GEORGE MÜLLER

Arthur T. Pierson

Sadržaj1. Glava.................................................................................................1

2. Glava...............................................................................................14

3. Glava...............................................................................................25

4. Glava...............................................................................................34

5. Glava...............................................................................................43

6. Glava...............................................................................................51

7. Glava...............................................................................................62

8. Glava...............................................................................................71

9. Glava...............................................................................................82

10. Glava.............................................................................................95

11. Glava...........................................................................................105

12. Glava...........................................................................................115

13. Glava...........................................................................................123

14. Glava...........................................................................................131

15. Glava...........................................................................................146

i

Sadržaj16. Glava...........................................................................................158

17. Glava...........................................................................................165

18. Glava...........................................................................................178

19. Glava...........................................................................................188

20. Glava...........................................................................................195

21. Glava...........................................................................................205

22. Glava...........................................................................................215

23. Glava...........................................................................................229

24. Glava...........................................................................................240

ii

1. Glava

1. Glava

OD FIZIČKOG ROĐENJADO ROĐENJA OD BOGA

Jedan od najdragocenijih darova koje Bog daje svojoj zajednici i svetujeste čovečji život ispunjen silom i Božjom prisutnošću.

U očima prirodnog−telesnog čoveka, 'nevidljivo' i 'večno' izgleda dalekoi nesigurno, dok "vidljiva sadašnjost" izgleda živa i važna. Predvećinom ljudi, stvorene stvari izgledaju stvarnije nego sam živi Bog.Zato svaki vernik koji sa Bogom hoda i priznaje ga u svakoj nuždi zasvog pomoćnika, koji Božje obećanje u svom svakidašnjem životuisprobava i pretvara ga u stvarne doživljaje, svaki vernik koji sa ključemvere otkriva tajne Božje, taj svedoči celome ljudskom rodu o tome daOn postoji i nagrađuje one koji Njega traže.

Džordž Miler je bio takvo utelovljeno svedočanstvo.

Bio je on čovek kao i mi, i iskušan bi u svemu kao i mi, ali je verovao uBoga i živeo od vere. Molio se sa punom ozbiljnošću zato da kroz svojživot i rad bude svedokom činjenice, da Bog molitve uslišava, i da jesretan onaj koji se pouzdaje u Njega u svako doba. Miler je kao i Enohhodao sa Bogom i bio obilno blagosloven i uveren o tome, da je biomio Bogu.

Kada smo bili obavešteni 1898. godine o tome da ga više nema, znalismo da ga je Bog 'odneo gore'. Njegova smrt bila je više slična jednomvaznesenju nego umiranju.

1

Oni koji su znali dugu istoriju njegovog života, a naročito koji su njega imoć njegove ličnosti izbliza poznavali, u njihovim očima spadao je uredove zrelijih sluga Božjih i bio je živi svedok o tome da je mogućeživeti od vere.

Džordž Miler potvrdio je sebi samom i svima onima koji su biti spremninjegovo svedočanstvo da prihvate, da je Bog za one koji su Ga za rečuhvatili i sebe potpuno potčinili Njegovoj volji "juče i danas i zauvekisti"; takođe da je "vek" Božjeg odgovora i pomoći 'prošao' samo zaone za koje je ujedno i 'vek' vere i poslušnosti 'prošao'. Jednostavnorečeno, verna molitva još i dan−danas čini takva čuda kao što su udavna vremena doživeli naši očevi.

Analiziraćemo njegov život, u pojedinim odvojenim celinama. Akoposmatramo najvažnije događaje i doživljaje njegovog života, kaoputokaze pored nekog puta, onda se ceo njegov životni put sam odsebe deli na sledeća poglavlja:

1. Od rođenja do obraćenja i nanovorodenja1805−1825.

2. Od obraćenja do početka njegovog životnog dela1825−1855.

3. Od početka do prvoga misionarskog putovanja1855−1875.

4. Period putovanja 1875−1892.

5. Od završetka putovanja do smrti 1892−1898.

Na taj način prvi period obuhvata dvadeset godina, drugi devet, trećičetrdeset, četvrti sedamnaest a poslednji šest. Ovi periodi su svakakorazličiti po dužini trajanja, ali svaki od njih pokazuje jednu osobinu−crtu

2

koja ih čini različitim jednog od drugog, ali koji su jednako važni ipoučni. Na primer, prvi period je vreme izgubljenih dana u grehu. Udrugom periodu možemo pratiti događaje oko priprema za početakživotnog dela. Treći period obuhvata ono vreme u kojem je izvršiosvoje od Boga namenjeno poslanstvo. Dalje vidimo da tokomsedamnaest, osamnaest godina u sve krajeve sveta raznosi svojedragoceno svedočanstvo o živom Bogu. A zadnjih šest godina Bog gaje držao zato, da još više pročisti i prekali njegovu hrišćansku ličnost. Uovim zadnjim godinama Gospod ga je vodio u jednu posebnu samoću,ali to ga je još više podsticalo da se potpuno osloni na Božje vođstvo.Svi oni, koji su sa njime bili u prisnoj vezi mogli su primetiti, da jenjegovo mišljenje postalo nebeskijim nego u bilo kom periodu pre toga,i da je volja Boga i Gospoda njegovog mirovala nad njim.

Preko prvog perioda mogli bismo brzo preći. Na kraju krajeva radi se ogrešnim i propalim godinama grehom isprljanog doba mladosti. Zasvaki slučaj važno je i to, jer pokazuje kako je velika Božja milost i nadnajvećim grešnikom.

Ko bi još poverovao, čitavši događaje ovih dvadeset godina, da jeobraćenje rezultat razvoja /evolucije/? Naprotiv − u slučaju DžodžaMilera radi se o potpunom preokretu, o najvećem i potpunom preokretuo kome smo ikada mogli čuti u istoriji obraćenja.

Kod Saula /kasnije apostol Pavle/ bilo je donekle savesti iako je biopogrešno vođen, bila je nekakva spoljašnja savesnost, pa makar ifarisejska. Međutim, Džordž Miler je protiv najobičnije savesti i dnevnepristojnosti otvoreno grešio i cela njegova mladost bila je jedan inat nesamo protiv Boga već i protiv svog vlastitog moralno−etičkog saznanja.Ako je Saul bio okoreli griješnik, koliko je tvrd tek bio Džordž Miler!

Džordž Miler je rođen 27. septembra 1805. godine u Kropenštatu ublizini Halberštata u Nemačkoj.

3

Nakon otprilike pet godina njegovi roditelji su se preselili u susednigrad Hajmersleben, gde mu je otac bio poreznik. Nakon sledećihjedanaest godina otac mu je otišao u novu službu u Šenebek poredMagdeburga.

Sinu je nedostajala roditeljska kontrola. To, što ga je otac favorizovao uodnosuna njegovog brata, za obojicu njih značilo je nesreću, jer kaonekada i u starinskoj − patrijarhalnoj porodici Jakova to jeprouzrokovalo zavist i otuđenje rođene braće.

Oba sina primila su poprilično novca na ruke, jer je otac mislio da će ihna taj način naučiti kako da štede i novac pravilno upotrebe. Međutimpostigao je upravo suprotno. To ih je naučilo na bezbrižan i grešanživot, jer im je novac već u ranoj mladosti dao povoda da čine mnogegrehe.

Ako su deca kasnije ponekad trebala i da polažu račun o svojimizdacima pribegavala su prevari i laži, da bi zatajili svoju nevaljalštinu irasipništvo. Mladi Džordž je skoro redovno varao oca prikazujući lažneobračune primanja i izdataka. Ako je ponekad i došlo do otkrivanjaprevare, za to zaslužena kazna ga nikako nije popravila već ga jesamo učinila lukavijim i opreznijim u sprovođenju svoga zlog dela.

Kao i sin Sparte, kojeg spominje istorija i Džordž Miler nije smatraokrađu grehom jedino ako su ga u krađi uhvatili. Džordž Miler je kasnijesebe opisao kao omladinca, i u osnovi okarakterisao sebe kaopokvarenog mladića.

Pre nego je navršio deset godina života bio je već izvežbani kradljivac iiskusan prevarant. Pred njim nije bio siguran ni državni novac, koji jebio pod nadzorom njegovog oca. Za svaki slučaj posumnjalo se nanjega, i pravili su mu klopku. Jedan unapred prebrojeni iznos novcaspretno su tako sakrili da je ipak mogao dospeti do njega. I stvarno, onje novac uzeo i sakrio ga u svoje cipele. Naravno pretresli su ga i našli

4

ukradeni novac. Sada se je otkrilo i to, ko je bio počinilac i svihprethodnih krađa.

Uprkos svemu tome, ma kako nam zvučalo neverovatno, otac je istogtog svog sina, čiji je život on jako dobro poznavao − odlučio da pošaljena teološki fakultet. Zato ga je i poslao u jedanaestoj godini života ugimnaziju u Halberštat, da se pripremi za fakultet.

U državnoj Crkvi su službu evanđelja smatrali kao običnu ljudskuprofesiju, za koju je potrebna i nekakva umna sposobnost, a ne Božjeposlanje. Glavna stvar je (smatrali su) profesionalna delatnost − kojanažalost često na sve drugo liči nego na sveti život.

Od tog trenutka mladićev život je bio ispunjen pored učenja, čitanjemsumnjivih romana i svakojakim grešnim uživanjima. Igranje karata iopijanje postalo mu je strast. U svojoj četrnaestoj godini života izgubioje svoju majku.

One noći kada mu je mati zauvek zatvorila svoje oči, mladić je pijanlutao ulicama Halberštata. Ni majčina smrt ga nije mogla zadržati odgrešnog puta niti probuditi njegovu uspavljujuću savest. Naprotiv − kaošto se to obično dešava kada mi na putu svoga života ne uvažavamoovakvo upozorenje − još više je utonuo u greh. Kad je došlo vremekonfirmacije odlazio je redovno na veronauku; ali pošto je to kod njegabila puka formalnost, ponovo je pao u greh. Naučio je da sa svetimstvarima postupa sramno. Njegova savest je postala zbog toga joštvrđa. Štaviše, uoči svog blagosiljanja i prve pričesti učinio je grubeprestupe. Dan pre nego što je trebao da ide svešteniku da se ispovedapo običaju Luteranaca, izmislio je jednu drsku krađu koju je izvršio.Naime od onog novca koji je otac slao po njemu svešteniku jedan deo/jedanaesti − dvanaesti/ proneverio je i zadržao za sebe.

U takvom duhovnom stanju i sa takvim životnim običajima konfirmisalisu Džordža Milera na Uskrs 1820. godine − i tako je pristupio prvoj

5

pričesti.

"Blagoslovljen" a pored toga utonjen u najgrublje grehe, a povrh toga onajosnovnijim istinama Evanđelja u tako velikom neznanju, da ako biga neko hteo ispitati o planu spasenja ne bi mogao dati odgovor. Možebiti da je spoljašnja svečanost tog čina učinila izvesni pritisak nanjegova osećanja i rodila se u njemu neka slaba odluka, da promeninačin svog života, ali o stvarnom saznanju svoje grešnosti, opokajanju, o zavisnosti od jedne više sile − nije bilo ni reči kod njega,tako, da su i te dobre volje bile kratkog veka i bezvredne kao i svinjegovi tome slični napori.

U najrazličitijim gresima provedena mladost ne pruža nam nikakvupromenu već samo to da su pojedini učinjeni gresi i ružna dela bilirazličiti.

Cela njegova mladost je lanac njegovih zlih dela i njenih beda.

Jednom prilikom, kada je ponovo olako prokockao sav svoj novac, gladga je naterala da ukrade komad običnog hleba od vojnika sa kojim jestanovao u istoj sobi. Kada se nakon više godina prisetio ove krajnjenužde, ovako je uskliknuo: 'Oh, kako je gorko već i na ovom svetuslužiti sotoni!'

Kada mu se otac 1821. godine preselio u Šenebek, sin ga je molio daga upiše u Magdeburšku gimnaziju. Nadao se naime da će seosloboditi svog grešnog života i lošeg društva i u novom okruženjuzapočeti sopstvenim snagama novi život.

U nekoliko navrata je ucinio pokušaje da se popravi, ali je ponovo paou istu zabludu, jer se nije obratio Isusu kao jedinom izvoru snage.Njegove misli još nisu bile uprte ka Bogu i ubrzo je uvideo da,napuštajući jedno mesto, nije uspeo da napusti i svoje grehe, nego ihje poneo sa sobom. Pre toga je njegov otac učinio je i tu

6

nepromišljenost pa ga je ostavio samog u Hajmerslebenu da bipripazio na radove oko popravke kuće.

Pored toga trebao je da nastavi pod nadzorom mesnog propovednika isvoje klasične studije. Pošto je tako postao svoj gospodar, đavo je nadnjim dobio široka otvorena vrata. Primio je odobrenje da uzme za svogoca dugove i na taj način ukazala mu se ponovo prilika za bogatuprevaru. Preuzeo je velike sume novca koje je, naravno, utajio predsvojim ocem.

U novembru 1821 godine otišao je u Magdeburg i Braunšvajg. Strastga je vukla tamo. Zaljubio se u jednu mladu devojku katoličkeveroispovesti, sa kojom se upoznao ubrzo posle konfirmacije.

U ovo vreme iz koraka u korak sve je dublje i dublje tonuo u provalijugreha. Na lažni način je pridobio i očev pristanak za taj put. Nakon togaproveo je tužne i sa gresima ispunjene nedelje u Magdeburgu, a odonda je otišao u Braunšvajg gde je izigravao velikog gospodina,naravno, sa očevim novcem i odseo je u jednom skupom hotelu.

Kad je tako potrošio sav novac otišao je jednom svom stricu i ostao unjegovoj kući dok ga nisu poslali dalje. Zatim je ponovo otišao u jedanskupi hotel i živeo na veresiju dok na kraju vlasnik nije zatražiokonačno podmirenje duga. I pošto nije imao novca, morao je ostaviti uzalog svoja najbolja odela, i jedva se spasio od zatvora. Zatim je uVolfenbutelnu pokušao istu hrabru igru, dok na kraju, kad više nijeimao šta da da za prilog bio je primoran da pobegne. Ovom prilikom suga konačno ipak uhvatili i odveli u zatvor. Tako je taj tekšesnaestogodišnji mladić već postao lažljivac, lopov, pijanica ipropalica. U ničemu nije bio tako vešt kao u zlim delima. Bio je drugpravim zločincima. Za nekoliko dana u istu ćeliju gde se on nalaziodospeo je još jedan lopov sa kojim je ubrzo sklopio prijateljstvo. Počeoje sa njim razgovarati tako, kao da su već stari prijatelji. Radimeđusobne zabave počeli su da prepričavaju jedan drugom svoje

7

doživljaje. Mladi Miler nipošto nije hteo da zaostane iza onog drugog,pa je izmišljao lažne događaje, koji se nikad nisu desili, samo da binadmašio onog drugog. Ovo bezbrižno prijateljstvo trajalo je otprilikedve nedelje. Zatim su se posvađali i ostatak ropstva od dvadeset i četiridana protekao je u nemoj mukloj tišini iste zajedničke ćelije.

Na kraju je Milerov otac čuvši što se dogodilo njegovom sinu, poslaonovca ne samo za pokriće hotelskih usluga već i za "ostale" troškove,kao i za povratak kući. Međutim on /Džordž Miler/ je bio već tolikootvrdnuo u svojoj pokvarenosti, da je uzeo sa sobom za saputnikajednog pokvarenjaka skitnicu. Tako se vraćao svom teško uvređenom,a i suviše blagonaklonom ocu.

Tom prilikom otac ga je zaista strogo kaznio i mladić je osetio da mu jesada i te kako potrebno iz petnih žila da se trudi da povrati očevuizgubljenu naklonost. Sa gvozdenom voljom se bacio na učenje, čakštaviše iz pojedinih predmeta kao na primer matematika, nemački,francuski i latinski jezik prihvatio je i da podučava druge.

Ova spoljašnja promena njegovog života toliko je pridobila očevunaklonost, da mu je isti ubrzo sve zaboravio, a i oprostio sve njegovepređašnje dogodovštine.

Međutim, i sada je čaša i posuda bila samo spolja čista, dok iznutra, udubini svog srca on je ostao nepromenjeni grešnik. Pred očimaSvevišnjeg Boga njegov život bio je i nadalje odvratan.

Džordž Miler − kako on sam kaže − počeo je ponovo da prepliće lanacsvojih laži. Pošto ga otac više nije hteo izadržavati u kući, on sepretvarao kao da se sprema u Hale za polaganje prijemnog ispita ugimnaziji sirotišta. U stvarnosti, on je otišao u Nordhauzen, gde jetakođe postojala gimnazija. Grad Hale je izbegavao, jer se bojaotamošnjeg strogog nadzora koji bi bio za njega tim više otežavajući, jersu neki njegovi prijatelji tamo uživali kao studenti veću slobodu nego

8

što bi njega čekala. Vrativši se kući hteo je pred ocem da zataji svojuprevaru, ali upravo uoči svog povratka u Nordhauzen otkrila se celastvar, Naravno sada je trebalo izmisliti nove laži da se lanac ne prekidai da njegov otac ne primeti, da ga je sin obmanjivao i u drugimstvarima.

Otac mu se doduše ljutio, ali mu je ipak dozvolio da se vrati uNordhauzen gde je bio od oktobra 1822. godine sve do Uskrsa 1825.godine. Za vreme ove dve i po godine osim francuskog jezika i istorijebavio se i klasicima, a stanovao je kod porodice direktora škole.Njegovo vladanje je bilo tako primerno, da je stalno rastao u očimasvojih pretpostavljenih, a često su ga i kao primer postavljali predostalim učenicima. Direktor škole stalno ga je vodio sa sobom u šetnjui sa njime vodio konverzaciju /razgovor/ na latinskom jeziku. U tovreme pokazao je vidnu marljivost. Redovno je ustajao već oko četirisata i učio i do deset uveče. Ali iza ovog spoljašnjeg lika krili su se unjegovom srcu tajni gresi i potpuna Božja odsutnost. Najzad njegovigresi su ga bacili u opaku bolest koja ga je prikovala za krevet; trinaestnedelja. Pošto nisu u njemu bila ugušena baš sva verska osećanja,čitao je ponekad i dela kao na primer: "Mesija" od Klopštoka, ali RečBožja ga je najmanje zanimala.

Samo saznanje da svojim nogama gazi zapovesti Božje, nimalo munije pričinjavala ni najmanju bol.

U njegovoj biblioteci koja je tada već brojala oko 500 knjiga nedostajalaje Biblija! Poznavao je i cenio Cicera, Horacija, Molijera i Voltera, a štose tiče Svetoga pisma bio je neznalica i potpuno ravnodušan. Premapostojećim običajima i on bi dva puta godišnje prilazio "ka stoluGospodnjem" kao i drugi konfirmovani, i u takvim prilikama "nehotice"bi se u njemu probudila dublja osećanja. Tako kada bi mu usnedodirivale blagoslovljeni hleb ili čašu često bi dao u sebi obećanja, dace se popraviti i posle toga bi se nekoliko dana i zaista suzdržavao oduočljivih greha. Međutim, to nije bio duhovan život da bi primio snagu.

9

Svoje obećanje je isto tako brzo zaboravio kao što ga je i dao. Sotonaje bio puno jači od Džordža Milera. Kad bi mu strasti ponovo oživeletada bi njegove svete želje i namere postale nemoćne kao novikonopci kojima su vezali u snu Samsona Filisteji i koji su popadali sanjega poput tankih niti.

Prosto je neverovatno da je ovaj dvadesetogodišnji mladi čovek znaoda laže bez stida sa izrazom lica najnedužnijeg anđela. Kad ga jenjegovo rasipništvo dovelo do novih dugova, a džeparac mu nije biodovoljan za njihovo pokriće, on nije prezao, ni pred najdrskijomkrađom.

Jednom prilikom je pričao da mu je ukraden novac koji je ustvariprokockao. Da bi celu stvar prikazao što ubedljivijom, uvežbao je ceoscenario kao u nekom pozorištu. Kad je silom otvorio bravu na kutijisvoje gitare i prtljaga onako poluobuven dojurio je u sobu direktorapokazujući ogromnu zabrinutost. Poverovali su mu da je zaistaopljačkan, i iz samilosti prema njemu odmah se organizovala sabirnaakcija radi nadoknade gubitaka. Međutim, ubrzo se probudila sumnja unjegovu iskrenost. Posumnjali su naime da je celu stvar samo veštoodglumio. Zato poverenje svog učitelja nije više nikada pridobio upotpunosti. Istina, Miler ni sada nije priznao svoj greh, ali se tolikostideo što je otkrivena njegova niskost i licemerje, da je od tada stalnoizbegavao susret sa ženom direktora škole, koja ga je inače u njegovojdugoj bolesti negovala kao da mu je majka. Takav je bio taj čovek kojine samo da je započeo svoje akademsko /visokoškolsko/ obrazovanjeu punom poštovanju već je zakoračio i na put sveštenstva sa tomnamerom da jednom kao luteranski pastor i Reč Božju propoveda.

Učio je veronauku, ali o Bogu ili o sopstvenom spasenju nije znaoništa. Nije znao ni šta Evanđelje uči o spasonosnoj milosti. Samo jeosećao potrebu da započne novi život, ali u tome nije primio snagu odBoga. Ako je hteo da se izmeni na to su ga primoravali opet samosebični razlozi. Znao je da ovakav život neće moći da nastavi, a da pre

10

ili kasnije ne navuče na sebe sablazan javnosti. A to bi značilo da nedobije svešteničko mesto. Na kraju krajeva za obezbeđenje "dobreparohije" i "dobre plate" bilo mu je potrebno osim toga da dobro polažeispite i stekne jedan viši nivo teološkog obrazovanja, da bar donekleuživa i dobar glas /u moralnom životu/. Zato mu je i zdrav razumgovorio, da pored marljivog učenja promeni i svoje vladanje. Međutim,ponovo je doživeo neuspeh, jer još uvek nije pronašao tajnu izvorasvake snage i sile.

Tek što je stigao u grad Hale, njegove dobre namere su se raspršilepoput paučine i nisu bile u stanju da ga odvrate od njegovih grešnihnavika.

Istina, u dvobojima i javnoj tučnjavi nije učestvovao znajući, da binjihov kraj bio gubitak lične slobode, ali u moralnom pogledu nije sebemogao obuzdati kao ni ranijih godina. Ubrzo je potrošio sav svoj novac,i kada je njegov džep bio prazan, zaduživao se sve dotle, dok se ne binašao neko ko je bio voljan da mu pozajmi, a na kraju založio je svojsat i odela. Naravno, osećao se jako nesretnim, znajući da takav putvodi ka siromaštvu, bedi i u dubinu sramote.

Svetska mudrost je glasno progovorila, da ga povrati iz propasti, − aliglas Božje mudrosti još uvek nije hteo da čuje. Ipak u međuvremenusmogao je snagu da se pridruži svom nekadašnjem školskom drugu poimenu Beta, u nadi da će njegova ozbiljnost i njega podstreknuti najedan čestiti život. Međutim, oslonio se na 'slomljeni štap'. Beta je i sambio nepostojan hrišćanin. Miler se ponovo razboleo. Bog je dozvolio danosi 'ruglo svoje mladosti'. Kad se nakon nekoliko nedelja oporavio,njegov život je ponovo poprimio izgled "novog života". Međutim, svojupravu zvezdu vodilju još ni tada nije pronašao. Nije dakle čudo što jeuskoro ponovo potonuo u mulj svojih prljavih zadovoljstava. Štaviše,formalno je dostigao vrhunac majstorstva u raznim odvratnimpoduhvatima.

11

Sve što je imao založio je, jer je sa Betom i sa još dva svoja druganameravao da krene u jedno avanturističko putovanje. Imali su višeprepreka, jer nisu imali ni dovoljno novca ni potrebnih dokumenata zatakav jedan poduhvat. Pa ipak se nisu ni trenutka dvoumili da li će svepotrebne stvari "nabaviti na vreme i lako". I zaista uskoro je sve bilopripremljeno. Pomoću lažnih pisama, za koja su tvrdili da su im roditeljislali, nabavili su putna dokumenta, zatim su založili sve svoje knjige inabavili dovoljno novca za put. Četrdeset i tri dana putovali suuglavnom peške, a Džordž Miler, kao i nekada Juda, čuvao je novac ipo njegovom primeru potkradao svoje drugove. Znao je da jednutrećinu svojih ličnih troškova namiri iz njihovog džepa. Krajemseptembra našlo se to "društvo" ponovo u Haleu, a Miler je ostataksvog raspusta proveo kod kuće. Da bi oca ponovo obmanuo o svojimizdacima na brzinu smislio je neke laži − to je bio kraj njegovih "dobrihnamera". Džordž Miler nije ni slutio, nakon svoga povratka kući, da jeblizu ono vreme, kada će on postati "novi čovek" u Hristu.

Da bi dalji tok njegovog života skrenuo na drugi kolosek, on se moraosresti sa Bogom!

Ako smo mi ispričali istoriju ovog dvadesetogodišnjeg greha i bede, tosmo uradili samo iz razloga da nam bude što jasnija ruka Božja uobraćenju, jer bez Boga ovakva promena u njegovom životu bila bi zanas neshvatljiva. U njemu samom verovatno nije bilo ništa zbog čegabi se mogao "razvijati" takav rezultat promene, a još manje u njegovojokolini.

U Haleu univerzitetskom gradu verovatno nisu vladale takve prirodnesile koje bi nam mogle protumačiti takvu temeljnu promenu karakterakoja se kasnije desila u njemu. Od 1260 studenata njih 900 su biliteolozi, ali kako sam Džordž Miler kaže − od njih možda ni zadevetoricu se ne bi moglo verovati da su bili bogobojazni!

Vera je za većinu njih bila puka formalnost i kod mnogih iza pobožnih

12

reči krila se nevera i nemoral.

Samo od sebe je razumljivo da u jednoj ovakvoj sredini čovjek nemože doći do novog života na jednostavan način. Za to je bila potrebnasnaga tj. sila od gore, sa visine! A kako je ta sila u njemu počela dadeluje videćemo u nastavku.

13

2. Glava

2. Glava

NANOVO ROĐENJEI NOVI ŽIVOT

Dolazimo do druge epohe života Džordža Milera. Danimadangubljenim u grehu je kraj; novo, blaženo vreme započinje; carstvonebesko na zemlji.

Ako bi neko još uvek verovao da je ovakav preobražaj moguć bezBožjeg uticaja upozoravamo ga na to, da se je taj preobražaj dogodio utakvo vreme, kad je mladi grešnik isto toliko malo mario za svojespasenje kao i bilo kada ranije.

Kroz niz godina nije imao u rukama Bibliju, a svoju vlastitu Biblijuuopšte nije posedovao. Retko bi posećivao i službu Božju, a pravu iživu propoved Evanđelja još nikada nije čuo.

Nikada nije čuo ni svedočanstvo nekog Božjeg deteta o veri u IsusaHrista ili o Bogu i o posvećenom životu po Njegovim rečima. Niti jeimao pojma o najjednostavnijim istinama svetog življenja. Nije dakleverovao drugo, već da je svaki čovek takav kao i on, možda serazlikuju samo po stepenu bezbožnosti i pokvarenosti. Zakoračio je umuževno doba bez da je naučio onu osnovnu istinu da se obraćeni ineobraćeni ne razlikuju u stepenu već u načinu življenja i da se novomličnošću može nazvati samo onaj, koji je u Hristu. Međutim, Duh Svetije u to vreme i u tim okolnostima toliko promenio Milerovo tvrdo srce daje on dospeo u potpuno novi život. Pripremio mu je srce sa svimpotrebnim sposobnostima da se razvija u tom novom životu.

14

Biće nam dvostruko jasnije delo ruku Božjih u ovom periodu njegovogživota, kad se kasnije podsetimo, da je to vreme bilo vreme pripremeza njegovo životno delo i da je tim čudesnije što o tom delu on samtada ni pojma nije imao.

U sledećih deset godina njegovog života možemo videti kako je Boglončar, a Džordž Miler izabrano sredstvo u Njegovoj službi i da Bog tosredstvo formira i oblikuje po svom nahođenju.

Sredinom novembra 1825. godine jednog subotnjeg popodneva, nakonpovratka sa šetnje, Beta je napomenuo Džordžu Mileru da će to večeotići na jedan sastanak u kuću jednog vernog čoveka, koji se je svakesubote redovno sastajao sa još nekoliko svojih prijatelja da se moleBogu, da čitaju Bibliju i pročitaju jednu unapred odštampanu propoved.Ovakav jedan "program" verovatno je slabo mogao privući mladogsvetskog čoveka koji je iz dana u dan u kartanju pored čaše vina, uigranju i pozorištu tražio sebi zadovoljstvo, i kome su društvo činili takvimladi ljudi, koji nisu živeli manje razvratnim životom nego on sam. Paipak, Džordž Miler je odjednom osetio žarku želju da ode na tajsastanak, iako razlog za tu svoju odluku nije mogao sam sebi darastumači. Bez sumnje, gonila ga je praznina njegove unutrašnjosti ijedan tajni unutrašnji glas šaptao mu je, da će tamo svojoj duši naćihranu, nešto umirujuće, za čim je nesigurno tumarao kroz ceo svojživot.

Izrazio je dakle svoju želju da i on ode, ali njegov drug ga nije previšenagovarao bojeći se da se na takvom jednom sastanku neće dobroosećati onaj, koji je inače u bučnim i telesnim zadovoljstvima provodiosvoj dotadašnji život. Svejedno poveo je sa sobom i mladog Milera.Beta je za vreme svog hrišćanskog nazadovanja bio stalni saputnikDžordža Milera na njegovim grešnim putevima. Posle njihovogpovratka iz Švajcarske saznanje grešnosti toliko se u njemu probudiloda je naprosto osetio neki unutrašnji pritisak da svom ocu u potpunostiotkrije tajnu svoga srca. Jedan njegov prijatelj hrišćanin po imenu

15

Rihter koji je nekada u Haleu studirao, upoznao ih je sa gospodinomVagnerom u čijoj kući se održavala skupština. Dva mlada čoveka sudakle zajedno otišli tamo. I tako je na taj način Bog upotrebio bivšegvernika da "jednog grešnika odvrati sa zalutalog puta svog, dušu jednuda spasi od smrti i pokrije mnoštvo greha".

Ovo subotnje veče postalo je prekretnica u životu i sudbini DžordžaMilera. Dospeo je u jedno čudno društvo, u novu okolinu, u novuatmosferu!

Osećao se kao da nije na svom terenu, tako da se neprestanoizvinjavao zbog svoje prisutnosti. Nikad nije mogao zaboraviti ljubaznereči brata Vagnera: "Dođite kadgod želite, moja kuća i moje srce stalnoje otvoreno za vas." Tada još nije znao ono na šta ga je kasnijeblaženo iskustvo naučilo, kakva naime velika radost ispunjava srceverne dece Božje kada jedan grešnik, iako možda i kolebajući se ilimalodušno, ali ipak svoje korake upravlja ka molitvenom domu.

Prisutni su seli i otpevali jednu pesmu. Nakon toga je jedan brat − kogaje kasnije Londonsko misijsko društvo poslalo u Afriku − kleknuo nasvoja kolena i molio Božji blagoslov na zajednicu. Ovo saginjanjesvojih kolena pred Bogom ostavilo je na Milera snažan i nezaboravanutisak.

On je već doživeo svoj 21. rođendan, ali još nikog do tada nije video daklečeći moli pred Bogom! Naravno da ni on lično do tad nikada nijepred Bogom klečao. Pročitali su jedno poglavlje iz Biblije. A pošto uono vreme još nisu smatrali dopustivim da jedan čovek neuveden uslužbu tumači Reč, pročitali su jednu štampanu propoved. Posle drugepesme pomolio se domaćin. Džordž Miler je morao priznati u sebi:"Mnogo sam školovaniji od ovog neobrazovanog čoveka, ali tako ipakne bih znao da se molim!"

Koliko god se činilo neobičnim, jedna do tada njemu nepoznata radost

16

ispunila je njegovo srce koju nije mogao rastumačiti kao i svoju želju datakve sastanke i ubuduće pohađa. To on nije sanjao − bila je tostvarnost, tako da na putu prema kući nije mogao a da ne kaže Betiovako: "Sve ono što smo videli na našem putu u Švajcarskoj, i svi našinekadašnji doživljaji su ništa u poređenju sa ovim događajem večeras."

I tako došavši kući, da li je i sam kleknuo to veče i tako se molio Bogu,više se nije mogao prisetiti, ali se dobro prisećao da je bio ispunjennekim novim nepoznatim mirom i spokojstvom.

Gospod je raširio svoja krila nad njim, kao orao koji dugo vremenaobleće gnezdo i lebdi nad svojim mladuncima.

O, kako je neograničen, kako je predivan Bog na svojim putevima!

Kod takvog grešnika kao što je bio Džordž Miler teologija bi verovatnozahtevala jednu zakonsku pokornost kao znak početka novog života.On je pak u to vreme imao isto takvo površno saznanje svoje grešnostikao što je malo znao o Bogu i o spasenju; a izgleda da je nedostatakovog drugog bio uzrok nedostatka onog prvog. Pred ovakvimčinjenicama naši kruti pogledi o obraćenju pokazuju se neodrživi.Jedan stari čovek koji je takođe bio uverenja da bez dubokog saznanjao grešnosti i pokori pravo obraćenje nije moguće, pitao je jednomjedno dete: "Dete moje, kako si prošao preko močvare očaja?" Maladevojčica koja je bezazleno verovala u Spasitelja mu je odgovorila: "Ogospodine, ja nisam došla tim putem."

Oči Džordža Milera otvorile su se napola − tako je video hodajuće ljudekao drveće, Isus je dodirnuo njegove oči.

Malo je znao o svome Spasitelju, ali je ipak nekako uhvatio skut haljinemilosti Njegove tako, da je na njega zračila sila od Onog koji nosi plaštmilosti i koji odgovara i na najmanji dodir Njegove haljine za spasenjemduši koja čezne.

17

U ovom vidimo potvrdu činjenice da je Božje delo milosti neograničenoraznovrsno i tako divno kao i sama činjenica da Bog čini. Ovo subotnjeveče u novembru 1821. godine bilo je za učenika iz Halea jednaprekretnica. Iskusio je da je Gospod umiljat mada ni sam sebi nije znaorastumačiti radost koju su Božje stvari probudile u njemu.

Sigurno, ali jeste to, da je celu nedelju smatrao predugom da bi ponovojeo duhovnu hranu pa je tako do sledeće subote čak u tri navratapotražio kuću brata Vagnera, da tamo uz pomoć druge braće istražujeReč!

Mi bi izgubili glavnu pouku ove biografije ako bismo prebrzo prešlipored takvih događaja kao što je ovo obraćenje i pored važnih detalja.Bio je to naime prvi Božji korak da svog slugu opremi.

Događaji našeg života nisu, kao na ogrlici razasute perle, međusobnonavezani odlomci, već unapred svi su dani zabeleženi u knjizi Božjojkad ih još ni jednog nije bilo, kao što to i Psalam 139 u 16 stihu kaže.

Na gradilištu vidimo doneseno kamenje i grede − kamenje potiče izrazličitih kamenoloma, a grede iz različitih radionica. Povremeno i napojedinim mestima su radili na njima različiti majstori kod kojih je svakasvesna saradnja bila isključena. Ipak grede se uklapaju jedna poreddruge, kamenje takođe pristaje jedno pored drugog. I kada se zgradazavrši, ona je skladna i stoji pred nama u jednostavnoj celini kao da jesve rađeno u istoj radionici. Videvši ovo nijedan pametan čovek nesumnja u to, da je to delo jednog misaonog duha, jednog graditelja kojije i celu zgradu projektovao ma koliko i bio velik broj rudnika, radionicai radnika.

Šta je bila na primer kod Džordža Milera uzlazna tačka njegovogduhovnog života? Na malom skupu vernih, gde je po prvi put videodecu Božju kako se klečeći mole, sreo je prvi put Onog koji praštagrehe. Kasnije je taj čovek (Miler) bio i sam pozvan da održava

18

sastanke vernika, po ugledu prvobitne apostolske zajednice. Takvesastanke koje su posvećeni molitvi, slavljenju Boga, čitanju i tumačenjuReči Božje. Bez sumnje takvi sastanci su se održavali i u kući Marijemajke Markove, koji su bili pretežno sastanci obraćenih, a održavali suih tamo, gde im se za to ukazala zgodna prilika. Samo mesto možda inije bio posvećeni dom Božji.

Takvi sastanci su nerazdvojivi od imena Džordža Milera. Na takvomjednom sastanku pevao je i molio se i same poslednje noći pre svogodlaska "kući − svom Gospodu".

Nije samo to predstavljalo tajnu njegovog posvećenog života, već i nasvojim kolenima provedeni časovi pred Bogom kako u svojoj tajnoj kletiili pak na skupu vernih.

Na ugaonom kamenu molitve izabrao je da se sazida celo delonjegovog života. Njegova veličina i snaga krila su se u tome, što jeprilikom svake iole male ili velike odluke zamolio Božje neposrednovođstvo. Kako bismo mogli smatrati slučajnim, način njegovogobraćenja? Upravo njegove specifičnosti i važnosti daju im neizbrisivipečat. Naravno, stari gresi iz njegovog života nisu nestali odjednom, jerza takvo jedno preobraženje trebalo je imati jedno dublje saznanjeReči Božje i volje Svevišnjega nego što je kod njega bilo. Zato ga jepreuzela u posao izabrana i posvećujuća sila. Ogadile su mu setelesne strasti kao i stari prijatelji; u kafane više nije zalazio. Od tadakad bi njegov jezik po starom običaju i hteo da laže, osetio je kao da gaje neko vezao. Potavio je stražu ispred usta svojih i ispitivao je svakureč da ne bi nešto nečisto izašlo kroz njegova usta.

U to vreme započeo je prevod jednog francuskog romana na nemačkijezik u nadi da će od dobijene zarade moći da ode u Pariz. Najpre seodrekao honorara, a zatim se dvoumio da li da započeto delo uopšte ida nastavi.

19

Delo je ipak nastavio, ili zato što su mu pogledi bili još nedovoljnoraščišćeni, ili zato što još nije imao dovoljno moralne snage.

Tako je delo i dovršio, ali nikad ga nije izneo pred javnost. Gospod jetako učinio da je prodaja i predaja rukopisa kasnila sve dotle, dok muiskristalisana nauka nije pokazala da celo delo nije iz vere, i zato jegreh. Ubrzo posle toga spalio je ceo prevod.

Sa njegove strane to je bila takođe i važna odluka, jer je to bila njegovaprva hrabra osuda samog sebe ka poslušnosti glasu Božjeg Duha.

Tako se pripremio jedan kamen za novu građevinu, odnosno jednanova greda. Dobri boj protiv greha je započeo u više pravaca, iako jebio još slab i često bi padao u iskušenja. Ipak rob grehu više nije bio, inije žalostio svoga Gospoda a da i sam ne oseti Božju žalost. Vidljivigresi postali su sve ređi, a tajni su izgubili svoju moć.

Čitao je Bibliju, često se molio, ljubio je učenike Isusove, sa čistimnamerama pohađao Bogosluženja i hrabro je stao pored svog Učitelja,bez obzira na podsmeh svojih školskih drugova. Njegovo sledećeveliko otkriće na tom novom putu bilo je saznanje kako je od velikevrednosti Reč Božja. Istorija njegovog života toliko puta se povezuje sanekoliko važnih biblijskih poglavlja da bi ih koliko god puta bi sepojavljivali trebalo pisati 'masnim slovima'.

Između svih, kao najvažnije postala je za njega srž evanđelja sabijenau orahovu ljusku: u Jovanu 3,16: "Jer Bogu tako omile svet da je i Sinasvog Jedinorodnog dao, da nijedan koji ga veruje ne pogine, nego daima život večni". Pomoću ovoga je naime i on sam našao potpunospasenje.

Ove reči su mu dozvolile da zaviri u tajnu dela Spasenja, t.j. zašto ikako je Isus Hrist naše grehe u svom telu odneo na drvo prokletstva −kao naš zamenik i posrednik; kako su Njegove za nas pretrpljene muke

20

u Getsemanskom vrtu i na Golgoti jednom i zauvek učinilebespotrebnim da pokajnik teret svog greha i dalje nosi i radi njegapogine. Početak spasonosne vere jeste zaista prihvatanje ovihčinjenica celim srcem.

Onaj koji poznaje i veruje da ga je Bog tako ljubio, nije u stanju ništadrugo, već da i on sam ljubi Boga. Vera u Njega kroz tu ljubav čini damu se srce očisti i njegov život da se preobrazi i svet da pobedi. Takose to dogodilo i kod Džordža Milera. U Rečima Božjim našao je jednuveliku činjenicu: ljubav Boga u Isusu Hristu. Ovu činjenicu je primila uposed njegova vera a ne osećanja. Ali osećanja su naravno pratilaveru, bez da ju je čekao ili tražio.

Što zapovesti, opomene i kazne njegov oca nisu mogle postići, glasnjegove savesti, potraživanje vlastitog interesa, i toliko puta ponovljenipokušaji za preobraženjem nisu mogli ostvariti, − to je Božja ljubavučinila i preobrazila ga. Ta ljubav mu je i snagu dala, da se potpunoodrekne greha i zadovoljstva ovoga sveta.

Ovako je naučio već na početku ovu dvostruku Istinu Božju, − koju jekasnije sa velikom radošću i ozbiljnošću preneo na mnoge − da u krvižrtvovanog Jagnjeta nađemo ujedno izvor oproštenja i očišćenja svojihgreha. Uzalud mi tražimo dalje oproštenje greha ili snagu da istipobeđujemo, jedini izvor gde ovo dvoje nalazimo jeste spasonosnodelo Hristovo!

Nova godina 1826. bila je zaista i nova godina njegovog novorođenogživota. Počeo je da čita misionarske časopise, koji su još višerasplamsali njegov duh. Mada još neodređeno i sam je osetio težnju dapostane vesnik Spasenja među ljudima, a česte molitve su samoprodubljivale i jačale tu njegovu volju. Kako mu se saznanje omisionarskom radu sve više proširivalo i kako je sve dublje upoznavaosvu bedu i jad neznabožačkog sveta, njegova želja za misionarskimradom je sve više jačala u njemu.

21

U međuvremenu jedna grešna naklonost umalo da ne ugasi u njemuplamen Božje ljubavi. Osjetio je čvrstu privlačnost prema jednoj mladojdevojci njegovih godina, koju je sreo u skupštini jedno subotnje veče. Apošto je bio skoro siguran da je njeni roditelji ne bi pustili u misionarskirad, upravo nesvesno stavio je na vagu želju za službom Božjom isvoju strast prema jednoj devojci. Na žalost prevagnulo je ono drugo.Njegova molitva gubila je na snazi sve više, − jedno vreme skoropotpuno da se ugasi u njemu. Sa ovim zajedno naravno nestajala je injegova radost. Njegovo srce potpuno se odvojilo od svakogsamoodricanog rada, kao i svakog drugog učešća u vrtu Gospodnjem.Tako je prošlo šest nedelja u njegovom duhovnom nazadovanju,zaostao je i u napredovanju u veri, dok ga Bog nije na jedan posebannačin probudio iz duhovne obamrlosti.

Jedan mladi brat, po imenu Bal Herman sin bogatih roditelja,obrazovan, pred kojim je stajala blistava budućnost odlučio je da svojesposobnosti i nade stavi na oltar Božji. I umesto da živi kod kuće uraskoši i izobilju, radije je otišao u Poljsku da radi za Gospoda međutamošnjim Jevrejima. Odluka ovog mladića imala je dubok uticaj naDžordža Milera a, i nehotice je uporedio svoj put sa putem svogprijatelja. Zbog svoje naklonosti prema jednoj mladoj devojci ostavio jeovaj posao, za koji se osećao od Boga pozvan, i tako je njegovamolitva postala siromašna i bez radosti. Međutim bogati i obrazovaniBal Herman je radi Isusa odbacio "blago Egipatsko" kao nekadaMojsije. Rezultat tog upoređenja bio je novo odricanje − raskinuo je tuvezu u koju je ušao bez vere i molitve i o kojoj se uverio da je bilauzrok njegovog otuđivanja od Boga.

Džordž Miler se prema meri svoje tadašnje prosvećenosti bez ikakvihuslova i ograničenja predao Bogu i zato je ponovo hodao u svetlosti,Nije trebao dugo ni čekati nagradu, jer mu je svetlost Božje ljubaviobilno nadoknadila gubitak njegove telesne ljubavi − postao je deoničarBožjeg mira, jer je Bog mira bio sa njime.

22

Izvor unutrašnje radosti traži svoj izlaz napolje.

Osećao se pobuđen da svoje blaženo Iskustvo napiše ocu i svombratu, da bi i njih zamolio da i oni traže od Boga isti blaženi mir. Bio jeuveren da, čim upoznaju put koji vodi ka radosti, isto tako će čeznuti zatim putem da na njega stupe kao i on sam. Međutim, primio je samoljutit odgovor.

U to vreme povukao je tamo mnoge pobožne studente, kao i čuvenogbogobojaznog dr. Toluka u Haleu. Oko Džordža Milera se povećaokrug vernih prijatelja, što je bilo za njega na velik blagoslov. Naravno,iznova se probudila u njemu želja za misionarskom službom i to satakvom snagom, da je zatražio pristanak od oca, da stupi u vezu sajednim nemački misionarskim društvom. Njegov otac je zbog togapostao nezadovoljan, nesretan, tako da je uputio svom sinu oštraprebacivanja. Podsetio ga je na to kako je utrošio mnogo novca zanjegovo školovanje u očekivanju da će mu se to vratiti sa tim, da musin jednom dobije takvu službu kojom će i za njega, "za njegove staredane", obezbediti bezbrižan dom. Štaviše, glasno je planuo, da ga odsada ne smatra više svojim sinom. Međutim, kada je uvideo da jeodluka njegovog sina čvrsta i odlučna, promenio je svoj glas. Pretnjesu zamenile suze i molbe kojima je bilo još teže suprotstaviti semladome Mileru. Bio je to treći važan korak u pripremi za životno delomladića. Njegova odluka da će Gospoda slediti po svaku cenu, bila jenepokolebljiva ali je već tada uvideo da treba biti potpuno nezavisan odljudi, a da bude zavisan samo od Boga, i da od svog oca ne možedobijati novac. Ako bi i nadalje prihvatio očevu pomoć, samo po sebi jerazumljivo da bi trebao i da se upravlja po očevoj volji. Bila bi očiglednanepravda izdržavati se od oca a ne potčiniti se njegovim inače dobropoznatim željama.

Ako bi se izdržavao od očevog novca, onda bi trebao da nastoj daostvariti njegov plan: da nađe u unutrašnjosti jednu dobru parohiju.Džordž Miler je dakle rano naučio: ako traži duhovnu slobodu, da mora

23

sačuvati svoju nezavisnost. Bog je još u mladim godinama doveo svogslugu do tog saznanja da i u svojim zemaljskim potrebama treba jedinona Njega da se osloni. Ali ovo nije bio lak korak, jer su preostale dvegodine studiranja na fakultetu bile još skuplje nego prethodne dve.Ubrzo je sebi našao za slučaj oskudice staraoca, i druga u Bogu.Pomoću profesora Toluka uskoro mu se ukazala takva prilika. Davao ječasove iz nemačkog jezika nekim ljudima iz Amerike, od kojih su trojicameđu njima bili nastavnici, a u Haleu su nastavili svoje školovanje.

Njegove časove i pismene radove su tako dobro nagradili da je dobioviše novca nego što mu je bilo potrebno.

Tako se jako brzo i jedan drugi stih se urezao zlatnim slovima unjegovo pamćenje: deveti stih 54. Psalma: "Bojte se Gospoda, svetiNjegovi; jer koji se Njega boje, njima nema oskudice."

24

3. Glava

3. Glava

IZABRANA POSUDASE OBLIKUJE

Onaj koji želi raditi za Boga, nek pričeka dok mu Bog ne pokaže posaokoji On želi i uslove pod kojima mu želi taj posao dati.

Iskusna braća u Haleu savetovala su Milera, da pričeka sa svojimmisionarskim planom dok za to ne dobije Božji odgovor! Ali, on je bioveoma nestrpljiv za čekanje, Naprotiv, bio je brzoplet i hteo je celustvar ubrzati sam svojom snagom. Pribegavao je načinu "sreće" (lutriji)u tako svetoj stvari − kao što je na primer: odabir rada u baštiGospodnjoj? Hteo je da ga vodi igra slučaja! Ako mu izvuku njegov brojna srećki smatrao je znakom da polazi. I zaista nešto malo je i dobio.Odmah obratio misijskom Društvu u Berlinu, ali nije bio primljen, jer jenedostajao pored molbe za prijem i pismeni pristanak njegovog oca.

Bog je držao daleko od misijskog polja onog, koji nije naučio nimisionarsku abecedu, naime u tom poslu je žurba gora od dangube!

Džordž Miler je ovim zaista potvrdio da je još sasvim nedorastao zamisionarski rad. Onaj Bog, koji je 40 godina pripremao Mojsija dok munije dao nalog da izvede izraelski narod iz egipatskog ropstva; koji je trigodine držao jednog Saula iz Tarsisa u Arabiji pre nego što ga jeposlao u svet kao svog apostola, koji je još i Sina svoga držao 30godina sakrivenog pre njegovog pojavljivanja kao Mesije, taj Bog nekasni u tome: u koje će vreme i druge svoje sluge pozvati u službu, većovako govori nestrpljivoj duši:

25

"Moje vreme još nije došlo, ali vaše vreme je uvek ovde."

Džordž Miler je iz ovoga naučio dve stvari. Siguran vodič u svakojodluci je samo istrajna molitva ujedinjena sa Božjom Rečju.

Osećaj dugotrajne nesigurnosti na izabranom putu jeste putokaz zadalje čekanje.

Pored ovih istina ne smemo olako proći, jer su veoma − važne.

Telesno srce je kod svakog zakašnjavanja nestrpljivo − da li se radi oodluci ili izvršenju, zato je takav čovek za svaku odluku još nezreo isvaki njegov put je Duhu protivan.

Bog nas često puta pusti da čekamo da bi nas podstakao na molitvu,često kasni sa uslišenjem da bi se naša volja mogla naučiti pokloniti sepred Njegovom voljom.

Džordž Miler je mnogo godina kasnije, posmatrajući istoriju svogživota, uvideo kako je nerazumno prihvatiti igru sreće i kako je tonedopustivo naročito u pogledu Božjeg poziva u misionarsku službu.Priznao je i to, da je u to vreme bio potpuno nesposoban za tu službu,za kojom je inače toliko čeznuo. Štaviše, pitao je sam sebe kako jesamo bilo moguće da neko, ko je bio takva neznalica kao on, uopšte ipomisli na to da − uči druge!

Njegov prvi i osnovni zadatak trebalo je, uz čestu molitvu i u ispitivanju,da bude: prisvajanje Božje tajne. Uvideo je, da je njegova nestrpljivostu jednoj takvoj važnoj stvari bila znak njegove potpune nezrelosti zatakvu uzvišenu službu: "Kao Hristov dobar vojnik".

Ko ne može strpljivo čekati početak rada, taj neće moći ni kasnije uradu strpljiv biti. Jer i zemljoradnik strpljivo čeka plod svog truda. A nitiće biti u stanju mirno i staloženo da se suprotstavi hiljadama problema

26

i prepreka u misionarskoj službi.

Osim toga uverio se i u to, da bi u njegovom životu bio učinjen velikipromašaj da je tada uspeo da sprovede u delo svoju nameru dapostane misionar.

On je tada svoju pažnju uglavnom usmeravao na Istočnu Indiju, akasniji događaji su nedvosmisleno pokazali da je Bog za njega izabraonešto sasvim drugo. U više se navrata kasnije, istina, tada većstaloženije i sa većom ozbiljnošću, ali je svejedno nailazio nazatvorena vrata.

Bog je za njega čuvao jedno veće polje rada nego što je to bila Indija."Nije dobio dozvolu da ide u Vitiniju jer ga je čekala za službuMakedonija." (Dela 16,7)

U međuvremenu je sve više naučio da se moli Bogu ozbiljno i istrajno iza najmanje stvari koje su pritiskale njegovo srce. Pogotovo u molitviza druge trebao je da bude uzor vernika. Zato je od početka poprimiotakvo srce, koje je otvarao pred Bogom sa dečjom bezazlenošću.

Pošto ga je Božja odluka držala daleko od Indije, na kraju je počeo daradi u svojoj domovini, iako je još malo razumeo i shvatao šta značioslanjati se samo na Gospoda. Počeo je da razgovara sa drugima onjihovom spasenju, pisao je pisma svojim pređašnjim grešnimdrugovima, razdavao je traktate i misionarske časopise. Ohrabrujućiuspeh iza njegovog rada nije izostajao, iako je često nespretnoponekad i neiskusno započinjao neki rad. Jednom prilikom naprimergovorio je jednom prosjaku o Isusu koji spašava i glasno mu vikao nauvo, kao da bi to vikanje moglo da pobedi tupu ravnodušnost i tvrdoćunjegovog srca.

Svoje prve pokušaje u propovedanju učinio je godine 1826. godine.Jedan neobraćeni učitelj u blizini Halea našao je uz njegovu pomoć mir

27

svojoj duši. Taj ga je kasnije zamolio, da zamenjuje njihovog inačestarog i bojažljivog pastora. Pošto je bio student teologije imao je pravoda propoveda, ali do tada se suzdržavao od toga, jer je bio svestansvog neznanja. Mislio je, ako nauči jednu propoved napamet da ćetime više koristiti svojim slušaocima, nego ako istupi sa svojomvlastitom propovedi. Priprema za to bila je pravi ropski posao, a učenjenapamet oduzelo bi mu ponekad i više od nedelju dana vremena.Propovedanje tuđe propovedi bilo je isto tako besplodno i bedno jer jenedostajala u njoj živa Božja sila.

Tada još nije bio toliko prosvetljen da bi uvideo kako je nepristojno tuđupropoved propovedati kao svoju.

Nedostajala je u njemu i ono duhovno saznanje da je sa Božjimnačinom nespojivo nekoga pozvati za propovednika, koji tako slabopoznaje Reč Božju i propise svetog življenja, da ne bi znao svojuvlastitu propoved preneti na svoje slušaoce, A i među sveštenicimamalo ih je koji znaju da je propovedanje pre svega Božje poslanstvo ane telesni životni poziv: da objavljivanje Božje Istine treba da budespojeno sa vlastitim svedočanstvom, i da je propovedanje tuđepropovedi u najmanju ruku protivprirodno − hodanje na štakama!

Spomenute godine 27. avgusta izjutra oko 8 sati propovedao je DžordžMiler svoju dobro naučenu propoved u filijali Crkve, a tri sata kasnije umatičnoj Crkvi. Zamolili su ga da i popodne propoveda. Međutim, poštonije naučio drugu propoved trebao je ponudu odbiti ili se predatiGospodnjem vođstvu. Mislio je, da će pročitati evanđelje po Mateju 5.glavu i protumačiti je. Ali tek što je počeo da govori o prvoj blaženojreči, osetio je kako ga je Gospod ispunio sa silom. Nisu mu se samousta otvarala već i Reč Božja se otvorila pred njim, duh njegov je plivaood radosti! Njegovo jednostavno tumačenje pratila je takva sila iumirujući mir koji nije osetio prilikom jutarnje mlake mehaničkepropovedi.

28

Njegova popodnevna propoved imala je i tu prednost što je bilaprilagođena razumu slušaoca, i nije samo prohujala iznad njihovihglava. Njegov pouzdan i ujedno i ozbiljan glas očarao je slušaoce.

Vrativši se u Hale tako je govorio samome sebi: "Ovo je pravi načinpropovedanja!"

U međuvremenu rodila se sumnja u to da li bi takav načinpropovedanja, takvo tumačenje Reči Božje odgovaralo i gradskim,obrazovanim, ljudima? Trebalo je još naučiti da: "ljudska mudrost činiHristov krst bezvrednim", i da samo jednostavnost može osigurati daće svi razumeti propoved. To je bio takođe važan korak u pripreminjegove buduće službe.

Kroz ceo svoj život pripadao je među najjednostavnije i Biblijinajdoslednije govornike. Prvi pokušaj takve vrste podstakao ga je zatim, da je morao mnogo propovedati. A što je više zadržavao svojujednostavnost u Hristu tim je više imao radosti i blagoslova upropovedanju Božje Reči.

Vidljivih plodova među svojim slušačima Bog mu je još sada malo dao.Džordž Miler još nije bio dozreo za žetvu, a još manje za setvu.Prilikom pripremanja za propovedanje nije se dovoljno molio, a inedostajalo mu je pomazanje Duh Svetog.

U to vreme učinio je jedan korak koji je imao veliki uticaj na njegovkasniji rad, sa kojim je inače usko povezano njegovo ime. Prihvatio jebesplatan smeštaj u poznatom sirotištu "Franke Agost Hermana" inačepredviđen za siromašne studente.

Taj Božji čovek, Franke, koji je bio profesor teologije u Haleu i od čije jesmrti do vremena o kome govorimo prošlo već blizu sto godina,osnovao je jedno sirotište potpuno zavisno samo od Boga.

29

Kasnije, za veliko delo Džordž Miler u Bristolu upola i nesvesno upravoje Frankeovo sirotište dalo podstrek, i bio mu uzor. Za mladog Milera tazgrada bila je kao jedna živa propoved vidljiv, opipljiv dokaz tome daživi Bog uslišava molitve. Ovde je on (Miler) naučio svoj zadatak. Evojednog divnog primera prenošenja apostolskog poslanstva.

Kasnije bi često znao da se priseti koliko može biti zahvalanFrankeovom primeru u svom vlastitom duhovnom radu. Sedam godinakasnije pročitao je Frankeovu biografiju. To ga je još više učvrstilo usleđenju primera tog Hristovog učenika.

Duhovni život Džordža Milera pokazuje na ovom stepenu još mešavinunaročite osobitosti. Često bi radio ili pisao neprekidno 14 sati dnevno.Radio bi često do potpune fizičke iscrpljenosti, a rezultat toga bio je:duhovna tromost i svakojake kušnje. Tada bi znao odbaciti uzde,obilazio bi kafane, a to bi onda naravno izazvalo u njemu gorku grižusavesti. U toku svojih premišljanja obuzimale bi ga bezbožne inezahvalne misli o Bogu. Međutim, milostivi Bog ga nije pohodio sakaznom, već ga je obasuo sa novom milošću.

Jednom prilikom nalazeći se u novčanoj oskudici, pisao je jednojbogatoj i uglednoj dobrotvornoj gospođi, tražeći od nje na zajam novac.Iznos koji je tražio primio je, ali uz jedno malo pisamce, čiji je potpisovako glasio: "Neko ko Isusa iskreno i prisno ljubi." Potpisnik nije bilagospođa kojoj je bio pisao, već neka druga osoba, u čije je rukedospelo njegovo pismo. Pismo je sadržalo opomene i verne savjeteupravo takve, koje su tada njemu nedostajali. U njemu je potpunojasno vidio Božji putokaz.

Ova od Boga dolazeća opomena duboko ga je potresla tim više jer juje dobio u vreme kada ne samo što je živeo životom nedoličnoIsusovog učenika, već je takve misli gajio u sebi, da je nebeski Otacpreviše tvrd prema njemu.

30

Krenuo je u šetnju. U toku šetnje pomisao na svoju nezahvalnost idobrotu nebeskog Oca tako ga je skrhala, da je pored jedne živice paona kolena. Proveo je tako punih pola sata u molitvi Bogu i u predanjusamog sebe, da je na sve zaboravio što se oko njega događa.

O kakav je vrtlog ljudsko srce! Samo nekoliko nedelja kasnije tako jepao ponovo nazad, da je potpuno izgubio silu Duha molitve; obuzelaga je tupa ravnodušnost. Štaviše, jednoga dana u piću je hteo da ugušičak i glas svoje savesti. Ali Otac milosti nije se odrekao svog deteta.Džordžu Mileru nije više prijala ovakva zabava, i glas Duha Svetog nijemogao više da potisne.

Ovakav uspon i pad u njegovom duhovnom životu može se povezati satim, da je tada imao veoma malo mogućnosti u jačanju unutrašnjegčoveka.

Često je išao u crkvu a ipak retko je mogao da čuje pravo Evanđelje.Od svih sveštenika koliko ih je bilo u gradu od 50.000 stanovnika nijedan nije bio zaista probuđen. Ako je čak i imao priliku da čuje takvogpropovednika kao Dr. Tolk, pešačio bi za to 20 do 30 kilometara. Ukući gospodina Vagnera i dalje su se održavali sastanci, zatimnedeljom uveče redovno bi se sastajao sa šest ili više studenata. Svi tisastanci su predstavljali za mladog Milera blaženo učešće u Božjojmilosti. Ovaj poslednji sastanak bi od Uskrsa 1827. godine donjegovog odlaska iz Halea redovno održavali u njegovoj sobi.

Ove sastanke mogli bismo uporediti sa nekadašnjim takozvanim"klubom svetih" koji je bio osnovan prije 100 godina u Oxfordu, iz kojegsu poticali veliki evanđelisti kao što su Vesli (1705−1791) i Vitfild.

Još pre nego što je Miler napustio Hale, broj vernih na tim sastancimapopeo se na dvadeset. Sastanci su bili veoma jednostavni: molitva ipesma, a iza pesme uz pročitanu Božju Reč neko bi dodao nekolikoopomena, ili bi pročitao nešto iz knjige pobožnosti. U takvim prilikama i

31

mladi bi Miler slobodno otvorio svoje srce, pred drugima i njihovamolitva ili pak njihovi saveti bili su mu često od pomoći da se izbavi izneke sotonske klopke. Još jednu važnu lekciju trebalo je da nauči, a toje da je izvor svake mudrosti samo Sveto Pismo. Na žalost mnogadeca Božja više cene druge verske spise nego Bibliju! Džordž Milerlično je već uvideo koliko je nepotreban teret svetski romani koje su joši hrišćani često čitali. Ali još uvek nije bio naviknut da dnevno čitaBibliju što je kasnije, odbacivši skoro svako drugo štivo, i činio.

U svojoj 32. godini života tako se izjasnio piscu ove knjige, da unjegovom štivu na svaku stranicu obične knjige dolazi deset stranica izBiblije!

Ipak do novembra 1825. godine, kada je prvi puta sreo vernu bracu,nije se sećao da je i jednu jedinu glavu − bio pročitao iz knjige nadknjigama, a u prve četiri godine svog novog života više je cenio drugoštivo od Biblije. Međutim, čim je dobio volju za Reč Božju ni sam nijemogao shvatiti kako ju je pre toliko zanemarivao. Njemu je postalojasno, ako se Bog toliko spustio dole sa visine da je On sam postaopisac te knjige, tako, što je njen sadržaj nadahnuo u srca vernih ljudi,onda ta knjiga mora da sadrži najveće istine ljudskog roda. Ona sadržicelu Božju poruku čovečanstvu, što služi za naše dobro.

Džordž Miler je u zadnjih 20 godina svog života godišnje pet putamarljivo pročitao Bibliju i ujedno je osetio da se sa njenim tvorcem t.j.Duhom Svetim sve prisnije upoznavao. Čudno je da verna deca Božjane primete te važne razloge koji podstiču na čitanje Biblije. Engleskipisac Džoni Raskin (1819−1900) u jednom delu svoje knjige "Kraljevoblago" na jednom mestu upravo o tome razmišlja. Govori o ljudskomčastoljublju, o njihovim željama da u životu stignu napred i da dospejuu "dobro društvo", i to još sa koliko žrtve i samopregora!

A koliko tek vredi da uđemo kod velikana i dostojanstvenika, da zaistabudemo primljeni u posetu kod "kralja" ili "kraljice" tog ljudskog

32

društva?! A istovremeno stoji nam otvoreno prvorazredno društvo sakojim ma koliko mi bili neuki, siromašni ili omalovaženi, možemo sedružiti, razgovarati dokle god želimo, naime društvo svetih pisacaknjige nad knjigama.

Tako lepo piše Miler o Bibliji kao i Raskin u svojoj knjizi.

Ako neko dan i noć o zakonu Njegovom misli i koji providi u savršenizakon slobode za njega vredi slavno obećanje koje se nalazi u obaZaveta: "da šta god radi u svemu napreduje" i "onaj će biti blažen udelu svom" (Psalam 1,2−5; I. Navin 1,8; Jakov 1,25).

Od kako je Džordž Miler jednom okusio ovaj živi izvor blagoslova ipobede, od tada je redovno iz njega i pio. U kasnijim godinama svogživota on se žalio da je zanemarivši ovaj živi izvor ostao u mlađimgodinama duže vremena duhovno maloletan. Svoju tesnu zajednicu saBogom počeo je tog trenutka, kad je naučio da je ova zajednicamoguća samo u svetlosti Božje Reči − što je poslušnoj duši žižak nozi ividelo stazi! Psalam 119,105. Blaženi su oni koji su naučili da upotrebeovaj ključ koji otvara vrata ne samo do blaga kraljevog, već i lično dosamog kralja.

33

4. Glava

4. Glava

NOVI STEPENI PRIPREME

Glad za spasavanje duša: Oganj Božji. U srcu Džordža Milera počeo jeda gori ovaj plamen, tražeći izlaz napolje.

Godine 1827. mislio je odlučnije nego ikada pre na misionarski rad.Kada je čuo da Britansko Suvozemno Društvo traži radnika zaBukurešt − posredstvom Dr. Toluka koji je za Društvu tražio sposobnogkandidata − javio se za taj rad. Na njegovo veliko iznenađenje i otacmu je dao svoju saglasnost.

Nakon što je obavio kratku posetu kući, vratio se u Hale − sa tomčvrstom odlukom, da će uskoro otputovati na taj daleki put. Samolitvom se pripremao na žrtve i odricanja koja će ga tamo čekati.Međutim, Bog je imao drugi plan za svog slugu.

U oktobru proputovao je kroz grad Hale gospodin Herman Bal koji jeprisustvovao sastanku u sobi Džordža Milera. Tom prilikom je ispričaoMileru da ga zdravstveno stanje sprečava da i dalje radi među PoljskimJevrejima. Kod Milera se odmah probudila želja da sam stupi nanjegovo mesto. Ovaj ga je rad posebno privlačio zato, jer bi na tajnačin mogao doći u dodir sa izabranim lutajućim narodom Božjim, i štose nadao da će imati priliku da koristi svoje znanje hebrejskog jezika.Posetio je i dr. Tolka. Na njegovo veliko iznenađenje dr. Tolk ga jepitao da li bi želeo raditi među Jevrejima?

Dr. Tolk je naime radio za stvar Londonskog Jevrejskog Društva. Ovopitanje je još više razbuktalo plamen njegove želje. Međutim, i taj

34

njegov plan je pao u vodu. Dok su se jedna vrata pred njim zatvorila,jedna druga je video odškrinuta. Kad je naime odbor LondonskogDruštva saznao da je voljan raditi među Jevrejima, predložili su mu dadođe na pola godine u London, i da se kao misionarski pitomacpripremi za taj rad.

Prolaziti još jedno vreme iskušenja bilo bi teško njegovoj prirodi, ali radiželje da odbor i kandidat međusobno upoznaju prihvatio predlog.

Međutim, jedna velika prepreka se preprečila na njegovom putu. U onovreme Pruski podanici bili su obavezni tri godine služiti vojni rok, dokđaci ili studenti koji su položili ispite na univerzitetu − bar godinu dana.Džordž Miler još nije bio odslužio vojsku, i bez kraljevog posebnogoslobađanja od te službe nije dobio ni putne isprave. Uzalud se trudioda sebi pribavi takvo oslobođenje. U međuvremenu se razboleo inakon deset nedelja ponovo je bio bolestan! Naime radi svojenepažnje tek što se oporavio ponovo se razboleo u Lajpcigu. Prsnuomu je jedan krvni sud u želucu, i bolestan se vratio nazad u grad Hale.

Nekoliko nedelja iza toga proveo je u Berlinu, gde su ga zvali dapodučava u nemačkom jeziku. Usput se nadao da će doći u dodir sadvorskim krugom i moći će da nabavi željeno oslobođenje od vojske.Međutim, i to je bila samo njegova uzaludna nada.

Sad više nije video puta i načina da se oslobodi od vojne službe. Javiose na lekarski pregled. Dogodilo se ono čemu se nije nadao. Proglasilisu ga nesposobnim! Bog ga je vodio u dobre ruke! Pošto su ga i podrugi put pregledali i proglasili ga nesposobnim, oslobodili su gapotpuno od vojne službe.

Božji su se konci na divan način upleli u jedno klupko.

Vreme je došlo; učitelj je govorio i ono se dogodilo. Sve je trebalo daide u jednom smeru, da Miler, oslobodivši se službe zemaljske

35

domovine, može kao Hristov dobar junak ne mešajući se u stvarizemaljskog života, pod zastavom kralja Spasenja, da služi i da trpi zaNjega.

Da je njegov boravak u glavnom gradu bio od koristi pokazalo se je i udrugom pogledu. U jednom sirotištu održavao je pet puta nedeljnopobožnosti, a nedeljom bi razgovarao sa zatvorenicima u zatvoru.

U februaru 1829. godine otputovao je u London; usput je posetio oca ugradu Himerslebenu gde mu je otac živeo u penziji. Devetnaestogmarta stigao je u glavni grad Britanije. Za vreme svog školovanja (kaomisionarski pitomac) imao je jako ograničenu ličnu slobodu, ali poštose njegova savest nije protivila pravilima sa radošću se njimapokoravao.

Učio je dnevno otprilike i po 12 sati, posvećujući više pažnjuhebrejskom jeziku i njemu slične struke koje je diktirao njegov budućiteren rada. Pošto je dobro znao kakva se opasnost krije za unutrašnjegčovjeka, bavivši se samo sa mrtvom naukom, naučio je napametmnoge starozavetne stihove radeći to sa duhom molitve, i tražeći Božjupomoć u izvršavanju i najsitnijeg dnevnog posla.

S obzirom da je živeo u društvu svojih zemljaka, i tako stalno govoriosvojim maternjim jezikom, u engleskom jeziku je slabo napredovao,zašto se je kasnije i pokajao. Zato je svima koji su imali namere darade među strancima, znao kasnije davati taj savet da se odvoje što jegod više moguće od svojih zemljaka, da bi bili prisiljeni govoriti jeziknaroda među kojima će kasnije raditi i učiti ih.

Nakon svog preseljenja u Englesku ostavio je na njega izvanredanutisak jedan prividno beznačajan događaj kao novi dokaz tome da uživotu ne postoje male i beznačajne stvari. I velika vrata se okreću nasvojim malim šarkama.

36

Tako često prividno najmanji događaji upravljanju našom istorijom,radom ili našim uspesima.

Jedan učenik mu je pričao naime o jednom stomatologu nekomgospodinu Grovsu koji je radi Gospoda ostavio svoju službu koja mu jeuzgred rečeno donosila 1.500 funti sterlinga godišnje. Otišao je uPersiju za misionara sa jednostavnom verom u Boga bez, da je biloikakvog izgleda za bilo kakvu zaradu njegove struke. Ovosamoodricanje delovalo je na Džordža Milera sa posebno privlačnomsilom. Kada je to čuo nije mogao više zaboraviti. Zapisao je to u svojdnevnik, a pisao je o tome i kući svojim roditeljima. U stvarnosti naučioje na tom putu novu lekciju vere, na kojem je kasnije hodao više od 60godina.

Sredinom maja 1829. godine Miler se ponovo razboleo i to takoozbiljno, da se u svoje ozdravljenje više uopšte nije nadao. Bolest jeveoma pogodna za to, da nas odvede u dubinu svog samoispitivanja.Za vreme svog obraćenja saznanje njegove grešnosti bilo je mnogopovršnije a da bi se moglo urezati u njegovo pamćenje. Sa Božjomdecom često se događa da se početkom obraćenja jedno prisutnosaznanje grešnosti sve više otkriva, već prema odgovarajućem jačanjui rastu u poznanju Boga i tako bivaju Njemu sve sličniji. Ovo zajedničkoiskustvo, koje imaju mnoge obraćene duše, lako je protumačiti.

Naše shvatanje stvoreno o spoljašnjim stvarima ravna se prema tome,kakvu meru primenimo na njih. Meru o istini i odgovornosti nam pakdaje u nama iskristalisano shvatanje. Što više živimo u Bogu i za Bogato više nam se otvaraju oči, to jasnije prepoznajemo odvratnost izaraznost greha a ujedno i savršenu svetost. Tim više biramo kaoprimer ovo drugo kako da i mi hodamo u svetosti.

Kada je neko još početnik u nekoj umetnosti, često oseća lažnozadovoljstvo u nekom nesavršenom delu; ali što više napreduje timjasnije vidi nedostatke svog početničkog dela. Promena se odigrava u

37

umetnosti a ne u delu. Ovo zadnje (delo) ostaje isto. Ali jačanjesposobnosti promenilo je vrednost i mišljenje umetnika.

Slično se može dogoditi da i dete Božje iako je ono možda slično Iliji −strpljiv, odan sluga, koji je i silu molitve stekao − svejedno, osećajućisvoju nedostojnost može pokleknuti pod teretom očaja. Čim višenapredujemo u našoj sličnosti prema Bogu, tim jasnije vidimo šta nijeBožje u nama.

Ako za sebe mislimo da smo najgori, tada smo u očima Božjim najboljii obrnuto. Saznanje svoje grešnosti kod Džordža Milera bilo je živo, nesamo za vreme njegove bolesti, već i kasnije sve do njegove smrti. Aponekad bi i uzdrhtao da nije poznavo taj stih: "Ako kažemo da grehanemamo, sebe varamo, i istine nema u nama. Ako priznajemo grehesvoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe naše, i očisti nas odsvake nepravde." (1. Jovanova 1,8−9).

Pogled svoj sa svog greha okrenuo je dakle na krst, gde je našaoočišćenje, i gde svaki grešnik nalazi oproštenje greha tako, da senjegova žalost pretvara u radost".Ta sigurnost da ga je Bog učiniouznemirenim, lišila je u njemu strah strašne smrti tako da je za vremesvoje bolesti veoma čeznuo da se odseli i bude kod Hrista. Međutim,nakon petnaest dana počeo se oporavljati i mada je još uvek čeznuoza nebeskim mirom, ipak se pokorio volji Božjoj da još duže vremeprovodi na ovoj suznoj zemlji. Nije čak ni slutio kolika ga još radostčeka na ovoj zemlji i kako će ga usrećiti služba Božja. Za vreme svojebolesti sve se više privikavao tome, da i najsitnije svoje brige prinesepred Boga. To je bilo i postalo posebno obeležje njegovog života.Neprestano je vapio Bogu da On vodi njegovog lekara a posebno zasvaki lek je od gore tražio blagoslov. Kako je već bio na putuozdravljenja otputovao je u Tejgnmaut na oporavak, gde je ubrzonakon njegovog dolaska otvorena EBENEZER crkva. Tamo je Milerupoznao Henrika Krejka koji ne samo da mu je postao prijatelj, već ibliski saradnik. Kad se vratio u London nije mu se ojačao samo

38

duhovni život, već se i fizički oporavio.

Nekim svojim školskim drugovima predložio je da održavaju zajedničkupobožnost izjutra od šest do osam sati, da se mole, istražuju Bibliju isvaki da saopšti ostalima blagoslov koji će Bog dati u vezi pročitanogstiha. Ova duhovna vežba pokazala se jako korisna i u Džordžu Mileruje probudila takvu duhovnu glad, da je i večernje časove do kasno unoć provodio u molitvi. A često bi, ma bilo to i u pola noći, potražiozajednicu sa jednim istomišljenim bratom. Pored toga molitva bi seprodužila često i do jedan i do dva sata posle ponoći a sveobuhvatnaradost u Bogu bi im još i tada zadržala san!

Ubrzo nakon povratka u London ponovo je osetio da mu je zdravljenarušeno, a to ga je podstaklo da svoju malu snagu više ne rasipa nadalje studiranje, već da se odmah prihvati duhovnog rada.

Osećajući da će mu biti od koristi − kako za fizički tako i za njegovduhovni život, ako živo sudeluje u jednom duhovnom radu, odmah seobratio Društvu sa molbom da mu označe jedno polje rada. Molio je,da ga postave pored nekog iskusnog čoveka, koji bi mu ujedno mogaobiti i savetodavac kao i saradnik. Pošto je uzalud čekao na odgovorpunih šest nedelja, došao je do uverenja, da je nepravilno i Biblijskinedosledno od ljudi čekati nalog za rad. Bog je po imenu zvao Saula iVarnavu i poslao ih pre nego što je Crkva u Antiohiji i jedan jedini korakučinila u tom pravcu. I on je osetio poziv duha u sebi da započne saradom, ne obazirući se na poziv od ljudi.

A zašto ne bi započeo rad upravo među Jevrejima u Londonu?

Pošto je bio naviknut da radi odmah po svom uverenju počeo je međunjima deliti traktate na kojima je bilo naštampano njegovo ime i adresa,tako, da ga je svako mogao potražiti ko je želeo sa njim lično da stupi ukontakt. Jevreje je posećivao na njihovom sabirnom mestu − Sinagogi.U određene časove, zajedno sa oko 50 mladih ljudi čitao bi Sveto

39

Pismo, osnovao je i nedeljnu školu. Tako je pošao u rad carstvaBožjeg, ne ponašajući se kao na popravak čekajući brod u luci. Ali kaoi drugi radnici radi imena Isusa, i on je trebao da podnese malazadirkivanja kao i progone među prezrenim Jevrejskim narodom.

Pre kraja jeseni 1829. godine došao je u nedoumicu u vezi pitanja: da limože uz dobru savest ostati sa Misijskim Društvom u dosadašnjojvezi? U decembru je odlučio da prekine svaku vezu sa njima, već akoje Društvo voljno učiniti izvesne uslove. Njegov je glavni uslov bio damože besplatno raditi, i to tada i tamo, kada i gde Gospod bude želeo

da on radi! U ovom smislu pisao je Društvu pismo, od koga je dobioljubazan ali i neuvažujući odgovor. Društvo je smatralo neizvodljivim daprimi u službu nekog koji se ne podvrgne potpuno njihovom vođstvu.Veza se dakle raskinula. Džordž Miler je osećao da radi po toj svetlostikoju je primio od Boga, mada Društvu nikad nije učinio nikakvesmetnje. Za takav korak nije se pokajao nikada, niti je svoje mišljenje otome ikada promenio.

Svi oni koji posmatraju ovaj dugi život, koji je Džordž Miler proveo uradu za Boga i za ljude, i koji život je Bog sa plodovima obdario,prepoznaće da je Bog sa obazrivom rukom ali istrajno, radio na tome,da Džordža Milera odvede sa već uobičajenoga puta na jedan takavput gde bi on bio vezan samo za Njega − Boga.

One odluke, koje je učinio u manje važnim pitanjima više su pomogleizvršenju Božjeg plana nad njim nego što je on to mogao znati ilinaslutiti.

Čitajući njegov dnevnik neprestano ćemo misliti, da je Miler bio istotako natovaren slabostima, kao i drugi ljudi. Dogodilo se jednog jutranakon vremena u kojem ga je Gospod obasuo sa naročitom radošću,još iste godine, da se probudio sav očajan i neutešen na dan Božića.Njegova molitva bila je tako besplodna i nekorisna kao patnja u

40

močvari palog čoveka. Na uobičajenom jutarnjem sastanku opomenuoga je jedan brat da se moli istrajno sve dotle dok mu se srce predGospodom ne "rastopi" − (mudar savet za svako Božje dete ispredkoga se Gospod na jedno vreme sakrije.)

Da nedostatak blažene radosti ne prekine u nama istrajnu molitvu,najsigurnije je pravilo: čim je radost manja, tim više je potrebna molitva.Ako iz bilo kojeg razloga prestanemo sa molitvom negovati našu vezusa Bogom, samo će nam biti teže ponovo uspostaviti vezu sa Njime iponovo pridobiti Duha molitve. Ako se istrajno molimo i vapimo i topovežemo sa stalnom službom Božjom, povratićemo uskoro izgubljenuradost. Čim sebe predajemo duhovnoj utučenosti ili prekinemo bliskuvezu sa Gospodom i Njegovim radom, sotona pobeđuje.

Džordž Miler se tako brzo izlečio iz ovog sotonskog iskušenja da je jošisto božićno veče koje je tako žalosno započelo doživeo radosnoiskustvo.

Pozvala ga je porodica jednog njegovog prijatelja da tamo drživečernju pobožnost. Tom prilikom Gospod je potpuno stao uz njega!Njegov govor je toliko dirnuo dva člana osoblja koje je posluživalo, dasu oni hteli sa njim naknadno da razgovaraju.

Sa time smo došli do novog perioda na životnom putu Džordža Milera.

Tek što je pre 4 godine pošao na usku stazu, a bio je mlad čovek od 25godina, već je donekle naučio veliku Božju tajnu svetog, blaženog iblagoslovljenog života. Ta tajna je postala temelj njegove kasnijeslužbe.

Ako pomislimo kakva je burna prošlost stajala iza leđa ovog mladognedavno obraćenog čoveka, onda nam zaista izgleda veličanstvenijiput koji je taj čovek prošao u samoodricanju u ovih samo nekolikogodina.

41

Ako se samo prisetimo kako se hranio iz Reči Božje, sa kakvom jesamo revnošću istraživao Pismo, molio se u svojoj mirnoj kleti, kako jesve velike i male brige svog života bacio na Boga, sa kakvim jegorućim srcem ušao u misijsku službu, i sve to dobro proučio, onda ćesvaka misaona duša u svemu tome prepoznati jednu višu ruku koja jeizabranu posudu pripremila za tu posebnu službu za koju ga je Bog bioi odredio.

42

5. Glava

5. Glava

PROPOVEDANJE I SLUŽBA

U Gospodnjem vinogradu ni jedan rad nije tako važan i odgovoran, kaošto je služba objavljivanja Reči.

Džordž Miler je već povremeno propovedao Evanđelje, ali ne najednom stalnom mestu. Godine 1850. dok je bio u Teignmautu ponovosu ga pozvali da propoveda. S obzirom da se dotadašnji sveštenikspremao za penziju, ponudili su mu njegovo upražnjeno mesto. On jeodgovorio da se ne oseća od Boga za to pozvan, jer bi tako bio vezansa službom za jedno stalno mesto, umesto da bude putujućipropovednik.

U isto vreme govorio je i u Šeldonu umesto Henrika Krejka i tako je i saovim bratom došao u blisku vezu. Kasnije se to prijateljstvo u ljubaviBožjoj samo više produbljivalo.

Njegove propovedi nisu odgovarale ukusu nekih ljudi u Teignmautu, ameđu njima i nekolicini sveštenika, iako je Bog vidljivo udario na njihsvoj pečat. To ga je podstaklo na ozbiljno samoispitivanje. Ispitao jerazlog njihovog protivljenja, i to šta iz toga on može naučiti.

Nesporno je da su ti ljudi tražili lepu spoljašnju formu i prijatnopredavanje, a naravno uzalud su to tražili kod stranca čiji je jezik,oskudevao u lepim govorničkim izrazima i koji čak nije ni tečno govorioengleskim jezikom.

Ali jasno je osećao da oni imaju i dublji razlog svog protivljenja, jer ti isti

43

ljudi unazad godinu dana − kada se on još nije toliko trudio u duhovnimstvarima − bili su sa njim potpuno zadovoljni. Napokon došao je dozaključka da Gospod želi nešto postići preko njega u Teignmautu, alisotona kao obično − želi to da spreči i u tu svrhu podstiče čak i braćuda se i oni suprotstave istini.

Pošto su i pored ovog protivljenja, mnogi izrazili svoju ponovljenu želju,da im u njihovoj kapelici propoveda, odlučio je da ostane neko vreme,dok ga potpuno ne odbace kao Božje svedočanstvo, ili ga jedno jasnijeBožje vođstvo ne stavi na drugo radno mesto. Tu svoju namerusaopštio je svojim slušaocima i ujedno izjavio, da na tu njegovu odlukuneće uticati ni to, ako bi mu oni i platu uskratili. On nije službenik ljudiveć sluga Boži i zato ima poverenja u Boga, koji se stara o njegovimpovremenim potrebama. Ujedno ih je podsetio na to, da im je tolikadužnost kao što im je i pravo u telu služiti onima, koji u duhu služenjima.

"Ne kao da tražim dar, nego tražim plod koji se množi na korist vašu."(Filipljanima 4,17; Rimljanima 15,27).

Ova Teignmaoutska iskustva bila su mu ogledala budućnosti: "... nekisu verovali Reči, drugi nisu verovali", neki su napustili kapelicu, drugisu ostali. Neki su dobili vođstvo, primili duhovnu hranu, drugi su ostaliu hladnoj ravnodušnosti, ako nisu prešli čak u otvoreno protivljenje. AliBog je stao pored Džordža Milera i učvrstio ga. Bog koji se sam brine osvojima pokrenuo je srca dva brata, koji su bez ikakvog poziva namiriliizdatke sluge Božjeg.

Posle izvesnog vremena ova mala zajednica od svega 18 članovajednoglasno je zamolila mladog propovednika da im bude pastor.Džordž Miler je pristao da privremeno ostane kod njih, iako se nijeodrekao ni svoje namere, da ide od mesta do mesta, već kako će gasam Gospod voditi. Predložili su mu 55 funti sterlinga što se kasnije saporastom članstva još nešto povećalo. Tako je dospeo nekadašnji

44

učenik iz Halea do prve svešteničke službe.

Njegova istraživanja u Bibliji, leta 1830. godine, uverila su ga u to da jelomljenje hleba svake nedelje biblijski i da se podudara sa apostolskimučenjem, Dela 20,7. Dok stihovi kao Što su Rimljanima 12,1; 1.Korinćanima 12 i Efescima 4, rasvetlili su pred njim da Duh Božji možeslobodno delovati bez ograničenja kroz svakog vernika po meri njemudatog dara.

Sluga Božji trudio se da ovaj zaključak odmah i ostvari usvakodnevnom životu, a rezultat toga bio je duhovni rast. Tada jedoneo odluku da više neće primati unapred određenu platu.

Na takvu odluku su imala uticaj različita tumačenja, nastala uSlobodnoj engleskoj crkvenoj organizaciji. Tako je na primer DžordžMiler smatrao nepravilnim davati (iznajmljivati) crkvene stolice u najam.Dalje težio je da svaki pojedini član zajednice bude potpuno slobodanu svom darivanju. Uopšte, imao je mišljenje da engleski crkveniporedak drži slugu Božjeg u okovima, a ovaj mora biti veoma veran ineustrašiv ako ne želi da padne u iskušenje da otupi oštrinu RečiBožje, ili da se ponekad suzdržava od propovedanja istine, ugađajućiljudima. Što god drugi mislili o njegovim stavovima Džordž Miler je biopotpuno siguran u njihovu ispravnost, i nije se dvoumio da ih saopštisvojoj braći.

Krajem leta godine 1830. upravo kada je navršio svoju 25. godinuživota, odlučio je dakle da od sada više nikada neće primiti za svojuslužbu određenu platu. Od te svoje odluke nije nikada odstupio. Naosnovu tih iz Pisma iznetih razloga pozvao je svoje slušače, da donesuili u novcu ili u naravi dobrovoljne darove, Bogu ugodne žrtve, kaopriznanje za delo izvršeno po sluzi Božjem.

Ubrzo posle toga uvideo je nedostatak takvog uređenja. Jer, dok sujedni bili ponosni na veličinu svog dara − drugi, su se osećali

45

posramljeni jer su mogli dati samo malo. Zato je učinio jedan drugikorak. Postavio je u kapeli kutiju za dobrovoljne priloge. Sa natpisomstavljenim iznad nje upozorio je članove da u nju stave one darove kojesu, već kako ko može prema imovnom stanju i svojim mogućnostima,namenili za izdržavanje propovednika. Ovim je želeo ceo postupakskrenuti pred Boga i otkloniti svaku priliku za grešnu oholost kao ilažnu skromnost. Uvideo je i to, da ako želi postupati po Bibliji ne smeda tražiti ni od jednog čoveka pomoć, čak ni ako bi imao i vanrednihizdataka.

O SVOJIM POTREBAMA NIJE HTEO NI DA GOVORI, JER BI TO BIOPOSREDAN POZIV ZA PRUŽANJE LJUDSKE POMOĆI.

Sa svim ovim a prema svom sopstvenom uverenju ovim ne bi "staviotelo sebi za mišicu" Jeremija 17,5 a to znači fizičku snagu, sopstvenusnagu svog tela.

Radi toga opisujem tako opširno i detaljno ove jedne za drugimučinjene korake Džordža Milera, jer su oni njega odveli neposredno doglavnog cilja njegovog životnog dela. Ovakve odluke sve su ga čvršćepovezivale sa onim radom, koji mu je nebeski Otac bio namenio.

A ove su bile potrebne za izvršenje njegovog nadaleko poznatogsvedočanstva o molitvi uslišujućem Bogu.

Džordž Miler je 7. oktobra 1830. godine proživeo to što kaže stih 18,22u Pričama Solomonovim: "Ko je našao ženu, našao je dobro". Iz milostisvog Gospoda bilo je to za njega jedno novo svedočanstvo. MarijaGrouz, sestra tog zubara čije je samoodricanje unazad nekoliko godinatoliko duboko ganulo Džordža Milera − postala mu je žena, da ga kaodostojna pomoćnica i životni drug prati kroz 40 godina života.

Bilo je to skoro potpuno, a možda i savršeno − idealno slaganje −razumevanje, za šta je Miler neprestano zahvaljivao Bogu. Ova žena je

46

neprimetno upravljala njegovom "carevinom", a njen uticaj bio jemnogo veći nego što bi čovek "sa strane" i mogao pomisliti. Bila jeretko dobra žena − "mnogo vrednija od najvrednijeg bisera". "Srcenjenog muža moglo se pouzdati u nju". A ono bezbroj siročadi, koji supostali njenom decom, bili su sretni, i blaženom je veličaju sve do danadanašnjeg.

Jedna od najjačih veza koja je ovo dvoje ljudi povezivala, bilo jenjihovo zajedničko samoodricanje. Ono malo imetka što su imali − udoslovnoj poslušnosti prema − Reči Božjoj − prodali su da daju zamilodar. Luka 12,33. I od tada više nisu sabirali blaga na zemlji. Matej6,19−34 i 19,21. Nikad se nisu pokajali za taj korak što su učinili,ukoračivši u "samovoljno siromaštvo". Štaviše, tome su se kako jevreme prolazilo tim više radovali. Sa kakvom su revnošću hodali natakvo putu to se utvrdilo tek kasnije. Jer kada je kasnije nakon skoro 68godina Džordž Miler iznenada 'otišao kući' bio je čovek potpunosiromašan. Ništa nije smatrao svojim, ni odela koje je na sebi imao.Već sada napominjemo šta će kasnije njegova biografija dosta jasnoizneti na videlo, da je Džordž Miler iz sata u sat doživljavao vernostBožju. Činjenica da brojčano malo dece Božje dožive i u najmanjojstvari Njegovo staranje, jeste poreklom iz toga što ih se malo predajupotpuno pod Njegovo staranje. Džordž Miler se hrabro pouzdao uOnog Boga koji i vlas na našoj glavi drži na broju, i koji blagoupozorava da se On, kao što se neko lepo izrazio, stara i ousamljenom (prekobrojnom) vrapcu, U Evanđelju po Mateju 10,29napominje da se dva vrapca daju za jedan dinar − evanđelist Lukakaže da se pet vrabaca daju za dva dinara, verovatno dakle da jeobičaj bio za dva dinara dodati još jednoga vrapca, jer je on bio tako'bezvredan', Ali Bog se stara i o onom vrapcu koga u trgovini ni neuzimaju u obzir, Bog ne zaboravlja ni jednog od njih "bez volje Njegoveni jedan ne može pasti na zemlju". Sa kakvim naglaskom dolazi sadaBožje obećanje: "Ne bojte se, dakle; vi ste bolji od mnogo vrabaca!"(Matej 10,51).

47

Džordž Miler je iskusio da je to tako. Iskusio to tako, kao što ih malodožive istinitost reči: "Takav si ti Bog, ti koji molitve uslišavaš."

Bog svu svoju decu koja Mu veruje može sačuvati ne samo otpada veći od spoticanja; jer Džordž Miler u sledećim godinama, kroz skoro dvanaraštaja, nikad nije nazadovao. Čvrsto se držao nade i nije se dokraja pokolebao, Jevrejima 6,18; 10,23. A. milost Božja se pokazala i unajtežim i najdubljim burama života čvrstim dnom za sidro njegoveduše.

Džordž Miler je u 50.000 slučajeva primio od Boga na odlučnu molbujasan i razumljiv odgovor. Pored toga, i u bezbroj drugih slučajevaGospod mu je pomagao, iako ta pomoć nije bila tako vidljiva i uočljiva.Godine 1851. 9. avgusta žena mu je rodila mrtvo dete, a i sama je bilaje tokom šest nedelja ozbiljno bolesna. U svom dnevniku Miler jeoptužio samog sebe da nije ozbiljno mislio na takvu mogućnost, i da senije molio Bogu revnosnije za svoju ženu. U Božjoj svetlosti shvatio jeda nije mislio na decu kao na blagoslov, već više kao teret i kaoprepreku u Božjem radu. Način, kako ovaj čovek Božji u svomednevniku tako iskreno otkriva svoje srce čitaoc oseća da "... kako je uvodi lice prema licu tako je srce čovečije prema čoveku" (Priče 27,19).

Mnoge sluge Božje nemaju ispravno mišljenje o tome, koliko prednostiima jedan blagoslovljeni roditeljski odnos. Žena i dete su dragoceni darBožji ako ih od Njega tražimo i iz Njegovih ruku primamo. Tada nesamo da nam nisu prepreke već upravo pomoćno sredstvo, kroz kojese sluga Božji može pripremiti za neku granu svoga rada, kao putemničeg drugog. Jer upravo kroz njih će mnogo naučiti šta inače nikadane bi naučio: njegov karakter se popravlja i usavršava u postupanjuprema deci. Samo zao duh bi mogao postupiti sa ovom svetom vezomlakomisleno i prezrivo. Ne smemo zaboraviti obećanje: "Ako se dva odvas slože na zemlji u čemu mu drago, za što se uzmole, daće im Otacmoj koji je na nebesima". (Matej 18,19).

48

Zamislimo koliko je za ovo sjedinjenje u molitvi blagoslovljena pripremai pravo sedinjenje muža i žene u Gospodu. Ne ukazuje li Sveti Duhupravo na to, kada muža i ženu upozorava da jednodušno stanujuzajedno "da njihove molitve ne bi bile sprečavane".

Iz ovog spomenutog gorkog iskustva Bog je učinio trajan izvorblagoslova za Milera. Pokazao mu je koliko je njegovo srce spremnona sebičnost, i koliko je bila potrebna ova opomena, koja ga je naučilana svetost bračnog života i odgovornost očinstva. Od tada je sam seberasuđivao da ne bi bio osuđen, 1. Korinćanima 11,31. Bolest njegovežene zahtevala je mnoge vanredne izdatke za šta nisu imali ništaspremljeno sa strane, doduše ne iz lakomislenosti ili nemara već izprincipa. Džordž Miler je naime imao svoje mišljenje: da je nesloživoišta staviti na stranu (štedeti) a ujedno potpuno pouzdati se u Boga, jerbi inače Bog pre uslišenja naše molitve, u slučaju potrebe, uputio nasna naše štedne knjižice umesto na naše potpuno pouzdanje u Njega.Njegovo iskustvo stečeno u krajnjoj nuždi potvrdilo je njegovu veru.Božja briga nije izostala ni u nepredviđenoj nuždi! A pored toga iz rukeGospodnje više su dobili nego što bi iz njihove eventualne ušteđevinedoteklo da su uopšte i pokušali štedeti. I u budućim potrebama oslonitise na Gospoda, to im je ostalo načelo njihovog života, dokle god suzajedno radili i živeli. Iskustvo ih je učvrstilo u tome da se mogupouzdati u Boga sa isto takvom bezazlenošću i u vanrednimpotrebama, kao i kada je u pitanju: molitva za svakidašnji hleb. Miler jeusvojio i to svojim pravilom da nikad neće činiti dugove ni za sebe ni uradu Gospodnjem. Držao se stiha iz poslanice Rimljanima 15,8. On ižena njegova dali su reč jedan drugom, da će radije umreti od gladinego nešto kupiti šta ne bi mogli platiti.

Ovako su uvek znali koliko mogu izdati i koliko im ostaje za potrebedrugih.

Još jedna zapovest dospela je već rano na ploču njegovog zakona.Svaki novac koji su odredili za određenu stvar, smatrao je nedodirljivim

49

za drugu stvar t.j. da ga ni za kakav drugi cilj ne upotrebi niprivremeno! Hiljadu puta znalo se dogoditi da je bio u finansijskimproblemima a najjednostavniji način da dođe do novca moguć mu jebio da "pozajmi" od novca određenog za drugu svrhu; ali tako nešto biga verovatno samo dovelo u nove zaplete. Za to, da se zaista možemopouzdati u Boga, moramo pretpostaviti i verovati da Bog veoma dobro,u tančine, poznaje našu situaciju.

Možemo biti mirni i sigurni da nas neće pustiti da dođemo u probleme.U tom smislu greške mogu proizlaziti samo usled nesavesnosti ilinedostatka ozbiljne, vere.

Ne možemo od vere živeti, a da ne živimo pod strogom disciplinomDuha.

U Boga pouzdana vera i nada te posvedočena vernost i poštenjeukazano ljudima, idu rame uz rame zajedno u životu.

50

6. Glava

6. Glava

PROPOVEDANJE DELA BOŽJIH

Svete stvari se ne smeju dotaći ni površno ni neznatno. Ovakva svetastvar bio je i dnevnik Džordža Milera o kojem ćemo govoriti u ovojglavi.

Čitali smo taj dnevnik kao neku knjigu Biblije; ovaj dnevnik i nije ništadrugo već jednostavna priča o Božjem vođstvu u životu jednog čoveka.Ne opisuje sopstveno delo ili Milerove planove niti strpljivost ili njegovuslužbu, nego šta je Gospod učinio sa njim i radio preko njega. Tajdnevnik nas podseća na one poznate stihove Dela Apostolskih, koje u20 divnih stihova 15 puta prikazuju Boga tvorcem − pokretača svegaonog šta se desilo!

Pavle i Varnava na vlastite uši crkve Antiohijske, a kasnije i uJerusalimu ispričaše ne šta su oni učinili za Gospoda, već to šta jeGospod učinio preko njih, to jest da im je otvorio vrata međuneznabošcima i učinio preko njih znakove i čuda. U sličnom duhunaglašava Petar pred crkvenim saborom da je Bog njegova ustaupotrebio da neznabošci čuju Evanđelje!

Jakov se takođe poziva na to da je Bog pohodio neznabošce, daizmeđu njih odabere narod sebi na slavu imena svoga i završava sadva citata iz Starog zaveta koji to objedinjuju: "Gospod koji to sve čini" i"Bogu su poznata od postanja sveta sva dela njegova." (Dela 14,27 i15,18).

Značaj ovih reči nije moguće pogrešno razumeti. Tako prikazuju Boga

51

kao jedinog stvaraoca. I najveći apostoli kao Petar i Pavle samo susredstvo u Boga. Božja Reč u spomenutih 20 stihova ne može namtačnije pokazati ljudsku nemoć i nesposobnost prema Božjoj prisutnostii svemoćnosti. Bog je delovao preko ljudi na ljude. On je izabrao Petraza svog svedoka. Božji ključevi otvoriše zatovrena vrata. On jegrešnike promenio u svete; On ih je izabrao sebi za jednu posudu iočistio njihovo srce, i dao im svedočanstvo Duha Svetog.

On, samo On, je činio ova divna dela od početka po premudrom svomeplanu. Knjiga Dela Apostolskih nije toliko knjiga o delima apostolskimveć više o Božjim delima preko apostola.

I upravo jednim stihom te svete knjige postavio je Džordž Miler naslovsvog Dnevnika: "Delo Božje kroz Džordža Milera."

Na ovu knjigu moći ćemo samo letimično da se osvrnemo, jer jepreviše opširna. Dnevnik je sastavljen iz pisanih godišnjih izveštaja oradu. Sadrži na hiljade malih događaja. I iz godine u godinu mnogoponavljanja, da bi onom čitaocu koji možda nije čitao izveštaj ranijihgodišta, dao u ruke jednu celinu. Cilj ove kratke biografije jeste daistakne bogatu životnu pouku Džordža Milera i da karakterne crte ovogBožjeg sluge čitaoca podstreknu na nove korake u veri i posvećenju.

Na ostalo veoma bogato gradivo dovoljno nam je baciti opšti pogled iistaknuti važne tačke, nadovezujući na njih nekoliko karakterističnihprimera.

Vidimo sedam takvih bitnih tačaka:

1) Česte i dugotrajne novčane teškoće.

Novac koji je prolazio kroz u ruke Džordža Milera − iz kog je poredsvojih ličnih potreba pokrivao i izdržavanje stotina i hiljada siročića,razni izdaci oko širenja Biblije, bio je često samo 1 funta sterlinga,

52

veoma često − samo jedan šilling, a često i ništa! Neprestano je daklemorao računati sa Bogom i neposredno se obraćati Njemu za svepotrebe. Kroz niz meseci, ako ne i godina, štaviše u pojedinimperiodima rada prilozi su taman pokrivali mesečne ili nedeljne, često sustizali na sam dan ili u zadnji čas. Ova je činjenica održavala u Mileruveru u stalnoj vežbi i neprekidnoj disciplini.

2) Božja nepromenjena vernost.

Novčane oskudice bile su često dugotrajne i mučne, ali pomoć nijenikad izostajala: nikada vreme jela nije prošlo a da na sto nije dospelaneka jednostavna hrana; nikada nije bilo potreba koje Bog ne biispunio! Sam Miler se ovako izrazio piscu ove knjige: "U ovih zadnjih60 godina doživeli smo ne jednom ili pet puta ili 500 puta već hiljaduputa kada ni toliko gotovine ili hrane nismo imali, koliko bi bilo dovoljnosamo za ručak. Ali nas Bog nije ni jednom izneverio, niti smo ikadagladovali, niti smo oskudevali u bilo čemu − ni mi, a ni siročići."

Godine 1838−1844 proživeli su period velike oskudice, ali kada jedošao trenutak potrebe, pomoć je uvek pristizala iako često u zadnjemtrenutku.

3) Kako je Bog upravljao srca, osećanja i savest darodavaca.

Često je pomoć stigla takoreći sa drugog kraja sveta, i to od ljudi ženaili dece koje Džordž Miler nikada nije video, a koji o njegovim upravotadašnjim potrebama ništa nisu čuli. A pomoć u željenom novčanomiznosu ili u nekom drugom obliku stigla je na vreme, kako je i potrebabila za nju. U bezbroj slučajeva odgovor je došao upravo tada, kada jeMiler još na svojim kolenima klečao sa molbom na svojim usnama,tako da je bila isključena svaka mogućnost i pomisao na 'slučajnost'.Štaviše stvarna vera u Boga koji molitve uslišava sa silom se probudilau njemu.

53

4) Džordž Miler se uhvatio za nevidljivog Boga. Redovno suobjavljivani godišnji izveštaji, ali oni nisu pozivali na potpomaganje.Njihov je predmet bio upoznavanje javnosti sa istorijom inapredovanjem Zavoda; dalje obračuni milodara. Sa ovim je Miller biozadužen darodavcima. Jednom prilikom, i to u vreme velike potrebe,Džordž Miler nije razaslao taj godišnji izveštaj da ne bi neko u tomevideo poziv za darivanje da se tako slava velikog Staratelja ne biumanjila. (*)

* Na 102. stranici druge sveske na primer napominje da izveštajgovori o godinama 1846 do 1848, pošto izveštaj o godini 1847 nijeizašao. A na 113. strani možemo pročitati sledeće reči: "Jedvamožemo pokriti kućne izdatke". O 28. i 30. maju možemo čitatisledeće primedbe: "... sada smo siromasi..."; "u ovoj našoj velikojbedi" i "u vreme naše najveće nevolje."

Mišljenje gospodina Rajta jeste, da je godišnji izveštaj za 1847.godinu izostao upravo radi tih velikih nevolja, da bi i svaka sumnjaotpala o tome da su se obratili čoveku.

Živi Bog je bio jedini branilac ovoga dela. Nikada ono nije bilo zavisnood čoveka, makar koliko bio bogat mudar ili otmen i uticajan.

5) Savesna brižljivost u primanju i upotrebi milodara.

U ovom nalazimo primernu sliku za sve one koji rade kao sluge Božje.AKO BI SE O NEKOM NEPOSREDNOM MILODARU POJAVILA KODMILERA SUMNJA DA ISTI SA PRAVOM I ČASNO PRIMI, −JEDNOSTAVNO BI GA ODBIO.

Ma koliko i velika bila prisilna nužda, nije primao milodara, dok nisupopratne okolnosti bile bez zamerke. Ako bi saznao da darodavac imaneisplaćene dugove, tako, da je novac koji je želeo dati zapravo bionovac poverioca − odbijao bi da ga primi. Ako bi sa milodarom bilipostavljeni uslovi ili odredbe kao na primer, darodavac bi ga dao kaorezervni ulog ili za 'stare dane' Džordža Milera − uradio bi isto.

54

Ako bi se pojavila i najmanja sumnja da darivanje nije usledilo rado, odsrca ili da je ono proizašlo iz taštine odbio bi. U nekoliko slučajeva,kada se radilo o velikoj sumi, upućivao je darodavce na čekanje dok nebi kroz molitvu i razmišljanje dobili potpuno uverenje o tome da li radepo Božjem vođstvu.

6) Brižljiva opreznost Džordža Milera da iz spoljašnjeg sveta niko nesazna njegove potrebe.

Pomoćnici u delu Božjem uzimali su učešće u svemu, stanje supoznavali tačno, Oni nisu bili pomoćnici samo u radu, već i u molitvi i usamoodricanju, ali su se svečano i ponovo obavezali da onima"napolju" nikom ne odaju ništa o potrebama Božjeg dela, ni u vremenajveće nužde. Neka ostaje samo Bog jedini pomoćnik, koji čuje vapajonih koji su u potrebi. Što je nužda bila veća tim su brižljivije pazili dane bi ni prividno izazvali utisak, kao da su se od Božje pomoći okrenuliprema ljudskoj.

7) Njegova vera postala je sve smelija da od Boga traži i očekuje velikestvari. Što je više vežbao veru to je ona postajala jačom, tako, da je nakraju bilo isto tako jednostavno moliti se za 100, 1000 ili 10.000 funtisterliriga kao u početku za jednu funtu ili samo za jedan cent. Nijesmatrao većim poduhvatom pasti ničice pred Bogom, da bi se Bogpobrinuo za 2.000 siročića − što je godišnje stajalo bar 25.000 funtisterlinga, kao što je u početku dela bio zadatak ugledati se na Njega uzbrinjavanju 20 beskućnih siročića − koji su godišnje stajali svega 250funti sterlinga. U tome, da veru ne izgubimo, sačuvaće nas samo to,ako tu veru i vežbamo. A vežba vere ukloniće neveru koja sprečavavelika Božja dela.

Tu smo sabrali na hiljade činjenica i posmatranja koja je Džordž Milersa neverovatnom tačnošću beležio.

Sebe nije smatrao samo nebeskim slugom već i rukovaocem milodara

55

ljudskih i brinuo se da ima dobar ugled i čistu savest premaspoljašnjem svetu. lako nije bio primoran na javni obračun, jer bi predBogom ostao kao veran sluga i bez javnog obračuna, ali se u ljudskimočima ovako ne bi pokazao kao veran rukovalac sa novcem.

U našim danima, sluge Božjeg carstva često primaju velike sumenovca iz raznih izvora za delo Božje, ali sa poverenim novcem nikadane daju račun Bogu. Mogu biti ma koliko verni i odani − ipak nepostupaju mudro! Životni put Džordža Milera tim više je bez zamerke,jer je njegovo polaganja računa o njemu poverenoj upotrebi velikenovčane sume izdržalo i najstrožu kušnju. Na njegovim iskustvima sakojima nas njegov dnevnik upoznaje, neverne i sumnjajuće duše mogui da se sablažnjavaju. Ko ne veruje u veru molitve, ili veru u Bogazamenjuje sa neverom ili čarolijom, praznoverjem, može lako da padneu zbunjenost.

Ako iko sumnja u istinitost ovih činjenica pozivamo ga da razmatra oneizuzetno precizne beleške dnevnika koje je Džordž Miler vođen DuhomBožjim u štampanom obliku dao na uvid, i u kojima je unapred bilaisključena svaka namerna prepravka. On je sam pouzdano i ponovopozvao svakog na najtačniju proveru. Velika trezvenost njegovog stilaprimorava čitaoca na mišljenje o tom svedočanstvu, da pisac izveštavasa mehaničkom tačnošću i da je sadržaj izveštaja potpuno golastvarnost. Međutim, moramo se ograditi od jedne velike zablude.

Radosnu poruku proroka Avakuma: "A pravednik će od vere svoje živbiti." Avakum 2,4, trebalo bi napisati sa velikim slovima iznad ovogdnevnika da bi je uočio svako, čak i kod letimičnog čitanja.

Niko da ne smatra da je Džordž Miler posedovao "dar čudotvornevere", da bi ga možda to uzdiglo daleko iznad prosečnih vernika. Nekaniko ne misli da je Džordž Miler bio lišen iskušenja i greha. Naprotiv,bio je stalno izložen napadima sotone, i često nailazimo kod njega naiskreno ispovedanje greha i nevere. Veoma često ga je obuzela tuga

56

zbog toga što je sam sebe zatekao u tome da se udaljio neko vremeod Boga. Naime, on je samog sebe u naravi smatrao za goreg odprosečnih ljudi, a i kao dete Božje osećao bi se veoma često bezpotpore i padao u očajanje. Upravo to njegovo duhovno siromaštvo,njegova žalost zbog sopstvenog greha, saznanje svoje, potpunenedostojnosti, gonila ga je neprestano pod presto milosti. Upravo zatošto se osećao slabim, oslonio se čvrsto na onu mišicu, čija snaga nesamo da se otkriva u našim slabostima, već i svoju puninu samo unjima dostiže.

Onaj ko misli da u veri čvrst čovek više nije podložan običnim ljudskimslabostima, taj nek pročita u istom tom dnevniku − koji je toliko pundragih uspomena Božje dobrote − mračne sene greha i duga kojeDžordž Miler kod sebe pronalazi. Čak i za vreme obilnog blagoslova ičudnog Božjeg dejstva prati ga nepoverenje i neposlušnost, tako damora tugovati nad time, koliko još greh ima moć nad njime. Jednom jesebe uhvatio u tome, da je nezadovoljan sa hladnim batakom od petlakoji je bio njegov nedeljni ručak. Vidimo dakle da imamo posla satakvim čovekom koji nije bio izložen samo onim slabostima kao i mi,već koji je u izvesnoj meri bio u vlasti zla, tako da mu je trebaoposebno čvrst oslonac.

Tek što krene na "samo od Boga zavisnu stazu" priznaje da je tolikogrešan, da je jedno vreme dao mesta i toj misli da se njegovopouzdanje u Boga može izneveriti, što se tiče njegove zemaljskepotrebe, štaviše, da je u tom pogledu možda već i predaleko otišao.lako je izvesno da je ovu kušnju brzo pobedio, i sotona je moraopostiđen da se povuče, ovaj bi svejedno povremeno pucao u njegatakve užarene strele, da je Miler morao da se brani štitom vere. Dosvog zadnjeg časa ponovo i ponovo bi upadao u greh kad god bi sepouzdao u sebe, ili kada se samo za trenutak nije oslonio na Boga, ilibi zanemario čitanje Reči Božje i molitvu. 'Stari čovek greha' bio jeuvek jači od samostojećeg Džordža Milera . A kako je odmicao "životvere" tim je manje imao pouzdanje u sebe.

57

Jedna druga činjenica koja se pojavljuje na svakom listu ovog dnevnikajeste, da ni u velikim ili malim stvarima nikada ni koraka nije učinio, ada ne bi pre zatražio Božji savet i vođstvo. Mnogi Isusovi učenici kojisu srazmerno hrabri kada u velikim odlukama treba tražiti Božjupomoć, učine onu grešku, da se ne obraćaju u vidljivo malim stvarimaka Onom Bogu, koji i broj vlasi naše kose na glavu na broju drži.

Ali Džordž Miler je obišao ovu zamku, jer je i svoju najmanju stvardoneo pred Boga. U svom dnevniku revnosno brani svog Boga komeje bio sluga. Ne želi da ljudi steknu mišljenje kao da je imao strogog −tvrdog Učitelja.

U julu 1851. godine proširila se ta lažna vest, da su on i njegovasupruga zamalo umrli od gladi, i da su primećeni kod njih znakovipothranjenosti kao posledica pretrpljene bede. Osećao se dužan izjavitida u to vreme, iako je njihova blagajna ponekad i bila prazna i zadnjikomad hleba bi dospeo na sto, ali nikad nisu imali sto bez jela.

Ovo svoje svedočanstvo ponavljao je s vremena na vreme čak i kratkovreme pre svoje smrti tako, da je to bilo iskustvo njegovogsedamdesetgodišnjeg vernoga života. I jedno drugo svedočanstvoponavljao je takođe s vremena na vreme. A to je govorio o toj vernosti,sa kojom je Gospod u Isaiji 55,11 ispunio svoje čvrsto i nedvomislenoobećanje: "Tako će biti reč moja kad izađe iz mojih usta: neće se vratitik meni prazna, nego će učiniti šta mi je drago, i srećno će svršiti na štaje pošaljem." Takođe, moramo spomenuti, da ovde nije reč o čovečjojreči, ma koliko bila ona mudra, važna ili iskrena, već o reči Božjoj.Imamo dakle pravo željno očekivati da Bog i pored prividnog poraza nepromašuje svoj cilj. Naše svedočanstvo je, naravno, samo onda pravoako se isto ne temelji na ljudskim maštama i ugledima već je to zaistaBožje poslanstvo povereno nama.

Džordž Miler je posvedočio i o tome, da je skoro na svakom mestu gdeje Reč Božju propovedao makar u većim kapelama ili u manjim

58

prostorijama − Bog je na njegove propovedi uvek utisnuo svoj pečat.Primećivao je da njegove ulične propovedi nisu donele tako vidljive ibogate blagoslove. Poznato mu je samo u jednom slučaju da je došlodo obraćenja jednog oficira, koji je bio upravo pošao na neko sportskotakmičenje. Zato propovedanje po ulicama nije smatrao svojimzadatkom.

U svom dnevniku često spominje da trpi od fizičke slabosti i nemoći.Borba protiv bolesti pratila ga je kroz ceo njegov život. Jačina veretrebala je pobeđivati slabost njegovog tela. Bolest bi ga često takoozbiljno ugrozila, da je bio nesposoban za rad. Tako mu je godine1832. prsnuo u želucu jedan krvni sud i naglo krvarenje ga je jakooslabilo. Sledeći dan je bio nedelja i on je trebao da služi na četirimesta, od kojih bi jedno sigurno ostalo neudovoljeno ako bi uslednjegove bolesti morao tražiti zamenu.

Nakon jednostavne molitve osećao je da dobija veru za to da ustane,da se oblači i da ode u crkvu. lako se osećao veoma slab i kratak putga je svejedno iscrpio, ipak je tako propovedao kao i bilo kojomdrugom prilikom. Posle bogosluženja ga je prekorio jedan lekar, kojimu je bio prijatelj, i upozorio ga da je lako mogla ostati trajna posledicanjegove nepromišljenosti. Miler se izjasnio da bi i on sam smatrao tajčin koji je učinio drskom bezumnošću ako Gospod k tome ne bi mupridodao vere. Još je u dva navrata govorio tog dana popodne i uveče,i postajao je sve jači a ne slabiji, i na kraju mu od toga mu nije ostalanikakva štetna posledica.

Povodom ovog slučaja Džordž Miler upozorava čitaoce da ne sledenjegov primer bez da poseduju za to potrebnu veru. Ujedno ih uveravao tome, da ako ih Bog obdari sa tom verom, da se za Njega i radi slaveNjegove tako nešto usude učiniti, onda je ta vera jedna dobra menica,koju Bog ako mu ju pokažemo − on je unovči. I on sam nije uvek takočinio, jer nije raspolagao uvek sa takvom verom. To ga je i podsticaloda u svom dnevniku pravi razliku između dara vere i milosti vere. U

59

svojim ranijim godinama često se događalo da je molio sa bolesnicimasve dotle, dok nisu ozdravili; obavezno je očekivao fizičko ozdravljenje.Skoro uvek je sledilo uslišavanje molitve, ali bilo je i izuzetaka. Kasnijeviše nije mogao u svim slučajevima tražiti bezuslovno uslišenje.

Godine 1829. i njega samog je Gospod iscelio od jedne dugotrajnebolesti koja se kasnije više nikad nije vraćala. Međutim, kasnije jepodnosio i takve nedostatke od kojih se nije oslobodio na sličan način.I u nekoliko navrata se podvrgao pod sigurnu ruku poznatog hirurga.

Bez sumnje mnogi će reći: Gle, ovaj vernik nije imao vere za svojesopstveno isceljenje. Poslušajmo kako se on sam izjašnjava o tojstvari. Džordž Miler pravi razliku između dara vere i milosti vere. Kažeda "dar vere" primamo tada ako na takvu stvar usmeravamo našu veruili činimo takvu stvar koju ne verovati ili ne činiti ne bi bilo greh.Naprotiv "dar milosti" se sastoji u tome, da to verujemo i činimo što bineverovati ili ne činiti bio greh. Za prvi slučaj nemamo neopozivuzapovest ili obećanja koja bi nas vodila, dok za drugi slučaj imamo.

Dar vere ne vežbamo uvek, ali milost vere treba da je uvek u nama, jertada imamo uvek određeno obećanje na šta može naša vera da seosloni. Tada je nedostatak vere ili slabost u veri greh. Bili su posebnislučajevi, nadovezuje Džordž Miler, kada se Bogu svidelo da mu dadar vere, tako da je mogao bezuslovno da se moli i sa potpunimpouzdanjem da očekuje uslišenje svoje molitve.

Ako želimo ukratko sažeti naše utiske iz celog dnevnika i priloženihgodišnjih izveštaja, onda to možemo učiniti sa ovih nekoliko reči: "Takoživi onaj, koji se pouzdaje u Boga".

Iz biografije Paulus Beate vidimo, kako ova žena supruga nekogsveštenika, "vojuje svoj boj sa svojim Bogom" u jednom presudnomčasu. Na svoj originalan način dopušta svom Bogu da ona bude drugakoja će se razočarati u Njemu, ali prva ne želi biti nikako. Džordž Miler

60

je čvrsto verovao, da nikad nije postojao takav veran molilac premakome bi se Bog pokazao lažnim ili nevernim. Imao je potpunouverenje, da se može bezuslovno pouzdati u Onog koji "...ako neverujemo, On ostaje veran; jer se sam sebe ne može odreći." 2.Timoteju 2,13. Bog svoje obećanje nije samo izrekao već se i zakleo;svoju Reč je potvrdio zakletvom.

A pošto većeg od Sebe nije imao, zakleo se samim sobom. Sve to jesamo zato, da mi imamo jaku utehu, da se možemo hrabro pouzdati uNjega. Nevernik postaje pred Bogom laža i krivokletnik, jer ako binevernik bio u pravu, Bog ne samo da bi bio neveran prema svojojReči već i prema svojoj zakletvi. Džordž Miler je verovao; pošto jeverovao, molio se, a kad se molio čekao je, i pošto je čekao − primio je.

Blago onom ko veruje; jer se Božje obećanje ispunjava.

61

7. Glava

7. Glava

BOG GA VODI UNOVE ŽIVOTNE OKOLNOSTI

U važnim i odlučnim pitanjima Božji verni sluga brižljivo motri na svakimig i znak svog Gospodara i Učitelja, da bi sa sigurnošću prepoznaokoji je posao za njega pripremio Bog, kada isti treba da započne i kakoda ga izvrši. I saradnika treba Bog da pokaže! Bez jasne slike nikoraka ne smemo učiniti napred.

U opisivanju životnog puta Džordža Milera došli smo do te tačke, kadaveć naziremo dalju vodeću stazu. Sada mu je Bog već jasno pokazaopodručje njegovog delovanja. U martu godine 1832. Henri Krejk jenapustio Šeldon na četiri nedelje da bi propovedao u Bristolu. DžordžMiler je stekao taj duboki utisak, da je Bog za njegovog prijatelja tamopripremio veliki posao, ali ni iz daleka nije slutio, da će i on sam bitiradnikom tog posla, i da će taj grad biti centar njegovog delovanja. lakoje duboko u sebi bio siguran da će ga Gospod odvesti izTeignmouth−a, jer je tamošnji svoj rad završio, ali to nije znao kuda gaput vodi. 13. aprila primio je pismo od brata Krejka; taj ga je zvao uBristol da mu pomogne. To pismo učinilo je tako duboki utisak naDžordža Milera, da je sa molitvom počeo ispitivati ne zove li ga samBog i da li se ne otvaraju upravo tamo pogodna vrata za njega?

Sledeće nedelje propovedajući o dolasku Gospodnjem između ostalogrekao je da Božji svedoci trebaju u jednom širem krugu idući sa mestana mesto da svedoče o ovoj blaženoj nadi. Podsećao je braću da je iztog razloga odbio u ono vreme, da se ne veže za jedno mesto, da bi usvakom trenutku bio slobodan odazvati se Bogu, ma bilo kuda da ga

62

On pozove. Nakon toga otputovao je u Bristol. Celim putem bio jećutljiv i nije osećao slobodu u tome, da posvedoči o Hristu, štaviše nitida za to da deli traktate. To ga je podstaklo na ozbiljno razmišljanje.Uvideo je da ga je prezabavljenost za rad u carstvu Božjem takoobuzela, da je počeo zanemarivati tajne susrete sa Bogom, radispoljašnjeg revnovanja. Nije naime tražio časove provedene uzajednici sa Bogom, koji jedino daju unutrašnjem životu hranu i snagu.Važnije lekcije od ove jedva da imamo,ali ju je svejedno teškorazumeti, da nam ništa ne može nadoknaditi svete i tihe trenutkeprovedene u molitvi i čitanju Reči. Verujemo da ophođenje sahrišćanskom braćom i opšte hriščansko revnovanje, posebno akomoramo mnogo da govorimo i svedočimo za istinom žudećim dušama,može nam nadoknaditi naše blažene susrete sa Gospodom.

Pošto smo nekoliko trenutaka na brzinu posvetili tihoj molitvi, požurimona po jedno Bogosluženje, i tako posvetimo mnogo vremena na našeophođenje sa ljudima, i radi jedne lažne obazrivosti ne usuđujemo seod njih povući na neko vreme, A ipak takvo jedno povlačenje u tihumolitvu, razgovor sa Bogom i čitanje Njegove Reči, bilo bi boljesvedočanstvo onima sa kojima se nepotrebno zadržavamo. Kolikočesto žurimo sa jednog sastanka na drugi, a da ne pravimo pauzu umeđuvremenu da bi obnovili našu snagu kroz čekanje na Gospoda utajnoj kleti kao da Bog više ceni količinu (kvantitet) a ne (kvalitet) našepobožnosti.

Džordž Miler je primio poseban dar da u ovome prepoznaje jednu odnajvećih opasnosti, koja u našem veku − u veku nezdrave žurbe inemira − preti prezaposlenim ljudima. Uvideo je, da za to, da drugehranimo, potrebno je prvo da se sami nahranimo, i da javna izajednička bogosluženja na kojima naše molitve, naše veličanje i izlivizahvalnosti ne mogu nikada nadoknaditi ono, što u tihoj tajnoj kleti izazatvorenih vrata ali prema Jerusalimu otvorenim prozorima primamo,kada se nasamo srećemo sa Bogom.

63

U jednom od pređašnjih poglavlja ukazao sam na to, da u veziunutrašnjeg duhovnog razvoja nalazimo tri uputstva u svetom Pismu.Bog tako govori Isusu sinu Navinovom: "Neka se ne rastavlja od ustatvojih knjiga ovog zakona, nego razmišljaj o njemu dan i noć, da držiš itvoriš sve kako je u njemu napisano; jer ćeš tada biti srećan naputevima svojim i tada ćeš napredovati. (I. Navin 1,8).

Nakon 500 godina, od Boga vođen, pisac prvog Psalma jasnim rečimaponavlja ovo obećanje, Psalam 1,2−5. Bog govori o takvom čoveku,kojem je omileo zakon Gospodnji i o zakonu njegovom misli dan i noć, itako postaje kao drvo zasađeno kraj potoka, koji rod svoj donosi usvoje vreme i kojem list ne vene, šta god radi u svemu napreduje. Ovomesto Biblije upoređuje čoveka koji o Reči Božjoj misli i sa radošću jeistražuje, sa takvim večno zelenim drvetom koje je zasađeno poredneisušive izvorne vode, i čije lišće tokom cele godine ostaje sveže isvaki mu posao uspeva.

Otprilike nakon hiljadu godina kasnije Bog ponovo daje tublagoslovljenu poruku: "Ali koji providi u savršeni zakon slobode iostane u njemu, i ne bude zaboravni slušač, nego tvorac dela, onaj ćebiti blažen u delu svom." (Jakov 1,25).

Prema ovom trojnom svedočanstvu dakle, uslov obilnom blagoslovu i,zdravom duhovnom razvoju jeste ozbiljno istraživanje Reči, kojupredstavlja knjiga zakona, reka života i ogledalo našeg vlastitog ja. IzReči upoznajemo volju Božju, život po volji Božjoj i Njegovustvaralačku silu. Kobnu grešku čini dakle onaj koji iz bilo kog razlogaprestane sa molitvom istraživati Božju Reč.

Ako istražujemo skrivene izvore Milerovog bogatog života i delovanja,onda ćemo naći ključ te tajne u tome, da je umeo kroz svog duha utišini iz Reči Božje upoznati Njegovu volju. Džordž Miler je 22. aprila1852. godine prvi put propovedao u crkvi "Gideon" u Bristolu. Od tadapa na dalje tokom 66 godina sa njegovim imenom nerazdvojno je

64

povezan Bristol.

Da je Miler mogao unapred videti sve ono što Gospod kroz njega uovom gradu želi učiniti, njegovo srce bi se prepunilo od hvale iblagosiljanja Boga, ali ujedno bi se i uplašio u svojoj poniznosti podtežinom tako velike odgovornosti.

Istog tog nedeljnog popodneva propovedao je u crkvi "Pittay". Tanjegova propoved bila je posebno blagoslovljena. Između ostalihobratio se i jedan mladi čovek jedan ozloglašeni pijanica. Pre nego sesunce spustilo, Džordž Miler je znao da ga je Gospod sa posebnomnamerom doveo u Bristol, i da će mu barem neko vreme, ovaj grad bitimesto delovanja.

Dane provedene u Bristolu Bog je izvanredno blagoslovio. Iz toga suDžordž Miler i brat Henri Krejk zaključili da ih je Bog odredio u taj grad.Bog je to i potvrdio. Na sve što god su započeli u tom gradu Bog jevidno utisnuo pečat svoje saglasnosti. Na zadnjem bogosluženju 29.aprila crkva "Gideon" bila je tako dupke napunjena, da su se mnogiposetioci morali vratiti, jer nisu više u njoj mogli naći mesta.

Džordž Miler je imao priliku da se vežba u poniznosti, kada je primetioda mnogi ljudi više cene Krejkove darove od njegovih. A pošto je HenriKrejk bio voljan da se nastani u Bristolu samo pod uslovom da muMiler postane saradnik i da stane uz njega − Bog je ovom drugom daotu milost, prihvatiti to ponižavajuće stanje, da on bude taj "manjeomiljeni". Njega je u tome učvrstila izreka: "bolje je dvojici negojednome". Znao je to, da jedan drugog nadopunjuju i da obadvojezajedno mogu bolje služiti grešnicima i biti na blagoslov i napredakdece Božje. Budućnost je to i potvrdila.

Ista ta milost je pomogla Džordžu Mileru, da bude još ponizniji ako"onog drugog bude smatrao boljim od sebe," i radovao se umesto dabude ljubomoran. Tako je govorio samom sebi kao Jovan Krstitelj: "Ne

65

može čovek ništa primiti ako mu ne bude dano s neba" (Jovan 3,27).Takva ponizna duša bude već često i u ovom životu nagrađena.

Ma kakav je i velik uspeh postigao brat Krejk u Bristolu, uticaj DžordžaMilera bio je dublji i trajniji. Henri Krejk je umro već godine 1866.godine, dok se rad Džordža Milera protegao na mnogo duže vreme i sasvojim velikim misijskim putevima prodro i mnogo dalje. Tako je Bogonog poniznog čoveka, koji se poklonio i pomirio da bude u očima ljudimanje poznat, postavio na više mesto.

U maju su braća konačno napustila Teignmouth i preselila se u Bristol.Na prvom osnivačkom sastanku održanom u crkvi "Gedeon" izložili susvoja načela i uslove. Skupština je izjavila da je u potpunostisporazumna sa njima. Ta načela sastajala su se uglavnom u tome, dase ni jedan od njih neće vezati, već će način i vreme svoje službe vršitipo slobodi, što će smatrati da je po volji Gospodnjoj. Dalje u njihovojzemaljskoj potrebi kao i u Devonširu a takođe i ovde uzdaće se jedinou Gospoda, i sve svoje potrebe će pokrivati samo iz dobrovoljnihpriloga, koje očekuju od onih kojima i služe.

Sveti Duh je od samog početka vidljivo stao iza rada ova dva čoveka.Deset dana iza ove osnivačke skupštine održane u crkvi Vitezda,odredili su jedno veče za razgovor "u cetiri oka" sa dušama koje čeznuza spasenjem. Broj onih koji su tražili pomoć i savete bio je toliko velik,da je više od četiri sata proteklo u samom razgovoru. S obzirom naveliku potrebu takvog načina rada, i kasnije su održavali sličnesastanke a koji su imali isti uspeh.

Trinaesti august bio je poseban dan. Tog dana su se sakupili u kapeli"Vitezda": Džordž Miler, Henri Krejk, još jedan brat i četiri sestre − njihsedmoro da osnuju takvu "zajednicu" koja nema nikakvih osnovnihpravila i koju predvodi samo ta želja, da deluje po toj svetlosti, koju ćeGospod dati kroz svoju Reč.

66

Tako glasi ta jednostavna i kratka beleška iz dnevnika Džordža Milera,ali koja ima poseban značaj. On je smatrao svojim zadatkom da osnujejednu zajednicu po ugledu na prvu hrišćansku Crkvu.

U to vreme harala je u Bristolu kolera. Ovaj strašan bič, pojavio se prviput sredinom jula i harao je puna tri meseca. Često, jedan duži perioddržali su dnevne molitvene sastanke, na kojima su molili da Bog otklonitu nesreću. Smrt je kosila sa svih strana, samrtničko zvono zvonilo jeskoro bez prestanka i kao jedan crni veo na očima "mrak" je pokrio ceograd. Sumorno i teško raspoloženje vladalo je svuda. Naravno,posećivali su mnoge bolesne, umiruće i ožalošćene duše; ali uočljivoje, i vredno zabeležiti, da među onu decu Božju gde su Džordž Miler ibrat Krejk delovali, zaraza nije dolazila nikome ni blizu!

Usred ove bede i patnje na dan 17. septembra 1852. godine rodila seDžordžu Mileru ćerka. Na njeno ime Lidija kao da se izlivao sladakmiris, jer je kasnije ona postala revnosna sluškinja Božja, a naslednikuDžordža Milera − Džejmsu Rajtu voljena supruga. Spomenuli smo većda su propovedanje Henrika Krejka mnogi više voleli od propovedanjaDžordža Milera. Ova okolnost podstakla je Milera na ozbiljnosamoispitivanje. I kao ishod tog samoispitivanja uvideo je da sustremljenja njegovog druga bila više duhovnija od njegovih, da se ovajviše i ozbiljnije molio za milost da duše privede k Isusu i da se u svomgovoru češće obraćao direktno nevernima.

To saznanje bilo je dodatni podstrek na Milera da u ovoj stvari buderevnosniji.

I zaista, ubrzo nakon toga i na njegovom radu bi počivao isto takavobilan Božji blagoslov kao i na radu njegovog brata. Za naše neuspeheu radu uvek treba da tražimo neki skriveni razlog − kao što to i ovdevidimo − a taj uzrok može otkloniti samo naša istrajna molitva. Kodprestola milosti naći ćemo uvek sve što nam nedostaje.

67

Početkom 1855. godine stizala su pisma od braće misionara izBagdada, u kojima su hitno zvali Džordža Milera i Krejka da im dođu upomoć. Zajedno sa pozivom stiglo je i 200 funti sterlinga za pokrićeputnih troškova. Međutim, u isčekivanju pred Bogom tokom dvenedelje istraživanja volje Božje, jasno se pokazalo braći da se ne moguodazvati pozivu. Zbog ove odluke, nikada se nisu pokajali. I ovaj namprimer pokazuje kako su ta braća "merili" svaki sličan poziv, i kako su onjima odlučivali.

U februaru 1852. počeo je Džordž Miler sa čitanjem biografije FrankeAgost Hermana, osnivača sirotišta u gradu Halleu. Razmišljanja oživotu i delu Frankea usmerili su njegove misli na mnogu jadnubeskućnu siročad oko sebe. Iskrsla je u njegovoj duši misao, ne bi li uzpomoć Božju mogao naći načina da se o njima postara? Ova misao jekao vatra gorela u njegovom srcu. Franke Agost Herman bio je zemljakDžordža Milera. On je osnovao godine 1696. u Halleu u Prusiji u onovreme jedan od najvećih domova siročadi. Radio je sa verom u Boga iOnaj u koga se pouzdao nije dozvolio da se postidi, već je čvrsto staouz njega kao prebogat pomoćnik. U tim Zavodima koji su predstavljalizapravo celu jednu ulicu, našlo je dom, ishranu, odeću i obuću oko2.000 siročadi. Sve je to bilo otprilike 50 godina pod neposrednimvodstvom Franckeovim. Godine 1727. nebeski Učitelj video je za dobropozvati svog slugu u večni dom. Iza njegovog odlaska vođa Zavodapostala je njegovoj naravi slična mu supruga. Od tada je prošlo više od200 godina, a domovi siročadi još uvek postoje i služe istoj svrsi.

Delo Džordža Milera u mnogočemu je slično delu Frankeovom. DžordžMiler, koji je svoje delo započeo nešto više od 100 godina iza smrtiFranckea pri kraju svog života imao je takođe u utočištu iz godine ugodinu blizu 2.000 siročadi. Lično je tokom punih 60 godina, dakledvostruko više nego Franke, vodio ovo delo. Iza njegove smrti njegovomesto, slično kao i Frankeovo, zauzeo je njegovom karakteru sličanmu zet. Suvišno je pominjati da je osnivač Bristolskih sirotišta, sličnokao i Franke, ovo veliko delo postigao nepokolebljivom verom u Boga.

68

Džordž Miler bi od 12. jula 1855. godine svakog jutra izašao na ulicu ipozvao k sebi siromašnu decu. Svakom od njih dao je parče hleba zadoručak a nakon toga sat i po bi ih učio čitati i pročitao bi im nešto izBiblije. Kasnije je slično činio i sa odraslima i ostarelom sirotinjom. Deloje otpočeo tako da je nahranio 40−oro siročadi u nadi da će ako sebude njihov broj povećao i Gospodnja zaliha će se takođe umnožiti.Međutim, unapred nepredviđene prepreke zatvorile su mu put. Sobzirom na komšiluk bio je prisiljen da delo obustavi. Ljudi su se ljutilizbog "zbrda zdola" pokupljenog ološa i besposlenih prosjaka, koji sustajali u grupama po ulici.

Uprkos tome prvobitnu misao vodilju Džordž Miler nije nikad odbacio.U njegovo srce palo je takvo seme koje je trebalo ubrzo da nikne, i izkog su za carstvo Božje nastala dva velika dela: Sirotišta i Zavodi zaširenje Biblijske literature. Oba su imala mnogo grana i mnogedalekosežne plodove.

Džordž Miler bi se povremeno osvrnuo na sve ono šta je Gospodučinio u njegovom životu i svako takvo osvrtanje bi ga ponovoohrabrilo, tako, da je uvek mogao gledati napred.

U to vreme krajem godine 1855. prisećao se da u protekle četirigodine, to jest od kako se predao u Gospodnje vođstvo, nije nikadaoskudevao u svojim zemaljskim potrebama.

U prvoj godini primio je 130 funti sterlinga u drugoj 150, u trećoj 195 au zadnjoj 267, isključivo iz dobrovoljnih priloga, bez da ma od kogatraži i jedan jedini cent. Svoj pogled je usmerio jedino na Boga, i nijenikada trpeo štetu. Primetio je i to, da je na kraju svake godine imaoveoma malo, ili mu nije ništa ostalo. Mnogi su mu darovi pristizaličudnovatim putevima sa drugog kraja sveta i od ljudi koje nikada uživotu nije video. Primetio je i da je Pomoć u svakom pojedinomslučaju odgovarala veličini nužde.

69

S obzirom na druge naročito je istakao da u vreme kad je mnogo bio upotrebi veliki Staratelj se je pokazao uvek kadrim i spremnim pomoći uveličini nužde kao takav nebeski Otac koji "zna šta nam treba premolitve naše" (Matej 6,8).

70

8. Glava

8. Glava

JEDNO DRVO BOŽJE BAŠTE

Došlo je vreme u kojem je nebeski baštovan želeo da proslavi svojeIme sa tim da iz sopstvene bašte presadi jedno drvo u zemljuBristolsku.

Dvadesetog februara godine 1834. osnovao je Džordž Miler podBožjim vođstvom "Udruženi zavod za širenje biblijske literature zaEnglesku i inostranstvo."

Ta mala "biljka" je tokom godine izrasla u jedno ogromno veliko drvoblagodati. Kao i svaki drugi korak u životu Džordža Milera, i ovaj je biorezultat mnogo molitve, razmišljanja nad Rečju Božjom, temeljnimpreispitivanjem vlastitog srca i strpljivim traženjem volje Božje.

Da ukratko obrazložimo sve one razloge koji su bili uzrok osnivanjuovog Zavoda, i sva ona načela koja su ih vodila kod samog osnivanja.Detaljno analiziranje dalo je povoda Mileru i bratu Henri Krejku daradije započnu jedno novo delo, nego da se priključe već postojećimmisijskim, biblijskim ili drugim hrišćanskim udruženjima takve vrste.

Jako su se trudili da im, kako lični hrišćanski život tako i njihovazajednica bude u potpunoj saglasnosti sa biblijskim propisima. Svakisvoj rad brižljivo su uspoređivali sa voljom Božjom onoliko, u kojoj sumeri već tu istu upoznali. Nadali su se naime da će samo tako imati iudela u potpunom Božjem blagoslovu.

Kod već postojećih udruženja mnogo čega su videli što je bilo direktno

71

suprotno Pismu a oni su upravo te greške hteli da zaobiđu. Bili suuvereni da jedan od ciljeva postojećeg udruženja, je da ceo svet utadašnjem veku čuje poruku evanđelja.

Reč Božja kaže da u našem veku treba Crkvu odvojiti od sveta, a nesvet u Crkvu uneti. Džordž Miler i brat Henri Krejk su primetili da jeprema svetu zauzeto stanovište postojećih hrišćanskih udruženjanepravilno, jer su se radije pomešali sa njim umesto da su se odvojiliod njega. Član tih udruženja mogao je postati bilo ko, ako je uplatioizvesnu sumu novaca. Štaviše mogao je postati i članom odbora, i kodrukovođenja delom, i odlučivati svojim glasom. Da bi došli do novcačesto su upotrebljavali i nebiblijska sredstva (misli se na postojećaudruženja). Obraćali su se za pomoć i neobraćenim ljudima. Nisugledali na karakter darodavaca niti na pobude darivanja, već su daroveprimali bez ikakvih ispitivanja. Podržavali su običaje svetskih ljudi,tražeći njihovu naklonost kao i zaštitu. Na javnim skupovima bipredsedničku stolicu ponudili upravo takvim i zaduživali bi se na njihovračun.

Za osnivače novog skupa sve ovo bilo je toliko nespojivo sa RečjuBožjom, da im se upravo zbog toga nisu priključili.

Miler i njegova grupa trudili su se da vernima bude na svedočanstvonjima povereno Božje delo. Nek svaki verni sluga Božji prepoznajenebiblijski rad po dosadašnjem načinu i nek primi težnju da deluje usvemu po Rečima Božjim onako kako bi to i sam Gospod odobravao.Na javnom skupu održanom petog marta objavili su osnivanje Zavoda,a njegova načela utvrdili su u sledećem:

1) Svaki vernika ima podjednaka je dužnost i pravo da potpomažeBožju stvar i Božje delo.

2) Nije dozvoljeno tražiti naklonost sveta niti biti zavisan od njega iliračunati na njega.

72

3) Nije dozvoljeno tražiti od nevernih novčanu ili bilo kakvu drugupomoć.

4) Ni pod kakvim okolnostima nije dopušteno zaduživati se radi delaGospodnjeg.

5) Kao merilo uspeha nije bitno brojno stanje niti finansijski uspon.

6) Treba izbegavati svaki uspeh na štetu istine, i sve što može slabitinaše svedočanstvo za Boga.

Cilj zavoda utvrdili su u sledećim tačkama:

1) Da se osnuju ili da potpomažu svakodnevne škole, nedeljne škole,omladinska i ženska udruženja, ali samo ako ih vode verne osobe, upotpunosti na biblijskim temeljima.

2) Sveto Pismo je potrebno širiti koliko je to god moguće u celosti ili udelovima.

3) Treba potpomagati misijske i druge radove u Božjem vinogradu akoih vrše na biblijskim osnovama i u potpunoj predanosti Bogu.

Da su jedno takvo udruženje na takav način upravo u to vremezamislili, bilo je dvostruko delo vere. Prvo, dragoceno vreme braće biloje ionako veoma oskudno, drugo tu su odluku doneli u vreme kada jeDžordž Miler u svom dnevniku zapisao ovu belešku: "Imamo još samojedan šilling." Verovatno ovaj korak ne bi učinili da su njihove oči bileuprte u praznu kasu, a ne u bogatu Božju neiscrpivu riznicu.

Bogu se svidelo da osnivanje ovoga dela bude u vreme kada sunjegove sluge bile najslabije i najsiromašnije, da kasnije silni napredakbude tim uočljivije prikazan, da je ovu biljku zasadila desnicaGospodnja, i da se kroz istoriju celog dela ispunjavaju ove reči: "Ja

73

Gospod čuvam ga, u svako doba zalivaću ga, dan noć čuvaću ga daga ko ne ošteti." (Isaija 27,3).

Ma šta ljudi mislili o potrebi da se osnuje ovakav Zavod ili o brizi koja jeova dva čoveka na to podstakla, izvesno jeste, da je delo kasnije višeod pola veka ostalo na prvobitnoj osnovi a što se tiče njegovog širenja injegove obilne blagotvornosti, to je daleko prevazišlo i najsmelijaočekivanja.

Devetnaestog marta rodio se Džordžu Mileru sin na radost obaroditelja, kome su nakon mnogo molitve dali ime Ilija.

Krajem godine 1854. Džordž Miler sa zahvalnošću slavi Boga u svomdnevniku zato što je mogao položiti kamen temeljac za "malo" deloširenja biblijske literature.

U nedeljnoj školi bilo je 120−toro dece u razredu odraslih 40, u četirisvakodnevne škole 209 dečaka i devojčica. Razdelili su 482 Biblije i520 Novih Zaveta, a na misijske ciljeve dali su 75 funti sterlinga. Kaoodgovor na molitvu Bog je dao u zadnjim mesecima 67 funti sterlinga,a i inače Božji je obilan blagoslov počivao na tome delu.

Na njihove verne molitve Bog im je darivao i braću, pomoćnike. Umeđuvremenu jedno drugo delo je privuklo pažnju Džordža Milera, a toje bilo težnja kako bi se mogao stalno starati o deci bez roditelja. Jednomalo siroče koje je pohađalo njihovu školu bili su primorani da smesteu sirotište, jer drugog izlaza nije bilo. Taj, naoko maleni događaj dao jeDžordžu Mileru povoda da razmišlja o pitanju siročadi, i da se za njihmoli. Često bi se pitao: da li može nešto učiniti da im ublaži njihovojadno stanje?

Bog je posejao seme u srce Džordža Milera bez njegovog znanja, kojeje kasnije sačuvao i zalivao. Tako je ukorenjena ideja o domu siročadiu Milerovom srcu, koje je kasnije izniklo puno životne snage.

74

Tada je još bila samo slaba biljka koja je bila pozvana da rodi klas, aklas da bude što puniji sa semenom za još jednu veću žetvu.

Za to vreme zajednica se umnožila. Za protekle dve i po godinepriključilo se više od 200 duša tako, da je ukupno brojila 257 članova.Brojni prirast nije pratio ni u čemu nedostatak unutrašnjeg razvoja.Činjenica vredna pažnje!

Džordž Miler je tada imao trideset godina. Upravo onoliko kao i njegovveliki Učitelj kada se pokazao ovom svetu i počeo svoje veliko deloSpasenja čineći dobro svuda.

Milera su takođe pripremili za njegovo životno delo prethodno potrebniživotni koraci i periodi. Sada je nastupilo vreme donošenja plodova, izatim više od 60 godina bio je svedokom šta Bog može činiti kroztakvog čoveka, koji je spreman postati isključivo Božji alat. U tokuMilerovog života ništa nije toliko upadljivo kao njegova potpunazavisnost od Boga i činjenica da je sebe držao za ništa, a Boga za sve.

lako se upuštao u ponavljanja, smatramo da će ipak biti od koristi dajoš jednom pogledamo pojedine odlomke njegovog životnog puta.

Prvi njegov korak bio je njegovo obraćenje.1. Na način kakav niko unapred nije video, u vreme kada se nikotome nije nadao izveo ga je Bog iz njegove zablude i doveo gado spoznanja spasavajuće moći Isusa Hrista. Probuđenje misijskog čula.2. Duh Sveti zapalio je u njemu večni plamen, podržavan odmisijske istorije i pripremio ga je na nesebičnu službu. Njegovo samoodricanje.3. Veoma često je mogao radi Hrista odreći se svojih zemaljskihželja, koje bi ga inače sprečavale u potpunoj predanosti svomnebeskom Učitelju. Savet je tražio od Boga.4.

75

Već na početku svog hrišćanskog života navikao je kako uvelikim tako i u malim stvarima uveriti se o volji Božjoj: u svakojstvari bio je vođen od Reči Božje i od Duha Božjeg. Njegova poniznost i dečja narav.5. Nebeski Otac je tako privukao svoje dete k sebi i darovao mu jeprostodušnu narav koja je primila sve sa verom i bila Mu jeodana i u potpunosti se oslonila na vođstvo i savete svognebeskog Oca. Način njegovog propovedanja.6. Pod Božjim vođstvom rano je naučio kako da propoveda Reč.U prostoj zavisnosti od Duha Božjeg, na osnovu proučavanjaSvetog Pisma u originalu, sa potpunom jednostavnošćupropovedao je Reč. Njegova nezavisnost od ljudi.7. Postepeno je otkazao svaku zavisnost od ljudi ili spoljašnjuupotrebu ljudske pomoći; na sličan način se odrekaopozajmljivanja, zaduživanja, stalnog prihoda (plate) itd. Njegoveoči bile su uperene u Boga i jedino je od Njega očekivao svakupomoć. Reč Božja bila mu je dovoljna.8. Kako su mu se tajne Božje kroz Reč otkrivale tako je raslaljubav Božja u njemu prema toj Božjoj Istini. Na kraju je bilokoja druga knjiga, pa makar i sa religioznom tematikom, nijeizgubila svaku vrednost u poređenju sa Rečju Božjom. Temeljno proučavanje Biblije.9. Malo je mladih ljudi koji su tako napredovali da Božje tajne takotemeljno i tako redovno istražuju, kao što je to on radio. Ponovoi ponovo je pročitao Bibliju, razmišljao o njenoj nauci, urezao ihu svoje srce i presadio ih u praktičan život. Njegova nezavisnost od ljudskih mišljenja10. . Osećao je potrebu za tim, da bude nezavisan od ljudi i dajedino od Boga zavisi. Hrabro je kidao svaku stegu koja bi gamogla sprečiti da tako, i tamo propoveda i naučava, kako i gdega je njegov nebeski vodič vodio.

76

Iskoristio je priliku.11. Prepoznao je visoku vrednost ljudske duše i trudio se zanjihovo spasenje gdegod bi se nalazio. Kroz reči svedočanstva,traktat, ili kroz ponizan primer u životu trudio se mnoge dovestiHristu. Njegovo oslobođenje od vršenja svoje građanske vojne dužnost12. i. To se dogodilo kroz jedno čudnovato vođstvo Gospodnje.Bog ga je na jedan poseban način oslobodio od vršenja vojneobaveze. Kao vojnik Gospodnji trebao je da sledi poziv Božji ida se ne zapliće u poslove ovog zemaljskog života. Njegovi saradnici.13. Dva njegova najvažnija saradnika dao mu je sam Bog. Prvo:njegovom karakteru sličnog brata Krejka; drugo: suprugu kojaje bila za njega u posebnom smislu dar Božji. Obadvoje kako uradu, tako i u nošenju odgovornosti stajali su pored njega. Njegovo saznanje o ponovnom dolasku Gospodnjem.14. Bogu je bio zahvalan jer mu je On otkrio tu veliku istinu. Ništanije smatrao važnijim od toga, kako za unutrašnji život tako i upogledu službe. U Božjoj svetlosti video je jasno da se ciljSvevišnjeg u ovom veku ne sastoji u tome da svet obrati, većda iz njega izabere sebi jednu Crkvu za nevestu Hristovu. Od Boga je uzimao ono što je predao svojim slušaocima.15. Svakom prilikom molio je od Boga onu Reč, koja je bila upravopotrebna njegovim slušaocima, a pored toga molio bi se i zapomazanje i vođstvo, da Reč pravilno objašnjava. Tako setrudio u Božjoj jednostavnosti i iskrenosti kroz silu Duha približitise slušaocima. Stavljao se pod vlast Božje Reči.16. U svetlosti svetih izjava ispitivao je svaki običaj, pa i prastari,takođe i svako ljudsko predanje koliko god da je bili rašireno(odomaćeno) i počeo je slediti Božje otkriće ne obazirući se naposledice u punoj poslušnosti prema svakoj Božjoj svetlostikoju je od Njega primio. Preuređivao je crkveni život.17.

77

Da bi bio sposoban druge voditi, od početka svog duhovnogživota i sam je sledio velikog Pastira i sveštenika naših duša.Zajednicu vernih je podsticao da sledi u svemu novozavetneprimere koji su jasno obeleženi, a već postojeće zloupotrebe daiskoreni. Odlučno je zahtevao da darovi budu dobrovoljni.18. Dok se hrabro odrekao svake određene plate za svoje ličnepotrebe, učio je da svako delo Božjeg carstva treba izdržavati izdobrovoljnih priloga vernika. Odrekao se zemaljskog blaga.19. On i njegova supruga doslovno su prodali sve svoje imanje ipodelili za milostinju, da od tada žive od onog, šta će iz dana udan dobijati od Gospoda. Za nastupajuće nevolje, bolest,starost itd. nisu ništa ostavili sa strane, nisu štedeli. Navikao je moliti se u tajnoj kleti.20. Naučio je toliko ceniti zajedništvo sa Bogom, da je to smatraosvojom najvažnijom dužnošću. Ništa mu nije moglo nadoknaditizajednicu sa Bogom i pored Božje Reči provedene tihe časove,koji su predstavljali izvor njegovog duhovnog života. Organizacija posla.21. Trudio se da poveže više grana dela Božjeg carstva: širenjeReči Božje po celom svetu; potpomaganje misijskog rada ivaspitavanja omladine. U svim tim poslovima ostao jenezavisan od svetske pomoći, i jako je pazio da ne radi nasvetski način. Njegova ljubav prema siročićima.22. Njegovo srce puno ljubavi oduvek je bilo naklonjeno sirotinji ibednicima, a posebno takvoj siromašnoj deci koja su bila lišenasvojih roditelja. Njegovo poznavanje rada Frankeovog sirotištau gradu Haleu dalo mu je kasnije podsticaj za Bristolsko delo.Tako ga je Gospod pripremao sa svih strana i pored togapostavio ga je na takvo mesto sa kog je bio pozvan da učinidalekosežno svedočanstvo o živom Bogu: iz svoje domovineNemačke preko Londona i Teigmnouth−a u engleski grad

23.

78

Bristol. Džordž Miler je veoma dobro znao da je on samozemljani ćup i da ga je Bog izabrao i odredio za posao koji jetrebao da radi. Ovo uverenje učinilo ga je sretnim, a ujedno iponiznim. Što je više zalazio u godine života tim više jepostajao ponizniji. Sve je više osećao svoju potpunu nemoć.Rastužila bi ga činjenica ako bi se pogledi naroda okrenuli odGospoda na njegovog slugu Džordža Milera i stalno se trudioda pažnju sa sebe skreće na Gospoda. Jer za Njega, krozNjega i radi Njega jeste sve − Njemu nek je slava!

Amin.

Godine 1855. na poseban poziv Džordž Miler je otputovao u Nemačku.Njegov šurak gospodin Grovs vratio se naime iz Indije da za misijskirad pridobije nove snage. Džordž Miler koji je poznavao jezik te zemljetrebao mu je pomoći, da pred nemačku braću izlože i zatraže pomoćza Indiju i milione neobraćenih Indijaca. Prilikom ispunjavanja putnihisprava ispostavilo se, da je ne znajući povredio engleski zakon.Naime, prema engleskom zakonu svi stranci bili su dužni − podpretnjom globe od 50 funti sterlinga ili zatvora − da produžavaju svojboravak svakih šest meseci. Miller je svoj propust priznao činovniku aza svoje opravdanje naveo je slabo poznavanje engleskih propisa. Bogje tako usmerio srce činovnika, da je Miller prošao bez ikakvihposledica.

U vezi putnih isprava otklonjena je i jedna druga prepreka, za koju suse takođe molili Bogu. Sve je ovo na njega ostavilo dubok utisak, iuverilo ga da Bog odobrava i, blagosilja njegov put. Skoro dva mesecaboravio je na kopnu, i obišao Pariz, Strazbur, Bazel, Tibingen,Šafhauzen, Štutgart, Hale, Fandersleben, Hajmersleben, Halberštat iHamburg.

U gradu Haleu posetio je nakon sedmogodišnjeg odsustvovanja dr.Tolka koji ga je veoma toplo primio, čak je bio primoran da stanuje u

79

njegovoj kući.

Dr. Tolk mu je ispričao nekoliko veličanstvenih doživljaja o pređašnjimđacima, koji su se sa svog bezbožnog puta obratili Gospodu, ili su seojačali i okrepili u veri.

Posetio je i Frankeovo sirotište i proveo je jedno veče u istoj toj sofi ukojoj je svojevremeno u njegovom srcu započelo delo Božje milosti.Sreo je i neke od one male grupe ljudi koji su se tamo sa njime svakoveče sakupljali. Svuda je verno svedočio o svom Gospodu! Dok jeboravio u kući svog oca staza mu se poravnala da pred ocem i bratom,pa makar i posredno govori "o jedinoj potrebnoj stvari". Znao je da ćesamo rasplamsati očev gnev ako bude sa njim direktno govorio ospasenju njegove duše i zato je smatrao da je pametnije da tomimoiđe. Oca je trebalo pridobiti a ne odgurnuti ga. Međutim, upravotada je bio u poseti kod njegovog oca jedan neobraćeni očev prijatelj ipred njim je Miler izlagao Božju istinu potpuno otvoreno i iskreno. Akako su tom razgovoru prisustvovali i otac i brat i oni su čuli njegovosvedočanstvo. Znao je da pre svega treba da pokaže rodbini ljubav;pokazati im koliko je postao sretan i kako ga je ljubav Hristova učinilaravnodušnim prema svim radostima grešnog svetskog života. Video jeda ovo ima veći učinak nego sama reč. Naše ponašanje je uvekvrednije nego naše svedočanstvo rečima. Bog je pomogao sinu da setako ponaša pred svojim ocem, da mu je ovaj na rastanku ovakogovorio; "Sine moj, Bog neka mi pomogne da sledim tvoj primjer i dačinim tako kao što si mi govorio."

22. juna 1835. godine umro je tast Džordža Milera. Istovremenorazbolela su se i njegova deca, a nakon četiri dana mali Ilija se preseliou večnost za svojim dedom.

Oba roditelja su se čudnovato pripremila za ovaj udarac. Nisu osećalipodstrek da se mole za njegovo ozdravljenje, iako su ga veoma voleli.Tako su onda unuk i deda dospeli u istu grobnu raku. Ostalo je sada

80

još samo njihovo jedino dete Lidija.

Otprilike sredinom sledećeg meseca Džordž Miler je osetio toliko velikuslabost i umor u svome telu, da mu je trebao bezuslovan odmor ipromena okoline. Bog se verno pobrinuo za svoga slugu i pokrenuo jesrca koja su mu ponudila gostoprimstvo na ostrvu Rajt. Ujedno je nekoposlao i novac za "oporavak".

Kad je na svoj trideseti rođendan tražio unutrašnju zajednicu saBogom, primio je tu radosnu veru da se moli za svoje ozdravljenje.Ubrzo zatim njegova snaga se ponovo povratila, tako da je sredinomoktobra ponovo bio u Bristolu.

Kratko pre toga čitajući biografiju Isaka Njutna, koji je bio je jedan odnajvećih fizičara novog veka 1645−1727, primio je podstrek da poputNjutna i on zabeleži šta je Bog sa njime učinio.

Čitanje knjiga, biografija poznatih ljudi, već je drugi put bio uzrokvelikog preokreta u njegovom životu.

Frankeova biografija okrenula je njegovo srce prema siročićima,Njutnova biografija mu je dala podstrek za pisanje dnevnika, koji bi sesa pravom mogao čitati kao nova glava nastavka Dela apostolskih, ikog će Bog verovatno još u daleke zemlje proširiti i bogato upotrebiti.

81

9. Glava

9. Glava

RADOST DRVETAZASAĐENOG OD BOGA

Zadnji veliki korak koji je doveo Džordža Milera do njegovog zapravoglavnog zadatka jeste osnivanje sirotišta. Taj njegov korak je takoneobično važan, da su i pojedini njegovi delovi jako interesantni i važni.

20. novembra 1835. godine kad je bio kod jedne hrišćanke na čaj,ponovo mu je u ruke dospeo jedan primerak Frankeove biografije.Tada je u njemu brzo sazrela već odavno negovana misao za odluku,a odluka u delo. Činjenica, da je u to vreme na jednu svoju molitvuprimio 10 funti sterlinga više, nego što je bilo potrebno za određenodelo, ohrabrila ga je da učini taj korak.

Smatrao je da Bog time želi potvrditi svoju volju da će se pobrinuti zasvaku njegovu potrebu. Način na koji je svako novo delo započeo ikako je stvar "merio" sa molitvom i ispitivao dostojno je slediti u velikojmeri!

Ovom prilikom postupao je sa posebnom i naročitom brižljivošću.Moleći svakodnevno, uronjen sasvim u prisutnost svog Gospoda,trudio se svoju težnju, koja je bila po volji Božjoj, kao dobro semeživota očistiti od pleve sebičnosti i svake telesne pobude.

Želeo je da bude potpuno slobodan od svake prljave pohlepe zaslavom. Sav svoj um želeo je da posveti Hristu. Neprestano jeistraživao svoje srce da otkrije i najtajanstvenije sklonosti nedostojnesluge Hristovog.

82

Znajući da mu duhovni brat može u tome pomoći, da čovek još višeupoznaje svoje sopstveno srce, često bi razgovarao sa bratomKrejkom o svojim planovima. Molio je Gospoda da On upotrebi brataKrejka za otkrivanje onih mogućih nečistih razloga, koji se možda krijuu njegovoj unutrašnjosti ili da mu Krejk navede protivrazloge iz Biblije uvezi njegovih planova.

Brat Krejk ga je međutim odlučno ohrabrio, a pored toga neprestanamolitva učvrstila je njegovo srce u uverenju da će ga Bog voditi.

Tako je dakle 2. decembra 1835. godine učinio i prvi formalni korak utom pravcu.

Objavili su jedan javan skup sa štampanim pozivima za sledećunedelju da bi na tom skupu pred braćom izložili plan o osnivanjusirotišta a zatim da bi zajednički zatražili dalju svetlost od Gospoda. Tridana kasnije čitajući Psalme uočio je ovih osam reči: "...otvori ustasvoja i ja ću ih napuniti." (Psalam 81,10).

Od tog trenutka taj stih je postao vodiljom njegovog života, štaviše ovoobećanje postalo je sila u ostvarenju njegovog dela. Do tad nije tražiood Boga ni novca ni saradnike za delo, ali sada, pouzdajući se u ovajstih, tražio je od Boga kuću sa svim potrebnim nusprostorijama, 1000funti sterlinga i jednog sposobnog pomoćnika za upravnika sirotišta!

Nakon dva dana primio je za ovo novo delo i prvi novčani prilog −jedan šilling, a nakon sledeća dva dana i prvi predmet opreme: jedanveliki ormar za odela.

Došao je i dan 9. decembar, dan javnoga skupa. U međuvremenu niđavo nije bio besposlen. Već je Džordž Miler bio meta njegovihužarenih strela. Raspoloženje uoči skupa bilo je nemirno. Stajao jepred takvim korakom posle kog se natrag više nije moglo, a da se nepostidi i slava Gospodnja da ne potamni. Šta ako je korak pogrešan?

83

Ako ga je učinio bez stvarnog vođstva odozgo?

Međutim, tek što je počeo govoriti na skupu, osetio je da ga rukaSvevišnjeg vodi, i primio je unutrašnje ohrabrenje da je delo od Boga.Oprezno je izbegavao da u srcu svojih slušaoca izazove buruosećanja, i zato nije ni predložio sabiranje dobrovoljnih priloga u tusvrhu.

Pred jednom tako važnom odlukom, prve korake valjalo je učiniti mirnoi staloženo, sa molitvom "mereći" svaku odluku. Osećanja uzbuđenja ililetimičnog ushićenja i oduševljenja mogla bi da pomrače odozgodolazeću svetlost i spreče da jasno sagledaju Božji plan.

Nakon sastanka primio je 10 šillinga kao dobrovoljni prilog za delo ijedna sestra se javila za saradnika,

Idućeg jutra poslali su u štampariju nacrte za sirotišta, a 16. januara1836. godine dopunili su ga sa još jednim dodatkom. U tom dodatkunaznačili su tri glavna cilja kod donošenja plana sirotišta:

Veličanje slave Božje, s tim da On pruža sredstva i tako dabude svima jasno, da pouzdanje u Njega nije uzaludno.

1.

Službu duhovnih dobara siročadi.2. Brigu za njihovo fizičko i duhovno blagostanje.3.

Džordž Miler je u toku vršenja svog poziva često primećivao kako jeveri dece Božje često potrebno okrepljenje. Hteo je pred mnogima daposvedoči da je nebeski Otac još uvek taj verni Staralac koji je bio usva vremena. Nek vide da je u životu svih onih koji su se u Njegapouzdaju, bio prisutan živi Bog koji svoje nikada nije ostavio.

Kada je pomislio na onaj veliki blagoslov u kome je i sam imao učešćavidevši šta je Frankeova vera stvorila, osećao se dužnim da i on samsa tim služi Hrista, da se čvrsto uhvati za Njegovu Reč. Ako takvom

84

čoveku kao što je on uspe da osnuje sirotište a da pomoć ne zatraži odnikoga drugog osim od Boga, to će verovatno biti živo svedočanstvo otome da je Bog još uvek veran i još uvek uslišava molitve ljudi.

lako je bio odredio sirotište za jednu granu "Zavoda za širenje biblijskeliterature" ipak je za to delo želeo je samo takav novac upotrebiti koji jeisključivo za tu svrhu namenjen i darivan. Želeo je da opsežnost togadela tačno odgovara meri od Boga primljenih darova.

Odlučili su da će samo takvu decu primati u sirotište koja su izgubilaoba roditelja i koja su između 7 i 12 godina starosti. Ipak, kasnije suprimili i mlađu siročad. Imali su nameru da dečake izuče nekom zanatua devojčice za neku kućnu radinost.

Tek što je "preduzeće" krenulo, Božja sila i Njegovo staranje počivaloje na njemu. Od tog vremena njegov je dnevnik pun mnogihsvedočanstava o tome šta može učiniti vera jednog čoveka i Božjavernost kao i Njegova pomoć. Pre svega bili su mu potrebni sposobnisaradnici koje je sam Bog mogao dati. Džordž Miler je znao veomadobro da za ostvarenje svojih ciljeva uz njega trebaju stajati njemuslični ljudi i žene. Jedan jedini Ahan je doneo nesreću celom taboruIzraelskom a Ananija i Safira Crkvi Hristovoj, (I. Navin 7,1−26; Dela5,1−10); tako i jedan jedini neveran ili nepouzdan sebični saradnik, biobi samo kočnica, kako, za delo tako i za same saradnike. Nijedankorak nije učinio brzopleto. Strpljivo je čekao na Boga sve do tada, i naNjega je čekao i sada, da iz Njegovih ruku primi od Njega odabranesaradnike. Pre nego je zavapio Bog je već odgovorio. Već 10.decembra javili su se dobrovoljno jedan brat i jedna sestra. Iz njihovogpisma jasno je vidljivo u kakvom su duhu učinili taj korak:"Preporučujemo sebe za planirano sirotište ako nas i vi za to smatratesposobnim. Voljni smo naš nameštaj i sve što nam je Gospod daoprepustiti toj zgradi. Službu smo voljni vršiti bez ikakve nadoknade, jerverujemo da ako je volja Božja da nas upotrebi On će se sam pobrinutiza sve naše fizičke potrebe." Ovakvih ponuda bilo je još nekoliko.

85

Ispostavilo se da je narod Božji "...u dan rata Božjeg gotov u svetojkrasoti." (Psalam 110,5). Onaj koji je podsticao u sluzi svome Mileruhtenje i izvršenje, poslao je saradnike da mu pomognu da nosi teret.

Kada se delo iznenada povećalo, nisu nikad nedostajali za rad spremniradosni i odani saradnici, Darovi, iz kojih su delo izdržavali zaslužujuposebnu pažnju. Već ovde treba napomenuti da je među prvimdarodavcima bila jedna siromašna krojačica koja je ponudilazadivljujuće veliku sumu od 100 funti sterlinga. Dar, koji je žrtvovalacelim srcem i velikim samoodricanjem, upravo je iz tog razlogaposebno drag, cenjen i svet. To je bio dokaz da iza ovog dela stoji samBog. To mnogo znači što je Bog upotrebio upravo jednu siromašnu ibolešljivu krojačicu da položi kamen temeljac tom velikom delu. Kroz toje Bog ponovo pokazao da: "...što je slabo pred svetom ono izabraBog, i što nije da uništi ono što jeste. Da se ne pohvali ni jedno telopred Bogom." (1. Korinćanima 1,27−29).

Za rad sa siročićima bila im je potrebna pre svega zgrada. Zato su seza sada molili posebno za to. Odredili su 1. april 1856. godine za danotvaranja prve zgrade sirotišta za devojčice, jer su one bile višeugrožene. Iznajmili su jednu zgradu u Vilsonovoj ulici sa kućnim brojem6. (gde je i sam Miler stanovao sve do 25. marta) na godinu dana iuselili su se u nju 21. aprila.

Taj dan naročito su posvetili molitvi i zahvaljivanju. Javnosti su dali naznanje da su sada već u stanju da se brinu o siromašnoj deci a 18.maja saopštili su da će uskoro otvoriti i drugu zgradu za manju decunamenjenu za dečake i devojčice.

Međutim, potrebno je da se vratimo jedan korak unazad. Zanimljivo jeda su sve, čak i najsitnije detalje plana izneli pred Gospoda. Sa veromsu tražili zgradu, nameštaj, stanarinu kao i sve druge izdatke. Samojedno nikada nisu od Boga tražili: da im pošalje siročiće − tako priznajesam Miler.

86

Mislio je da neće oskudevati u prijavama. Tim više možemo zamislitikakvo je iznenađenje i žalost ispunila njegovo srce, kada je došlovreme, dan primanja, a nije bilo ni jednog kandidata! Sve su imali, osimsiročića! Džordž Miler je bio u dubini svoje duše veoma potišten.Proveo je takoreći celo veče klečeći na svojim kolenima. Vapio je Boguda mu otkrije i na videlo iznese tajne njegovog srca. Pored toga tolikose ponizio, da je i to mogao reći, da bi se i tome radovao ako bi celodelo postalo uzaludno, ako bi to više veličalo Boga. Odmah, većsutradan stigla je prva molba za prijem. 11. aprila primili su prvesiročiće a 18. maja bilo ih je već 26−toro u kući i svakim danom stizalisu novi.

Kada se više javilo dece ispod 7 godina starosti odlučili su da ćeprimati i njih čim budu imali mesta. U međuvremenu svaki novi korakbrižljivo su uskladili sa molitvom da u radu ne nadvlada nikakovafizička snaga ni ljudska mudrost, već da u svemu deluje sila i mudrostBožjeg Duha.

Često zaboravljamo ovu svečanu opomenu Svetog Duha da iako istojlmo na pravom temelju u početku našeg rada još uvek lakomožemo doći u onu opasnost da na taj temelj zidamo drvo, seno ilislamu, što će nebeski oganj uništiti, koji ionako isprobava svako našedelovanje. (1. Korinćanima 3,12).

Tek što su otvorili prvu zgradu za devojčice, već im je stavljena naraspolaganje u istoj ulici u kući broj 1. druga zgrada za sličnu namenu.

Našli su i jednu stariju sposobnu ženu za nadzornicu Zavoda. Otprilikenakon dva meseca, tačnije 28, novembra uselili su se i u drugu zgradu.Već su mogli nekoliko starijih i sposobnijih devojaka, smeštenih u prvojzgradi, upotrebiti za vršenje lakših kućnih poslova u drugoj zgradi. 8.aprila 1837. godine u svakoj zgradi bilo je 30 do 36 siročića.

Osnivač dela tražio je u početku 1.000 funti sterlinga od Boga i ispričao

87

da je u veri tako smatrao kao da ih je već primio. Često bi takozahvaljivao Bogu kao da je ta velika suma novca već u njegovimrukama. (Marko 11,24; 1. Jovanova 5,13−15). Takav njegov stav datraženu stvar već smatra i dobijenom bio je važan faktor upobedonosnoj veri i uspehu njegovog rada.

Pošto se upravo tada nalazio u štampi prvi deo njegovog dnevnika, bilomu je jasno da bi u velikoj meri bila unapređena slava Božja, ako bi izaista posedovao celu sumu pre izlaska dela iz štampe. Zato je iznovai istrajno molio i 15. juna primio je celu sumu bez da se obratio ijednome čoveku na zemlji! Pošto je svojom uobičajenom tačnošću svebeležio, kaže da je ravno 18 meseci i 10 dana istrajno iznosio ovo umolitvi pred svog Boga.

Tada su već imali u planu iznajmiti i treću zgradu za oko 40 siročićaispod 7 godina starosti. Pojavile su se teškoće koje su kao i običnonestajale ispred snage molitve.

Delo širenja biblijske literature je napredovalo dotle i dalje. Prodali suviše od 4.000 primeraka Svetog Pisma i osnovali 4 svakodnevne školesa više od 1.000 polaznika. Vežba je sve više izoštravala osećaj uDžordžu Mileru za raspoznavanje dobra i zla. To se jasno videlo kodnjega prilikom prvog izdanja njegovog dnevnika. Kada je stiglo izštamparije prvih 500 primeraka u misli udubljen kolebao se da li uopšteda daje knjige u javnost. Delo je sa molitvom započeo i nastavio, pa je iiskušenje prebrodio sa molitvom.

Naročito je naglasio da glavni cilj njegovog dnevnika jeste da jedinoBožju slavu umnožava i da obznanjuje Njegovu vernost. Svejedno,došlo je ponovo pred njega pitanje neće li dnevnik odvraćati pogledljudi sa velikog Učitelja na njegovog stvora? Ali onog časa kada je prviprimerak predao na čitanje, nestala su i njegova strahovanja. Kasnijeje uvideo da ga je sa tim strahovima zapravo kušao sotona. Velikiblagoslov koji je ta knjiga sa sobom donela i u daleke zemlje jeste

88

jasan Božji pečat i više nije bilo mesta nikakvoj sumnji. Ni jedan drugisličan dnevnik nije bio toliko čitan i služio na blagoslov mnogimgrešnim dušama i na učvršćenje vere dece Božje kao ovaj. Kasnijećemo navesti i nekoliko primera.

Džordž Miler je godine 1857. godine, dakle u svojoj 32. godini životastekao ono duboko i od tada sve čvršće uverenje, da su muneophodne dve stvari da bi napredovao u milosti i sili Božjoj.

Prvo: da se što češće povlači u tihi razgovor sa svojim Bogom, iako bito i išlo na uštrb njegovog javnog delovanja.

Drugo: da više brige obrati njemu poverenom stadu, tim više što sebroj onih koji su u svetoj večeri uzimali učešća popeo na blizu 400.

Džordž Miler je osećao da se njegovo i suviše fizičko revnovanjenepovoljno odražava na njegovoj molitvi. Uvideo je u tome skrivenupodvodnu stenu na kojoj će njegova duhovna lađa doživeti brodolom iizgubiće duhovni mir i snagu. Vremenom je sve više jačalo u njemuuverenje da ni najvažnije delo ne sme hrišćane toliko opteretiti da bi ihtaj rad mogao sprečavati u razmišljanju nad Rečju Božjom i u molitvi.

Bog je proroku Iliji ovako govorio: "Idi i sakrij se." (1. Carevima 18,1).Onaj koji se prvo ne sakrije na tiho mesto gde nasamo može biti saBogom, taj će kasnije biti nesposoban da se kreće među ljudima.

Kasnije je Miler znao često da kaže takvoj braći koji su "stalno mnogoradili" umesto da su proveli potrebno vreme sa Bogom da je četiri satarada sa jednim satom molitve vrednije od pet sati rada bez ove molitve.Naglašavao je da će naša služba biti omiljena pred Bogom i korisnijaljudima ako ćemo se pre toga ispuniti sa Božjim blagoslovom i rosomDuha Svetog. Jer šta dobijemo na količini rada, to gubimo na njegovojvrednosti ako iza jedne naše obaveze sleduje druga bez da izmeđutoga posvetimo vreme za obnovu naše snage i osveženje molitvom.

89

Od vremena Džona Veslija možda ni jedan drugi čovek nije učiniotoliko u svom životu kao što je učinio Džordž Miler, a svejedno malonjih su se povlačili tako često i na tako dugo vreme u "klet molitve" kaošto je on. Kao što smo već napomenuli bio je uveren i u to dadušobrižnička služba ne sme trpeti radi drugih poslova.

Pored toga ni on a ni brat Krejk nisu imali dovoljno vremena da takoveliku Crkvu − njene članove posećuju na potreban način s obzirom dasu članovi bili po mestu stanovanja rasuti po celome gradu. Svakegodine bilo je oko 50 novih članova kojima je bila potrebna posebnaduhovna nega. Pored toga rad Džordža Milera često bi prekinuli razniposetioci iz bližih i daljjih mesta, kao i obimna korespodencija irukovođenje celim radom. Sve ovo oduzimalo je toliko dragocenogvremena, da ni dva pastora nisu bila u stanju zadovoljiti potrebe Crkve.Na jednom savetovanju izneli su celo stanje pred Crkvu i odlučili datraže saradnike. Uvideli su da bi bilo umesno sjediniti Bogosluženjedve do sada odvojene crkve. U oktobru 1857. godine u razgovoru jespomenuta mogućnost otvaranja treće zgrade sirotišta za dečake.Komšiluk se tome usprotivio i Džordž Miler se odmah odrekao svihzahteva prisećajući se sa duhom poniznosti na ovaj stih Božje Reči:"Ako je moguće koliko do vas stoji imajte mir sa svim ljudima."(Rimljanima 12,18). Bio je siguran da će se o svemu pobrinuti samBog. I zaista nagrada za njegovu veru nije izostala. Uskoro su u istojulici našli još i treću zgradu za sirotište.

Bolest je ponovo iskušala veru i trpljenje Džordža Milera. Nije mogaopropovedati tokom punih osam nedelja. U glavi je osetio posebnunemoć od čega je trpeo još i ranije i to je povremeno pretilo daporemeti njegov um. Ova ga je bolest primorala na mirovanje. Unovembru je otputovao je u Bat i Vestensuper−Mare. A posao koji jebio ionako nesposoban vršiti prepustio je u ruke Gospodnje. Uočio jejednu zanimljivu pojavu: za vreme svoje bolesti od svega najviše jemogao podneti čitanje Biblije i molitvu.

90

Iskusio je da je mnogo bolje ako previše ne misli na svoje fizičkozdravlje već radije da se potpuno predaje u ruke Gospodnje. To jeučinio sve više svojim životnim pravilom, što inače mnogi smatrajusanjarenjem. Sebe je ogradio od previše briga za svojim telom anaročito o brigama zapažanju znakova bolesti sa čime inače mnogibolesnici otežavaju svoj život i iz istih razloga trče od jednog do drugoglekara i pune se čas jednim lekom čas drugim. Džordž Miler nijezanemarivao svoje zdravlje. Sledio je jedan staložen i zdrav načinživljenja. Potpuno je prirodno da je fizički život bio potisnut u pozadinukod takvog čoveka koji potpuno izgara u delu Božjem. Za žaljenje je datako mnogo dece Božje toliko zaokupira bolest ili slabost njihovog telada im postane skoro jedino njihovo zanimanje briga oko fizičkogzdravlja. Bednog li života − kao što beše rekao jedan poznati čovjek −da to od samog umiranja nije mnogo bolje!

Početkom godine 1858. Džordž Miler je u svojoj glavi osećao još uvekslabost. Bolovi nisu doduše bili jači nego inače ali ga je zabrinjavalonjegovo zapažanje da je postao razdražljiv po prirodi. Čak bi ponekadto tako osetio kao da se u njemu rađa neki potpuno strani sotonskiosećaj. To ga je podsetilo da je i on sam po prirodi sin gneva kao i svidrugi a da se sotonskim napadima suprotstavi kao dostojno dete Božjea to će moći samo ako se potpuno naoruža oružjem Božjim.

Milost nas ne čisti odjednom od svih naših grešnih sklonosti i ako ih neisčupa iz korena Duh sveti se bori protiv njih. Apostol Petar je sve dotlemogao hodati po moru dok su mu oči bile uprte u Gospoda. U nama jeuvek sklonost ka tonjenju a ono "hodanje sa Bogom u kome se nikadne tone, jeste takva Božanska umetnost koju možemo naučiti i ostvarititek ako neprestano gledamo na Isusa. Ovo verno pouzdanje premagore s jedne strane vezuje dušu ka Isusu a sa druge strane zaustavljanašu sklonost ka tonjenju.

Džordž Miler, čovek Božji, osećao je opasnost u kojoj se nalazio. lakoje u iskušenju patio, molio se Bogu ne toliko da Bog to od njega

91

odnese, već da ga sačuva da ne bi osramotio Njegovo ime. Molio jeBoga da ga radije uništi nego da osramoti Njegovo ime.

Dnevnik Džordža Milera nije samo zapis njegovog života i delaučinjenih radi Gospoda, već je on i verno ogledalo njegovogunutrašnjeg razvoja i unutrašnjeg života uopšte. Bog ohrabruje svakosvoje dete, pa je tako i Džordž Miler morao savladati još mnogeprepreke na svom životnom putu na kome je često mogla pobeđivatisamo milost Božja. To nam dokazuju nedvosmisleno tri zapisanjegovog dnevnika, jedan pred drugog.

U prvome zapisu zahvaljuje Bogu što može biti alat u Njegovoj ruci uzbrinjavanju siročića. Tada je naime zapazio male devojčice obučene utoplu zimsku odeću koje su žurile ispod njegovog prozora u crkvu.

Drugi zapis nam otkriva onu njegovu odluku da od tada više ne šaljepisma u paketima. Saznao je naime da se to kosi sa poštanskimpropisima te zemlje a on, Isusov učenik, želeo je biti pokoran svakomljudskom zakonu koji nije u suprotnosti sa zakonom Božjim.

Treći zapis odgovara kao nastavak prethodnog i pokazuje nam togistog čoveka u borbi sa unutrašnjim iskušenjima radi čega je trebaostalno da zavisi od prestola milosti na kojem njegov saosećajniSveštenik caruje. "Ovog jutra" piše "doneo sam veliku sramotu naGospoda sa svojom nestrpljivošću prema svojoj supruzi i to skoroneposredno posle toga kada sam na svojim kolenima zahvaljivao Bogušto ju je meni darovao."

Iz takvih zapisa možemo mnogo naučiti. Ako želimo da naše odlukebudu duhovne, potrebno je da vežbamo naša duhovna čula. Postojibistro oko koje prepoznaje Božju dobrotu i postoji zamračeno oko kojevidi jako malo razloga da bude zahvalno. Postoji nežna savest i savestkoja sve više gubi svoju osetljivost prema zlu. Postoji jaka poslušnostprema opomeni Duha koja nas odmah dovodi do priznanja i obnavlja

92

našu snagu za nova iskušenja.

Rezultat duhovne vežbe koju je Miler vršio nad samim sobom jestečinjenica da je sve više izgarao u Bogu i čeznuo za Njegovom slavom.lako slavu Božju samu po sebi ne možemo uvećati jer je ona savršena,ali možemo ljudima pomoći da tu slavu vide.

Sa time smo postali saradnici Duha Božjeg, jer je zadatak Duhasvedočenje o Hristovim delima. Namera Džordža Milera bila je daBoga proslavlja u razumu. Pročitajmo o tom svetlu one njegoveponizne reči sa kojima je godine 1837. pod sve većim teretomodgovornosti podigao svoje srce ka Gospodu: "Gospode, ja Tvoj slugasiromah sam čovek, ali sam se pouzdao u Tebe. Sa Tobom se hvaliopred ljudima, zato ne dopusti da pretrpim neuspeh. Ne dopusti dakažu: 'Sve je to samo sanjarenje, zato od toga i nije postalo ništa.'"

Čitajući ovo prisećamo se na Mojsija kada je posredovao za narodIzraelski, na Iliju kada ga je obuzelo revnovanje za Boga nadvojskama; na Jeremijinu molitvu čija nas smelost zadivljuje: "Nemojnas odbaciti radi imena svog; nemoj naružiti prestola slave svoje,opomeni se zaveta svog s nama, nemoj ga ukinuti." (Jeremija 14,21).

Džordž Miler je obazrevši se na napredovanje dela Božjeg u godini1857. zapisao sledeće činjenice: otvorene su tri zgrade sirotišta sa 81detetom i 9 pomoćnika. U nedeljnoj školi pohađalo je nastavu 320−torodece a u svakodnevnoj školi 350−toro dece. Za zemaljske potrebe daoje Gospod 307 funti sterlinga.

Obazirući se na 5 godina rada u Bristolu možemo ustanoviti da jevladalo nerazrušivo jedinstvo između Džordža Milera i brata HenriKrejka.

U mišljenjima o svedočanstvu o istini, u shvatanjima crkvenih briga uzajednici gdje ih je Duh sveti postavio za pastire − bili su potpuno

93

jedinstveni. Božju decu su sačuvali od zablude i rascepa. Obratilo seviše od 170 duša, tako da je broj članova crkve bio 570, koji su seskoro podjednako podelili između dve postojeće crkve. Nad celimdelom je počivao izobilan Božji blagoslov.

94

10. Glava

10. Glava

REČ BOŽJA I MOLITVA

Početkom 1858. godine počeo je Džordž Miler da čita jednu trećubiografiju koja je kao i prethodne dve (Frankeova i Njutnova) imalaposeban uticaj na njegov život. To je bila biografija velikog evanđelisteVitfilda (1714−1770).

Vitfildovu biografiju upotrebio je Bog da obogati njegove duhovnesposobnosti u propovedanju i ophođenju sa dušama.

Jasno nam je da su ove tri biografije utvrdile Milerov, kako unutrašnjitako i spoljašnji tok života.

Frankeov primer naučio ga je tako raditi da bude zavisan jedino odBoga? Njutnovo svedočanstvo o Božjim delima podstaklo ga je da i ondaje svedočanstvo u svom "Dnevniku" o molitvi i Božjoj ljubavi.Vitfildovo iskustvo u propovedanju podsticalo ga je na veću vernost,ozbiljnost i na veće poverenje u silu svetog Duha. Posebno se jedandetalj urezao duboko u srce Džordža Milera, da onaj besprimeranuspeh koji je Vitfild kao evanđelista postigao, možemo potpuno jasnopripisati dvema stvarima: snažnom molitvenom duhu i onom njegovomobičaju da je Bibliju revno i pobožno čitao na svojim kolenima.

Velikog evanđelistu XVIII. veka prožimala je ta svest da Božju Rečneće moći razumeti i obznaniti ako mu ne bude to otkriveno krozpomazanje svetog Duha.

Vitfilda je zaista ispunio sveti Duh i samo to nam može protumačiti

95

opsežnost i snagu njegovog delovanja. Umro je 1770. godine u 56.godini života.

Njegove propovedi su imale takvu moć da ga je slušalo 50.000 ljudibez predaha a po ogaravljenim licima Kingsvudskih rudara protekle bisuze.

Džordž Miler postavio je sebi za cilj istražiti tajnu: kako je moguće biti uvojevanju pobednik uz Boga sa ljudima.

Vitfildov život mu je pokazao da jedino Bog može probuditi u njemuduboku saosećajnost prema izgubljenima kao i ozbiljnu težnju da ihpridobije za Hrista.

U to vreme započeo je − a to je jedan od tajnih razloga njegovihuspeha − čitati Božju Reč na svojim kolenima. Često je doživeo obilanBožji blagoslov kada bi satima razmišljao o molitvi, o jednom psalmu ilinad jednim celim poglavljem Božje Reči. Mi se pitamo da li je zaistatako važan naš fizički položaj prilikom molitve? Sigurno je da će onogkoji na svojim kolenima kleči pred licem Božjim već sam taj ponizanfizički stav podsticati na duboku ozbiljnost i svetu Bogobojaznost. Kadse probudimo iz duhovnog sna, reči psalmiste − izgovorili ih lli nesvojim ustima − mogu postati našom molitvom: "Okušaj me, Bože, ipoznaj srce moje, ispitaj me, i poznaj pomisli moje. I vidi jesam li nazlom putu, i vodi me na put večni." (Psalam 139,23−24).

Taj stih koga sa strahopoštovanjem čitamo prožima naš život i čininašu narav sličnom Božjoj naravi. Mi svi koji otkrivenim licem gledamoslavu Gospodnju preobražavamo se u to isto obličje iz slave u slavukao od Gospodnjeg Duha, (2. Korinćanima 5,18).

Najveća prednost toga možda jeste u tome da nam sama Biblija dajereči molitve u naša usta: ''jer ne znamo zašto ćemo se moliti kao štotreba" (Rimljanima 8,26). Čujemo glas Duha Svetog i ako našu molitvu

96

vežbamo po ugledu svetoga Pisma sigurno nećemo zalutati. U toj knjizinaći ćemo Božja obećanja i savete i to pretvaramo u molitvu sa nadomda ništa takvo ne molimo od Njega što ne bi bilo po Njegovoj volji. (1.Jovanova 5,14). Takvi običaji su učinili Milera onim što je bio a nenekakva prolazna osećanja ili privremena raspoloženja.

U njegovim najtežim trenucima zbog takve molitve postojala je voljaBožja za njega uvek prijatna i mila. Iz dubine svog srca mogao je rećida ne želi da mu patnje prođu sve dok ne primi onaj blagoslov kojeg jeBog bio i namenio kroz njih.

Kasnije čitajući Priče 3,5−12, pročitao je sledeće reči: "... i nemoj da tidosadi karanje Njegovo" (Priče 3,11). Osećao je da iako nije odbaciokaranje Gospodnje ipak je povremeno postao zbog njega nestrpljiv.Zbog toga se molio za potrebno strpljenje da bi mogao podneti karanje.Božja obećanja bi često pretvorio u molitve tako da ih je primenio uživotu. Kada je na primer u 65. Psalmu pročitao ove reči: "Ti slušašmolitve", odmah je podsetio Boga na nekoliko predmeta svoje molitve.

Ako neke predmete naše molitve zabeležimo i češće se vraćamo nanjih u svojim molitvama to će korisno delovati na naš molitveni život.Tako će uslišenje biti uočljivije kada se ono desi i na taj način i mi samimožemo sakupljati iz našeg vlastitog iskustva živa svedočanstva otome da je Bog i nama Bog koji uslišava molitve. Džordž Miler jeprilikom analiziranja spomenutog stiha zabeležio upravo osamodređenih molbi i nadovezao: Verujem da me je Bog uslišio i da će ih iobjaviti u Njegovo vreme − u prigodno vreme". Upravo radi toga sam izabeležio danas svoje molbe, dana 4. januara 1838. godine, da togdana kad Bog odgovori na njih i ovi redovi uveličaju slavu Njegovu.

Iz svega toga čitaoc može zaključiti da ima posla sa čovekom slabevere koji ipak ume da neguje svoje nadanje prema Bogu i na taj način ida se jača u veri. Božja obećanja on upotrebljava kad štap na koji se ioslanja u svom hodu jer je svestan svoje nemoći. On sebi zabeleži dan

97

kada je taj štap primio u svoje ruke i one posebne potrebe koje je kaosvoj teret prebacio na Gospoda. Da li bi Bog mogao izneveriti takvonadanje?!

Jednom drugom prilikom dok je klečao i bio udubljen u Božje Rečiveoma ga je zadivilo sledeće mesto u Bibliji: "Otac je sirotama."(Psalam 68,5). Primetio je da ovo spada u ona Božja "imena" podkojima se objavio svom narodu koji Ga kao što u Psalmu 9,10 piše, uNjega pouzdaje: "U Tebe se uzdaju koji znaju ime Tvoje, jer neostavljaš onih koji te traže, Gospode!". Stihovi spomenutog psalmapostali su jednim od vodećih stihova u njegovom životu a u radu zasiročad jednim od glavnih stubova cele "građevine". On lično ovakopiše o tome: Uz Božju pomoć neka mi ovo bude jedan od dokaza mojihnadanja u Njega, ukoliko bi došli časovi oskudice siročadi Bog je otacsiročadi! Sa tim svojim rečima obavezao se da će se postarati za njih:Ja trebam na tom temelju da Ga podsetim na uklanjanja nedostatakasiročadi. S tim je obećanje preneo ne samo u molitvu već i u život, rad isvoju službu. Blagoslovljen je bio taj čas kad je Miler naučio da zajedno ime Božje izabere ime "Otac siročadi". Ova njegova čvrsta verau Boga verovatno mu je pomogla da bude u stanju da nosi takvu težinutereta koju bi inače bilo nemoguće podneti. Posmatračima kao iposetiocima bila je velika zagonetka njegov savršeni mir koji je znao dapokaže i u veoma zabrinjavajućim prilikama. Na njihove česteprimedbe njegov odgovor bio je uvek isti: Uz Božju pomoć nemamrazloga za zabrinutost. Ja sam već odavno stavio brigu o deci u rukeGospodnje. Celo delo je Gospodnje i zato treba da budem bez brige.Kakve god slabosti da imam u tom pogledu sposoban sam uz Božjupomoć ceo teret osloniti na Svemogućeg Oca.

Svejedno se Džordž Miler tada žalio da često oseća nedostatakozbiljnosti u molitvi. Saznao je da je "duhovna sklonost ka molitvi ucelosti dar Božji", ali dodao je da njen gubitak treba pripisati samomsebi. Uvideo je da Bog neograničeno deli svoje darove, ali od čovekazavisi − primanje ili odbijanje tih darova. U životu Džordža Milera je

98

svaki korak ohrabrenje i opomena za druge hrišćane.

Kad se u februaru 1858. godine nalazio daleko od grada Bristolanapisao je jedno pismo tamošnjoj braći puno ljubavi koje im je dalodetaljan uvid u njegovo srce. Sa zahvalnošću se seća Božje milosti ivernosti i o tome šta ga je dragi Bog podučavao kroz mnoge patnje.Naglašava kako je uvideo da i u gorkoj čaši ima pomešane Božjeutehe i slasti. Sva dobra koja smo primili od Boga ne znamo nikaddovoljno da cenimo sve dok ne oskudevamo u njima. Naročito ističekad ga je već previše umorilo čitanje, razgovor i zajednička molitva sadrugima, njegovoj glavobolji bilo je veliko olakšanje molitva u samoći.Saobraćaj sa nebeskim Ocem postao je za njega nezamjenjivi izvorsnage i osveženja − blagoslov u svakom pogledu.

Hadson Tejlor, veliki misonar u Kini jednom je rekao: "Sotona nasmože oplesti živicom unaokolo ali ne može sagraditi krov nad nama dabi nam sprečavao naš pogled prema gore." Džordž Miler je ovo iskusioi to je postalo na utehu za mnogu decu Božju. Ako više ne može dapomogne propoved, bitku Gospodnju izvojvaće jedino molitva.

Nakon njegove kratke posete Nemačkoj, čiji je cilj bio s jedne stranenjegov oporavak a sa druge strane misijska zaduženja − i kako je bioodsutan više od 22 nedelje od svoje kancelarije, njegova glavoboljavidno se popravila iako još uvek nije mogao raditi više od tri satadnevno. U Nemačkoj je posetio svog starog oca kao i brata. Govorio imje o spasenju njihove duše. Bilo je to na vidljiv blagoslov oca; koji je nakraju ipak bio voljan priznati da njemu upravo nedostaje ono: "...samoje jedno potrebno."

Taj je rastanak od njega bio bolniji, jer su imali malo nade da će se jošvideti u ovom životu. Trinaestog juna godine 1858. njegova je suprugarodila mrtvo dete a i sama je dospela na ivicu smrti. Gospod je uslišiomolitve za ozdravljenje..."produžiše se dani njeni".

99

Nakon mesec dana sirotište je doživelo drugo iskušenje njihove vere.U prethodnoj godini imali su 780 funti sterlinga. U ovoj godini ono jespalo na svega 20 funti sterlinga. Četvoro njih, Džordž Miler, njegovasupruga, brat Krejk i još jedan brat, koji je bio u vezi sa sirotištem −jedini su znali o praznoj blagajni i oni su se ujedinili u molitvi!

Džordž Miler je posvedočio da mu je vera sada jača nego što je bilaprošle godine. To nije bilo pusto uobražavanje, jer iako su imali malonovca − a u najskorije vreme bilo im je potrebno 50 funti sterlinga −svejedno su primili u sirotište sedmoro dece i najavili da su spremniprimiti još petoro. Došlo je vreme iskušenja − i još nije prošlo.

Tokom dva meseca primanja su dospevala tako oskudno da su tekućepotrebe izmolili od Gospoda iz dana u dan, štaviše iz časa u čas. Kaoda im je ovako Gospod govorio:

"Moje vreme još nije stiglo." Pored toga u bliskoj budućnosti su trebaliisplatiti veće sume, ali ni jednu funtu u tu svrhu nisu imali u svojimrukarna. Kada je jednog dana dospelo četiri funte sterlinga Miler jeovako pomislio: zašto ne bi stavio na stranu 5 funti sterlinga za slučajnužde? Međutim, odmah se setio ovoga stiha iz Pisma: "Dosta jesvakom danu zla svog." (Matej 6,34). Bez kolebanja pouzdao se usvog Gospoda i sa celom sumom podmirio sva dotad prispelapotraživanja, tako da je ponovo ostao bez i jedne funte sterlinga. U tovreme je brat Krejk propovedao jednom prilikom o Avramu i istakao daje Avramu sve išlo dobro dok je radio sa verom i hodao po volji Božjoj,ali čim je postao prema Njemu nepoverljiv i neposlušan, dogodilo seobrnuto. Džordž Miler je slušao ovu propoved i primenio je odmah nasebi. Iz toga je povukao dva praktična zaključka a za njihovu primenu uživotu imao je široke mogućnosti. Pre svega prvo da ne sme istupiti nasporednu i ljudsku stazu da bi se oslobodio momentalnih novčanihneprilika. Drugo: što je više doprineo slavi Božjeg imena svojomdosadašnjom čvrstom verom, tim više postoji opasnost da Gaosramoti. Pošto je upoznao ovu istinu Bog ga je iskušao da vidi do koje

100

ih mere može upotrebiti.

Jednom kad je bio u velikoj nevolji − što se tiče novčanog stanjasirotišta − imao je 220 funti sterlinga u banci, ali mu je taj novac biopoveren za druge svrhe. Privremeno je mogao upotrebiti tu sumu daučini kraj postojećim problemima. Iskušenje je bilo tim veće jer jepoznavao darodavce kao velikodušne zaštitnike sirotišta; trebao jepred njima samo da obrazloži stanje i oni bi sa radošću dali svojpristanak da novac upotrebi za šta smatra da je najbolje.

Većina ljudi bi ovako presekli "gordijev čvor". Međutim ne, tako nijehteo i Džordž Miler! Video je odmah da bi to bio samovoljno izabraniput kao izlaz iz opasnog stanja a ne čekanje na Gospodnju pomoć,Osim toga, mislio je, privikavao bi se svoje pouzdanje stavljati na takvesamovoljno izabrane stvari a to bi samo sprečavalo rast njegove vere.A upravo je on hteo da pokaže celom svetu da je jedini pravi put daBožju vernost na sebi osetimo ako i drugima svedočimo kako trebanaše pouzdanje osloniti samo na obećanja vernog Boga. U ovo"oskudno" vreme − koje je bilo samo predslika njihovih mnogih kasnijihnevolja − Džordž Miler koji je odlučio, oslanjajući se na Božja obećanja,da sve sprovede i od svake sporne pomoći odustane − vojevao jejedino sa Bogom.

Njegov je postupak značajan. U svojoj molitvi upućivao je prema Bogudokaze potreba a upravo u ovom slučaju čak jedanaest dokaza naosnovu kojih je Bog trebao da ga usliši. Ova upornost svetogdokazivanja − sa kojom tako predstavljamo našu stvar pred Bogomkao advokat pred sudijom − pala je danas gotovo već u zaborav a predmnogima se pričinjava detinjastom, ali u Bibliji nalazimo za nju mnogoprimera.

Avram je prvi primer za to sa svojom molitvom za Sodomu. I Mojsije jemajstor u toj umetnosti: u mnogim opasnim stanjima posredovao jeizmeđu Boga i naroda Izraelskog ređajući tako svoje dokaze pred

101

Bogom kao neki vojskovođa svoje bataljone. Ilija je na brdu Karmil noviprimer za snagu takve molitve. I ako bi imali na raspolaganju opširnijeizveštaje iz života svetih ljudi našli bi verovatno da svi oni ljudi koji suse prihvatili borbeno za Boga kao Noje, Jov, Samuilo, David, Jeremija,Pavle i Jovan − su slično postupali.

Truditi se da se Bog uveri sigurno je nepotrebno. Nije potrebnouveravati Boga da verne duše imaju pravo da traže Njegovoposredovanje. Osnova ovog prava stoji u Božjim Rečima a potvrdila gaje Božja zakletva. Gospod svejedno želi da ga prizivamo i ištemo. To jeput Božjeg blagoslova. Bogu je drago ako pred Njime izložimo našepotrebe i naša prava temeljena na Njegovim obećanjima. Njemu sesviđaju naši navedeni dokazi u temeljnom pravu.

Setimo se kako je Isus Hrist pohvalio upornu istrajnost žene iz Hananakoja je i prigovor Gospodnji izvanredno vešto pretvorila u svoj dokaz.Gospod je rekao: "Nije pravo uzeti hleb od dece i baciti psima." Na toje žena odgovorila: "Da Gospode, ali i psi pod trpezom jedu od mrvadetinjih" (Marko 7,27−28). Kakav trijumf uverljive molitve! Ona seuhvatila za Reči Učitelja. To je bila namera Gospodnja. Isusov prividandokaz ona pretvara u razlog uslišenja svoje molbe. "O ženo,"odgovorio je Gospod "velika je vera tvoja! Neka ti bude kako hoćeš."(Matej 15,28). Ovaj događaj stoji bez primera u Božjoj Reči a njegovposeban način, što žena jedan dokaz upotrebljava u molitvi, daje tojpriči veliki značaj. Postoji još jedan sličan primer, primer kapetana izKafarnauma. Kada je Spasitelj obećao da će otići i isceliti njegovogslugu kapetan je odvratio da je njegov dolazak suvišan jer će njegovsluga biti isceljen i tada ako Isus samo Reč kaže. Vredno je pažnjenjegovo obrazloženje: ako on, zapovednik, vrši vlast i podložan je višojvlasti sa jedne strane poslušan je zapovestima a sa druge strane tražiposlušnost od svojih potčinjenih, koliko više može veliki Spasiteljizvoditi svoju moć iscelenja sa jednom jedinom Reči, pa makar i usvojoj odsutnosti.

102

O ovom kapetanu reče Gospod: "... ni u Izraelu tolike vere ne nađoh."(Matej 8,10).

Ako se mi tako molimo kao da se "parničimo" sa Bogom to se onda nedešava za Njegovo ubeđivanje već za naše. Dok Mu dokazujemoNjegova obećanja da će nam pomoći kroz Njegovu Reč, zakletvu isamu Njegovu osobu, u stvarnosti dokazujemo samima sebi prednašom verom da nas je ovlastio sam Bog na molbu i da će namsigurno odgovoriti na našu molitvu, jer On sam sebe se ne možeodreći.

U Bibliji nalazimo dva posebno lepa primera, koji tačno pokazuju predčitaocem sa kakvim pravom možemo prilaziti Bogu.

U knjizi proroka Miheja u 7,20 čitamo ovo: "Pokazaćeš istinu Jakovu,milost Avramu, kako si se zakleo ocima našim u staro vreme." Ovdemisao odlazi napred. To šta je Avramu još bila milost, Jakovu je to većpostala vernost. Bog nije bio primoran da blagoslovi Avrama i zato muje pružio milost; ali pošto se svojevoljno vezao sa zakletvom, Jakov jeto isto već mogao zahtevati kao vernost što je Avramu još bila milost.

Tako isto u 1. Jovanovoj 1,9 čitamo: "Ako priznajemo grehe svoje,veran je i pravedan da nam oprosti grehe naše, i očisti nas od svakenepravde."

Oproštenje i očišćenje u stvarnosti nisu činovi vernosti i pravednostiveć milosrđa i milosti. A kako se Bog obavezao da će grešniku kojisvoje grehe priznaje i napušta ih, oprostiti i očistiti ga, zato ono što jeprvobitno bilo milosrđe i milost postaće sada vernost i pravednost, jerBog ostaje veran svom obećanju.

U vreme života Džordža Milera možda se ni jedan čovek nije tolikonavikavao na to kao on da na gore opisani način razgovara sa Bogom.Spadao je među onaj izabrani mali broj ljudi kojima je dato da ožive tu

103

već pomalo zaboravljenu umetnost "parničenja" sa Bogom. Kolikoosveženje bi tek doživela Crkva Božja na ovoj zemlji ako bi svaki njenčlan naučio ovu milost?

Naš duh se osvežava kada čujemo i pratimo ovog poniznog sluguGospodnjeg kako izliva svoje srce u ubedljivim dokazima u svojoj kletikao da podstiče Boga na posredovanje radi slave Imena Svoga.

Zar nije bila reč o Božjoj siročadi kada je sam Bog sebe nazvao ocemsiročadi?

Zar nije bilo delo Božje to što je Miler radio, kada je sam Bog tozapovedao svojem sluzi?

Zar je bio sluga veći od alata? I pošto je to delo Božje, zar Bog nijespreman da se brine o svome delu?

Zar Bog želi da pretrpi pomračenje svoje vlastite slave?

Zar nisu kolebljivi vernici i neveran svet gledali sa nepoverljivim očimada li će Bog ostati veran svojim obećanjima?

Zar nije li bilo potrebno da Bog daje nova svedočanstva svoje vernostida usta njegove dece mogu svedočiti o Njemu, da se ućutkaju zli jezici,i da se postide malodušni vernici?

104

11. Glava

11. Glava

ISKUŠAVANJE I JAČANJEVERE DŽORDŽA MILERA

Bog računa na svoj način!

Pogledajmo samo čudo sa pet hlebova i dve ribe. Isus svojimučenicima govori ovako: "Podajte im vi neka jedu." Međutim, kada sudelili hranu Bog je umnožio malu zalihu; kada su učenici oduzeli od nje,On je dodao, kada su učenici delili On je umnožio da bi mogli deliti.

Već smo videli kako se povećao krug vernih molioca oko DžordžaMilera. U početku je osnivaču sirotišta Bog bio jedino pouzdanje, jedinoje pred Njim izneo potrebe svoje i dela Božjeg. Kasnije je dao uvid unovčane prilike dela Božjeg još nekolicini ljudi, supruzi, bratu Krejku ijoš dvojici braće.' Još kasnije u jesen 1838. godine postali su deoničarinjegovog poverenja novi prijatelji, koji su bili sa delom u tesnoj vezi. Kou radu učestvuje neka učestvuje i u molitvi a za to je nužno da poznajei potrebe tj. Za šta treba da se moli. Samo u su na taj način mogli bitipotpuni učesnici u veri, u delu i u nagradi. Kako bi inače mogli zajednosa njime osećati onu radost koju donosi uslišenje molitve. Sa njimzajedno su trebali da prožive nevolje da kasnije kad ih je Bog izbaviosvu slavu daju jedino imenu Božjem. Džordž Miler je, dakle, sakupiosvu vernu braću koji su zajedno sa njim učestvovali u delu i pružio impotpuni uvid u delo. Nije im ništa zatajio. Otkrio je pred njima oskudicuu kojoj su se nalazili a ujedno ih molio da budu hrabri jer je pomoć zakoju je tvrdo verovao blizu pred vratima. I nakon toga sjedinili su se umolitvi i moljenju pred onim Bogom koji može pomoći. Taj korak bio jeod velikog značaja za sve učesnike. Od svega nekoliko molioca sada

105

se sakupila jedna cela ugledna "vojska" koja je vapila i danju i noćuneprestano ka prestolju Božje milosti.

Međutim, Džordž Miler s jedne strane iako nije zatajio pred njimaneprilike, s druge strane osnovao je neka načela na koje ih jeneprestano podsećao kao na neka nepromenjiva pravila o ponašanjuvernika u radu Gospodnjem. Takvo jedno pravilo bilo je na primer, dane kupuju ništa za šta nemaju gotovine u rukama, pa makar se nalazilii u najvećoj oskudici. Tako je bilo čvrsto i ono načelo da deca ne smejuda oskudevaju u ničem šta je nužno. Radije delo da se ukine i siročadda se razašalju nego da ih se drži u takvome 'domu' koji to ime nosibespravno i koji ih ne čuva od gladi i nemaštine.

Neupućenima u delo nije se smelo ništa odati o postojećoj nuždi da nebi izgledalo kao da žele od njih da traže pomoć; neka živi Bog ostanejedini izvor pomoći!

Saradnike su često podsećali da je glavni cilj (Bristolskih ustanovljenja)dokazati da je Bog veran i da se nalazimo u najvećoj sigurnosti samoako se pouzdamo u Njegova obećanja. Radi slave Božje nije dakle bilodozvoljeno obratiti se ljudskoj pomoći. Miler je ozbiljno upozoravaosaradnike da iz dana u dan traže zajednicu sa Bogom kako ne bi nečijanevera ili neposlušnost oslabila molitvu i remetila jednodušnostvernika. Jedan jedini pogrešan zvuk može poremetiti sklad molitve imože biti prepreka njenog uslišenja. Tako su se svi pripremili za 'teška'vremana. Ako bi i sva zaliha nestala, ako u pomoć nisu smeli pozvati nijednog čoveka, niti se zaduživati, svejedno ni nedostatka nisu smelidoživeti: da li im je ostalo išta drugo osim čekanja na SvevišnjegBoga? Siročići nisu nikad ništa doznali o oskudici. Uvek su primlli to štoim je bilo potrebno, iako nisu znali kako i na koji način. Džak brašna jemogao biti prazan, ali u trenutku kada je za brašnom bila potreba jošuvek su našli šaku brašna a niti je ikada presahlo ulje u krčagu tolikoda ne bi još uvek u njemu ostalo nekoliko kapi za to da se pomeša sabrašnom. Glad i nemaštinu nisu nikad mogli da osete Bristolski siročići;

106

ako se zaliha ponekad i polagano punila i možda je bila dovoljna samoza jedan dan: u trenutku nevolje ono nužno potrebno se uvek na nekinačin našlo pri ruci, često samo toliko da ispuni postojeći manjak. Uavgustu 1840. godine ponovo se povećao broj molioca kako su tojgrupi priključili i vernike zaposlene u svakodnevnoj školi. Time je bioveći blagoslov koji su primali prvenstveno novi saradnici. Ovajpostupak podsticao ih je na ozbiljnu i vernu molitvu. Samo je Bogupoznato u kolikoj meri je uzrok napretku celog dela istrajna vera isamoprekorna molitva svakog pojedinog od njih. Uvid u zajedničkepotrebe doneo je mnogo ploda samoodricanja. Ni jedno ljudsko peronije zabeležilo plodove koji će se objaviti tek tada kada se bude predcelim čovečanstvom otvorila ona knjiga koju je pisao sam Bog i tada ćese izneti na videlo tajna dela. Nakon smrti Džordža Milera otkrilo se ukojoj je meri on lično doprineo tom delu, ali nismo u stanju procenitiveličinu tajnih žrtvi ostalih pripadnika molioca−caradnika. Njihovi sudarovi često otklanjali preteća stanja. Taj novac koji su dali bio je čestokao dva novčića sirote udovice − celo njihovo imanje. I ne samoposlednji novac, već i nakit, dragocenosti, porodične uspomene i svojaodavno čuvana blaga žrtvovali su na oltar Božji. Sve su dali štagod imnije bilo preko potrebno, veoma često i ono bez čega im je bilo teškobiti, da u kući Božjoj bude jela, da najmlađi Gospodnji neoskudevaju uhrani, ili bilo čemu drugom. Ako se želimo pravilno izraziti onda ovodelo nije bilo samo delo Džordža Milera već i delo svih onih koji su unjemu učestvovali sa svojim suzama i molitvama, u brigama i trudu, usamoodricanju i odanosti. Jedan saradnik je izjavio koliko su prožeti satom mišlju kako bi bilo nerazumno moliti se za delo ako ne bi biliujedno i spremni žrtvovati sve što poseduju.

Tako je Džordž Miler podelio svoje poverenje u Boga sa svojimsaradnicima i tako su oni došli u sve tešnju vezu sa njime i na taj načinispunio je i njih isti taj Duh kojeg je i on imao. Nekoliko primera o tomedospelo je i u njegov Dnevnik. Evo ih:

Jednog dana posetili su sirotište jedan gospodin i nekoliko gospođa.

107

Videvši celu jednu 'četu' siročića jedna od gospođa primetila jenadzornici muškoga sirotišta: "U takvom Zavodu sigurno morateraspolagati sa velikim novčanim sredstvima?" A gospodin jenadovezao: "Imate li dovoljno velik kapital?" Odgovor je bio miran istaložen: "Naš je kapital uložen u takvu banku koja ne može propasti."Gospođi su navrle suze na oči čuvši ovaj odgovor a gospodin je dao zadelo 5 funti, koji su dar veoma rado primili, tim pre jer u blagajni upravotada nisu više imali novca.

Takvi saradnici koji nisu za sebe ništa želeli, već su sve svoje brige saverom poverili Gospodu i koji bi u času nužde odano žrtvovali Gospodusav novac i svoja dobra − sa velikom su zahvalnošću ispunili srceDžordža Milera prema Bogu. Kako su Aron i Or držali ruke Mojsiju (2.Mojsijeva 17,12) tako su i ova braća držala Milerove ruke sve do krajanjegovog zemaljskog života. Oni su se iz dana u dan sastajali sa njimena molitvi. Tajne dela Božjeg sačuvali su i u najtežim iskušenjimanjihove vere a kada je došao čas pobede osećali su se dužnim iobaveznim da u godišnjem izveštaju tu primljenu pomoć i obelodane,na slavu Imena Božjeg. Neka svaki čovek sazna ljubav i vernost Božju!I Njemu da odaje slavu iz činjenice što im je Gospod samo iz dana udan davao njihove potrebe kao nekada Izraelcima manu, zaključili suda je volja Božja da i oni iz dana u dan podmire sve račune sagotovinom. Stanarinu su plaćali u određenim razmacima. Zbog toga sustanarinu smatrali kao složenu sumu svakodnevne sume namenjene utu svrhu. Zato su kao pravilo prihvatili da određenu sumu dnevno ili barnedeljno stave na stranu za stanarinu. Ovaj novac namenjen zastanarinu bio je u svakom pogledu nedodirljiv za druge potrebe i zaistani privremeno ga nisu ni za šta drugo upotrebljavali. Međutim, i poredtakve njihove savesnosti i postojanosti iskušenje vere i strpljivostitrajalo je i dalje. Novac je veoma često pristizao samo u malimsumama, ne retko upravo samo toliko da su tek sa najvećomštedljivošću uspeli da podmire dnevne tekuće izdatke. Vidik im je čestobio taman i zbog toga im se srce često steglo, ali prava beda ih nikadanije stigla, niti se Bog ikada prestao brinuti za njih. Na taj način su imali

108

neprestano razloga kako za molitvu tako i za zahvaljivanje. A plamenzahvalnosti je uvek iznova potpirivao sve jaču vatru njihove molitve.Pored takvih načela nisu mogli živeti a da ne bude neprestanoiskušavana njihova vera. U zadnjim mesecima godine 1858. na primersvidelo se Bogu ozbiljno isprobati veru čete svojih vernika u ZavoduDžordža Milera o tome dali isključivo u Njega imaju svoje pouzdanje iline. U blagajni sirotišta vladala je neprestana oskudica; često su imalisamo nekoliko funti. Pred javnošću su to brižljivo sakrivali, čak ni onikoji su se zanimali za to nisu dobili o tome obaveštenja. Jedno večejedan brat se usudio da upita: kakav će biti sledeći završni račun?Hoće li u tolikoj meri prevagnuti u korist siročića kao prošlog puta?Miran, ali ipak zaobilazan odgovor Džordža Milera ovako je glasio:"Biće onako kako je po volji Gospodnjoj!"

Džordž Miler je izjavio da ga nisu iznenadile ove teškoće. On se nijeprevario. Naprotiv, znao je da su potrebna velika iskušenja vere akoželi dati potpuno svedočanstvo o Bogu koji molitve uslišava. Delo rukuSvemoćnog Boga ne možemo nikada prepoznati u celosti sve dokočekujemo pomoć od ljudi ili tako šta imamo u vidu. Ako u potpunostiželimo biti predani Bogu, onda se moramo okrenuti od svega ostalog.Doživljenu pomoć vidimo upravo toliko slavnom, kolika je velika bilanaša preživela oskudica i saznanje u kakvom smo velikom očaju mogligledati u oči bez Božje pomoći. Mnogi, koji su manje poznavaliunutrašnju istoriju sirotišta, smatrali su da je veoma lako tumačitiprispeće novčanih poklona u potrebno vreme sa time što su javnostiobjavili u godišnjim izveštajima visinu prispelih poklona. Jer ovo jeupravo toliko kao da su ih pozvali na potpomaganje. Nevera je uveksklona sebi! Božje delovanje, pa bilo ono ma kakvo čudnovato neverniljudi tumače pomoću zakona prirode. Telesnost koja u Božjim izjavamane želi nikada videti natprirodnu snagu, drži se čvrsto prirodnogtumačenja svakako preko molitve ostvarenog čuda. Sigurno je istina dasu ovi godišnji izveštaji mnoga srca vernika privukli sa nesalomljivomvezom ljubavi ka delu koje je bilo pod vođstvom Džordža Milera.Mnoge su podsticali na potpomaganje toga dela. Poznata je činjenica

109

da je Bog upravo sa tim izveštajima postigao mnoge slične uspehe.Nepobitna istina jeste i ta da ovi izveštaji nikada nisu bili objavljeni satim namerama. Vredno je spomenuti i tu činjenicu da je upravo nakonobjavljivanja tih izveštaja u blagajni sirotišta vladala posebna novčanakriza. Tako je Svemoćni Staratelj sačuvao Džordža Milera i njegovesaradnike od toga da se oslone na takva posredna potpomaganja.Štaviše često su molili Boga za ovu vežbu.

Svejedno više razloga ih je primoravalo na to da daju ljudima do znanjasve što je Bog na njima učinio. Glavni cilj im je bio ipak taj da dajusvedočanstvo o Božjoj vernosti. Uostalom potrebno nam je samo dapročitamo ove izveštaje, pa da se i sami uverimo kako su oni lišenisvakog takvog nastojanja, da izmole ljudsku pomoć ili da izazovunečiju samilost prema siročićima.

U jesen 1859. godine bolest je Džordža Milera ponovo primorala nakraći odmor od rada. Otputovao je u Troubridž, Ekseter, Teignmouth izatim u Plimut.

Bog je imao opet mnogo toga da mu kaže! A to je trebalo u tišini da musaopšti. Za vreme svog boravka u Plimutu nešto ga je podsticalo narano ustajanje da bi imao pogodno vreme za razgovor sa svojimBogom.

Rano ustajanje u Haleu bio mu je običaj, jer je bio željan znanja.Kasnije su ga stalne glavobolje i umna premorenost primoravale i naduži počinak. Dan mu se činio i onako predugim s obzirom na njegovumalenu snagu. Tako je ostajao često i do 6 pa i do 7 sati u krevetu,nasuprot dotadašnjem ustajanju u 4 sata. I nakon ručka odmarao bi seoko pola sata. Sada mu je njegovo srce otežavala ta činjenica da jeprimetio kako mu pored takvog načina života opada duhovna snaga ikrepost. Zavodi su mu u tolikoj meri oduzimali vreme da u toku dananije stigao da se moli i da istražuje Reč Božju. Jedna "slučajna"primedba jednog brata: da u životu jednog vernika nema ništa bez

110

svrhe, već samo iznenadna stvar, − ostavila je na njega dubok utisak.

Govoreći naime o starozavetnim žrtvama taj brat je podvukao da suIzraelci u Starom Zavetu od mesa njihove žrtve samo najbolje delovesmeli da žrtvuju na oltar Božji. Žrtvujmo dakle i mi − govorio je − našenajdraže vreme i našu najbolju snagu, najbolje časove našeg dana zaslavljenje Imena Božjeg i za razgovor sa Njim. Razmišljajući o tome,Miler je odlučio da više neće u krevetu provesti svoje najbolje časove,ne obazirući se na opasnost da će time još više narušiti svoje većionako poljuljano zdravlje. Od tada je dozvolio sebi samo sedam satispavanja a napustio je i već uobičajeni popodnevni odmor, Na taj načinje još pre doručka, dok ga dnevni poslovi još nisu uznemiravali,obezbedio sebi nesmetane i duge časove za razgovor sa svojimGospodom. Njegovo zdravstveno stanje se nije pogoršalo, naprotiv,vidno se popravilo. Uverio se da je dugo ležanje u krevetu samo jošviše oslabilo njegove živce. U duhovnom životu, dok su drugi jošspavali, a on čekao na svoga Gospoda, primio je takvo osveženje isnagu, da taj svoj običaj nije prestao vežbati i u kasnijim danima svogživota. U novembru godine 1858. kada je njihova oskudica bila sveveća i veća, a darovi ostali maleni, znao je da sačuva svoj mir. Nisamgledao na ono malo − govorio je − šta je bilo moje, već na Božjupuninu.

Ozakonio je sebi da će se rastati od svakog svog imanja da bi timsmelije mogao od gore da traži pomoć. Sve što mu nije bilo prekopotrebno prodavao je, ako je našao kupca. Međutim, ako je bilo neštošto je još bilo upotrebljivo u delu Gospodnjem nije smatraonepotrebnim, niti je smatrao ispravnim da takvu stvar u slučaju nuždeprodaje, jer je nebeski Otac znao za njegove potrebe. Jedan njegovsaradnik je bio ponudio svoj džepni sat velike vrednosti umesto nastranu stavljenog novca za stanarinu koji im je novac bio od velikepotrebe. Međutim, Džordž Miler taj postupak nije smatrao biblijskim nitije želeo sa takvim činom da umanji slavu Božju. Kada je nuždapostajala sve teža i teža, Džordž Miler je sa onim svakodnevnim

111

iskustvom tešio sebe, da Bog svejedno nije zaboravio na njih, jer ih izdana u dan snabdeva sa hlebom. Često je sebi ovako govorio: Čak isvetska uzrečica kaže:"Nužda čovečja − volja Božja", kako da decaBožja više pogledaju gore i traže od Boga da On učini njihovu nužduuzrokom svoje ljubavi i sile.

U februaru godine 1840. jedna bolest je Milera ponovo odvela nakopno u trajanju od pet nedelja. Ovu priliku je iskoristio i ujedno za toda ispuni jedno svoje ovlaštenje da bi misionare vrbovao za Istok.Svog oca je sreo u Hajmerlebenu u opasnoj prehladi i jako oslabljenog.Ovde je proveo najveći deo vremena u molitvi i čitanju Reči Božje,upravo u one dve sobe gde je pre 20 godina − kao još neobraćeni,grešnik − stanovao. Kasnije je posetio i onaj pansion u Volfenbuteluodakle je godine 1820. pobegao ne plativši dugove. Prilikom oproštajasa svojim ocem prostrujila je kroz njegovo srce ona žalosna misao dasu se videli možda poslednji put. Otac je bio prema njemu izuzetnonežan. On se molio revnosnije nego ikada da njegov otac nađe svojpotpuni mir u Isusu. Zaista, bio je to njihov poslednji sastanak. U istojgodini 30. marta umro je otac Džordža Milera.

U Sanderslebenu Miler je naišao na takvu braću koji su se tajnosastajali, bojeći se žandarmerije. Ovi proganjani vernici sastajali su seu sobi jednog siromašnog tkačkog majstora. U sobi se nalazio samorazboj za tkanje. Razboj je zauzimao skoro polovinu sobe a 25 do 30prisutnih vernika zauzimali su mesta na samom razboju i oko njega. UHalberstatu bilo je sedam velikih protestantskih crkava, ali nije bilo nijednog zaista nanovorođenog sveštenika. Takođe i ovde je bilozabranjeno sastajati se maloj grupi pravih Isusovih učenika.

Nekoliko nedelja nakon svog povratka u Bristol, u vreme velikenovčane krize, primio je pismo od jednog brata, koji je delo čestopotpomagao, sledećega sadržaja:

"Ima li oskudice u vašemu delu? Znam da vi nemate običaj da molite

112

od nikoga osim od Onog u čijoj službi i stojite; ali meni se tako čini daje odgovarati na upit ipak nešto drugo i da je to ipak dozvoljena stvar.Imam razlog zbog čega bi hteo znati vaše sadašnje finansijsko stanje,jer ako vi niste sada u krizi možda se ukazuje potreba u drugoj granidela Božjeg. Budite dakle ljubazni i obavestite me o stanju stvari i omogućoj visini vaših potreba u novcu.

Takvo jedno pismo bi većinu ljudi dovelo bar u iskušenje, čak i one kojisu se oslonili na molitvu i veru u svom radu. Ali Džordž Miler se nijedvoumio. Ako bi takvom raspitivaču pružio jasnu sliku o stanju stvari tobi u sebi krilo dve opasnosti: prvo, usmerio bi svoj pogled od Boga naljude; drugo, pogled dece Božje okrenuo bi takođe sa Boga od kogainače jedino zavise. Iako je u blagajni bilo samo 27,5 šilinga za pokrićepotreba stotine i stotine siročića, njegov odgovor svejedno je glasioovako:

"Zahvaljujem se na Vašoj ljubavi, i slažem se sa Vama u tome dapostoji razlika u traženju novca i u tome ako dajemo obaveštenja naupit pojedinaca o stanju blagajne. Međutim i u ovoj prilici svejednonemam tu slobodu da razgovaramo o našem novčanom stanju, jer jemoj glavni cilj u delu: slabe u veri privesti do tog saznanja da jeverovati moguće jedino ako sa Bogom računamo."

Tek što su pismo odneli na poštu, njegov vapaj je ovako krenuo kaživom Bogu: "Gospode moj, Ti znaš da sam samo Tebe radi prećutaopred bratom naše potrebe. Sada pokaži dakle ponovo da nijebezvredno samo Tebi se obraćati u našim potrebama. Govori Ti bratuda nam pomogne." Odgovor na ovu molitvu bio je taj, da je Bog srceovog radoznalog brata podstakao na slanje 100 funti sterlinga i tajnovac je upravo tada stigao kad više ni penija nisu imali u blagajni.

Bog nije uzalud stavio na probu tako dugo poverenje vernih. Nagradapoverenja bilo je da je ono neprestano raslo i jačalo kroz iskustvoBožje pomoći.

113

U julu godine 1845. osvrnuvši se na godine iskušenja Džordž Miler jeovako posvedočio:

"Mada su nam se naša pomoćna sredstva tokom sedam godina tolikoiscrpila, da smo jako retko imali u svojim rukama gotovinu za potrebesiročića za tri naredna dana, ipak sam samo jednom prilikom bio uiskušenju da je moja vera oslabila. Bilo je to 18. septembra godine1858. kad me je prvi puta iskušala prividnost kao da Bog ne uslišavanaše molitve. Ali nakon toga kada je pomoć ipak stigla i kad sam videoda je Bog mislio samo na probu naše vere, a delo svoje nikako nijezaboravio, onda je moja duša u tolikoj meri ojačala i ohrabrila, da odtada ne samo da nisam nikada bio nepoverljiv u Gospoda već i unajvećoj krizi i nemaštini ni najmanje nisam bio neraspoloženog duha.

114

12. Glava

12. Glava

NOVA ISKUSTVASTEČENA KROZ MOLITVU

Džordž Miler je sticao sve bogatija iskustva na polju uslišenja molitve isve je više umeo da razgovara i sa drugima o tim iskustvima. Nijegovorio o njima kao o nekom saznanju, već kao o nekom dugommnogostranom i uspešnom ličnom iskustvu. Veoma često se trudiostrpljivo i istrajno da ureže u srca drugih uslove uslišavajuće molitve.Tu i tamo sreo je i takve pred kojima je postala zagonetka njegovahrabra ali ipak detinjasta vera u Boga. Jednom prilikom progovorio je inevernik pitajući šta bi učinio Miler ako Bog ne bi poslao pomoć i kadabi jednom stiglo vreme ručka a ne bi bilo hrane ni novca? Ili bi siročićiizrasli iz odela a nova ne bi stajala na raspolaganju?

Na takva pitanja bio je uvek spreman sa odgovorom da je takvo'izneverenje' naprosto nemoguće od strane Boga i prema tome to segraniči sa nemogućim. Ali, naglasio je i to da i čovek treba da ispuniodređene uslove da bi mu se uslišila molitva. Molilac treba da bude uodređenom položaju prema Gospodu.

Pred onim dušama koje u tom pogledu još nisu imale dovoljno jasanstav, Džordž Miler se trudio učiniti jasnim na koji će se način približiti kBogu. Spomenuo je pet uslova:

1) Potpuno poverenje u zasluge Gospoda Isusa i u Njegovu molitvu zanas, jer je jedini temelj svakom blagoslovu ono što Gospod čini. (Jovan14,13−16).

115

2) Odvojenje od svakoga poznatog greha. Ako je namera u našemsrcu neumesna, Gospod nas neće uslišiti, jer bi to bilo odobravanjegreha. (Psalam 66,18).

3) Vera u Božja obećanja potvrđena Njegovom zakletvom. Bogu neverovati isto je kao da Ga činimo lažovom i krivokletnikom. (Jevrejima11,6; 6,13−20).

4) Prema volji Božjoj ravnajući molbu. Naše pobude da budu svete! Dase ne trudimo ni za jedan Božji blagoslov zato da ih rasipamo po našimželjama. (Jakov 4,3)

5) Istrajna molitva. Tako treba da čekamo na Boga kao što seljak čekasvog plemenitog roda iz zemlje. (Jakov 5,7; Luka 18,1−8).

Gde ovi uslovi ne postoje, tamo uslišenje molitve ne bi poslužilo naslavu Božju a moliocu bi bilo samo na njegovu štetu. Onome naime kojidolazi sa vlastitim ja uzdajući se u svoju pravednost − sebičnjaku − kojise sa duhom neposlušnosti obraća se Bogu, uslišenje njegove molitveznačilo bi samo uverenje da i dalje ostane u grehu. Sami usloviuslišenja proističu iz prirode posla. To nisu samovoljni zakoni nekogtiranina već su oni neophodno potrebni radi Boga i ljudi.

Džordž Miler je jasno video da između molitve i posvećenja postojijedna unutrašnja veza i zato se stalno trudio da ovu istinu dubokoureže u srca svojih slušaoca i čitaoca. Nije klonuo ponovo i ponovoponavljati svakom prilikom, ne bi li se to potpuno ukorenilo u njihovosrce.

Vera koja očekuje uslišenje neće se iznenaditi kada odgovor stigne namolitvu.

Kada je u novembru, godine 1840. jedna sestra dala 10 funti zasiročiće a poklon je stigao upravo u vreme velike nužde, radost

116

Džordža Milera u Bogu bila je slavna i neopisiva. Ali lišen svakoguzbudenja i iznenađenja jer je, iz Božje milosti i u nuždi umeo sapoverenjem da čeka na Božju pomoć. Istina, Božja je pomoć ovog putatako dugo kasnila da u jednoj zgradi već nisu imali više hleba a udrugoj više nije bilo mleka a ni novca. I upravo nekoliko dana preisplate računa za mleko stigao je spomenuti novac.

Pored toga ako iskažemo vernost i veru u molitvi potrebno je dabrižljivo i revno upotrebljavamo sredstva kao i prethodna pravila. Milerje i u ovome uzor drugim vernicima.

Kada je na primer putovao u druge države ili slao braću u te zemlje,stalno je molio Gospoda da štiti kola uzeta za upotrebu kao i prtljag,koji se veoma lako znao izgubiti. Najpre je lično veoma savesnopregledao na primer da li je brod kojim želi putovati sposoban zamorsku plovidbu i da li postoje svi ostali uslovi sigurnosti, kako za sebetako i zadruge. Prtljag je uvek savesno prebrojavao.

Jednom je na primer otkrio prilikom ukrcavanja na brod nemačke braćeda je vozač više komada prtljaga sakrio sa namerom da ih zadrži zasebe. Ali ga je Džordž Miler primorao da iznese. U dnevniku napominjeda nas samo takva iskustva mogu naučiti da se molimo Bogu i zanajmanju stvar. Budno da hodamo u molitvi. Kod Milera je molitva išlarame uz rame sa hvalom. U tome i jeste tajna njegovog života. Molitese Bogu bez prestanka. Na svemu zahvaljujte. 1.Solunjanima 5,18.Ova dva pravila stoje jedno pored drugog a onaj koji zanemaruje jednouvideće da ne zadovoljava u potpunosti ni drugom. Usta Milerova, kojise mnogo molio i koji je poznavao tajnu molitve, odavala suneprestano molitvu zahvalnosti ka prestolju Božjem.

Sa tim u vezi 20. septembra 1840. godine na primer zabeležio je njemusvojstvenom jednostavnošću i dečjom verom sledeću opasku u svomdnevniku: "Da bi nam Gospod dokazao da se i dalje brine o nama,neprestano nam šalje nove prijatelje u pomoć. Oni koji su nas do sada

117

pomagali, delimično su usnuli u Gospodu a delimično im se ohladilanjlhova ljubav prema delu Božjem, kao i pre, ali za to više nisu umogućnosti ili ako bi i bili u mogućnosti, osećaju podsticaj u drugompravcu. Ako se mi oslonimo na Boga, jedino na živog Boga, ne pretinam opasnost zaborava zbog toga što ljudi umiru i osiromaše, ili imljubav ohladi ili usmeravaju njihovu pomoć na druge poslove Božjegdela."

Od neprocenjive je vrednosti zadovoljiti se time da stojimo isključivo sasamim Bogom u ovom svetu, i znati da nam neće nedostajati ništa svedok iskreno hodamo sa Njim. Okolnosti primanja jednog poklona umartu 1859. godine ostavile su na njega dubok utisak. Dao je načitanje svog godišnjeg izveštaja jednom bratu koga je taj izveštajpodsticao na revnosniju molitvu. Ovaj čovek je znao da njegova sestra,koja je bila takođe hrišćanka, poseduje veoma skupocen nakit, izmeđuostalog i jedan težak zlatni lanac i jedan sa briljantima ukrašen sjajanprsten. Taj čovek se molio Bogu da Bog sam dokaže njegovoj sestribeskorisnost takvih dragocenosti i nek ju privoli da sve te dragocenostižrtvuje na oltar Božji za pomoć siročićima. Bog je njegovu molitvuuslišio od reči do reči.

Žrtva ove žene stigla je upravo u vreme njihove najveće oskudice, takoda je Milerovo srce klicalo od radosti. Suma je bila dovoljna da podmiriizdatke za celu sledeću nedelju, kao i zaostale plate službenika. Prenego što je Miler taj dijamantni prsten unovčio urezao je sa njim nastaklo prozora u svojoj sobi sledeće divne reči: GOSPOD SE BRINE!

Kasnije, kadgod bi dospeo u siromaštvo samo bi pogledao na ove rečiurezane u staklo, i sa zahvalnošću bi se prisetio Onog koji "se brine".Koliko bi se samo puta ojačali i osvežili vernici ako bi više uočili Božjaobećanja! Starozavetni vernici su primili nalog da Božje Reči zabeležena njihove dlanove i na gornji prag vrata njihove kuće, da bi se prilikomsvakog pokreta rukom, svakog ulaženja i izlaženja iz kuće, kao i usvakom trenutku njihovog života, sećali na večnu vernost Gospodnju.

118

Džordž Miler je svoja iskustva stečena iz 1840. godine sažeo usledećim tačkama:

Siročićima nikada ništa nije nedostajalo, ne uzimajući u obzirbezbrojna iskušenja njegove vere i vere njegovih saradnika.

1.

Džordž Miler nije klonuo u isčekivanju u delu Gospodnjem.Video je da su takva iskušenja potrebna radi dokaza da im Bogpomaže upravo u njihovoj kušnji.

2.

Takvo vođstvo nas vodi veoma blizu Bogu, jer iz dana u danmoramo gledati na naše potrebe, da nam pomoć ne binedostajala u pravo vreme.

3.

Nije istina da nas − naš smisao, ova potpuna zavisnost odGospoda u tolikoj meri veže za zemlju da nećemo biti u stanjuzanimati se sa duhovnim stvarima. Naprotiv, na taj način senjeguje naša zajednica sa Bogom i njegovom Rečju.

4.

Moguće da druga deca Božja nisu pozvana na sličan rad, ali supozvana na sličnu veru i mogu uživati sličnu Božju pomoć.

5.

Pošto je nebiblijski zaduživati se, mi treba da priznamo iostavimo i taj greh, ako naime želimo živeti u nesmetanojzajednici Božjoj i uživati Njegovu pomoć.

6.

Godine 1840. izrasla je jedna nova grana iz Zavoda za širenje biblijskeliterature, to jest, širenje traktata i hrišćanskih knjiga. U kolikoj je merirasla potreba za ovakvim radom i njeno proširivanje, u tolikoj je meridao veliki Staratelj i nove izvore pomaganja. U julu godine 1841. Miler iKrejk su se uverili da na neispravan način primaju svoje dobrovoljnepriloge od članova crkve. Vernici su naime stavljali svoje poklone ukutijicu, iznad koje je bilo napisano njihovo ime i svrha namene.Osećali su da je na taj način moguće steći utisak da oni sebe smatrajutoliko važnim kao da druge sluge Božje radeći takođe u delu i RečiBožjoj nisu njima ravni. Odlučiii su da se odreknu primanja pomoći natakav način. Možda mnogi smatraju preteranim ovakav načinposlušnosti. I oni su sami kroz unutarašnju borbu došli dotle, iako semoglo desiti i to da više ne prime toliko koliko se do sada pokazalo

119

potrebnim za pokriće njihovih ličnih izdataka. Moglo im se nametnutipitanje: odakle dopuniti mogući nastupajući manjak?

Ali Miler je još mnogo ranije izjavio da je ispunjavanje tačno poznatedužnosti uvek najsigurniji put. U svakom kritičnom položaju mogao jereći: "Srce je moje čvrsto, uzda se u Gospoda" Psalam 112,7.

Takve prividne opasnosti dakle nisu mogle uznemiriti ni za trenutaknjegovo spokojstvo.

Bog će se već pobrinuti na bilo koji način a on neće ništa drugo da radiveć da služi Gospodu, u Njega da se pouzdaje i sve ostalo da stavi naNjegovu očinsku brigu.

U jesen godine 1841. Bog je iznenada dozvolio ponovo kušanjenjegove vere. Pokloni su prethodnih meseci pristizali dosta obilno, alitada iz dana u dan od jela do jela trebao je u Boga biti uperen njihovpogled. I pored istrajne molitve izgledalo je, s vremena na vreme, kaoda bi pomoć izostaje. Videlo se to po Gospodnjoj posebnoj brizi nadnjima da vera Džordža Milera i njegovih saradnika u Božja obećanjanije pretrpela potpuni brodolom, iako je oskudica bila toliko gorka iteška. Međutim, bili su sačuvani od toga a njihovo pouzdanje stavili sunepokolebljivo u očinsku milost Božju.

Jednom prilikom dala je jedna siromašna žena dva penija dodajući:"Malenkost, ali ga moram dati." A kako su baš u pravo vreme došla tadva penija! Upravo polovina, dakle jedan peni, je nedostajao jednojsumi koju su morali odmah da isplate za hleb. Jednom drugom prilikomtrebalo im je 8 penija za jedan ručak a imali su samo 7 penija. Kad suotvorili jednu kutijicu našli su u njoj upravo jedan peni. Onda je tajjedan peni bio garancija staranja nebeskog Oca o njima. Takođe udecembru 1841. godine odlučili su, samo zato da pokažu u kolikoj merižive u zavisnosti samo od Boga, da obustave javne skupove u vezisirotišta a izostavili su i izdavanje godišnjeg izveštaja. Zbog toga je

120

kasnio izveštaj za 1841−42. godinu skoro pet meseci. Sa time su učinilitaj novi hrabar korak u vreme njihovoga najvećeg siromaštva, a bili sudelimično i podsticani na taj korak od preteće im nužde.

Moglo bi se pomisliti da je Bog požurio da blagoslovi njihovo pouzdanjenakon te odluke. Umesto toga − tajanstveni su putevi Božji! − između12. decembra 1841. i 12.aprila 1842. godine vera Džordža Milera jemorala da izdri takvo jako iskušenje kao još nikad do tada. Kao da jeBog za vreme ova četiri meseca želeo reći: "Želeo sam videti da li sestvarno na Mene oslanjaš i samo na Mene gledaš!"

Džordž Miler je mogao svoju odluku u vezi godišnjeg izveštajapromeniti u svakom trenutku, jer o toj njegovoj odluci niko drugi nijeznao osim onih nekoliko najužih saradnika sa kojima se i posavetovao.Mnoga Božja deca koja su očekivala izveštaj nisu razumela njegovokašnjenje, odnosno neizlaženje. Svejedno, održali su odluku radi slaveBožje, a Gospod je ponovo pokazao svoju vernost! 9. marta godine1842. kriza je dostigla svoj vrhunac do te mere da ako ubrzo ne stignepomoć delo višo neće moći da opstane. Upravo tog dana, jedan bratkoji je živeo pored Dablina, poslao im je 10 funti. U okolnostimaprimanja ovoga poklona videlo se jasno delo ruku Božjih. Naime kad jepoštar stigao i nije doneo ništa, srce Džordža Milera je ostalo punopouzdanja. Imao je to čvrsto uverenje da je pomoć tu, pred vratima. Izaista nakon nekoliko trenutaka uručili su mu jedan novčani list kogasu zabunom pre odneli u drugu kuću. U tom istom mesecu jednomprilikom su bili primorani da odlože vreme ručka za pola sata, jer nisuimali dovoljno hrane. Pre toga to se nikad nije dogodilo a i kasnije uistoriji sirotišta retko se to ponovilo, iako su dnevno na hiljade trebali danahrane.

U proleće godine 1843. Bog je tako vodio Milera da je uspeo da otvori ičetvrtu zgradu sirotišta. Prošlo je već skoro šest godina od otvaranjatreće zgrade. Taj korak su učinili nakon zrelog razmišljanja i uz mnogomolitve. Miler je već odavno mislio na to da je delo potrebno proširiti,

121

ali o toj stvari nije razgovarao čak ni sa svojom suprugom. Iz dana udan čekao je na Gospoda i molio se. Savetovao se jedino sa Bogom,strahujući da nešto ne preduhitri ili da ne preseče Božje vođstvo, i dane deluje po ljudskoj uviđavnosti. Neočekivane teškoće su mu čestopreprečile put, ali ga one ni najmanje nisu uznemiravale. Ovako semolio: "Gospode, ako Tebi nisu potrebna nova sirotišta, nisu ni meni!".

U međuvremenu je primetio da ono zrelo rasuđivanje kako je celo delozapočeo i ovaj nesmetani mir kojim se suočio sa novim preprekama,potvrđuju da se pokorava zaista Božjem vođstvu a ne svojojsopstvenoj kolebljivoj volji.

Pošto su bili odložili savetovanje i objavu godišnjeg izveštaja sve dotada, sada su upućene mnoge molitve Bogu da ih još pre danasavetovanja, to jest pre 15. jula 1844. godine, obilno snabde upotrebama. Tako bi se jasno videlo Božje delovanje na molitvu vernihbez traženja ljudske pomoći, bilo to i na najdozvoljeniji način.

Pošto su završni račun zaključili u maju mesecu, prošlo je već više oddve godine od kako su izveštaj dali javnosti na uvid. Džordž Miler je bioljubomoran na svog Gospoda! Želeo je da neki izvesni ljudi nemaju ninajmanjeg povoda da govore ovako: "Nisu dobili novca, zato i izdajunovi izveštaj."

Kako se molio tako se i dogodilo: stigao je novac i druga pomoć, a nasam dan uoči zaključivanja obračuna stigli su tako obilni pokloni da je ublagajni za celo delo ostao višak od 20 funti sterlinga.

122

13. Glava

13. Glava

STUB OBLAKA I STUB VATRE

Gospod utvrđuje korake pravednog čoveka, čitamo u 25. stihu 57.Psalma. Na to je neko ispravno nadovezao: a takođe i njegovopostojanje. Oblak i stub od vatre su znak Božjega vođstva. DžordžMiler je oba smatrao za veliki blagoslov. Kako napredovanje iz korakau korak tako i zaustavljanje, ako je to zapovedio Bog.

U maju godine 1843. bio je pred jednom važnom odlukom. Otprilike pregodinu i po dana posetila ga je jedna gospođa poreklom Nemica izVitenberga da se "sa njim dogovori o nekim stvarima." Spomenutagospođa je još prilično daleko stajala od Boga i tako je Džordž Milerrazgovarao sa njom i o spasenju njene duše i dao joj je na čitanje prvadva dela svog Dnevnika. Čitanje Dnevnika bilo je tako blagosloveno zatu ženu da se ona kasnije obratila Bogu. Žena je smatrala za potrebnoda Milerovu knjigu prevede na nemački jezik da bi knjiga poslužila i zadruge kao izvor blagoslova u njenoj domovini. Delo je izvršila samodelimično a i to dosta loše, ali Džordž Miler je tu celu stvar video kaoputokaz da ga dragi Bog ponovo zove da radi u Nemačkoj. Mnogemolitve su samo ojačale ovo njegovo uverenje. Po svom običajuzabeležio je nekoliko stvari koje su ga navele na ovu odluku.

1) Osećao je potrebu da jača i hrabri braću koja nisu 'članovi' odvladajuće crkve.

2) Pošto je i sam poreklom Nemac i dobro poznaje običaje irazmišljanje Nemaca, imao je utisak da bi među svojim zemljacimamogao više postići nego bilo gde dalje.

123

3) Ima nameru da štampa svoj Dnevnik na maternjem jeziku, ali ne uobliku čistog prevoda, već nezavisno od engleskog izdanja u viduzbirke njegovih životnih iskustava.

4) U Štutgartu su ga čekala otvorena vrata, mada ni protivnika nijenedostajalo, ali to je samo još više učinilo potrebnim da pomoć pruži tojbraći čijem je duhovnom životu pretila velika opasnost.

5) Bog je tu stvar kao breme naložio na njegovo srce a težina togbremena je samo rasla pod molitvom i nije se smanjivala. Razlog tomenije znao, ali je iskusio da kad god bi se pomirio sa putovanjem uNemačku obuzimalo ga je spokojstvo, ako se odrekao njega osećao jenemir u svom srcu.

Da bi bio lišen zabune sa istom vernošću je zabeležio i argumenteprotiv:

1) Pred otvaranjem je četvrta zgrada sirotišta a za tu svečanostnjegova prisutnost doduše nije neophodna, ali bi bila poželjna.

2) Trebao je ostaviti nekoliko stotina funti sterlinga za tekuće izdatkesirotišta.

3) Trebao je da ima pripremljene sve putne troškove kako za sebe takoi za svoju suprugu, a njeno putovanje bilo je nužno još i iz zdravstvenihrazloga.

4) Imao je potrebu za velikim novčanim sredstvima zbog štampanjaspomenute knjige u 4.000 primeraka, ali tako da joj prodajna cenabude ipak pristupačna.

5) Za novu zgradu sirotišta još uvek nisu našli odgovarajućumajku−nadzornicu.

124

Kod mnogih Isusovih iskrenih učenika nedostaju takva brižljiva'odmeravanja' argumenata za i protiv. Ako nešto treba da odlučeveoma se teško pomire sa njegovim odlaganjem. Često su zanešenisvojim osećanjima. Često su odvedeni na pogrešne staze zbog svojihsamovoljno kovanih planova. Međutim, život je veoma kratak i jakodragocen da bi se usudili ići takvim pogrešnim stazama. Onaj koji seprivikao da bude vođen od Boga njegovo celo biće će se otvoriti predBožjim utiscima i taj će prepoznati u svojoj unutrašnjosti volju Božju ibez spoljašnjeg znaka i odabraće je.

Bog nas ne vodi uvek sa vidljivim znacima, već često i tako dausmerava naše korake i odluke. Kao što je Džordž Miler čekao naGospoda i besprimerno 'merio' svoje argumente za i protiv, i pripremiose da vidi na koju će stranu prevagnuti 'jezičak' vage, to je ono pravostanje srca i duše u kojem nas Bog želi voditi. Tada sam Bog dodirujejednu ili drugu stranu vage i podiže je ili spušta kako On sam želi. Našeruke da ostanu daleko od jezičaka vage. Da je stanje našeg srcapravilno, najsigurniji znak je ako u njemu vlada potpuni mir uprkosmnogim prividnim teškoćama.

Svako ko zaista želi da upozna volju Božju i na nju čeka, njega neobeshrabruju teškoće, čak ih na neki način rado vidi, jer one pružajunove mogućnosti Božjeg posredovanja.

Ako zaista sledimo oblak i stub od vatre onda nas ne plaši ni Crvenomore jer ćemo u njemu videti samo poprište na kojem je mogućeponovo videti Onog koji ima moć i vodama da zapoveda. Na NjegovuReč vode se uzdižu kao zidovi dok mi po suvom prolazimo dnom mora.A ako bi nam i sam sotona isprečio smetnje na našem putu1.Solunjanima 2,18 − ne malaksajmo; Bog često dozvoljava da namnešto prepreči put na neko vreme, ali samo da bi ispitao naše trpljenje iveru.

Džordž Miler je naučio ovu lekciju: ako su teškoće rasle na mom putu −

125

kaže − onda sam osećao tajno zadovoljstvo. Bio samo daleko od togada me teškoće oneraspolože. Samo sam, želeo da činim volju Božju!

Nakon čekanja od 40 dana izgledalo je da problemi sve više rastu.Izdavali su mnogo novca a malo je doticalo. Umesto da nađuodgovarajuću nadzornicu jedna je službujuća sestra želela da istupi,tako da umesto jednog ostala su dva upražnjena mesta. SpokojstvoDžordža Milera je svejedno ostalo nepokolebljivo. Vera se nije držalasamo načela već je i teškoće videla otklonjene i unapred sezahvaljivala zbog njih.

Pošto je Halev 'celim srcem sledio Boga' nisu ga mogli uništiti ni sinoviEnakovi, ni njihovi utvrđeni gradovi i njihova gvozdena kola. (5.Mojsijeva 1,28). Njih je napustila njihova zaštita, ali Bog je bio poredsvog vernog sluge i dao mu je snagu da ih izgoni i da zauzme njihovocarstvo kao svoje pravo nasledstva. Za ovo vreme isčekivanja Miler jesledeću izjavu jednoj vernoj ženi: "Duh moj nalazi se u spokojstvu. Nijejoš stigao čas Gospodnji, ali kad on jednom stigne raspršiće sveprobleme, kao što vetar rastera plevu." Samo petnaest minuta kasnijestigao je poklon od 700 funti sterlinga!

Tako su od pet prepreka putovanja na kopno tri nestale odjednom.Namirili su se i putni troškovi za njega i za njegovu suprugu, svipotrebni izdaci sirotišta kod kuće, kao i svi izdaci oko štampanjanjegove knjige nemačkog izdanja. Dogodilo se to 12. jula. Isto takobrzo su nestale i druge prepreke, tako da su Džordž Miler i njegovasupruga 9. avgusta već bili na putu za Nemačku.

Na kopnu su se zadržali punih sedam meseci. Šestog marta 1844.godine već su oboje bili ponovo u Bristolu.

Za vreme ovog odsustva nisu vodili dnevnik, ali svejedno Milerovapisma poslužila su nam kao dobar oslonac za taj period.

126

Obišli su gradove: Roterdam, Keln, Majnc, Štutgart, Hajdelberg,Vajnhajm itd. Džordž Miler je delio traktate, vodio razgovore, ali svojimglavnim zadatkom smatrao je tumačenje Reči u malim zajednicamatakvih vernika koji su se odvojili od državne crkve. Prvi časovi njegovogboravka u Štutgartu bili su jedno od najvećih iskušenja njegove vere. Učemu se to iskušenje sastojalo to njegov dnevnik ne pominje, ali bi seskoro sa sigurnošću moglo reći da se radilo o povratku onih 700 funtisterlinga od kojih je između ostalog pokrivao svoj putni trošak uNemačku. Džordž Miler o tome tada nije pisao jer bi dotični to moglismatrati kao prebacivanje. To nije bila jedina proba koju je trebao daizdri za vreme svog boravka u Nemačkoj. Prošao je kroz mnogoiskušenja i imao je potrebu za velikom mudrošću i milošću Božjom,koju je od Njega i primio da bi prebrodio sva ta iskušenja. Sve što jeranije bio naučio u školi životnog iskustva bilo mu je sada od velikekoristi. Njegovo spokojstvo nije se ni jednom narušilo, naprotiv, izdubine svog srca bio je uveren da se u svemu otkriva volja Božja injegova dobrota. Sebi i nije želeo ništa drugačije. Najveća iskušenjadonosila su mu obilan blagoslov − često i preobilan. Uvek iznova jebudila njegovo čuđenje i divljenje činjenica videvši kako je Bog njegovoputovanje odložio za pravo vreme. Ako bi samo malo pre krenuo,krenuo bi suviše rano, jer ne bi posedovao potrebno naoružanje da seuhvati ukoštac sa problemima ovde u Nemačkoj. Kad je izgledalo kaoda neka sena pokriva njegov put. vera je probudila u njemu nadu da ćese ponovo razvedriti ili u najmanju ruku primiće vođstvo u sumraku.Među vernicima u Štuttgartu našao je mnogo prevarenih i zabludelihvernika. Posebno što su polagali više važnosti na krštenje nego naBibliju. Jedan brat učio je tako da bez krštenja nema preporoda, dakleni oprost svojih greha ne može niko primiti bez krštenja(podronjavanja). Prilikom podronjavanja stari čovek se "davi" doslovno!I to su učili da je greh sa nekrštenim članovima drugih Novozavetnihcrkava imati svetu večeru. Druga još opasnija lažna nauka sa kojom seMiler uhvatio u koštac, jeste nauka 'o uspostavljanju svega' po kojoj bibili spašeni ne samo svi grešnici sveta, već i sam sotona?! Miler je ovunauku nazvao gnusnom zabludom.

127

Mirno i prijateljski, ali čvrsto i hrabro, uhvatio se u koštac sa tomlažnom naukom. Odbijanje lažne nauke izazvalo je kod njegovihneprijatelja gorčinu. Bog je stao pored svog sluge, tako da je on mogaouvek sačuvati svoj mir i spokojstvo. Gospod je i sa time koračao ispredsvoga sluge da mu je ravnao staze u vezi štampanja njegove knjige.

Uputio ga je kod jednog izdavača koji je preuzeo prodaju knjiga usmislu kreditiranja. Na taj način je Miler zadržao sebi za raspodelu2000 primeraka a ostatak su rasprodavali. Džordž Miler napominje dasu ga u to vreme veoma obradovali i utešili duhovni blagoslovi koji supratili njegov rad i veliki vidljivi uspeh na koje je naišlo štampanjenjegove knjige. Vesti su stizale sa svih strana da je čitanje njegoveknjige probudilo mnoge verne da se oslone sa novim poverenjem naobećanja velikog Staraoca. A neverni su se obraćali Bogu čitajućijednostavno opisivanje dela.

Nakon svog povratka u Englesku, usledila su i teška iskušenja uzgradama sirotišta. Sa druge strane i za zahvaljivanje bilo je sve više iviše razloga. Četvrtog septembra godine 1844. imali su još samo jednufuntu u blagajni a 140 gladnih usta čekalo je za doručak.

Džordž Miler je smatrao da mu novčane teškoće predstavljaju njegovunajmanju zabrinutost, jer pored toga imao je i veće teškoće koje suzahtevale i veću veru. Nije bilo reči samo o tome da toliko siročićasnabdeva hranom i odećom, već pre svega o tome da ih odgaja poReči Božjoj.

Trebalo ih je izučiti za nekakav zanat i smestiti ih nakon njihovognapuštanja sirotišta kod odgovarajućih porodica. Trebalo je budnopaziti na njihovo zdravlje, po mogućnosti sačuvati ih od raznih obolenjai pored svega toga još mnogo čega drugog. Na narav i vladanje svojihsaradnika trebalo je takođe budno paziti, da ne bi zapošljavalinedostojne i držali ih u službi. Sve ove stvari a još i druge koje su još ibrojnije nego što bi ih mogao nabrojiti trebao je dnevno da iznosi pred

128

lice velikog Pomoćnika, jer bez tih Njegovih večnih ruku ne bi ni mogaodoći do cilja. Pomoć je stigla uvek i nikada kasno na sve potrebe celogdela Božjeg.

Koliko god da je veliko naše siromaštvo i koliko god treba da čekamona Boga, pomoć nikad neće izostati ako verujemo u Božja obećanja iverno ispunjavamo naše dužnosti. I uslišenje naših molbi ima svojodređeni cilj. Iz tih razloga dopušta Bog da Njemu vapimo a bez danam On odmah odgovori; s jedne strane da isproba našu veru ipostojanost, a sa druge strane da ojača druge u veri koji čuju o našimputevima sa Bogom. Umnožavanje i proširivanje! To je bilo pravilo udotadašnjem radu Džordža Milera. To je ostalo i dalje. Srce ovogčoveka bilo je sposobno za sve opsežnije delo a njegova vera na sveveće poverenje. Kada bi nešto veće trebao da preuzme na sebe odBoga, očekivao je i nešto više od Njega.

Isus je govorio ovako Natanilu: "Što ti kazah da te videh pod smokvomzato veruješ; videćeš više od toga."

Ove su reči često hrabrile Milera da očekuje još veća dela od Boga.Godine 1846. osetio je poseban podsticaj da više pomaže misijski radnego što je to radio do tada. I do tada je pružao svoju pomoćmisionarima u Britanskoj Gvineji i u nadrugim misijama. Međutim, sadaje imao želju da ga Bog još više upotrebi da šalje i pomaže misionarekoji će raditi na pravom biblijskom temelju. Već je često iskusio dakada mu Bog nalaže novo polje rada, On pruža ujedno i nova sredstva;odlučio je da će u celoj Engleskoj snažno pomagati braću koji revnosluže Bogu a za to ne primaju određenu platu.

Mislio je posebno na pomaganje onih koji su se savesno odrekli svojepređašnje plate ili su se odrekli drugih svojih svetskih prednosti.

Ovo su učinili ne zbog toga što su imali višak novca. Ne, na ovaj koraksu se odlučili tada kad se pokrenuo stub od oblaka i često su upravo

129

tada započeli novi rad kad je u njihovoj blagajni bila oseka a ne plima.

130

14. Glava

14. Glava

BOŽJE GRAĐEVINE −NOVE ZGRADE SIROTIŠTA

Kako su samo zamršeni putevi Božjeg brigo−vodstva nad nama!

Mnoge posledice i same su bogate posledicama, tako kao i onispomenuti točkovi u viđenju proroka Jezekije gde je video kao da setočak jedan okreće u drugom.

Tako važnim događajem možemo smatrati i početak zidanja prve novezgrade sirotišta u Ešli Daunu.

Mileru je postalo jasno, krajem oktobra 1845. godine da ga sam Bogvodi u tom pravcu.

Nekoliko stanovnika Vilsonove ulice žalilo se zbog galame koju sudeca stvarala posebno u vreme slobodnih časova; igrališta takođe nisubila dovoljno prostrana za tako veliki broj dece. Kanalizacija u zgraditakođe nije bila sprovedena u dovoljnoj meri. Sve ove iznajmljenezgrade imale su u sanitarnom pogledu mnogo nedostataka. Iskrslo je i

pitanje potrebe za baštom da bi u slobodnim časovima mogli decupravilno i korisno zabavljati.

Ovih nekoliko razloga govorilo je u prilog da grade potpuno novuzgradu sirotišta. Ovo uverenje raslo je sve više i više, da bi bilo veoma

131

potrebno, a svakom bi nadležnom samo služilo na dobro ako bi senašlo jedno pogodno mesto za zidanje jednog svrsishodnoggrađevinskog objekta. Bilo je i protivargumenata koji su trebali isto takobrižljivo da se 'odmere'. Pre svega bilo je potrebno raspolagati savelikim imetkom. A pored toga mnogo vremena i snage zahtevala jepriprema plana kao i izvođenje građevinskih radova. Nametnulo im se ito pitanje, da li Božjim poklonicima uopšte priliči zidati kuće, kojinemaju svoje stalne domove, i koji veruju da se približio svemu kraj.Istrajna molitva probudila je staloženo i mirno uverenje u Mileru dakorača na ispravnom putu i u 'odmeravanju' su otpadali svikontraargumenti. Štaviše, uskoro je bio već toliko siguran o delu kaoda je građevinu već video pred svojim očima, iako za proteklih petmeseci ni jedna funta nije stigla u tu svrhu. Miler je uvek iznovaispitivao svoje srce ne krije li se u njemu sebična pobuda koja utiče nanjegovu volju. A ovo ispitivanje samo je učvrstilo onu njegovu svesnunameru da još više proslavlja Boga sa brigom o dobrobiti siročića; asve one koji o tom delu nešto saznaju da podstakne na još većepouzdanje u Njega. Jednu stvar smatrao je posebno teškom a to je daako Bog bude velike darove slao za taj poduhvat, bio bi to novi uočljividokaz molitve, dokaz da verna molitva donosi nebesku pomoć.

Samo zemljište, koje bi spomenutoj svrsi odgovaralo, koštalo jenekoliko hiljada funti sterlinga; ali, zar bi zbog toga moglo klonuti pravodete Božje koje ima neograničeno bogatog Oca?

Džordž Miler i njegovi saradnici su tražili Božje vođstvo iz dana u dan idok su se hranili od hleba svakodnevnog − iz razgovora sa Njime −očekivali su sa sve čvršćim uverenjem da će doći pomoć.

U novembru te godine ovu nameru Džordža Milera samo je još višeojačala poseta jednog brata koji ga je u toj stvari hrabrio a ujednonaložio je na njegovo srce i tu potrebu da za svaki svoj korak tražimudrost odozgo. Opomenuo ga je da već za sam nacrt plana tražiBožju pomoć da bi se svaki njen i najmanji deo ravnao prema Božjoj

132

nameri.

Nakon 36 dana od kako su počeli posebno moliti za novu građevinu −10. decembra 1845. godine − primio je Miler 1000 funti sterlinga zaplanirano delo, najveću sumu koju je do tada primio. Svejedno, ostaoje tako miran i hladnokrvan kao da je primio sarmo jedan šilling.Njegovo verno oko videlo je Boga kao pokretača ljudskih srca isto takokao i staraocem siročića. Kao što je sam zabeležio ne bi ga iznenadiloni to da je primio i pet ili 20 puta veću sumu od ove. Tri dana nakontoga javio se dobrovoljno jedan hrišćanski graditelj, ne samo zaskiciranje nacrta već i za izvodenje građevinskih radova. Ovu suponudu smatrali novim znakom da je Bog sa njihovim planovimasporazuman. Miler je video u tome siguran razlog Božje pomoći.

Pre toga njegove žene sestra srela je jednom prilikom u Londonu toggraditelja koji se veoma zanimao za to delo, o kojem je inače već biočitao, i ona je govorila njemu bez ikakvih pobuda o planiranoj gradnji, Uroku od 40 dana bilo je dakle obezbeđeno 1.000 funti sterlinga i veomacenjena pomoć obraćenog graditelja. Bog je koračao ispred svogsluge! Kakva je smela vera trebala u tome, da čovek koji lično neposeduje ni jednu funtu, namerava da gradi tako veliku građevinu a daod nikoga ništa ne traži, dakle u potpunoj zavisnosti od Boga!

Koliko je bio ogroman taj poduhvat i koliko je slavno i veliko ovosvedočanstvo o Bogu koji uslišava molitve, možemo sebi predstavitivernu sliku samo na taj način, ako pravilno ocenimo svaku okolnost.

Pre svega trebalo je kupiti najmanje 9 do 10 engleskih jutara zemljišta(10 engleskih jutara = otprilike 40,5 ari ; 1 ar = 100 kvadrata). Otprilikeoko četiri kvadratna kilometra.

To veliko zemljište trebalo je naći u blizini grada Bristola, s obzirom daje delokrug Milerovog delovanja bio u gradu a bilo je potrebno i dasiročićima kao i njihovim vaspitačima budu lako dostupne prostorije

133

redovnih sastajališta u gradu. A još i zbog mnogo drugih razloga bila jepoželjna blizina grada.

Takvu veliku površinu zemljišta u tom predelu teško da bi se moglokupiti ispod 2 do 3.000 funti sterlinga. A ako bi zemljište već i kupili,onda je još trebalo sagraditi i građevinski objekat, snabdeti ga sa svimpotrebama za 500 siročića i njihovim nadzornicima, učiteljima ivaspitačima. Koliko god bilo jednostavno planiranje same građevine injenog uređenja, troškovi oko njene gradnje će sigurno 3 do 4 putanadmašiti cenu samog zemljišta.

Na kraju trebalo je uzeti u obzir i cenu godišnjeg izdržavanja ovakojedne velike građevine a to je značilo novih 400 do 500 funti sterlingagodišnje.

Za početak je, dakle, trebalo imati svojih 10 do 15.000 funti sterlinga i usvakoj sledećoj godini jednu trećinu ove sume. U takvim prilikamaimovnog stanja u kojima se nalazio Džordž Miler ni jedan iole pametančovek ni pomisliti ne bi smeo na jedan takav ogroman poduhvat akovera i njegovo pouzdanje ne bi čvrsto počivalo u svome Bogu.

Kada su Konstantina Velikog ukorili zbog njegove hrabrosti, kad je naobali Bosfora počeo graditi novi ogroman velegrad on je jednostavnoovako odgovorio: "Sledim vodiča!"

Ni Miler nije sam stvorio taj plan. Sledio je vodiča i pošto je znao da gaNeko vodi trebao je samo da se nada i čeka.

Pošto je bio u pitanju veliki poduhvat imao je želju i u tom delu da jasnovidi Božju ruku. Izbegavao je svaku pomisao da on u tome zauzimaneko istaknuto mesto. Nameru svoju nije dao na znanje ni hrišćanskomsvetu u okruženju. Sa braćom svoje uže sredine razgovarao bi o tometek tu i tamo kad bi neko pokrenuo razgovor o toj misli. Bog je trebaotako vidljivo da deluje da svako prepozna da je on − Džordž Miler −

134

samo Božji alat.

U međuvremenu izučavajući Bibliju našao je u njoj tako bogatu pouku iohrabrenje da mu se činilo kao da je Pismo pisano posebno za njega,da njemu saopštava vesti od gore. Tako je, na primer, čitao u knjiziJezdrinoj kako je Bog, kad je došlo njegovo vreme da se povratiprognani narod Božji i da ponovo sazidaju hram − upotrebio Kira, caraPersijskog, koji je proglasio takvu naredbu sa kojom je pribavio svepotrebne stvari za ostvarenje njemu nepoznatog plana Božjeg. Miler jeshvatio da je sam Bog podsticao narod na pomaganje zarobljenika upovratku svojim kućama.

Hrabrio je sebe da je tom istom Bogu moguće i danas dati na svojnačin kako novac tako i svu ostalu pomoć preko ljudi i da ćepodstaknuti srca svoje dece na to da pomognu po volji Njegovoj. Prvipokloni primenjeni za novo delo krili su u sebi važnu pouku.

10. decembra poklonio je jedan darodavac sam 1.000 funti sterlinga.Nakon 20 dana stiglo je 5 funti. Sledećeg dana 3 šillinga i 6 penija, auveče istoga dana stiglo je novih 1.000 funti sterlinga. Ubrzo zatimdonela je pošta vreće napunjene semenjem iz inostranstva i jedan cvetnapravljen od školjki da ih prodaju a novac da stave u građevinskifond. Novčana vrednost ovih poslednjih poklona bila je mala, ali ga jeviše ohrabrila od velike sume novca. Priloženo je bilo i obećanje najednoj cedulji: "Šta si ti, goro velika, pred Zorovaveljem? Ravnica; i onće izneti najviši kamen, s usklicima: Milost, milost njemu." Zaharija 4,7.

Poklone nisu nikad vrednovali po njihovoj novčanoj vrednosti, već su ihuvek smatrali znakom da sa njima Bog govori u srca svoje dece. Zbogtoga nije izazvalo više iskreno veličanje i radosnu hvalu poklon od1.000 funti sterlinga kao poklon od svega 4 penija koje je jedno siročeubrzo iza toga poklonilo.

Džordž Miler je započeo sa tom molitvom tražiti pogodno zemljište da

135

sam Bog korača pred njim. Prošla su moguće četiri nedeljebezuspešnog traganja. A onda je iznenada imao predosećaj da će gaBog obdariti sa zemljištem i taj svoj predosećaj saopštio je i svojimsaradnicima jedno subotnje veče. Bilo je to 31. januara 1846. godine.Već nakon dva dana nešto ga je "teralo" prema Ešli−Daunu gde jeubrzo i našao jako pogodno zemljište.

U dva navrata je tražio vlasnika: jednom u stanu a drugom prilikom ukancelariji, ali u oba slučaja bez uspeha. Ostavio mu je i poruku da želida razgovara sa njim u vezi kupovine zemljišta. Pošto je u jednomdanu čak u dva navrata uzalud tražio vlasnika smatrao je toGospodnjim uputstvom da pričeka do sutra. Pošto je sutradan našaovlasnika kod kuće Milerova strpljivost je bila iznenada nagrađena.Naime vlasnik zemljišta priznao mu je da je prošle noći proveo dvasata budno razmišljajući po kojoj ceni da proda zemljište DžordžuMileru. U početku je nameravao da traži 200 funti po jutru, ali sada ćese zadovoljiti i sa 120 funti. Ubrzo zatim sklopili su kupoprodajni ugovori sluga Gospodnji "uštedeo" je prilikom kupovine zemljišta 560 funti jerje znao da čeka!

Džordž Miler je i sada molio Gospoda da On korača pred njim iGospod je to i učinio na način kakav ni slutio nije njegov sluga. Nakonšest dana stigla je i zvanična ponuda graditelja iz Londona i nakonsledećih osam dana došao je lično i on sam u Bristol i rekao dazemljište u svakom pogledu odgovara nameni. Do 4. juna 1846. godinesakupilo se jedva više od 2.700 funti sterlinga za gradnju, samo malideo celokupne potrebne sume. Džordž Miler ni trenutka nije sumnjao uto da će sve što je potrebno stići u "času Gospodnjem".

Čekao je već punih 212 dana na Boga da On omogući gradnju iodlučio je i dalje čekati sve dotle dok ne bude imao celu sumu u svojimrukama. Džordž Miler je tada sa velikom mudrošću odlučio da će uvestii drugu braću u odgovornost Božjeg dela. Odabrao je tridesetoro braćekoji bi upravljali zajedno sa njime njemu poverenim novčanim

136

sredstvima. Desetoro takve braće koji su imali dobra svedočanstva abili su ispunjeni sa Duhom Svetim i mudrošću. Osećao je da u veziproširenja rada pravo zastupanja u vođstvu ima i ona grupa vernikakoja se toliko zanima za delo Božje.

Sotona mu je postavio nove prepreke na njegovom putu. Pošto su zanovo sirotište bili pronašli odgovarajuće zemljište i isplatili ga,nepredviđene prepreke su zadržavale ispostavljanje kupoprodajnihpapira. Spokojstvo Džordža Milera ni ovo nije narušilo jer je znao daBožje oko vidi i ove prepreke. Ako bi Gospod dozvolio, mislio je, da muoduzmu jedan komad zemljišta to bi se dogodilo samo zbog toga, − bioje u to čvrsto ubeđen, − jer Bog želi dati nešto bolje zauzvrat. Tako jeodugovlačenje ugovora samo isprobalo njegovu veru i strpljenje.

6. jula stiglo je 2.000 funti sterlinga, dvostruko više nego što je biopoklon od 10. decembra; a 25. januara 1847. godine stigla je jednadruga isto tako velika suma, tako da su nakon 5. jula mogli da započnuzidanje. Šest meseci posle toga, bolje rečeno nakon čekanja naGospoda od 400 dana, sabralo se 9.000 funti sterlinga kao odgovor navernu molitvu. Kada se izgradnja zgrade sa 300 prozora približavalasvom završetku a bilo je još puno toga da se uradi za konačni smeštaj530 duša u nju nedostajalo je još uvek nekoliko hiljada funti sterlingaiako se u celini nakupilo skoro 11.000 funti sterlinga. Međutim, pomoćne samo da je stigla već je daleko premašila sva očekivanja. Pristigaoje sav novac, čak i više nego što su trebali, a našli su i potrebnepomoćnike.

Nakon više od 12 godina iza započetog rada Gospodnjeg, tačnije 18.jula 1849. godine preselili su decu iz četiri iznajmljene zgradeVilsonove ulice u novoizgrađenu zgradu sirotišta u Ešli Daunu.

Prijem novih siročića obustavili su na pet nedelja da bi se malo priviklinovoj sredini i da bi sve dospelo u svoju kolotečinu. Svejedno 26. maja1850. godine u zgradi je već bilo smešteno 275−toro dece, dok se

137

ukupan broj njenih stanara popeo na 308 duša. Naziv "Nova zgradasirotišta" dali su joj radi razlikovanja od jednog sličnog Zavoda u njenojblizini. Zgradu nisu hteli nazvati sirotište gospodina Milera da slava nebi pripala nekom ko je bio samo sredstvo u ruci Božjoj, prilikom njenogosnivanja. Sam Džordž Miler smatrao je grehom ako bi makar iposredno pripisao sebi i jedan mali deo te slave koja pripada jedinoOnom, ko je rukovodio njihovom verom i pružio im sva potrebnasredstva. Niti je želeo da mu drugi pripisuju tu slavu.

Pravo vlasništva preneli su na veće Zavoda od jedanaest članova kojeje izabrao lično Džordž Miler. Dogovorili su se da će Zavod biti otvorenza posetioce svake srede popodne. Za razgledanje cele zgrade bilo jepotrebno sat i po vremena.

Tek što su smestili siročiće u Ešli Daunu već se rodila nova želja u srcuDžordža Milera da umesto za 500 pruže utočište i duhovnu blagodat za1.000 siročića.

Pre početka 1851. godine želja njegovog srca sazrela je u čvrstuodluku. Po svom običaju ponovo je pažljivo analizirao kroz istrajnumolitvu da li je ostvarenje ovog plana po volji Božjoj ili je to samozamah njegove vlastite želje. Opet je savesno "odmeravao" argumenteza i protiv. Dal' nije delo već ionako preveliko zajedno sa njemupripadajućom korespondencijom i odgovornošću?

Jedna nova zgrada sirotišta za sledećih 300 siročića koštala bi ihponovo 15.000 funti sterlinga a za 700 siročića zajedno sa zemljištemsigurno i preko 35.000 funti sterlinga. A ako bi i sagradili zgradu inaselili je sa stanarima, svakodnevna briga o njima predstavljala bi zanjih novu brigu. Samo za izdatke za novih 700 siročića trebaćegodišnje oko 8.000 funti sterlinga. Na sva ova pitanja Džordž Miler jeimao samo jedan odgovor: "Za sve je Bog dovoljan!"

I pošto je oko Džordža Milera bilo stalno uprto u moć, mudrost i

138

bogatstvo Božje, potpuno je zaboravio na svoju vlastitu slabost nemoći siromaštvo.

Napale su ga i druge sumnje. Ako bi mu uspelo dati utočište za 1.000siročića šta će da bude od Zavoda posle njegove smrti? OdgovorDžordža Milera bio je njemu svojstven: "Moj zadatak jeste da sa svimmeni raspoloživim sredstvima služim svom naraštaju po volji Božjoj. Nataj način ću moći najbolje da služim i sledećem naraštaju, ako biGospod Isus još dalje odlago svoj povratak.

Prisećao se da je unazad 200 godina Franke u Haleu bio takođesuočen sa istim protivargumentima kada je osnovao tada najvećipostojeći Zavod posvećen milosrđu.

Kada je međutim Franke bio uzet sa lica ove zemlje, vodivši Zavodpunih 30 godina, njegovo upražnjeno mesto zauzeo je njegov zet.Tako je primer njegovog zemljaka hrabrio i Milera: nek samo gledanapred da izvršava svoju dužnost a budućnost da prepusti na večnovernog Boga.

Džordž Miler nabraja posebne razloge koji su ga podsticali naproširenje dela. Stizale su mnoge molbe za prijem, koje nisu mogliuzimati u obzir zbog manjka mesta. A ostala sirotišta gde su inačesiromašna deca upućena, bila su moralno bedna a pored toga deca suživela u velikoj bedi ostavljena bez pomoći. Pored ovih razlogapridružila su se njegova do sada stečena iskustva o milosti i blagodatiBožjoj; njegovo lično spokojstvo sa kojim je mislio na planiranoproširenje i na sve one duhovne blagoslove koje mogu doživeti jošmnoga napuštena siročad.

Ali jedan razlog nadvisio je sve ostale: Ako će, jedino od Boga zavisno,moći u većem krugu da vrši službu čovečanstva, s time će još višeposvedočiti o Bogu koji uslišava molitve. Prilikom svakog proširivanjadela ova misao bila je odlučujuća.

139

4. januara 1851. godine stigao je poklon od 3.000 funti sterlinga,najveća suma do tog vremena. Činjenica da novac može upotrebiti povlastitom nahođenju samo ga je hrabrila da krene dalje. Ni ovomprilikom nije se savetovao sa ljudima. Novi plan proširivanja nijesaopštio nikom, ni svojoj supruzi sve do 25. januara. Tek kad je izašao12. broj godišnjeg izveštaja Širenja biblijske literature, saznao je svetza njegovu nameru da želi obezbediti mesta za novih 700 siročića. Do2. oktobra 1851. godine prispelo je samo oko 11.000 funti sterlingakoje su izričito bile namenjene ovoj drugoj zgradi sirotišta. A do 26.maja sledeće godine još 3.500 funti sterlinga. Džordž Miler je imao naumu onog koji "... trpeći dugo, dobi obećanje." Jevrejima 6,15. Čekaoje više od dve godine dok se sakupilo sve što je bilo potrebno za prvuzgradu sirotišta. Da je bila volja Božja mogao je čekati i duže sve dokmu se ne usliše molitve u vezi planirane gradnje. Nakon 19 meseci −tokom kojih je primao dnevno poneki poklon kao odgovor na molitvu −saznao je da se složilo nekoliko dece Božje da mu poklone 8.100 funtisterlinga. Od toga je odmah 6.000 funti namenio za gradnju! Nije seiznenadio ni ovog puta a nije bio ni izvan sebe, ali znao je da seneizmerno raduje se u Bogu, i vidi sebe pobednikom kroz Njega.Upravo pre dve godine kad je primio do tada najveći poklon − sumu od5.000 funti − izrazio je ujedno i svoju nadu da će videti još i veća dela. Igle, sada je primio obećanje na dvostruko, skoro trostruko veći poklon!Ali nije ga visina novčane sume ispunila radošću već činjenica da senije uzalud hvalio sa svojim Bogom. Pošto je tada već 485 siročićačekalo prijem, osetio je potrebu molitve za brzo otvaranje puta gradnji.Pored toga, naučio je važnost stiha iz Jakov 1,4: "A trpljenje neka delodovršuje, da budete savršeni i celi bez ikakve mane." Cela sumanamenjena gradnji iznosila je 26. maja 1855. godine već oko 12.500funti sterlinga a za prijem prijavilo se već više od 500 siročića.Međutim, pre početka same gradnje nove zgrade bila im je potrebnadvostruka veća suma novca da im ne bi pretilo zaduživanje. 8. januara1855. godine ponovo se udružilo više hrišćanske braće, da mu stavena raspolaganje 5.700 funti sterlinga za delo Božje. Od ove sumenamenjeno je 5.000 funti u fond za gradnju. Pošto se u međuvremenu

140

broj prijavljene dece popeo na 700 do 800 Miler je smatrao zapotrebno da obezbedi barem zemljište za gradnju. I zaista samonekoliko nedelja kasnije Miler se trudio da kupi dva susedna zemljištapored sirotišta. Pošto ona tada nisu bila na prodaju, mislio je, da Bogima jedan bolji plan za gradnju od ovog koji je zamislio Njegov sluga.Nakon dugog razmišljanja i molitve sinula mu je ideja da bi se moglona postojećem zemljištu sazidati sa svake strane sirotišta po jedno"krilo". Odlučili su da će najpre na južnom delu zgrade podignuti kriloza smeštaj oko 400 siročića. Novca su imali dovoljno i za gradnju i zaunutrašnje uređenje tog krila. 26. maja 1856. godine sakupljeno je većblizu 30.000 funti sterlinga za drugu novu zgradu sirotišta. A 12.novembra 1857. godine bilo je otvaranje ove zgrade za 400 siročića.Preostaio im je još 2.500 funti sterlinga kao višak. Taj Bog koji sebrinuo za zgradu poslao im je i pomoćnike, a da se i nisu trudili okopotrage za njima. Početkom sledeće nedelje Miler je ostavio na stranu600 funti za treću zgradu sirotišta. Kupili su jedno susedno zemljištepored već postojećih. Pošto se javilo jako mnogo dece, odlučili su, sobzirom da troškovi izdržavanja veće grupe dece srazmerno ne bi bilimnogo veći, da umesto za 300, sagrade zgradu za 450−toro dece.

Prilikom svakog uvećavanja dela posebnu radost za Milerovo srcepredstavljala je činjenica da sve može postići jedan jedini veran čovekako se jednostavno pouzdaje u Boga. 12. marta 1862. godine otvorilisu i treću zgradu sirotišta. Pored uložene novčane sume ostalo im jeza tekuće potrebe još više od 10.000 funti sterlinga. lako još nisupronašli potrebne pomoćnike, vreme iščekivanja dalo je samo novipodsticaj za molitvu. Umesto jednom molitve su išle tri put ka Bogu daOn šalje odgovarajuće ljude. I stigli su jedan za drugim u određenovreme, tako da se prijem dece odvijao bez zastoja na vreme i delo nijetrpelo nimalo. Međutim, iz sličnih razloga kao i pre nastala je potrebaza novim proširenjem. Navala novih siročića za prijem postajala je sveveća a iskustvo Božje pomoći hrabrilo je Milera na još veće poduhvate.Tako su se već pojavile na horizontu njegove vere i 4. i 5. zgradasirotišta. Do 26. maja 1862. godine bilo je već sakupljeno više od

141

60.000 funti sterlinga za tu svrhu. U novembru 1864. godine stigao jeveliki poklon od samo jednog darodavca u visini od 5.000 funtisterlinga, koji nije naznačio ni svoje ime ni svoje boravište. Do tada sesakupilo 27.000 funti sterlinga a bilo im je potrebno 50.000 funtisterlinga.

Pošto su već više od polovine sume imali u blagajni, mogli su da kupezemljište i udare temelje zgradi. Miler je još pre nekoliko godinaodabrao jedno zemljište, koje se nalazilo u neposrednoj blizini većpostojećih zgrada sirotišta a delio ih je samo jedan put. Potražio jezastupnika od kog je saznao da je to zemljište iznajmljeno još na dvegodine. Ova prepreka podsticala ga je na novu molitvu, ali teškoće surasle. Tražena suma bila je suviše velika. Pored toga, za isto zemljištepregovaralo je i Bristolsko društvo vodovoda želeći tu da smesti svojuvodovodnu centralu. Ali Bog je jednu za drugom odstranio sveprepreke, tako da su zemljište mogli kupiti i u martu mesecu predati jeveću sirotišta. Kada su isplatili kupovnu cenu zemljišta ostalo im je25.000 funti sterlinga za gradnju. Pošto bi bilo od velike uštede, kako utroškovima tako i u trudu, da obe zgrade zidaju uporedo, zatražili subogatiju potporu od Boga da bi mogli što pre završiti posao.

U maju 1866. godine stajalo je Džordžu Mileru na raspolaganju 54.000funti sterlinga.

Započeli su dakle gradnju četvrte zgrade sirotišta a sledeće godine ipetu zgradu. Do kraja marta 1867. godine pristiglo je već više od50.000 funti sterlinga, tako da je sada nedostajalo samo 6.000 funti zaunutrašnje uređenje obe zgrade.

Do 1. februara 1868. godine pristiglo je ukupno 58.000 funti sterlinga,tako, da su 5. novembra 1868. godine mogli otvoriti četvrtu a 6. januara1870. godine i petu zgradu sirotišta. Pored toga ostao im je višak odnekoliko hiljada funti sterlinga. Tako je početkom godine 1870. rad okosiročića u pet velikih zgrada sirotišta u Ešli Daunu dostigao svoju punu

142

opsežnost: u te zgrade su smestili 2.000 siročića i pored njih svenjihove učitelje i pomoćnike.

Opisali smo u ovom jednom poglavlju celu istoriju sirotišta u Ešli Daunukoji je postao spomen ploča Božje vernosti koji uslišava molitve.

U stvarnosti ceo taj događaj protegao se na više godina. Od njihoveprve odluke da će graditi iz godine 1845. pa sve do godine 1862. dootvaranja treće zgrade sirotišta proteklo je blizu 17 godina. A do godine1870. kada je i peta zgrada sirotišta bila useljiva prošlo je ravno 25godina. Delo je bilo jedinstveno kako u planu tako i u njegovomizvođenju. Jedini glavni cilj bila je slava Božja, jedino sredstvo vernamolitva, jedino mesto odakle su tražili savete Reč Božja i jedini Božjiučitelj − Sveti Duh. Svaki korak učinjen sa verom i molitvom bio jepriprema za sledeći; svaki sa verom učinjen smeli čin samo je hrabrioslugu Božjeg na smelije poduhvate. Svaka smelost vere samo jepotvrdila da nije nikakvo sanjarenje osloniti se na Božju vernost imilost.

Posetioca sirotišta iznenadiće njena građevina, njen način gradnje injena veličina. Prostorije su veoma prostrane, imaju oko 1.700 velikihprozora a mogu primiti više od 2000 stanara. Zgrade su zidanemasivno od kamena. Način gradnje veoma je jednostavan kako iznutratako i spolja a zgrade nose na sebi više pečat korisnosti nego lepote.Unutrašnje uređenje odaje sliku najveće štedljivosti. Nameštaj jeveoma skroman; ukrasa i raskoši u njima se ne može uopšte naći.Zbog toga su neki i zamerili Mileru, smatrajući da to ima i svoju dobrustranu ako bi na taj način razvijali smisao deteta za lepotu.

Na takav prigovor možemo dati dva odgovora. Prvo, želja DžordžaMilera bila je da sve služi jednom cilju: dokazati da postoji Bog, kojiuslišava molitve. Drugo, nad Božjim imanjem sebe je smatrao samokao nadzornikom, koji se ustručavao izdati makar samo i jednu funtuza nešto što nije bilo neophodno za izvođenje Božjeg jednostavnog ali

143

skromnog dela. Imao je mišljenje da sve ono što se može uštedeti −bez da to ide na štetu zdravlja, nastave, ili vaspitanja u Božjoj Reči iduhovnog uzrasta siročića, potrebno je upotrebiti za pomaganje drugesirotinje i jadnika. Smatrao je dalje da će siročići po svemu sudećistupiti u službu u jednostavne domove i ceo život će živeti u skromnijimživotnim okolnostima tako da će ih sredina njihovog vaspitanjaprivikavajući ih na "otmeniji" način života učiniti samo probiračima inezadovoljnim zbog svoje buduće sudbine. Zbog toga je imao samobrigu da im ne manjka ništa što zahteva zdrav način života ijednostavna udobnost, i da se zadovolje s tim ako imaju toliko koliko jenužno potrebno. Inače bi mu sigurno zamerili još i više i oštrije da jerasipao njemu poverene poklone na spoljašnje ukrašavanje i raskoš.Prebacili bi mu da olako rukuje sa novcima siročića. Morao je imati i tona umu da su mnogi sa samoodricanjem žrtvovali svoj život i novac zanjih a takve poklone im ne bi mogli dati da su otmeno uređivali svojesopstvene domove, Zaista ne bi bilo na mestu kupiti za siročiće takonešto čega su se odrekli sami darodavci. Naprotiv, vladala je svudačistoća i red i jako su cenili svaki pošteni rad.

Zemljište oko zgrade upotrebljavali su za vrt gde su zapošljavalidečake u zdravom zanimanju. Dečaci su na taj način učili takav rad kojisu kasnije mogli korisno da upotrebe u njihovoj budućnosti a ujednopribavili su sebi jedan deo njihove svakodnevne ishrane. U domovimasu sve uredili i organizovali vanredno pametno. Za odela svakog detetabile su sa brojevima obeležene ladice. U svakoj grupi šestoro većedece nadgledala su odela. Svaki dečak je imao po tri odela a devojčicepo pet. One su svoje haljine same izrađivale i bile su dužne da ihodržavaju, na šta su bile i naučene. Najmlađi su imali u dečjim sobamasvoje igračke, kutije sa slikama a negovali su ih sa majčinskomnežnošću. U Zavodu je bilo smešteno često i više dece iz jedneporodice, tako da se nije nikad kidala porodična veza. Prosečno vremeboravka siročića u Zavodu bilo je oko 10 godina, pojedinci bi boravili unjemu i po 12 godina. Svakodnevni život u Zavodu odvijao se takotačno i pravilno kao sat. Deca su ustajala u šest sati. Od 7 do 8 sati

144

posle doručka devojčice su se bavile ručnim radom dok su dečacičitali. U pola deset bila je jedna kratka jutarnja pobožnost a u 10 satipočinjala je školska nastava. Pre ručka oko 15 sati deca su imala polasata odmora da se igraju na igralištima. Posle podne bila je ponovonastava sve do 16 sati a zatim do 17 i 30 mogla su ponovo da se igrajuili šetaju u prirodi. U 18 sati bila je večera. Posle večere je bila ponovopobožnost od pola sata. Posle večere devojčice su se bavile ručnimradom a dečaci su učili sve do odlaska na počinak. Mlađa deca su išlau 20 a starija u 21 sat na spavanje. Njihova je ishrana bila"jednostavna" obilna i kalorična. Sastojala se iz sledećeg: hleb, zobenepahuljice, mleko, supa, meso, pirinač i varivo. Sve je trebalo da služijednom cilju kojeg je Džordž Miler ovako izrazio: Trudimo se da nebude naša krivica ako neko dete krene stranputicom ili ne postanekoristan član društva.

145

15. Glava

15. Glava

VIŠESTRUKA MANIFESTACIJABOŽJE MILOSTI

Neko je duhovito zabeležio prilikom tumačenja 25. Psalma da na onimkolima sa kojima putuju Božji sveci nalaze se osim vozara i dvapomoćnika: "dobrota i milost". O njima Reč kaže: "...Pratiće me u svedane života moga."

Verovatno su ova dva pomoćnika pratila u nebeskom ruhu i Milera krozceo njegov životni put. Kolikogod je čudnovata istorija gradnje petzgrada sirotišta u Ešli Daunu a nisu bila manje jaka svedočanstva,iskustvo i životni plodovi Džordža Milera o Božjoj dobroti i milosti.Treba da čujemo i to.

I sam Miler je rado razmišljao o tim iskustvima koja su svedočila Božjudobrotu i milost prema njemu i imao je jako mnogo svedočanstva otome da ga je pratila u svakom njegovom koraku − dobrota i milost.Evo nekoliko primera.

Ista ta nežna briga koja je obuhvatala Milera, bila je vidljiva i nadnjihovom ćerkom Lidijom. Roditelji su smatrali za bolje ako svoje deteškoluju u inostranstvu. Džordž Miler se upoznao sa jednom vernomženom koja je imala poseban dar za vaspitanje i podučavanje dece, pasu Lidiju poverili njoj. Džordž Miler je naravno hteo da plaća zaizdržavanje svoje ćerke, ali se poslani novac vratio bez potpisa. Za tihšest godina koliko je Lidija boravila u kući te gospođe Miler nije uspeonikad da primi račun za troškove. Tako je Bog skinuo sa njega briguvaspitanja njegove ćerke. Roditelji su se radovali posebno zato što je

146

Lidija bila zaista u školi Gospodnjoj, pod Njegovim starateljstvom!

U aprilu 1846. godine Lidija je našla svoj mir; od tog trenutka je njenživot bio sakriven u Gospodu i tokom 44 godine pružila je svojimživotom veran odsjaj Hristovog lika. Mnoge hrišćanske porodice grešekad prepuštaju vaspitanje svoje dece takvim učiteljima koji obrazujusamo razum a unutrašnjeg čoveka nikako. Pod takvim uticajima decapostanu često bezbožnici. U najboljem slučaju probudi se u njimasamo želja za znanjem i častoljubljem. Takvi vaspitni Zavodi u kojimanedostaje pobožan život u mnogo slučajeva brzo izbrišu utiske jednogpobožnog hrišćanskog doma. Nema ništa važnije od toga da nežnadečja duša u onim mladim godinama, kada se oblikuje njihov karakterza celu večnost udiše "čisti hrišćanski vazduh".

Dobrota i milost pratili su Milera i njegovu suprugu i godine 1845.tokom njihovog boravka u Nemačkoj. U Štutgart su stigli u vreme kadje grad bio dupke pun sveta. Jedan bogati lekar koji do tada nikada nijeiznajmljivao sobe ponudio im je boravak u njegovoj kući.

Bog je obilno blagoslovio rad Džordža Milera. Jedno vreme jeodržavao i po 8 sastanaka nedeljno. Dao je štampati 11 vrsta traktatana nemačkom jeziku i razdelio je više od 220.000 primeraka. Razdelioje pored toga blizu 4.000 primeraka svoje knjige pisane o Božjimdelima. Božja milost videla se i u tome da kadgod bi osetio podsticaj započetak većeg dela pomoć bi pristizala uvek obilno. To nije bilo takosamo u vezi sirotišta, već i kod Zavoda za širenje biblijske literature, čijisu se pojedini ogranci razvijali velikom brzinom. Kada je zatim došlovreme zatišja u pojedinim granama rada, Miler je video da je i to Božjadobrota i milost. Razlog tome je bio kako su kasnije saznali samo tajda i druga braća prionu na posao i tako je nastalo više novih zavoda.Džordž Miler bi se radovao tome isto tako iskreno kao da je Gospodsamo njega samog upotrebio u toj službi. U radu spoljašnje misije kojaje postala sve draža njegovom srcu godine 1846. već se mogaopohvaliti sa sedmorostruko većim uspehom nego pređašnjih godina.

147

Kasnije je bio u stanju pomagati čak 122 misionara.

Godine 1865. trebalo mu je u za svrhu 466 funti sterlinga, ali jenedostajalo 92 funte. Svoju molbu je izneo pred lice Božje i primio jošisto veče 5 funti a sledećeg dana 100 funti i još 50 funti sterlinga kao"zahvalan dar rođendana". Primio je dakle 65 funti više nego što jetražio od svog Gospoda. Kakva je samo dobrota i milost pratila Milera iu nošenju tereta svoga dela! Zaista nosila ga je "Božja kočija" zajednosa njegovim teretom. Mllostivi Bog je iz dana u dan sačuvao njegovmir, iako je i bolest pohodila njegovu veliku porodicu a imao je ineprestane brige za odlazeće siročiće u vezi njihovog zapošljavanja ismeštaja kod odgovarajućih porodica. Svoj mir znao je sačuvati uprkossvih briga o izdržavanju i vaspitanju novih siročića, iako su veomačesto nastupila i kritična vremena a svakodnevno iskrsavajući teškanerešena pitanja zahtevala su mnoge molitve i budnost. Zime 1846−47godine nastupila je velika kriza. Da li bi ih sada mogla napustiti Božjadobrota i milost?

Bili su i takvi ljudi koji su kroz naočare "nevere" posmatrali njegovnapredak, iako drugima i nisu, ali sebi bi govorili ovako: "Videćemo štaće biti sa Džordžom Milerom i njegovim siročićima! Ako prođu bezteškoća i kroz ovu krizu onda više nemamo šta da kažemo!"

Međutim, i u danima te sveopšte krize Miler je mogao ovako svedočiti:"Svega imamo, Bog nam pomaže."

Što je staza bila mračnija, tim više se moglo osećati vođstvo One rukekoja vodi slepca na stazi za njega nepoznatoj!

Džordž Miler i siročići Njegovog Boga prebrodili su i tu zimu isto takolako kao bilo koju drugu od početka dela. I to je bio poseban znakBožje milosti i dobrote da se delo nije nikada pomerilo sa onih temeljana kojima je i počivalo, to jest sa temelja vere i molitve. Ni teškoće ilirazočarenja a ni uspesi ili pobede nisu ih mogli ni malo skrenuti sa onih

148

Božjih načela na kojima su sazidali celo delo.

Čuli smo o jednom bratu koga je Bog udostojio da počne jedno sličnotakvo delo zasnovano na veri, ali koji je kasnije kada se delo proširiloradije nastavio kao trgovinu.

Načela kod Bristolskih dela nisu se nikad izmenila. Nikad nisu težili zaljudskom zaštitom niti su bili ikad zavisni od redovnih novčanihprimanja ili od poklona određenih za stalna vremena. Delo je stajaloisključivo pod zaštitom živog Boga, kako na početku, tako i u kasnijimgodinama. Zar to nije bila dobrota i milost da je i sam Miler istrajao uduhu vere i zahvaljivanju? Mogli bismo misliti da ako neko tako čestodoživaljava uslišenje molitve kao on, polagano "otvrdne" prema njima iovo se iskustvo pretvara u običaj. Kod Džordža Milera to se nijedogodilo. Kad ga je Gospod za vreme krize u 1855. godini obdario sajednom sumom od 500 funti, jedva je mogao izdržati svoju neiskazanuradost u Gospodu. Dugo vreme hodao je gore−dole u svojoj sobi, srcemu se prelivalo oči su mu blistale, usta su mu se ispunila osmehom ausne klicanjem i ponovo se preporučio svom vernom Učitelju kome je islužio.

Božje blagoslove doživljavao je uvek kao nove i sveže, uslišenjemolitve nije nikada izgubilo svoju čar; bili su kao neki cvetovi koje iakosu u Božjem vrtu kidaju iz časa u čas, ali oni nisu nikad izgubili svojulepotu i nebeski miomiris.

Koliko je bila velika ta dobrota i milost da nije nikada nedostajaomolitveni duh i strpljivost, niti tada kada su uslišenja dolazila sa nebakao snežne pahuljice, ni tada, kad je nebo izgledalo zatvoreno i vera jedugo trebala da čeka! Svaki sledeći dan doneo je novi razlog zamolitvu. Štaviše, Miler svedoči o tome. Jedina razlika između kasnijih iranijih vremena sastojala se samo u tome, što su proširivanjem delateškoće više rasle. Ali − dodo je − i nije moglo očekivati drugo, jerGospod upravo radi toga i daje veru, da se i ona isproba na slavu

149

Imena Njegovog! Vera će samo kroz iskušenja naučiti tajnu pobede.Dobrota i vernost Božjih sluga pratile su Milera i držali nad njim zaštitu.Između hiljada i hiljada neslućenih opasnosti čas bi jedna čas drugadospela na videlo, redovno kada je već sve prošlo.

Kada je godine 1847. radio u Kesviku, stanovao je u istoj kući i jedanumni bolesnik, koji je patio od manije proganjanja a koji se kasnije iubio. Tek su naknadno saznali, da je isti u svojoj bolesnoj fantazijiverovao da Miler nasrće na njegov život; verovatno bi Milera i ubio daga je kojim slučajem sreo, jer je imao stalno pored sebe napunjenooružje.

Put ovog vernog sluge Božjeg (Mullera) prolazio je često kroz dubokevode iskušenja, ali ga je i tamo pratila i održala dobrota i milost. Ujesen godine 1852. vratio se kući iz Istočne Indije njegov voljeni šogorGrovs A.N. veoma bolestan nakon što je u Indiji doživeo mnogasvedočanstva i preminuo je u kući Džordža Milera.

Veza koja je spajala ova dva čoveka bila je veoma prisna i čvrsta. Ujulu sledeće godine razbolela se i njegova 20 godišnja ćerka Lidija odveoma teškog tifusa koji ju je doveo do ivice smrti. Pobedila je vera idevojka je ozdravila na veliku utehu i radost roditelja. Kad je Miler predsobom video gubitak svoje ćerke jedinice − sotona se nije mogao nitada približiti njegovom spokojstvu i pouzdanju u Gospoda. Prisetio se ijednog svog obrnutog iskustva. Kad ga je jedno slično iskušenje pre 21godinu učinilo nemirnim i ispunilo ga gunđanjem.

Drugi svezak "Dnevnika" Džordža Milera završava se upravoprotestom protiv mišljenja pojedinih ljudi koji su ga smatraličudotvorcem. Izražava svoje žaljenje nad tim da ono delo koje setemelji jedino na obećanjima Biblije i kojeg su sprovodili u okviru vere imolitve neki smatraju odmah čudom ili sanjarenjem. Mišljenja koja suse mogla čuti o njemu i njegovim uspesima bila bi neograničenosmešna i komična ako ne bi ujedno i svedočila o njihovom žalosnom

150

neverovanju.

Neki su govorili ovako: "Inostrane ideje gospodina Milera privukli supažnju naroda na sebe radi njihove novine". Drugi su opet bili mišljenjada im njihovi godišnji izveštaji pribavljaju prihode; ili su mislili da Milerraspolaže sa skrivenim blagom. Na sva ova nagađanja on jeodgovorio: "Činjenica, što je on poreklom stranac, pre bi smanjilapoverenje ljudi a ne bi je probudila; a čar novine verovatno ne bi trajaloviše od nekoliko godina a godišnje izveštaje izdaju i drugi Zavodi, kojinikad ne zaključe godinu bez materijalnih gubitaka. Što se tičenjegovog tajnog blaga morao je priznati da u tome ima više istine negošto ljudi misle, jer zaista ima neiscrpivo blago u obećanjima OnogBoga, čija se vernost nikada ne menja. Priznanje (već godine 1856.)da je tokom 22 godine "uzeo" od "tog blaga" već više od 115.000 funtisterlinga!!

Vredno je spomenuti što se tiče godišnjih izveštaja da se kroz njihsvega jedan put u svom životu obratio javnosti sa molbom. Tražio jeviše siročića! Posebna vrsta "molbe" sa kojom želi umnožiti i povećatiizdatke a ne primanja.

Njihovo vidljivo blago bilo je često tako malo da se rastopilo u ništa, alinevidljivo blago bilo je Božje bogatstvo iz kog su mogli crpelineprekidno. Znao je da ova reka nikad neće presušiti. Delo učinjenoradi siročića dalo je Mileru sve više zadovoljstva. Postalo je glavni ciljnjegovog života da bude sredstvo u ruci Božjoj u spašavanju ove dece.Pored toga mogao je s radošću gledati kako Bog blagosilja u sirotištusmeštenu decu i u njihovom fizičkom razvoju. Bog je veoma čestoiscelio njihova slaba bolesna tela. Mnogi siročići su bili deca takvihroditelja koja su umrla kao žrtva TBC−a, tako da su im deca već odrođenja bila zaražena. Često su u sirotište donošena takva deca čija jekrv bila potpuno zatrovana i zaražena sa svakakvim klicama bolesti, ilitakva deca koja su pre toga mnogo patila od gladi i hladnoće. Uproleće godine 1855., na primer, primili su četvoro dece iz jedne

151

porodice starosti između 5 i 9 godina, koja su se usled pothranjenosti inege nalazila u veoma jadnom stanju. Zamislili su se, da li ih uopštemogu primiti, jer na kraju krajeva Zavod ipak nije bolnica a takvibolesnici razume se zahtevaju mnogo pažnje i nege. Bilo je naprostonečovečno odbiti prijem te dece. Tako su ih, dakle, primili u Božje ime inegovali su ih. Samo nekoliko nedelja kasnije čovek je jedva mogao daprepozna tu decu, kako su se brzo oporavljala. Pored takve pomoćiBožje možemo zamisliti koliko je dece spašeno od sigurne smrti. Još jeveća bila njihova briga i trud oko vaspitanja dece u hrišćanskom duhu.Deca, koja su se pokazala kao nepopravljivi nevaljalci otpuštani su dane deluju loše na ostale. Jer Zavod nije bio bolnica a još manje jemogao biti popravni dom.

Godine 1849. otpustili su jednog dečaka koji još nije imao ni osamgodina. Bio je lažov i kradljivac: iz sirotišta je već dva puta pobegao sastvarima druge dece i još se hvalio sa svojim nevaljalstvom. Pre negošto su se odlučili za taj krajnji čin trpeli su dečaka dugo sa velikom iBožjom − dugotrpnošću. Trudili su se oko njega skoro pet punih godinasa opomenama i molitvama i svim mogućim načinima da ga poprave.Kada je međutim njegovo isključenje postalo neizbežno, otpustili su ganaočigled svih ostalih, sa molitvom i u nadi ne bi li taj postupak postaorazlog njegovog pokajanja a ostalima poslužio kao opomena. I nakonnjegovog otpuštanja odnosili su se prema mladom grešniku saljubavlju, trudeći se da ga povrate na pravi put spasenja.

Krajem novembra 1857. godine primetili su da je oštećen kotaocentralnog grejanja u prvoj zgradi sirotišta, koji je zahtevao neizbežnuhitnu popravku. Pošto je kotao bio obložen zidom od cigle a trebalo gaje celog promeniti, ceo taj posao mogao je potrajati i duže vreme. Pitalisu se na koji način bi se moglo za to vreme sačuvati od prehlade 500siročića koji su delimično još bili mali i slabašni?

Da privremeno priskoče u pomoć sa plinskim pećima bili su potrebnidimnjaci radi odvoda sagorelih gasova. Zaključili su da nemaju nikakve

152

mogućnosti da zgradu zagreju za vreme izvođenja radova pa da i 100funti žrtvuju za tu svrhu. Džordž Miler se ponovo obratio živom Bogu ipouzdajući se u Njega odlučio je da popravku treba odmah početi. Prenego što su ugasili vatru, tokom dva dana duvao je hladan severnivetar, ali popravku nisu mogli više da odlažu. Mogući prevremenidolazak mrazeva pretio je zdravlju dece. Sa hrabrom verom molili suGospoda: ''Gospode, deca ova su Tvoja; preokreni Ti severni vetar ujužni i podstakni srca radnika da požure sa radom." Uveče, pre početkaradova još je duvao hladni severni vetar, ali na dan kada su radovezapočeli, duvao je južni vetar a vreme je bilo tako blago da ložiti uopštene bi ni trebalo!! Kada je Džordž Miler sišao u podrum zajedno saposlovođom da nadgleda posao, ovaj je radnicima govorio ovako:"Danas ćemo raditi do kasno u noć a sutra ćemo početi rano"; "Celunoć možemo raditi na njemu!" − odgovorili su radnici. Tako je i bilo.Otprilike nakon 50 sati mogli su ponovo da upale vatru. Južni vetar jeduvao sve dok nisu ponovo ugrejali kotao!

Dobrota i milost pratili su poniznog slugu Božjeg a krize i iskušenja suučinile samo još vidljivijom ovu Gospodnju dobrotu. Svaka nova nuždapodsticala ih je na novu molitvu: novu veru. Godine 1862. trebalo jestarije dečake dati na zanat, ali za njih nije bilo praznih mesta. Molitvaim je bila ponovo njihovo utočište. Miler nije hteo da da oglas

u novine jer na njih bi se javljali i oni obrtnici koji bi dečake primili uzanat više radi svoje lične koristi. Putem molitve uspeli su da smeste18−toro dečaka kod hrišćanskih obrtnika, koji su ih temeljno naučilizanatu, a primili su ih kao članove svoje porodice.

U isto vreme napukla je jedna vodovodna cev koja je ležala otprilike3,5 metra ispod zemljine površine. Kada su već bili iskopali tri rupe uzemlji i nisu pronašli oštećeno mesto, obratili su se Gospodu molećiGa da vodi radnike prilikom četvrtog pokušaja na pravo mesto. Molbaim je bila uslišena od reči do reči.

153

Od 26. maja 1863. do 26. maja 1864. godine čitamo izveštaj o tri takvadogađaja u kojima je Bog sa vidljivom pomoću odgovorio na molitve.Ovde ću ih navesti:

Leta godine 1864. u vreme velike suše skoro je potpuno presušilo 15velikih cisterni, devet dubokih bunara i jedan jak izvor koji dotada jošnikad nije presahnuo. Dnevna potrošnja vode Zavoda iznosila je14.000 litara. Zavapili su ka Bogu radi kiše. Bog im je pomogao iakonije otvorio nebeske izvore. Polovinu njihove potrebe za vodomnadoknadio im je jedan komšija − seljak iz svojih bunara koji su bilidublji i imali su više vode. Drugu polovinu njihove potrebe grabili su izvlastitih bunara Zavoda u Ešli Daunu. Kad su na kraju morali daizostave po jedan dan da bi studenac mogao sledeći dan pružititraženu polovinu potrebne im vode, jedan drugi seljak prepustio im jevodu jednog potoka koji je tekao preko njegovog zemljišta. Tako suimali vode u izobilju sve dok kiša nije ponovo napunila cisterne ibunare. Nakon dvadeset godina obezbedilo im je Bristolsko društvovodovoda stalno i neprekidno snabdevanje vodom.

U Bristolu i okolini harao je pune tri godine šarlah, tifus i male boginje.Ponovo su se obratili Onom Bogu koji je gospodar života, smrti i svihprirodnih sila. Celo vreme šarlah i tifus nisu imali "pravo ulaza" usirotište. Samo su male boginje uspele "ući" u najmanju zgradusirotišta. Molitva im je bila ponovo njihovo utočište. Mada je zarazakasnije dospela i u druge zgrade tako da je na kraju ležalo i po 15−torodece, ali je nad njima bdila posebna milost Božja i svaki je slučaj bioblagog toka. Molili su Gospoda da učini kraj zarazi i nakon toga se višeni jedno dete nije razbolelo. Male boginje su prošle a da nije umrlo nijedno dete. Od odraslih razboleo se samo jedan pomoćni učitelj i to ulakšem obliku bolesti. Možemo samo zamisliti kakav bi pustoš moglavršiti ta zarazna bolest među 1.200 stanovnika sirotišta, da je kojimslučajem, uzela maha kao kasnije u godini 1872.

Bristol i njegovu okolinu pogađale su godine 1865. strahovite oluje.

154

Krovovi zgrada sirotišta oštećeni su u tolikoj meri da je najmanje na 20mesta na njima ostao otvor. Razbijena su i mnoga prozorska stakla.Dogodilo se to u subotu! Pre ponedeljka se nije se mogao naći ni jedanobrtnik, staklar ili krovopokrivač. Zavapili su dakle gospodaru vetra daim sačuva u tim danima nevremenu izložene zgrade. Vetar je prestaoduvati a kiša nije padala sve do srede popodne kad je popravkakrovova bila skoro završena. Onda je došao jedan žestoki pljusak kojije oterao krovopokrivače sa krovova. Jedan otvor je još bio nepokrivenna krovu i trebali su da očekuju veliku štetu, ali kiša je na njihovumolitvu ponovo prestala tako da je posao nastavljen i dovršen. Pljusakkoji je padao pre završetka rada nije učinio štetu, jer je dolazio sasevera, a otvor na krovu bio je sa južne strane zgrade. Sve ove sitnedetalje zabeležio je Miler sa njemu svojstvenom tačnošću. S time jetakođe želeo svedočiti o živom Bogu i o onoj dobroti i milosti koja ga jestalno pratila u korak.

U sledećim godinama 1865−66 izbio je šarlah u sirotištu. Sveukupnose razbolelo 39−toro dece i svi su se ubrzo oporavili. Među decu se"uvukao" i bronhijalni katar koji se inače dalje javljao u veoma teškomobliku. U tri zgrade sirotišta razbolelo se samo 17−toro dece a od njihumrlo je samo jedno dete, koje je inače bilo i plućni bolesnik. U istojgodini sveti Duh je silno delovao među devojkama, slično kaopređašnjih godina među dečacima, tako da je više od 100 dece počeloda traži svoj spas u Hristu, tako da su imali, iako u siromaštvu,neiskazanu radost u Gospodu. Džordž Miler, njegova supruga i njegovipomoćnici vapili su Bogu da Duh Sveti svoje delovanje još više produbii proširi među decom.

Krajem te godine jedno dete, neka Ema Brun, razbolela se odtuberkuloze. lako je već četiri godine stanovala u sirotištu, u njenojbolesti bila je svejedno bezbrižna i ravnodušna. Iako se brzim koracimaprobližavala smrti, stanje njene duše bilo je isto tako beznadežno kao ipre. Neprestano su se molili za nju i Bogu je bilo po volji da jojiznenada objavi Isusa kao njenog ličnog Spasitelja. Umesto

155

ravnodušnosti nastupila je kod nje teško poznanje grešnosti. Umestoprethodne tvrdoće ispovedanje greha i umesto bezosećajne i duševnehladnoće došla je neizreciva radost u Gospodu.

Iznenadna promena u srcu ove devojke bio je ishod delovanja SvetogDuha, svedočanstvo o Bogu. Na njoj se moglo videti duboko poznanjegreha i osećaj tereta za spas njenih vršnjaka. Njena lakomislenost bilaje toliko poznata stanovnicima cele zgrade da je njeno obraćenje kao injena smrt ostavilo duboki utisak na njih i postala je uzrok jednogvelikog duhovnog probuđenja. Samo u jednoj jedinoj zgradi mogli su550−toroj deci pokazati put koji vodi kroz veru do Spasenja. Ovidogađaji sadrže i za nas veoma važne pouke! Molitva može slomiti itvrdo srce! Često polažemo veliku važnost na duhovno vaspitanje decea često smo nepoverljivi prema obraćenoj deci!

Džordž Miler je doživljavao sve više i više takvih pobeda koje jepožnjeo putem milosti, spasavajući decu ranog detinjstva 9.−10.godišnjake tako da se i njihov preporod pokazao do kraja istinitim.

Kada je u Engleskoj nastupila kolera godine 1866, ta zaraza nijeprekoračila prag sirotišta. U jesen iste godine harao je ponovobronhijalni katar i ospice, i mada je ova druga zarazila. 270−toro dece,svejedno ni jedno dete nije umrlo i ni jedno nije patilo od kasnijihposledica prebolele bolesti. Od maja 1867. godine umrlo je samo11−toro dece, dakle ispod jedan posto, od 1500 dece koja su tadabolovala. Da su se uopšte mogle "uvlačiti" takve opake bolesti usirotišta mogu izgledati čudno samo onima koji Božju vernostprocenjuju samo po izgledu i spoljašnjosti. Bog je svoje uvek divnosačuvao za vreme takve nesreće. Ove su teškoće privukle srca decebliže Gospodu,a srca vaspitača i pomoćnika ispunila su se većim idubljim milosrđem i samilošću. Božji narod bio je podstrekavan putemtakvog vođstva na sve snažniju pomoć. Godine 1865. u 51. godinipostojanja dela, osvrnuvši se na proteklo vreme, Miler je hvaleći Bogaposvedočio:

156

"DOVDE NAM GOSPOD POMOŽE!" (1. Samuilova 17,12). Božjupomoć su doživljavali svakodnevno, iako je njihova vera bila izloženatakoreći svakodnevnim iskušenjima već više od pet godina. Delo jenaglo raslo i poprimilo velike razmere, ali je i pomoć Božja išla ukorak!

U januaru 1866. godine umro je brat Henri Krejk, koji je bio Milerovnajbolji prijatelj punih 56 godina i tokom 54 godine njegov bristolskibliski saradnik. Preminuo je nakon bolovanja od sedam meseci.Džordž Miler i brat Krejk bili su skoro istih godina. Obojica su imalipreko 60 godina kada je brat Krejk umro. Ovome, koji je nadživeo onogprvog bilo bi skoro nemoguće podneti taj gubitak sa trpljenjem i saradošću da nije osetio kako ga drže večne ruke Gospodnje.

157

16. Glava

16. Glava

SENKA VELIKIH PATNJI

Oblaci i olujni dani ne poštede potpuno ni jedan ljudski život. "...i opetdođu oblaci iza dažda" (Propovednik 12,2), ali blaženo je znati da izaoblaka sija sunce Božjeg dana!

Odlazak supruge Džordža Milera u večnu domovinu učinila je godinu1870. za Milera bolnom uspomenom. Živela je upravo dotle da još vidigradnju zadnje zgrade sirotišta. Ova voljena i odana supruga bila jeviše od 34 godine, to jest od početka dela dakle od novembra 1835.godine, veran drug Džordža Milera. U njihovom bračnom životuostvario se uzor sretnog braka: pristajali su jedno uz drugo, bili sujedno u veri i ljubavi u radu Gospodnjem. Tokom mnogih godinaspajala ih je unutrašnja zajednica molitve. Prva verenička ljubav nijenikad iščeznula iz njihovog kasnijeg života, štaviše, ona se samopovećala tokom idućih godina. Svojoj dragoj supruzi "Mari" moždanikad umiljatiji nije bio, nego upravo u godini njenog preseljenja uvečnost. Koliko je taj brak bio sretan, o tome svedoče sopstvene rečiMilerove, koji kaže kako nije prošao ni jedan dan da ne bi istog časakada bi ugledao svoju suprugu, osećao i neizmernu zahvalnost u svomsrcu prema Gospodu. Iz dana u dan obadvoje su posvetili baremnekoliko trenutaka dnevno "zajednici", na primer: posle obeda, kada sudržeći se za ruke sedeli jedno pored drugog, ispričali su, šta im jeležalo na srcu. Bili su jedno u Gospodu!

Njihova radost u Gospodu i jedno u drugom bila je duboka i stalna,koja je tokom godina još samo više rasla. Prema, svom čvrstomubeđenju, za ovu čistu radost braka Džordž Miler nije mogao zahvaliti

158

samo tome što mu je supruga bila verno dete Božje, već i niz drugihokolnosti. Pored toga, oboje su imali zajednički životni cilj: da živejedino i potpuno za Gospoda. Dalje, da su našli uvek dovoljno takvogposla koji ih je − s obzirom da su ga vršili za Gospoda − vezao umeđusobnu srdačnost. Na kraju, što nisu dozvolili da ih bilo šta ometeod staranja za spas njihove vlastite duše i od zajedničke molitve. Našlisu dnevno i po tri puta vremena za zajedničku molitvu i zahvaljivanje.

Supruga Džordža Milera je po prirodi bila slabašna žena a bila je i višeputa "blizu groba". U oktobru 1859. godine − kada su već bili 29 godinau braku − razbolela se od kostobolje i morala je ležati nemoćno ubolesti devet meseci. Kasnije su uvideli da je ovo iskušenje biloposeban znak Božje ljubavi i vernosti, jer je Bog prema Milerovoj oceni− upravo ovaj prisilan položaj upotrebio da joj jača fizičku snagu iproduži joj život. Nakon ove bolesti ostala je još 10 godina u raduGospodnjem. Na taj način se pretvorila jedna "nesreća", koju su obasupružnika sa verom snosila, na blagoslov duše i tela. Svršetak životaMilerove supruge predstavlja takvu svetinju, da je o tome teško pisati.Još pre nekoliko godina primetili su da je njeno zdravlje i životna snagau opadanju. Svejedno jedva su uspeli da je zadrže od posla. Ma kolikoju je i mučio njen kašalj, svejedno nerado je pristala da pozovu lekara.Sa velikom ljubavlju negovao ju je njen suprug. Jedne subotnje noći 5.februara 1870. godine primetila je da više ne može pomerati jednunogu. Iz toga su zaključili da je blizu kraj. Njen um bio je čist, a srcenapunjeno mirom Božjim. Ona sama je ovako govorila; "Doći ćeGospod ubrzo!" Sutradan u nedjelju 6. februara blago je usnula 4minuta pre 4 sata da od sada bude stalno kod svog Gospoda.

Verovatno bi svaki muškarac pao u očaj pod teretom takvog bola, aliDžordž Miler koji je bio vođen Božjom ljubavlju tražio je odmah razlogza zahvaljivanje. I našao je! Umesto da tuguje nad gubitkom, sazahvalnošću se opomenuo Božje dobrote koja je oslobodila ovu svetudušu od okova fizičke slabosti i muka. Dogodilo se samo ono što je isam želeo − otišla je gore kod Gospoda Isusa da Mu služi danju i noću.

159

Često je toliko sebično to tugovanje kod onih koji zaokupljeni samosopstvenim gubicima da potpuno zaborave šta dobiju spašene dušetime što mogu biti gore kod Gospoda zauvek. Tek što je izgubio ovudušu, koja je godinama stajala pored njega svojom pomoću i savetima,u ponedeljak uveče bio je već sposoban da ode u kapelu Salem naredovni čas molitve. Blistavim licem se obratio prisutnoj braći sasledećim rečima: "Ljubljena moja braćo u Gospodu. Molim vasujedinite se samnom u jedno iz srca zahvalno slavljenje Boga koji jeprimio k sebi moju žarko voljenu suprugu, spasivši je od patnji i muka.Kako se samo radujem svemu što unapređuje sreću moje supruge,zato i sada mogu samo zahvaljivati, pomislivši koliko je ona srećnijaovako nego što bi bila u bilo kakvom drugom zemaljskom stanju. Sadavidi svog Gospoda licem u lice, kojeg je toliko ljubila. Molite se dakle zamene, da mi Bog da udeo u radosti moje supruge, i da se moje tužnosrce više otvori Gospodu, umesto što tuguje zbog neopisivog gubitka".

Ove značajne Milerove reči ostale su u neizbrisivom sećanju jednogprisutnog brata i tako su one kasnije postale poznate i u širimkrugovima vernika. Ovaj događaj je ostavio na mnoge prisutne dubokutisak.

Milerova supruga bila je poznata kao valjana sveta žena, puna ljubavi.Koliko je ona bila blagoslov za svog supruga to se ne može iskazatirečima. Njena ćerka Lidija izgubila je u njoj ne samo mudru i nežnumajku već i razumnu prijateljicu. I taj Božji čovek (Miler) mogao je sadaipak shvatiti svoj i ćerkin gubitak. Znao je dati hvalu Bogu za ono što jenasledila njegova voljena supruga.

11. januara 1870 godine položili su njen zemaljski ostatak u grob uprisustvu nekoliko hiljada prijatelja. U pogrebnoj povorci koračalo je1200 siročića i pored njih svi pomoćnici dela koji god su bili umogućnosti doći. Ožalošćeni suprug koga su držale čudnovate rukeSvevišnjeg Boga, vodio je sam pogrebnu svečanost kako u kapelitakođe i na groblju. Ubrzo nakon toga Miler se ozbiljno razboleo, ali

160

nakon ozdravljenja održao je spomen govor o svojoj supruzi − koji jetakođe vredno zabeležiti. Njegov kućni lekar videvši natprirodnu radostkoja ga je prožimala uprkos velikog gubitka, dao je ovakvu jednuprimedbu o Mileru pred jednim svojim prijateljem: "Još nikad nisamvideo ovakvog natprirodnog čoveka!"

Milerov spomen govor bio je priznanje da se Božja dobrotamanifestovala i u njihovim velikim iskušenjima. Centralna reč njegovepropovedi bila je: "Ti si dobar Gospode i dobro činiš" (Psalam 119,68).Već u samom početku molitva je bila ta koja je ostvarila i do krajaposvetila vezu koja je spajala Milera i njegovu suprugu. Lepota i ukrasnjegove supruge bila je ono što je vredno u Božjim očima: tiha blaganarav! Pošto je učestvovala u svim dugim iskušenjima, molitvama isuzama svog supruga, tako je imala udela i u svim njegovim radostimai pobedama. Milerovom svedočanstvu o supruzi jedva da nam jepotrebno dodati bilo šta. Ovako on lično piše o njoj: ''Zapravo Bog ju jedarovao meni, i čudnovato je pristajala uz mene čak i pored njenogtemperamenta. Hiljadu puta sam joj rekao: Bog te je izabrao za menetako da si ti najbolja žena i supruga kakvu sam ikada i poželeti mogao."Što se tiče njenog obrazovanja, raspolagala je ne samo sa znanjempotrebnim u praktičnom životu, već i sa takvim posebnimsposobnostima i veštinama, koje su inače posedovale samo visokoobrazovane i otmene žene. Kao žena, naravno niti je imala vremena ani volje za dalje usavršavanje u svetskoj nauci. Govorila je nekolikojezika, bila je vična u višoj nauci kao na primer u astronomiji, čak i uvišoj matematici. Upravo to njeno obrazovanje u matematici bilo je zanjenog supruga od neprocenjive vrednosti. Tokom 34 godine izmeseca u mesec prekontrolisala je sve knjige izdataka Zavodskihmajki i ostalih zaposlenih, i njihove stotine i stotine računa, otkrivajućisa oštrim okom i najmanju grešku.

Prirodna obdarenost kao i njeno vaspitanje ukazivali su da joj je samBog odredio poziv. Njena sposobnost umetnosti u šivenju kao i vičnostu izboru tkanina osposobili su je da je ona sama kupovala tkanine,

161

materijal za haljine, odela itd., i da je sama rukovodila pranjem rublja išivenjem haljina za decu. Obilazila je sirotište kao "anđeo" ljubavi, asrce joj se ispunjavalo sa nesebičnom ljubavlju kod svakog i najmanjegrada koji je radila. Postala je negovateljicom i majkom hiljada siročićaradi Onog koji je i sam primao u svoje krilo i milovao malenu decu.Ubrzo posle njene smrti stiglo je pismo od jednog mladića ranijegsiročeta, koji je tražio odobrenje u ime svoje i drugih starijih pitomacada im dozvole da podignu spomen ploču na njenom grobu kao izraznjihove zahvalnosti i ljubavi. Nakon što su dobili odobrenje, pristizali suna stotine i stotine malih poklona od siročića nad kojima je ona tokomproteklih 25 godina raširila svoju majčinsku brigu. Njena ćerka Lidijanašla je u džepnoj knjižici, dve godine pre preseljenja njene majke uvečnost, belešku pisanu majčinom rukom koju je tek sada saopštilasvom ožalošćenom ocu. Beleška glasi ovako: "Ako bi se Bogu svideloiznenada odneti M.M. (Margit Miler) da niko ne misli od mojih voljenihda to znači kaznu za odlazeću ili za ostavljene."

Margit Miler je veoma često mislila osetivši Gospodnju blizinu, kako bisada bilo dobro otići i biti stalno kod Gospoda. Sama pomisao koliko binjen odlazak bio velik udarac za supruga i ćerku kočila je njenu žudnjuda pobegne svom Gospodu iz ove prolaznosti. "Spasitelju moj dobri!Tvoja volja da bude u svemu a ne moja." Te reči su bile za Milerazadnja zaostavština njegove supruge a značile su ogromnu utehu zanjegovo tugom skrhano srce. Njegova ćerka Lidija učinila je sve štojedna ćerka može učiniti da ocu nadoknadi gubitak njene majke anjegove voljene supruge. Nakon godinu i po dana nakon odlaskaMilerove supruge u večnost, Džems Rajt, koji je takođe izgubio svojusuprugu, zaprosio je ruku Lidije Miler. Džordž je bio iznenađen, alipošto je osećao da bolje ne bi ni mogao nikome poveriti ćerku i sam juje hrabrio primetivši da se ona koleba zbog svog oca. Venčali su se unovembru 1871. godine. I ovaj brak je bio izuzetno sretan i blagoslovena zasnivao se takođe na molitvi. Džordž Miler je još pre njihovogvenčanja osetio usamljenost i potrebu da sa nekim deli svoju molitvu irad. Došao je do tog uverenja, da je po volji Božjoj ako se ponovo

162

oženi. Posle mnogo molitve doneo je odluku i zaprosio ruku gospođiceGrejs Stangar Suzen. Poznavao ju je više od 25 godina i znao da jeverna sluškinja Gospodnja i da će mu biti sposobna saradnica. Oženiose sa njom 14 dana nakon udaje svoje ćerke.

Druga supruga Milerova, slično kao i on, nije imala sopstvenovlasništvo. Sebe je smatrala samo poverenikom nad Božjimvlasništvom. Udala se za Milera kao siromašna, jer je izgubila sve štoje posedovala. Da je bila bogata onda bi upravo bogatstvo bilo uMilerovim očima prepreka njihovom braku. Bogatstvo i blagostanje bilobi za njih klopka. Pre udaje imala je još 200 funti sterlinga − ostataksvog bogatstva, koje je dala na raspolaganje Gospodu i sledila svogsupruga na putu "dobrovoljnog siromaštva". Kad je kasnije nasledilajedno imanje i dalje je ostala verna svojim načelima.

Često su postavljali pitanje: Šta će biti od rada kada više Džordž Milerne bude među njima? Gde će naći sposobnog čoveka za vođstvo, kojiće slično osnivaču pouzdati se u Boga i jedino će od Njega bitizavisan? Ovo su pitanje često postavljali u sebi oni koji su sumnjali iplašljivi posmatrači velikoga i na daleko razgranatog dela. Džordž Milerje bio uvek spreman sa jednim odavno naviknutim odgovorom rešavatisvaku uznemirenost i zabrinutost a taj odgovor bio je: Živi Bog! On kojije sazidao zgrade sirotišta, sigurno će ih i održati. On, koji je izabraojednog slabog čoveka za nadzornika, sigurno će se postarati zadostojnog naslednika kao što je i Isus Navin nasledio Mojsija.Gospodar nad vojskama je neograničen po pitanju svojih sredstava.

U međuvremenu su se mnogo molili da Gospod izabere pravognaslednika. To je Gospod i učinio kroz Džemsa Rajta. Izbor nije pao nanjega zato što je on bio Milerov zet, jer kada je izbor vršen još nije biloni reči o nekakvoj vezi između njega i Milerove ćerke. Miler jepoznavao Džemsa Rajta već više od 50 godina, još od njegovogdetinjstva. Mogao je dakle posmatrati njegov duhovni rast i bio mu jeveć odavno njegova "desna ruka" u važnijim poslovima. Džordž Miler i

163

njegova supruga nosili su pred lice Božje ovu stvar tokom celogvremena, iznova i iznova, jer su oboje 'osećali' da je Rajt Božji izabraninaslednik, koga Gospod sve više naoružava za vršenje ovog poziva.Miler je samo nakon smrti svoje supruge, kad se i on sam razboleo,razgovarao po prvi put o tome sa bratom Rajtom. Ovaj se ispočetkaprotivio pred odgovornošću; takođe i njegova prva supruga, koja jetada još živela, plašila se za muža da će mu taj teret biti pretežak.Međutim, ućutkali su svako protivljenje kad su uvideli da tu stvar želisam Bog.

Od maja 1872. godine Džems Rajt je podelio odgovornost i briguZavoda sa svojim tastom i to na potpuno zadovoljstvo i radost ovogdrugoga (Džordž Miler). U svakom važnijem pitanju imali su obojicajednako mišljenje.

U martu 1874. godine u četvrtoj godini njihovog bračnog života,razbolela se druga supruga Milerova − zbog jednog jakog krvarenja ibila je blizu smrti. lako se oporavila svejedno je imala stalno povišenutemperaturu i stalnu nesanicu, tako da su posumnjali u njeno potpunoozdravljenje.

U aprilu je bila još toliko slaba da jedan Londonski lekar nije gajionikakvu nadu u njeno ozdravljenje... Bog je uslišio i ovog puta njihovemnoge molitve. Kada je u maju mesecu otputovala na more radioporavka, osećala se već vidljivo jačom tako da joj se ubrzo povratilozdravlje. Gospodu je bilo po volji ostaviti je za oslonac svom mužu zavreme misijskih putovanja kad je ceo svet trebao da čuje svedočanstvoDžordža Milera o Bogu koji uslišava molitve. Ovaj izabrani sluga Božjinašao je dakle u seni patnje uvek novo utočište, koje je kao "... sen odvelike stene u zemlji sasušenoj." (Isaija 32,2).

164

17. Glava

17. Glava

VREME MISIJSKIH PUTEVA

U životu doživimo često da nam Bog odbije naše molitve.

Bog čuje pravu sadržinu naše molitve, pored njenih spoljašnjih reči iodgovara nam više po traženju Duha, koji i predstavlja naše molbenego prema neispravnim i često nepotpunim našim rečima u kojimanaše težnje traže svoj izlaz. Pored toga u svojoj bezgraničnoj mudrostidaje nam veći blagoslov na taj način što nam uskraćuje neku našumolbu. Zato pravi molilac ne veruje tako u Božje uslišenje da nas Onmora obavezno uslišiti u naše vreme, po našem načinu i u smislu našihželja, već da će nas uslišiti u smislu naših uzdisaja, koje On ume boljetumačiti nego mi. Augustinova majka Monika, molila je Boga da sprečiodlazak njenog sina u Rim, u centar greha, ali Gospod je svejednodozvolio da on ode i da se na taj način upozna sa milanskim biskupomAmbroziusom, preko koga se kasnije obratio Hristu. Bog je dakle na tajnačin ispunio težnju majke da je njenu molbu odbio. Džordž Miler se upet navrata "nudio" za misijski rad u periodu od 8 godina pre svogobraćenja. Bog mu je uvek zatvarao put. U svojoj 65. godini životapostao je misionar celog sveta na način kakav se nije ni nadao, Otkakoje služio Gospoda živeo je manje−više životom beskućnika, provodivšipuno vremena na putovanjima kako u Engleskoj, tako i na Kontinentu.Pri kraju njegovog života trebao je da ode u daleke zemlje sveta itokom 17 godina svedoči o Bogu koji uslišava molitve. U delima iBožjim blagoslovima bogato predveče njegovog života − najveći deotoga dob između 1875−1892 godine bilo je ispunjeno Milerovimdalekosežnim misijskim putovanjima. Na tom putu posetio je mnogosveta u Evropi, Americi, Aziji, Africi i Australiji tako da bi već samo ova

165

putovanja mogla sama po sebi ispuniti jedan prosečan ljudski život.Milera je podsticao neki poseban razlog da počne ova putovanja.Godine 1874 boravio je zajedno sa svojom suprugom na ostrvu Rajtzbog promene vazduha. Kada je tamo jednom prilikom propovedao,umesto jednog brata koji je raspolagao sa velikim duhovnim iskustvom,nakon propovedi ovaj je dao sledeću izavu: "Ovo je bio najsrećniji danmog života." Ova primedba kao i još neke druge iz ranijih godinaprobudile su u njemu misli da ga Gospod želi upotrebiti da od sadasluži vernicima i van Bristola. Najzad je odlučio da neće višeograničavati svoj rad samo na jedno mesto, već će otići svuda gde muse otvaraju vrata. Kada je ovo pitanje "merio" video je sedam razlogakoji govore u prilog tome da krene na misijska putovanja:

1) Evanđelje je želeo da propoveda u svoj jednostavnosti i posebnonaglasiti da se spasenje ne zasniva na našim osećanjima, čak ni nanašoj veri, već jedino na dovršenom delu Hristovom. Da opravdanjepostane onog trenutka našim, kada uzverujemo činjenici da smopostali voljeni u Ljubaznom i da treba da se držimo Njega, ne obazirućise na naša osećanja i kolebljivu narav.

2) Ukazala se potreba da neko vernike odvede u radost i sigurnostspasenja, da ostanu u Gospodu, obzirom da je iskusio kako ni mnogipropovednici i sveštenici nisu imali onaj pravi mir i radost u Hristu, zatonisu mogli u taj mir dovesti ni druge.

3) Uvideo je veliku potrebu da nauči vernike da pravilno upotrebljavajuBibliju da bi pronalazili njeno tajno blago i da bi sve rasudili sa ovimprobnim kamenom. Opomenuti ih na to da Bibliju dnevno čitaju saudubljenom molitvom i to što su pročitali poslušno da sprovedu unjihovom životu.

4) Tištio ga je osećaj potrebe da neguje ljubav među svim pravimvernicima. Da utiče na braću da manje naglašavaju sporedna pitanja okojima su moguća razna mišljenja a da više neguju osnovnu istinu u

166

kojoj svi vernici moraju biti jedinstveni. Želeo je da pomogne svimonima koji veruju u tog jednog i istog Gospoda i u Njega se pouzdaju,kako bi premostili sve uskogrudne i sektaške predrasude.

5) Veoma je čeznuo za time da ojača veru dece Božje u tome da Bogjoš i danas uslišava molitve u smislu Njegovih nepromenljivihobećanja.

6) Smatrao je važnim da privoli decu Božju da se odvoje od sveta isvetskih stvari i da traže nebeske stvari. Ujedno ih je želeo opomenuti ida izbegavaju neke sanjalačke zablude, kao na primer: nauku po kojojje već u ovom zemaljskom životu dostupna ljudska bezgrešnost.

7) Na kraju želeo je usmeriti nadanje Isusovih učenika na Njegov drugidolazak. Sa tim u vezi želeo ih je upozoriti u kakvom se odnosu nalazina osnovu Biblije Hristova Crkva prema svetu i da je zadatak ovogaveka sjedinjenje zajednice koja su Hristova nevesta.

Naravno da ćemo samo u glavnim crtama moći da opišemo ova duga isa sadržajem puna misijska putovanja, i moći ćemo ih samo delimičnoprikazati.

U životu Džordža Milera 26. mart 1857. godine važan je dan, jer je tobio početak misijskih putovanja. Prvo putovanje trajalo je 10 nedelja.Miler je za to vreme propovedao 70 puta u raznim gradovimaEngleske. Sprdžen (poznati propovednik i evanđelista) ga je takođepozvao jednom prilikom da održi propoved u njegovom šatoru, gde seje skupilo mnoštvo naroda da ga čuju. Samo šest nedelja kasnijeponovo je krenuo na put sa posebnim ciljem da potpomaže duhovnoprobuđenje koje su izazvale propovedi Mudija i Sankija. (Mudi i Sankibili su takođe poznati evanđelisti koji su živeli u 19. veku). S obziromda su se oni samo kraće vreme zadržavali u pojedinim gradovima,novoobraćene nisu mogli dublje uvesti u saznanje i milost, pa sepokazala potreba da neko te duše ojača u poslušnosti prema Bogu.

167

Miler je dakle u stopu pratio spomenute evanđeliste na njihovom putu uEngleskoj, Irskoj i Škotskoj, i ostajao bi na pojedinim mestima od 1 do6 nedelja. Na više mesta, kao na primer u Londonu, Glazgovu,Liverpulu i Dablinu, na sastancima koji su bili obilno blagoslovljeni,prisustvovalo je od 2.000 do 6.000 ljudi. Ovo drugo putovanje završilose krajem jula 1876. godine a trajalo je blizu 11 meseci. Džordž Miler jeza to vreme propovedao najmanje 500 puta tako da, ne računajućidane provedene na putu, otprilike po jedna propoved bi otpadala nasvaki dan. Bog je delo blagoslovio obilno tako da je sa više stranaprimio pozive (više od 100 mesta) koje sve nije mogao prihvatiti.

Njegovo treće putovanje na kopno trajalo je blizu godinu dana. Ovomje prilikom bio u Parizu, dalje u Švajcarskoj, Prusiji, Holandiji, zatim uAlzasu, Wirtenbergu, Badenu, Hesen−Darmštatu i još dalje. Obišao jeotprilike 70 takvih gradova, iz kojih je primio poziv. Kada je završiosvoje putovanje, ostalo mu je još 60 pismenih poziva, kojima nije bio umogućnosti udovoljiti. Onda se okrenuo prema Americi.

Njegovo četvrto putovanje trajalo je od avgusta 1877. godine do junasledeće godine. Već nekoliko godina su mu stizali sve češći i češćipozivi iz Sjedinjenih Američkih Država kao i iz Kanade. Ovi su pozivipostali najzad tako požurni da je Miler u njima prepoznao Božji poziv.Tim pre, jer je pomislio na one stotine Nemaca koji su živeli prekookeana. Ako bi ga oni mogli čuti na njihovom maternjem jeziku, bili biviše utešeni, − 'utihnuli bi' (Dela 22,2). Tako su se iskrcali Miler isupruga u Kvebeku i odande su otišli u unutrašnjost SjedinjenihAmeričkih Država, gde im se otvorilo veliko polje rada za vremenjihovog 10−to mesečnog boravka u toj zemlji. Njihov rad obuhvatao jepretežno države Nju Jork, Nju Džersi, Masačusets, Pensilvaniju,Merilend, zatim Kolumbiju, Virdžiniju, Južnu Karolinu, Floridu,Alabamu, Lujzijanu i Misuri. Pošto je proputovao oblast poredAtlanskog okeana, prešao je u oblast Tihog okeana. U povratku jeposetio i mormone u Solt Lejk Sitiju (u Juti), zatim Ilinojs, Ohajo itd.(Mormoni su pripadnici religiozne sekte osnovane u 19. veku u SAD

168

kojima je dopušteno mnogoženstvo). Govorio je veoma često predvelikim skupom Nemaca−vernika, a u južnim državama i pred crncima.Ni jednu službu nije smatrao toliko važnom kao kad je govorio predpastorima, evanđelistima i pred drugim radnicima Gospodnjegvinograda, ili je raspravljao − savetovao se na Univerzitetu, teološkimseminarima ili na višim vaspitnim Zavodima, sa većim brojemprofesora i studenata.

Izgledalo mu je veliko i sveto pravo da može posejati 'so evanđelja' usame izvore, odakle je moguć veliki uticaj na javni život. Svaka granaveroispovesti otvorila mu je vrata svoje zajednice. Njegova blaganarav, ljubav i poniznost privlačila je čak i one, koji inače nisu bili sanjim istomišljenici. Nije mogao udovoljiti više od 100 poziva, zbognedostataka vremena. Otprilike nakon dvomesečnog boravka uBristolu, 5. septembra 1878. godine krenuli su oboje na njihovo petomisijsko putovanje. Tom prilikom je ponovo usmerio svoje korake nakopno. Govorio je na nemačkom, engleskom i francuskom jeziku, doksu u Španiji i Italiji prevodili njegove propovedi. Bog je otvorio mnogavrata pred njim, ne samo među siromašnim staležom već i podjednakomeđu srednjim i višim staležom. A na Rivijeri (Rivijera = obala, primorjesa posebno blagom klimom i sa uređenim kupalištima i hotelima)dospeo je i do najviše aristokratije okupljene sa svih strana sveta podveličanstvenu klimu Sredozemnog podneblja. U Mentoneu je imaoblagoslovljenu zajednicu sa Spurdžeonom. Sa radošću je upoznao oneevangeličke škole u Španiji koje je izdržavao "Zavod za širenje biblijskeliterature". Uverio se u više od 100 slučajeva da su ove škole bile jakocenjene. Čak i od roditelja katoličke veroispovesti, koji su ne marivši zapretnju i zabranu svojih sveštenika slali neprestano svoju decu tamo uškolu. Čuo je da se događa, jako često, da deca čitaju iz Reči Božjesvojim roditeljima ili pevaju duhovne pesme koje su naučili u školi, takoda uticaj školske nastave dopire i mnogo dalje nego što je ljudsko okomože pratiti. Delo je imalo ponekad i borbu sa protivljenjem vlasti.Kada su u Madridu otvorili salu za održavanje evanđeoskih skupova, tosu zainteresovanim objavili na oglasima (plakatima). Međutim, došlo je

169

naređenje od vlasti da se oglas odstrani. Piscu oglasa bilo je žao damu trud bude uzaludan a i da spreče širenje carstva Božjeg, zato jeoglas samo premazao sa vodenom bojom. Tako je sadržajobaveštenje ipak bio vidljiv kroz vodenu boju a ubrzo ju je prva kiša isprala. Na to je vlast poslala svog radnika koji je obaveštenjepremazao debelom uljanom bojom!

Džordž Miler koji je bio spreman propovedati evanđelje i Rimljanima,veoma se rastužio, videvši grad pun idolopoklonstva − ne idolimapogana, već idolima pape i ne Rim Cezara već Rim pape. Za vremesvog boravka u Napulju posetio je i vulkan Vezuv. Masa lave(rastopljeno kamenje koje izbacuju vulkani) čija mu je zapreminaizgledala većom od same planine, ostavila je na njega dublji utisaknego bilo šta što je do sada video u svom životu. Kada je pogledao nazadimljeni vrh planine i na 'tečnu smrt' koja je iz njega isticala ovako jegovorio u sebi: "Na šta je sve sposoban Bog."

Uvek je osećao nešto iz Božje svemoćnosti koja se manifestovala uljubavi i milosti, ali sada je video kako se ona može videti i u suđenju ipustošenju. Kada je bio u poseti Valdenskoj dolini gde su mnogiHristovi svedoci podneli progonstvo, ropstvo i dali svoje živote zaHrista, bio je u dubini svoje duše duboko potrešen. U njemu seprobudila naklonost za mučeničkom smrću. 19. juna 1879. godinevratio se ponovo u Bristol nakon devetomesečnog odsustovanja. Poštoje boravio 10 nedelja 'kod kuće' ponovo je krenuo na put sa svojomsuprugom, ponovo u Ameriku i iskrcao se početkom septembra u NjuJorku. Ovom je prilikom posetio područje između Atlanskog okeana ireke Misisipi, održavši 300 govora i posetivši više od 40 gradova iakoje na kopnu boravio samo 272 dana.

Zato što nije mogao udovoljiti jednoj celoj gomili poziva − čiji je brojstalno rastao zaključio je da ga Gospod još jednom želi upotrebiti uAmerici. Međutim, smatrao je nužno potrebnim da godišnje jednovreme obavezno provede u Bristolu, da bi ostajao u tesnoj vezi sa

170

radom kod kuće i da bi bar za to vreme oslobodio svog zeta Rajta isvoju ćerku njihove teške odgovornosti. 15. septembra 1880. godinenaši su putnici ponovo napustili Bristol, da bi krenuli na svoje sedmomisijsko putovanje i nakon 10 dana iskrcali su se u Kvebeku. DžordžMiler je inače imao averziju prema moru, pošto je ranije uvek patio odmorske bolesti svaki put kada bi prešao preko kanala La Manš. Poštose prihvatio ovih dugih putovanja na Božji poziv a ne radi svojihuživanja ili nekog svetskog dobitka, smatrao je to posebnim znakomGospodnje brige što se nije razboleo od morske bolesti ni na jednomputovanju, čak se na ovom poslednjem osećao posebno dobro. Tomprilikom je otputovao je u države Masačusets, Konektikat, Nju Jork iPensilvaniju. Pored mnogih drugih gradova posetio je i Boston Plimut −gde su se iskrcali prvi vernici i Velsli i Južni Hadli gde se nalazi velikiZavod za obrazovanje žena; takođe zapadne centre, gde je veomačesto dolazio u dodir sa Nemcima. Govorio je ukupno otprilike 250puta. Njegova supruga imala je mnoge prilika da lično porazgovara sadušama koje su tražile Istinu i ujedno mogla je razdeliti mnogo knjiga itraktata, kako među vernima, tako i među nevernima. Ona je vodila injegovu korespodenciju a to nije bio lak posao, s obzirom da sudnevno stigla prosečno tri pisma. 30. maja 1881. godine naši putnici subili ponovo na Britanskom tlu. Njegovo osmo putovanje trajalo je od 25.avgusta 1881. godine do 30. maja 1882. godine a bilo je usmereno naevropski kontinent, gde je Miler osećao poseban misijski poziv zbogniskog stepena duhovnog života u Švajcarskoj i Nemačkoj. Međutim,usled Božjeg posebnog vođstva ovaj put se protegao sve do Palestine.Pošto je govorio u Aleksandriji, Kairu i Port Saidu, iz Jafe je otputovaou Jerusalim. Sa svetim poštovanjem sta je na tlo − po kom je hodaonekada i Sin Božji − i posetio Getseman i Golgotu. Preko Maslinskegore sišao je u Vitaniju, zatim u Vitlejem i nazad u Jafu. Kasnije je bio uHaifi, i na gori Karmel. Odavde je krenuo za Bejrut, Smirnu, Efes,Istanbul, Atinu, Brindizi, Rim i Firencu.

Bili su to meseci ispunjeni službom, čije će plodove jednom izneti navidelo veliki dan Gospoda Isusa Hrista. Govorio je na engleskom,

171

nemačkom i francuskom jeziku. Na drugim mestima prevodili sunjegove propovedi na arapski, jermenski, turski i novi grčki jezik.Zadovoljstvo gledanja znamenitosti bilo je naravno sporedna stvarpored službe Gospodnje.

Za vreme osmog putovanja koje je trajalo osam meseci, Miler jegovorio nekoliko stotina puta. Tragovi Božjeg blagoslova bili su, kao ipre, i ovog puta izrazito vidljivi. Deveto putovanje trajalo je od 8.avgusta 1882. godine do 1. januara 1883. godine a bilo je ispunjeno sadelovanjem u Nemačkoj, Austriji, Mađarskoj i Rusiji. Posebno ga jeobradovalo što je mogao u svom rodnom mestu, u Kropenštatu bitisvedok Božji nakon odsustvovanja dugog 61 godinu. U Petrogradu bioje gost kneginje Livene i u njenoj vili sreo je mnoge poznate ličnosti irazgovarao sa njima. Održavao je skupove u kući kapetana Paškova,koji je za Gospoda pretrpeo ne samo poniženje već i progonstvo. 26.septembra 1885. godine počeo je Džordž Miler svoje deveto putovanje.Tom prilikom njegov pogled se okrenuo prema Istoku. Skoro 60 godinaunazad želeo je postati misionar istočne Indije i sada je Gospod napredivan način ispunio tu njegovu želju.

Indija je bila 25−ta zemlja na čije je tlo stupila noga Džordža Milera.Govorio je više od 200 puta misionarima i drugim radnicima Božjegcarstva kako Evropljanima tako i Indijcima muslimanima i deciurođenika Kolarskog sirotišta itd. Tako je ovaj sluga Božji u svojoj 79.godini života bio pun rada i Bog ga je obilno blagoslovio. Nakon što jeradio nekoliko meseci u Engleskoj, Škotskoj i u Velsu, krenuo je 19.novembra 1885. godine zajedno sa svojom suprugom po četvrti put uSjedinjene Američke Države. To je bilo njihovo jedanaesto većemisijsko putovanje. Odatle su prešli preko Tihog Okeana i dospeli uSidnej i Novi Južni Vels. Nakon što su proveli sedam meseci uAustraliji, krenuli su brodom na ostrvo Javu a odatle u Kinu. UHongkong su stigli 12. septembra i dodirnuvši obale Japana i moreuzMalaka preko Nice stigli su nazad u Englesku. 14. juna 1887. godinestigli su kući u dobrom zdravlju. Bili su odsutni više od godinu i po.

172

Samo dva meseca kasnije Miler je već ponovo bio na brodu, na putuprema Južnoj Australiji, Novom Zelandu, Cejlonu i Indiji. Ovodvanaesto veliko putovanje završilo se u martu 1890. godine. Velikavrućina primorala ga je da napusti Kalkutu. Na putovanju železnicom uDardšiling njegova supruga uplašila se da će Miler umreti. Milost Božjaga je održala. Na tom putovanju u januaru 1890. godine upravo nakonnjegovog boravka u Jubelporbu, gde je propovedao uz pomoć Božju,uručili su mu jedno pismo koje je donelo vest o smrti njegove ćerkeLidije.

Lidija Miler radila je dobrovoljno u sirotištu skoro 50 godina. Tokompunih 18. godina bila je svom suprugu cenjeni drug, tokom 58 godinadragi dragulj svom ocu, ostavila je dakle za sobom takvu prazninu kojunisu mogli ispuniti. Džordž Miler je kao i brat Rajt zadržao svoj mir, jersu verovali i nadali se da onima koji ljube Boga, sve služi na njihovukorist, ma koliko da su tajanstveni Božji putevi. Ova iznenadna žalost,primorala je Milera da skrati svoj put i da se vrati u Bristol. Nakon samodva meseca ponovo je napustio svoju domovinu i otišao sa suprugomna Istok. Bio je odsutan od jula 1890. godine do maja 1892. godine.Jednu godinu su proveli u Nemačkoj, Holandiji, Austnji i Italiji. Ovoveliko putovanje zaključilo je epohu misijskih putovanja u životuDžordža Milera, koji se protegao na više od 17. godina. Ovaj čovek je udoba kada se većina ljudi povlače u penziju, od svoje 70. do svoje 87.godine života obišao 42 države i 200.000 milja što je jednako skoroosmorostrukom obilasku zemljine kugle na ekvatoru. Tokom tih 17godina, prema njegovoj vlastitoj oceni, propovedao je pred blizu 5miliona duša. Na osnovu nađene beleške, za vreme tih 15 putovanjaodržao je 5 do 6 hiljada govora. Nije nam potrebno objašnjavati suštinunjegovog učenja i svedočanstva, posebno ne pred onima, koji su togučitelja i Hristovog svedoka lično slušali. Godine 1891. govorio jehrišćanskoj braći u Berlinu. Ovaj njegov govor može poslužiti za primerkakav je život pune istine želeo urezati u srca svojih slušaoca. Presvega izložio je da verni nikada ne smeju klonuti duhom, ni usrednajvećih teškoća. To je obrazlagao sa više citata iz Biblije. Naglasio je

173

da naše glavno dnevno zanimanje treba da bude da sačuvamo svojmir i spokojstvo. Zatim je iskazao na koji će način prepoznati svakispašeni vernik, iz Reči Božje, u kakvom se stanju nalazi njegova verau Hristu, i kako će saznati volju Božju u teškim okolnostima. Opominjaoje vernike da se trude sa potpunom ozbiljnošću da upoznaju Bogaonakvim kako On sebe sam objavljuje u Svetom Pismu. Za to su nampotrebne ove radnje: da redovno istražujemo Sveto Pismo, da semolimo, da živimo svetim životom i da obilujemo u darežljivosti za deloBožje. Dokazao je, da jedino Bog može zadovoljiti dušu, zato jepotrebno odlučiti se da Njega − koji nas u potpunosti može zadovoljiti −u celosti prisvojimo. Na kraju je naglasio još jednom da celokupnodnevno delovanje našeg bića neka bude da Boga proslavljamo sa timšto ćemo sebe predati Njegovoj volji i službi.

Na svim tim njegovim misijskim putovanjima Božja milostmanifestovala se i u tome da se Bog pobrinuo o svim njegovim fizičkimpotrebama. Putovanja na moru, železnicom, stanovanje po hotelimakoštalo ga je verovatno mnogo novca. Džordž Miler je više voleo daodsedne u hotelu nego po privatnim kućama, jer je privatno stanovanjeu velikoj meri kočilo njegovu slobodu. Svoje dragoceno vreme trebao jeda bez ikakvih smetnji upotrebi za razgovor sa svojim Bogom, za javnirad i potrebno spokojstvo. Ovaj novi način njegovog življenja, kojeg jeprihvatio radi Gospoda, koštao ga je sigurno tri puta skuplje, negonjegov raniji jednostavan način življenja. Sve što je potrebno dobio jeod svog Gospoda, bez toga da se obratio čoveku. Navikao je iz korakau korak paziti na znakove Božjeg odobravanja iz kojih je mogao crpitinadu da nastavi koračati na započetom putu. Kada je jednom dobio100 funti za pokriće svojih ličnih troškova, tako ih je primio kao da jeBog sa time rekao ovo: "Uživam u tvojoj službi i radu u ovim dugimmisijskim putovanjima. Hoću da naplatim tvoje izdatke. Evo, ovo tidajem kao 'kaparu' da ću još i više učiniti za tebe."

U vezi ovih putovanja Miler naglašava još dve činjenice. Prvo, podsećanas da je Bog sačuvao i milostivo vodio Bristolsko delo, tako da ono

174

nije trpelo nikakvu štetu zbog njegovog odsustva. Drugo, skreće našupažnju na to da svoja putovanja nije nikada upotrebio da bi sakupljaonovac za delo, čak ni da svoje slušaoce upozorava za darivanje.Jednom prilikom pojavio se u novinama jedan članak o tome, kako suu Americi sakupili za njega veliku sumu novca. Neosnovanost takvihvesti ubrzo se ispostavi ako nam je poznato da je za vreme njegovogprvog putovanja u Ameriku prispelo jedva 60 funti sterlinga, dakle neviše od dve trećine dnevnog izdatka sirotišta.

Njegova misijska putovanja nisu odobravali ni svi njegovi prijatelji isavetodavci. Kada je u godini 1882. sirotište prolazilo kroz veliketeškoće a novca je bilo stalno veoma malo, mnogi koji su inače vernostajali uz delo, smatrali su da bi Miler trebao skratiti svoja putovanja.To su smatrali glavnim razlogom za izostanak prispevanja darova.Džordž Miler je uvek bio spreman da posluša savete, ali se pridržavaotoga da može uvek nezavisno odlučivati. Nakon zrelog razmišljanja,nabrojao je sledeće razloge, koji su ga ubedili da njegovo prisustvo uradu kod kuće nije neophodno potrebno:

1) Posmatrao je iz godine u godinu da delo napreduje isto tako dobropod vođstvom brata Rajta i njegovih vernih saradnika kao da je i onprisutan.

2) Svejedno bi uvek ostajao u vezi sa pomoćnicima dela kod kuće, i zavreme svoje odsutnosti. Najmanje jednom nedeljno je primao vesti odbrata Rajta, i oni su u svakom važnijem delu tražili njegov pismenisavet. Delo je umeo isto tako dobro nositi na svom srcu u dalekomsvetu, kao i kod kuće. Između pojedinih putovanja proveo je uvekjedno vreme u Bristolu i održavao tesnu vezu sa delom.

3) Duboko se ukorenilo u njegovu dušu uverenje da je Bog ovamisijska putovanja namenio zadatku njegovog zalazećeg života. U tomnjegovom uverenju učvršćivali su ga mnogi znaci.

175

4) Odlučujući razlog nije bio taj. Ta misao da je njegovo ostajanje kodkuće potrebno da darovi pritiču, jeste u potpunoj protivrečnosti sa onimnačelima na kojima je celo delo sagrađeno. Ta istina da se prava veraizdiže iznad naših okolnosti dokazana je i ovom prilikom; jer u trećojgodini ovih putovanja ti darovi koji su pristizali kroz razne 'kanale', sadasu bili veći i brojniji nego u bilo kojoj od 44 protekle godine postojanjadela. Zato je Džordž Miler ostao čvrst na svojim odlukama, uprkosdobronamernih saveta nekoliko darodavaca i svojih prijatelja. Tim višeje učinio tako, jer je želeo dokazati da u Gospodnjem delu ni jedančovek nije nezamenljiv. "Onog koji Mene poštuje, i ja ću ga poštovati."(1. Samuilova 30). Miler je smatrao za najveću časti u svom životu damože svedočiti pred celim svetom o Bogu.

Pisac ove knjiga doživeo je tu priliku, da se mogao lično upoznati saDžordžom Milerom prilikom njegovog prvog i drugog putovanja uSjedinjene Američke Države. Kada sam bio u San Francisku gospodinMiler je jednog nedeljnog popodneva godine 1878. nameravao dagovori u Oklendu, upravo na suprotnoj strani toga zaliva na kojem ležigrad San Francisko. Međutim kako nerado putujem nedeljom bezpotrebe, otkazao sam svoje prisustvovanje skupu, iako je izgledalo datime propuštam jednu zgodnu priliku da vidim i čujem takvog Božjegčoveka, čiji sam život i rad pratio već punih 20 godina. Nameravao jeda putuje na istok nekoliko dana pre mene tako da me je uvekpretekao sa svojim putovanjima. Međutim, kada sam stigao u Ogdengde se spaja sporedan železnički kolosek iz pravca Slanog jezera saglavnim kolosekom, Džordž Miler i njegova supruga ukrcali su se −putem Božjeg vođstva − upravo u moj vagon tako da smo zajednoputovali do Čikaga. Predstavio sam mu se i imao sam kasnije prilikesvakodnevno razgovarati sa njim o Božjim delima. U Čikagu sam imaopriliku i da ga čujem kako propoveda. Ova bliskost donela je meniobilan blagoslov. Prilikom njegovog sledećeg putovanja, došao je samu Detroit i propovedao u Prezbiterijanskoj crkvi u kojoj sam bio pastor.Džordž Miler me je češće posećivao u mojoj radnoj sobi na po jedansat, gde smo razgovarali o pojedinim istinama Svetog Pisma o kojima

176

sam tražio više svetla. Gde sam bio drugog mišljenja nego on naveosam protivdokaze. Međutim, na sve šta sam naveo imao je samo jedansvoj odgovor: "Dragi moj brate, čuo sam više protivdokaza, ali svakiima tu svoju kobnu grešku da se nijedan ne oslanja na Reč Božju.Nećete moći nikada saznati ni u jednoj Božjoj izjavi pravu istinu doksve vaše predrasude ne ostavite na stranu i pretvorivši se u malenodete jednostavno ne upitate: šta kaže Biblija o spomenutoj stvari?"

Ispravljao me je sa strpljenjem i mudrošću i kada je otputovao daljenjegove su se reči urezale u moje sećanje. Kakvu snagu imaju ovepomazane usne! Nekoliko njegovih rečenica izgovorenih pre 20 godinarazvile su svoje delovanje u životu onog kome ih je bio uputio. Pisacovog životopisa moli se Bogu i nada se da će čitanje ovih stranica imatiisto takvo dejstvo kao što je bio i njegov susret sa čovekom o komeove reči govore, da će svedočanstvo Džordža Milera postatinepresušivi izvor trajne blagodati u srcima mnogih čitalaca kroz celinjihov život. Ali pored toga ne zaboravimo da ćemo samo uz veomaveliku ceni moći da prenesemo uverenje Džordža Milera u naša dela.Biće potrebno mnogo odricanja i odstupanja koje će probuditi u namaosećaj nemaštine i napuštenosti. Ali onaj, ko želi da se vine u visine,slično kao orao, i živi u svetlosti Božjeg sunca, taj mora da budespreman da živi srazmerno usamljenim životom. Ni jedna ptica ne živitako usamljeno kao orao, orlovi nikad ne lete u grupama. Takav životkakav živimo u Bogu ima zajednicu sa Bogom umesto zajednice saljudskim društvom. Takvo Božje dete koje je odlučilo da bude sličnosvom Učitelju: da "čini uvek ono što je Njemu po volji", može da kažešto je i On rekao: "Ne ostavi Otac mene samog" (Jovan 8,29).

177

18. Glava

18. Glava

NJEGOVA VERA INADA DOKAZANA U RADU

Kvantitet rada mnogo je manje važan od njegovog kvaliteta.

Čovek koji želi pridobiti Božju naklonost nek postavi za svoju lozinku:'dobro radim!' i to će imati više vrednosti nego ovo: 'mnogo radim'.

Gospod je naredio svojim učenicima da sačekaju dok se ne obuku uSilu sa visine. Samo taj nebeski dar može ispuniti sva našasvedočanstva i sav naš rad da on odiše istinitim duhovnim radom,nebeskim miomirisom. Pre nego što se dotaknemo zadnjih događajapogledajmo ukratko delovanje Džordža Milera u kojem je na radostannačin sjedinjena služba kvantiteta i kvaliteta. Vredno je pomisliti da li ježiveo još koji čovek u njegovom veku koji je toliko učinio na slavu Božjui na dobrobit čovečanstva kao on! Na svemu što je učinio razlivao seprijatan miris nebeske milosti. Već su nam poznati njegovi "Zavodi zaširenje Biblijske literature" i njeni razni ogranci − sirotišta, škole imisijskih putovanja. Božji sluga koji žudi za tim da spašava duše nikadnije zadovoljan sa onim šta je već učinio, već je spreman 'ući' krozsvaka nova vrata koja Bog otvara. Godine 1867. prilikom Pariskeizložbe pružila im se retka prilika da šire Reč Božju među velikimmnoštvom sveta koji su posetili glavni grad Francuske. Džordž Miler jeu tu službu upotrebio dva brata vične u jezicima od kojih je jedangovorio tri a drugi osam jezika. Oni su razdali blizu 12.000 SvetihPisama ili delova iz svetog Pisma na 13 različitih jezika. Izračunali suda je za vreme ove izložbe dospelo skoro milion i po primeraka Biblijeu ruke ljudi na 16 različitih jezika. Veći deo Biblija su ljudi primili sa

178

zahvalnošću, čak i katolički sveštenici. Putem onih koji su 'znali' daiskoriste ova otvorena vrata razdelili su za tih 6 meseci više Biblijanego što bi u normalnim okolnostima to učinili 10.000 'sejača' zadvadeset puta duži vremenski period. Hiljade i hiljade duša spasilo jejednostavno čitanje Novog Zaveta. Džordž Miler je imao priliku daučestvuje u tom slavnom delu. Sličan rad vršili su i u sledećoj godiniprilikom Havrejske izložbe, kao i u Španiji kada su se za tamo otvorilavrata. Tada su ljudi po prvi put videli otvorenu Bibliju na ulicamaMadrida a njena prođa bila je tako ogromna da su u jednom saturazgrabili i po 250 primeraka, usled čega se ubrzo ispraznila svanjihova zaliha. Sličnu su pojavu doživeli i u Italiji kad im se tamoukazala mogućnost sejanja semena Reči Božje. Džordž Miler je kaobudan sluga Božji motrio na znakove vremena. Dok su drugi spavali,on je sledio poziv svog Gospoda i išao napred.

Zanimljivo je do kraja pratiti istoriju razvoja rada sa traktatima ibrošurama. Već su godine 1874. bili razdelili više od 3,2 milionatraktata i brošura a Bog je za njega obilno namirio potrebne troškove.U očima Džordža Milera svet je bio zemlja oranica koja zato stoji prednjim da je zaseje sa semenom Božjeg Carstva. Sa čežnjom je iskoristiosvaku priliku za širenje Božje Istine. Traktate su delili zabadava poBogosluženjima održanim u prirodi, po pijacama, hipodromima,brodovima, vozovima i po ulicama na svim većim skupovima. Često susamo jednom prilikom razdelili i po 10.000 primeraka kad je bilosakupljeno više ljudi. Ova grana dela održala se iz godine u godinu beztoga da se smanjivao Božji blagoslov. Sve ovo činila je od početka dokraja čvrsta vera. Kakvim je teškim i stalnim iskušenjima bilapodvrgnuta vera Džordža Milera možemo samo tako uistinu shvatitiako sebe zamišljamo u njegovom položaju. Na primer godine 1874.bilo im je potrebno za delo otprilike 44.000 funti sterlinga. Džordž Milerje bio prisiljen da proračuna troškove i razmotri stanje. Dnevno sutrebali da hrane i odevaju 2.100 ljudi. Sto i osamdeset misionarazavisilo je od njihove pomoći. Trebalo je izdržavati 100 škola sa blizu9.000 učenika. Trebalo je pripremiti za deobu 10000 primeraka Biblije i

179

4 miliona stranica traktata. Pored ovih redovnih izdataka morali suračunati i sa nepredviđenim izdacima kao i sa nepredviđenimproblemima. Trebalo je računati i sa takvom mogućnošću i sa takvomljudskom verovatnošću da će blagajna biti prazna. Na koji se načinuhvatio u koštac Džordž Miler sa takvim potraživanjima to nam kazujunjegove sledeće reči: "Imamo beskrajno bogatog rizničara u našemBogu koji ostaje našim. Tako govori sam sebi: taj Bog koji je ovo deloostvario preko mene i koji me je vodio iz godine u godinu u povećanjudela koji me je eto već više od 40 godina pomagao da sve prebrodim:pomoći će i ubuduće i neće dozvoliti da se postidim jer sam se osloniona Njega. Na Njega oslanjam celo ovo delo i On će i u buduće svedavati šta mi bude potrebno, iako ne znam sa koje strane daočekujem." To je pisao u svom dnevniku 28. juna 1874. godine. Odtada je prošlo već 36 godina a delo stoji još i dan danas iako je njenosnivač već usnuo u Isusu. Za sve vreme nužde verni Bog bio jeutočište Džordžu Mileru. Držale su ga večne ruke Svevišnjeg. Bog nijeprestao isprobavati njegovu veru sve do kraja njegovog života. 28. jula1881. godine zabeležio je sledeće u svom dnevniku: "Od pre izvesnogvremena primanja jedva pokrivaju trećinu naših izdataka. Sve smo većupotrebili šta smo primili za izdržavanje siročića a nemamo ništa i zadruge grane dela. Tako izgleda kao da se delo Božje ne može nastavitidalje, ali ja verujem da će Gospod dati sve potrebe kako za siročićetako i za ostale grane dela, tako da nećemo postideti delo i ne moramoga obustaviti. Pomoć očekujem potpuno sigurno a ovo što pišem,pišem samo iz razloga da se kasnije podsetimo na njega i da se na tajnačin jača vera Božje dece. Uslišenje će uslediti vidljivo! Očekujem dase nećemo osramotiti iako već godinama nismo bili tako siromašni!"

Dok se vera oslonila na Boga, molitva je postala sve revnija. Dnevno ješešt, sedam i po osam puta pao ničice na svoja kolena sa svojomsuprugom i očekivao uslišenje sa tim čvrstim uverenjem da se nećeprevariti. Od onih beleški i ovih 29 godina svedoče da njegovopouzdanje nije bilo uzalud. Ni jednu granu njegovog svetog truda nijeodsekao oštar nož krize. U vreme ovih iskušenja još pre nego se stanje

180

trajnije popravilo, Miler je napustio Bristol sa svojom suprugom i krenuona svoje osmo putovanje na kopno. Mirne duše je otputovao, iako jeoko telesnog čoveka videlo preko potrebnim Njegovo prisustvo. Saonim dubokim uverenjem je krenuo na svoj put upravljen već unapredpo Božjem vođstvu − da Bog onima koji na Njega čekaju sa molitvomstoji isto tako blizu u dalekoj zemlji kao i kod kuće u Ešli Daunu. Zaizvršenje Božjega dela prisustvo nekih ljudskih osoba nije potrebnonikada i nigde.

U jednom gradu u Americi jedan slaboumni dečak noseći neki težakteret pitao je nekog vozača da li je dozvoljeno da sedne na njegovoprazno vozilo. Pošto mu je bilo dopušteno seo je sa svojim prtljagomna kola. Svoj prtljag je svejedno držao na leđima, smatrajući da jekonju na taj način lakše. Mi se smejemo njegovoj ograničenosti, alikoliko puta činimo i mi tu istu grešku! Imamo običaj da kažemo da smonaše brige stavili na Isusa Hrista, ali pored toga nosimo ih i dalje kaoda bi Gospod bio nemoćan i nas i naše brige zajedno nositi. Veomavažna pouka za sve radnike Božjeg Carstva jeste ta, da je svaki istinitirad prvenstveno Božja stvar a tek u drugom stepenu naša stvar.Prema tome svaka naša zabrinutost je tada pre svega nepoverenjeprema Bogu a drugo izraz naše tajne uobraženosti koja zaboravlja daje Bog jedini radnik a svaki drugi je samo Njegovo sredstvo. Ponekadnam teško pada bez kolebanja i sa potpunim poverenjem osloniti naGospoda probe, poteškoće, gubitke i razočaranja koja nailaze na nas.lako smo voljni održati taj stih kojeg je Gospod prilikom pranja noguapostola govorio: protivljujućem Petru: "Šta ja činim ti sad ne znaš, alićeš posle doznati." (Jovan 15,7). Pored toga ipak mislimo da ono"posle" spada u daleku budućnost koja će doneti rešenje svakoj našojzagonetki. Kod Petra je ono "posle" usledilo odmah nakon pranja nogukad je Gospod rastumačio značenje ovog čina. Nama služi zaokrepljenje naše vere kad čujemo da je Džordž Miler već u ovom životurazumeo korisnost i cilj svih iskušenja i tešku borbu koju je imao uživotu, tako da je imao i razloga biti zahvalan na svemu Gospodu. Većsu mnoga Božja deca okusila nebesku radost ovde na ovoj zemlji u

181

danima i godinama njihovih nedaća kada su sa strpljivošću podnosilisvoja iskušenja i svoje nevolje. U ovom periodu svog života DžordžMiler se sa posebnom zahvalnošću priseća na ova dva svoja iskustva:

1) Nošen kroz milost Božju, gle već otprilike 50 godina idem tim putem− piše − na kojem sam zavisan jedino od večnog vernog Boga. Ali, umeni se sve više ukorenjuje uverenje da ću samo uz Njegovu pomoćmoći i dalje da koračam na ovom putu! Ako bih ostao i napušten iakosam stekao mnoga dragocena iskustva u zajednici sa Bogom,svejedno pao bih u iskušenje da napustim ovaj put. Ali, na Njegovuslavu mogu posvedočiti da već više od pola veka za tako nešto u menise nikad nije pobudio ni najmanji nagon.

2) Milost Svetog Duha obilno je delovala među siročićima u Ešli Daunuu 1880. i 1881. godini. Džordž Miler je pre svog puta u Ameriku useptembru 1880. godine, za vreme svog tromesečnog boravka kodkuće, osetio poseban podsticaj da se svi mole za duhovno probuđenjemeđu decom i tu stvar je naložio na srce svim svojim saradnicima. Bogje veran! Dok je njegov sluga bio odsutan, obradovao ga je sa tim da jebogato uslišio njegovu molitvu. Džordž Miler još nije bio ni istinskizapočeo svoj rad u Americi, kad je primio vesti da je kod kućezapočela veliko duhovno probuđenje.

Probuđenje je trajalo skoro celu godinu. Kasnije su procenili da su usvih pet zgrada sirotišta 512 siročića postali kroz veru u Hrista − Božjadeca. Skoro polovina njih izavili su svoju opravdanu nadu. Džordž Milerje 7. juna 1884. godine dobio zaostavštinu od 11.000 funti sterlinga; toje bio do tada najveći poklon primljen od jedne jedine osobe. Preprimljeni najveći pokloni bili su hiljadu, dve hiljade, tri hiljade, pethiljada, zatim 8.100 i 9091 funta sterlinga. Ovaj zadnji primljeni poklonod 11.000 funti bila je prodajna cena jednog imanja, kojeg su još ranijezaveštali sirotištu. Isplatu ostavštine odugovlačilo je svakojakootezanje sve do sad. Molili su se iz dana u dan da se novac stavi nanjihovo raspolaganje i upravo u pravo vreme stiglo je potpuno uslišenje

182

njihove molitve kada su u blagajni imali samo 41 funtu − dakle nipolovinu od njihovih prosečnih dnevnih izdataka. Upravo tada sunastupili i neki neodložni sanitarni radovi. To je koštalo 2.000 funtisterlinga. Džordž Miler zaključuje svoje sećanje na tu godinu sa ovimrečima: "U 1884. godini Bog je stavio pred nas više teških i tvrdihispita, ali uvek samo sa ciljem da iskuša našu veru da bi Ga moglisavršenije upoznati. U ovoj smo godini imali takođe udela i upomoćima i blagoslovima − i to u mnogim pomoćima i blagoslovima!Možemo dakle sa mirom krenuti u 1885. godinu i možemo biti sigurnida će se sve dobro završiti, jer je Bog za nas i sa nama!"

Džon Vesli (1705−1791) je sto godina ranije govorio o sličnom duhu:''Između svih stvari najvrednija je činjenica da je Bog sa nama!"

U zadnjim godinama bilo je manje stanara u sirotištu nego pre. Moglobi se primiti još 400 do 500 dece više nego što su imali. Nekolikogodina pre svoje smrti Džordž Miler je osetio da ovu činjenicu trebasaopštiti stanovništvu i nadati se da će nakon toga još više siročićanaći svoj dom. Ne zaboravimo da su ljudi tada već mnogo više radili napolju zabrinjavanja siromašne dece nego što su to radili ranije. UEngleskoj je godine 1854. bilo samo 3.600 dece zbrinuto po Zavodima!Skoro dvostruko više je male dece patilo po popravnim domovima i pozatvorima. Ova okolnost je podsticala Džordža Milera na brzoproširenje sirotišta koje je na kraju moglo primiti u Ešli Daunu 2.000dece. Primer Džordža Milera podsticao je i druge slične poduhvate,tako da su se 50 godina nakon osnivanja njegovih sirotišta u Engleskojbrinuli već najmanje za 100000 dece. Na tom velikom poslu koji jeDžordž Miler radio na sebe uopšte nije mislio. Od oktobra 1850. godinenije imao određenu platu, tada se naime odrekao i kao pastir i kaorukovodioc "Zavoda za širenje Biblijske literature", svakog određenognovčanog primanja. Pokriće svih svojih potreba čekao je jedino odBoga. Bog je opet tako usmerio srca svoje dece po celom svetu dapodmire svu njihovu potrebu − ne samo za različite grane dela, nego iza lične potrebe Džordža Milera − kako u novcu, podjednako i u odeći i

183

hrani. Sebi nikad ni jedan peni nije uzeo, što ne bi bilo izričitonamenjeno lično za njegove potrebe ili ako pravo raspolaganje nisuprepustili njemu samom. Nikakve lične a ni porodične novčane krizenisu ga mogle primorati da upotrebi neku sumu, makar i samoprivremeno za pokriće svojih troškova. Lično njemu namenjeni poklonibili su redovno uvijeni u papir i na njemu ispisano njegovo ime ili su biliobeleženi na drugi vidljiv način. Tako je već godine 1874. njegovo ličnoprimanje bilo više od 2.100 funti sterlinga. Samo mali broj sveštenikaslobodnih Crkava imali su tako veliku platu a u državnoj Crkvi od njih20 jedva jedan. Ova "plata" iznosila bi dnevno oko 6 funti. I sve je todao Bog kao odgovor na molitvu, bez da se Miler obratio bilo komčoveku radi pomoći ili makar i sa jednim govorio o svojim potrebama.Ako tome dodamo ostavštinu primljenu pre koju godinu, tada izlazi daje Miler primio za 15 meseci otprilike 5.100 funti sterlinga. Ssve jeodmah predavao dalje delimično sirotinji, delimično za Božje delo, takoda je za izdržavanje svoje porodice ostavio samo oko 250 funtisterlinga. Tako je dakle 1875. godinu započeo isto onako "siromašno"kao što je bio i pre 45 godina. Kada je njegova ćerka Lidija umrla usvojoj 58. godini života Miler je tada imao 84 godine. Koliki je to bioudarac za oca može proceniti samo onaj, koji je bio svedok njihoveharmonične unutrašnje veze. Još je veći bio njen gubitak za supruga iza njihov izvanredno sretan brak, kome se činilo da je otkinut jedannjegov nerazdvojiv dio iz njega samog. Najdraža crta osobe Lidije Milerbila je njena poniznost. Malo učenika Isusovih oseća svoju ništavnosttako kao što ju je ona osećala.

Ova draga osoba predstavila se svakom koji su ju poznavali u ukrasutihog i blagog duha. "Nad njom se razvijala lepota Gospoda i Boganjenog." Džems Rajt je proveo 18. godina "nesmetanog blaženstva" sasvojom voljenom suprugom Lidijom Miler. Zajedno su se molili, zajednosu plakali pred Bogom i svaki su teret nosili zajednički. Koliko god jeona bila fizički slaba žena, ipak je bila veliki oslonac svom suprugu. Savelikom taktikom i vernošću bdela je nad potrebama siročića, kao inekada njena majka. Nakon njenog "odlaska" kući brat Rajt našao je

184

njenom rukom napisanu pesmicu, među njenim stvarima:

Lik Isusov kada vidim.Ništa mi više ne treba.Glasu Njegovom kad se divim.To je moja sreća sva!

Koliko su dragoceni bili ovi stihovi za napuštenog supruga toliko su onii utešni, slično kao što su delovali i na Džordža Milera oni stihovi, kojeje njegova ćerka našla među stvarima svoje majke. Ispunila se željanjenog srca: mogla je da gleda lik Onoga, koji je za nju bio sve, i divitise glasu Njegovom. U 53. izveštaju koji obuhvata vreme do 26. maja1892. godine Miler spominje da izdaci sirotišta nadmašuju primanja za5.600 funti sterlinga, i zato mnogi saradnici nisu primili svoju platu. Paipak se zbog toga iz njihovih usta nije čula ni najmanja kritika. Tokom58 godina ovo se dogodilo sada po drugi put. Pre deset godina izdacisu nadmašili primanja za 488 funti sterlinga. Ali tokom samo mesecdana priteklo im je iz zaostavština tri puta više nego što je bio manjak,a od drugih poklona šest puta toliko. Ova njihova nevolja postavila imje pitanje: ne želi li Bog da se delo više ograniči nego da se proširuje?O tome Miler piše ovako; "Način, kako je Bog sa nama postupao uzadnjim godinama govori nam o tome da On želi ograničiti našepoduhvate. Očekujemo da nam daje opširnija uputstva u pogledu ovognačina. Kada sam ovaj Zavod osnovao, jedan od mojih glavnih načelabio je da se delo nikada ne širi na račun dugova. Na sličan način,postojeće delo mi ne možemo nastaviti sa dugovima, ako naime nismou stanju da pokrijemo tekuće izdatke." Božji čovek dakle, koji bi radoučinio još i više u službi Gospodnjoj bio je dovoljno ponizan da sepokloni pred voljom Božjom, kada je video da treba da ograniči svojedelo. Tim više su se molili Bogu. Njihova vera nije slabila iako jeiskušenje trajalo nedeljama i mesecima. Krizu su obustavili prodajom17 jutara zemlje u martu mesecu. Prihod po jutru je bio otprilike 570funti sterlinga. Na kraju te godine imali su 20.500 funti sterlinga viška.Međutim, i posle toga vladale su manje−više oskudne prilike sve dok

185

im nije Bog poslao 1895/94. godine, nakon više godina iskušenja,ponovo obilnije poklone. Džordž Miler nije zaboravio da spomene uovim izveštajima da je za vreme ovih teških godina, izgledalo kao da ihje Gospod zaboravio ili ostavio, i kao da više ne mari za sirotišta.Međutim, u stvarnosti On se ipak verno brinuo o svemu. Učinio je svojesluge sposobnim da izdrže iskušenja sa trpljenjem i sa mirnim srcem.Kasnije je 10000 vernika primilo blagoslov, kada su čuli o iskustvu oveBožje vernosti. Pet godina nakon odlaska njegove kćeri "kući" Miler jeponovo ostao udovac. Svoje zadnje misijsko putovanje završio je 1892.godine a 15. januara 1895 godine njegova voljena supruga − koja muje bila stalan pratilac na svim tim velikim putovanjima − "ušla je u svojpokoj".

Ponovo je ostao sam. Međutim, Božja milost ne samo da ga je podigla,već ga je i učinila sposobnim da poljubi onu ruku koja ga je "udarila".Pogrebnu svečanost svoje druge supruge vodio je takođe lično samMiler. Čovek, sedi, devedesetogodišnjak, retko čini tako nešto! DžordžMiler je bio u tako tesnoj vezi sa nevidljivim svetom, da mu nije biloništa tuđe prelaz iz jednog sveta u drugi. Sećam se kako je jednomMiler izjavio, da je 8 godina čekao dok je shvatio zašto je Bog oduzeonjegovu prvu ženu, koja mu je bila preko potrebna. Njegov dnevnikobjašnjava još bolje ovu njegovu primedbu. Kada se Bogu svidelo damu oduzme i njegovu drugu suprugu nakon 25 godine braka, Bog muje dao milost da se mogao držati tog obećanja: da, "onima koji ljubeBoga ide sve na njihovo dobro." Prilikom smrti njegove prve supruge,sa kojom je bio više od 59 godina u vernoj zajedničkoj vezi, poklonio sepred voljom Božjom sa onom čvrstom verom, da su putevi Gospodnjisavršeni. Gubitak mu je izgledao nenadoknadiv. Miler je kasnije upotpunosti shvatio Božju nameru. Prepoznao je volju Božju u tome, dapredveče njegovog života posvećuje misiji dalekih zemalja. Ovaputovanja su naravno veoma iscrpila njega kao čoveka. Nekada jetrebalo provesti i po 7 dana u železničkim vagonima, a često 4 do 6nedelja na palubi nekog broda. Njegova pratioca su takođe iscrpelaova putovanja kao i drugi poslovi saradnika. Za vreme ovih teških

186

putovanja u kojima su morali mnogo da pretrpe, s obzirom na različitapodneblja, Mileru je iznenada postalo jasno da je njegova prva suprugaumrla u svojoj 75. godini života zato, jer ne bi mogla da izdrži ovaputovanja. Njenim oduzimanjem, dakle Gospod je učinio Mileraslobodnim za novo delo. Njegova prva supruga bila bi već blizu 80godina na početku misijskih putovanja! Pored toga bila je uvek slabogzdravlja. Dok njegova druga supruga tada nije imala još ni 57 godina, ibila je fizički zdrava i sposobna da bez nekih većih poteškoća podnesesav teret tih velikih misijskih putovanja.

187

19. Glava

19. Glava

SVETLOST NA SUMRAKU

Zanima nas a takođe i oduševljava svršetak ovog lepog i događajimapunog života. Kao što se ponekad zadnji zraci zalazećeg suncaodmaraju na vrhu visokih brda, tako da vrh izgleda u bezoblačnoj čistojtihoj večeri, više kao da nebu pripada negoli zemlji, takav je bio i krajživota Džordža Milera.

Počevši od maja 1892. godine, nakon što je završio svoje zadnjemisijsko putovanje, posvetio se uglavnom Zavodu za širenje Biblijskeliterature i propovedanju Evanđelja u kapeli Vitezda, i na drugimposlovima za koje ga je Bog upotrebio. Zdravlje ga je služilo veomadobro, iako nam je poznato da je svojevremeno još u mladosti biooslobođen vojne službe zbog bolesti i slabe fizičke konstitucije. Mnogisu mu tada prorekli ranu smrt, ili polaganu patnju kroz preostali, alikratki život. Pa ipak, izdržao je vrućinu tropskog pojasa i hladnoćupolarnog mraza, morske oluje i dugotrajna putovanja železnicom, irazne opasnosti zaraznih bolesti, neprestane promene klime i ishrane,kao i fizičko i duhovno naprezanje vezano za svakodnevnopropovedanje; i pored toga sve ove nedaće nisu nimalo naškodilenjegovom zdravlju. Ovaj čovek, koji inače nije bio fizički nikada jak,izvršio je količinski tako veliko delo, da bi pod njime posrnule i mnoge"gvozdene snage". Onaj, koga je njegova bolest oterala mesecima usamoću, i koji se 1857 godine uplašio da će usled neprestaneglavobolje jednostavno poludeti, mogao je u svojoj 92. godini životaposvedočiti: "Svaki dan sam sposoban da obavim svoj posao isto takolako, kao i pre 70 godina. Kada je pisac ove knjige održao skupove uBristolu 1896. godine, zamolio je svog žarko voljenog "duhovnog oca"

188

Džordža Milera, da održi govor na završnoj svečanosti u prostorijiUdruženja hrišćanske omladine. Govorio je 45 minuta o molitvi zamisijski rad, a ispričao je delimično i istoriju svog života. Njegov pokretkao i glas bili su toliko snažni da je to potislo u stranu njegovu dubokustarost.

Milerova čudnovata mladenačka svežina priseća nas na Haleva koji sehvalio u svojoj 85. godini života da se još uvek oseća isto tako jak, kaoonog dana kad ga je Bog poslao da izviđa obećanu zemlju. Tajnuočuvanja svoje životne snage Džordž Miler obrazlaže sa tri važnarazloga:

1) Trudio se da ima dobru savest kako pred Bogom tako i pred ljudima.

2) Imao je ljubav prema Reči Božjoj, koja je "podmlađivačkom silom"uticala na njegovo biće.

3) U Bogu i Njegovim Rečima našao je blaženstvo koje ga je sačuvalood svakog straha i nepotrebnih briga.

Pri kraju svog života skratio je svoj rad po savetu lekara. Propovedaoje redovno samo jednom nedeljno − nedeljom. 6. marta 1898. godine unedelju ujutro propovedao je u crkvi Aema. Sledećeg ponedeljka uvečepojavio se na času molitve u kapeli Vitezda. Bio je u oba slučaja isti,kao i u bilo koje vreme pre. U sredu uveče na molitvenom času usirotištu zauzeo je svoje uobičajeno mesto, i označio pesme zapevanje. Kada je isto veče svom zetu poželeo laku noć, na njemu senije mogao primetiti nikakav znak koji bi pokazivao da mu opadanjegova životna snaga. Ostao je sve do kraja svog života onaj snažanstarac, kakvog su svi poznavali. Upravo su govorili o tome, da bi bilopoželjno, da takav stari čovek nekog ima noću u svojoj blizini tim više,jer su u zadnje vreme primetili kod njega znakove popuštanja srca.Popuštajući njihovoj brižnoj ljubavi, na kraju je ipak pristao, da učinepotrebne pripreme u vezi toga za sledeću noć. Međutim, njegov

189

pristanak došao je prekasno. Više nije bilo potrebe za ljudsku negu! Učetvrtak, 10. marta, u sedam sati doneli su mu, po njegovoj želji, jednušoljicu čaja. Na kucanje na vratima se nije odazivao. Kada jebolničarka otvorila vrata da zaviri, našla je Milera na zemlji pored svogkreveta mrtvog. Verovatno je ustao da nešto pojede, jer su šolja mlekai dvopek bili stalno pripremljeni na stolu. Verovatno je izgubio svest itako pao na pod. Njegov lekar, koga su odmah pozvali, rekao je da jeDžordž Miler umro usled prestanka rada srca sat ili dva pre nego što jebolničarka ušla u sobu.

Sahrana koja je usledila sledećeg ponedeljka, bila je takvo velikoizražavanje ljubavi i poštovanja koje retko kada srećemo u životu. Kaoznak izraza svog poštovanja više od deset hiljada ljudi stajalo je sa obestrane ulice kuda je prolazila jednostavna povorka. Muškarci sunapuštali svoje kancelarije i radionice, dame svoje elegantne domove,jednostavne žene svoje kuhinje. Svi sa željom da odaju svojuposlednju počast Božjem čoveku. Bristol do tada nikad nije video takvupovorku! U trećoj zgradi sirotišta održali su kratku svečanost. Ovde seokupilo više od 2000 siročića koji su sada po drugi put izgubili "oca". Uvelikoj sali za ručavanje ispred podijuma stajao je, potpunojednostavan, i po izričitoj želji pokojnika, lišen svakog ukrasnog cveća− mrtvački sanduk, u kome su bili posmrtno ostaci Džordža Milera.Natpis koji je bio izrezan na jednu bakrenu ploču označio je dannjegove smrti i godinu starosti. Posmrtni govor održao je gospodinDžems Rajt, podsetivši svoje slušaoce "da će nas sve pohoditi smrtako Gospod odugovlači svoj povratak, čak i one, koji žive u tesnojzajednici sa Njim. Blaženo je umreti u Gospodu, jer slavno ćevaskrsnuće čekati vernike u Hristu. Kod svake njegove reči, bezbrojsuza koje su, potekle po obrazima siročića bili su samo svedočanstvokoliko su ta deca volela pokojnika. U tišini se formirala pogrebnapovorka. Među onima koji su nosili kovčeg bila su i četiri muškarca, kojisu odrasli još u prvom sirotištu u Vilsonovoj ulici. Žalost dece ganula jei srce ostalih gledaoca. Tog dana ovlažile su se i one oči, koje inačenisu bile naviknute na plač. Na više kola vozili. su se lekari, prijatelji i

190

poznanici Džordža Milera, zatim starešine i đakoni crkve sa kojima jebio u bliskoj vezi. Iza njih velika "četa'' pomagača dela u Ešli Daunu.Zatim na 40−50 drugih kola vozili su se poslanici raznih drugih verskihudruženja itd. U Vitezdi je bilo zauzeto svako mesto. Stotine i stotineljudi je htelo da uđe, ali uzalud. Pevali su istu onu pesmu koju jeDžordž Miler tražio da se otpeva na svom zadnjem molitvenom času.Gospodin Rajt je govorio pročitavši Jevrejima poslanicu 13,7−8:"Opominjite se svojih učitelja koji vam kazivaše reč Božiju;gledajte na svršetak njihovog življenja, i ugledajte se na verunjihovu. Isus Hristos juče je i danas onaj isti i vavek."

Govorio je o duhovnim učiteljima i vođama i o našem pravu da sledimonjihovu veru. Istakao je dve karakteristike vere svog tasta:

Prvo, što se oslonio na čvrstu stenu, na pisanu Božju Reč.

Drugo, što je uneo u svoj svakodnevni život naredbe i obećanja oveReči.

Posebno je naglasio, da je Miler celo Pismo smatrao nadahnutim odBoga. Mladim vernicima je znao da govori ovako: "Stavi tvoj prst naono biblijsko mesto na koje se oslanja tvoja vera." Pročitao je Biblijuoko 200 puta u svom životu. Hranio se iz Reči, i zato je bio čvrst. Sebesamog smatrao je uvek slabim, bednikom, lošim, nedostojnim inajmanje blagoslovljenog, a oslanjao se jedino na zasluge iposredništvo velikog Sveštenika Isusa Hrista. Džordž Miler bi uvekiznova naglašavao veru sa velikom važnošću. Onima koji su stajalipored njega u delu i milosti znao je često govoriti ovako: "Ne dopustitenikada da dođe sumnja u vaša srca o velikoj ljubavi i snažnoj mišicinebeskog Oca." Svoj život gledao je u onoj svetlosti, koja će ga jednomi obasjati na dan velikog suda.

U toku svog govora brat Rajt napomenuo je još dve stvari. Naglasio jeda nas Duh upozorava da se ugledamo na veru a ne na dela

191

čovekoljublja. Iskoristivši priliku, upozorio je svoje slušaoce, da nisupre svega humanitarne težnje predstavljale glavni cilj Milerovog života,već da Boga poštuje i proslavlja kao živog Boga, i da dokaže da On idanas uslišava svoju decu isto tako kao i pre 1000 godina, i pomažesvima onima koji Njemu veruju. Na dirljiv način ih je podsetio na onuponiznost sa kojom se Miler prihvatao radi Gospoda i najtežih stvari, idokazao da Bog može izabrati − i upotrebiti sve one koji su spremni dapostanu Božje sredstvo. Brat Rajt dodao je još i ovo:

"Već sada su me pitali ponovo, da li će se održati i dalje rad u sirotištu.Od početka godine primili smo 40−50 novih siročića, a ove nedeljeočekujemo još i više. Verujemo da će putevi, kojima će nas Gospodvoditi u budućnosti, biti dostojni Njega. Više ne znamo a niti nam jepotrebno da znamo. On zna šta želi učiniti, ali nikako ne mogupoverovati da taj Bog, koji je delo dugo blagosiljao, ne bi uslišio našemolitve i ubuduće!"

Nakon više održanih govora stavili su Milerovo telo u grob porednjegove prve i druge supruge. Pratilo ga je otprilike 80 kola do groblja.Od početka pa sve do kraja, sve je bilo tako jednostavno, kao što bi ion želeo. U nedelju nakon sahrane skoro sa svih propovedaonica ugradu je spominjana njegova smrt. A propovednici su manje−višeevocirali život, karakter i delo pokojnog Božjeg sluge, koji je tako dugogodina hodao bez ikakve mane pred stanovnicima Bristola. O njegovojdobroti, veličini i značenju njegovih dela objavili su kako dnevni tako inedeljni listovi iscrpne nekrologe, i tom prilikom odali su mu zaslužnopriznanje. Za vreme njegove sahrane napomenuli su da je tek zadnjeveče govorio o tome da se u poslu umorio. Koliko je Gospod bio nežanprema svom sluzi da on nije osetio iscrpljenost sve dotle, dok nisustigla kola po njega da ga odvedu kući. Svoju zadnju propoved održaoje Džordž Miler u crkvi Vitezdi gde je tokom 66 godina vršio službu.Govorio je o 2. poslanici Korinćanima iz 5 glave, 1. stih: "Jer znamo dakad se zemaljska naša kuća tela raskopa, imamo zgradu od Boga,kuću nerukotvorenu, večnu na nebesima." Kao da je imao neki osećaj,

192

da će se njegova kuća uskoro raspasti. Video je unapred da mu seispunjavaju dani njegovog života. Još sedam meseci pre svoje smrti,kad je neku nepravilnost spazio u otkucavanju svog srca, ovako seobratio svome lekaru: "To predskazuje smrt."

I sada, slično kao i nakon smrti prve Milerove supruge, više dece jetražilo dozvolu da sakupi novac za nadgrobni spomenik njihovomdobročinitelju. Jedna draga i mlada sobarica uštedela je za tu svrhučak više od 20 funti. Potrebna suma je brzo sakupljena, i brat Rajt jesmatrao potrebnim učiniti kraj sve većem i većem prilivu poklona,poštujući želju svog tasta da se na najobičniji način obeleži njegovgrob, sa jednim najobičnijim kamenom. Iz Sjedinjenih AmeričkihDržava slali su Rajtu, hitne ponude za podizanje velikog spomenika, ilida se na neki drugi način ovekoveči spomen na Džordža Milera. Tojnjihovoj želji pridružila se odmah i lokalna štampa. Nakon više takvihprimljenih pisama brat Rajt je smatrao nužnim da obrazloži javnostirazloge zbog kojih je odbijao sve ove i slične ponude. Pisao je sledeće:

"S' obzirom da sam ja bio u dugoj i bliskoj vezi sa Milerom, koji seodselio u večnost, pitaju me šta smatram najprikladnijom uspomenomna njega, koja bi ujedno odgovarala i njegovoj sopstvenoj želji? Mislimda će biti najbolje da čujemo njega samog:

1) Kada su gradili prvu zgradu sirotišta i iskrslo je pitanje kako danazovu zgradu, namerno je izbegavao da se ona poveže sa njegovimimenom. Zato su je samo nazvali nova zgrada sirotišta u Ešli Daunu.Nerado je prihvatao, sve do kraja svog života, naziv Milerovo sirotište.Povodom toga ponavljao bi iz godine u godinu u izveštajima sledećuispravku. Sirotišta u Bristolu nisu moja sirotišta već su Božja sirotišta!

2) Dugo godina, sve do svoje 89. godine, nije dozvoljavao da objave ujavnosti njegovu sliku. Na kraju je popustio na nagovaranja, ustežućise iz posebnih razloga koje spominje u predgovoru: "Mojipropovednički putevi."

193

3) Na 79. strani godišnjeg izveštaja koji je štampan kao njegov zadnjiizveštaj napominje: "Glavni cilj koji je lebdeo pred mojim očima kodovog dela jeste da dokažem da je Bog − živi Bog i sada u 19. veku i dauslišava isto tako molitve svoje dece i pomaže onima koji Njemu verujukao i pre 2.000 godina."

Iz ovih reči i dela vidljivo je, dakle, da je Miler želeo samo jedan jedinispomenik, to jest da sa svojim primerom bude na blagoslov svomnaraštaju. Svi oni vernici, koji će se kroz njegove reči ili njegov primerobratiti Bogu, su njegove trajne uspomene a on sam njihov duhovniotac u Hristu. Svi oni vernici, koje će njegove reči ili njegov primerojačati u veri, takođe su njegove spomen ploče. Džordž Miler je znao,da mu je bogata milost Božja već u ovom životu podigla mnoge takvespomenike. Poznato mi je, da se odvojio od ovog života sa tomblaženom nadom, da će tamo "gore" naići na sve one, kojima je ovde"dole" iz milosti Božje bio izvor bogate duhovne blagodati. Džordž Milerje često dobijao pisma, koja oplakuju bedu njihovog pisca i tražepomoć od Milera, često dvostruku, trostruku, čak i desetorostruku takoveliku sumu, kojom je. Miler upravo raspolagao. U takvim slučajevimaimao je običaj da mi kaže ovako: "Ovi ljudi nikako ne mogu razumetilekciju koju sam želeo da ih naučim: umesto da se obrate Bogu, onidolaze meni." Ako bi on, Džordž Miler, sada mogao da se vrati međunas, samo na jedan sat, i ako bi čuo šta nameravaju da učine unjegovu čast njemu naklonjeni, ali zabludeli prijatelji, čini mi se da bi gačuo kako uzdiše govoreći:

"Moji dragi prijatelji uopšte ne shvataju lekciju koju sam ih tokom 70godina učio: da ni jedan čovek ne može ništa primiti ako mu nije datosa neba i upravo iz tog razloga slavljenja vredan je veliki Darodavac anikako siromašni primalac." Vaš odani Džems Rajt.

194

20. Glava

20. Glava

PREGLED DELAMILEROVOG ŽIVOTA

Smrti može zatvoriti vrata zemaljskoj službi, ali postoje znaci, kojiukazuju na to, da služba ne prestaje iza groba, već je samo lišenasvog truda. Oni, koji se vraćaju spašeni kući − "počivaju od svojihtrudova" − od težine rada i zadataka, "ali njihova dela", to jest njihovorevnovanje za Boga prate ih "tamo gde sada više nema umora".

Ovde ćemo još jednom izneti uspehe delovanja Džordža Milera na ovojzemlji. Jedna njegova rečenica pisana njegovim perom, ovako nampredočava prekretnicu njegovog života: "Sa radošću posvećujem tomcilju ceo svoj život, da dokažem svojim primerom koliko čovek možepostići sa verom i molitvom."

Jedan Milerov stari prijatelj Robert S. Čepmen, iz Barnstapa, primetioje veoma lepo: "Ako je čoveku njegovo glavno zanimanje i glavna brigada služi Bogu i da pripada Njemu onda će mu svaka situacija biti nakorist". To potvrđuje takođe i život Džordža Milera. Šezdeset devetigodišnji izveštaj od 26. maja 1898. godine bio je poslednji izveštaj preštampanja ove knjige na engleskom jeziku, a prvi izveštaj posleMilerove smrti. U njemu brat Rajt daje kratak, ali vredan rezime dela,ne samo zadnje godine, nego od samog početka. Ovaj izveštaj jedvostruko dragocen, jer sadrži u sebi "zadnji prinos Božjim delima"pisano još rukom Džordža Milera. Verovatno da je sa pisanjem ovogizveštaja bio zauzet još i 9. marta kada je odložio pero, ali ni slutio nijeda ga neće više ni uzimati u svoje ruke.

195

Na dan njegove smrti − ili kako su znali da kažu sveci iz katakombe −"na dan njegovog rođenja" za prelaz u večni život, tog popodnevasastali su se svi saradnici da delo povere Onom, koji jedino posedujebesmrtnost: Bogu, koji ostaje uvek isti nebeski učitelj i ne upada uprobleme uprkos svim promenama u vođstvu ljudi na zemlji. Ovajizveštaj potvrđuje da je Bog sam izabrao brata Rajta za naslednikaDžordža Milera. Svaki prijatelj dela mogao je odmah jasno prepoznatiiz prvog Rajtovog članka − koji je usledio iza opisa − kratko, ali sa punoljubavi, dela svog tasta − da je ovaj čovek, kome je Miler sam poveriovođstvo, takođe naučio tajnu uspešnog delovanja u Bogu. Ovako pišebrat Rajt:

Napisano je u Jovu 26,7: "...zemlju obesio ni o čemu..." − to znači danema svog vidljivog oslona. Radujmo se tome, da Zavod za širenjebiblijske literature "visi ni na čemu" i sada, kao i tokom 64 godineunazad, odnosno da nema svog vidljivog oslonca. Ne oslanja se naljudsku zaštitu, novčana sredstva ni na darove, već jedino na dobruvolju velikog Boga. Koliko je dragocena i poučna ova rečenica za nas:zavisnost od nevidljivog Boga ne znači dakle nemati svog oslonca, većjedino znači imati nevidljivog oslonca. Postojanje onih za nasnevidljivih snaga i sila, koje vekovima drže zemljinu kuglu, već same zasebe dovoljno su dokazane činjenice. Velika zemljina kugla nalazi sejoš uvek u nepreglednom svemiru lebdeći sa Božjom tačnošću. Krećese bez i jedne minute zakašnjenja po svojoj unapred određenoj putanji.Možemo se dakle potpuno pouzdati u Svetog Boga da će svaki našnapor izvesti na pobedu i to svojom za nas nevidljivom silom, koju ćenaša vera izazvati na Njegovoj nikad ne obmanjujućoj Reči Istine iljubavi, iako sve ovo naše fizičko oko moguće vidi nemogućim.

U ovom izveštaju brat Rajt napominje još i uslišenje molitve koja jetakođe bila vidljivi znak Božje brige i vođstva: priključenje novogsaradnika. Ovaj saradnik je bio u svakom pogledu istomišljenik saRajtom, a isto tako i sposoban za podelu odgovornosti. Brat Rajt iDžordž Miler su već više od tri godine tražili da im Gospod pošalje

196

odgovarajućeg saradnika. Štaviše, ovaj je nedostatak bio predmetsvakodnevne molitve brata Rajta i njegove supruge, nakon što jeDžordž Miler počeo svoja misijska putovanja. Međutim, ni jedan od njihnije mislio na neku određenu osobu, bar ga nisu naznačili. NakonMilerove smrti brat Rajt je primio ono čvrsto uverenje, da ga dobrinebeski Otac neće dugo pustiti da sam nosi ovu veliku odgovornost.Nakon 14 dana već je sa sigurnošću znao, da treba da pita brataFridriha Džordža Bergina, da li bi on hteo da bude taj verni pomagač izFilipljanima 4,3, koji mu je potreban. Poznavao je tog brata već više odčetvrt veka. Radili su zajedno u crkvi. lako im je narav bila različita,među njima je vladalo najpotpunije razumevanje. Brat Bergin je bio 17godina mlađi od brata Rajta i pokazalo se verovatnim da će ganadživeti i postati mu naslednik. Bergin je mnogo voleo decu, a svojuvlastitu odgajao je u nauci i strahu Gospodnjem. Bio je, dakle,sposoban da stane na čelo ove velike porodice siročića. Brat Rajtizneo je svoje misli pred brata Bergina, i video sa radošću, ali ne iiznenađen, da je Bog već pokrenuo i njegovo srce. Brat Bergin jenaime imao osećaj da bi se trebao ponuditi za pomagača. Taj Duh kojije budio želju za znanjem u etipskom vlastelinu, a istovremeno doveoFilipa; taj Duh koji je preko Kornelija poslao ljude, i dok su oni još kucalina vrata Simonove kuće, dao je Petru uputstvo da pođe sa njima, tajisti Duh deluje i danas na tajanstven način na sve ljude koje On želivezati u ljubavi u jedan zajednički rad. Brat Rajt je, dakle, nakon što senjegov voljeni "duhovni otac" odselio kući, našao u živom Bogu istogtog pomoćnika i čuvara u svakoj nuždi kao i pokojnik. Prepoznao je daje Ilijin Bog prilikom prelaska Jordana ostao kraj njega i čini ista čudakao i u Ilijino vreme. Isti taj izveštaj objavljuje nam prvi put u potpunostisve darove koje je Miler dao za Božje delo. Čitaoci Milerovih godišnjihizveštaja mogli su i ranije da primete belešku o jednom darodavcu,koja se tokom 30 do 40 godina pravilno ponavljala i govorila nam da jenjen pisac doživeo duboku starost. Ova je beleška glasila ovako: "Odjednog sluge Gospoda Isusa, koga nagoni ljubav Hristova da sabirablago u nebu." Ako ove beleške saberemo i tome još dodamo sve onošta je Miler dao na sva dela Božjeg carstva, ispostaviće se da je

197

celokupna suma koju je ovaj "sluga" povratio svom Bogu do 1. marta1898. godine iznosila 81940 funti sterlinga 18 šillinga i 8 penija. Ondakad je taj sluga Gospodnji "bio kod svoje kuće" brat Rajt je verovao daje ovlašćen da digne velo sa ove tajne. Sličan primer nesebičnogdarivanja jedva da je moguće pronaći. Možemo pomisliti samo naDžona Veslija, koga je njegova skromnost i jednostavnost osposobila,da sve pruži što je mogao da uštedi. Kada je Vesli u jednoj godini imao30 funti, za sebe je zadržao 28 funti a 2 je poklonio. U sledećoj godiniimao je dvostruka primanja, ali je ipak samo 28 funti upotrebio za svojelične potrebe a poklonio je 32 funte onima koji su bili u potrebi. U trećojgodini povećalo se njegovo primanje na 90 funti i tada je dao sledeće62 funte. Četvrta godina je donela 120 funti, a on je dao Gospodu 92funte sterlinga. Izračunali su da je Vesli tokom niza godina poklonionajmanje 30.000 funti sterlinga za Božje delo. Kada su se poreznicipojavili kod njega, celo njegovo imanje sastojalo se od 4 srebrnekašike. Takva štedljivost velika je retkost u istoriji čovečanstva.Džordža Milera možemo slobodno postaviti pored njega. I on je stekaosebi prijatelje sa nepravednim bogatstvom da bi ga primili u večnekuće.

Iz godine u godinu sabirao je blago sebi, svojoj supruzi i svojoj ćerki satime što je stekao blago na nebu. Takav čovek je imao neosporno ipravo, da opominje i druge na redovna uobičajena darivanja. Dao jetoliko, koliko od hiljada jedan daje. Od svog godišnjeg primanja dao jene deseti deo, niti neki veći postotak, već je pružio sve što mu jepreostalo pored najštedljivijeg življenja. Većina hrišćana misli dazadovolji svoju obavezu ako jedan deo svoga primanja žrtvujeGospodu a ostali deo upotrebi za svoje lične potrebe. Ako bi mi želelida krenemo putem sličnim Milerovom, onda bi se morali u potpunostipromeniti naši običaji. Samo oni hrišćani koji žive sa predanošćuGospodu sa kakvom je živeo Džordž Miler, mogu sebe predati Bogu upogledu njihovog svakodnevnog života. U obrnutom slučaju će odsvega toga postati samo parodija. Tamo dakle, gde pravilom regulišuda propovednik ne može primiti od crkve određenu platu, primoravaju

198

propovednika − koji ne sledi Milera u potpunosti − da se potpomaže nasvakakve "druge" načine, a to već vodi u opasno licemerje.

"Kod mene nije bilo nikada reči o tome koliko mogu dobiti, već samo otome koliko mogu dati". To je mogao o sebi reći Džordž Miler.

Pred njegovim očima, lebdela je stalno činjenica, da je on sam:"upravnik Božjeg vlasništva". Iz ovog kratkog zemaljskog života želeoje izvojevati najveću moguću dobit. Božja dela su bila za njega uvekstvarna. I pošto je u svetlosti Hristovog sudskog prestola analiziraosvaku pojedinu radnju, svaku pojedinu odluku, kao i svaki predlog,uvek bi upitao sebe: kakva će jednom videti "od gore'" ova dela onsam? Privremene su stvari izgubile pred njim svaki njihov prividanznačaj. Trudio se tako i u molitvi, vežbajući se u savesnomsamoispitivanju, neprestanom radu i samoprekoru. Služio je Bogu isvojim bližnjima, da se ne postidi pred Gospodom kad bude došao.Sve ovo činio je ne iz straha, jer ako je iko u njegovom veku poznavaosavršenu ljubav, to je onda sigurno bio Džordž Miler. Osećao je, da jeBog ljubav i da je ljubav od Boga. Video je da je ljubav objavila sebe unajvećem daru − jedinorodnom Sinu ljubaznom na Golgoti.

Džordž Miler je poznavao Božju ljubav prema nama i verovao u nju,štaviše ta ljubav dospela je i u njegovo srce i u njemu preuzela vlastsve više, dok ga nije usavršila sklanjajući svaku mučnu zabrinutost iispunila Džordža Milera sa svetim poverenjem i svetom radošću.

Od biblijskih stihova koji su uticali na Milerovo darivanje navešćemoevanđelje po Luci 6,38: "Dajte, i daće vam se: meru dobru i nabijenu istresenu i prepunu daće vam u naručje vaše." Verovao je ovomobećanju, i iskusio njegovu stvarnost. Uskoro je pročitao i ovo:"Blaženije je dati nego primiti." Svemu je verovao šta je našao u RečiBožjoj. I kroz Božju milost se trudio da radi prema njoj. On sam svedočio tome da se na taj način obilno razlio blagoslov nad njim, tako da jeneprestano rastao u spokojstvu i radosti kroz Svetog Duha. Nakon

199

svega ovoga nikoga neće iznenaditi da je ostavština Džordža Milerabila veoma mala. Njena ukupna vrednost iznosila je 169 funti, 9 šillingai 4 penija. Od toga su više od 100 funti procenjivali vrednost njegovihknjiga i nameštaja a gotovine je imao samo 60 funti. I ta suma je bilanamenjena za Božje carstvo. U zadnjim spisima Džordža Mileranailazimo na jednu njegovu napomenu koju ovde ne smemo, a da nespomenemo. To je u neku ruku njegovo zadnje svedočanstvo, njegovaoporuka sa "one strane groba". Napomena glasi: "Ne mogu više ništanego da se samo divim čudnovatoj Božjoj milosti koja me je u onovreme našla kroz Isusa Hrista, kada sam bio lakomislen i bezbrižanmladić i moram se diviti tome, da me je održao u strahu i u NjegovojIstini i ukazao mi tu čast da sam Mu mogao služiti toliko dugo."

Iz 59. godišnjeg izveštaja vidljivo je koliko je delo napolju napredovalood 1834. godine, dakle za vreme svog 64−godišnjeg opstanka. Uzadnjoj godini broj svakodnevne školske obuke bio je 7 a broj učenika554, a ukupan broj dece koja su prošla kroz škole od početka bio je81.051 dete. U Bristolu je radilo 12 nedeljnih škola sa 1541. detetom.Dok je ukupan broj dece u nedeljnim školama bio od početka do kraja52.944 dece. Potpomagali su još 25 nedeljnih škola u drugim delovimaEngleske i Welsa. U toj godini izdali su za potrebe nedeljnih školaotprilike 756 funti sterlinga. Celokupna suma izdana od početka za tusvrhu popela se na 109.992 funti sterlinga. Razdelili su 15.441 Bibliju ilidelova Biblije. A za celo vreme ukupno 1.989.266 primerka. Za tusvrhu izdana sum bila je u toj godini 459 funti sterlinga, a od početkadela 410.090 funti sterlinga. Pomagali su 115 misijskih radnika sa2.022 funti sterlinga; celokupna suma izdata za misijsko delo iznosila je261.859 funti sterlinga. Razdelili su 5.101.558 knjiga i traktata; za njihizdata suma bila je 10.000 funti sterlinga; a od početka dela 47.188funti sterlinga. Broj siročića u Ešli Danu bio je te godine 1620; ukupnoje prošlo kroz sirotišta 10.024−oro dece. Izdatak protekle godine popeose na 22.525 funti sterlinga, dok je celokupan izdatak od početka radabio 988.829 funti sterlinga. Koliko god i koštala Džordža Milera njegovaprivrženost svom uverenju, opet sa druge strane su uspesi koje je

200

postigao bili su isto tako predivno čudnovati. Još je bio živ kada su secelokupni izdaci na spomenuta dela popeli na 1.500.000 funti sterlinga.

Taj život, i taj rad, bili su plodovi pre svega njegovog jednog običaja dase svakodnevno i stalno ophodi sa svojim Bogom. Poznato nam jekako je Miler bio izdržljiv i neumoran u molitvi, i da mu je u svakoj novojnuždi, prilikom svake odluke, verna molitva bila njegovo jedinoutočište. U svakoj svojoj nuždi uverio se najpre u to da li korača naputu svojih obaveza?

Nakon toga bi stavio svoju želju na nepromenljivo tlo Božjeg obećanja.Posle toga je hrabro nosio pred presto Božji svaku svoju molbu u imeIsusa Hrista. Nije nikad klonuo, iako bi uslišenje kasnilo. Moglo se toposebno videti u takvim slučajevima kada se molio radi obraćenjaljudskih duša. Na njegovom molitvenom spisku bila su često imenaonih, za koje se je molio jednu, dve, tri, četiri, šest i deset godina doknije bio uslišen. Pre svog odlaska "kući" govorio je piscu ove knjige odvojici muškaraca, za koje se molio više od 60 godina iz dana u dan,bez toga da je znao, da li su se obratili Gospodu. "Ali..." dodao jeznačajno "Ne sumnjam u to, da ću se sresti sa obojicom u nebu, jernebeski moj Otac ne bi naložio na moje srce tokom 60 godina ovajteret, ako ne bi želeo učiniti milost nad njima."

Ovi primeri, svedoče nam dovoljno ubedljivo, da je Miler pokazaovanrednu istrajnost u molitvi. Ma kako dugo da je uslišenje kasnilo, onje izdržao, uhvatio je "rog" oltara sa obe ruke, a u svojoj detinjoj dušizaključio je sledeće:

"Činjenica, da me Gospod osposobljava da dugo posredujem i strpljivočekam na blagoslov, siguran je zalog za uslišenje moje molitve."

Tako je dakle čekao i dalje, a u krajnju pobedu bio je toliko siguran, daje unapred slavio Boga za nju, Bio je unapred uveren u to, da je primiošta je tražio. Ovde treba da zabeležimo da između one dve duše za

201

koje se Miler molio toliko dugo, jedan je usnuo nedavno u veri, nakonšto je prisvojio obećanja Božja i primio Isusa za svog Spasitelja.

Kada bi Džordž Miler mogao još razgovarati sa nama mogao bi namponoviti onu svoju opomenu koju u svom dnevniku i izveštajima takočesto spominje; naime, da ga ne smatramo čudotvorcem iako imaveoma čudna iskustva. Uvek strpljivo ponavlja da svaki vernik imapodjednako pravo da stekne takva ista iskustva. Bog poziva svojeučenike u posebne grane službe, ali svakog samo na jednu te istuveru. Neispravno je dakle, i spada već u neveru, ako ovako govorimo:"Pošto nisam pozvan da zidam sirotišta, nemam ni prava očekivatitakva uslišenja molitve, kao što je Džordž Miler iskusio."

Bio je uveren da svako Božje dete treba da dospe u ispravan odnos saBogom i u tom odnosu pokaže potpuno poverenje prema Bogu, tj. da iživi iz vere Božjih obećanja. Na mnogo hiljada stranica njegovogdnevnika neprestano nailazimo na ona načela da je iskustvo Božjevernosti nad nama dar naše prethodne vere, ali ujedno i priprema najoš veće delo i još temeljniju službu. Delo Džordža Milera možerazumeti samo onaj, koji u njemu prepoznaje Božju natprirodnu silu.On se stalno držao toga od samog početka, da je ta činjenica ujedno iključ njegovog celog delovanja. Bez toga bilo bi to tajna i za njegasamoga. Često je uporedio sebe i svoje delo "sa gorućom kupinom upustinji" koja neprestano gori, i izložena je uništenju, a svejedno nesagoreva. Njegovo upoređenje "sa kupinom koja gori vatrom" naćićemo tim više prikladnijom ako pomislimo kako je brzo napredovalodelo. Iz prvobitne male iznajmljene kućice koja je mogla primiti samo50 siročića, nastalo je pet ogromnih zgrada, u kojima je našlo utočište500, zatim 700, pa 1150 i na kraju 2.050 siročića. Svet je retko mogaovideti tako brz uspon u jednom delu. Isto ovo važi i u vezi njihovihtroškova. Troškovi Zavoda za širenje Biblijske literature u prvoj godinibili su 500 funti, a takođe i 500 funti sterlinga bio je izdatak za rad okosiročića, dok je u zadnjoj godini Miler izdao 27.500 funti sterlinga zarazne grane dela Božjeg. Troškovi zidanja sirotišta u Ešli Daunu

202

sigurno bi uznemirili i nekog bogataša, ali ovaj siromašan čovek (Miler)zavapio je Bogu, koji mu je pomogao.

Prva je zgrada koštala 15.000 funti sterlinga, druga više od 21.000funti, a treća više od 23.000 funti, dok je cena koštanja četvrte i petezgrade bila više od 50.000 odnosno 60.000 funti sterlinga. Njihovaukupna cena dakle iznosila je oko 115.000 funti sterlinga.

Pored toga, samo za siročiće izdata suma iznosila je godišnje 25.000funti sterlinga, ne uzimajući u obzir troškove za zdravstvo i sanitarneizdatke od kojih je svaki iznosio više od 2.000 funti sterlinga.

Zaista stojimo licem k licu sa kupinom koja gori vatrom kojoj pretineprestana opasnost da sagori, ali koja svejedno stoji tamo u EšliDaunu i ostaće sačuvana, jer u njoj gori i prisustvo Gospodnje!

Ni jedna grana bogatog dela nije se upropastila, štaviše ova kupinapostala je poziv nevernima da zastanu pred ovim veličanstvenimprizorom, i da izuju svoju obuću, jer na ovome svetom mestu objavljujesebe sam Bog.

Milerovo propovedničko delovanje obuhvata period od 1826 do1698,godine do same njegove smrti, dakle više od 70 godina. Od 1850.godine, kada je otišao u Tejnmaut nije prestao propovedati, osim zavreme svoje bolesti. Prosečno je tri puta nedeljno propovedao. Toznači za ceo njegov život oko 10.000 propovedi. Crkveni život poverennjegovom vođstvu bio je takođe obilno blagoslovljen. I u tom pogleduimao je vidljivih i opipljivih uspeha. U Bristolu se broj članova Crkve zavreme dve i po godine njegovog rada povećalo se za 227; polovinačlanova obratili su se ponovo. Ako bi sabrali sve one koji su putemnjegovog propovedanja došli do spoznanja Hrista, njihov bi broj bioverovatno više hiljada, iako ne uračunavamo među njih obraćene usirotištu u Ešli Daunu. Ako bi uzeli u obzir veliki broj i onih, pred kojimaje svedočio tokom njegovih misijskih putovanja i inače, a još mnogo

203

veći broj onih, koji su čitali njegov dnevnik, spise i traktate, ili su, naneki drugi način osetili veliku silu njegovog primernog života, tek bitada imali, ali još uvek samo bledu sliku o tome, koliko je jako bilodelovanje njegove reči, pero, dela i sam njegov život! Veći deonjegovog uticaja naravno nije moguće statistički iskazati. To je višeslično mirisu pravog nardovog skupocenog mira koji je napunio celukuću u Vitaniji. (Jovan 12,5).

Ovde nailazimo na tlo, gde nam nije moguće stati sa brojevima iračunanjem. Ali Bog Svemogući vidi, poznaje i nagrađuje i ovaj rad, odljudi nevidijiv i nedokučiv veliki rad.

204

21. Glava

21. Glava

CRKVENI ŽIVOT I NJEGOV RAST

Osnivač sirotišta započeo je svoj životni poziv kao propovednik, a takoga je i završio. Više od 60 godina bio je u tesnoj vezi sa jednomvernom zajednicom. Njegova biografija ne bi bila potpuna, ako nebismo progovorili i o Crkvi u Bristolu, gde je Miler bio jedan od prvihvođa i u kojoj je on služio najduže vremena od svih njenihpropovednika. Džordž Miler i brat Krejk počeli su svoje zajedničkodelovanje u Bristolu. Crkveni život se morao potpuno obnoviti. Kako toda mogu preurediti jedan crkveni život, očekivali su obojica mudrost odBoga. U početku njihovog delovanja postavili su načelo, prema kojmeće svoje delovanje zasnovati isključivo na Reči Božjoj. Jasno su videlida pravu Hristovu Crkvu treba da krase sledeće vrline: Boga trebapoštovati apostolskom jednostavnošću; propovedati nauku Evanđelja;Evanđelje propovedati zalutalima, ali odvajajući se od sveta, redovnodarivati; biti zavisan jedino od Boga. Na svakom sastanku vernikajedini predvodnik i vladajuća sila može da bude samo sveti Duh. Svakivernik treba da vežba duhovno sveštenstvo u meri svog duhovnogdara u Hristu.

Kao što smo već spomenuli godine 1832. ujedinilo se sedam duša(računajući među njih i dvojicu pastora) da osnuju zajednicu Hristovu.Od tada crkvu u Vitezdi koristila je takva zajednica vernika po čijem jeverovanju Novi Zavet jedini temelj crkvenog života. Godine 1854.otpustili su sve neobraćene učitelje nedeljnih škola. U DorkinovoUdruženje gde su šili odela siromasima, primili su samo verne žene.Smatrali su da nije pametno ni pristojno mešati vernike sa nevernciima,Takvo mešanje su smatrali štetnim po obe strane. Nevernike bi to lako

205

moglo uljuljkati u lažnu sigurnost i navesti ih na pomisao, dapomaganje u nekom hrišćanskom delu može da nadoknadi njihovoobraćenje i primanje Isusa Hrista za svog Spasitelja. A takođe i daučestvovanje u hrišćanskom radu može ispostaviti Božju milost iosigurati mu otvorena vrata u nebo. Ljudi koji nisu nanovo rođeni sklonisu da veruju da se u njihovoj saradnji sa vernicima i hrišćanskimradnicima krije neka zasluga posebno u njihovoj darežljivosti za ciljeveEvanđelja i za Božja dela. Džordž Miler i brat Krejk su čvrsto verovalida ova opasnost postoji. Zato je odvajanje, čak i u ovoj sporednojstvari nužno i u interesu svih njenih učesnika. U svakoj crkvenoj stvarimolitvu i istraživanje Reči Božje smatrali su jedinim sredstvom zarazjašnjenje. U proleće 1858. godine iskrsli su mnogi teško rešiviproblemi. Tada su se Miler i brat Krejk jednostavno povukli na dvenedelje, da u molitvi i razmišljanju čekaju dalja uputstva od Boga.Posle toga su zaista primili razjašnjenje od Boga, a u crkvi međubraćom je nastalo jedinstvo u mišljenju. Bog ih je zatim obdariomudrošću da sjedine blag i miran Hristov Duh sa hrabrošću njihovogčvrstog uverenja. Oblaci su se povukli, i nastupio je ponovo mir ispokoj. Otprilike nakon osam godina održavali su Bogosluženja ucrkvama Gedeon i Vitezda. Počev od 1840. godine delovali su obojicasamo u ovoj drugoj. Napustili su crkvu Gedeon jer je tamo bio velikibroj onih vernika, koji su se suprotstavili tome da Miler i brat Krejksprovedu ona crkvena načela, koja su oni smatrali biblijskim. Sazajednicom u crkvi Vitezda Miler je tokom dugog niza godina ostao ubliskoj vezi. Bio im je sa Božjom Rečju njihov služeći starešina − alisamo kao primus inter pares t.j. prvi među jednakima.

U svojim propovedima kao i dušobrižničkoj službi Džordž Miler sebrinuo posebno za to, da svoju braću upoznaje sa onim Istinama, kojeje Gospod rasvetlio pred njim. Na svojim uzduž i popreko vršenimmisijskim putovanjima sa radošću je prihvatio svaku priliku, da saopštivećim ili manjim skupovima vernika ono svoje stečeno uverenje, kakoje moguće sa uspehom služiti za propovedaonicom kao i udušobrižničkoj službi. Tokom svog dugogodišnjeg rada, održao je na

206

stotine, možda i hiljadu takvih sastanaka sa braćom propovednicima.Da spomenemo samo jedan primer koji će, nadamo se, dovoljno ocrtatinjegove napore u tom pravcu. Objavljujemo u izvodima jedan njegovgovor održan u Americi prilikom jednog od njegovih poseta toj zemlji, akoji su govor naknadno dali u javnost.

Prije svega naglašavao je potrebu obraćenja, a to je još posebnopodvukao. Čovek koji se nije obratio Bogu − govorio je Miler − i koji nijeuveren o svom nanovorođenju, taj nije u stanju da obraća ni druge.Sveštenički poziv nije ljudski ili profesionalni poziv već je to Božjeposlanje. Pravi propovednik je ujedno i vesnik Evanđelja, i zato vestkoju nosi potrebno je da potpomaže sa ličnim svedočanstvom,zasnovanom na vlastitim iskustvima. Ali samo obraćenje nije dovoljnoza propovedanje: Pravi propovednik treba da poznaje Isusa Hrista!Mora da iskusi kako se Gospod približava našoj duši, i kako jepotrebno od Njega primiti snagu i radost putem održavanja neprekidnezajednice sa Njim. Bezuslovno je potrebno da sluga Hristov dospe utakvu zajednicu sa Gospodom, makar po bilo koju cenu jer je toosnovni uslov da dobije silu i spokoj. Onda je naglašavao da jepropovednicima potreban razvoj u radosti i ljubavi. U tom pogleduiskustvo nema nikakve granice, ako vernik potpuno predaje sebe, ljubiReč Božju i živi u bliskoj zajednici sa Bogom. Njegovo prvo zanimanjesvakog jutra dakle treba da bude da se raduje u Bogu. Ko druge želi dahrani neka najpre brižljivo hrani svoju dušu. Preko potrebno je dadnevno uz mnogo molitve čita i istražuje Bibliju, posebno u ranimjutarnjim časovima. Mora da utiša svoju narav pred Bogom, tako da jeona smirena i lišena rasejanosti. Povezanost čitanja Reči Božjerasvetljava njeno učenje, objavljuje jednostavnost kao i različitostBožjih misli, te ispravlja naše pogrešne stavove. Glavno naše načeloza sveti život jeste brza poslušnost prema svakoj saznanoj Istini, usvakoj službi, bezazleno oko i nesebična revnost radi slave Božje.Mnogi životi su promašeni manje−više zato što se zanemarujuvežbanja Bogougodnog života. Kruna svake vrline jeste potpunaponiznost. Svako uzdizanje čoveka lišava Boga Njegove slave. Budimo

207

dakle ponizni i ugledajmo se jedino na Boga. Činjenica da našesvedočanstvo ima silu u sebi može da nam da jedino Bog. Traži odBoga − rekao je Džordž Miler −i ne zadovolji se sve dok se ne uveritvoje srce. Ako si primio temeljnu Reč, traži dalje vođstvo zarazmišljanje o njoj. Ostani neprstano u zajednici sa Bogom, da shvatišNjegove misli i zatim da primiš Njegovu pomoć, da ove misli saopštišsvojim slušaocima! Ako si završio svoj posao, moli se za mnogoblagoslova.

Džordž Miler je zatim ispričao nekoliko primera kako je kasnije iznikloseme kao odgovor na molitvu, koje je posejano pre više godina.Pridavao je veoma veliki zbačaj tumačenju Biblije. Ko verno propovedaReč Božju, taj će iskusiti da se ona ne vraća praznih ruku nazad.Propovedaj jednostavno. Prvo Luterovo (Dr. Martin Luter reformator1483−1546) pravilo bilo je da propoveda tako, da ga shvati i jednaneškolovana sobarica. Ako će ona razumeti propoved, onda će i učeniprofesor imati iz nje koristi, dok obrnuto ovo ne važi.

Miler je u takvim prilikama skoro redovno davao i savete u veziupravljanja sa crkvenim životom. Naveo je više velikih preprekapropovedanju evanđelja. Na primer: unajmljivanje neobraćenih pevačai pevačkih zborova, svetski način sabiranja novčanih priloga,iznajmljivanje crkvenih stolica, pravljenje razlika među braćom u crkviitd. Ali je preporučio održavanje časove dogovora, porodične sastankepre svega odlučnom molitvom. Napomenuo je, da sotona mnogo nemari ako se mi i molimo istrajno nedeljama, čak i mesecima, samo akonas na kraju ipak uspe oneraspoložiti, tako, da prestanemo dalje molitijer mislimo da od nje ionako više nema nikakve koristi.

Jednom je piscu ove knjige rečeno, da je kod naših molbi potrebnogledati i unazad, ne samo uvek napred. Milerov običaj je bio da moliBoga nek blagoslovi odavno posejano, ali prividno jalovo seme.Ispričao mi je, da je Bog često odgovarao na njegove molitve sa time,što se opomenuo njegovih sa verom učinjenih dela u pređašnjim

208

godinama. Iskusio je da su ponekad tek nakon deset, dvadeset, čak inakon 60 godina sazrela za žetvu neka njegova svedočanstva o Bogu,podeljeni traktati, ili putem drugih službi posejano seme Reči Božje.Zato nije mogao a da ne upozorava dosta puta svoje saradnike naneprestanu molitvu, kako bi Bog silno delovao u srca svih onih koji subili nekad pod njihovom brigom, i da im ponovo približi onu Istinu kojaje jednom njima propovedana.

Poniznost koju je Džordž Miler preporučio drugima, vežbao je i on sam.Bio je uvek samo sluga svog Gospoda.

U jednoj svojoj propovedi Sprdžen opisuje koliko velik utisak je ostavilona njega posmatranje − jedne večeri sa nekog Londonskog mosta −paljenje sijalica u gradu, bez da je u mraku primetio čoveka koji je vršiopaljenje.

Džordž Miler je zapalio mnoga svetla, dok je za to vreme on sam želeoda ostane nepoznat, nevidljiv i neprimetljiv. Bio je iskren u tome što nijetražio svoju slavu. U njemu se nalazio onaj miran i blag Duh, koji tolikopristaje slugama Isusa Hrista.

Nakon smrti brata Krejka sručila se dvostruka težina odgovornosti naDžordža Milera. Kad ga je jedan brat pitao: šta da radimo da crkvasačuva jedinstvo Džordž Miler je mirno odgovorio: "Dragi moj brate,radićemo što smo radili i do sada. Gledaćemo jedino na Gospoda."Bog je ostao njegov stalni pomoćnik.

Od 1875. do 1892. godine, tokom 17. godišnjeg misijskog putovanjamalo se zadržavao u Bristolu. Usled toga skoro se potpuno povukaood crkvenog rada. Tim više je zavisila Crkva od velikog Pastira iNadglednika duša.

Od 1852. godine, od vremena kad se sjedinilo sedam duša Božjedece, održali su pravo jedinstvo vernika u smislu Novozavetnih

209

pojmova kao svoje sveto pravo i kao svoju obavezu. Jedini i najvišinjihov vođa bio je sveti Duh, a svi ostali koje je On pozvao i pripremio,bili su podređeni Njemu. U telu Hristovom stoji isto tako kao i u telučovečjem: oko je stvoreno za vid, uvo za sluh, ruke i noge za hvatenje ihodanje. Svakome je određen rad i mesto koje treba da ispuni uživivom organizmu.

Duh Sveti je u ovoj crkvi više od tri decenije svedočio o sebi time što jojje dao sve potrebne učitelje, pomagače i upravljače, i priredio ih je zadelo. Za različite grane službe bio im je na raspolaganju veliki brojbraće, koje je odabrao i opremio sam Duh. Da bismo dobili jasniju slikuo tome koliko je plodonosno takvo jedno propovedanje i takvo uređenjecrkvenog života, morali bismo na primer prisustvovati jednommolitvenom času ponedeljkom uveče u crkvi Vitezda. Tu vladaprovobitna apostolska jednostavnost. Niko ne vodi, već sam Sveti Duh.Jedan od braće preporuči jednu pesmu, zatim nabrajaju predmete iosobe svojih molitava, redovno imenovanje osoba za koje žele da semole. Onda sledi molitva, a zatim čitanje Božje Reči i govor, bez togada se unapred dogovore ko će propovedati a ko čitati Božju Reč. Podvođstvom Duha vlada najpotpunija sloboda. Da ovo vođstvo stvarnopostoji, to se veoma često manifestuje. Nailazimo na čudnu skladnostizmeđu molitve, pesme, pročitanog biblijskog stiha i njemunadovezujućem komentaru. Može se osetiti usklađeni rad Duha.Danas, nakon više od pola veka, ovi molitveni časovi ponedeljkomuveče predstavljaju još uvek nepromenjen i posvećen centar njihovogBogosluženja. Prvobitna crkva se pokazala dakle takvim drvetom, kojeje imalo svoje seme samom sebi po njegovoj vrsti.

Na dan smrti Džordž Miler prošlo je skoro 66 godina od one predivnevečeri, na kojoj se sakupilo onih sedam duša da osnuju hrišćanskuzajednicu. Od te jedne crkve nastalo je 10 drugih, od kojih su šest bilepotpuno nezavisne od ove matične Crkve. Ostale četiri ostale su uvezi, iako su se bogosluženja održavala u četiri crkve. U četiriudružene Crkve pripadalo je više od 1200 duša − članova, prilikom

210

odlaska Džordža Milera u večnost. Ova crkva bila je uvek misijskaCrkva. Kada su godine 1856. gospodin Grovs i njegova supruganapustili Bristol, da osnuju u Istočnoj Indiji misijsko delo, to je podstakloDžordža Milera na molitvu, da bi iz ove crkve mogao slati svoje vlastitemisionare u daleki svet. Bog se rado opominjao ove njegove molitve, auslišenje je bilo bogato iznad svakog očekivanja. Od tada razaslali suveć oko 60 misionara, od kojih su najmanje 20 radili u raznimkrajevima sveta za vreme Milerovog života, i to zahvaljujućidobrovoljnim darovima bristolske braće. Kada je Džordž Miler 1874.godine završio svoju treću svesku: "Propovedanje Božjih dela", uvideoje zanimljivu činjenicu, da mnogi sveštenici mesnih slobodnih Crkava,koji su delovali u Bristolu kada je on zauzeo svoju službu pre 12 godina− više nisu bili tu. Neki su umrli, drugi su se odselili. Od sveštenikadržavnih crkava živeo je još samo jedan. Dok je Džordž Miler još uvekbio čvrst i zdrav; mogao je raditi i propovedati, a bolest ga je u tomesamo retko sprečavala. Negovao je više od hiljadu vernih duša koje suse skupljale u tri različite crkve.

Pisac ove knjige imao je priliku da je još mogao čuti propovedanjeDžordža Milera 22. marta 1896. godine u kapeli Vitezda. Miler je tadaimao 91 godinu. Njegova propoved bila je tako sveža, snažna i jasna,da nije odavala nikakav znak staračke nemoći. Izgledalo je kao damožda nikad i nije bio sposobniji dovesti do izražaja Božje misli iurezati ih u srca svojih slušaoca, kao upravo tada. Njegova reč je bilana temu 77. Psalam. Ovaj mu je pružio obilno gradivo o njegovojomiljenoj temi − o molitvi. Psalam je tumačio jasno od stiha do stihaGlavne misli urezale su mi se tako duboko u moje pamćenje da ihmogu i citirati:

"GLAS MOJ PODIŽEM KA BOGU"

Molitvi su potrebne reči da dođe do izražaja. Ako svoje želje iskažemou rečima, one se pretvaraju u odluke. Ovo tada skreće našu pažnju napredmet molitve.

211

"U DAN TUGE SVOJE"

Psalmista je bio u tuzi; patilo je možda njegovo telo ili duša! Noć i danpritiskali su ga teškim teretom.

"DUŠA MOJA NEĆE DA SE UTEŠI, NOĆU JE RUKA MOJAPODIGNUTA" − na molitvu. Pobeđuje njegova nevera, duša ne želi daprimi utehu − niti utehu Božjih obećanja. Tuga zaklanja, kao senkanjegovu veru i sakriva pred njim Boga.

"POMINJEM BOGA I UZDIŠEM!"

Čak i pomisao na Boga donosi mu žalost − umesto mira. Pomisli naBoga nisu ga utešile, tužbe njegove postale su glasnije, žalost jepotisnula njegov duh. Sve su to znaci nevere. Ako u patnji Božjaobećanja ne donose olakšanje, onda će naš teret još više samootežati.

"DRŽIM OČI SVOJE DA SU BUDNE"

Nije mogao spavati, jer nije imao mir i spokoj u svome srcu. Briga jeotimač sna. Njegovo srce nije verovalo i zato se i pobunilo. Nije želeouhvatiti Boga za Njegovu Reč.

"PREBRAJAM STARE DANE I GODINE OD VEKOVA"

Tada počinje delovati sećanje. Doziva ranija iskustva o nevoljama ipomoći dobijenoj u njima. Često je bio brži od Boga i našao uslišenjekao i pomoć, zašto ne bi našao i sada? I dok je tako brižljivo istraživao,stupajući pred Božji Duh koji mu je u prošlosti toliko puta bio odpomoći, počeo je pitati samog sebe: Može li Bog biti nepostojan? Moželi se iscrpiti Njegova milost? Može li povući svoja obećanja? Može lizaboraviti milost svog zaveta? Da li je zatvorio izvor svoje ljubavi?

212

Sledili smo psalmistu na šest stepenica nevere:

1) Pomisao na Boga teret je umesto blagoslov.

2) Tužba protiv Boga ne opada već raste.

3) Njegova duša postaje nemirnija a ne spokojnija.

4) Ne može spavati, a njegove brige čine nemogućim spokoj njegovogsrca.

5) Njegova tuga raste i tako mu izgleda da je Bog daleko od njega.

6) Priseća se Božje milosti, ali i to budi u njemu samo nepoverenje.

Najzad dolazimo do tačke obrta u psalmu kada se psalmista prisećaranijih iskustava i pita se: Gdje je razlika? (promena?)

Da li se promenio Bog ili ja?

Selah − Odmor pokazuje tačku obrta.

"ALI, REKOH OVO JE MOJA BOLEST − MOJA NEPOSTOJANOST."

Drugima rečima, bio samo bezuman! Bog je veran! Ne odbacuje me.Njegova deca su Mu uvek mila. Milost Njegova neizmerna je, iobećanje Njegovo potpuno. Dakle, umesto da i dalje gleda svojepatnje, okreće celo svoje biće ka Bogu. Seća se Božjih dela i o njimarazmišlja. Umesto da stalno posmatra svoje iskušenje govori o Božjimčudima. Tada pobeđuje, ali ne veličina njegove patnje, već veličinanjegovog Pomoćnika. Priseća se dela svog silnog Pomoćnika. Misli natajne Njegovih predivnih dela, na putovanja preko mora, na Njegovaretko slavna dela, na Njegovo vođstvo i na njihov svršetak.

213

Tako njegova vera slavi ponovo pobedu. Šta je krajnji ishod svega togai praktična pouka? Nevera jeste − bezumnost! Na bezuman načinoptužuje Boga! Slabost i ne, uspesi se nalaze uvek na čovečjoj strani,a nikada na strani Boga. Nedostatak može postojati samo u našoj veri,ali nikad u Njegovoj moći. Ako su ispravna sećanja i razmišljanja, onamogu ispraviti neveru. Bog je sebe objavljivao uvek moćnim. Činio jestalna čuda. Štaviše, izveo je iz Egipta jedan neveran i gunđajućinarod; vodio ih je kroz pustinju četrdeset godina, a Njegovim čudima iljubavi nije bilo kraja.

Ovaj psalam sadrži jednu ozbiljnu poruku. Patnje su neizbežne. Naš jezadatak da ne izgubimo iz našeg vida onoga Oca, koji nikada nenapušta svoju decu.

Stavimo teret naš na Njega i čekajmo sa strpljenjem, tada je izbavljenjeosigurano. Iza zavese − koja Ga krije ispred naših očiju, gde sprovodisvoja slavna dela ljubavi − nikada nas neće zaboraviti. Pobrinuće seuvek za svoje! Često ne shvatamo Njegove planove. Njegove putevenismo u stanju da sledimo, jer Mu staza prolazi kroz duboke vode, kojemi ne poznajemo. Međutim, vođstvo je Njegovo − sigurno. Njegovaljubav je nepromenjena! Nemojmo dakle biti bezumni, već se molimosa verom vernom Bogu!

214

22. Glava

22. Glava

OSVRT NA DAROVE I DARODAVCE

I danas sedi neko sedi pored kutije za milodare i posmatra darove kojeu nju stavljamo. Nepristrasno meri njihovu vrednost. Ne procenjuje ihpo njihovoj veličini − milione bogatog čoveka i dinare sirote udovice −već po veličini njihovog motiva za darivanje i po veličini žrtve prineteradi Gospoda.

Oni bogati darovi koji su "poplavili" Džordža Milera dolazili su delimičnood onih koji su imali izobilje u zemaljskom bogatstvu a delimično i odonih, kojima je jedino njihovo veliko siromaštvo bila njihova jedinazaliha. Od Boga su izvirali i potočići kao i velike reke. Posebno jezanimljivo posmatrati u ovoj biografiji kako su različite osobe, narazličitim mestima, u različitim okolnostima darivali za Božje delo svojedarove. Isto tako zanimljivo je primetiti i to da je pomoć uvekodgovarala njihovoj trenutnoj potrebi. Potrebna suma stigla je uvek navreme. U vezi toga naveli smo već nekoliko primera u prethodnimpoglavljima ove knjige. Da bi imali tačniju sliku o celoj stvari i dobili unjoj skriveni Božji blagoslov, vredno je ponoviti najznačajnije primere.

Tana istorija ovih darivanja sadrži u sebi uzvišene savete za nas, uvezi umetnosti darivanja. U mnogo slučajeva su činjenice − čak i zaDžordža Milera − postale poznate tek kasnije. I tada kada su onepostale poznate, nije ih se moglo obelodaniti zato što su njeni učesnicibili živi. Kada je došao trenutak da ove skrivene tajne možeobelodaniti, onda bi to radio samo radi slave Božje i na korist svojihbližnjih. Sada već evo ovdje sjaje na ovom listu naših sećanja. Pavlese nije zbog toga radovao dobrovoljnim darovima Filipljana zato što bi

215

tražio darove, već zato što je čeznuo za plodom koji se množi u koristnjihovu. Slična je radost stalno ispunjavala srce Džordža Milera. Izdana u dan došli su mu pod ruku dokazi, da su prispeli darovi,posvećeni putem molitve i samoodricanja. To ga je učinilo radosnim.Više od tri decenije imao je učešća u ovoj radosti, koju i sam Bogoseća nad dobrovoljnim darovima svog voljenog naroda. Tokom ovogdugog vremena živeo je i uživao u slatkom mirisu žrtava, koji seuzdizao ka Božjem prestolju. Njegovo samoodricanje bilo je nagrađenoi time, što je mogao primati i raspolagati novčanim prilozima u imesvog Gospoda. Često je on sam govorio ovako: "Gospod je od početkaurezao u moju dušu: da su sirotišta Njegovo delo, a nisu moje." Mnogesu razbijene kutije nardovog mirisa napunili njihovu kuću. Njeni sustanovnici živeli u posvećenoj atmosferi!

Kao što smo već spomenuli, među prvim darovima bio je i dar onesiromašne krojačice, koja je na veliko Milerovo čuđenje donela 100funti sterlinga. Ova nežna i krhka žena zarađivala je prosečno trišillinga nedeljno. Od ostavštine njene bake ostalo joj je oko 500 funtisterlinga vredno nasledstvo. Njen otac bio je pijanica i umro je kaopropalica. Njena braća i sestre sporazumeli su se sa očevimpoveriocima da će im platiti za svaki očev dug od jedne funte sterlingasamo pet šillinga. Njena savest nije bila zadovoljna sa takvomnagodbom. Ona je samovoljno isplatila i ostale tričetvrtine dela duga,iako poverioci više ne bi mogli ni zakonskim putem išta potraživati.Njena neobraćena braća i sestre dali su svaki njihovoj majci po 50 funtisterlinga. Ona, kao hrišćanka, smatrala je da je dužna dati dvostrukotoliko. Na taj način se prilično smanjio njen deo nasledstva. I poredtoga mogla je još 100 funti sterlinga dati za sirotiše.

Pošto je Miler imao čvrsto načelo, da nikada ne primi pohlepno nijedan dar, ma koliko on bio i veliki, i ma koliko se oni nalazili u velikojoskudici, zato je i sa ovom ženom dugo razgovarao, dok je njen darprimio. Posumnjao je da njena odluka potiče iz nečistih pobuda, ili jenastela na brzinu. U takvim slučajevima je osećao, da bi prihvatanje

216

dara

uvredilo njegovog Učitelja. Mogao bi neko pomisliti kao da je Bogumnogo stalo do ovakvih darova! Nakon brižljivog ispitivanja nije našaonečiste pobude u odluci te žene. Krojačica je svoju odluku donelapromišljeno i staloženo. Gospod Isus − govorila je − dao je za mene izadnju kap svoje krvi, zar ja onda ne bi mogla dati Njemu ovih 100 funtisterlinga?

Istorijat ovih darova posebno je posvetio početak dela i trud okosiročića. Ova sirota krojačica darivala je i dalje, činila je to takotajanstveno, da je veoma mali broj ljudi znao za to šta je nasledila i zašta je nasledstvo upotrebila. Kasnije se ispostavilo koliko je mnogosiromaha pomagala, u tišini bez buke, sa hranom odećom i sličnimstvarima. Njena darežljivost stajala je u tako velikooj nesrazmeri sanjenim imovnim stanjem, da je ubrzo iscrpljen njen maleni kapital.Možemo dakle shvatiti Džordža Milera zašto se ustručavao da priminjenih 100 funti sterlinga pre nego što se uverio u to, da ju je na taj činpodstakla Hristova ljubav. Tada više nije trebao drugo da čini, "već dadar primi i da kaže zajedno sa svojim Učiteljem: "Ženo, velika je veratvoja!"

Zarada ove sluškinje Hristove brojila se samo u šillinzima i penijima, alisvejedno njeni su darovi premašivali i pet funti, a u ovom slučajudostigli su čak do 100 funti sterlinga. Nakon što je "otišla kući", zasobom nije ostavila nikakav novac. Bog je bio veran i održao je svojeobećanje: "Neću te ostaviti niti ću od tebe odstupiti." (Jevrejima 15,5).Ona nije nikada trpela nevolju, čak ni tada, kada više nije mogla da šijezbog fizičke slabosti. Nije nikada tražila pomoć od ljudi. U svakompojedinom slučaju obratila se samo Bogu, i nije nikada oskudevala. Zavreme njene bolesti usta su joj bila puna svetog zahvaljivanja. MilerovDnevnik ispripovedao nam je i ono kako je jednom mladić darovao zadelo Gospodnje svoju ušteđevinu. Taj mladić je kasnije umro sa veromu Boga, Za vreme svoje bolesti dobio je na dar nekoliko srebrnika.

217

Želeo je da ovo njegovo jedino novčano blago ostavi za siročiće.Džordž Miler dodaje da je ovo drago maleno nasledstvo (šest šillinga išest penija) koje je primio 15. septembra 1857. godine ispunilo njegovosrce sa neizmernom radošću.

Onaj, koji prema njihovoj novčanoj vrednosti meri darove, naravnoneće razumeti kako je mogao biti od neprocenjive vrednosti u očimaDžordža Milera ovakav jedan "neznatan dar" koji je potekao od jednog− Božjeg deteta. Miler je u maju 1842. godine primio jedan zlatni sat salancem uz jedno kratko pisamce. Njegov sadržaj nam kazuje koliko bimi mogli dati više ako bismo ograničili naše zamišljene potrebe.Darodavac piše ovako:

"Jednom pokloniku nije potrebno da ima takav sat da bi bio sretan; ijedan manje vredani je isto tako dobar da pokazuje kako vreme brzoprolazi, i kako brzo juri prema Hananu, gde više neće biti vremena.Zato, dakle, možete činiti sa satom šta smatrate da je najbolje. To jeposlednji ostatak zemaljske taštine. Oh, kada bi samo mogao da seoslobodim svih svojih idola za vreme dok hodočastim u ovom telu!"

U martu 1854. godine Miler je primio jedan sličan dar. Jedna žena jeprodala jedan deo svog nakita sledeći to što je napisano u 1. Petrovojuposlanici 5,5. Zbog toga je bila u mogućnosti da pokloni veću sumunego inače.

Koliko li još nepotrebnog nakita nose čak i učenici Isusovi, a koji bi semogao dati na blagoslov Gospodu! Tako bi onaj jedini pravi dragulj −Isus, više blistao, ako bi samo njime kitili.

Kako bi trebalo sve unovčiti za Gospoda, za to nam služi kao primerjedan drugi dar, koji ima svoju zanimljivu istoriju. Reč je o jednomormariću u kojem je bilo 4 krune (stari engleski novac). Jedanmladoženja ga je svojevremeno poklonio svojoj nevesti kao venčanidar. Nevesta ga je jako brižljivo čuvala. Sačuvala ga je, i ostavila

218

svojim praunucima kao porodičnu uspomenu. Sada je novac ponovodospeo u opticaj i upotrebljen je za siročiće, pošto su tako dugo ležalibez koristi izloženi rđi.

Jednom drugom prilikom jedan tek venčani par umesto da kupevenčane burme, poslali su sumu za delo Božje. Imali su želju da imživot bude vezan najsvetijom vezom, to jest ljubavlju prema IsusuHristu, koji nije mario da prolije svoju krv za njih.

Jednom je jedna žena poslale svilenu bluzu. Ovaj dar je značioprekretnicu u životu te osobe. Odlučila je da od tada kupuje samonajjednostavnije haljine, i ne rasipa više Gospodnji novac na raskoš.

Božja deca koja su primila odozgo svetlost smatraju ove stvariNjegovim vlasništvom. Ako ne izdaju novac na sebičan način već samona nužne potrebe, i daju i u kutiju za milodare, tada dobro znaju datime samo vraćaju Božje Bogu.

29. januara 1872. godine stigao je jedan dar u vrednosti od 2.000 funtisterlinga. Pošiljalac je ispovedao, da ga je držanje tog novca učinilojako nemirnim. Došao je do tog uverenja, da po volji Božjoj ne možezadržati toliku sumu novca za sebe; ta bi suma bila više uzrok pohlepeza njega, nego li uzrok blagoslova. Naše čvrsto držanje stava da akonešto posedujemo, krije u sebi uvek prokletstvo. Svetsko bogatstvopostaće na taj način izvor unutrašnjeg siromaštva. Veoma jediskutabilno, da li Božja deca mogu sebi nagomilati bogatstvo a da tone bude na štetu njihove duše. Grabežljivost spada u jedan odnajpodlijih i najštetnijih grehova. Ona učini čoveka sličnim mamonukoga obožava: tvrdim, hladnim i bezosećajnim.

Bog ono što dajemo upoređuje sa onim šta zadržavamo za sebe, jer jemoguće dati velike sume a zadržati još mnogo veće tako, da udarivanju ne dolazi do izražaja nikakvo samoodricanje. Takvo darivanjeza nas ne predstavlja nikakvu žrtvu.

219

Godine 1854. je jedan hrišćanin izvadio iz svog džepa jedan svežanjnovčanica u visini od 110 funti sterlinga − više od polovine vrednostinjegovog zemaljskog imanja − i dao ih je u ruke Mileru. Takvodarivanje je samoodricanje i povlači za sobom takve blagoslove, koji ćestajati u srazmeri sa darom. Oni uzroci, koji su postali pokretačimapojedinih darivanja, daju nam bogato gradivo za razmišljanje.

U oktobru 1857. godine poslao je dar jedan hrišćanin trgovac, koji jedoživeo veliku materijalnu štetu, pa je želeo to da uravnoteži sadarivanjem za Gospodnje delo.

Ubrzo zatim stigao je dar od jednog mladog čoveka. Ovaj se sazahvalnošću prisećao kako se Džordž Miler molio za njegovoobraćenje pre 25 godina kada je još bio dete. Jedan drugi dar od 5.500funti sterlinga stigao je sa obrazloženjem da je darodavac želeosirotište da učini glavnim naslednikom, ali je kasnije uvideo da ćemnogo bolje biti ako će svoju oporuku izvrši još u toku svog zemaljskogživota.

Koliko bi predstavljalo veliku prednost kako za darodavce tako i za deloBožje koje žele da služe, ako bi svi prihvatili ovo načelo. Već je u višenavrata osujetila dobronamernost darodavca jedna manjkava ilipogrešno sastavljena oporuka. One darodavce dela, koji su nameravaliostavštinu da poklone sirotištu, Miler je često upozoravao, da prematadašnjim engleskim propisima nije dozvoljeno ostaviti nekretninu, aniti pozajmljeni novac za nekretninu u dobrotvorne svrhe. Ovi zakonskipropisi danas više nisu na snazi, ali nam svedoče kako je nekada bilolako "napasti" sa pravne strane neku oporuku i osujetiti njenozaveštanje.

Mnogi su darovi bili poklonjeni kao dar zahvalnosti zbog izbavljenja izraznih opasnosti ili otklanjanja tih opasnosti. Jedan je dar, na primer,poslan zbog toga što je ozdravio jedan konj, kao odgovor na molitvu,od kojeg je veterinar već bio digao ruke.

220

Jedan drugi darodavac, koji je slomio levu ruku poslao je darzahvalnosti, što nije slomio desnu ruku ili vrat.

Darovi darivani za pojedine grane dela bili su dvostruko dragoceni, jersu ujedno svedočili o neizmernoj vernosti Onog, koji je iznova i iznovapodsticao srca hiljada Božje dece za darivanje.

Godine 1859. izdaci sirotišta bili su tako ogromni, da im je dnevnotrebalo čak 50 funti sterlinga. Međutim, darovi su se nakupili naiznenađujući način, i ne manje čudno: od raznih osoba i sa različitihmesta u svetu. Od svakih 20 darodavaca Mileru je lično bio poznatmožda samo jedan. Ni od jednog darodavca nisu nikad ništa tražili. Asvejedno do kraja novembra 1859. godine primili su već više od600.000 funti sterlinga u sumama koje su se kretale od jednog penijapa sve do 8.100 funti sterlinga. Darovi su uvek bili povezani sazanimljivim okolnostima. U avgustu 1884. godine doputovao je kodMilera jedan hrišćanin iz Sjedinjenih Američkih Država. Ispričao jekoliko je primio blagoslova čitajući njegova svedočanstva o Božjojvernosti. Pošto je posle smrti svoje sestre nasledio jedno malobogatstvo, prešao je preko okeana da pogleda sirotište i da upoznanjegovog osnivača, i da preda celu sumu ostavštine od 700 funtisterlinga za delo Božje. Samo 17 dana kasnije stigao je još jedan darsa propratnim pismom, koji je ponovo obradovao Džordža Milera. Darje bio od supruga jedne njihove ranije štićenice. Devojka je napustilasirotište u svojoj 17. godini života, i prilikom odlaska primila je napoklon prve dve sveske letopisa od Džordža Milera. Njen suprug ih ječitao − kako piše − i primio kroz njih više blagoslova, nego preko bilokoje knjige na svetu, osim Biblije. Osnažio se u svojoj veri. Pošto je biolaički propovednik u slobodnoj crkvi Metodista, blagoslovi koje je primiood Boga probudili su sličan duh odanosti u crkvi gde je propovedao.

Ovo je samo nekoliko primera od onih bezbrojnih ohrabrujućihiskustava, koja su Džordža Milera uvek iznova i iznova podsticala naslavljenje Boga.

221

Jedan lekar hrišćanin, poslao je uz pismo i 10 funti sterlinga. U svompismu je opisao kako je u početku pokušavao sa "veroispovedanjemvršenja svoje dužnosti", ali na taj način nije našao mir. Kasnije nakonjedne ozbiljne bolesti našao je "veroispovest ljubavi" jer je našao ljubavBožju objavljenu u Isusu Hristu prema njemu, i naučio je da ljubi idruge. Pre svog obraćenja bio je veliki ljubitelj cveća, i uredio je višebašti sa cvećem. Gajenje cveća postalo mu je hobi, a bio je ponosanna svoju zbirku retkih biljki. Sada je prodao jednu baštu sa cvećem, injenu vrednost poslao Mileru kao "cenu od Boga srušenog idola".Jedan drugi darodavac poslao je sličnu sumu. Prodao je svoje suvišneslike i knjige. Jedan siromašan čovek doneo je pola krune "cenu plodaod drveta u njegovom vrtu". Jedna sirota žena ponudila je Gospodumlade zečiće od njenog domaćeg zeca". Ali, prilikom prodaje zečićapromenila je svoju odluku i zadržala za sebe dva zečića. I kada jedošao dan da ih unovči, našla ih je mrtve!

U julu 1877. godine primio je Miler od jedne nepoznate osobe 10 funtisterlinga uz jedno pismo koje je veoma poučno za sve nas. Dotičnigospodin se pre više godina zavetovao pred Bogom da će napustitijedan svoj porok i da će sirotištu poslati novac koliko ga je taj porokkoštao. Svoj zavet učinio je na dan posete sirotištu, ali ga kasnije nijeizvršio. Tada ga je jedna nova nevolja podsetila na njegov greh, a Duhsveti opomenuo ga je sa sledećim stihom: "I ne ožalošćavajte SvetogDuha Božjeg" (Efescima 4,30). Pobedio je svoj porok i kako ga je ististajao godišnje 26 šillinga, sada je poslao celu sumu za celo vremekada nije bio ispunio svoje obećanje, a za izvršenje svog zaveta dao jedalja obećanja. Mnogi ljudski užici skuplji su nego što mi to i pomislitimožemo. Stručnjaci su izračunali da samo u Engleskoj odlazi godišnjeu nepovrat 1.250.000 funti sterlinga putem odbačenih opušaka odcigarete i cigara − to je ista suma koliko Engleska daje godišnje zamisijski rad među neznabošcima! Mnogi užici koji su nekorisni čoveku,a niti koriste bilo čemu drugom, ako bi se žrtvovali Gospodu, prepunilibi sigurno riznicu Gospodnju.

222

Ovaj primer podseća nas na ona mnoga obećanja koja ljudi čine unjihovoj nuždi, a kasnije ne izvrše kada im već bude bolje. Mnogenevolje vraćaju se "kao što se vraćaju gusti oblaci nakon kiše" da naspodsećaju na naše pogažene zavete i neizvršena obećanja, putemkojih smo ožalostili Božjeg Svetog Duha. "... izvršuj Višnjemu zavetesvoje!" (Psalam 50,14).

"Kada učiniš zavet Bogu, ne oklevaj ispuniti ga, jer Mu nisu milibezumnici, šta god zavetuješ, ispuni." (Propovednik 5,4).

Nežna i rasvetljena savest prinosiće Bogu sve što Mu duguje, isto kao iljudima. Izvršenu nevernost moguće je popraviti samo naknadnopokazanom vernošću. Pošten čovek neće zatajiti svoje pređašnjedugove, a neće na taj način ni hteti da popravi stvari da od sada plaćagotovinom.

Jedno od najvećih zla našeg vremena jeste to, da su Božja decaspremna da sahrane u groblje zaborava materijalne i moralne dugovesvog pređašnjeg života.

Jedan je darodavac učinio upravo obrnuto nego što to svet ima običajda čini. Kada mu se povećala porodica, umesto da smanji dotadašnjusumu svog darivanja, on je za svako dete, koje je od Boga primiodarovao visinu prosečne sume izdržavanja jednog siročeta u sirotištu,tako da je kasnije kada je već imao sedmoro dece, izdržavao i sedamsiročića.

Jedan drugi nepoznati darodavac pisao je sledeće: "Bio sam mišljenjada čovek tek tada treba da misli i na tuđe potrebe, kad već imadovoljno za svoje lične potrebe.! Usled toga dovoljno dosta za sebenikada nisam ni imao. Sada već potpuno jasno vidim, da Bog očekujeod nas da dajemo od onog šta imamo, a dalju brigu da prepustimoNjemu. Ja dakle želim dati sa verom, jer znam ako najpre tražimcarstva Božjeg i pravde Njegove, i sve ostalo će mi se dodati. Jedan

223

drugi darodavac poslao je pet funti sterlinga kao znak izvršenja svogtajnog obećanja u vezi jednog ispita. Dodao je, da ga je sotona višeputa hteo odvratiti od ove njegove namere da novac sada još uvek nemože dati, možda kasnije kada mu bude bolje išlo. Odgađanjedarivanja najčešće je isto kao i napuštanje svoje namere. Redovnidarodavci posvedočili su o tome, koliki blagoslov prati redovnodarivanje. Mnogi, koji su možda u početku prema zakonu dali desetak,bili su podsticani osećanjima radosti nad darivanjem, pa su povećalisume, i od sada dali su jednu petinu, jednu četvrtinu, jednu trećinu,štaviše i polovinu svojih prihoda. Bilo je i takvih koji su se vratili nazadprvobitnoj razmeri: prvo su dali desetak za službu Gospodnju a devetdesetina zadržali su za sebe; kasnije su devet desetina dali za službuGospodnju, a za sebe zadržali samo desetak t.j. jednu desetinu. Onajkoji shvati dubinu i veliki značaj Isusovih reči: "Bolje dati nego primiti",nalaziće u tome takvu radost, da će sve svoje staviti na raspolaganjeNjemu. Čak će podvrgnuti pod savesno ispitivanje izdatke koji seodnose na njihove lične potrebe.

Fransis Ridli Hejvergejl je u svojim kasnijim godinama predao sebe isve svoje u tolikoj mjeri Bogu, da nije išao nikad ni u jednu trgovinumakar samo i za dinar vrednu stvar, a da nije pitao pre toga: "Da li ćeovaj izdatak služiti na slavu Božju?" Džordž Miler je dobrovoljne darovecenio samo tada, ako je dotična osoba novac zaradila na pošten način,a samo darivanje ako je izvršeno Bogougodnim načinom. Bio je uvekvanredno oprezan i savestan kod prijema ponuđenih darova, čak i uvreme njihove velike oskudice.

Godine 1842. osećao se podstaknut da pomaže jednoj ženi za koju muse činilo da živi u velikoj bedi i siromaštvu. Ponudio joj je dakle akotreba i svoju kuću i svoj novac. Ova ponuda je podstakla dotičnu ženuna priznanje, kako još uvek poseduje 500 funti sterlinga. U tokurazgovora ispostavilo se da je ta žena nameravala da sačuva ovusumu za svoju krajnju nuždu, i umesto da se osloni na Boga ona sepouzdavala u svoj novac. Džordž Miler nije razgovarao sa njom dugo

224

vremena. Nakon što se žena udaljila molio je Gospoda da joj Onpokaže ono neizmerno veliko bogatstvo − kojim raspolaže u Hristu.Nek joj predoči tako živo njen nebeski poziv, da celu sumu, koja je dosada bila samo prepreka njenoj veri i idol njenog srca, položi do noguGospodnjih. Više nisu ni jednu reč razmenili ni putem pisma, niusmeno. U međuvremenu nije više sreo tu ženu. Miler je imao želju, datakav korak, ne sme uslediti pod ljudskim uticajem ili putemnagovaranja od strane čoveka, jer ako bi dotični kasnije požalio svojčin, to bi bilo njemu na štetu, a njegovom Učitelju na sramotu. Skoropune četiri nedelje izlivao je svoje srce pred Bogom i molio Ga da ženuoslobodi njene gramzivosti. Onda se ponovo javila dotična osoba.Ispričala je kako je iz dana u dan istraživala volju Božju u vezi njenognovca, i kako je došla do onog jasnog i odlučnog uverenja, da treba dapoloži celo svoje imanje na Njegov oltar. Upravo tada su bili u velikojoskudici. Miler je trebao samo da ispruži svoje ruke, i dobio bi 500 funtisterlinga. Umesto da je hrabri makar samo i jednom rečju u tom smeru,on ju je ozbiljno opomenuo da još ne donosi odluku o svom novcu, većprvo da sračuna sve svoje troškove. Naknadno bi mogla da požali, akosuviše naglo donese odluku. Iz tog razloga nek još pričeka najmanje14 dana dok konačno odluči.

U njegovom dnevniku opisano je i ovo dopisivanje sa ovom ženom kaopravi primer i uzor nežne savesti. Iz pisma je vidljivo koliko se Milerplašio toga, da neki dar nastane iz ličnih pobuda ili ne iz celog srca.Kada je kasnije usledilo darivanje, iskrsle su neočekivane prepreke,koje su učinile nemogućim primanje dara. Tako su prošla četiri mesecadok je najzad sumu primio na svoje ruke. Svejedno u njemu nije biloznaka nestrpljivosti i nepoverenja, niti se sa tom ženom više dopisivaoo tome. Na slavu Božju dodajmo, da je ta žena kasnije stalnospominjala sa radošću da nikada nije požalila što je celu sumu stavila uslužbu Božju, i tako se njeno poverenje okrenulo od zemaljskog blagaprema svom Učitelju.

U avgustu 1853. godine jedna 60−godišnja sirota udovica stavila je u

225

jednu kutijicu 90 funti sterlinga, celu sumu njenog jedinog imetka:prodajnu vrednost njene male kućice. Spomenuta kutijica bila jenamenjena za sirotište. Oni, koji su trebali da proslede poklon DžordžuMileru i koji su poznavali životne prilike ove žene, hteli su da jenagovore da bar jedan deo novca zadrži za sebe. Najzad je popustilanjihovom nagovaranju i zadržala je pet funti sterlinga. Kad je Miler čuoza to, uplašio se da je žena prenaglila, i da će se naknadno pokajati.Ponudio se da joj plati putne troškove radi razgovora. Kasnije je čuo onjoj, kako je već više od 10 godina nosila u svom srcu odluku da ćeprodajnu cenu svoje kućice žrtvovati za sirotište. Miler se još uvekustezao da primi dar. Najzad je popustio na insistiranje žene, ali seodlučno protivio da išta upotrebi za svoje lične potrebe, da ne bi daopovoda kasnijem ogovaranju.

U oktobru 1867. godine neko je poslao jednu malu sumu novca koju jepre mnogo godina prisvojio (ukrao). Verovao je, da će na taj način daispravi nanetu nepravdu. Tim pre, mislio je u sebi, jer je bio siguran dabi se hrišćanin od koga je novac oduzeo sa time u potpunosti složio.Iako je suma bila mala Miler ju je odmah tom čoveku vratio sanapomenom, da novac treba da vrati onome, od koga je svojevremenoi oduzeo, i da dotični ima pravo da raspolaže sa novcem. Pošto novacsa pravnog stanovišta nije vlasništvo darodavca zato on nije ovlaštenda ga nekome poklanja. U vreme njihove velike nužde stiglo je jednozapečaćeno pismo sa novcem. Miler je znao od koga ono dolazi, i daje dotična žena zadužena do "guše" jer nije isplatila svoje poverioce.Bilo je dakle jasno, da novac nije njen, i zbog toga ga ne može nipoklanjati. Pismo uopšte nije ni otvorio, nego ga je odmah vrationazad. I sve to vreme kada u blagajni nisu imali ni toliko da bi moglipokriti izdatke tog dana!

U junu 1838. godine jedna nepoznata osoba, čiju je dušu tištila jednaprevara, želela je da sumu ukradenog novca vrati zajedno sakamatom. Zamolila je Džordža Milera za posredovanje. Miler je biooprezan, i novac nije poslao putem pošte već putem banke. Tako je

226

imao u rukama dokazno sredstvo u slučaju potrebe. Ovde vidimo jedanprimer kako je Miler uvek vodio računa za poštenje ne samo predBogom nego i pred ljudima − (2. Korinćanima 8,21).

Novac, koji bi stigao u sirotište kao prihod od ulaznica sa neke zabave,učtivo je odbijao. Nije sumnjao u prijateljsku nameru onih koji supripremali zabavu, ali je osećao da nije potrebno tim putem pribavljatinovac za delo Gospodnje. Takve prijatelje koji su hteli da saznaju da lisu pokloni stigli u potrebnom času, upućivao bi na sledeći godišnjiizveštaj. Javno priznanje da je pomoć stigla upravo u vremenu potrebebilo bi indirektno otkrivanje njihove potrebe. Neko bi mogao videti u njojdalji poziv za pomoć, jer takva suma koja je bila nužna, nije ni moglabiti dugo vremena dovoljna. Potreba je postojala stalno, i jednu krizuzamenila je druga. Pa ipak, Miler nije osećao da mu je život bio puniskušenja i nikada se nije umorio u životu.

U maju 1846. godine stiglo je pismo od jednog hrišćanina, čiji jedandeo glasi ovako:

"Što se tiče imanja još uvek ne vidim čist put pred sobom. Verujem dasve što imam stoji zaista na raspolaganju Gospodu, i ako bi vi dalimeni na znanje da ste u potrebi, na primer bilo koju sumu ispod 200funti sterlinga, staće vam na raspolaganju u roku od nedelju dana."

Potreba je tada bila jako velika i hitna. Kako bi bilo lako i jednostavnootpisati tom čoveku da je sirotište u krizi. Džordž Miler se upravospremao da napusti Bristol radi oporavka, i bilo bi veoma utešno zanjega da je pisac pisma poslao bar 190 funti sterlinga. Miler je upravona to stavio težište svog života, da razgovara jedino sa Gospodom − sjedne strane radi jačanja svoje vere, s druge strane da svedoči predCrkvom i pred svetom. Zato je odmah prepoznao u pismuneprijateljsku zamku i odgovorio je, da bilo koju potrebu dela otkrivajusamo pred Gospodom,

227

Uvek je odbijao kada su hteli da stave novac u stranu za njegove 'staredane' ili za slučaj bolesti ili za takve porodične slučajeve koji iziskujunovac. 12. oktobra 1856. godine dobio je 100 funti sterlinga sa takvomnamenom, i uz pratnju takvih umiljatih hrišćanskih reči, da bi svakogprevarila nežno iskušenje za sabiranje zemaljskog blaga − čije srce senije tako postojano držalo, kao njegovo, one svete odluke da će ostatinezavisan od ljudskih stvari. Celu stvar završio je jednom i zauveksvojom izjavom da želi živeti samo od Božje dobrote iz dana u dan.

U pogledu odlaganja novca na stranu imao je samo jedan način: svešto nije preko potrebno, dati sirotinji i od Boga sve očekivati, a koji ćese u nuždi postarati i za njega po svom obećanju.

"Gospodu pozna ko poklanja siromahu i platiće mu za dobro njegovo"(Priče19,17).

Bog je odmah stao uz Džordža Milera i podstaknuo je srce darodavca,da da sirotištu ne samo 100 funti sterlinga, već i još drugih 200 funtisterlinga.

228

23. Glava

23. Glava

KAKO JE BOG SVEDOČIO ZA DELO

11. poglavlje poslanice Jevrejima u kojoj je Bog postavio spomenstarozavetnim svecima, ukazuje na jednu posebnu nagradu vere već uovom životu, kao zalog buduće nagrade.

"Verom primiše svedočanstvo naši preci"; Bog je svedočio za njih jersu i oni svedočili za Njega. Ovde navedeni primeri pokazuju nam ovodvostruko svedočanstvo. Avelj je svedočio da veruje u Božje Jagnje,koje nosi grehe sveta; a Bog je svedočio za Aveljeve žrtve. Enoh jesvedočio o nevidljivom Bogu time što je sa Njim hodao u svetomživljenju; Bog je svedočio o Enohu tako što ga je uzeo gore ka sebi.Štaviše, sam Enoh primio je još pre toga svedočanstvo da je Bogu mio.Nojina vera je bila svedočanstvo pored Reči Božje, pošto je gradiokovčeg i propovedao Istinu. Bog je svedočio za njega kada je pustiopotop na bezbožan svet a njega spasio zajedno sa njegovomporodicom u kovčegu Spasenja. Život Džordža Milera bilo je dugosvedočanstvo o Bogu koji uslišava molitve i Bog je svedočio zaDžordža Milera tako što mu je uslišavao molitve i primio njegovo delo.Njegov Dnevnik je pun istaknutih primera svedočanstava. Oni suposlužili Mileru kao zalog a ujedno su mu dali pogled u puninu nagradekoju će primiti prilikom Gospodnjeg dolaska. Veliki Učitelj dakle ne dajeprvu nagradu svojim slugama koji nešto učine u Njegovo ime tek nadan kada će se pojaviti pred Hristovim sudom, nego već ovde dajeokusiti deo njenog blaženstva.

Slično kao što su "nečiji gresi unapred poznati" tako da "pred njima iduna sud", tako i žetva posejanog semena za Gospoda je već unapred

229

poznata, i možemo sa radošću očekivati puninu žetve. U slučajuDžordža Milera bilo je isto tako. Milostivo i bogato, sa neočekivanimznacima vere, svedočila je Božja očinska ljubav, pored onesamoprekorne odanosti koju je Miler tokom niza godina ukazao premaNjemu. Još tokom njegovog života se ispostavilo da nije bio uzaludtoliki njegov trud, iskušenja, suze i molitve. Da bismo se uverili u to,pogledajmo pre svega rad koji je vršen među siročićima. Deset hiljadasiročića našlo je u Zavodu, koji je osnovao Džordž Miler, dom i nežnuroditeljsku brigu. Trudio se da uzdigne telesno, moralno i duhovnostanje siročića, i Bog ga je u 'tome očevidno blagoslovio'. Samo to jeveć bio za njega stalan i bogat dar. U Dnevniku povremeno izražavasvoju toplu zahvalnost zbog tako tačne i predivne manifestacije Božjemilosti. Ako bismo uzimali u obzir samo privremene uspehe već tadamožemo pripisati bogat uspeh u korist Džordža Milera.

Iako su deca samo delimično bila od bolesnih roditelja, ipak je usirotištu bilo malo poboljevanja a i ono malo bilo je blagog toka. Alinagrađivanje nije bilo preobilno samo na tom polju. Neznanje jepratilac siromaštva! Zato su veliku brigu posvetili obrazovanju dece.Koliko je to bilo uspešno i koliko je bio visok nivo obrazovanja to jeočigledno iz izveštaja školskih inspektora. Deca su svake godinepolagala ispite iz sledećih predmeta: veronauka, čitanje, pisanje,računanje i pevanje. Ocenjeni su uvek sa najboljim ocenama. Ali njihovnajveći dar bio je uspeh koji su pokazali siročići na moralnom iduhovnom polju. Džordž Miler, kao i ceo sabor njegovih pomoćnika suse najviše trudili da spasu decu, i da ih vaspitaju u strahu Gospodnjem.U tome su imali mnogo velikih prepreka. Ako je već opasno nasleđetelesnih oboljevanja, šta tek da kažemo o strahotama nasleđa greha izlih dela? − Mnogo od ove male dece nije dobilo nikakvo obrazovanjedo prijema u Zavod. Više njih bili su već do tada verni učenici sotonskeškole i okusili su pijanstvo, kao i druge telesne slasti. Uprkos svim timteškoćama Miler je sa poniznošću i zahvalnošću ustanovio, da jevladanje siročića dobro. To su uostalom primetili i neki dalji posmatrači.O tome je Miler rekao ovo:

230

"Gospod vaspitava decu!" Međutim, dogodilo se još i više: na više deceu Zavodu pokazali su se znaci istinitog preporoda njihovih srca. Ova sudeca postala kasnije ozbiljni i verni hrišćani. Mnogi su od njih postaliživi svedoci Božje milosti putem svog preporoda, ili putem svojih dobrihdela.

Godine 1858. umrlo je jedno siroče po imenu Pinel Marta, koju je Milerprimio pod svoju zaštitu pre više od 12 godina. Tokom godina bolovalaje od tuberkuloze. Unazad dve i po godine našla je svog Gospoda, i odtada je temeljno promenila svoj život i narav. Od jedne izuzetnoneposlušne i drske devojke postala je jedna poslušna i skromna duša,koja je bila uvek spremna da primi dobar savet. Kao još neobraćena,izjavila je jednom: "Ako bi se obratila želela bi da postanem pravahrišćanka." I zaista, tako je i bilo. Blaženstvo koje je našla u Bogu bioje plod istraživanja Božje Reči, a njeno duboko saznanje stečeno oGospodu Isusu, kao i njena žarka želja da spašava duše, bili sutakoreći neverovatni kod jedne tako mlade osobe! Džordž Miler jeovekovečio čak četiri njena pisma u svom Dnevniku, koje je ta devojkapisala drugim stanovnicima Zavoda. Povremeno su u više navratanastajala razgranata probuđenja među decom u Zavodu, kada je nastotine njih našlo svog Gospoda. U vezi toga su posebno značajnegodine 1857. i 1858. U to vreme odselilo se u večnost jedno siroče poimenu Bejli Karolina, koja je u prvoj zgradi sirotišta od 140 devojakanjih više od 50 ubedila o njihovoj grešnosti. Probuđenje se proširilo i nadruge razrede, tako, da je u kratkom roku poverovalo njih više od60−oro. U julu 1859. godine u jednom razredu od 120 devojaka obratilose njih više od polovina. Nakon godinu dana Miler je zapisao u svomDnevniku, da se život probuđenih pokazao valjanim. U januaru ifebruaru 1860. godine Sveti Duh je ponovo delovao silnom snagom uZavodu. Počelo je među devojčicama od 6 do 9 godina starosti, kasnijese probuđenje proširilo i na starije, pa i na dečake, tako da su nakon10 dana njih 200 čeznuli za mirom! Novoobraćeni su tražili dozvolu damogu među sobom održavati molitvene časove. To su im i dozvolili.Mnogi su počeli moliti i za druge, i delovali su među njima. Od 700

231

siročića, koji su se tada nalazili u Zavodu, za njih 200 mogli su smatratida su delimično obraćeni, ili su uživali njihovo opravdano poverenje.Na prvi dan molitvene nedelje godine 1872. Sveti Duh je tako delovaona srca dece, da su se obraćale na stotine! Neprestana molitva učinilaje sirotište blagoslovljenim domom. Nakon brižljivog ispitivanja 1.avgusta iste godine, došli su do uverenja da mogu smatrati 729−orodece sledbenicima Isusa Hrista. Bilo je tada u Zavodu više vernihsiročića nego bilo kada ranije. Slične blagoslovi su beleženi neprestanosve do dana današnjeg. Božja milost tako kruniše svačiji trud, koji godrade među decom. Velika većina siročića upoznala je Gospoda već donjihovog izlaska iz Zavoda. Kasniji život dokazao je to čak i kod onih,koji su napustili sirotište neobraćeni − a to je da ih je tamo stečenovaspitanje učinilo nesposobnim da žive jedan surov ili grešan život.Obilne žetve koje su usledile često tek u kasnijim godinama, dokazalesu "da Bog nije nepravedan, ne zaboravlja delo vere, niti trud ljubavi ani istrajnost u nadanju."

U aprilu iste godine stiglo je pismo od jedne djevojke, koja se mnogozahvaljivala za odlično duhovno vaspitanje, koje je kod nje tek nakonviše godina donelo svoga ploda. Tako su je brižljivo vaspitali za putSpasenja, da je ona još kao neobraćena mogla biti alat u ruci Božjoj.Kroz nju je jedna druga devojka našla svog Spasitelja, a koja je većduže vremena tražila mir. Jedno drugo siroče pisalo je godine 1876. dajoj sećanje na provedenih šest godina u Zavodu često sija kao sunčevzrak u njenome srcu, otklanjajući svako iskušenje nevere. Prisećala sekako su haljine koje su nosile, hrana koju su jele, kreveti na kojima suspavale, čak i zidovi koji su ih okruživali − bili darivani kao odgovori naverne molitve. Sećanje na njih predstavljalo je za nju uvek silnu pomoći zaštitu protiv sumnji i štit protiv užarenih strela sotonskih.

Poznato nam je, da je u periodu od 1865. pa sve do 1895. godine,dakle tokom 30 godina, sirotište napustilo 2.566−oro dece obraćeneHristu, što bi značilo godišnje 85−oro dece. Krajem godine 1895. bilo jeu sirotištu još njih blizu 600 na kojima su se mogli videti pouzdani znaci

232

preporoda.

Džordž Miler je saznao i to, da je mnogo od njegovih siročića primilo nesamo telesni blagoslov, obratili se Bogu i postali korisni članovidruštva, već su postali prava hrišćanska porodica. Navešćemo samojedan od mnogih primera. Jedan muškarac i jedna žena koji su pre višegodina oboje bili u sirotištu, venčali su se. Bog im je podario osmorodece, koji su svi bili ozbiljni hrišćani; jedan sin im je čak, otišao zamisionara u Afriku. Bog je već od samog početka zapečatio delo, kojesu oni radili u sirotištu za duhovni život siročića. Prva dva siročeta, kojisu primljeni u prvu zgradu sirotišta, postali su verni hrišćani i revnisaradnici Božjeg Carstva. Jedan je bio laički propovednik, dok je drugipostao pastor jedne Crkve. Bog je obojicu upotrebio za spasavanjemnogih duša. To su samo pojedini primeri. Ako bismo hteli danapišemo ceo blagoslov koji su doživeli u sirotištu, koliko bi to biladebela knjiga. Džordž Miler je na svojim velikim misijskim putovanjimasreo mnoge i daleko rasprostranjene plodove dela sirotišta u EšliDaunu. Kada je 1877. godine propovedao u Bruklinu, saznao je da gau Filadelfiji očekuje jedno nasledstvo vredno 1.000 funti sterlinga. Tasuma je bila životno osiguranje koju je jedan raniji njegov štićenikostavio za delo. Skoro u svakom gradu očekivala ga je radost što jesreo takve muškarce i žene koji su nekada odrasli u Zavodu. Miler naslično iscrpno izveštava o nekom svom pređašnjem siročetu po imenuVilkinson sa kojim se sreo u San Francisku. Ovaj muškarac radio je savelikim Božjim blagoslovom. Kao posledica njegovog rada nastalo jeprobuđenje među mornarima tokom Američkog građanskog rata.Vilkinson je tokom 20 meseci održavao svako veče na palubi brodamolitvene časove. Tokom dana on i njegovi obraćeni drugovi primili suna brod crnce, učili ih da čitaju i pišu itd. Tvrdili su da je brat Vilkinsonslika Džordža Milera u pogledu njegove vere i čvrstog pouzdanja uBoga, postojanosti, duhovne moći kao i u pogledu vođstva celognjegovog života. Kada je jednom brat Vilkinson sa dvojicom mornarabio na kopnu u jednom brodogradilištu, mirno je pune dve nedeljeslušao njihove lakomislene i bezbožne razgovore. Međutim, njegovo

233

ponašanje i jedan jedini njegov komentar obratio je Hristu ove surove ibezbožne mornare. Jedan od njih dvojice pročitao je u roku od trimeseca celu Bibliju od početka do kraja. Kako smo već spomenuli, gdegod je Miler dospeo, svuda je nailazio na njegove ranije štićenike, kojisu se obratili; čak i u najzabitijem mestu sveta čuo je o njihovomvladanju i njihovim djelima, U većim gradovima je često njih 10 do 15čekalo da stegnu ruku njihovom "duhovnom ocu" i da mu izrazenjihovu zahvalnost i ljubav. Mnogi su imali svoje porodice, gde suostvarili ista načela u kojima su i oni sami odrastali. Našao ih je u svimstaležima, kao i u svim mogućim zvanjima. Bog je obdario svog slugusa slatkim darom, tako što mu je dozvolio da vidi jedan deo onogvelikog blagoslova koji je proizašao iz svakodnevne škole širom sveta,koju je on potpomagao. Jedan mu je učitelj pisao o jednom dečaku,koji se razboleo od opasne kostobolje. Imao je bedan dom, a njegovaokolina bila je neprijatelj Istine. Ležao je u svom krevetiću, smršao jekao kao kostur, kada ga je posetio njegov učitelj. Njegovu dušu jemučila jedna velika briga. Kada mu je učitelj usmerio njegov pogled kaIsusu koji tako kaže: "Dođite k meni svi koji ste natovareni i ja ću vasodmoriti" − izgledalo je kao da se odjednom pred njim otvorio jedannovi svet. Bolesni dečak je počeo navoditi biblijske stihove kao naprimer: "Pustite decu, neka dolaze k meni" i otpevao je sledećestihove:

Isus me ljubi to dobro znam,jer u Bibliji to čitam ja

Kao da se preobrazio, odjednom je počeo da citira stih za stihom ipočeo je da peva pesme, jednu za drugom koje je ranije naučio u školi.Zato nije ni čudo što se njegov učitelj radovao, kao što se raduju anđelina nebesima. Upravo ovo je svedočilo da mu rad u Gospodu nije biouzaludan. Izveštaji misionara koji su pomagani od strane DžordžaMilera bi sigurno ispunili jednu celu knjigu! Pogledajmo samo nekolikoprimera iz njihovog rada. Iz Madrida su izveštavali o jednomobraćenom redaru žandarmerije, koga su gonili iz jednog mesta u

234

drugo, postupali su sa njim svirepo i pretili su mu sa progonstvomsamo zbog toga, što je hrabro svedočio o Hristu. Jedan drugi obraćeničovek katoličke veroispovesti nameravao je da osnuje malu zajednicu.I zbog toga su ga doveli pred vlast. Način kako ga je namesniksaslušavao, podseća nas kako su nekada rimski namesnici saslušavaliprve hrišćane:

Ko vas plaća za taj rad?

− Niko.

Koliko zarađujete sa time?

− Ništa.

Od čega živite?

− Radim svojim vlastitim rukama u jednom rudniku.

Zašto održavate sastanke?

− Jer me Bog blagoslovio i želim da i drugi prime blagoslov.

Vi? Vi ste samo jedan običan nadničar! Zabranjujem sastanke.

− Popustiću sili − glasio je njegov staloženi odgovor − ali o Hristu čusvedočiti dok god budem mogao pokretati svoje usne.

Ovo nas podseća na rečenicu prvih hrišćana: "Više se treba Bogupokoravati nego ljudima! Sudite, je li pravo pred Bogom da vas višeslušamo nego Boga? Jer mi ne možemo ne govoriti šta videsmo ičusmo."

Jedan misijski radnik izveštava iz Indije o tri bramanska sveštenika i

235

mnogo hindusa, koji su se sakupili oko stola Gospodnjeg sa četirievropska hrišćanina. Svi su oni bili plodovi njegovog rada. Tokomgodinu dana krstili su 62 obraćene osobe, među njima poglavareopština, četiri bramanska sveštenika i njihove žene. Tako je Evanđeljedospelo u 25 sela. Dogodilo se u Španiji da je bilo probuđenoodjednom više od 100 ljudi. Takve žetve nisu bile retke na misijskompolju koje je pomagao Džordž Miler. Od mnogih i mnogih listovanjegovog Dnevnika oko jednu petinu čine izvodi iz pisama misionara,učitelja i drugih pomoćnika o napredovanju Gospodnjeg dela kod kućeili u drugim zemljama, o čemu su oni izveštavali Džordža Milera.Blagoslovljene grane zasađenog drveta u Ešli Daunu su bili: kočijenamenjene za širenje biblijske literature, propovedi po ulicama,hrišćanske škole, delenje traktata i brošura, i još mnogo drugih oblikarada širenja Carstva Božjeg. Drugi oblik ohrabrenja i nagrade bio jesam Miler, jer je njegov primer podsticao druge vernike da počinjuslično delo na slavu Božju. On sam smatrao je najvećim blagoslovom −koji je potekao iz njegovog životnog dela − što je mogao stotine ihiljade Božje dece dovesti do jednostavne ali čvrste vere u Boga. Ikako je takva jedna vera dobila svoj izraz u tome što su nastala sličnasirotišta i u Ešli Daunu time je sam vidio ispunjenje svih svojih nadanja.To je tada svedočilo o tome, da je njegovo delo nosilo u sebi seme;bilo je to takvo drvo, koje je zasadio sam Gospod Bog. Na primer. Milerje saznao u decembru 1878. godine da je samo jedno obično čitanjenjegovih izveštaja podstaklo jednog hrišćanina evanđelistu u Holandiji,u gradu Nijmegenu, da primi pod svoju brigu siročiće. Započeo je satroje njih, zavisan jedino od Boga, a nakon 14 godina imao je već 450siročića. Džordž Miler je sa svojom suprugom posetio ovaj Zavod. SamMiler svedoči da ga je Bog u bezbroj slučajeva udostojio blagoslova,što je mogao da vidi slične plodove. Prilikom njegove prve posetegradu Tokio, govorio je o sirotištu u Ešli Daunu. To je jednogobraćenog Japanca podstaklo da osnuje sirotište po istim načelima.Kada je Miler po drugi put došao u ''zemlju izlazećeg sunca" našao jesirotište veličanstveno razvijeno. Ovde na zemlji nećemo nikad upotpunosti saznati veličinu blagoslova koji se proširio na Božju Crkvu i

236

svet sa dela u Ešli Daunu. To se ne može izračunati.

Jedan čovek, koji je stanovao upravo nasuprot zgradi sirotišta, rekaoje, kad god bi mu se pojavila sumnja o živom Bogu, da je samo ustao ipogledao kroz prozor na mnoge osvetljene prozore. Video ih je kaozvezde, koje šalju svoj sjaj u tamnu noć. Ovo je uvek na čudan, alidivan, način ojačalo njegovu veru.

Hadsona Tejlora, velikog misionara Kine, ohrabrilo je godine 1863.Milerovo svedočanstvo o Bogu koji uslišava molitve, da osnuje"Unutrašnju Misiju Kine". Rečeno je, a sigurno ne bez osnova, da sesvaki "rad zasnovan na veri" koji su ljudi od tada preduzeli, može svestimanje−više na primer A.H.Franke−a u Halu, ili Džordža Milera uBristolu. Džordž Miler je dugu istoriju ovih blagoslova sažeo u dveglavne tačke:

Prvo, što se Bogu svidelo da uradi preko njega mnogo višeposla, nego što je on ikada i zamišljao.

•

Drugo, što zna sigurno, da sve ovo što je ovdje "dole" video iiskusio, nije ni hiljaditi deo onog šta će videti i iskusiti prilikomGospodnjeg dolaska "...kad se On vrati skoro i plata Njegova sanjime, da da svakom po delima njegovim."

•

Spomenućemo još nekoliko primera koliko velikim izvorom blagoslovaje postao Dnevnik Džordža Milera. U novembru 1856. godine obratiose Gospodu jedan mladi Irac po imenu Me Kvilkin. U sledećoj godinipročitao je prva dve sveske Milerovog Dnevnika i govorio je sebiovako:"Sve ovo primio je Džordž Miler jednostavno na osnovu molitve;zašto ne bi i ja mogao primiti sličan blagoslov?" Počeo je dakle da semoli. Prvo je dobio jednog duhovnog druga od Gospoda. Kasnije im sepridružilo još dvoje. Ova četiri čoveka počela su da održavaju redovnemolitvene časove u jednoj maloj školskoj zgradi. Na Novu godinu 1858.obratio se na poseban način jedan sluga na molitvu Mek Kvilkina.Sada ih je bilo već petoro na molitvi. Ubrzo im je povećao broj još

237

jedan mladi čovek. Ovako se polagano množilo malo društvo vernihmolioca. Samo su vernima dozvolili pristup na ove jednostavnesastanke. Po želji neke braće, oko Božića godine 1858. brat MekKvilkin, zajedno sa prva dva brata, održao je sastanak u Aoghilu. Ljudisu se u početku ismevali. Nakon toga Duh Božji je počeo silno dadeluje i ljudi su se obraćali Bogu. Nekoliko obraćenih duša odnelo je ina druga mesta "užareni ugalj" sa Božjeg oltara. Na mnogim mestimapočeo je da bukti plamen duhovnog probuđenja. Ovo je bio početakjednog od najvećih i najznačajnijih probuđenja prošlog veka. Duhovnoprobuđenje se proširilo sledeće godine u Englesku, Vels i Škotsku.Hiljade ljudi je našlo svog Spasitelja i počelo da hoda u novom životu!Posledice ovog duhovnog pokreta bile su vidljive i nakon 40 godina.Jedan verni slušalac Džordža Milera preveo je još 1868. godine njegovDnevnik na švedski jezik. Koliko njih je čitalo u Nemačkoj njegovDnevnik, videli smo još ranije. A i na mnogim drugim jezicima objavljenje bar u izvodima. Džordž Miler je čuo o jednom desetgodišnjemdečaku koji se, kada je dobio jedan primerak godišnjeg izveštaja,počeo ovako moliti:"Bože nauči me moliti se kao što se molio DžordžMiler, i usliši me kao što si i njega uslišio". Kasnije je dečak izraziosvoju želju da postane propovednik. Međutim, njegova majka se tomeuporno protivila. Tvrdila je da dečak nije dovoljno sposoban da pohađavisoke škole. Mladić je ostao čvrsto pri svom stavu govoreći: "Želim daučim i molim se, i Bog će mi pomoći, kao što je pomogao i DžordžuMileru. Mladić je kasnije na čuđenje mnogih zaista položio ispite iprimljen je u školu. Jedan je darodavac pisao da je čitanje te knjige 20.septembra 1879. godine promenilo njegov život i naučilo ga da sepotpuno pouzdaje u Boga. Počeo je davati na Gospodnje delonajmanje deseti deo svog prihoda, i ubrzo je iskusio koliko je blaženijedati nego primiti. Osećao se podstaknut da jedan primerak knjige dajeu gradsku biblioteku, gde je ona stajala na raspolaganju za više od2.000 čitalaca. Jedna žena je pisala Mileru da je on prvi čovek iz čijegje primera saznala da još postoje ljudi koji žive od vere. Zato ga jeučinila naslednikom celog njenog imanja. Jedan drugi čitalac bio jemišljenja da 'ovi izveštaji više ojačaju veru i osveže dušu čoveka nego

238

mnoge propovedi zajedno'. Još više je jačala snagu ovog utiskačinjenica, što je dotični pre čitanja ove knjige bio na predavanju nekognevernog Francuza. Francuz je napomenuo da od miliona molitavakoje ljudi šalju dnevno prema nebu ne bude uslišena ni jedna. Želelibismo čuti šta bi mogao navesti kao opravdanje svoje nevere ovajnepristrasni nevernik nasuprot jednostavnom otkrivenju Milerovihiskustava u veri. Želeli bismo čuti kako bi mogao da protumači sasvojom 'slučajnošću' uslišenje molitve u hiljade, štaviše desetinehiljada slučajeva. Činjenica je da je nevera u pola plod nedostatkapoštenja i u pola neznanja; ne poznavanja onih svakodnevnih dokaza,da "Bog nagrađuje one koji Ga traže".

Već prilikom prvog izlaska knjige iz štampe, Džordž Miler je imao svojeduboko uverenje da će Bog tu knjigu na poseban način da upotrebi, daće moći da svedoči u njoj o Božjoj nepromenjivoj vernosti. On je već1842. godine nosio u svom srcu brigu da svaki verni engleski sveštenikdobije jedan besplatan primerak njegovog godišnjeg izveštaja. Gospodmu je pomogao da svoju zamisao sprovede u delo. U toj zamisli nije gavodila težnja da sabira darove, niti da izazove zainteresovanost premadelu, već samo da u čitaocu probudi Duha vere i molitve. Nakon 22godine, tačnije 1868. godine, moglo se već jasnije videti da je"Svedočanstvo Božjih dela" decu Božju vodilo napred, izgrađivalo ih,grešnike obraćalo i uverilo neverne o Bogu. Džordž Miler je upravo utome video najveći duhovni blagoslov, koji je proistekao iz njegovograda za Boga. Od tada je prošlo još 40 godina. Hiljade i hiljade pisamasvedoče u tom vremenu, da je 'Ilija doduše već odnešen u nebo', aliBog Ilijin još uvek čini čuda! Ovako je pored svakog Milerovog radasvedočio onaj Bog o kome je i on svedočio. Tako mu je Bog dao većovde na zemlji da uživa u neopisivoj radosti zbog večne nagrade.

239

24. Glava

24. Glava

ZADNJI OSVRT IPOGLED U BUDUĆNOST

Planinar koji se prilikom zalaska sunca namerava ponovo vratiti udolinu obično baca još jedan opraštajući pogled na okolinu kojaokružuje njegovu visinu.

Pre nego što završimo ovu knjigu, pogledajmo i mi, ovaj sveti i koristanživot Džordža Milera, da bismo crpili iz njega novu snagu, da i miživimo jedan sveti život nesebično služeći drugima. Bog je sampripremio Džordža Milera za njegov rad. Sa posebnim sposobnostimaobdarili su ga kako priroda tako i milost Božja za službu u koju jepozvan. Posebno su uočljive njegove tri osobine: iskrenost, vera iljubav. Ove tri osobine javljaju se kod Milera sa naročitom silom. To ijeste razlog što mu je njegov rad za Boga i ljude bio tako plodonosan.Iskrenost je oslonac svih vrlina. Ova vrlina vladala je sve više nadMilerom od trenutka njegovog obraćenja. Njegova savesnost ispoljenau saopštenjima izgleda nam često i previše preteranom. Mi sesmeškamo nad "cepidlačnom" tačnošću sa kojom nam govori očinjenicama. Imenuje godinu, dan i čas kada je započeo da se moli zanešto. Zapisiije koliko su funti sterlinga, koliko šillinga, koliko penija iličak i pola penija upotrebili za neku svrhu! U njegovom Dnevniku naićićemo uvek na istu brižljivu tačnost, iako bi se ponovile slične beleškeza redom. Često se nisu ni reči promenile. Važnost ove činjenice nijemala, jer odaje bezuslovno poverenje prema beleškama Božjih dela.Vidi se da pisac strogo disciplinuje samog sebe.

Razlog nekog netačnog računa nije uvek namerna laž, već često i

240

slučajna netačnost. Tri stvari utiču snažno na našu iskrenost; sećanje,maštanje i savest. Tamo gde ne postoji nežna savest, tamo je jakomutno i sećanje i mašta, da je kasnije nemoguće razdvojiti činjenice izamišljene stvari. Tada čovekova mašta prikazuje događaje i doživljajeili u ružičastom svetlu, ili u maglovitoj predrasudi. Pripovedač tada neobjavljuje šta jasno čita u knjizi svog pamćenja, već šta je naslikano naplatnu njegove mašte. Potpuno nesvesno žrtvuje stvarnu istinu, radisvog ličnog pronalaska. Pretjeruje ili oduzima, već kako ga vodi njegovsopstveni nagon. Na taj način može biti neiskren i nedostojanpoverenja. Čovek koji laže nenamerno i nesvesno, nije u stanju dakaže šta je zapravo istina u nekoj stvari. Često već i sam ne zna pravuistinu.

Kod takvog jednog računa teško bi se moglo ustanoviti kakva bi namse pokazala slika ako bi nestali "skerlet i zlato" ili "tužni oblaci". Ostalabi nam jedino pusta stena.

Džordž Miler je shvatio od kolike velike važnosti jeste tačnopredavanje. Disciplinovao je samog sebe. Njegova savest je bdila kadaje sastavljeno pripovedanje Božjih dela, i za volju istine bio je spremanžrtvovati svaku drugu stvar. Štaviše, Bog ga je učinio u jednu rukučovekom slobodnim od mašte, takvim čovekom koji je bio delimičnooslobođen od iskušenja živahnih oduševljenja. Bio je više matematičarnego pesnik; više obrtnik nego umetnik. Stvari je video onakvim kakvesu one zaista i bile. Bio je promišljen a ne rasejan; miran a nerazdražljiv. Svaku je reč "odmeravao" pre nego što ju je izgovorio;pomno je ispitivao svako saopštenje, koje je nameravao da ispriča ilinapiše. Dakle, upravo te osobine, koje čine njegove beleške pomalodosadnim i nezanimljivim, odbojnim ili suvoparnim, su poverljivi,savesni i neulepšani dokazi tome, da mu zabeleška sadrži istinu. Da jeovaj Dnevnik napisao jedan pesnički nadareniji čovek, onda čitalacverovatno ne bi osetio oduševljenost pisca ove knjige. Stajao bi podutiskom da je predskazivanje stvari isuviše "ružičasto". Pripovedanje bidoduše u tom slučaju bilo zabavnije, ali ne bi probudilo i isto poverenje.

241

U istoriji Gospodnjih dela upravo je potpuna istina preko potrebna. Iztog razloga je Gospod tog čoveka − koji je napisao istoriju Božjih dela is verom i molitvom živeo Božjim životom, − naoružao se posebnimosobinama, da izazove poverenje. Neverni kao i sumnjičavi bi trebaliosećati da ovo što čitaju nije roman niti izmišljotina, već istorija − istina.Veru, drugu crtu Milerove naravi negovao je isključivo Bog. Prvaporuka koju Sveto Pismo pruža o veri, propoveda nam da je Avramverovao Bogu. (1. Mojsijeva 15,6). Odnosno, od reči do reči rekao jeBogu amen (prevod hebrejske reči amen znači: tako je, tako je bilo,tako će biti) Reč amen dakle ne označava da je 'moguće' da će takobiti, već: "tako će biti". Apostol Pavle se ugledao na Avramovu veru,kada je prilikom brodoloma kod ostrva Malte ovako govorio: "VerujemBogu da će tako biti kao što mi bi rečeno" (Dela 27,25). To jenajjednostavnija slika vere a takva je bila i vera Džordža Milera. Usvojoj Bibliji je našao i za svaku bedu i svaku krizu odgovarajući stih, ina to stavljajući svoj prst pogledao je na Boga govoreći: "Ti si rekao!Verujem!"

Iz duhovnog života Džordža Milera, koji se protegao na više od65.godina, ništa toliko ne zaslužuje našu pažnju kao što je postojanostnjegove vere, i ta čvrstina koja je data njegovoj naravi.

Njemu je bilo dovoljno ako je mogao da primi samo jedan stih BožjeReči. Na njega je odmah i zidao. "I kasnije udari dažd i dođoše vode idunuše vetrovi i napadoše na kuću ovu" − a kako bi se i mogla srušitikuća ova?! Nikada se nije prevario. Nikada nije trebao da uzmiče. Akobi i zemljotres uzdrmao i nebo i zemlju, pravi hrišćanin svejedno ćeostati naslednik onog kraljevstva koje ostaje doveka.

Bog je poverio Džordžu Mileru velik i značajan zadatak, ali to nije biloosnivanje velikih Zavoda koliko god da su i bili od blagoslova njegoviZavodi za širenje Biblije i traktata, sirotišta i hrišćanske škole i njegovinapori na polju misijskog rada. Njegov zadatak bio je taj da nauči ljudekako mogu čvrsto da se pouzdaju u Božju Reč, da nije uzaludna verna

242

molitva koja se oslanja na Božja obećanja i posredovanje Njegovogljubaznog Sina; da je verom proživljen život zapravo hodanje saBogom, življenje u neposrednoj blizini ulaznih vrata u nebo. Treći darmilosti i tajna njegovog života bila je njegova ljubav. Šta je ljubav? Tonije samo sklonost koja ljubi ono što je vredno ljubiti, jer to je ondačesto samo upola sebična dopadljivost u društvu i prijateljstvu saonima koje ljubimo. Ljubav je rezultat pražnjenja nas samih: ljubav netraži svoje; tuđe dobro stavlja uvek ispred svog. Ljubav je predusretljivaprema nezahvalnom i neljubaznom bratu da bi ga na taj način podigla.Takva ljubav zaslužuje sa velikim pravom ime milosrđa, i zato i jeste odBoga onaj koji ljubi i nezahvalne i zle; koji ima ljubav od Boga je rođen ipoznaje Boga, (1. Jovanova 4,7). Takva je ljubav poslušna, i smatrapotpuno prirodnim i samo od sebe razumljivim pražnjenje samog sebe.Dok načelo sotone glasi: "Štedi sebe..." dotle lozinka Isusova glasi:"Odreci se sebe". Naš Gospod je oštro ukorio Petra koji je sa time štoMu je ponudio da prisvoji načelo sotone i sam se pretvorio u sotoninooruđe; (Matej 16,21−25). Apostol Pavle upozorava: "Opominji seGospoda Isusa Hrista" (2. Timotiju 2,8). Petar nas moli: "... da idemoNjegovim tragom." (1. Petrova 2,21). Ako želimo duboko prodreti usmisao ova dva stiha, onda će se ustanoviti da se treba opomenutiHrista time što ćemo vežbati našu poslušnost u veri i odanost Bogu.Tako trebamo da idemo Njegovim stopama, da sebe žrtvujemo krozljubav za naše bližnje. Ono ruganje: "Drugima je pomogao, a sebi nemože pomoći" (Luka 24,35); bila je opet istina na svoj način: pošto jedrugima pomogao nije mogao pomoći samom sebi. Seme je prinuđenodu umre i žrtvuje svoj vlastiti život za ljubav ploda. Ko želi svoj životdati drugima, taj mora najpre umreti za sebe. Pravi smisao zapovestikrije se u ovim rečima: "Nek se odrekne samog sebe i uzme krst svoj."(Marko 8,34). Ispražnjenje samog sebe ne sastoji se u tome da smoponekad voljni da napustimo neku našu telesnu slabost, već u tome daudarimo sa sekirom na koren drveta našeg vlastitog ega. Jer svakanaša telesna slabost predstavlja manju ili veću grančicu drvetasebičnosti. Samopravednost, samopouzdanje, samohvala, čežnja zauživanjem samodopadljivosti, jogunaštvo, drskost, opravdanje po

243

svaku cenu, častoljublje... sve to predstavlja neku granu od hiljadukojena ovog doboko ukorenjenog drveta vlastitog ega. Kakva je koristako i odsečemo od grana jednu ili više, ako zatim sok naše vlastitevolje još većom snagom struji u ostale grane? Šta je zapravo nošenjesvoga krsta? Mi imamo običaj da govorimo o našim krstovima; aliPismo ne poznaje tu reč u množini. Postoji samo jedan krst − krst nakojem je razapet naš sebičan život: krst našeg samoodricanja idobrovoljnog pražnjenja. Kako je Isus dospeo do krsta? PoslanicaFilipljanima prikazuje nam sedam stepena Gospodnjeg silaska od nebado Golgote! Božji Sin imao je sve što bi Mu moglo služiti na čast, poštoje bio izjednačen sa Bogom. A ipak, šta je učinio za čoveka? "Ponizioje sam sebe, postavši poslušan do same smrti, smrti na krstu." Svakimdanom silazio je sve dublje, da bi na kraju Onog − koga su pre anđeliposluživali − ismevali zločinci, a krunu slave zamenio je trnov venac.To je bio Njegov krst! A On je govorio ovako: "Ko hoće za mnom da idenek se odrekne sebe i uzme krst i nek me sledi." Ovaj krst nam niko nedaje prisilno, kao što imamo običaj da svojim krstom nazovemo našamala i velika iskušenja kroz koja smo prinuđeni da prolazimo. Svejednoga primamo na sebe Njega radi. Izgubićemo svoj život da ga ponovonađemo u revnovanju za druge. To je ljubav blaženog samoodricanja.Džordž Miler je pokazao ovo sa svojim životom. Od onoga časa kad jepočeo da služi raspetog Hrista, sve više je prodirao u zajednicuNjegovih muka, da bude nalik na smrt Njegovu; (Filipljanima 5,10).Odrekao se slave i težnje za ovozemaljskim blagom. Odrekao se svetai njegovih slasti, ostavio je svaku sumnjivu stvar, i u svemu se ravnaoprema Reči Božjoj. Svaki njegov novi korak bilo je novo odricanje svogvlastitog ja. Sledio je Njega − Gospoda! Odabrao je siromaštvo da biobogatio druge, i dobrovoljni gubitak da bi postao drugima dobitak.Apostol Pavle se radovao svojim stradanjima za druge, jer je tako"dovršujem nedostatak nevolja Hristovih na telu svom za telo Njegovokoje je crkva" (Kološanima 1,24).

Časna iskrenost, poslušna vera i požrtvovana ljubav − to je trostrukiključ, bez kojeg nam život Džordža Milera ostaje tajna. To je taj ključ

244

koji može otvoriti pred Bogom bilo koji život sa svim njegovimkomorama. Džordž Miler nije držao monopol nad svetim životom islužbom. Sledio je samo svog Gospoda, predajući se Njegovoj volji ižrtvujući svoje vlastito "ja" za blagoslov ljudi; u tome i jeste tajnanjegovog života? Kada ga je jednom neko pitao o toj tajni, odgovorio jeovako: "Bio je jedan dan, kada sam postao mrtav, mrtav u potpunosti."Ovo govoreći naklonio se sve više i nastavio: "Postao sam mrtav zaDžordža Milera, njegovim omiljenim razonodama, ukusima i njegovojvolji, bio sam mrtav za svet prema njegovim merilima i ocenama −štaviše postao sam mrtav i merilima i zameranjima svoje braće iprijatelja − i od tog vremena ništa drugo se nisam trudio, samo da Bogodobrava moje postupke."

Ovog velikog vernog čoveka nije sprečavalo njegovo pobožno življenjeu tome da ostane običnim čovekom. Činjenica, što je stao uz Boga nijepovlačila za sobom napuštenost od strane njegovih bližnjih. Mogao jereći: "Čovek sam, i ništa mi nije strano što je ljudsko." Da bi nekoupoznao Džordža Milera bilo je potrebno da ga posmatra u njegovomjednostavnom svakodnevnom životu. Pisac ove knjige imao je tu častda ga je često posećivao u njegovoj sobi, u trećoj zgradi sirotišta. Imaoje omanju sobu uredno sređenu, ali sa jednostavnim nameštajem. Unjoj je bio sto, stolice, otoman, police za knjige itd. Njegova Biblija jeskoro uvek bila otvorena, neprestano je tražio utočište u toj knjizi.Džordž Miler je bio rastom visok, stasit čovek, ravnog držanja, uvekuredno odeven. Njegov hod bio je čvrst i siguran. Njegovo lice je ipored savršenog mira odavalo strogost. Međutim, u njegovim očimaiznova i iznova bi zablistao jedan osmeh, koji se tada razlio ponjegovom licu i ostavio na njemu svoj trag. Njegovo držanje bilo jeučtivo, neusiljeno i dostojanstveno. U njegovoj prisutnosti bilo jenemoguće govoriti o ništavim stvarima. I nehotice vladao je nadnaravima ljudi, a u njegovom biću blistala je neka uzvišenost, kao dakrv vladara teče njegovim venama. I pored svega toga bio je takojednostavan i dečje iskren, da su se deca uvek radovala u njegovojprisutnosti. Nije nikad napustio svoj nemački naglasak a govorio je

245

uvek lagano, odmereno, kao da je postavio stražu na svoje usne. Kodnjega je Sveti Duh zauzdao taj "nemirni ud". Nosio je pečat čoveka kojipredstavlja po apostolu Jakovu "savršenog čoveka", koji može"zauzdati i telo" (Jakov 3,1−3). Nije bio asketa a ni tako tužan i strog dane bi imao smisla za vesele stvari, štaviše i prema komičnim stvarima.Naprotiv. Znao se radovati veselim događajima, pretpostavljajući, danisu imali nečist, bezbožan ili zao ukus. Umeo je celo svoje bićepredati veselom raspoloženju među svojim prijateljima i voljenima.Njegova tesna veza sa Učiteljem uticala je i na njegovu ljudsku prirodu.Samo bi nedostatak pobožnosti mogao postaviti pregradu izmeđusvetih duša i ljudskih stvari. Onaj, koji nas je pozvao iz sveta, poslaonas je i, nazad u svet, da u njemu nađemo naše polje rada. U interesunaše službe moramo ostati i živeti u tesnoj vezi sa ljudskim rodom, kaošto je to radio i naš Gospod.

Rad za Boga bio je srž Milerovog života. Kada je u maju 1897. godinestigao u grad Hanti na odmor, njegovo prvo pitanje bilo je: šta ima tuda se radi za Gospoda? Na opomenu da je ovamo došao na odmornakon napornog rada, odgovorio je da je za njega dovoljan odmor i to,ako je jedno vreme oslobođen svog uobičajenog svakodnevnog posla.Osećao je potrebu da uvek na neki način služi Onom, koji je ciljnjegovog života. Tako su dakle počeli u tom mestu sastanci kao i ususednom gradu Tejnmautu. Nad celim životom Džordža Mileraispisuje se sa velikim slovima jedna jedina rečenica: POBEDAMOLITVE.

Ovog čoveka izabrao je Bog, da utelovljuje silu molitve. Životna lozinkaDžordža Milera bio je stih po Jakovu 5,16: "Jer neprestana molitvapravednog mnogo može pomoći."

Ni jedan prevod ne odgovara u celosti izvornom tekstu. To mesto naizvornom jeziku označava da takva molitva ima nadnaravnu moć. Ovajstih biće nam jasniji ako ga čitamo u uporedbi sa sledećim stihom; "Ilijabeše čovek smrtan kao i mi, i pomoli se Bogu da ne bude dažda na

246

zemlju za tri godine i šest meseci. I opet se pomoli i nebo dade dažd izemlja iznese rod svoj." Ovde primećujemo dve stvari. Prvo, Ilija je biočovek kao i svaki drugi, podložan istim ljudskim slabostima i gresima.Drugo, bio je čovek molitve, i zato je imao tako veliku moć, zato što jemolio istrajno i neumorno! Ovaj utisak dobijamo čitajući njegovu kratkubiografiju. Dakle Ilijin slučaj, kao ohrabrujući primer moćne molitve, nijenaveden zato što se on uzdigao iznad ljudskih slabosti i nemoći, većnaprotiv zato što je bio njima podložan. Pošto je i sam bio slab, držaoje čvrsto ruku Svevišnjeg i nije je puštao, jer bi inače propao u svojojljudskoj nemoći. Taj čovek koji je sa jednostavnom molitvom zatvoriona tri i po godine izvore neba, a zatim ih je otvorio sa istom moćimolitve. Bog je podredio silu molitve za jedno vreme pod Ilijinuvladalačku palicu, tako da su se isušili studenci po naređenju jednogslabog smrtnika, a onda su se ponovo napunili, jer je Bog dao unjegove ruke ključeve od studenaca. Miler je bio drugi Ilija! Bio jepodložan ljudskim slabostima kao i Ilija, na trenutke ga je obuzimalaklonulost, malodušnost, ali zatim je molio i istrajao u molitvi. Kao štosmo već naglasili u više navrata, odlučno je negirao konstatacije da ječudotvorac, ili neki svetac, u povlašćenom položaju. Na jedan način jebio čudotvorac. Činio je čuda koja ne može da čini prirodni i telesničovek. Bogu je sve moguće, a i onom koji veruje u Boga. Božjanamera je bila da Miler opovrgne obično, nejako i površno hrišćanstvo.Ako ljudi još pitaju da li molitva može učiniti još ista čuda kao i nekada,kao odgovor im ovde stoji jedan čovek koji im odgovara sa nepobitnimčinjenicama logike! Što u nama nema moći, razlog tome jeste što se nemolimo! Pored toga, da bi ovim moćnim oružjem rukovali nije namuslov da budemo potpuno bez greha, niti da steknemo neku posebnuzaslugu. Treba samo da postanemo ljudi molitve − redovni, verni,ozbiljni molioci. Za Džordža Milera nije bilo ništa previše sićušno,isuviše maleno, a da to ne bi mogao uzeti za predmet svoje molitve. Niza Boga nije ništa toliko maleno, da se ne bi pobrinuo za to. Ako nabroju drži našu kosu, primećuje kada jedan vrabac padne na zemlju, iodeva travu po polju, onda sigurno za Njega nije ništa beznačajno ašto se tiče njegove dece! Džordž Miler je imao tu svoje jedino utočište i

247

u svakoj nuždi je iznosio svoje teškoće pred nebeskog Oca.

Godine 1858. još uvek mu nisu bili isplatili jedno nasleđe od 500 funtisterlinga, koje je već 14 meseci bilo rešavano kod vlasti. Džordž Milerje molio Gospoda da mu spomenuti novac daju u ruke. Doslovno je toizmolio od Gospoda sa propovedaonice! Još su mu isplatili i 4%kamate.

Ako su stigli veliki prilozi i darovi, onda se molio za mudrost da rasudimože li ih primiti, ili treba da ih vratiti. Molio se i za milost da ih možedobiti na primeran način, ako bi to bilo od potrebe za slavu Božju.Odbijanje nije smelo biti vređajuće. Prijateljski, ponizan, ali ipakodlučan način odbijanja trebao je da pokaže, da to on ne čini za sebe,već u službi jednog uzvišenog Učitelja. Bile su to velike stvari, za kojeje svakako trebao da traži odozgo pomoć i vodstvo. Međutim, DžordžMiler je otišao i dalje od ovoga! I za male stvari, čak i za najsićušnijestvari tražio je i našao je od Gospoda pomoć. Jedan njegov stariprijatelj, Čepmen S. Robert pričao je sledeći jednostavan događaj onjemu. U vreme svoje prve ljubavi u Gospodu, Džordž Miler je posetiojednog svog prijatelja, koji se upravo spremao da oštri pera.

Brate: "Da li se ti moliš kada oštriš pera?" pitao ga je Miler.

"Možda bi bilo dobro da to radim" − odvrati onaj − "Ali nemam navikuda to radim."

"Ja se uvek molim." − rekao je Muller − "I tako mnogo bolje ide oštrenjepera."

Ovog Božjeg čoveka učinili su sedam njegovih osobina onim, što jebio:

1. besprekorno poštenje,2. detinjasta požrtvovanost,

248

3. trgovačka tačnost,4. žilava čvrstoća načela,5. smela vera,6. uobičajena molitva,7. vesela požrtvovanost.

Njegov posvećeni život bio je potreban kao uslov njegovoj bogatoblagoslovljenoj službi. Nemoguće je zaključiti ovu knjigu, a da nepogledamo u budućnost. Naš Spasitelj ima svoje dve izreke koje seuzajamno dopunjuju a koje sada stavljamo jednu pored druge:

"Ko meni služi, za mnom nek ide, i gde sam ja onde i sluga moj nekabude; i ko meni služi onog će poštovati Otac moj." (Jovan 12,26).

"Ko hoće da ide za mnom, neka se odreče sebe i uzme krst svoj i ideza mnom." (Luka 9,23).

Od ove dve izreke jedna stavlja pred nas krst a druga krunu. Jednanam govori o odricanju a druga o nagrađivanju, U obe čujemo poziv:"Sledi me!" Ali u drugom to sleđenje prolazi kroz Golgotu sve do togtrenutka u kojem ćemo najzad sa Njime i uživati u slavnom carstvu.Treba istaknuti dva načina nagrađivanja:

Prvo: "ostajanje večno sa Gospodom".

Drugo: "Prelivajuću slavu koju ćemo naći kod Oca."

Često mislimo previše samo na krst, na smrt i na sjedinjenja samukama i službom Gospodnjom, ali trebali bi da gledamo i preko togaa to je da ćemo se sjediniti sa Njime u Njegovoj slavi. Sasamoodricanjem ne gubimo ništa. lako žrtvujemo privremeno dobro, alizato stičemo buduće, veće dobro. I našeg Spasitelja utvrdila je radostkoja ga je čekala i slava Njegove krajnje pobede, da je mogao pretrpetikrst, i da ne misli na sramotnu smrt. Onaj, koji je sišao, isti je, koji je i

249

izašao iznad nebesa, da sve ispuni! Džordž Miler je "sve smatraogubitkom" što inače ljudi smatraju za dobitak, čak i sitnicu samo da bimogao pridobiti Hrista i da bi se našao u Njemu. Njegov cilj bio je daupozna Njega, silu Njegovog vaskrsnuća, zajednicu Njegovih muka, dabude nalik Njegovoj smrti, i da na taj način dospe do vaskrsnućamrtvih. Svi, koji god misle da su savršeni treba da misle ovako! Kada jeIsus Hrist hodao po ovoj zemlji imao je jednog svog učenika, koga jeljubio, koji se odmarao na Njegovim grudima, i koji je zauzeo onopovlašćeno mesto, koje je moglo pripasti samo jednom od njih. Sadakad je otišao u nebo, može bilo koji učenik biti onaj voljeni t.j. onaj kojiće zauzeti to povlašćeno mesto, i koji će se odmoriti na Njegovimgrudima. Sada više nema monopola nad povlašćenim mestom iblagoslovom. Ko Njega sledi i ostane u Njemu, ko svuda ide sa BožjimJagnjetom, taj može biti sa Njim u poverljivom odnosu. Božje slugeodriču se mnogo čega, i istovremeno znaju da koračaju na putusavršenstva.

Ako to dostignu biće kod kuće, kod Njega, i krunisaće ih sa svojomslavom.

"I više neće biti nikakve prokletinje; i presto Božji iJagnjetov biće u njemu; i sluge Njegove posluživaćeGa.I gledaće lice Njegovo, i ime Njegovo biće na čelimanjihovim. I noći tamo neće biti, i neće potrebovati videlaod žiška, ni videla sunčanog, jer će ih obasjavatiGospod Bog, i carovaće va vek veka." (Otkrivenje22,3−5)

Amin.

250

Onima, koji imaju interes za Reč, dela i puteve Božije…Nadamo se, da će ova i druge knjige ispuniti našu viziju i želje za vas:

"Za poznanje mudrosti i vaspitanja,za shvatanje izraza razuma

i primanje nauke pameti,pravičnosti, pravde i poštenja;za davanje prostima razbora,

znanja i razmišljanja mladome čoveku.(Poslovice 1:2−4)

OVAJ FAJL JE BESPLATAN,I JEDINO TAKO MOŽE DA SE DALJE DISTRIBUIŠE!

251