Evropski Roman XVIII Veka

E V R O P S K I R O M A N XVIII V E K A

Predmetni profesor: Dr Vladimir Gvozden

Doc. Dr Gordana Pokrajac

Katedra za Komparativnu književnost sa teorijom književnosti

letnji semestar 2011/2012b e l e š k e s a p r e d a v a nj a

Šifra predmeta: KK020

Status predmeta : Obavezan predmet u IV semestru

Broj ESPB: 8

Cilj predmeta: Upoznavanje sa najznačajnijom tekovinom evropske književnosti XVIII veka – sa procvatom romana i njegovim žanrovskim razgranavanjima; upućivanje u izbor i način korišćenja sekundarne literature; osposobljavanje sa samostalnu analizu, tumačenje i vrednovanje romanesknog teksta.

Sadržaj predmeta:

Danijel Defo: Robinzon KrusoDžonatan Svift: Guliverova putovanjaFransoa Mari Aru Volter: KandidJohan Vofgang fon Gete: Patnje mladog VerteraŽan-Žak Ruso: Nova EloizaAntoan Fransoa Prevo: Manon LeskoLorens Stern: Tristram ŠendiŠoderlo de Laklo: Opasne vezeDeni Didro: Ramoov sinovac

Literatura:1

M. Beker, Roman XVIII stoljećaŽ. Ruse, Narcis romanopisac, poglavlje IXA. Ketl: Engleski roman, poglavlja o Defou, Fildingu i SternuS. Koljević, Hirovi romana, poglavlja o Defou, Fildingu i SternuS. Marić, Ogledi I, «DŽonatan Svift»Moderna teorija romana, prir. M. Solar, tekst R. S. Krejna (Crane) o Tomu DŽonsu; V. But, Retorika proze, poglavlje VIIIM. Vinaver-Ković, Narativni postupci u Didroovim romanima1 Spisak literature preuzet je sa sajta katedre.

Katedra za Komparativnu književnostsa teorijom književnosti

1

Ž. Ruse, Oblik i značenje, poglavlja o Novoj Eloizi i Opasnim vezamaZ. Konstantinović, Nemačka književnost 1, deo o VerteruF. Zengle, Kontinuitet i preobražaj, poglavlje o VerteruF. Štancl, Tipične forme romanaV. Žmegač, Povijesna poetika romana, «Epoha moralizma i psihologije»Ž. Pule, Metamorfoze kruga, poglavlja o XVIII veku i o RusouŽ. Starobinski, Žan-Žak Ruso: prozornost i prepreka

UVOD U ROMAN

ada govorimo o evropskom romanu XVIII veka govorimo pre svega o francuskom i engleskom romanu toga doba, jer su upravo utemeljivači nove vrste romana – građanskog romana Englezi, Danijel Defo i Džonatan Svift. Defo istražuje biografije ljudi u zatvoru pa tako njegov roman „Mol Flanders“ i nastaje iz upravo ovakvih istraživanja, prati uspone i padove junaka – stvara novi tip realizma: faktografsku prozu. No, roman će svoju teoriju dobiti tek u XX veku, pre svega sa studijom

Đerđa Lukača „Teorija romana“ iz 1916.godine za kojom će uslediti teorije Mihaila Bahtina i Milana Kundere koje su ključne za razumevanje romanesknog žanra. Teorija književnosti postaje romancentrična. Lukač smatra da je roman nastao iz epa, da se razvija više kao sudar individue i grupe, a kao prvi roman navodi Servantesovog „Don Kihota“, dok Dostojevskog smatra kanonizatorom romana. Roman postaje ostvaren tek u građanskom svetu i od samog početka ovaj žanr je pun ironije. Ove romane karakteriše i sveznajući pripovedač koji se kao junak romana izjednačava sa piscem, ali se ovaj pripovedač javlja kao konstrukcija, nema prirodnog stanja – ovom problematikom se bavi naratologija.2 Semjuel Ričardson će, kao rodonačelnik sentimentalizma, u svojim romanima „Pamela“ i „Klarisa“ izraziti revolucionarnu slobodu stila - kao tipološku pojavu nasuprot idealizmu on postavlja realizam. Napušta se ideja decoruma dok se originalnost romana ispoljava u netradicionalnom zapletu. Poezija romana može da se krije i u imenima, sve više postaje prisutna ideja ličnog imena. Roman menja svoj odnos i prema vremenu i prema prostoru. Popularnosti romana doprinosi i povećanje broja čitalaca i biblioteka, pre svega uloga ženske čitalačke publike. Kako se u društvu XVIII veka položaj žene znatno menja, ženama ostaje više vremena za čitanje. Roman se označavao kao novel, odnosno novina ili novost i kao žanr stoji nasuprot verskoj literaturi toga doba.

DANIJEL DEFO2 O problematici sveznajućeg pripovedača i naratologiji uopšte, pogledajte u skriti iz genologije, pitanja Pripovedna tehnika i Pripovedač i tačka gledišta.


2

Robinzon Kruso

“Prizovi me tada u nevolji svojoj:I ja ću te izbaviti, a ti ćeš me proslaviti.”Psalam 50:15

Doba kada se pojavio Danjel Defo (1660. – 1732.) već je bilo natopljeno uslovima za pojavu nove književne vrste - građanskog romana. Defo je verovatno bio jedan od najkarakterističnijih predstavnika svog vremena, ističući u svojim brojnim knjigama, izveštajima i didaktičkim napisima interese, ambicije i bojazni engleskog građanstva. Upravo se Defo I smatra ocem engleskog romana. Bio je svedok ponovne pojave kuge I velikog požara u Londonu 1666. Godine I samim tim njega I njegovo stvaralaštvo je značajno obeležio diskurs katastrofe. U svojim delima Defo naglašava individualizam I unutrašnju nezavisnost - pojedinac zamenjuje porodicu. Bio je angažovan, praktičan I samouk, putovao je od rane mladosti, znanje stiče putovanjima. Trebao je biti pravnik I duhovnik, ali on to odbija I takav stav prenosi I na svog protagonistu Robinzona.

Značajna dela:1. 1701. - poem True born Englishman2. 1719. - Robinson Crusoe3. 1720. – Moll Flanders

Dva kretanja fasciniraju Defoa:1. Uspon modernog industrijskog kapitalizma2. Protestantizam

Svoje remek-delo, roman Robinzon Kruso, napisao je prilično kasno, našavši se u novčanoj stisci. Robinzon spada u putopisnu književnost koja je još iz vremena engleske renesanse (16. vek) vrlo popularna u Engleskoj. Kada pristupamo Robinzonu dobro je imati na umu da je Defo bio tzv. dissenter i blizak puritancima. Za puritance je poslušnost dece prema roditeljima bila važan deo njihovih životnih i verskih načela, tako je i u Defoovom romanu. Treba, dakle, uočiti da je do događaja koji određuje Robinzonovu jedinstvenu pustolovinu došlo tek nekih pedesetak stranica od početka romana, za razliku od, recimo, Guliverovih putovanja gde se brodolom događa već na prvim stranicama. Očito se namera dvaju autora razlikovala: bitan je preduslov uspeha Robinzona da se čitatelj saoseća sa junakom, a to je svakako lakše postići ako smo s njime već dobro upoznati. Dok je Sviftu bilo u interesu da što pre smesti Gulivera na udaljeno ostrvo, gde bi počela njegova alegorijska priča, Defou je stalo da prikaže veličinu Robinzonovog greha u prkosu očevim upozorenjima.

Čitajući Robinzona Krusoa otkrivamo mnoge biografske elemente iz života samog pisca. I Robinzon, kao I Defo ostavlja oca i kuću, ali njegove avanture nisu donkihotovske avanture u koje se junak upušta iz plemenitih pobuda I zarad uzvišenih ciljeva, već trgovačke – on raskida sa sedenjem I stagnacijom. U delu takođe uočavamo I vanliterarne elemente. Defo je bio svedok ujedinjenja Škotske I Engleske pa samim tim pusto ostrvo


3

može predstavljati Engelsku pre ujedinjenja, kao I odjek svega onoga što se u Engleskoj tog doba dešavalo. Smatra se da je ovaj roman ustvari alegorijski prikaz života Danijela Defoa. Pišući Robinzona Defo umetnički oblikuje predložak. Naime, svoju priču bazira na istinitom događaju o brodolomu škotskog moreplovca Aleksandra Selkirka koji j ečetiri godine proveo na ostrvu Huan Fernandez, s tim što on svog junaka smešta u 17. Vek. Pribegava mistifikaciji zarad publike i tako izmišljenom događaju daje privid stavrnosti.

Robinzon Kruso je sin trgovca iz Jorka koji se priključuje misiji prikupljanja robova I doživljava brodolom. 01. 09. 1659. Dospeva na ostvo. On je običan, osetljiv čovek, nema duboke osećajnosti, nije opsednut heroizmom ali jeste zainteresovan za vlast. Prva reč koju uči Petka jeste gospodar, što smo već videli kod Šekspira u “Buri”, u odnosu Prospera I Kalibana.Već se na samom početku vidi da se radi o čoveku koji je poput nas, koji oseća slično ono što bi smo mi osećali da smo u njegovom položaju. Nije to junak iz romansi i herojskih tragedija koji netremice vrši junačka dela i oslobađa čitave gradove od opakih nemani. U prošlom semestru smo imali priliku da vidimo mitske grandiozne ličnosti engleske književnosti, pre svega kod Miltona, dok kod Defoa nema heroja epskih dimenzija, njegov Robinzon je praktični buržoaski akter. Uslovno rečeno, Robinzon Kruso je prvi buržoaski heroj u literaturi, puritanski praktični heroj / trgovac. To su one pojedinosti koje Defoovoj priči daju karakterističan dojam autentičnosti. Čitalac koji se saoseća sa Robinzonom poživljava zadovoljstvo junakovog povratka u život kada čita kako se on na ostrvu snašao i skućio. No Defo nije prikazao Robinzonov život kao niz uspeha, nego opisuje i njegovu teskobnu usamljenost i tegobe, kao što je napad groznice i zemljotres na ostrvu. Naročito ga je groznica navela na ozbiljne refleksije o vlastitom životu i božijem proviđenju.

Robinzon se I kao junak, ali I kao književno delo suprotstavlja Paskalovoj misli da “treba mirovati u svojoj sobi”. Robinzon je poštovalac rada I možemo ga tumačiti kroz Kolridžova tumačenja Hamletovog lika u kojima se Kolridž se zalaže da je rad svrha čovekove egzistencije. Robinzon je sklon merenju, ima želju da pokori I savlada prirodu. Svojim umom I veštinama izgrađuje svet – Ruso će za ovu knjigu reći da je “najuspelija rasprava o prirodnom vaspitanju čoveka” pa će u svom romanu “Emil” Robinzona navesti kao obaveznu literaturu prilikom vaspitanja dece. On na brodu nalazi pero, mastilo, ali I novac, slavi stvaralački rad kao uzdizanje čoveka što se najbolje očituje u njegovom postupku izgradnje kolibe. On se kultiviše I samim tim, na širem planu može predstavljati I uzdizanje civilizacije. Njega karakteriše jednostavnost: Rpbinzon prezentuje položaj čoveka kao ekonomske jedinke koja u društvu mora da se izbori za svoj napredak I samim tim dolazi u dodir I sukob sa drugim jedinkama. On takođe ima azvijeno osećanje svojine – sve posmatra kroz prizmu svojine. On je ekonomski subjekat, homo economicus. Robinzon jeste religiozan čovek – po njemu sve je delovanje božanskog proviđenja, ali ipak kasnije preovaldava razum. On racionalno shvata da može da dela I samim tim postaje homo faber. Racionalnim planom traži odgovore.

Kao puritanac on je sklon introspekciji te se pita da li je njegova sudbina zapravo određena božijom voljom, da li je to kazna za neposlušnost i obest te u raznim pojavama pokušava da otkrije božiji mig. No I pored tih čestih samooptužbi Robinzon ipak na kraju


4

uvek odlučuje ono što je u njegovom najboljem materijalnom interesu. To se očituje u čitavom Robinzonovom stavu koji je usmeren prema stvaranju uslova vlastite sigurnosti i maksimalnog mogućeg prosperiteta skladno sa uslovima u kojima živi. On doprinosi stavu da čovek svojim razumom može sebi da pomogne, pre svega ističući svoje materijalne I ekonomske interese.

Zato je, takođe, karakteristično da, premda se Robinzon nalazi na bujnom ostrvu, jedva da ima njegovih zapažanja o prirodi, dok je, u drugu ruku, opisana svaka pojedinost koja bi mu mogla biti od koristi. Tako Robinzon velikom upornošću stvara podnošljive okolnosti za život sve dok jedog dana na svoje zaprepašćenje ne ugleda na pešćanoj obali trag ljudskog stopala za koje misli da je đavolje.

Vredno je upozoriti na uverljivost prikaza ovog prelomnog trenutka u Robinzonovom boravku na ostrvu. U prvom trenutku, pod šokom svog otkrića, Robinzon ne razaznaje pojedinosti otiska stopala – to je veran opis iskustva kod šoka – nego tek kada se vraća na mesto traga, on otkriva detalje: prste, palac i sve druge delove ljudske noge. Nakon toga, inače dobro poznata sredina za Robinzona poprima gotovo fantazmagorične, preteće oblike, gde svaki grm može skrivati kobnu opasnost. Taj otisak je izazvao potres u Robinzonovom načinu života i njegovoj veru i to izaziva krizu njegove celokupne verske orjentacije. Tek nakon velikih dilema i muka on opet nalazi utehu i ohrabrenje u veri. No ipak razboritost mu ostaje vrhovni kriterijum i voditelj, te se on sada kreće uz mnogo veći oprez i zamišlja kako bi se preselio na skriveniji deo ostrva, gde bi verovatno bio udaljeniji od mogućih divljih plemena. Posle daljih šokova kada nailazi na ostatke ljudožderske gozbe pa i na samu gozbu u toku i evropski brod koji je doživeo brodolom i nailazak na mrtvo telo mladića sa tog broda Robinzon posle više od 20 godina dobija prijatelja u osobi mladog urođenika Petka. Nakon još nekoliko godina obojica bivaju spašeni od strane evropskih pomoraca, te se on 19. 12. 1686. vraća u Englesku nakon što je saznao da je njegova plantaža u Brazilu u najboljem redu.

Kao što smo već spomenuli, Robinzon Kruso nije jedinstveno delo te vrste u evropskoj književnosti. Već od šesnestog veka zapadnoevroposka književnost obiluje putopisima, delima sa temama o otkrićima i plovidbi u daleke prekomorske krajeve. Ukratko, ta se književnost javlja istovremeno s pojačanom plovidbom u prekomorske zemlje. No ipak Robinzon Kruso nije samo jedna karika u tom nizu, jer ovaj roman predstavlja uvod u novog čoveka, s kojim se čitalačka javnost od prvog časa mogla s lakoćom poistovetiti.

Pored opštih ljudskih kvaliteta Robinzon ima i drugih osobina koje ga odvajaju od fiktivnih junaka ranje književnosti te ga čine reprezentativnim za sovje doba. A to što je reprezentativno za Defoovom vreme svakako je Robinzonov praktični empirizam (i pored čestih pokušaja da otkrije mig božije volje za vlastito delovanje) i vera u razum kao vodiča u svakodnevnom životu. Robinzon je takoreći ilustracija Lokove empirijske filozofije, koja je bila najviše teorijsko obrazloženje engleske građanske revolucije. Robinzon i ostali Defoovi junaci izraziti su predstavnici tih životnih nazora, tako da su kritičari s pravom nazvali Defoovog junaka homo ecnomicus. A to se očituje i kod siromašnog Robinzona na pustom ostrvu, koji premda udaljen od svake ciilizacije, vodi neku vrstu pedantnog knjigovodstva opisujući svoje imanje. I premda on u čuvenom


5

monologu ismeva moć novca i zlata s olupine njegovog broda, njegov način rezoniranja je dosledna neprekidna računica i kalkulacija.

Tome su podređeni i ljudski odnosi te Robinzonov stav prema Petku nije odnos dvaju prijatelja, nego odnos gospodara prema slugi ili najamnom radniku. Utoliko je šupalj, ako ne i licemeran Robinzonov pokušaj da Petka učini hrišćaninom kada o nekoj hrišćanskoj ravnopravnosti nije bilo ni govora.

LIK PETKA

Petko je prvi nebelački lik u engleskom romanu, njegov lik ima uticaj na dalju književnost, pre svega u delu Mišela Turnijea “Petko ili limbovi Pacifika” I Kucijevog romana “Fo”. Robinzon odgaja Petka - on je saradnik u ekonomskim podvizima ali ga Robinzon takođe podučava I biblijskim temama. Ono što je ključno za Petka jeste da on razbija dogme u Robinzonu postavljajući pitanje o tome zašto Bog trpi đavola? On takođe anticipira Volterovog pridonog čoveka.

PRIPOVEDNI POSTUPCI

- Pravolinijska kompozicija – akcenat je više na samoj dinamici radnje, bego što hje ta sama ranja umetnički uobličena

- Nema duboke psihološke analize likova.- Objektivno pripovedanje.- Funkcionalna deskripcija.- Svedeni dijalozi lišeni individualnosti- Koristi neposredni stil I govor srednje klase, načeo teme otuđenja I izolacije.- Narativni realizam – vrlo temeljan, razložan opis vanjskih pojedinosti u kojem se

nalazi njegov protagonista.- Robinzon pripada pripovedačkoj tradiciji gde junak na kraju pobeđuje I

trijumfuje.- Henri Filding – istorija ljudske ličnosti I haos životnih slučajnosti, život sastavljen

kao mozaik iz najraznovrsnijih događaja.- Motiv putovanja – simbolizuje dinamiku kapitalizma ali I unutrašnju dinamiku

samog Robinzona.

Defo je napisao I dva nastavka Robinzona Krusoa:1. Dalje avanture Robinzona Krusoa2. Ozbiljna razmišljanja Robinzona Krusoa

IDEOLOŠKI PROJEKTI KOD DEFOA

1. preduzetnička ideologija : epoha prvobitne akumulacije, rani kapitalizam, smena vrednosne socijalne hijerarhije; nova raspodela ekonomske moći, socijalna mobilnost koja dovodi do težnje za stalnim kretanjem, nemirom koji goni i Robinzona i Mol.


6

2. problem religije : protestantski individualni pristup Bogu, bibliolatrija, problem teodiceje

3. pitanje kolonijalizma/ imperijalizma : ovaj aspekt naročito problematizovao Said i postkolonijalna kritika. Kolonijalizam kao kontekst koji je omogućio nastanak romana u XVIII veku. Deo konteksta u koji spada i ideologija ranog kapitalizma i protestantizma. Kolonijalizam je obećanje svakome, ko god da je, da će se, izlazeći u svet, opet roditi, dobiti još jednu šansu. Dinamizam psihologije „anyone can do it“.

4. Robinzon Kruso kao mit modernog individualizma : Robinzon je, kao i Frankenštajn, Drakula, Don Žuan, Faust, Hamlet, Don Kihot, suma određenih vrednosti koje savremenom čoveku govore o njemu samom. To je ikona masovne kulture koja se ovojila od vlastitog izvora i postala perceptibilna nezavisno od teksta. Praznine u oblikovanju Robinzonovog lika, zapravo otvaraju mogućnost da se književni lik dopuni u mit.

5. tema putovanja u potrazi sa samospoznajom, izlazak u svet da bi se proširili horizonti, taj drugi svet saznao i pokorio: Kako na tog modernog čoveka deluje širina i šarenilo sveta? Umesto da se oseti beznačajnim, on dobija sve jaču i jaču predstavu svoje kulturne individue (Evrope / Britanije) koja se radikalno razlikuje od drugih kultura (Španija / Francuska). Robinzon kao figuracija otimanja za prevlast.

6. monarhistička ideja o bogoizabranom kralju vs. indivdualista i preduzetnik : Civilizacija je plod grupnog delanja ljudi, kolektivizam je aksiom ove situacije. Ali, paradoksalno, dobija se priča o individui koja kreira (parodira) civilizaciju. Tek kada se drugi pojave na sceni Robinzonovog pustog ostrva, konstituišu se odnosi slični društvenim odnosima u XVIII v. U tom smislu, Robinzon je odraz društva u kome živimo i mi danas.

7. problem tvorca i stvorenja : opis Petka koji Defo daje jeste opis gotovo savršenog stvorenja, dok je opis sopstvenog odraza koji Robinzon daje opis groteskne pojave koja je sintetisala ljudsko, životinjsko i božansko. Štaviše, Robinzon govori o tome da ga razgovori sa Petkom čine boljim hrišćaninom. Robinzon je zapravo taj koji se javlja kao kanibal, kolonijalizator koji usisava sve oko sebe.

DŽONATAN SVIFT Guliverova putovanja

Kada posmatramo delo Džonatana Svifta, jasno se očituje paralela između njega I drugih pisaca svetske književnosti, koja je uspostavlja na planu: Rable – Servantes – Svift – Gogolj. On, kao I Erazmo, pripada retoričkoj tradiciji.

Mnogo je puta kroz istoriju književnosti pokušavana racionalizacija Sviftovog dela koje je nailazilo na oštre kritike, pre svega od strane dva velika engleska romanopisca, Valtera Skota I Vilijama Tekerija. Skot je smatrao da Sviftov talenat izlaže ono najgore iz ljudske prirode dok Tekeri najviše osuđuje IV knjigu ističući da je užasna, sramotna I nečasna I


7

da je kao takva usmerena protiv čovečanstva. Urednici u 19. Veku brišu delove romana, pre svega skatološke scene I prilagođavaju ga deci.

Džonatan Svift (1667 – 1745) bio je sveštenik I književnik, pohađao je Triniti koledž I radio kao sekretar Vilijama Templa I kanonik crkve Sv. Patrika.

Pisao je pamflete I priče među kojima se izdvajaju “Priče o buretu” iz 1704. Ovo je satira na račun crkve koja govori o tri brata, Piteru, Marvinu I Džeku odnosno rimokatoliku, protestantu I disdentu; “Bitka knjiga”; “Umerena ponuda”; “Dnevnik Steli” u kojem opisuje svoju ljubav prema Esteli Džonson.

1711. najavljuje pisanje “Guliverovih putovanja” dok prvo izdanje izlazi u Lonodnu, 1726. Godine. Na prvim izdanjima romana se ne nalazi autorovo ime, a već nakon 10 godina izdavači počinju da izbacuju određene delove romana.

“Guliverova putovanja” su satirični roman iz čeitiri dela, pripovedač je Lemjuel Guliver, radnja se odvija u Engleskoj I imaginarnim zemljama, a vreme je prošlo.

Predtekst:

1. izdavačeva napomena, namenjena čitaocu: rukopis Lemjuela Gulivera prosleđen Ričardu Simpsonu, koji ga je priredio za štampu i predupređuje kritike koje bi se mogle uputiti tekstu: Jeste ovo delo napisano prostim stilom i to nije baš pravi putopis, ali je njegov autor bio toliko poznat po svojoj istinoljubivosti da... → daje realnu težinu fantastičnom spisu. Dakle, ovaj satirični roman, ne spada u fantastiku, utoliko što sve vreme uspostavlja analogije između fiktivnih prostora i realne Evrope / Engleske.

2. pismo autora, njegova reakcija na knjigu samu, i njen život nakon izlaska u javnost : Guliver se gnuša izgledom koji je rukopis zadobio, kao i reakcijom publike na roman. Dao je da se putopis objavi zato što je smatrao da će to pomoći iskvarenom čovečanstvu da se popravi, što se nije dogodilo. Žali se kako svakodnevno dobija pisma, pamflete i nastavke priče u kojima se čovečanstvo opet potvrđuje kao iskvareno. Pismo predstavlja reč ogorčenog autora koji je definitivno izgubio nadu u „Jahue“, i koji se buni protiv prigovora da je putopis neistinit. Dovodi do potpune identifikacije Engleza i „Jahua“, čime se postavlja pitanje konačnog stava i prirode poruke koju knjiga šalje.

Svift ne koristi putopisne obrasce kao prvostepeno narativno sredtsvo. Funkcija putopisa nije literarna već saznajna.

Izlaže satiri Kraljevsko naučno društvo.

Svift ne prihvata da je čovek animal rationale već rationis capax – ne racionalna životinja već je samo sposoban da bude racionalan.

Po Paskalu, čovekova priroda se ceni u dva smisla:1. Prema svrsi


8

2. Prema množini

La Brijer će reči da razman čovek mrzi čovečanstvo.

STOICIZAM

Stoicizam, filozofsko učenje koje deluje od 4.-2. veka.p.n.e. Osnivač ovoga pravca je Zenon iz Kitiona a ostali predstavnici su: Hrizip, Seneka, Epiktet i car Marko Aurelije. Potiče od reči stoa što znači tren. Glavna ideja stoika je da je priroda harmonična a da čovek treba tu harmoniju da prekopira u sebe – pomoću uma čovek mora savladati svoje afekte. Ideal je snaga duha I volje pomoću koje se čovek uzdiže iznad okruženja a sloboda je u ličnoj volji te tako stoicima nije potreban Bog. Svift tvrdi da mi suzbijamo osećanja zato što ne možemo da ih realizujemo.

O GULIVERU: Lemjuel Guliver je treći od pet sinova jednog zemljoposednika u Notingemčiru Školovao se na Emanuel Koledžu. Četiri godine se školuje za hirurga a istovremeno uči matematiku I navigaciju. Bio je prisiljen da uči za hirurga te se obučava dve godine I sedam meseci u Lejdenu. Oženio se drugom ćerkom Edmunda Bartona, Meri Barton.

Guliver je tipičan everyman – on je prosto kao svako, prosečan. Već smo videli u Kralju Liru položaj čoveka. U engleskom društvu I književnosti. Guliverov položaj je isti kao I položaj Šekspirovih likova. Čovek se nalazi izmeđdu anđela I životinja. Aleksander Poup će reći “čovek je kruna, šala I zagonetka sveta”.

Guliveru je u sve četiri knjige potrebno odelo. Loše skrojeno odelo će biti napad na nauku ali I parodija na Njutna I na Boga, jer krojač Guliveru posle 6 dana donosi odelo. U tri putovanja drugi mu šiju odelo, dok u četvrtom on sam sebi šije.

I KNJIGA – LILIPUT

Prva dva dela odaju dosta transparentnu kompozicijsku zamisao (Liliput i Brobdingnag, mali i veliki ljudi i inverzija značenja). Za prvu knjigu su važna poređenja. Kad je velik, Guliver sve lako shvata.

- ekspozicija: iznosi činjenice vezane za svoje rođenje, profesiju, nautička interesovanja. Bura, dolazak u Liliput.

- Guliver ubrzo postaje državni problem, upada u institucionalnu mašinu (npr. pretres Gulivera sa izvođenjem zapisnika, komički efekti koji se zasnivaju na oneobičavanju i perspektivizaciji iz ugla „malog“. Sve to mu se predočava u juridičkom kontekstu. Daju mu ime, „Brdo-čovek“. Prolazi kroz pravu inicijaciju da bi bio primljen kao gost. Na ovim tematskim čvorištima (institucije, pravni sistem, nauka, umetnost, obrazovanje, filozofija, uređenje) problematizuje se pitanje odnosa država / pojedinac, i kao kroz filtere, kroz njih se propušta progovor o Guliverovoj rodnoj zemlji.


9

- Liliput je isprva samo smešna, sitna zemlja. Avanture su date kroz infantilnu komiku i opsceno (npr. Guliver izigrava kolosa, mere i ispituju njegov šešir, Guliver urinom gasi požar u caričinoj palati). Metaforizacija odnosa malo/ veliko: Oni imaju ograničene vidike, ne priznaju postojanje nekakvih velikih ljudi...tako se njihova fizička malenost produbljuje u mentalno ograničeno (npr. zavada između Liliputa i Blefuska oko procedure razbijanja jajeta) , čak je i njihovo vreme redukovano, njihovi filozofi upućuju na redukcionistički pogled na svet. Međutim, kroz aluzije na Evropu i Englesku, ova ograničenost se pretvara u ogledalo Guliverovog sveta (sistemom analogija, npr. smešni dvorski običaji liliputanskih državnika i funkcionera). Guliver pada u nemilost nakon gašenja požara, što njegovi neprijatelji koriste (iako je on učinio veliku uslugu carevini u ratu sa Blefuscima). Saznaje ponešto o njihovom sistemu pravosuđa (npr. kažnjavanje zločinaca , ali i nagrađivanje zaslužnih građana), i o tome se izražava pohvalno. Takođe i na temu obrazovnog sistema (ova vizija se ponavlja nekoliko puta kroz roman da bi svoj vrhunac dostigla u zemlji Huinhima): kastinski uređni zavodi, odvajanje roditelja od dece (da se ova ne bi razmazila), odvajanje polova, deca se uče vrlinama (platonistički model).

Visoke potpetice – TorijevciNiske potpetice – Vigovci

Vladar – satira na račun moćiMinistar finansija Flimnap – ljubomoran zbog žene, simbolizuje slabost ljudskog karakteraRelddresal – glavni sekretar Tajnog saveta koji paradoksalno otkriva Guliveru poverljive informacije

II KNJIGA – BROBDINGNAG

Metaforizacija velikog kao bestijalnog, prenaglašenog, onog oblika u kome sve mane postaju vidljive. Guliverovo viđenje sveta se menja, on počinje da shvata društvo drugačije – ono što je sa divljenjem gledao u svojoj domovini, počinje da se podriva.


10

Jedna od osnovnih ideoloških poruka romana jeste poruka o širenju vidika i slododnom mišljenju.

Kritika nauke koja se slepo drži svojih zaključaka i zatvorena je u sopstvenim zakonitostima (npr. za Brobdingnažane, Guliver je mali i stoga, nemoguć, isto kao što je i za Liliputance bio veliki i nemoguć).

Guliver pripoveda kralju Brobdingnažana o svojoj domovini: obrazlaže sistem uprave, pravosuđa, mentalitet, običaje i poroke. Reportaža nam je preneta u nekoj vrsti rezimea. Kraljeva reakcija: Sve je to niz zavera, ubistava, krvoprolića. Većina vaših urođenika je najpoganija gamad kojoj je Priroda ikad dozvolila da gamiže po zemlji. Pruža inverznu sliku Guliverovog panegirika. Guliver pritom dodaje kako je čitava priča koju je ispričao bila još i ulepšana verzija stanja u Engleskoj. Time se stvara sledeća značenjska skala:

Principi brobdingnaškog naroda: ono što Guliver naziva „političkom ograničenošću“ (odbijaju da iskoriste njegova znanja i proizvedu barut), zapravo postaje utopijski element u diskursu. Sve je svedeno na najjednostavniju moguću meru: učenost je svedena samo na ono nužno, nema apstrakcije i kontemplacije, zakona ima onoliko koliko slova azbuke, stil govorenja, štamparstvo, itd. Iako su Brobdingnažani džinovi, njihova kultura je svedena na minimalno.

Sviftov odnos prema telu: gađanje prema animalnom u čoveku, manihejska koncepcija tela i duha. U Brobdingnagu Guliver dolazi do spoznaje da ništa nije apsolutno malo ili veliko, već ga takvim čini poređenje. Posle odlaska (oteo ga je orao, a zatim dospeva na brod) ostaju mu utisnuti tragovi te kulture (glasan govor, percepcija ljudi).

III KNJIGA

Kontrast u metodi – stanovnici su ljudi, pomalo groteskni. Ova knjiga je poslednja napisana. Glavna meta satire je naučni duh – Kraljevsko naučno društvo i odnos Irske i Engleske kao u Laputi odnos tla i ostrva.

LAPUTA – Laputanci su najviše alegorijske figure u romanu, posvećeni su sopstvenim mislima i gledanju zvezda. Bave se muzikom i matematikom. Njihova upotreba znanja je paradoksalna, vera u zamisao da ako poznaju principe makrokosmosa, mogu da upravljaju državom. Implicitni napadi na Sviftove savremenike, filozofe koji su se mešali u politiku. „Lebdeće ostrvo“ kao apstrahovanost dubokomislećih ljudi od sveta, ostrvo koje lebdi, kao maglovita misao, bez pravca. Odnos teorije i prakse: krojači koji šestarom mere dimenzije, i naprave pogrešno odelo. Princip: najbolja uputstva za praktično delanje ima onaj koji poznaje najopštije principe svega postojećeg. Ignorisanje nasleđene mudrosti – Laputanci su opterećeni sopstvenim sistemom znanja. Prizma nauke uslovljava čak i hranu. Stalno proizvode obećanje „biće“.

LAGAD - primenjeni principi sa Lapute. Slika iskrivljene marljivosti koja ne daje nikakve rezultate. Lagadska akademija (u Engleskoj Sviftovog doba „Britanska


11

akademija za unapređivanje prirodnih nauka i umetnosti“). Praktični odsek: niz projekata u kojima se procesi vraćaju unazad (npr. iz izmeta hrana), poništavanje rezultata tehnološkog procesa, takmičenje u bizarnostima između fikcionalnog i realnog sveta (npr. pokušaj sprečavanja rasta vune kod ovaca). Spekulativne nauke: unapređivanje nauke mehaničkim sredstvima (npr. mašina za pisanje knjiga→ arhitektonska metafora teksta kao konstrukcije, zgrade, mašine + slika mehanizma koji proizvodi različite žanrove, svaki žanr ima svoj mehanizam koji ga konstituiše.

GLUBDRUBDRIB - ostrvo volšebnih čarobnjaka koji se bave nekromantijom, Guliverov katabasis. Kroz ovaj danse macabre problematizovano je pitanje šta je istorija i šta pokreće istorijske događaje. Pred Guliverom prolaze osvajači, revolucionari, filozofi, kraljevi, vladari. Guliver prvo priziva duhove vojskovođa: Aleksandra, Hanibala, Bruta i Pompeja pa tek onda učene ljude, Aristotela i Homera. Prvo se ispostavlja da oni nisu ni tako veličanstveni, ni savršeni kako ih istoriografija prikazuje. Međutim, u poređenju čak i sa stvarnošću tih ljudi, Guliverovi savremenici se ukazuju kao mnogo gori. Raskrinkava se sistem motivacije istorijskih događaja: šta pokreće istorijske procese, pojedinac ili narodne mase, slučajnost ili plan harizmatičnih vođa?

LUGNAG – Na ovom ostrvu žive Struldbrugzi, besmtrnici. Postaju besmrtni kad su jako stari, ali samo pojedini. Njihova egzistencija je očajnička i ne dovodi do usavršavanja čoveka već se čovek predaje porocima. Ljudsko je uvek isto bez obzira na godine.

Treće putovanje se može posmatrati kao Guliverov put od naučnika → istorije → besmrtnosti.


12

IV KNJIGA – ZEMLJA HUINHMA

Četvrta knjiga je često tumačena kao antiprosvetiteljska i mizantropska, prikazuje degradaciju čoveka. Casrtvo satire prepušta carstvu tragedije. Objekti satiričnog napada postaju Guliver i sam čitalac.

Huinhmi – konji, razumna bića; odlikuje ih jednostavnost, svođenje na najnužnije; nema negativne istine ili laži; sveden odnos prema egzistenciji projektuje se na jezik (nemaju reč za laž i sl.); Sfera etike: ne poznaju zlo ni sve što iz njega proističe (ne postoje reči vezane za zlo), Guliver ne može da im objasni tu odliku svoje kulture. Isključivi su i samim tim predstavljaju tip protototalitarnog društva. Oni nemaju strasti, apsolutno su ubeđeni u svoje znanje i karakteriše ih razum i uzdržanost.

Jahui stoje nasuprot Huinhmima. Njih možemo tumačiti kao neku vrstu regresivnog mita o Adamu i Evi. Jahui afirmišu primitivizam, prvobitnost, vreme pre stupanja ljudi u interakciju – čovek toliko udaljen od prirode da je samim tim pervertirao svoju prirodu.

Guliver – srednje biće između Jahua i Huinhma, H. ga vide kao vrstu mutanta: pripada vrsti J. ali je raznorodan (razumniji, jedini pokriven odećom); H. se plaše da bi njihova ravnoteža mogla biti narušena, odnosno da J. mogu da postanu opasni pod uticajem Gulivera; Guliver oseća duhovno srodstvo, simpatiju prema Huinhmima, ali zbog genetske pripadnosti ne može da zauzme mesto u idealnom svetu. Guliver se vraća svojoj porodici, ne uspeva ponovo da uspostavi komunikaciju, beži u štalu.

Završetak romana – razotkriva izopačenost sveta i nudi recept; zamračuje sliku čovečanstva → čak i kad se greške uoče i da predlog rešenja, to nije dovoljno da se čovek promeni; Knjiga Propovednikova: taština, oholost izopačenosti, osećaj vlastite superiornosti; čovek sebe ne vidi u pravom svetlu.


13

IDEJA UTOPIJE U ROMANU

Ideja utopije seže do Platona i njegove „Države“ a u potpunosti se razvija sa Tomasom Morom. U GP se o deci ne brinu roditelji, nego država. Postavlja se problematika slobode što vodi ka antiutopiji koju će kasnije razgraditi Orvel, Haksli i Zamjatov. Guliver je na početku dominantan a na kraju ima težnju ka animalnom, konjskom – pesimizam. Ipak, on nije ni bog ni životinja – on ostaje čovek u nelagodnom položaju. Slika Gulivera je arhetipska slika otuđenja koju ćemo videti u Sartrovoj „Mučnini“ i Kamijevom „Strancu“. Kako Huinhmi nemaju lična imena, cena Guliverove integracije sa njima je gubitak čovečanstva. Svako biće ima svoje granice, pa tako i Guliver – njemu nedostaje samorazumevanje.

MENIPSKA SATIRA – Po Menipu iz 3.vpne. iz Gadare. Menip je bio rob koji je otkupio slobodu i obogatio se zelenaštvom, zvali su ga Podzemni pas. On napada temelje svog doba, ismeva samozvane filozofe i kvaziučenjake. Menipska satira sadrži elemente fantastike, mnoštvo digresija i aluzija i karakteriše je kombinacija proze i stiha. Pored obeležja menipske satire, za GP možemo reći da je i situaciona satira – za tumačenje ovog romana izuzetno je važno razumeti kontekst društva i doba u kojem je nastao.

FRANSOA MARI ARU VOLTER Kandid

PROSVETITELJSTVO

Duhovni pokret, nastao pri kraju 17. veka, čije se delovanje oseća i u 19. veku. Osnovna odlika ovog pokreta je vera u razum, a njen glavni nosilac je građanstvo. Osnovne težnje prosvećenosti su težnja za naučnim posmatranjem pojava (te tada i nastaju mnoge nauke: politička ekonomija, statistika, sociologija, empirijska psihologija) i spremnost za aktivne reforme. Prvi znaci prosvetiteljstva vidljivi su još u doba reformacije i renesanse – prvo u Holandiji (Spinoza), potom u Engleskoj (empirijska filozofija: Hobs, Lok i Hjum & Njutnova fizika). Francusko prosvetiteljstvo, koje se javlja pod uticajem Engleza, mnogo je polemičnije i radikalnije. Volter i enciklopedisti (Didro, Ruso, Monteskje, Helvecijus, Kondijak...) nastavljaju prosvetiteljske podsticaje u pravcu skeptičkih, ateističkih i materijalističkih zaključaka. U shvatanju istorije prosvetiteljstvo naginje verovanju u progres čovečanstva. Književnost prosvetiteljstva je prevashodno vaspitna, moralistička, kritička, satirična ili je služila uveseljavanju uma i duha. Negovala se basna (Lafonten), satira (Svift, Volter), roman obrazovanja (K. F. Moric) i komični roman (Filding). Klasicistička tragedija je postepeno zamenjena građanskom dramom i delima sentimentalizma (Didro).


14

Osnovna određenja prosvetiteljstva:

1. pobuna protiv autoriteta – crkve, kralja, plemstva i uvreženih istina. Ne mali broj francuskih filozofa prosvetiteljstva posetio je Englesku koja je na mnogo načina bila slobodoumnija od njihove domovine. U Engleskoj su ih zadivile prirodne nauke, posebno Njutn i njegova fizika. Ali nadahnjivali su ih i engleski filozofi, posebno Lok i njegova filozofija politike. Kad su se vratili u Francusku krenuli su u bitku protiv starih autoriteta zauzevši skeptičan stav prema nasleđenim istinama. Za ovo je inspirativna bila Dekartova tradicija.

2. racionalizam – nepokolebljiva vera u ljudski razum. Filozofi prosvetiteljstva svoj zadatak vide u tome da postave temelj morala, religije i etike koji bi bio u skladu sa nepromenjivim razumom ljudi.

3. prosvetiteljska ideja – «prosvetiti» široke slojeve naroda. Zato se velika pažnja posvećuje vaspitanju i obrazovanju. Spomenik ideji prosvetiteljstva je Enciklopedija (enkyklios paideia – zaokruženo obrazovanje), čijih je 28 tomova izašlo u razmaku od 20 godina, u drugoj polovini 18. veka. Ovde su svoje priloge dali svi veliki prosvetiteljski filozofi.

4. kulturni optimizam – vera u napredak čovečanstva koji bi se temeljio na razumu i znanju.

5. povratak prirodi – ukazivanje na to da su «primitivni narodi» često zdraviji i srećniji od Evropljana jer nisu «civilizovani». Ruso: «Moramo se vratiti prirodi.» Čovek je dobar «po prirodi». Ishodište zla je u društvu.

6. humanizovano hrišćanstvo – «prirodna» religija → potrebno je religiju dovesti u sklad sa «prirodnim» razumom ljudi. Po prosvetiteljima, hrišćanstvo mora da se očisti od nerazumnih dogmi i verskih stavova koji su tokom istorije crkve dodati Isusovom jednostavnom učenju. Mnogi prosvetitelji su pristalice deizma – shvatanja po kome je Bog stvorio svet pre mnogo vremena, ali se kasnije više nije otkrio svetu. Bog se otkriva ljudima samo kroz prirodu i njene zakone, a ne na «natprirodan» način.

7. ljudska prava – aktivna borba za «prirodna prava» građana. Pre svega je reč o borbi protiv cenzure, a time i za slobodu štampe. Pojedincu je trebalo obezbediti pravo da iskaže sopstvene misli – i o religiji, i o moralu i o politici. Prosvetitelji se bore i protiv trgovine crnačkim robljem i za humanije postupanje sa kažnjenicima. Oni donose «Proglas o pravima čoveka i građana» kojim utvrđuju određena prava koja svi ljudi imaju samim tim što su rođeni kao ljudi. To je ono što su oni podrazumevali pod «prirodnim» pravom.)

Po Volteru se često i cela epoha Prosvećenosti u Francuskoj nazivala i epohom volterijanstva. Više nego za neko književno delo ili za književnu vrstu Volterovo je ime vezano za jedan oblik mišljenja i delovanja, za »volterijanizam« – mešavinu kritičke lucidnosti i ironije, demistifikatorstva i duhovitosti, zajedljivosti i pomanjkanja respekta prema lažnim autoritetima, pojavama, »svetinjama« koje taj respekt ne zaslužuju – za angažovani karakter njegove književne i javne delatnosti. Taj volterijanizam dao je francuskom prosvetiteljstvu njegovu posebnu, borbenu notu.


15

Volterov aktivizam:1. Jednakost pred zakonom2. Ustavnost

Prvi patentira ideju istorije malih ljudi.

Samokritičan – kaže sa sebe da „ja ličim na male potoke, bistar sam ali nisam dubok“.

Zagovara ideju da su najkorisnije knjige one koje napišu čitaoci. Za njegovo razumevanje ključna knjiga FILOZOFSKA PISMA:

„Kad Bog ne bi postojao trebalo bi ga izmisliti“

Deizam će u Kandidu najbiše ispoljiti u: Eldoradu (glava 18) Odgovoru derviša (glava 30)

KANDID ILI OPTIMIZAM, 1759.

U prvom izdanju, koje se pojavilo 1759. godine, ovo delo je predstavljeno francuskim čitaocima kao prevod s nemačkog od g. doktora Ralfa, sa dodacima koji su nađeni u doktorovom džepu kad je umro u Minhenu leta gospodnjeg 1759, dakle kao francuski prevod jednog nemačkog dela, a ne kao delo francuskog pisca. Ali u to nisu verovali ni čitaoci ni cenzori Luja XV. I svojim sadržajem i svojim stilom Kandid je otkrivao svoje francusko, prosvetiteljsko poreklo, a znalo se zašto pisac mora da krije svoje ime.3 Režim Luja XV nije obećavao ništa dobro slobodnim misliocima.

Izvori / uticaji:

1. književni – francuska književnost: Rable, Sirano de Beržerak; španska književnost – pre svega Servantes i Grasian; engleski uticaji, počevši od Ben Džonsona i Šekspira do Svifta, koga je Volter osobito cenio, pa i podražavao, kao što se donekle vidi i u Kandidu.

2. nauka i filozofija. Njegov prvi i najviši ideal u nauci bio je Njutn, a u filozofiji, posle velikog uticaja koji je na njega izvršio francuski skeptik Pjer Bejl, došli su još snažniji uticaji utemeljivača modernog empirizma Džona Loka (Lok: Iskustvo je jedini izvor saznanja) i engleskih deista, naročito Kolinza, Tolanda i Vulstona.

Naslov / etimologija: kandide, kandidus – iskren, otvoren, čist, naivan.

Volter bio osobito jak u satiri i zato je voleo da piše takozvane filozofske romane ili filozofske pripovetke, među kojima je Kandid zauzeo posebno mesto. Taj rod književnosti

3 Volter je tokom svog života upotrebio više od dve stotine raznih pseudonima na svojim mnogobrojnim i raznovrsnim spisima. Tako je izmislio i g. doktora Ralfa, kao tobožnjeg pisca svog Kandida. Ova opreznost svedočila je o velikom Volterovom životnom iskustvu. Kad je napisao Kandida, već je bio u šezdeset i petoj godini života i nije više mogao imati nikakvih iluzija...


16

pretvorio je on u satiru naravi, za koju je najkarakterističnije to da ličnosti samo personifikuju izvesna obeležja (naravi) i pojmove da bi se videlo koliko one nose u sebi opravdanja i istinitosti pred sudom razuma. Kandid je pravi obrazac takve filozofske pripovetke ili satire naravi. To pokazuje već sam naslov. Šta znači sama reč kandid? Prosto, naivko. To je personifikovano svojstvo naivnog optimizma koji se suočava s brutalnom stvarnošću; kao što je naivko, uz pomoć ironije, prikazan kao nepodnošljiva krajnost jedne ljudske osobine koja se podjednako može ceniti kao i prezirati, tako je stvarnost prikazana još brutalnije nego što je znamo, da bi naivnost izgledala još naivnije.

Kandid kao parodija avanturističkog romana

Bogato inspirisan Hiljadu i jednom noći, Servantesovim Don Kihotom, raznim pustolovnim romanima i putopisima, naročito Sviftovim Guliverom, Volter vodi svog Kandida od Nemačke, preko Holandije i Francuske, čak u Paragvaj i Eldorado (izmišljenu zemlju iluzija), da bi ga vratio u Francusku i Englesku, a zatim uputio u Veneciju i Tursku, gde se putovanje i završava.

Pišući svog Kandida u već gotovom obliku avanturističkog romana, toliko popularnog nakon Defoa, Prevoovog Klevlanda, Volter unosi u Kandida sve elemente te romaneskne vrste: plovidbe po Atlantiku i po Sredozemlju, gusare i brodolome, galije i galijote, hareme i evnuhe, otmice i silovanja, bežanja i potere, jednonoge i jednoruke unakažene crnačke robove, daleke prekomorske krajeve i urođenike spremne da Kandida, uhvaćenog u otetom jezuitskom odelu, skuvaju i pojedu, upornu trku po svetu za izgubljenim idolom, ljubljenom Kunigundom...

Volter parodira onovremeni avanturistički roman: sve se odvija velikom brzinom, putuje se sa jedne na drugu stranu sveta, mrtvi (iščezli, ubijeni) likovi se ponovo pojavljuju, ali za razliku od večne mladosti i lepote antičkih likova, Kunigunda je poružnela, a idealno stanje sa početka je zauvek izgubljeno. Najsigurniji znak promene je Kandidova spoznaja. Ovo delo posredstvom parodije ruši zakone avanturističkog romana i njemu svojstvenu afirmaciju slučaja pod kojim se krije božja promisao.

PRIPOVEDNI POSTUPCI

linearno pripoveda, poglavlja su kratka, radnja se prenosi iz jednog poglavlja u drugo

ritan pripovedanja: rečenice se nižu đavolski brzim tempom, bez zastoja i mrtvih mesta. Ali ova umetnost elipse i redukcije, koja odbacuje opširne opise, duga objašnjenja, unutrašnje monologe i spoljnje dijaloge, nezamisliva je bez autorove sposobnosti da u okvire svoje vizije sveta brzo uoči i izdvoji ono značajno u ljudima i zbivanjima i da to prenese čitaocu u kondenzovanom i izražajnom obliku. Ta kondenzacija omogućuje Volteru da u okviru trideset kratkih poglavlja obuhvati jedan šaroliki svet lica i događaja sa četiri kontinenta.

koristi likove kao koncepte – oni su više kao skice olovkom nego portreti uljem jedna ideja se realizuje kroz ceo roman glagoli imaju posebno mesto


17

čini neobične jezičk emodifikacije, npr. lepi auto-da-fé kroz imena likova dočarava dimenzije nečijeg karaktera narator je anoniman, satiričan, pripoveda u 3.licu, objektivno, ton ironičan; vreme

pripovedanja prošlo i sadašnje, vreme radnje je sredina XVIII veka

Imena kao sredstvo za obeležavanje i individualizovanje likova. Volter svojim likovima daje imena koja nagoveštavaju njihov karakter:

Bezazleni mladić ima ime Kandid, gromoglasni i glomazni baron – Tunder-ten-tronk, brbljivi učitelj filozofije – Panglos, egzotični melez – Kakambo, kći pretencioznog vestfalskog barona – Kunigunda, blazirani4 venecijanski aristokrata – Pokokurante.

GOTFRID VILHELM LAJBNIC(1646.-1716.)

Napomena: Tekst o Lajbnicu preuzet je iz publikacije: Mile Savić, Vladimir N. Cvetković, Nenad Cekić, FILOZOFIJA za srednju školu, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2001. – s obzirom da se u potpunosti poklapa sa Gvozdenovim predavanjem.

Nemački filozof, jedan od najznačajnijih predstavnika racionalizma; osnivač i prvi predsednik Berlinske akademije nauka; dela: Monadologija i Teodiceja; njegova filozofija bazirana je na pojmu monade5 (pojedinačne supstancije (ne “protežu” se; ne zauzimaju nikakav prostor) koje se međusobno razlikuju po predikatima, stvara ih ili uništava čudo, imaju percepcije (dušu), ali nisu je sve svesne; piramidalno hijerarhijski uređene, više monade svesnije su, vrhovna monada je Bog. Položaj i organizacija monada su ono što bi mogli nazvati realnim prostorom. Šest osnovnih principa koji “predstavljaju zakone racionalnog mišljenja i oruđe koje treba da omogući detaljan opis stvarnosti” (princip neprotivrečnosti, princip dovoljnog razloga, princip predikata-u-subjektu, princip identiteta onoga što se ne može razlikovati, princip najboljeg (od svih mogućih svetova), princip prestabilirane harmonije). Lajbnic zastupa ideju po kojoj je ovaj naš svet najbolji od svih mogućih jer je izraz prestabilirane (unapred postavljene) harmonije kosmosa “Pošto se predpostavlja da je Bog beskonačno dobar i beskonačno moćan, postavlja se pitanje otkud zlo u svetu. Lajbnic odgovara da Bog uvek čini ono što je najbolje … i može odlučivati o svemu što je logički moguće. … Bog je mogao da stvori svet u kome ne bi bilo zla, ali takav svet nije najbolji od svih mogućih! Najbolji mogući svet je onaj u kome je količina dobra maksimalizovana uprkos činjenici da neka dobra nužno povlače za sobom izvesna zla. Celokupan skor dobra veći je u našem svetu nego što bi bio u bilo kojem drugom od mogućih svetova. Stvarajući baš ovaj svet Bog je dokazao svoju dobrotu. 4 Blaziran – ravnodušan; sit svega i obuzet dosadom; prezasićen5 Dekart uvodi pojam supstance, rex extenca i smatra da se univerzum sastoji od nekakve čestice. Po Dekartu, samo svojstvo prostiranja nekog tela je supstanca dok Lajbnic smatra da je supstanca energija i sila te da morarmo početi naše mišljenje od jednog i nedeljivog monada, monus. To je jedinica energije, jedna tačka u prostoru ali nerasprostiruća. (Gvozden)


18

Kritika Lajbnicove ideje predodređene harmonije Po nekima, glavni predmet Volterove kritike u Kandidu je poznata filozofska ideja – Lajbnicova ideja predodređene harmonije, po kojoj se sve objašnjava nekim unapred postavljenim i utvrđenim redom tako da je i ovaj svet u kome živimo i moramo da živimo upravo onakav kakav je mogao i morao da bude, tj. najbolji od svih svetova. Volter je hteo da pokaže koliko je takav kosmološki optimizam udaljen od stvarnosti.6 Kad neko upita Kandida, u jednom trenutku njegove pustolovne egzistencije: Jeste li vi ovde iz dobrih uzroka? – Volter odmah stavlja u usta Kandidu i odgovor da je sve samo sobom u vezi jedno s drugim i udešeno da ne može biti bolje, iako su bugarski vojnici silovali devojku koju žarko ljubi, iako nigde oko sebe nije video ništa dobro.

Nemački filozofi onog vremena dalje od Lajbnica i Volfa, nisu ni hteli ni znali da misle. Oličenje takve filozofije u Kandidu je doktor Panglos koji je predavao metafiziko-teologo-kosmolo-nigologiju i koji je marljivo dokazivao da nema nikad posledice bez uzroka i da je u ovom najboljem svetu od svih mogućih svetova zamak Gospodina Barona najlepši od svih zamkova, a Gospođa najbolja od svih mogućih baronica. Kad doznaje da su mu silovali ljubljenu Kunigundu, nepopravljivi optimist nije mogao da učini ništa drugo nego da uzdahne: Ah, gde si svete, najbolji od svih svetova!

Kandid je književna parodija ideja koje Lajbnic zastupa u «Teodiceji» (1710), gde pokušava da pokaže da se postojanje zla u svetu može uskladiti sa Božjom pravednošću. Lajbnic dokazuje kako religija ne može protivrečiti razumu i kako je Bog stvorio naš svet kao najbolji od svih mogućih svetova (harmonia praestablata). Po Lajbnicu, svaka stvar na svetu ima svoj uzrok, jer svetom vlada unapred utvrđen sklad i priroda ne pravi skokove jer je sve savršeno usklađeno. Ironijom prožete središnje mudrosti u romanu potiču iz Lajbovicove filozofije, ali uzete su van matičnog konteksta i svedene na razinu svakidašnjeg života i višestruko ismejane i ironizovane kroz priču.

Neopoziv dokaz da priroda ipak čini skokove – zemljotres u Lisabonu 1755. (5. poglavlje)

MOTIVI U ROMANU: licemerje religije moć novca vaskrsavanje kao simbol lošeg aspekta ljudske prirode koji nikad ne umire silovanje i seksualna exploatacija žena političko i versko ugnjetavanje

6 Podnaslov ne treba da nas zavede: Kandid se ne svodi na polemiku sa Lajbnicom, uostalom već prevaziđenu, sa njegovom prestabiliziranom harmonijom i »najboljim od mogućih svetova«. Formule optimističke Lajbnicove filozofije, njegovih istomišljenika i sledbenika služe ovde više kao kontrast za reljefnije otkrivanje tamnih strana života i sveta nego kao stvarni povod za raspravu. Jer, u vrijeme pisanja Kandida za Voltera dileme više nema: on je definitivno raskrstio sa Lajbnicom. Gvozden takođe naglašava da se Kandid ne svodi na polemiku sa Lajbnicom.


19

***7

1. opreznost2. jedinstvo priče3. prikaz Lajbnicove filozofije je redukovan4. priroda zla5. kritika ropstva, fanatizma i rata6. kontext prosvećenosti

PITANJE OPTIMIZMA

Optimizmu, neshvatljivom nakon tolikih mračnih slika stvanog života, Volter ne suprotstavlja jedan apsolutni, sistematski pesimizam.Zlo za njega nije univerzalno, permanentno, neizbežno prokletstvo ljudskog roda. Ono, bez sumnje, nalazi oslonca u gluposti, strastima, surovosti čoveka; ali tog čoveka oblikuju i spoljne okolnosti prirodnog i društvenog reda. U čoveku je, međutim, i protivlek: u njegovoj plemenitosti, stremljenju ka boljem, aktivnosti i stvaranju. Ma koliko bila njegova nada tanana, Volterov svet nije svet beznađa. Istina, jurnjava za srećom otkriva na kraju iluzornost tog cilja. Ali i kad se on svede na skromnije dimenzije, čovek može računati samo na sebe samog za njegovo ostvarenje. Jer, čoveku ništa nije poklonjeno. Očekivati pomoć od Proviđenja znači obmanjivati se iluzijama, a to je upravo ono što čine sve crkve i religije i što Voltera revoltira.

- Kao apostola optimističkog verovanja Volter daje Nemca Panglosa. On Kandidu objašnjava učenje o unapred utvrđenoj harmoniji. Sva Panglosova mudrost je u nekoliko napamet naučenih Lajbnicovih teza poput one da je sve najbolje u ovom najboljem od svih svetova. Panglosu ovo učenje pomaže da opravda svako zlo.

- Martin je filozof – pesimista. Čovek je, po njemu, rođen ili za večno nespokojstvo ili za čamotinju. On je suprotan Panglosu.

- Kakambo je lik u romanu kojeg karakterišu i optimizam i pesimizam.

PORUKA: Treba obrađivati svoj vrt. Volter naglašava vrednost konkretne životne prakse – ona je jedina u stanju da poboljša život i doprinese progresu civilizacije.

Glavni sukob romana: Kandidov i Panglosov pogled na svet osporavaju katastrofe - sudar vrednosti i stvarnosti.

JOHAN VOFGANG FON GETE

7 Nisam zapisao na šta se tačno odnosi ova podela, tako da ako neko zna neka dopiše.


20

Patnje mladog Vertera

STURM UND DRANG

Sentimentalizam – EngleskaPredromantizam – FrancuskaSturm und Drang – Nemačka

Sturm und Drang /oluja i nagon, bura i nadiranje/ - Pisci ovog pokreta okreću se ka srcu i duši, dominiraju subjektivno osećanje, emocije i mašta. Vodi se polemika sa racionalistima. Ove pisce karakteriše zadovoljstvo samim sobom, oni slave strast kao vrhovni princip. Vodeći žanrovi su memoari, fragmenti, dnevnici i pisma, sve to uvijeno u lirizam. Prisutna su iluzorna stanja, u osnovi svega je paradoks. Ideal su grandiozni, homerovski duhovi, potraga za originalnim genijem, kao i prometejski duh.

Sturm und Drang8, (German: “Storm and Stress”), German literary movement of the late 18th century that exalted nature, feeling, and human individualism and sought to overthrow the Enlightenment cult of Rationalism. Goethe and Schiller began their careers as prominent members of the movement.

The exponents of the Sturm und Drang were profoundly influenced by the thought of Rousseau and Johann Georg Hamann, who held that the basic verities of existence were to be apprehended through faith and the experience of the senses. The young writers also were influenced by the works of the English poet Edward Young, the pseudo-epic poetry of James Macpherson’s “Ossian,” and the recently translated works of Shakespeare.

Sturm und Drang was intimately associated with the young Goethe. While a student at Strasbourg, he made the acquaintance of Johann Gottfried von Herder, a former pupil of Hamann, who interested him in Gothic architecture, German folk songs, and Shakespeare. Inspired by Herder’s ideas, Goethe embarked upon a period of extraordinary creativity. In 1773 he published a play based upon the 16th-century German knight, Götz von Berlichingen, and collaborated with Herder and others on the pamphlet “Von deutscher Art und Kunst,” which was a kind of manifesto for the Sturm und Drang. His novel Die Leiden des jungen Werthers (1774; The Sorrows of Young Werther), which epitomized the spirit of the movement, made him world famous and inspired a host of imitators.

The dramatic literature of the Sturm und Drang was its most characteristic product. Indeed, the very name of the movement was borrowed from a play by Friedrich von Klinger, who had been inspired by the desire to present on the stage figures of Shakespearean grandeur, subordinating structural considerations to character and rejecting the conventions of French Neoclassicism, which had been imported by the critic Johann Christop von Gottsched. With the production of Die Räuber (1781; The Robbers) by Schiller, the drama of the Sturm und Drang entered a new phase.

8 Preuzeto sa sajta Britannica Online Encyclopaedia


21

http://www.britannica.com/EBchecked/topic/692967/dramatic-literature

http://www.britannica.com/EBchecked/topic/554982/The-Sorrows-of-Young-Werther

http://www.britannica.com/EBchecked/topic/554982/The-Sorrows-of-Young-Werther

http://www.britannica.com/EBchecked/topic/212246/folk-song

http://www.britannica.com/EBchecked/topic/239678/Gothic-architecture

http://www.britannica.com/EBchecked/topic/262872/Johann-Gottfried-von-Herder

http://www.britannica.com/EBchecked/topic/653939/Edward-Young

http://www.britannica.com/EBchecked/topic/253189/Johann-Georg-Hamann

Self-discipline was not a tenet of the Sturm und Drang, and the movement soon exhausted itself. Its two most gifted representatives, Goethe and Schiller, went on to produce great works that formed the body and soul of German classical literature.

„Patnje mladog Vertera“ iz 1774.g. je prvi Geteov roman, najtraženiji, najsenzacionalniji uspeh Geteov, a verovatno i prvi evropski bestseller zbog svog skandaloznog karaktera, te je i shvaćen je kao veličanje suicidnog čina. Recepcija rezultira ''verterizmom'' – sentimentalnom modom vemena; kulturološki fenomen. U liku Vertera predočen je sam Gete, prisutna je Geteova ljubavna čežnja za Šarlotom Buf.

Gete o Verteru : (iz razgovora sa Ekermanom) : ''Verter je značio događaj samim tim što se pojavio, a ne zato što se pojavio u određeno vreme: u svakom vremenu ima toliko neizrečenog bola, potajnog nezadovoljstva, prezasićenosti životom, u pojedincu toliko nesređenih odnosa sa svetom, sukoba njegove prirode sa građanskim institucijama''.

Pišući svoj roman Gete je bio inspirisan učmalom atmosferom provincije pa tako njegov Verter simbolizuje mlade ljude okovane konvencijama. Verter želi potpunu slobodu, teži visoko sublimiranoj slobodi, dok su, uprkos tome, nesaglasnost i duboka patnja ono što je ostvareno. Prisutan je sentimentalno-buntovni duh Rusoa koji nam se predočava kroz neobuzdanu strast pobunjene individualnosti i neskrivenu težnju za povratkom u okrilje elementarne prirode – Osijan.

Verterov bol je inndividualni bol koji postaje Weltschmerz - životni tok svakog pojedinca koji treba da nauči da se sa svojim urođenim, slobodnim, prirodnim smislom snađe i prilagodi. No, Verteru, kao otelotvorenju nekonvencionalnosti to ne uspeva. On ne pristaje na kompromis.

Epistolarna forma: neprikosnoveni medij spontanog izražavanja osećanja i samorefleksije. Tradicionalna epistolarna forma prepiske – Ruso, Ričardson

BARUH SPINOZA9

Dok je Dekart brinuo o tome kako da se razum upotrebi u nauci, Baruh Spinoza (Holandija, 1632-1677) je više bio okrenut upotrebi razuma za rešavanje religijskih i etičkih pitanja.

U 24. godini Spinoza je bio isključen iz svoje jevrejske zajednice zbog svojih stavova o Bogu. Za života su mu objavljene dve knjige Principi filozofije Rene Dekarta i Teološko-politička rasprava. Posle njegove smrti objavljeno je njegovo glavno delo "Etika". Ta knjiga je bila napisana "geometrijskim redom". Na njenom početku su definicije i aksiome, a svaki sledeći stav se dokazuje pozivanjem na prethodne stavove. Spinoza je na ovaj način odgovarao i na pitanja zašto volimo ili mrzimo i da li smo slobodni ili ne. Tako da "Etika" u sebi uključuje i metafiziku i pogled na etiku izveden iz nje.

9 Goca je spominjala Spinozu dok smo radili Vertera. Jedna od ispitnih tema uključuje relacije između Getea i Spinoze, a ovaj text preuzet je sa sajta http://www.filozofijainfo.com/, i to je sve što sam uspeo da nađem o Spinozi. Ostaje nam samo još da ovo primenimo na Vertera.


22

http://www.filozofijainfo.com/

http://www.britannica.com/EBchecked/topic/120225/classical-literature

Spinoza se slagao sa Dekartom da u našem duhu postoje urođene ideje koje nam pružaju znanje o osnovnim osobinama stvarnosti. U saznanju stvari treba početi od njih, jer ćemo tako biti na sigurnom putu.

Početak koji je tražio, Spinoza nalazi u ideji beskonačne supstancije koju naziva "Bog ili priroda". Bog je jedina stvar koja je uzrok same sebe (lat. causa sui), odnosno, kojoj nije potrebna nijedna druga stvar da bi bila shvaćena. S druge strane, na osnovu nje objašnjavaju se sve druge stvari. To uključuje čoveka: on je samo modus u Božijem duhu ili modus prirode koji zavisi od njene celine i podvrgnut je njenim zakonima.

Ova, jedina supstancija, Bog (Spinoza je, za razliku od Dekarta, smatrao da postoji samo jedna supstancija) ima beskonačno mnogo osobina ili atributa, ali naš razum može da shvati samo dva: mišljenje i protežnost (zauzimanje prostora). Ovi atributi se dalje granaju prema svojim modusima. Modusi (varijante ili oblici) protežnosti su npr. kretanje i mirovanje, dok su modusi mišljenja npr. poimanje, mašta, volja ili osećanja.

Spinoza je smatrao da ovakva slika sveta, jedna nova metafizika, omogućuje da se otklone mnoga mišljenja koja je smatrao zabludama.

Smatrao je da je naivno misliti da istinit svet odgovara našim predstavama o onome što je dobro i korisno i da će, prema tome, saznanje njegove prave prirode biti u relaciji sa našim željama. Bog ili priroda je uzročni sistem, koji nije stvoren da bi zadovoljio potrebe ljudi.

Svrhe, prema tome, ne igraju ulogu u objašnjenju sveta, kao što je to mislio Aristotel i sholastičari. Bog nije stvorio svet radi nekog cilja, i stvari u njemu ne treba posmatrati sa željom da nađemo svrhu zbog koje one postoje, po božijoj zamisli.

Spinoza je osporavao slobodu volje (setimo se da je po njemu samo Bog slobodan) i pored toga što mi imamo ideju o vlastitoj slobodi. Mi imamo tu ideju samo zato sto su nam nepoznati svi uzroci koji deluju na nas. Spinoza je slobodu volje tumačio kao uverenje da je čovekov duh odvojen i nezavistan od njegovog tela i prirode. Smatrao je da je takvo mišljenje pogrešno i da je, obrnuto, stopljenost duha i tela tolika da su oni samo dve strane jedne iste stvari. Uzaludno je pokušavati da se telu nametnu pravila koja su suprotna opštim zakonima prirode, ali ljudi, u cilju zajedničkog produktivnog života, treba da utiču na same sebe onda kada njihovi nagoni povlače mržnju i sukobe.

Oni to mogu da urade jedino tako što će se truditi da shvate i saznaju zakone prirode koji deluju na njih. Na ovaj način, saznajući prirodu, mi saznajemo Boga i odupiremo se negativnim afektima.

Spinoza je korist od ovakvog učenja video u smanjivanju razloga za mržnju i zavist. Zlo i dobro koje čine drugi ljudi umnogome su nezavisni od njihove volje i nema smisla previše se ljutiti na njih ili im zavideti.


23

S druge strane, vlastitu težnju za vrlinom ne treba shvatiti kao ropstvo za koje tražimo nagradu na ovom ili onom svetu, nego kao izvor trajnog zadovoljstva na ovom svetu. Trajno dobar može biti samo onaj koji vrlinu smatra boljom od poroka, a ne gleda na nju kao na žrtvu koju čini radi nagrade.

O ''Patnjama mladog Vertera'' :

Šiler (1794) : u ''Verteru'' je skupljeno sve što pothranjuje sentimentalni karakter : sanjalački nesrećna ljubav, osećanost prema prirodi, religiozni osećaji, filozofsko-kontemplativni duh i sumorni, beskrajni, melanholični svet Osijana. Prema ovom je stvarnost slabo naklonjena, čak neprijateljska. Sve što dolazi izvana ujedinjuje se da bi mučenika vratilo u svet njegovog ideala. Nema spasa iz tog kruga.

Hegel (1826) : nesigurnost karaktera preobrazila se u unutrašnju slabost sentimentalnosti. Verter – izrazito patološki karakter, bez snage da se izdigne iznad ćudljivosti svoje prirode. Ono zbog čega je interesantan : strast i lepota osećanja, bratimljenje sa prirodom u procesu obrazovanja, mekoća duše.

H.Hajne (1835) : prva publika ''Vertera'' nije osetija njegovu pravu osećajnost – masu je privlačilo ili odbijalo samo potresno, interesantno činjenično stanje. Knjiga se čitala zbog pucnjave, dok su je drugi opet kritikovali zbog pucnjave. Ali, postoji još jedna bitna komponenta : priča o tome kako je mladi Verter izbačen iz društva visokog plemstva. Da se pojavio u naše vreme, taj deo knjige bi mnogo više uzbudio duhove nego čitava ova pucnjava.

Engels (1846-7) : zapomaganje jednog zanesenog plačljivka nad jazom između građanske stvarnosti i građanskih iluzija o stvarnosti i malodušni uzdah proizašao iz nedostatka elementarnog iskustva, označava se kao bitna kritika društva. Revolucija se ovde ostvaruje jedino u patnji mladog Vertera. Giljotina na poprištu revolucije samo je bledi plagijat Verterovog pištolja.

Rolan Bart (1977) : Verterova pisma – istovremeno događaji svog života i posledice strasti. Literatura upravlja mešavinom jednog i drugog. Kad vodim dnevnik o samom sebi, pitanje je da li se tu radi stvarno o događajima. Događaji ljubavnog života su površni, teško se mogu fiksirati. Samo bi neko drugi mogao napisati moj roman.

H.Markuze (1977) : dvostruko determinisano samoubistvo : 1.- zaljubljeni uviđa nemogućnost svoje ljubavi, 2.- građanin uviđa prezir plemstva. Klasni sadržaj oštro artikulisan : Lesingova ''Emilija Galoti'', tragedija revolucionarnog građanstva, leži otvorena na stolu samoubice. ...... U sudbini zaljubljenih imamo privatizaciju društvenog, introverzaciju realnosti, idealizaciju ljubavi i smrti. Kritična snaga izbija u toj sublimiranoj formi : subjektivnost i introvertnost otvaraju jednu novu dimenziju u sistemu robne razmene, sistemu u kojem se ljudi s naporom nose sa tim društvom, vraćaju se samom sebi, sami sebe uništavaju. Fikcija stvara svoju realnost.

ŽAN-ŽAK RUSO Julija ili Nova Eloiza


24

POVIJEST NEVOLJA

O Abélardu, osobi koja je u srednjem veku imala popularnost kao niko pre ili posle, no čiji su snažan intelekt i širinu vidika sputavali sa svih strana a da je ipak u svojim filozofskim i teološkim spisima uspela sačuvati iskrenost, čvrstoću i ljupkost izraza, ne može se govoriti bez Heloize. Jednako kao što se o Romeu ne može govoriti bez Julije, o Prijamu bez Tizde, o Eneji bez Didone, o Tristanu bez Izolde, o Danteu bez Beatrice ili Petrarki bez Laure. No, ljubav Abélarda i Heloize nije mogla ostati ni u prostoru njihovog odnosa, čak ni braka, nego se, utičući na mnoge, prelila preko svih granica ispunjavajući svečanu i hladnu gotiku svog vremena kricima i žarom, a onda i drugim kvalitetom: žutnjom. Abélard i Heloiza, njegova učenica, ljubavnica, supruga, saputnica i supatnica, bili su i ostali legenda, simbol ljubavi, odricanja, životnih nevolja koje nisu uspeli nadvladati osim veličinom svoga bola.

Formalno, u njihovo vreme (XII. st) još nije bilo univerziteta, a teološko-filozofiska predavanja bila su organiziovana u okviru “škola” pri katedralama i samostanima. Pariz, Chartres, Reims, Tours, Cluny bili su središta okupljanja mladosti i mudrosti. Prvo su škole sledile učitelje, a onda učitelji škole. Učitelji nisu bili samo predavači nego i animatori živih i zanimljivih diskusija. Postavljala su se raznovrsna pitanja, zapisivali se i tumačili fragmenti iz crkvenih otaca. Nije bilo zabranjenih pitanja, ali se pazilo na “čistoću” učenja. Naoružan citatima i sposobnošću logičnog i dijalektičkog mišljenja, Abélard ubrzo i sam postaje učitelj, jedan od najizvrsnijih u tadašnjoj Francuskoj. Uglednu i čašćenu, činilo se da mu životnu sigurnost i sjajnu budućnost ništa ne može pomutiti ili ugroziti. Ništa, osim usplamtele strasti prema ženi koja čini mlakom i dosadnom reč filozofije i teologije. Veza s njom baca senku na njegovu karijeru.

Heloiza, obrazovana i nadarena učenica, i Abélard kome su žena i eros bili još neosvajano područje, strmoglavo se zaljubiše jedno u drugo. Između redaka crkvenih otaca Porfirija, Augustina i Jeronima, kradom se obasipahu poljupcima. “Nad otvorenim knjigama više su se gomilale reči o ljubavi nego o učenju, više je bilo poljubaca nego mudrih izreka, češće su nam se ruke spuštale u krilo nego prema knjigama, češće je ljubav privlačila k sebi nego nas je želja za čitanjem spuštala prema slovima” – piše Abélard. Kada su uhvaćeni “na delu”, on joj predložio brak. Ali Heloiza ga odbila jer nije htela nauditi njegovoj karijeri. A i stoga što je njena ljubav bila snažnija od uskih okvira kakve bi joj mogao ponuditi brak. Sama mu piše da je volela i želela njega, a ne ono što je imao ili predstavljao. Žestoko se opirala, a onda kapitulirala: “Preostaje samo jedno: da bol koja nas snađe u propasti nas oboje ne bude manja od ljubavi koja joj prethodila”. Proročke reči, priznaje Abélard. Ipak, nagovorio je, ali su se dogovorili da će brak čuvati u tajnosti. Čak i pošto im se bio rodio sin – Petrus Astrolabius. Njegovo ime ni Abélard u svojim spisima ni Heloiza u svojim pismima upućenima Abélardu nijednom ne spominju. Osim što Abélardu pripisuje jednu oveću pesmu, punu moralističkih saveta, a posvećenu sinu i što ga Heloiza jednom spominje u pismu Petru Časnome; čini to škrto, u skladu sa mentalitetom vremena: majčinstvo se prekrivalo velom ćutnje jer deca nisu bila smatrana osobama ravnopravnim odraslima. O Astrolabu znano je tek to da je postao sveštenik te da je umro mlad.


25

Ono što drugi zarade preljubom, Abélard i Heloiza su navukli na sebe ženidbom. Abélard je zbog svoje ljubavi kažnjen kastracijom tela, a ona srca, što je za posledicu imalo kastraciju punokrvnosti njegova srca i nametnutu uzdržljivost njena tela. Nije ih mogao sačuvati ni sakrament braka. Teško da bi bilo drukčije da ga i nisu tajili. Prekoračili su svoje vreme. I izazvali gnev i zavist. Odsečen od strasti, Abélard se pokorava poretku koji ga je nje lišio te se zaređuje kao redovnik. Traži od Heloize da učini isto te i ona položi zavete “u jecajima i suzama”.

Iz njihovih međusobnih pisama saznajemo o genezi njihovog odnosa kako iz mladalačke zanesenosti veza prerasta u zrelu ljubav dvoje ljudi od kojih svako sazreva po svome. Iz Abélarodove ispovesti Povijest nevolja (Historia calamitatum) saznajemo o njegovoj promeni iz taštog, strastvenog, nadarenog mladića u pokornog, suzdržanog i razboritog zrelog muškarca kome, međutim, nije otupila oštrica jezika kojim je šibao izopačenost života u crkvenim redovima. U više navrata naglašava kako ga je Bog kaznio baš u onom delu tela kojim je grešio. A u svojoj etici zagovara tezu da je greh samo ono što protivreči savesti, tj. ono što je bilo u intenciji pre nego što je počinjeno. I zaista, on je svesno zaveo Heloizu, a zavoleo je potpuno tek kad je više nije mogao voleti tjelesno. Dok je Heloiza od početka i uvijek volela potpuno, predano. Ono što on smatra grehom kojeg se odriče, Heloiza smatra ljubavlju, potpunom, duhovnom i telesnom ljubavlju i ne odstupa ni od jedne nijanse svoje čežnje. Abélard doduše i sam stavlja na kocku, ali ono što mu je preostalo, dok ona stavlja jednostavno sve. Ma koliko njena ljubav bila požudna, strastvena, ne prestaje istovremenp biti uzvišena, nežna i nepatvorena. Ona se žrtvuje, on propoveda želeći biti i slavan i asketa.

A broj njegovih učenika i dalje raste, zajedno s popularnošću, kao i gnevom protivnika. Dobivši na dar komadić zemlje, sagradio je skromno molitveno sklonište nazvavši ga imenom Parakleta, Duha Utešitelja, zbog čega su mu pristizale teške optužbe da je odvojio Duha Svetog od Oca i Sina. Na saboru u Soissonsu (1121) Abélardovo je učenje osuđeno kao bogohuljenje, i to u prisutnosti Papina legata. Osuđivali su ga oni kojima je smetalo da se on uopše bavi pitanjima kao što su božansko jedinstvo i trojstvo, bez obzira na to što su njegove teze imale pokriće u Boethiusu i Augustinu. Prema osudi Abélard je bio prisiljen da svoje spise baci u vatru. Kako se smatrao vernim sinom Crkve, to mu je poniženje palo teže nego kastracija tela. Ali, nije mu bilo oduzeto upravljanje samostanom u St. Gildasu u Bretanji, gde je prolazio kroz nova gorka iskustva. U samostanu St. Denis nije mu bilo bolje jer nije znao za kompromise i prilagodljivost.

Istovremeno i Heloiza je prolazila kroz mnoge teškoće. Najpre unutrašnje: ono što je Abélard trpeo na svom telu u jednom trenutku, ona je svojevoljno trpela celoga svog života u svom srcu, on zbog onoga što naziva grehom, a ona zbog toga što je za nju i taj greh ljubav. A trpela je i spoljašnje poteškoće: oskudicu i progonstva. Nju i njene redovnice najveća je nevolja stigla kada su ostale bez krova nad glavom. Tada im Abélard ustupa Paraklet. A sam nastavlja borbu s ljudima crkvenog autoriteta, najpre s Bernardom iz Clairvauxa koji mu nije odobravao kritiku Summe Tome Akvinskog, ni smelost razuma da se bavi i najtežim teološkim pitanjima, jer da “više želi ono što se može razumeti nego ono što se može izricati rečima”. Nova osuda Abélarda na saboru u Sensu (1141) bila je vrlo stroga: bio je prisiljen na potpuno ćutanje i pretilo mu zatočenje


26

u nekom samostanu. Srećom, malo potom u prioru samostana u Clunyju, u Petru Časnome, stekao je prijatelja koji ga je velikodušno prihvatio i pomogao mu da se donekle izmiri s Bernardom i s papom. Bolestan i umoran od pretrpljenih muka, osuda i bezrazložnih napada, Abélard nalazi mir. Umire (1142) u samostanu St. Marcel. Petar Časni pomogao je da bude sahranjen u Parakletu. Heloiza ga je nadživela dvadeset dve godine, tačno onoliko koliko je bila mlađa od njega te je, opet Petar Časni, dao sahraniti uz Abélarda. Godine 1817. njihovi su ostaci dospeli u zajedničku grobnicu na groblju Père-Lachaise u Parizu. Sjedinjeni najpre telom i duhom, zatim samo duhom, i na kraju grobom na kojem piše: “Konačno sjedinjeni, nadamo se, u večnoj radosti”.

Napomena: Na jednom forumu sam pronašao pisma Abelara i Eloize, Goca je čitala izvesne odlomke na predavanjima, pa su pisma ubačena ovde, a neko je bio vredan pa ih je prekucao iz sledeće publikacije >>>

ANĐEO IZA OGLEDALA - Antologija ljubavnih pisama

Priredila: Žaneta Đukić Perišić

I Eloiza Abelaru

Svom jedinom poslije Krista,

njegova jedina u Kristu

Začudila sam se, predragi moj, kad sam u tvom pismu vidjela da si, napuštajući običaje i

prirodni red, iz obzirnosti moje ime postavio ispred svojega: žena pred čovjekom, supruga pred

suprugom, službenica pred gospodarom, redovnica pred redovnikom i svećenikom, đakonica

pred opatom! Red i pristalost traže, kad pišemo višima od sebe ili sebi jednakima, da njihovo

ime stavimo ispred svojega; ali, kad se obraćamo nižima, redoslijed imena mora poštovati red

dostojanstva.

Još je nešto pobudilo moje čuđenje u tvojem pismu. Očekivale smo da će nam donjeti utjehu -

ono je, međutim, još više povećalo naše boli. Ruka koja je trebala obrisati naše suze, učinila je

da one poteku još i više. Koja bi između nas mogla suhih očiju pročitati ono što pišeš pred kraj

poslanice: »Ako me Gospod preda u ruke mojih progonitelja i ako padnem pod njihovim

udarcima...«. O dragi, predragi moj, kako si mogao doći na takve misli? Kako su ih tvoja usta

mogla izraziti? Neka se ne dogodi da Gospodin toliko zaboravi svoje bijedne službenice da ih

pusti da prežive tvoju smrt. Neka nam ne ostavi život koji bi teže bilo podnijeti nego bilo kakvu

smrt. Ti si onaj koji nas mora pokopati, koji će naše duše Bogu preporučiti, koji će Bogu

predvesti one koje si u njegovo ime sakupio, kako ne bi bio ni u kakvoj brizi za njih već ćeš ih

moći slijediti miran i radostan što si siguran za njihovo spasenje.

Jedini i predragi moj, ako kakva nesreća, kažeš nam, prekine nit tvoga života daleko od onih

koje te vole, neka prenesemo tvoje tijelo u naše groblje kako bi naše molitve, potaknute

stalnom uspomenom na tebe, mogle na nebu što više i što rječitije posredovati za tebe. Jao,

jao, zar možeš misliti da bismo bile kadre zaboraviti te? Ali koje bi vrijeme mogle posvetiti

molitvi, kad naša duša ranjena i bezglava od neizmjeme boli ne bi sama sebe mogla

prepoznati, kad bi nam kruti udes oduzeo i razum i riječ, kad bi se naš očaj digao, tako da

kažem, protiv samog Boga, jer bi se vodio bijesom više nego krotkošću i kad bi naša uzludjela


27

srca prije ozlojedila Stvoritelja svojim tužbama nego ga umirila svojim molitvama! Jad i plač,

eto što bi ostalo nama bijednicama, jad i plač a ne molitve. Više bi nam bilo stalo da idemo u

grob za tobom nego da ti grob pripremimo. Bit ćemo same zrele za grob, a ne za tvoj pogreb. S

tobom ćemo izgubiti svoj pravi život, a ako se život odijeli od nas, kako ćemo moći živjeti?

Ali, nadamo se da Nebo neće do tada odugovlačiti naše postojanje. Sama pomisao na tvoju

smrt, već je smrt za nas. Što će biti dakle ako nas izvjesnost tvoje smrti zateče još na nogama?

Ne, Bog će se smilovati i neće nikako dopustiti da ostanemo na ovom svijetu da izvršimo tu

kobnu dužnost i da ti ukažemo žalobne počasti koje mi od tebe očekujemo kao posljednji znak

tvoje pomoći nama. Dat će Bog i mi ćemo pred tobom, a ne za tobom u hladan grob.

Samo, čemu da se ja nadam ako tebe izgubim? Čemu i dalje koračati na ovom zemaljskom

putu na kojemu si mi ti bio jedina potpora. A, na kraju, što mi je ostalo od tebe? Znam da si živ

i to mi je jedina utjeha. Mrtva sam za svaki drugi užitak. Tvoja prisutnost mogla bi me katkada

povratiti meni, ali tvoja prisutnost mi je uskraćena.

Oh, kad bih samo smjela uzdahnuti: »Bog je prema meni bio iznad svake mjere okrutan«. O

neblaga blagosti! O nesretna srećo! Sudbina je na mene sasula svekolike svoje strijele i sad

me već nema čime strijeljati. U tobolcu njenu nema više sulica, a luk njene srdžbe nije više

pogibeljan ni za koga. Da joj je i preostala još koja strijela, gdje bi mogla na mom tijelu naći

neranjeno mjesto za novu ozljedu? Jedino od čega se boji usud svih mojih nedaća jest da smrt

ne nadođe i označi im kraj: i premda me svakodnevno ubija, plaši se tog kraja koji sama

požuruje.

Oh, bijedne li mene među bijednicama! nesretne među nesretnicama! Ti si me odveć izdigao

iznad meni sličnih. I kad sam srušena, sve sam ispaštala zbog visine s koje sam strovaljena i

patila sam i u svojem i u tvojem tljelu. Što se čovjek više izdiže, više i trpi kad pada. Među

ženama plemenita i moćna roda, ima li jedna kojoj je sudbina bila, neću reći nesklonija, već

toliko nesklona koliko meni? Da li je jedna jedina pala s tolike visine i u tako dubok ponor?

Kakvu mi je slavu sudbina udijelila s tobom? Kakav udarac mi je s tobom nanijela? I uspon i

pad bili su bez mjere. Dobra i zla, svega je bilo krajnje mnogo.

Ista ta sudbina dovela me je do nečuvene sreće kako bi me pretvorila u najjadnlju bijednicu,

kako bi mi dala da uzmognem sagledati raspon svog pada, da nađem plač suglasan svojim

bolima i da okusim gorčinu žaljenja za izgubljenom slasti užitaka. Htjela je ugasiti u sjeni tuge i

očaja blistave dane mog ponosa i mojih strasti.

Da uvreda bude bolnija, a srdžba još gorča, za nas su svi zakoni pravednosti bili stubokom

okrenuti. I zaista, dok smo uživali u nasladama nemirne ljubavi ili, da se poslužim manje

skladnom, ali zato više rječitom riječi, dok smo se predavali bludu, nebeska nas je strogost

poštedjela. Ali, onog dana, kad smo ozakonili tu nedopuštenu vezu i kad je ženidba svojom

časnom koprenom prekrila sramotu naše zabludjelosti, gnjev je Gospodinov otežao ruku

njegovu nad našim glavama i naša bračna ložnica nije uzmogla postići da se oproste nedužne

slasti onima koji su je tako dugo u bludu kaljali.

Za čovjeka zatečena u preljubu kazna kojom su tebe mučili ne bi bila nepravedna kazna. Ono

što drugi zavrijede preljubočinstvom, ti si na se navukao ženidbom, a mislio si da će ti baš

ženidba otkupiti prošle krivice. Kazna što je preljubnice navlače na glavu svojih sudionika u


28

razvratu, tebi je došla od tvoje zakonite žene. I taj nas udarac nije zadesio u času kad smo

slušali samo glas strasti, već u vrijeme kad smo bili odvojeni i kad smo živjeli odvojeni i čisti, ti

u Parizu upravljajući svojom školom, a ja u Argen-teuilu, slušajući tvoje zapovijedi u društvu

svojih sestara redovnica. Taj svojevoljni rastanak morao nas je očuvati, jer smo ga sami sebi

nametnuli, ti da se posvetiš sa više mara svojoj školi, a ja da se sva slobodno predam molitvi i

razmišljanju o svetim knjigama. Zar je tada moglo biti nešto nevinijeg i čišćeg od našeg

življenja? I tada si ti sam u svojoj krvi platio gri-jeh koji je bio naš zajednički. Sam si bio u kazni,

a u grijehu smo bili oboje. Ti si bio manje kriv, a podnio si svu kaznu.

Ponižavajući se za mene, a mene i moju obitelj uzdižući do visoke časti naše ozakonjene veze,

udovoljio si i Bogu i ljudima i nisi se trebao plašiti kazne koju su ti bijedni izdajnici nanijeli. Zar

sam ja morala doći na svijet da budem uzrokom tako strahovitog zločina! O, prokleti spole,

uvijek ćeš biti propast i zator najvećih muževa! Zato nas i Mudre izreke opominju da se treba

čuvati žene: »Sine moj, slušaj mudrost moju, ustima mojim prigni uho svoje... Neka tvoja duša

ne kroči putovima njezinim, neka ne zabludi stazama njezinim. Jer ona je mnoge ranila i

oborila. I najsnažnije je ubila. Kuća njena put je paklu i ona vodi u bezdanje smrti.«

Zahvaljujem ipak Bogu za jednu stvar, a to je da nisam nalik na one žene o kojima sam

maločas govorila. Napasnik se mogao za svoje opako djelo služiti ljubavnim sklonostima

mojega srca, ali ga nikako nije mogao navesti na izdaju. Pa ipak, koliko god me opravdava

čistoća mojih nakana, iako moja volja nije uzela baš nikakva učešća u tom ogavnom napadu,

ipak sam prije toga počinila mnoge opačine koje mi oduzimaju pravo da se držim sasvim

nevinom. Podložna zarana putenim strastima, već sam tada zavrijedila ono od čega danas

trpim i kazna za moje grijehe je samo njihov pravi učinak. Ništa zlo ne svrši što nije loše

počelo.

Neka Bog učini da ja ispaštam svoj grijeh i da duljina mog ispaštanja bude bar nekako

primjerena bolima koje si ti u svojoj muci prepatio. Ono što si ti na svojem tijelu jednog časa

pretrpio, ja hoću čitava života ispaštati u mukama svoje duše, kako bih barem udovoljila tebi

ako ne mogu Bogu.

Ako ti i mogu otkriti svu slabost svojeg bijednog srca, ne mogu u sebi naći kajanja koje bi

Gospodina umirilo. Duboko ozljeđena nepravdom koja ti je nanesena, svakog časa krivim Nebo

s velike njegove okrutnosti. Uvijek protivna njegovoj volji, umjesto da ga udobrostivim

kinjenjem i kajanjem, ja ga samo vrijeđam mrmljajući o svojoj uvrijeđenosti. Može li se to

nazvati pravim pokajništvom, ma kakva bila stega kojom mučim svoje tijelo, ako moja duša još

uvijek s ljubavi sanja o svom grijehu i ako još uvijek izgara od nečistih želja? Lako je ispovjediti

svoje grijehe i optužiti se za njih ili čak podvrći svoje tijelo izvanjskom trapljenju, ali ono što je

najteže baš je iščupati iz svoje duše osjećaj žaljenja za neizrecivim slastima. (…)

Ova gorčina istinskog kajanja veoma je rijetka i sveti Ambrozije kaže: »Više sam sreo

pravednika koji nisu nikad zgriješili nego grešnika koji su se pokajanjem izbavili od

prokletstva.« Ali, jao! ljubavne slasti koje smo zajedno okusili toliko su mi slatke da ih ne mogu

zamrziti niti ih iz sjećanja otjerati. Motaju se među mojim koracima, slijede me u stopu,

progone moje poglede njihovim voljenim prizorima i prodiru u moju uzavrelu krv s vatrom

vruće želje. Vječito priviđenje lebdi nada mnom sa svojim slikama i muči moje besane noći. Za

vrijeme same svete mise, u času kad bi molitva trebala biti najgorljivija i najčišća - stid me je to

priznati - razbludne slike toliko zaokupljaju ovo jadno srce, da sam više zaokupljena s njima


29

nego sa svetom molitvom. Daleko od toga da plačem zbog grijeha koje sam počinila, ja plačem

zbog onih koje više ne mogu počiniti. Ne samo da su naši pokreti ostali duboko urezani s

tvojom slikom u mojem sjećanju, već se sjećam časa, mjesta i svake prilike koji su bili

svjedocima naših brzih užitaka: sve nanovo počinje, ja ponovo padam u naše ludovanje i ta

prošlost koja me obuhvata i potresa ne pušta me ni u snu i ne da mi počinka. Nehotični pokreti,

riječi koje mi bježe iz usta često izdaju razuzdanost mojih misli.Š…Ć

Ova je milost, predragi moj, sišla na tebe: jedna jedina tjelesna rana bila je dovoljna da te

izliječi od svih rana duše i onoga časa, kad ti se je Bog otkrio u svojoj najvećoj prividnoj

strogosti, onoga časa ti je bio najskloniji. Postupio je kao vrijedan ranar koji ne štedi boli

ranjeniku samo da bi mu spasio život.

Kako sam ja daleko od tvog mira! Ludilo čula i strasti, mladost koja još uvijek drhti i gori,

doživljenost i slatko iskustvo koje imam o tolikim slastima, neprestano me progone. Ne daju mi

mira i uzastopna njihova navaljivanja pospješuju moj slom, a krhkost moje prirode njihov je

saveznik.

Hvale moju čistoću jer ne znaju koliko je himbena. Veličaju suzdržljivost puti i smatraju je

krepošću a ne znaju da prava krepost potječe od duha, a ne od puti. Čašćena sam od ljudi, ali

pred Bogom nemam nikakve zasluge, jer On ponire u našu utrobu i u naše srce i ništa mu nije

skrito.

Hvale moju vjeru u vrijeme kad je licemjerje znatan dio vjere, ikad je dovoljno, ako hoćeš

hvalu, da ne diraš u ljudske predrasude. Bez sumnje pohvalno je, i Bog će nam to upisati u

dobro, da ne sablažnjujemo Crkvu lošim primjerom mada tu nema čistoće u nakani; tako bar

ne dajemo nevjernicima priliku da hule ime Gospodinovo, a slaboumnicima razloga da u svijetu

kleveću redovnički život koji je naše zvanje. To je još jedan dar milosti božje koja nam jedina

može dati moć da činimo dobro, ali i snagu da se suzdržimo od zla. Ali i tada uzalud činimo prvi

korak ako nakon njega ne dolazi drugi, jer je napisano: »Kloni se zla i čini dobro«. Utaman

ćemo slijediti oba savjeta ako nas u tome ne vodi ljubav božja.

Bog zna, Bog sam zna da sam više zazirala od toga da uvrijedim tebe nego da uvrijedim njega i

da sam se više trsila da budem draga tebi nego njemu. Tvoja zapovijed, a ne glas s neba,

pognula je moj vrat pod jaram redovnički. Eto u tome su nevolja i očaj moje sudbe: za mene su

ovdje dolje uzaludne sve patnje i boli, kad za njih odozgo neću primiti nikakve nagrade. Moje

hinjenje te je dosada varalo kao što je varalo i druge: vjerskom zanosu si pripisivao ono što je u

stvari bila samo himba i licemjerje; eto zašto se stal-no preporučaš za moje molitve: od mene

tražiš baš ono što ja tražim od tebe. Prestani, molim te, precjenjivati moje snage, ali nemoj

prestati pomagati me u svojim molitvama. Ne, nisam izliječena i zato me ne lišavaj slasti

liječenja. Ne, nisam pohođena milošću i zato ne odgađaj da priskočiš u pomoć mojoj bijedi. Ne,

nisam jaka i zato ne kasni, kako bi me mogao podržati da ne padnem prije nego mi pružiš

ruku.

Zato te i preklinjem da prestaneš s hvaljenjem da ne bi zavrijedio pokudu koja se upravlja

kovačima laske i laži. Ako misliš da je u meni još koja mrvica kreposti, boj se da ne nestane

pod dahom taštine. Vješt liječnik vidi skritu boljeticu mada je nikakav izvanjski znak ne izdaje.

A Boga je malo briga za sve ono izvanjsko što je zajedničko odbačenima i pravednima. Zato je


30

u pravih pravednika malo izvanjskih znakova koji svakome padaju u oči, a nitko ih više ne

ističe nego licemjeri.

Ja sam sretna s tvoje hvale i moje joj se srce odveć rado prepušta, a da mi ne bi bila presudna.

Nažalost, ja sam i previše spremna da se opijem njenim slatkim otrovom, jer je moja jedina

želja da ti u svemu ugodim. Hrani u svom srcu, kad se o meni radi, više bojazni nego

povjerenja i tako će tvoja brižnost biti uvljek spremna da mi pritekne u pomoć. U ovom času

pogibelj je veća nego ikada, jer moja bludnost ne nalazi više u tebi lijeka.

Nemoj me hrabriti na krepost, ne bodri me na borbu rlječima: »Krepost je najjača u slabosti«,

»vijenac će pripasti samo onome koji se bude borio do kraja.« Ja ne tražim pobjednički lovor.

Dovoljno mi je da izbjegnem pogibelji. Mudrije je udaljiti se od pogibelji nego izazvati boj. Neka

me Bog smjesti u najzabačenlji kutak neba i bit ću zadovoljna. Tamo je nenavidnost nepoznata

i svak je sretan s onim što je dobio.

Zar je potrebno da svoje mišljenje potkrijepim snagom svetih otaca? Ako jest, počujmo svetog

Jeronima:

»Svjestan sam slabosti svoje, ne želim se boriti u nadi da ću pobijediti, da mi se ne bi dogodilo

da budem pobijeđen.« Čemu, dakle, napustiti siguran put i zakročiti u traženje nesigurna cilja?

Preveo Vojmir Vinja

II Abelar Eloizi

Vjerenici Kristovoj,

sluga istog Isusa Krista

Izlaganje onoga što mi uzbuđeno predbacuješ u posljednjem pismu može se sažeti u četiri

tačke. U prvom redu tužiš se da sam postupio protiv običaja i obrnuo prirodni red postavljajući

u pozdravu tvoje ime prije svojega. Drugo, da sam razjario jade koje sam morao ublažiti i da

sam izazvao obilate suze umjesto da sam ih obrisao kad sam dodao: »Ako me Gospodin preda

u ruke progonitelja mojih i ako padnem pod žestinom njihovih udaraca« ... dolaze zatim tvoja

stara i stalna mrmljanja protiv Providnosti o razlogu našeg obraćenja i o okrutnoj izdaji kojoj

sam pao žrtvom. Na kraju, optužuješ samu sebe, suprotstavljajući se mojim hvalama i usrdno

me moliš da ti više hvale ne upućujem.

Odgovorit ću na svaku od tvojih zamjeraka ponaosob i to ne da sebe opravdam već da ti

pružim pomoć svojeg nauka i da te u njemu učvrstim. Moja traženja bit će ti prihvatljivlja kad

budeš uvjerena da počivaju na razboritosti. Bit ćeš voljnija saslušati me o onome što se odnosi

na tebe kad vidiš koliko malo zaslužujem prigovora. Imat ćeš prema mojim riječima više

poštovanja i povjerenja kad spoznaš da mi se ne može pokude upraviti.

Najprije o onom pozdravu koji vrijeđa tvoje uši. Ako bolje pripaziš, vidjet ćeš da sam učinio ono

što ti želiš. Zar nije tačno i zar to sama nisi rekla da se u poslanicama upućenim odličnijima od

sebe, njihovo ime mora napisati prije našega? Shvati da si ti odličnija od mene i da si počela

biti mojom gospođom onog časa kad si postala vjerenicom mog Gospodara.Š…ĆPreostaje mi


31

još da ti govorim o staroj tvojoj tužbi na koju se stalno navraćaš, a koja se odnosi na okolnosti

pod kojima smo se zaredili. Umjesto da zbog toga hvališ slavu božju, kako bi bio red, ti to Bogu

neprestano predbacuješ. Mislio sam da je ta rana već odavna zacijelila, toliko su očite namjere

božje Providnosti prema nama. Sto god ona više izjeda tvoje tijelo i tvoju dušu tim je ona

pogibeljnija po tebe, a za mene je nepravedan izvor boli. Ako imaš, kako kažeš, jedinu jednu

brigu i to da meni ugodiš, preklinjem te, ako hoćeš da mi prikratiš teške muke i da stekneš svu

moju ljubav, preklinjem te, odbaci od svog srca tu žuč koja ga izjeda. Dok je god ona u tebi,

nećeš mi ni ugoditi ni sa mnom zavrijediti carstvo nebesko. Zar bi mogla podnijeti da u vječno

blaženstvo uđem bez tebe, ti, koja kažeš da bi me slijedila do usijanih ralja zemljinih. Pozovi

vjeru u pomoć da ne budeš odvojena od mene kad se, kako ti reče, približavam Bogu. Zar se

moramo toliko siliti da krenemo na put vječnog blaženstva? Zar te ne opaja misao da zajedno

pođemo prema božanskoj sreći koja nam je obećana i da se više nikad ne rastanemo?

Pa ipak, hoću na još jedan način ublažiti tvoju jetkost prema Nebu i pokazati ti pravednost i

korist svega što nas je snašlo. Pokazat ću ti da je kazna božja izvršena pravednije nakon naše

ženidbe nego što bi to bilo, da nas je snašla dok smo živjeli u stanju bluda.

Nedugo nakon vjenčanja, sjećaš se, kad si se već bila povukla u samostan u Argenteuilu, došao

sam te krišom pohoditi. Moja neobuzdana pohota našla je s tobom svoje zadovoljenje u jednom

kutu blagovaonice, jer drugog mjesta za to nlje bilo. Vidiš, dakle, da našu bestidnost nije

zadržalo ni poštovanje prema mjestu koje je posvećeno Bogorodici. Ta sve da smo prije toga

bili bez grijeha, samo ovo oskvrnuće moralo je navući na nas još strašniju kaznu. Čemu da

spominjem našu staru raskalašenost, našu besramnost, naš razbludni život prije vjenčanja? Ili

nedostojnu prevaru kojom sam se ogriješio prema tvom ujaku, ja, njegov gost, koji je s njim za

istim stolom sjedio i njegov kruh dijelio, a u isto vrijeme zaveo njegovu nećakinju?

Tko bi se usudio reći da sam ja nepravedno izdan i to od onoga koga sam ja prvi sramotno

izdao? Zar misliš da je kratkotrajna tjelesna bol koja mi je za-dana mogla dostajati da se tolik

zločin izbriše? Radije se pitam: zar su tolike opačine zaslužile ovakvu blagost? Koja bi rana

mogla pred očima božanske pravde oprati svetogrdni napad nanesen veličanstvu mjesta

posvećenog Njegovoj materi? Odista, ako se ne varam, ova je spasonosna rana manje

udovoljila osveti Gospodinovoj nego neprekidnost zala koja trpim.

Sjećaš se isto tako kako sam te dok si bila bremenita poslao u Bretanju. Tada si se prerušila u

opaticu i s tim si drzovitim pretvaranjem nanijela uvredu ustanovi kojoj danas pripadaš. Sudi,

dakle, koliko je božanska pravda ili prije milost božja imala pravo da te usprkos tvojoj volji

privuče u vjerski red koji se nisi plašila izvrći ruglu. Kao kaznu nametnula ti je isto ono ruho

koje si obeščastila, kako bi istina bila lijek tvojoj laži i protivotrov njenim posljedicama.

Takvi su bili putevi pravde nebeske: ako gledaš samo na našu korist, morat ćeš priznati da

nam je Bog više udijelio milost nego što je izvršio pravdu. Misli na to, predraga moja, iz kojih su

nas dubina na ovom uzburkanom moru moćne mreže milosrđa Gospodinova privele spasenju.

Od kakve proždiruće Haribde oslobodi Gospod svoju djecu od potapanja, stvorenja svoja koja

su već bila zahvaćena vrtlogom, a opirala su se ruci spasiteljici! Zar tako očita zaštita nije

morala iz naših grudi izmamiti povik ljubavi i divljenja: »Gospod se moj brine za mene.«

Razmišljaj o opasnostima koje su odasvud vrebale na nas i od kojih nas je Gospodin oslobodio.

Ne prestaj govoriti o velikoj milosti koju je Gospodin udijelio našoj duši i ne prestaj slaviti hvalu

njegovu. Tješi našim primjerom grešnike koji su izgubili nadu u Njegovu dobrotu. Pokaži što se


32

sve može postići kajanjem i molitvom, pokaži to na primjeru nepokajanih i okorjelih. Misli na

očinsku skrb koju je Gospodin nama ukazao i na pravednost ublaženu milosrđem! Kaznivši nas,

on nas je preporodio; zle je učinio sudionicima našeg budućeg blaženstva i njegova prividna

strogost nosi u sebi najdirljivije oproštenje, jer samo jedna rana postade spasenjem dviju duša.

Usporedi opasnosti u kojima smo bili i naše čudesno oslobođenje. Usporedi bolest i

ozdravljenje. Pitaj se sada koliku su kaznu zavrijedile naše opačine i divi se milosrđu božjem i

božjoj ljubavi.

Dobro znaš u kakvo su tužno robovanje zahtjevi moje razuzdane strasti bacili tvoje i moje

tijelo. Ni sram, ni poštovanje prema Bogu nisu me vadili, čak ni u dane svetačke ni na dan

njegove smrti, iz kaljuge u kojoj sam se volio valjati. Koliko li sam se puta, usprkos tvojim

odbijanjima i tvojoj bojažljivosti i prigovorima, koristeći se slabošću tvog spola, utekao

prijetnjama i udarcima da iznudim tvoj pristanak. Sjeti se moje bezumne požude i mojih

pomamnih ludovanja! Zaslijepljen bijesom pohote sve sam zaboravljao, i nebo i svoju dušu,

gubeći se u tim jadnim strastima koje se danas ne usuđujem ni imenovati. Što je drugo

preostalo božjem milosrđu ako je htjelo da sprječi moju propast nego da mi same te strasti

zauvijek onemogući?

Strahovito izdajstvo što ga je počinio tvoj ujak bilo je učin pravde i dobrostivosti božje: Kad

sam bio lišen tog dijela svog tijela koji je bio sijelo razbludnih želja i glavni uzrok moje

raskalašenosti, mogao sam rasti na sasvim drugi način. Moje udo koje je griješilo bilo je

kažnjeno: u boli je platilo svoje grešne slasti. Zar nije tako bilo pravo? Izvukavši me iz ogavnog

kala u kojem sam bio ogrezao, Bog me je obrezao u tijelu i duhu. Tako sam postao tim

podobniji za službu svetim žrtvenicima što me nikakva putena zaraza nije više mogla napasti ni

okaljati. Vidiš koliko je dobrostivosti prema imeni pokazao kad je udario samo po jednom udu i

oduzevši mi ga dao spas mojoj duši. Poštedio me od svakog drugog sakaćenja koje bi mi bilo

izobličilo tijelo i učinilo me nesposobnim za obavljanje mojih dužnosti. Naprotiv, sve što je

čestito bilo mi je olakšano jer sam bio oslobođen teškog jarma požude.

Milost božja me učinila čistim, odstranjujući s mog tijela jedno udo vrijedno prezira koje je baš

zbog niskosti njegove službe prozvano ljudskim stidom i koje se nitko ne usuđuje nazvati

pravim imenom. Na taj me je način milost božja oslobodila nečistoće zla i sačuvala mi nevinost

duše.

Ti si veća od nebesa, ti se veća od zemlje, ti za koju je otkupnina bio sam Stvoritelj svijeta. Ali

što je on vidio u tebi, pitam te, on kojemu ništa ne nedostaje, kad je za tebe pristao na sve

muke svog posljednjeg hropca, na svu sramotu svoje muke? Što li je drugo mogao tražiti u tebi

ako ne tebe samu? Eto, to je tvoj istinski ljubitelj, onaj koji hoće samo tebe, a ne ono što ti

pripada. To je onaj koji je uzviknuo dok je umirao za tebe: »Nitko ne može više voljeti nego

onaj koji daje život svoj za one koje voli.« On te je istinski volio, a ne ja. Moja ljubav, koja nas je

oboje survala u grijeh, bila je samo pohota i zato ne zaslužuje da je zovemo imenom ljubavi. Ja

sam u tebi vidio način kako da zadovoljim svoje bijedne strasti i to je sve što sam ja volio u

tebi. Kažeš da sam za tebe trpio. Možda je tome doista tako. Ali bilo bi tačnije reći da sam trpio

poradi tebe i čak protiv svoje volje. Ne iz ljubavi prema tebi već zbog sile koju su upotrijebili

protiv mene. Ne za tvoj spas već zbog tvoje boli. Naprotiv, za tvoj spas je Krist svojevoljno

pretrpio svoju muku i s njom je našu dušu nadahnuo novim životom i oslobodio je od svake

boli. Zato upravi k njemu, a ne k meni, preklinjem te, svu svoju odanost, sve tvoje sažaljenje i

svu svoju skrušenost. Plači nad nepravednim zločinom i nad strahovitom okrutnosti kojima je


33

bio izložen nevini čovjek, a ne nad pravednom kaznom koja je mene stigla, jer je to za nas

oboje bila milost za koju moramo Nebu zahvaliti.

Nepravedna si što ne voliš pravdu, a još nepravednija kad se hotimice suprotstavljaš volji

božjoj i dobročinstvima Milosti. Plači svog Spasitelja, a ne svog zavodnika. Plači onog koji te je

otkupio, a ne onog koji te je upropastio; svog mrtvog Gospodina, a ne živog slugu njegova koji

je upravo oslobođen od smrti vječne.Š...Ć Ova dobrostivost Gospodinova prema tebi plod je

samilosti njegove prema tvom spolu, ali u neku ruku i pravedno je tako. Iako slabija i nježnija

pokazala si više suzdržljivosti i više kreposnosti, znači da je i tvoja krivica manja. Zahvaljujem

Gospodinu koji te je lakše kaznio i pripremio ti vijenac. Sve bure nečistoće koje su harale po

mojoj nekad nemirnoj duši sad su se stišale, a oluje požude ne potresaju moju ohlađenu grud:

Gospod me pretvorio u mramor kako bi spriječio da se slomim. Naprotiv, ostavljajući u tebi

greben mladosti, vrućih snova i neprestano uzburkanih valova, očito te je predodredio za

vijenac mučenički. Iako si uvijek odbijala da čuješ ovu istinu i meni branila da je izgovorim, ipak

je ta istina očigledna. Vijenac je nagrada onome koji se bori bez predaha i nitko ga neće

zadobiti ako se ne bude »do kraja borio«.

Meni nije očekivati vijenac jer više za mene nema borbe. Koga u mesu njegovu ostan požude

ne podbada, nikakvu napast ne mora savladavati. Pa ipak, iako vijenca neću zadobiti, znam da

mi je velika povlastica dana time što nikakve kazne neću podnijeti i što sam s prolaznom boli

izbjegao vječnim bolima. Ljudi koji se predaju strastima ovog jadnog života slični su

životinjama, jer je napisano: »Stoka gnjije na balegi svojoj«.

Tješim se što vidim da se zasluge moje umanjuju dok tvoje rastu. Zakon ženidbe učinio je od

nas jednu put i jedno biće u Kristu. Ništa što je tvoje meni nije tuđe. A Krist je tvoj jer si postala

njegovom vjerenicom. A ja, evo, postadoh sluga tvoj, kao što ti rekoh, postadoh sluga a držala

si me prije za gospodara. Na službu tebi obvezuje me duhovna ljubav, a ne potiče me na nju

strah.

Budi pozdravljena u Kristu, zaručnice Kristova. U Kristu budi jaka i živi za Krista. Amen.

RUSOOVA PRIRODNA RELIGIJA

U svom veku, Ruso zauzima mesto među piscima koji osporavaju vrednosti i strukture monarhijskog društva. Time je on preteča Revolucije. Ruso hoće, u svom radu, da istraži načelo zla. On dovodi u pitanje društvo, društveni poredak u celini. On proučava i u svojim proučavanjima, meditacijama o zlu, ide do opšteg uzroka. Proučavao je napredovanje kulture i okarakterisao ju je kao negaciju prirode. Ruso kulturu odbacuje ( iako Kant pokazuje da je Rusoova misao racionalistička i da on prevashodno želi da da ''reši'' spor između prirode i kulture, kako bi kulturu oprirodio) suprotstavlja joj novu negaciju koja je posledica moralnog suda i koja se poziva na etički apsolut. Rusoovo ogorčenje (njega samog kao ''prirodnog'' čoveka) protiv društva (istorijskog ostvarenja) patetičan je izraz tog sukoba. On uzima reč da bi rekao ne antiprirodi. To misli da može učiniti putem vaspitanja. Slično Erazmu Roterdamskom, on veruje da čovekova sposobnost da uči može da donese blagostanje društvu. On traži pomirenje prirode i kulture u jednom društvu koje ponovo nalazi prirodu i prevladava nepravde civilizacije. Revolucija ili vaspitanje: to je kapitalna


34

tačka u kojoj je sučeljavaju ovo ''marksističko'' i ovo ''idealističko'' čitanje Rusoa.-''Savršena umetnost ponovo postaje priroda''. Iskaz: društvo je protivno prirodi, ima za neposrednu posledicu: ja se suprotstavljam društvu. To je to Ja koje se suprotstavlja društvu koje je negacija prirode. On razmišlja kako da utiče na društvo a da ne bude licemer. Književni rad pomaže, ali on zavisi od Društva kao recepijenta i njime je uslovljeno. Ruso to ne želi. On želi da se distancira (na Prustov način) i da na taj način, usamljenički i pojedinačno –kao jedinka- , kao Žan-Žak bude negacija društvu. Tu imamo preokret sa istorijskih teorija Žan-Žaka, na pojedinca Žan-Žaka, sa spekulativne analize ljudske evolucije na unutrašnje probleme pojedinačne egzistencije. Prelazimo na subjektivni eksperiment, ali to je čvrstim mostom povezano po onoj logici morala koja zahteva slaganje između reči i dela. Žan.Žak će ispisati svoje lično spasenje na pozadini kolektivne propasti koju obznanjuje.

Nastojao se pokazati ''moderni'' ili ''romantični'' akcenat Rusoovog individualizma, ali lako bi se pokazali antički, a osobito stoički izvori. Živeti u skladu sa sobom i ssa prirodom već imamo kod Seneke ili kod Montenja. On samo preuzima, ali u čudnom zanosu strasti, jedno vrlo staro opšte mesto iz morala: ''Upravih sve snage duha da razbijem okove javnog mnjenja, i da hrabro učinim sve što mi je izgledalo dobro, ne osvrćući se nimalo na mišljenje ljudi.''On ne želi da bude samo usamljenik: on će potvrditi svoja dela i reči-živeće po svojoj istini. Tako će ući u opravdanu usamljenost: sam će biti u pravu protiv svih. Ali ta odluka ne donosi Rusou unutrašnje zadovoljstvo. Odluka ga osuđuje na rascep i sukob. ''Kako protiv svih živeti po nekoj univerzalnoj istini?'' Ruso ne može ni sasvim da iprosti ovom lažljivom svetu, ali ne može ni da ga potpuno napusti. On se od njega izdvaja, ali se osvrće da bi ga optužio. On se sveta odriče ne napuštajući ga konačno. Ruso ostaje uhvaćen u zamci društva, i on to zna, i zbog toga pati. Ali, da bi svojoj teorijskoj misli doneo dokaz proživnjenog života, on ne može da se liši svedoka: njegov način života moraće da bude objavljen. Njegova lična reforma, kojom kani da se oslobodi robovanja javnosti, potpuno će dosegnuti svoj cilj samo pod uslovom da tu javnost uzbudi: ''Moja je odluka imala odjeka...'' Ruso se smešta u usamljenost da bi mogao da govori u ime univerzalnog. Ipak ova ''povučenost'' Rusoova ne sme se posmatrati kao romantičarska, već samo kao njena najava, jer njegova subjektivna intuicija ipak teži da se probije do univerzalnog, koje nije suštinski iracionalno ili nadracionalno. Povući se u sebe znači u svakom slučaju približiti se većoj racionalnoj svetlosti nasuprot besmislu koje vlada u društvu. Ruso se ne okreće potpuno protiv Razuma, već protiv onog kojeg će Kant nazvati umom) koji nadahnjuje ''bezumne ocene ljudi'' u njihovoj iluziji, sanjarenju da ''nešto'' rade korisno. Ruso će obznaniti taj besmisao; u očima jednog dubljeg razuma, lažna jasnost običnog umovanja je besmislica.

Jednom pošto je društvo zaboravljeno, pošta je odagnano svako sećanje i svaka briga o tuđem mišljenju, predeo u Žan.Žakovim očima, ponovo vraća sebi obeležje osobene i prvobitne prirode. Tu se nalazi povraćena čar, istinska čarolija. Ruso onda može da da se nađe sa prirodom na neposredan način, a da se nikakav strani predmet ne umetne: nikakav neumesan trag ljudskog roda, nikakav ožiljak istorije ili civilizacije. Usred te ponovo pronađene prirode, Ruso će preuzeti proročku ulogu: on objavljuje skrivenu istinu: ''U dubini šume, tražio sam, našao sam u njoj sliku iskoni koju sam


35

povest ponosno ocrtavao; dograbih sitne ljudske laži, imao sam smelosti da obelodanim njihovu prirodu, da pratim napredovanje vremena i stvari koje su tu sliku izobličili...'' Jedini način za Žan-Žaka da predupredi preteću tamu, to je da se i sam pretvori u prozirnost, da je proživi, ostajući istovremeno i vidljiv i izložen pogledima drugih, tih zatočenika tame. Istina, da bi izašla na vidilo treba da bude proživljena od strane nekog ''svedoka'' (slično Marselu u Traganju za izgubljenim vremenom na taj način, povukavši se u sebe, Prust daje kritiku i sliku raspada društvenih/mondenskih vrednosti njegove savremene Francuske). Žan-Žakovo povlačenje ispred istorije ustvari čini da se ona pojača u očima čitalaca.

NOVA ELOIZA I PRIRODNA RELIGIJA

Pre svega, roman je pisan u epistolarnoj formi, koju Ruso, kao i Gete preuzima od Ričardsona. Epistolarna forma omogućava Rusou da svoj roman prikaže i kao filozofsku raspravu ali i kao ljubavnu priču. Pisaće o strastima, emocijama i vrlinama, u čemu odlazi dalje od Ričardsona. Grad Klarens u kojem se odvija radnja romana prikazan je pastoralno, utopisjki – on je prostor prirodne religije koja je za Rusoa jedini izlaz. Ruso nam pripoveda o čoveku kao o usamljenoj jedinci koja spas može pronaći samo begom u prirodu. Čovek može samo u prirodi da ovaploti svoju dušu, i tako, izlzeći sam iz sebe, sam čovek postaje umetnost. On razmatra i pitanje društvene nejednakosti, kojoj suprotstavlja prirodnu jednakost. S jedne strane stavlja moćni instinkt koji je priroda usadila u čovekovu dušu, a s druge društvene predrasude.

ANTOAN FRANSOA PREVO Manon Lesko

Prevo je bio plodan pisac, no samo jedno njegovo delo je nedvosmisleno odolelo zubu vremena. To delo je Manon Lesko.

Cela fabula Prevoovog romana sastoji se od sudbonosne ljubavi mladog viteza Des Grieuxa i zanosne ali verolomne Manone. Roman je u prvom licu i pripoveda ga Des Grieux koji priča o svom životu u potpunosti vezanom za sudbinu njegove ljubavi za Manonu. Sam početak romana je iz pera „uglednog čoveka“ koji u gradu Pacy nalazi neobičan prizor. U kolima opkoljenim naoružanim stražarima nalaze se prostitutke vezane lancima koje valja deportovati u Ameriku u Nju Orleans, koji je u ono doba pripadao Francuskoj. Prizor je privukao pažnju velikog broja građana kojima se pridružio i „ugledni čovek“. Njegovu pažnju je posebno privukla izuzetno lepa mlada devojka koja se po izgedu i držanju razlikovala od ostatka transportovanih. U njenoj blizini se nalazio melanholični mladić uglednog izgleda. Početak odmah nameće pitanja ko je taj mladi par, o kakvoj vezi se radi i tako su dospeli u tako nezavidni položaj. Na ta pitanja se odgovor dobija tek dve godine kasnije kada „ugledni čovek“ opet sretne tog mladića, viteza Des Grieuxa, koji mu ispriča svoju priču. On je. Naime. kada je imao sedamnaest godina sreo Manonu i tada je od uzornog i staloženog mladići iz ugledne porodice postao zaljubljen čovek za koga je život bez Manone besmislen, čime je i zapečaćena njegova sudbina.


36

Njih dvoje beže od kuće kako bi mogli da žive zajedno i prve dve, tri nedelje zaista žive u ljubavnom blaženstvu. No ta sreća je brzo pomućena. Nakon prvih povoda za sumnju Des Grieux saaznaje od njihove služavke da se Manon sastaje sa bogatim zemljoposednikom gospodinom de B. Des Grieux, ljubomoran, traži objašnjenje za Manonino ponašanje čak pokušavajući i da je opravda, no ta samoobmana je surovo prekinuta kada ga očevi lakeji, u dosluhu sa Manonom, nasilno odvode nazad u roditeljsku kuću. On se jedva oporavlja od ovog šoka i kada smogne snage da se vrati u uobičajen tok života Manona mu opet pomuti um kada se pojavi na njegovom javnom nastupu na univerzitetu. Zada e njegov teško stečeni mir ruši i on opet beži sa njom. Nastanjuju se blizu Pariza no ubrzo im nestaje novca što je za Manonu neizdržljivo i ona postaje ljubavnica starog razvratnika gospodina de. G.M.-a. I tako, uskoro Des Grieux i Manona opet bivaju razdvojeni i to kada su uhapšeni. U nasilnom oslobađanju Manone Des Grieux ubija čuvara u zatvoru ali ni to Manon ne sprečava da ga posle nekog vremena opet vara, ovog puta sa sinom gospodnina de G.M.-a. Oboje opet bivaju uhapšeni i ona je osuđena na deportaciju u Ameriku gde Des Grieux odlučuje da je dobrovoljno prati. U Americi nastaje svojevrsni obrt: mladi par je ovde sretan premda siromašan sve do tenutka kada se guvernerov sin zainteresovao za Manon. U dvoboju sa njim Des Grieux ga teško ranjava i uveren da ga je ubio beži zajedno sa Manonom u divljinu američkog juga. Teško bolesna Manon umire a slomljeni Des Grieux se vraća u Francusku gde slučajno u Kalasu opet sreće „uglednog čoveka“ kome je ispričao svoju nesretnu životnu priču. Posredi su, dakle, tri slične epizode: Manonina nevera i pomirenje nakon čega sledi razdoblje kratke ljubavi. Ovakvo ponavljanje u biti istog događaja moglo bi prouzrokovati pogubnu monotoniju, a ipak čitamo tu ljubavnu priču sa velikim interesovanjem. Jedno od tumačenja je zanimljivost preobražaja glavnog junaka koji od naivnog i nepokvarenog mladića postaje varalica na kartama, saučesnik u pokušaju prevare i nevoljni ubica čuvara u zatvoru. Još zanimljivije je što se te promene karaktera ne događaju bez njegove svesti o vlastitom moralnom propadanju. Čitava Des Grieuxova priča svodi se na osnovini ritam kratkotrajne ljuvane sreće i zatim prekida te sreće, da bi nakon nekog vremena opet došlo do pomirenja. Trenuci sreće uglavnom su sažeto opisani, dok su razdoblja sumnje, ljubomore i teskobe prikazana opširno i verodostojno.Za takvo delo, usredsređeno poput tragedije na snažne i potresne događaje, primeren je stil koji retoričari nazivaju uzvišenim, a koji pokazuje sklonost prema superlativnim osećanjima i hiperbolama. Vrhunac tragedije možemo da vidimo u završnoj fazi kada Manon umire, a Des Grieux je, potpuno skršen oplakuje. Manonu Des Grieux nikad ne opisuje, nego samo govori o njenom učinku na okolinu. Osim vitezovog odnosa prema Manon jedino njegov odnos prema ocu ima određenu težinu. Taj odnos je ambivalentan, prema ocu kao predstavniku prisile i zakona nasuprot slobode koju traže ljudska osećanja, to je dakle odnos prema ocu kao zaštitniku i tiraninu. Buući da je Des Grieux bio zarobljenik svojih osećanja i da ih nije dovodio u pitanje nužno je da je s ocem došao u nepomirljiv sukob.Za razliklu od većine fabula onog vremena koje su uglavnom bile epizodne gde se događaji nižu u slulčajnom poretku bez kretanja prema nužnom raspletu, u Manon Lesko


37

fabula je čvrsta i jedan događaj proizilazi iz drugog i utemeljena je na karakternim svojstvima glavnih junaka.

Roman je pisan u vidu vitezove priče.

De Grieux živi po kodeksima klase, a Manonu poput Defoove Mol Flanders čvrsto vodi interes. Prvi put se uvodi motiv suza u književnost.

LORENS STERN Tristram Šendi

O Bože! Reče moja majka, kakva je to opet priča? – O jednom petlu i o jednom Biku, reče Jorik – I to najlepša priča te vrste koju sam ikad čuo. Kraj.

Ovaj roman je izlazio sukcesivno tokom sedam godina:- 1760. Stern je objavio prve dve knjige - podstaknut velikim uspehom, dodavao je svake godine još po dve

godinu dana pre Sternove smrti (1767.) izašla je poslednja – deveta knjiga

POIGRAVANJE POSTUPCIMA

Stern odbacuje pravila epskog pripovedanja (pravila utvrđena ne samo Poetikom, već i mnogovekovnom praksom cele Evrope)10 – on ne pripoveda ni hronološkim redom, niti po epskom načelu in medias res11, već skače po vremenu i prostoru, premeštajući radnju sad unapred sad unazad (autor se vraća nazad ili skače napred u osnovnu novelu), sledeći sad ovu sad onu nit pripovedanja, posvećujući brojne stranice sićušnim događajima ili digresijama. (Stern se poigrava i postupkom in medias res i postupkom ab ovo, suprotstavljajući ih jedan drugom da bi ih na šaljiv način prenebregao.)

«S toga mi je razloga doista drago što sam svoju povijest na takav način započeo i što sam kadar da je tako i nastavim, idući tragom svake zgode u njoj, kao što kaže Horacije, ab ovo.» / Znam da Horacije uopšte ne preporučuje taj način: Ali taj gospodin govori samo o epskoj pesmi ili o tragediji; – (zaboravio sam šta) – uostalom, ako nije tako, treba da zamolim gospodina Horacija da mi oprosti; – jer se ja u pisanju kojega sam se prihvatio, neću ograničiti ni na njegova pravila ni na pravila bilo koga drugog čoveka iz bilo kojeg vremena.»

Opravdanje digresije

10 U prvom parodističkom romanu kod nas, Romanu bez romana iz 1838. Sterija se takođe poigrava klasicističkim principom kompozicije epa... 11 Horacije je savetovao pesniku koji piše ep da «uvlači čitaoca u središte zbivanja – baš kao da su oni čitaocu poznati». Ovom postupku je suprotstavljen postupak ab ovo («od jajeta»), prema kome ep valja početi još pre junakovog rođenja, od okolnosti pod kojima je začet.


38

«... a posredi je ovo: Da se ja, iako su sve moje digresije, kao što vidite, opsežne, – i mada se ja udaljujem od predmeta o kojem govorim, dalje i više no ikoji pisac u Velikoj Britaniji, da se ja ipak uvek brinem da sve udesim tako da glavni posao ne miruje dok mene nema.» (I, 22) Nastavlja o važnosti digresija: «izbacite li ih iz ove knjige, na primer, – onda bolje da ste bacili i knjigu sa njima; – studena večita zima zavladala bi na svakoj stranici njenoj...»

Remećenje hronologije ((i ideje celovitosti)): junak se rodio tek u 4toj od 9 knjiga, a u 6toj knjizi su mu mesto dečje haljine obukli pantalonice, a potom se više i ne pojavljuje. Prema tome, Stern je izneverio i naslov i podnaslov knjige, Život i shvatanja Tristrama Šendija, jer o junakovom životu saznajemo sasvim malo, a o shvatanjima ništa.

Autor se poigrava tradicionalnim elementima romana (predgovor, invokacija 12 , posveta, moto 13 ... – nalaze se unutar romana, na proizvoljnim mestima). (Daleko od početka knjige – u 64. poglavlju, Stern se navodno seća da je zaboravio da napiše predgovor, da ga naknadno ubacuje, pošto «ima malo slobodnog vremena». Posveta ((neimenovanom lordu)) stoji na kraju 8. poglavlja I knjige.)

Neka poglavlja sadrže samo po jednu rečenicu, dok su druga neizmerno dugačka... Neka poglavlja su ispreturana... To se obrazlaže ovako: «Jedino želim da to bude pouka svetu da pušta ljude da pričaju svoje priče po svojoj volji.» Čitavo 10. poglavlje IV knjige Stern posvećuje razmišljanjima o poglavljima: «I sad, da znate, kako je ovo sad moje poglavlje o poglavljima, ono što sam ga obećao napisati pre nego pođem na počinak...». U 25. poglavlju IV knjige nam kaže da 24. poglavlje fali zato što je iscepano, a onda nas obaveštava o njegovom sadržaju... (Iznosi i razloge cepanja poglavlja: «Ali pregledajući nanovo prikaz toga puta, učinilo mi se da sam se u njegovom opisivanju izdigao toliko iznad stila i načina na koji sam dotle opisivao sve drugo u ovoj knjizi, da taj opis ne bi mogao ostati u njoj a da ne baci u zasenak sve druge prizore koji su opisani u njoj; i da u isti mah ne poništi onu nužnu ravnotežu i izjednačenost među pojedinim poglavljima, iz čega i proizlazi proporcionalnost i harmonija celog dela.»)

Sa stanovišta grafičkog oblikovanja – izvrtanje uobičajenog... Tekst se poigrava još nekim grafičkim znacima – intencionalno nedostajanje teksta (prazna strana koja je

12 Invokacija ima na više mesta. Na pr. uz posvetu lordu u 9. poglavlju I knjige pripovedač se obraća i boginji Luni: «Svetla Boginjo, Ako nisi suviše zaokupljena poslovima Kandidovim i gospođice Kunigunde – uzmi i Tristrama Šendija pod svoju zaštitu.»; Apolona zaziva u 12. poglavlju III knjige: «Veliki Apolone! Ako si voljan da daješ – daj mi – ne zahtevam ništa više već samo malo prirodnog humora... a Merkura, s njegovim pravilima, merilima, ako možeš bez njega, pošalji s mojim pozdravima u – svejedno gde.»13 Moto je dat na naslovnoj strani romana, ali na starogrčkom. U prevodu glasi: «Ne smućuju ljude stvari, već mišljenje o stvarima.»


39

integralni deo teksta, crna strana, «mramorna» strana 14 ), ručice, strelice pokazivači; precrtani komentar;15

Dijalog sa čitaocem – pripovedač se obraća čitaocu, raznim čitaocima koje imenuje ili ih identifikuje preko titule, pola itd. Na primer – dijalog sa Gospođom: « – Kako ste, Gospođo, mogli biti tako nepažljivi dok ste čitali poslednje poglavlje? U njemu sam vam rekao, Da mi majka nije bila papistkinja. – Papistkinja! Ništa slično niste rekli, Gospodine. – Gospođo, dopustite mi da još jednom ponovim da sam vam to rekao jasno (...) u pretposlednjem retku tog poglavlja u kojem sam uzeo na se da kažem: 'Bilo je preko potrebno da se rodim pre nego što budem kršten.' Da je moja majka, Gospođo, bila papistkinja, do toga se zaključka ne bi moglo doći.»16

Pripovedač se obraća i svojoj pripovesti i njenim elementima – na primer obraća se Jorikovoj propovedi17: «Nesretna propovedi! Pošto su te pronašli, i po drugi put si se put izgubila, ispala si kroz jednu neprimećenu rupu u džepu svog gospodara i pala dole u podmuklu i poderanu postavu (...)» (II, 17) Obraća se i likovima – na pr. Tobiju koji je počeo da skuplja literaturu o vojnom građevinarstvu i vojnoj opremi: «Stoj, dragi moj striče Tobi – stoj! – ni koraka dalje na tom trnovitom i teškom putu! (...) To će ti pogoršati bolest (...) patićeš od tvrde stolice – zdravlje ćeš izgubiti...» (II, 3) Ponekad se i čitalac obraća pripovedaču – na pr. «... moj stric Tobi odmah odjaha na svom konjicu. – Nisam ni opazio da je vaš stric Tobi već bio na svom konjicu. – » (III, 3) Ponekad je dat istovremeni dijalog pripovedača sa dva neimenovana čitaoca – na pr. « – Šta bi mi vaša blagorođa savetovala da učinim? – Ispričajte je, gospodine Šendi, svakako. – Ti si budala, Tristram, ako to učiniš.» (III, 23) Ponekad autor (?) komentariše greške pripovedača – na pr. u napomeni datoj uz 19. poglavlje II knjige: «Pisac je ovde dva puta pogrešio; – jer Lithopaedus treba da se piše ovako, Lithoopaedii Senonesis icon. Druga pogreška je u tome što Lithopaedus nije pisac, već crtež nekog okamenjenog deteta.» (str.121) Pisac često prekida započeta izlaganja, jer je, «između njega i čitaoca» iskrsao niz pitanja koja traže da se objasne. Pisac se često u toku pripovedanja obraća čitaocu, koji je prisutan kao neka vrsta piščevog saradnika, čija se pitanja podrazumevaju i kad ih on izričito ne postavlja. Ova pitanja su povod digresijama i izazivaju objašnjenja i komentare koji se u stvari javljaju kao piščeve asocijacije sa osnovnom, epskom potkom romana.18

14 Evo kako Stern uvodi mramorne strane: «Čitaj, čitaj, čitaj, čitaj, neuki moj čitaoče! Čitaj – ili, tako mu učenosti velikog svetog Paralipomenona – unapred ti kažem, bolje da tu knjigu odmah odbaciš, jer bez mnogo čitanja, pod čime, kako vi, velečasni gospodine znate mislim mnogo znanja, nećeš biti kadar da shvatiš pouku idućih mramornih strana (šareni simbol moga dela)...» (III, 36)15 Crtica, najčešći grafički znak – ponekad se pojavljuje u čitavim redovima. Nekad označava nagle prekide misli i kao takva služi umesto prelaza; nekad zamenjuje ispuštenu reč ili rečenicu – obično takvu da se ((zbog nepristojnosti)) ne može štampati – Stern zamenjuje nepristojne izraze, «masne» šale crticama, što je golicljivije i nepristojnije od otvorene skarednosti jednog Rablea.16 U vezi sa ovim pripovedač se vajka što čitaoci imaju lošu naviku da jure napred – tražeći u knjigama više pustolovina nego duboku učenost. «... ostaju u pameti samo oni delovi književnog dela u kojima pretežu surovost i putenost: – Tanane aluzije i naučna opažanja odleću poput duhova negde u visine, – ozbiljna moralna pouka kao da pada u neki bezdan...»17 Ova propoved o savesti se čita za vreme porođaja...18 Neki smatraju da je ćaskanjem sa čitaocem Stern hteo da se približi čitaocu i da mu dočara utisak neposrednog obraćanja.


40

Pominjanje: Servantesa, Montenja, Voltera, Rablea, Aristotela, Loka... Na primer, za svoju knjigu kaže: «i na kraju će se izvrći baš u ono čega se plašio Montenj da mu se ne izvrgnu njegovi Eseji, naime, u knjigu koja krasi salonske ormare;» (I, 4) & Tristramovo definisanje Šendizma i uopšte uspostavljanje takve institucije asocira na Rableov pantagruelizam: «Pravi Šendizam, mislili vi o njemu i najgore, otvara srce i pluća, i svim onim osobinama koje su mu u prirodi tera krv i druge životne telesne sokove da teku slobodno svojim tokovima i da dugo i veselo pokreću kolo života.» Osim toga, tu su i Antišendijevci – Stern se, kao i Rable, obraća svojim kritičarima, ali na drugačiji način: «A sad, dragi moji Antišendijanci, prerevnosni kritičari i sapatnici (za vas i pišem ovaj Predgovor) – i za vas premudri državnici i umni doktori (dajte – skinite te svoje brade), čuveni po svojoj ozbiljnosti i mudrosti; (...) a spominjem vas ovako zajedno samo zbog toga da suviše ne dužim, a ne možda zbog neke mržnje prema vama.» ( III, 20) ))

UTICAJ LOKA / PARODIRANJE LOKOVIH IDEJA

Korišćenje principa asocijacije ideja – Stern u ovome polazi od Loka, koji je u svojim Ogledima o ljudskom razumu opisao ovu pojavu kao uzgredan i uglavnom štetan psihički fenomen, insistirajući na nelogičnosti, slučajnosti i nezdravim posledicama asocijacije. Stern se i ovim sredstvom najčešće služi da bi šokirao čitaoca ili da bi izazvao humoristične efekte. Na primer – Šendijeva majka je asocijativno povezala navijanje sata sa polnim činom. (Kako se Volter sa ženom u postelji sastaje samo prve nedelje u mesecu, a iste te večeri navija i sat, u ženinoj se glavi stvorila asocijacija – čim čuje kako se navija sat, u njoj se javlja misao na sasvim drugi posao... i obrnuto.) & Sterna ne zanima hronološko pričanje niza događaja onim redom kojim su se u stvarnosti zbivali. Taj red je kod njega sasvim poremećen; događaji se nižu onim redom kojim narator o njima misli; neki su se odigrali pre mnogo vremena, neki se dešavaju u trenutku pričanja, a neki se unapred pripovedaju. Stern «hvata u letu» utiske koji su namenjeni njegovoj svesti i predstave koje se spontano nadovezuju jedne na druge. Za Sterna su najpouzdanije baš one predstave koje se bez uticaja naše volje nižu i množe jedne iz drugih u našoj svesti... Zato pisac mora da izvlači predstave iz svoje svesti, bez obzira na neracionalni nered u kojem one naviru. Pogrešno je smišljati sa planom rečenicu koja sledi jer to bi sputalo slobodu asocijacije. Racionalno mišljenje je manje autentično, manje odlučujuće nego što je pljusak asocijacija koje padaju na našu svest. Na primer, dva istovremena misaona toka iste ličnosti – Obadija kaže Suzani da je Bobi umro u Londonu a Suzana prvo pomisli na zelenu spavaćicu svoje gazdarice. (Ovde bi baš bilo mesto Lokovoj glavi o neprikladnosti reči.) Suzana odgovara Obadiji da svi treba da obuku crninu, ali i dalje (na mentalnom planu) vidi sve zeleno. Ipak kaže da će to ubiti njenu gazdaricu... Svesni tok misli, sažaljenje prema gazdarici, slabiji je i beskrvniji od prvog toka – grozničavih predstava o gazdaričinoj garderobi..... nastavi moj otac, u svakoj zdravoj ljudskoj glavi vrši se redovno sukcesija misli (...) te one slede jedna drugu u redu kao – Kolona artiljerije? reče moj stric Tobi – Vraga, ne artiljerije! – naljuti se moj otac – te one slede i nižu se jedna za drugom u našem duhu u određenim razmacima, baš kao što se slike u svetiljci okreću od topline sveće. – A ja ti kažem, reče moj stric Tobi, moje se obrću više kao ražanj. – Onda, brate Tobi, ja tebi nemam ništa više da kažem o tome, reče moj otac. ( III, 18)


41

HRONOLOGIJA

I 1689. – Trim stupa u vojsku

II 1690. – Bitka kod Limerika

III 1695. – Opsada Namire / Tobi ranjen

IV 1697. – Tobi se vraća kući

V 1701. – Tobi i Trim odlaze na selo

VI 1713. – Tobi se zaljubljuje u udovicu Vodmen

VII 1718. – Začet Tristram, petog novembra se rađa

VIII 1719. – Umire Tristramov brat Bobi

IX 1741. – Putovanje po Evropi

X 1748. – Umire Jorik

XI 1759/66. – Piše svoj roman

LIKOVI – galerija ekscentričnih portreta

1. Tristram – naslovna ličnost, govori u prvom licu, a ima najmanje uloge u delu, a u nekim knjigama se i ne pominje. I pored ćudljive kompozicije, postoji neki opšti hronološki okvir – znamo da je Tristram pri kraju romana dosegao tek petu godinu života.

2. Volter – Nosilac čudaštva koje Stern naziva Shandean philosophy: ljubitelj neobičnih starih knjiga i sholastičke logike, spreman da filozofira o bilo čemu, a naročito o svakodnevnim sitnicama koje niko drugi ne bi smatrao filozofskim predmetom – o nosovima, maramicama, dugmadi itd. Kroz ovaj lik Stern karikira robovanje filozofskim teorijama čija se jalovost pokazuje u praksi. Veran svojim interesovanjima, Volter je hteo sinu da nadene ime Trismegistus (prema Hermu Trismegistu, zagonetnom srednjovekovnom polubožanstvu, ocu crne magije // Trismegist je nadimak boga Hermesa, a znači otprilike «tri puta najveći»), ali je greškom sluškinje ispalo prozaično – Tristram. Volter ima teorijska objašnjenja i za nezgode ljubavnog života svoje tetke: on veruje da imena objašnjavaju lične nesreće ljudi... Volter Šendi ilustruje psihološki tip – čoveka za koga svaka životna priča predstavlja ilustraciju neke od njegovih omiljenih teorija. Ovo ilustruje tezu o proizvoljnosti ljudskog mišljenja: On bi zgrabio neko mišljenje, gospodine, kao što praiskonski čovek zgrabi jabuku. Samim činom grabljenja jabuka «postaje njegova svojina». Bez obzira što su njegova ubeđenja slučajna i


42

proizvoljna, on je spreman da pogine braneći ono što mu se «desilo» da «misli»: branio bi ih svim što mu dođe pod ruku; jednom rečju opasivao ih je i utvrđivao tolikim opkopima i grudobranima, kao što bi moj stric Tobi činio sa nekakvom tvrđavom. Volterova ubeđenja su plod igre slučaja, ona mu se dešavaju; ipak, ukoliko su proizvoljnija i nastranija, utoliko im je on fanatičnije privržen, odnosno utoliko ih upornije brani. Volter je primer razvijanja nastranih, polu-naučnih i pseudonaučnih teorija. Lik Voltera otelovljuje Sternovu kritiku filistarstva19 i pedanterije.

3. Stric Tobi – bivši podoficir u sedmogodišnjem ratu, koji je od rane na preponi (iz bitke kod Namura) ostao invalid i dobio neku penzijicu. Njegov «hobi» (ovaj izraz, skraćenicu od hobby-horse – dečiji drveni konjić, stvorio je upravo Stern u ovom delu) jeste fortifikacija – zajedno sa kaplarom Trimom, on po čitave dane gradi i opseda sitna utvrđenja u jednom vrtu – oni postavljaju izmišljene vojske u ratni poredak oživljavajući uspomene iz rata u Nizozemskoj gde su obojica ranjeni. Opsednut je svojim hobijem jer za njega nema ničeg stvarnijeg od igre koju su izmislili on i Trim. On je blage prirode, dobrodušan, gotovo apsolutno dobar – nije kadar da ubije ni muvu (Ovaj svet je dovoljno prostran za nas oboje, kaže Tobi puštajući muvu kroz prozor), i uvek je spreman da saoseća i bezgranično prašta. Stidljiv je kao devojka, nespretan i naivan u ophođenju, bezazlen, neprilagođen praktičnom životu. Ovo izaziva humorni efekat – reč je o kontrastu prema njegovoj vojničkoj prošlosti i ratničkim interesovanjima. Njegova hristolikost je narušena humorom kojim Stern opisuje njegovo udvaranje udovici Vodmen. Tobi je otelovljenje jednostranog i nepotpunog hrišćanski-pasivnog stava prema životu. Tobi, za razliku od svog brata, ne veruje u prazne reči nego hoće i delom i osećanjem da živi. Njegovo «delo, ipak, nosi ista obeležja privida i apsurda kao i misao njegovog brata – on živi u svom marionetskom svetu, ponavljajući najveće bitke svog vremena... On je dakle, veliki vojskovođa upravo na onaj način na koji je Volter veliki mislilac. Tobi, pored sve dobrote svog srca, žali kad se svrši rat na kontinentu. Ipak, on je za Sterna moralniji od svog brata, koji je naizgled učen i ozbiljan čovek, ali čovek koji je na drugi, opasniji način izgubio vezu sa stvarnošću. Pasivnost Tobijeva: njemu se ljubav «dešava» isto kao što se Volteru «dešavaju» misli: U ovom slučaju... o kojem Platon nije ni sanjao – Ljubav, vidite, nije toliko Osećanje koliko Situacija u koju čovek ulazi kao što bi moj brat Tobi ušao u vojnu jedinicu – svejedno da li on voli vojnu službu ili ne – kad je već jednom u njoj – on se ponaša kao da je voli; i preduzima sve što može da bi se pokazao kao junak.

4. Trim – verni kaplar, bivši štitonoša i posilni Tobijev. Trim je ratovao, ali mu je kod Landena smrskano koleno. Voli i poštuje svog gospodara. Jedina mana mu je što je strašno brbljiv. On deli gospodarev interes za utvrđenja.

5. Duo Tobi – Trim – vuče koren od Don-Kihota i Sanča Panse. Međutim, Trim nije neki kontrast Tobiju, već je pre varijacija istog lika na nižem nivou. Tobijeve strasti nemaju altruistički smisao koji bi iskupio njihovu poremećenost na taj način da bi one izrasle u neki simbol solidarnosti sa nekom plemenitom idejom – kao što se dešava kod Don Kihota. Njegovi apsurdi ni u jednom trenutku ne mogu

19 Filistarstvo – malograđanština, uskogrudost, čistunstvo, ograničenost, uskost duhovnog horizonta.


43

da dobiju tragičku dimenziju. Tobijeva manija ima zanesenjaštvo kao Don-Kihotova, ali nema njen duboki ljudski sadržaj. Piscu je važnije da Tobi bude dobar u sentimentalnom smislu nego da se bori za uzvišene ideale, pošto on smatra da je ta borba, makar i realna kao što je Jorikova, osuđena na propast. Stern parodira plemenite napore uopšte: Tobijev cilj nije ničija sreća, nego njegova sitna manija, beskorisna za svakoga, a Stern je i takvu toleriše i hoće da je prikaže čak lepom.

6. Tristramova majka – oličenje beznačajne, ograničene žene. «Moja majka, koja je sedela kraj njih, podiže oči, - ali je ona znala koliko i njena zadnjica šta moj otac misli, - međutim, moj stric Tobi, koji je često bio o svemu tome obaveštavan, vrlo dobro ga je razumeo.» (I, 3) ((Volter pripoveda kako je Tristram takav kakav jeste zbog toga kako je začet.)) Tristramova majka bi mogla da bude kontrast opštoj karikiranosti likova članova porodice.

7. Jorik – paroh koga Stern na početku opširno prikazuje. Ime je uzeto iz Hamleta.. – Jorik je u toj tragediji dvorska luda. Sa imenjakom Jorika veže nestašluk i načelna neozbiljnost. Voli da se šali, ali je i naivan. U roman je uvrštena i jedna njegova propoved. Jorik umire slomljenog srca zbog pakosti ljudi, koji njegovu iskrenost i pravednu kritiku nisu uzimali kao šalu nego su mu se bezdušno svetili. U opisu njegove smrti, u očima koje se gase, sine za trenutak, kako priča Tristram, nešto servanteskog plamena plemenite ironije i borbenog poštenja. Jorikova smrt je stavljena na početak knjige, iako se on kasnije često javlja u toku radnje.

8. Doktor Slop 9. Obadija – sluga10. Suzana – sluškinja 11. Gospođa Vodmen – udovica koja je naumila da se preuda. Ona lukavo opseda

starog vojnika kao neku tvrđavu. Nju zanimaju posledice Tobijeve rane. Ona se prvo obraća sluškinji pa doktoru Slopu. Saznavši za tu anketu Tobi se naljutio i potužio bratu. Kako se ta stvar završila – ne znamo: do kraja knjige o tome nema ni pomena.

LITERATURA:

Wolfgang Iser, Tristram Shandy Barbara Packer, The motley crew. Audience as fool in Tristram Shandy Vejn But, Retorika proze Viktor Šklovski, Uskrsnuće reči Svetozar Koljević, Hirovi romana Olga Humo, Problem vremena kod Sterna i Prusta

ŠODERLO DE LAKLO Opasne veze


44

Video sam naravi svog veka,I objavio sam ova pisma.Žan Žak Ruso, Nova Elojza

Nastanak romana u pismima i novine koje Laklo unosi u epistolarni roman

Epistolarna knjiž. je u ekspanziji u 17-19. veku, a kulminacija u 18. veku, kada stvaraju Laklo, Monteskje, Ruso... Koje su joj svojstvene crte? Monteskje u Persijskim pismima kaže da je ova vrsta uspešna zbog povećane mogućnosti da se na “ličniji” način iskažu i osete strasti. Čovek se tu izražava u prvom licu i u sadašnjosti, i autor tu nastupa kao ličnost koja doživljava, kao protagonist. “Pismo” je najviše od svih vrsta najistinitija, najbliža običnom govoru, ali i najpogodnija za izražavanje osećanja. Različita “pisma” iste ličnosti predstavljaju krivulju njenog unutrašnjeg života, kao niz fotografija. “Pismo”- kao uživo uhvacena `sadašnjost`, trenutno, ili ono što je prošlo, ali iz perspektive `sadašnjih` osećanja. Time dobijamo jednu večitu sadašnjost, bez poznavanja budućnosti. Postoje samo strahovi i nade od sutrašnjice. Svako pismo, a naročito ovog oblika, ima svojstvo dnevnika, pisanja u sadašnjem vremenu; neku kratkovidost, krajnju pažnju, čak i uveličavajuću, poklonjenu neprimetnim dogadjajima . Roman 20.veka ima tu zajedničku crtu s epistolarnim romanom, što zagnjuruje i ličnosti i čitaoce u jedno sadašnje vreme koje se upravo gradi, a uskraćuje autoru panoramsko gledište sveznajućeg svedoka. 18. vek ima izleta u neki vid ùnutrašnjeg monologa` (Stern, Didro), ali veliku pažnju daje dijalozima. `Pismo` je krenulo ka nekom primaocu, ono je nekom upućeno, ono je sredstvo akcije. U `pismu` čovek piše o sebi i sebe ispituje, ali pred drugim i za drugog. Le Saž, Prevo, Didro, Ruso, Laklo, u Engleskoj Defo, Ričardson, Stern...- svi oni upotrebljavaju Prvo lice. Upotreba prvog lica, za razliku od trećeg (“on reče”... “on učini da...”) nameće prihvatanje jedne tačke gledišta, one koja pripada ličnosti. Pored toga, ona je povlačila umnožavanje tačaka gledišta brojem uvedenih ličnosti, samim tim i raznolikost i relevantnost zabeleženih iskustava, kao i uvid u relativitet svega u svetu. Čini se da je nastupanjem epistolarne forme, romanopisac prvi put odustao od pripovedanja.; on više ne priča, niti navodi svoje junake na priču, već se on oslobadja od priče zamišljene kao niza doživljaja. Dogadjaj - to su ovde reči , i dejstvo tih reči. Dogadjaj - to je razmena i raspored pisama, kao dat redosled u dokumentima. “Autor” ove vrste, pojavljuje se ne više kao pripovedač, već kao sakupljač. Najveći problem je kako prikazati sled tih `pisama`. Da li kao `pismo`, `dnevnik`, ìspovest`. Sam Laklo uzima slobodu da sam, kao àutor koji je pronašao pisma`, da ih premesša i po svojoj volji daje na uvid čitaocu. Laklo sebe predstavlja kao “redaktora” pisama. “Nevažna pisma” kako sam kaže, izbacuje. Roman u pismima se prikazuje ne kao dokument nekog romanopisca, vec `dokument` o stvarnim ličnostima koje su živele, osećale i delale. To je fikcija nefiktivnog. Pronadjen je svežanj pisama, pa se ono pronadjeno objavljuje. Znači, “autor” kao pasivni saradnik i sakupljač napisanog. Pisac se krije iza realnosti.

Epistolarni oblici: 1) jedna jedina ličnost piše, najčešće jednom jedinom primaocu.


45

2) odsustvo svake veze - to je čisti sololokvij bez odgovora, a u tome je njegova patetika; ipak, to su pisma: krik upućen nekome, ali koji nestaje u praznini. To je prvobitni oblik romana u pismima. Pomoću odsustva stvoriti neko prisustvo, to jeste paradoksalna moć pisma. Ono što su autori 18.og veka uneli novo je polihromija, tj. stvorili su simfonijsko delo, orkestraciju poruka mnogobrojnih i jednovremenih dopisnika. Upravo ukrštanje glasova sačinjava telo i potku romana (Ričardson, Smolet, Ruso, Laklo, Retif...). Time je postignuta i raznolikost stilova. Stil pisma je postao važan elemenat porteta ličnosti, i ima onoliko ličnosti koliko i stilova. Laklo to savršeno koristi. Stil de Mertejeve, Valmona, kao dve varijacije sličnih karaktera, nasuprot stilu pobožne de Turvel, naivne Sesilije, i dobrog Dansenija. Redjanjem njihovih pisama, Laklo je uspeo da čitaocu prikaže u pravom svetlu karaktere i ličnosti svog romana. A jedna od suštinskih tema romana na taj način je sugerisana od samog početka: susret bezazlenosti (Sesilija, Dansen, de Turvel...) i računa, plana, tj. suočavanje žrtve i zveri (Gdja de Mertej, Valmon). Rezultat umnožavanja korespondenata je duboka izmena romanesknog sveta - ovaj se prikazuje kao splet složenih veza. Svet je splet odnosa koji se račvaju i ukrštaju, i to je ono što čitalac shvata pri samom kretanju tih bezbrojnih pisama. Laklo, takodje - kao još jednu mogućnost i veoma uspelu - koristi i iznošenje jednog dogadjaja, ali osvetljen utiscima i osećanjima različitih junaka. Tačnije efekat jednog dogadjaja na različite ljude, tj. ista priča iz različitih perspektiva (relativizam). U Opasnim vezama Laklo neprestano koristi ta pomeranja perspektive (kao i različita pisma jedne te iste osobe, na pr. Gdje de Mertej različitim osobama o istom dogadjaju). U epistolarnom obliku u 18. veku veliku ulogu dobija “poverenik”; Protagonistima je potreban neko kome mogu sve da kažu (Valman - de Mertejevoj; de Mertejeva - Valmonu).

Vatreni obozavalac Nove Elojze (Ruso), Laklo zadužuje svoje likove da razglase njegov dug prema velikim epistolarnim romanima prethodne generacije. To u romanu i čine likovi, čitaju ta dela i pozivaju se na njih. Da bi se pravilno protumačile Veze treba voditi računa o odnosu sa Rusoovim delom. Ruso govori o prirodi žene i njenoj perverziji u pariskoj civilizaciji tog vremena. Veze se tad pokazuju kao izvrnuta Elojza; ulazno kretanje ka redu i harmoniji oko Julije (Elojza), preokreću se u silazno kretanje ka neredu i neskladu oko Markize de Mertej, kao negativne slike Julije, i Gdje de Turvel, ove žrtve čoveka koji predstavlja tačnu Sen-Preovu (Elojza) suprotnost: Valmona. Sva sredstva i tehnike Laklo uzima iz duge epistolarne tradicije, ali modernizuje sa velikom veštinom i uspehom. Lakloova originalnost je u tome što je dao dramske vrednosti kompoziciji sa pismima, što je od tih pisama načinio samo tkivo romana i što je na taj način ostvario tako tesnu vezu izmedju sižea knjige i pripovedačkog postupka. Kada čitamo Lakloovu knjigu ne vidimo samo ruku koja piše pisma, nego i oči koje će ih čitati; neki glas govori, ali je slušalac prisutan, kao ličnost romana s istim pravima kao i druge ličnosti, pa će i on odgovoriti. Postoji neprekidan i gust dijalog izmedju jednovremenih prisustava. Za Valmona i de Mertejevu pismo je sredstvo akcije pre nego izraz stvarnih misli. “kada pišete, treba da manje govorite ono što mislite a više šta će mu se dopasti”. Postoje dva tabora u ovom romanu: oni koji podešavaju svoje stavove i ne izriču nijednu reč koja nije sračunata radi nekog cilja. Oni su `pod maskama`, večiti glumci. Valmon Ceciliji Volanž nikada ne piše koje su njegove namere (to pise Mertejevoj) već ono čine bi izazvao željeno dejstvo i što bi ona volela da čuje i tako napreduje o svom osmišljenom poduhvatu. Gdja de Mertej menja maske pred nama zavisno od toga kome piše - jedno


46

lice za svakog primaoca. Sa druge strane, postoje ličnosti neposrednog odgovora, nesposobne za skrivanja i podešavanja - lica bez maski. Sesilija, Danseni, de Turvel (“ne umem ni da skrivam, ni da savladjujem utiske koje dobijem”). Pošto su pisma Opasnih veza kratka, čitalac je osetljiv i na njihovo nizanje, čiji redosled nikada nije nevaan; on odgovara majstorskim efektima rasporedjivanja, uokviravanja. Svet je naročito bio osetljiv na sledeći vid romana: u Laklou su prepoznali Valmona kompozicije – sve proračunato, i isplanirano do najsitnijih detalja. Pogotovo na isprva obične odnose, koji se komplikuju i postaju prave zamršene opasne veze, redjaju se nove kombinacije izmedju likova. Tu vidimo preplitanje i zapletenost. Efekat koji je, možda, slučajnost: čitalac je uvučen, on je kao saučesnik u zločinu. Jedino On zna sve što i likovi `pod maskama`, Valmon, i Mertejeva. Čitalac postaje saučesnikom sa zlom.

Veze pričaju o razaranju sistema pomoću strasti, umesto načela, ljudi su bez načela. Valmon je čovek predvidjanja i sistema, ali i on podleže protiv svoje volje nehotičnom kretanju strasti. Ipak, ima tu `nešto` u njegovim osećanjima prema de Turvelovoj. Žorž Pule je uočio: `tako se krišom uvlači, u roman koji je roman osvajanja s predumišljajem žrtve od strane osvajača, jedan drugi roman, neočekivan i nepredvidljiv, koji predstavlja osvajanje bez predumišljaja osvajača od strane žrtve.` Mertejeva ga zbog “te slabosti” kritikuje, ali i ona zapada u vrtlog strasti. I ona na kraju dolazi pod uticaj sila koje njome počinju da vladaju: nekoj vrsti ljubavi prema Valmonu, i žestokoj ljubomori prema Gdji de Turvel.

NAPOMENA: Litarturu za Tristrama Šendija smo našli Marija i ja; Marija (Olga Humo) u seminarskoj biblioteci odseka za anglistiku našeg fakulteta, a ja (sve ostalo) u seminarskoj biblioteci odseka za Opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Sanja je pronašla u gradskoj biblioteci knjigu Eriha Koša Satira i satiričari za teme o Sviftu i Volteru kao satiričarima. Beleške sa predavanja o Didroovom Ramoovom sinovcu nisu prekucane.


47

Documents

Evropski Roman XVIII Veka