Predmet funkcionalne pismenosti podrazumeva 4 oblasti:1) tekst i struktura teksta2) bibliografska pismenost3) naučna pismenost4) poslovna pismenost

Struktura teksta

Tekst je pismena forma misaonog izražavanja čovekovog; sinonim je “diskurs”, ali iz metodoloških i terminoloških razloga bolje je sačuvati distinkciju između ova dva pojma, tekst koristiti za pismenu, a diskurs za usmenu formu izražavanja. Teksovi se u nauci nekako prebrojavaju i razvrstavaju u okvriu šire podele koja se naziva funkcionalno-stilska podela. Takva metodologija ima nedostatke. Tradicionalna školska podela funkcionalnih stilova na 5 vrsta opravdana je i održiva u školskim prilikama, međutim u naučnim raspravama ova podela je neodrživa jer analizirani tekstovni materijal potvrđuje da ih ima više. Broj tekstova se ne može izjednačiti sa brojem funkcionalnih stilova jer imamo tekstove na međi. Tekstovi (mimo funk. stilova) ne mogu se precizno, tačno i jasno opisivati, ali uvek treba imati u vidu da je broj funk. stilova neutvrđen i relativan.

U nauci postoje različiti pristupi tumačenju pojma teksta. U novije vreme razvija se i nauka koja se naziva tekstologija. A već postoje discipline: lingvistika teksta, pragmatika teksta, stilistika teksta. Disciplina koja je sada u ekspanziji je naratologija (bavi se proznim tekstom). Verbatologija

Tekst je zaokružena jezička i komunikativna struktura rastegljivog kvantiteta. To može biti reč koja prenosi završenu poruku (Dobar dan), rečenica (frazeologizmi i poslovice).

Ukoliko je razvijeniji uvek je slojevite strukture. To znači da mora imati neke elementarne jedinice koje se udružuju i objedinjavaju na višem nivou.

Među elementarnim jedinicama mora postojati korelacija. Ne mogu biti samo teze, moraju postjati vezivna tkiva, mora biti objedinjeno određenim tekstualnim konektorima.

Celine: pasusi (paragrafi), poglavlja (viši nivo), tomovi (najviši nivo).U tekst ne ulazi samo jezik, već i ono što pripada grafičkom jeziku (naslovi,

podnaslovi, pasusi), način obeležavanja delova teksta (kurziv, navodnici, interpunkcija). Kompozicija teksta zavisi od vrste teksta (naučni, publicistički, umetnički).Većina nominalnih stilova ima ustaljenu kompoziciju. U naučnim tekstovima

dominiraju imenske reči, u umetničkim tekstovima, u prozi, dominiraju glagoli, perfekat. U stihovnoj strukturi dominiraju imenice, od glagola prezent. Publicistika – mnogo naslova, dominiraju imenice. Administrativni stil – dominiraju imenice. Nominalni stilovi (oni u kojima dominiraju nominali , označne jedinice (imenice)) su svi sem književnoumetničkog i kolokvijalnog (razgovornog). To su ekspresni stilovi – dominiraju glagoli.

1

Kompozicija teksta

- kratak, jezgrovit uvod – tu se objašnjavaju motivi za izbor teme i metodološki postupci.. Metodološki postupci mogu se sistematizovati u 3 celine:

1) eksplikativni – ima ulogu pojašnjavanja objašnjenja, autor je dužan da izloži retrospektivu prethodnih istraživanja

2) analitičko-eksperimentalni - hipoteza – dajemo pretpostavke, a zatim se definišu najbitnije činjenice (definišu se u uzročno-posledičnim odnosima, potvrđuju se u datoj definiciji)

3) perspektivni – treba da se izloži kakav će prilog biti određenoj naučnoj teoriji naš rad, u kom smeru idu zaključci

- zaključak – sistematizacija već izloženih rezultata. To je sumiranje parcijalnih zaključaka

Veoma je važno za istraživača da poseduje postupnost i strpljenje, skromnost u samoocenjivanju, strast, traganje za nepoznatim...

Osnovna načela kompozicije teksta:1. načelo jedinstva – usklađenost sa temom od početka do kraja rada2. načelo odabiranja – izbor relevantne teme i odgovarajućeg rešenja3. načelo skladnosti – elementi teksta treba da su harmonizovani (podaci u tekstu slede

u prirodnom toku)4. načelo ravnomernosti ili proporcije – usklađivanje značaja teme sa prostorom koji

mu je u tekstu posvećen5. načelo izrazitosti – isticanje najvažnijih stavova u prvi plan6. načelo raznovrsnosti – stilsko bogatstvo i znalačka upotreba citata.

Dušan Ivanjić: u proučavanju teksta je važno razlučiti koji su mu činioci tj. elementarne jedinice te je važno koji su nivoi njihovog objedinjavanja i utvrditi nivoe istraživanja tih jedinica.

ТЕКСТ је писмена форма човековог мисаоног изражавања. У науци се разврстава на пет функционалних стилова – та подела има недостатке.

Postoji i podtekst. Podtekst imaju gotovo svi tekstovi, a možda je najuočljiviji u poetskom (u njemu znači neki naslućeni, ali nejasno izrečeni smisao, dok u naučnom tekstu podtekst treba shvatiti kao podsticaj za stvaranje naučnog teksta).

2

Legibilnost teksta: čitljivost teksta, tiče se njegovog grafičkog uređenja, efekat koji tekst ostavlja na ljudsko oko (oblik, veličina slova, prored...). Tekst se piše veličinom 12, fusnote 10. Prored – za naučne radove je 1, za seminarske i doktorske radove 1,5. naslov je uvek upadljiv. On se odvaja od glavnog teksta i od imena sa po 2 reda. Tipovi slova: neutralni, kurziv i bold.

Forenzička lingvistika – identifikuje tekst sa stanovišta autorstva.

Iskaz

Elementarna jedinica teksta je iskaz. Treba ga razlikovati od rečenice zato što je rečenica jedinica strukurne sintakse, tj. lingvistike teksta. Iskaz je širi pojam zato što može biti i manji od rečenice – za njega je bitno da prenosi komunikativno – završenu poruku. A može biti i veći od rečenice jer nekada nije dovoljno da se jednom rečenicom prenese potpuna poruka. U govoru su kao ekspresivne jedinice interesantni uzvici (eh, ih). Oni zamenjuju čitav tekst.

Postoje i nominalne jedinice koje su iskazi. Semiotika – opšte nauka o znacima. Nauka o jezičkom znaku – semiologija, tvorac Ferdinad de Sosir.

Leksema ima svoje značenje. Označeni sadržaj je denotat.

Nominacija i aktualizacija

Automatska aktuelizacija – nije nam potreban nikakav kontekst da bi prepoznali sadržajKontekstna aktuelizacija – kod onih nominacija kod kojih je potreban kontekst da bi se

prepoznao denotat. Najčešće je zastupljena u umetničkim tekstovima.Nominacija je osnovni i najvažniji oblik jezičke aktivnosti. Vrlo je raznovrsna pre

svega po tome u kakvim se sve uslovima upotrebljava reč i šta uslovljava upotrebu tj. način upotrebe.

Tipovi nominacije:1. slobodna (automatska)2. kontekstna3. deitička4. identifikacija5. konstatacija

Sve upućivačke reči , a naročito pokazne zamenice su deikse.

3

Kada je reč o načinu upotrebe reči, govori se o različitim vrstama aktualizacije noema: taksemika (bavi se rečenicama), tagmemika (bavi se sintagmama), noemika (bavi se noemama - slične leksemama; strukturni nivo jezika).

Slobodna nominacija: anotacija, etiketa, oznaka, natpis, naslov, zaglavlje. Slobodna nominacija je ona nominacija koju obavljaju reči kada u upotrebi nisu upućene na susedne iskazne forme.

Anotacija – u nju spada ispisivanje ključnih reči npr. u vidu podsetnika (spisak za pijacu). N eprave se rečenice. Takvi zapisi najčešće nisu informacija za onoga ko nije njihov tvorac. To je najprostiji vid anotacije. Vođenje dnevnika u vidu teza je anotacija; nominalne jedinice (samo u kratkim crtama). Đačke beleške su takođe anotacija, ali one napisane u tezama. Takođe, kalendar (vizuelno predstavljena godišnja hronološka karta sa svim podacima značajnim sa religijskog, ideološkog i etičkog stanovišta) i nazivi u geografskim i astronomskim kartama, atlasima, telegrafska pošta, svi jezički elementi koji se mogu naći na shemama i dijagramima... Anotacije su pojedinačno raspoređene reči koje stoje u rubrikama i tabelama.

Možemo zaključiti da je anotacija najniža elementarna vrsta nominacije, jezičke jedinice upotrebljene zatičemo u osnovnom obliku (za glagole to je infinitiv, imenice – nominativ jednine).

Etiketa – vrlo raširen avrsta nominacije. obično su ceduljice, na proizvodima koji nas okružuju. Funkcija im je kada stoje na ambalaži da podsećaju na sadržaj koji je u tegli. One su i različitog uputstva za industrijske proizvode to su jednoleksemske reči: pokvarljivo, lomljivo... Etikete u administraciji: šef, personalno, dekanat.

Razlikujemo instruktivne, direktivne i eksklamativne etikete.Instruktivne etikete su slične anotacijama. Razlikuju se po izvesnim mogućnostima

obličnog variranja reči i po funkcionalnoj mobilnosti (breskva - anotacija; od breskve - etiketa). U svom sadržaju podrazumevaju instruktivnost, vrlo često su dopunjene oblicima nominalnih reči i formativnim rečima (predlozi, rečce, veznici) npr. za obradu, za odlaganje...

Direktivne etikete: mogu se uporediti sa iskaznom formom koja se naziva podsticaj. otvoriti ovde, pažljivo rukovati, čuvati na hldnom i suvom mestu... imperativ se zamenjuje infinitivom i tako se obezličava.

Eksklamativne etikete su slične instrukcijama, ali kod ovih instrukcija naglašena: Lako pokvarljivo! Za stradale od zemljotresa!... Podrazumevaju neku vrstu eksponacije.

Oznaka - savremeni industrijski proizvodi snabdeveni su nazivima proizvođača, kvaliteta, namene, dobavljača... Tako smo okruženi različitim oznakama koje se zovu marke: uglavnom se odnose na klase industrijskih proizvda koje ukazuju na njegov sastav, poreklo

4

(magnohrom, alfa, meriks, bevipleks)... Nazivna jedinica – marka objedinjuje u sebi dve funkcije: nazivnu i instruktivnu. Pošto ovakve reči i imenuju određeni sadrzaj i daju instrukciju o njemu kažemo da imaju simboličku funkciju.

Postoji još jedan tip oznaka - šifre: skraćene tajne ili interne nominacije raznih predmeta od pisanih dokumenata do nekih industrijskih proizvoda čiji su sastav i proizvodni postupak tajni (coca-cola). One su važne u vojnoj, policijskoj i diplomatskoj službi, često se upotrebljavaju svakodnevni, lako pamtljivi termini koji znače nešto drugo. To je začetak enigmatske upotrebe reči. Prikrivanje informacija je lingvistička operacija pa se zbog toga jezičke šifre ne mogu izvući iz nauke u jeziku. Naše internet adrese su šifre.

Natpis – natpisi na radnjama, preduzećima, ustanovama (knjižara, pekara)... Natpisi su često složene jezičke strukture jer je glavna jez. jedinica praćena drugim pojmovima. Nominacija je često dopunjena i raznim instrukcijama o vrsti, nameni, poreklu, sastavu i drugim osobinama sadržaja. Npr. Narodna biblioteka Srbije.

Natpisi su i plakati, reklame, drugi tipovi javnih reči kojima se nešto preporučuje ili zabranjuje (grafiti, epitafi, u saobracaju znaci: oprez, škola, jedan smer...).

Naslovi – Kada rubrike imaju svoje nominacijske oznake to su naslovi. predstavljaju nominaciju elementarnu po karakteru, formi i funkciji. Seobe, Istorija Srba, Astronomija... Naslovom se može obeležiti vrsta onoga što naziva, može imati funkciju sličnu oznaci (simboličku), međusobno su naslovi raznovrsni po strukturi, funkciji i sastavu, mogu imati instrukcijski karakter: kroz ponoć, direktivnu funkciju: tiho noći, eksklamativnu: ej, pusto more. Vrlo je malo naslova koji imaju i upitnu formu i upitnu intonaciju (O, zašto). Najčešće imaju upitnu formu a informativnu intonaciju (Kako se kalio čelik). U publicisitici puno nalsova ima upitnu intonaciju, u administarciji ne.

Zaglavlje - reči koje imaju nominacijsku funkciju, u administrativnim tekstovima zvanična akta imaju na početku podatke o ustanovi koja ih izdaje:

Univerzitet u BeograduFilološki fakultetKatedra za srpski jezikStudentski trg 3BeogradI knjiga ima zaglavlje – oni podaci koji su na početku ili kraju o izdavaču, mestu i

godini izdanja, vrsta izdanja, štamparija, tehnička redakcija, lektor...Uvek stoji u gornjem levom uglu teksta. Na kraju svakog akta ili dokumenta navodi se

naziv i potpis ovlašćenog lica i funkcija tih reči takođe su nominacijske. Potpis ovlašćenog lica postavlja se dijametralno suprotno u odnosu na zaglavlje. Piše se u donjem desnom uglu teksta.

5

U kontekstne noeme spadaju tzv. autonomne kont. noeme, kontekstne vezane noeme. Kontekstne noeme su nominalne jedinice koje svoju nazivnu funkciju ne mogu obavljati same (kao slobodne) nego uvek u osloncu na druge reči ili iskazne forme sa kojima izgrađuju u pismenom obliku tekst (u usmenom vezani govor – diskurs).

U najprostije autonomne kontekstne noeme spada prosta konteksna denotacija. Imaju funkciju samo da nazovu sadržaj, a čiji se smisao dešifruje iz konteksta (Zora! Zar tako brzo minu noć?). Najčešće se sreće u umetničkim tekstovima.

Kad se oslanja na iskaz iza sebe – kataforičko upućibanje, ispred sebe – anaforičko, asve zajedno foričke veze. Bez njih tekst ne može imati celinu.

Kontekstna valuacija – ocenjivanje, vrednovanje to su one nominalne jedinice koje izriču ocenu o sadržaju po kvalitetu, vrsti, poreklu... (dobro). – kataforička veza

Valuacija je slična kontekstnoj kvantifikaciji (koja se tiče dela materije, a ne cele materije).

U autonomne kontekstne noeme spadaju i deklarativne noeme: Milunka utrčava u sobu i viče: “Muško! Unuk!” - vezuju se za glagole govorenja, objavljivanja.

Interogativne kontekstne noeme: u obliku pitanja i imaju upitnu intonaciju. -Imam ja još jednog sina. -A Đorđe i Simka? – anaforička veza

Kontekstne vezane noeme karakteriše gramatički oblik takav koji jasno pokazuje da su kongruencijski i rekcijski vezani za kontekst: -Kamo ides moliti se Bogu? -U crkvu.

Najčešče je reč o okrnjenim (Tomo Maretić), formalno nepotpunim iskazima (Mihajlo Stevanović), mada nisu apsolutno nepotpuni iskazi jer dozvoljavaju da se rekonstruiše njihov smisao.

Oblici vokativa, sve forme obraćanja.

Kada u tekstu naiđemo na zameničke i brojevne reči onda kažemo da je reč o identifikacij (ostvaruje se zameničkim) i kvantifikaciji (brojevnim).

Deiktička identifikacija (deiksa=upućivačka reč): vezuje se za reči eno, evo, gle, eto...

Razlika među njima: evo služi za ukazivanje onoga što je blizu ili se približava. Eto služi za ukazivanje na nešto što je uočeno bilo gde, eno za pokazivanje na nekog ili nešto što je na određenom mestu, gle za ukazivanje na nešto čudno i na opštu identifikaciju, evo primarno ukazuje na prostornu blizinu sa govornim licem, a eto i eno ukazuju na prostornu distantnost u odnosu na govorno lice. Njihova komunikativna funkcija ravna je najvišim jezičkim funkicijama koje se mogu ostvariti u rečenici.

Konstatacija je složeniji tip nominacije koja je sama sopstvenim sredstvima usmerena na denotaciju. One imaju vrlo izrazena gramatička i leksička sredstva pa predstavljaju složene

6

konstrukcije koje su u opštim gramatičkim načelima srpskog jezika. Zovu se i konstativne noeme, a mogu biti raznovrsne po obliku, funkcijama i smislu. Osnovni tip čine elipse; još od Maretića, elipsom se smatra nepotpuna rečenica iz koje je izostavljena neka suvišna reč - kod takvih iskaza izostavlja se predikat (Maretić).

Nije kod svih elipsa uvek lako ili nije moguće nadomestiti izostavljeni deo. Čak i kada bi se nadomestio taj deo ne bi se mogao jednoznačno razumeti.

Drugi tip su gnome tj. poslovice i slične izreke (Ko umije njemu dvije).

Konstativne gnomske noeme imaju koordiniranu nominaciju koja se postiže uzajamnošću reči (Ko leti planduje, zimi gladuje).

Definicije (ne one koje imamo u nauci i koje su u formi rečenica) - mislimo na rečničke definicije u leksikografskim delima: Himna je naziv za svečanu pesmu... – nemaju rečeničnu formu. Za razliku od drugih vrsta dvostruke nominacije, definicije obuhvataju sinonimne konstrukcije, početna je prost naziv, a druga ima formu višečlane parafraze. Tako da prvi element (odrednica) predstavlja neaktuelnu nominaciju, a drugi deo tj. definicija je aktualizovana nominacija, zato se prvi deo zove tema, a drugi rema.

Načini obeležavanja delova teksta

Da bi se sadržaj određenog teksta mogao jasno artikulisati, neophodno je da bude raščlanjen na delove i da pritom ti delovi budu obeleženi. Time se doprinosi razumljivosti i jasnosti pre svega. Raščlanjavanje teksta postiže se grupisanjem iskaznih jedinica u uže celine koje odgovaraju smisaonim celinama. Kada govorimo o npr. knjizi onda se raščlanjavanje vrši na nivou odeljaka i poglavlja i ti postupci spadaju u kompoziciju teksta. Pravopisom je regulisano obeležavanje tih delova naslovom i drugim sredstvima. Najmanja jedinica koja se na ovaj način izdavaja iz celine je iskaz. Važnu ulogu imaju pauze i intonacija jer one utiču na interpunkciju. Kod nas interpunkcijski znaci ponašaju se konkurentno jer su sinonimi, pa je na samom autoru na koji ce se tip opredeliti sve dok je to po pravopisu.

Odredjeni tip slova: kurziv (italic) i bold (bold). Ovakvo nijansiranje tipovima slova posebno mesto ima u novinskim tekstovima (zadatak da privuku pažnju), ali i u naučnim tekstovima ovakvim grafičkim variranjem slova može se ostvariti sistematizacija i kategorizacija naslova. Kurziv - naziv potiče od kurzivnog pisma prepoznatljivom po kosom obiku slova; usvojeno od 1/2 15. veka od strane papske kancelarije

НАВОДНИЦИ – 1. издвајање дословно наведеног туђег текста (upravnog govora – u umetničkim tekstovima i citata – u naučnim tekstovima), 2. za obeležavanje

7

nedoslovnog značenja reči i izraza 3.издвајање наслова дела, симболичних имена различитих установа итд. Obli navodnici „“, uglasti >> <<, polunavodnici ' ', 1. i 2. mogu se zamenjivati, preporučije se 1. za opštu, 2. ua posebnu namenu. ' ' kobinuju se sa navodnicima kad nešto između navodnika treb aponovo staviti pod navodnike. Dvostruki interpunkcijski znak kao i zagrada, moraju se otvoriti i zatvoriti.

Interpunkcija je sistem grafičkih znakova čija je upotreba ustrojena prema pravopisu jednog jezika, ali i prema opredeljenjima samog autora (umetnički tekst). Punktuacija je stariji naziv za interpunkciju.

Sve do 10. veka reči i rečenice nisu bile odvajane; sa pronalaskom štampe uvodi se interpunkcija radi lakšeg čitanja. Aldo Manucijo Mlađi uveo interpunkciju.

Treba znati da postoje logička i stilska interpunkcija i logičko-stilska. Za pisanje većine tekstova koji pripadaju knjiškom stilu, preporučuje se logička interpunkcija jer je u duhu pravopisa, stilski neutralna i ne doprinosi markiranju bilo kog elementa teksta. U knjiškim stilovima svoje opravdanje nalazi logičko-stilska interpunkcija u smislu da autor moze biti slobodan u variranju interpunkcijskih znakova, a stilska najviše u poetskim tekstovima. Osnovu logičke interpunkcije čine obavezne govorne pauze na granici sadržinskog i obličkog grupisanja reči. Logičko-stilska interpunkcija obeležava oblički naznačene, a izgovorno neobavezne pauze. Pisac teksta pomoću nje izražava sopstvene stavove o predmetu kazivanja. Stilska interpunkcija za predmet ima emocionalno ili smisaono pauziranje koje nije obaveznog karaktera.

administrativni stil – logička, umetnički – stilska

Treba još dodati da se razni tipovi iskaznih formi na različite načine odnose prema interpunkciji. Iskazi koji se nalaze u natpisima, oznakama... ne moraju se odvajati tačkom, čak je pravopisno pravilo da se tačka ne pise u naslovu. Ako je naslov kompleksan onda je moguce izmedju nominacija staviti tačku, ali nikako na kraju.

Pauza sep predstavlja , i ; . ; po dužini pauze odgovara – ali posle – je tekst naglašen, a iza ; nije. Pauzu predtavljaju i zagrade ali to je obično na bočnoj liniji izlaganja i zbog toga se ne mogu zameniti zarezima.

Stavljanje zareza je utemeljeno na sledećim načelima:1) načelo neobeležene naporednosti (nabrajanje, nizanje)2) načelo suprotnosti (suprotne rečenice, dopusne)3) načelo isticanja (pojačano poređenje, ponavljanje)4) načelo dodavanja (apozicija)5) načelo premeštanja/inverzije 6) načelo umetanja (umetnute relenice, uzvici, relce, vokativ9

8

Dve tačke – 1) sledi objašnjenje (razboj:naprava za tkanje), 2) može značiti posledicu prema uzroku (zakoni tržipta su ugašeni: inflacija je neminovna). i kod upravnog govora.

Podvlačenjem teksta ističu se određeni delovi. Postoje odredjene linije kojima se to sprovodi: ravna i valovita linija, jednostruka i dvostruka, tanka i puna, kontinuirana i isprekidana..

Naslovna strana (naslov, podnaslov, nadnaslov, medjunaslov)

Nijedna vrsta teksta nije zamisliva bez naslova; ako su u pitanju knjige onda ih prati i cela strana tzv. naslovna strana.

Kako treba da izgleda naslovna strana naučnog teksta utvrdjuje Univerzitet ili druga naučna institucija. Obično se ime i prezime autora pišu centrirano ili u gornjem levom uglu. Kada je reč o školskim naučnim tekstovima, iza imena kandidata, dolazi ime mentora i titula u donjem desnom uglu, mesto i datum predaje rada sa leve strane. Sam naslov rada se obično beleži na sredini strane. Tekst rada počinje na sledećoj strani.

Kada su u pitanju složeniji naslovi onda se oni obično artikulišu tako da se glavni deo naslova ističe, a ono sto bi činilo podnaslov piše se manjom veličinom slova. Ako je drugi deo naslova udaljeniji od sadrzaja glavnog naslova, onda se moze staviti u zagradu. Postoji i podnaslov koji nije deo naslova, već naslov za sebe, njegova funkcija jeste da bliže objasni glavni naslov i da ga dopuni, ali i da preciznije ukaže na sadržaj teksta, na njegovu namenu i povod nastanka.

administrativni tekstovi – naslov i podnaslov, publicistički – naslov, nadnaslov, međunaslov, podnaslov

НАДНАСЛОВ стоји изнад главног наслова. Садржај му је обично кратка информација из текста који најављује.

Postoje i medjunaslovi, samo sto oni nisu uobičajeni u naučnim, već u publicistickim tekstovima.

Svi naslovi se obeležavaju velikim ili stilizovanim slovima.

Preliminarna strana je prva strana posle naslovne i sadrzi 3 bloka podataka:

9

Podaci o autoru: ime i prezime, univerzitet i fakultet, ako je završio studije piše se datum diplomiranja i sadašnje zaposlenje

Podaci o radu: naslov i podnaslov, broj slika, tabela, priloga, bibliografskih podataka, naučna disciplina iz koje se stiče akademski naziv (master npr.) i fakultet na kome se brani rad

Podaci o oceni i odbrani rada: sama institucija unosi datum prijave teme, datum predaje rada, datum sednice veća fakulteta na kojoj je rad prihvacen za odbranu, sastav komisije koja je pregledala i ocenila rad, sastav komisije pred kojom je rad odbranjen, datum promocije (doktorat, ne master).

Predgovor – većina knjiga ima predgovor, to je tekst autora, priređivača, recenzenta, urednika, kritičara koji prethodi delu. Funkcija: treba da protumači genezu dela, da opiše metodologiju istraživanja i da ukaže na glavne zaključke rada čak i da ukaže na nedoslednosti i propuste u radu. On nekad moze imati formu kratke uvodne napomene. Neke knjige umesto, ali i pored predgovora, mogu da sadrže i posvetu. To je obično beleška na početku knjige kojom autor ukazuje na zahvalnost i poštovanje prema najbližim uzorima, rodbini, prijateljima...

Pogovor je tekst na kraju knjige kojim pisac, priređivač, urednik, izdavač ili recenzent objašnjava metodologiju rada, stvaralački proces, filozofske stavove, nedoumice i sopstvena rešenja. Sadrži nepohodne autorove biografske i bibliografske podatke i dolazi na kraju knjige!

Poglavlje je deo knjige koji je relativno samostalan segment i smatra se osnovnim strukturalnim činiocem knjige; prethodi mu belina (kao informacija koja čitaoca uvodi u novu celinu). Može mu prethoditi naslov i slovna ili numerička oznaka. Tekst knjige ili članka pa i u okviru poglavlja razdeljen je na pasuse tj. paragrafe.

Pasus (paragraf) – (obično 10 rečenica, tematski zaokružene) oznake poglavlja i paragrafa u tekstu najčešće su brojevi s tim što kod paragrafa redni brojevi za označavanje u naučnim tekstovima skoro da su obavezni. Mogu se pisati uz upotrebu tačaka ili poluzagrada. Veoma je važno označavati cifarski paragrafe jer onda možete u tekstu upućivati na određene delove tako sto nećete prepričavati (isp.t.4.3.2). Važni su zbog ekonomije u pisanju. Ako su paragrafi obimni, mogu se razdeliti novim redom u potparagrafe, a oni se nazivaju alineje. Na njihovom početku je malo slovo, rastavljaju se medjusobno zarezom ili tačkom. U grafičkom smislu paragraf je smisaono povezan isečak teksta koji počinje novim redom i velikim slovom (razlika od alineja).

Sažetak (apstrakt/anotacija/rezime) - treba da sadrže svi naučni tekstovi, ali ne samo oni već i školski (seminarski) radovi. Treba ga razlikovati od rezimea. Obično je dužine do 120

10

reči (maksimum) i tu se ukratko predstavlja tema rada, metodologija i rezultati istraživanja. Pre sastavljenog sažetka treba tačno ukazati na namenu i sadržaj istraživanja, koncizno objasniti centralni problem u najvažnijim tačkama, izvesti jasne zaključke; jednom rečju treba pregledno i jasno ukazati na organizaciju rada i zaključke autora. Sažetak ima 3 funkcije:

1. sažeto definiše najvažnije elemente rada2. informiše čitaoca i pobuđuje njegovo interesovanje za dati tekst3. omogućava bibliotekaru lakše i pouzdanije indeksiranje radaUz sažetak obično idu i ključne reči, do 10, i biraju se reči koje su istovremeno pojmovi

i termini.

Poenta je najkraće rečena suština teksta ili suština smisla nekog fragmenta uvek data u sklopu kulturološkog, filozofskog, istorijskog i društvenog konteksta. Obično umetnički tekstovi imaju poentu. U naučnim tekstovima to je rezime (текст који се публикује на крају рада на неком од страних језика. То је или превод апстракта или се у њему објашљавају примењени метод и закључци.)

Fusnota je napomena uz tekst razdvojena od njega praznim redom, numerisana ili označena * sto je povezuje sa tekstom, donosi dopunu uz glavni tekst, obično je ograničene dužine.

Slične su im napomene – beleška koja objašnjava informaciju rečenu u glavnom tekstu i u tom smislu je sinonim za fusnotu. Napomena po novom standardu citiranja ne bi trebalo da ukazuje na kompletan bibliotekarski izvor iz kojeg je odredjena misao preformulisana ili dodatno preneta. U zborniku samostalnih radova ili periodičnoj publikaciji napomene se numerisu unutar teksta, a u delu jednog autora idu u kontinuitetu. Moguce je označavanje u okviru jedne strane ako su malobrojne napomene. One napomene koje se upisuju na dnu svake strane jesu fusnote, a one na kraju poglavlja ili cele knjige su endnote. Pojam napomene odnosi se i na grupu podataka u bibliografskom ili kataloškom opisu jedne publikacije onda kada objašnjava ili dopunjava sve nejasnoće ili nepotpunosti prethodnog kataloškog ili bibliografskog opisa, kada pruža informacije o sadrzaju publikacije ili o karakteristikama primerka, o jeziku, pismu... U napomenama se mogu naci i podaci o cenzuri, nagrađivanju, značenju knjige za kulturni život i sl.

Svaka knjiga (kompozicijski člankovita) podrazumeva sadržaj. Sadržaj rada može se naći na početku ili kraju knjige. Ako je na početku, navodi se nakon preliminarnih strana kako bi se obezbedile preglednost i informatizovanost. Ako je na kraju knjige, onda je to iza onih priloga koje knjiga ima, navodi se iza registara (imenskog i pojmovnog) i sa istom funkcijom. U koncipiranju sadržaja valja da postoji doslednost tako da se hijerarhizovano strukturiranje

11

postiže numerisanjem i grananjem uz pomoć tačke unutar jednog poglavlja. Nije preporučljivo mešati slovne i cifarske oznake u razvijanju sadržaja.

Digresija oznacava udaljavanje od osnovne linije izlaganja i naročito je prisutna u retorici; poreklom je iz anticke retorike. Danas ima šire značenje – tiče se i teksta uopšte, ali tiče se i samih rečenica. Postoje sintaksičke digresije (apozicija), tekstualne digresije – ona odstupanja od glavne linije izlaganja, čvrsto vezane za temu. Ograđuje se zagradama; posebne digresije u dramskim tekstovima su didaskalije iz antickog nasleđa, zapisnici sa odigranih predstava (prvo pripadale administrativnom stilu). Takve didaskalije čuvane su u državnim arhivima, a danas su promenile namenu i kada je reč o scenskom izvođenju dramskih tekstova možemo reći da čine delove tih tekstova, sa ulogom da objasne ambijent, veze i postupke glumaca. Sami dramski tekst – didaskalije su autorizovane piščeve reči, imaju sasvim drugu funkciju i smisao.

Danas su pratilački elemnet naučnog i književno-umetničkog diskirsa, a retke su u administraciji i publicistici. U naučnim tekstovima digresije se realizuju u vidu različitih poriširenja teksta. Svako proširenje teksta nosi naziv eksplonatornost, a suprotan proces je reduktivnost.

Bibliografija - na kraju naucnih radova stoji bibliografija ili citirana literatura, to je spisak bibliografskih jedinica koje su korišćene tokom istraživanja. Ne treba mešati literaturu sa izvorima. Na seminarskim radovima može da stoji literatura jer nije obavezna šira, ali na doktorskim treb ada stohu bibliografija.

Izvori: RMS (1967-76)Literatura: Stevanović (1991)Može se dati i širi pregled literature ukoliko smo nešto čitali, a nismo citirali; literaturu

treba sloziti po jedinstvenom principu (alfabetski prema prezimenu autora, a ne hronološki – objavljivanje neke publikacije). Može se iza svakog poglavlja navesti literatura – selektivna, a moze i humulativna (na kraju rada).

Postoji i APA stil bibliografskog citiranja.Stevanović 1991: - Mihailo Stevanović Savremeni srpskohrvatski jezik, Beograd:

Naučno delo

Spisak skraćenica – Pregled skraćenica u abučnom ili abecednom redu. treba da postoji ukoliko je u tekstu (članku, knjizi) upotrebljen sistem skraćivanja. One se upotrebaljavaju iz razloga jezičke ekonomije. Postoje standardizovane skraćenice i njih ne treba posebno navoditi, ali postoje i one koje autor naučnog teksta sam kreira, te onda obavezno mora pobrojati na pragu teksta. Spisak skraćenica se posebno izdvaja kako se ne bi predgovor ili pogovor knjige opterećivao naknadno, na kraju knjige.

12

Indeks (registrar) - doprinosi informativnosti rada i koncentrisanosti informacija na jednom mestu. Indeks ima registar. Ukoliko je tekst većeg obima, utoliko je potreba za indeksom veća. Najčešće se sastavljaju 2 vrste indeksa:

1. imena autora2. predmetni indeksMožemo naći i indeks naslova, geografskih pojmova, indeks početnih i završnih

stihova...U indeks imena autora unose se prezime i ime svakog autora pomenutog u tekstu. Prvo

prezime, pa ime, između je zarez. Inicijalne pseudonime treba rešiti. Vezu imena u indeksu sa tekstom daju brojevi stranica na kojima se ime spominje.

Predmetni indeks - odrednica o predmetima odn. o pojmovima o kojima se u tekstu diskutuje. Predmetna odrednica je u nominativu. Uz imen apojmova obično stoje brojevi stranica na kojima se nalaze.

Indeks se formira prema abecednom ili azbučnom redu. Vlastite imenice se mogu oslovljavati u originalu, a mogu se i transkribovati.

Materijalna greška predstavlja pogrešno prepisanu odštampanu reč ili pak grešku u pravopisu i oblicima koju načini sam autor ne poznajući dovoljno pravopis i gramatiku.

Netačni bibliografski podaci predstavljaju materijalnu grešku i mogu dovesti do potpuno pogrešnog zaključivanja.

Библиографска писменост

* БИБЛИОТЕКА је установа која прикупља, чува, обрађује и даје на коришћење грађу и информације свим грађанима, без обзира на њихове различитости, а у циљу ширења образовања и васпитања. Минимални фонд за оснивање библиотеке је 3000 књига, којим се обезбеђује ангажовање једног библиотекара са високом стручном спремом. Библиотеке могу бити позајмне и отворене или затвореног типа (користи их уже профилисан круг истраживача).

* БИБЛИОТЕКА МАТИЦЕ СРПСКЕ је општенаучна и национална библио-тека у Новом Саду са фондом од 2700000 публикација. Зачета је 1826, а за јавност отворена 1838. Док је била у Пешти у оквиру Текелијанума, била је национални културни светионик. Није оштећена за време Другог светског рата. Поседује 660 рукописних књига, 16 инкунабула, 30 елзевира, збирку од 4651 српске штампане књиге од 15. до 19. века, периодику из 18. и 19. ве-ка, илегалну и ратну периодику. То је централна библиотека Војводине (од 1948), самостална установа (од 1958), универзитетска

13

библиотека (од 1960), као и матична за све типове библиотека (од 1994). Коришћење књи-га дозвољено је искључиво у библиотеци, чија читаоница има 150 места.

* БИБЛИОТЕКА ГРАДА БЕОГРАДА – Њени зачеци су у Читалишту варо-ши београдске установљеном 1846, док је година званичног оснивања 1928. Поседује око 500000 публикација и око 1500 наслова периодике, међу њима и веома ретке. Библиотека је матична за 16 библиотека у градској мрежи, што подразумева координацију у процесима набавке, обраде и позајмице библиотечке грађе.

* БИБЛИОТЕКА СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ основана је Уставом и Устројенијем Друштва српске словесности 1841, а 1864. ме-ња име у Библиотека Српског ученог друштва. 1886. мења име у Библио-тека Српске краљевске академије, 1945. Библиотека Српске академије наука и 1960. Библиотека Српске академије наука и уметности. Специјална је и општенаучна библиотека, са фондом од око 1200000 свезака, највише издања академија наука, од којих је око 70% на страним језицима. Намењена је члановима Академије, али је од 1952. делимично отворена за научна истраживања академске популације.

* НАРОДНА БИБЛИОТЕКА СРБИЈЕ основана је 1832, када је у књижари Глигорија Возаровића успостављен иницијални библиотечки фонд, подр-жан наредбом кнеза Милоша о установљењу обавезног примерка. После многобројних сеоба, сопствену зграду добија 1972. Библиотечки фонд стра-дао је током Првог и Другог светског рата. То је национална библиотека, која поседује око 5000000 библиотечких јединица у општим и посебним фондовима.

* УНИВЕРЗИТЕТСКА БИБЛИОТЕКА – Њени зачеци су у малој Лицејској библиотеци и Академској библиотеци Велике школе. Општа библиотека Велике школе постојала је све до 1901, када од ње настају семинарске библи-отеке. Прва приручна библиотека у Београду формирана је на Филозофском факултету при Српском семинару, коју су чинили Одељење за језик, Одељење за књижевност и одељење за народну историју. Заједничка библиотека расформирана је 1919, али су књиге инвентара биле заједничке до 1936. Захваљујући професору Павлу Поповићу, после рата је постала стециште књига, које су као поклони пристизале на адресу универзитетске библиотеке, иако она формално није ни постојала. Саграђена је средствима из фонда задужбине Andrew-a Carnegie-a и од суме коју је библиотеци дарова-ла српска држава. Од 1946. носи име Светозара Марковића. Централна је универзитетска библиотека за све високошколске библиотеке у Србији.

* ЕЛЕКТРОНСКА БИБЛИОТЕКА је библиотека чије је пословање компле-тно електронски опремљено.

* АРХИВ је установа која сабира, обрађује, чува и чини доступнима документа која су резултат административног пословања установа или појединаца, важна за општу, националну, културну и правну историју, за практичне потребе привреде, државе и појединца. Може бити општег и специјализованог карактера.

14

* БИБЛИОТЕЧКА ГРАЂА је штампани и на други начин умножени материјал који је својина библиотеке, што подразумева да је на адекватан начин и према прихваћеној законској регулативи и стандардима обрађен, заштићен од пожара, воде, физичких, биолошких и хемијских утицаја и отворен за коришћење. Могу је чинити: књиге, часописи, новине, музичка дела, репро-дукције уметничких слика и цртежа, картографске публикације, планови насеља, фонографска документа, плакати, огласи, репрографска грађа, фото-документа, видео и филмски записи, електронске књиге и периодика, базе података, рукописи, меморисана грађа и др

* БАЗА ПОДАТАКА је збирка електронски уређених и забележених података, дела или других материјала, којима се електронски приступа, и материјала неопходних за њено функционисање, као што су речник, индекс или систем за добијање и приказивање информација. Базом података се не сматра рачунарски програм који се користи за њено стварање или рад.

Odrednica - reč ili grupa reči kojima se na najneposredniji način identifikuje jedna publikacija. U alfabetskom katalogu to su prezime i ime autora. A u predmetnom katalogu to je predmet publikacije. U stručnom katalogu odrednica je naučna oblast na koju se publikacija odnosi.

Katalog - tradicionalni, a postoji i elektronski u novije vreme. U zavisnosti od oblika odrednice razlikuju se alfabetski, autorski ili imenski katalog, predmetni i stručni. Oni se mogu nalaziti u istom obliku. Katalog periodike korisniku obezbeđuje da svaku serijsku publikaciju pronađe prema naslovu. Jedna periodična publikacija ima uvek utvrđenu učestalost izlaženja i po tome se razlikuje od monografije i takva publikacija uvek dobija jednu katalošku jedinicu.

U polju "napomena" može se naći podatak koje sve sveske jedne periodične publikacije poseduje biblioteka.

Svi primerci koji imaju istovetne spoljašnje i unutrašnje oblike čine jedno izdanje, koje se može razlikovati po načinu obrade, po opremi, nameni i sadržaju; otuda razlikujemo dopunjeno izdanje, prepravljeno, kritičko, prošireno, popularno, ilustrovano, fototipsko, izdanje za školu, divot izdanje - izuzetno najvećim slovima, ilustrovano, povezom dopunjeno izdanje.

* АУТОРСКИ/АЛФАБЕТСКИ/ИМЕНСКИ КАТАЛОГ је основни каталог сваке библиотеке у коме су каталошке јединице распоређене према презиме-ну аутора (индивидуална одредница), имену корпоративног тела (корпора-тивна, односно колективна одредница), наслову дела (стварна одредница) или називу политичко-територијалне заједнице (формална одредница). Може се односити на цео фонд (општи каталог) или део фонда (посебни каталог), може бити намењен корисницима

15

(јавни каталог) или библио-течком особљу (интерни каталог). Према врсти носилаца информација може бити штампани, лисни и аутоматизовани. Каталошке јединице у алфа-бетском каталогу могу бити главне, јединствене и помоћне.

* ПРЕДМЕТНИ КАТАЛОГ понудиће одговор на питање: Које предмете обрађују дела појединих аутора? Најчешће обухватају само део библиотечког фонда, а за њихову класификацију узимају се садржински принцип (нпр. не обрађује се белетристика) и хронолошки принцип (публикација улази у каталог уколико је набављена после године када је библиотека почела са предметном и стручном обрадом).

Izdavanje je proces pripreme, sticanja autorskih prava i štampanje publikacija. To je jedan krug podataka kojima se identifikuje mesto izdavanja, izdavač, godina izdavanja, mesto štampanja, naziv štamparije, godina štampanja.

Postoje određeni uslovi za izdavanje publikacija, a to su:1. Публикација мора имати уредника; 2. На публикацији морају бити наведени: имена аутора и сара-дника, наслов,

подаци о изворнику, податак о издању, назив и седиште издавача и штампарије, тираж, међународни стандардни број, каталошки опис матичне националне библиотеке, копирајт ознака са именом носио-ца ауторског права и годином првог објављивања, име рецензента.

* ИЗДАЊЕ – Сви примерци који имају истоветне спољашње и унутрашње одлике чине једно издање. Издање се може разликовати по начину обраде, опреми, намени, садржају. Отуда разликујемо: допуњено, преправљено, критичко, прештампано, проширено, популарно, илустровано, фототипско, издање за школу...

* ЕЛЕКТРОНСКО ИЗДАЊЕ – Поред периодике у штампаном облику, постоји и њен електронски облик, јефтинији за производњу, али скупљи за коришћење, јер се о његовој дистрибуцији старају агрегатор сервиси. Конзорцијум библиотека Србије за обједињену набавку (КоБСОН) бави се набавком страних научних часописа и база података, међубиблиотечком позајмицом са иностраним библиотекама, омогућавањем лакшег приступа електронским информацијама и развијањем електронског издаваштва. Нега-тивне карактеристике: проблеми са ауторским правима, пораст трошкова, недостатак компатибилности међу издавачима, захтевна обука за коришће-ње, коришћење специјалне опреме, тешкоће при позајмљивању, недо-вољно интересовање корисника за дигиталну периодику, тешкоће повези-вања дигиталног и штампаног облика, комплексност лиценцних споразума и константна променљивост извора. Позитивне карактеристике: правовре-мени приступ без обзира на удаљеност корисника, истовремено коришће-ње од стране више читалаца, подржава потребе претраживања, међусобно повезивање, мултимедијалне информације, штедња простора за смештај грађе, не захтева повезивање и коричење у томове.

16

* ДИВОТ-ИЗДАЊЕ – Изузетно, најлепшим словима, илустрацијама и повезом опремљено издање.

* КЊИГА је монографска публикација обима преко 48 страна. У свом историјском развоју књига је зависила од материјала на коме се писало: од камених, дрвених и глинених таблица, преко папируса, пергамента, све до облика рукописне пергаментске књиге, кодекса који је данашњој књизи пренео своје карактеристике.

* ПЕРИОДИКА – публикација коју одликују континуитет и периодичност излажења, што подразумева и бележење података који укључују датум издавања, број годишта, књиге, свеске. Актуелност информација је већа од оних у монографским публикацијама. Најчешће се односи на листове и часописе, али периодично излази и већина националних библиографија, годишњаци, календари... У њима се поштује унапред одређена уређивачка концепција. Може се поделити према простору на коме је настала, према стручној тематској основи или према намени уском кругу читалаца.

* ИМПРЕСУМ је скуп података везаних за податке о наслову, одговорно-сти, издавању и дистрибуцији дела, штампан најчешће на крају књиге.

Autograf - izvorni (originalni) rukopis. U drugom značenju autograf se vezuje za serijske rukopise nastale iz strukovnih ili drugih potreba. Autograf prema drugom značenju čine sledeći momenti:

1. podsticaj za pisanje ili građa2. izvodi iz postojećih izvora3. nacrti (osnovne ideje rada tj. tematsko-sižejni okvir)4. koncepti - oblik rada blizak konačnoj verziji5. štampanje samog teksta

Autorski tabak - tekst obima 30 000 karaktera (oko 16 kucanih strana). Po najnovijim standardima, naučni članak bi trebalo da ima 25 000 karaktera (12 kucanih strana).

Научна писменост

Nauka je vrsta ljudske delatnosti koja je usmerena na objektivno sagledavanje stvarnosti. Naučni stil odlikuje raznovrsnost podstilova i žanrova. prem astepenu naučnosti, izdavajaju se 3 podstila:

1) strogo naučni/akademski – autor je stručnjak koji se obraća stručnjaku, tipični predstavnik naučnog stila, ograničen broj recepijenata

2) naučno – udžbenički – autor je stručnjak koji se obraća budućem stručnjaku, mekša forma naučnog stila. Orijentiše se na one koji su uključeni, pre svega, u srednjoškolsko i višeškolski stil obrazovanja. Naučnost se dozira prema uzrastu pa se razlikuju za osnovnu,

17

srednju školu i fakultet. Osnovni princip – nepoznato objašnjavati kroz poznato. primenjuje se induktivni metod (od konkretnog ka apstraktnom).

3) naučno – popularni – autor je stručnjak koji se obraća onima kojim anauka nije specijalnost, naširi krug potencijalnih korisnika. Primenjuje se u popularizaciji naučnih fenomena, zatim u izradi biografija naučnikam a ponekad se primenjuje i u opsiu otkrića. odlikuje ga pojačana upotreba ekspresivnih sredstava koja se daju radi slikovitog predstavljana, Ima dosta primera i garfičkog materijala.

Osnovna funkcija naučnog stila je saopštavanje. To znači da niko ne očekuje emocionalno delovanje (karak. za književnoumetnički stil) i agitaciono – propagandno delovanje. Naučni izraz odlikuje logičnost, apstraktnost, objektivnost, preciznost, normativnost, terminologičnost, vrlo strog izbor leksičkog materijala (nema polisemije). Uglavnom su monološkog tipa.

Naučna područja i mediji

Postoje dva naučna područja: 1) naučno-istraživačko (objektivna analiza realnosti) – pokriva sva 3 podstila (strogo-

naučni, naučno-udžbenički i naučno-popularni)2) naučno-tehničko područje (proučavanje i opsisivanje uređaja, izrada tehničke

dokumentacije, priprema uputstava registracije patenata, priprema kataloga) – ima 2 podstila:1. tehničko-informativni (uputstva)2. tehničko-poslovni (izveštaji i pisma)Bliski su sa administrativnim stilom.

Postoje 2 osnovna medija u kojima se realizuje naučna misao: pismeni i usmeni.

Pismeni mediji - osnovni oblik naučnog iskazivanja i sastavljen je iz 4 dela:1. monografskog2. periodičnog3. edukativnog4. informativnog

Monografski mediji čine posebna naučna izdanja: monografije, knjige, priručnici, udžbenici, skripta i sl.

U periodične medije spadaju časopisi i zbornici i u njima se objavljuju naučni radovi u vidu članova, prikaza, recenzija, polemika...

18

Edukativni mediji obuhvataju sve pismene oblike naučnog rada u školama i na fakultetima: referat, seminarski rad, maturski, diplomski, stručni, master i doktorski rad.

Većina naučnih tekstova imaju unifikovanu i standardizovanu formulu, tako monografija sadrži sledeće celine:

1. pristupni deo - naslovna strana sa podacima o izdavaču i o katalogizaciji2. inproduktivni deo - uvod i predgovor3. analitički deo - najveći deo, sama analiza teme4. finalni deo - zaključak, zaključne napomene, završne reči i sl.5. bibliografski deo - spisak literature i izvora6. registarski deo - predmetni i imenski registar7. aneksni deo - neke monografije imaju priloge u formi tabela, slika...8. sumirajući deo - rezime na stranom jeziku9. abrevijaturni deo - spisak skraćenica10. pregledni deo - sadržaj

Opoziciono posmatrano, monografija ima 2 linije izlaganja:1. osnovnu - iznosi glavni sadržaj2. propratnu - manje važne i usputne informacije.Osnovna linija je podeljena na glave, poglavlja, pasuse, a propratna se javlja u formi

izdvojenih delova, ako su ti delovi u tekstu, oni se obično pišu manjim slovima ili drugom vrstom.

Ukrštanjem sporedne i osnovn linije izlaganja nastaje citatnost.

Citiranje se može javiti u obliku upravnog i neupravnog govora. Ako je u upravnom, onda je citirano dosledno - bez izmene i dodavanja prenosi se tuđe mišljenje i koriste se navodnici obavezno. Ako je citiranje u vidu neupravnog govora, onda se tuđe mišljenje ili stav daju selektivno, vrlo često i preformulisano uz očuvanje osnovnog smisla.

Takav postupak najavljuju sledeći spojevi:- predloško-imenski - po mišljenju, prema rečima- priloško-glagolski - kako smatra, kako tvrdi. Tu su i glagoli ističe, konstatuje,

potencira, objašnjava, zaključuje i sl.- glagolsko-imenski - iznosi mišljenje, ističe predlog, izvlači zaključak, dolazi do

zaključka i sl.Iskaz koji prenosi druga mišljenja završava se zagradama u kojima se daje izvor

informacija.

19

Periodični mediji sadrže tekstove različitih autora što pravi suštinsku razliku u odnosu na individualne razlike. Izdanja koja se periodično ponavljaju stilski su različita i neguju različite kompozicione postupke.

Obrazovni mediji imaju svoju unifikaciju i standardizaciju. Da bi se edukantu olakšala izrada naučnog rada, edukator (mentor) utvrđuje kvantitativne i kvalitativne okvire rada; to znači mora mu predložiti kompoziciju, broj strana itd.

Što se tiče tekstova koji nastaju u informativnim medijima, mogu se pojaviti kao samostalna izdanja (bibliografski priručnici) ili u okviru drugih medija: kada se u monografiji pojavi popis literature., naučna pisma, dnevnici, sva leksiografska izdanja

Usmeni medij deli se na:1. manifestacioni2. edukativni3. radio-televizijski

Manifestacioni predstavlja formu okupljanja naučnika u cilju prenošenja i razmene informacija. Ovde spadaju: konferencija, simpozijum, okrugli sto, kongres, naučna savetovanja... Na njima se daje uvodna reč, onda se podnosi referat i na kraju se vodi diskusija. Prezentacija referata se sastoji od usmenog izlaganja i u novije vreme se kombinuje sa kompjuterskom osnovom, ako se ne koristi projektor, referent mora primere tj. građu da dostavi publici u vidu hendauta. Hendaut služi za očiglednije, racionalnije, upečatljivije predstavljanje građe. Hendaut treba da sadrži 5 delova:

1. legitimacioni deo - osnovni podaci o autoru: titula, ime i prezime, naučni saradnik ako je u institutu, radno mesto, poštanska adresa, telefaks, i-mejl u gornjem levom uglu

2. lokacioni deo - mesto i datum u gornjem desnom uglu3. nominacioni deo - naslov izlaganja/teme postavljen centrirano4 osnovni (ilusrativni) deo - najvažniji i tu treba da stoji sve ono što se usmenim putem

teže može predstaviti; štedi vreme u izlaganju; skreće pažnju slušalaca, primeri, grafikoni5. bibliografski deo - predstavlja se osnovna literatura koju autor koristi.

Edukativni služi za obrazovanje novog naučnog kadra - u formi nastavnog časa javljaju se: predavanje, vežbe, konsultacije, seminari.

Radio-televizijski medij otvara prostor za naučnika da da kakvu izjavu, komentar, učestvuje u debati, polemici ili iznosi opšte mišljenje.

20

Struktura naučnog teksta

Naučni tekst je tvorevina pojedinca, ali postoje i naučni tekstovi koji se pišu u koautorstvu 2, 3 naučnika; ako je više od 3 - grupni autor: rečnici, enciklopedije...

Što se tiče leksičke strukture, za naučni stil je karakteristična stroga selekcija jezičke građe; najveći deo ekspresivno-emocionalne leksike nikad se ne upotrebi u naučnim tekstovima. U naučnim tekstovima potpuno su isključeni glagoli koji istovremeno izražavaju nominaciju akta govorenja i njegovu karakteristiku; isključeni su i glagoli koji izražavaju odnos govornika prema sabesedniku. Isključeni su svi glagoli iz književno-umetničkih tekstova, a možemo reći da polisemije gotovo nema. Osnovni leksički fond naučnih termina su monosemične reči jer teži jasnosti i preciznosti. Ne samo da nema polisemije nego nema jezičkih sredstava koja bi bila ekspresivna.

Naučni tekst teži preciznosti čak i po cenu višestrukog ponavljanja iste reči u istom značenju. Reči sa najvećom frekvencijom postaju semantički ogoljene i svedene na jedno ili dva značenja. Naučni tekst nije lišen metafora - formiranje novih naučnih pojmova i ideja upravo je vezano za metaforičko mišljenje. U naučnim tekstovima pojedine pojave dobijaju slikovita imena; tako je u teoriji haosa poznat efekat leptira; fizika - efekat tunela; personifikacija.

Što se tiče sinonimije, u naučnom tekstu je predodređuju:1. mala verovatnoća pojave reči različitih stilskih vrednosti2. neminovnost ponavljanja3. ograničena mogućnost polisemantizacije4. dominantna uloga termina i njihova slaba sinonimičnostNa sinonimiju utiče to što se ne sreće ekspresivna leksika - vulgarizmi, dijalektizmi,

žargonizmi.Sinonimija u naučnim tekstovima je jednoobrazna.Antonimija se javlja u funkciji suprotstavljanja pojmova. Umesto da deluje privlačno,

antigravitacija deluje odbojno. (logička antonimija – da bi se bolje shvatila materija)

Personalnost je neodređena, apstraktna; za izražavanje apstraktnosti najpogodnije je 3.l.jd. Upotreba 1.l.jd. vrlo je skromna, ali se često koristi. 1.l.mn. pomereno značenje; autorskim "mi" potencira se skromnost nazivanja. Autorsko "mi" karakteriše apstraktnost. Glagoli jesam, biti, predstavljati, činiti. Sadašnje vreme – prezent sa apsoltnim značenjem, u umetničkim – prošlo.

21

Na morfološkom planu u naučnom tekstu su dominantne imenice. No tekst ima imenski karakter koji pojačava upotreba velikog broja glagolskih imenica. U naučnom tekstu javlja se desemantizacija glagola tako da oni postaju obične vezivne karike bez posebnog značenja. Na listi glagolskih vremena dominira sadašnje vreme, a prošlo samo u nekim istoriografijama i biografijama. Upotreba imperativa ne prelazi 1%. Imperativ se može naći u naučno-udžbeničkim tekstovima radi podsticanja rešavanja zadataka. 45% imenice, 15% glagoli

Ima više predloga nego glagola – zato se naučni stil odlikuje apstraktnošću i terminologiziran je, imenice i pridevi čine polovinu leksike.

Ako posmatramo sintaksičku strukturu naučnih tekstova, tamo nalazimo kompleksne i višečlane rečenice (složenice); u okviru njih dominiraju zavisne rečenice: atributske (zbog analize svojstava i obeležja) i uzročno-posledične.

* ОДАБИР ТЕМЕ рада показује зрелост и знатижељу кандидата. Važne su 3 komponente: 1) prethodna istraživanja2) sopstvena interesovanja3) kooperativnost sa mentoromКандидат тему може одабрати самостално или у договору са ментором, имајући у виду претходна истраживања, сопствена интересовања и кооперативност ментора. Обухват теме треба да буде савладив за кандидата. Треба избегава-ти предугачке или неодређене наслове, као и речи: приказ, преглед и сл. Краткоћа и јасност треба да обезбеде адекватност наслова методолошком концепту и резултатима истраживања.

* ХИПОТЕЗА је мисаона претпоставка о предмету који се истражује, о његовим својствима, структури, функцији, стању и односима са другим предметима. Логички облик хипотезе је став, тј. исказ одређеног предметног значења и претпостављање сазнајне вредности коју тек треба проверити. Корисност и ваљаност хипотезе проверавају се:

1) степеном адекватности предмету истраживања 2) иновативношћу у односу на постојећа сазнања 3) степеном прецизности и јасности4) начином усмеравања истраживања5)степеном искоришћености емпиријског оквира и практичном проверљи-

вошћу. Značanju ulogu u postavljanju naučnih hipoteza imaju analogija i komparativna analiza

Најчешће врсте хипотеза су: генералне – postavljaju se kad već imamo neki uvid u istraživanje, посебне, појединачне, радне – pišu se dok pišemo rad, научне, ад хок – u

22

trenutku dok pišemo sine nam neka hipoteza, помоћне, прелиминарне, фиктивне, празне – odbacuju se u toku istraživanja и плодне – dovode rezultata.

* КЉУЧНЕ РЕЧИ су вид сажимања монографских студија који помаже читаоцу да се определи за читање текста, а библиотекарима за израду пре-дметног каталога. Њима се обухватају појмови битни за разумевање неког рада, они који упућују на целокупну, специфичну проблематику рада. Тре-бало би да буду из фонда општих појмова, а предност треба дати устаље-ним научним терминима.

* КОМПИЛАЦИЈА – неоригинално дело

Naučni rad - u kojem se izlažu rezultati naučno-istraživačkog procesa i trebalo bi da bude optimalnog obima, trebalo bi da ima jedinstvenu logičnu koncepciju, da je silazno struktuiran. Takav tekst mora biti argumentovan i to naučno-dokazivim činjenicama. Trebalo bi da bude originalan i izvoran mada postoje i pregledani tekstovi. Naučni tekst treba da bude zasnovan na objektivnom rasuđivanju, treba biti razumljiv, i ako je kritički usmeren prema prethodnim teorijama, mora biti odmeren.

Naučna klasifikacija je nivo naučnih istraživanja na kome se opisivane pojave, predmeti ili osobine svrstavaju u iste ili srodne kategorije.

Naučna načela podrazumevaju sledeće osobine: objektivnost, preciznost, pouzdanost, sistematičnost i uopštavanje.

Naučni metod je logička i tehnička procedura po kojoj se izvodi određeno naučno istraživanje i proveravaju njegovi rezultati. Postoje posebne i opšte naučne metode.

U posebne spadaju:1. analitičko-sintetička metoda2. metod apstrakcije i konkretizacije3. metod klasifikacije4. metod indukcije i dedukcijeU opšte spadaju:1. statistička metoda2. analitičko-deduktivna metoda3. metod modelovanja

Naučno istraživanje - logički, tehnički sistem mentalnih i drugih aktivnosti pomoću kojeg se verifikuje (proverava) postojeće saznanje ili se stiče novo saznanje.

23

Naučno objašnjenje je zapravo nivo naučnog saznanja pomoću kojeg se omogućava zaokruženo opisivanje i tumačenje spoznatih pojava i međusobnih veza. Često se naziva naučnom teorijom.

Naučno opisivanje je veoma slično; to je elementarni oblik istraživanja putem kojeg se daju klasifikacije određenih pojava i utvrđuju međusobne veze i odnosi među njima.

Naučno otkriće je nivo naučnog saznanja na kome se zahteva utvrđivanje uzroka i posledica analiziranih pojava.

Naučno saznanje – rezultat naučnog istraživanja, može biti zadato, pretpostavljeno, očekivano, dostignuto. Može se realizovati kao naučno opisivanje, klasifikacija, otkriće, objašnjenje, predviđanje.

Naučno predviđanje je jedan od nivoa naučnog saznanja putem kojeg se predviđaju buduća naučna dešavanja i nikada sa apsolutnom tačnošću, uvek sa određenim stepenom verovatnoće sa tolerancijom odstupanja.

Spomenica – publikacija pripremljena i izdata u čast nekog pojedinca ili događaja.

Metodologija naučnog rada jeste nauka koja se bavi logičkom osnovom savremenih saznajnih teorija, metodama opšteg i osnovnog tipa odn. onim metodama vezanih za specifične discipline odn. za različite naučne grane. Bavi se oblicima naučnih saznanja, tehnikom istraživanja. Bogdan Šekić u svojoj "Logici" kaže da je zadatak metodologije da odbije, opiše i objasni metode naučnog saznanja. Mihajlo Markov u svojoj studiji "Filozofske osnove nauka" utvrđuje da spoznavanje i primena metodoloških postupaka, izrada naučnog rada treba da omoguće izbegavanje prakticizma, rutinske šablonizacije i formalizma, stvarajući na taj način mesta kreativnom pisanju. Zato se često govori o naučnoj imaginaciji.

Kompozicija naučnog teksta

Kompozicija naučnog teksta je posebna vrsta ljudske delatnosti, te jezička produkcija u tom domenu ima svojih specifičnosti.

У свим научним текстовима се појављују основни поступци изградње микрокомпозиције: анализа, синтеза, дескрипција, класификација, аргументација, чије је заједничко обележје хијерархизована кумулативна структура. То је структура у којој се око централне јединице групише скуп периферних састојака. Кумулација је

24

слагање нижих конструкција у конструкције вишег реда, а то слагање може бити двојако: степенасто (увод, главнина рада, закључак) – у виду симетричних конструкција (ређе) и у виду прстенастог слагања (текст се из централне тачке излагања шири у круговима).

Osnovno sredstvo za verbalizaciju naučnog podatka je termin. Funkcija termina svodi se na tačnu identifikaciju činjenica. Sredstvo za proveru značenja termina tj. njihove promenljivosti na naučni podatak je definicija. Ona je jezički formulisana prostom ili složenom rečenicom i njom se formuliše naučni zakon. Treba napomenuti da se tačnost identifikacije podataka uspešnije postiže upotrebom ne jezičkih simbola nego naučnih termina.

Mnogo je ekonomičnija simbolička formulacija zakona nego definicija pomoću naučnih termina.

Tako u naučnim tekstovima razlikujemo 2 pojave:1. verbalizacija2. simbolizacijaOsnovna jedinica verbalizacije je termin, a viša jedinica je definicija.Osnovna jedinica simbolizacije je naučni (matematički) simbol, a viša jedinica jeste

formula.Ove jezičke i nejezičke jedinice u načelu su ekvivalentne; međutim, njihova načelna

ekvivalentnost ne znači da su one u tekstu neograničeno zamenljive.

Neki matematički znaci u nekom domenu mogu se zameniti rečima, ali u nekim situacijama to nije moguće.

U logici se definicijama smatraju raznovrsni iskazi.

U principu možemo razlikovati NEKOLIKO VRSTA DEFINICIJA: 1) Jedna od njih jeste deskriptivna npr. Venera je planeta. 2) Drugi vid definicije su tzv. relacione (relacionalne) - definiše se u relaciji sa nekim

drugim pojmom npr. Venera je najbliža Suncu. 3) Postoje i ostenzivne definicije. Njih prepoznajemo po tome što termin pomoću kojega

se definiše izostaje, a može ga zameniti gest ili neka druga jezička osnova ili se prosto prepoznaje iz konteksta npr. Venera (pored je crtež).

4) Najbliže njima su demonstrativne definicije npr. Ono je Venera (pojavljuju se demonstrativne zamenice).

Definicije se mogu klasifikovati prema formi iskaza, a mogu se razvrstati i prema komunikativnim funkcijama:

1. konstativni iskaz - Venera2. deskriptivni (opisni) iskaz - Ono je Venera.

25

3. eksplikativni iskaz - Venera je planeta najbliža Suncu.

Naučni tekst se u celini sastoji od eksplikativnog iskaza, jer su svi iskazi ili definicije ili objašnjenja pridružena definicijama. Naučni tekst iako teži ekonomičnosti ne bi trebalo da izgubi izvesna svojstva opšteg jezika. Sem toga, u naučnom tekstu pored utvrđenih naučnih činjenica mogu se pojaviti i predrasude i verovanje i onda to ovom tekstu daje specifične komunikativne i stilske karakteristike. To znači da nijedan naučni tekst ne može u potpunosti ličiti na matematički kodifikovan te se u tim tekstovima bez obzira na upotrebu termina jednoznačnih po prirodi mogu javiti konotacije.

Lepotu i snagu naučnom tekstu daju zapravo opšti stilistički kvaliteti jezika - duhovit obrt, večito oblikovane rečenice, figure... Pomoću ovih sredstava naučnik uspeva da u tekst unese izvesne hijerarhijske odnose - u prvi plan postavi činjenice koje sa njegovog gledišta imaju veći težinu, koje su važne za razumevanje smisla iskaza. Uspeva da odvoji značajni podatak od manje značajnog tako da mi kao čitaoci možemo prihvatiti njegovu glavnu ideju.

Snaga naučne reči ne može se postići siromašenjem izraza već naprotiv, njegovim razgranavanjem tj. parcelacijom leksičkih i semantičkih masa i jakim kontrastima između delova.

Terminologija i konstrukcija iskazne forme spadaju u oblast mikrokompozicije teksta (zavisi od vrste nauke). Ali, bez obzira na te razlike, u svim naučnim tekstovima se pojavljuju osnovni postupci izgradnje mikrokompozicije i to su: analiza, sinteza, deskripcija, klasifikacija, argumentacija.

Zajedničko obeležje: hijerarhizovana kumulativna struktura. To znači strukturu u koju se oko jedne centralne jedinice ili pojma grupiše skup perifernih sastojaka. Slaganje nižih konstrukcija u konstrukcije višeg reda, samo po sebi predstavlja kumulaciju, a to slaganje može biti dvojako: stepenasto (uvod, glavnina rada, zaključak):

1. u vidu simetričnih konstrukcija (ređe)2. u vidu prstenastog slaganja - a to je slučaj kada se iz jedne tačke kao centra izlaganja

tekst dalje širi u krugovima i kako odmiče analitički postupak tako se sve više ide u dubinu i širinu ispitivane materije.

Jezička i nejezička sredstva u nauci

Naučni izraz je ekonomičniji od našeg svakodnevnog izraza, a simbolička predstava je još ekonomičnija od naučnog izraza.

26

Termini nisu u pravom smislu "prevodljivi" na opšti jezik. I to ni na leksičkom ni na frazeološkom planu. Terminološke reči nisu prosta zamena za reči svakodnevnog jezika, niti su naučni tekstovi prosta prerada našeg svakodnevnog govora. Pa i uloga termina nije u isključivom povećanju ekonomičnosti. Termini su tu radi tačnog i preciznog imenovanja. Pa su to reči izolati na nivou sistema jer pripadaju posebnom skupu naučnih pojmova.

Kada kažemo da se terminima ekonomiše u naučnom tekstu onda mislimo na ekonomisanje semantičkim materijalom s obzirom na činjenicu da su to reči koje su jednoznačne tj. isključuje se svaka polisemija kod njih.

Umesto jezičkog oblika često se u naučnim tekstovima pojavljuju neverbalni simboli; to su tzv. matematički simboli. Njihovo dešifrovanje još je teže nego dešifrovanje termina jer se strogo moraju poznavati matrice kojima ti simboli pripadaju. Danas, jezik tehnikalizacije i industrijalizacije naročito kompjuterske teži ekonomičnosti. Toj opštoj pojavi teško odoleva i jezik nauke. A sve to za posledicu ima vrlo šture i stilski neuspele naučne tekstove.

Javlja se još jedan problem, a to je kolokvijalizacija naučnih tekstova. Zbog nepristupačnosti naučnog stila publici, dolazi do transfera naučnih pojmova u kolokvijalne izraze.

Problem udžbeničke i naučno-popularne literature jeste kako značenje jedne reči (nepoznate) razložiti u značenjske komponente koje se mogu opisati svakodnevnim jezikom. Kako tekst učiniti zanimljivim i razumljivim široj publici, a da on očuva svojstva naučnog stila: adekvatnost, konzistentnost, ekonomičnost. Rešenje je sledeće - mlade generacije uvode se u nauku tako što se deo naučnog postulata mora učiniti jezički i misaono pristupačnim, ali to istovremeno treba da posluži kao most za uvođenje u terminološki i pojmovni sistem, za uvođenje u naučno mišljenje.

Sama simbolička i druga nejezička znakovna sredstva često su uključena u naučni tekst: skice, tabele, skeme, likovni prilozi - crteži, slike, fotografije... Tabelarni prilozi kombinovani su sa verbalnim i simboličkim formama i tabele imaju značajnu organizacionu ulogu u tekstu. Likovni materijali i prilozi imaju formativnu tj. konstitutivnu ulogu. Skeme, tabele, matrice najviše mesta nalaze u optici, matematici i njima srodnim naukama. Funkcija ilustrovanog materijala drukčija je od simboličkog i skematskog. Skematski materijal ima pomoćnu komunikacijsku funkciju jer konkretnijim vizuelnim dodacima pojačava utisak opisa. Skematski materijal nikako ne može da predstavlja identičnu zamenu za jezičku građu. Ilustracije ne degradiraju jezik naučnog teksta već ga afirmišu i to tako što se potencira tematski sadržaj tako što se vizualizuje denota.

27

Članak - u njemu se skreće pažnja na jednu ili na manji broj činjenica, objašnjava se njegov značaj i ukoliko je potrebno upoznaje se čitalac sa stepenom izraženosti date teme. Iza toga dolazi deo teksta u kojem autor govori o sopstvenim zapažanjima i na kraju dolazi zaključak; u članku je najvažnije upoznavanje sa sopstvenim zapažanjima, ali ta zapažanja ne moraju biti rezultat nekih dubljih istraživanja, već su vrlo često uzgredna razmišljanja o nekoj temi. Članak često sadrži i kratak, analitički ekskurs i zaključak koji otkriva njegovu svrhu.

Studija - viša vrsta naučnog teksta zato što je u njoj obuhvaćen širi krug problema. Obično se u ovakvim tekstovima iznose novi dokazi kojima se produbljuje, precizira ili opovrgava aktuelno naučno mišljenje. Ukoliko je reč o novim problemima koji se prvi put postavljaju kao naučna pitanja, onda se radi o naučnom pokriću. Studija obavezno ima klasičnu strukturu, mora započinjati posebno koncipiranim i strukturno uobličenim uvodnim delom, gde se problemi postavljaju, formuliše se njihova priroda ili značaj i ukazuje se na naučni postupak, predmet ili pravac istraživanja, te se u ovom uvodnom delu daje istorijat pitanja, a to je zapravo predmet dosadašnjih bavljenja tom problematikom. U glavnom delu studije izlaže se naučna građa i to onim redom kojim autor odabere, a koji je zapravo najsvrsishodniji sa gledišta opisa građe, njihove klasifikacije, interpretacije, argumentacije...

Teorijska interpretacija - mora biti kratko sprovedena i potkrepljena argumentima, a zaključci treba da sadrže ukazivanje na značaj rezultata istraživanja.

Rasprava - obimom i strukturom ne mora se razlikovati od studije; njena specifičnost - prvenstveni cilj joj nije istraživački već polemički. Zato se već u uvodnom delu rasprave opisuje problem i izlaže stav ili stavovi o kojima se želi povesti diskusija. U središnjem delu autor iznosi sopstveno gledište, potkrepljujući ga analiziranom građom i relevantnim dokazima. A u zaključku se naznačuju glavne tačke rešenja, autor iznosi prednosti svog mišljenja u odnosu na druga mišljenja i daje konačnu definiciju glavnih istraživačkih rezultata.

Prikaz i kritika - po obimu mogu biti ravni ili članku ili studiji, a po elementu izlaganja ili studiji ili raspravi. Prikaz - autor je dužan da da opis prikazivanog rada i to po delovima ili u celini, dužan je da iznese glavne naučne postavke, stavove i rezultat tog rada. Prikazivač je slobodan, ali zapravo obavezan da formuliše svoju ocenu o datoj monografiji, o naučnom postupku koji je tamo primenjen, o rezultatima, o kvalitetu prikazivanog rada. Ovlašćen je takođe da se kritički osvrne na slabosti ili pohvalno na dobre strane rada te da preporuči ili ne preporuči monografiju naučnoj publici. Problem je objektivnost naučne kritike - slična prikazu sa naglašenim kritičkim osvrtom. Kritičari su često skloni da svoj stav formiraju na osnovu apriornog mišljenja o autoru, o vrsti istraživanja, o različitim postavkama škole... Kritičar treba da ima jasan uvid u radu, treba da omogući naučni tretman i sprovede ispravnu argumentaciju.

28

Naučna monografija - najviša tekstovna forma ove vrste, ona je najčešće tematski i logički povezan niz studija o određenoj temi i mnogo je većeg obima i šireg zahvata nego studija ili članak. U osnovnim detaljima naučna monografija ne razlikuje se od ostalih oblika naučnog izražavanja.

Doktorske disertacije i obimniji magistarski radovi u našoj struci objavljeni su najviše u SDZB-u.

Zbornik radova - zbirka različitih radova o različitoj tematici; radovi mogu biti sakupljeni po tome kako su nastali; ako je to povodom određene naučne tematike, onda su to tematizovani zbornici i sastav je koherentan. Ako su radovi saopšteni na nekoj naučnoj konferenciji, onda su veze među radovima prilično neujednačene. Ako su radovi nastali u čast nekog jubileja ili ličnosti, onda su ona toliko raznovrsna da su vrlo retko interesantna za jednog čitaoca npr. "Naučni sastav u Vukove dane".

Naučni i stručni časopis - poseban oblik naučnog teksta; časopise izdaju naučna udruženja, ustanove, društva. Naučni časopis - imaju ulogu javne tribine na kojoj se izlažu novi istraživački rezultati, diskusije o njima, vode naučne rasprave i polemike. Časopisi često donose aktuelnu bibliografiju radova iz određenih oblasti, naravno ne svih. Neki časopisi nude bibliografiju naučnika. Časopisi donose i hronike naučnih zbivanja. Časopis "Srpski jezik", koji izdaje Naučno društvo za negovanje srpskog jezika, ima sledeće rubrike: studije i članke, priloge, prikaze, hronike, memorijame.

Na leksičkom planu cilj sagledavanja stvarnosti jeste traganje za istinom, međutim o naučnom mišljenju postoje dogme i zablude. Naučna zabluda - kritička otvorenost prema drugim i drukčijim naučnim postavkama, teorijama, školama i rezultatima.

* БИБЛИОГРАФСКО ЦИТИРАЊЕ – Аутор се опредељује да цитира мишље-ње другог истраживача из више разлога: поштујући научни интегритет и ауторска права научника, како би преставио континуитет научног мишље-ња о одређеној теми, да претходна сазнања послуже као предложак њего-вим судовима, са циљем да оправда сопствено бављење том темом и иста-кне оригиналност својих судова.

* АПА СТИЛ БИБЛИОГРАФСКОГ ЦИТИРАЊА (American Psychological Association’s style – Reference list) – монографска публикација: Презиме, иницијал имена аутора (година издања). Наслов књиге. Место издавања: издавач

* МЛА СТИЛ БИБЛИОГРАФСКОГ ЦИТИРАЊА (Modern Language Association’s style – Works cited) – монографска публикација : Презиме, име аутора. Наслов књиге.

29

Податак о имену преводиоца, приређивача или некој другој врсти ауторства. Податак о издању или броју томова. Место издавања: издавач, година издавања.

* АНАЛИТИЧКА БИБЛИОГРАФИЈА обухвата описе саставних делова мо-нографских и серијских публикација, нудећи тако комплетније, поузданије и савременије информације о развоју једне научне дисциплине него што то чини библиографија књига. Њоме се откривају разуђеност и развојни пут, као и најновији домети научне или стручне области.

* АНОТИРАНА БИБЛИОГРАФИЈА поред доследности у поштовању одаби-ра грађе, врсте и обухвата библиографског описа и класификације, захтева и одмереност у степену субјективног оцењивања формалног изгледа пу-бликације, њеног садржаја, квалитета, доприноса тумачењу предмета којим се бави, прилика у којима се јавила и промена и коментара које је својом појавом изазвала. Предвиђени тип и редослед напомена: напомене формалног типа, напомене садржинског карактера и напомене преузете из извора ван публикације. Први тип напомена за монографске публикације је податак о тиражу или преводу дела, а за серијске је податак о периоди-чности излажења. Анотирана библиографија може бити дескриптивна, рекомандирана, реферативна и критичка. Рекомандирана библиографија је зачетак анотиране библиографије.

* ПЕРСОНАЛНА БИБЛИОГРАФИЈА може пописивати писано ствара-лаштво аутора који је предмет библиографије или стваралаштво других аутора који су анализирали његове биографске податке или радне, научне, стручне и уметничке резултате. Код Срба се развила и аутобиблиографија плодних и истакнутих српских књижевника Јоакима Вујића и Милована Видаковића, који су јој прибегли у меркантилне сврхе.

* ТЕКУЋА БИБЛИОГРАФИЈА доноси у одређеним временским размацима библиографски попис публикација. Актуелност и континуитет у обавешта-вању о националној издавачкој продукцији у целини, или у појединим научним областима, основни су мотиви покретања текуће библиографије. Прве текуће националне библиографије појавиле су се у Француској у 17. веку као резултат ангажовања Луј Жакоб де Сент Шарла на попису пари-ских издања за године 1643-1648. и књига штампаних у Француској 1643-1653.

* БИБЛИОГРАФСКА ЈЕДИНИЦА је сваки појединачни предмет библио-графске обраде, било да је самостална публикација или њен саставни део, чијим адекватним, обухватним и уједначеним представљањем и зналачким класификовањем настаје библиографија као сврсисходна целина. Представља се помоћу библиографских елемената, који је информативно, прегледно и потпуно сагледавају. Елементарне библиографске јединице склопљене су од најбитнијих података који пружају основна сазнања о обрађиваној публика-цији.

30

* ПИСАЊЕ НАУЧНОГ РАДА подразумева општа правила: саставити јасан, прегледан увод, одговарати директно на тему и писати читко и читљиво, не треба почињати реченице увек истим речима, треба употребљавати активне конструкције, писати у 3. лицу, избегавати сексистички приступ, цитат користити у функцији развијања текста, тежити јединствености, конзистентности, кохерентности и прецизности текста, извести ефективан и поуздан закључак којим ће се сумирати главни ставови.

* ОДБРАНА НАУЧНОГ РАДА – Кандидат брани магистарски или докторски рад пред вишечланом комисијом, објашњавајући, након излагања усвојеног реферата чланова комисије, у свом експозеу који су поводи, методолошки принципи и закључци његовог истраживања. Чланови Комисије потом кандидату постављају питања како би му помогли да одбрани своје мишљење, односно да увиди своје пропусте и исправи их пре штампања рада.

TRANSKRIPCIJA – prepisivanje slova iu jednog sistema pisma u drugi sistem pisma. Postoje određeni znaci transkripcije i oni upućuju na glasovnu vrednost slova ili slovnih grupa. Kad je reč o tekstu, transkripcija označava doslovno prenošenje svih slovnih i grafičkih odnosa iz rukopisa u štampanu verziju. Transkripcija označava i prenos sa starijeg grafičkog sistema u noviji. označava i prenos interpinkcije iz jednog sistema u drugi (gramatička-logička).

Transliteracija – postupak prevođenja nelatiničnih slova u latinična.

Poslovna pismenost/poslovodstvo

Sastavni deo funksionalne pismenosti jeste i tzv. administrativna odn. poslovna pismenost. Najveća suprotnost je između umetničkih i poslovnih tekstova. Ta suprotnost proističe pre svega iz činjenice da su umetnički tekstovi na jednoj strani estetizovani i ekspresivni, a da su administrativni na drugoj strani izrazito neestetizovani.

Administrativno-poslovni tekstovi pokrivaju dve veće oblasti; jedna je pravna, zakonodavna delatnost, a druga je pisana delatnost pojedninca, tela organa, državnih ustanova. U okviru poslovne pismenosti govori se o 5 tipova tekstova:

1. zakonodavno-pravni tekstovi - propisi, odluke, ukazi, direktive, recenzije, statuti2. poslovni tekstovi - dogovor, sporazum, fakture, specifikacije, sertifikat, polisa

osiguranja, narudžbenica3. diplomatski tekstovi - međunarodni ugovori, konvencije, note, memorandumi,

akreditivi4. individualno-potvrdni tekstovi - diplome, svedočanstva, uverenja, različite potvrde

31

5. korespondencijski tekstovi - pisma, telegrami, molbe, žalbe, izveštaji, zahtevi, punomoćja

Poslovni stil komunikacije uglavnom je vezan za pismenu formu izražavanja, ali neki njegovi oblici mogu se realizovati usmenim putem:

1. monološki - svi javni nastupi, politički govori, sudski sporovi2. dijaloški - interesantni su slučajevi poslovni razgovori, diplomatski susreti

Usmene forme poslovne komunikacije: realizovane direktno ili indirektno. Direktno u pregovorima, indirektno kada kao posrednik nastupa neko tehničko sredstvo (telefon, net, faks).

Osnovna funkcija administrativno-poslovne komunikacije je saopštavanje. Zbog toga su tekstovi pisani ovim stilom izrazito standardizovani. Iako je jezička unifikacija negativno obeležje, ona je neophodna za ovakav vid komunikacije. Imaju i funkciju delovanja – zakobi, ukazi, naredbe; funkciju opštenja – poslovna korespodencija, dogovori.

Centralna vrsta teksta koju srećemo u administrativno-poslovnoj komunikaciji je dokument. Dokument je sredstvo registrovanja informacija o činjenicama, događajima i pojavama iz objektivne stvarnosti i čovekove misaone aktivnosti. Najčešće se stvaraju u administrativnoj, društvenoj, političkoj, ekonomskoj, proizvodnoj i finansijskoj sferi. Svaki dokument ispunjava 2 uslova:

1. da je pripremljen po određenom obrascu tj. prema nekom standardu2. da ga izdaje kompetentni program, službeno ili ovlašćeno lice

Klasifikacija je zasnovana na 10 kriterija:1. prema načinu izrade razlikuju se:- pisani (rukopisni i štampani)- grafički (crteži, skeme, planovi, karte, grafika i sl.)- foto-dokumenti (slike)- filmski dokumenti (film)Pisani dokumenti čine 95% svih dokumenata.2. prema vrsti delatnosti- organizaciono-direktivni (dokumenti vezani za upravljanje proizvodnu aktivnost)- finansijsko-obračunski (nastali u računovodstvu i finansijskim telima)- iz oblasti snabdevanja iz svakodnevnog života (oni koji se bave materijalno-thničkim

poslovima i klasiranjem robe)3. mesto izrade- unutrašnje (nastali u datoj ustanovi)

32

- spoljne (nastali izvan date ustanove)4. posmatraju se zajedno i tiču se sadržaja dokumenta i po sadržaju se dele na:- jednostavne (bave se samo jednim problemom ili pitanjem)- složene (bave se nizom problema)5. po obliku:- individualni (imaju specifičnost u sadržaju npr. punomoćje)- trafaretni (jedan deo je unapred pripremljen, a drugi se dodaje u konkretnoj situaciji -

ispitna prijava, mogu se umnožavati)- tipski (oni se stvaraju za ustanove i preduzeća istorodne delatnosti)6. prema roku izvršenja:- hitni (zahtevaju izvršenje u određenom periodu, telegram - 24h, pismo - 3-5 dana)- bez rokova7. po poreklu:- službeni- lični8. prema nameni:- original (dokument pripremljen 1. put, potpisan i na odgovarajući način oblikovan)- kopija (potpuna i verna imitacija originala, pečatom overena i potpisana)- izvod (deo koji se izdvaja iz šireg materijala, potpisuje se i overava pečatom)9. pravna snaga - razlikuju se:- istiniti (izdaju ih ovlašćena lica)- lažni (čitav ili deo sadržaja ne odgovara stvarnosti dokumenta)10. po obligatornosti:- direktivni- informativni

2 bitne osobine svakog dokumenta su standardizacija i unifikacija. Standardizacija podrazumeva primenu jednostavnih normi prilikom sastavljanja dokumenta, a unifikacija podrazumeva jednoobraznu izradu sa maksimalnim brojem zajedničkih elemenata. Ova 2 postupka primenjuju se u cilju racionalnije izrade dokumenata kao i radi jednostavnije, brže i efikasnije dokumentacije. Standardizacija i unifikacija najviše dolaze do izražaja u projektnoj, statističkoj, finansijskoj, knjigovodstvenoj i tipološkoj komunikaciji. Upotrebom formulara ubrzava se proces pripreme, prenošenja, primanja i dekodiranja informacije.

Dokument obično sadrži 2 osnovna dela:1. razlozi nastanka2. širi je glavni deo - iznosi se glavni sadržaj - predlog, molba, mišnjenje zavisi od vrste

dokumenta

33

Neki delovi dokumenta su stalni (tipski), a drugi varijabilni; ti stalni delovi su trafarentni, oni se štampaju na formularu, a varijabilni se popunjavaju rukom ili na kompjuteru. Dokument takođe ima standardne segmente, rubrike (obavezne i neobavezne).

Tekst dokumenta obavezno ima naslov i interesantno je da se u njemu ukratko iznosi sadržaj; naslov se nalazi na određenom mestu strane, ispod uvodne informacije. Uvodne informacije čine mesto, datum i broj pod kojim je zaveden dokument.

Pošto su dokumenti vrlo ekonomični, u njima ima dosta skraćenica - leksička i morfološka struktura dokumenta.

Leksička struktura

Siromašan izbor leksike. Uglavnom nalazimo neekspresivnu i izraženu šablonizaciju. 2 vrste leksike: 1) opšte-upotrebna leksika

2) terminološka leksika

Kolokvijalizmi se mogu nači sasvim po izuzetku. Kada se retko želi izraziti autorov stav, Za kolokvijalizme i zastarelu leksiku u ovim tekstovima nema mesta.

Višeznačnost je veoma slabo zastupljena zbog termina.

Sinonimija je dosta ograničena i uglavnom je svedena na neutralnu i terminološku leksiku, tamo se upotrebljajavju stilski nemarkirani sinonimi. Ponavljanja su česta i neminovna jer nema sinonimije. Najčešća su u rubriciziranim tekstovima.

Antonimija ima negativni karakter. (Narodna skupština odlučuje da li će se glasati tajno ili javno).

Morfološka struktura

Administrativni tekstovi imaju izrazito imenski karakter, vrlo malo glagola i uglavnom su bezlični oblici. Obezličavanje prati i česta upotreba 3. lica, pa se može reći da 1. i 2. lice gotovo izostaju.

Molbe – u njima se može upotrebiti 1. lice jednine ako piše pojedinac, a ko piše više onda 1. lice množine. Pošto se podrazumeva i primalac poruke, očekuje se i 2.lice.

Punomoćje obično počinje 1. licem.

Izveštaji i potvrde – i u njima možemo sresti 1. lice.

34

Autobiografija se piše u poslovnom duhu. Izostavljanje zamenice „ja“ uz lični glagolski oblik.

2. lice množine možemo sresti u uputstvima. A u zvaničnoj poslovnoj korespodenciji često se pojavljuje 1. i 2. lice množine.

Najfrekventnije je sadašnje vreme, 80%. Ima pomereno značenje – ostvaruje propisivačku funkciju. oblici budućeg vremena retko se koriste i obično su sa modalnim i uslovnim značenjem. Imperativ ima izrazitu funkciju u dokumentima direktivnog tipa, političkim parolama.

Sintaksička struktura

Preovlađuju proste rečenice, za razliku od naučnih. Funkciju rečenice nekad preuzimaju nerečenične konstrukcije (kondenzovane sintagme). Red reči je ustaljen. Dosta se koriste uvodne reči, predloško-padežne konstrukcije: prema tome, na taj način, s jedne strane.

Poslovno-korespodencijski stil

Korisiti se u poslovnim pismima , telegramima, molbama, žalbama, zahtevima. Najtipičniji predstavnik je zvanično poslovno pismo.

Struktura zvaničnog poslovnog pisma:

1) segment o pošiljaocu (naziv ustanove, adresa, telefon, mejl)

2) segment o primaocu (zvanje, titula, adresa, mejl)

3) apelativni deo – pošto je reč o zvaničnom pismu, počinje sa: poštovani, uvaženi, cenjeni kolega

4) uvodni deo (uvodna reč)

5) osnovni deo (šta je sadržaj pisma)

6) završni deo (ustaljenje formulacije – srdačan pozdrav, primite izraze iskrenog poštovanja)

TELEGRAM – najsažetiji način izražavanja, ne samo u administrativnom smtilu, nego u svim vidovima komunikacije. Zato u telegramima izostaju gramatičke reči, pomoćni glagoli. Koriste se punoznačne reči. Koriste se i u privatnoj i u zvaničnoj prepisci.

35

Knjigovodstvenom obradom poslovne dokumentacije nastaje poslovna knjiga. Po svojoj nameni razvrstavaju se u: dnevnik, evidencija, inventarska knjiga, protokol. Sve ove vrste karakterišu kliširane, jednolične fraze, nevešta frazeologija, siromašna leksika. Ovakav stil se naziva kancelarijski stil.

Kancelarizam je simptom polovičnog obrazovanja i slabe pismenosti. Treba ga izbegavati kao opšte-saobraćajni jezik u svakodnevnoj i javnoj upotrebi jezika.

Poslovna pisma mogu imati oblik ponude (privredni, reklamni karakter). to bi bila i komercijalna korespodencija. tako poslovna pisma spadaju u oblast privredne propagande.

Nešto slično ponudi je tražnja (narudžbina). Sva ta pisma imaju oficijalni (zvanični) karakter i ton.

Najvažniji vid privredne propagande jeste oglašavanje. To se čini putem novinskih oglasa i imaju kliširanu frazu i strukturu nalik na matricu sa rubrikama, U tim rubrikama katalogizirani su podaci koji interesuju kupca.

Reklame su veoma slične oglašavanju, ali postoji razlika. Cilj reklame nije prvenstveno prodaja i kupovina robe većć širenje fame pomoću kojih se mobiliše javno mnjenje. To se postiže verbalnim hiperbolama i agresivnim, primamljivim slikama. Cilj reklame – reč, zvuk, slika.

Kategorija u okviru administrativnog stila je privredna publikacija. Ovde spadaju katalog i prospekt. Oni uglavnom nude obaveštenje o proizvodnim kapacitetima i o karakteristikama proizvoda. Katalog i prospekt imaju puno ilustracija i te ilustracije imaju i informativnu i reklamnu funkciju.

Drugi vid privredne publikacije čine brošure, privredni časopisi i monografije.

Ovi tekstovi mogu biti raznovrsni i kreću se od jednostavnih deskripcija i reklamnih demonstracija do ozbiljnih naučnih studija.

36