Проф. мр Властимир М. Крстић

ФИНАНСИЈСКО И

ДЕВИЗНО ПОСЛОВАЊЕ

Лесковац, 2005.

Проф. мр Властимир М. Крстић

Финансијско и девизно пословање

Р е ц е н з е н т и:

Проф. др Драгомир Радовановић Проф. мр Милорад Илић

CIP – каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

876.(015)-07 КРСТИЋ, Властимир М. Финансијско и девизно пословање/ Властимир М. Крстић; Ниш: СВЕН. (Ниш; СВЕН). 124 см; 24 см Тираж 150. ISBN 86-84487-00-1 COBISS- SR-ID 105410572

- 3 -

С а д р ж а ј :

П р е д г о в o r .................................................................................... 6 А. О П Ш Т И П Р И С Т У П ....................................................... 7 1. Финансије у савременом друштву ............................................. 7 2. Организација финансија у друштву ............................................. 9 3. Финансијски систем ..................................................................... 10 3.1. Појам и место финансијског система ................................. 10 3.2. Делови финансијског система ............................................. 11 3.3. Карактеристике финансијских односа ................................. 12 4. Функција новца у привређивању ............................................. 12 5. Предности и недостаци новчаног и натуралног евидентирања привредних појава ............................................. 14 Б. ПОСЛОВНЕ ФИНАНСИЈЕ И ФИНАНСИЈСКО ПОСЛОВАЊЕ ................................................................................. 16 1. Функције финансијског пословања ............................................. 16 2. Улога и задаци финансијског пословања ................................. 18 3. Активности у оквиру финансијског пословања ..................... 19 4. Финансијска политика фирме ......................................................... 21 4.1. Циљеви и задаци финансијске политике ............................. 21 4.2. Принципи финансијске политике ............................................. 22 4.3. Чиниоци финансијске политике ............................................. 24 4.3.1. Унутрашњи чиниоци финансијске политике............. 24 4.3.2. Спољни чиниоци финансијске политике .................. 25 5. Финансијски односи ..................................................................... 27 5.1. Односи финансијске и рачуноводствене функције ........... 28 5.2. Однос финансијске функције према управи фирме, власнику капитала и пословном окружењу ..................... 29 5.3. Однос финансијске функције према другим функцијама... 31 6. Садржина финансијског пословања ............................................. 32 7. Финансијска ситуација ..................................................................... 33 7.1. Уравнотежена и неуравнотежена финансијска ситуација ................................................................................. 34 7.2. Ликвидна и неликвидна финансијска ситуација ............... 35 7.3. Независна и зависна финансијска ситуација ..................... 36 8. Финансијска улагања - улагања у потраживања ..................... 37 В. ОРГАНИЗАЦИЈА ОБАВЉАЊА ФИНАНСИЈСКИХ ПОСЛОВА ............................................................................................. 39 1. Значај финансијске функције фирме ............................................. 39 2. Врсте финансијских послова ......................................................... 40 2.1. Пројектовање будуће финансијске ситуације ..................... 40 2.2. Послови прибављања и рационалног коришћења средстава41

- 4 - 2.3. Послови обављања новчаног промета ................................. 42 2.4. Рачуноводствени послови .................................................... 42 2.5. Послови са банкарским и финансијским организацијама и другим субјектима у привреди и ванпривреди ............... 43 3. Финансијски радници ..................................................................... 44 3.1. Финансијски радници и савремена информациона технологија ................................................................................. 44 3.2. Стручност и квалификованост финансијских радника ... 45 3.3. Морални лик финансијских радника ................................. 46 4. Финансијска евиденција ................................................................ 47 4.1. Пословне књиге .................................................................... 47 4.2. Класификација пословних књига ........................................... 48 4.3. Рачуноводствене исправе ......................................................... 49 5. Облици пословног финансирања фирме ................................. 50 5.1. Самофинансирање ..................................................................... 51 5.2. Непосредно кредитирање ..................................................... 52 5.3. Финансирање учешћем ......................................................... 52 5.4. Финансирање авансом и претплатом ................................. 53 5.5. Финансирање издавањем обвезница ................................. 53 5.6. Финансирање из обавеза ......................................................... 53 5.7. Компензаторско финансирање фирме ................................. 54 5.8. Финансирање фирме компензацијом ................................. 55 5.9. Финансирање санације ......................................................... 55 5.10. Цесија - уступање потраживања уговором ..................... 56 5.11. Наплата потраживања асигнацијом ................................. 57 5.12. Наплата потраживања преузимањем дуга ..................... 57 5.13.Лизинг послови ..................................................................... 57 5.14. Кредитно финансирање ......................................................... 59 5.15. Камата као извор финансијских средстава ..................... 60 6. Финансијски маркетинг фирме ............................................. 61 6.1. Појам и задаци финансијског маркетинга ..................... 61 6.2. Инстанце финансијског маркетинга ................................. 62 6.3. Концепт финансијског маркетинга ................................. 63 7. Финансијско планирање ......................................................... 64 8. Финансијска анализа ..................................................................... 64 9. Финансијски информациони систем ......................................... 65 10. Финансијско пословање у унутрашњем промету ..................... 66 10.1. Појам платног промета ...................................................... 66 10.2. Рачуни средстава ............................................................... 68 10.3. Отварање и укидање текућих и осталих рачуна ......... 69 10.4. Располагање новчаним средствима по налозима власника рачуна ...................................................................... 71

- 5 -

10.5. Располагање новчаним средствима на основу налога надлежних органа и поверилаца ..................... 72 10.6. Банкарска гаранција ......................................................... 72 Г. ДЕВИЗНО ПОСЛОВАЊЕ ......................................................... 74 1. Основе заснивања финансијских односа са иностранством ... 74 2. Девизни систем ................................................................................. 75 3. Платни биланс ................................................................................. 75 4. Девизни биланс ................................................................................. 76 5. Девизне резерве ................................................................................. 77 6. Девизно тржиште ............................................................................ 77 7. Међународни платни промет ......................................................... 78 7.1. Карактеристике међународног платног промета ......... 78 7.2. Становишта посматрања међународног платног промета ................................................................................. 79 7.3. Регулисање међународних плаћања ................................. 80 7.4. Функционисање међународних плаћања ............................. 81 7.5. Учесници у међународним плаћањима ................................. 82 7.6. Послови са иностранством .................................................. 83 8. Средства међународног плаћања ............................................. 84 8.1. Валуте ................................................................................. 84 8.2. Девизе ................................................................................. 85 8.3. Девизни курс ............................................................................. 85 8.4. Племенити метали ................................................................ 87 8.5. Компензације у пословању са иностранством ................. 87 9. Инструменти платног промета са иностранством ..................... 87 9.1. Банкарска дознака ..................................................................... 88 9.2. Ч е к ............................................................................................. 88 9.3. Банкарско кредитно писмо .................................................. 88 9.4. Кредитна карта .................................................................... 89 9.5. Лични акредитив .................................................................... 89 9.6. Документарни акредитив ..................................................... 90 9.7. Налог за исплату .................................................................... 90 10. Остали финансијски послови са иностранством .................... 90 10.1. Девизни кредити .................................................................... 90 10.2. Кредитни послови са иностранством ................................ 91 10.3. Дугорочна производна кооперација са иностраним партнерима ................................................................................. 91 10.4. Заједничка улагања иностраних партнера ..................... 92 10.5. Продаја робе преко консигнационих складишта ............. 92 11. Девизна контрола ..................................................................... 92 Литература................................................................................. 94

- 6 -

П Р Е Д Г О В О Р

Основу ове књиге представља градиво из предмета Финансијско и девизно пословање, који се предаје на Вишој економској школи у Лесковцу. Иако се максимално настојало да се обраде значајније области везане за финансијско и девизно пословања у пракси, у разради материје је било и одређених ограничења и тешкоћа. Пре свега, настава се изводи у једном семестру и намењена је, између осталог, студентима Одсека за финансије, рачуноводство и банкарство. Због тога је морало да се води рачуна да се материја не образлаже сувише опширно, већ да се сведе у оквире наставног плана и предвиђени фонд часова из истоименог предмета. Није било могућности да се у разради материје иде детаљније у конкретну технику рада, јер би то тражило и више простора и времена за излагање. Исто тако, избегнуто је сувише конкретно везивање за тренутно важеће законске прописе, имајући у виду чињеницу да се они веома динамично мењају, па се такве промене оваквом врстом литературе не могу успешно да прате. Посебан проблем у конципирању материје представља и чињеница да се о финансијском и девизном пословању, са различитих аспеката, делимично говори и у оквиру појединих предмета у Школи, као што су: Финансијско рачуноводство и биланс, Финансијски менаџмент, Спољнотрговинско пословање, Пословање с банком, Монетарне и јавне финансије, Тржиште капитала и хартије од вредности, Царинско и шпедитерско ословање и други. То је наметнуло потребу да се максимално води рачуна да се поједине области не "преклапају", тј. да се не понавља оно што се већ обрађује у другим научним дисциплинама, односно предметима. То, међутим, не значи да је приказана материја недовољна и непотпуна, већ, напротив. У књизи су презентиране значајне информације и сазнања из области девизног и финансијског пословања фирми, што може да има своју примену и у практичном раду. Лесковац, 2005. А у т о р

- 7 -

А. О П Ш Т И П Р И С Т У П

1. Финансије у савременом друштву Наука о финансијама, као део економске науке, може да се посматра са више аспеката. Најпре, треба истаћи да проблем савремене садржине појма финансија ни до данас није коначно решен. Веома опречна мишљења међу теоретичарима који се баве истраживањем елемената за једну егзактну дефиницију појма финансија, наводе на закључак да је за објашњење овог појма адекватније користити одређене описне дефиниције, које су најчешће везане за новац и његово функционисање. Такве дефиниције, међутим, нису довољне да би могао да се схвати тако сложен појам као што су финансије. Ово тим пре јер савремени трендови не само у области финансија него и у многим другим областима које су у непосредној вези са финансијама, намећу веома крупне промене, изазване измењеним друштвено-економским односима, применом савремене технике и технологије у овој области (на пример, електронски новац и сл). Појам финансија у савременом и развијеном друштву подразумева постојање веома развијене новчане функције. Као последица постојања новца и новчаних функција јавља се скуп односа који се изражава у новцу и које називамо новчаним, односно финансијским односима. Тај скуп финансијских односа, настао као резултат функционисања новца, представља повезан систем, са јединственим називом - финансије једног друштва. Поједностављено речено, под финансијама се данас подразумевају сви односи који се заснивају и разрешавају у новцу. То, међутим, не значи да је појам финансија истоветан са појмом и функционисањем новца, мада се у практичном говору то често чини. У савременим условима привређивања, финансијски односи се само делимично заснивају на стварном функционисању новца, а све више на његовом симболичном функционисању. Финансије као научна дисциплина, баве се свим питањима везаним за проблем новца, за његово стварање, токове, поништавање, бројна и сложена деловања у привреди, токове добити, инструменте и субјекте његовог трошења, као и бројна и сложена деловања у савременој привреди. Новац је, дакле, основа на којој се заснивају и развијају бројни финансијски односи. Новац је први предуслов за финансијско деловање друштва и сваког његовог субјекта. Основу финансија сваког друштва представљају финансијски односи тог друштва и они не могу да буду одвојени од осталих односа у друштву,

- 8 -

пошто чине надградњу друштва. Финансијски односи морају да буду активан фактор у извршавању задатака друштва. Због тога, у свакој својој развојној етапи друштво мора да одлучује о следећем: 1. који финансијски односи су допуштени и усклађени са економском и финансијском политиком друштва, а који то нису; 2. који финансијски односи су пожељни у одређеној развојној етапи, па их треба посебно развијати и стимулисати, а који финансијски односи су непожељни па њихово настајање треба спречавати, односно дестимулисати. Финансијски односи карактеришу садржину односа у друштву, тј. основ њиховог заснивања и разрешавања. Тако, на пример, једни односи изражавају дуговања, други потраживања и сл. Основ заснивања финансијских односа и начин њиховог разрешавања говори о томе како, под којим условима и између којих партнера се неки финансијски односи заснивају и разрешавају. Дефинисање садржине финансијских односа и начин њиховог заснивања, односно разрешавања, представља веома значајне чиниоце у организовању складног међусобног финансијског комуницирања свих субјеката у друштву. У савременој теорији и пракси финансије обухватају све новчане, односно финансијске односе, чиме добијају и одређено шире значење, поготову што обухватају неколико веома важних, међусобно уско повезаних подручја деловања: 1) 1. Монетарне финансије (новац, кредити, банке, берзе и др), на којима се заснива највећи део науке о финансијама; 2. Јавне или друштвене финансије (прикупљање и трошење средстава друштва за финансирање јавних потреба у друштву). Оне, дакле, изучавају и решавају проблеме покрића приходима непроизводних расхода за функционисање државе и њених организација и установа, као и расходе за обављање делатности које су им у делокругу рада. 3. Међународне финансије обухватају финансијске односе са иностранством (међународна плаћања, девизни курсеви, уравнотежавање платног биланса са иностранством и међународно кретање капитала). Поред тога, оне су у тесној вези са међународним финансијским организацијама. Иако има мишљења да међународне финансије могу да се сврстају у монетарне финансије, због специфичности проблематике којом се баве, оне ипак треба да представљају посебно подручје науке о финансијама. Ово зато што се данас све ______________ 1) Др Ж. Ристић, др С. Комазец, др С. Вучићевић, Финансијски менаџмент, АБЦ Глас, Бгд, 1994., стр. 16.

- 9 -

више ради о паралелном изучавању чисто текућих монетарних проблема и проблема међународног финансирања и кретања капитала, штедње, акумулације и друго. 4. Посебну област, везану за финансије, чине пословне финансије у ширем смислу или макрофинансије и пословне финансије у ужем смислу или микрофинансије. 1) Пословне финансије у ширем смислу обухватају проблем финансирања репродукције и развоја привреде у целини, затим по гранама делатности и територијама. 2) Пословне финансије у ужем смислу, или микрофинансије изучавају финансијско пословање фирме, посматрано 1. кроз њено целокупно финансијско пословање, 2. организацију обављања финансијских послова у унутрашњем промету и промету са иностранством, 3. финансијску и девизну контролу, као и 4. финансијски маркетинг и 5. финансијски менаxмент.

2. Организација финансија у друштву Финансије сваког друштва морају да буду у складу са економијом тог друштва, односно финансијски односи морају да изражавају економске односе тог друштва. Да би се то постигло ова врста финансија треба да представља складну целину, а финансијски односи - један систем који је усаглашен са производним односима друштва. Да би се избегло стихијно настајање и развијање тих односа, намеће се потреба да свако друштво посебну пажњу посвети организацији својих финансија. Добром и складном организацијом утиче се на регулисање и усмеравање финансијског понашања свих субјеката у друштву, чиме се обезбеђују услови да финансије представљају одговарајућу економску целину тог друштва. За добру организацију финансија друштва неопходно је да се испуне одређени услови: а) да се дефинише структура финансијских односа, б) да се донесу одговарајућа правна акта и в) да се формирају и да синхронизовано функционишу одговарајући органи и организације, са тачно дефинисаним задацима у области финансија. а) Под дефинисањем структуре финансијских односа подразумева се опредељење друштва за одређену могућу и пожељну структуру финансијских односа. Друштво то постиже регулисањем његове садржине и начина њиховог заснивања и разрешавања, односно одређује које финансијске односе у одређеном периоду жели да развија, односно не развоја, а све у циљу остваривања утврђених друштвених циљева. То се постиже дефинисањем

- 10 -

одређене развојне политике у разним областима, кредитном политиком и другим актима везаним за остваривање оредђених циљева за дати период. б) За реализацију тако постављених друштвених циљева нужно је доношење одговарајућих правних аката, којима се обезбеђују услови за реализовање постављених друштвених циљева, а самим тим и успостављање одређених финансијских односа. Доношење одговарајућих правних акакта има задатак да обезбеди усклађивање финансијских односа са економским односима друштва у целини, тј. са привредним системом. На тај начин се формира један подсистем, финансијски систем. Међу значајнијим правним актима који регулишу ову материју, поред Устава и одговарајућих закона, доносе се и бројна подзаконска акта којима се ближе утврђују услови за примену донетих прописа (упутства, уредбе, правилници, одлуке и сл). в) Овако постављена организација финансијских односа у друштву нужно намеће потребу постојања и одређених органа и организација које имају посебне задатке у овој области. Постоје бројни органи и специјализоване организације које делују при остварењу финансијских задатака друштва. Међу најзначајнијим органима су ресорно Министарство за финансије, Републичка управа јавних прихода, разне инспекције и др. У реализовању наведеног посла јављају се и специјализоване организације, као на пример, Народна банка, Управа царина и сл.

3. Финансијски систем друштва

3.1. Појам и место финансијског система

Свако друштво организацијом својих финансија утврђује врсту финансијских односа који се могу заснивати, утврђује начин њиховог заснивања и разрешавања, као и њихову садржину. Повезујући ово у једну економску целину, која мора да буде заснована и у складу са привредним системом друштва, оно у оквиру својих финансија формира одређени систем финансијских односа који се назива финансијски систем. Истовремено, друштво формира и одговарајуће органе и организације са тачно утврђеним функцијама у оквиру финансија. Ови органи и организације такође су саставни елемент финансијског система, с обзиром на то да се њихова функција налази управо у заснивању и разрешавању финансијских односа. Према томе, под финансијским системом се подразумева одређена економска целина финансијских односа, чија је садржина, засновање и разрешавање регулисано и у којој је утврђена улога појединих финансијских органа, односно организација.

- 11 -

У пракси је могуће да дође до раскорака између привредног и финансијског система, што намеће потребу усклађивања, односно прилагођавања финансијског система привредном систему. То има за последицу успостављање новог финансијског система. На тај начин друштво регулише остваривање задатака у области финансијског пословања, односно финансијским системом регулише финансијску страну друштвено-економског уређења и привредног система. Оно што је посебно значајно за пословање фирми је чињеница да финансијски систем утврђује оквире за регулисање финансијских односа самих фирми са осталим субјектима у друштву и привреди, а регулише и начин њиховог финансијског пословања. Тиме је друштвени оквир финансијског пословања фирми унапред утврђен, што омогућује одређену стабилност у привређивању. Свака фирма мора своје пословање да уклапа у тврђени систем и на тај начин, у оквиру тог система, својим пословањем истовремено ради на извршавању општих економских циљева друштва као ширег система. 3.2. Делови финансијског система Као посебни делови или целине у оквиру финансијског система јављају се, на пример: буџетски систем, новчани систем, кредитни, банкарски, порески, монетарно-кредитни, девизни, царински систем, систем новчане штедње и осигурања. Овим појединачним системима обухваћени су и регулисани односи у појединим областима финансијског система и обезбеђено њихово складно уклапање у целину друштвеног система. Буџетски систем обухвата финансијске односе који се успостављају између државе и њених органа. Њиме се истовремено утврђују и органи који постоје и функционишу као финансијски органи државе. Исто тако, утврђује се и политика формирања средстава, расподела, чување и трошење средстава намењених за задовољење општих потреба друштва, као и контрола тога трошења. Новчани систем обухвата све финансијске односе који се успостављају између свих субјеката у друштву у вези са функционисањем новца. Утврђује се врста нациналне валуте, њена вредност, количина новца у оптицају, начин циркулисања новца и начин његовог коришћења од стране одређених субјеката у друштву, организација плаћања у земљи и иностранству итд. Девизни систем регулише финансијске односе који се успостављају измећу лица у земљи и иностранству. Њиме је обухваћен начин заснивања финансијских односа са иностраним партнерима, утврђена њихова садржина и начин ликвидирања, односно прибављања и трошења средстава у

- 12 -

односима са иностранством: по основу извоза, прилива средстава, плаћања, кредитирања итд. Овим системом се утврђују и органи овлашћени за рад у финансијском пословању са иностранством. Царински систем обухвата све финансијске односе који су изражени у виду обавеза и наступају у тренутку када роба прелази царинску границу земље. Све то се регулише царинским прописима. Од износа тих дажбина и начина њиховог обрачунавања зависи да ли ће се царински систем сматрати строжим или блажим, односно да ли ће подстицати или отежавати пословање са иностранством. Банкарски систем везан је за настајање и разрешавање односа успостављених између заједнице и привреде, с једне и банкарских организација, с друге стране. Њиме се регулишу улога и задаци банкарских организација, начин њиховог организовања и пословања, организација мреже банкарског апарата и слично. Порески систем је везан за односе који се јављају измећу државе и правних и физичких лица, по основу пореза које држава регулише одговарајућим прописима, као, на пример, пореске основице, пореске стопе, порески обвезници, начин и рокови ликвидирања пореских обавеза и слично. Монетарно-кредитни систем предстаља скуп начела, метода, мера, инструмената и институција којима се креира и повлачи новац односно регулишу кредити и монетарно кредитни токови. Он регулише ниво, структуру и динамику новчане масе, кредитне пласмане, услове кредитирања итд. 3.3. Карактеристике финансијских односа У савременим условима пословања финансијски односи су разноврсни, сложени и многобројни. Разноврсност финансијских односа јавља се као последица великог броја разних основа по којима се ови односи јављају. Такви основи су, на пример, куповина, продаја, зајам, кредити, зараде и друго. Сложеност финансијских односа јавља се као последица различите друштвене улоге учесника у тим односима и њиховог различитог друштвеног статуса. Друкчији су финансијски односи који се јављају у привреди међу друштвено-правним лицима од финансијских односа насталих међу приватно-правним и грађанским лицима, или финансијски односи међу државним органима, односно државним органима и другим лицима.

- 13 -

Многобројност финансијских односа последица је великог броја учесника у тим односима, пошто се они јављају међу свим грађанима, свим приватно-правним лицима и свим органима државне управе. Све ово намеће потребу да се финансијски односи групишу у уже целине и да се регулишу према неком одређеном заједничком критеријуму. Њихово груписање најчешће се обавља према учесницима између којих су ти односи настајали. С тим у вези настају и правна акта која се односе само на одређену врсту финансијских односа, на одређене органе и организације. Овим актима се, по правилу, уређује у целости финансијско пословање одређеног броја и одређене врсте субјеката у друштву.

4. Функција новца у привређивању

Новац као категорија наслеђена из прошлости, има неколико веома важних функција у привреди. Те функције су прилагођене новим условима и потребама и то тако да су неке од њих проширене и добиле нови смисао и садржину, а неке су, као непотребне у новим условима, изгубиле своју функцију. Тржишни услови привређивања захтевају постојање и функционисање новца. На тржишту се робе размењују за новац, а новац за робу. Новац и новчани оптицаји нужни су јер омогућавају опслуживање робног промета који се обавља у виду куповина и продаја. Новчани оптицај мора да буде у сразмери са робним прометом, тј. уравнотежен са количином роба и услуга које друштво, односно његова привреда, могу да понуде у размену за новац. Уколико је количина новца у оптицају мања од количине роба и услуга, долази до поремећаја у реализацији роба као последица оскудице новца. Ова појава је позната као дефлација. Када је количина новца у оптицају већа од количине роба и услуга на тржишту, настају поремећаји познати као инфлација. Дефлација и инфлација имају значајан утицај на положај фирми на тржишту. Из овога произилази закључак да износ новца у оптицају и количина роба и услуга на тржишту морају да буду усклађени. Успостављају се на тржишту – закон понуде и тражње. Међу најзначајније функције новца у постојећим условима спадају: функционисање новца у робном промету, организација и спровођење система евидентирања, организација анализе контроле, систем планирања и финансирања и систем расподеле и награђивања итд. У тржишним условима привређивања новац омогућује да се роба и услуге размењују за новац а новац за робу и услуге. Они се размењују као вредности, али као различите употребне вредности. Према томе, новац и његов

- 14 -

оптицај нужни су ради омогућавања и опслуживања робног промета, који се обавља у виду куповина и продаја. То се обавља по одређеним ценама које се, по правилу, успостављају на самом тржишту, посредством тржишних закона понуде и тражње.

5. Предности и недостаци новчаног и натуралног евидентирања привредних појава

Када се говори о спровођењу система евидентирања треба подсетити да се свака привредна појава може да искаже на један од следећа два начина: у натуралним и у новчаним показатељима. а) Исказивање привредне појаве у натуралним или квантитативним величинама одликује се великом прецизношћу у погледу количине (квантитета). При томе је у потпуности занемарен вредносни аспект, јер на овај начин приказане привредне појаве не могу да се сагледају вредносно. То је један од значајних недостатака натуралног исказивања привредних појава. Затим, квалитативно различите привредне појаве никако не могу да се прикажу на једнообразан начин, јер не могу међусобно да се сабирају. С обзиром на ова својства, натурално исказивање привредних појава корисно је у одређеним појединачним случајевима и за одређене облике средстава, док се као општи начин исказивања привредних појава не може да користи. б) Новац или новчани показатељи представљају апстраховано, уопштавајуће средство за исказивање свих привредних збивања. Конкретни облици се при томе губе и остаје само њихов новчани израз, односно њихова новчана величина. Новчано исказивање привредних збивања има за последицу изражавање свих појава у једном јединственом показатељу, без обзира на њихове индивидуалне специфичности. Ово омогућује да се одређене појаве искажу на истоветан начин, да се утврди њихово појединачно учешће у збиру свих привредних збивања и да се на јединствен начин организује и спроводи евиденција привредних збивања. Пошто новчани показатељи имају велике могућности за уопштавање, могуће је да се различити конкретни облици и појаве изразе на исти начин. У томе је велика предност ових показатеља. Новчани вид изражавања и евидентирања има, међутим и недостатке нарочито када се ради о средствима у робном облику. Новчаним изражавањем не може да се конкретизује облик средстава, што може да има негативне последице у случајевима када кроз евиденцију треба да се конкретизује и одговорност за средства. Ово је нарочито значајно код руковалаца робе у магацинима, продавницима и сл., где могу да се јаве разне злоупотребе. Да би се то спречило, новчана евиденција би требало да

- 15 -

се допуни натуралним тј. количинским показатељима, као што је случај у књиговодству обртних средстава, сировина и материјала, у робном књиговодству итд. Следећи недостатак новчаних показатеља огледа се у њиховој нестабилности као последици промена вредности новца (инфлација). То ствара посебне проблеме нарочито при сагледавању новчаних показатеља и њиховом упоређивању у разним временским периодима. То, ипак, може да се ублажи па и елиминише одређеним мерама корекције већих осцилација изазваних инфлацијом. Евидентирање привредних збивања почиње у самој фирми, где се, углавном применом система двојног књиговодства, води евиденција финансијског пословања, изражена у новчаним - финансијским показатељима. Том евиденцијом се обухватају све пословне промене које настају у једном периоду пословања, што омогућује да се на крају тог периода утврде резултати пословања. Све је то изражено у новчаним показатељима, који служе као основа за утврђивање права и обавеза из пословања. Израда комплетног рачуна могућа је, дакле, захваљујући новчаном изражавању и евидентирању пословања. Новчани показатељи пословања могу да се евидентирају и ван фирме преко банака и других финансијских организација. Кроз новчане показатеље евидентира се и прати пословање свих привредних субјеката, чиме се обезбеђује увид у пословање целокупне привреде.

- 16 -

Б. ПОСЛОВНЕ ФИНАНСИЈЕ

И ФИНАНСИЈСКО ПОСЛОВАЊЕ

Када се говори о финансијама предузећа, полази се од тога да оне обухватају, поред осталог, целокупно пословање новчаним средствима, обављање послова прикупљања и пласирања финансијских средстава, послова финансијске евиденције, анализе и контроле, спровођење финансијске политике и реализовање функције финансијског управљања и планирања. У том правцу треба посматрати и целокупно финансијско пословање сваке фирме, а преко тога и финансија једног друштва у целини.

1. Функције финансијског пословања

Међу најзначајније функције у области финансијског пословања фирме убрајају се: 1) 1. ефикасно обезбеђење процеса рада потребним новчаним средствима, 2. наменско и рационално коришћење финансијских средстава 3. планска расподела остварених средстава, 4. обезбеђење финансијске стабилности и равнотеже, 5. обезбеђење финансијске евиденције и контроле и 6. спровођење самосталне финансијске политике фирме.

1. Под ефикасним обезбеђењем процеса рада потребним новчаним средствима подразумева се прибављање финансијских средстава у предвиђеном року, за утврђене намене и функције утврђене пословном политиком фирме. Новчана средства се набављају од банака, других финансијских организација, преко новчаног тржишта, а на основу плана развоја, планова пословања, инвестиционих програма и конкретних пословних одлука. Поред тога, средства могу да се прибављају и из унутрашњих извора, распоређивањем дела добити у трајне изворе, затим превођењем робних у новчана средства, какав је случај са наплатом амортизације средстава за рад, садржаном у продајним ценама робе, производа и услуга. Унутрашњи извори средстава могу да буду и зараде радника, које се исплаћују тек по истеку месеца, итд. 2. Наменско и рационално коришћење средстава подразумева њихово 1) Проф. др А. Живковић, проф. др Ж. Ристић, Управљање финансијским и девизним пословањем, Чигоја штампа, Бгд 1999., стр. 358

- 17 -

ангажовање у процесу рада, за реализацију готових производа, услуга и репродуковање пословних средстава на принципима економичности, рентабилности и продуктивности. 3. Планска расподела остварених средстава односи се на употребу новчаних средстава за задовољавање планираних потреба проширене репродукције и раста фирме. Употреба новчаних средстава односи се на доспеле обавезе. Вишкови средстава могу да се користе у даљим преображавањима у неновчане облике или пласирањем код банака и других финансијских организација или на неновчаном тржишту.

4. Обезбеђење финансијске стабилности и равнотеже немогуће је без стабилне финансијске ситуације, стабилних финансијских односа са купцима и добављачима и уравнотеженог стања новчаних средстава на рачунима фирме. Због тога и управљање новчаним средствима има циљ да обезбеди предузећу да сваког дана располаже новчаним средствима у висини доспелих обавеза за плаћање, односно да створи услове за обезбеђење финансијске стабилности и равнотеже. А за то су потребне ажурне информације о стању, предвиђањима и намерама не само у фирми, већ и код постојећих и потенцијалних партнера. 5. Без добро организоване финансијске евиденције и контроле немогуће је рачунати са правилним функционисањем у области пословних финансија. Организовано и планско прикупљање и трошење новчаних средстава је једна од основних финансијских делатности у фирми. Треба истаћи да финансијско пословање има за полазну основу новчани промет, у чијем средишту активности су плаћања обавеза и наплата потраживања. Значи, финансијско пословање у ужем смислу је пословање везано за новац и манипулацију са њим. Остали финансијски послови везани за вођење финансијске евиденције, за састављање пословних и финансијских обрачуна, за финансијску анализу и контролу, припадају домену финансијског пословања у ширем смислу. Ови послови чине садржину рачуноводствене и контролне функције. 6. Основни циљ сваке финансијске политике фирме је дугорочно обезбеђење стабилне финансијске снаге фирме, у циљу постизања стабилне и вођења самосталне финансијске политике фирме. Та финансијска снага се огледа у: способности финансирања и повећања имовине, способности плаћања и инвестирања и способности максимирања добити. С тим у вези и прибављање новца и капитала представља централни посао финансијске функције фирме.

- 18 -

2. Улога и задаци финансијског пословања

Између фирме и њеног окружења стално се успостављају двосмерни и међусобно условљени робни и новчани токови. На тржишту предузеће купује и плаћа чиниоце пословања (средства за рад, предмете рада, радну снагу, робу), а продаје и наплаћује (уновчава) производе, услуге и робу. У оба случаја робна и новчана кретања су супротног смера и међусобно условљена. Куповине су за фирму улаз (инпут) роба а излаз (оутпут) новца, а продаје - излаз (оутпут) роба и улаз (инпут) новца. Застој продаје и наплате води застоју куповине и плаћања, али и застој куповине и плаћања води застоју продаје и наплате. Обим и брзина робних токова, по правилу, утиче на обим и садржину новчаних токова. Повратни утицаји су ретки (осим код појаве тзв. "опште неликвидности"). Равнотежа између прилива и одлива новчаних токова зависи од усклађености обима и кретања робних и новчаних средстава. За одржавање ове равнотеже користе се унутрашњи и спољни извори, односно могућности улагања и пласмана. Тако, на пример, а) недостатак новца у једном периоду надокнађује се: повећањем продаја, смањењем куповина, скраћивањем рокова наплате потраживања, продужењем рокова плаћања обавеза, уновчавањем или емисијом хартија од вредности, финансијским задужењем или комбинацијом ових извора. б) вишак новца се елиминише: смањењем финансијских задуживања, финансијским улагањем (пласманом), куповином или откупом хартија од вредности, скраћењем рокова плаћања обавеза, одлагањем (пролонгирањем) рокова наплате потраживања, повећањем куповина, смањењем продаја или комбинацијом ових могућности. в) Поред прилива и одлива новца из робног промета, у новчане токове се укључују и наплате и плаћања по основу пласирања свог или позајмљеног новца. Финансијским задуживањем, пласманом и купопродајом хартија од вредности (трансакцијама) настају потраживања и обавезе из финансијског пословања. За узете кредите плаћају се ануитети, за емитоване хартије од вредности камате, отплате и дивиденде. За дате кредите наплаћују се ануитети. За купљене хартије од вредности наплаћују се камате, отплате, дивиденде. г) следећу групу новчаних кретања чине: - прилив - наплате и плаћања из односа са државом: премије, регреси, дотације, субвенције; и

- 19 -

- одлив новчаних средстава - порези, таксе, царине, остале дажбине. д) За финансијско пословање везано је документовање пословних промена, насталих приликом новчаних трансакција. То је, пре свега, задатак рачуноводства које је обавезно да објективно, реално и ажурно евидентира стање и кретање свих средстава и резултата пословања ради изваштавања, контроле, анализе и доношења пословних одлука. Због тога пословне промене се бележе да би могле да се контролишу и доказују. Та забелешка је књиговодствена исправа или документ и она је за рачуноводство основ за књижење пословне промене. Оваква исправа саставља се, по правилу, у тренутку и на месту настанка пословне промене. ђ) за оперативно одлучивање и деловање неопходни су дневни подаци о стању, кретању и квалитету појединих облика новчаних средстава, обавеза и потраживања. Због тога се у финансијско пословање укључују и послови оперативних евиденција које пружају информације и допуњују рачуноводствене извештаје. е) за обављање свих стручних послова неопходно је да се обезбеде финансијски радници одређеног профила стручности и искуства. Они образују сектор или финансијску службу. ж) у еволуцији финансијског пословања јављају се и иновације увођењем нових финансијских, берзанских и других инструмената и метода рада.

3. Активности у оквиру финансијског пословања

Активности везане за финансијско пословање као део укупног пословања, огледају се, између осталог и у следећим пословима: 1. информисање о финансијском стању и кретању у фирми и на тржишту, 2. организовање обављања финансијских послова, 3. регулисање финансијске политике фирме доношењем одговарајућих одлука и мера, 4. управљање новчаним средствима у унутрашњем промету и у промету са иностранством, 5. финансијска и девизна контрола.

- 20 -

1. Информисање о финансијском стању и кретању (токовима) у фирми и на тржишту има сврху да правилно, благовремено и брзо омогући да се доносе одлуке о прибављању и употреби новчаних средстава као и о управљању новчаним средствима. Финансијске одлуке се често доносе и извршавају у року од једног дана или сата од тренутка када се наметну односно када се стекну услови за одлучивање. Значи, нема се времена да се прикупљају информације да би се одлучивало. Неке нформације треба знати "напамет", на пример, финансијска ситуација фирме, стање средстава на текућем рачуну, обавезе и потраживања и сл., а друге увек имати ажурне и "при руци", као што су важећи прописи, пословна политика фирме, банака и сл. 2. Организовање обављања финансијских послова регулише се нормативним актима (планови, пројекти, правилници, одлуке, решења, уговори). Ови акти су, по правилу, општи, затим дугорочни, а код управљања новчаним средствима, често једнократни, односно краткорочни. Нормативни акти из области финансија обавезно се подређују тј. усклађују са важећим законским прописима из области финансија (Закон о рачуноводству и ревизији, Закон о девизном пословању и бројни други закони). Ту је и Кодекс пословно-финансијских начела, који представља скуп општеприхваћених правила о рационалном пословању и комуницирању помоћу јединствене стручне терминологије у области пословних финансија. Наведени Кодекс помаже при одређивању концепције и карактеристика финансија у фирми. Оно што предстоји као нужна и неопходна потреба је обавеза фирми да своје пословање у области финансија и рачуноводства у потпуности ускладе са Међународним рачуноводственим стандардима (МРС) и Међународним стандардима ревизије (МСР). Организационе форме обављања финансијских послова зависе од величине, врсте, положаја и организовања самог предузећа. 3. Прописи о финансијском пословању регулишу финансирање пословања, праћење и одржавање ликвидности, као и мере санације фирме и заштите његових поверилаца у случају неликвидности или пословања са губитком. Сагласно важећим прописима фирме морају да доносе одговарајућа нормативна акта, прилагођена важећим прописима вишег нивоа. 4. Када се говори о управљању новчаним средствима, најцелисходнија подела је подела на пословање у унутрашњем промету и са

- 21 -

иностранством. Због тога је фирма дужна да обезбеди све потребне услове за реално и на савремени начин организовано управљање новчаним средствима, кадрове, опрему, комуникације и друга потребна средства. 5. Раздвајање финансијске и девизне контроле је без значаја, јер код прегледа и контроле финансијске документације мора да се сагледа целокупно финансијско пословање. Изузетно, уколико је то потребно, могуће је вршити контролу, на пример, само документације везане за девизно пословање фирме.

4. Финансијска политика фирме 4.1. Циљеви и задаци финансијске политике Финансијска политика сваке фирме представља саставни део пословне (опште) политике фирме и означава новчану страну пословне политике. Финансијска политика мора да буде усаглашена, пре свега, са пословном политиком, али врло често и са другим парцијалним политикама, као, на пример, развојном, производном, продајном, набавном, инвестиционом, кадровском и другим политикама. Пословна политика представља оквир за финансијску политику, чији циљеви изражавају финансијску страну циљева пословне политике. Финансијска политика је подређена општој - пословној политици фирме. Основни циљ финансијске политике је осигурање стабилне финансијске ситуације и стабилног финансијског развоја. То се огледа у ефикасном прикупљању финансијских средстава, њиховој планској и рационалној употреби, економичном располагању средствима, све са циљем да се постигне планирана добит као потенцијал за даљи рад и развој фирме. Да би се то постигло фирма мора да реши проблем избора правца финансијског развоја, тј. да од могућих будућих финансијских ситуација одабере онај правац који ће у највећој могућој мери допринети остварењу пословних циљева. А за реализацију тога потребно је: 1. одабрати онај правац финансијског развоја који је најповољнији за остваривање пословних циљева у датом периоду; 2. одабрати најрационалнији начин за реализацију предвиђеног развоја и 3. утврдити мере и послове које треба остварити у одређеном периоду. Циљеви и задаци финансијске политике у оквиру пословне политике спроводе се одговарајућим инструментима финансијске политике, као што су: финансијски планови и програми, затим закони, статути, правилници, одлуке и друга акта.

- 22 -

Финансијски планови и програми пројектују текуће и будуће задатке пословне политике. Текућа и будућа финансијска ситуација фирме посматра се са становишта прикупљања и коришћења новчаних средстава, дужничко-поверилачких односа, обима и структуре финансијских токова, ликвидности, финансијске стабилности и финансијског положаја фирме. Поред финансијског, ако је то потребно, фирма може да има и кредитни план, девизни план, план инвестиција и друге планове који се базирају на финансијском плану, односно пословној политици фирме. Закони, статути, правилници и друга акта представљају организационе инструменте финансијског пословања, уз чију помоћ се регулише реализација финансијских планова. 4.2. Принципи финансијске политике Принципи финансијске политике могу да се дефинишу као захтеви којих фирма треба да се придржава у свом финансијском пословању, у разрешавању финансијске проблематике и конципирању финансијске политике. Међу најважније принципе финансијске политике спадају: 1) 1. економски принципи репродукције (продуктивност,економичност, рентабилност), 2. принципи интегритета средстава, оптималног активизационог периода и заштите од презадужености, 3. принципи рационалног и наменског коришћења и ефикасног улагања средстава, 4. принципи ликвидности, сигурности и опрезности, 5. принципи независности, самосталности и флексибилности и 6. принципи рационалног обављања финансијских послова, ефикасне организације финансијске службе, финансијске дисциплине и ажурности. 1. Економично, продуктивно и рентабилно пословање има своју финансијску страну, тј. значајно утиче на стабилност финансијске ситуације и финансијског положаја фирме. То се огледа кроз уравнотеженост новчаних токова и финансијских односа и кроз финансијски резултат пословања. Ова категорија принципа се синтетизује у финансијском резултату, тј. у оствареној добити или пословању са губитком.

2. Принцип интегритета средстава везује се за очување функционалне и пословне способности материјалних и финансијских средстава у пуном (неокрњеном) износу. Применом овог принципа фирма треба да обезбеди средства економским усклађивањем туђих и сопствених средстава у 1) Др. А. Живковић, Управљање.... Ибид, стр. 382

- 23 -

финансијским конструкцијама, у циљу самосталног финансирања целокупног пословања. Скраћивањем активизационог периода фирма ослобађа средства за нове инвестиционе подухвате и за нова улагања у трајна обртна средства. Планским пропорционисањем сопствених и туђих средстава фирма се осигурава од презадужености, ризика и неизвесности у финансијском пословању. 3. Принципи рационалног и наменског коришћења средстава и ефикасног улагања имају функцију да захтевају рационалну употребу новчаних средстава, њихово наменско коришћење и финансијска улагања која ће бити ефикасна. То треба нарочито да дође до изражаја у приликама када фирма покрива трошкове пословања, остварује акумулацију, ствара резерве и обезбеђује средства за подмирење друштвених и заједничких потреба, као и за исплате зарадазапослених. 4. Принципи ликвидности, сигурности и опрезности везују се за ликвидирање доспелих обавеза и наплату потраживања у предвиђеном року, као и за финансијску сигурност извора средстава за измирење обавеза и за финансирање текућег пословања. У овоме посебну важност има начело ликвидности, на коме се заснива политика ликвидности, односно текућа финансијска политика или политика финансирања фирме. Принцип ликвидности регулише измиривање доспелих обавеза о року, што захтева располагање потребним новчаним средствима. То се постиже планираним усклађивањем прилива новчаних средтава са обимом, структуром и динамиком заснивања и доспевања обавеза. 5. Принципи независности, самосталности и флексибилности одражавају самосталност и независност у финансијском пословању и еластичну финансијску политику. Самосталност и независност у финансијском пословању огледа се у слободном располагању оствареном добити. Флексибилност или еластичност финансијске политике представља способност фирме да се прилагођава променама у привредном и финансијском систему.

6. Принципи рационалног обављања финансијских послова,

ефикасне организације службе, финансијске дисциплине и ажурности треба за резултат да имају рационално коришћење средстава у процесу рада (извршавање задатака уз најниже трошкове), ефикасну организацију финансијске функције (са мањим бројем радника ефикасно и рационално обављати финансијске послове прикупљања и коришћења новчаних средстава, дисциплиновано и одговорно извршавање финансијских задатака, заснованих на законским прописима и нормативним актима фирме.

- 24 - 4.3. Чиниоци финансијске политике

У предузећу делује читав низ чинилаца на формирање и доношење финансијских одлука. Зависно од њиховог дејства и значаја фирма одређује смернице свог финансијског развоја у одређеном периоду и предузима мере за остваривање пројектованог развоја. О будућем правцу развоја своје финансијске ситуације фирма одлучује при утврђивању финансијске политике, бирајући мере којима ће такав развој остварити, односно имајући у виду јачину дејства разних чинилаца. Тако, на пример, фирма може у једном периоду да се определи у правцу јачања својих фондова јер планира интензивније инвестирање. У другом периоду може да повећа зараде запослених у циљу већег стимулисања запослених, или ради побољшања квалификационе структуре колектива, довођењем школованих стручњака, од чијег доприноса може да зависи даљи опстанак фирме. Даље, неке послове фирма може да финансира из сопствених средстава, док ће за друге да ангажује кредитна средства. На доношење пословних одлука за рад у будућем периоду могу, дакле да утичу разни чиниоци финансијске политике, чије деловање на пословање фирме зависи од тога да ли су они узети у обзир приликом утврђивања финансијске политике или нису. То значи да, уколико је финансијска политика утврђена тако да није узето у обзир дејство ових чинилаца, њихово евентуално дејство ће се јавити касније, а циљеви финансијске политике се неће остварити управо услед дејства наведених чинилаца. Познавање и узимање у обзир тих чинилаца је, дакле, веома значајно, јер од тога зависи реалност при утврђивању финансијске политике и могућност њеног спровођења. Чиниоци финансијске политике могу да се поделе на унутрашње и спољне чиниоце. 4.3.1. Унутрашњи чиниоци финансијске политике Ова група чинилаца јавља се у самој фирми и о њиховом деловању фирма самостално одлучује, тј. њихово деловање на финансијску ситуацију последица је свесне одлуке фирме и у вези је са њеним пословањем. Велики је број оваквих чинилаца, али ипак могу да се сврстају у неколико група: чиниоци који произилазе из пословних плано-ва, из организације, из структуре радног колектива и примене савремене компјутерске технике, из поремећаја у извршавању планова итд. а) У редовном пословању чиниоци који произилазе из пословних планова фирме утврђују се самим пословним плановима. На пример, обим производње, асортиман робе и услуга, величина залиха, износ и начин коришћења расположивих финансијских средстава, план реализације итд. Ови

- 25 -

чиниоци повлаче за собом и одређене новчане величине, неопходне за извршење утврђеног плана. На пример, потребна новчана средства, новчана средства којима фирма располаже, износ средстава која треба накнадно прибавити, начин, динамика и услови коришћења средстава и сл. б) Различито се испољава дејство чинилаца који произилазе из организације саме фирме, тј. зависно од тога да ли је у питању велико и сложено предузеће или је то мали колектив. в) Радни колектив, његова стручност, старосни састав и квалификованост, као носилац финансијске политике у великој мери утиче на детерминисање финансијске политике фирме. Од састава, стручности и свести колектива зависи каква ће бити финансијска политика. Финансијска политика ће бити зрелија у оним фирмама у којима колектив боље познаје пословање и његове проблеме, поседује веће економско знање за решавање проблема. У непосредној вези, али и од посебног значаја је и опремљеност колектива савременом компјутерском и другом техником неопходном за спровођење финансијске политике. Развој савремене комуникационе технологије намеће потребу перманентног праћења и примене најновијих достигнућа у овој области, како би се ишло у корак са конкуренцијом и савременом привредом. Упоредо са тим је и оспособљавање кадрова који ће наведену технику моћи максимално да користе. г) Поремећаји у извршавању планова доводе до одступања од утврђеног правца пословања, што има за последицу поремећаје и у сфери финансија. То се обично јавља код лошег пословања и захтева посебне финансијске мере ради успостављања финансијске равнотеже. Истовре-мено, приступа се посебним финансијским мерама ради успостављања равнотеже, као што су: мере штедње, ликвидирање сувишних залиха, наплата заосталих потраживања итд. Ако је очигледно да су поремећаји такви да постављени циљеви неће моћи да се остваре, намеће се потреба за променом већ утврђене финансијске политике тако што се мењају раније утврђени планови. У пракси се то назива "ребаланс плана". 4.3.2. Спољни чиниоци финансијске политике Спољни чиниоци, који могу да делују на финансијску политику, настају изван фирме и на њихов настанак, престанак или усмеравање њиховог деловања фирма нема никаквог утицаја. Они представ-љају тзв. објективне околности са којима у пословању мора да се рачуна а са њима треба рачунати и при конципирању финанијске политике фирме. Спољни чиниоци могу да се поделе у три основне групе: а) чиниоци који произилазе из привредног, односно

- 26 -

финансијског система друштва, б) који произилазе из тржишта и в) који су резултат деловања непредвидивих околности. а) Привредни (и финансијски) систем делује на финансијску ситуацију фирме кроз низ чинилаца који представљају елементе економске политике земље, односно њене финансијске политике. Садржани су у разним нормативним актима и инструментима којима држава утврђује своју финансијску политику. На пример, кредитни, банкарски, девизни, царински и други системи који, сваки посебно и сви заједно, утичу на формирање финансијске политике фирме. На један начин се одражава рестриктивна, а на други либерална политика, на пример, код кредитирања. Рестриктивнији или либералнији девизни систем државе различито делује. Исти утицај може да има и банкарски систем. Према томе, привредни систем својим мерама може да делује на финансијску политику фирме рестриктовно или либерално. Рестриктивно деловање се огледа у томе што држава, својим мерама и политиком, свесно отежава пословни развој у неким делатностима, стварајући кроз привредни систем неповољније услове за заснивање или развијање пословних, а тиме и финансијских односа. Либерално деловање државе може да се огледа у томе да држава мерама привредног и финансијског карактера свесно олакшава пословни развој у неким делатностима, стварајући повољније услове за заснивање и развијање пословних односно финансијских односа. б) Значајан удео у конципирању и вођењу финансијске политике имају и фактори везани за деловање домаћег и страног тржишта. Фирма као продавац мора да зна под којим условима може да прода робу на конкретном тржишту. У складу са захтевима тог тржишта, предузеће мора да формира продајне цене, да утврди услове продаје, организује продају итд. Фирма купац се на тржишту сусреће са условима набавке које намеће тржиште, настојећи да за себе обезбеди најповољније услове набавке, уз истовремену обавезу да подмири потребе процеса рада. При томе, оваква фирма је заинтересована за континуитет у снабдевању. За фирме које се баве спољнотрговинским пословањем значајно дејство могу да имају чиниоци који су условљени стањем на иностраним тржиштима на којима се оне појављују као продавац, односно купац робе или услуга. Стање на иностраним тржиштима може да користи и држава ради остваривања ефеката на домаћем тржишту и ради кориговања финанијске

- 27 - политике појединих домаћих фирми. У условима недостатка одређених роба на домаћем тржишту, због монополског положаја појединих фирми формирају се

високе цене појединих производа од стране домаћих произвођача. У циљу снижења цена појединих производа, држава може да интервенише увозом такве робе из иностранства. Такав увоз назива се интервентним увозом. Исто тако, држава може да интервенише на тржишту и понудом дефицитарне робе из робних резерви. Циљ ових интервенција је да се побољша снабдевеност домаћег тржишта, а утиче се и на снижење малопродајних цена домаће робе. в) Чиниоци који су резултат непредвидивих околности - друштвених, политичких, природних и других, могу да буду последица, на пример, заоштравања светске политичке ситуације, штрајкова, елементарних непогода и слично. Наведени чиниоци, на одређени начин утичу на промене финансијске политике фирме и на њено прилагођавање новонасталом стању.

5. Финансијски односи Финансијско пословање је финансијска активност фирме посматрана са микро аспекта, односно са нивоа предузећа. Преко овог вида пословања одвијају се у највећој мери финансијски послови, при чему фирма долази у контакте са пословним партнерима и са њима заснива пословне односе. Ти односи могу да настану по разним основама, као, на пример, по основу купопродаје, обављање услуга и слично. Финансијска компонента ових односа представља финансијски однос фирме. То је, у ствари, новчани израз пословног односа, из кога произилазе права и обавезе партнера, односно потраживања и дуговања. Такав финансијски однос назива се дужничко-поверилачки однос, а пословни партнери у њему су дужници и повериоци (а не купци и продавци). Овде је купац дужник, а продавац је добављач - поверилац. Сваки финансијски однос има свој квалитет и квантитет. Квалитет финансијског односа сагледава се кроз износ дуговања и потраживања у односима са пословним партнерима. Квантитет финансијских односа се изражава кроз остале елементе који дефинишу потраживања и дуговања као, на пример: 1) основ по коме је однос заснован: купопродаја, финансирање, расподела, законски прописи, уговор и др; 2) личности и својства партнера - купац, добављач, банка, порески орган; 3) рок доспевања и начин ликвидирања насталог односа.1) Однос фирме према окружењу, када су у питању финансије, има свој значај, пре свега због тога што форма и садржина тих односа, у многоме утиче на успешност пословања. Не мањи значај, међутим, има и успостављање _________________

1) Бојан Дефранчески, Ибид, стр. 26. - 28 -

правилних и адекватних односа финансијске функције фирме са појединим кључним и за област финансија веома значајним функцијама унутар саме фирме.

Правилна организација рада и међусобна повезаност и зависност појединих функција најчешће усмерава активност других функција на синхронизовано деловање у заједници са финансијском функцијом. Несарадња и недостатак или чак непостојање размене информација појединих функција са финансијском, може да доведе до грубог нарушавања финансијске равнотеже фирме, а то значи и до озбиљних поремећаја у њеном функционисању. Да до тога не би дошло, у оквиру своје организационе структуре фирма мора да предвиди не само дејство појединих функција самостално, него и њихову међусобну повезаност, сарадњу, размену информација и њихово синхронизовано деловање унутар колектива. Поред квалитативног и квантитативног аспекта финансијских односа, фирма је свакодневно у ситуацији да успоставља одређене односе и са окружењем са којим комуницира. Ти односи су у одређеним приликама континуирани, у другим ситуацијама се дешавају ад-хок - с времена на време. Поједине врсте односа са окружењем фирма може али не мора да развија јер јој то можда тренутно није у интересу, док се код других врста односа са спољним светом пословање мора да базира на стриктном поштовању уговорених послова или спровођењу прописаних мера и правила понашања, као на пример, измиривање пореских и других обавеза према држави или појединим њеним институцијама (редовно плаћање пореза на додату вредност, пореза и доприноса на зараде запослених итд). 5.1. Односи финансијске и рачуноводствене функције Финансијске одлуке које фирма доноси односе се пре свега на питања као што су: како повећати финансијска средства, шта учинити да се обавља брже претварање материјалних средстава у новчани облик, која слободна средства удружити са другима, која новчана средства употребити за подмирење обавеза, како распоредити остатак добити. У делокругу рада финансијске функције налазе се и послови извршавања налога у вези са реализацијом планова, дужничко-поверилачких односа, плаћања обавеза по основу пореза, камата и других дажбина, обезбеђење средстава путем разних видова кредитирања, израда анализа финансијске ситуације и предлагање мера за усклађивање прилива и одлива средстава, израда извештаја и информација у вези са финансијском ситуацијом фирме итд. Финансијска функција, у односу на рачуноводствену, има задатак да формира и организује предају изворне финансијске документације на даљу рачуноводствену обраду, учествује у рачуноводственом планирању и изради рачуноводствених извештаја и да користи рачуноводствене информације,

- 29 - посебно када су у питању потраживања фирме од купаца, доспеле обавезе, издате менице, а све у циљу доношења правилних финансијских одлука и предузимање одговарајућих мера на реализацији тих послова.

С друге стране, рачуноводствене одлуке се односе на то како организовати праћење свега наведеног, каква треба да буду документа која прате све новчане и друге токове, каква обрада података и како треба приказати резултате те обраде. Задатак рачуноводства се састоји и у састављању разних предрачуна и њихово усклађивање са главним обрачунима, наравно, уз коришћење података из рачуноводства и документације којом оно располаже.

Због тога треба истаћи да је сарадња финансијске и рачуноводствене службе на нивоу фирме посебно значајна, с обзиром на то да се финансијска служба, на пример, код прибављања финансијских средстава појављује пред банкама и другим кредиторима, у име фирме. Међутим, да би тај контакт и преговори били успешни потребни су одређени подаци на основу којих може да се фирма "представи" кредитору. Те податке може да добије само од рачуноводства. На бази тих података кредитор или давалац средстава може да процени успешност пословања фирме. Поред тога, рачуноводство мора да пружа финансијској служби и низ других, за конкретне намене и прилике релевантних информација и података. 5.2. Однос финансијске функције према управи фирме, власнику капитала и пословном окружењу Задатак финансијске функције у односу на управу огледа се, пре свега, у припреми предлога за доношење одлука за дугорочна улагања у развој фирме, за заједничка улагања и успостављање пословне сарадње са другим партнерима итд. Када су у питању оперативне одлуке, треба знати да се оне односе на нова задужења код банака или пословних партнера, на утврђивање услова продаје, смањење залиха, свих облика расхода, а све у циљу уравнотежења прилива и одлива финансијских средстава и одржавања ликвидности. У промењеним власничким односима ова функција има задатак да заштити пословни интерес власника фирме. У том контексту настоји се да се оствари што рентабилније пословање, а у вези с тим и да се презентирају извештаји о финансијској позицији фирме и дају предлози мера за побољшање те позиције у циљу обезбеђења повољнијег положаја фирме на тржишту капитала. Правилан, тачан и благовремен обрачун и уплата пореза и других дажбина, затим давање конкретних и тачних информација о пословању и других

- 30 - података, спада у домен односа ове функције према државним органима. Неизмиривање пореских и других обавеза у законом утврђеним роковима може да доведе фирму да непотребно плаћа камате и казне због тога.

Законом о порезу на додату вредност (ПДВ) 1) уведена је обавеза фирме да уместо ранијег плаћања пореза на промет, обрачунава и плаћа општи порез на испоруку добара и пружање услуга у свим фазама производње и промета добара и услуга. То је вишефазни, некумулативни порез који се обрачунава у свакој фази производно-прометног циклуса и односи се само на ону вредност која је додата у одређеној фази од стране учесника у промету. Услов за опорезивање је промет остварен у претходних 12 месеци или планирани промет у наредних 12 месеци. Законом се утврђује висина тог промета. Као незаобилазна карика у систему ПДВ-а су и фискалне касе које морају да поседују законом утврђени учесници у промету. Уз помоћ фискалних каса, одговарајуће евиденције промета преко њих и уз телекомуникациону везу са централом пореске управе прецизно се дневно, недељно, месечно, годишње утврђује висина обавеза за ПДВ сваког учесника у промету. О томе се месечно или тромесечно (зависно од висине промета) Пореској управи достављају одговарајући извештаји и измирује обавеза за ПДВ. Значај финансијске функције према пословном окружењу и пословним партнерима огледа се у стварању пословног поверења у међусобним односима са банкама, добављачима и купцима, што подразумева коректно обавештавање банке о свом финансијском пословању и извршавању обавеза на време, као и другим сегментима пословања. Уредно измирење обавеза према добављачима омогућује редовну набавку материјала, робе или опреме, чиме се обезбеђује успешно извршавање планова фирме. Поверење код добављача обезбеђује сигурност у снабдевању. С тим у вези неопходна је и провера финансијске позиције и банака и добављача, како се не би угрозило финансијско, а тиме и целокупно пословање фирме. Уколико се процени да су ови партнери у тешкој финансијској ситуацији, или прети опасност да упадну у тешкоће, потребно је на време тражити друге партнере, да се не би пореметио ритам производње и рентабилитет пословања. С обзиром на то да је продаја робе на тржишту често под великим ризиком, неопходна је провера б о н и т е т а купаца и обезбеђење гаранције за уредно измирење потраживања од купаца. Неуредно измирење ових потраживања може да има велики, а понекад и пресудни значај за финансијску ситуацију фирме. Бонитет подразумева кредитну и укупну способност фирме, како у одређеном тренутку, тако и на дужи рок. Значи, бонитет обухвата општу 1) Закон о порезу на додату вредност, „Сл. гласник РС“, бр. 84/04.и допуне.

- 31 - материјалну солидност, солвентност, добру репутацију у пословном свету и солидну позицију на тржишту. У циљу очувања свог бонитета предузећа морају у

сваком моменту да буду способна да благовремено извршавају своје доспеле обавезе, значи, да буду солвентна. Са становишта улагача капитала и, на пример купца акција, тражи се да предузеће послује рентабилно и омогућава исплату дивиденди на дужи рок. Како финансијска функција сноси највећи део одговорности за финансијску ликвидност фирме, она је дужна да доноси и одговарајућа упутства, везана за област финансија, али значајна и за остале функције у предузећу. 5.3. Однос финансијске функције према другим функцијама Овај однос се посматра са становишта њихових заједничких послова, чији је циљ да се уз минимална улагања финансијских средстава обезбеде максимални резултати, уз очување ликвидности и стабилости. Сарадња са набавном функцијом везана је, пре свега, за планирање обима и динамике набавки, утврђивање и прихватање услова које нуде добављачи, утврђивање нивоа залиха и друго. На основу материјалног биланса - код производног, или плана промета - код трговинског предузећа, набавна и финансијска функција треба да усагласе потребе и могућности финансирања укупне набавке, уз утврђивање динамике којом се обезбеђује минимално улагање, а да се притом не угрози процес производње. И при избору добављача треба заједнички да се определе ове две функције, за оне добављаче који, поред сигурности и квалитета, нуде најбоље услове у финансијском смислу, као што су: рок плаћања, висина рабата и друго. Задатак финансијске и производне функције огледа се у томе да се уз што мања улагања постигну максимални резултати. што може да се постигне оптималним скраћивањем процеса производње, употребом квалитетних сировина и материјала, набављених од добављача са најповољнијим условима набавке. Поред тога, улагање може да се смањи повећањем степена искоришћености капацитета, увођењем друге и треће смене где је то могуће, продајом основних средстава чија експлоатација није рентабилна итд. Посебно је важан однос финансијске и продајне функције код утврђивања оптималних залиха готових производа, кредитне политике, кредитних услова и избора купаца. Сарадња ове две функције, заједно са другим функцијама, треба да утврди оптимални ниво залиха које ће фирма да финансира. Избор купаца

- 32 - треба да буде у сагласности са кредитном политиком фирме, којом се дефинишу услови кредитирања које купац треба да испуни да би добио кредит, а да се ризик наплате од купаца сведе на минимум.

6. Садржина финансијског пословања Као специфични облик пословања, финансијско пословање обухвата новчани део целокупног пословања фирме. На основу обављених финансијских трансакција може да се сагледа и целокупно пословање фирме. Финансијски показатељи су веома значајни елементи за доношење пословних одлука. Да би се то реализовало неопходно је указати на природу финансијских токова фирме, који одређују специфичну садржину финансијског пословања. Садржина ових финансијских токова мора да се посматра са више аспеката. Да би се комплексније сагледала садржина финансијских токова, неопходно је ову област посматрати са следећих аспеката: 1. Финансијско пословање има, пре свега, новчано обележје због тога што се ради о новцу и новчаним вредностима. Ти послови могу да буду послови непосредно са новцем или послови који су у вези са функционисањем новца. Значи, када се говори о активностима из области финансијског пословања, мисли се пре свега на послове везане за новчане функције, за новчани промет, тј. за функцију новца. Финансије, дакле, означавају новчану страну куповина и продаја, новчану страну контроле, анализе и евиденције, планирања, израде одговарајућих пословних обрачуна, расподеле итд. 2. Економска садржина финансијског пословања као дела целокупног пословања фирме, произилази из чињенице да се сви финансијски послови, тј. послови са новцем, обављају у вези са привређивањем. Циљ им је обезбеђење нормалног протока новчаних средстава кроз све фазе процеса репродукције. Економска садржина ових послова даје економско обележје финансијском пословању. 3. Правна садржина подразумева да финансијски послови треба да се одликују правном, строго формалном садржином. То значи да мора да се задовољи форма финансијских послова из које проистичу права и обавезе регулисане законским прописима. Наиме, финансијске исправе, на основу којих се обавља пословање, представљају и документа правног значаја. Исправе производе одређена правна дејства и последице, јер се њима заснивају извесна права и стварају одређене обавезе. Због тога ова документа најчешће морају да буду састављена у строго утврђеној форми, а послови морају да се обављају на начин који је утврђен прописима. Импровизације у састављању одређених

- 33 - докумената (на пример, уговора о кредиту и сл), без поштовања и познавања прописа, може да има веома озбиљне последице за фирму.

4. Административно-финансијска садржина ове врсте послова односи се на форму, садржину и проток финансијских исправа (докумената), који су или законом прописани или су састављени у складу са интерном организацијом финансијског пословања фирме. Финансијски послови и промене могу да се обављају само на основу писаних исправа, које морају да буду исправне са формалне и суштинске стране. Припрема, обрада и чување тих исправа поверава се, по правилу, финансијској служби. Она често представља значајан део администрације па из тога произилази да финансијски послови имају и административно обележје. 5. Планска садржина финансијских послова може да се посматра са два аспекта: планске активности унутар фирме, с једне стране и прилагођавање планским документима државе, што у савременим условима привређивања све више губи на значају. Наиме, тржишни услови пословања умањују, па у појединим сегментима чак и елиминишу значај планског регулисања пословања појединих привредних субјеката. Планирање пословног и финансијског резултата је право и обавеза, а пре свега интерес саме фирме. 6. Институционална садржина финансијских послова проистиче из друштвено-економских односа и односа својине (друштвена, државна, приватна; планско тржиште итд.).

7. Финансијска ситуација Под финансијском ситуацијом се подразумева стање финансијских односа у оквиру система финансија саме фирме. Она произилази из начина финансирања и самог пословања фирме. На финансијску ситуацију утичу бројни фактори, како унутрашњи тако и спољни. Унутрашњи фактори настају у самој фирми и у вези су са крајњим задатком, на пример, у вези са набавком и продајом робе. Спољни фактори се обично налазе у сфери финансирања, на пример, при добијању кредита од банака, њихов износ, услови под којима могу да се добију, као и друге околности. 1) За утврђивање укупне финансијске ситуације фирме најчешће се сагледавају следећи сегменти: финансијска сигурност, ликвидност и ангажовање средстава у појединим њиховим облицима. 1) Др А. Живковић, Ибид, стр. 361.

- 34 - а) Финансијска сигурност са становишта фирме подразумева такво финансирање које обезбеђује континуирано нормално извршавање одређених задатака. Са становишта кредитора, полази се од процене да ли фирма, која користи кредит, може да исплати све своје обавезе према

кредитору.Финансијска самосталност и независност, а тиме и финансијска сигурност, директно зависе од тога у ком односу учествују туђа средства у финансирању пословања. б) Ликвидност подразумева могућност фирме да новчаним средствима којима располаже може благовремено да исплати доспеле обавезе. Ликвидност може бити садашња и перспективна. Садашња је она која показује тренутну могућност исплате доспелих обавеза, док се перспективна ликвидност сагледава комбинацијом бројних показатења и има дугорочнији карактер, нарочито код значајнијих финансијских активности. в) Ангажовање средстава у појединим облицима пословних средстава је суштина финансијског пословања фирме. Непрекидне трансформације средстава проузрокују перманентно мењање количине појединих облика средстава, што утиче на обим извршења задатака. Од величина и врста средстава зависи и обим извршења задатака. Већа количина средстава омогућава извршавање већег обима послова, а само извршење задатка мења количину и врсту појединих средстава. Ако величина средстава није у складу са потребама, онда се то одражава на пословање фирме. Важан проблем који овде треба решити је непрекидна динамика одржавања одговарајуће количине и структуре средстава. Да би се сагледала финансијска ситуација фирме, треба испитати структуру пословних средстава, а с обзиром на сложеност те структуре, неопходно је сагледати велики број показатеља који утичу на структуру средстава. Финансијска ситуација фирме може најцеловитије да се сагледа у облику билансних извештаја, односно биланса (периодични и годишњи обрачун), а може да се утврђује и парцијално, на пример у односима са купцима, добављачима, стање новчаних средстава на рачунима итд. Да би могао да се извуче закључак какво (које) је обележје финансијске ситуације, неопходна су аналитичка испитивања у оквиру анализе биланса као целине или појединих његових виталних делова. Из тога може да се види да ли је финансијска ситуација уравнотежена или неуравнотежена, ликвидна или неликвидна, зависна или независна. Главна о б е л е ж ј а финансијске ситуације: 7.1. Уравнотежена и неуравнотежена финансијска ситуација Да би било који пословни задатак могао да се изврши мора да постоји одговарајућа структура финансијских односа у погледу њиховог

- 35 - квалитета и квантитета. Ако се финансијска ситуација посматра у целини, једно од њених обележја је уравнотеженост или неуравнотеженост. Та обележја се утврђују у односу на пословне задатке фирме. 1)

Уравнотежена финансијска ситуација је она која по својој структури одговара захтевима у погледу квалитета и квантитета финансијских средстава. Она је, дакле, у равнотежи са захтевима пословног задатка. Ако фирма успева да одржава уравнотежену финансијску ситуацију, онда се за такву фирму каже да је постојана и стабилна. Уравнотежена финансијска ситуација представља значајан предуслов за најпотпуније и економски најрационалније извршавање пословних зататака. Међутим, динамика пословања може да доведе до нарушавања већ успостављене финансијске раванотеже. Због тога је потребно да се та равнотежа непрекидно успоставља применом одговарајућих мера у оквиру финансијског пословања. Неуравнотежена финансијска ситуација, насупрот претходној јавља се као последица неусклађеног финансијског пословања, јер квалитет и квантитет финансијских односа према пословним задацима није прилагођен, а у извршавању тих задатака настају финансијске тешкоће. Постојање овакве финансијске ситуације може у одређеним приликама и у потпуности да заустави процес рада, односно да доведе до ликвидације фирме. У уској вези са претходним обележјима је и појам нестабилне финансијске ситуације. Јавља се у приликама када се финансијске ситуације често смењују - из уравнотежене прелазе у неуравнотежену и обрнуто. Треба, међутим рећи да нестабилна финансијска ситуације није сасвим неуравнотежена, јер има и своје уравнотежене периоде, али они нису постојани, тј. често испадају из равнотеже. За фирму код које често долази до неуравнотежене и нестабилне финансијске ситуације каже се да има несређену финансијску ситуацију. 7.2. Ликвидна и неликвидна финансијска ситуација Ако се као критеријум за оцену финансијске ситуације фирме узима способност плаћања, онда постоје два обележја: ликвидна или неликвидна финансијска ситуација. Ликвидна финансијска ситуација је она у којој фирма може о року да измири све своје доспеле обавезе. Међутим, уколико фирма закашњава у измиривању својих обавеза и за то неко време прикраћује своје пословне _________________ 1) Б. Дефранчески, Ибид, стр. 37-39.

- 36 - партнере тиме што не измирује своје обавезе према њима, говори се о неликвидној фирми, односно њеној неликвидној финансијској ситуацији.

Презадуженом се сматра фирма (и финансијска ситуација) уколико фирма целокупним својим расположивим средствима није у могућности да измири све своје обавезе ако би оне доспеле истовремено. То практично значи да су укупна расположива средства фирме мања од укупних обавеза, па се за такву фирму каже да је презадужена а њена финансијска ситуација се означава као инсолвентна. Солвентна финансијска ситуација значи да је фирма у могућности да својим средствима може да подмири све своје обавезе, уколико би оне све заједно доспеле истовремено. У том случају укупна средства фирме су већа од њених укупних обавеза. Ликвидност и солвентност су значајна обележја финансијске ситуације и често важан критеријум за пословну сарадњу са таквим фирмама. Неликвидност и инсолвентност представљају истовремено и неравнотежу тј. нестабилност у финансијским односима, што у датим условима може да доведе до крупних поремећаја у раду не само такве фирме, него и њених пословних партнера. 7.3. Независна и зависна финансијска ситуација Извори из којих потичу пословна средства су први и најважнији критеријум, када је у питању оцена зависности односно независности финансијске ситуације. Финансијски је независна она фирма која свој целокупни процес пословања финансира у целини или највећим делом сопственим средствима. То значи да она нема обавеза према другима када су у питању пословна средства која користи и по том основу нема никаквих ограничења. Таква фирма своје пословне планове и одлуке може да доноси потпуно самостално и независно. За независну финансијску ситуацију се полази од претпоставке да фирма има квантитативно јака сопствена пословна средства која обезбеђују потпуну пословну слободу и иницијативу у располагању тим средствима. Финансијски зависна је она фирма која није у могућности да самостално финансира своје пословање, па је упућена на друге финансијере. Њено пословање зависи од спремности и способности других да такво пословање финансирају. Самим тим она није независна јер њене пословне одлуке често зависе од одлуке финансијера.

- 37 - У пракси готово да и нема чистих облика независне или зависне финансијске ситуације. Врло мали је број фирми које своје пословање могу у потпуности да финансирају својим сопственим средствима. С друге стране, ни једна фирма не може да послује искључиво позајмљеним средствима, а да нема

ни мало својих средстава. Због тога, код процене да ли је нека фирма финансијски независна или зависна полази се углавном од податка о томе чија средства претежно учествују у финансирању пословања и у којој мери позајмљена средства делују као ограничавајући фактор у погледу независности пословања. Потпуно независна финансијска ситуација у економском смислу сматра се нецелисходном. Наиме, потребе за средствима нису статичне па у периодима већег финансијског напрезања потребно је више средстава, што се често само сопственим средствима тешко постиже. У таквим приликама тражи се еластично прилагођавање обима средстава пословним потребама, што може да се обезбеди позајмљивањем туђих средстава. Таква средства се ангажују када пословање тражи већа средства и када она могу да се врате онда када су пословне потребе за тим средствима смањене. Треба истаћи да фирма не може трајно да послује само позајмљеним средствима. Као закључак може да се констатује да је за финансирање одређеног пословног подухвата најцелисходније ангажовати сопствена и туђа средства у одговарајућој сразмери, која зависи од динамике промена и обима потребних ангажованих средстава. Јер већа динамика тражи већу еластичност у прилагођавању, што може да се оствари већим или мањим учешћем позајмљених средстава у укупном обиму ангажованих средстава у пословању фирме.

8. Финансијска улагања - улагања у потраживања

Финансијска улагања у потраживања су потраживања од оних код којих су та средства уложена. Циљ ове врсте улагања је повећање финансијске активе, јер се тим улагањима, за фирму улагача ствара имовина од које се очекује приход, односно добит. У међусобним односима улагача примаоца средстава, код фирме улагача ствара се актива, а код примаоца - пасива. Фирма која даје новац је поверилац, а она која новац прима постаје дужник. Основни циљ финансијских улагања је фиксни принос - приход који та улагања доносе, тј. то је камата. Уколико је фирма у прилици да по подимирењу свих својих обавеза оствари вишак финансијских средстава, поставља се питање како и где усмерити тај вишак новца како слободна средства не би стајала умртвљена и губила своју вредност. Усмеравање тог вишка новчане екумулације фирма може да оствари кроз директан контакт са другом фирмом

- 38 - или посредством банака. Отуда произилази и подела финансијских улагања на: новац, депозите код банака, обвезнице банака и друге хартије од вредности и сл.

Обезбеђење оптималне структуре финансијских улагања по врстама је веома значајно јер је различит њихов утицај на пословање и финансијску ситуацију фирме. Свака фирма, која намерава да улаже у потраживања мора да нађе своју оптималну структуру улагања и да се њој прилагоди. При томе, приоритет се најчешће даје оптималној ликвидности, али непосредно уз то као врло важни критеријуми су и: сигурност улагања, корисност, рок улагања, прилагодљивост посла, опорезивање улагања итд. Разлитиче врсте финансијских улагања имају и различита обележја и значења за поједине фирме: Н о в а ц, који може да се јавља у облику готовине и депозитног новца, представља најливкиднији финансијски облик и то му даје предност над другим облицима улагања. Новац, међутим, било као готов или депозитни новац, је у исто време и непродуктиван облик финансијских улагања, и то је његова слаба страна. Да би се ти недостаци отклонили или ублажили, треба наћи равнотежу између предности и слабости новца као финансијског облика улагања. То се постиже правилним планирањем његовог обима и задржавања у одређеном облику. Улагања у депозите код банака доносе, под одређеним условима, релативно висок фиксни приход, већи је степен сигурност, а депоненти новца могу да буду у предности у односу на друге кориснике банкарских кредита или других видова сарадње са банкама. Кредити су, ипак, најуноснији облик финансијских улагања, јер могу у целини да се прилагоде расположивим средствима намењеним за кредитирање како у погледу рока враћања, тако и у погледу осигурања враћања (хипотека на имовину, гаранције и сл). Посебан вид улагања су обвезнице, благајнички записи и улагања у друге облике хартија од вредности. Та улагања су, заправо, одређена врста кредита.

- 39 –

В. ОРГАНИЗАЦИЈА ОБАВЉАЊА

ФИНАНСИЈСКИХ ПОСЛОВА

1. Значај финансијске функције фирме

Ако се пође од тога да је финансирање комплексна активност и да се преплиће са свим репродукционим функцијама, онда може да се закључи да је и финансијска функција једна од основних и главних репродукционих функција. Поред финансијске, као основне функције јављају се и набавна, производна и продајна функција. Подела на примарне - основне и секундарне функције битно условљава организацију фирме. Ова подела врши се зависно од кружног кретања средстава, полазећи од тога да се према том кретању одвија и пословање фирме. Да би се остварио заједнички циљ, све функције у фирми морају да буду координиране и усмерене ка јединственом задатку због којег и постоји фирма. То може да се реализује само добро организованим управљањем и руковођењем, како би могла да се обезбеди целисходна координација и контрола свих функција у фирми. Значај финансијске функције као једне од централних функција пословања огледа се у томе што су новчана средства фирми потребна, између осталог, за набавку средстава рада и предмета рада и исплате зарада радника. У дужничко-поверилачким односима међусобна права и обавезе се регулишу посредством новчаних средстава. Ту спада и контрола новчаних докумената и надзор над коришћењем средстава, затим, обављање девизних послова, финансијско планирање и финансијска анализа, информисање и др. У сложеним условима финансијског пословања, задаци финансијске функције се огледају у планирању финансијских средстава за разне набавке и куповине, у обезбеђењу средстава за одвијање процеса производње, у заједничкој бризи за реализацију производа и наплату потраживања од купаца, итд. То показује да се у производном циклусу формира спрега бројних функција у следећем низу: финансијска - набавна - производна - продајна - финансијска функција. Све ове функције повезане су у једну целину и оне су међусобно зависне и условљене. Зато се и међусобно координирају да би се реализовао производни програм и реализовала усвојена пословна политика фирме.

- 40 -

2. Врсте финансијских послова

Под финансијским пословима подразумевају се послови на извршавању функције финансија. Они чине основни задатак финансијског пословања. Ови послови су многобројни и сложени и њихово детаљно

познавање је предуслов за рационалну организацију њиховог извршења. Сви финансијски послови могу да се поделе на финансијске послове по функцијама финансија, чиме се омогућује рационална организација и подела послова на конкретне извршиоце. То значи да треба повезати организацију финансијске службе са извршавањем финансијских послова. Систематизовање финансијских послова се најчешће прилагођава постојећој организацоној структури органа финансијске службе. У оквиру финансијског пословања предвиђају се одређени задаци чије извршавање се поверава одређеним финансијским органима, односно извршиоцима. Финансијски послови по свом обиму, структури и динамици, морају да буду усклађени са финансијском функцијом, организацијом финансијског пословања и извршавањем финансијских послова. Ови послови, значи, произилазе из финансијске функције која одређује организацију финансијске службе и извршење финансијских задатака. Један од могућих облика систематизације финансијских послова разврстава ове послове на следећи начин: - послови пројектовања, односно утврђивања будуће финансијске ситуације и мере за њено остваривање (послови финансијске политике), - послови прибављања и рационалног коришћења средстава, - послови обављања целокупног новчаног промета, - рачуноводствени послови и - послови са банкарским, финансијским и осигуравајућим организацијама и другим субјектима у привреди и ванпривреди. 2.1. Пројектовање будуће финансијске ситуације Обезбеђење стабилне финансијске ситуације захтева да се финансије не развијају стихијно, што значи да финансијску ситуацију треба унапред сагледати и утврдити развојну перспективу и мере за њено остварење. С тим у вези предвиђају се будуће потребе за финансијским средствима, начин њиховог коришћења и резултати који треба да се постигну. То су послови финансијског планирања. Финансијски план је, у ствари, језгро целокупног планирања, јер се кроз финансијске показатеље пројектује укупан будући развој фирме. Објективно утврђен финансијски план представља сигурну основу за рад у будућем периоду, као и основу за касније анализе и упоређивања извршења са

- 41 - планираним, а све у циљу утврђивања и сагледавања позитивних и негативних чинилаца и њиховог дејства на рад и резулате рада фирме. У циљу извршења ових задатака треба организовати и обављати следеће финансијске послове:

1. израда финансијских планова; 2. рашчлањавање утврђених планова на њихове саставне делове (на планове прихода и расхода, реализације, трошкова, амортизације, добити, акумулације, инвестиција, зарада, на девизне планове итд); 3. израда одговарајућих предрачуна: предрачун цена, претхо-дне калкулације, предрачун камата и осталих обавеза; 4. припрема података и показатеља о остварењу у ранијем периоду; 5. проучавање извршавања утврђених планова и припрема одговарајуће подлоге за доношење нових пословних одлука. 2.2. Послови прибављања и рационалног коришћења средстава 1. Пошто свака фирма, поготову новоформирана, без средстава не може да ради, послови финансирања су међу првим пословима које треба обавити. Када су средства већ прибаљена и ангажована у процесу рада, њих треба репродуковати да би могао да се финансира наредни циклус рада. Уобичајени и скоро свакодневни послови прикупљања и коришћења новчаних средстава везани су за фактурисање продате робе, евидентирање потраживања, исплате доспелих обавеза, наплате потраживања, улагања и удруживања средстава, осигурање ликвидности итд. Код прибављања средстава, у ситуацији када је потребно обезбедити допунска средства, било као трајно или повремено финансирање пословања, потребно је испоштовати одређену процедуру: утврђује се износ средстава, рок њиховог ангажовања, могућност њиховог репродуковања и враћања. Поступак израде потребне документације у вези са захтевом за добијање средстава подразумева, поред осталог, избор најповољнијег облика финансирања и финансијера, са којим се закључује уговор о финансирању. 2. Рационално коришћење пословних средстава подразумева несметано финансирање свих фаза процеса рада по утврђеним терминима, усаглашавањем са технологијом рада, у циљу несметаног обављзња процеса рада и функционисања средстава. Финансијска служба је дужна да прати средства кроз поједине облике у процесу рада и води рачуна да се средства не троше нерационално и прекомерно (кварови, штете и др). У оквиру реализације уложених средстава треба обезбедити услове за претварање робних у новчани облик средстава, ради обезбеђења ликвидности

- 42 - и омогућавања улагања средстава у наредне фазе процеса рада. У оквиру тих послова треба обезбедити: уредно фактурисање продате робе и извршених услуга, ажурно и уредно евидентирање свих потраживања, посебно доспелих и њихову наплату, затим предлагање мера за ликвидирање и продају залиха робе или сировина које се дуго лагерују (снижењем цена, распродајом).

2.3. Послови обављања новчаног промета Ови послови се састоје у организовању и уредном обављању свих задатака у вези са плаћањима и наплатама. У том циљу фирма заснива пословне односе са институцијама које обављају новчани промет у земљи и иностранству. Код ових специјализованих организација фирма, по правилу, чува своја расположива слободна новчана средства на одговарајућим рачунима, преко којих обавља сва плаћања. Осим тога, организују се и обављају сви послови у вези са плаћањима преко сопствене благајне или продавнице. У оквиру новчаног промета обављају се, дакле, послови припреме и исплате готовине на сопственој благајни, уплате и подизање готовине на благајни пословне банке код које фирма има отворен текући рачун, издавање налога за безготовинска плаћања и праћење стања на рачунима. У обављању ових послова фирма мора да поштује законске прописе у области финансијског и девизног пословања и да се придржава финансијске дисциплине. У противном, за повреду финансијске дисциплине како у самом предузећу, поготову у однсима са спољним партнерима, често су предвиђене одговарајуће санкције како за одговорно лице, тако и за фирму. Тежина тих санкција зависи најчешће од штете која настаје повредом финансијске дисциплине. У обављању финансијских послова мора да постоји координација у раду како би се обезбедио јединствен организациони концепт фирме као целине. У склопу те активности јављају се послови финансијског руковођења чији је задатак да обезбеди организован рад како при обављању свих финансијских послова, тако и координиран рад свих органа и појединаца који те задатке извршавају. Тиме се обезбеђује не само обављање предвиђених послова, него се стварају услови и за контролу свих послова обављених у оквиру финансија. 2. 4. Рачуноводствени послови Без уредне, благовремене и потпуне финансијске евиденције свих пословних промена није могућа ни финансијска стабилност фирме. На основу евидентираних пословних промена састављају се одговарајући обрачуни пословања и утврђује финансијска ситуација, на основу које могу да се предузимају мере за побољшање пословања. Евидентирање и обрачунавање се обавља према одређеном једнообразном систему чије оквире прописује држава, а у циљу једнообразног исказивања пословања у привреди. У том циљу, прописани

- 43 - су контни оквири за поједине групације фирми, којима се налаже начин књижења и систем евидентирања пословних промена. Тако, на пример, прописани су контни оквири за предузећа, задруге и друга правна лица, затим за банке и осигуравајуће организације, за буџетске установе итд.

Рачуноводствени послови, везани за евидентирање и обрачунавање пословања, углавном су следећи: а. Евидентирање пословних промена кроз књиговодствену евиденцију везано је за послове главног - финансијског књиговодства, у чијем саставу могу да буду помоћна или аналитичка књиговодства. На пример: материјално, погонско, робно, књиговодство обрачуна и исплата зарада, књиговодство основних средстава, ситног инвентара итд. У фирмама са разгранатим девизним пословима, води се и девизно књиговодство; б. Израда периодичних и годишњих обрачуна, са одговарајућим обрачунима и припремом за њихово разматрање на одговарајућих органима; в. Припрема и организација израде књиговодствених података за састављање потребних извештаја о раду и пословању, значајних за пословодне и државне органе; г. Састављање дневних извештаја о стању и кретању потраживања од купца, обавеза према добављачима, о средствима на текућем и другим рачунима, затим, сређивање и чување документације, сагласно законским обавезама и др. д. Вођење разних евиденција неопходних за потпуно евидентирање свих пословних промена као, на пример, разне табеле, приручне књиге и друго, зависно од обима, сложености пословања и његове организације. Полазећи од чињенице да финансијски подаци о пословању илуструју целокупан рад фирме, призилази да то може да буде полазна основа за испитивање пословања ради утврђивања његове економске рационалности и законитости. 2.5. Послови са банкарским и финансијским организацијама и другим субјектима у привреди и ванпривреди То су послови који се обављају између банака и фирми, финансијских организација и фирми, осигуравајућих организација и фирми, на бази закључених уговора о удруживању односно депоновању средстава предузећа код ових институција. Банке обављају бројне послове за рачун фирми

- 44 - као својих комитената: прикупљање новчаних средстава, удруживање слободних новчаних средстава, депоновање средстава, давање кредита, обављање девизних послова, давање гаранција, издавање хартија од вредности итд. Депоњујући, односно удружујући своја средства код банке, фирме стичу и одређена права одлучивања о коришћењу средстава удружених у банци,

право на добијање кредита под повољнијим условима, управљање банком итд. Тиме се бројни финансијски послови, поверени банци, повезују и интегришу у јединствену целину која се огледа у заједничкој финансијској политици удружених фирми у оквиру финансијске функције фирме.

3. Финансијски радници 3.1. Финансијски радници и савремена информациона технологија Савремена информациона технологија све више покрива бројне области пословних активности. Као последица таквих кретања јавља се потреба овладавања новим сазнањима о начину рада и могућностима примене и ове технологије. То представља императив за савремене финансијско-рачуноводствене раднике. Према неким изворима, пракса у свету показује да се сваке године просечно скоро трећина радног времена, на различите начине, у свим пословним структурама и на свим хијерархијским нивоима, користи за ово допунско образовање. Тиме се запослени оспособљавају да могу успешно да прате сталне промене и иновације које доноси нова технологија. Ово је посебно значајно за финансијско-рачуноводствене раднике који своје послове обављају у различитим областима: трговини, производњи, јавним службама итд. Због тога је неопходно поседовање како општих, тако и специфичних знања из области информационе технологије. То је нужни предуслов за успешно извршавање задатака. У условима примене савремене технологије, где компјутерска обрада не даје видљив траг трансакција, а резултати обраде се често приказују као сумарни подаци, веома значајно место има контрола појединих сегмената овог процеса. Због постојања могућности да појединим програмима лако могу да приступе и неовлашћена лица и да постојеће податке, па и програм, мењају, што може да има несагледиве последице, неопходно је предузимати одговарајуће додатне мере обезбеђења поузданости система и заштите података од злоупотребе. С друге стране, могуће је још код уношења података, било намерно или случајно, да се направе грешке које би требало открити и исправити. Управо у овом сегменту финансијско-рачуноводствени радници морају да имају најважнију улогу, значај и одговорност. Контрола финансијско-рачуноводствених докумената и пословних књига мора да буде тако

- 45 - организована да се у току нормалног рада откривају и спречавају евентуалне злоупотребе, проневере, грешке, непоштовање прописа и друге девијантне појаве. То намеће потребу коренитих промена не само у вези са приступом и коришћењем финансијско-рачуноводствених података, него и у вези са перманентним усавршавањем и иновацијама знања финансијских радника. 3. 2. Стручност и квалификованост финансијских радника

Поред наведеног, један од важни задатака који се поставља пред финансијско-рачуноводствене раднике, је питање њихове квалификованости, која се огледа у општој и стручној спреми коју радник поседује, у односу на задатке које треба да извршава. Као важна компонента знања јесу и техничко-технолошка знања везана за радни процес. То је неопходно и важно да би се обезбедило правилно извршавање одговарајућих послова и контрола процеса рада у финансијској и рачуноводственој служби. Пошто се сваки посао који фирма обавља, изражава у новчаним показатељима, финансијски радници морају да познају процес рада у тој мери да новчане величине могу да повежу са техничко-технолошким поступцима који су их изазвали. Посебну улогу у овоме имају пословодни радници који морају да познају технологију и пословање, између осталог, и привредне гране у оквиру које послује фирма, да би били у стању да успешно решавају финансијске проблеме своје фирме. За квалификовано обављање финансијско-рачуноводствених послова, нашим прописима из области финансија предвиђени су одређени услови који морају да се испуне. На пример, за вођење пословних књига, састављање и презентацију финансијских извештаја неопходно је познавање и примена рачуноводствених стандарда дефинисаних у оквиру Међународних рачуноводствених стандарда. Даље, Закон о рачуноводству и ревизији предвиђа да вођење пословних књига, састављање и презентацију финансијских извештаја правног лица и предузетника обавља стручно лице које мора да испуњава следеће услове: 1. да има положен стручни испит за одговарајуће стручно звање (рачуновођа, самостални рачуновођа, овлашћени рачуновођа, овлашћени ревизор); 2. да није кажњавано за кривична дела која га чине недостојним за обављање послова из области рачуноводства и финансија. За обављање одређених рачуноводствено-финансијских послова лица треба да положе стручни испит и стекну једно од следећих стручних звања:

- 46 - - рачуновођа (РЧ) - је стручно лице које има сертификат за вођење пословних књига, састављање и презентацију финансијских извештаја за мала правна лица (то су фирме које имају до 50 запослених). Треба да има најмање средњу школску спрему економског смера и три године радног искуства на рачуноводственим пословима; - овлашћени рачуновођа (ОР) - је стручно лице које има сертификат за вођење пословних књига, састављање и презентацију

финансијских извештаја. Треба да има завршену вишу школску спрему економског смера и три године радног искуства на пословима рачуноводства; - овлашћени јавни рачуновођа (ОЈР) - је стручно лице које има сертификат за вођење пословних књига, састављање и презентацију финансијских извештаја и обављање послова ревизије под надзором овлашћеног ревизора. Да би неко могао да добије једно од ових звања, треба да поседује високу школску спрему економског смера и три године радног искуства на рачуноводственим пословима. - овлашћени ревизор је стручно лице које поседује сертификат за обављање послова ревизије финансијских извештаја. - сертификат је јавна исправа издата физичком лицу о положеном стручном испиту, стеченом звању и испуњеним одговарајућим условима. 3. 3. Морални лик финансијских радника У контексту захтева који се постављају пред финансијске раднике, веома изражен проблем профила финансијских радника је њихов морални лик, с обзиром на то да су ови послови везани за руковање средствима, првенствено новчаним. С друге стране, то су послови од посебног контролног значаја. Морално дефектни финансијски радници, по правилу, у кратком року постају деликвенти, било директним злоупотребама, било учествовањем у деликвенцијама других, односно њиховом омогућавању. Због тога, не само код запошљавања, него и у току рада, мора да се води рачуна и контролише морални лик и проверава њихова "порочности" и склоност ка деликвенцијама. Пракса показује да финансијским радницима, који су већ одговарали за дела привредног криминала, не треба поверавати сличне послове. Јер најмање 20% ранијих деликвената понове такво деликвантно дело, ако им се за то пружи прилика.

- 47 -

4. Финансијска евиденција Новчано исказивање свих привредних збивања и већа ефикасност пословања обезбеђују се захваљујући финансијској евиденцији. Основни задатак ове евиденције је тачно и ажурно бележење свих привредних токова и токова новчаних средстава, како у фирми тако и у односу на пословне партнере. Поред евиденције динарских средстава, води се евиденција и девизних средстава, остварених у пословним односима са иностранством или куповином девиза на девизном тржишту. У књиговодству фирме девизна средства се воде на

девизним рачунима - у страној валути, али и у динарској противвредности. Сагласно законским прописима свака фирма мора слободна новчана средства да држи на текућим и девизним рачунима код пословних банака. Поред редовних, фирма може да има новчана средства и на рачунима издвојених средстава, где се евидентирају средства за посебне намене. На пример, издвојена средства за инвестиције, за отворене акредитиве, за исплату чекова и др. Њихова функција је ограничена а исплата са ових рачуна врши се на основу унапред утврђених услова и одговарајуће документације. Подаци о стању и кретању средстава на наведеним рачунима прате се преко извештаја које банке достављају власнику рачуна увек када на рачуну дође до одређених дневних промена. Ти извештаји у пракси се називају "изводи". Финансијска евиденција фирме омогућава органима управљања и руковођења да на основу добијених информација правовремено и рационално доносе финансијске одлуке. Истовремено, омогућава и органима друштвене заједнице, пореским и другим институцијама, увид у кретање економских појава у фирмама појединачно, а на основу тога и привреде као целине. Законским прописима у области финансијског пословања регулишу се начин коришћења, располагања, евидентирања и употребе финансијских средстава у текућем пословању на основу одговарајуће документације. 4. 1. Пословне књиге Промене на новчаним средствима фирма је дужна да евидентира и у пословним књигама, по начелима двојног књиговодства. Пословне књиге треба да се воде тако да омогућавају контролу исправности књижења, чувања и коришћења података, као и увид у хронологију извршених књижења и сагледавање свих промена на рачунима главне књиге и помоћних књига. Пословне књиге имају карактер јавних исправа а могу да се воде у слободним листовима, повезане или пренете на неки од електронских или магнетних медија, тако да се по потреби могу да одштампају или прикажу на екрану. Једнообразност евиденције обезбеђује се применом контних оквира. Контни оквири и садржаји појединих рачуна у контним оквирима прилагођени су

- 48 - специфичностима пословања фирме. На основу актуелних законских прописа сада важе контни оквири за: 1. предузећа, задруге и предузетнике, 2. банке и друге финансијске организације, 3. организације за осигурање, 4. берзе и берзанске посреднике. 4. 2. Класификација пословних књига

Основна класификација пословних књига извршена је на: дневник, главну књигу и помоћне књиге. Настале пословне промене у дневнику региструју се према времену настајања, тј. хронолошким редом, ако има промена - свакодневно. Промене евидентиране у дневнику морају да буду идентичне променама на контима главне књиге. Збир података у дневнику на крају обрачунског периода мора да буде једнак збиру свих рачуна главне књиге. Ако тога нема, то је знак да је у поступку евидентирања дошло до грешке, која мора да се пронађе и отклони. У главној књизи пословни догађаји се региструју систематизовано, по појединим контима (рачунима). Избор конта и начин књижења утврђени су одговарајућим прописима. Збирни или синтетички рачуни, зависно од потреба, могу да се даље рашчлањују на аналитичке и субаналитичке рачуне. Све промене које се књиже у главној књизи, значи на појединим контима која представљају главну књигу, истовремено се евидентирају и у дневнику. Осим главне књиге, могу да се воде и помоћне евиденције као, на пример, књига благајне, књига основних средстава, аналитичка евиденција потраживања, обавеза, материјала, готових производа, робе, расхода, прихода итд. У условима примене савремене технике могуће је обезбедити дневну ажурност у добијању појединих података, на пример, обавезе према добављачима, потраживања од купаца итд. Осим наведених аналитичких евиденција, у финансијској служби могу да се воде и друге оперативне евиденције, односно књиге. Тако, на пример, ступањем на снагу Закона о порезу на додату вредност од 1. јануара 2005. године, у циљу веће ажурности пореске евиденције, сваки обвезник је дужан да, ради правилног обрачунавања и плаћања пореза на додату вредност, води прописану евиденцију која обезбеђује лако вршење контроле. Да би се то постигло законодавац је предвидео да, зависно од делатности и потреба, порески обвезник води: Књигу, односно евиденцију

- 49 - издатих рачуна, Књигу примљених рачуна, Књиге издатих и примљених рачуна за специфичне врсте промета итд.1) 4. 3. Рачуноводствене исправе Оно што не треба испустити из вида је чињеница да се књиговодствене а тиме и финансијске промене на имовини, обавезама, капиталу, приходима и расходима, могу да евидентирају - књиже искључиво на основу

рачуноводствених исправа - докумената. Без веродостојне исправе, као доказа о насталој промени, нема књижења. Рачуноводствена исправа је јавна исправа која представља писани доказ о насталој пословној промени и другом догађају. Она мора да обухвати све податке потребне за књижење у пословним књигама, тако да се из исправе о пословној промени може да сазна основ настале пословне промене. Рачуноводствена исправа се саставља у потребном броју примерака, на месту и времену настанка пословног догађаја и мора да буде потписана од стране лица одговорних за настанак пословне промене. Рачуноводственом исправом сматра се и исправа добијена телекомуникационим путем, укључујући и електронску размену података између рачунара. При томе, пошиљалац је одговоран да подаци на улазу у телекомуникациони пренос буду тачни и засновани на рачуноводственим исправама, као и за чување оригиналне исправе. Када је у питању одговорност за презентовање финансијских извештаја, Међународним рачуноводственим стандардима се успоставља одговорност целокупног финансијског менаџмента фирме, а не само финансијског директора и шефа рачуноводства. То значи да се јавља знатно већи број учесника у припреми, утврђивању истинитости и објективности у изради потребних извештаја. Том послу мора да се посвећује знатно већа пажња него до сада, како би се од овлашћеног ревизора добило позитивно и објективно мишљење о презетованим извештајима. Лица одговорна за састављање и контролу рачуноводствених исправа својим потписом на исправи гарантују да је она истинита и да верно приказује пословну промену. Контролом рачуноводствених исправа пре књижења утврђује се њихова потпуност, истинитост, рачунска тачност и законитост.2) Зависно од значаја, поједине рачуноводствене исправе и пословне књиге се ч у в а ј у : - исплатне листе (платни спискови) – трајно, 1) Закон о порезу на додату вредност, „Сл. гласник РС“, 84 и 86/2004., 2) Закон о рачуноводству и ревизији, „Сл. гласник СРЈ“, бр. 71/2002.

- 50 - - финансијски извештаји - 50 година, - дневници и главне књиге - 10 година, - помоћне књиге и друге важније исправе - од две до пет годна.

5. Облици пословног финансирања фирме

За нормално пословање фирма мора да располаже потребним новчаним средствима, која ставља у функцију. Трансформацијом тих средстава

из новчаног у робни и из робног у новчани облик стварају се услови за њихово поновно коришћење. Послови и поступци у вези са обезбеђењем неопходних средстава за рад чине финансирање. У процесу рада финансијска средства могу да буду везана трајно или повремено (привремено), што зависи од тога да ли се финансирају трајне или повремене потребе. Да би се редовно пословање одвијало несметано фирма мора да располаже таквим фондом средстава која ће моћи трајно да се користе. Та средства се обезбеђују углавном у току пословања, кроз расподелу добити и из других извора, те чине трајна пословна средства. У току пословања јављају се потребе за повременим (често и привременим) повећањем средстава у функцији, као на пример, ради стварања одређених залиха сировина, материјала, готових производа, робе, при увозу већег контигента добара итд. При разматрању облика финансирања, треба разликовати активно од пасивног финансирања. Код активног финансирања финансијер на основу уговора даје на одређено време и под одређеним условима своја слободна новчана средства другоме, при чему давалац средстава планира да из тог посла себи прибави одређене користи у виду камате. Та камата је за финансијера активна камата. Активно финансирање је основна делатност пре свега пословних банака. Са становишта корисника средстава ово је пасивно финансирање и камата која се притом плаћа за коришћење средстава је пасивна камата. Свака фирма може да се финансира средствима из својих - сопствених извора и то је интерно или унутрашње финансирање. Исто тако, прибављање средстава из туђих извора назива се екстерно или спољно финансирање. Будући да се финансирање пословања фирми мења са променама не само у економској политици државе, него и под утицајем разних унутрашњих и спољних фактора у одређеном периоду, егзистирају бројни облици финансирања,

- 51 - који зависе од извора средстава, намене, услова под којима се средства користе итд. 5.1. Самофинансирање Основни облик финансирања фирме је самофинансирање или самостално финансирање. Састоји се у томе да фирма из сопствених извора обезбеђује средства за редовно пословање, односно за проширење материјалне основе рада. Самофинансирање представља основу финансијске самосталности и основу развоја целе привреде једне земље. Сопственим средствима фирма

самостално и слободно располаже и управља, улаже их у процес рада и репродукције, тј. обезбеђује средства за покриће трошкова пословања, подмирење обавеза према друштву и запосленима, као и за акумулацију. Самофинансирање има и позитивне и негативне стране. Оно јесте "бесплатни" облик финансирања, међутим, то има и своју цену која се манифестује као губитак за фирму, због непласирања расположивих средстава у рентабилније послове (тзв. пропуштена добит), или улагања са већим ефектима. Предност самофинансирања се манифестује и у већој финансијској независности и флексибилности предузећа у вођењу пословне и финансијске политике. То значи да веће учешће сопствених средстава и већа стопа самофинансирања директно смањују зависност фирме од новчаног тржишта, банака и других финансијских организација. Тиме се практично умањује потреба за туђим средствима и за задуживањем, а олакшава отплата кредита и обавеза из остварене акумулације и амортизације. Зато је фирма са високом стопом самофинансирања мање осетљива на коњунктурна колебања на тржишту и на осцилације у остварењу финансијских резулата, него предузеће са великим учешћем туђих средстава, са већом задуженошћу. Давање предности самофинансирању може да доведе фирму у ситуацију да се и краторочне потребе финансирају из средстава акумулације и амортизације, што није рационално. То може да изазове успоравање циркулације,концентрације и акумулације како унутар фирме,тако и на тржишту. Најважнији извори средстава за самостално финансирање фирме су: добит, фондови, амортизација, кредити уступљени фирми на трајно коришћење и други. а) У нашем финансијском систему добит је најважнији извор средстава за самофинансирање. Остварење добити зависи од величине остварене наплаћене реализације и од величине остварених трошкова пословања, али и од обавеза из добити и величине исплаћених зарада запосленима. У политици формирања добити свака фирма води рачуна и о расподели остварене добити

- 52 - према наменама, у одређеним пропорцијама. При томе, структура реализације је важан фактор добити, јер фирме настоје да реализацијом остваре највећи могући приход и да у њему буде што већа добит. На добит директно утичу, између осталог, и продајне цене, јер ако су оне формиране на нивоу који тржиште прихвата и ако обезбеђују рентабилно пословање, тада ће и продаја робе, односно готових производа, обезбедити планирану реализацију. б) Остварена добит представља основу за даља сагледавања распореда те добити према одређеним наменама. У директној вези са тим су и издвајања за фондове, као важан извор самофинансирања. Да ли ће из остварене

добити моћи да се издвоји више средстава за фондове зависи од величине добити, потреба фирме за издвајања у фондове, законских прописа којима се регулишу делови расподеле добити и други услови. в) Средства издвојена из амортизације могу да се користе као извор за финансирање првенствено просте репродукције основних средстава и то до рока замене у оквиру просте репродукције. г) Кредити уступљени фирми на трајно коришћење, који се преводе у категорију сопствених средстава, итд. 5.2. Непосредно кредитирање Непосредно кредитирање међу пословним партнерима обавља се ако је кредитирање у вези са предметом пословања партнера који користи кредит за финансирање пословне сарадње, ради повећања производње. Предузећа могу, под одређеним условима да дају другим фирмама кредите, али не и грађанско-правним лицима. Фирме могу да одобравају кредите својим радницима из средстава заједничке потрошње за куповину или изградњу станова и за сличне намене које су законом прописане. 5.3. Финансирање учешћем Финансирање учешћем је новији облик финансирања међу пословним партнерима и састоји се у томе да фирма, која има слободна новчана средства, та средства ставља на располагање свом пословном партнеру, обично у виду улога. Тиме фирма својим средствима учествује у пословању партнера, с којим дели пословни резултат сразмерно уложеним средствима. У овоме, финансијер, по правилу, својим учешћем финансира одређени посао и своја средства везује за време колико траје тај посао, после чега средства могу да се врате фирми улагачу средстава.

- 53 - За разлику од кредитирања, где је кредитор заинтересован да се кредит врати о року и да се за његово коришћење плати камата, овде је давалац средстава - улога заинтересован за што већи пословни успех, односно добит. У противном, уколико посао у који су уложена средства не буде успешан, већ се оствари губитак, улагачи, сразмерно уложеним средствима, сносе последице негативног финансијског резултата. 5.4. Финансирање авансом и претплатом Авансирање послова или набавке је честа појава међу фирмама. Састоји се у томе што фирма, као будући дужник, плаћа унапред свом

повериоцу одређени износ, пре коначног обрачуна и извршења међусобног уговора о одређеном послу. Тај унапред плаћени износ је део укупне (или можда целокупне) вредности посла, јер аванс служи за финансирање одређеног уговореног посла. Слично финансирању авансом, претплата се састоји у томе што одређена фирма од својих будућих купаца унапред прима претплате, на пример, за часописе, издања разних публикација и слично. Претплата може да буде делимична или у целости у висини вредности робе или услуга. 5.5. Финансирање издавањем обвезница Обвезнице су дужнички ефетки који омогућавају емитенту, као продавцу, прибављање значајних новчаних средстава. При њиховом емитовању издавалац се обавезује да ће носиоцу права из обвезница о року исплатити одређени износ, заједно са каматом. Носиоцем права по обвезници постаје се уписом обвезнице, односно уплатом износа на који гласи обвезница, у корист њеног издаваоца. Обвезнице могу да издају банке, привредна предузећа, држава. Ако обвезнице издају привредни субјекти, они морају да испуњавају одређене законом прописане услове, везане за поседовање потребних средстава у пословном или резервном фонду. Ако фирма нема предвиђена средства, она може да изда обвезнице уколико обезбеди одговарајућу гаранцију банке или друге фирме која испуњава прописане услове у вези са издавањем гаранције. Тиме емитент обвезница може да испуни услове и стекне право да изда обвезнице, односно обезбеди допунска новчана средства за своје пословање. 5.6. Финансирање из обавеза Финансирање из обавеза је такав облик обезбеђења новчаних средстава при чему фирма дужник, пролонгирањем исплата својих обавеза према

- 54 - повериоцу, користи наведена - туђа средства за своје редовно пословање. Такав начин неизмиривања обавеза може да доведе до појаве неликвидности у привреди и да омета развијање нормалних пословних односа. Због тога се одређеним мерама настоји да се спрече или ублаже последице оваквог начина финансирања, увођењем тзв мултилатералне компензације. Наиме, држава, преко одређених органа захтева од фирми са већим износима обавеза и потраживања да то пријаве. Компјутерском обрадом ових података сучељавају се укупне обавезе и потраживања фирми које су пријавиле своја потраживања и дуговања и изналазе могућности бар делимичног пребијања дуговања и потраживања.

5.7. Компензаторско финансирање фирме У приликама када предузећа немају објективних услова да сама финансирају своје редовно послове, а њихова производња или делатност је од значаја за државу и становништво, може да се појави држава која пружа одређену финансијску помоћ таквим фирмама. Та помоћ може да буде у облику дотација, субвенција, премија, регреса или компензација. Дотација је облик финансијске помоћи коју корисник добија без обавезе враћања. Могу да се јаве две врсте дотација: а) дотација коју свака фирма користи на основу прописа и б) дотација коју кориснику даје неки орган са одређеном наменом. То је тзв. наменска дотација, која мора да се користи у складу са датом наменом. Регрес добија фирма од државе у циљу кориговања цена производа или стимулисања у процесу обављања одређених послова. Држава тражи од фирме да своје производе продаје на тржишту по одређеним - углавном нижим ценама, али надокнађује ту разлику у цени регресом. На пример, регрес за вештачко ђубриво омогућава нижу продајну цену овог производа, у циљу појефтињења пољопривредних произивода. Премија се даје фирмама ради стимулисања производње и продаје одређених производа за које на тржишту постоји општи интерес. На пример, премије за млеко, при чему је, на пример, износ премије за откуп млека на брдско-планинском подручју већи у циљу подстицаја развоја сточарства на овим подручјима. Компензацију добијају од државе фирме које производе артикле од посебног интереса за остваривање одређених планских циљева државе. У том случају, овим обликом финансијске помоћи, коју даје држава, надокнађује се део трошкова који настају у пословању фирми.

- 55 - Бесповратно финансирање представља уступање пословних средстава фирми на коришћење без обавезе враћања. Тако добијена средства изједначују се са сопственим пословним средствима фирме која добија та средства. 5.8. Финансирање фирме компензацијом Компензација као незаменљиви инструмент плаћања, користи се као облик измиривања обавеза, гашењем узајамних потраживања партнера, без употребе готовог новца. Наплата потраживања путем компензације у пословању између фирми састоји се у томе да поверилац може да наплати потраживање

пребијањем свог потраживања које има према дужнику, са оним што дужник од њега потражује. Притом треба да се испуне услови: 1) да оба потраживања гласе на новац или на друге заменљиве ствари истог рода и истог квалитета и ако су оба потраживања доспела; 2) могу да престану оба потраживања ако су исте висине; 3) да постоје најмање два субјекта; 4) потребна је сагласност обе стране за обављање компензације. Ако су међусобне обавезе вредносно једнаке, у питању је потпуна компензација, а ако су обавезе различите, онда се ради о делимичној компензацији. Компензација може да се обавља између свих учесника у платном промету, а може да буде на основу закона (Закон о компензацији), уговора (уговорна компензација) и на основу судске одлуке (судска компензација). Зависно од броја учесника у компензацији, разликују се: а) мултилатерална и б) билатерална компензација. а) Мултилатерална компензација подразумева учешће два или више правних лица, када једно правно лице дугује другом, друго дугује трећем, треће правно лице четвртом итд. У оваквој компензацији може да се појави неограничен број учесника, а корист је да се њихова међусобна потраживања и обавезе компензују, односно, уколико је то могуће, ликвидирају међусобне обавезе и потраживања. б) Билатерална компензација је она у којој учествују два правна лица, при чему једно правно лице има истовремено и обавезе и потраживања према другом правном лицу. 5.9. Финансирање санације У току свог редовног пословања фирма може да западне у економске тешкоће, посебно када је инсолвентна (када не може да извршава своје доспеле обавезе), што може да проузрокује и престанак њеног рада. Да се

- 56 - престанак рада такве фирме не би негативно одразио и на пословање њених партнера, могу да се предузму мере за спречавање или ублажавање таквог стања. То може да се постигне санацијом такве фирме предузимањем мера за економско оздрављење, прибављањем новчаних средстава и њиховим улагањем у такву фирму. Суштина санационог финансирања састоји се у томе да се отклоне узроци који су довели до лошег финансијског стања и да се тако поремећено финансијско пословање поново уравнотежи. Притом треба истаћи да се у савременим тржишним условима привређивања веома ретко приступа санирању фирми које послују са негативним резултатима.

У нашој пракси јављају се два вида санације: - редовна санација, коју могу да могу предузимају: држава, банке и друге организације у привреди. Средства за редовну санацију обезбеђују се санационим кредитом који спада у инвестиционе кредите; - ванредну санацију могу да финансирају оне институције или фирме које имају одређени економски или други интерес да се фирма санира, односно оспособи за даљи нормалан рад. Уколико поступак санације не доведе до отклањања инсолвентности, тј. до покрића губитка у законом прописаном року, тада само предузеће, али и њени повериоци, могу да поднесу пријаву надлежном суду за отварање поступка стечаја такве фирме. Приндуно поравњање је посебан облик снације који се спроводи између предузећа које је инсолвентно и њених поверилаца. То је, у ствари, споразум између инсолвентног предузећа и поверилаца којим се дугови предузећа смањују или се одлаже њихово измиривање, као вид помоћи за оздрављење економски посрнуле фирме. 5.10. Цесија - уступање потраживања уговором За измирење обавеза цесијом потребно је да учествују најмање два лица (поверилац и дужник), с тим што у том кругу учествује и треће правно лице али које није предмет уговора. У цесији или уступању потраживања, јављају се следећа правна лица - учесници: а) поверилац (уступилац - цедент), које преноси - цедира своје потраживање које има према б) дужнику (цесусу) на б) треће правно лице - пријемника (цесионара), који постаје нови поверилац у чију корист је пренето (цедирано) потраживање. Цесијом се потраживање ни у чему не мења. Оно прелази са цедента на цесионара на основу њиховог међусобног уговора, са оном садржином какву је имало и у односу између цедента и дужника. Са потраживањем на цесионара (пријемника) прелазе: право првенства

- 57 - наплате, право из уговора са јемцем, право на камату, хипотека, залога и уговорна казна. Цесија, значи, представља уступање потраживања, при чему цедент (садашњи поверилац) закључује уговор са цесионаром (трећим лицем) на кога преноси своје потраживање према цесусу (свом дужнику). Цесија настаје када се цедент и цесионар споразумно договоре да закључе уговор о уступању потраживања. При уступању потраживања, уступилац је дужан да преда новом повериоцу доказе о постојању дуга, тј. одговарајућу исправу о постојању дуга. За пуноважност уговора о цесији није потребан пристанак дужника, већ претходног и новог повериоца, с тим што је претходни поверилац дужан да о

закљученом уговору обавести дужника (цесуса) како би он знао да своју обавезу треба да измири - усмери према новом повериоцу (цесионару). 5.11. Наплата потраживања асигнацијом За реализовање оваквог облика обезбеђења средстава потребно је учешће: претходног повериоца (асигнанта), новог повериоца (асигнатора) и дужника (асигната). Карактеристично за асигнацију је да једно правно лице овлашћује друго да за његов рачун исплати одређени износ средстава трећем правном лицу, а треће правно лице се овлашћује да то плаћање прими у своје име. Асигнацијом може да се измири обавеза или наплати потраживање само до најнижег износа, ако су међусобне обавезе и потраживања исказана у различитим износима. Асигнацију обично врши дужник. Он упућује друго лице да исплати његовог повериоца, а повериоца овлашћује да прими исплату. За разлику од цесије, за пуноважност уговора о асигнацији неопходна је сагласност сва три учесника. 5.12. Наплата потраживања преузимањем дуга У преузимању дуга учествују: поверилац, преузималац дуга и дужник. Преузимање дуга регулише се уговор који потписују сва три учесника. Суштина овог облика финансирања састоји се у томе да од претходног дужника обавезу измиривања дуга преузима нови дужник - преузималац дуга, који ту обавезу треба да измири. 5.13. Лизинг послови У пословању фирми лизинг се све чешће користи као извор средстава за финансирање набавке или коришћења опреме. Опрема се набавља или користи путем уговора о лизингу. Лизинг послови, као савремени облик финансирања фирме јесу надопуна механизма самофинансирања и финансирања

- 58 - преко тржишта. Лизинг је посебна форма финансирања којом се давалац лизинга прилагођава финансијској снази примаоца лизинга. Финансијске предности лизинга огледају се у томе што се трошкови одржавања опреме покривају из текућих прихода и није потребно антажовати средства за инвестирање у куповину опреме из сопствених фондова и других извора у једном релативно кратком периоду. Иако лизинг може да буде скупљи од банкарског кредита, он ипак има одређене предности. Лизинг посао закупцу пружа могућности да не ангажује сопствена или туђа новчана средства (у виду кредита, зајма, аванса и др) за куповину опреме. У савременој пракси се разликују два основна облика лизинга:

- финансијски лизинг и - оперативни (пословни) лизинг (закуп). Разлика између финансијског и оперативног лизинга је у томе што финансијски лизинг представља промет добара, а оперативни лизинг промет услуга у том смислу да се за коришћење опреме плаћа накнада. 1) Финансијски лизинг, дефинисан Законом о финансијском лизингу, представља специфичан облик купопродаје опреме. У пракси постоје две врсте финансијског лизинга: 1) - директан финансијски лизинг и - индиректни финансијски лизинг. Директан финансијски лизинг представља такву врсту купопродаје опреме у којој произвођач или други давалац лизинга закључује са примаоцем лизинга уговор о лизингу на основу кога прималац лизинга стиче право на коришћење имовине која је предмет уговора у одређеном року, уз обавезу плаћања накнаде и на крају, по завршеној исплати накнаде, постаје власник те опреме. Код индиректног финансијског лизинга давалац лизинг опреме закључује два одвојена, међусобно условљена уговора. Један, купопродајни, закључује са испоручиоцем опреме којим се уређују услови купопродаје између даваоца лизинга и испоручиоца опреме, тако да давалац лизинга постаје власник опреме. Други уговор давалац лизинга закључује са примаоцем лизинг опреме, на основу кога прималац стиче право коришћења опреме која је предмет уговора о финансијском лизингу, уз обавезу плаћања одговарајуће накнаде даваоцу лизинга током уговореног периода. 1) „Сл. гласник РС“, 55/2003.

- 59 - Код финансијског лизинга у највећој мери се преносе сви ризици и користи које произилазе из власништва над предметом лизиннга. Давалац лизинга задржава право власништва над предметом лизинга за време трајања уговора, а исплатом последње рате прималац лизинга постаје власник. 2) Оперативни (пословни) лизинг има карактеристике класичног закупа код кога се уговором не преносе све користи и ризици, већ давалац лизинга остаје власник и након истека уговора. Уговором о лизингу давалац се обавезује да ће предати одређену ствар кориснику лизинга на употребу, а да му овај за то плаћа закупнину. Као посебан облик лизинга јавља се "рентиг", када се изнајмљују одређена добра фирмама или појединцима за кратко време, према њиховим тренутним потребама. Овај облик се примењује за саобраћајна средства,

поготову аутомобиле, камионете, јахте и слично и познат је под називом "rent-a-car". 5.14. Кредитно финансирање Као један од облика финансирања кредит је значајан извор средстава за финансирање како проширене репродукције, тако и за финансирање текућег пословања. Кредит је имовинско-правни однос између кредитора (даваоца) и дужника (примаоца) кредита, при чему кредитор уступа дужнику свој новац или робу за одређено време и под одређеним условима. Дужник је обавезан да уговором предвиђене обавезе регулише по истеку рока, тј. врати позајмљени новац или робу, уз плаћање уговорене камате. Кредит има два битна обележја: 1. обавезу враћања позајмљених средстава и 2. обавезу плаћања камате на коришћена средства. Подела кредита може да се врши на основу различитих критеријума. На пример: 1) према облику у коме се даје кредит може да буде новчани или натурални; 2) према економској намени за: производњу или потрошњу; 3) према употреби средстава за: обртна или за основна средства; 4) према року враћања: краткорочни или дугорочни кредити . У пракси се подела кредита најчешће врши на: краткорочне, инвестиционе, потрошачке и друге врсте кредита.

- 60 - Краткорочни кредити су намењени пре свега фирмама ради омогућавања несметаног одвијања промета оних добара која су стекла друштвено признање закљученом продајом. Ово кредитирање се односи на робу коју је производна фирма већ продала, али у том моменту још није наплатила продату робу. Кредит се јавља као извор додатне куповне снаге трговинске организације, да би исплатила робу купљену од произвођача. Краткорочним кредитима фирме премошћују временску дистанцу од момента продаје производа и услуга, до тренутка наплате краткорочних потраживања. У том интервалу краткорочни кредити замењују сопствена новчана средства која су практично дата купцима у роби и услугама, и омогућава правовремену набавку репроматеријала, исплату зарада, законских и уговорних обавеза и слично.

Инвестициони кредити су дугорочни извори, из којих се средства користе за дугорочна улагања, тј. намењени су за финансирање трајних обртних и основних средстава, пошто ови кредити потичу из средстава раније акумулације и морају да буду намењени трајним улагањима. Инвестициони кредити се, у принципу, одобравају путем конкурса, чиме се осигурава принцип селекције тражилаца кредита по основу економских мерила. У конкурсу се најчешће прописују следећи услови: кредитна способност, обезбеђење кредита путем гаранције или стављањем хипотеке на имовину, затим, начин подношења захтева, документација коју треба приложити, рок за подношење захтева и друго. Потрошачки кредити потичу из акумулираних средстава штедње, ако их одобравају банке и из сопствених средстава - ако их дају фирме. Кредити су намењени потрошачима - грађанима, ради финансирања финалне потрошње. Потрошачке кредите могу да користе искључиво грађанска лица, крајњи потрошачи и то у одређеној сразмери са њиховом могућношћу отплаћивања кредита. Потрошачки кредити стварају додатну куповну снагу на тржишту, што доприноси убрзавању реализације произведене робе са срачунатим ефектима у области производње. Потрошачки кредити представљају и значајан елемент привредних кретања и инструмент економске политике државе. 5.15. Камата као извор финансијских средстава Камата као накнада за коришћење новца или других добара, представља за зајмодавца добитак.Уговара се и плаћа у новцу, а изражава се у проценту од номиналне вредности дуга. Износ камате дужник плаћа или периодично или једнократно. Каматне стопе, као инструмент економске

- 61 - политике, могу да утичу на привредна кретања тако што убрзавају или успоравају дејство финансијског тржишта. У пракси се најчешће срећу, између остаалих, следеће врсте камата: - Законске камате, које се прописују законом и обухватају различите врсте камата, зависно од односа на којима су засноване; - Уговорне камате, заснивају се на уговору који закључују странке, уз одређена законска ограничења. Приликом уговарања камата уговорни услови се најчешће везују за одређене параметре у области раста цена, раста индустријских производа итд.;

- Затезна камата, која је обично законом одређена, представља накнаду штете коју је дужник проузроковао повериоцу закашњењем у измиривању обавезе; - Интеркаларна камата, обрачунава се на искоришћени део одобреног кредита за период док зајмопримац још није почео да отплаћује главни дуг. При обрачуну ове камате најчешће се примењује каматна стопа у висини редовне каматне стопе.

6. Финансијски маркетинг фирме 6.1. Појам и задаци финансијског маркетинга Као нови приступ у области финансија финансијски маркетинг представља саставни део финансијске функције, а маркетинг концепт изузетно важан сегмент за организацију финансијског пословања. Финансијски маркетинг1) разрађује проблематику: прикупљања (мобилизације), концентрације, дистрибуције и алокације (усмеравања) финансијских ресурса (новчаних средстава). Задаци финансијског маркетинга, који се односе на прибављање финансијских средстава, финансијско управљање новчаним средствима и на усмеравање финансијских средстава прибављених из екстерних или интерних извора, издвајају се из циљева и задатака финансијске функције. У савременим условима примене овог концепта, његови задаци су: израда плана потребних средстава, утврђивање рокова, намене, извора финансирања, наменског улагања, враћања уложених средстава, наплате доспелих потраживања, праћење прилива и одлива новчаних средстава, пласирање вишка 1) А. Живковић, Ж. Ристић, Управљање финансијским и девизним пословањем, Чигоја, Београд, 1999., стр. 411.

- 62 - средстава, усмеравање циркулације финансијских средстава, одржавање ликвидности и солвентности предузећа, оцењивање инвестиционих пројеката итд. Савремени услови привређивања диктирају политику скупог новца. У таквој ситуацији, финансијски маркетинг има задатак да утиче на усклађивање набавке и продаје, прилива и одлива новчаних средстава и и усклађивање робних и финансијских токова фирме. Он истовремено усмерава прикупљена новчана средства на реализацију финансијских планова и утиче на дистрибуцију средстава, с циљем да се повећа и убрза обрт средстава, прошири обим производње и план продаје. Његов задатак је, дакле, да прати све активности које су у вези са кружним кретањем основних и обртних средстава. 6.2. Инстанце финансијског маркетинга

Деловање финансијског маркетинга испољава се, у основи, кроз пет инстанци: 1. У првој инстанци активност је усмерена на утврђивање износа расположивих као и на планирање нових новчаних средстава. То, у ствари представља финансирање у ужем смислу. У овој инстанци акценат се ставља на динамизирање финансијске функције, која још више добија активну и мобилизаторску улогу у процесу креирања и спровођњеа развојне политике. Акценат се ставља на финансијско планирање, уз изграђене програме финансирања и планове осигуравања средстава по утврђеној динамици. 2. Прибављање новчаних средстава, потребних за стандардно финансирање текућег пословања обухваћено је другом инстанцом. Од начина и услова прибављања средстава у највећој мери зависи и одвијање нормалног тока пословања и финансијски резултат фирме. 3. Проблем финансирања пословања је трајни задатак финансијске функције и то је трећа инстанца финансијског маркетинга. У овој фази инсистира се на изналажењу оптимума потребних средстава за текуће пословање. С тим у вези истражују се рационални извори средстава. Главни задатак је да се анализирају: 1. извори средстава, 2. текуће обавезе, 3. новчана средства, 4. залихе итд. Веома је важно да се правилно сагледа да маса расположивих и коришћених обртних средстава допринесе да коефицијент обрта средстава не буде изузетно висок, да краткорочни кредити не постану доминантан облик антажовања банкарских и других средстава, да трошкови камата не представљају велики терет итд.

- 63 - 4. Проблем финансирања залиха готових производа и купаца карактеристичан је за четврту инстанцу, при чему се успоставља координација финансијске и комерцијалне функције. С тим у вези значајну пажњу треба обратити на испитивање могућности продаје робе на кредит (робни кредити), када су у питању фирме, а однос са грађанима се решава одобравањем потрошачких кредита. 5. У петој инстанци се разрађује проблематика враћања позајмљених средстава, уз очување потребне ликвидности и солвентности. С тим у вези, финансијским планом треба да се предвиде потенцијална средства за враћање доспелих финансијских обавеза у виду кредита, а финансијска политика треба да сагледа рационалност и оправданост поновног узимања кредита и да сагледа услове даљег кредитирања. Исто тако, финансијски маркетинг треба да анализира финанијска улагања у обртна средства и ефективност појединих

извора средстава (сопствена, кредитна, зајмовна) у односу на остварене резултате пословања. 6.3. Концепт финансијског маркетинга Важан део финансијског маркетинга фирме је финансијско управљање обртним средствима. Циљ оваквог приступа је повећање ефикасности ангажованих новчаних средстава, одржавање потребне ликвидности и стабилности финансијске функције. У процесу коришћења финансијских средстава финансијски маркетинг треба посебно да води рачуна о усклађивању сопствених и позајмљених средстава, затим, извора по рочности, оцени финансијског положаја пословних партнера итд. Маркетиншки концепт финансијског пословања фирме, по правилу, "не трпи" претерано децентрализовани модел управљања финансијама, због тога што централизовано финансирање преко модерне електронске технологије, омогућава веома ефикасну комуникацију између финансијских центара и контролу над финансијским токовима. Финансијску функцију у том контексту треба организовати у форми профит-центара, који треба да послују на принципу привредног рачуна, а да њихови приходи зависе од коришћења финансијских иновација, које повећавају ефикасност финанисијске функције и пословну активност фирме. Развој и коришћење тзв. електронског новца, затим, управљање финансијским операцијама (диспонирање расположивих финансијских средстава, евиденција и обрада кредита, пласмана, доспећа, оцене инвестиционих пројеката, електронско комуницирање са банкама и берзама новца, банка података о купцима, добављачима, повериоцима и дужницима итд), представљају веома блиску будућност, а у неким сегментима и садашњост у овој области. Компјутеризација финансијског пословања је основна претпоставка савременог управљања финансијском функцијом на маркетиншком концепту.

- 64 - За овакав приступ финансијском маркетингу потребни су савремени финансијски кадрови, који су оспособљени за наведени вид управљања новчаним средствима, инвестицијама, кредитима, иновацијама и другим категоријама у области финансија. А ифраструктуру за нови финансијски маркетинг већ обезбеђује постојећа и стално иновирајућа телекомуникациона техника.

7. Финансијско планирање Под финансијским планирањем подразумева се исказивање разних врста планова у вредносним показатељима. Планирање финансијских средстава синтетизује се у финансијском плану фирме, као инструменту пословне политике. Функције планирања су информативно-координирајуће, јер на бази

информација о финансијском пословању фирме, координирају се све финансијске активности у процесу доношења кључних финансијских одлука. Финансијско планирање обухвата све релевантне економске и финансијске показатеље, обим и структуру финансијских средстава, трошкове амортизације, цене, инвестиције, акумулацију, финансијске токове, кредите, ликвидност, новчана примања и издавања, укупан приход и расподелу добити, обртна средства, изворе финансирања итд. Финанијско планирање подразумева предвиђање и усклађивање потреба за финансијским средствима, набавку средстава, усмеравање и распоређивање расположивих средстава, укључујући и враћање средстава њиховим изворима. Зависно од периода за који се планира, финансијски планови и програми могу да буду краткорочни и дугорочни. Текући или краткорочни финансијски планови доносе се обично за период до једне године и садрже основне елементе и захтеве за финансирање у текућем периоду. У ову категорију спадају и тзв. оперативни планови, ако се доносе за краћи период (месечно или краће) и представљају основне инструменте за усклађивање наплата (новчаног прилива) и исплата (новчаног одлива), тј. користе се за оперативно управљање новчаним средствима. Састављају се у слободној форми, зависно од сложености новчаних токова. Дугорочни финансијски планови односе се, по правилу, на стратегију развоја за период преко једне године и обухватају изворе средстава и њихово враћање у процесу финансирања улагања.

8. Финансијска анализа Нераздвојни део економске анализе целокупног пословања фирме представља финансијска анализа. Она је подсистем или процес систематског

- 65 - испитивања и оцењивања резултата и резерви у области финансирања. Врши се упоређивањем, рашчлањавањем и уопштавањем ради информисања пословодних структура о даљим могућностима унапређења финансија фирме. Финансијска анализа је динамичан процес који непрекидно тече и из кога непрекидно проистичу информације о пословним проблемима у вези са пословањем. То значи да нису довољне анализе по годишњем или периодичним обрачунима, већ оне морају да се поставе тако да пружају месечне, декадне, па чак и дневне анализе и информације о финансијама. Финансијска анализа у склопу финансијске функције фирме, обухвата три централна сегмента: анализу новчаних токова (готовине, укупних средстава, обртног фонда), анализу финансијског резултата (анализа тачке рентабилитета, анализа вишка, губитка, добити, анализа структуре укупног прихода, финансијског резултата и анализу финансијског положаја (анализа акумулативне и репродуктивне способности, задужености, структуре сопственог

капитала, краткорочне и дугорочне финанијске равнотеже, стабилности и развоја фирме). Финансијска анализа обухвата истраживање и оцењивање унутрашњих резерви у области финансија, ради њиховог унапређења. Њен циљ је формулисање пословних информација о могућности унапређења финансија фирме, на чему се темеље одређене пословне одлуке из области финансија.

9. Финансијски информациони систем Финансијски систем фирме, у коме се одвија финансијско пословање и располагање средствима, има задата да снабдева управљачки систем информацијама из новчаног и кредитног система, тржишта новца, удруживања средстава итд. Један од главних циљева информисања о финансијским токовима, финансијској ситуацији и финансијском окружењу је да се, на основу финансијске евиденције, документације и других извора података, омогући квалитетно одлучивање у области финансијске политике и финансијског управљања. За успешно обављање оваквог задатка, за пословодне и финансијско-стручне раднике, потребне су стручне и детаљне информације о самој фирми непосредно и о оним организацијама са којима се остварује пословна сарадња. Увођење Међународних рачуноводствених стандарда ће имати значајне последице на систем нформисања, односно презентације финансијских извештаја. Информације у финансијским извештајима треба да буду разумљиве за кориснике, што претпоставља да корисници морају да имају потребна знања да те информације разумеју. Такође треба да буду релевантне за доношење пословних одлука, те да омогуће корисницима да на основу њих процене раније,

- 66 - садашње и будуће догађаје или да коригују раније процене. Информације треба да буду поуздане, правовремене и да верно представљају посматрано стање. Финансијски информациони систем фирме темељи се на сопственим (интерним) и туђим (екстерним) изворима података. Интерни извори података су: финансијски планови, финансијске анализе, евиденције, извештаји (биланси). Екстерни извори података су захтеви јавних финансија (порези, царине и др), затим извештаји контрола и ревизија, извештаји о пословању и пословној политици банака и пословних партнера, извештаји о стању и кретању на новчаном тржишту и други извори. Корисници финансијских информација су: власници фирми (садашњи и потенцијални), кредитори, добављачи и други повериоци,

корисници кредита, купци и остали дужници, управа и радници фирме, државни органи, привредне коморе, удружења и остали корисници.

10. Финансијско пословање у унутрашњем промету Безготовинско плаћање подразумева минимално коришћење готовог новца (кеша). То је једна од основних карактеристика развијене тржишне економије. То омогућава већу безбедност у баратању великим свотама новца, олакшава обављање финансијских трансакција и, коначно, сва плаћања чини веома видљивим, што је посебно интересантно за пореске органе. За разлику од савременог света, удео готовог новца код нас је и даље прилично висок и креће се близу 40%. Захтеви савременог начина финансијског пословања, уз обавезно коришћење савремене електронике, намећу потребу и обавезу максималног елиминисања готовине из промета и коришћење модерних начина плаћања. Јер, безготовинско плаћање је будућност свих, па и наше економије. 10.1. Појам платног промета Под платним прометом се подразумевају сва новчана примања и издавања кориснику, као и обрачуни који настају из њихових међусобних односа и односа са грађанима и другим лицима. Платни промет обухвата целокупан новчани промет који обављају учесници у њему. У оквиру платног промета сва новчана плаћања могу да се обављају непосредно или посредством неке банкарске или друге специјализоване организације. - Непосредно плаћање је готовинско плаћање и обавља се у непосредном контакту исплатиоца и примаоца. Непосредним плаћањем се сматра и готовинско плаћање и преко Поште, која служи само као преносилац

- 67 - готовине у случајевима када се исплатилац и прималац не могу непосредно да састану. - Плаћање уз посредовање банкарских или других специјали-зованих фирми користи се у три случаја: а. када је то предвиђено прописима, при чему партнери не могу самостално да одлучују да ли ће плаћање да обављају или не преко за то одређене организације;

б. када је то у интересу дужника и повериоца, при чему партнери самостално утврђују свој пословни интерес и самостално одлучују да ли ће обавезе измирити непосредно или посредно, и в. када се плаћање без посредника не би могло да обавља, па због тога мора да се користи помоћ одређене организације у извршењу плаћања, јер се оно без њеног посредовања не би могло да обави. Платни промет код нас обавља се, пре свега, преко пословних банака и предузећа ПТТ саобраћаја. Тај промет се обавља преко текућих и жиро рачуна који се воде у овим институцијама Промет се обавља између правних лица, грађанско-правних и физичких лица. Поред банака, преко којих се обавља целокупан платни промет, предузећа ПТТ саобраћаја обављају следеће послове платног промета: - примају уплате од физичких лица у корист рачуна који се води код банке и врше исплате тим лицима, - примају уплате дневног пазара и усмеравају на рачун клијената банке, - примају и наплаћују чекове по текућим рачунима грађана. У организовању платног промета примењен је принцип јединствености, по коме је: 1. обавезно држање средстава правних лица на одговарајућим рачунима; 2. једнообразан је начин пословања по овим рачунима, односно обавезна је употреба једнообразних инструмената и образаца. Полазећи од предности за друштво и партнере у плаћањима, усвојен је основни принцип да се, по правилу, готово све обавезе морају да плаћају безготовинским путем. Готовином се плаћају само оне обавезе које се на други начин не могу да измире, а висина и контрола готовинских износа плаћања и благајничког максимума утврђује се прописима.

- 68 - 10.2. Рачуни средстава Новчана средства којима фирме располажу имају различите намене и она морају да се користе према њиховој намени. С тим у вези, фирме могу да имају: пословне рачуне и рачуне за посебне намене. На пословним рачунима се евидентирају новчана средства која фирме остварују и којима располажу и обављају плаћања по свим основама из свог пословања. Пословни рачуни могу да се отворе као текући рачуни или као жиро рачуни.

Са жиро рачуна фирме врше се плаћања до висине расположивих средстава на рачуну. Власник жиро рачуна се по основу тог рачуна не може задуживати, он може бити само поверилац. Текући рачуни су рачуни са којих њихови власници врше плаћања до висине расположивих средстава на рачуну, увећаном за износ оквирног кредита одобреног уговором који је власник рачуна закључио са носиоцем платног промета који обавља кредитно-депозитне послове, чији је депонент. Преко текућег рачуна, као основног и обавезног, фирма обавља највећи део новчаног промета, јер су промене на њему скоро свакодневне, док се на другим рачунима средстава ређе користе и неуједначеног су ритма. На рачунима за посебне намене и другим рачунима се евидентирају средства која учесници у платном промету остварују и којима располажу за посебне намене. На овим рачунима могу да се воде: средства за инвестиције, средства депозита, заједничке потрошње, солидарности итд. Фирма, која обавља спољнотрговинско пословање има и девизни рачун, на коме се налазе депонована страна средства плаћања, књижена у динарској противвредности. Поред једног текућег рачуна и више рачуна издвојених средстава и прелазних рачуна, фирма може да отвара и рачуне делова предузећа и друге рачуне у складу са прописима, с тим што се рачуни делова фирме (подрачуни) укључују у текући рачун предузећа, у случају неликвидност, тј. блокаде рачуна предузећа матице. Уплата дневног пазара или друге слободне готовине у благајни фирме на жиро рачун врши се, по правилу, најкасније наредног дана по пријему. Држање готовине у благајни преко износа благајничког максимума није допуштено.

- 69 - Под благајничким максимумом се подразумева износ готовог новца који правно лице или радња могу да држе у благајни ради плаћања готовим новцем. Висину благајничког максимума фирма својом одлуком одређује самостално, у складу са важећим прописима. Уколико фирма не утврди благајнички максимум, не може у благајни да држи готов новац. 10.3. Отварање и укидање текућих и осталих рачуна Сагласно новом Закону о платном промету, правна и физичка лица, која обављају делатност, дужна су да за плаћање у динарима отворе текући рачун у банци, да воде средства на том рачуну и врше плаћања преко тог рачуна, у складу са Законом и уговором о отварању и вођењу текућег рачуна,

закљученим са пословном банком. Физичка лица, која не обављају делатност, могу да имају код банке рачун за плаћање у динарима. Банка отвара следеће рачуне: - правним и физичким лицима, која обављају делатност, - текуће и друге рачуне, - физичким лицима која не обављају делатност. Правна и физичка лица могу да имају више рачуна у једној или више банака. Наведене рачуне пословна банка отвара на основу писаног захтева фирме и на основу прилога које том приликом треба поднети, а којима доказује свој правни идентитет. Уз захтев за отварање рачуна, који садржи основне податке о његовом подносиоцу, фирма прилаже, између осталог, следећу документацију: - решење о упису фирме у судски регистар, односно регистар надлежног органа, - обавештење органа надлежног за послове статистике о разврставању фирме по делатностима, - извод из пореске евиденције надлежног пореског органа који садржи порески идентификациони број фирме (ПИБ), - картон депонованих потписа лица овлашћених за потписива-ње налога о располагању средствима са рачуна, који је потписало овлашћено лице и који је оверен печетом фирме; - оверу потписа лица овлашћених за заступање, на обрасцу који се налази уз решење суда о регистрацији фирме (ОП).

- 70 - Истовремено са подношењем захтева за отварање рачуна (или накнадно) фирма може да поднесе захтев за отварање рачуна издвојених средстава, прелазних и других рачуна. По отварању рачуна клијент добија број партије свог рачуна преко кога ће убудуће пословати. Банка је дужна да поштује тајност података на рачуну и да информације о стању средстава на рачуну даје само клијенту, а у одређеним случајевима само овлашћеним институцијама. О насталим статусним променама, које могу да имају утицаја на отварање и затварање рачуна фирма је дужна да обавести пословну банку. Те промене могу да се односе на припајање фирме другој, деобу, промену депонента потписа на картонима итд.

Рачуни се укидају: на основу захтева за укидање, престанком рада фирме, због некоришћења рачуна дуже од годину дана и из других законом прописаних разлога. Уколико се над фирмом покрене стечајни поступак или поступак редовне ликвидације, подноси се захтев за укидање постојећих рачуна. Захтев за укидање рачуна, у току редовног пословања, се подноси банци онда када престане потреба за њиховим постојањем. У том захтеву се наводи у чију корист треба пренети средства са укинутог рачуна, уколико на њему има средстава. Подаци о стању средстава на рачунима су тајна. Ови подаци се дају, по правилу, само лицима која су овлашћена за располагање средствима. Могу да се дају још и на захтев суда, иследних и контролних органа, као и на захтев службе јавних прихода, у циљу принудне наплате обавеза. О стању средстава на рачунима банка извештава власника рачуна преко дневних извештаја, тзв. "извода", односно прегледа промена које су у току једног дана наступиле да одговарајућем рачуну. Изводи садрже: податке о претходном стању, променама у току једног дана (уплате и исплате) и нови салдо средстава. Текући рачун се, по правилу, састоји из три карактеристична броја: први број (са три цифре) означава шифру пословне банке код које се води текући рачун фирме. Други број је идентификациони број који представља прави број текућег рачуна фирме и може да буде састављен од четири основне цифре. Међутим, у циљу компјутерског идентификовања власника тог рачуна обај број може да садржи и већи број нула испред коначног броја рачуна фирме. Трећи број је тзв. контролни број, који има своју функцију и везу са идентификационим бројем. Поред тога, ради прецизније евиденције промета преко текућег рачуна

- 71 - фирме, могуће је да се поред наведених бројева треба обавезно га даведе и тзв „позив на број“, који треба да се унесе у документ за уплату на одговарајући текући рачун. На пример, текући рачун Школе је: 840 – шифра пословне банке), 1231666 – текући рачун Школе и 54 - контролни број; контролни број: 97 – 23058100411386. 10.4. Располагање новчаним средствима по налозима власника рачуна Средствима фирме, која се воде на рачунима банака могу да располажу само лица која су за то овлашћена. То су најчешће директори фирме, финансијског, привредно-рачунског сектора или другог сектора, или друга лица

која за то добију овлашћења. О томе која су лица овлашћена, власник рачуна обавештава банку код које су отворени поједини рачуни, приликом подношења захтева за отварање рачуна, или накнадно, уколико дође до промена таквих лица. Подаци о овлашћеним лицима дају се на обрасцу под називом "картон депонованих потписа", у коме се, између осталог, наводе имена и презимена овлашћених лица, печат и њихов својеручни потпис, који ће користити приликом давања налога за располагање (исплату) средстава са рачуна. Картон депонованих потписа саставља се у три примерка, од којих два примерка остају банци а један задржава власник рачуна. О броју овлашћених лица, врсти њиховог овлашћења и начину располагања средствима одлучују органи или директор фирме - власника рачуна. Овлашћење за располагање средствима може да буде: индивидуално и колективно. - индивидуално овлашћење даје право једном овлашћеном лицу да оно само, својим потписом, изда банци налог за исплату средстава са рачуна (у готову - чек за подизање новца, или безготовински). Овакву врсту овлашћења може да има једно или више лица. У првом случају могу да се јаве проблеми, на пример због одсуства тог лица кад треба да се испостави неки налог за плаћање. Да би се то избегло може да се овласти више лица која појединачно и међусобно независно, могу да потписују налоге, јер се претпоставља да ће бар једно од њих бити присутно кад треба да се испостави налог за плаћање. - колективно овлашћење за располагање средствима даје право двојици или тројици (веома ретко већем броју лица) да само заједно својим потписима испостављају налоге за располагање средствима на рачунима. Налог је пуноважан само ако га потпишу сви колективни потписници заједно. Због могуће одсутности, у пракси се за сваког овлашћеног може да одреди и његов заменик. Колективно располагање средствима на рачунима је сложеније у погледу потписивања налога, али је много сигурније, како у погледу безбедности

- 72 - и исправности у располагању нарочито већим сумама новца, тако и у погледу контроле трошења, пошто су могућности индивидуалних залоупотреба готово искључене. Депоновани потписи важе до опозива. Измена овлашћених лица саопштава се банци новим обрасцем за депоновање потписа, којим се истовремено опозивају раније дата овлашћења. 10.5. Располагање новчаним средствима на основу налога надлежних органа и поверилаца

Свака фирма дужна је да о року измирује своје обавезе. Ти рокови се између пословних партнера дефинишу, по правилу, уговорима, док се рокови доспевања обавеза према друштвеној заједници утврђују одговарајућим прописима (на пример, рок обрачуна и уплате пореза на додату вредност, пореза на добит, комуналне таксе и др). Уколико фирма не измири своје обавезе према пословном партнеру о року, овај може, ради наплате својих потраживања судским путем да оствари то своје право. На основу пресуде суда која се доставља пословним партнерима и банци код које се води рачун, банка врши принудну наплату у корист повериоца, тј. "скида" средства са рачуна дужника и преноси их на рачун повериоца. Слична решења о принудном "скидању" средстава са рачуна могу да испостављају и неки други овлашћени органи и организације, као, на пример, за наплату пореза, казни за прекршаје и сл. Док се не изврше сви такви налози који се воде у евиденцији, власник таквог рачуна не може да даје банци било какве налоге за пренос средстава. То је тзв. блокада рачуна. Наплату свих оваквих налога банка врши по одређеном редоследу и на основу писане документације. Документи или прописи, на којима банка заснива плаћање без налога и сагласности власника рачуна, називају се основи за наплату. Изузетно, наплату са рачуна фирме може да врши и њен поверилац под утврђеним условима, ако је дужник отворио акредитив у корист повериоца или ако му је предао сопствену меницу или другу хартију од вредности, као и у другим законом утврђеним случајевима. 10.6. Банкарска гаранција Банкарска гаранција, као специфичан посао, користи се ради обезбеђења чвршће обавезе и осигуравања да ће се уговором преузете обавезе реализовати онако како је договорено. Издавањем гаранције, банка гарант обезбеђује кориснику гаранције могућност неизвршења преузетих обавеза наведених у уговору, односно банкарској гаранцији. У оваквим случајевима

- 73 - банка гарантује да ће обавезе извршити или уговорна страна - налогодавац гранције или сама банка. Гаранцију обично даје пословна банка код које купац или корисник кредита има отворен рачун и банка гарантује да ће она робу платити или кредит вратити, уколико купац, односно корисник кредита као главни дужник то о року не учини. Ако поверилац недовољно познаје, или нема поверење у банку која је дала гаранцију, може да тражи посебну гаранцију од банке коју одреди. То је тзв. "супер-гаранција". У таквом случају, поверилац ће се, по правилу, обратити прво банци - даваоцу гаранције и ако настају проблеми у наплати потраживања, измирење дуга ће тражити од банке даваоца супер-гаранције. По измирењу обавеза гаранција се повлачи и нема практичну примену. Гаранција није средство плаћања, већ инструмент обезбеђења плаћања.

У пословном свету гаранција има велики значај јер има бројне предности у односу на остала средства обезбеђења плаћања. Она омогућује њеном кориснику да без спора наплати своје потраживање. То право проистиче из два битна својства гаранције: неопозивости и безусловности. Неопозивост гаранције значи да банка, давалац гаранције, не може да одустане од већ дате гаранције или је повуче без сагласности свих учесника у гаранцијском послу. Безусловност елиминише покушај принудне наплате од главног дужника, јер је проверилац овлашћен да се обрати банци одмах када наступа гарантовани случај. Гаранција се редовно издаје у писаном облику. Банкарска гаранција је скупо средство обезбеђења, јер поред значаније провизије коју банка наплаћује, банка за своје обезбеђење тражи од корисника гаранције, по правилу своје обезбеђење, било стављањем хопотеке на сразмерну вредност имовине корисника, или на неки други начин.1) ________________ 1) А. Живковић, Ж. Ристић, Ибид, стр. 583.

- 74 -

Г. Д Е В И З Н О П О С Л О В А Њ Е

1. Основе заснивања финансијских односа са иностранством Циљ привреде сваке земље је да усклади своје обавезе и потраживања у односима са иностраним партнерима, јер ови финансијски послови утичу на финансијску ситуацију како појединих фирми, тако и целе земље, односно њене привреде. Прилив страних средстава плаћања у земљу повољно утиче на финансијску снагу земље, за разлику од одлива ових

средстава, што може често да има негативне последице. Стога се у свим земљама прописима регулише заснивање и ликвидирање финансијских односа са иностранством, као и обављање пословања са иностраним партнерима. Тако, на пример, код нас тренутно, поред Закона о девизном пословању, важи још петнаестак разних закона и подзаконских аката из области девизног пословања, кредитних односа са иностранством и друго, којима се регулише ова материја. Девизно пословање фирме обухвата послове планирања и усклађивања плаћања (наплата и исплата) са иностранством. То су послови утврђивања обима и динамике финанијских трансакција са иностранством (у оквиру плана економских односа са иностранством), утврђивање, праћење и измиривање инопотраживања и инообавеза, затим, послови обављања платног промета са иностранством, располагања девизама и валутама и финансијског извештавања иностраних поверилаца. Из пословних односа домаћих и страних партнера произилазе и финанијски односи који се изражавају у виду потраживања или дуговања према иностраном партнеру. Ови пословни односи се заснивају по више основа: извоз и увоз роба као основни послови међународне трговине, обављене између домаћих и страних партнера, пружање услуга, улагање капитала, знања итд. При извозу роба и услуга на инострано тржиште домаћи продавац ствара потраживања од иностраног купца, која се ликвидирају плаћањем иностраног дужника страним средствима плаћања, што представља прилив страних средстава. Увозом робе са иностраног тржишта стварају се обавезе, које се измирују, углавном, страним средствима плаћања, односно то представља одлив страних средстава из земље. У оба случаја ради се о пословима међународне трговине, односно о промету робе са иностранством, па су и финансијски односи, произашли из таквих послова, заснованих на промету робе.

- 75 - Промет робе, односно међународна трговина чине робни основ за заснивање међународних финансијских односа. Неробни основ плаћања базира се на финансијским односима са иностранством, који се јављају као последица пословних односа који нису у вези са прометом робе. То су финансијски односи везани за обављање разних услуга у области саобраћаја и веза, осигурања, трошкови путовања и боравка службених и приватних лица у иностранству, пензије, наслеђа, поклони из иностранства, приходи од имовине у иностранству (камате, ренте од непокретности, дивиденде), права из иностранства (патенти, лиценце, ауторска права) итд. Финансијски односи са иностранством, засновани на робном основу искључиво су привредног значаја, док су по неробном основу претежно

ванпривредног значаја. Треба истаћи да је претежни део финансијских односа са иностранством заснован по робном основу.

2. Девизни систем

Као подсистем финансијског система, девизни систем има задатак да прати успостављање финансијских односа домаћих и страних партнера. Њиме се утврђује могућа садржина тих односа и регулише начин њиховог разрешавања. Девизни систем је саставни део финансијског система у целини, пошто су односи у области девизног система, као и сви други финансијски односи, саставни део новчаних односа. Овим системом се регулишу и утврђују: основне поставке на којима се разрађује систем успостављања односа домаћих и иностраних лица, дефинишу елементи за утрђивање и одржавање курса динара, регулишу питања девизног тржишта итд. Њиме се регулише и извршавање платног промета и заснивање кредитних односа са иностранством, питање девизних резерви земље, изношење из земље и уношење у земљу динара, девиза и хартија од вредности, промет злата и девизна контрола. Основна компонента девизног система је финансијска девизна политика, која представља део заједничке економске политике земље. Она се остварује у оквиру јединственог система привређивања земље.

3. Платни биланс

Платни биланс представља однос вредности свих потраживања и дуговања једне земље према иностранству у одређеном временском периоду. Он

- 76 - обухвата све финансијске трансакције између домаћих и страних лица у календарској години, а нарочито: наплате извезене робе и неробни прилив, плаћање увоза робе и неробни одлив, финансијске трансакције са иностранством и салда текућих и финансијских трансакција. Платни биланс је састављен из два подсистема: текући и капитални биланс. а) Текући биланс (рачун) обухвата: 1. трговински биланс, који садржи вредности извоза и увоза земље у одређеном периоду; 2. биланс услуга, у који улазе сви приходи и расходи које чини једна земља у иностранству у области услуга; 3. добит од инвестиција (приходи од инвестиција у иностранству и расходи од иностраних инвестиција у земљи), 4. владине

трансакције (у корист и на терет); 5. немонетарно злато (извоз и увоз); 6. унилатералне трансфере (примања и давања помоћи, репарација, донација и исељеничких дознака). б) Капитални биланс обухвата трансакције међународног финансирања, односно рачун капитала и монетарног злата. У његов састав улазе: биланс краткорочних и дугорочних зајмова, биланс економске помоћи, биланс куповања и продавања монетарног злата. У овом билансу се приказују промене у финансијским односима између земље и иностранства (кретање девиза, дугорочног и краткорочног капитала, кретање залиха монетарног злата). Разлика, настала у одређеном периоду (години, тромесечју) између потраживања из иностранства и обавеза према иностранству, при чему су потраживања већа од обавеза, представља суфицит платног биланса. Када су обавезе веће од потраживања према иностранству, исказује се дефицит платног биланса.

4. Девизни биланс

За разлику од платног, девизни биланс обухвата све примитке и издатке једне земље у страним средствима плаћања, у одређеном временском периоду (година, тромесечје итд). За девизни биланс није битно да ли је трансакција извршена и када је извршена, него је битно да је трансакција наплаћена (плаћена) у одређеном периоду. Овај биланс показује способност земље да извршава своје текуће обавезе према страним повериоцима у моменту када оне доспевају. Девизни биланс је нарочито значајан за спољни свет као повериоце, јер ако би земља запала у трајнију неликвидност према иностранству, последице би биле веома тешке: обустава коришћења одобрених кредита из иностранства,

- 77 - захтев за наплату свих доспелих обавеза према иностранству, смањење прилива девизних средстава, заплена инвестиционе имовине у иностранству итд. Значај девизног биланса огледа се, између осталог, и у томе што тачно приказује девизни одлив земље, односно стање међународне ликвидности земље. Промене у девизном билансу директно утичу на токове формирања новчане масе у једној земљи. 1)

5. Девизне резерве Девизне резерве једне земље чине:

1. потраживања на рачунима у иностранству, 2. хартије од вредности које гласе на стране новчане јединице којима располаже централна банка и друге банке, 3. монетарно злато и 4. ефективни страни новац. Девизне резерве се састоје од сталних и текућих девизних резерви. Сталне девизне резерве обухватају део укупних девизних резерви којима се обезбеђује минимум опште ликвидности плаћања према иностранству. Текуће девизне резерве представљају део укупних девизних резерви земље којима се обезбеђује текућа ликвидност плаћања у иностранству. Девизне резерве могу да се користе за одржавање ликвидности земље у плаћањима у иностранству и за интервенције на јединственом девизном тржишту, зависно од курса динара и у складу са економском политиком земље и политиком девизних резерви. Централна банка купује девизе за девизне резерве на међубанкарском састанку и у иностранству, у циљу одржавања утврђеног обима девизних резерви.

6. Девизно тржиште

Девизно тржиште је институција девизног система, на коме се купују и продају девизе и ефективни страни новац за намене које су дозвољене новим Законом о девизном пословању а који се примењује од 2002. године.2) Куповина и продаја девиза и ефективног страног новца може да се врши на девизном тржишту и то: 1. непосредно, између овлашћених банака, банака и резидента који имају овлашшења за обављање мењачких послова и __________________ 1) А. Живковић, Ж. Ристић, Ибид, стр 528.. 2) Закон о девизном пословању, "Сл. лист СРЈ", бр. 21/2002.

- 78 - 2. на састанку међубанкарског девизног тржишта, између овлашћених банака, као и између тих банака и централне банке. У купопродаји ефективног страног новца учествују и резиденти који обављају мењачке послове. У склопу тога, мењачке послове могу да обављају овлашћене банке, банке, Народна банка Србије и резиденти - правна лица и предузетници који имају овлашћење Народне банке Србије да се баве тим пословима. Курс динара према страним валутама на девизном тржишту формира се слободно, у складу са понудом и тражњом.

7. Међународни платни промет

7.1. Карактеристике међународног платног промета Под платним прометом са иностранством подразумевају се сва плаћања која се обављају између правних и физичких лица у различитим земљама. Иако се међународни платни промет много не разликује од домаћег платног промета, ипак постоје одређене посебне карактеристике које указују на њихову међусобну разлику: 1. У платном промету са иностранством налогодавац и корисник су, по правилу, увек просторно знатно удаљени. Могу да се међусобно споразумевају и договарају путем расположивих савремених техничких средстава веза, што знатно олакшава и појефтињује њихово међусобно комуницирање. 2. Плаћање се обавља, пре свега, уз посредовање домаћих и иностраних банкарских организација, при чему домаће банке остварују пословне контакте са иностраним банкама - својим пословним кореспондентима, ради извршавања плаћања у иностранству. 3. При плаћању мора да се води рачуна о важећим прописима и условима под којима плаћање може да се обави, јер је могуће да постоје разлике у уговорним, правним и обичајним условима у разним земљама, којима се регулише ова материја. За обављање наведених послова обавезно је и добро познавање домаћих и страних законских прописа којима се ова плаћања регулишу. Код већег обима пословања са иностранством тај посао се поверава посебној служби или појединцима који су квалификовани и овлашћени за обављање наведених послова. 4. Чињеница да се у међународним плаћањима користе две врста новца: страни и домаћи, изазива одређене проблеме како код прибављања потребног новца и утрђивања њихове међусобне вредности, тако и приликом

- 79 - њиховог трансфера, зависно од уговорених услова плаћања. Ту може да се јави проблем прибављања потребне суме новца, јер дужник, по правилу, за свој национални новац набавља страна средства плаћања ради измирења обавеза према иностраном повериоцу. Поред поседовања домаћег новца, дужник треба да има могућности и да за тај новац прибави страна средства плаћања, уколико не располаже сопственим. Све то намеће потребу доброг познавања важећих прописа у овој области у сопственој земљи и у земљи инопартнера. Исто тако, неопходно је стручно, професионално, ажурно и коректно комуницирање са пословним партнерима у иностранству. 7.2. Становита посматрања међународног платног промета

Полазећи од чињенице да сва плаћања једне земље према иностранству могу знатно да утичу на финансијску ситуацију те земље, намеће се потреба да се целокупни међународни платни промет прати и испитује са више становишта. 1. Најпре, са становишта материјалног дејства на финансијску ситуацију земље, евидентирају се сва примања и издавања новчаних средстава у односу са иностранством, као и заснивање потраживања и обавеза према иностранству у одређеном временском периоду. То је посматрање међународног платног промета са материјалног становишта и изражава се кроз биланс плаћања, односно платни биланс. 2. Пошто на биланс плаћања има значајан утицај начин на који су регулисана међународна плаћања, одговарајуће место заузима и становиште формалног регулисања међународног платног промета. Прописи којима се ова материја регулише називају се девизним прописима, а скуп девизних прописа сачињава девизни систем или девизни режим једне земље Девизним системом се, дакле, регулише начин заснивања и начин ликвидирања финансијских односа са иностранством. Зависно од дејства тог система на материјалну страну међународних плаћања и финансијску ситуацију фирме, девизни режим земље може да буде строжи, односно рестриктиван, или блажи, односно либералан. Повољна финансијска ситуација у земљи у односу на иностранство, омогућује либерални девизни режим, док неповољна ситуација захтева рестриктивнији девизни режим. Оштрина девизног режима може да буде и издиференцирана у односу на поједине земље, с обзиром на чињеницу да финансијска ситуација земље, у односу на друге земље, не мора да буде увек једнака. Девизни режим може да изражава и дискриминаторску финансијску политику у односу на неку земљу и у случају да друга земља установи према нашој земљи мере које отежавају заснивање финансијских односа са том земљом.

- 80 –

3. Међународни платни промет може да се посматра и са становишта примењене банкарске технике у регулисању међународних финансијских односа.1) Испитује се банкарска техника која се користи у спровођењу послова међународног плаћања и инструменти који се у тим пословима користе. Проверава се да ли су техника и инструменти прилагођени потребама земље и учесника у пословима плаћања, да ли су довољно ефикасни и економични у извођењу платних операција и да ли у довољној мери заштићују интересе учесника у плаћањима. Разрађују се и примењују међународна правила којима се регулише техника плаћања, предлажу и уводе нови иструменти и регулише њихова примена у пракси. 7.3. Регулисање међународних плаћања

Девизна средства, потребна за исплату обавеза по основу извршеног увоза, требало би да се стичу се наплатом потраживања по основу обављеног извоза или куповином девиза на девизном тржишту. Народна банка, као централна и емисиона, прати месечно остваривање платног биланса. Ако се, на основу остварења платног биланса закључи да треба смањити дефицит или повећати суфицит, мерама текуће економске политике стимулисаће се извоз и(или) ограничавати увоз. Ако треба смањити суфицит, мере за увоз ће бити либералније а стимулације извоза ниже и селективније. Плаћања, наплаћивања и пренос по текућим и капиталним пословима врше се преко овлашћене банке, слободно и у складу са важећим законима. Домаћа фирма, која је девизе остварила у иностранству, као и фирма која је девизе пренела у иностранство а није их употребила у иностранству, дужна је да те девизе унесе у земљу. Добит остварена по основу обављања привредне делатности у иностранству, коју не искористи за намене утврђене Законом о спољнотрговинском пословању, фирма је дужна да унесе у земљу у року од осам дана од дана исказивања добити. Поред тога, фирма је дужна да извезену робу и извршену услугу у иностранству наплати у уговореном року. Да би се обезбедило регулисање, тј. временско и вредностно усклађивање међународних плаћања фирме су дужне да Народну банку извештавају о плаћањима, наплаћивањима, преносу, куповини и продаји у привредним односима са иностранством. Када је у питању пренос средстава плаћања у иностранство од стране физичких лица, Законом је предвиђено да ова лица по основу трошкова издржавања породице у иностранству, лечења, боравка без обезбеђених средстава за живот и у другим условима, могу да пренесу девизе у иностранство. ________________ 1) Б. Дефранчески, Ибид, стр. 204

- 81 - То се обезбеђује преко овлашћене банке, уз прилагање одговарајућих доказа. Поред тога, физичка лица могу преко овлашћене банке да пренесу средства плаћања у иностранство и на име поклона, помоћи, наследства, исељења у иностранство, наравно, уз прилагање потребних доказа на основу којих се врше ове трансакције. Слободно је уношење у земљу: ефективног страног новца, платних картица, чекова који гласе на страну валуту. Слободно је изношење из земље платних картица, али је њихово коришћење у иностранству ограничено за одређена плаћања. Ограничено је изношење из земље динара, ефективног страног новца, чекова и хартија од вредности. Плаћање, наплаћивање, пренос, куповина и продаја девиза подлеже девизној контроли, чији органи имају право да, ради провере, траже на увид сву потребну документацију у вези са наведеним трансакцијама.

7.4. Функционисање међународних плаћања Добро организоване и финансијски стабилне, домаће и стране банке су институције без којих не може да се замисли брз, ефикасан и рационалан међународни платни промет. Од квалитета функционисања међународних плаћања, у којима се банке јављају као посредници, зависи економичност коришћења расположивих девизних средстава, а исто тако и платни биланс земље. Међународни платни промет је организован преко међународног банкарства, које подразумева систем међународних, копреспондентских односа. Како ће једна банка да успоставља своје односе са иностраним банкама и у којим земљама, зависиће у првом реду од пословних потреба те банке и од величине и разгранатости банчиног учешћа у међународном платном промету. Нормално је да банка има бар једну кореспондентску банку у свакој земљи са којом редовно обавља послове међународног платног промета за потребе својих коминтената. У недостатку такве пословне везе, наведене послове ће банка да обавља уз помоћ неке банке са којом послује, а та банка има пословне односе са банкама у земљи у којој домаћа банка нема банкарског партнера. При ступању банке у овакве односе врло је битан правилан избор банке кореспондента, јер од бонитета такве банке, код које ће домаћа банка да отвори своје текуће рачуне, у великој мери зависи и судбина новца који се поверава на чување и руковање страној банци. У извршавању међусобних плаћања најчешћи начин је да једна од тих двеју банака овласти другу банку да она у својим књигама отвори текући (кореспондентни) рачун на име прве банке и да сва будућа међусобна плаћања (уплате и исплате) изврши у корист односно на терет тог рачуна. Други начин међусобног плаћања састоји се у томе да банке своја међусобна плаћања извршавају преко својих текућих рачуна код трећих банака, давањем тим банкама налога или овлашћења за извршавање потребних плаћања у корист

- 82 - друге кореспондентске банке. Текући рачуни код кореспондентних банака, преко којих се непосредно обављају међународна плаћања, воде се најчешће у некој конвертибилној валути или валути земаља у којима односне банке имају своје седиште. Средства једне банке на текућем рачуну код друге банке у иностранству, представљају њено девизно потраживање, са којим она може у сваком тренутку слободно да располаже за своја плаћања, путем својих налога које издаје банка код које има средства на рачуну. Девизни текући рачуни у иностранству могу бити: "ностро" и "лоро" девизни текући рачуни. "Ностро" текући рачун у иностранству је "наш" рачун у иностранству и он се отвара у вези са извозним пословима. "Лоро" девизни текући рачун је "њихов" рачун, отворен код наше банке и отвара се у вези са увозним пословима.

7.5. Учесници у међународним плаћањима Према Закону о девизном пословању у међународним плаћањима, наплаћивањима, куповини, продаји, преносу девизних средстава учествују резиденти и нерезиденти. Резиденти су: правна лица регистрована у земљи, предузетници - физичка лица која самостално обављају делатност ради стицања добити и регистровани су код надлежног органа, физичка лица са пребивалиштем у земљи, државни органи и организације, дипломатска представништва у иностранству и запослени у њима итд. Нерезиденти су сва лица која нису наведена под појмом резидента. Овлашћена банка је правно лице које је основано и послује у складу са Законом о банкама и другим финансијским организацијама и које има овлашћење Народне банке за обављање послова са иностранством. Банка је свака друга банка односно финансијска организација која је као правно лице основана и послује као банка или друга финансијска организација, али нема овлашћења Народне банке да обавља послове са иностранством. 7.6. Послови са иностранством Међу најзначајније послове везане за девизно пословање и пословање са иностранством спадају:

- 83 - а) Мењачки послови Као сегмент девизног тржишта мењачки послови обухватају послове куповине од физичких лица и продаје тим лицима ефективног страног новца (ефектива) и чекова који гласе на страну валуту и могу бити уновчени у страну валуту. Мењач врши откуп ефективе и чекова за динаре по куповном курсу, одосно продаје физичком лицу наведене вредности по продајном курсу који важи на дан продаје. За обављање мењачких послова, по правилу, се наплаћује провизија која се примењује на динарску противвредност ефективе. Висина провизије се утврђује уговором о обављању мењачких послова који банка, односно Народна банка закључује са овлашћеном мењачницом. Уговором се уређују, поред осталог, права и обавезе банке и овлашћеног мењача, услови рада, начин вођења евиденције, коришћење одређеног софтвера при евидентирању промета итд.

Мењачке послове могу да обављају: овлашћене банке, банке, Народна банка и правна лица - предузетници који имају овлашћење Народне банке за обављање ових послова. б) Текући послови То су послови закључени између резидента и нерезидента чија намена није пренос капитала и односе се на плаћања по основу спољнотрговинских послова, плаћања на камата на кредите, отплате кредита итд. в) Капиталани послови У ове послове се убрајају директне инвестиције, тј. сва улагања резидента у иностранству и нерезидента у земљи, којима се успостављају трајни економски односи. Ту се, пре свега, мисли на оснивање правног лица, повећање основног капитала, улагања у нова или већ постојећа правна лица, кредитирање итд. г) Послови са хартијама од вредности Ови послови везани су за тржиште капитала и тржиште новца као и за послове са инвестиционим фондовима. То су хартије од вредности којима се тргује на тржишту новца, емитоване у серији, са роком доспећа до годину дана. д) Кредитни послови То су послови кредитирања у девизама, уговорени између резидента и нерезидента у земљи и иностранству, итд.

- 84 -

8. Средства међународног плаћања

Као средство плаћања у међународним односима јављају се: динари, домаће хартије од вредности, страна средства плаћања. Домаће хартије од вредности, које гласе на страну валуту су: акције, обвезнице, благајнички записи, комерцијални записи, државни записи, цертификати о депозиту, као и финансијски деривати којима се тргује на берзи. Страна средства плаћања, која се користе у међународним плаћањима су: девизе, ефективни страни новац (потраживања у готовини, односно папирни или ковани новац који гласи на страну валуту), стране хартије од вредности које емитује нерезидент и које гласе на страну валуту. У измиривању обавеза у међународним плаћањима могу да се користе и племенити метали, компензације у пословању са иностранством итд. 8.1. В а л у т а

Валута је ефективни новац који представља законско средство плаћања у земљи која га је издала. Валуту чине новчанице и метални новац. Златни ковани новац се, по нашим прописима, не сматра валутом, већ племенитим металом. Према обележјима од којих зависе могућности и начини коришћења појединих валута у међународним плаћањима, оне могу да се разврставају у више категорија: 1. У међународним плаћањима данас се највише цени категорија слободних или конвертибилних валута ("convertibilis” - преобратив, претворив). Ове валуте могу да се замењују за друге. Конвертибилност је својевремено значила да је таква валута могла да се замењује за злато, међутим, данас такве могућности, по правилу, више не постоје у пракси. Конвертибилна валута истовремено значи и слободну валуту, јер може слободно да се користи за плаћање у било којој земљи, без икаквих ограничења и без обзира на то у којој земљи је она стечена. Међународна вредност ових валута релативно је стабилна и чврста па се, стога, ове валуте називају још и чврстим валутама. Такве валуте данас су: евро, амерички долар, јапански јен, енглеска фунта итд. 2. Насупрот конвербитилним, постоје неконвертибилне валуте које не могу да се замењују за друге валуте, односно њихово замењивање је ограничено. Ове валуте не могу да се користе на исти начин као и конвертибилне, па је, услед тога, као и из других разлога, њихова међународна вредност колебљива. Ове валуте се називају и меким валутама.

- 85 - Неконвертибилне валуте су оне за које одлукама монетарних власти и институција земље није обезбеђена могућност конверзије девизе у тим валутама за девизе у другим, било конвертибилним или неконвертибилним валутама. Неконвертибилне валуте се користе као средство плаћања у унутрашњем промету одређене државе и као обрачунска јединица, тј. клириншка валута у размени између две државе на основу међудржавног клириншког споразума. Између држава са неконвертибилном валутом уговара се, по правилу, плаћање међусобних обавеза у некој конвертибилној валути која се одреди међудржавним споразумом или у некој обрачунској валути. 8.2. Д е в и з е

Девизе су краткорочна потраживања једне земље у иностранству, изражена у страној валути, као и све врсте кованог страног новца, осим кованог златног новца. Ова потраживања могу да се употребљавају за измиривање обавеза према иностранству. Зависно од обележја валута у којима се ова потраживања изражавају, стоји и могућност и начин њиховог коришћења. Потраживања у конвертибилним валутама називају се конвертибилним, чврстим или слободним девизама и могу да се слободно користе за плаћање. Основни принцип у коришћењу девиза је да се девизе користе за плаћање у иностранству. Међутим, девизе могу да се користе и за плаћања у земљи, на пример: продаја и давање у закуп станова, пословног простора и других некретнина, уплата девизног кредита у земљи, наплате премија и пренос по основу осигурања, куповина и продаја домаћих хартија од вредности које гласе на страну валуту итд. Све ово може да се обавља али преко овлашћене банке, која је дужна да контролише законитост плаћања односно преноса средстава. Фирма може да стекне девизе у валутама оних земаља у које извози робу и услуге, а обавезе према иностранству плаћа, по правилу, у валути земље из које увози робу и услуге. Земље извоза и земље увоза често нису исте. Зато се у пракси често јавља потреба да се девизе, стечене у једној земљи, замене за девизе стечене у некој другој валути. Таква могућност да власник девиза у једној валути може да их претвори (конвертује) у другу валуту, назива се конвертибилност. 8.3. Девизни курс У непосредној вези са утврђивањем вредности девиза је и девизни курс. Девизни курс представља цену страног новца изражену у домаћем новцу и

- 86 - изражава однос куповних снага домаћег и страног новца. То, по правилу, претпоставља претходно утврђивање паритета, тј. вредност страног и домаћег новца, израженог у једном заједничком именитељу (80 динара = 1 евро). За сваку валуту се одређује куповни (нижи) и продајни (виши) девизни курс. Разлика у њиховој вредности садржи трошкове купопродајних трансакција. Средњи обрачунски курс се користи за исказивање вредности спољнотрговинског промета у књиговодству и статистици, као и за обрачун царина и других увозних дажбина. Као и свака друга цена, девизни курс се формира на девизном тржишту, на основу куповне моћи појединачних валута и односа понуде и потражње девиза. Девизни курс може да буде: фиксни, флексибилни, флуктуирајући и вишеструки.

Фиксни девизни курс се утврђује међународним споразумом или једнострано одлуком централне банке земље. Ако се после одређивања фикасног девизног курса промени куповна снага новца, нови девизни курс се утврђује актом о девалвацији, односно ревалвацији. Флексибилни девизни курс се образује на домаћем тржишту, као одступање (колебање) око фиксног девизног курса, под утицајем понуде и тражње на девизном тржишту. Флуктуирајући девизни курс се образује потпуно слободно на девизном тржишту. Јавља се у земљама са високом стопом инфлације. У савременим условима ова врста курса представља изузетак. Вишеструки девизни курс се, као изузетак, може да уведе у неким земљама, са одређеним циљем, на пример, да се страна валута, откупљена од туриста, плаћа по повлашћеном курсу. Курс динара према страним валутама формира се слободно, у складу са понудом и тражњом девиза, с тим што девизе могу да се купују и продају искључиво за намене дозвољене Законом. Ван девизног тржишта не могу да се купују и продају девизе и ефективни страни новац. Курсне листе, које се званично објављују, представљају извештај о ценама валута на девизном тржишту у одређеном тренутку. У њима су дате текуће цене девиза и валута. Из односа цена различитих валута могу да се одреде и разлике у њиховој куповној снази. Тако, на пример, ако је цена евра и америчког долара је у сразмери 1 : 1,25, значи да један евро вреди, напр. 1,25 $.

- 87 - 8.4. Племенити метали То су метали који се одликују својом постојаношћу, дељивошћу, реткошћу и који у малој количини садрже велике вредности. У племените метале спадају: злато, сребро, платина и метали платинске групе (осмијум, иридијум, паладијум). Пошто ови метали могу да се користе за међународна плаћања, промет племенитим металима подвргнут је девизној контроли. Поред племенитих метала у шипкама, племенитим металима се код нас сматра још и златни ковани новац. Сребро се по нашим прописима не сматра племенитим металом, па стога промет сребром није подвргнут девизној контроли. Фирме не користе племените метале за своја плаћања. 8.5. Компензације у пословању са иностранством

Овај вид међународног плаћања може значајно да утиче на повећање размене између земаља, али се наведени послови ипак обављају у ограниченој мери. У пословању са иностранством могу да се јаве две врсте компензација: 1. компензациони послови и 2. пребијање дугова и потраживања. 1. Фирма може, на основу одобрења надлежног органа за спољнотрговинско пословање, да закључује уговоре о извозу робе и услуга који се наплађују увозом робе и услуга у истој вредности. Ови компензациони послови се одобравају ако је реч о извозу у земље у којима су наступиле платно-билансне тешкоће или ако се извоз не може да наплати на други начин. У извршењу компензационог посла може да учествује више фирми са више врста роба. У том случају учесници између себе одређују која ће фирма поднети захтев за одобрење компензационог посла, као и банку овлашћену за послове са иностранством, преко које ће посао реализовати. 2. На основу одобрења Народне банке, фирма може да изврши пребијање дугова и потраживања са иностранством. Одобрење се издаје у случају када наплата не може да се изврши на други начин или је покренут поступак принудног поравнања, стечаја или ликвидације страног или домаћег предузећа.

9. Инструменти платног промета са иностранством За извршавање међународних плаћања, уз коришћење неке банкарске организације, користе се бројни инструменти, као што су: банкарска дознака, чек, кредитно писмо, кредитне картице, акредитив, меница и

- 88 - документарна наплата, тј. инкасо послови. Подела инструмената је извршена на инструменте по неробном и по робном основу плаћања. Инструменти по н е р о б н о м основу плаћања су: 9.1. Банкарска дознака Представља инструмент платног промета у коме пословна банка налогодавца издаје писмени налог кореспонденту у иностранству да исплати физичком или правном лицу одређени износ средстава који је наведен у налогу. У плаћањима путем овог инструмента учествују: налогодавац, пословна банка као посредник који извршава налог, банка кореспондент која извршава налоге по упутству банке посредника и корисник коме се врши исплата његовог потраживања. 9.2. Ч е к

Као инструмент платног промета са иностранством, чек се најчешће употребљава у робном и путничко-туристичком промету. Зависно од тога да ли су трасант и трасат домаћа или страна лица, разликују се: лоро и ностро чекови. Код лоро чекова трасант (издавалац) је страно лице, а трасат (корисник) домаће лице, тј. чек је издат у иностранству, а наплатив у земљи. Код ностро чекова трасант је домаће а трасат страно лице, тј. чек је издат у земљи а платив у иностранству. Потраживања из иностранства се наплаћују лоро чековима, а обавезе према иностранству исплаћују ностро чековима, што значи да се по основу иностраних или лоро чекова остварује прилив, а по основу ностро чекова одлив девиза. 9.3. Банкарско кредитно писмо Користи се као инструмент плаћања онда када пословна банка овлашћује свог кореспондента у иностранству да у њему наведеној особи исплати одједном или делимично износ наведен у кредитном писму. Кредитно писмо може да гласи на конвертибилну, клириншку или домаћу валуту, а што се издаваоца тиче, може да буде лоро и ностро кредитно писмо. Издавање кредитног писма условљено је претходним депоновањем износа за који се издаје кредитно писмо код банке издаваоца. Лоро кредитна писма гласе на домаћу банку, а издају их иностране банке лицима која долазе у нашу земљу и ова писма се уновчавају у банци на коју гласе.

- 89 - Ностро кредитна писма издају домаће банке лицима која путују у иностранство и гласе на неку инострану банку. Инострана банка, на коју гласи кредитно писмо (којој је упућено) уписује на самом писму исплаћене износе. Неискоришћени део укупне вредности писма наплаћује се код издаваоца, по повратку у земљу. Према броју банака које пословна банка- издавалац овлашћује за исплату, постоје: посебно - специјално и циркуларно кредитно писмо. Посебно кредитно писмо користи се у случају када само једна банка има овлашћење за исплату. Оно по својој намени и начину коришћења има, по правилу, ограниченију могућност коришћења. Овај проблем је, међутим, донекле ублажен чињеницом да у савременим условима банкарског пословања постоји велики број експозитура назначене банке у једној или више земаља. Циркуларно кредитно писмо се упућује већем броју банака, исплатних места или земаља, а најчешће се користи на пословним и

туристичким путовањима, да би се избегле незгоде при руковању готовим новцем. Ималац овог писма је овлашћен да може да подиже новац до одређене висине и фиксираног рока. Код коришћења писма примењује се тзв. индикација, која уједно садржи и листу свих кореспондената којима ималац може да се обрати за исплату и с којима је банка издавалац писма претходно уговорила право и модалитете његовог коришћења. На идентификацију се ставља фотографија, својеручни потпис и број путне исправе корисника која ће се користити приликом исплата. 9.4. Кредитна карта Као савремени инструмент плаћања кредитна карта се све више користи за плаћање услуга, куповину робе и сл. Она је доказ да ће створене обавезе по карти, платити издавалац карте, на основу поднете фактуре, који на овај начин кредитира власника карте. Однос између издаваоца и корисника карте регулише се уговором. При склапању уговора о издавању кредитне карте пажљиво се испитује финансијска снага корисника. Издаваоци кредитних карти су банкарске или неке специјализоване организације, на пример, Dinner s club, Visa, American espres и друге. 9.5. Лични акредитив Лични акредитив је инструмент којим се овлашћује физичко или правно лице да код одређене иностране банке, код које је акредитив отворен, подигне једном или у више наврата, одређени износ. Коришћење акредитованог

- 90 - износа може да буде условљено извршењем неке обавезе или неког посла, на пример, достављањем извештаја о обављеном послу. Најчешће коришћени инструменти по р о б н о м о с н о в у плаћања су: документарни или робни акредитив, налог за исплату, инкасо, акцептни кредит и други. 9.6. Документарни акредитив То је један од најсигурнијих инструмената у међународном платном промету, којим налогодавац ставља на располагање кориснику, преко пословне банке, одређену суму новчаних средстава. Корисник је дужан да пре коришћења акредитованог износа испуни одређене уговорне услове, да би стекао право на коришћење утврђеног износа. Овај акредитив је, у ствари, налог увозника (купца) који он даје својој пословној банци, да одређени износ (куповну цену) исплати извознику (продавцу) до одређеног рока, кад овај преда уговорена

документа која се односе на отпрему робе. На тај начин увозник стиче право да са акредитива наплати своје потраживање. 9.7. Налог за исплату Налог за исплату или банкарска дознака је инструмент којим налогодавац налаже банци да на терет средстава која он може да користи, дозначи износ наведен у налогу у корист иностраног лица, назначеног у налогу. Банка овакав налог извршава преко своје банкарске везе у иностранству. За ту услугу наплаћује своје трошкове на терет налогодавца или корисника. Овај инструмент може да се користи и за плаћање по неробном основу.

10. Остали финансијски послови са иностранством Међу значајније финансијске послове са иностранством спадају: девизни кредити, кредитни послови са иностранством, дугорочна производна кооперација, заједничка улагања са иностраним партнерима, продаја робе са консигнационих складишта итд. 10.1. Девизни кредити Ову врсту кредита у страним средствима плаћања дају домаћим фирмама стране банке. Средства кредита могу да се користе за плаћање увоза репроматеријала, опреме и резервних делова. Кредит се враћа у страним

- 91 - средствима плаћања, оствареним извозом робе или куповином девиза на девизном тржишту. Девизни кредит може да се врати и у другој валути од оне у којој је коришћен. Ако се кредит враћа у слабијој валути од оне у којој је коришћен, уговара се а ж и о. Ажио је повећање дуговног износа за одређени проценат односно износ, с обзиром да се кредит враћа у квалитативно слабијој валути. У случају да се кредит враћа у јачој валути од оне у којој је коришћен, на пример, у конвертибилној а коришћен је у неконвертибилној, уговара се д и с а ж и о, који означава смањење дуговног износа. Најповољнији је кредит у коме је коришћена слабија валута, а враћа се у јачој валути. 10.2. Кредитни послови са иностранством То су послови засновани на дужничко-поверилачким односима по основу узимања или давања кредита. У таквим односима могу да се појављују следеће врсте кредита:

1) Трговачко-комерцијални кредити код којих инострани партнер даје домаћој фирми на кредит робу или обавља услуге, с тим да се по истеку уговореног рока кредит отплаћује; 2) Новчани кредит даје инострани партнер домаћој фирми за плаћање робе и услуга или инвестиционих радова у иностранству. Њихова намена је тачно утврђена, а враћају са у страним средствима плаћања. 3) Финансијске кредите даје инострани партнер домаћем партнеру у страним средствима плаћања, без строго одређене намене. И овај кредит се враћа у страним средствима плаћања. 10.3. Дугорочна производна кооперација са иностраним партнерима Представља вид производне сарадње са иностраним партнерима у производњи и међусобним испорукама компоненти, састојака, делова, склопова и полупроизвода који се уграђују у производ који је предмет кооперације. Таква сарадња је заснована на дугорочном производном програму. У овај вид сарадње увршћује се и специјализација производње на основу поделе производног програма између фирми, а у циљу оптималне серијске производње и економичности у испорукама.

- 92 - 10.4. Заједничка улагања иностраних партнера То су улагања страних партнера у пословање домаћих фирми у виду учешћа, с тим да учествује и у расподели финансијског резултата, не само позитивног него и негативног, ако се послује са губитком (сразмерно уложеним средствима). Њихови међусобни односи се регулишу уговором, а улагања су по правилу дугорочна.

10.5. Продаја робе преко консигнационих складишта У овим складиштима се држи туђа роба - роба комитента из иностранства. Плаћање се обавља тек када се роба прода. Роба је власништо комитента за све време док се роба налази у складишту. У пословању овом робом подлеже се царинској и девизној контроли. Продаја роба са консигнационих складишта може да се обавља за страна средства плаћања и за динаре. Продаја робе за страна средства плаћања изједначује се са увозом робе, што значи да се роба у консигнационом складишту до тренутка продаје не сматра увозом. Њен купац се третира као увозник те робе и подлеже неком од режима увоза.

Ако се ова врста робе продаје домаћим лицима за динаре, за купца таква куповина не представља увоз. При томе се консигнатор сматра дужником и он плаћа робу свом добављачу у иностранству, страним средствима плаћања.

11. Девизна контрола Девизна контрола обухвата контролу целокупног девизног и спољнотрговинског пословања, свих кредитних односа са иностранством и укупно обављање привредних делатности са иностранством. Контрола обухвата заснивање, садржину и разрешавање свих финансијских односа домаћих и страних лица, као и пословање са страним средствима плаћања у земљи. Контролише се поштовање прописа и мера и сав платни промет са иностранством: обезбеђење девиза, девизно валутне послове, кредитне послове, уношење и изношење динара, девиза, хартија од вредности и злата. Царински органи, на пример, имају овлашћења да на граничним прелазима привремено одузимају динаре, ефективни страни новац, путничке чекове и хартије од вредности које гласе на страну валуту, изнад минимално прописаног износа. Поред контроле девизног пословања, коју обављају овлашћени органи, ту контролу врше и банке непосредно, приликом реализовања девизних планова пословања њихових комитената, при подношењу исправа за извршење налога.

- 93 - Лица која подлежу девизној контроли дужна су да органима контроле омогуће увид у пословање, стављањем на располагање тражене документације или пружањем тражених података. Фирме су, исто тако дужне да воде евиденцију о извршавању тих послова и о плаћањима и наплатама у вези са уговореним пословима. Пореска инспекција има задатак да контролише тачност и ажурност исказивања основица, подношења пореских обрачуна и плаћања пореза, царина и других дажбина од стране пореских обвезника, а односе се на пословање са иностранством.

- 94 -

Л и т е р а т у р а Дефранчески Бојан, ФИНАНСИЈСКО ПОСЛОВАЊЕ ОРГАНИЗАЦИЈА... ВЕШ, Научна књига, Београд, 1985. Живковић др Александар, Ристић др Жарко, УПРАВЉАЊЕ ФИНАНСИЈСКИМ И ДЕВИЗНИМ ПОСЛОВАЊЕМ Чигоја, Београд, 1999. Кањевац Миливоје, ПОСЛОВНЕ ФИНАНСИЈЕ, Економика, Београд, 1992. Красуља др Драган, Иванишевић др Милорад, ПОСЛОВНЕ ФИНАНСИЈЕ, Економски факултет, Београд, Центар за издавачку делатност, Београд, 2001.

Ристић др Жарко, Комазец др Слободан, Вучичевић др Слободан, ФИНАНСИЈСКИ МЕНАЏМЕНТ- МЕНАЏЕРСКЕ ФИНАНСИЈЕ НИГП "АБЦ ГЛАС", Београд, 1994. ЗАКОН О ДЕВИЗНОМ ПОСЛОВАЊУ, "Службени лист СРЈ", бр. 23/2002. ЗАКОН О ПОРЕЗУ НА ДОДАТУ ВРЕДНОСТ, "Службени гласник РС", бр. 84. и 86/2004. ЗАКОН О РАЧУНОВОДСТВУ И РЕВИЗИЈИ, "Службени лист СРЈ", бр. 71/2002.