i neobavezne troškove
– EP odobrava kandidata za predsednika EK kojeg bira Evropski savet, vodeći
računa o rezultatima izbora za EP
• Broj poslanika 750 + predsednik EP
– Minimalno 6, maksimalno 96 poslanika po zemlji članici
– Evropski savet usvaja jednoglasno, na inicijativu EP i na osnovu njegove
saglasnosti, odluku kojom utvrđuje sastav EP
Lisabonski ugovor: Evropski savet
• Jačanje uloge Evropskog saveta u institucionalnom sistemu EU
– Utvrđuje političku orijentaciju i prioritete, ne vrši zakonodavnu funkciju
– Odlučuje o broju komesara
– Odlučuje o broju poslanika u EP
– Obrazuje Savete, pored Saveta za opšte poslove i Saveta za spoljne poslove
– Bira Visokog predstavnika za spoljne poslove i bezbednosnu politiku
• Uvodi se funkcija predsednika Evropskog saveta
– Imenuje se na period od 2,5 godine, sa mogućnošću jednog ponovnog imenovanja
• Lisabonski ugovor: Savet
Savet
– Predsedavanje se menja na šest meseci
– Savetom za spoljne poslove predsedava Visoki predstavnik za spoljne poslove i
bezbednosnu politiku
• Glasanje u Savetu od novembra 2014. (u potpunosti stupa na snagu 2017, do tada neka
zemlja članica može tražiti da se primenjuje staro pravilo)
– Kada Savet odlučuje na predlog Komisije, kvalifikovanu većinu čini 55% zemalja
članica Saveta, u kojima živi najmanje 65% populacije EU
• Manjina za blokadu mora imati najmanje 4 člana i predstavljati više od
35% populacije
– Kada Savet ne odlučuje na predlog Komisije ili Visokog predstavnika za spoljne
poslove i bezbednosnu politiku, kvalifikovanu većinu čini najmanje 72% zemalja
članica Saveta u kojima živi najmanje 65% populacije EU
• Lisabonski ugovor: Komisija
Evropska komisija
– Od 2014. broj komesara bi trebao da odgovara broju od 2/3 zemalja članica (po
ravnomernom sistemu rotacije između zemalja članica), osim ako Evropski savet
jednoglasno ne donese drugačiju odluku (ES to već učinio 2008.)
LISABON – Podela nadležnosti između EU i zemalja članica
• Ugovor o funkcionisanju EU, član 2
1. Isključiva nadležnost EU – ZČ mogu usvajati pravna akta samo ako su ovlašćene
od EU ili za sprovođenje akata EU
2. Podeljena nadležnost – i EU i ZČ mogu usvajati pravna akta. ZČ vrše svoje
nadležnosti u meri u kojoj EU nije preduzela mere na ostvarivanju nadležnosti.
Ako EU prestane da vrši svoje nadležnosti, ZČ ponovo preuzimaju
3. Koordinacija - ZČ će koordinirati svoje ekonomske politike i politike
zapošljavanja u okviru aranžmana koje EU obezbeđuje u skladu sa Ugovorom
4. EU utvrđuje i sprovodi ZSBP, uključujući postepeno uobličavanje zajedničke
odbrambene politike
5. U određenim oblastima EU ima nadležnost da podržava, koordinira ili dopunjuje
delovanje ZČ, čime ne sme da naruši nadležnosti zemalja članica
LISABON – Podela nadležnosti između EU i zemalja članica
• Ugovor o funkcionisanju EU, član 3
– Isključiva nadležnost EU u oblastima:
• carinske unije
• pravila konkurencije na unutrašnjem tržištu
• monetarne politike za ZČ čija valuta je evro
• očuvanja bioloških resursa u moru u okviru zajedničke politike ribarstva
• zajedničke trgovinske politike
– EU isključivo nadležna da zaključuje međunarodne ugovore kada je to potrebno
za vršenje njenih nadležnosti
• Ugovor o funkcionisanju EU, član 4
Podeljene nadležnosti u oblastima: Unutrašnje tržište, određeni aspekti socijalne politike
(definisani Ugovorom), ekonomska, socijalna i teritorijalna kohezija, poljoprivredna i
ribarstvo (osim očuvanja bioloških resursa u moru), zaštita životne sredine, zaštita
potrošača, transport, trans-evropske mreže (trans-European networks TEN), energetika,
oblast slobode, bezbednosti i pravde; zajednički bezbednosni aspekti u pitanjima javnog
zdravlja (definisani Ugovorom), istraživanje, tehnološki razvoj, razvojna sradnja i
humanitarna pomoć
• Koordinacija (Ugovor o funkcionisanju EU, član 5)
– Ekonomske politike – Savet usvaja široke smernice
• Posebne odredbe se primenjuju na zemlje čija valuta je evro
– Koordinacija politika zapošljavanja ZČ (EU definiše smernice)
– EU može preduzimati inicijative da obezbedi koordinaciju socijalnih politika ZČ
• Ugovor o funkcionisanju EU, član 6 - EU ima nadležnost da podržava, koordinira ili
dopunjuje delovanje ZČ. Oblasti ovakvog delovanja EU, na evropskom nivou, su:
– Zaštita i unapređenje ljudskog zdravlja
– Industrija
– Kultura
– Turizam
– Obrazovanje, profesionalno osposobljavanje, omladina i sport
– Civilna zaštita (sprečavanje i borba protiv katastrofa)
– Administrativna saradnja
Lisabon: Odredbe o demokratskim principima (Naslov II Ugovora o EU)
• Funkcionisanje Unije je zasnovano na predstavničkoj demokratiji
– Građani su predstavljeni u EP
– Države su predstavljene u Evropskom savetu
– Vlade su predstavljene u Savetu
– Političke partije, na evropskom nivou, doprinose formiranju evropske političke
svesti i izražavaju volju građana Unije
• Evropska građanska inicijativa
– Najmanje milion građana Unije, iz većeg broja zemalja članica, mogu pokrenuti
građansku inicijativu kojom pozivaju Evropsku komisiju da, u okviru svojih
nadležnosti, utvrdi predlog o nekom pitanju za koje građani smataju da ga je
neophodno regulisati pravnim aktom Unije u cilju pirmene Ugovora. (Član 11,
stav 4, Ugovora)
• Uloga nacionalnih parlamenata
– Predlozi zakonskih akata se dostavljaju i nacionalnim parlamentima, 8 nedelja pre
stavljanja na dnevni red Saveta
– Ako 1/3 nacionalnih parlamenata (ili ¼ u pitanjima koja se odnose na prostor
slobode, bezbednosti i pravde) smatra da nije poštovano načelo supsidijarnosti,
predlagač mora preispitati predlog
– U okviru redovne zakonske procedure, ako većina parlamenata smatra da nije
poštovano načelo supsidijarnosti, Komisija mora da preispita predlog; ako ostane
pri njemu, mišljenje parlamenata se mora dostaviti Savetu i EP
Lisabon: Fleksibilnost
• Detaljnija procedura za primenu fleksibilnosti (ojačane saradnje), članovi 326-334
Ugovora o FEU
– Ne može se primenjivati fleksibilnost u oblastima u isključivoj nadležnosti EU
– U oblasti ZSBP zahtev se podnosi Savetu
– U ostalim oblastima zahtev se podnosi Komisiji, odobrava Savet, na predlog
Komisije i posle saglasnosti EP
– U svim slučajevima odlučuje Savet
– Procedura za naknadno uključivanje zemalja (ispunjavanje uslova, prelazne mere)
– Troškovi bliže saradnje na teret zemalja učesnica, osim ako Savet jednoglasno ne
odluči drugačije
– Najmanje 9 zemalja članica (član 20 Ugovora o EU)
Lisabon: Postupak izmene Ugovora (član 48 Ugovora o EU)
• Redovna procedra za revizuju
– Vlada svake zemlje članice, EP i Komisija mogu podneti Savetu predlog za
izmenu Ugovora. Evropski savet prostom većinom usvaja odluku o sazivanju
Konvencije koja se sastoji iz predstavnika nacionalnih parlamenata, šefova država
ili vlada zemalja članica, EP i Komisije (ECB je konsultovana u monetarnoj
oblasti), koja razmatra predloge izmena i konsenzusom usvaja preporuku za
sazivanje Konferencije.
– Evropski savet može prostom većinom, posle saglasnosti EP, odlučiti da ne saziva
Konvenciju ako obim planiranih izmena to ne opravdava. U tom slučaju sam
Evropski savet utvrđuje mandat Konferencije predstavnika vlada zemalja članica.
– Izmene koje usvoji Konferencija moraju, kao i ranije, ratifikovati sve zemlje
članice.
• Pojednostavljena procedura za reviziju
– Vlada svake zemlje članice, EP i Komisija mogu podneti predlog Evropskom savetu za
reviziju Trećeg dela Ugovora o FEU (Politike i unutrašnje akcije Unije – unutrašnje
tržište, slobodan promet roba, poljoprivreda i ribarstvo, sloboda kretanja lica, usluga i
kapitala, prostor slobode, bezbednosti i pravde, saobraćaj, konkurencija, poreski sistem,
približavanje zakonodavstava, ekonomska i monetarna politika, zaposlenost, socijalna
politika, Evropski socijalni fond, obrazovanje, stručno osposobljavanje, omladina i sport,
kultura, javno zdravlje, zaštita potrošača, transevropske mreže, industrija, ekonomska,
socijalna i teritorijalna kohezija, naučna istraživanja, tehnološki razvoj i svemir, životna
sredina, energija, turizma, civilna zaštita)
– Evropski savet odlučuje jednoglasno, a odluka stupa na snagu posle njenog odobravanja u
svakoj zemlji članici, u skladu sa njihovim ustavnim odredbama
Pasarele:
Passerelle ili klauzula premošćavanja (stav 7 člana 48 Ugovora o EU)
– Kada je Ugovorom o FEU ili Naslovom V Ugovora o EU (ZSBP) predviđeno da
Savet jednoglasno donosi odluke u nekoj oblasti ili u određenom slučaju,
Evropski savet može usvojiti odluku kojom ovlašćuje Savet da odlučuje
kvalifikovanom većinom u toj oblasti ili u tom slučaju. Ovaj stav se ne primenjuje
na odluke koje su povezane sa vojnim pitanjima ili sa domenom odbrane.
– Kada Ugovor o FEU predviđa da Savet usvaja zakonska akta na osnovu posebne
zakonske procedure, Evropski savet može usvojiti odluku kojom odobrava da se
navedena akta usvajaju u skladu sa redovnom zakonskom procedurom
– Svaka inicijativa ove vrste koju pokrene Evropski savet dostavlja se nacionalnim
parlamentima. U slučaju protivljenja nekog nacionalnog parlamenta, u roku od 6
meseci, odluka nije usvojena
Lisabon: ZSBP
• Uvođenje funkcije Visokog predstavnika za spoljne poslove i bezbednosnu politiku čime
se objedinjavaju dve pređašnje pozicije: visokog predstavnika i komesara za spoljne
poslove
• Visoki predstavnik za spoljne poslove i bezbednosnu politiku je istovremeno i zamenik
predsednika EK i predsedavajući Saveta za spoljne poslove.
• Nadležnosti Visokog predstavnika za spoljne poslove i bezbednosnu politiku obuhvataju
– Izradu predloga za definisanje ZSBP
– Staranje o primeni odluka Evropskog saveta i Saveta
– Predstavljanje Unije prema trećim zemljama, u međunarodnim organizacijama i
na međunarodnim konferencijama u oblasti spoljne i bezbednosne politike (odnos
sa predsednikom Evropskog saveta)
– U vršenju zadataka oslanja se na Evropsku službu za spoljno delovanje (European
External Action Service – EEAS)
• Uprkos institucionalnoj vezi koju Visoki predstavnik stvara sa Komisijom, ZSBP i nakon
ukidanja stubova zadržava međuvladin karakter
– Evropski savet jednoglasno donosi opšte smernice u ovoj oblasti, a Savet
ministara spoljnih poslova jednoglasno formuliše odluke
– Može odlučivati kvalifikovanom većinom ukoliko se ni jedna zemlja članica ne
usprotivi; ako najavi protivljenje zbog vitalnih razloga nacionalne politike, neće
se glasati većinom
• Međudržavni karakter ZSBP ogleda se i u vrlo skromnim mogućnostima za uključivanje
Evropskog parlamenta
– Visoki predstavnik ga redovno informiše, stavovi EP se 'razmatraju sa dužnom
pažnjom'
• Sud pravde Evropske unije nije nadležan za oblast ZSBP (Član 275 Ugovora o FEU)
– Nadležan da spreči da ZSBP naruši podelu nadležnosti u Uniji
– Nadležan za kontrolu legalnosti odluka kojima je predviđeno usvajanje
restriktivnih mera prema fizičkim i pravnim licima koje je Savet usvojio na
osnovu Specifičnih odredbi o zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici
• U ZSBP spada i Zajednička bezbednosna i odbrambena politika (ZBOP)
– Još izraženiji međudržavni karakter, sve odluke jednoglasne
– ZBOP poštuje obaveze koje proizilaze iz Ugovora o Severnoatlantskom paktu
– Nova odredba: u slučaju da neka zemlja članica bude žrtva oržane agresije na
svojoj teritoriji, ostale zemlje članice moraju da joj pruže svu raspoloživu pomoć
(član 42, stav 7)
– Prošireni Petersberški zadaci
• Dopunjeni zajedničkim operacijama razoružavanja, vojnim savetima i
tehničkm podrškom
• Zadaci vojnih snaga u upravljanju krizama dopunjeni postkonfliktnom
stabilizacijom
– Evropska odbrambena agencija – koordinaciona uloga u razvoju odbrambenih
kapaciteta
– - Sprovođenje Petersberške misije Savet može poveriti grupi zemalja koje to žele i
koje raspolažu potrebnim kapacitetima
• Mehanizam fleksibilnosti:
– Mogućnost Stalne struktuirane saradnje (Član 46 Ugovora o EU, detaljnije
regulisano Protokolom o stalnoj struktuiranoj saradnji ) članica čiji vojni
kapaciteti ispunjavaju više standarde
Prostor slobode, bezbednosti i pravde (Naslov V Ugovora o FEU)
• U ovoj oblasti dolazi do niza važnih izmena od kojih većina ide u pravcu
komunitarizacije
– Proširenje upotrebe redovne zakonodavne procedure
• Omogućena je ojačana saradnja između grupe zemalja članica u policijskoj saradnji i u
kaznenopravnim pitanjima
• U okviru Saveta ustanovljen Stalni komitet za unutrašnju bezbednost (COSI), nadležan za
jačanje operativne saradnje nacionalnih organa zemalja članica
Lisabon predviđa uspostavljanje Evropskog tužilaštva za borbu protiv prestupa koji pogađaju
finansijske interese Unije
