ФОНЕТИКА

Фонетика је део науке о језику који проучава гласове и њихове промене.

Сваки глас је производ рада говорних органа, па фонетика описује рад тих

говорних органа. За њу се стога може рећи да је физиолошка фонетика. Како

покрете говорних органа прати треперење ваздушне струје, гласови су и

физичка појава, тј.са акустичним појавама.

Говорни органи човечјег тела деле се на три скупине и њих чине:

-плућа, трбушни мишићи са дијафрагмом и душник(који се у говорни апарат укључује тиме што служе за скупљање ваздуха(плућа), за истискивање ваздуха(трбушни мишићи и дијафрагма) и за спровођење ваздуха(душник)-гласне жице, језик, задње и предње непце, алвеоле, зуби и усне, тј.они органи који коначно производе гласове-било покретом(гласне жице, језик, усне), било тиме што су то непокретна места на којима се стварају гласови(непца, алвеоле, зуби)-ждреона, усна и носна дупља, тј.органи који појачавају гласове и дају им посебан тон и боју у акустичком смислу, што значи да су то органи који имају улогу резонатора у коначном формирању гласа.

КАДА СЕ РАДОМ ТРБУШНИХ МИШИЋА И ДИЈАФРАГМЕ ВАЗДУХ ПОТИСНЕ ИЗ

ПЛУЋА, ОН ДУШНИКОМ ДОСПЕВА ДО ОРГАНА ПРАВОГ ГОВОРНОГ АПАРАТА,

ГДЕ ПРОИЗВОДИ ЗВУК, КОЈИ СЕ У ФОНЕТИЦИ НАЗИВА ГЛАС. У ФОНЕТИЦИ

СЕ ГЛАС ОПИСУЈЕ КАО ПРОИЗВОД ДРУГЕ И ТРЕЋЕ СКУПИНЕ ГОВОРНИХ

ОРГАНА, И ТО ПОСМАТРАЊЕМ И ОПИСОМ РАДА ПОКРЕТНИХ ГОВОРНИХ

ОРГАНА ПРЕМА НЕПОКРЕТНИМ ОРГАНИМА И ПОСМАРТАЊЕМ И

ОПИСОМ ПРОЛАСКА ВАЗДУШНЕ СТРУЈЕ КРОЗ ОРГАНЕ КОЈИ ИМАЈУ УЛОГУ

РЕЗОНАТОРА.

Јачина гласа

Јачина гласа зависи од снаге или, терминологијом физике речено-зависи од јачине подстицаја који покреће трепереће тело, што значи да зависи од амплитуде (раздаљине између нормалног положаја треперећег тела и најдаље тачке до које оно у треперењу стиже). Уколико је амплитуда већа, утолико је глас јачи.

ВИСИНА ГЛАСАВисина гласа зависи од

брзине којом трепереће тело трепери; уколико је већи број трептаја у јединици времена, утолико је глас

виши.

БОЈА ГЛАСА

Боја гласа одређена је обликом резонатора(ждрела, уста, носа). Сваки

глас има посебну боју јер је облик главног резонатора, тј.уста, при изговору

сваког гласа у нашем гласовном инвентару друкчији, што важи за сваког

говорника. Уз то, сваки човек има и своју посебну боју гласа јер је облик говорних

резонатора код сваког појединца различит.

Говорни органи

Према положају говорних органа и акустичком утиску, гласови се деле на:

Самогласнике (вокале) а е и о у

Гласнике (сонанте) ј в р л љ м н њ

Сугласнике (консонанте) б г д ђ ж з џ

СЛОГ И ПОДЕЛА РЕЧИ НА СЛОГОВЕ

Слог је јединица за организацију говорних звукова. На пример, реч вода се састоји од два слога: во и да. Слог је обично састављена од језгра (најчешће самогласник) са опционим почетком и крајем (обично 

сугласник).

Слогови се често сматрају фонолошким „блоковима“ речи. Они могу утицати на ритам језика, прозодију, стиховни метар, образац нагласка,

итд.

Писање слогова је почео неколико стотина година пре првих слова. Најранији пронађени слогови су на плочама писани око 2800. п. н. е. у сумерском граду Ур. Овај помак одпиктограма према слоговима се зове

'најважнији напредак у историји писања'.[1]

Реч од једног слога (као што је реп) се зове једносложна реч док реч која се састоји од два слога (попут мајмун) се назива двосложна. А реч

састављена од три слога (као што јесиромаш) се зове тросложна. Реч састављена од више од три слога (као што је интелигенција) се

зове вишесложна, иако овај термин се често користи за описивање речи од два или више слога.

АКЦЕНАТ Акценат је истицање гласом неког слога у

некој реченици. Српски језик има четвороакценатски систем.

КЛИТИКЕ

Клитике су неакцентоване речи које стоје, у реченици, испред или иза акцентованих речи и

са њима чине акценатску целину.

Акценатска целина је:

-једна акцентована реч;

-неакцентована+акцентована реч и

-акцентована+неакцентована реч.

У КЛИТИКЕ СПАДАЈУ: ПРОКЛИТИКЕ И ЕНКЛИТИКЕ

У проклитике спадају: предлози, везници и речца НЕ.

У енклитике спадају: облици помоћних глагола, облици личних заменица, повратна заменица СЕ и упитна речца

ЛИ.

ПОКРЕТНИ ВОКАЛИ

У књижевном језику потпуно су равноправни двојаки (или чак тројаки)облици– тад и тада, доброг и доброга,добром добромедоброму, итд. – њихови облици завршавају се различито– са вокалима А, Е, У или њих, али то не утиче ни на значење тих речи, нити на њих6ову функцију.

Ови самогласници се називају факултативне фонеме или покретни вокали.

Гласовне промене

Потпуно претварање једног гласа у други назива се ГЛАСОВНА ПРОМЕНА.

-Претварање Л у О -Јотовање -Сибиларизација -Палатализација -Једначење сугласника по звучности -Једначење сугласника по месту творбе -Губљење сугласника -Непостојано А -Промена О у Е