U to vreme meu filozofima u Engleskoj istie se jo jedan mislilac, austrijanac poreklom, Ludvig Vitgentajn (1989-1951). Iako je njegovo originalno delo sinteza engleske analitike filozofije i kontinentalne filozofije, pre svega Kanta i openhauera, ali isto tako i antike filozofije (Platon i sofisti), filozofije ivota (Nie) i pragmatizma (Dems), mora se rei da je Vitgentajn, pod presudnim uticajem Rasela i Mura, stvorio filozofiju koja je organski spoj interesa za jezik i traenja smisla, sutine filozofiranja. Vitgentajn je sredinja linost analitike filozofije. Iako mu je otac bio magnat i osniva metalne industrije u Austriji, Vitgentajn se odrekao nasledstva, neko vreme bio uitelj u kolama u gornjoj Austriji, neko vreme manastirski batovan, uz podrku Rasela i Mura tridesetih godina Milan Uzelac Glavni pravci savremene filozofije www.uzelac.eu 113 XX stolea predaje filozofiju na Kembridu, za vreme Drugog svetskog rata radio je u jednoj londonskoj bolnici kao bolniar, a potom u medicinskoj laboratoriji u Njukastlu. U filozofskom stvaralatvu Vitgentajna razlikuju se dva perioda: rani (1912-1918) i pozni (1929-1951) i re je o dve razliite koncepcije; prvi period odreen je delom Logiko-filozofski traktat (1921) a drugi posthumno objavljenim delom koje je on sam zavrio Logika istraivanja (1953). Iako razliita, oba ova dela imaju specifinu formu: prvo je izloeno strogim matematikim redom, dok je drugo pisano u aforistikom stilu iji delovi nemaju strogi logiki sled. Oba dela, nastala u razliito vreme, sa razliitih pozicija, istovremeno su suprotna jedno drugom ali ne jedno drugom i strana. Oba spisa objedinjuje potraga za dubinskim, konceptualnim shemama jezika, ali dok u prvom delu Vitgentajn sledi ideje Fregea i Rasela, u drugom je programski blii Muru. Obe koncepcije objedinjuje jedna tenja tenja za jasnou: "Sve to se moe rei, moe se rei jasno a o onom to se ne da iskazati, o tome treba utati"; tako glasa jedna od slavnih reenica kojima se zavrava njegov Traktat. Svoj osnovni zadatak koji povezuje oba perioda njegovog stvaralatva Vitgentajn je video u traenju naina i navika na osnovu kojih bi se uspostavio korektni odnos izmeu dva sveta: verbalnog sveta razumevanja i sveta realija (dogaaja, stvari, formi ivota i delovanja ljudi). Za to su postojala po njegovom miljenju, dva metoda: logika analiza i lingvistika analiza. Za svoj prvi spis Vitgentajn istie kako je misao vodilju naao u Raselovom stavu da je logika sutina filozofije a da je filozofija uenje o logikoj formi saznajnih iskaza i da je pri tom sebi za cilj postavio potragu za krajnje jasnim logikim modelom znanja/jezika optom formom iskaza. Milan Uzelac Glavni pravci savremene filozofije www.uzelac.eu 114 Prvobitno je Vitgentajn ovo svoje delo nazvao Stav (Der Satz) a naziv Tractatus logico-philosophicus dao je D. E. Mur a Vitgentajn je to i prihvatio. Traktat poiva na tri principa: (a) predmetni termini jezika tumae se kao imena objekata, (b) elementarni iskazi tumae se kao logika slika najjednostavnijih situacija i (c) sloeni iskazi tumae se kao logika kombinacija elementarnih iskaza. Jednostavnije re- eno, Traktat je zapravo svojevrsni prevod ideja logike analize na filozofski jezik; za njegovu osnovu uzeta je atomistiko-egzistencijalna shema elemenata znanja koju je Vitgentajn naao u Principima matematike Rasela i Vajtheda. Osnov njegovog dela ine elementarni (atomistiki) iskazi. Iz ovih jednostavnih iskaza, pomou logikih veza (konjunkcija, disjunkcija, implikacija, negacija) nastaju sloeni (molekularni) iskazi. Ovi poslednji tumae se kao istinosne funkcije elementarnih iskaza, a to znai da je njihova istinitost ili lanost posledica istinitosti ili lanosti istinosnih znaenja koja se nalaze u elementarnim iskazima, nezavisno od njihovog sadraja. Za Vitgentajna logika je "sutina filozofije" a logika shema dobija filozofski status jer se tumai kao univerzalni model znanja/jezika; logika shema tako postaje ogledalo u kome se odraava logika struktura sveta. Na poetku Traktata Vitgentajn nastoji da definie osnovne pojmove: svet se sastoji iz injenica (a ne stvari), dogaaji se sastoje iz objekata; objekti su jednostavni i postojani. Drugim reima: spis zapoinje opisom slike sveta, odnosno, ontolokom problematikom; realno, Vitgentajn je poao od logike a naknadno je izgradio njoj odgovarajuu ontologiju. Raselu se ova, tako doraena njegova koncepcija dopala i on joj je i dao naziv logiki atomizam. Vitgentajn se tome nije protivio budui da je njegova varijanta tumaenja odnosa logike i realnosti bila samo logika varijanta atomizma koji je izgradio Rasel s Vajthedom u Milan Uzelac Glavni pravci savremene filozofije www.uzelac.eu 115 pokuaju distanciranja od psihologistike koncepcije Loka, Hjuma i Mila za koje su sve forme znanja bile kombinacija "ulnih atoma" (oseti, percepcije...). Poto se tvrdilo da logiki atomi (elementarni iskazi) govore o dogaajima, logika je ostala i dalje tesno povezana sa epistemologijom; logika kombinacija elementarnih iskaza davala je injenice a skup injenica inio je svet; skup istinitih iskaza inio je sliku sveta; slike sveta mogu biti razliite zato to se vienje sveta zadaje jezikom, a za opis jedne te iste situacije mogu se koristiti razliiti jezici. U Traktatu je Vitgentajn jasno opisao model "jezik - logika realnost" i time jasno odredio granice informativnosaznajnih mogunosti odreenja sveta koji je odreen strukturom i granicama samog jezika. Iskaze koji zalaze za granice jezika Vitgentajn je, kao to smo ve videli, proglasio besmislenim. Tako se odnos "smislenobesmisleno" naao u sreditu razmatranja Traktata; osnovni zadatak stoga je bio: sprovesti granicu miljenja, odnosno, granicu izraavanja misli. Sprovesti ovu granicu kao granicu, po Vitgentajnu je nemogue, jer za tako neto morali bismo se nalaziti s obe strane granice miljenja i zato se granica moe sprovesti samo u jeziku, dok se sve to lei izvan njega pokazuje besmislenim. Premda se svim smislenim iskazima obuhvataju svi sadraji znanja, postoji i forma znanja; nju obezbeuje logika. Logika nije teorija ve odraz sveta. Logiki iskazi su iskustveni, injenini i logika prethodi svakom iskustvu. Istinitost logikih iskaza se moe utvrditi iz njh samih dok je to kod injeninih iskaza nemogue; logiki iskazi su ili tautologije ili protivrenosti. Obezbeujui formalni analitiki aparat znanja logika ni o o emu ne informie niti Milan Uzelac Glavni pravci savremene filozofije www.uzelac.eu 116 govori i zato njeni iskazi nemaju smisao15. Logiki iskazi su nalik matematikim iskazima. Logika gramatika jezika odgovara logikoj strukturi sveta. Na osnovu svega toga Vitgentajn je veinu filozofskih (metafizikih) iskaza proglasio ne za lane ve besmislene jer se ni na ta realno van sebe ne odnose i zakljuio kako se veina stavova i pitanja temelji u nerazumevanju logike jezika pa stoga najdublji problemi i nisu problemi, dok je sva filozofija zapravo samo kritika jezika. Cilj filozofije (koja nije nauka) jeste logiko tumaenje misli i ona nije uenje ve delatnost, a to znai da cilj filozofije ne treba da budu "filozofski stavovi" ve dostizanje jasnosti stavova. Sve ovo odnosi se i na Vitgentajnovu filozofiju i sve stavove njegovog spisa. Ko to razume i primeni na njegov Traktat doi e do zakljuka da su i svi iskazi ovog dela takoe besmisleni. To nije znailo omalovaavanje filozofije ve konstatovanje da filozofija ne pripada sferi injeninog; ona jeste vana ali ona ne sadri informacije o svetu. Tako je Vitgentajn na najpregnantniji nain tematizovao ono neiskazivo, ono to moe biti pokazano ali ne i iskazano; tako se u sferi onog to se ne da izraziti nalo religiozno iskustvo, smisao ivota; to su zapravo bili i glavni problemi koji su interesovali Vitgentajna, ali oni nisu mogli biti predmet teorije ve samo prakse i neposrednog ivljenja. Glavna tema njegovog dela bila je zapravo etika, dakle sve ono o emu se zapravo nije moglo govoriti i o emu se moglo samo utati. Vitgentajn u Traktatu jezik shvata kao logiku konstrukciju nezavisnu od realnog ivota i ljudi koji koriste jezik. No, sa ovim delom, ubrzo nakon to ga je napisao, on vie nije bio zadovoljan; smatrao je da su rezultati do kojih 15 Treba imati u vidu da se u Traktatu pod besmislenim ne misli na besmislice ve na ono to se ni na ta ne odnosi (na ono to nije intencionalno). Milan Uzelac Glavni pravci savremene filozofije www.uzelac.eu 117 je doao nesavreni i to ne stoga to bi bili netani, ve stoga to se itavo istraivanje oslanjalo na jednu veoma pojednostavljenu sliku sveta i njegovog logikog lika u jeziku. Zato je preduzeo drugi, daleko pragmatistikiji pristup koji za razliku od prethodnog nije bio ni strogo matematiki izveden, ni toliko jasan ni zavren sa svom logikom jasnou. Rezultat tog njegovog rada, nakon to se razoarao u ideju apsolutnog, savrenog logikog jezika, ine Logika istraivanja u kojima se on obraa obinom, prirodnom jeziku i realnoj govornoj praksi. U ovom spisu on i kae: jezik se upotrebljava u obinoj ljudskoj praksi, jezik je sredstvo komunikacije; budui da je sutina jezika skrivena mi ivimo u iluzijama. Izrazi kao to su svet, jezik, iskustvo, trebalo bi da budu jasni kao to su jasne rei sto, drvo, lampa. U svetu ive realni ljudi; iz njihove celokupne delatnosti nastaje drutveni ivot. Optenje meu ljudima odvija se uz pomo jezika. Ljudi se koriste jezikom radi razliitih ciljeva. Vitgentajn vie ne vidi jezik kao apstrakciju koja se suprotstavlja svetu; jezik vidi kao jeziku komunikaciju koja je neraskidivo povezana s delatnou ljudi u odreenim situacijama. Jezik se vidi kao deo sveta, kao forma drutvenog ivota. Jeziki akti se odvijaju u realnom svetu i pretpostavljaju realno delovanje i realne predmete; uslov komunikacije su razumevanje jezika i njegova upotreba. Zato u prvi plan dospeva pragmatika dimenzija jezika koja je u potpunosti bila zaobiena u Traktatu. Naglasak na razliite upotrebe jezika u razliitim situacijama istie njegovu funkcionalnu raznovrsnost. Treba prevladati shvatanje da jezik uvek funkcionie na isti nain i da uvek slui jednom te istom cilju izraavanju misli o stvarima. Vitgentajn istie razliite mogunosti upotrebe jezika - polifunkcionalnost izraavanja, bogatstvo u obrazovanju Milan Uzelac Glavni pravci savremene filozofije www.uzelac.eu 118 raznih smislova, ekspresivnu mogunost jezika, varijacije znaenja. Vitgentajn naputa shvatanje da postoji jedna jedinstvena logika forma jezika; istie se raznovrsna upotreba simbola rei i izraza i odsustvo jedinstvene logike osnove za govorno ponaanje ljudi. Svaki oblik delatnosti ima svoju sopstvenu "logiku". Dok je za veinu filozofa vekovima filozofija bila jedinstveno carstvo istih apstraktnih misli koje su se uzdizale visoko nad svakodnevnicom, Vitgentajn predlae drugaije shvatanje: njemu su bliski pragmatizam, antika sofistika, filozofija ivota. Predmet analize su sad tanane distinkcije u znaenju i smislu rei. Jezik se vie ne vidi kao neto to je suprotno svetu, kao njegov "dvojnik", ve kao mnotvo raznih praksi ili "formi ivota"; sve jezike delatnosti (pitanja, naredbe, prie) deo su nae prirodne istorije kao to su to igra ili kretanje. Jezik je iva pojava koja postoji u komunikaciji. Jezik je mrtav u svojoj pisanoj formi; ivot nekom znaku daje samo njegova primena. Znaenje znaka tumai se kao njegova upotreba; takav pristup oznaava se kao funkcionalno-praktian. Na promenu Vitgentajnove pozicije uticao je rad sa decom dok je bio uitelj; osnovnu strukturu jezika vie ne ine elementarni iskazi koji su u vezi s "atomistikim" dogaajima ve pokretni funkcionalni sistemi jezika, odnosno njegova praksa, a to on naziva jezikim igrama. Ideja jezikih igara postala je princip kojim se tumaila sva ljudska delatnost s obzirom na korienja razliitih tipova jezika. Pojam jezikih igara nije u koncepciji poznog Vitgentajna odreena do kraja jasno. U osnovi pojma jezikih igara je analogija izmeu ovekovih igara i ponaanja u ivotu. Igre pretpostavljaju od ranije utvrena pravila kojima je odreeno kretanje i logiki put; igra bez pravila nije igra, ali igra koja se potinjava ekstremno Milan Uzelac Glavni pravci savremene filozofije www.uzelac.eu 119 strogim pravilima takoe nije igra. Igra je nezamisliva bez obrata, preokreta, varijacija stvaralatva. Pod jezikim igrama misli se na jezike modele, na metode analize njegovog delovanja. Postoje razliite vrste, razliite upotrebe jezika. Jezike igre su jednostavni naini upotrebe znakova, jednostavniji no oni na koje mi primenjujemo znake svakodnevnog jezika. Igre su naini jezike prakse i s vremenom Vitgentajn je sve ee jezike igre poeo izjednaavati s formama ivota. To je znailo da jezik nije samo govor ili pismo ve i delovanje, praktina aktivnost povezana s istorijskim obiajima, realnim nainima ponaanja i delovanjem ljudi. Za razliku od Traktata Vitgentajnovu koncepciju iz Logikih istraivanja je nemogue prepriati; smisao njegove filozofije se deformie pri njenom izlaganju. Zato je ovaj spis mogue posmatrati i kao osobito umetniko delo budui da je njegova stvaralaka dimenzija daleko iznad njegove eksplikativne strane. Vitgentajnovi pozni radovi su namerno a-teorijski, s mnotvom pitanja i mnotvom naznaka i orsokaka, u emu je njihova najvea vrednost, i ona trae od itaoca da sam zae u njih i sam trai svoje line odgovore. Raselovu ideju o logici kao sutini filozofije prihvatili su i predstavnici Bekog kruga, to je posebno vidno u njihovom nastojanju da izgrade logiku nauke. Teoretiari logikog pozitivizma (Rudof Karnap, Hans Rajhenbah i dr.) svoja istraivanja su usmerili na logiku sintaksu, semantiku naunog jezika, logiku verovatnoe i druge probleme koji nisu bilo strogo filozofski. Kao glavni metod koristili su analizu. Na pozna Vitgentajnova istraivanja oslanjali su se predstavnici analize obinog jezika (G. Rajl, D. Ostin) i uskoro su se u okviru lingvistike filozofije poele u Engleskoj razlikovati dve kole: kembridska i oksfordska. Milan Uzelac Glavni pravci savremene filozofije www.uzelac.eu 120 Na osnovu Ostinovih istraivanja osamdesetih godina XX stolea u okviru oksfordske kole razvija se istraivanje jezikih akata i ono je manje lingvistika filozofija a daleko vie teorijska lingvistika (D. Serl, D. Davidson). Analitika filozofija je uticala na razvoj filozofije u mnogim evropskim zemljama tako da je osamdesetih i devedesetih godina nastalo vie razliitih orijentacija od kojih je svaka pretendovala na pravo da je izvorni predstavnik analitike filozofije i naslednik filozofije Fregea i Vitgentajna. Sasvim je razumljivo to su najvei sporovi meu analitikim filozofima nastali oko izvora analitike tradicije i njenih osnovnih svojstava i stoga jo uvek traje rasprava oko naslea B. Rasela, L. Vitgentajna i D. E. Mura i njihovog znaaja za savremenu filozofiju. U drugi plan su potisnute najave o "revoluciji u filozofiji" i razni programi i manifesti o radikalnoj reorganizaciji filozofa i zajednikom istraivanju. Analitika filozofija se usredsredila na razmatranje fundamentalnih problema u svakoj oblasti filozofije, gde god bi se oni pojavili. Bez obzira to su neki anglo-ameriki filozofi (Rorti, Reer) poeli da govore o "smrti analitike filozofija na kraju XX stolea", ovaj smer ostaje i dalje, sauvavi svoj potencijal i sposobnost za dalje usavravanje. To je razlog to se panja ne usmerava vie samo na formalno-metodoloke aspekte ve i metafizike temelje analitike filozofije. Metafizika se, pored epistemologije i filozofije jezika, pokazala jednom od glavnih disciplina analitike filozofije. Pitanje o statusu i ulozi poslednjih dveju disciplina u korpusu analitikih disciplina bilo je poslednje decenije formulisano pitanjem: filozofija jezika ili epistemologija. Ovo pitanje inicirao je oksfordski filozof Majkl Damit (M. Dummet) u svom radu "Moe li analitika filozofija da bude sistematski izloena i treba li ona da bude takva?" Damit polazi od toga da analitiku filozofiju ini grupa kola kojoj su zajednike Milan Uzelac Glavni pravci savremene filozofije www.uzelac.eu 121 temeljne pretpostavke dok se u svemu drugom razlikuju i pri tom konstatuje da je najnovija analitika filozofija jedinstvenija no to je to ranije bio sluaj. Uzrok tome treba traiti u okretanju veine analitiara filozofiji Fregea koga veina vidi pravim zaetnikom analitike filozofije, a ne Rasla ili Vitgentajna, te je analitika filozofija sad postala postfregeovska filozofija. Glavno dostignue Fregea bilo bi u zameni epistemologije logikom (koja u sebe ukljuuje i filozofiju jezika), te se dolo do zakljuka kako je samo uz pomo jezika mogue istraivati miljenje. Za razliku od Vitgentajna koji je jezik smatrao autonomnim, Frege je isticao njegovu vezu sa nelingvistikom delatnou; istovremeno, pokazalo se da Vitgentajnove "jezike igre" iz raznih razloga ne mogu biti dobar model za objanjenje funkcionisanja jezika, te za razliku od Fregea, Vitgentajnovi stavovi ne mogu biti temelj daljih filozofskih istraivanja iji je cilj izgradnja formalne teorije znaenja iji je cilj objanjenje funkcionisanja jezika bez izostavljanja ijednog semantikog pojma, pa i takvih kao to su istina ili tvrdnja, jer tek sa izgradnjom teorije znaenja filozofija jezika dobija sistematski karakter. Sve to treba da potvrdi kako tek sa Fregeom biva utvren predmet filozofije: analiza strukture misli kao i razlikovanje misli i psiholokog procesa miljenja, a najadekvatnija metoda analize bila bi analiza jezika. Damitu su se suprotstavile njegove kolege sa Oksforda, Gordon Bejker i Piter Haker, smatrajui da je re o jednom nekorektnom pristupu Fregeu tako to se Frege gleda iz ugla filozofije kraja XX stolea a da se rani Frege posmatra sa stanovita poznog Fregea, a to se tie teze da je filozofija jezika osnova svake filozofije to bi osporili kako Vitgentajn i Rajl, tako isto i Ostin i Grajs. Ova dva teoretiara smatraju da ideja o tome da misao poseduje unikalnu strukturu koja je imanentno izomorfna sa strukturom suda Milan Uzelac Glavni pravci savremene filozofije www.uzelac.eu 122 pripada ranom Vitgentajnu a ne Fregeu, kao i da Fregeu nije padalo na pamet da u osnovi filozofije treba da bude filozofija jezika; njemu je bio blizak scijentistiki pristup filozofiji koji je u poslednje vreme opet popularan pa bi se moglo zakljuiti kako u osnovi neofregeovstva lei model jezika kao raunanja.Strukturalizam Terminom strukturalizam oznaava se niz humanistikih istraivanja koja za svoj predmet imaju ukupnost invarijantnih odnosa (strukturu) u dinamici razliitih sistema. Sam pojam struktura veoma je frekventan u nizu nauka kao to su matematika, fizika, anatomija, i gde se govori o strukturi atomskog jedra, o algebarskim strukturama, o strukturi tela, o zakonima kompozicije, o topolokim strukturama; nije nimalo sluajno da je ovaj pojam postao veoma rairen u sociolokim i ekonomskim istraivanjima, kao i u istraivanjima u oblasti knjievnosti i umetnosti. Pod strukturom se obino misli na sistem zakona koji odreuju neku predmetnu sferu i veze meu objektima, specifikujui njihovo ponaanje i zakone razvoja. Tako se pojam strukture i odreuje u naukama. Filozofsko znaenje izrazu struktura dali su Klod Levi-Stros, Luj Altise, Miel Fuko i ak Lakan u nizu spisa kojima su se suprotstavljali ezdesetih godina vladajuem egzistencijalizmu, personalizmu, istoricizmu i idealistikom subjektivizmu; oni polaze od starih filozofskih problema ali s tom razlikom to smatraju da u centru istraivanja ne treba da se nalazi vie subjekt (ja, svest, duh) sa njegovom tenjom ka slobodi, samoodreenju, transcendenciji, Milan Uzelac Glavni pravci savremene filozofije www.uzelac.eu 301 stvaralatvu, ve da se u sreditu istraivanja moraju nai strukture koje su duboko podsvesne ali koje odreuju itavo ljudsko ponaanje. Kada je re o samom smeru koji se ozna- ava terminom strukturalizam, a koji je nastao na tlu rezultata u oblasti lingvistike, ekonomije i psihoanalize, treba rei da ne postoji neko doktrinarno uenje koje bi u potpunosti odgovaralo tom nazivu, ve da tu pre svega imamo pravac koji se formirao sa humanizmom, istoricizmom i empirizmom, da je tu re o jednom optem protestu protiv egzaltiranog Ja i teleolokog naina miljenja. Poetak formiranja strukturalistike metode vezuje se za ime Ferdinanda de Sosira i njegov spis Kurs opte lingvistike gde se izlau sloeni fonoloki i sintaksiki mehanizmi jezika kao strukture unutar kojih se formira mogunost miljenja.Tumaei jezik kao sistem znakova Sosir smatra da izvor sposobnosti da se neto oznai i razume lei u meusobnoj vezi elemenata jezika i sistemu koji ini njihove meuodnose. Ovo shvatanje je antiteza pozitivistikom atomizmu koji je nastojao da izdvoji "konkretne jezike sutine", elementarne jedinice znaenja iz kojih je sastavljen jezik. U pomenutom Kursu de Sosir je osporio shvatanje o supstanciji jezika budui da se ve na nivou prostih zvukova mi ne sreemo sa delovima "materije" jezika, ve s nizovimi elemenata koji se meusobno osporavaju, s destruktivnim fonemama, sa istim razlikama koje nemaju svog nosioca. Dvadesetih godina XX stolea ideje de Sosira bivaju iroko prihvaene i tada nastaje nekoliko lingvistikih centara (Pariz, Kopenhagen, Prag). Uticaj de Sosira bio je veliki posebno na getalt-psihologiju i ruski formalizam; strukturalnu analizu teksta nalazimo ve 1928. u knjizi Morfologija bajke Vladimira Propa; pedesetih godina XX stolea strukturalizam se pokazuje kao jedna tipino francuska tvorevina i on je, po reima Levi-Strosa, Milan Uzelac Glavni pravci savremene filozofije www.uzelac.eu 302 sastoji u prenoenju konkretnih naunih metoda strukturalne lingvistike u oblast kulturologije koja bi na taj nain trebalo da postane stroga i objektivna po uzoru na prirodne nauke. Svoja istraivanja Levi-Stros je ograniio na oblast etnografije formalizujui terminima binarnih opozicija i teorije komunikacije rituale, mitove i obiaje primitivnih naroda. Isto to zapoeli su u razliitim oblastima Fuko, Bart i Lakan: polazei od dubinske konfiguracije jezika razliitih epoha, Fuko je analizirao niz pojava u oblasti nauke o jeziku, biologije i politike ekonomije; Rolan Bart prouava strukturno-semiotike zakonitosti u "jezicima" razliitih kulturnih fenomena (masovne komunikacije, moda, i dr.) da bi potom preao na deskripciju procesa oznaavanja u knjievnim, prevashodno modernistikim delima. Polazei od analogije funkcionisanja nesvesnog i jezika, Lakan nastoji da reformie psihoanalizu i predlae da se naglasak stavi na analizu i korigovanje simbolikih struktura jezika i pri tom se uplie u terapiju nesvesnih anomalija. Na osnovu rezultata do kojih su oni doli moglo bi se rei da strukturalizam tei desupstancijalizaciji tradicionalne metafizike, a to je zapoeo jo Kant i najradikalnije nastavio Nie; istiui kako relaciona svojstva elemenata imaju visoku gnoseoloku vrednost za istraivanja u oblasti humanistikih nauka, strukturalisti van sfere interesa ostavljaju kantovsku "stvar po sebi" pa svoju poziciju odreuju kao "kantovstvo bez transcendentalnog subjekta i istorijskog apriorizma". Nieov stav o "smrti boga" oni prevode u stav o "kraju oveka", o "smrti autora", o neadekvatnosti pojmova kao to su umetniko delo ili stvaralatvo. Strukturalisti poseban znaaj pridaju nesvesnim osnovama razuma i tako iznova aktualizuju Frojda (psihoanaliza) i Marksa (ekonomija), i njima zahvaljujemo za niz novih pojmova kao to su Milan Uzelac Glavni pravci savremene filozofije www.uzelac.eu 303 mentalna struktura (Levi-Stros), epistema (Fuko), simboliki poredak (Lakan); oni posebno naglaavaju znaaj istraivanja prorode i funkcije nesvesnog. Polemiui protiv romantiarskih filozofskih ideja, koje su inspirisale introspektivne filozofske analize, strukturalizam raznovrsne kulturne fenomene posmatra kroz prizmu jezika i orijentie se na semiotiku koja izuava unutranju strukturu znaka i mehanizme oznaavanja, ime se suprotstavlja anglo-saksonskoj semiologiji koja se prevashodno bavila problemom referencije i klasifikacije znakova (Pirs). Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina jaa kritika strukturalizma, ali i unutar njega samokritika zbog ogranienosti strukturalistkog metoda koji vodi u aistorinost, formalizam i scijentizam. Nestrukturiranost itave oblasti ljudskog opstanka postaje ishodite tzv. "filozofije tela" pa strukturalisti teite istraivanja prenose sa "otvorenosti dela" ili "socijalno-politikog konteksta strukture", dakle sa struktura sa "gotovim znaenjem" na proces nastajanja struktur to vodi do prerastanja strukturalizma u poststrukturalizam. Teme kao to su oznaavanje, smrt autora, smrt subjekta, telo, telesnost, skriptor, sada zamenjuju teme kao to su: autor, "smrt autora", itanje, acentrizam, genotekst, fenotekst, Difference, logocentrizam, metafizika odsutnosti, prazan znak, rasejanje, simulakri, transcendentalno oznaeno. Poststrukturalizam oznaava skup pristupa u drutvenim naukama tokom sedamdesetih i osamdesetih godina usmerenih na semiotiko tumaenje realnosti ("tekstualizovani svet"), a koji se oslanjaju kao i strukturalizam na koncepciju znaka kao jedinstva oznaavajueg i oznaenog, no sad je re o takvim pristupima koji se usmeravaju na vanstrukturne parametre strukture i s njima povezanim kognitivnim procesima. Poststrukturalizam je nastao u Francuskoj ali se nastavio Milan Uzelac Glavni pravci savremene filozofije www.uzelac.eu 304 dalje razvijati u Americi; njegovi predstavnici su: ak Derida, il Delez, ak Bodrijar, an-Fransoa Liotar, Karlos Kastorijadis, kao i pozni Rolan Bart i Miel Fuko. Poststrukturalizam je od strukturalizma nasledio opte problemsko polje a da sam nije istupio sa sopstvenim celovitim programom; ponekad poststrukturalizam odreuju kao pokuaj da se ostvari ono to nije polo za rukom strukturalizmu u njegovoj prvoj fazi, ali i kao pokuaj da se prevladaju aporije i paradoksi koji su se u strukturalizmu pokazali kao nereivi. Kao hronoloka granica strukturalizma i poststrukturalizma obino se uzima 1968. godina a na teorijskom planu to je vreme kad se strukturalizam preseca sa semiotikom teorijom, postmodernizmom, levim radikalizmom, amerikim dekonstruktivizmom (za koji se dekonstrkcija svodi na analizu tekstova). Treba imati u vidu da i sami poststrukturalisti insistiraju na relativnosti granica izmeu oznaenog i oznaavajueg, izmeu filozofije i litetarure, literature i kritike, a to je svojstvo i novih aksiolokih orijentacija; imajui u vidu raznovrsnost poststrukturalistike prakse i njenu terminoloku neobinost koja oteava interpretacije, mogue je istai nekoliko zadataka koje je pred sebe postavio poststrukturalizam: (a) kritika zapadnoevropske metafizike koja poiva na logocentrizmu kao i tematizovanje problema krize reprezentacije; (b) demistifacija razliitih strategija prinude skrivenih pod maskom nesvesnog; (c) traenje sfera slobode, marginalnih, van granica struktura, no koje su odluujue za razumevanje realnosti koja nije kontrolisana silama vlasti (elja, istorija, "haosmos", afekti, telo). Treba imati u vidu da van teksta za poststrukturaliste nema nieg realnog, a da je istinski realna samo jezika struktura (tekstualni svet). Milan Uzelac Glavni pravci savremene filozofije www.uzelac.eu 305 Analizirajui evropsku metafiziku tradiciju, poststrukturalisti kao njeno glavno svojstvo istiu logocentrizam (Derida); pojam istine je proizvod logocentrike svesti koja tei da svemu nae poredak, smisao ili njegovo poelo, ali ta svest ostaje nesposobna da dosegne alogiku sutinu sveta. Strukturalisti sam tekst uvek vide i kao njegov sopstveni komentar, dok je interpretacija knji- evnog teksta u istoj ravni u kojoj je njegov "objekt", odnosno "predmet". Interpretacija je istovremeno atribut literarnog korpusa: svaki literarni objekt na odreen nain distanciran je od svog "imanentnog" znaenja, ali je pri tom neophodno da sauva svoj zajedniki interpretativni sadratelj. Opozicija teksta kao objekta i njegovih spoljanjih interpretacija (klasina paradigma) zamenjuje se predstavom o kontinuumu beskonanog literarnog teksta koji uvek istupa i kao svoja interpretacija ime se istovremeno i distancira od sebe. Posledica toga je da poststrukturalisti svaki tekst tumae kao literarni i pri tom stavljaju u zagrade pretenziju svakog teksta na istinitost, rekonstruiui tekstualne mehanizme koji stvaraju "efekat istinitosti". Po miljenju Habermasa, poststrukturalizam se odlikuje univerzalnom estetizacijom posredstvom koje se "istina" redukuje na jedan od stilskih efekata diskurzivnog izraza. Zato je, po miljenju poststrukturalista, iluzorno klasicistiko svoenje retorikih metoda na spoljanja sredstva izraavanja. Unutranji pojmovni sadraj nekog teksta odreen je stilistikim metodama pomou kojih je on izgraen i zato nulti stepen svakog metafiziara, prirodan, obian jezik, sadri u sebi sve zamislive interpretacije svih metajezika. Prirodni jezik je sopstveni metajezik; on je samoreferencijalan time to se konstituie u prostoru beskonanog kretanja samorefleksije. Pretpostavlja se da je objektivni svet uvek struktuiran ovim ili onim jezikim Milan Uzelac Glavni pravci savremene filozofije www.uzelac.eu 306 sredstvima; poststrukturalisti smatraju da ne moe postojati isti jezik-objekt koji bi mogao da funkcionie kao isto transparentno sredstvo za oznaavanje stvarnosti koja mu je unapred zadata. Svi "objektivni stavovi" o prirodi stvari neizbeno su i samodistancirajui budui da imanentno ukljuuju u sebe i distanciranje oznaenog od svog "sopstvenog smisla". Poststrukturalisti potkopavaju predstave o referenciji, o bivstvovanju kao prisutnosti. Pretenzije na reprezentaciju, na relaciju tekstova kulture s realnou su nerelne jer oznaeno ne postoji budui da je samo iluzija. Nae vreme karakterie brisanje razlike izme- u realnosti i njenih predstava i ostaju samo "simulakrumi" (Bodrijar) koji ne poseduju nikakve referencije i odnose se samo na sopstvenu realnost koju predstavljaju. Oznaavajue gubi neposrednu vezu sa oznaenim usled pomeranja u budunost predstava o oznaenoj pojavi. Zato, znak pre svega, oznaava "odsutnost" predmeta, a tako i principijelnu razliku u odnosu na samog sebe. Poststrukturalizam istie neophodnost sasvim drugaijeg pristupa problemu smisla pa se istie princip "diseminacije" (Derida), tj. rasejavanja, dispersije svakog smisla meu mnotvom njegovih razliitih diferenciranih tonova; tako ideja "razlike" treba da ustupi mesto ideji "razlikovanja", to oznaava kraj vladavine jednih smislova nad drugima. Odsustvo preciznog znaenja otkriva neogranieni prostor za kretanje oznaenog, a to se fiksira pojmom "geno-tekst" (J. Kristeva). Pogled na svet samo kroz prizmu oznaenog ukida problem objektivnosti, metode, istine i obezvreuje nauno znanje. To se deava i stoga to je nauci "predodreeno" da bude nasilna jer je povezana s prihvatanjem poretka koji se odreuje vlastitim odnosima (M. Serl). Poststrukturalisti nastoje da u svim kulturnim fenomenima razotkriju diskurs vlasti, sposobnost koja u sve prodire i koja je sposobna da presee, koordinira, prekida svaku socijalnu strukturu i instituciju, i to Delezu omoguuje da Milan Uzelac Glavni pravci savremene filozofije www.uzelac.eu 307 vlast poredi s drvetom. Jezik koji simbolizuje sve forme represivne vlasti funkcionie kao struktura nalik na drvo. Postavlja se pitanje kako je mogue razoriti tu mainu jezika i suprotstaviti se represivnoj sili totalitarne binarizacije celikupne kulture. Prostor slobode u kojem ne deluju zakoni moi i potinjenosti jeste tekst poprite borbe mnotva sila, meusobno ravnopravnih diskursa koji su istovremeno i objekti borbe za vlast no i same moi. To je "intertekst" koji pretpostavlja odgovarajuu "revolucionarnu" proceduru itanja (F. Solers) i eliminie tradicionalnu figuru Autora (R. Gart, Fuko). Glavna namera teksta je udaljavanje od vlasti. Zahtev za "dubinskim znaenjem" i "istinskim nivoom jezika" (Derida) koji, potinjeni opteprihvaenim kodovima i strukturama, otkrivaju znaaj vansistemskih, alternativnih, marginalnih, asocijalnih elemenata. Moda su upravo oni ontoloka osnova krajnje, neredukovane realnosti ("nivo bivstvovanja elje"). Ocrtava se "poleina" strukture koja brie granice unutranjeg i spoljanjeg u iskrivljenom prostoru savremene kulture. Znaaj poststrukturalizma je u tome to je on podstakao reviziju mnogih klasinih filozofskih pojmova i oznaio novu kartografiju kulturnog prostora. U odnosu na postmodernizam, poststrukturalizam je njegova teorijski najfundiranija pretpostavka, ali se teko mogu razgraniiti poststrukturalistiki ili postmodernistiki period u stvaralatvu predstavnika ova dva toka savremenog miljenja.Miel Fuko (1925-1984) studirao je filozofiju i psihologiju na Sorboni u Parizu; osniva prve katedre za psihoanalizu u Francuskoj, lan Francuske komunistike partije, profesor psihologije na Univerzitetu u Lilu, neko vreme radi u francuskim kulturnim centrima u vedskoj, Poljskoj i Nemakoj, sa ilom Delezom priprema kritiko izdanje Nieovih sabranih dela na francuskom jeziku (1966- 1967), a naredne dve godine je ef katedre za filozofiju u Tunisu, potom ef katedre na Kole d Frans (1970-1984). Meu glavnim spisima Fukoa istiu se: Duevna bolest i linost (1954), Istorija ludila u doba klasicizma (1961), Geneza i struktura Kantove "Antropologije" (1961), Roenje klinike (1963), Rei i stvari (1966), Arheologija znanja (1969), ta je autor (1969), Struktura rei (1969), Uvod u logiku gramatiku (1970), Filozofsko pozorite (1970), Nie, genealogija, istorija (1971), Nadziranje i kanjavanje (1975), Igra vlasti (1976), Zapad i istina seksa (1976), Subjektivnost i istina (1977), Mikrofizika vlasti (1977), Istorija seksualnosti I-III (1976; 1984), Kazano i napisano Milan Uzelac Glavni pravci savremene filozofije www.uzelac.eu 311 (1994) i dr. Fuko nastoji da prevlada inteligibilnu univerzalnost hegelovstva tako to iz osnova iznova promilja odnos "subjekt saznanje svet". Polazei od teze da filozofija subjekta ne moe da odgovori na savremena pitanja, Fuko smatra da dolazi vreme kad se kao prvo postavlja pitanje da li je subjekt jedina mogua forma postojanja i nije li dolo vreme da se samoidentitet subjekta i njegova kontinuiranost pokau kao njegovi atributi. Drugim reima, da li je mogue da subjekt izgubi ta svojstva (disocijacija subjekta). Nije re o tome da se odrede formalni uslovi odnosa prema objektu niti empirijski uslov koji u nekom momentu dozvoljavaju subjektu da spozna neki objekt koji je ve dat u realnosti; osnovno pitanje je: ta treba da bude subjekt i kakve uslove treba da ispunjava da bi bio stvarni subjekt nekog saznanja kakav je nain njegove subjektivacije, budui da nain subjektivacije nije isti u sluaju egzegeze nekog svetog spisa, posmatranja u prirodi, ili analize ponaanja duevnog bolesnika. Ne postoji subjekt: postoji subjektivnost. Pojmove kao to su jezik, tekst, diskurs Fuko koristi kao metaforike oznake univerzalnog tipa uz iju pomo se mogu saznati kulturne tvorevine koje se tradicionalno nalaze u razliitim ravnima. Fuko nastoji da konstruktivnim prevladavanjem fenomenoloke tradicije doe do novih saznajnih paradigmi; dok fenomenoloko istraivanje ostaje razvijanje problema u okviru mogueg, vezano za svakodnevno iskustvo, Fuko nastoji da doe do takve take gde e se moi postaviti pitanje nemogunosti, pitanje iskustva koje se ne moe doiveti. Fenomenologija nastoji da dokui znaenje svakodnevnog iskustva onog to subjekt sam postavlja budui da je sam temelj. Fuko smatra da se iskustvo mora ogledati u tome da subjekta istrgne iz njega samog kako on vie ne bi bio on sam, i tada se radi o desubjektivizaciji (ije motive on trai kod Niea, Bataja i Blanoa); prevodei Milan Uzelac Glavni pravci savremene filozofije www.uzelac.eu 312 Bisvangerov tekst San i postojanje (objavljeno 1954), Fuko je doao do zakljuka da se ogranienja fenomenologije i psihoanalize ogledaju u tome to obe isputaju iz vida znaaj govorenja (fenomenologija naglasak stavlja na analizu smisla a psihoanaliza na analizu snova kao govora). Za egzistencijalnu analizu izraavanje postaje centralno i Fuko se zalae za stvaranje jedne netradicionalne antropologije koja ne bi bila ni filozofija ni psihologija i iji bi metodi bili uslovljeni odsustvom subjekta kao to je ovek. Ta nova antropologija je antropologija "izraavanja" koja ima za cilj odreivanje odnosa smisla i simbola, lika i izraza; time bi se prevazila pozicija psiholokog pozitivizma koja tei tome da iscrpi sve sadraje oveka redukovanog na homo natura. Takva antropologija bi se mogla usredsrediti na ontoloka razmiljanja i u svoje sredite staviti egzistenciju (Dasein). U knjizi o Kantu Fuko pie kako bi filozofija mogla ponovo da se nae u situaciji da misli u prostoru osloboenom od oveka a da bi se Nieov projekt mogao razumeti kao poetak prestanka postavljanja pitanja o oveku. Smrt boga oznaava i smrt oveka; ovekov lik nastaje kao crtei na pesku. Istraujui nastanak medicinskih i psihijatrijskih pojmova (kad je re o odnosu normalnog i patologije), Fuko nastoji da redefinie pojam subjekta: odustaje od egzistencijalistikih pristupa (bivstvovanje-u-svetu) kao i od marksistike ontologije "otuenja" i dolazi do paradigme sopstvene "arheologije" koja ima za cilj objanjenje uslova mogunosti nastanka i postojanja razliitih fenomena ljudske kulture. Zadatak Fuko vidi u "transgresiji" prevladavanju granica nastalih pod diktatom razuma, a sebe kao metateoretiara tradicionalne (dijalektike) filozofije; filozofija transgresije zalazi van granica unutar kojih imaju smisao vrednosti i smisao zapadnog kulturnog sveta; savremena kultura se moe izraziti samo jednim potpuno drugaijim jezikom (koji Milan Uzelac Glavni pravci savremene filozofije www.uzelac.eu 313 govori sam po sebi, jezik bez subjekta i bez sabesednika, jezik koji prelazi svoje granice govorei ono to ne moe biti reeno), a to za sobom povlai i transformaciju stila filozofiranja. Nosilac takvog jezika je Ja, razume se, sasvim drugaije od onog Ja koje poznaje tradicionalna filozofija; tu se radi o jeziku koji odreuje prostor iskustva u kome subjekt sam ide ka svojoj smrti. Ova tema (smrt subjekta) bie potom jedna od omiljenih tema postmoderne filozofije. Transgresivnost se realizuje u seksualnosti koja je granica svesti, zakona i jezika. Kao jedan od svojih zadataka Fuko je video to da pokae ljudima kako veina stvari iz njihove okoline koje oni smatraju univerzalnim jesu proizvod sasvim odreenih konkretnih istorijskih promena, a da je postojanje veine institucija krajnje proizvoljno te da je neophodno da se istrai kojim jo prostorom slobode ljudi raspolau i kakve se promene jo mogu izvriti. Ako je Hajdeger nastojao da istrai u emu prebiva istina, a Vitgentajn ta se kazuje kad se kae "istina", Fuko je svoj zadatak video u traenju odgovora na pitanje: zato je istina tako malo istina?Postmodernizam Savremena epoha poslednjih decenija odreuje se kao postmoderna; re je o nastojanju da se osmisli stanje svojstveno kako savremenoj kulturi tako i subkulturi; ono odreuje tehnologiju, politiku, nauku, filozofiju, arhitekturu, sve oblike umetnosti, svakodnevicu, stil miljenja, komunikativne strategije. Re je ne samo o preosmiljavanju ili prostom preokretanju (menjanjem predznaka), ve i o naputanju temeljnih vrednosti na kojima je ponikla zapadna civilizacija i kultura; pre svega misli se na odustajanje od ideje svrhovitosti, struktuiranosti, harmoninosti, nekoordiniranosti.Centralni pojam nije ni struktura ve haos, pa se jedini smisao svesti vidi u osmiljavanju haosa; svet se sastoji iz fragmenata koji stalno menjaju smisao i ne mogu se uklopiti u neku smislenu strukturu. Istiu se razvaline (Borhes, Derida), ireverzibilni pluralizam (Vel), nesupstancijalnost, antimetafizinost, nestabilnost, raspadanje stvari, dezorganizovanost, apokaliptinost; govori se o kraju ideologija, utopija, istorije, blagostanja, demokratije i svakog oslonca (Delez, Gatari); ne moe se rei vie nita to ve neko od "postmodernista" nije rekao, a svaki pokuaj kritike ili osporavanja postmodernizma i sam pripada postmodernizmu. Za razliku od klasinih tumaenja, svet smisla u postmodernizmu dobija "problematian status" usled semantikog haosa koji potvruje "besmisao bivstvovanja" (Kristeva). Smisao se smanjuje s umnoavanjem informacija to dovodi do "katastrofe (implozije) smisla" (Bodrijar). Kategorijalni aparat postmodernizma ne tei unifikaciji ve se neprestano menja budui da je u "stalnoj evoluciji". Sam izraz postmodernizam oznaava kulturu i stil dananjeg filozofiranja (koje nastoji da se sadrajnoaksioloki distancira ne samo od klasine ve i od neklasine tradicije i koje sebe vidi kao post-savremeno) i njega neki teoretiari zamenjuju izrazom postneklasina filozofija i u predstavnike te vrste miljenja ubrajaju R. Barta, . Bataja, M. Blanoa, . Bodrijara, . Deleza, . Deridu, .F. Liotara, M. Fukoa. Pojam postmoderno nastao je poetkom XX stolea kao oznaka za neke avangardne tendencije koje su se radikalno suprotstavljale literarnoj tradiciji; tim izrazom Tojnbi je oznaao savremenu epohu nakon I svetskog rata koja se radikalno razlikovala od njoj prethodne moderne epohe; krajem sedamdesetih godina XX stolea taj pojam se poeo primenjivati kao oznaka nekih novih tendencija u arhitekturi i umetnosti, da bi nakon Milan Uzelac Glavni pravci savremene filozofije www.uzelac.eu 315 Liotarovog spisa Postmoderno stanje (1979) dobio iroku popularnost i proirio se na sve oblasti kulture, od umetnosti do filozofije i od politike do ekonomije. Tim izrazom se u to vreme oznauje stanje savremene epohe da bi i sam ubrzo postao predmet postmodernistike filozofske refleksije. Uprkos svom ograivanju i distanciranju kako od klasine tako i neklasine filozofije, postmodernizam u velikoj meri zavisi od neklasine filozofske tradicije (Nie), kao i strukturalizma, neomarksizma, fenomenologije, psihoanalize i Hajdegerove filozofije; budui da nisu zanemarljivi ni uticaji semiotike, strukturalne lingvistike filozofije dijaloga, teorije igara Vitgentajna, moe se rei da su u pravu oni koji postmodernizam vide kao konglomerat svih ideja na kraju XX stolea. Iako se postmodernizmom obino oznaava vreme nakon 1950. godine, ima onih koji tu poetnu granicu pomeraju u prolost i govore kako se simptomi postmodernizma mogu konstatovati ve tridesetih godina XX stolea (K. Batler, I. Hasan), kao i u Kantovom tumaenju apriorizma (V. Moran), ali ima i onih koji vreme postmodernizma proteu unazad ak do Homera (U. Eko) mada u tom sluaju vie nije jasno ta je uopte postmodernizam i ima li ieg to ne bi bilo postmoderno. U savremenoj filozofskoj literaturi este su diskusije o filozofskim, socijalnim, kulturolokim, literarnim, umetnikim aspektima postmodernizma; razlike meu postmodernistima su tolike da se mnogi odriu tog naziva ili istiu da im je nejasno njegovo znaenje (Derida); ipak, ve je uobiajeno da se govori o postmodernistikoj lingvistici, postmodernistikoj sociologiji, postmodernistikoj kulturologiji, postmodernistikim teorijama prava i politike (R. Stepanov), to samo pokazuje tendenciju da se izraz postmodernizam uzima veoma iroko kao literarnoistorijski, teorijsko-arhitekturni ili svetsko-istorijski pojam. U poslednje vreme istie se kako postmodernizam nije samo Milan Uzelac Glavni pravci savremene filozofije www.uzelac.eu 316 epoha razvijenog postindustrijskog drutva no i izraz odreenog stanja svesti (Z. Bauman). Savremena kultura sebe odreuje kao post-modernu, odnosno kao post-savremenu, kao procesualnost koja poinje da se razvija "posle vremena", u situaciji kraja (zavrenosti) istorije. Analogno tome, savremena filozofija ne vidi sebe samo kao postsavremenu, ve i kao post-filozofiju koja odbacuje tradicionalni filozofski kategorijalni pojmovni aparat. Postmoderna filozofija odbacuje tradicionalnu podelu na filozofske discipline, odnosno odbacuje tradicionalnu podelu znanja na ontologiju, gnoseologiju, etiku, estetiku itd. Istovremeno, odbacuje mogunost postojanja metafizike kao takve i taj rasplinuti stil miljenja koji neguje,odreuje kao postmodernistiki ili postmetafiziki. Postmodernizam nastoji da stvari misli izvan binarnih shema, izvan opozicije subjekt-objekt, unutranje-spoljanje, centar-periferija, pa je razumljivo to se poinju uvoditi izrazi kao to su smrt subjekta, antipsihologizam, acentrizam, povrina, falta ili Onto-teo-teleo-falo-fono-logocentrizam26 (Derida). Ako se stanje savremene kulture odreuje kao postmoderno, onda se stanje svesti koja to stanje reflektuje moe oznaiti kao postmodernizam; zato se uporno podvlai refleksivni karakter postmodernizma kao kulturnog fenomena, a radikalni pluralizam kao njegova osnovna koncepcija (V. Vel). Re je o koncepciji koja semantiki iscrpljuje celokupno polje savremene postmoderne filozofije to ide dotle da je i svako odbacivanje postmoderne postmoderno; sve reeno protiv postmoderne moe biti istovremeno protumaeno kao njoj u prilog. Istovremeno, nemogue je postmodernizam analizirati kao neki koherentan sistem budui da je pluralizam (kako sa stanovita kriterijuma modelirane predmetnosti tako i sa stanovita koriene metodologije) 26 Zatvorite oi i ponovite ovu arobnu re postmodernistikog "gurua" Deride. Milan Uzelac Glavni pravci savremene filozofije www.uzelac.eu 317 njegov programski credo. Meu njegovim projektima istiu se tekstoloki, nomadoloki, izoanalitiki, naratoloki, genealoki, simulacionistiki, komunikativni; postmodernizam ni ne nastoji na tome da se konstituie kao jedinstvena filozofska strategija, unificirana po svojim metodama i ciljevima, sa pretenzijom na originalnost. Semantiko i kategorijalno arenilo postmodernistike filozofije uveliko je uslovljena ne samo odbijanjem postmodernizma od same pomisli na to da se konstituie u oblasti konceptualno-metodoloke matrice savremenog filozofiranja koje bi pretendovalo na paradigmatian status. Postmodernizam je aktuelni fenomen koji jo uvek ne pripada filozofskoj tradiciji budui da se njegov sadraj, kao i terminoloki instrumentarijum, jo uvek nalaze u fazi nastajanja i ne mogu biti unificirani. To je jo jedan od razloga zato postmodernizam ne moe da bude jednoznano definisan, pa prilikom refleksivnog odreenja postmodernizma obino se polazi od njegovih pojedinanih karakteristika - "nepoverenje u metanaraciju" (Liotar), "orijentisanost na parodiju" (F. Dejmson) ali se ne proputa da se napomene kako postmodernizam nastaje kao posledica specifine situacije u razvoju filozofskog miljenja. U paradigmalnoj evoluciji postmodernizma izdvajaju se dve etape: prva etapa, koja se oznaava kao postmodernistika klasika dekonstruktivizma (Bart, Bataj, Bodrijar, Delez, Derida, Gatari, Kristeva, Liotar, Fuko), karakterie se krajnjim radikalizmom distanciranja od presumpcija kako klasine tako i neklasine filozofije, dok druga etapa postmodernizma, koja se razvija danas, podrazumeva povratak poetnim pretpostavkama i njihovo novo promiljanje; tu se najvie radi o strategijama vezanim za komunikativni obrt u razvijanju filozofske problematike i ta etapa se ponekad oznaava i kao post-postmodernizam, od- Milan Uzelac Glavni pravci savremene filozofije www.uzelac.eu 318 nosno posle-postmodernizam (After-postmodernism) koji karakterie vaskrsavanje subjekta i problematike Drugog. Nastupajui kao savremena verzija postmodernistike filozofije After-postmodernism, za razliku od postmodernistike klasike dekonstruktivizma, meu svoje osnovne motive istie "krizu identifikacije" i sadrajno se razvija kao generiranje programa prevladavanja istog kroz "vaskrsavanje subjekta"; u tom smislu mogu se razlikovati dva smera: (a) programski neoklasicizam, tj. "kulturni klasicizam u postmodernistikom prostoru" (M. Gotdinger), koji pretpostavlja ublaenu kritiku referencijalne koncepcije znaka i odustajanje od eliminacije fenomena oznaenog kao determiniueg semantikog svojstva; ovo vodi "reanimaciji znaenja" (D. Vard) ili "povratku izgubljenih znaenja" kako u denotativnom tako i u aksiolokom smislu te rei (Gotdinger), a to dovodi do stvaranja odgovarajuih problemskih polja u okviru postmodernistikog tipa filozofiranja (problemi denotacije i referenci, problemi vezani za uslove mogunosti stabilne jezike semantike, problemi razumevanja kao rekonstrukcije izvornog oblika teksta i dr.) (b) komunikativni smer pomera naglasak sa tekstoloke na komunikativnu realnost i problem Drugog. Savremena kultura se oznaava kao kultura "ekstaze komunikacije" (Bodrijar) i to je znak pomeranja ka aksiolokoj problematici tradicionalne filozofije, a to se pokazuje i kao pomeranje akcenta s Bivstovanja i vremena (Hajdeger) na Bivstvovanje i Drugi (Levinas). Ako se u klasinom postmodernizmu Drugi interpretira kao spoljanji (socijalno-kulturni) sadraj strukture nesvesnog (to je bilo pod uticajem lakanovske psihoanalize gde se nesvesno tumailo kao "glas Drugog"), s pojavom after-postmodernism koncept "Drugug" dobija novu komunikacionu interpretaciju tako to realnost jezika prestaje da bude dominantna za postmodernizam. Kao linija razgranienja klasinog i Milan Uzelac Glavni pravci savremene filozofije www.uzelac.eu 319 savremenog postmodernizma moe posluiti koncepcija K.O. Apela, njegovo shvatanje jezika i jezikih igara. Apel ne posmatra jezik u kontekstu subjekt-objekt procedura prakseolokog ili kognitivnog poretka komunikacije ve u kontekstu subjekt-subjektne komunikacije koja je u principu nesvodiva na predaju saoptenja. U tom kontekstu jezik nije mehanizam objektivacije informacije ili eksoresivno sredstvo (to bi podrazumevalo objektivistiku ili subjektivistiku njegovu obojenost), ve je medijator razumevanja u kontekstu jezikih igara. Ako je pozni Vitgentajn pretpostavljao potrebu oslanjanja na meudelovanje subjekta i teksta, na odnos "Ja" i realnosti kao dva igraa u igri (Hintika) sa naglaskom na istinitosti kazivanja, Apel jeziku igru tumai kao subjekt-objekt odnos iji su uesnici jedan drugome tekst (verbalni kao i neverbalni) a to ima za posledicu da se razumevanje razume kao samorazumevanje. Apelova verzija postmodernistike paradigme ublaava prvenstvo "sudbonosnog oznaavaoca" nad oznaenim, rehabilituje razumevanje kao rekonstrukciju imanentnog smisla teksta (to je bilo svojstveno klasinoj filozofskoj hermeneutici), dozvoljava pluralizam itanja mada pretpostavlja, u svesti Drugog, autentinost translacije semantike govornog ponaanja subjekta; van te rekonstrukcije smisla Drugi se ne moe konstituisati kao komunikativni partner i zato ulog u igri nije istina objektnog ve autentinost subjektnog. Postmodernisti polaze od toga da je u vreme kad se formira novi stil miljenja i nova kultura, kad se stvara jedno nelinearno tumaenje sveta, nemogue govoriti na jeziku hiljadama godina stare dijalektike; novo iskustvo zahteva novi jezik i novu terminologiju i nije sluajno to je postmodernizam uveo niz novih ili preformulisanih starih pojmova: dekonstrukcija, prazan znak, smrt autora, trag, razlika, nomadologija, rizom, haosmos, eon, povrina, Milan Uzelac Glavni pravci savremene filozofije www.uzelac.eu 320 simulacija, simulakrum, logocentrizam, diskurs, telo, telesnost, jezike igre, metafizika odsutnosti, Afterpostmorernism, narativnost, transgresija, naracija, sumrak metanaracije, hibris, vlast... Kao to je ranija filozofija bila odreena terminologijom prisutnom u naukama tog vremena, tako i savremena filozofija u vreme kad se govori o nelinearnim ireverzibilnim procesima u disipativnim (slabo labilnim) strukturama zahteva novu terminologiju koja ima u vidu idealne objekte opisane singularnou, ili rizomorfnou sredine. Moda postmodernistiki koncepti pisma ili teksta u postmodernistikoj verziji izgledaju najtransparentniji jer za sobom imaju terminoloki tezaurus post-sosirovske lingvistike. Jedna od posebnih oblasti istraivanja postmodernista je novo itanje tekstova klasi- ne tradicije. Tako kroz postmodernizam klasika ponovo postaje deo savremene filozofije pa se poinje govoriti o "novom klasicizmu" u umetnosti i arhitekturi, ali i u filozofiji; pored pomenutog odnosa klasika postmoderna, aktuelan je i odnos moderna postmoderna i tu postoje krajnje razliita tumaenja od onih koja postmodernizam vide kao momenat moderne (Habermas) do onih koji postmodernizam vide kao neto bitno razliito od moderne (Liotar). Tako je postmodernizam "reinterpretacija modernizma" (A.B. Zeligman) ali i "tendencija suprotna modernizmu" (A. Hornung, G. Hofman), ili "radikalna smena kulturnih paradigmi" (Eko), etapa u evoluciji kulture, pa to znai da "svaka epoha ima svoj postmodernizam" (Eko). Kao posebno svojstvo postmodernistikih tekstova istie se njihov meta-karakter: isti autori (Vel, Delez, Bodrijar, Gatari, Liotar, Fuko) istupaju istovremeno i kao klasici i kao teoretiari postmodernizma. Iako se postmodernizam danas nalazi u sreditu filozofskog interesa, o emu svedoi mnotvo radova koji i danas nastaju, ne treba gubiti iz vida da ta orijentacija ima i svoju opoziciju (Habermas, A. Kalinikos), da uprkos zna- Milan Uzelac Glavni pravci savremene filozofije www.uzelac.eu 321 ajnim rezultatima u oblasti knjievne kritike i analize teksta (Bart, Derida), i uprkos spremnosti da piu o svim fenomenima savremene kulture i politike, njihov razbarueni, lepravi stil, kao i esto ne do kraja promiljena metodologija, vodi opravdanju i onog to se ne moe opravdati. Neprihvatanjem odgovornosti i zastupanjem teze da sve moe proi, zalaganjem za pluralizam po svaku cenu, postmodernizam sve relativizuje a onda i sve opravdava; na taj nain on postaje jedna neobavezna, pomodna stvar, prijatna zabava ponekad i uenih a dokonih ljudi koji svaki prigovor odbacuju proglaavajui neozbiljnost za premudri diskurs. Doprinos postmoderne je nesporan kad je re o teoriji knjievnosti (Derida), ali teorija knjievnosti nije i filozofija.