Fitzroy Maclean: RAT NA BALKANU,GLAVA IU EVROPI

Trzajem otvorio mi se padobran, tako da sam poeo da visim, kao da me je neko obesio o konopac, visoko iznad neke planinske doline, zelenkastosive i magliaste na meseevoj svetlosti. Izgledala je, pomislio sam, privlano svea i hladna posle peska i uarene severne Afrike. Negde iznad mene avion, koji je ispunio svoj zadatak, uputio se nazad u bazu. Zvuk njegovih motora postupno se gubio u daljini. Daleko ispod mene i na dosta irokom prostranstvu mogao sam da vidim puno zapaljenih vatri. Nadao sam se da su to prave vatre, jer su i Nemci palili nou vatre na razliitim mestima Balkana, u nadi da e skrenuti dopremanje materijala i sputanje padobranaca sa njihovog pravog mesta namene. to sam se vie sputao, mogao sam uti udaljeno vikanje koje je dolazilo iz pravca vatri. Jo uvek nisam mogao da ugledam tle neposredno ispod mene. Mora da su nas, razmiljao sam, spustili sa znatne visine, kad sputanje traje ovoliko dugo. Zatim, bez nekog predznaka, trgao sam se i lupio naavi se leei u polju vlane trave. Na vidiku nije bilo nikoga. Oslobodio sam se kaieva, savio padobran i poao da traim partizane.Na prvom polju, koje sam preao, jo uvek nisam naao nikoga. Zatim, provlaei se kroz ivicu, naao sam se licem u lice s mladiem u nemakoj uniformi i automatom. Ponadao sam se da je nemaka uniforma zaplenjena. "Zdravo!", rekao sam bojaljivo. "Ja sam engleski oficir!" Na ovo mladi spusti automat i zagrli me, dovikujui nekome preko ramena: "Naao sam generala!" Ostali partizani pritrali su da me vide. To su, uglavnom, bili veoma mladi ljudi, sa visokim, slovenskim jagodicama i crvenim zvezdama naivenim na kapama, s neobinom meavinom graanske odee i zaplenjenih neprijateljevih uniformi i opreme. Jedino zajedniko svima bila je crvena zvezda ponegde ukraena srpom i ekiem. Zajedno smo poli ka vatrama, koje sam video kako trepere kroz drvee. Dok smo ili, partizani su uzbueno priali.Bilo je hladno i bio sam srean kad sam se pribliio plamenu. Tamo sam zatekao Vivijena Strita (Vivian Street), Slima Faria (Slim Farish) i narednika Dankana (Duncan), sve u odlinom stanju posle iskakanja. Zajedno smo nabacali prua i slame, jer jo nije bilo traga drugom avionu kojim je, nekoliko minuta posle nas, poleteo ostali deo grupe iz Bizerte, a bilo je vano da odravamo vatre koje e im sluiti kao putokaz.Neko mi je dao jabuku. Dok sam je jeo, visok, tamnoput mlai partizan, ije su oznake, dobro saivena uniforma, i oprema ukazivale da je osoba od veeg znaaja, priao mi je i predstavio se kao major Velebit, iz Titovog Vrhovnog taba. Njega su, kako mi je rekao, poslali da me doeka i doprati u Titov tab. Poto me je ovako pozdravio, Velebit nije gubio vreme ve je preao na stvar. Partizani su, rekao je, sreni to sam doao. Nadaju se da moj dolazak znai da e dobiti materijal. Da li saveznici shvataju da se oni ve dve godine oajniki bore protiv daleko nadmonijih snaga bez oruja i opreme, osim onoga to su uspeli da zaplene od neprijatelja?Dugo nisam mogao da dodem do rei. Tada sam mu rekao da su me poslali ba zato to britanska vlada eli da zna vie o stanju u Jugoslaviji. Politika vlade bila je jednostavna. Ona je bila za to da se prui sva mogua pomo onima koji se bore protiv neprijatelja. Ovo ga je, izgleda, umirilo i uskoro smo preli na uobiajeni razgovor. Dok smo razgovarali sedei kraj vatre, poelo je uskoro da se razdanjuje. Vie nije bilo svrhe da ekamo drugi avion. Sada vie nee ni doi. Preostala nam je jedino nada da ih nisu spustili na pogreno mesto i da nisu pali u ruke Nemaca.Partizani su prikupili materijal izbaen iz naeg aviona i, natovarivi ga na seljaka kola, odvezli su ga na sigurno mesto. Na oblinjim breuljcima nalazile su se nemake jedinice, a i nemaki avioni u blizini, tako da otkrivena dolina uopte nije predstavljala pogodno mesto za boravak preko dana. Pogaene su vatre; konji privedeni i tako smo krenuli u pratnji nekoliko desetina partizana.Put nas je vodio du obale brzog planinskog potoka, meu visokim zelenim bregovima. Sunce je sijalo. S vremena na vreme sretali smo seljake koji su nas vedro pozdravljali. Vlatko Velebit se pokazao kao prijatan saputnik. Pre rata bio je advokat i mladi koji je uivao u gradskom ivotu. Poreklom Srbin, poticao je iz ugledne oficirske porodice. Otac mu je bio general. Bio je naitan i dosta je proputovao. U prvim danima otpora, pre no to se pridruio partizanima u planini, radio je ilegalno za njih u Zagrebu i u drugim gradovima pod nemakom okupacijom - izuzetno opasna dunost. Pored drugih pozitivnih osobina, umeo je brzo da misli a imao je i dosta smisla za humor, to je sve predstavljalo dragocene odlike u doba rata. Narednih osamnaest meseci viao sam ga vrlo esto.Posle jednog ili dva asa jahanja stigli smo u malo, suncem obasjano selo, visoko u bosanskim brdima. Kue od drveta bile su zbijene oko trga obraslog drveem. Iznad kua uzdizalo se minare damije. Ovo selo se zvalo Mrkonji Grad ili, kako ga je zvao narednik Dankan, "Mejkonei-Grad". U njemu je bio tab partizanskog komandanta Slavka Rodia, kod koga smo dorukovali.Rodi, smeo mlad ovek od nekih dvadeset pet godina, poao nam je u susret, jaui na oficirskom paradnom konju, zarobljenom od Nemaca. Sa njim su bili njegov naelnik taba i politiki komesar, krupan veseo Srbin, dugih brkova. Zajedno smo krenuli ka seljakoj kui, gde nas je ekao spreman doruak. Na vratima nas je uzdignutom pesnicom pozdravio krupan straar, naoruan automatom. Jedna lepa devojka, s pitoljem i nizom runih bombi za pasom, ubojita izgleda, posipala mi je vodu iz bokala da operem mke i obrisala ih ubrusom. Tada smo seli da dorukujemo, suv crni hleb koji smo zalivali rakijom. Razgovarali smo o raznoraznim stvarima: konjima, padobranstvu, politici, ali razgovor se, kako sam utvrdio, stalno vraao na isti predmet koji je bio svima na pameti: kada e saveznici poslati oruje partizanima?Dok smo sedeli, kuriri su donosili izvetaje iz okolnih podruja, u kojima su borbe bile u toku. Oni su isporuivali izvetaje pozdravljajui takoe uzdignutom pesnicom. Nekako mi je sve ovo bilo udno poznato: seljaka koliba, ustar mladi komandant, dobroudna prilika politikog komesara sa brkovima kao u mora i znakom u vidu srpa i ekia na kapi, devojka s pitoljem i runim bombama - opta atmosfera ivosti i iekivanja. U prvom trenutku nisam mogao da se setim gde sam sve ovo ranije video. Kasnije sam se setio. itav ovaj prizor, ovakav kakav je, kao da je bio uzet iz jednog starog sovjetskog filma, o graanskom ratu, koji sam video u Parizu pre sedam-osam godina. U Rusiji video sam revoluciju dvadeset godina posle njenog izbijanja, kad je bila isto tako kruta, pompezna i temeljno uspostavljena kao i svaki drugi reim u Evropi. Sada sam imao priliku da vidim borbu u poetku i revolucionare koji se bore za ivot i slobodu protiv ogromno nadmonijeg neprijatelja.Zbog neprijateljevih aviona i jedinica koje su patrolirale okolinom, izgleda, nije bilo preporuljivo da nastavimo put za tab sve do veeri, a sa nae strane bili smo sreni da se malo odmorimo. U oblinjem vonjaku ispruili smo se u senci ljiva. Sunce, koje se probijalo kroz lie, bacalo je promenljive are po travi. Poslednje ega se seam pre no to sam zaspao bio je zvuk nemakog aviona koji je leteo iznad nas, ne slutei nae prisustvo.Kad sam se probudio, sunce je ve zalo i bilo je vreme da krenemo. Partizani su nam priredili iznenaenje. Na seoskom trgu nalazio se zaplenjen nemaki kamion, izbuen mecima, ali, izgleda, jo upotrebljiv. Dva-tri partizana sipala su benzin i vodu u njega, dok je jedan energino trubio. Gomila dece pela se po vozilu.Ogromna crvena zastava vijorila se sa haube, iako nije bilo jasno da li treba da oznaava opasnost ili da izrazi politika uverenja vozaa. Ovo je pravo slavlje. Oseajui se neprijatno zbog upadljivosti, ukrcali smo se i krenuli.Kamion nas je povezao du obale jezera, sa breuljcima ije su se padine strmo sputale sa svih strana. Nekoliko kilometara vozili smo se pored jezera. Zatim se dolina odjednom suzila i nali smo se ispod tamnih obrisa tvrave u ruevinama koja se dizala visoko iznad puta. Oko nje bilo je zbijeno nekoliko kua, a svetla drugih videla su se na suprotnoj obali planinskog potoka. Negde u blizini uo se um vodopada. Jo uvek u najveoj brzini, na voza projuri preko klimavog drvenog mosta i pritisnu konice. Stigli smo do cilja naeg puta: u Jajce.Samo to smo ostavili stvari u kui koja nam je bila dodeljena, kad se Velebit, koji je nestao za trenutak, vrati i ree da bi komandant bio srean ako bih mu se ja sa mojim naelnikom taba pridruio za veerom. Oigledno, naelnik taba bio je nuno potreban, a kad je ve to potrebno, bolje da imam dvojicu, jednog britanskog i jednog amerikog. Tako su i Vivijen i Slim Fari unapreeni na taj poloaj. Narednik Dankan je postao moj lini pratilac, i tako smo krenuli.Velebit je iao napred. Ponovo smo preli reku i popeli se do razvalina tvrave koju smo ranije primetili. Dok smo se probijali kroz drvee, zaustavi nas partizanski straar izaavi iz senke, a zatim, kad je dobio lozinku, sprovede nas kroz sruene zidove do otvorenog prostora, gde je sedeo neki ovek ispod drveta i prouavao kartu pri treperavoj svetlosti lampe.GLAVA IIORUJE I OVEK

Kada smo se pojavili, Tito nam poe u susret. Paljivo sam ga posmatrao, jer se pred nama nalazilo, kako mi se inilo, jedno od kljunih reenja naeg problema. "U ratu", govorio je Napoleon, "nisu vani ljudi, ve ovek".Tito je bio srednjeg rasta, izbrijan, preplanulog lica sa pravilnim crtama, elinosive kose. Imao je snano oblikovana usta i ive plave oi. Nosio je tamni poluvojniki kaput i akire, bez ikakvih oznaka; uredno vezana takasta kravata predstavljala je jedini kontrast u boji. Rukovali smo se i seli.Kako e, pitao sam se, on izgledati u poreenju sa komunistima koje sam upoznao u Rusiji? Od lanova Politbiroa do agenata NKVD-a koji su me svuda pratili, svi su imali jedno zajedniko obeleje: oseanje uasa pred odgovornou, oklevanje da misle svojom glavom i slepu, bezuslovnu pokornost partijskoj liniji koja je diktirana od viih organa, i groznu atmosferu straha i sumnjiavosti, koja je proimala njihov ivot. Da li i Tito spada u takvu vrstu komunista?Straar sa nemakim automatom prebaenim preko ramena donese bocu ljivovice i nali nam u ae. Ispismo je. Onda nasta poivka.Prvo je, oigledno, bilo da naemo zajedniki jezik. Ovo, kako sam utvrdio, nije bilo teko. Tito je govorio teno nemaki i ruski, a bio je takoe veoma spreman da mi pomogne u mojim prvim pokuajima na srpskohrvatskom jeziku. Posle nekoliko aica ljivovice ve smo utonuli u razgovor. Jedno sam odmah uoio - Titovu spremnost da bilo koje pitanje svestrano razmotri i, ako je potrebno, da na licu mesta donese odluku. Izgledao je sasvim siguran u sebe; ovek koji odluuje, a ne potinjeni. Naii na ovakvu uverenost i nezavisnost u komunista, predstavljalo je za mene novo iskustvo.Poeo sam time to sam mu izloio cilj moje misije. Britanska vlada, rekao sam, dobila je izvetaje o otporu partizana i eli da im pomogne. Ali ona jo uvek nema tanih obavetenja o obimu i prirodi partizanskog pokreta. Zato su me poslali sa grupom vojnih strunjaka da sastavim iscrpan izvetaj i izvestim Glavnog komandanta o najboljem nainu da se prui pomo.Tito je odgovorio da mu je drago da to uje. Partizani se ve dve godine sami i bez pomoi bore protiv nadmonije sile. Od opreme su imali samo ono to bi zaplenili od neprijatelja. Kapitulacija Italije ogromno im je pomogla. Ali, veoma im je potrebna i pomo sa strane. Istina je da je s vremena na vreme, proteklih nekoliko nedelja, nasumice baen padobranom po neki tovar, ali mala koliina koja je na ovaj nain doprla do njih, iako su i za to zahvalni, od neznatne je praktine koristi kad se podeli na vie od 100. partizana.Ja sam objasnio nae tekoe; nedostatak aviona; najblie baze nalaze se u sevemoj Africi; potrebe naih sopstvenih jedinica. Nadamo se da emo kasnije moi da prebacimo nae baze u Italiju. To e biti od pomoi. U meuvremenu, kao prvi korak da se pobolja naa organizacija, predloio sam da se spusti padobranom u svaki partizanski glavni tab, u itavoj zemlji, po jedan oficir sa radio-stanicom. Oni bi bili u vezi sa mnom i naom bazom za snabdevanje. Tako bismo mogli urediti da se oprema dostavlja prema glavnom planu koji bi on i ja sastavili.Tito se odmah sloio sa ovim predlogom. To e, rekao je, pomoi njemu, a nama pruiti priliku da se sami uverimo kako se partizani bore u razliitim krajevima zemlje. Zatim je pitao da li smo mislili na to da opremu aljemo i morem. Posle kapitulacije Italije pre nedelju dana, stanje u obalskom podruju, koje je bilo pod italijanskom okupacijom, veoma je nesigurno. Partizani ovog trenutka stvarno dre grad i pristanite Split, iako nije bilo verovatno da e ga dugo zadrati. Ukoliko bi se preko Jadranskog mora iz Italije moglo dopremiti nekoliko brodskih tovara oruja i istovariti na odreena mesta du dalmatinske obale oni bi se na neki nain mogli transportovati u unutranjost, pre no to Nemci konano uvrste svoj poloaj na teritoriji koju su napustili Italijani. Na ovaj nain, za nekoliko dana dopremilo bi se u zemlju vie materijala no to moe da ga prenese nekoliko stotina aviona.Ovu mogunost vredelo je ispitati i rekao sam da u hitno depeom zatraiti miljenje Glavne komande. Isto tako saglasili smo se da nai naelnici tabova ve sutradan ponu izradu zajednikog plana, po kome e britanski ili ameriki oficiri za vezu pod mojom komandom, biti dodeljeni svim glavnim partizanskim jedinicama, kao i o pitanju prioriteta kako izmeu pojedinih delova zemlje tako i u pogledu vrste materijala.to je no vie odmicala, na razgovor se udaljavao od najhitnijih vojnih pitanja o kojima smo razgovarali, i Tito, koji se ve davno oslobodio one prvobitne uzdranosti, ispriao mi je neto o svom ivotu. Praznine u njegovom prianju popunio sam kasnije.Sin hrvatskog seljaka, borio se u prvom svetskom ratu u redovima carske austrougarske armije. Poslat je na ruski front, gde je ranjen i zarobljen od ruske carske vojske. Tako se 1917. godine, u vreme boljevike revolucije, zatekao u Rusiji. Svi ratni zarobljenici su osloboeni i on se dobrovoljno prijavio u tek formiranu Crvenu armiju. U njoj je sluio itavo vreme graanskog rata. Ovde je prvi put doao u dodir sa novim idejama. U svoju zemlju vratio se kao ubeeni komunist.Tito, ili Josip Broz, da ga nazovemo pravim imenom, sada je poeo da ivi ivotom profesionalnog revolucionara, vernog sledbenika Komunistike internacionale. On to nije krio. U novoj kraljevini Jugoslaviji, iji je sad bio graanin, Komunistika partija je proglaena ilegalnom skoro odmah posle njenog osnivanja, a protiv njenih lanova preduzimale su se teke represalije. Tako je on proveo sledeih dvadeset godina ili u zatvoru, ili skrivajui se, ili u izgnanstvu. Ponosno mi je pokazao svoju fotografiju koju su partizani pronali u nekim policijskim arhivama i koju je uvao kao seanje na ovaj period svog ivota.Zatim, 1937. godine, nastalo je novo razdoblje u njegovoj karijeri. Komunistika internacionala sprovodila je ienje u inostranim komunistikim partijama. U Jugoslaviji su utvrdili da je partija ozbiljno dezorganizovana i da je zapala u teko sektatvo. To je ugroavalo kljuno mesto u jugoistonoj Evropi. Bio je potreban pouzdan, odluan ovek koji e srediti stvari. Gorki, generalni sekretar Komunistike partije Jugoslavije, je uklonjen, a Josip Broz postavljen na njegovo mesto.On je bio dobar organizator. U svojoj ilegalnoj vojsci izvrio je novu podelu odgovornosti, dodelio nove zadatke i uspostavio novu disciplinu. Pozivao je ljude k sebi i odreivao im zadatke. Ti - rekao bi - uradi to; a ti - to. To je tako esto inio da su njegovi prijatelji poeli da ga zovu Tito. Ime se zadralo. Preraslo je znaenje nadimka. Postalo je poziv na akciju, stoer okupljanja.Nemaka invazija Jugoslavije 1941. godine neizbeno je izazvala nelagodnost u Moskvi, uprkos sovjetsko-nemakog pakta. Mudraci iz Kremlja jo uvek su odbijali da veruju u prie o predstojeem nemakom napadu na Sovjetski Savez, ali ipak nisu mogli sa zadovoljstvom da posmatraju irenje Hitlerove vladavine na slovenske zemlje Balkana, koje su istorijski predstavljale sferu uticaja Rusije. Svuda u drugim delovima sveta, komunisti su i dalje nazivali borbu Velike Britanije i njenih saveznika protiv nacistike Nemake "drugim imperijalistikim ratom". U okupiranoj Jugoslaviji, Komunistika partija, jo uvek u ilegalstvu, izgleda da je imala drugaije instrukcije od onih koje su poslate njihovim drugovima u drugim zemljama, uputstva koja nisu bila sasvim u duhu sovjetsko-nemakog pakta. ak i pre juna 1941. godine, kad je nemaka invazija na Sovjetski Savez pretvorila "drugi imperijalistiki rat" u "herojsku borbu demokratije protiv faizma", Tito i jugoslovenski komunisti su poeli da se pripremaju za otpor osvajau. U leto 1941. godine, prvi partizanski odredi su se pod Titovom komandom ve borili u Srbiji i na drugim mestima. U poetku, oni su se sastojali od manjih grupa odlunih ljudi i ena, odmetnutih u planine i ume, naoruanih tojagama, sekirama, starim lovakim pukama i svim drugim to se moglo pronai. Snabdevanje partizana ostalim orujem zavisilo je od onoga to bi zaplenili od neprijatelja i to bi im dali seljaci.Kad su se partizani u leto 1941. godine prvi put pojavili na bojnom polju naili su na jo jedan pokret otpora - etnika, koji su se okupili oko grupe oficira i vojnika kraljevske jugoslovenske vojske pod vodstvom pukovnika Drae Mihailovia. Oni su u prvim danima bili brojniji i bolje naoruani od partizana. Meutim, ni u jednom trenutku njihova disciplina nije bila tako vrsta, niti organizacija tako dobra kao u partizana.U prvom trenutku, Jugoslavija je bila obezglavljena iznenadnou nemakog napada. No, sada je proao prvi ok, jugoslovenskom narodu vratio se onaj snani duh otpora, po kome su bili uveni u itavoj svojoj istoriji. Ustanak koji je dignut u Srbiji u leto 1941. godine, imao je, u biti, odlike nacionalnog ustanka. U ovom ustanku partizani i etnici borili su se jedni pored drugih. On je imao zapanjujueg uspeha. Nemci su bili iznenaeni. Osloboeni su veliki delovi zemlje, a seljaci su se listom pridruivali pokretu otpora. Jedinstvena komanda i jedinstven otpor okupatoru izgledao je mogu, ak izvodljiv.U ovakvim uslovima, u okolini Uica odran je sastanak izmeu Tita i Mihailovia. Izgleda da je na ovom sastanku dolo do nekog privremenog modus operandi, iako nije bilo moguno postii potpunu saglasnost u pogledu jedinstvene komande. U daljim akcijama, meutim, svaka strana je drugu optuivala za izdaju, a partizani su naroito isticali da su etnici odavali njihove poloaje Nemcima i da su se pridruili nemakom napadu protiv njih. Drugi sastanak dvojice rukovodilaca nije doneo bolje rezultate. Zatim su nastali uzastopni sukobi.U meuvremenu, Nemci su imali vremena da se priberu. Prikupili su potrebne snage, ponovo okupirali oslobodene teritorije, naterali gerilce da se povuku uz velike gubitke i preduzeli surove odmazde protiv civilnog stanovnitva. Dok su preiveli partizani i etnici zaceljivali rane u umama i planinama, gradovi i sela po ravnicama spaljivani su i unitavani, a streljano je na hiljade talaca, mukaraca, ena i dece.Na ove i dalje nesree, partizani i etnici su razliito reagovali. U ovom razliitom stavu nalazi se i objanjenje mnogo ega drugog, to je kasnije usledilo.etnici su smatrali da rezultati njihovih akcija ne opravdavaju tetu i patnju koje se nanose civilnom stanovnitvu. Njihov cilj je bio da sauvaju stanovnitvo, a ne da ga unitavaju. Stoga su nadalje bili sve vie protiv aktivnih dejstava; uskoro su neki ak postigli i uzajamno korisne sporazume sa neprijateljem.Partizani, s druge strane, s pravom komunistikom reenou, odbijali su da ih ma kakve prepreke ili represalije odvrate u postizanju zadataka koje su sebi postavili. Oni uopte nisu vodili rauna o sopstvenim ivotima. A to se tie civila, i oni su se nalazili u prvoj borbenoj liniji i pruala im se ista prilika da herojski ginu. to su Nemci streljali vie graana i vie sela spaljivali, toliko su partizani saekivali u zasedama vie neprijateljevih kolona, i ruili vie mostova. To je bila teka odluka, naroito za ljude koji su se borili na svojoj rodnoj teritoriji, ali su je na kraju opravdali dogaaji i potovanje koje su Nemci mimo svoje volje morali da pokau prema partizanima, potovanje koje ne bi mogla da izazove ni najmanja pomirljivost.I sada dok smo razgovarali pod zvezdanim nebom, zapitao sam Tita da li bi, posle dve godine od prvih razgovora s Mihailoviem, postojala neka nada da se sa etnicima postigne sporazum i da se stvori ujedinjeni front protiv neprijatelja. On je odmah odgovorio da bi bilo nade ako bi etnici prestali da se bore protiv partizana i okrenuli se protiv Nemaca i ako bi se oni koji su nali zajedniki jezik s neprijateljem, vratili na pravi put, ili bili konano odbaeni. Meutim, on ne veruje da moe nastati takva promena stava. Pre dve godine, kad je prvi put video Mihailovia, on je bio ak spreman da se stavi i pod njegovu komandu, ali Mihailovi je postavljao uslove koje Tito nije mogao da prihvati.Seao se prizora u seljakoj kolibi kraj Uica: obe strane su bile veoma oprezne; on sam, koga je kraljevska policija toliko godina traila, oseao se udno to razgovara na ravnoj nozi sa kraljevskim ministrom vojske; Mihailovi, profesionalni, generaltabni oficir, koji nije znao kako da primi ovog komunistikog agitatora koji je postao vojnik, a za koga je napola bio ubeen da je Rus; obadvojica su smatrali da e onaj drugi da ponudi neto to bi vredelo prihvatiti.Tih dana, govorio je on, etnici su imali prednost. Sad su partizani jai, i na njima je da postavljaju svoje uslove. Ali, u svakom sluaju, smatrao je da su etnici postali suvie nedisciplinovani i demoralisani zbog pasivnog dranja i da su suvie otili u saradnju sa neprijateljem da bi zaista promenili stav. Mnogo tota se desilo za ove dve godine, to se nije moglo lako zaboraviti.Upitao sam ga da li su neki etnici dobrovoljno preli partizanima? - Mnogi - odgovorio je. - Pop Vlado e vam priati o njima - i on dade znak jednom oveku sa upadljivo riom bradom i itavom zbirkom pitolja, redenika i runih granata, koji je izgledao dua i srce male grupe oficira koja je sedela na drugom kraju stola. Kad nam se pridruio, primetio sam da pored uobiajene crvene zvezde, ovaj pokretni arsenal ima i zlatan krst na svojoj kapi. Ovo je bio srpski pravoslavni svetenik koji je u trenutku nemake okupacije pokupio sve za borbu sposobne parohijane i poveo ih u umu. Prvo se pridruio Mihailoviu i postao komandant jedne etnike jedinice. Ubrzo je, meutim, napustio etnike i priao partizanima. Ovo je uradio, objasnio nam je, zato to kod Mihailovia nije imao dovoljno prilike da se bori. Kod partizana, s druge strane, mogao je da se bori koliko hoe, a istovremeno da i dalje zadovoljava duhovne potrebe Srba u Titovim jedinicama. I mnogi drugi etnici, rekao je, uinili su to isto i iz istih razloga.Uskoro nam je pop Vlado pokazao da se njegove sposobnosti ne ograniavaju samo na predikaonicu i na bojno polje ve da je vet pripoveda i pravi gurman. On je uopte bio veoma zanimljiva osoba.Posle Mihailovia razgovarali smo o kralju Petru. Tito je rekao da pitanje ponovnog dovoenja dinastije ne moe konano da se rei sve dok se ne isteraju Nemci. Kralj se dobro pokazao u vreme dravnog udara. Ali, oduevljenje naroda za kralja splanjavalo je kad bi se narod setio da ovaj udobno ivi u Londonu, a on se u planinama i umama bori za ivot. Stavie, neki kraljevi proglasi preko radija izazvali su veliko ogorenje naroda. Na primer, pre nekoliko meseci, kralj je dodelio Karaorevu zvezdu za "hrabrost pokazanu prema neprijatelju" jednom od Mihailovievih komandanata, koji je u to vreme iveo u italijanskom tabu, a drugu Karaorevu zvezdu dodelio je jednom etnikom voi u trenutku kad je ovaj isti ovek dobio i Gvozdeni krst od Hitlera. Nedavno su, takode, radio-emisije iz Londona, na srpskohrvatskom javljale da je kralj stavio van zakona Titovog naelnika taba kao izdajicu. Ovo obavetenje stiglo je do njih posle izuzetno teke bitke s Nemcima, a Tito je rekao da je njegov naelnik taba, visok, ozbiljan ovek koji je sedeo na drugom kraju stola, ovo veoma primio k srcu.Na ovo sam odgovorio da su oni moda malo prestrogi prema kralju, jer je on nesumnjivo pogreno obaveten o izvesnim aspektima situacije i da sam uveren da bi on kao mlad, poletan ovek eleo da se ukljui u borbu kad bi imao prilike za to. Kad bi dolo do toga, da li bi mu se dozvolilo da se prikljui partizanima, ako bi se on nekako mogao dovesti dovde?Razmiljajui o ovome, Tita je oigledno zanimala pomisao da bi on, komunistiki prognanik, imao jednog kralja pod svojom komandom. To bi, rekao je, moglo doprineti prestiu pokreta u Srbiji, mada ne i u Hrvatskoj, gde je dinastija Karaorevia nepopularna. To bi dovelo do raznih komplikacija, ali on ne bi sasvim odbacio ovakvu mogunost. Samo, kad bi doao, kralj bi morao da doe kao vojnik, a ne kao vladajui suveren; jer, jo jednom, o pitanju budue vladavine u zemlji moe se reavati samo kad se rat zavri.Vodili smo opti razgovor o politici. Ja sam rekao da sam konzervativac; on, komunista. Razgovarali smo o teoriji i praksi savremenog komunizma. Njegova teorija, u najirim linijama, bila je da cilj opravdava sredstvo. On je ovo iznosio sa velikom iskrenou. Zapitao sam ga da li je njegov konani cilj da stvori komunistiku dravu u Jugoslaviji. Rekao je da jeste, ali da bi to bio postupan proces. Trenutno se pokret, na primer, politiki zasniva na "narodnom frontu", ne na strogo jednopartijskom sistemu. Istovremeno, okupacija i rat brzo rue temelje starih politikih i ekonomskih institucija, tako da e, kad se praina slegne, ostati veoma malo i put e biti ist za nov sistem. U izvesnom smislu, revolucija je ve otpoela.- A da li e vaa nova Jugoslavija biti nezavisna drava ili deo Sovjetskog Saveza? - upitao sam. On nije odmah odgovorio. Zatim ree: - Morate imati na umu da su rtve koje dajemo u ovoj borbi, rtve za nau nezavisnost. Stotine hiljada Jugoslovena, mukaraca, ena i dece, izdralo je muenja i nalo smrt. Ogromna podruja nae zemlje su razruena. Ne smete misliti da emo tako lako odbaciti ono to smo postigli po ovakvu cenu.Ovo e moda neto znaiti. A s druge strane, razmiljao sam, moda i nee.Ovo su bile zanimljive misli sa kojima u lei u postelju. Kad smo se sputali nizbrdo i preko reke, pokuao sam da sredim svoje utiske o oveku sa kojim sam razgovarao i zakljuio sam da nee biti nemogue saraivati sa njim. S vojnog stanovita, bilo je suvie rano donositi neki zakljuak o partizanima ili Titu kao voi. Prvo moram da vidim ta sve mogu sam da uinim. Ali, Tito je, oigledno, imao energije, odlunosti i inteligenciju. Isto tako, na moje veliko zadovoljstvo, imao je i smisla za humor. Iako u drutvu neobino uzdran (dosta privlana mana), bio je sasvim siguran u sebe kad se radilo o sutinskim stvarima. Isto tako, oslanjao se na sopstveni sud o dogaajima i bio spreman da iznese svoje miljenje o bilo kom pitanju koje bi se postavilo.Ukratko, najzad sam naiao na komunistu koji nije morao da sve prosledi na "nadleno mesto", koji bi se drao partijske linije na svakom koraku. On sam bio je merodavna linost, a to se tie partijske linije, on ju je instinktivno znao, ili je moda ak i sam stvarao na svom putu. Istovremeno, nije bilo nikakvog pretvaranja da pripada liberalizmu, ili "socijalnoj demokratiji" ili bilo emu drugom, osim komunizmu. Bar to se ovoga tie, znao sam tano gde se nalazim.Da li e on vremenom evoluirati - postati vie nacionalista, a manje komunista? Da li e i dalje biti veran Moskvi? Da li e ikad biti kadar da odbaci duhovnu privrenost koju je mukotrpno i rigorozno izgraivao u sebi vie od dvadeset godina? To nije izgledalo verovatno.Ipak, on je imao onu neoekivanu nezavisnost miljenja, ono neobino nepokoravanje ...

LAVA IIIORIJENTACIJA

Kasno te noi stigao je preostali deo moje grupe i izgledao dosta iscrpljeno. Osetili smo olakanje kada smo ih videli jer, kako od njih nije bilo nikakvih vesti, sve vie smo poeli da bivamo sigurni da su pali neprijatelju u ruke.Njihov put se ni iz daleka nije tako glatko odvijao kao na. Poli su iz Bizerte, kao to je bilo dogovoreno, nekoliko minuta posle nas, ali je njihov pilot izgubio put i kad se neto pre zore naao negde, kako izgleda, iznad Bugarske, mudro je odluio da se vrati zajedno sa svojim putnicima. I tako su oni stigli u Bizertu na doruak, poto su proveli uzbudljivu i dosta brinu no nad Hitlerovom Evropom, svaki as navlaei i skidajui padobrane.Idue noi, sanjivi i razdraljivi, ponovo su krenuli. Ovoga puta pilot je pronaao put i uspeno se spustio s putnicima na pravo mesto. Partizani su ih toplo doekali i kad su ispili ostatak rakije, poli su iz Mrkonji Grada u zaplenjenom kamionu, na kome se jo uvek veselo vijorila crvena zastava. Oni nisu oekivali takvu rasko. Stvari su, mislili su (sasvim pogreno), pole nabolje.Zatim, kad su preli izvesnu razdaljinu puta, pojavio se nemaki izviaki avion koji je, svakako obaveten o onome ta se desilo prole noi, radoznalo kruio iznad kronji drvea. Ugledavi crvenu zastavu, poeo je da ih mitraljira sa svojstvenom temeljnou, a izvia, s vremena na vreme, bezbrino bi izbacio po koju runu bombu. Poto su ispraznili, bez nekog vidljivog dejstva, automatsko oruje na svog muitelja, putnici su mudro napustili kamion i preli u veoma vlaan jarak pored puta. Tamo su ostali sve dok se avion, istroivi svu municiju, nije uputio u svoju bazu.Kad su najzad izali iz svog skrovita mokri, ali, sreom bez ijedne ogrebotine, utvrdili su da je motor kamiona, koji mehaniki ni u jednom trenutku nije bio potpuno ispravan, sasvim neupotrebljiv, jer su mu hladnjak izreetala brojna mitraljeska zrna. S druge strane, tokovi su jo uvek ostali, a voza se nikako nije mogao odluiti da ih ostavi. Pored toga bio je do vrha napunjen razliitim stvarima koje su izbaene iz aviona, ukljuujui i nae sledovanje ruma. One su, osim nekoliko rupa od zrna, bile jo netaknute. Zato su odluili da bi bilo najbolje da kamion odvuku zajedno sa tovarom do sigurnog mesta i pooe da trae neko drugo prevozno sredstvo.Posle vieasovnog obilaenja okoline vratili su se u sumrak sa parom volova koje su uzajmili od jednog oblinjeg seljaka. Kad su upregli volove u kamion, ve je pao mrak i poela je da pada jaka kia. Sa upaljenim farovima koji su osvetljavali zadnjice volova krenuli su za Jajce. Pomislili su da je najzad doao kraj njihovim mukama.Ponovo su se prevarili. Nisu daleko odmakli, kad je iz bunja pored puta odjeknula paljba. Uz veseo povik "etnici!", njihova pratnja je uzvratila vatru i zapoela je arka u kojoj su farovi razbijeni, a volovi pobegli. O preostalom delu puta, po mrklom mraku i gustoj kii, nisu hteli da priaju. Sada, kad su stigli na cilj puta, dupli rum ih je umirio i oni su zaspali na podu na kome su leali.Poto smo se svi okupili, mogli smo se prihvatiti posla. Idueg jutra poeli smo zvanine tabne razgovore sa partizanima, u cilju da od njih dobijemo, kao prvo, sliku o vojnoj situaciji u Jugoslaviji, koju bismo onda mogli da proverimo prema obavestenjima kojima smo raspolagali iz drugih izvora.Vivijen Strit, u svojstvu mog "naelnika taba", provodio je vreme nad kartama krupnih razmera, sa partizanskim naelnikom taba, Arsom Jovanoviem. Piter Mur(Peter Moore) je diskutovao o ruenju i eksplozivima sa Titovim naelnikom ininjerije koji je, zaudo, bio beloruski emigrant. Parkerov sagovomik bio je intendant i oni su zajedno pravili podrobne liste trebovanja i prioritetnih potreba prema najboljim shemama iz tabnih kola. Gordon Olston (Gordon Alston), ije je tajanstveno ponaanje bilo upadljivije no ikad ranije, svakodnevno je odlazio u jednu usamljenu kuu. Tamo je sa efom partizanske obavetajne slube kroz tajanstveno askanje - na osnovu izvetaja agenata i zaplenjenih nemakih platnih knjiica i oznaka, sklapao izvetaje o neprijateljevom rasporedu, koje smo onda revnosno radio-vezom dostavljali u Kairo i London da bi bili uporeeni sa izvetajima prikupljenim iz drugih izvora.Svakog drugog ili treeg dana kad smo imali vremena da proeljamo i obradimo prikupljeni materijal popeo bih se do tvrave da sa Titom razmatram optu situaciju i tada bismo razgovarali o poslednjim dogaajima, o razliitim mogunostima kojima moe da se poslui neprijatelj a i partizani, kao i o svim preostalim neraienim pitanjima.Ovi preliminarni razgovori pokazali su nam jedno - da partizanski pokret u Jugoslaviji ima efikasnu vrhovnu organizaciju sa kojom je bilo moguno planirati i izmenjivati obavetenja i koja je, manje-vie, blisko povezana preko kurira, a u nekim sluajevima i radio-vezom, s partizanskim jedinicama u itavoj zemlji.Obavetenja koja su nam partizani dali o njihovoj snazi u itavoj zemlji, o broju nemakih divizija koje oni angauju i, pre svega, o koliini materijala koji im je potreban, bili smo skloni da primamo sa rezervom, u svakom sluaju sve dotle dok ne budemo u mogunosti da to sami proverimo.U meduvremenu nije bilo sumnje na koji e se nain odvijati moja misija i koji e joj biti zadaci. Kao to smo i zamislili, moj tab mora da ostane u blizini partizanskog Vrhovnog taba, a oficiri sa odgovarajuom obukom, koji e biti sa nama u radio-vezi, moraju se prikljuiti svim glavnim partizanskim jedinicama. Na osnovu obavetenja koja bi se na ovaj nain pribavila, moguno je stvoriti dosta tanu predstavu kako o obimu, tako i o efikasnosti partizanskog otpora i materijalnoj pomoi koju im opravdano treba pruiti. Kad se na taj nain uspostavi dobra veza, onda emo moi da usaglasimo i operacije partizanskih snaga sa saveznikim na celokupnom sredozemnom ratitu.Prvi korak bio je da se neposredno poveemo sa tri ili etiri britanska oficira koji su padobranom sputeni u partizane poetkom leta i nalazili su se s partizanskim jedinicama u razliitim podrujima Jugoslavije. Njihova gledita koja iz bilo kog razloga izgleda nisu doprla do spoljnog sveta, oigledno, bila bi od velikog znaaja za nau procenu situacije.U naem podruju nalazio se Bil Dikin (Bill Deakin). On je bio odsutan u vreme naeg dolaska, a sad se vraao. Nastavnik istorije na Oksfordskom univerzitetu, on se nalazio u Titovom tabu za vreme tekih borbi u protekla dva-tri meseca i smatrao sam da nam on moe dati bolju sliku od bilo koga drugog o znaaju partizana.Do ostalih je bilo mnogo tee doi, jer su ih od nas odvajali neprohodno podruje i mnogi neprijateljevi garnizoni. U Hrvatskoj se nalazio profesionalni vojnik Antoni Hanter (Anthony Hunter), kotski strelac koji je komandovao patrolom Daljinske pustinjske izviake grupe. Dalje, na severu, u Sloveniji, nalazio se major Dons (Jones), ivahna pojava, ija se hrabrost mogla uporediti samo sa snagom njegovog oduevljenja. Kao nii oficir sa Kanaanima u prvom svetskom ratu stekao je Orden za primernu slubu i tada postao komandir ete. A sada, iako mu je dosta preko pedeset godina, uspeo je nekako da uredi da ga spuste padobranom u Jugoslaviju, gde su njegova izdrljivost i njegovo ivo, iako ponekad nesvakodnevno ponaanje zbunjivali sve one koji su ga poznavali.U meuvremenu, Piter Mur je obavio tehnike razgovore sa partizanskim strunjacima za diverzije i sada je eleo da vidi njihov rad na delu. Njegovo putovanje na sever, prema partizanima, koje se moglo ostvariti za est nedelja, bilo bi viestruko korisno. Prvo, mogao bi posetiti Hantera, a zatim Donsa i da upozna njihova miljenja, a zatim da uredi da mi neposredno podnose izvetaje, bilo radio-vezom ili preko kurira. Isto tako, na putu od 400-500 km peice kroz Jugoslaviju, okupiranu od Nemaca, on e svakako moi da prikupi dragocena obavetenja. Najzad, dobio je zadatak da razgovara sa partizanskim komandantima u Sloveniji o mogunosti intenzivnih operacija du eleznike linije Ljubljana - Trst, komunikacije od prvorazrednog strategijskog znaaja, koju je neprijatelj koristio za prevoenje materijala i pojaanja na italijanski front a koja je pruala mnoge privlane mete - mostove i vijadukte.Partizani su obezbedili vodia i kasno, jedne veeri, Piter je poao na put sa opremom svedenom samo na ono to je mogao poneti na leima. Za itanje na putu poneo je jednu zamanu tehniku knjigu. Svi smo poli da ga ispratimo. Neko mu je doviknuo da pazi gde postavlja eksploziv. On je preko ramena odgovorio da e svakako o tome voditi rauna. Neemo ga videti nekoliko meseci.Uskoro posle Murovog odlaska stigao je Dikin. Oekivali smo upadljivu akademsku priliku i bilo nam je lake kad smo utvrdili da izgleda kao veoma mlad i dosta neuredan student i da je uspeo u sebi da sjedini izvrsnu inteligenciju sa darom za uspostavljanje veza. Poto je neto pojeo i oslobodio se vaiju, koje su predstavljale gotovo sastavni deo partizanskog ratovanja, poeli smo da ga ispitujemo o njegovim iskustvima. Bila su izuzetna.Stigao je pravo od kancelarijskog stola iz Kaira i naleteo na nemaku petu ofanzivu u punom jeku i na partizane u pokretu. On se kretao zajedno sa njima brzo, peice, sa malo hrane i u dugim marevima. Od tada je stalno bio u pokretu. U Crnoj Gori je glavnina partizanskih snaga opkoljena, prinuena na defanzivu i gotovo istrebljena od daleko nadmonijeg neprijatelja, koji se sastojao od sedam nemakih i etiri italijanske divizije, potpomognutih oklopnim snagama, artiljerijom i avijacijom. On i Tito bili su ranjeni istom bombom. Jedino je izvrsna pokretljivost i poznavanje terena omoguila partizanima da izbegnu potpuno unitenje.Dikin je svojim dranjem stekao potovanje i divljenje partizana i izgradio vrste temelje za nae dalje odnose sa njima.Upitali smo Dikina ta misli o borbenim vrednostima partizana? On ih je hvalio na sav glas. Govorio je o njihovoj gotovo neogranienoj izdrljivosti i to se tie njihove efikasnosti u vojnom pogledu, neprestani napori neprijatelja da ih istrebi, predstavljali su najbolji dokaz.Zatim smo razgovarali o etnicima i o njihovoj, navodno, saradnji s neprijateljem i utvrdili, na osnovu njegovog iskustva u Crnoj Gori i Bosni, da nije sumnjao u ovo. Tamo su se etnici borili rame uz rame s Nemcima i Italijanima protiv partizana, a zaplenjena dokumenta dokazuju o vezama koje su postojale izmeu njihovih komandi. I dalje istoriar u biti, Dikin je ovo pitanje razradio nadugako i zato sam ga zaduio da proelja jo neobraen bogat dokazni materijal kojim smo raspolagala i da o ovome saini opsean izvetaj.im se Mur uputio na sever, poslao sam Slima Faria sa Najtom (Knight), naim drugim ininjercem, u Glamo, selo koje se nalazi u planinskoj dolini nekih ezdesetak kilometara jugozapadno od Jajca. Nae povezivanje sa spoljnim svetom bilo je od izuzetnog znaaja, a u Glamou, usred okolnih brda, pronali smo ravan pojas zemljita, gde su se mogli sputati avioni, ako poseemo nekoliko drveta i poravnamo nekoliko humica.Tako se Fari, strunjak za izgradnju aerodroma, ponovo naao u svojoj mirnodopskoj slubi i to bre no to je oekivao, a u radu su mu pomagali mukarci, ene i deca iz Glamoa, koji su, po njegovim uputstvima, uz pomo pijuka i lopata, ravnali pistu za "dakote", za koje smo verovali da e sleteti kad aerodrom bude gotov. Kada zavrimo poletno-sletnu stazu, optimistiki smo raunali, moi emo da uspostavimo redovnu kurirsku vezu sa Kairom i najvei deo naih tekoa bie premoen. U meuvremenu slali smo radio-vezom bezbroj podataka i pojedinosti tabu Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva, u nadi da emo uspeti da otklonimo sumnju i nepoverenje koje su oni, u tim ranim danima, jo uvek pokazivali prema amaterskim, improvizovanim poletno-sletnim stazama. Kad nisu radili, Fari i njegova grupa paljivo su vraali iupane bunove na njihovo ranije mesto kako bi prikrili tragove i spreili da izazovu radoznalost neprijateljevih aviona koji su tuda preletali.Uestalost kojom su poseivali ovo podruje, ponekad bombardujui i mitraljirajui, a ponekad samo izviajui, nije ostavljala sumnje u zainteresovanost koju su pokazivali prema nama i naem radu. Medutim, u cilju propagande, Nemci su i dalje odricali moje prisustvo i tvrdili su da partizani nemaju nikakvu vezu sa saveznicima. Priu o naem dolasku, koja se irila kao divlji poar kroz Bosnu, lukavo su razbili objavljujui u mesnim kvislinkim novinama da je itava stvar prevara. Rekli su da su komunisti uzeli jednog Muslimana, prodavca kobasica, i obukli ga u uniformu britanskog brigadnog generala. Tek nekoliko meseci kasnije, neprijateljska propaganda je odluila da prizna neprijatnu injenicu da se nalazimo meu partizanima. Ali i to su izveli na fantastian nain. Ponekad uvee, pre no to zaspemo, ukljuivali smo radio i sluali Beograd. Ve mesecima cvet Afrikog korpusa je venuo iza bodljikavih ica u saveznikim zarobljenikim logorima. Ali jo uvek, tano u deset asova, Lili Marlen je pevala njihovu specijalnu pesmu, sa istim onim sladunjavim boleivim prizvukom koji smo tako dobro upoznali u pustinji:Unter der Laterne,Vor dem grossen Tor ...Beograd je jo uvek bio daleko. Sad, kad smo se i sami nalazili u Jugoslaviji, on je dobio novi znaaj za nas. Postao je na konani cilj koji su Lili Marlen i njena nostalgina melodija nekako simbolizovali. - Kad stignemo u Beograd - govorili smo. A onda smo sa oseanjem krivice gasili radio, jer su se partizani, znali smo to, zgraali nad neobinim zadovoljstvom koje smo oseali sluajui pesmu ove Nemice, koja se bakarila u njihovoj prestonici.Postalo je hladnije: otro, suvo jesenje vreme. Lie je opadalo, a hladan vetar brisao je dolinom, mrekajui povrinu jezera. Zima nije bila daleko; muno iskuenje za gerilce. Partizanima je ovo bila ve trea zima u umi. Hrane je bilo sve manje, a nedostajala je i odgovarajua obua i odea.Nemci su ponovo preli u napad. Pao je Split, a sa pojaanim neprijateljevim snagama u Banja Luci i Travniku, tu odmah kraj druma, na poloaj nije bio posve siguran. Nemake patrole su se svakim danom sve vie pribliavale. Izmeu nas i mora Nemci su se ponovo probijali ka podrujima koja su Italijani napustili.Rat uklanja prepreke koje nas dele u doba mira. ivei s partizanima, mi smo ih dobro upoznali, poev od Tita i drugih rukovodilaca, pa do desetak obinih vojnika koji su nam bili dodeljeni kao pratnja, pomagali nam u naim svakodnevnim potrebama.Jedno je svima bilo zajedniko: bili su veoma ponosni na svoj pokret i na ono to su postigli. Za njih spoljni svet nije imao nekog neposrednog znaaja ili interesa. Bili su im samo vani: njihov narodnooslobodilaki rat, njihova borba protiv osvajaa, njihove pobede, njihove rtve. Najvie su se ponosili time to nisu nikome nita dugovali, to su do sada sve postigli bez ikakve pomoi sa strane. U njihovim oima, mi smo bili zasluni samim tim to smo se nalazili meu njima. Bili smo ivi dokaz interesovanja koje je spoljni svet najzad poeo da pokazuje prema njima. Mi smo bili sa njima "u umi". To je ve samo po sebi predstavljalo odreenu vezu.Ovom ponosu pridruivao se duh samoportvovanja, koji je bilo teko ne potovati. ivot svakoga od njih odvijao se strogo samodisciplinovano, sa potpunim odricanjem; bez pia, pljake, ljubavi. Kao da je svako od njih bio vezan zakletvom, koja je delimino bila ideoloke, a delimino i vojne prirode, jer u uslovima u kojima su se borili svako poputanje u disciplini predstavljalo bi propust; isto tako nije se moglo dozvoliti da se uzimaju u obzir line elje i oseanja.Ali, i pored svega toga, partizani nisu bili sumorni ljudi. Oni ne bi bili Jugosloveni da su bili takvi. Njihov uroeni nemir, njihova prirodna samostalnost, njihovo duboko ukorenjeno oseanje za dramatinost ispoljavali su se na niz neoekivanih naina.Tito je odskakao od svih. Kad je trebalo donositi odluke, on ih je donosio; bilo koje, politike ili vojne, donosio ih je mirno i pribrano, poto bi prethodno sasluao dokaze i za i protiv. Ja sam saraivao iskljuivo sa njim. Bio sam siguran da od njega mogu dobiti brz i neuvijen odgovor, bilo u jednom ili drugom smislu, o svakom pitanju, ma kako ono bilo vano ili beznaajno. esto se nismo slagali, ali Tito je uvek bio spreman da diskutuje o svakom pitanju i o njegovom znaaju, i dozvoljavao je sebi da prihvati suprotno miljenje, ako bi ono bilo dovoljno uverljivo. esto, kad bi se dolo u orsokak zbog tvrdoglavosti njegovih potinjenih, ako bi se obratili njemu, on bi posredovao i izmenio njihovu odluku.Ono to sam uskoro uoio kod njega, bilo je da je na njega znatno uticala sugestija izneta u psiholoki prikladnom trenutku, da ovako ili onako ponaanje prilii ili ne prilii asnoj i civilizovanoj naciji. Potajno koristei ovo kao argumenat, bio sam kadar da ga vie puta odvratim od postupaka koji bi razorno delovali na nae odnose. Istovremeno, on je reagovao podjednako otro na sve ono to bi se, u najirem moguem smislu, moglo smatrati kao omalovaavanje nacionalnog dostojanstva Jugoslavije. Ovaj nacionalni ponos, palo mi je u oi, bila je neoekivana odluka oveka za kojeg se inilo da e kao komunist biti na prvom mestu veran jednoj stranoj sili, Sovjetskom Savezu.Kod Tita su postojale mnoge neoekivane osobenosti: iznenaujua irina pogleda; stalno prisutni smisao za humor; neprikriveno uivanje u sitnim ivotnim zadovoljstvima; uzdranost ali i prirodna prisnost u odnosima sa ljudima; temperament koji bi se ponekad rasplamsao u nagao bes; brinost i velikodunost koje je u svemu stalno pokazivao; iznenaujua spremnost da sagleda neki problem sa svih strana. Sve su to bile veoma ljudske osobine, koje nikako nisu bile u skladu sa uobiajenom predstavom o nekoj komunistikoj marioneti, a koje su omoguavale da lini odnosi meu nama budu bolji nego to sam se uopte usudivao da oekujem. A ipak, ni za trenutak nisam zaboravio da imam posla sa ovekom iji su ciljevi bili, vrlo verovatno, sasvim suprotni od mojih.Od ljudi koji su okruivali Tita, u tim prvim danima najvie smo viali njegovog naelnika taba Crnogorca Arsu Jovanovia, koji je bio aktivni oficir jugoslovenske vojske i koji je zavrio beogradsku generaltabnu akademiju, kod generala Mihailovia. Krut, neelastian, tvrdoglav, odbojan, strogo se drao tekueg posla, bez matovitosti, ali veoma sposoban i svoje dokaze podupirao je injenicama i ciframa, esto gledajui u zaplenjenu nemaku kartu. Za vreme Titovih izliva ljutnje ili zadovoljstava ostajao bi nem. Zatim, kad bi se Tito stiao, nastavio bi da iznosi svoju tanu i savesnu procenu situacije.Ali Arso nije spadao u krug Titovih najprisnijih saradnika. Oni su bili, kako smo uskoro utvrdili, ljudi istog ivotnog iskustva: profesionalni revolucionari koji su sa Titom delili njegova izgnanstva i boravke u tamnici, koji su mu pomagali da organizuje radnike elije i trajkove, koji su sa njim prolazili kroz ibu policijskog gonjenja. Postupno smo ih upoznali.Moda je najvaniji od njih bio Edvard Kardelj, nizak, zdepast, bled Slovenac cme kose, tridesetih godina, sa naoarima elinog rama i urednim malim brkovima, koji je liio na provincijskog uitelja, to je, kako se ispostavilo, i bio. On je, kako sam utvrdio, bio teoretiar Partije, strunjak za marksistiku dijalektiku.Postojala su mnoga pitanja iz teorije i prakse komunizma, na koja sam oduvek eleo da dobijem odgovor. Sad sam imao priliku za to. Kardelj je znao na sve da odgovori. On je bio veoma zanimljiva linost za razgovor. Nikada ga niste mogli zbuniti ili razljutiti. Bio je savreno iskren, savreno logian, savreno miran i pribran. Objanjavao je da e jednoga dana nestati njihove tekoe; nestae njihovi neprijatelji; narod e se obrazovati a komunistika era uinie svet srenijim i boljim. Onda e prestati potreba za bilo kakvim otrim merama. On moda nee doiveti ovaj period. Ali je bio sasvim spreman, kao i svi ostali, ne samo da sam umre za to ve da rtvuje svakoga i sve koji su mu bliski i dragi za ideju koju je odabrao, da ukloni svakoga ko mu stoji na putu. Ovakve rtve ine se za dobro oveanstva. Ima li uzvienijeg cilja? I on bi me, govorei, pouzdano i prijatno gledao kroza svoje naoari.Zatim, tu je bio Marko, Srbin ije je pravo ime bilo Aleksandar Rankovi. "Marko" je, izgleda, bio njegov konspirativni nadimak. I zaista, sve je oko njega bilo konspirativno. On je umeo nekako da ostane u pozadini, a tek sam posle izvesnog vremena shvatio koliko vanu ulogu ima u pokretu. Uglavnom, kao organizator. On je bio taj koji je, pod Titovim nadzorom, rukovodio partijskim aparatom; oslobaao se nepouzdanih, postavljao ispravne ljude na prava mesta; ubacivao ilegalne radnike u velike gradove; infiltrirao se u kvislinke jedinice, u Gestapo. Isto kao i Kardelj, tridesetih godina, on je ve bio u tamnici pre rata; sa Titom bio je od poetka i aktivno uestvovao u prvim danima ustanka u Srbiji, u leto 1941. godine. Sin seljaka, imao je tvrdoglav, dosta lukav izraz lica koji seljaci esto imaju. On nije bio, kako se inilo, ovek koji e se dati nadmudriti u nekom cenkanju. A ipak, nekako, bio je dosta privlaan. "Konspiracija", govorio bi mi veselo, sa prstom pored nosa, "konspiracija".Zatim, tu je bio i ilas, Crnogorac, mlad, netrpeljiv i zgodan, razbaruene kose; i Moa Pijade, stariji intelektualac iz Beograda, koji je, kao gotovo jedini Jevrejin meu partizanima, postao omiljena meta nacistike propagande; obadvojica su imala visok poloaj u partijskoj hijerarhiji. Tu su takoe bile Zdenka i Olga, koje su se smenjivale radei kod Tita, brinui se o njegovim mapama, spiskovima i itavim svenjevima poruka. Zdenka, udno, bledo, fanatino malo stvorenje. Olga, visoka, dobro graena, u crnim jahaim akirama i izmama, s pitoljem o pasu, govorila je savreno engleski, jer je pre rata bila u jednoj uglednoj koli u Londonu, gde ju je otac, ministar kraljevske jugoslovenske vlade, poslao u nadi da e je tako sauvati od nevolja. Ova nada bila je osuena na razoarenje, jer je, im se vratila u zemlju, uprkos poreklu i vaspitanju, postala lan Komunistike partije i zavetovala se da e zbaciti vladu iji je lan bio njen otac, i zbog uea u komunistikim nemirima bila je baena u zatvor od policije iste vlade. Sada, ve dve godine skrivala se u umi i hodala po planinama, bombardovana i mitraljirana, kao otpadnik, pobunjenik, revolucionar, partizan. Ali, kad bi progovorila engleski, izgledalo mi je kao da razgovaram s nekom naom devojkom od pre rata; iste rei i izrazi, isti nain izraavanja, isti mladalaki ukus i oduevljenje - sve je to bilo tako prijatno osveenje u sumornoj sredini. Nekako ovek nije mogao da shvati da je udata, da ima mua Bosanca - Muslimana i dete koje je ostavila kad se pridruila partizanima. Sada se beba - devojica - nalazila u Mostaru, gradu blizu mora gde se nalazio nemaki garnizon, preputena na milost i nemilost Gestapou i estim bombardovanjima Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva. Pitala se da li e je ikada videti? Jednom joj je jedan ilegalac iz Mostara doneo fotografiju - malenu, zamagljenu sliicu, na kojoj je, kako je rekao Vlatko Velebit, dete izgledalo kao punoglavac. Ali, Olga je bila oarana. Njeno dete bilo je ivo, bar pre nedelju dana.Najzad, da upotpunimo Titovu okolinu. U njoj su se nalazili i Boko i Prlja, njegovi pratioci - upadljivi snani mladii koji ga nikad nisu naputali - i njegov pas Tigar, ogroman vujak, koga su svojevremeno zarobili od Nemaca i koji je sad bio njegov stalni pratilac.Kod ove neobine grupe, prema kojoj se Tito odnosio sa nekom veselom blaganaklonou, uoio sam: prvo, njenu potpunu odanost Starom, kako su ga zvali, i drugo, da su svi oni, mladi i stari, mukarci i ene, intelektualci i zanatlije, Srbi i Hrvati bili sa njim u umi od prvih dana otpora i delili sa njim sve tekoe i opasnosti, neuspehe i uspehe. Ovo zajedniko iskustvo slomilo je sve klasne razlike, razlike u narodnosti ili temperamentu i iskovalo meu njima trajne veze odanosti i prisnosti.Partizani koji su pripadali naoj pratnji takode su bili stari borci, po borbenom iskustvu, iako su neki bili sasvim mladi. Oni nisu ba naoito izgledali u iznoenim nemakim i italijanskim vojnikim bluzama i zakrpljenim pantalonama, uvuenim u pocepane izme, ali su bili hitri i odluni i dobro su rukovali orujem, koje je bilo sjajno i ouvano naspram otrcane odee, kao u ljudi koji su nosili oruje itavog svog ivota.Njihov rukovodilac imao je poloaj ekonoma ili intendantskog vodnika, jer su u njegove dunosti spadali: uzimanje naeg sledovanja crnog hleba i jela od kuvara, nadgledanje nae komore koja se sastojala od dva ili tri umorna bosanska konjia, uz druge poslove vie administrativne no borbene. Mi smo ga zvali ekonomist. Isprva nam se nije mnogo dopadao. Izgledao je, mislili smo, suvie pametan, tamne koe i lukavih crta lica. Ali, vremenom, kad smo imali priliku da procenimo njegove kvalitete, zavoleli smo ga na odreen nain i utvrdili da je spreman da pomogne, prijateljski nastrojen, matovit i pouzdan u nedaama. Kasnije mi je poverio svoju najveu elju: hoe da postane "pravi vojnik". Nadao se da e moi da se osposobi putem neke posebne obuke, posle ega bi, ako bude imao sree, mogao da postane oficir. Ali, za sada on je ostao komandir nae pratnje i sve i sva.Na osnovu naih zapaanja i izvetaja koje sam sada primio od mojih oficira iz razliitih delova zemlje, postupno smo poeli da stiemo predstavu o obimu i prirodi partizanskog pokreta u Jugoslaviji. Ovde je, kako je izgledalo, bilo neto daleko znaajnije, kako vojniki, tako i politiki, nego to je to iko izvan Jugoslavije mogao naslutiti.U prvo vreme, malene gerilske grupe pod rukovodstvom komunista, kad im se pruila prilika, koristile su oruje koje su imale i napadale neprijateljeve predstrae, saekivale u zasedama konvoje na usamljenim putevima, ubijale neprijateljeve vojnike i uzimale njihovo oruje i opremu. Zatim, bolje naoruani i opremljeni na raun neopreznog neprijatelja, bili su kadri da sprovedu i ambicioznije akcije: dolazili su do sve veih koliina oruja i opreme. Sa svakim uspehom poveavao se i njihov broj. Kad se saznalo o njihovim pobedama, pridruili su im se Jugosloveni iz itave zemlje, muskarci i ene svih uzrasta i svih stalea. Iako su im gledita i ubeenja bila razliita, ujedinjavalo ih je uverenje da partizanski pokret pod Titovim rukovodstvom prua najbolje mogunosti za zadavanje udaraca i oslobaanje zemlje. Svi su bili ispunjeni neutoljivim oduevljenjem za ogorenu borbu koju su vodili i za novu i bolju Jugoslaviju, koja im je predstavljala krajnji cilj i nagradu. Tako je pokret dobijao u snazi.Strategijski, stanje je bilo pogodno za neregularno ratovanje. Sve je u Jugoslaviji govorilo u prilog gerilskog rata: neprijateljeve razvuene komunikacije, izolovani garnizoni i objekti. I zemljite je bilo pogodno za ovu svrhu. U brdima i umama partizani su imali osnovicu za svoje akcije i ona im je mogla sluiti po volji kao baza, polazna taka, prostor za manevrisanje, mesto u kome e se skrivati. To je bio neophodan element za njihov nain ratovanja, kao to je more neophodno za pomorsko ratovanje. Pojavljujui se odatle neoekivano, oni su bili kadri da postiu iznenaenje, koje je bitan element u neregularnom ratovanju. Nestajui u umi, im obave svoj zadatak, mogli su da uskrate neprijatelju svaku sigurnu metu prema kojoj moe da usmeri svoj protivudar. Oni su, takoe, uivali i podrku civilnog stanovnitva, koje je bilo duboko zadojeno tradicjom pruanja otpora stranim osvajaima bili oni Tevtonci ili Latini, Maari ili Turci. Ali moda se osnovni razlog uspeha partizana mogao nai i u osobinama njihovih voa. Oni su bili komunisti. U gerilskom ratu, ideje su znaajnije od materijalnih mogunosti. Mali broj ideja moe se izjednaiti sa komunizmom po jaini, ustrajnosti, lukavosti, u snazi nad pojedincima. Komunistike voe dali su partizanima jedinstven cilj, surovu reenost, neumoljivu disciplinu bez koje ne bi mogli opstati, a jo manje postii svoj cilj. Oni su sami imali i udahnjivali onima oko sebe duh apsolutne odanosti, koji ih je vodio dotle da uopte ne ale sebe ni svoje ivote kao ni ivote drugih; oni nisu ni davali ni oekivali milost. Oni su udahnuli pokretu i proroanski smer: partijsku liniju. Oni su uveli ve ustanovljen sistem obavetavanja - dobro oprobanu, rairenu i od ranije utvrenu ilegalnu mreu. Onome to je poelo kao rat, oni su dali karakter revolucije. Najzad - a ovo je moda njihovo najznaajnije dostignue - oni su uspeli da ubede svoje sledbenike da zaborave na stare istrebljivake svae i mrnje, i, ukljuujui zajedno Srbe, Hrvate, Slovence, Crnogorce i ostale u borbu protiv zajednikog neprijatelja, stvorili su u svojim redovima novo oseanje nacionalnog jedinstva.Godine 1943. partizani su imali, ukoliko je to bilo mogue utvrditi, oko 150. ljudi, a moda i vie. Ova sila, koja se sastojala od jedinica razliite jaine, bila je rasporeena po itavoj Jugoslaviji, sa uporitima, uglavnom, u planinama i umama. Svaka partizanska jedinica imala je svoj tab koji je, posredno ili neposredno, bio odgovoran Titovom Vrhovnom tabu, koji je na ovaj nain vrio efikasnu operativnu kontrolu nad itavim oruanim snagama. Veze su se odravale radiom i pri tom su se, uglavnom, koristile zaplenjene nemake radio-stanice, ili preko kurira koji su prevaljivali opasan put iz jednog dela zemlje u drugi, kroz neprijateljeve linije.Rat koji su partizani vodili bio je neobian. Nije bilo ustaljenog fronta. Kako su se, uglavnom, borili peadijskim naoruanjem, sa ogranienim zalihama municije, protiv dobro obuenog, dobro naoruanog, dobro opremljenog, dobro snabdevenog i motorizovanog neprijatelja, podranog oklopnim jedinicama, artiljerijom i avijacijom, morali su da izbegavaju frontalnu borbu u kojoj bi neizbeno gore proli. Da bi uspeli, bilo je nuno da ouvaju inicijativu, da ne dozvole da ona pree u ruke protivnika. Cilj je bio da se napadne neprijatelj tamo gde je predstavljao najizdaniju metu, gde je bio najslabiji i, iznad svega, gde je to najmanje oekivao. Podjednako je bilo vano da se, kad postignu cilj, ne zadravaju, ve da odmah nestanu u okrilje brda i uma, gde ih potera ne moe dosei. Ovo je iziskivalo visok stepen pokretljivosti. Njihovi ljudski i materijalni izvori bili su neizvesni. Svaku akciju u kojoj neprijateljevi gubici nisu premaivali njihove u srazmeri od najmanje pet prema jedan, partizani su smatrali porazom.Da bi gerilci opstali u uslovima u kojima su se borili partizani, oni moraju po svaku cenu da uskrate neprijatelju metu za protivakciju. Kako se njihov broj i obim borbenih aktivnosti poveavao, ovo je postajalo sve tee. Morali su da se odupru iskuenjima da preu u gonjenje neprijatelja i uvrste svoje uspehe. Svi uspesi morali su se smatrati privremenim. Sela i male gradove koje su osvojili iznenadnim napadima, morali su ponovo da napuste kad bi neprijateljeve jedinice prele u jai protivnapad. Bila bi fatalna greka da partizani dozvole sebi da budu prinueni na ulogu opsednutog garnizona, to su pojedini komandanti nauili kroz gorka iskustva. I tako su gradovi i sela prelazili iz ruke u ruku zajedno sa stanovnicima, a svaki put je sve vie stanovnika u ovom procesu stradalo i bilo izgubljeno.Podrku koju je davalo partizanima, stanovnitvo je surovo plaalo. Pored gladi i nestaice koja je harala opustoenom zemljom, Nemci, Italijani, Bugari i razliiti mesni kvislinzi preduzimali su divlje represalije nad narodom kao osvetu za tetu koju su poinili partizani. Ali ni partizani ni civilno stanovnitvo nisu dozvoljavali da ih ma ta sprei da se odupiru neprijatelju. I, u stvari, neprijatelj je svojom surovou podrivao sopstveni cilj, jer je izazivao takvu mrnju i ogorenost da su time snaga i jaina nacionalnog otpora bile samo udvostruene.Jo mnogo pre saveznika, Nemci i Italijani su shvatili da partizani predstavljaju vojni inilac od prvorazrednog znaaja, pred kojim je savremena armija u mnogo emu bespomona. U toku tri godine, oni su protiv njih poveli ne manje od sedam ofanziva irokih razmera, od kojih je svaka angaovala vie od po deset divizija sa svim podravajuim rodovima vojske. Jednom ili dvaput vee snage partizana nalazile su se blizu opkoljavanja i istrebljenja. Neprijateljeva avijacija, protiv koje nisu imali nikakve zatite, igrala je ovde znaajnu ulogu otkrivajui njihove poloaje i vezujui ih dok bi pristigle jedinice kopnene vojske da se obraunaju sa njima. Ali, svaki put su uspevali da se izvuku, nestanu i da se opet pojave na drugome mestu, napadajui neprijatelja tamo gde je najmanje oekivao. Za vreme svake od ovih ofanziva, obimna pomeranja trupa izlgala su neprijatelja, vie no ikad ranije, napadima i zasedama partizana. Zbog toga su sve ove ofanzive propale a partizani, iako iznureni, gladni i loe opremljeni, nastavili su neometano sa svojim otporom. U meuvremenu su Nemci, s neprijateljem koji im je izmicao iz ruku, s nepouzdanim saveznicima i bez dovoljno sopstvenih trupa kojima bi efikasno drali pod okupacijom celu zemlju, mogli samo da smeste svoje garnizone u vee gradove i da pokuaju sauvati linije komunikacija meu njima. I, samo da bi ovo sproveli, morali su upotrebiti dvanaestak ili vie dragocenih divizija, koje su mogle veoma koristiti na drugim frontovima.U podrujima koja bi privremeno oslobodili, partizani su uspostavljali privremenu upravu. Ona se zasnivala na antifaistikom Narodnom frontu, koaliciji pod komunistikim rukovodstvom. Politika i upravna jedinica je bio odbor, koji je u grubom odgovarao ruskom sovjetu. Vezu izmeu partizanskih civilnih i vojnih vlasti odravali su politiki komesari, koji su isto tako bili zadueni za ideoloko obrazovanje jedinica. Da ne bi otuili nekomuniste iz pokreta i civilno stanovnitvo, sprovoena je relativno umerena linija, a komunisti su pazili da ne insistiraju vie no to je potrebno na svojim konanim ciljevima ili spornim pitanjima. Ali svuda su kljuna mesta drali lanovi Partije, i u stvari oni su diktirali politiku. Svuda sam, takoe, nalazio komunistike agitatore koji su vatreno iznosili svoja ubeenja i pridobijali kolebljive.Nije bilo znakova o nekom stvarnom posredovanju Sovjetske Rusije i o njenoj kontroli. Nijedan zvanini sovjetski predstavnik jo nije dopro do partizana, iako je, izgleda, bila uspostavljena radio-veza sa Sovjetskim Savezom. Ali komunistima Titovog kalibra, koji su obueni u Moskvi i koji su se nalazili na elu pokreta, oigledno nije bilo potrebno da iz dana u dan dobijaju instrukcije iz Moskve. I zaista, sa uobiajenim komunistikim argonom na usnama svih, sa istim starim partijskim parolama ispisanim na svakom zidu i sa crvenom zvezdom, srpom i ekiem na kapi svakog partizana, "posmatra, upoznat sa Sovjetskim Savezom, mogao bi pomisliti", kako sam pisao u jednom od svojih najranijih izvetaja, "da se nalazi u jednoj od republika Sovjetskog Saveza".Postupno smo isto tako saznali neto i o stanju u ostalim delovima zemlje. Tamo gde su velika podruja stalno prelazila iz ruku u ruke to nije bilo tako teko.Bosna, gde smo se sada nalazili, bila je deo tzv. Nezavisne Drave Hrvatske. Nominalno, ovo je bila kraljevina, ali njen kralj, italijanski vojvoda od Spoleta, mudro je izbegao da preuzme svoje naimenovanje i sva vlast se nalazila u rukama Ante Pavelia i njegovih ustaa, uz podrku Vermahta. Oblik vladavine bila je diktatura na faistikim ili nacistikim osnovama. U ulozi poglavnika ili firera bio je Paveli, a ustae su bile njegova pretorijanska garda. Pored ustaa, koji su bili podeljeni u jedinice sline Hitlerovim SS-jedinicama, nova "hrvatska drava" hvalila se sopstvenom vojskom i vazduhoplovstvom, pod nemakom operativnom kontrolom. Ove oruane snage bile su veoma nesigurne u svojoj lojalnosti prema Paveliu i dezerteri su u velikom broju prilazili partizanima.Pavelievo preuzimanje vlasti bilo je propraeno vladavinom terora, koji se ne pamti ak ni na Balkanu. On je imao da namiri dosta svojih starih rauna. Na svakom koraku masakri i zverstva; najvie su stradali Srbi, naroito u Bosni, gde ih je bio veliki broj; zatim, takoe, da bi se udvorio svojim nacistikim gospodarima, Paveli je unitavao Jevreje; i najzad, gde bi ih uhvatio, komuniste i simpatizere komunista. Rasno i politiko proganjanje bilo je propraeno podjednako surovim religioznim proganjanjem. Sad, kad im se najzad pruila prilika da to ostvare, oni su unitavali pravoslavnu crkvu na svojoj teritoriji. Pustoili su pravoslavna sela, masakrirali njihove stanovnike; podjednako - staro i mlado, ljude, ene i decu. Pravoslavno svetenstvo su muili i ubijali. Oskrnavljivali pravoslavne crkve i unitavali ili spaljivali dok bi se unutra nalazila itava pastva (ovo je bio ustaki specijalitet). Neki bosanski Muslimani, podjednako fanatini, koje su Paveli i Nemci organizovali u specijalne jedinice a uz podrku jerusalimskog muftije, pridruili su se, sa uivanjem, rafinirano i sa svojevrsnom surovou, zadovoljni to im se prua prilika da masakriraju hriane bilo koje pripadnosti. Najzad su se hrvatski ustae svetili za dvadeset godina srpske dominacije.U Srbiji Nemci su drali najvei deo vlasti u svojim rukama. Na elu nemake marionetske vlade nalazio se general Nedi, bivi naelnik Generaltaba kraljevske jugoslovenske vojske, znatno blaeg karaktera od Pavelia, koji je smatrao, ako prihvati ovaj poloaj i saradnju sa Nemcima, da to ini u najboljem interesu srpskog naroda. Ovo, meutim, nije spreilo ni njega ni njegovu vladu da pristanu na zatvaranje velikog broja Srba u koncentracione logore, na masakr srpskih talaca i na sve druge propratne pojave svojstvene nacistikoj okupaciji. Aktivniju pronacistiku ulogu odigrao je Ljoti, srpski faistiki vo, i Srpski dobrovoljaki korpus, koji se, uglavnom, sastojao od njegovih pristalica i iji je glavni zadatak bio potiskivanje partizana.Za nas su od najveeg znaaja bili etnici. Ovo je bio u biti srpski pokret. Od samog poetka, glavna snaga etnikog pokreta nalazila se u Srbiji, iako su etnici bili, takoe, aktivni u Bosni, Dalmaciji i Crnoj Gori. Oni su stekli ovo ime po srpskim etama koje su se borile protiv Turaka u srednjem veku. Njihov vo, Draa Mihailovi, bio je Srbin, aktivni oficir Kraljevske jugoslovenske vojske, koji se posle kapitulacije povukao u ume sa ljudima koje je uspeo da okupi oko sebe, u nameri da organizuje otpor protiv zavojevaa.Toliko smo znali. ta je zatim usledilo, u leto 1941. godine, bilo je manje jasno. Izgleda da su se etnici i partizani borili zajedno, rame uz rame, protiv Nemaca u Srbiji. Zatim su nastala obostrana optuivanja o izdajstvu (ja sam uo Titovu verziju) i krajem 1941. godine, oni su se borili jedni protiv drugih. Partizani nisu mogli da se odbrane od zajednikog napada Nemaca i etnika tako da su poetkom 1942. godine, uz teke gubitke, bili odbaeni iz Srbije, i preli su u Bosnu i Crnu Goru da tamo vidaju svoje rane.Sloenost situacije koja se sada odvijala bila je izrazito balkanska. Mihailovi je, izgleda, nastavio i dalje da mrzi Nemce i da se nada saveznikoj pobedi i konanom osloboenju svoje zemlje. Ali etnici nisu mogli istovremeno da se bore protiv partizana i Nemaca. Od ovog trenutka, pa nadalje, njihov stav prema Nemcima postajao je sve pasivniji, a udvostruili su svoje napore da slome partizane.Nije bilo potrebno ii daleko da se otkriju osnovne pobude za ovakvu politiku. U svojim prvim sudarima s Nemcima, etnici su, kao i partizani, pretrpeli velike gubitke; njihove zajednike akcije su dovele do divljakih represalija neprijatelja nad civilnim stanovnitvom. Njima je nedostajala vrsta reenost partizana pod vostvom komunista, i ovo ih je onda obeshrabrilo. Oni su uz to primali radio-poruke od kraljevske jugoslovenske vlade u izgnanstvu i od saveznike Glavne komande Bliskog istoka, koja im je preporuila da se uzdre od akcija. Od ovog trenutka, njihov cilj bio je da se sauvaju a ne da unitavaju; da odre plamen srpskog patriotizma, kao to su to inili njihovi preci pod turskom okupacijom, da bi kasnije, posle saveznike pobede kojoj su se nadali, mogli da povrate staru, sa srpskom dominacijom, Jugoslaviju, koja im je toliko znaila.No, da bi ovo postigli, oni su prvo morali da odstrane partizane predvoene komunistima, ije su revolucionarne tenje, oigledno, predstavljale opasnu prepreku za uspostavljanje starog reima, a privrenost Moskvi pretnju za jugoslovensku nezavisnost. Ono to je poelo kao pokret otpora, ubrzo se pretvorilo u graanski rat u kome su, to ne treba posebno naglaavati, partizani vraali milo za drago.Nemci su bili sasvim zadovoljni. Nita im nije vie odgovaralo no da etnici prestanu da se bore protiv njih i da svu svoju snagu usmere protiv partizana, iji je uporan, odluan otpor ve poeo da im zadaje ozbiljne smetnje. Tako je nastao preutan sporazum izmeu Nemaca i etnika da se meusobno ne napadaju i da se usredsrede na unitenje partizana.Ovo je bio poetak klizavog puta koji vodi do kolaboracije; kolaboracije ije su pobude mogle biti shvatljive, a bile su tobo i patriotske, ali su ipak predstavljale kolaboraciju. ta je bilo prirodnije od toga nego da jedinice koje se bore protiv zajednikog neprijatelja, usklauju svoja dejstva? Neki etniki komandanti otili su jo dalje i uputili svoje oficire za vezu u nemake i italijanske tabove, a zauzvrat prihvatili su nemake i italijanske oficire za vezu. Neki su stavili sebe i svoje jedinice pod nemaku i italijansku komandu i dopustili da ih oni snabdevaju i opremaju.Ko je tu bio prevaren, a ko se ovim vie koristio? Da li Nemci, koji su uspeli da otklone ono to je poelo kao pokret otpora? Ili etnici koje je, u stvari, naoruavao neprijatelj, protiv koga su nameravali da se dignu jednog dana? Sve se ovo odvijalo po klasinoj balkanskoj tradiciji. Zar se Milo Obrenovi nije naizmenino borio protiv Turaka i bio njihov vazal? Zar on nije poslao u Carigrad odseenu glavu svoga sadruga-oslobodioca, Karaora?Sam Mihailovi se, izgleda, nije slagao sa direktnom saradnjom s neprijateljem, iako je sam poeo politiku naputanja aktivnog otpora i usmeravanja ka odstranjivanju partizana. Ali njegova kontrola nad komandantima nije bila neposredna i stalna. Tako je uskoro dolo do toga da se neki etniki komandanti jo uvek bore sa pola srca protiv Sila osovine, drugi da nita ne rade, a neki nisu krili svoju saradnju i otvoreno su iveli u nemakim i italijanskim tabovima.Ovaj kaleidoskop heroizma i izdajstva, suparnitva i spletki ve je postao pozadina naeg dnevnog ivota.Bosna, gde smo prvi put ugledali Jugoslaviju okupiranu od neprijatelja, predstavljala je, u izvesnom smislu, mikrokosmos itave zemlje. U prolosti su se oko Bosne naizmenino borili Turci, Austrijanci i Srbi, i ovde je najee bila zastupljena veina nacionalnih strujanja i tendencija. Stanovnitvo se sastojalo od strasno privrenih katolika - Hrvata i ne manje privrenih pravoslavnih Srba, sa velikim delom jednako fanatinih mesnih Muslimana. Planinska, jako umovita zemlja bila je veoma pogodna za gerilski rat i dugo je predstavljala glavno partizansko uporite, dok su istovremeno postojale mestimine etnike gmpe. Ovo je bila pozornica najgorih zverstava ustaa, kao i neprirodno drastinih represalija etnika i partizana.Svako ko se sam nije nalazio u Evropi pod nemakom okupacijom za vreme rata, teko moe zamisliti neobuzdani intenzitet strasti koje su se razbuktavale ili krajnosti ogorenja koje su one izazivale. U Jugoslaviji stara rasna, religiozna i politika neslaganja bila su uveana i obnovljena ratom, okupacijom i otporom, a prikrivene tradicije nasilja oivljene. Lekcija kojoj smo prisustvovali bila je ilustrovana spaljenim selima, oskrnavljenim crkvama, masakriranim taocima i unakaenim telima.Jednom, posle borbe koja je trajala itavog dana, meu zelenim bregovima i dolinama, naiao sam na uasno razneto telo jednog ustae. Kad je primetio da e biti zarobljen, on je izvadio osigura rune bombe i drei je uz sebe, razneo je svoje telo u komade. Nekako je njegovo lice ostalo poteeno, a mrtve oi uasno su zjapile sa bledog, uvuenog lica, izoblienih crta. Ispod koulje natopljene krvlju izvirivali su raspee i crno-bela traka ordena, verovatno Gvozdenog krsta, koja se jo uvek drala za komadi kaputa nemakog kroja. Borei se za stranu silu protiv svojih zemljaka, on je sebe unitio samo da ne bi pao u ake ljudi iste rase, ali razliitog, isto tako dubokog ubeenja, za koje bi ubili ili poginuli sa istom spremnou kao on za svoje. Nije se mogao nai bolji primer estine i fanatizma u ovom balkanskom ratu. Iz ove zbrkane, tipino balkanske situacije, jasno su se izdvajale dve injenice.Moja je misija vojnog karaktera; reeno mi je da politika spada u drugi plan; najvanije je bilo ko se bori protiv Nemaca. U to nije bilo nikakve sumnje. Partizani, ma kakva bila njihova politika, borili su se protiv njih i to izuzetno uspeno, a etnici, ma kako gledali na njihove motive, uglavnom se nisu borili ili su se, pak, borili zajedno s Nemcima protiv svojih sopstvenih zemljaka. tavie, ako bi se posmatrali kao vojna snaga, partizani su bili brojniji, bolje organizovani, disciplinovaniji i bolje voeni nego etnici.Reeno mi je da razmotrim pitanje kako emo najbolje pomoi partizanima. I ovo je, takoe, bilo jasno. Partizani su ve ovde vezivali nekih dvadesetak ili vie neprijateljevih divizija. Ako poveamo za sada praktino nepostojee snabdevanje, i ako im obezbedimo podrku avijacije, moemo biti sigurni da e i dalje vezivati ove snage. tavie, njihove akcije, ako bi se koordinirale sa naima, mogle bi biti i od neposredne pomoi saveznikim armijama u Italiji. Oni ne bi morali da menjaju svoju strategiju. U stvari, bilo je najvanije da ne odstupaju od svojih gerilskih metoda ratovanja. Ako ih snabdemo orujem i opremom, i obezbedimo im podrku avijacije koju su traili, omoguili bismo im da dalje odravaju, a i moda pojaaju sadanje napore i tada bismo svakako dobili i protivvrednost onoga to smo im dali.Postojao je i drugi vid snabdevanja. Mi smo dobijali, kako je izgledalo, malo ili nita zauzvrat za oruje to smo bacali etnicima, koje su koliinski do sada mnogo vie dobili od nas no partizani. U stvari, do sada su ga koristili protiv partizana, koji su se borili protiv Nemaca, i oni su smetali, a nikako doprinosili ratnim naporima. Prema tome, bilo bi logino, iz isto vojnih razloga, da prestanemo da snabdevamo etnike i da sve raspoloivo oruje i svu opremu aljemo partizanima.I politiki su neke injenice bile jasne. Na prvom mestu, partizani, bez obzira na nau pomo, predstavljae odluujui inilac u novoj Jugoslaviji. I zaista, nije trebalo posumnjati da e uz njihovu iroku i uspenu organizaciju, kad se isteraju Nemci, postati pravi gospodari Jugoslavije. Drugo, oni su komunisti i stoga se mora oekivati da e, kad dou na vlast, uspostaviti totalitarni oblik vladavine nalik na sovjetski, po svoj prilici, vema orijentisan prema Moskvi.I ovo su, takoe, bile injenice od prvorazrednog znaaja, koje e, verovatno, uticati na buduu politiku orijentaciju Balkana i, u krajnjoj liniji, ravnoteu snaga u Evropi. Da li ovo treba da utie na odluku britanske vlade u pruanju vojne podrke partizanima?O ovom pitanju je morala da odlui vlada. Ja sam, jo pre polaska iz Engleske, postavio tada hipotetino pitanje da li treba da se bavimo zaustavljanjem irenja sovjetskog uticaja na Balkan? Tada mi je reeno da takva razmatranja ne treba da utiu na nau politiku. Da li e vlada promeniti miljenje kad dobije odreenija obavetenja? To nisam mogao znati. Ali, instinktivno, nastavio sam da dalje razmatram ovo pitanje.Oigledno, ma ta ko rekao, mi ne moemo posmatrati sa oduevljenjem uspostavljanje komunistikog reima pod sovjetskim uticajem u Jugoslaviji. Ali, da li je budue politiko opredeljenje Jugoslavije zavisilo od nas? Koliko sam ja mogao da sagledam, nije. Ako sam pravilno protumaio situaciju, samo bi oruana intervencija, u mnogo veem i uspenijem obimu od one to su je preduzeli Nemci, mogla da savlada partizane. A to, usred rata, u kome su oni i njihovi sovjetski zatitnici bili nai saveznici i u vreme kada su nam, u svakom sluaju, veoma nedostajale jedinice, nije izgledao praktian predlog. Pre dve godine, pre no to se iskristalisala situacija, moda bismo bili kadri da utiemo na tok dogaaja, u jednom ili drugom pravcu, ali ne i sada.Poto je stanje bilo ovakvo, trebalo je, sa vojnog stanovita, da izvuemo to je mogue vee koristi. Da odbijemo pomo partizanima zato to su komunisti, u trenutku kad smo inili sve to je u naoj moi da ojaamo Sovjetski Savez, zaista bi bilo neshvatljivo. Pored toga, ukoliko ranije uspostavimo zadovoljavajue odnose sa partizanima, koji e, po svoj prilici, postati budui gospodari Jugoslavije, utoliko bolje! I ako ita znam o komunistima, ovo nee biti lako.Trebalo je da se razmotri jo jedan faktor. ivotno iskustvo oblikuje karakter ljudi. Uticaj dogadaja na pojedinca ne moe se sasvim zanemariti. Tito je proao kroz mnoge tekoe od 1937. godine, kada je postao generalni sekretar Komunistike partije Jugoslavije. Od tada je on prebrodio bezbrojne opasnosti i tekoe ogorenog rata koji je vodio za nezavisnost svoje zemlje; doiveo je zadovoljstvo da ni iz ega izgradi snanu vojnu i politiku organizaciju, iji je bio apsolutni gospodar. Da li e iz svih ovih napornih i uzbudljivih godina izai nepromenjen? Da li e prihvatiti sovjetski diktat i sovjetsko uplitanje isto onako bez pitanja kao i ranije? Ve mi je pala u oi samostalnost njegovog duha. A znao sam da je nezavisnost, bilo kakve vrste, nespojiva sa ortodoksnim komunizmom.Mogunost da e se Tito i ljudi oko njega vremenom izmeniti i postati neto drugo, a ne obini sovjetski sateliti, izgledala je suvie daleko da bi posluila kao osnova za neka naa razmatranja. Ali to je ipak bila mogunost koju je, izgleda, trebalo imati u vidu. "Mnogo e", napisao sam u izvetaju koji sam poslao gospodinu erilu, "zavisiti od Tita i od toga da li on sebe vidi u svojoj ranijoj ulozi zastupnika Kominterne, ili kao potencijalnog vladara nezavisne jugoslovenske drave."

GLAVA IVUZBUNE I EKSKURZIJE

Nedelje su prolazile a pitanje snabdevanja nije se pribliilo reenju. Jo uvek smo se oslanjali samo na ono to bi nam povremeno izbacili avionom, koji bi nasumice doleteo iz seveme Afrike, a veze su uglavnom jo uvek zavisile od dosta nesigurne radio-veze sa Kairom. Sada je bio spreman i na, na brzu ruku pripremljen, aerodrom u Glamou, ali, osim poruka koje smo primali, Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo, izgleda, nije bilo voljno da rizikuje jedan od svojih aviona da sleti na njega. Pored toga, nije bilo sigumo da li e partizani moi jo dugo da zadre podruje na kome se nalazio aerodrom.Zatim je jednog dana stigla vest da Ratna mornarica razmatra moj predlog da se snabdevanje vri preko Jadranskog mora pomou brzih pomorskih plovnih objekata koji e iskrcavati materijal nou na dalmatinskoj obali. Njima se nije dopadalo da prilaze obali, ali su mislili da bi svoj teret mogli preneti do nekih od ostrva koja su se sad nalazila u partizanskim rukama, ako bismo mogli da naemo prevozno sredstvo da ga prenesemo od ostrva do obale, a odatle dalje na kopno.Ovo je ve bilo neto. Popeo sam se uz brdo da porazgovaram s Titom u njegovoj tvravi.On se oduevio ovom veu. Partizani su, rekao je, u vreme sloma Italije zaplenili jedan broj lakih pomorskih objekata. Na njima se nalaze posade iz dalmatinskih brigada, jer su Dalmatinci roeni momari, i montirani, zaplenjeni mitraljezi i "brede" kalibra dvadeset milimetara. U stvari, rekao je, oni su ve na putu da stvore sopstvenu ratnu mornaricu i lako bi mogli preuzeti zadatak da prenesu bilo koju koliinu materijala kroz priobalske vode, kojima krstare neprijateljevi torpedni amci, do mesta u Dalmaciji gde bi je iskrcali. Meutim, da takve operacije budu korisne, sa njima se mora odmah poeti, jer Nemci ve prodiru ka obali tenkovima, artiljerijom i uz podrku avijacije, reeni da ponovo zauzmu teritoriju koja je ostala posle sloma Italije neokupirana i koju su partizani sada drali najbolje to mogu, borei se protiv daleko nadmonijih snaga. Neprijatelj je ponovo zauzeo luku Split. Partizani e uskoro biti odseeni od itave obale i onda nee biti moguno da se oprema prenese na kopno, ak ni da se iskrca na obali.Kad sam se vratio u svoj tab, ekala me je nova poruka kojom su traene pojedinosti o pogodnim mestima za iskrcavanje na ostrvima; oigledno, Ratna mornarica je ozbiljno prila poslu. Odmah sam odgovorio i naglasio da je hitno potrebna akcija i predloio ostrvo Korulu kao najbolje mesto za iskrcavanje. Dodao sam da u i sam, im mogu, poi na Korulu i poneti radio-stanicu. Kad tamo dospem, moi u sa samog ostrva da dostavljam detaljnije podatke o iskrcavanju a isto tako i da reim pitanje daljeg prenosa opreme koja se iskrca. Na putu do obale, takoe, videu i nova podruja i partizane koji rade u drugaijim uslovima.Odluio sam da povedem Strita, Heniker-Medora (Henniker-Major) i narednika Dankana. Pripreme za putovanje nisu dugo trajale. Vei deo puta mora se prei peice i zato smo rance sveli na najmanju meru, samo na ono to moemo da nosimo na leima. Za pratioce dodelili su nam jednog partizanskog oficira i dva vojnika. Ii emo od jedne partizanske jedinice do druge i one e nam obezbeivati sledovanje. Naa tana marruta nije bila utvrena i zavisie od daljeg kretanja dve neprijateljeve kolone koje su prodirale konvergentnim pravcima, da bi presekle put kroz Dalmaciju do mora. Parkera i Olstona smo ostavili da nas zamenjuju u Jajcu, a mi smo krenuli na put.Na prvi deo puta preli smo, zaudo, vozom. U toku protivofanzive, kad je Jajce palo u njihove ruke, partizani su uspeli da zaplene i jednu netaknutu lokomotivu i nekoliko vagona. Kako se meu njima nalazio i jedan profesionalni mainovoa i jedan elezniar, kao i nekoliko bivih efova stanica, oni nisu ekali i odmah su sastavili kompoziciju koja je radila tajno i naizmenino na kratkoj liniji od Jajca do susednog mesta Bugojna, za koje smo zakljuili da e biti pogodna polazna osnovica za na dalji put do obale. Posle nekoliko godina munog lutanja po planinama, partizani su bili neizmerno ponosni na svoj voz, a Tito je svoj lini vagon, pozamaan objekat od dasaka sa jednom pei u sredini, dao meni na raspolaganje. Tako je bilo oigledno da za ovaj prvi kratki deo naeg puta ni u kom sluaju ne bi valjalo odabrati neko drugo sredstvo, ako ne elimo da svojim domainima nanesemo ozbiljnu uvredu.Iz Jajca je trebalo da krenemo u pono, kako bismo na nae odredite stigli pre zore, dok se ne pojave prvi neprijateljski izviaki avioni. Posle veere i poto smo pripremili za put nae raneve i radio-stanicu, poli smo preko reke ka ruevinama eleznike stanice u Jajcu.Stanica je muno delovala i neprijatno mirisala. Bila je pod paljbom artiljerije i vie puta preotimana. Pre no to su je Nemci napustili poslednji put, pre nekoliko nedelja, zatvorili su nekoliko desetina talaca u onaj deo to je preostao od nje i sve zapalili. Sada je uskomeanost oko naeg odlaska, pod sablasnom, kiljavom i treperavom svetlou domaih karbidnih fenjera, davala sruenim zgradama varljivi izraz ivota.Nai ranci i radio-stanica stavljeni su u jedan vagon i posle izvesnog vremena prebaeni u drugi. Neoekivani i dobrodoli, pojavili su se neki konji; onda su ih ukrcali u voz; zatim iskrcali i najzad uz dosta psovke i vike, ponovo ukrcali. S vremena na vreme, lokomotiva, koja se od poetka dimila, bljuvala bi plamen, dim i iskre iz pei i dimnjaka, uz oblak pare i prodorni zvuk pitaljke. Zatim, posle jo jednog dugog ekanja, pojavila su se tri penzionisana efa stanice s velianstvenim iljatim kapama, bogato ukraeni zlatnim gajtanima, zastavicama, pitaljkama i svim drugim prateim oznakama njihovog poloaja. Rukovali smo se sa Velebitom, koji je doao da nas isprati, uskoili u na lini vagon; isto je uinio veliki broj ljudi koji su ili u naem pravcu; lokomotiva je poslednji put zapitala, to je bilo propraeno horom otpravnika na stanici; i onda, uz duvanje i dahtanje, kripavo smo zakloparali u sumorno sivilo zore koja se pomaljala iznad kronji drvea. Na vratima vagona pazio sam kad e se pojaviti avion na nebu koje je postajalo sve svetlije, ali nismo primetili nijedan. Kad smo se vratili u Jajce, uli smo da se voz nekoliko dana kasnije, posle jo netanijeg polaska, susreo sa posebno ratobornim "henelom", posle ega je dolo do neophodnog pridravanja voznog reda.Posle svih ovih podrobnih priprema, nae putovanje vozom nije trajalo due od pola asa. Po hladnoj kii, koja je prodirala svuda, stanica u Bugojnu je izgledala sumorno i neveselo. Tu je drhtalo dvadesetak zarobljenika, ukastobelih lica, u pocepanim sivozelenim uniformama. Prvo sam pomislio da su to Nemci i s neprijatnou pomislio da su verovatno na putu za streljanje - sudbina koja je ekala sve Nemce koje bi partizani zarobili, u odmazdu za pogubljenje i esto muenje svih partizanskih zarobljenika i hiljade civila - talaca.Medutim, kad sam bolje pogledao, video sam da su to domobrani regrutovani u miliciju Nezavisne Drave Hrvatske. Njih su partizani primili sa dobroudnom popustljivou. Ovo su, uglavnom, bile bedne jedinice - vrlo razliite od ustakih formacija koje su inile elitu Pavelieve vojske - i obino bi koristile prvu priliku da dezertiraju ili da budu zarobljene. Kad bi pale u njihove ruke, partizani bi ih ukljuivali u sopstvene jedinice ili razoruavali i putali kuama. Omiljena je partizanska pria kako je jedan partizan, poto je razoruao domobrana, naredio ovome da se vrati u svoju jedinicu i ponovo uzme puku u ruke i pusti da ga zarobe, i na taj nain doprinese partizanskom snabdevanju orujem.U Bugojnu smo utvrdili da emo dorukovati sa Koom Popoviem, koji je tada bio komandant partizanskog Prvog korpusa. Poli smo izrovanom glavnom ulicom Bugojna. Kao i svaki drugi grad ili selo u Bosni, ono je dvadesetak puta prelazilo iz ruku partizana u ruke neprijatelja u toku poslednje dve godine i, bilo je gotovo itavo pretvoreno u ruevine. Na bednim, od metaka proreetanim, belo okreenim zidovima natpisi ranijih okupatora: MUSSOLINI HA SEMPRE RAGIONE; EIN VOLK, EIN REICH, EIN FUHRER, su precrtani i zamenjeni parolama plamenocrvene boje partizana:IVIO TITO; SMRT FAIZMU - SLOBODA NARODU. Ako bi se paljivije pogledalo, primetilo bi se da su ranije partizanske parole iz prethodnih zauzimanja, Nemci okreili kad su ponovo osvojili mesto.Popovi je stanovao u seoskoj kui izvan sela. To je bio moj prvi susret sa ovekom koga u ubudue dosta viati i koji je predstavljao jednu od istaknutih linosti u partizanskom pokretu. Retko kada sam sreo oveka koji je pruao ubedljiviju sliku duevne i fizike aktivnosti. On je bio jedva prosene visine rasta i slabije grae tela, tamne puti, iskriavih oiju i lepih, orlovskih crta lica. Gusti crni brkovi davali su mu donekle piratski izraz. Iako je tek napunio trideset godina, imao je isti napregnut izraz lica kao i svi partizanski rukovodioci, izraz koji je nastao zbog dugih meseci fizikog i duevnog napora. Ali, u njegovom sluaju, izgleda, ivot ga je uinio samo mravijim, ali ga nije iscrpeo. Njegovo zategnuto, upalo lice zrailo je vitalnou.Seli smo za sto u zaguljivoj maloj sobi, sa fotografijom roditelja vlasnika ove kue, u njihovom najboljem nedeljnom ruhu u kitnjastom ramu na belo okreenom zidu, sa nekom jadnom biljkom u saksiji. Uskoro su nam doneli kiselo mleko i crni hleb sa komadom slanine i uobiajenom bocom rakije. Izmoren neobinim putovanjem eleznicom, posle nekoliko gutljaja rakije, moje raspoloenje se poboljalo i ja sam se prepustio prijatnom oseanju sanjivosti i obamrlosti.Popovi, kako sam ubrzo otkrio, bio je prijatan sagovornik. Obrazovan u vajcarskoj i Francuskoj, govorio je francuski kao Francuz (i to veoma duhovit Francuz) i imao je iznenadujue iroko polje interesovanja. Sin dobro poznatog srpskog milionera, jo kao mladi postao je ubeeni komunist. Medutim, njegova interesovanja bila su vie literarne i intelektualne prirode, nego politike. On je prouavao savremenu filozofiju, a isto tako je stekao prilian ugled kao pesnik nadrealist. U beogradskom drutvu smatrali su ga nekom vrstom ekscentrika, to, imajui u vidu ogranienost tog drutva, nije bilo nimalo udno. Pre rata sluio je u Jugoslovenskoj vojsci, ali je vetinu ratovanja stvarno upoznao u paniji, gde se borio sa republikancima - iskustvo koje je ostavilo dubok utisak na njega. Kad su Nemci okupirali njegovu zemlju, on je meu prvima formirao partizansku grupu u Srbiji i uskoro je ispoljio velike sposobnosti kao vojni rukovodiilac.Sada, dok su bezbrojne muve zujale oko prljavih prozorskih okana, na razgovor je lako prelazio s jednog predmeta na drugi: taktika peadije, Karl Marks, Atlantska povelja i poslednji francuski dramski pisci. Bilo mi je ao kad je jedan vojnik doao da najavi da je vreme za polazak. Poao sam sa mnogo jasnijim predstavama o mnogim stvarima i sa utiskom da sam sreo oveka koji se po svojim sposobnostima mora odlikovati u ivotu pod bilo kojim uslovima.Napolju smo zatekli nau pratnju i dva tovarna konjia na kojima se nalazila radio-stanica i deo naeg tovara. Oprostili smo se od Koe i krenuli. Rana jutarnja kiica je prestala da pada i sad je bio blistav jesenji dan. Put nas je vodio ravno i pravo preko male zelene ravnice, ukraene seoskim zgradama i vonjacima, sve do podnoja umom obraslih padina bregova koji su se uzdizali izmeu nas i Livna, malog gradia, udaljenog oko 70 km od obale. Iza brda vodila se borba. Livno, koje se prualo s obe strane puta koji je vodio ka obali, sve donedavno drao je neprijatelj kao i veinu drugih okolnih sela. Neemo znati kojim putem da nastavimo sve dok ne stignemo sa druge strane brda i sami ne izvidimo teren.Dok smo hodali pored konja, razgovarao sam sa Miom, oficirom koji je bio zaduen za nau pratnju, visokim, privlanim mladiem od dvadeset jedne godine, koji je bio obuen u novu britansku uniformu sa oznakama potporunika. On mi je rekao, kad su Nemci okupirali Jugoslaviju, da je bio pitomac u Kraljevskoj vojnoj akademiji. Odmah je otiao u umu i pridruio se Drai Mihailoviu. Zatim, kad je video da se etnici ne bore ozbiljno protiv neprijatelja, on ih je napustio i prebegao partizanima. Ovde je mogao da se bori kolikohoe. Bila je to pria koju smo dosta esto sluali od bivih etnika. Nisam sumnjao da je moj pratilac posebno odabran da bi mi ovo samo jo jednom ponovio.Kad smo stigli do podnoja, napustili smo put i poli zaobilaznim stazama kroz umu, najveim delom penjui se strmo. Jednom ili dvaput spazili smo nemaki avion koji je leteo iznad nas, a jednom iz pravca glavnog puta ula se tutnjava nekoliko tekih maina sa unutranjim sagorevanjem. Ovo su, ispravno ili ne, partizani doekali sa povicima: "Tenkovi! Tenkovi!" - ali se nismo zaustavljali da to ispitamo. Jednom smo naili na partizansku patrolu koja se probijala u pravcu suprotnom od naeg, ali ona nije znala ta se deava iza brda. Jedan lan bila je devojka, vrsta i odluna koja je, kao i mukarci, nosila puku, ranac i nekoliko nemakih runih bombi.U podne smo se odmorili nekoliko minuta i pojeli nae sledovanje. Partizani su izvadili velike komade hleba iz depova, a mi nae uture. Fari nam je pred polazak pripremio hermetiki zatvorene pakete novog amerikog sledovanja, koji se mogu spakovati u dep, to mi nikad ranije nismo videli, i jedva sam ekao da otvorim jedan i vidim ta je unutra. Svaki mrki paketi tajanstvenog izgleda, dug samo nekoliko santimetara, bio je obeleen sa: "d