LAZOVIĆ – RAJL: Jezik i značenje, teorija značenja

“…Slava ne znači »jedan lep presudan argument« ”, primeti Alisa.“Kada ja upotrebljavam neku reč“, jednim gotovo prezrivim tonom odgovori Hampti-Dampti, “onda ona znači upravo ono što sam ja odabrao da znači – ni više ni manje.”“Pitanje je možeš li ti postići da reči označavaju toliko različitih stvari”, reče

Alisa.“Pitanje je”, reče Hampti-Dampti, “KO je GOSPODAR – i to je sve.”

- analogija sa novcem:novac - sredstvo razmene materijalnih dobara; jezik – sredstvo razmene duhovnih dobara

(mislî putem razgovora)uloga novca: posedovanje vrednosti – uloga jezika: posedovanje značenja

→ šta je to jezičko značenje i u čemu se sastoji naša sposobnost da gospodarimo jezikom, da ga govorimo i razumemo?

U tradicionalnoj i dobrom delu savremene teo. značenja, jezik se posmatra pre svega u kognitivnoj dimenziji: kao sredstvo pomoću kojeg opisujemo svet i izražavamo svoja verovanja i saznanja o njemu. S obzirom na tu i takvu dimenziju posmatranja i analize fenomena jezika, najvažnijom se smatra relacija izmedju jezičkih izraza i stvari na koje se ti izrazi odnose. U tom pogledu, jedna od najstarijih i najnaivnijih teoriji značenja bila je ona po kojoj se značenje reči iscrpljuje u imenovanju stvari ili se, pak, na njega svodi; ime se direktno odnosi na imenovanu stvar, kao neka vrsta etikete koju kasnije koristimo da bismo tu stvar identifikovali: pa bi tako značenje reči “Sokrat” blo čovek na kojeg se pomenuto ime odnosi; značenje reči “crveno” svodilo bi se na pomenutu boju, etc.

Za ovu, “onomastičku” teoriju značenja kaže se da vodi poreklo od Džona Stjuarta Mila, medjutim, Rajl se u svom textu “Teorija značenja” tome izričito protivi, sa napomenom da ta i takva, a primitivna teorija značenja nije Milovo delo, već da je nastala kao posledica nepreciznog interpretiranja Mila od strane njegovih sledbenika (Majnong, Frege, Mur, Rasl…)

Sa druge strane, i izvorni oblik Milove teorije značenja sobom i u sebi nosi izvesne probleme. Medjutim, da bi se to moglo razumeti, neophodno je da se najpre sa ovom teorijom upoznamo, a uloga posrednika u ovom slučaju pripala je Gilbertu Rajlu.

Po Rajlovim rečima, Mil je bio pristalica atomističke teo. značenja: da su značenja rečenica složena i zavisna od značenja njihovih sastavnih delova – rečî: “značenja rečî su atomi, značenja rečenica su molekuli”, i.e: reči imaju značenje nezavisno od kontexta u kom se javljaju – one predstavljaju fixna značenjska jezgra.

11

123456789

1011121314151617181920212223242526272829303132333435363738394041424344454647

Dalje: sve, ili gotovo sve reči su imena; IME – reč ili izraz koji mora biti moguće upotrebiti kao gramatički subjekt u SP – rečenici, sc. nisu samo imenice imena, več to mogu biti i zamenice, pridevi, glagoli,…

Štaviše, ponekad gramatički subjekt rečenice nije jedna jedina reč, već čitava sintagma (“Sadašnji ministar”, “Prvi čovek na vrhu Mont Everesta” i sl.), ali su, po Milu, i to takodje imena – “imena od više reči”, kako ih on naziva i njih upotrebljavamo kada hoćemo da govorimo o onome, čije nam je ime nepoznato – tzv. OPISI.

Neadekvatnost ove teo. značenja (plus interpretirane na način na koji su je Milovi sledbenici interpretirali: da se značenje reči iscrpljuje u objektu referencije) vidljiva je u sledećem:

1. kada bi sve reči bile samo imena, onda bi rečenica zapravo predstavljala jedan spisak od onoliko predmeta koliko u rečenici ima rečî; medjutim, rečenica nije i ne može biti isto što i spisak, jer rečenica ima neki smisao, moguće je smisleno se pitati o njenoj istinitosnoj vrednosti, ona u sebi sadrži neku informaciju; spisak, sa svoje strane, ne može biti ni istinit, ni lažan i, sam za sebe, nije informativnog karaktera.

→ ”pojam »imati značenje« je bar delimično različit od pojma »nešto predstavljati«.

2. tzv. Fregeanska zagonetka – problem iskazâ identiteta: ako se značenje reči iscrpljuje u njenom referencijalnom odnosu, dve reči koje bi imenovale isti objekt, morale bi imati i isto značenje, pa onda ne bismo mogli napravati razliku izmedju iskazâ “a=a” i “a=b”;razlika ipak postoji, jer iskaz “a=a” predstavlja jednu logičku istinu (pravilo identiteta) i jeste jedan analitički iskaz a priori, dok iskaz “a=b” nije nikakva logička istina i nije analitički a priori, već sintetički iskkaz a posteriori, stoga informativnog karaktera.

3. sledeći niz problema (u prvom redu problem “praznih imena”, a zatim i svi oni problemi koji su sa njim u posrednoj ili neposrednoj vezi), tiču se prosirivanja ontologije:Problem “praznih imena: ako izraz stiče značenje time što nešto imenuje, kako onda mogu biti smisleni iskazi u kojima se javljaju imena za koja u stvarnom svetu objekt referencije ne postoji (“Odisej”, “sirene”, i sl.)? I ne samo to: “onomastička teorija značenja, zajedno sa njenim problemom praznih imena, dovodi do paradoxalnih posledica u slučaju egzistencijalnih iskaza:- kada su negativni i istiniti (“Ne postoji Odisej”), oni su besmisleni, jer

jedno od imena nema svog nosioca- kada su pozitivni i smisleni (“Postoji Odisej”), onda su nužno istiniti, jer

smislenost zahteva da ime ima nosioca.I ne samo to: da bi uopšte bilo moguće smisleno govoriti o ovakvim “stvarima”, kao i o “Trećem čoveku na Mont Everestu”, “okruglom kvadratu”, “pozitivnoj nuli”, “ljudima na Mesecu”, prirodnim vrstama, matematičim objektima, etc. neophodno je pripisati im SUBZISTENCIJU: objekti našeg sveta, dostupni našem čulnom iskustvu, egzistiraju – sve maloprenavedeno i tome slično subzistira, nedostupno našem čulnom iskustvu;

21

123456789

101112131415161718192021222324252627282930313233343536373839404142434445464748

I ne samo to: čak i zavisne rečenice (tipa: “…da je 5 prost broj.”) – istinite ili ne – moraju subzistirati, pa tako rečenica: “Ja znam da je 5 prost broj” – i sama ima svoj objekt referencije: to je (u ovom slučaju) istina o tome da je 5 prost broj, koja subzistira, a ovo “znam”, tj, moje znanje jeste veza izmedju mene i pomenute istine ili činjeničkog stanja.→ PROŠIRIVANJE ONTOLOGIJE: Entia Rationis (Majnong, Frege).

Medjutim, čim ja sa drugima mogu smisleno da razgovaram o npr. ljudima na Mesecu ili o trećem čoveku na Mont Everestu, ti izrazi imaju značenje – štaviše, oni sigurno imaju značenje (i nama je to značenje poznato), čim mi možemo da tvrdimo da ne postoje objekti na koje oni referiraju: ti izrazi nešto znače, ali nikoga ne označavaju.

Isto toliko, značenje onih izraza ili reči koje imaju svoj objekt referencije, nije svodivo na taj objekt, ne iscrpljuje se u njemu. Rajl navodi primer: ako je Hilari, kojim slučajem, poistovećen sa značenjem izraza “prvi čovek na vrhu Mont Everesta”, to onda znači da je to značenje “rodjeno na Novom Zelandu, disalo kroz masku za kiseonik, i da ga je Njeno Veličanstvo odlikovalo… To je očigledna besmislica. Ljudi se radjaju i umiru, i ponekad nose čizme; značenja se ne radjaju i ne umiru, niti ikada nose čizme – niti idu bosa; Kraljica ne odlikuje značenja”. Izraz “prvi čovek na Mont Everestu” neće izgubiti svoje značenje kada Hilari umre, niti je bio bez značenja pre nego što je Hilari stigao na vrh.

4. konačno, nisu sve reči imena, mnoge ni ne mogu da budu imena, jer ne mogu da budu subjekt u SP-rečenici (veznici, član, glagoli,…); ako bi to kojim slučajem i bilo moguće, opet bismo imali situaciju gde bismo morali da proširujemo ontologiju.

Kao što smo već napomenuli, po Rajlu, sam Mil nije bio izričiti predstavnik primitivne “onomastičke” teorije značenja, već je čak i napomenuo da dva različita opisa mogu da odgovaraju istoj stvari, a da tu stvar ipak ne bi trebalo izjednačavati sa njima, iako oni mogu imati jedino taj jedan objekt referencije.

Osim toga, ta dva opisa ne moraju da prenose istu informaciju (iskazi identiteta), štaviše, jedan od njih bi mogao da bude i neistinit, kao i to da se iz jednog opisa ne mora zaključiti ništa o drugom, on nije njime impliciran. Mil je to objasnio svojom čuvenom teorijom denotacije i konotacije, za koju bismo mogli reći da iznikla na teoriji o intenziji i extenziji pojma.

Naime, svaki pojam se moče zadati intenzionalno i extenzionalno:● Intenzionalno zadavanje pojma – odredjivanje pojma s obzirom na njegov

sadržaj, odredjivanje putem objašnjenja smislanpr. crvena boja jeste emitovanje svetlosnih talasa,…

● Extenzionalno zadavanje pojma – nabrajanjem svih onih objekata koji pod njega potpadaju (extenzija = obim)npr. crveno – to je boja jagode, paradajza,…

● Denotacija – objekt na koji izraz denotira, referira (referencija, nominatum)

31

123456789

101112131415161718192021222324252627282930313233343536373839404142434445464748

● Konotacija –skup atributa koje objekt mora posedovati, odn. uslova koje mora zadovoljavati, da bi mogao potpadati pod neki pojam

Na osnovu ove distinkcije, Mil je izvršio i podelu imena na opšta i vlastita: opšta imena imaju i denotaciju i konotaciju, vlastita – samo denotaciju: “pas može biti nazvan ‘Fido’, ali reč ‘Fido’ ne saopštava ništa o tom psu – rečnici nam ne kažu šta vlastita imena znače, prosto zato što ona ništa i ne znače”.

Vlastita imena su NAZIVI, a ne opisi, a opisi su OPISI, a ne nazivi – oni sadrže istine ili neistine (opis može biti odgovarajući ili neodgovarajući), oni nam saopštavaju neku informaciju u vezi sa onim na šta se odnose. Vlastita imena ne saopštavaju ništa, ona su proizvoljni nazivi, njihova jedina uloga je da denotiraju.

Dakle, pitati za ulogu nekog izraza znači postaviti dvostruko pitanje: koga ili šta taj izraz denotira i na osnovu kojih osobina je data stvar (ili osoba) opisana. Pritom je moguće da jedna i ista stvar bude opisana na više različitih načina:

npr. “Kvadrat je pravougaonik jednakih stranica “ “Kvadrat je pravougaonik u koji se može upisati krug”

→ imamo bar dva načina odredjenja, dva smisla, dva ZNAČENJA jednog te istog pojma→ ne postoje fixna značenjska jezgra, već značenja reči variraju od kontexta do kontexta: funkcionalistička teorija značenja, pa imamo slučaj da Mil zapravo u svojoj teoriji, po Rajlovim rečima, nesvesno objedinjuje semantički atomizam i funkcionalizam (kontextualizam).Milova doktrina je dvostruka – skoro sve reči i izrazi i denotiraju, odnosno imena su, i konotiraju, odnosno imaju značenje – predstavljala je, iako nesvesno, koaliciju između atomističkog i funkcionalističkog shvatanja reči.

Značenje nekog pojma sada se odredjuje kao niz pravila: znati šta neki izraz znači biti upoznat sa skupom zabrana, odredbi i obaveza, jednom rečju: poznavati pravila pod kojima se taj izraz upotrebljava (tzv. “logička sintaxa”, “logička gramatika”). A ukoliko se ta pravila ne poštuju, onda dolazi do kreiranja besmislenih spojeva reči i rečenica.

Sa tim je u vezi ono što nazivamo RASELOVIM PARADOXOM - paradox

klase klasa koje nisu članovi samih sebe.

Raselov paradox

Da li je klasa član same sebe, da li ona sadrži samu sebe?Npr: “Svi oni koje brije berberin ne briju sami sebe. Da li berberin brije

samog sebe?”- prema postavljenom uslovu, berberin bi trebalo da istovremeno i brije i ne brije sebe; naime, ako kažemo da brije samog sebe, iz toga sledi da on ne brije sebe, jer ga ne brije berberin; a ako kažemo da on ne brije samog sebe, iz toga sledi da on brije samog sebe (jer ga brije berberin). Odnosno: ispada (prema zakonima implikacije) da berberin, da bi brijao samog sebe, mora da ne brije samog sebe, tj. da bi jedna klasa bila član same sebe, ona ne sme biti član same sebe, da bi neki skup sadržao samog sebe, on ne sme da sadrži samog sebe, što je apsurdno.

41

123456789

101112131415161718192021222324252627282930313233343536373839404142434445464748

Rasel je ovaj paradox rešio uvodjenjem TEORIJE TIPOVA - uveo je razne zabrane u teoriju skupova, pa tako: postaviti pitanje da li neki skup ili klasa sadrže same sebe (da li xx) predstavlja jednu sintaxsno nedozvoljenu notaciju.

Objašnjenje:P = {1,2,3}

skupovi koji sadrže objekteQ = {a,b,c}

M = {P,Q} – skup višeg tipa: ne sadrži objekte, već skupoveV = {M,N} – skup još višeg tipa

→ više se ne može postaviti pitanje da li xx, jer bi to bilo isto kao pitati da li je skup x višeg nivoa nego što jeste; skup x može sadržati samo onaj skup koji je višeg tipa od tipa skupa x – “meta” – skup, pa je i pitanje koji skup sadrži skup x, jedno meta – pitanje

→ pitanje: da li skup x sadrži samog sebe je besmisleno, zato što je sintaxički invalidno.

Dakle, posledice uvodjenja teorije tipova su:

1. Hijerarhizacija jezika na nivoe – pa imamo objekt-jezik (iskazi referiraju na objekte), meta-jezik (iskazi o iskazima objekt-jezika), meta-meta-jezik, itd…2. Uvodjenje sintaxnih pravila – kriterijumi smislenosti

i na osnovu ovih pravila mi se ophodimo u jeziku i gospodarimo njime. U tom pogledu je savršena Vitgenštajnova analogija jezika sa šahom: u šahu, da bismo znali kako neku od figura da upotebljavamo, moramo znati kako se upotrebljavaju i druge figure – dakle, moramo poznavati pravila šaha; isto i u jeziku: da bismo upotrebili neku reč moramo znati u kom kontextu je upotrebljavamo i da li se ona slaže sa tim kontextom, kada, u kojim kontextima se ona u principu može upotrebljavati, koju ulogu imaju ti kontexti, itd… Jednom rečju, moramo poznavati pravila upotrebe jezika. Rajl kaže: “šta lovac može da uradi ne može se videti iz vrste ili oblika materijala od kog je napravljen” – isto tako nam ni fizička dimenzija jezika ne može otkriti njegove potencijale – kontext je tu presudan: potpuno znanje o značenju neke reči možemo steći samo putem iskustva o njenom javljanju u najrazličitijim kontextima, i.e: samo u kombinaciji sa drugim rečima i izrazima.

Šah je igra… Za Vitgenštajna i jezik je igra, ali, napominje Rajl, daleko složenija, igra od beskrajno mnogo elemenata, njihovih permutacija, kombinacija i varijacija i, respektivno tome, ulogâ koje ovi elementi preuzimaju, svaki put kada ih prizivamo da bismo nešto iskazali.

51

123456789

1011121314151617181920212223242526272829303132333435363738394041

GOTLEB FREGE: O smislu i nominatumu

Tradicionalna teo. značenja bila je od samog starta suočena sa mnoštvom problema, od kojih su dva najznačajnija: problem “praznih imena” i njegove paradoxalne posledice u slučaju egzistencijalnih iskaza, i problem iskaza identiteta, poznat kao Fregeanska zagonetka.

Džon Stuart Mil je neke od problema pokušao da reši podelom termina na opšta i vlastita imena i primenom svoje teorije o denotaciji i konotaciji na istu; tako su vlastita imena imala samo denotaciju, a opšta i konotaciju.

Medjutim, ovakvo rešenje bilo je polovično, budući da su navedeni problemi i dalje pogadjali vlastita imena. Taj nedostatak otklonio je Frege, uvodjenjem SMISLA uz referencijalnu komponentu značenja (nominatum).

Pod smislom nekog termina podrazumevamo način prikazivanja onoga na šta dati termin referira, koji se najčešće sastoji u opisu dotične stvari, ali ne i nužno – on može biti sadržan i u nekom pratećem gestu, npr. kao kod pokaznih zamenica.

Odnos izmedju smisla i nominatuma je takav da smisao odredjuje nominatum, sc. kada se razume smisao (način prikazivanja) nekog izraza, onda je moguće i identifikovati objekt na koji izraz referira.

Rešenje PRAZNIH IMENA: “Novu”, Fregeovu teoriju značenja, ne pogadjaju uopšte više one teškoće sa

kojima tradicionalna teo. značenja nikako nije mogla da se izbori: iako postojanje smisla ne garantuje postojanje nominatuma, “prazno ime” ipak ima značenje - zahvaljujući tome što razumevam smisao tog imena, ja sam u stanju da izvršim identifikaciju objekta njegove referencije, kada bi ovaj zaista postojao; bez obzira što sirene ne postoje, mi mislimo, slušamo predanja i u stanju smo da razgovaramo o njima – sve zbog toga što razumevamo smisao termina “sirene”.

PROBLEM IDENTITETA:Što se problema iskaza identiteta tiče, i on je rešen uvodjenjem pojma

smisla u teoriju značenja: dva iskaza “a=a” i “a=b” razlikuju se medju sobom u načinu prikazivanja jednog te istog objekta – dakle, po svom smislu: Aristotel može biti predstavljen kao učenik Platonov, dok sa druge strane može biti predstavljen i kao učitelj Alexandra Velikog - to su dva različita načina prikazivanja (dva različita smisla istog imena), ali je objekt referencije jedan te isti – Aristotel.

Pitanje statusa smisla: da li je smisao nešto subjektivno ili objektivno?

Kada je o nominatumu reč, sasvim je izvesno da je on nešto objektivno, jer postoji nezavisno od nas. Medjutim, status smisla je problematičan; da bi to razrešio, Frege uvodi razliku izmedju nominatuma i smisla nekog znaka, sa jedne strane, i predstave, koju sa njim povezujemo, sa druge.

Predstava – je unutrašnja slika proistekla iz sećanja na čulne utiske koje je subjekt u prošlosti imao, i na akte (unutrašnje ili spoljašnje) koje je izvršio, i neretko je prožeta emocijama. Predstava se razlikuje od pojedinca do pojedinca, ona predstavlja nešto subjektivno.

61

123456789

1011121314151617181920212223242526272829303132333435363738394041424344454647

Što se smisla tiče, on se po objektivnosti nalazi izmedju nominatuma i predstave: nije subjektivan na način na koji je predstava subjektivna, ali nije ni objektivan u tom stepenu u kom je objekt referencije objektivan:

- analogija sa mesecom:mesec ~ nominatum, objekt posmatranja koji se vidi posredstvomstvarne slike – koja je projektovana na ogledala u teleskopu (~ smisao) i slike na mrežnjači posmatrača – razlikuje se od pojedinca do pojedinca,

jer svaki od posmatrača ima autentičnu mrežnjaču (~ predstava)

- stvarna slika je objektivna, jer se njom može koristiti više posmatrača, i utoliko je i smisao objektivan, jer nas dvoje npr. pod imenom Aristotel možemo imati u vidu isti smisao (Platonov učenik, Stagiranin i učitelj Alexandra Velikog) – INTERSUBJEKTIVNOST SMISLA, dok je predstava, sa svoje strane, u potpunosti subjektivna - nešto strogo privatno.

→ tri nivoa razlikovanja izmedju reči, izraza ili rečenica:1. Razlikovanje na nivou predstave – npr. razlika izmedju prevoda i

originalnog texta: neko može uvidjati izvesnu razliku, koju neko drugi uopšte ne nalazi

2. Razlikovanje na nivou smisla – svaki čitalac (ili onaj ko sluša muziku) ima svoje tumačenje smisla pročitanog, ali to su uglavnom otstupanja u finesama, budući da je smisao intersubjektivna stvar

3. Razlikovanje na nivou nominatuma

Pitanje smisla i nominatuma čitave rečenice

Svaka rečenica u sebi sadrži neku misao: da li je ta misao smisao ili nominatum rečenice?

Npr.Aristotel je umro u 56. godini.Učitelj Alexandra Velikog je umro u 56. godini.

→ misao se promenila; dakle, misao ne može biti nominatum, misao je smisao rečenice, jer to je ono što se menja

→ šta je nominatum čitave rečenice?- u rečenici:

“Odiseja duboko usnulog iskrcaše na Itaku.” neizvesno je da li ime “Odisej” ima svoj nominatum, pa zato što je neizvesno postojanje nominatuma jednog dela rečenice, neizvesno je i postojanje nominatuma čitave rečenice.

Dakle, nominatum čitave rečenice je funkcija po nominatumima manjih rečenica (rečeničnih delova) koji se u njoj javljaju.

→ čim tragamo za nominatumom nekog rečeničnog dela, mi tragamo za nominatumom čitave rečenice.

Ali, KADA to radimo?

71

123456789

1011121314151617181920212223242526272829303132333435363738394041424344

45464748

Dok čitamo neko umetničko delo, nas u principu ne zanima da li neko ime, npr. “Odisej”, ima ili da li je imalo svoj nominatum – za nominatum počinjemo da se interesujemo onda kada smo zainteresovani za istinitosnu vrednost onoga što čitamo: o nominatumima se pitamo uvek i samo onda kada nas zanima istina!

Dakle, nominatum jednog iskaza je istinitosna vrednost tog iskaza.

i svaki iskaz ima dva nominatuma: ┬ (istina) i (laž).

postavlja se pitanje: da li je odnos misli prema istini (tj.smisla i nominatuma) zapravo identičan odnosu subjekta prema predikatu?Npr. iskaz p: “5 je prost broj.” može se prevesti u: S -------------- P

“Misao da je 5 prost broj je istinita.”s(p) n(p)

Na osnovu ovoga bismo mogli izvesti zaključak da se odnos smisla prema nom. može posmatrati kao odnos subjekta prema predikatu, ali to nije tačno, zato što je S – P odnos jedan gramatički odnos unutar misli i ne daje nominatum: S i P su u logičkom smislu delovi misli, oni pripadaju smislu, postoje radi razumevanja smisla.

Za nom. je, pak, neophodan drugi nivo saznanja – uvidjanje istinitosne vrednosti iskaza.→ najpre rečenicu treba razumeti (razumeti joj smisao, a za to služe S i P), a potom i utvrditi da li je ona istinita ili lažna (nominatum); u pitanju su dva različita nivoa saznanja (rasudjivanja) koja nisu svodljivi jedan na drugi, i.e: odnos misli prema istini ne može se posmatrati kao odnos subjekta prema predikatu.

Testiranje Fregeove definicije nominatuma rečenice

vrši se uz pomoć Lajbnicovog principa Salva Veritate: prilikom zamene jednog dela rečenice izrazom koji ima isti nominatum, ali različit smisao, istinitosna vrednost date rečenice mora da ostane nepromenjena.

Kvajn je u svom textu “Dve dogme empirizma” pokazao da se princip uzajamne mogućnosti Salva Veritate može primeniti samo u •Extenzionalnim kontextima (referencijalno prozirni) – u njima se zamenom iskaza razl. smislova, a istog nominatuma ne menja istinitosna vrednost iskazâ u kojima je izvršena zamena.•Intenzionalni kontexti (referencijalno neprozirni) – oni u kojima prilikom ovakve zamene može doći do promene ist. vrednosti; intenzionalni kontexti su modalni kontexti (oni u kojima se javljaju modalni operatori □ i ):

A B “Broj elemenata je 9.” - A=B – iskaz identiteta: nom. u oba slučaja je #9- u modalnom kontextu:“□ da je 9 neparan broj.” – n(p) = ┬“□ da je broj planeta neparan broj” – n(q) =

→ nominatum (istinitosna vrednost) iskaza se promenio – Fregeova definicija ne važi

81

12345

6

789

101112131415161718192021222324252627282930313233343536373839404142434445464748

Fregeova definicija takodje ne važi u onim int. kontextima koji su generisani epistemičkim operatorima: “Znam da…”, “Verujem da…” i sl:

p: “Znam da je Pera Perić muž Mare Marić.” – n(p) = ┬ “Pera perić je ubica Marka Markovića.” – a=b – iskaz identiteta- zamena i ubacivanje u prethodni kontext:q: “Znam da je ubica Marka Markovića muž Mare Marić.” – n(q) =

Medjutim, postoje slučajevi kada je zamenu u ovakvim kontextima moguće napraviti, zato što je za istinu gl. rečenice potpuno svejedno da li je sporedna rečenica istinita ili lažna:

p, n(p) = “Kopernik je verovao│da su putanje planeta kružne.”

q, n(q) = ┬ “Kopernik je verovao│da je prividno kretanje Sunca prouzrokovano stvarnim

kretanjem Zemlje.”

→ zamenu smemo da izvršimo (iako nominatumi nisu isti), zato što je Kopernik stvarno verovao da je kretanje planeta kružno – akcenat je na njegovom verovanju; za istinitost složene rečenice istinitost zavisne rečenice je irelevantna i to je jedini slučaj kada je u int. kontextima zamenu moguće i dozvoljeno izvršiti – zato što se istinitosna vrednost čitave rečenice ne menja.

Dalje Frerge navodi niz slučajeva u kojima zamenu nominatuma nije moguće izvršiti: to su svi oni slučajevi u kojima figurira tzv. “ NEUPRAVNI NOMINATUM”, a to su rečenice uravnog i neupravnog govora, molbe, pitanja, zapovesti i sl: nominatum u njima nije uobičajen (istina ili laž), već njima izražena misao, molba, pitanje… - neupravni nominatum:Npr. p: 5 je prost broj – n(p) = ┬ - uobičajeni nominatum q: On je rekao│da je 5 prost broj. – nema istinitosne vrednosti, nominatum je prosto

misao koju ova rečenica izražava: n(q) = s(p) – neupravni nominatum

-upravni govor: nom. nom. “Danas je sreda.” → Danas je sreda. → ┬

nom. ovog iskaza nije ni istina, ni laž, ni smisao, već ista ta rečenica, ali

bez navoda

rečenice u upravnom govoru kao da su vlastita imena rečenica koje nisu u upravnom govoru; tek nominatumi ovih rečenica mogu biti istinitosna vrednost; isto važi i za molbe, pitanja, zapovesti

91

123456789

101112131415161718192021222324252627282930313233343536373839

404142434445

Slučaj rečenica bez nominatumaNpr. S

“Onaj koji je otkrio eliptični oblik planetarnih putanja, │umro je u bedi.

-subjekt nema samostalni smisao, već služi samo kao posrednik izmedju prve rečenice i rečenice koja sledi: “umro je u bedi”. Samim tim, ni smisao prve rečenice nije potpuna misao, a njen nominatum nije istinitosna vrednost, nego Kepler.

Ipak, moglo bi se reći da smisao čitave rečenice ipak uključuje kao svoj deo jednu misao, a to je misao da je postojao čovek koji je otkrio eliptični oblik planetarnih putanja (ili: postojao je čovek po imenu Kepler), pa imamo konjukciju tvrdjenja:

A B“Postojao je čovek po imenu Kepler on je umro u bedi.” - A B nije postojao čovek po imenu Kepler “Kepler nije umro u bedi”, odn: nije postojao niko ko je otkrio eliptični oblik planetarnih putanja “Onaj koji je otkrio eliptični oblik planetarnih putanja, nije umro u bedi.”

Medjutim, ovakvi rezultati su kontraintuitivni: kada negiram da je Kepler umro u bedi, ja prosto tvrdim da on nije umro u bedi, a ne da ili Kepler nije postojao ili da on nije umro u bedi – disjunkcija je prosto suvišna – jedino što negacijom hoću da postignem jeste tvrdjenje da odredjena rečenica nije tačna!

I ne samo to: ovakva analiza rečenice je suviše (i bespotrebno) zakomplikovana, zato što je uzet u obzir jedan prećutan faktor, pa: što se više takvih prećutnih faktora uzima u obzir, to će se analiza dodatno komplikovati (primer sa Napoleonom: (A B C) = A B C).

Rečenice sa “viškom smisla”

Npr. p, n(p) = T q, n(q) = T “Pošto je gustina leda manja od gustine vode,led pliva po vodi.”-ove dve rečenice u sebi sadrže zapravo tri misli:

1. leda manja je od vode2. sva tela koja imaju manju od vode, plivaju po vodi 3. led pliva po vodi

-pritom se druga misao (rečenica) ne sadrži ni u jednoj od ostale dve rečenice ponaosob, već svaka od njih sadrži po deo druge rečenice.

I upravo iz tog razloga ne smemo da izvršimo zamenu nominatuma, – zato što bi se izgubio “višak smisla” iskazan drugom rečenicom:n(p) = Tr: “2+2 = 4” – n(r) = T “Pošto je 2+2 = 4, led pliva po vodi.” – n = -istinitosna vrednost (nominatum) gl. rečenice se promenila, iako je prva sporedna rečenica zamenjena rečenicom iste istinitosne vrednosti. Ovo s toga što je izgubljen onaj “višak smisla” koje su sporedne rečenice zajedno sadržavale, time što je zamenjena jedna od njih, koja je sadržala jedan deo tog “viška”.

BERTRAND RASEL: O denotaciji

101

123456789

10111213141516171819202122232425262728293031323334353637383940414243444546474849

Raselova teorija značenja sledi funkcionalističku ideju: da je značenje manjih jezičkih celina odredjeno značenjem većih jezičkih celina, odn. da denotacioni izrazi nemaju značenje per se, ali da svaki iskaz u kome se oni javljaju ima značenje. Štaviše, da uopšte nije neophodno da budemo upoznati sa denotiranim predmetom da bismo razumeli značenje iskaza u kojem figurira den. izraz; mnogi od den. izraza uopšte nemaju denotaciju, pa mi opet razumemo njihovo značenje, kao i značenje iskaza u kojima oni figuriraju.

Zbog toga je osnovni pojam Raselove teo. značenja pojam promenljive, a osnovni cilj ovog njegovog texta jeste da pokaže kako je čitav iskaz i svaki iskaz zapravo moguće izraziti preko promenljive, kao funkciju zavisnu od nje, a promenljiva, sama po sebi, može biti bilo šta.

Rasel će ovo prvo pokazati na onim iskazima u kojima figuriraju kvantifikatori (iskazi u kojima je reč o odredjenim “grupacijama” objekata, relacijama koje zahvataju više od dva objekta), a zatim i na onim iskazima u kojima figurira odredjeni član “the” (kvantifikator ) , u kojima je reč o jedinstvenim objektima i jedinstvenim relacijama; na taj način će njegova teorija biti dokazana kao univerzalno važeća.

1. “Svi ljudi su smrtni.” x – promenljiva, bitno i u potpunosti neodredjenaČ(x) – svojstvo “biti čovek”, “biti ljudsko” (x) [ Č(x) S(x) ] S(x) – svojstvo “biti smrtan”

2. “Nijedan čovek nema četiri noge.” xČ(x) x N(x) Č(x) ] N(x) – svojstvo “imati četiri noge”

3. “Sreo sam jednog čoveka.”x (x) [ Č(x) S(x) ]Č(x) iliS(x) – svojstvo “biti susretnut sa mnom” {(x) [ S(x) Č(x)]} sva tri iskaza uspeli smo da prikažemo kao funkcije po promenljivoj x, odn, ostvarili smo da ih reinterpretiramo tako da se u njima više uopšte ne javljaju denotacioni iskazi “svi ljudi”, “čovek”, “čovek” – oni se više ne tretiraju kao konstante, već kao promenljive.

Poenta je u tome da den. izrazi mogu svašta da znače – njihovo značenje biva odredjeno tek u rečenici u kojoj se javljaju, i zato ih i možemo posmatrati kao promenljive.

Sada treba pokazati da je Raselova teorija primenljiva i na one slučajeve u kojima se u rečenicama javlja odredjeni član “the”, odn. tamo gde su objekti odredjeni svojom jedinstvenošću i jedinstvenošću svojih relacija sa drugim objektima:

111

123456789

1011121314151617181920212223242526272829303132333435363738394041424344454647

“Otac Čarlsa IV je pogubljen.”“The father of Charles II has been executed.” Odredjeni član ukazuje na jedinstvenost: x je objekt koji sa Čarlsom II stoji u odredjenom odnosu (da je x začeo Čarlsa II) i ništa drugo ne ostvaruje tu i takvu vrstu odnosa sa Čarlsom II. Ta jedinstvenost pokazuje se primenom pravila kontrapozicije:

1. “Ako je y različito od x [a x je začeo Čarlsa II], onda y nije začeo Čarlsa II.” (yx) Zč(y) Zč(x) – svojstvo “biti onaj ko je začeo Čarlsa II”

2. “Ako je y začeo Čarlsa II, onda je y istovetno sa x.” Zč(y) (y=x), jer je samo jedan čovek mogao da začne Čarlsa II

interpretacija iskaza u kojima se tvrdi nešto o tačno jednom objektu:

(x) (x) := (x)[x] (y)[(y) (x=y)] svojstvo koje izdvaja samo jedan objekt

Drugi deo: tradicionalna teorija značenja / Majnong i Frege / očuvanje zakona isključenja trećeg

Za tradicionalnu teoriju značenja prvo što vezujemo jeste tzv. problem “praznih imena”:- Majnong je pokušao da ga reši uvodjenjem pojma subzistencije (egzistencije u nekom drugom svetu): širenje ontologije, ali to se pokazalo kao nedovoljno efikasno rešenje, neprimenljivo na samoprotivrečne izraze (npr. okrugli kvadrat, i sl…), jer ono što je samoprotivrečno, u sebi protivrečno, ne može da egzistira ni u jednom svetu.- Fregeovo rešenje sastojalo se u odredjivanju konvencijalne denotacije za one izraze koji inače nemaju nikakvu denotaciju; ta denotacija je nulta klasa: izraz “sadašnji kralj Francuske”, “okrugli kvadrat” i sl. denotiraju nultu klasu

Medjutim, konvencionalna rešenja su ad hoc rešenja, neprirodne stipulacije, one nisu u prirodi našeg jezika – nešto stipuliram da bih sačuvao svoju sopstvenu teoriju!

I ne samo to: mnogo toga po Raselovom mišljenju nedostaje Fregeovoj teoriji značenja i svim ostalim teorijama značenja: ono što Rasel zahteva od neke teorije značenja, tačnije: teorije o denotaciji (ukoliko ona pretenduje da to zaista bude) jeste da bude u stanju da pruži odgovor na sledeće tri zagonetke:

1. mogućnost uzajamne zamene Salva Veritate u svim kontextima2. na osn. zakona isključenja trećeg moralo da bude istinito ili “A je B” ili “A nije B”, a, shodno tome i ili:

“Sadašnji kralj Francuske nije ćelav.” ili

“Sadašnji kralj Francuske je ćelav.”

121

1234

56789

1011121314

15

16171819

20

2122

2324252627282930313233343536373839404142434445464748495051

- medjutim, pošto izraz “sadašnji kralj Francuske” nema denotaciju, onda ne možemo ni reći da li je ćelav ili nije ćelav, odn. nije istina ni da je ćelav ni da nije ćelav, i.e: zakon isključenja trećeg prestaje da važi3. vraćanje na Majnonga – u slučaju iskaza “A se razlikuje od B” ili, pak, “A se ne razlikuje od B” postavlja se pitanje (ne)subzistencije razlike izmedju A i B: ako nema razlike izmedju A i B, onda razlika izmedju A i B ne subzistira; ali, pita Rasel, “kako nešto što ne postoji može da bude predmet iskaza?”

Fregeova teorija o denotaciji ne pruža odgovore na ove zagonetke. Štaviše, kod Fregea odnos izmedju nominatuma i smisla (značenja) uopšte nije do kraja razjašnjen: problem je u tome što bi po Fregeu uvek trebalo istovremeno govoriti o smislu i nominatumu, dok se mi, zapravo, gotovo uvek kada govorimo o smislu, prebacujemo na govor o nominatumu.Npr.Sto je zelen. – C - ovde je reč o nominatumu: nominatum je zeleni sto“Sto je zelen.” - “C” – ovde bi trebalo da je reč o smislu, jer smisao rečenice “Sto

je zelen” jeste to da je sto zelen, ista rečenica bez navodnika, a ne zeleni sto

- medjutim, problem je u tome, što i u ovom drugom slučaju mi zapravo govorimo opet o nominatumu – na višem nivou, doduše, ali opet o nominatumu, jer to da je sto zelen jeste neupravni nominatum rečenice “Sto je zelen”; na taj način, koliko kod nastojali da govorimo o smislu, mi zapravo uvek govorimo o nominatumu, dok nam govor o smislu neprestano izmiče.

Glavna stavka ovog Raselovog texta jeste ujedno i njegova pozitivna teza: rešenje problema besmislenosti iskaza u kojima se javljaju den. izrazi bez denotacije, čime se čuva zakon isključenja trećeg – putem PRIMARNE i SEKUNDARNE PRIMENE (JAVLJANJA) den. izraza.Npr.

“Džordž IV je hteo da zna da li je Skot autor Vejverlija.”može se interpretirati na dva načina:1. putem primarnog javljanja – da je jedan i samo jedan čovek napisao

Vejverlija i da je Džordž IV hteo da zna da li je Skot bio taj čovek:(x)[(x)] Dž ((x) x=Skot)

2. putem sekundarnog javljanja – da je Džordž IV hteo da zna da li je jedan i samo jedan čovek napisao Vejverlija i da li je Skot bio taj čovek:Dž ((x)[(x)] (x) Skot=x)

- razlika izmedju ove dve interpretacije jeste što egzistencijalni kvantifikator u primarnom javljanju nije pod dejstvom - operatora, dok prilikom sekundarnog javljanja to jeste slučaj, što utiče i na pomeranje akcenta jedinstvenosti: u prvom slučaju je jedinstvenost autora Vejverlija od presudnog značaja, jedan od konjukata, dok je u drugom slučaju sporedan faktor, jer je akcenat, premešten na interesovanje Džordža IV.

Ovo posebno dolazi do izražaja ukoliko pretpostavimo da niko nije napisao Vejverlija: tada, u prvom slučaju imamo neistinitu konjukciju (jer nema prvog konjukta), a u drugom slučaju, prilikom sekundarnog javljanja, rečenica je istinita.

131

123456789

101112131415161718192021222324252627282930313233343536373839404142434445464748

I to je generalno slučaj kada imamo posla sa den. izrazima: ukoliko se oni u iskazima javljaju primarno, takvi iskazi su uvek lažni, dok iskazi u kojima se den. izrazi javljaju sekundarno mogu biti i istiniti i lažni:

141

123

“Sadašnji kralj Francuske je ćelav.” - svojstvo “biti sadašnji kralj Francuske” Ć – svojstvo “biti ćelav” q q 1. (x)[x] [(x) Ć(x)] 2. (x) Ć(x) ( bilo šta) = p (T …) = T p

iskaz “Sadašnji kralj Francuske je “ćelav” nije besmislen, već samo netačan

* ako se u nekom iskazu den. izraz javlja primarno, onda se taj isti den. izraz u negaciji tog iskaza javlja sekundarno:p: “Sadašnji kralj francuske je ćelav” (x)[x] [(x) Ć(x)]p: “Sadašnji kralj Francuske nije ćelav.” (x) Ć(x) - T, zbog sek. javljanja

Istinitosna vrednost iskaza zavisi od primarnog, odn. sekundarnog javljanja denotacionog izraza

T

T T T T

T

T T

151

123456789

101112131415161718192021

O uzročnoj teoriji u okviru teorije značenja: Sol Kripke i Hilari Patnam

U fregeanskoj tradiciji u objašnjenju našeg razumevanja, težište je bilo na našem razumevanju smisla nekog izraza, pod smislom podrazumevajući način na koji predstavljamo objekt referencije: jednom kada se shvati smisao, moguće je identifikovati objekt na koji izraz referira.

Pritom je smisao shvaćen objektivistički, a akt njegovog razumevanja kao psihološki akt subjekta: na šta neki izraz referira zavisi od toga kako ga govorna lica upotrebljavaju, koji smisao ili skup deskriptivnih uslova sa njim povezuju. Smisao tako zadobija nedvosmislen primat u odnosu na referenciju, a značenja bivaju smeštena negde “u glavi” govornih lica.

Ovakvo shvatanje osporili su Kripke i Patnam: po njima, značenja termina nisu i ne mogu biti odredjena subjektivnim psihološkim stanjima govornih lica koja upotrebljavaju te termine (značenja “nisu u glavi”). Referencija nije odredjena smislom, već spoljašnjom uzročnom vezom izmedju objekta referencije i imena koje se za njega vezuje. Ta uzročna veza po prvi put biva uspostavljena u aktu “krštenja” objekta, da bi se nadalje prenosila (odn. da bi se ustanovljeno ime prenosilo) sa govornog lica na govorno lice kroz komunikacioni istorijski proces, i to, nezavisno od variranja u predstavama i asocijacijama, uvek referirajući na svog prvobitnog nosioca.

Uzročna teorija značenja takodje se naziva i teorijom direktne referencije, zato što referencijalni odnos izmedju imena i imenovane stvari shvata kao direktan, neposredovan opisima ili smislom. Za nju je još karakterističnoto da je ostvarila unifikaciju teo. značenja na način suprotan od Fregeovog i Raselovog: dok su oni model značenja koje je Mil primenjivao na opšte termine proširili i na vlastita imena, Kripke i Patnam su model primenjen na vlastita imena proširili i na opšta: izmedju svakog termina i objekta njegove referencije postoji odredjena uzročna veza.

SOL KRIPKE: Identitet i nužnost

Glavna tema Kripkeovog texta jeste pitanje da li identitet podrazumeva nužnost (da li (x=y) □(x=y) ) ili su iskazi identiteta zapravo kontingentni? I u svrhu pružanja odgovora on najpre vrši osvrt na Rut Barkan Markus.

Po Markusovoj, uloga imena se sastoji isključivo u tome da referiraju na objekte: npr. u iskazu:

“Bendžamin Frenklin je bio pronalazač bifokalnih naočara i prvi ministar pošte u SAD.”ime “Bendžamin Frenklin”upotrebljeno je samo da bi se izdvojio izvestan objekt, kojem bi onda bila pripisana izvesna svojstva – to da je bio pronalazač bifokalnih naočara i prvi ministar pošte u SAD; uloga imena iscrpljuje se u njegovoj referencijalnoj komponenti – imenima se prosto referira na objekte – njima se ti imenovani objekti opisuju.

Potpuno u skladu sa time je i stav Markusove u vezi sa pitanjem o nužnosti i identitetu: kad god “a” i “b” jesu vlastita imena, ako a jeste b, onda je nužno da

161

123456789

101112131415161718192021222324252627282930313233343536373839404142434445464748

a jeste b: iskazi identiteta izmedju vlastititih imena moraju biti nužni da bi uopšte bili istiniti.

“Medjutim”, primećuje Kripke, “takav zakljužak je očigledno pogrešan.”

Sa druge strane, ni Kvajnova radikalna kritika ovakvog stava nije validna – to da su iskazi identiteta kontigentni. Kvajn to objašnjava na sledeći način: uzmimo za primer vlastita imena Hesperus i Fosforus, latinske nazive za planetu Veneru; dugo se smatralo da ova dva naziva referiraju na dve različite zvezde, dok nauka nije otkrila da oba “etiketiraju” zapravo jednu istu planetu. Po toj osnovi, iskaz identiteta:

“Hesperus je Fosforus.”jeste jedan kontingentan iskaz identiteta, zato što je to da je Hesperus Fosforus otkriveno empirijskim putem, a posteriori, te je stoga i jedna kontingentna činjenica, nešto što jeste tako, ali je moglo da bude i drugačije.

Kripkeova poenta je u sledećem: i Markusova i Kvajn greše, zato što sinonimno upotrebljavaju izraze koji pripadaju različitim nivoima jezika. Kripke je prvi koji uvodi razliku izmedju onoga što nazivamo metafizičkom i epistemičkom modalnošću (mf i epist. nivo jezika): Metafizička modalnost - pojmovni par NUŽNO – KONTINGENTNO.

Tiče se objektivnog važenja istine, načina na koji su iskazi istiniti, nezavisno od nas kao saznajnih bića

kada za neki iskaz kažemo da je nužno istinit, to onda znači da je on istinit u svim zamislivim svetovima, sc. u svim zamislivim tokovima dogadjaja – nemoguće je zamisliti njegovu suprotnost bez protivrečnosti: “2+2=4”; - sa druge strane, kontingentan je onaj iskaz koji je istinit bar u jednom od mogućoh svetova – njegovu suprotnost možemo zamisliti bez protivrečnosti

I sa time su u vezi i Kripkeovi pojmovi rigidnog i nerigidnog designatora:* Rigidni designator – termin (ime) koje designira jedan isti objekt u svim

zamislivim svetovima:“Kvadratni koren iz 25 je 5.”

rigidni designator, jer je 25 u svim mogućim svetovima

* Nerigidni designator – termin koji ne designira samo jedan isti objekt u mnoštvu mogućih svetova:“Pronalazač bifokalnih naočara je Bendžamn Frenklin.”

nerigidni designator, jer je u nekom drugom svetu pronalazač

bifokalnih naočara mogao da bude i neko drugi, bilo ko

Epistemička modalnost – odnosi se na pojmovni par A PRIORI – A POSTERIORI.

Tiče se načina utvrdjivanja istinitosti iskaza i zavisi od nas kao saznajnih bića

jedan iskaz je a priori ukoliko se, prilikom utvrdjivanja njegove istinitosne vrednosti, ne moramo pozivati na iskustvo: “Ruža je obojena.”- a a posteriori je ukoliko se, prilikom utvrdjivanja njegove istinitosne vrednosti, moramo pozivati na iskustvo: “Ruža je crvena.”

171

123456789

101112131415161718192021222324252627282930313233

34

35363738394041424344454647484950

Kao što je izloženo, odredjenja nužno – kontingentno, a priori – a posteriori pripadaju različitim nivoima jezika (i stvarnosti) i stoga je moguće kombinovanje medju njima, i.e: ako je iskaz a posteriori to ne implicira da on mora biti kontingentan – moguće je da postoje i nužni iskazi a posteriori, a Kripke će na dva primera pokazati da oni zaista i postoje:

181

123456

1. na Goldbahovu pretpostavku da je zbir dva prosta broja uvek paran broj. - ovo je jedan matematički iskaz i, ako je uopšte istinit, on mora biti nužan, ali, pitanje je samo: kako utvrditi da li je istinit? na osnovu svega što su filozofi do sada smatrali, odgovor bi trebalo da glasi: a priori, ali je slučaj takav da zapravo NIKAKO – ni apriori, ni a posteriori – ne možemo utvrditi njegovu istinitost, jer je brojeva beskonačno mnogo, i niko ne može garantovati da negde u dalekoj “budućnosti” nećemo naići na takva dva prosta broja za koje pomenuto pravilo neće važiti.

Kripke u tom pogledu napominje da jedini način na koji bi se ovaj problem eventualno mogao rešiti, jeste taj da pretpostavimo neki beskonačni um, koji bi bio u stanju da obavlja proveru svih zbirova svih prostih brojeva, medjutim, odgovor na to pitanje ne razmatra.

2. primer povezan sa problemom esencijalizma- Kripke uzima za primer katedru i pita se: koje je njeno suštinsko svojstvo? Šta je nužan i dovoljan uslov da ta katredra bude BAŠ TA? – to da “nije napravljena (recimo) od leda” (q), a znam “da je napravljena od drveta” (p), i to znam pozivajući se na iskustvo, dakle a posteriori: mogu da je vidim, pipnem, etc.

Tako imamo sledeću situaciju:

Znam da p a posteriori znamZnam da (p□q) a priori znam

Znam da □q nužna istina a posteriori, jer je nužno da važi q, sc. da katedra nije napravljena od leda, i to na osnovu pravila MP, a taj zaključak je saznat a posteriori, pošto je jedna od premisa iz kojih je izveden aposteriorna

Sada, pošto je pokazano da nužnih aposteriornih istina ima, otvoren je prostor za dalje dokazivanje toga da su iskazi identiteta nužni (pobijen je Kvajnov prigovor). U svrhu toga, Kripke će se pozvati na svoju teoriju o rigidnom i nerigidnom designatoru; on uzima za primer iskaz:

“Toplota je kretaje molekula.”- ovo je jedna naučna činjenica, koja predstavlja jedan iskaz identiteta, i to jedan aposteriori iskaz, zato što se u nauci služimo experimentom; na osnovu toga, a usled nerazlikovanja mf i epist. nivoa jezika, zaključuje se da je pomenuta činjenica kontingentna.

Medjutim, to što je ovaj iskaz a posteriori, videli smo, ne dokazuje da on nije nužan. Da bi se to i dokazalo, neophodno je najpre ustanoviti kako je empirijski otkriveno da je toplota kretanje molekula.

Postoji, naime, izvestan spoljašnji fenomen, koji možemo da osetimo čulom dodira, i on u nama izaziva jedan specifižan oset, koji nazivamo osetom toplote. Uzrok tog oseta (kasnije ustanovljujemo) jeste komšanje molekula u objektu koji dodirujemo.

Dakle, da bismo zamislili situaciju u kojoj toplota ne bi bila ubrzano kretanje molekula, potrebno je samo da zamislimo situaciju u kojoj bismo imali taj isti oset, ali izazvan nečim drugim, recimo, usporavanjem molekula.

191

12345678910

111213

14

151617181920

21

2223

2425

2627282930313233343536373839404142434445464748495051

Medjutim, da li bi toplota zaista prestala da bude ubrzano kretanje molekula zbog toga što je mi osećamo drugačije? Jer, to što mi nazivamo toplotom, jeste naš oset toplote, po kome smo “krstili” i spoljašnju pojavu koja je taj oset prouzrokovala.

Toplota je uvek bila kretanje molekula, jedna (nama) spoljašnja pojava. Ona bi to bila i da nema nas koji imamo oset, ona bi to bila i da imamo oset koji je drugačiji od onog koji sa njom povezujemo. I to je nužno. Kontingentno je, pak, to što mi tu spoljašnju pojavu osećamo na način na koji je osećamo i što smo je na osnovu toga “krstili”; mogli smo da je krstimo i sa “abrakadabra”, ona bi i dalje bila kretanje molekula.

Upravo se zbog toga i teorija koju Kripke zastupa naziva uzročnom teorijom referencije: mi odlučujemo da neku spolj. prirodnu pojavu, koja je uzrok nekog našeg oseta (ili komplexa osetâ) nazovemo po tom osetu (fixiranje referencije), da bismo kasnije aposteriorno utvrdili šta je ta prirodna pojava zaista; medjutim, oset ne čini smisao imena pojave koja ga je prouzrokovala, iako ga je prouzrokovala: iako je toplota uzrok mog oseta toplote, njeno esencijalno svojstvo nije sposobnost da prouzrekuje odredjeni oset u organizmu, jer ona bi postojala i kad ne bi bilo organizma koji bi imao taj oset; to, jednostavno, nije nije njeno inherentno svojstvo. razlika izmedju de re i de dicto – nužnosti:

De dicto – nužnost: □ xF(x) – nužno je da postoji x koje ima svojstvo F De re – nužnost: x □F(x) – postoji x za koje je nužno da ima svojstvo F –

nužnost, esencijalnost svojstva u iskazu:

“Toplota je kretanje molekula.”izraz “toplota” i “kretanje molekula” predstavljaju rigidne designatore, i pošto je to tako sledi da je toplota nužno kretanje molekula, tj. da je iskaz nužan, a ne kontingentan (jer, oba gl. termina su rigidni designatori); privid kontingentnosti, kao što je već rečeno, nastaje usled kontingentnosti činjenice što smo mi, kao oni koji imamo odredjeni oset toplote, odlučili da spoljašnju pojavu koja je uzrok tog oseta, nazovemo baš na osnovu njega.

Isto je i u slučaju sa katedrom: mi i tamo možemo zamisliti da umesto drveta osećamo led, ali će katedra i pored toga i dalje biti drvena, jer je njeno esencijalno svojstvo da je napravljena od drveta, a ne od leda – to je njena de re – nužnost.

Prema tome, svi iskazi o esencijalnim svojstvimna (de re – nužnostima) su nužni.

201

123456789

10111213141516171819202122232425262728293031323334353637

HILARI PATNAM: Značenje i referencija

Patnam na prvom mestu kritikuje ono što se naziva subjektivističkom koncepcijom: koncepciju razumevanja značenja kao psihološkog akta subjekta, kao i shvatanje da intenzija (značenje) termina implicira extenziju (obim) tog termina – da je nemoguće da se termini koji imaju istu intenziju razlikuju u pogledu extenzije, iako je obrnuto moguće (stvorenja sa srcem i stvorenja sa bubrezima).

Tradicionalna teo. značenja zasnovana je na ova dva postulata, za koje će Patnam pokazati da su inkompatibilni, a samim tim i da je teorija koja na njima počiva neadekvatna teo. značenja.

1. protivprimer sa planetom Bliznakinjom:- Zemlja: voda: H2O- Bliznakinja: XYZ, ista fenomenalna svojstva kao H2O

- u pitanju je jedna te ista reč, ali sa različitim značenjima, jer, iako su stanovnici obe planete ubedjeni da opažaju i konzumiraju istu tečnost (koja se još plus na obe planete isto zove), u pitanju su dve različite vrste tečnosti; psihološka stanja stanovnika na obe planete se ne razlikuju – i jedni i drugi pod dvema tečnostma podrazumevaju, fenomenalno i funkcionalno gledano, istu stvar, samo što nije ista stvar: u prvom slučaju je u pitanju voda hemijske strukture H2O, u drugom: “voda” hem. strukture XYZ.

Reč voda u ova dva slučaja ima različito značenje, iako su psihološka stanja govornih lica identična, i.e: intenzija termina nije zavisna od samog psihološkog stanja govornih lica, pa čak i u slučaju da se ne zna ništa o hem. strukturama (situacija pre 1750.).

2. protivprimer sa Al i Mb (brest i bukva):- Zemlja: “Al” je Al, “Mb” je Mb- Bliznakinja: “Al” je Mb, “Mb” je Al

- razlika u odnosu na prethodni primer je u tome što, dok 1750. g, bilo na Zemlji, bilo na Bliznakinji, niko nije mogao da razlikuje vodu od “vode”, u slučaju sa Al i Mb zabuna se javlja samo u jednom delu jezičkih zajednica Zemlje i Bliznakinje.

Ovo stoga što na obe planete postoje (i postojali su) stručnjaci koji bi lako ustanovili razliku izmedju pomenutih metala. Kao takvi, oni spadaju u zaseban deo lingvističke zajednice, koji je od izuzetnog značaja za čitavu lingvističku zajednicu, jer, zahvaljujući njima, mi smo uopšte i u stanju da upotrebljavamo reči “aluminijum” ili “molibden”.

Medjutim, to ne znači da svako kome je ova razlika iole značajna, mora da bude u stanju da je pravi. U tom pogledu, slikovitiji je primer sa zlatom: kada govorim o “zlatnoj sredini”, “zlatnom dobu” i sl, ja uopšte ne moram da znam hem. karakteristike zlata (kao što su npr. atomski broj, rastegljivost, etc.), niti moram da raspolažem preciznim metodama za razlikovanje zlata od onoga što nije zlato. Štaviše, ni kada kupujem zlatan prsten npr. - čak ni tada nije neophodno da budem u stanju da precizno utvrdim da li je on zlatan ili ne, jer postoje stručnjaci, koji su za to zaduženi i u koje imam poverenje.

Slobodno bismo mogli reći da zahvaljujući stručnjacima čitava naša zajednica f – niše, i to kako na praktičnom, tako i na lingvističkom planu.

211

123456789

101112131415161718192021222324252627282930313233343536373839404142434445464748

Podela rada u društvu ima za posledicu i podelu lingvističkog rada, pa tako imamo i tzv. “stručna” govorna lica, zahvaljujući kojima mi, “prosečna” govorna lica i možemo da se snalazimo u jeziku i da ga ispravno upotrebljavamo. I ne samo u jeziku, nego, kao što je već rečeno, i u životu, jer načini identifikacije pojedinih objekata kojima obično ne raspolažemo, ili ništa o njima ne znamo, postaju nam dostupni upravo posredstvom stručnjaka.

Svaka jez. zajednica predstavlja primer ovakve lingvističke podele rada, odn. poseduje odredjene termine čiji su kriterijumi poznati samo podgrupi govornih lica koja te termine stiču, a čija je upotreba od strane ostalih govornih lica zavisna od saradnje izmedju njih i govornih lica iz ovih (relevantnih) podgrupa.

Dakle, extenzija nekog termina je socijalno odredjena: nju fixira sociolingvističko stanje čitave jez. zajednice, a ne psihološko stanje pripadnika te jez. zajednice.

Druga strana odredjenja extenzije termina jeste indexičnost. S1 i S2 su dva moguća sveta u kojima ja postojim i držim čašu (čaše),

objašnjavajući značenje termina “voda” rečima “OVO je voda”(ostenzivno odredjenje); u prvom slučaju u čaši je H2O, u drugom XYZ; S1 je aktualni svet, S2 – neki od mogućih svetova. U vezi sa time, otvaraju nam se dve mogućnosti:1. da smatramo da je reč “voda” relativna u odnosu na svet, ali konstantna po svom značenju (u oba sveta ja mislim na isto kada kažem “Ovo je voda”, samo što u S2 voda ima drugačiju hemijsku strukturu, a to je zamisliva situacija); tada će voda biti sve ono što je ista tečnost kao ova u čaši koju držim u ruci, i to u vezi sa svetom u kom sam i u kom dajem odredjenje:

(Sw)(xS)[voda(x) istat(x, “ovo u S”)]

2. da je voda H2O u svim svetovima ( da je “voda” rigidni designator), i.e: supstanca zvana “voda” u S2 nije voda; reč “voda” nema isto značenje u S1 i S2:

(Sw)(xS)[voda(x) istat(x, “ovo u aktualnom svetu S1”)]

- razlika medju interpretacijama je extenzionalna (razlika u opsegu): u prvom slučaju paradigma označena sa “ovo u S” je pod uticajem kvantifikatora S, relativna u odnosu na svet, zbog čega je termin “ovo u S” nerigidan designator, dok u drugoj interpretaciji to nije slučaj: referencija termina “ovo” nije zavisna od vezane promenljive S, sc. termin je rigidan designator.

Pritom je relacija “biti ista tečnost kao” medjusvetska relacija (n-arna relacija kojoj pripadaju dve komponente koje nisu iz istog sveta):

R(x u S1, y u S2)

Ove specifikacije “u S1” i “u S2” neophodne su, zato što je moguće variranje osobina jednog te istog objekta kroz svetove; npr. u različitim svetovima ja mogu da budem različite visine; zato se, prilikom uspostavljanja npr. relacije “biti iste visine kao” mora specifikovati u odnosu na koje svetove se poredjenje vrši, jer ja u svetu S1 mogu biti iste visine kao ti ili moj dvojnik u svetu S2, ali ti ne moraš biti iste visine (sa samim sobom) u svetovima S1 i S2.

Po Patnamu, druga interpretacija je ispravna: voda je voda samo ukoliko je H2O – nemoguće je da voda bude nekog drugog hem. sastava – onda ne bi bila voda, nego nešto drugo. Prema tome, voda će biti samo ono što je ista tečnost kao ova koju držim u čaši u aktualnom svetu i koja je te i takve molekularne strukture.

221

123456789

101112131415161718192021222324

25

2627

2829

30

3132

33343536373839

40

4142

4344454647

48

49505152

XYZ nije voda; ona možda izgleda kao voda, ali nije voda. Strogo govoreći, svet u kome voda nema prirodu koju ima u aktualnom svetu, prosto NIJE mogući svet, jer voda je nužno H2O i ona ne može da ne bude H2O; svet u kojem voda ne bi bila H2O jeste zamisliv, ali nije moguć! Zamislivost nije dokaz mogućnosti.

Govoreći o indexičnosti, za reči “ovo”, “ovde”, “to”, “sada”, pa čak i za reč “ja” zna se da su indexičke i reflexivne – njihova extenzija varira od kontexta do kontexta, od slučaja do slučaja: ja jesam “ja”, ali si i ti za sebe isto toliko “ja” koliko sam ja to za sebe; tvoje psihološko stanje, tvoj pojam o “ja” isti je kao i moj, a opet ti nisi ja, niti sam ja ti, i.e: extenzija se razlikuje, iako je intenzija identična.

Zaključujemo: extenzija termina nije utvrdjena pojmom, pshološkim stanjem subjekta, već je ona odredjena socijalno (postoji podela jezičkog rada jednako kao pravog rada) i indexički (zavisi od aktualne prirode odredjenih stvari koje nam služe kao paradigme): tradicionalna semantička teorija previdja dva faktora koja doprinose odredjivanju referencije: doprinos društva i doprinos stvarnog sveta.

231

123456789

1011121314151617

PITER STROSN: Istina i značenje

Strosn razmatra sukob izmedju dve suprotstavljene teorije, koje su u suštini komplementarne: teorija komunikacione namere i teorija formalne semantike.

Predstavnici obe teorije slažu se oko toga da su značenja reči i rečenica u velikoj meri stvar pravila i konvencija i to je nesumnjivo istina. Medjutim, teoretičari komunikacione namere smatraju da se opšta priroda tih pravila i konvencija može razumeti jedino ako se pozovemo na pojam komunikacione namere, dok teoretičari formalne semantike smatraju da to uopšte nije nužno, štaviše da je pojam komunikacione namere nebitan za teoriju značenja; oni jezik posmatraju samo s obzirom na njegovu kognitivnu dimenziju – kao sredstvo saznavanja i opisivanja sveta.

Teoretičari komunikacione namerepod pojmom teorije značenja podrazumevaju da govorno lice aktom

saopštavanja, koji je usmeren ka slušaocima, uvek nešto podrazumeva, nastupa sa izvesnom namerom: govorno lice može nameravati da svoje slušaoce navede na pomisao da ono, baš kao govorno lice, veruje da je iskaz koji izriče istinit, ili, pak, da želi da njegovi slušaoci nešto učine (kada je naredba u pitanju), i sl.

Postavlja se pitanje kako bi trebalo da se odvija analiza jezičkog značenja pomoću pojma komunikaciomne namere.

Naime, navikli smo da o jezičkom značenju razmišljamo u svetlu pravila i konvencija, tako da nam se, iz te perspektive, analiza koja uključuje pojam komunikacione namere može učiniti stranom, u najboljem slučaju, izuzetno dalekom.

Medjutim, to uopšte nije slučaj – nije moguće govoriti o pravilima i konvencijama, a na kraju ne doći do pojma komunikacione namere; jer, ako smo filozofi, moramo sebi postaviti pitanje: na ŠTA se odnose ta pravila i konvencije? – to su pravila upravo za saopštavanje: ukoliko ih osoba koja nešto saopštava poštuje, ona može da ostvari svoj cilj, da ispuni svoju komunikacionu nameru.

Prema tome, nije kontingentna činjenica što jezička pravila i konvencije mogu da budu primenjena u svrhe ostvarivanja komunikacione namere govornog lica, već je to, naprotiv, njihovo esencijalno svojstvo: pravila i konvencije jezika su pravila i konvencije koje služe za ostvarivanje komunikacione namere.

Pojam konvencije u komunikaciji moguće je objasniti uz pomoć pojma dokonvencijalne komunikacije. Pretpostavimo, naime, da govorno lice, saopštavanjem nekog iskaza ili grupe iskaza, kod svojih slušalaca želi da ostvari dokonvencionalni uspeh: on pod time što je rekao podrazumeva nešto i dokonvencionalni uspeh u saopštavanju sastoji se u tome da ga njegovi slušaoci razumeju.

Sada, ako se tom istom govornom licu kasnije javi isti komunikacioni problem u odnosu na iste slušaoce, činjenica da je govorno lice lane podrazumevalo nešto i da su ga tada slušaoci razumeli, pruža mu razlog da ponovo saopšti istu stvar, a slušaocima razlog da ga ponovo razumeju, jer i govorno lice i slušaoci sada poseduju isto znanje.

241

123456789

1011121314151617181920212223242526272829303132333435363738394041424344454647

Dakle, “pošto je funkcionisalo, ustanovljeno je, a dalje funkcioniše jer je ustanovljeno”, odn. ustanovljavanje konvencije ima svoj koren u iskazivanju namere.

Dalje se ta konvencija ili, pak, sistem konvencija, može modifikovati tako da zadovolji potrebe koje je teško čak i zamisliti pre negošto je sistem nastao; isto tako, ove modifikacije (i obogaćenja) mogu zauzvrat da stvore mogućnost za postojanje takvih misli koje bi inače, bez njih, bile nezamislive – dolazi do neke vrste uzajamnog razvoja i bogaćenja: primitivne komunikacione namere i uspesi njihovog ostvarivanja dovode do jednog ograničenog konvencionalnog sistema značenja koji omogućava sopstveno obogaćivanje i razvoj; ovo, pak, povratno deluje: dolazi do napretka mišljenja, a, samim tim, i komunikacionih potreba, sve do stepena na kojem se ponovo javlja pritisak na postojeća jez. sredstva, koja, opet, sa svoje strane, na taj pritisak odgovaraju.

Neslaganje izmedju dve grupe teoretičara nastaje povodom shvatanja odnosa izmedju pravila jezika koja odredjuju značenje i funkcije komunikacije: teoretičari komunikacione namere smatraju da se priroda pomenutih pravilka može razumeti isključivo pomoću komunikacione f – je, teoretičari formalne semantike odbijaju to da prihvate.

Teoretičari formalne semantikesmatraju da ovladati jezikom, ovladati razumevanjem jez. značenja znači

ovladati semantičkim i sintaxičkim pravilima upotrebe jezika: kada znamo pod kojim uslovima je neka rečenica istinita, a pod kojima je lažna, onda znamo i značenje te rečenice. Smisao rečenice je, dakle, odredjen njenim istinitosnim uslovima.

Ova postavka već u samom startu nailazi na izvesne probleme: odredjenje smisla rečenice putem uslova istinitosti “funkcioniše” kada su u pitanju deklarativne rečenice, ali je neupotrebljivo kada su u pitanju tzv. performativne rečenice (pitanja, molbe, zapovesti, verovanja,…). Po teoretičarima formalne semantike, ove rečenice trebalo bi da nemaju značenje (zato što nemaju istinitosnu vrednost), a one ipak imaju značenje – mi ih razumevamo.

Problem je moguće rešiti tako što u slučaju performativnih rečenica nećemo govoriti o uslovima istinitosti, već o uslovima izvršenja u slučaju naredbe, o uslovima ispunjenja u slučaju optativne rečenice i sl.

Drugi problem tiče se postuliranja Tarskijevog bikondicijala kao sredstva za ustanovljavanje uslova istinitosti iskaza: “ ‘S’ je istinito akko p”. Na primerima poput ovog koji ću sada navesti, Tarskijev bikondicijal pokazuje se kao neupotrebljiv:“Srećom, Sokrat je mrtav.”“Nažalost, Sokrat je mrtav.”- uslovi istinitosti ovih dvaju rečenica se ne razlikuju, jer obe su istinite akko je Sokrat mrtav; prema teoriji formalne semantike trebalo bi da sledi da su im značenja identična (pošto imaju isti uslov istinitosti), a to nije slučaj; njihova značenja se razlikuju, i to zato što su im komunikacione namere različite .

251

123456789

1011121314151617181920212223242526272829303132333435363738394041424344454647

Ovaj problem rešava se preciziranjem da, kada govorimo o semantičkim i sintaxičkim uslovima i rečenicama koje te uslove zadovoljavaju ili ne zadovoljavaju, razlikujemo rečenice i tipove rečenica: rečenice – referiraju na pojedinačne slučajeve i kada govorimo o njima,

govorimo o uslovima istinitosti tip rečenica – npr. “Umoran sam.” – referira na klasu svih takvih rečenica koje

se izriču od strane različitih govornih lica, u svim mogućim situacijama, i kojima se iskazuju različiti stepeni umora

- analogno tome, odredjivanje ist. uslova tip – rečenica biće odredjivanje tipa uslova pod kojima različita pojedinačna izricanja ovih rečenica daju različite pojedinačne istine, a ne odredjivanje uslova pod kojima je data rečenica istinita.

Medjutim, ovo implicira da prvo izdvajamo rečenice na osnovu njihovog sadržaja (značenja) iz klase kojoj pripadaju, pa tek onda utvrdjujemo uslove pod kojima izricanja tih rečenica daju istine, što je contra teoriji formalne semantike.

Eventualno rešenje moglo bi ležati u uvodjenju ideje o uopštenoj korelaciji: da se značenje rečenica sastoji u njihovom koreliranju sa odredjenim stanjem stvari. Ali, ovakvo rešenje je nedovoljno precizno, neodredjeno:“Ja sam umoran.”“Ja nisam umoran.” obe rečenice koreliraju sa istim stanjem, iz čega sledi da, iako suprotne, imaju isto značenje, što je apsurdno.

I ne samo to: ideja o opštoj korelaciji dozvoljava da istu rečenicu možemo da koreliramo sa totalno različitim stanjima stvari.

Sve u svemu, teorija o uopštenoj korelaciji je isuviše neodredjena i slaba.

Teoretičari formalne semantike će onda pokušati da iznadju rešenje pozivajući se na izražavanje verovanja bez oslanjanja na komunikacionu nameru. Ali, pitanje je da li je pojam verovanja uopšte moguće razdvojiti od pojma komunikacione namere? – ako nam je dat pojam izraza verovanja upućenog slušaocima (IVUS) da li možemo da zamislimo izraz verovanja (IV) koji nije upućen slušaocima, da je IV pojmovno nezavisan od IVUS?

Teoretičari formalne semantike smatraju da možemo: zamislimo da neko ima običaj da se na odredjeni način izražava svaki put kada Sunce izlazi, a na drugačiji način svaki put kada ono zalazi; tada bi ovaj običaj redovno bio povezan sa odgovarajućim verovanjem – u to da Sunce izlazi ili zalazi.

Ali, stvar je u tome da ovaj opis uopšte ne implicira da, kada upražnjava navedeni običaj, pomenuta osoba izražava verovanje da Sunce izlazi, odn. zalazi. Ona samo naizgled ima takav ritual pozdravljanja izlaska ili zalaska Sunca, ali mi u suštini ne znamo da li je to zaista pozdravanje, mi uopšte ne znamo koju njenu potrebu takvo ponašanje zadovoljava.

Dakle, IS i UV su logički nezavisni, a IVUS nije bazična jezička situacija; činjenica da se mi služimo jezikom u komunikaciji je kontingentna – mogli smo da imamo jezik, a da se ipak ne razumemo, svako od nas može imati svoj PRIVATNI JEZIK.

261

123456789

1011121314151617181920212223242526272829303132333435363738394041424344454647

Ali, ako je tako, pita se Strosn, kako je onda moguće da niko od nas nema privatni jezik? Kako je empirijski došlo do nastajanja jezika kao intersubjektivnog sredstva za komunikaciju? Strosn to objašnjava preko procesa učenja jezika: deca u početku instrumentalno uče jezik: ona najpre više uče da kažu nešto ispravno, nego istinito, i to zbog nagrade i kazne; tek kasnije ona koriste jezik zbog izražavanja svojih verovanja (sekundarna veština).

Ako sada ja svoja verovanja jezički iskažem drugoj osobi, ta osoba bi mogla biti u stanju (i biće u stanju) da pomisli kako ja imam verovanja o kojima je reč i kako verovatno imam nameru da je navedem na tu pomisao ili na pomisao da je moje verovanje zaista istinito itd.

Dakle, nemoguće je razdvojiti pojam verovanja od pojma komunikacione namere. Čim se pitam o uslovima istinitosti onoga što govorna lica saopštavaju, ja se moram pitati i o sadržaju njihovih namera, što će me na kraju dovesti do toga da se pitam koje su namere u osnovi tih iskaza, što znači da se pojam komunikacione namere ne može ignorisati u jednoj analizi jez. značenja.

271

123456789

101112131415161718