FRAN KRSTO FRANKOPAN

GARTLIC ZA AS KRATIT

Gartlic za as kratiti

v kojem cvitja vsakojakih popivak nahode se. Ako bude komu drago va njem proetat ter

cvit sebi povoljan najde, slob[o]dno naj utergne, al s korenom ne istergne.

Ako bi c[v]iti magajnasti bili ter dostojno ne izac[v]ali, nimaj zamirit, ar moja metrija ni vertlarija.

K tomu za sadit cvitja triba je vrime povojlno, serce zadovojlno. Ovi pako gartlic je zasaen

v oblanih dnevih, v urah nesrinih, sercem turobnim, mislih neprilinih. Zato ki Apola dino nasliduje, naj z mudrostjom svojom mene ispriuje; pae drago prosim, kaj najde neugodno, da zbrie, kaj tima potribno, pri[pi]e. elim sria da ti rabi, al z mene se ne spozabi,

tvoj sluga, prijatejl

DITELINA.

Dragi prijatejl, poklon i pozdravlenje

Prosim, naj se udit da priprosta Ditelina od tako plemenita cvita lipote i ljubavi spominak initi podstupujem. Znam dobro, kak god ni dopueno (zbog orla slavna) z naturalskim okom

svitlost velikoga planete versto razmiljati, tako i meni z mlahavim mojim percom diku i dostojnost prezmona Kupida ne b' slobodno pisati. Vimdar budu vridnim i nevridnim dano

hasan i kripost sunenu uivat, naj i meni prez zamire bude od lipote i ljubavi koni spominat.

Ako u versih Apola mudrost i metriju ne najde, neg listor obinske rii, ne hudaj zato, ar pelda Ikarua je me oplaila, koji, hotivi previsoko litat, moral je iz viine u morsku glubinu

nevojlno pondriti. Zato volih na sridnjem putu ostat, da znam kaj govorim i drugi razumit me more.

Ni vertla gospockoga, s tim lipe nakinena, v kojim ne bi rasla haluga i trava vsakojaka. Tako i va 'vom gartlicu nahodit je med cvitjem hudobne i koristne trave: zato opominam, ruka plemenita, naj prez rukavice po cvit posigati, ar se lahko na koprivu more namirit; druga jada al emera, ki bi zdravju kodil, ni bojati, samo kad opee, da koica malo zaerlenjiva.

Al za to ne maraj, hoe koni znati za travu povidat.

Vim bol ka od elje dojde prez rizika lahko projde!

Zbogom.

[1] CEFIRU KAK FLORI ZRUA PROTULITJE, FLORA DITELINI ZAUFUJE CVITJE

Borea nemilni uzimlje proenje; godine ter snigi, vitri jadoviti hudobnosti svojoj ine zaverenje, moraju prik volje svitu ugoditi. Cefiru nasladni gospodar postaje, z ljubeznostjom svojom, oh, kuliku radost nevojlnom stvorenju najednu pridaje, vsu turobnost pervu preminjuje v dragost. Jur slaviak dragi milo se glasuje, ninfe i pastiri diple razigruju, jelen po dubravi veselo pasuje, polja, loze, zdenci znovinom zgizduju. Al verh vsega Flora, nad cvitjem boica, kak je vertle svoje dino nakinila: okol naokolo rumeni roica, tulipe, narcize posred razredila! Hijacint i naglic, v strankah postavljeni, lilije, jalzamin za vadlju cvatuju; dragoljub, zvonaci, gusto zasaeni, violice vsake venac izveruju. Va ta gartlic Flora ljubleno poziva vsako drago serce naas proetati, Ditelina pako verno obeiva trojeljivu ljubav dostojno skazati.

[2] OD SRIE NESTALNOSTI

Pravo jesu prii znali izmisliti, da je sria slipa htili nazvistiti, ar ona ne gleda nit prava nit kriva,

jo manje raztima vridna il nevridna. Vije se u kolu kot kaa hudobna, vred zna obradovat, uinit turobna; sad jedna ispelja u mesto najvie, sad druga postavi pod vsima najnie. Oh, neverna sria, nejednaka reda, vnoga dobra daje i prevzimle vreda; s tvojom se stalnostjom nigdor hvalit nee, ar ufanje vsaka prehiniti hoe! Nut kako iz nitar podigne lovika, od priprosta roda uini velika, poda njemu razum, diku i gospocstvo, zlata, srebra dosta, batrivo junastvo. Nazlobnike svoje oblada prez truda, protimanja vnoga zadobi povsuda; nigdor mu se ne smi na lice kazati, neprijazan svoju oito nazvati. Kud godre oberne, vse mu se pridaje, u harcu ter boju oruje podaje; inenje njegovo povsud je hvaleno, da sam ne zna kako to ime dobleno. Ali kada tima verh vsih glas raztriti i veliko dobro u stalnosti viti, onda svoje kolo nesria oberne, velik nastor svita oni as naverne. Ku si pervo imal nezgovornu radost, povekanu daj[e] sada tebi alost; gospocstvo, junastvo, diku i razumnost najednu potamni ta svicka alarnost. Gospoda prezmona, ka ti v rodu bihu, ruke, halju tvoju celovati htihu, sad te ne spoznaju za vridna ljubiti, a kamo dostojna za pravo sluiti. Prijatelje vnoge ke si znal spraviti timaju si verne u potribi biti: odvergli se jesu od ljubavi tvoje, nit ve ne promisle na prisege svoje. Kim si dobra vinil i hotil ljubiti, s tobom obitahu ivit i umriti: nete se sad na te pravo ogledati nit u vernoj slubi pravino obstati. Grade i dvorove ke si pervo ladal, z opravom gospocskom konje bisne jahal, sablje okovane dino g boku pasal i vitetvo tvoje na mejdanu kazal: vse ti je prevzela nesria hudobna, jo i itku tvomu postala nazlobna; nitar ti ne osta neg emer i alost ter nevolju mora terpit za nasladnost. Ovo ti, o svite, od srie himbenost,

u kratkom vrimenu preudna nestalnost: ako danas ima dobro i veselje, jutra milo plae ime i potenje.

Finis.

[3] ZMONOST SRIE K SUNCU SPODOBLENA

Ki pravo razmisli nature zmonosti, tulikaj vrimena njegove udnosti, tomu ni potribno u dobru zgizditi nit priastnoj srii zavsima zdvojiti; ar i samo sunce u svojoj svitlosti od oblakov mora podnaat tamnosti, gda zmiani vitri u jedno shajaju, po vedromu nebu nemilo zastaju. Jedan drugom nee mesto valovati, u naglosti svojoj nitar odpuati, neg razajti mora vsa lipa vedrina, u oka magnutje postati kurina. I to ni zadosta, neg mora viditi okol naokolo prestrano germiti, prez mire i broja odurno bliskanje, nigda doletiti ogneno triskanje. Vihri ne smajnkuju vse nevojlno zvirje ganut iz poinka i ptineno gnizdje, jo i ljudem kvara buduje v letini, ko ne more vujti tui i godini. Onda strah, nevolja bantuje vsakoga, Bogu preporuat ini nemarnoga. Al ni toga dugo, vrime razhajuje, kolobar suneni bolje nazvistuje; ar ni moi sunce tako potamniti da b' svitlostjom svojom ne moglo svititi: akoprem ku vuru zakrito prebiva, zatim veku jakost neg prija dobiva. Oh, kuliku radost, kuliko veselje v sercu svojem uti vse ivo stvorenje kad vitri razajdu, triskanje prestane, a arkimi traki vse svitlo postane. Ravno tako morem srina prispodobit koga jad i nazlob nigda zna obborit da se mora podat u svojoj zmonosti i preterpit oblak hude alarnosti. Onda mu ne prudi amonova jakost niti alamona nezgovorna mudrost; man je Alekandra prezmono gospocstvo

ili Darijua veliko bogatstvo. Navale tad vitri z jadnim govorenjem, zatim germlavine s krivim svidoenjem, bliskanje povsuda stranim ogovorom, triskavine guste s emernim progonom. Prijatelje vidit ni mu dopueno, z rodbinom zastati zavsima skraeno; nigdir ne zna najti pravo smilovanje, a kamo spoznati vridno protimanje. Kad jur tima nebog u zlu izdvojiti, nastore, sramote ne mo preboliti, al nut svitlost sunca, rekoh, dobre srie, ona stira tamnost, ova pak tekoe. Oh, sria ljublena, oh, stokrat blaena, ti si lovianstvu na pomo stvorena; vsaki u nevolji tebi se utie, u veselju pako jo bolje primie. Akoprem kot suncu nigda t' je merati, da s tim ini svitlost neg jae sijati; potom ne zgubiva naturalsku vridnost, pae tad dobiva povekanu kripost. Nigda ti prepua lovika terpiti, ali potom ne da zavsima zdvojiti; da ga potlaiti, al ne da zaterti, kad timaju mertva, digne ga od smerti. Vred zna oprostiti nevojlno suajnstvo, batrivo suzderat emerno progonstvo; to je kvara bilo, z duplom ga naplaa, proti hudobnosti prezmono ojaa. Vsaku alost vreda od serca protira, jad, nazlob, alarnost batrivo zatira; diku i gospocstvo ini vred spraviti, glas, ime, potenje jo vee dobiti. Al verh vsega timam najvee veselje kad nesrian more spunit si elenje: verhu zatonikov oblast zadobiti, suprotivne svoje pod noge spraviti. Nut kako zna sria to lipo speljati: protimanje tvoje ini vred valjati, ku si pervo imal pri drugih nemilost, povekanu daje poglavniku milost; ki su pervo bili najve suprotivni, ti se sad skazuju nazopet ponizni; ki su etovali na tvoje skonanje, sada potribuju milo smilovanje. Ada, sria draga, gdo te more zdiit, po vridnosti tvojoj zadovojlno zviit? Zato ja henjujem, drugomu izruam, u milou tvoju sebe preporuam.

[4] SRIU VSAKI IE

Nut poglejte kako sriu lovianski ljudi iu: ki z navukom med knigami, ki z orujem med vojskami; ki u dvoru prisluuju, z neistinom prilizuju, drugim na zlo potverduju, to je krivo potribuju. Ali sria je biea, malo kadi obstojea, vsi ju ele, nasliduju, retki pako dostiguju.

[5] ZORNICA NASLADNA

kuri mraki ti prohode, svitli tragi jur dohode od Danice, bele zvizde, koju zora nasliduje, arko sunce prebliuje, dati radost i veselje. Ali vila gdi prebiva, v mehkom perju jo poiva telo svoje prec nasladno, koga lipost i dostojnost ima k suncu vsu spodobnost, mertve stvari oiviti. Pojdem milo zdihavati, ljubi dragoj nazivati dobro jutro, dobro zdravje. Stani, stani, serce moje, lipe oi otvor tvoje, na me poglej milostivo ki oddavna prez pomoi nemiloma suze toi mole, prose tvoj' milou. Z ufanjem se jesam hranil, z poniznostjom vazdar rabil vernu slubu dat spoznati. Primi, vila, pronju moju, ne skrati mi ljubav tvoju, da zdvojeno ne poginem.

Z jednom rijom more dati da se srian hou zvati, za te telo aldovati. Na to j' milo progledala, z dragim licem nasmijala sama sobom govorei: Je li ogajn prez plamena ili serce iz kamena u stvorenju telovnomu? Kaplja kamen jo prebije kad z viine doli lije svojim gustim opadanjem. Ni li vsakom dopueno, komu j' druga odsujeno, gdi se najde dobro viti? Nato pojdoh pribliati, sam u sebi razmiljati: ki ne vaga, nima blaga. Naturalsko je milenje, loviansko je inenje: drago iskat tovarutvo.

[6] VZIMANJE DOBRE NOI

Nut dneva svitlosti, kako vred prohaja, nona pako tamnost preberzo dohaja; jur je sunce na zapadu, jasan misec na izhodu, zvizde svitaju. Jur doba dohodi konak preminiti, tovarutvo drago morat ostaviti, koga vridnost i dostojnost zadovojlno zrei ni mo niti zdiiti. Ako sam ti preve zabavi uinil, z mojim govorenjem morebit zamiril, prosim, vila, tvoju lipost da ne prime u nemilost moje pregrihe. Oh, na to je dobro neg mal as terpee, il veselje koje v alost preminee? Al kada je tak stvoreno, od zle srie odsujeno vsakom terpiti, moram i ja alost tu sada podjeti ter od tebe, vila, proenje vazeti. Kak se teko dua dili

kad od tela smert ju sili druga zgubiti, onak mi postaje od tebe odhajat, lipa razgovora prik volje ostavljat, dok te, dua, zopet vidim, ruke tvoje milo ljubim verno dvorei. Vidim da ni moi dneva zaderati il kurinu nonu duglje zapaati; zato, vila, zbogom ostaj, v Bojem miru ti poivaj telo nasladno! Bog ti daj vse dobro ovu no sanjati i priastno jutro povojlno valjati, ko bi tebe veselilo, drage glase donosilo, sercu radosti. Zbogom, dua, zbogom, predrago veselje, vsemu momu dobru jedino ivlenje, listor z mene ne pozabi, vernom slugi ne zabrani tvoje miloe!

[7] SRINO U LJUBAVI PRIGOENJE

Joe mi zora ne zabili niti sunace ne presvitli, vidih divojku gizdavu cvitje berui batrivu. Nje erne oi svitaju, kot sokol-ptici igraju; lica rumena bliahu, spodobno roam cvat'jahu. Serce zautih hrabreno od nje lipote ranjeno, ne mogoh dalje zmagati, plamen gorui tajati. Ja ju pozdravih ljubleno ter se naklonih vmiljeno; skupa se bismo zastali, ruke na zdravju podali. Pojdem potiho govoriti: nimaj mi, vila, zamiriti da te na miru sbantujem, ljubav od serca oitujem. Koje mi, prosim, ne zveri, neg svomu sercu ti privei;

ter mu ne skrati iviti, z miloom pravom hraniti. Ovo ti viru zavdajem, serce i telo aldujem, pravino u te sluiti, lipoti tvojoj dvoriti. Listor naj druga ljubiti, nit moj[u] slubu odduriti; serce himbeno ne hrani, istu mi ljubav ne zabrani. Nato je milo zdahnula, desnu mi ruku ponudila, koju ponizno celovah, serce si kruto obradovah. Skupa pojdosmo etati, lozu zelenu pohajati, polag studenca poivati, draga spominka vivati. Oh, gdo bi mogal spisati kako je lipo bivati v letnoj vruini pod hladom, z ljubom predragom na samom. Je li mi takva nasladnost, koja premae ljubeznost gdi se dva serca zastanu, dvi tela jedno postanu? To se je tako zgodilo, biti e i prija je bilo; moje mi serce naj poiva gdi se sad pjesam popiva.

[8] TERPLENJE U LJUBAVI

Tuno moje serce tako je stvoreno, od ljube nemile njemu odlueno, da uit ne more od meda slatkosti gdi mu od pelina ne vmia uhkosti. to mu sada vrime ufanja donaa, to u malom hipu nazopet odnaa; ne more poinka jedan as imati, tulikaj nemira mora vdil spoznati. Kada smertjom tima vse zlo doveriti, kako fenik ptica mora spet roditi! S tim li hoe, vila, sebe radovati da kot metul k svii moram etovati? Ako jednu na me pogleda ljubleno, u oka magnutje postaje emerno;

sada rii daje pune ljubeznosti, pravo ne zgovori, da su nemilosti. Ada moram v sebi to zlo podnaati, uhkost i nasladnost ujedno kuati, ter dosad ne morem pravo razibrati je l' veselje vee ili alost znati. Ar dobra uivu, strah me izkonuje, a terpe nevolju, ufanje hranjuje; u plamenu side, bojim se zmer[z]nuti, a pod ledom budu, nemilo sgoriti. Zato, vila draga, z Bogom te zaklinjam, iz pravoga serca na pomo zazivljam, da se ti smiluje mojemu terplenju il odlui konac tunomu ivlenju!

[9] UFANJA KRIPOST

Dojdi, oh, dojdi, ufanje, jedino moje zderanje, ti jesi prava nasladnost koja premae terplivost, u tebi biva ivlenje, vsakoga serca veselje! Akoprem sria neverna nigda postane emerna, tugu, nevolju povekati, vsake radosti izkonati, ti vindar jesi, ufanje, serca mojega zderanje! Ako iz vile oiju triski nemili shodiju, s kimi zna ljuto raniti, serce ljubleno muiti: ti vindar jesi, ufanje, jedino moje zderanje! Ako ni mo zahvalnosti spoznat od ljube milosti, nego se tverda skazuje, ob mojoj tugi raduje: potom je vindar ufanje serca mojega zderanje! Akoprem momu zazivanju, prez broja suz prolivanju bude tvera od kamena, a nemilnija od plamena: potom je vindar ufanje, oh, moga serca zderanje!

More me vila mraziti, ja ju vim hou ljubiti; ak joj ni drago smiliti, potom ja neu zdvojiti: dokle god ivim, ufanje je moga serca zderanje! Dojdi, oh, dojdi, ufanje, vsega stvorenja zderanje, serce ljubleno pohodi, od njega ve ne odhodi, naj spozna tvoje milosti i nezgovorne kriposti.

[10] VERH LJUBE LIPOSTI RADOST

Oh, veselju momu ti uzrok jedini, kako sercu tvomu drago more biti da lipotu tvoju vsim nam oituje sam bog od ljubavi, ovak izviuje! More li gdo rei da kina dragoga skratilo t' je nebo to god ma lipoga, kada sama Venu mora valovati od tebe vsu diku, ljubeznost imati? Oi tvoje k suncu timam prispodobne, ko vse stvari ivi, okripi turobne; milo tvoje lice pravo j' protulitje, v kojem lipost, dragost vsaka nahodit je. A vustnice drage kako u zdiiti? Klari i rubinti mogu se zakriti; biser z alabatrom malu ima belost, proma tvojim zubi postaju neg tamnost. Blaen komu j' serce od tebe ranjeno il z mojom ljubavi slatko zaareno, more se ta srian med ljudi derati, u vsem zadovoljan, sigur nazivati. Hvalim onom dnevu gda sam se narodil i za volju tvoju ljubleno obbolil; prija hou sebe moi odduriti nego, draga dua, s tebe pozabiti. Bar neg zna slobodno vse ivo stvorenje da s tobom, u tebi je moje ivlenje; veselja ja nimam prez tvoje radosti nit utim nasladnost prez tvoje dragosti. S tim ti bile ruke ponizno celujem, duu, telo, serce navike aldujem, nitar nimam, vila, u mojoj zmonosti ko b' me veselilo kak tvoje milosti.

Ravno kako jesi v liposti kraljica, med travom ovelom prelipa roica: hou sluge tvoje nadajt u vernosti, skradnju kaplju za te stoit u stalnosti!

[11] ELNO SMILOVANJE OD LJUBE

e li, Klori, mo terpiti, sercu svomu oddoliti, ti jedina uzrok biti tak zdvojenoj mojoj smerti? S im ja bolje zdihavanjem timam tebe namoliti, vnogim suznim prolivanjem serce tvoje ukrotiti, s tim ti vea je nasladnost muke moje nabrajati, osebujnu kae radost rane moje ponavljati. Ali, draga, to ti prudi tak nemilo baratati: ki te pravo isto ljubi za vsim sercem zamitati? More l' biti kaj draega neg povojlno dragoj sluit, a izmislit kaj teega neg ljubavi ne mo uit? Deh, smiluj se, poglej na me z dragim okom milostivo, ili z rijom daj mi ufanje, bit e serce vse batrivo. Ako l' pako smilovanje najt pri tebi ni ufati, niti od serca zazivanje pravi najam kad dostati, bud mi koni dopueno jednu lice celovati, onda hou rad veselo dneve moje dokonati.

[12] OKORNOST KUPIDA

Oh, Kupido, razbojnik neverni, vsevdil vee postaje emerni,

rad bih pravo od tebe ziznati, misal tvoju jur jednu spoznati. to ti prudi takova himbenost da si tima osebujnu radost vsako serce nevojlno muiti ko ne more lipotu mraziti? Zato daje, prelipo stvorenje, ljubeznivim batrivo ufanje, kad hamino nee dopustiti da b' se moglo u veselju viti? Koju ljubim, ta me odurava, serca moga vernost ne spoznava; jo kada me zavsim izkonuje, tugu moju s tim manje veruje. Da bih mogal neg moje terplenje s plaem zverit i tuno ivlenje, bih u suze preobernul plamen da b' se moral umehati kamen. Al kada je tako narojeno, nevernomu Kupidu sujeno, da ne prudi nitar zdihavanje nit je pri njem najti smilovanje, zaman mi je milou ufati, tugam mojim konac zazivati. Naj mu bude spunjeno hotenje, sluba moja ljubi na potenje.

[13] STALNOST SLUBE

Kako morski slapi pretverdu peinu z gustim udaranjem ne mogu vmehati, tako iz oiju suz mojih godinu tvoja, Klori, tverdnost ni ne da valjati. Kak je serce tvoje versto zamerzneno i s im veu k meni skazuje himbenost, tak je z ognjem moje gusto obtereno, s tim ja bolju hranim proma tebi vernost. S im ja batrivije gotov sam terpiti, s tim manje pri tebi vidim smilovanje; ako kada ufam milou dobiti, serditim pogledom ini mi spoznanje. Postani neg gluha momu zazivanju, vnoge moje muke naj ti budu radost; serce ne okreni milom zdihavanju, jo moje skonanje primi za nasladnost. Ja podpunom elim tvoj se nazivati dok kotriga bude iva u ivotu

i napokon smerti jednako bivati sluga i prijatejl po vsem tom nazlobu.

[14] EHA ODGOVOR

Sad u eha opitati je l' mi kada jo ufati bit povoljan dragoj ljubi, dobit najam vernoj slubi. Ar s im vee vilu prosim ter iz prava serca molim mojim tugam polahanje, vnogim suzam smilovanje, na to ona odgovara da i sada ne spoznava takvu tugu i terplenje nit rizino moj' ivlenje. Ako hou protuiti, alost moju zgovoriti, koti kaa biva jadna ter me eli izkonana. A ni moi pak z muenjem nit od serca s poelenjem umehati tverdokornost, zadobiti nje ljubeznost. Ada vidim izdvojeno, meni tunom odsujeno prez miloe doiviti, u plamenu izgoriti. Al se eho oglauje, zaistinu nazvistuje: misal tvoju ne razdrui, bit e, mui, verno slui. Veru imat e z muenjem, najam dobit e sluenjem; naj ti ne bu va tom dvojba, prijetna je tiha mojlba.

[15] ZAZIVANJE PRIASTJA LJUBE

Oh, Fili predraga, jednu me pohodi, z manom ti prebivaj i ve ne odhodi; dojdi, dua, dobro moje, zatvori me v persi svoje

da skup vivamo. Stokrat jesam v sercu momu na te mislei, ljubav tvoju i milou milo prosei; ar vse moje zdihavanje ni neg tuno zazivanje tvoga priastja. Kaj god more sama Venu dati lipoga al iznajt se u stvorenju uda vridnoga, vse ja timam niemurno, nitar vridno ni dostojno prom tebi, vila. Ni na svitu, veruj mi je, te nasladnosti nit mi serce imat more takve radosti koju utim tebe vidit, drage tvoje rii uit, ruku ljubiti. Vse to imam dobra, blaga, rad u zgubiti, misal moju nigdar neu ja preminiti; da ljubeznost draga tvoja jedina je radost moja, sercu veselje. Dosad nisam jo ni jednoj serce aldoval niti slubu vikovinu kojoj valoval; tebi samoj elim biti veran sluga, vdil iviti tvojoj lipoti. Oh, kin dragi, dojdi k meni, daj mi ivlenje, z vridnim tvojim razgovorom skonaj terplenje; dojdi, vila, moja kripost, dojdi, dua, moja radost, serce hraniti. Ako li me obradovat z dragim priastjem nit obderat iva hoe z dobrim ufanjem, bud mi koni dopueno ter z miloom privoljeno za te umriti!

[16] ALOSNO LUENJE OD LJUBE

Oh, nesria, s tim li jesi dina da kad daje komu radost, povekiva vreda alost? Komaj sam se obradoval, z vilom dragom nasledoval, koje vridnost, dostojnost, ljubeznost

vsako serce zaaruje, milo k sebi privezuje. Al to prudi ko veselje, jedan mal as neg terpee, kad alostno, zatim ve turobno moram rii doveriti, tovarutvo ostaviti! Da b' neg mogal protuiti, tuge moje zgovoriti, koje utim kad od tebe luim, bih zadobil smilovanje, vernoj slubi polahanje. Ar mi serce ne poiva kad od tebe dalek biva, neg cvilei, plau i tuei ini pravo svidoanstvo da j' dopalo u suajnstvo. Al kada je tak sujeno, meni tunom odlueno od nesrie, prez vsake miloe vsu nasladnost dokonati, prez radosti odhajati, zato, dua, zbogom ostaj, v Bojem miru ti prebivaj, samo prosim, ponizno te molim, da mi ljubav ne zabrani, verne slube ne spozabi. Naj mi bude privoljeno, na odastku dopueno, oh, kunuti, od serca stisnuti tvoje ruke dragu belost, moga itka tverdnu kripost.

[17] VRIME PROHODI, PRILIKA VAZDAR NE DOHODI

Deh, vila predraga, jur jednu razmisli, vernoj mojoj slubi, deh, najam privoli; dalje ne odvlai, ar teko je znati ivlenju naemu kakov cil imati. Sada sria slui dokonat terplenje i prilika dobra izpunit elenje;

potlam vrime ne zna kako j' odlueno, skupa se zastati ve kada sujeno. Nisi, dua, mogla ti dosad kuati kolika je alost nutarnja spoznati, kad ni ve ufanja dobro zadobiti koje koga more srina uiniti. Ova tvoja lipost, s kojom se veseli, i draga dostojnost, s kojom se batrivi, veruj mi je, nee navike terpiti, ar spodobno cvitju hoe preminiti. Ravno kako veer zoru dostiguje, za lipim vrimenom godina buduje, onako natura mora prohajati, vsaku svoju diku prik volje skonati. Zato, drago serce, imaj miloserdnost, pervo neg poginem tebi projde lipost; drage oi svoje na me ti oberni, z ljublenim pogledom radost mi poverni. Oni lipi klari i rubint kineni gdi beli biseri stoje zatvoreni, deh, mojemu licu milo je priloi, z dragim kuevanjem bogato obloi. Dopusti mi persi tvoje celovati, v lipom naruaju slatko poivati; hoe moju slubu dostojnu spoznati, a ja tvoju ljubav zahvalnu ozvati.

[18] ZERCALO PRAVE LIPOTE

Moju ljubav gdo e znati, vilu dragu e spoznati, naj me tiho sad posluhne, al od uda ne zagluhne. Nje dostojnost u popivat, nje lipotu pravo spisat, koja bude vsima radost, osebujna sercu dragost. U peroni je nizoka, ve od rifa ni visoka, okol pasa tak tanuna kot lagvica prec majuna. Lipa, bela u ivotu, tja ciganom da sramotu; tako dina u glatkosti kot ribazajm u otrosti. Polag toga vertoglava, klukonosa i merklava,

z jednim okom kriogleda, z drugim bit e slipa vreda. Je iz vusti prec vojnjava, kerbozuba i kehlava, v persih svojih vsa pikasta, v zadnjem kraju pak puklasta. Ruke ima ljubeznive, kako kora su srablive, a ramena prec ovele ter na obih fontanele. Vidi mi se i burlava, a prez dvojbe je antava, druga pako dobro znana da j' perdliva i poscana. Jedno malo je skvarena, zato s flatri obloena, kad govori, vusta slini, kad se smije, kot mi cvili. Z milim gerlom kad popiva, kot vuk tanko tad zavija, v tancu pako kada ee, nogu vlai, z ritjom kree. Drugo ne znam da b' joj bilo nit v lipoti kaj falilo. Ako koji volju ima, od mene se plait nima: rad ju hou odpuati i prez novca valovati, naj ju vije, naj ju ljubi, listor zdravje naj ne zgubi.

[19] DRAGI SPOMINAK OD LJUBE

U vsem jesam, vila, po tvojoj miloi tako zadovoljan i srian na zemlji da, akoprem kada ne timam dobiti bolje za ivota, zrok imam dvojiti. Listor gdo promisli tvojih oi svitlost, angelskoga lica predragu rumenost, gdi se kerv i mliko ljubleno miaju, farbom naturalskom tak dino zastaju, nee mo zadosta sobom preuditi, verh stvorenja tvoga dostojno suditi, neg, u nebo glede, milo zdihavati, na pokonac koncu ovak valovati: Da jesi Dijani spodobna v liposti, manja od Minerve nisi u mudrosti;

niti je mogue pravo razibrati je l' lipota vea il razum spoznati. Zato, vila draga, ja tvoju dostojnost tak tverdno pametim i istu ljubeznost da veselja nimam neg s tobom iviti, u nebitju pako vse na te misliti. Jo volim biati svitlosti sunene ter pojt se zakriti v tamnosti misene, ar mi je oddurno i dobro i blago gdi ne imam tvoje tovarutvo drago. Rad esa ti sudi kuliku nasladnost na te misle utim i dobivam jakost, da ako ne bi me to moglo iviti, moral bih jur stokrat nevojlno sginuti.

[20] VALOVANJE SLUBE PROSE ZLAMENJE LJUBAVI

Oh, blaena ka te narodila, tak lipo stvorila telo tvoje. Vsak valuje ki te vidi, od serca raduje ter se udi. Ar ljubeznost ni mo izmisliti, lipotu zdiiti tvoga lica. S tim ranjeno serce utim, vsedil umiljeno za te trudim. Prisegal sam, volit u skonati neg tebi zmajnkati u vernosti. Deh, ljublena, to ti prudi bit neumoljena ki te slui? Neg zlamenje da sam u milosti pri tvojoj dragosti privoli mi. Oh, smiluj se vernoj pronji

i ne zakrati se dat pomoi!

[21] NEPRILINO JE RIZINO

Dina ladja se odpravi, prik irine morja plavi; na kormanu je batrivost, a pri jadru pak razumnost. Z dobrom sriom putovahu, u ljubavi drugovahu; blizo kraja jur dosegli, strah i dvojbu od se zvergli. Al najednu zamaglilo, svitlo sunce potamnilo; na vsih stranah germlavine, strani vitri, bliskavine. Ni mo ladju tad ravnati, v elni porat zapeljati, neg ju slapi zalivaju, ob peinu sterzivaju. Tak se zgaja razumnosti, neprilinoj batrivosti, kad prik reda podstupluju, vsakom vitru zaufuju. Ni do duga njih veselje, a rizino pak zverenje, jer hlipeem povekanje vred doleti iskonanje.

[22] SPETENJE LOVIANSKE POHLIPNOSTI

Su vridna veselja Kupida dragosti, ne daju terplenja, neg slatke radosti. To lice ljubleno kak roa cvatue je sarcu stvoreno vdil ljubit gorue. Oh, lovik nevojlni, deh, misal uspeti, Vinjemu nakloni u zdrunoj pameti. Iz nitar te stvoril ter more pomislit, na kip svoj narodil: tak jalno zagriit? Al dobro prebiva u kinah vridnosti natura hlipiva na zlata svitlosti. I misal kot slipa: to godre svit daje, il dobra il lipa, nasladno povaje.

Oh, kamo milenje ti, lovik, strouje, to kratko ivlenje rizino skonuje? Vim svicke radosti kot tinja skersnuju, vsih kinev dragosti kot cvit preminjuju.

[23] ZVIRE KO SVIT ZDERUJE

ene drage, potentajte ter me malo posluajte, nito u vam dat na znanje, oh, kako j' lipo dugovanje. Dolo j' zvire iz priko mora, ima svitlost kako zora, da bi je neg prijeli v ruke, bele budu kako od muke. Ni veliko nit malahno, po ivotu pol golahno, povsud ie smilovanje, oh, kako j' milo dugovanje. Koti ditel ima glavu, nit e sena, nit e travu, pod terbuhom n[o]si krila, ravno stoji kako strila. Nit je riba, nit je ptica, okruglo je kot divenica, ita nee nit penice, samo mesa prez koice. Naverh ela oko nosi, okulare gusto prosi, vse bahato razgleduje, vsak se uvaj, nazvistuje. Kad se gladi, narastuje, rep kot macan podiguje, henjat nee od naglosti, neg da splae u dragosti. Vsakojake zna metrije, timam nito i coprije, ar iz mala velik biva, a z velika mal dospiva. To je udno, ne zna farbat, a podponom tako malat da lovika u ivotu vsim e zgodit na sramotu. Med enami rad prebiva, u njih krilu rad poiva, zna se lipo priloiti, vsakoj more ugoditi.

Malo mesta potribuje, u tesnoi rad buduje, on ne mari dneva svitlost, vazdar voli nonju tamnost. Drage ene, rad bih znati ete li se smilovati, ovo zvire dojt gledati i med sobom obderati. Tako lipo je stvoreno, bit vam hoe prec ljubleno, druga v sebi nima jada, neg da voli ka j[e] mlada. Istina je, triba uvat, na gol ivot ne dopuat, ar se rado e napuhnut da i koa mora puknut. Z istim mesom ga hranjujte ter za Boga ne otrujte, ar ga potlam ne b' dobiti nit mogue ozdraviti.

[24] IZIZVANJE KUPIDA

Na harac, na harac, Kupido neverni! Ja neu ljubiti, nadalje sluiti nestalnoj lipoti, neg volim terpiti, navike iviti v predragoj slobodi. Nu serce, nu misal, postan'te emerni! Na harac, na harac, Kupido neverni! Projte, milenja, projte, terplenja, od serca na dalje; falne liposti, jalne dragosti norije su skradnje. Nu serce, nu misal, postan'te emerni! Na harac, na harac, Kupido neverni! Ve neu alosti, nit tvoj' hudobnosti ne plaim derino; jur nimam elenje, ne marim veselje ko daje krivino. Nu misal, nu serce, postan'te emerni!

Na harac, na harac, Kupido neverni! Ni za te ne hajam, navik te ostavljam, od mene otidi: s tvojimi gronjami il s krivi[m] pronjami jur ve me ne slidi. Nu misal, nu serce, postan'te emerni! Na harac, na harac, Kupido neverni!

[25] V LJUBAVI KI ZGUBIVA, TA DOBIVA

Draga Venu kad harcuje, nosi strile perenite; vred postanu ognjenite, potom serce ne skonuje. Zna raniti, boj dobiti, milo vimdar ugoditi: drage strile, drage rane kak nasladno serce hrane! Nje cifraste ute kose, ke niz nadra proigruju, gdo jih takne, zaaruju, al dragosti neg donose. Dragi lasi, vridni lasi, isto serce vas ne plai; ko neg biva u vernosti, nima muke, neg radosti. Nje deranje, pogledanje ima kripost od plamena; ki ni stvoren iz kamena, mora utit umehanje. Vred omertvi, vred oivi, vgodit triba takvoj divi; u nje harcu ki zgubiva, tad raduje kad dobiva.

[26] ZDVOJENA LJUBAV

Kako strano moram tuit, oh, nevernica, da postaje serca moga razbojnica, ar nit ricu nit zlamenje verno moje zasluenje ne zna dostati.

Onda listor, dua draga, ti raduje kad prez zroka, oh, nemilo povekuje tuge moje i alosti, nezgovorne terplivosti, ke me skonuju. Mojim pronjam tvera jesi od kamena, suzam mojim nemilnija od plamena, il mi ivit prez ufanja il izginut prez veselja za tvoju okornost! Aj, spoznajem kak v olovu zlato biva, tak ljubeznost i nemilost skup prebiva; emer hrani lipost tvoja, stalnu vernost misal moja tebe sluei.

[27] PTICA PREZ PERJA

Poglejte, ene drage, kako je ljubav jaka, da zna u lovca preminit iz dijaka ter sobom nosi preudnu malu pticu, ni spedajm duga, erlenu ma glavicu. Ako vam j[e] draga, ne stoji vnogo blaga, ali dobro paz'te da, kad ljuta postane, u koje duplo tiho se ne prekradne. Peruti nima, od zime vazdar derhe, v toplo mesto zapuzit vsa hlipee, kamo ako dojde ter joj jad ne projde, dotmar se vtiska i ne prestavi vije dok belu pinu po ivotu prolije. Med vami, ene, najveselija biva, u vaem krilu prec povojlno poiva, misal zna spuniti, vsakoj ugoditi; samo je rizino, kad s klunom golo takne, il koa pukne il se verlo namakne. U vsakom mestu, a najmre u tesnosti, hvale je vridna i puna ljubeznosti, koti sokol frika; kad se gladi, stiska, onda se napuhne i rep kot pav nadigne, verla ta bude koja ga doli prigne. Neg jedno samo potribno j' obznaniti: da joj ne daste nad mesom prenagliti, ar e s krofom metat, nujna, trudna leat,

tad ju neg gusto v rukah pronaajte, nigda i nigda glavicu izmivajte.

[28] NA DIKU ERNIH OI

Oi drage, deh, ki vas vidi, vsak udi vau svitlost, jeste erne, al ljubeznive, ognjenive, al ste dragost; zato serce vam aldujem, drage oi, ja valujem. Jeste vridne, al to vam prudi ki ljubi nemilo skonat? Znajte, drage, takve tekoe prez miloe ni mo zbavljat; jur oddavna suze toi serce moje prez pomoi. Ska'te jednu, deh, smilovanje, ufanje s pogledom svojim, ar nadalje ni moi terpiti, neg zdvojiti ivlenju mojim; zato dajte dopustiti, oi drage, vas ljubiti.

[29] SERCE ALUJE DA VILU NE VIDI

Vi loze zelene, vi polja cvatua, vi zdenci, potoki i voda tekua, deh, ska'te smilenje verh tuno, alostno to moje ivlenje. Ni noi ni dneva prez suz polivanja, vsaki hip, magnutje ronim zdihavanja da b' se i peine mogle umehati od takve godine. Drugi se raduju u vaoj liposti, ja pak vdil tugujem u stranoj alosti, a pomo ne vidim, neg kot praznu maglu ufanje naslidim.

U vas dragost, vridnost vsaka je dobiti, v sercu pako momu emer nahoditi, ki ga iskonava, ar miloe nigdir tuno ne spoznava. U vas to god ivi, drago se raduje, v meni pako misal nigdar ne miruje, nit poznam veselje, ar spodobno smerti je moje ivlenje. Oh, srino bivanje, oh, stokrat blaeno, svitlost sunca vidit da vam je sujeno, od vile lipotu, ka kot misec ista je v svomu ivotu. Neg meni tunomu ne more sijati, ovo jur godie da moram strajati nje tela svitlosti ter konca ne vidim, oh, mojoj alosti. Aj, neverna sria, s tim li jesi dina da ini terpiti prava za krivina! Vsako svoj cil ima, neg moje terplenje smilovanja nima. Deh, vi koni, vitri, glas moj pronosite ter vili ljublenoj slubu nazvestite. Serce tak valuje: gdi telo ne more, naj misal zveruje.

[30] LIPOTI DUNO JE SLUIT UFAJU ZAHVALNOST

Deh, vila, ki t' vidi u tvojoj vridnosti, prez glihe liposti, kot suajn te slidi. Ar zvizda Danica ti jesi v svitlosti, u lica dragosti cvatua roica. Kak godre ni moi u sunce gledati, tak znaju zagati premile tvoje oi. Vi, vusta ljublena, ste dina zadosti, u farbe zmonosti kot klari stvorena. Prom zubih belosti ni sniga spodobit nit biser priloit, postaju tamnosti.

Oh, kako nasladno u persih zigruju ter skup se raduju kerv z mlikom prikladno. to god je va tebi, vse skup i po sebi, je vridno ljubiti, ponizno sluiti. Odkad te ja vidih, slubu ti aldovah i serce valovah, tak tverdno t' omilih. Ti jesi ivlenje u mojoj nevolji, u dobroj pak volji jedino veselje. Al, draga, kaj prudi okorno baratat, nemilo zamitat pravino ki t' slui? e lasno ziznati od mene lipega, al v sercu istijega ti nigdar spoznati. Vim sluba pravina dobiva zahvalnost, u ljubavi stalnost buduje kad srina; neg moje sluenje ne more zadobit, tak dugo izmolit miloe zlamenje. Si vridna ljubavi, ponizno dvoriti; ah, draga, to prudi zamitat ki t' slui? Ja neu prepuat pokorno dvorei, vsedilje molei moj itak iskonat. Zato te zaklinjam za ljubav nebesku, za sriu viteku, na pomo zazivljam. Deh, daj mi dobiti tuliko milosti, ruk tvojih dragosti povojlno ljubiti. Il bar neg magnutje od oka ljubleno

naj bu mi sujeno za moje zginutje. Oh, vila, to prudi okorno deranje, nemilo skonanje, ponizno ki t' slui?

[31] PREZ LJUBAVI U SLOBODI IVITI

Draga Klori, ti vkanjuje misli svoje ak veruje da prez tebe nemrem iviti. Vnoge jesu tvoje vridnosti i nezgovorne ljubeznosti, al ja rad njih neu zdvojiti. Dugo sam te verno sluil, s istim sercem stalno ljubil rad pogleda dragih oi; tvoje pako bihu milosti jadne rii od nemilosti, prez ufanja i prez pomoi. More l' biti kaj udnijega, a izmislit kaj teega neg prez hvale tuno sluit? Serce kak se e veseliti, v emeru mo prehraniti kad ljubavi ni mo uit? Zato neu ve ljubiti, milo lice odsad sluiti, navik uzimljem proenje. Tverdo budi, oh, serce moje, ne okreni jur misli tvoje na ljubleno ko zlamenje. Izdvojeno troit vrime je preteko takvo brime, ki zna svita alarnosti. Zbogom, Klori, zbogom ostaj, moje rii ve ne sluaj, ar su listor vust jalnosti. Jur izkual sam zadosti od Kupida himbenosti, koji nima zvelienje; neu odsad ve verovati, lipoti kojoj aldovati slobodno moje ivlenje.

[32] SERCE VILU LJUBI

Deh, vila, ki t' ne ljubi iz prava serca slui, je tveri od kamena, nestalnij' od vrimena. Oh, dua draga, ojme, ako te ljubim, ako te sluim, serce povi za me. Deh, vila, ki te uje, lipotu razmiluje ter za te ne pogiba, nim[a] karv, serce nima. Ufanje moje, ojme, ak pogibam, ak zdvojav[a]m, ljubav govor za me. Oh, draga, ja te prosim i z duom, s telom molim tugam mojim polahanje, vnogim suzam smilovanje. Milou jednu, ojme, il s pogledom il s besedom privol jednu za me!

[33] V LJUBAVI TEKO JE UITI, A NI MO ZDVOJITI

Da ufam v ivlenju, skazuje ku dragost; da ivim v terplenju, vred daje pak alost. Oh, lipost preslavna, kak serce zderuje; oh, dragost nestalna, kak telo skonuje. Vdil prosim pomoi od tvoje liposti, ar ivit ni moi prez tvoje milosti. Tva lica rumena batrivo raduju, a vusta ljublena nemilost valuju. Kad jadno gleduje,

gotov sam zgoriti; kad drago miluje, timam se roditi. Je slatko ivlenje, ar ne smim zdvojiti; je teko terplenje, ar ni mo uiti.

[34] CVITJA RAZMILENJE I ALOSTNO PROTUENJE

Kak ste lipo, drago cvitje, tak ste berzo preminee; daste spoznat da veselje neg magnutje je terpee. Ako zora vas poliva, s istom rosom okripiva, al vas sunce povenuje, na zapadu iskonuje. to vam daje u liposti tihi siver batrivosti, povekuju u alosti nagla juga alarnosti. Tada diku pogubite, vsu ljubeznost preminite, daste spoznat, drago cvitje, da je radost neg magnutje. Vim od mene ste srinije, v kratkom itku povojlnije; mirno, dino prebivate, jedan koni dan vivate. Al ja nebog vse tugujem, nit hip nit as ne radujem; je mi mladost ljuta alost, sria moja neg emernost. U kolipki majku zgubih, u ditinstvu otca stuih, imam krila prekinuta, do dva bratca poginuta. Milu sestru, koju ljubih, u nevolji sad zautih, ljubu dragu, s kom se diih, jur oddavna da ne vidih. Prijetelji pres pomoi, a rodbina suze toi, verne sluge raztreene, prez obrambe zapuene. Ada jeste, drago cvitje,

vindar srino ko magnutje; al ja tuan, odkad rodih, nit hip srie ne nahodih.

[35] POZVANJE NA VOJSKU

Na vojsku, na vojsku, vitezi zibrani, koga god majka junaka odhrani; jur bubnji, herpavke povsuda se uju, ipi, trumbite nadalek glasuju, dini eregi skup se zastaju. Na noge, na noge, vi jalni leaci, u vojsku, u vojsku, hrabreni junaci, sablje i puke na berzom priprav'te, sebe i konje viteki oprav'te, vreda pote'te k slavnom dundaru. Stirajte od serca vsak oblak plahosti, vazmite na se it batrivosti; drae vam budi glas, ime, potenje neg hip, magnutje, sramotno ivlenje; navik on ivi ki zgine poteno. Ni mo izmislit hvalnije skazanje neg na mejdanu vridno deranje gdi gromi od puka i sablje se viju, vnoga gospoda kerv svoju proliju za domovinu, za veru keransku. Boga vinega na pomo zazov'te, vaih starijih glas, ime ponov'te, na svoje sprotivne navajl'te ognjeno, jedan drugoga izru'te ljubleno. iv'te bratinski, pogin'te viteki. Kada vam sria na ruku potegne ter neprijatejl iz mesta okrene, oh, kakvo potenje, pajdai bogati, sablje, paloi i konji bahati, sprave kovane, sviti gospocske. Nu, bratja ljublena, na noge, na noge, turskom misecu da stlaemo roge, za veru keransku, vitetva zlamenje, svitu na hasan, a nam na potenje, naj nam ne budi premilo ivlenje.

[36] RAZGOVOR MED MUEM I ENOM

M.: Gdo ti je dopustil tak lipo cifrati, po placu iskati ki bi te oblubil? .: Oh, udna hudobnost od mua straliva ki suze proliva verh svoju nezmonost! M.: Serce mi povida da mene ne ljubi, neg drugim ti slui kot striha pres zida. .: Nut kako blaznuje od polja, od gore, sam nebog ne more, drugim naviduje. M.: Kakovi dvorani uveer dohode, u zoru odhode prec dobro derani? .: To jesu dijaki, ki hode po noi ter dajem pomoi kad dojdu zemljaki. M.: Gdo bie na ganku ki t' serce aldoval i lice celoval na pervom zastanku? .: Je zakon oddavna ob vsakom godiu da roak rodicu tad kune izravna. M.: S kim jesi u mraku tak otro borila da smetna si bila kot polmi u zraku? .: Z jednim se povadih, timah ga oborit, al morah podloit da vsa se ukalih. M.: er sluah pri vratih: "Ja tvoj, a ti moja", "Ti moj, a ja tvoja" v spominkah tak dragih. .: Nis zato griila, braca sam prijela ter milo objela, dostojno ljubila. M.: S kim putom dobiva te lance biserne,

a kako perstene ke gusto preminja? .: Je enska metrija znat ljude primamit, njih blago dovabit: zove se coprija. M.: Skup leemo spati, pak tiho ti projde, do zore ne dojde, zaman mi te zvati. .: Vim tebi sluujem, balote tad zlivam ter puku nabijam, na strai skoznujem. M.: uh kriat uera kad si se prevergla, moj zeslim poterla: "Je l' vera, je l' vera?" .: Skrivalca igrasmo, tad dite prec milo utaknuh pod krilo ter skup se zvaljasmo. M.: A nigda zaujem po noi rotanje, kad dojde fukanje, tad tebe zgriujem. .: Ni t' triba bojati kad uje praskanje, tad dojde ki znan je moj dimnjak strugati. M.: Ti gusto povida da jesi bolestna ter prece alostna, za vratvo spomina. .: Zna ranu ku imam, kad mi se usahne ter stin ne utakne, poinka ja nimam. M.: Nu, ena ljublena, proenje te prosim, ar sada nahodim da jesi potena. .: Ni t' triba dvojiti, skerb nosit tuliku, ar tebi na diku znam drugim vgoditi. M.: Ja sada verujem da isto me ljubi i verno me slui, pred svitom valujem.

.: Vim sam ti velila, znam kamo kaj hodi i jajce kak plodi vekrat sam skusila. M.: Hod'mo se pomirit i drago se ljubit. .: Odve se sad serdim, za ljubav ti sperdim. M.: Oh, draga, oprosti, da t' kunem, dopusti. .: Ne bi ti prostila da b' frutana bila. M.: Nemoj se serditi, moju ljubav mraziti. .: Ti meni ne hasni, moje delo neg kvari. M.: Gotov sam viniti, tvoju volju spuniti. .: Za rii ne hajam, neg kude spoganjam. M.: Ak ti je tak drago, na t' srebra i blago. .: Sad si mi ugodan, do noi povoljan. M.: Ah, ena predraga, zna ve od dva vraga. .: Tako se prigaja ki eni ne vgaja.

[37] VRIME CVITJE POVENUJE, BETEG LIPOST ISKONUJE

Tuno moje serce, kamo sada misli? Je l' na vilu dragu kojoj verno slui, na nje erne oi ke dino igraju, ar spodobno suncu serce zaigaju? Je l' vustnicu mili, ke skup drago zdiva, v kojih klari, biser kineno prebiva? Il nje bele persi tima tak nasladne, koje snigu, mliku bivaju prikladne? Aj, tverdno ja ufah da vile ljublenost, nezgovorna dika, lipost i nasladnost u nje telu, licu vazdar je terpea, lilija i roa cvatu nahodea. Al nut kako vreda dostojnost prohodi,

vrimena alarnost vsu diku odvodi; sada prav spoznajem da se prigouje da kaj cvalo vjutro, k veer preminjuje. Nitar ni na svitu, vse je prohodee, kot oblak il magla, neg mal as terpee; deh, razmisli, kada dua s telom dili, kaj su oi, vusta, persi v dragoj vili.

[38] SPOGAJNANJE PROASTNOGA VRIMENA

Filenu i Klori.

[Fil.:] Dobar veer, Klori moja, kamo, kamo lipost tvoja s kojom si se oholila, tak cifrasto ponosila? Ti jur nisi ona diva, tako draga, ljubezniva, ku sam nigda znal sluiti, s prava serca htil ljubiti. Vnoge suze ja prolivah, od ljubavi vas pogibah, rad vust tvojih nasladnosti, svitlih oi ljubeznosti. Vse je vrime potroilo, milo lice zgerbavilo; kamo dika, lipost tvoja? Dobar veer, Klori moja. Klori: Zlo ti jutro, zlo godie, kak ti udno pamet stie, v tebi nima rii stalne, il su lai, il su jalne. Kamo mojlbe ke si inil, kamo kletve ke si dilil da b' te listor usliala, z dragim okom pogledala? Vsemu svitu u te tuit, rad nevere nigdar ljubit, s tobom nimam ve spravie; zlo ti jutro, zlo godie. Fil.: Dobar veer, moja Klori, zgorili su tvoji dvori, il se cifra il se mala, serce moje ve ne vara. Tvoji gusti sedi lasi od zmerzline nose glasi, persi pako izdojene

kau iskre pogaene. Vkanjen bude ki te slui, zlo nahranjen ki te ljubi; kamo dika, lipost tvoja? Dobar veer, Klori moja. Klori: Zlo ti jutro, zlo godie, da b' mi dobit toporie, bih te znala pozdraviti, na dvoranstvu zahvaliti. Ak sam runa, sebi jesam, ak sam lipa, tebi nisam, jo med ledom plamen biva, stara serna poigriva. Jur te spoznah u falnosti, za dvi jajca si vridnosti, nimam s tobom ve spravie; zlo ti jutro, zlo godie. Fil.: Mui, mui, Klori draga, ja ne iem tvoga vraga, neg te prosim za milou da me prime v nemilou. Klori: Rada u ti ugoditi, nigdar na te ni glediti, il se serdi il ne serdi, moja mare za te sperdi. Fil.: Dobro smo se pogodili, u ljubavi zgovorili. Klori: Ak je tebi tak povojlno, meni bolje zadovojlno.

[39] ZORNICA NA DOBRO OPOMINAJU

Svitla zora jur ishodi, arko sunce dohodi dati radost, veselje, vsem stvorenju ivlenje; za milou tak veliku dajte, oh, Vinjem diku! Jur ptice povsud pjevaju, cvitja lipo cvitaju, jo i zdenci tekui, polja, loze bliui, Bogu hvalu nazvestuju, dino skupa raduju. Vse ribe v morskih glubinah, vse zvirje u planinah, kaj godre hrani vedrina,

vsega svita irina, Stvoritelja ispoznaju, slavu mogunu daju. Sam lovik v grihu prebiva ter Bogu ne hvaliva, nit zna grinik promislit da mora spet preminit u zemlju, odkud je rojen, u blatu, kak i stvoren. Neg se listor posmihuje, dok vura prebliuje skradnje tuge i nevolje, piju, jidu, dobre volje; kako milo potom tui koji Bogu ne slui. Digni v nebo tvoje oi, gdi su ufat pomoi, onde dobro je terpee, na zemlji preminee; ovde jesu alarnosti, v nebu pak nasladnosti.

[40] VILI NA SLUBU IVIT I UMRITI

Nemoj zamiriti, oh, vila, merziti moje tuenje; ar ni mo terpiti, sercu preboliti takvo terplenje. Razmisli vridnosti, preudne liposti stvorenja tvoga; lasno e suditi ter zmonost utiti terplenja moga. Oddavna ljubei, ponizno sluei, vernost skazujem; kad mi neg sujeno vidit te ljubleno, vas obradujem. Ni takve prilike nit strane rizike moi podjeti, ke ja za nasladnost, za tvoju ljubeznost

ne b' htil prijeti. Ne marim iviti, sam sebi vgoditi prez volje tvoje; ar tebi aldovah, navike valovah ivlenje moje. Ako t' je uslueno, v sercu ugoeno moje skonanje, rad u privoliti kerv moju stoiti teb na zderanje. Pren tvoje dragosti takve odurnosti v sebi zderuju, moje pak vernosti listor poniznosti vsedil hranjuju. Deh, vila, smiluj se, oh, draga, gani se od nemilosti ter daj mi spoznati il koni ufati tvoje milosti. to t' prudi muiti, uinit zdvojiti ki t' verno slui? Ne morem strajati nit ranu tajati, serce te ljubi. Il te drago skonati il pomilovati moje ivlenje; ja neu zmajnkati vsedil zazivati drago smilenje!

[41] ITAK LOVIANSKI JE MAGNUTJE

Jedan hip od dobre srie da ivlenje, da veselje, ali vse to je biee, jedan mal as neg terpee. Kako plamen skona prutje, je stvoreno,

je sujeno da vsih itak je magnutje. Pozableno je proastno, nesigurno je priastno; a budue komaj dojde, s praznom maglom zopet projde. Kako plamen skona prutje, je stvoreno, je sujeno da vsih itak je magnutje!

[42] STARICA ALUJE MLADE DANKE

Dokle jesam mlada bila, znala san si ugoditi, osebujno veselila gusto drage preminiti. Ne htih vnoge ni gledati ki mi verno prisluahu, nego elih prebirati ki bahato koraahu. Sada pako, da ostarih, zaman mi je alovati; za to pervlje ja ne marih, sad bih rada kupovati. Dokle imah ja cvatuu u obrazu lipost, glatkost ter si utih jo goruu u naturi frikost, mladost, onda vnogo nis hajala nit gospodu nit dvorane, nego raja spoznavala pope, fratre i katane. Sada pako sidi lasi vnogo skerbi znaju zavdat, ar se nigdor ne oglasi s kim bih mogla kaj izpravdat.

[43] STARAC BATRIV U IVOTU

Akoprem ostaril sam, to je ljubav dobro znam i nje egavosti, ar jo nisam pozabil

kak se jesem navuil u mojoj mladosti. Rad se i zda pridruim, lipoj snahi posluim s im god jo mogui. Imam serce gizdavo, stoji ivot batrivo divojkam dvorei. Znam se vsemu priloit, prez strimenka zaskoit na gola zelenka. Puku ufam izhitit, prez naslona pogodit u posredu tare. Nimam srama tancati, u kariku derati po belom mejdanu. Bojno kopje pronosim, kad je triba, poloim proti zatoniku. Ni m' oruje kerbavo, akoprem je eravo, to se vred osvitla. to v otrini pomajnka, pak u pici nadoda ka se krivit nee. Da me leta varaju ter sidine izdaju, zato nis za veri. Imam skrovnu ljubeznost, u ivotu batrivost, bum prijetan mladoj. Neg se listor oglasi ka novaka ne plai zastat u gorici. Hoemo se potirat da e voda prebijat prik tanke koulje.

[44] NAVUK MLADIM GOSPOJAM I DIVOJKAM

Dok ja bih divojka prave mladosti, rada se navuih svicke radosti, sad da jur ostarih, zlo mi prigodi, falarari, falarari, faldiridi, tad dobro bi. Gdi su tanci bili, vred se prigodih,

s frikimi junaci rada priloih; lipo mu zahvalih ki me poljubi, falarari &c. kak dobro bi. Imah serce milo, puna dragosti, u em bih mogua, dilih milosti; vnogo put mi sria dobro prigodi, falarari &c. kak dobro bi. Ak mi koji junak slubu valoval il z ljublenom ricom serce aldoval, vreda mi natura k njemu uvoli, falarari &c. kak dobro bi. Ne bih suprotivna prom darovanju niti tverdokorna v mojem deranju; na to su mi vnogi vridni svidoki, falarari &c. kak dobro bi. Kad je bilo pojti na vert etati il v lozu zelenu hlada vivati, vdil poiskah druga ki me poslui; falarari &c. kak dobro bi. Nisam lena bila stajat u zoru, s tovaruem verlim pojti na goru, preskakuju klade, dok nas pot probi, falarari &c. kak dobro bi. Tak ja mladost moju znahi potroit, vee neg jednomu lipo ugodit; sad da jur ostarih, ivot ne serbi; falarari &c. kak dobro bi. Nu, gospoje mlade, bute priskone, divojice lipe, bute ljublene, nimajte zlu volju, vrime prohodi; falarari &c. kak dobro bi.

[45] VSAKA ENA TIMA SE LIPA

Ki e enam ugodit, njih milou zadobit u pravoj dragosti, naj lipotu hvaljiva, njih dostojnost zviiva do neba vridnosti: da je zvizda Danica il cvatua roica, u licu ljublena; da kot mramor v glatkosti, snig i biser v belosti po telu stvorena. Ter bar ludo ne merkni,

njih maganje ne terkni da te ka zauje. Jer nit ora, srabljiva, coclava nit sperdljiva runa bit valuje.

[46] PARI I GALATEA

Dian junak priko ravna polja bisno jae vitekoga konja, pod njim konjic cifrasto fercuje, kako vila oholo zigruje. Na junaku koak, njustovina, a na kojnju dupla risovina; pri junaku sablja nakinena, a na kojnju sprava pozlaena. Nasred polja gospoju zagleda, nju pozdravit etuje tam vreda; ona cvitje i roice brala, fijolice u nadra metala. Da si zdrava, lipotom gospoja, blago njemu komu milost tvoja! Oh, estita mati ka te rodi, lice tvoje ljubeznivo stvori. Od liposti plamen vred zautih, od dragosti serce jur pogubih; je l' dopustak ruku celovati, v dragoj drubi cvitje pobirati? Na te rii gospoja odsudi, da odsede, ljubleno ponudi: Odkada se ja na svit porodih, ne b' junaka koga tak zahotih. Je l', vitee, slobodno pitati ime tvoje prez zamire znati, odkud dika, vridnost tvoja shodi, v koje kraje draga misal vodi? Tada junak ponizno pristupi ter gospoji bilu ruku ljubi: Rad ti hou volju ispuniti, moje ime, misal obznaniti. Ja sam Pari, roda gospockoga, a iz Krete, od mesta slavnoga, gdi s Perejom na mejdanu borih, rad ljubovce bojno kopje zlomih. Zatonika bih obladal srino, sablju ovu tad zadobil dino, al orsaga zakone spuniti

z domovine moral vdil otiti. Sriu iu po tujih orsagih, tebe, vilo, zdaleka opazih, koja sviti kot sunce v svitlosti, a dinije neg Venu v liposti. Tebi slubu poniznu valujem, serce, telo navika aldujem, vse sam gotov za te uiniti, u vernosti ivit i umriti. Dragi Pari, tvoje prigoenje sercu momu vie poelenje u vridnosti bolje te spoznati, razgovore duglje uivati. Ovo dvori posred loze stoje, Galatea pravo j' ime moje, ako t' drago vaj nje uetati, z dobrom voljom u te upeljati. Vidim, mora odsujeno biti jedan druga dostojno ljubiti; zato ljubav sad ti oitujem, serce moje tvomu priloujem, dragi Pari, elna moja radost! Galatea, serca moga dragost, lica tvoja kak su rumenita, oh, vustnica kako nasladnita! Ova bihu draga govorenja, a za njimi kakva pripeenja, lahko more vsaki izmisliti, dva serdaca kak znaju vgoditi.

[47] KAK SVIT PROHAJA

Oh, nesrino serce moje, kamo lipost vile tvoje, kamo mila nje dostojnost, kamo vridna nje ljubeznost? Ah, z vrimenom vse prohaja, as do asa neg sprovaja, kaj god dina daje mladost, iskonava beteg, starost. arko sunce kaj daruje, jadni oblak potamnuje; v protulitju kaj cvatuje, ljuta zima povenuje. Kaj god daje dobra sria, to prevzimlje vred nesria; danas smije u veselju,

jutra plae u terplenju. Oh, nesrino serce moje, na to trudi misli svoje? Kamo ugodno drubovanje, kamo svicko protimanje? Danas ima vnoge asti, jutra mora tuno spasti; prijatelji ki ti bihu, v neprijazan preminihu. Nit je dobra, nit je blaga, nit je kina tako draga, ni radosti, nasladnosti, ni liposti, ljubeznosti; vse kot tinja iskersnuje, kako magla poginuje, je naturi preminiti, to god ivi, mora mriti.

[48] LOVISTVO ZOVE SE PRAVA LIPOTA

Ona lipost koja v dragom licu biva, lilija i roa cvatu nahodiva, budui nestalna, tinja se poziva, ar vrime alarno vsu diku skoniva. Neg samo lovistvo vsedil je terpee, ono krunu nosi verhu vse liposti, u vridnosti svojoj nigdar preminee, ono je kin slavni verhu vse dragosti. Bar neka se trudi vsa svicka metrija vulja, farbe, vode najdinije zmislit, lasno e spoznati da je neg norija, ar najmajni uzrok zna lipost preminit. To vsakdanja pelda isto oituje da lipoga lica nitar je ljubeznost; tako mudrih ljudih navuk nazvestuje: lovistvo kraljuje kakot prava lipost.

[49] PRISEGA MUATI

Lidija, deh, nato prez zroka aluje, tunom sercu momu emer povekuje? tima da prisegi nedostojno zmajnkah, ljubav i milou skrovnu oitovah. Bar me naj poere ta morska glubina

il s triskom izkona nebeska vedrina; bar Kupido nek me nigdar ne miluje, z jadovitom strilom ovi as otruje: ako za ivota hou ovaditi da lipoti tvojoj znal sam vgodan biti. Oh, ljublena dragost naa skrovnovita, veruj, nigdar bude komu vistovita! Teb' je samo, dua, znana ljubav moja, vernom sercu momu draga milost tvoja; ar znam, Venu nee za vridna derati ki lipotu viva, a ne zna muati.

[50] V LJUBAVI POTRIBNO JE GOVORIT

Zaman su ti zdihavanja il muea zazivanja; ni mo zidu razumiti, skrovnu ljubav izviditi. Neg ljubezno govorenje ter dvoransko posluenje milost more doekati, tverdokornost umehati. Ni v loviku kaj dinije, dragih rii nasladnije; sam Kupido oi nima, al prezmoan jezik ima. Zato koji vilu ljubi, rad miloe verno slui: naj milenje nastran stavi, a z vustnicom ljubu slavi. Ali va tom razlog davaj, sam na samom ri ne paraj; kad zadobi dragost koju, ne razbubnaj sriu svoju.

[51] LILA SPOGANJA TEEU DA NI ZNAL MUATI

Prem gorui plamen v sercu momu utim, neverni Teeu, al te ve ne ljubim, jer hudoban jezik ni ti znal muati, skrovne ljubeznosti dostojno tajati. Bar se jesi mogal srian nazivati kad sujeno bie tebi uivati Lile nigda drage nasladne milosti,

ljube tako verne serene dragosti. Odsad zbogom ostaj, plai al zdihavaj, pervu moju ljubav zadobit ne ufaj: jer ni vridan serce da ga isto dvori koji ne zna muat, prez reda govori.

[52] TEEU SEBE PRIA NAZLOBNIKA KRIVE

Ah, prokleti jezik hude alarnosti, pun jada, emera, falne nazlobnosti, koji smil podstupit na moje skonanje, kaj nigdar ne mislih init valovanje. Ja li priko reda z miloom se hvalih il vridne skrovnosti drugimi ovadih? Ak sam va tom sfalil, Lila, dobro moje, naj me v pepel zagu erne oi tvoje. Ak sam, Lila draga, sfalil u vernosti, nek izginem tuan prez neba milosti; ak se kada diih skrovnostjom ljubavi, nek me smert alostna ovi as zadavi. Aj, smiluj se, Lila, z Bogom te zaklinjam, pogibelji mojoj na pomo zazivljam; veruj da znam muat, malo govoriti, sercem te ljubiti, a z vustmi dvoriti.

[53] LIPOST NAJ NE EKA STAROST

intija, veruj mi da e vrime dojti, pervo nego misli vsa ljubeznost projti, kad v zercalo bude htila pogledati, drume tvoga lica nee mo spoznati. A ja u slobodi, prez vsake skerbnosti, vival budem dneve povojlne dragosti; plamen, ki rad tebe serce mi ziguje, onda nit iskrica ve ne oivuje. Nego ti prez draga dneve e troiti, a ja prez ljubovce moral bum iviti; vimdar sercu bude fantenja nasladnost: pogubljena lipost, ljuta tvoja starost.

[54] BABAJKO OD DIVOJKE LJUBAV PROSI

Nebog starac milo protuuje, ninfu dragu na pomo zovuje, ove rii pojde govoriti, ljubav svoju ovak nakloniti: Deh, umehaj okornosti tvoje ter zaprimi ljubeznosti moje; akprem vidi da j' mladost stroena, al je monja zlatom napunjena. Lipo t' bude starcom baratati ki ti eli telo milovati, kako herku k sebi pritiskati, v naruaju slatko poivati. Bar veruj mi da se ukanjuje, ninfa draga, ak zato stezuje da mi starcu glava osidila, po obrazu koa zgerbavila. Al v ivotu tak se friak utim da od mlada nitar se ne luim: kerv mi kipi, plamen zaiguje, od dragosti serce poigruje. Ti sadanji golobradi dici kak na tergu puni jesu z rii: jednu danas v sercu poeluju, jutra drugoj slubu naklanjuju. Va njih nima mira ni stalnosti, kot lisice puni egavosti; doklam prose, kot janci ponizni, kak obdere, kot vuci pohlipni. Al u starcu biva zrela mudrost, proma ljubi vernost i pokornost, veruj, ninfa, drago u t' dvoriti, kak premorem slubu obveriti.

[55] DIVOJKA RAD LJUBAVI POTA BABAJKA

Nuti uda, nut prie velike, v jednom starcu ludosti tolike, od divojke ljubav zaiskuje, a prik praga komaj korauje. Jo kaj gorje, mladim prigovara, sam hudobe svoje ne spoznava; nu, babajko, ja ti u vgoditi, ali pervo dat svitu suditi. Ove jesu tvoje ljubeznosti,

tela tvoga derine vridnosti: ima napre elo pliivije neg je turan sejnske bikupije. Kremeljive kamo tvoje oi? Komaj staklom lue dan od noi, lasi pako stoje raztreeni, kot nevojlnim ki su obieni. Mila lica su ti prepadnula, neg ob kosti koa usternula, okol nosa dosta bar posluje da otirat merkle uteuje. A vustnice ima u glatkosti kot cerova kora v jednakosti; iz njih shaja sapa tak diea kot mercina v letu razpadea. Od dragosti, kada govoruje, il skaljiva, pluje il sperduje; v smihu ini vusta tak ljublena koti figa ka je raspuknjena. Vsa ti puzne brada i obervi kak u zimi lisice svekervi, gerlo ti je suho i gerbavo koti troku od dima sajavo. Persti ruke ima tak hergaste, kot krostava aba vse pikaste, je l' su burle, je l' je fontanela, s tebe cidi kot dinja prezrela. Neu t' dalje, babajko, zderati, neg na kratkom odluak ti dati: tvoja ljubav je divojkam vgodna kot zadnjica oku prispodobna.

[56] AURORA I KLITU

Ljubav i nasladnost preminjuje u nestalnost

Klitu: Znam, Aurora, jadno te vrazujem, tvoj vridnosti krivo zahvalujem; al ni moi misal preminiti, novu ljubav v sercu pozabiti. Znam, Aurora, moje preminjenje je himbeno, neverno injenje! Ali ne znam plamen ugasiti, neg mi pervo sercu preminiti. Aurora: Tak li, Klitu, moram sluat prevarljivo baratanje? Ah, ne morem dalje muat

serca moga iskonanje. Tu li vraa ti zahvalnost slube moje poniznosti? Obeana ta l' je vernost istoj mojoj ljubeznosti? Klitu dragi, deh, oberni novu ljubav, dragost tvoju ter z miloom spet poverni pervu vernost, radost moju. Klitu: Znam, Aurora, moje preminjenje je himbeno, neverno injenje; al mi serce zavsima pogiba, nove ljube dragost neg zaziva. Aurora: Ah, nevernik, tak li jali duno tvoje smilovanje? Tak li sada jadno ali tuno moje zazivanje? Pazi dobro da nevernost ku skazuje moj dragosti ne bu vreda pogibelnost prevarlivoj nasladnosti. Ar Aurora ukanjena zna krivicu poaliti, v jadni oblak preminjena stranim triskom doveriti. Klitu: Zaman, zaman troi rii tvoje, jur aldovah drugoj misli moje, nje vridnosti ni mo pozabiti, rad Aurore sunce omraziti. Aurora: Vidim ada izdvojeno bailika pripitomit, meni tunoj odsujeno krokodila ne umolit. Al emerno sad zaklinjam vse etiri elemente, na skonanje vas zazivljam: nevernika izkoren'te! Ar ni vridan zemlju tlait veri svojoj ki zmajnkuje, neg paklenski plamen gasit ki Auroru prevaruje.

[57] JANTEA I OIRIO

Ljubav jednu ukanjena ne bu drugom ve sujena

Jantea: Zaman je moliti serdite dragosti, od jadne liposti

milou dobiti. Ak jedan je vkanil, ojme, ljubav moju ter prisegu svoju sramotno ostavil, jur serce ne haja nit slubu nit pronje, neg kletve ter gronje u sebi ponavlja. Oirio: Jantea neumolna, deh, milost, ljubeznost! Jantea: Ni jedna ve dragost ne bu mi povojlna. Oirio: Ak v dunoj stalnosti nevernik znal skrivit, u istoj vernosti ja neu preminit. Jantea: Ne elim spoznati po drugo jur kvare, nadalje skuati himbene prevare. Oirio: Jantea ljubljena, rad tvoje vridnosti naj bu mi sujena neg rica milosti. Jantea: Bar rii ne troi rad moje okornosti, nadalje ne prosi od stine dragosti.

[58] KOMAR JADNO KLUJE DRAGO LICE ORIBE

Kada arko sunce v oroslan dospiva ter z jakostjom svojom zemlju zaigiva, od vruine silne zgiba vse stvorenje, kripost poiskuje nevojlno ivlenje, tad v zelenu lozu vsaki rad utie, hladnomu studencu veselo primie il u bistroj vodi raduj[e] gaziti, kotrige ivota nasladno hladiti. Va 'nu dobu pojde Oribe etati, lipo svoje telo na samom kupati, koje alabatru spodobno v belosti, a mramoru svitlom u dinoj glatkosti. Bie malo potom zdencu proetala, pod jesenim hladom slatko pozaspala; nje dostojnost ki bi vidil kad poiva,

rekal bi da Venu s Kupidom prebiva. Al komar hudobni smil se vim podstupit, na angelsko telo neverno dobrundit ter s emernim klunom lice vurazuje, ah, tu vridnu kervcu nemilo sasnuje! Ti alarni komar, ti komar prokleti, kak smi takva kina kradomce vazeti? Tak li je nasladnost gnjusu odsujena, nezgovorna lipost uit dopuena? Oh, da b' mogal kada tu sriu skusiti ter blaeno lice Oribe ljubiti, ne bih kervcu sasnul, jadnovito kljuval, neg kot duu telo u dragosti uval.

[59] BUHE BANTUJU ZORICU

Oh, Zorica tuna, kak postaje nujna jer te buhe tak bantuju, nemiloma kluju! Kaj vsedil posluje, sprid i zad ziskuje? Je l' te buhe tak bantuju, nemiloma kluju? Sad posie v nadra, sad u dolnja jadra, nigda herbat v stinu riba il haljinu zdiza. Sad tunfice zvlai, zopet vred oblai, sad opleak preminjuje, kitlicu stresuje. Nogu z nogom riba, kolina stiskiva, i terbuac ne miruje, ruica esuje. Oh, tuna Zorica, svidoi guzica, ka se javlja izdihuju, odvi pregibuju. Al kad sria slui, v apce ka zapuzi, ni te muke izmisliti, buhu pogubiti. Nu, Zorica, sluaj ter moj navuk skuaj, veruj, e se obradovat,

od vsih buh mentovat. Poj k vodi tekui, sed vnutar kupljui, za junaka pak proskerbi, skai gdi te serbi.

[60] BI GRUJICA U LOV PROAL, NA DVOJICU NE HTE DOAL

Kada sunce najve grije, pojdoh jednu na lovinu v gustu lozu, gdi ne sije, iu zajca il zvirinu. Al me sria namirila da pogledah va dolinu gdi pri zdencu govorila draga dragu na kolinu. Skup se lipo obimluju, z rukom poprik zagerluju, vusta k vustan pritiskuju, lice k licu prilouju. On njoj tui vnogu alost u ljubavi ku je sterpil, ona tverdi serca stalnost da u tugah ni zneveril. Veruj, draga, ni terplenje ko b' me moglo preplaiti nit vridnije ko veselje tebe, dua, omraziti. Ja se srina pak nazivam odkad spoznah vridnost tvoju ter iznovi potverivam tebi, serce, ljubav moju. Iabela, moja dragost, tvoj bih vazdar, elim biti, ar ne utim drugu radost neg v miloi tvoj iviti. Oh, Aminta, dika moja, tebe isto hou ljubit i do groba biti tvoja, od vernosti nigdar luit. Iabela, ini probu slube moje poniznosti. Oh, Aminta, nimaj dvojbu v serca moga ljubeznosti. Ovo z rukom veru dajem tebe, dua, verno sluit.

A ja serce tvom pridajem, teb', Aminta, stalno ljubit. Ova bihu govorenja ke iz kraja mogoh sluat; kakva pako pripeenja, vsak pomisli, ja u muat. S tim otidoh po dubravi zvire koje uloviti, vas razmiljen, u ljubavi e l' kad meni tak zgoditi.

[61] LOVAC PRAVO INI AR V SLOBODI IVI

Pravo jesu prii htili nazvistiti da se more srian vsaki nazivati ki ivlenje svoje tak zna urediti, prost od skerbi, poslov vrime uivati. Ta blaeni itak lovac nasleduje, poslovanje njegvo biva listor radost, on u sercu svomu povojlno ivuje ar vsi trudi, skerbi postaju nasladnost. V lipom protulitju pervo dneva stane, jagariju svoju dostojno razlui, kamo god oberne il neg korak gane, ptice vsakojake zauje pojui. Odovud se javlja slavi ljubeznivi pod kitici niskoj, ali zelenitoj, z dragim svojim glasom usil govorlivi prihod nazvistuje zori rumenitoj. Odnud pako tiglic, grijendlic prijavluju, cajzlin tere finki lipo veselei, z glasnim svojim gerlom skup se pozovuju, sprid i zad za lovcem bisno proletei. Ak u zrak pogleda, kerlac preigruje Bogu milo hvale rad sunca arkosti, do oblakov skoro lit svoj podiguje kau v malom telu preudne zmonosti. Malo dalje ide, to k lozi dospiva, vred na igraliu kokota zauje; griva pako golub na hrastu zgerljiva, jarebica lozna druga privabuje. Ak podigne oi prom suhoj kitici, zadrunu e vidit milu golubicu; namirce kad dojde tekuoj vodici, tu e najti piju ljubljenu gerlicu. V takvoj nasladnosti svoje telo trudno pri studencu bistrom lovac poivuje,

svicke himbenosti il injenje nujno prostu nj[e]gvu misal v niem ne zbantuje. Oh, povojlni itak, oh, stokrat blaeni, nima navidnosti drugih povekajnju, asti, dike, kini, kako god stvoreni, nisu uzrok sercu tunom zdihavanju. Nego vas povoljan lipa zraka viva, dostojne lovine vesel nastojei, u slobodi dragoj dan i no prebiva, skerbi, policije drugim ostavei. Vsak mu je prijatejl, vsaki drago ljubi, a ni jednom misli preuzeti sriu, z lami prilizivat nitar se ne trudi nit raduje druga spravit u nesriu.

[62] ZVIRARA MARLJIVO LOVLENJE INI SERCU POVOJLNO IVLENJE

Pervo nego Febu iza briga zajde, svitle svoje trage nad zemljom razgerne; pervo nego rosa na polju razajde, a prigusta magla nad goru oberne, zvirar jur na nogah puku pripravljuje, gdi e zvire najti, u sebi mislei, priko rosna polja marlivo etuje, po zelenom lugu posluno hodei. Iz leva zagleda na maloj istini lisicu kraduu, zajce zigrajui; malo dalje pako na jednoj ledini hudobna divjaka zemlju rovajui. S trudom nezgovornim k njemu pribliiva, od hrasta do hrasta skrovnomce dohodi; po ve puti s pukom elno namiriva, koncu ogajn sprui, divjaka pogodi. Oh, kakovu radost zvirar tada uti da ob pervom hitcu sria posluila, zadovojlnim sercem nadalje se trudi, al nut izpred njega serna iskoila! Od naglosti nemre na sinjal pobrati, medtim guavina zvire otimluje; malo v toj alosti moral prebivati, da jelena starca rukaju zauje. Na ta glas potee vsakom marlivostjom, vidi vuka kau, na buki h[e]jua; ne zna kaj zaeti svojom pohlipnostjom: e l' jelena slidit, vuka al hejua. Milo mu je jedno, drugo jo milnije,

ak na ovo hiti, ono e oplait; dok sobom razmilja koje bi dinije, jelena zagleda k potoku doprait. Onda vred dokona svoje razmilenje, pojde rad jelena drume obraati ter prilinim jarkom, ne glede terplenje, es klade, es germje blizo dohajati. Ravno tada jelen bie zael piti timaju pokojno zdenca uivati; al zvirar na njega primirlivo hiti da na pervom skoku mora skonivati. Dobro prigoenje verlo ga raduje, nezgovornu dragost v sebi povekiva; va toj nasladnosti domom zavrauje, ali polag puta medvid pomermljiva. Vreda puku spravi, izlize na kladu, medvida premiri, zgodi meu oi; etuje iz luga, dan bi na zapadu, veselje ko ima ispisat ni moi. Ta slobode drage koristna je vridnost da v divjaku skona emernu himbenost, u medvidu stare hudobnu serditost, u jelenu pako oholu sponeast.

[63] EHA SRIAN GLAS

Dragi eho, k tebi protuujem: ujem, nezgovornu serca alost moju: tvoju, da v ljubavi ne uivam radost: alost, neg nevolju i terplenje tuno: suzno. Premda Klori ufanje mi daje: daje, da rad svita skaziva nemilost: milost, al hudobnu va sebi ne hrani: hrani, tverdokornost, jo manje neljubav: ljubav. Ja podpunom tugujem nemilo: milo, izlag riih nitar ne izprosim: prosim, jur dvi leta da ju serce slui: slui, ne b' mu nigdar misal postati neverno: verno. Eho dragi, tebi se ojavljam: javljam, je l' mi ufat, je l' mi izdvojiti: biti, je l' ostanem, il dalje odhajam: najam, deh, obznani kaj prigodit hoe: hoe. ujem: tvoju: alost: suzno: glasi, daje: milost: hrani: ljubav: glasi, milo: prosim: slui: verno: glasi, javljam: biti: najam: hoe: glasi. Srian ada morem se nazvati

kad mi ljubav sujena vivati, bude radost vse pervo terplenje, bude dragost ostalo ivlenje. Viva eho, ki dobro glasuje: tuno serce z ufanjem raduje.

[64] PASTIRNICA

Ne b' zvizda Danica jo zabelila nit svitla zornica zarumenila, da pastiri vstaju, skup se zazivaju: haj, pomoz, Boe, na polje zrenimo ovce i koze! Veselo pojdoe z blagom verviti, z dipljami igraj[u] sunce slaviti, oh, da si blaeno, od Boga stvoreno, vsim na veselje, ti daje pravu kripost i ivlenje. Na lipu istinu kad bihu zali, milahne ovice sito napasli, kozlii preskakuju, germje ogrizuju, pojdu prihajat hladnomu studencu, blago napajat. Pastir pastiricu k sebi zaziva, v drubi povojlnoj hlada uiva, nasladno kuujui, drago obimljui, za radovanje, oh, kakvo lipo biva dugovanje! V germju zelenom druga dvojica mesto ziskiva gdi raste roica, na notu pofukuje, v strunu udaruje, za radovanje, oh, kakvo lipo biva dugovanje! Ostala druina, kak sria zgodi, s pastiricom mladom vrime sprovodi, gdi jedan ne vtegne, drugi pak priverne, za radovanje, oh, kakvo lipo biva dugovanje! Jur sunce med gore zapalo bie, veselo proti domu povervie dva na dva pjevajui, friko skakajui; takvo ivlenje ne daje turobnosti nit terplenje.

[65] KUPIDO MILOSTIVNU DAJE AUDIJENCIJU

Zaljubljena serca vsa ujedno:

Prezmoni Kupido, ladavac zemajlski, k tebi se utiu vsih orsagov stranski prose sercu svomu drago smilovanje, nezgovornim tugam milo polahanje. Kupido: Tube vae hou marlivo sluati, vsakom po vridnosti pravicu skazati; zato neg po redom blie pristupite, otajnosti svoje isto protuite. Popi: Velika krivica svicke hudobnosti! Jur nam ni smit derat ikakve liposti, kuharicu mladu, ar taki morguju, k tomu do kurvia oito potuju. Kup[ido]: Takvu svita sumnju prilinu spoznajem, zato prijatejlski ovi svit vam dajem: da, kad obljubite mladu kuharicu, vreda ju potverte najblinju rodicu. Redovniki: Jesmo i mi z mesa kot drugi stvoreni, bivamo kak sunji v klotrah zatvoreni, kad bi nam i sria mogla ka prigodit, zaman, ar prez druga ni smit van ishodit. Kup[ido]: Dajem vam dva puta, zber'te ki se vidi, jedan je pod ime pobone spovidi, druga zaslipei, z dragom pak uiti, al najsigurnije za dvi proskerbiti. Oenjeni: enami naimi nismo zadovojlni, ki s[t]arom, ki s hudom, ki z merskom povojlni, ako liploj kojoj skazujemo slubu, gorju pak od vraga imamo njih drubu. Kup[ido]: Vaemu terplenju teko je vgoditi, sama skradnja vura zna tu bol zvraiti, medtim sil'te vusta drage rii davat, z drugom pak, povojlnom sercu milo vgajat. Udovci: Ovo jur oddavna udovci ivimo, ljubu po vridnosti nigdir ne dobimo, divojke nas nete rad zrele starosti, udovice frike rad blaga skuposti. Kup[ido]: Tugi vaoj pomo hou svitovati, kako vred z ljubovcom ete radovati: ki med vami bogat, vazmi siromaku, ki v ivotu verstan, ii stare taku. Mladenci: Leto dan sluimo ljubi prez radosti, naa verna sluba nima zahvalnosti, ke nam veru dale iste ljubeznosti, drugim privolie cvit svoje liposti. Kup[ido]: Pripeenje takvo od serca alujem,

al vas naplatiti tverdno obiujem, poiite ljubu povojlne dragosti, dat vam hou oblast dobit nje milosti. Dvorani: Prezmoni Kupido, zlo nas pritiskuje, vsaka vridna ljuba zato oduruje, kaj nam ni sujeno bogato imajnje, zlatom tere srebrom cifrasto deranje. Kup[ido]: Tak li enski narod oholo zgizdiva, lipost premineu prez reda zviiva? Ja u znat razluit, naj vam ne bu dvojba, da lovistvo vae bu prijetna mojlba. Katane: V ljubavi nit v slubi ni nam smilovanje, kako golopendam tuno protimanje, radi nemilosti moramo zdvojiti, ar prez zahvalnosti teko je iviti. Kup[ido]: Ni katani lipo nit je pristojee ljubav zaiskivat, blago prohodee, ar na petlariju sam se hoe spravit, z obanostjom ljubu napotlam ostavit. Tergovci: Velika krivica nam se prigouje, vsaka mlada ljuba jalno zneviruje, dok imasmo blaga, znale su nas ljubit, sad, da monja prazna, gotove oddurit. Kup[ido]: Vnogu jeste znali z darmi prehiniti, siromah junaku priliku skratiti, zato sad i one jesu preminee, ni perone vae, neg monju ljubee. Dijaki: Trudimo u knjigah mi cvatuu mladost, ufaju uivat u ljubavi radost, al divojke pronju nau zamiuju: pojte lizat tintu, jadno odpravljuju. Kupido: Ni vam zato krivo, nego je dostojno, da lipim divojkam biva nepovojlno z diaki baratat, ne majnka junakov bolje zadovojlnih, kot v nebu oblakov. Gospoda: Zna, Kupido slavni, gospocko ivlenje, tebi neg na diku je nae milenje, zapovidi tvoje verno zverujemo, ista serca naa vilam aldujemo. Lipotu dvorei, u nas biva stalnost, ljubav uivui, zamuana vernost, vimdar nismo srini milost zadobiti, drage lj[u]beznosti nasladno uiti. Kup[ido]: Po gospodi najve slavu zadobivam, kraljestva mojega zmonost povekivam, zato duan jesam zahvalnostjom vraat, ljubav i prijazan z ljubavjom naplaat. Oto vam predajem strilu ognjenitu, ljubave zmonostjom dino perenitu, da si svomu sercu drago ugodite,

samo z govorenjem jalno ne bludite. S tim Kupido pojde z gospodom etati, vnoge otajnosti vridno obinjati, navuka dajui lipe egavosti, tverdokorna serca dobit ljubeznosti.

[66] VENU NASTANE DAVAT AUDIJENCIJU

enski spol ujedno:

Presvitla kralica, dina u zmonosti, tebi naklajnamo serca poniznosti, tverdno ufajui milost izmoliti, krivinom terplenju pravicu dobiti. Venu: Lipo vas pozdravljam, drago pohranjenje, razumiti elim vae protuenje, potribinam vaim dobar navuk dati, vsakoj po vridnosti milou skazati. Divojke rune: Ni nam vsim sujeno lipom naroditi, lica z ljubeznostjom oholo diiti, nigdor nas pak nee milovati rune, zato nam je ivit prez ljubavi tune. Venu: Ja nesriu vau od serca alujem, teko runu ljubit, lahko to verujem, vimdar miloj pronji pomo hou dati, blago i lovistvo obilno podati. Divojke lipe: Tuna naa lipost, ar je neg emernost, ljubav obeana postaje nevernost, komu venac dasmo, jalno izgizdava, koga serce ljubi, dragost ne spoznava. Venu: S tim je zmonost moja odvi vuraena, zahvalnost ljubavi zavsim pozabljena, bar ne budem Venu, u vas uvoliti, takve gizdavice k nogam poloiti. Udovice verstne: Ovo osmo leto jesmo udovice, pune su nam hie nevojlne diice, od frikih udovcev ni nam smilovanje, od junakov mladih majnje protimanje. Venu: Takvom[u] betegu teko je pomoi, jer starosti vae dica su svidoci, neg na stan vazmite mahnita katanu, znat e dobro zvrait vsaku staru ranu. Udovice mlade: Udove ostasmo v cvatuoj mladosti,

navadne uiti ljubavi radosti, al rad niemurna svita obiaja moramo strajati dok leto ishaja. Medtim pogubimo sriu nam povojlnu, jer ni smit iskazat dragost zadovojlnu, mladi pak junaci z rijom ne raduju, neg ljubavi prave zaklad potribuju. Venu: Istina, mladosti teko je zmagati, jur navadne hrane leto dan strajati, zato vam dopuam ljubeznost uiti, sam[o] znajte mudro nasladnost pokriti. Snahe pristare: Ni mo sercu naem alost preboliti, s frikimi junaci htism[o] zaruiti, listor da uimo ljubeznive danke; sada nas zamiu ljube mlade, tanke. Venu: Da mlad voli mladoj, natura to daje, al terplenju vaem vratvo vim ostaje, listor blago zder'te pod svojoj oblasti, nete vam pomajnkat u ljubavi slasti. Snahe mlade: Po nesrii naoj starcem privolismo, bogatstvo veliko tune pohlipismo ufaju doekat serca radovanje, odurne starosti vreda iskonanje. Sad nam takva tuga odvi dodijava, lipa naa mladost dobra ne spoznava, ulogi, betegi su nam na veselje, dan i no terplenje ljubleno ivlenje. Venu: Oh, kak mi je sercu teko posluati, s kervjom mojom rada bih vam pomo dati, al zaman z vrimenom emerno boriti, ni prilike bolje neg mirno terpiti. Dojti hoe doba povojlne dragosti, sadanja terplenja preminit v radosti, medtim naj vam serce drage misli hrani, ufanom junaku ljubav ne zabrani. Opatice: Rad starijih straha priko dobre volje obisismo na se petljarske nevolje, biva i nam kervca kot drugim gorua, prez hasni prohaja, oh, mladost cvatua. Venu: Vi se zneveriste orsagu mojemu, sebe izruiste pod oblast tujemu, drugo vam ne more volju ispuniti neg provincijala milost zadobiti. Slobodne: ivimo slobodne, al prez zahvalnosti, vridni oduruju nae ljubeznosti, vimdar lovianstvo po nas povekiva, vsak potriban pomo dragu zadobiva. Venu: Ki zadobit more teleu peenju,

nato kupovati govecku rebernju? Ni vam triba va tom jako poteavat, dosta vam sloboda ljubavi uivat. Starice: Pokihdob nas starost na to jur spravila da koica glatka zavsim zgerbavila, jedinu milou ponizno molimo, za posluit dragim metriju prosimo. Venu: Tribovanje vae kruto je pravino, ar v mladosti lipoj dost sluiste dino, zato vam darujem ov moj lasac zlati, pred zmonostjom koga sercu ni obstati. Gosposke kervi: Oh, preslavna Venu, tebe pozdravljamo, ljubeznosti tvojoj serca naklajnjamo, ti zna misal naih derine skrovnosti, kakve podnaamo otajne alosti. Ufanje jedino zadobit pravicu, poalenu vidit oitu krivicu podlaemo milo tvojoj uzmonosti, verne slube nae dunoj zahvalnosti. Venu: Draga moja druba, drago radovanje, nezgovorno imam z vami smilovanje, al vas lipo prosim, nimajte dvojiti, dragost, radost sercu povojlno dobiti. U em najve zmorem, sada vam podajem: serce u ljubavi gorue predajem; koga god dotakne jedina iskrica, ak vam ne bu suajn, bud moja krivica. Obilnije elim z vami govoriti, sadanjega svita ega obznaniti; hod'mo v lipoj drubi Floru pohoditi, onde beru cvitje sercu ugoditi.

[67] RUKAM BELIM NA DIKU

Deh, ruka ljubljena, iz ista mlika stvorena, milo priziva, slobodu vsaku udil zadobiva. Jur serce ranjeno, na poklon umiljeno, tvojoj dragosti valuje rado svoje zmonosti. Da b' jednu sujeno, z miloom privoljeno, oh, celovati, navik ti hou slubu aldovati!

Deh, ruka blaena, prom snigu prispodobljena, oblada belosti, kak dragih sercev vse ljubeznosti. Je l' kada viditi prez due telo iviti? Ah, ni mogue, prez tebe serce je pogibue. Neg jednu kunuti, predraga, k sebi stisnuti daj dopuati, ivlenje hou vesel dokonati.

[68] KLORI NESRINA

Ja nesrina Klori da bih pitat smila zato sam se na svit kada porodila! Ar veselje moje cvatue mladosti ne bi neg terplenje, tuge i alosti. Z domovine projdoh ufaju radovat, Jupitera z voljom vridno gospodovat; rodbinu ostavih, prijatelje zmone, timaju uiti ljubeznosti zlone. Al alarna sria vred mi navidila, batrivo ufanje v emer preminila; pravo jo ne spoznah svita nasladnosti, prez mire i broja utih turobnosti, ke ni mo ispisat, manje zgovoriti; k tomu da ne prudi skrovno protuiti, ar rizine rane gusto previjati ine prez koristi muke ponavljati. Za me naj govore vnoga zdihavanja, bar svidoci budu suzna prolivanja, da ni dneva, vure kada ne tugujem; celo projde leto jednu ak radujem. Ravno kako sunce, gda nastane zima, kae da je svitlo, al arkosti nima: tako i ja kaem vajnsku nigda radost, al u sercu vimdar nimam nego alost. Tebi, Vsemogui, jesu otvorena vsa terplenja moja, zavsim podloena; v tebi samo ufam milou spoznati ter na drugom svitu navik radovati.

[69] PRIANJE U ZAMIRI

Jur ne haja moju drubu, Klori draga, vernu slubu? U em ti se zamirila, deh, s kim potom odurila? Je l' pregriih u vernosti serca moga poniznosti? Je l' premilo zdihavaju, dragost tvoju zazivaju? Ako znal sam zagriiti, elim vridno spokoriti; veka budi milost tvoja neg nehtea ludost moja. Ni na svitu kaj dinije nit injenje povolnije kot potribnim pomo dati, a poniznim smilovati. Pred te, Klori, poklecujem, oproenje zazivujem; volil bih se nigdar rodit lascu tvomu kot ne vgodit. Deh, oberni drage oi, tunom sercu daj pomoi, gani vusta ljubezniva, bud mi z rijom milostiva.

[70] BETEG DRAGE KLORI SERCE POALJIVA

Bi mi jedno vrime uiti sujena mila tvoja dragost, oh, Klori ljubljena: ah, kuliko puti bih od tebe ranjen, po miloi tvojoj nazopet ozdravljen! Jo s im veke, draga, rane moje bihu, s tim me v sercu momu bolje veselihu; dobro znadu kakva je ljubavi zmonost, da vse ljute rane postaju nasladnost. Prija v tebi ivih, sad bolestnu vidim. Al kako prez due i serca ja ivim? Stvoritelju svita, deh, daj joj pomoi, telu momu ivit prez due ni moi. Vi, vustnice drage, vi, ivlenje moje, gdi biser, rubinti zatvoreni stoje, lilija nit roa ne bi tak diea kot vi, z dragom sapom vusta govorea. Biste nigda uzrok mojemu veselju,

sada rad vas tuim u tekom terplenju; zazivanju vnogom oglasit se nete, listor s praznom maglom krii moji lete. A vi, lica mila angelskoga stvora, ke bliaste dino kak rumena zora, biste pervo kripost moje nasladnosti, sada jeste uzrok emerne alosti. Kamo lipe oi, kamo njih ljubeznost? Tak li v kratkom hipu pogubihu svitlost? Nut kak prebledihu; ajme, prigouje da, kaj cvate vjutro, k veer povenuje! Tak li rad betega dragost preminila ka mi jesi vazdar dua, serce bila? Vidim, vsaka radost ima u dragosti mali ervi, uzrok nje pogibelnosti. Oh, predraga Klori, Klori ljubezniva, na te glede, serce milo zamagljiva; od Boga ti prosim vreda ozdravlenje il s tobom ujedno moje pogiblenje.

[71] BUHE NEVOJLNO SKONAJNJE

Takvo strano prigoenje, popom, fratrom na sujenje, ar v prokletstvo zapadiva ivo telo ki skoniva. Bie dalje od pol noi, tak govore vsi svidoci, da nit kriva niti duna, mirno, veruj, buha tuna prik terbuha, polje ravno, mimo unke, mesto slavno, ne navraa na harmicu boje zgubit vsu zdravicu. Kad jur dola med dolice, pervi konfin od guzice, htie onde poinuti, v rosnoj travi osvanuti; al zagermi vred lumbarda iz Soksane, stara grada, koja zgodi tako strano, vsu na kuse zmervi lasno. Oh, komu se ne b' smilila glavu svoju da zgubila tuna buha prija zore; deh, pivajte, mile hore!

[72] POP SNAHU POZDRAVLJA, ONA VRED SE JAVLJA

U posreda zime mimo sela jae mahnit sufragija, plebanu bijae. Al polag studenca snaha frika stala z bosimi nogami, rubeninu prala. Zasukane ruke dalje lakta ima, halju zagernjenu vie od kolina, od silene zime koa se vugae, a rumeno lice kot plamen bliae. Ovu lipu snahu verlo pop zmiruje, rad nje ljubeznosti serce mu raduje, "dobar dan" nazivlje ruku podavaju, gladi milo lice v nadra posigaju. "Oh, ljublena snaha, kako te milujem, to zimno terplenje rad tebe alujem; ako ti je volja ivot natopliti, hod pod moju ubu, vreda u t' vgoditi." "Lipo vam zahvalim", snaha govorila, "nisam, dragi pope, tako ozebila, imam v petah ogajn, a v riti kresalo,