Gi Debor Dru - fotofluc.files.wordpress.com · “Treba imati u vidu da je ova knjiga pisana sa svesnom namerom da naudi dru ... Negacija i potrošnja u kulturi 48 9: Materijalizovana

Gi Debor

Društvo spektakla1967.

“Treba imati u vidu da je ova knjiga pisana sa svesnomnamerom da naudi društvu spektakla. Ipak u njoj nema

ničeg preteranog.”

Gi Debor: Društvo spektakla elbookers

2

Sadržaj

Predgovor za III francusko izdanje 3

Iz predgovora za IV italijansko izdanje 5

Društvo spektakla

1: Vrhunac odvajanja 6

2: Roba kao spektakl 11

3: Privid jedinstva i podeljenosti 15

4: Proletarijat kao subjekt i predstava 20

5: Vreme i istorija 36

6: Spektakularno vreme 42

7: Upravljanje prostorom 45

8: Negacija i potrošnja u kulturi 48

9: Materijalizovana ideologija 55

Društvo spektakla, 2003. 57

Gi Debor i Situacionistička internacionala: Kratka hronologija61

Rekli su svašta… 87

Bibliografija, filmografija i web arhive 95

Podaci o izdanju 98

http://www.elbookers.com/



3

Predgovor za treće francusko izdanje

Društvo spektakla se prvi put pojavilo u novembru 1967.godine, u Parizu, u izdanju Buchet–Chastel. Nemiri 1968.učinili su knjigu poznatom. Drugo izdanje, bez ikakvih izmena,objavila je 1971. godine izdavačka kuća Champ Libre, koja je1984. promenila naziv u Editions Gérard Lébovici, u častubijenog urednika. Knjiga je redovno štampana sve do 1991.Tekst ovog trećeg izdanja identičan je onom iz 1967. godine.Naravno, isto pravilo važiće i za druge moje knjige čijeizdavanje priprema Gallimard; nisam od onih koji se ispravljaju.

Ovde izložena kritička teorija nema razloga da se menja svedok opšti uslovi dugog istorijskog perioda, koje je ona po prviput tačno opisala, ostaju nepromenjeni. Potonji razvoj našeepohe samo je potvrdio i dodatno ilustrovao teoriju spektakla.Potvrda ove teorije može se smatrati istorijskom i u jednommanje uzvišenom smislu: ona svedoči o tome šta je tokomsukoba iz 1968. godine bilo najekstremnije stanovište, drugimrečima, dokle se u tom trenutku moglo ići. Od tada su čak inajveće budale tog vremena mogle da nauče lekciju i to nasvojoj koži: šta tačno znači “negacija života koja je postalavidljiva”, “gubitak kvaliteta” u vezi sa oblikom robne proizvodnjeili “proletarizacija sveta”.

Kasnije sam, po potrebi, dodavao zapažanja o nekimnajznačanijim novinama koje je razvoj događaja izbacio napovršinu. U predgovoru za novo italijansko izdanje iz 1979.godine, bavio sam se novinama u prirodi industrijskeproizvodnje i tehnikama upravljanja koje su pratile promene usamoj vladavini spektakla. U Komentarima o društvu spektakla(1988), pružio sam neoborive dokaze da je nekadašnja“svetska podela spektakularnih zadataka” između rivalskih




4

tabora zgusnustog i raspršenog spektakla, izrodilakombinaciju te dve forme: integrisani spektakl.

To stapanje moglo bi da se opiše nešto izmenjenim tekstomteze 105 Društva spektakla, u kojoj sam, na osnovu situacijekoja je važila pre 1967, naglasio razliku između te dve prakse:pošto je Veliki raskol unutar klasne vladavine prevaziđen, sadabi mogli da kažemo da je jedinstvena praksa integrisanogspektakla “svet izmenila ekonomskim, a percepciju ljudipolicijskim sredstvima” – pri čemu je reč o sasvim novoj vrstipolicije.

Svet je mogao da se zvanično proglasi ujedinjenim, jer sestapanje na ekonomskom i političkom planu već dogodilo. Štaviše, sumorna perspektiva, koja preti svakoj odvojenoj vlasti,diktirala je potrebu da se svet ujedini još ranije, da bi uuslovima potpunog konsenzusa mogao da deluje kao jedanblok, kroz jedinstvenu organizaciju svetskog tržišta, u istovreme prerušenog i podržanog spektaklom; a opet, taj svetnikada neće biti ujedinjen.

Totalitarna birokratija, “koja u tržišnoj ekonomiji služi kaozamena za vladajuću klasu”, nikada nije s tako malo veregledala na svoju sudbinu. Ona je znala da će uvek biti samo“nerazvijeni oblik vladajuće klase”, iako je uvek želela dapostane nešto više. Pre mnogo godina, teza 58 postavila jekao aksiom da se “spektakl zasniva na ekonomiji obilja, aproizvodi takve ekonomije u krajnjoj liniji teže dominaciji nadcelim tržištem spektakla”.

Ova žudnja spektakla ka modernizaciji i unifikaciji, zajedno sasvim drugim tendencijama ka pojednostavljivanju društva,vodila je ka tome da 1989. ruska birokratija iznenada, kao pokomandi, pređe na ideologiju demokratije – drugim rečima, nadiktaturu Slobodnog Tržišta – i tako prizna sva prava HomoSpectatora (čoveka-posmatrača). Niko se na zapadu nije dužeod jednog dana bavio značajem i mogućim posledicama togizuzetnog medijskog događaja – samo još jedan dokaz, možda




5

izlišan, o napretku tehnika spektakla. Trebalo je samoregistrovati očigledan geološki potres. Fenomen je rutinskizabeležen, datiran i proglašen dovoljno poznatim; samo jedanprost znak – “pad Berlinskog Zida”, besomučno ponavljan,odmah je prihvaćen kao zamena za sve druge nesumnjiveznake demokratije.

Tokom 1991. prve posledice te spektakularne modernizacijedovele su do potpunog raspada Rusije. Tako su, mnogoočiglednije nego na Zapadu, pogubne posledice opštegekonomskog razvoja postale vidljive. Pometnja koja danasvlada na celom Istoku ipak je samo posledica tog opštegrazvoja. Svuda se postavlja isto strašno pitanje, koje već dvaveka proganja svet: kako naterati siromašne da rade, kada ihjednom porazite, a sve njihove iluzije nestanu?

Teza 111, koja je uočila prve znake opadanja Rusije, čiju smokonačnu eksploziju upravo ispratili, i koja je tako nagovestilaskori nestanak svetskog društva i njegovo (kako bi se to danasreklo) brisanje iz memorije kompjutera, ponudila je i jednustratešku procenu čija će ispravnost uskoro biti očigledna: “Ukrajnjoj analizi, ovo urušavanje globalnog saveza zasnovanogna birokratskoj mistifikaciji pokazuje se i kao krajnje nepovoljnoza budući razvoj kapitalističkog društva.”

Treba imati u vidu da je ova knjiga pisana sa svesnomnamerom da naudi društvu spektakla. Ipak, u njoj nema ničegpreteranog.

Gi Debor, 30. jun 1992.




6

Iz predgovora za četvrto italijansko izdanje

Godine 1967. želeo sam da Situacionistička internacionala (SI)dobije teorijsku knjigu. U to vreme SI je bila ekstremističkagrupa koja je najviše doprinela povratku revolucionarne borbeu moderno društvo. Bilo je lako primetiti kako se ta grupa, kojaje odnela pobedu na planu kritičke teorije i vešto manevrisalana terenu praktične agitacije, približava vrhuncu svoje istorijskeakcije. Tako se ukazala potreba za knjigom koja će biti naraspolaganju u previranjima koja će ubrzo uslediti, ali i nastavitida živi i posle njih, u dužem periodu subverzivnog delovanjakoje su ti nemiri otvorili. (...)

Svako ko bude pažljivo čitao ovu knjigu primetiće da ona nenudi nikakve garancije o pobedi revolucije, njenom trajanju ili upogledu teških puteva kojima treba proći, a još manje o tomekako će ta revolucija, što se ponekad olako obećavalo, donetisavršenu sreću svakome. Moj pristup, u isto vreme istorijski istrateški, daleko je od toga da tvrdi kako bi život trebalo dabude idila lišena svih nevolja i svakog zla, samo zato da binama bilo ugodnije, a da su uzrok nesreće ljudi samo nedelanekolicine posednika i vođa. Svako je plod svojih dela, pa akomu njegova pasivnost prostire postelju, neka se onda i izvalina nju. Najveći rezultat katastrofalnog raspada klasnog društvajeste činjenica da je po prvi put u istoriji prevaziđeno pitanje dali ljudi vole slobodu ili ne. Sada će biti prisiljeni da je vole. (...)

Spektakl je svuda počinjao u prinudi, krvi i prevari, ali jeobećavao bolje dane. Verovao je da ga ljudi vole. Sada više neobećava ništa. On više ne kaže: “Ono što se vidi je dobro, onošto je dobro vidi se”. Sada jednostavno kaže: “To je tako.” Oniskreno priznaje da je nepopravljiv, iako je stalna promena –promena svega što postoji u ono najgore – njegova suština.Izgubio je svaku iluziju o samom sebi. (...)




7

Dani ovog društva su odbrojani. Njegovi razlozi i njegovezasluge pažljivo su izvagani i videlo se da ne pretežu. Njegovostanovništvo je podeljeno na dve strane, od kojih jedna želi daovo društvo nestane.

Gi Debor, januar 1979.




8

Društvo spektakla

1: Vrhunac odvajanja

“U sadašnje vreme, koje prednost daje znaku nad onim što je označeno,kopiji nad originalom, predstavi nad stvarnošću, pojavnosti nadsuštinom…istinito se smatra profanim, a samo je iluzija sveta. Tačnije,sveto se uvećava u meri u kojoj istinito uzmiče, a iluzija pojačava, tako danajvišem stepenu iluzije odgovara najviši stepen svetosti.” — Fojerbah, izpredgovora za drugo izdanje Suštine hrišćanstva

1. U društvima u kojima preovlađuju moderni usloviproizvodnje, život je predstavljen kao ogromna akumulacijaprizora. Sve što je nekada bilo neposredno doživljavano,udaljeno je u predstavu.

2. Slike odvojene od svih aspekata života stapaju se ujedinstveni tok stvari, u kojem prethodno jedinstvo života višene može biti ostvareno. Fragmentarno opažana stvarnostregrupiše se u novo, sopstveno jedinstvo, kao odvojeni lažnisvet, predmet pűke kontemplacije. Specijalizacija slika svetadostiže vrhunac u svetu nezavisnih slika koje obmanjuju čak isame sebe. Spektakl je konkretizovana inverzija života,nezavisno kretanje neživota.

3. Spektakl se u isto vreme ispoljava kao sâmo društvo, kaodeo društva i kao sredstvo objedinjavanja. Kao deo društva, toje fokusna tačka naše vizije i svesti. Sâma činjenica da je reč oodvojenom sektoru govori o tome da se nalazimo u domenuobmane i lažne svesti: jedinstvo koje spektakl postiže nije ništadrugo do zvanični jezik opšteg odvajanja.

4. Spektakl nije samo skup slika; to je društveni odnos izmeđuljudi posredovan slikama.




9

5. Spektakl ne može biti shvaćen kao pűka vizuelna obmanakoju stvaraju masovni mediji. To je pogled na svet koji sematerijalizovao.

6. Sagledan u celini, spektakl je u isto vreme rezultat i ciljvladajućeg oblika proizvodnje. On nije samo dekor stvarnogsveta, već sâmo srce nestvarnosti ovog društva. U svimposebnim aspektima – vestima, propagandi, reklami, zabavi –spektakl predstavlja vladajući oblik života. To je sveprisutnaafirmacija već načinjenih izbora, kako u oblasti proizvodnje,tako i u oblasti potrošnje vezane za tu proizvodnju. I oblik isadržaj spektakla služe kao potpuno opravdanje uslova iciljeva postojećeg sistema. Spektakl je i stalno prisustvo togopravdanja, jer on uspostavlja monopol nad najvećim delomvremena koje ljudi provode van sâmog procesa proizvodnje.

7. Sâmo odvajanje je sastavni deo jedinstva sveta, globalnedruštvene prakse podeljene na stvarnost i sliku. Društvenapraksa, koja stoji naspram prividno nezavisnog spektakla, uisto vreme je i celina koja sadrži taj spektakl. Ali, unutrašnjnirascep izobličuje tu celinu, do te mere da spektakl izgleda kaonjen jedini cilj. Jezik spektakla sastoji se od znakova vladajućeorganizacije proizvodnje – znakova koji su u isto vreme i krajnjiproizvod te organizacije.

8. Odnos spektakla i konkretne društvene aktivnosti ne možese sagledati apstraktno: svaka strana te suprotnosti i sama jepodeljenja. Spektakl, koji falsifikuje stvarnost, proizvod je sâmete stvarnosti. Obrnuto, stvarni život je materijalno prožetkontemplacijom spektakla i na kraju ga potpuno upija i počinjeda se ravna po njemu. Objektivna stvarnost prisutna je u obata aspekta. I jedna i druga strana, ustanovljene na taj način,preobražavaju se u sopstvenu suprotnost: stvarnost sepojavljuje u granicama spektakla, a spektakl postaje stvarnost.To uzajamno otuđenje čini suštinu i temelj celokupnogpostojećeg poretka.

9. U potpuno izokrenutom svetu, istinito je trenutak lažnog.




10

10. Pojam spektakla povezuje i objašnjava širok spektarnaizgled nepovezanih pojava. Prividna različitost i kontrastiizmeđu tih pojava izviru iz društvene organizacije pojavnosti,ispod koje treba prepoznati njenu pravu prirodu. Sagledan unjegovim okvirima, spektakl je afirmacija pojavnog iizjednačavanje čitavog društvenog života ljudi s tompojavnošću. Ali, kritika koja zahvata sâmu suštinu spektaklaotkriva u njemu samo vidljivu negaciju života – negaciju životakoja je poprimila vidljiv oblik.

11. Da bismo opisali spektakl, njegov nastanak, načinfunkcionisanja i snage koje mu se suprotstavljaju, neophodnoje da napravimo neke veštačke razlike. U analizi spektaklaprinuđeni smo da u izvesnoj meri koristimo jezik sâmogspektakla, utoliko što se krećemo kroz oblast metodologijejednog društva koje sebe izražava kroz spektakl. Naime,spektakl je u isto vreme i jezik i program naše društveno-ekonomske formacije. To je istorijski trenutak u kojem smozatečeni.

12. Sâm spektakl predstavlja sebe kao široku i nedostupnustvarnost koja nikada ne može biti dovedena u pitanje.Njegova jedina poruka glasi: “Ono što se vidi je dobro, ono štoje dobro vidi se.” Pasivni pristanak, koji spektakl zahteva,zapravo je već efikasno nametnut njegovim monopolom nadpojavnošću, načinom na koji se pojavljuje, ne ostavljajući nimalo prostora za bilo kakav odgovor.

13. Tautološki karakter spektakla potiče iz činjenice da sunjegov cilj i njegova sredstva identični. To je sunce koje nikadane zalazi nad carstvom moderne pasivnosti. Ono pokriva ceoglobus, večito se kupajući u sopstvenoj svetlosti.

14. Moderno industrijsko društvo je suštinski, a ne slučajno iliveštački spektakularno. Za spektakl – vidljivi odraz vladajućegekonomskog poretka – ciljevi su ništa, razvoj je sve. Spektaklne teži ničemu drugom do sebi samom.




11

15. Kao nezaobilazni pogon za pakovanje svega što sedanas proizvodi, kao opšta artikulacija principa na kojimapočiva sistem i kao razvijeni ekonomski sektor, koji direktnoproizvodi sve veću količinu slika–stvari, spektakl je glavniproizvod današnjeg društva.

16. Spektakl je u stanju da podredi sebi ljude, upravo zato štoih je ekonomija već potpuno podredila svojim ciljevima.Spektakl nije ništa drugo nego ekonomija koja se razvija zbogsebe same. To je, u isto vreme, veran odraz proizvodnje stvarii izobličujuće opredmećenje samih proizvođača.

17. Prvi stepen u dominaciji ekonomije nad društvenim životomispoljava se kao očigledna degradacija biti u imati: ljudskoostvarenje više se ne izjednačava sa onim što neko jeste, većsa onim što ima. U sadašnjem stadijumu, kada društvenimživotom potpuno dominira akumulirana ekonomskaproizvodnja, dolazi do opšteg pomaka od imati ka izgledati:Sveukupno “imanje” sada mora da obezbedi prestiž i dapostigne krajnji cilj kroz svoj pojavni oblik. U isto vreme,individualna realnost je postala društvena, u smislu da jepotpuno zavisna od društvenih sila i oblikovana njima.Individualnoj stvarnosti je dopušteno da se pojavi samo kadazapravo nije stvarna.

18. Kada se stvarni svet preobrazi u pűke slike, pűke slikepostaju stvarna bića, koja efikasno podstiču hipnotičkoponašanje. Pošto je zadatak spektakla da nam putem različitih,specijalizovanih oblika posredovanja pokazuje svet koji više nemože biti direktno doživljen, on neminovno, na prostoru kojimje nekada vladao dodir, daje prednost pogledu: najapstraktnijei najnepouzdanije čulo najbolje se prilagođava opštojapstraktnosti sadašnjeg društva. Ali, spektakl nisu samo slike,niti samo slike i ton. To je sve što izmiče čovekovoj aktivnosti,sve što ometa i zavarava njegovu sposobnost preispitivanja ikorekcije. To je suprotnost dijalogu. Spektakl se regenerišesvuda gde predstavljanje postaje nezavisno.




12

19. Spektakl nasleđuje sve slabosti zapadnog filozofskogprojekta, koji je uvek nastojao da aktivnost shvati kaopredstavu; on je vezan za neprestani razvoj tehničkeracionalnosti, koju je iznedrio taj isti oblik misli. Spektakl neostvaruje filozofiju, on svodi stvarnost na predmet filozofije; toje sav konkretni život ljudi sveden na spekulativni univerzum.

20. Filozofija, moć odvojene misli i misao odvojene moći,nikada nije bila u stanju da prevaziđe teologiju. Spektakl jematerijalna rekonstrukcija religiozne iluzije. Spektakularnatehnologija nije razvejala religiozne mitove u koje su ljudiprojektovali svoje otuđene moći; ona ih je samo spustila nazemlju, tako da su čak i najsvetovniji aspekti života postalineprozirni i nepodnošljivi. Lažni raj, koji je nekada bio potpunanegacija zemaljskog života, više se ne projektuje u nebesa; onje ugrađen u sâm taj život. Spektakl je tehnološka verzijaprogona ljudskih moći u onostrano; to je vrhunac čovekovogunutrašnjeg odvajanja od samog sebe.

21. Sve dok je nužnost društveno snevana, san ostajedruštvena potreba. Spektakl je noćna mora modernog društvaokovanog lancima; on, u krajnjoj liniji, izražava samo čežnjutog društva za snom. Spektakl je čuvar tog sna.

22. Činjenica da je praktična moć modernog društva odvojenaod društva i da čini nezavisan sektor – spektakl, može seobjasniti samo činjenicom da toj moćnoj praksi nedostaječvrstina i da je u stalnoj kontradikciji sa sâmom sobom.

23. U korenu spektakla nalazi se najstarija od svih društvenihspecijalizacija – specijalizacija moći. Spektakl sespecijalizovao za ulogu onog koji govori u ime svih drugihaktivnosti. To je ambasador hijerarhijskog društva pred njimsamim, koji uručuje svoju zvaničnu notu na dvoru gde nikomedrugom nije dopušteno da govori. Tako je najmoderniji aspektspektakla ujedno i najarhaičniji.

24. Spektakl je neprestani govor vladajućeg poretka o sâmomsebi, njegov neprekidni monolog samouzdizanja, autoportret




13

tog poretka u fazi njegove potpune dominacije nad svimaspektima života. Fetišistički privid čiste objektivnosti uspektakulranom odnosu prikriva činjenicu da se u stvarnostiradi o odnosima između ljudi i između klasa: kao da nekadruga Priroda, sa svojim neumitnim zakonima, dominiračitavim našim okruženjem. Ali, spektakl nije neizbežnaposledica tog navodno “prirodnog” tehnološkog razvoja.Naprotiv, društvo spektakla je oblik koji sam bira svojtehnološki sadržaj. Ako spektakl, shvaćen u ograničenomsmislu “masovnih medija”, koji su njegova najpovršnijamanifestacija, prodire u društvo u obliku čisto tehničkeaparature, treba shvatiti da ta aparatura nikako nije neutralna ida je razvijena u skladu sa unutrašnjom dinamikom sâmogspektakla. Ako društvene potrebe epohe, u kojoj su tetehnologije razvijene, mogu biti zadovoljene samo uz njihovoposredovanje, ako su upravljanje društvom i svi kontakti međuljudima postali potpuno zavisni od tih sredstava za trenutnukomunikaciju, onda je to zato što je ta “komunikacija” suštinskijednostrana. Svi mediji preporučuju se vladarima postojećegporetka kao sredstvo za sprovođenje posebnih oblikaupravljanja. Društvena podela izražena kroz spektaklneraskidivo je vezana za modernu državu – taj proizvoddruštvene podele rada, koji je u isto vreme glavni instrumentklasne vladavine i koncentrisani izraz svih društvenih podela.

25. Odvajanje je alfa i omega spektakla. Institucionalizacijadruštvene podele rada u obliku klasne podele je iznedrilaprethodni, religiozni oblik kontemplacije: mitski poredak kojimse svaka vlast oduvek kamuflirala. Religija je afirmisalakosmički i ontološki poredak, koji je odgovarao interesimagospodara, tumačeći i ulepšavajući sve što je društvo trebalo,a nije moglo da obezbedi. U tom smislu, svaka odvojena vlastje uvek bila spektakularna. Ali, nekadašnja opšta odanostjednoj religioznoj predstavi bila je samo izraz opšteg osećanjagubitka, imaginarna kompenzacija za bedu konkretnedruštvene aktivnosti, koja se još doživljavala kao jedini mogućiuslov egzistencije. Nasuprot tome, moderni spektakl precizno




14

utvrđuje šta društvo može da obezbedi, ali tako što strogorazdvaja moguće od dopuštenog. Spektakl čini ljudenesvesnim promena uslova njihove praktične egzistencije. Toveštačko božanstvo stvara sâmo sebe i nameće sopstvenapravila. Ono se otkriva u svojoj pravoj prirodi: kao autonomnorazvijena, odvojena sila, zasnovana na sve intenzivnijojproizvodnji, koja nameće sve veću podelu rada na parcijalnepokrete diktirane kretanjem mašina, a za potrebe tržišta kojese neprestano širi. Pri takvom razvoju, svaka zajednica i svakakritička svest iščezavaju; snage koje su se u tom procesurazvijale kao razdvojene još se nisu ujedinile.

26. Opšte odvajanje radnika od proizvoda rada teži daeliminiše svaku zaokruženu svest o ostvarenoj aktivnosti isvaku direktnu, ličnu komunikaciju između proizvođača. Sa svevećom akumulacijom odvojenih proizvoda i sve većomkoncentracijom proizvodnog procesa, dostignuća te aktivnosti ikomunikacija postaju monopol onih koji upravljaju sistemom.Trijumf tog ekonomskog sistema, zasnovanog na odvajanju,proletarizuje ceo svet.

27. Zahvaljujući uspehu takvog načina proizvodnje, čiji jeglavni proizvod samo odvajanje, konkretno iskustvo, koje je uranijim društvima bilo vezano za ljudski rad, zamenjuje se,makar duž ivica sistema, izjednačavanjem života sa neradnimvremenom, sa neaktivnošću. Ali, takva neaktivnost ni u čemunije oslobođena od proizvodne aktivnosti: ona je i daljepotpuno zavisna od nje, kao nelagodno i opčinjenopokoravanje zahtevima i posledicama proizvodnog sistema.Sâmo to stanje jeste jedna od posledica sistema. Nemaslobode izvan žive aktivnosti; spektakl zato poništava svakuaktivnost, pošto je sva stvarna aktivnost prisilno stavljena ufunkciju globalne izgradnje spektakla. Na taj način, ono što senaziva “oslobođenjem od rada”, slobodno vreme, nije nioslobođenje od rada, niti oslobođenje od sveta oblikovanog timradom. Nijedna aktivnost koju je rad oteo ne može biti ponovoosvojena ako ostajemo podređeni proizvodima tog rada.




15

28. Vladajući ekonomski sistem je začarani krug izolacije.Njegove tehnologije zasnivaju se na izolaciji i samo jeuvećavaju. Od automobila do televizije, robe koje spektakl birada proizvodi služe i kao oružje za efikasnu odbranu uslova kojistvaraju “usamljenu gomilu”. Spektal uvek iznova stvarasopstvene pretpostavke, na sve konkretniji način.

29. Spektakl je nastao iz izgubljenog jedinstva sveta, aogromna ekspanzija modernog spektakla otkriva svu veličinutog gubitka: pomeranje svakog individualnog rada i svihproizvoda rada u apstrakciju, savršeno se uklapa u priroduspektakla, jer je upravo apstrakcija konkretan način njegovogpostojanja. U spektaklu se deo sveta predstavlja tom svetu kaostvaran i superioran. Spektakl je opšti jezik tog odvajanja.Posmatrači su povezani samo jednosmernim odnosom sacentrom koji ih razdvaja jedne od drugih. Spektakl ujedinjujeono što je odvojeno, ali samo kao odvojeno.

30. Otuđenje posmatrača, koje nesvesno povećava snagupredmeta njegove kontemplacije, odvija se na sledeći način:što više pokušava da ga shvati, manje živi; što se višepoistovećuje sa vladajućom predstavom o potrebi, sve manjerazume vlastiti život i vlastite želje. Otuđenje aktivnog subjektau spektaklu ogleda se i u činjenici da njegovi gestovi više nisunjegovi; to su gestovi nekog drugog, koji mu ih predstavlja.Posmatrač se nigde ne oseća kod kuće, jer je spektakl svuda.

31. Radnici ne proizvode sebe već silu koja je nezavisna odnjih. Uspeh takvog oblika proizvodnje i obilje koje proizvodi,proizvođači doživljavaju kao obilje lišavanja. Sa sve većimgomilanjem proizvoda njihove otuđene aktivnosti, svo vreme isav prostor postaju im strani. Spektakl je mapa tog novogsveta, koja se tačno poklapa sa teritorijom koju predstavlja.Sile koje su izmakle našoj kontroli prikazuju nam se u svojsvojoj moći.

32. Društvena uloga spektakla je proizvodnja otuđenja.Ekonomska ekspanzija se sastoji, pre svega, u širenju ovog




16

posebnog sektora industrijske proizvodnje. “Rast”,podstaknut proizvodnjom koja je sâma sebi cilj, ne može dabude ništa drugo do rast istog onog otuđenja koje se nalazi unjenom korenu.

33. Iako odvojeni od onoga što proizvode, ljudi ipak proizvodesvaki detalj svog sveta sa sve većom snagom i na taj način sejoš više udaljavaju od njega. Što više njihov život postajenjihovo delo, to su oni više isključeni iz svog života.

34. Spektakl je kapital akumuliran do stepena u kojem postajeslika.




17

2: Roba kao spektakl

“Suština robe može da se shvati tek kad ona postane univerzalnakategorija društva kao celine. Samo u tom kontekstu postvarenjeproizvedeno robnim odnosima stiče odlučujući značaj, kako za objektivnirazvoj društva, tako i za odnos ljudi prema tom društvu, koje potčinjavanjihovu svest i čini od nje samo izraz tog postvarenja… S progresivnomracionalizacijom i mehanizacijom rada, ovo potčinjavanje se samo još višepojačava, tako da ljudsko ponašanje postaje sve manje aktivno, a sve višekontemplativno…” — Lukač, Istorija i klasna svest, 1923.

35. U osnovnoj aktivnosti spektakla – integrisanju svih fluidnihaspekata ljudske aktivnosti i njihovom prevođenju u čvrstostanje, u izokretanju svih živih vrednosti u čisto apstraktnevrednosti – prepoznajemo svog starog neprijatelja, robu.Nešto, na prvi pogled, tako trivijalno i očigledno, a opet takosloženo i puno metafizičkih nijansi.

36. Fetišizam robe, dominacija “vidljivih i nevidljivih stvari” naddruštvom, dostiže vrhunac u spektaklu, u kojem sav stvarnisvet biva zamenjen izborom slika projektovanih iznad njega, alikojima ipak uspeva da se nametnu kao jedina stvarnost.

37. Svet koji nam spektakl prikazuje, u isti mah prisutan iodsutan, jeste svet robe koji dominira čitavim živim iskustvom.Svet robe se tako prikazuje kakav zaista jeste, jer je njegovrazvoj identičan otuđenju ljudi, kako jednih od drugih, tako i odsvega što proizvode.

38. Gubitak kvaliteta, tako očigledan na svakom stupnjuspektakularnog jezika, od predmeta koje glorifikuje i ponašanjakojim upravlja, potiče iz sâme prirode sistema, koji na svakinačin izbegava stvarnost. Robni oblik svodi sve na kvantitativniekvivalent. Razvija se ono što je kvantitativno i samo ono što jekvantitativno.




18

39. Uprkos tome što isključuje kvalitet, takav razvoj prolazikroz kvalitativne promene: spektakl odražava činjenicu da je tajrazvoj prešao prag sopstvenog obilja. Iako je ta kvalitativnapromena uzela maha samo delimičino, u nekoliko ograničenihoblasti, ona je na opštem planu već prisutna kao standard kojije roba dostigla, tako što je čitavu planetu pretvorila ujedinstveno svetsko tržište.

40. Razvoj proizvodnih snaga je nesvesna istorija koja jerealno stvarala i menjala životne uslove ljudskih grupa. To jeekonomska osnova svih ljudskih poduhvata. U prirodnimekonomijama, pojava robnog sektora predstavljala je višakpreživljavanja. Robna proizvodnja, koja podrazumeva razmenurazličitih proizvoda između nezavisnih proizvođača, dugo jeopstajala na zanatskom nivou, kao marginalna ekonomskaaktivnost čija je kvantitativna stvarnost ostajala skrivena. Ali,gde god je robna proizvodnja nailazila na društvene uslove ukojima su se trgovina i akumulacija kapitala odvijali na širokomplanu, ona je preuzimala potpunu kontrolu nad ekonomijom.Čitava ekonomija je postala ono što je sama robnaproizvodnja, u tom svom pohodu, već bila: proceskvantitativnog razvoja. Ova stalna ekspanzija ekonomije uobliku roba pretvorila je i sâm ljudski rad u robu, u najamni rad,uspevajući da konačno ostvari stepen obilja dovoljan da rešiinicijalni problem opstanka – ali samo zato da bi se uvekiznova regenerisala u istom obliku, ali na višem nivou.Ekonomski rast je oslobodio društvo pritiska pűkogpreživljavanja, ali ga nije oslobodio njegovog oslobodioca.Nezavisnost robe se proširila na čitavu ekonomiju i postalanjen gospodar. Ekonomija je promenila svet, ali ga jepromenila u svet pod vlašću ekonomije. Ta lažna priroda, ukojoj je ljudski rad postao otuđen, zahteva da rad zauvekostane u njenoj službi; a pošto ona sâma postavlja taj zahtev iodgovara na njega, svi društveno dozvoljeni projekti ipoduhvati bivaju stavljeni u službu njenog jačanja. Obilje roba– drugim rečima, obilje robnih odnosa – postaje ništa drugo dopovećano preživljavanje.




19

41. Sve dok uloga ekonomije, kao osnove čitavogdruštvenog života nije bila primećena, niti shvaćena (upravozato što izgleda tako poznata), dominacija robe nad čitavomekonomijom se sprovodila na prikriven način. U društvima gdeje stvarnih roba bilo malo ili gde su bile teško dostupne, novacje bio prividni gospodar, predstavnik jedne više sile koja jeostajala nepoznata. Sa sve većom podelom rada i početkommasovne proizvodnje za globalno tržište, koje je donelaindustrijska revolucija, roba je konačno postala vidljiva sila kojakolonizuje čitav društveni život. U toj tački, politička ekonomijaje sebe nametnula kao dominantnu nauku i kao nauku odominaciji.

42. Spektakl je stupanj na kojem roba uspeva da kolonizuječitav društveni život. Komodifikacija nije samo očigledna: miviše ne vidimo ništa drugo. Svet koji vidimo je svet robe.Moderna ekonomska proizvodnja proširuje svoju diktaturukako prostorno, tako i po intenzitetu. U manjeindustrijalizovanim regionima, njena vladavina se već ispoljavakroz prisustvo nekoliko prestižnih roba i imperijalističkedominacije, nametnute iz industrijski razvijenijih regiona. Njihovdruštveni prostor neprestano se zastire novim slojevima robe.S napretkom “druge industrijske revolucije”, otuđena potrošnjapostaje isto toliko dužnost masa, koliko i otuđena proizvodnja.Čitav društveni prodati rad postaje totalna roba, čiji neprestaniobrt mora biti održavan po svaku cenu. Da bi se to postiglo,ova totalna roba mora biti vraćena u fragmentiranom oblikuisto tako fragmentiranim pojedincima, koji su potpuno odsečeniod celine proizvodnog procesa. U tom cilju specijalizovananauka dominacije razbija se na čitav niz daljih specijalizacija,kao što su sociologija, primenjena psihologija, kibernetika isemiologija, koje su zadužene za nadgledanje samoregulacijesvake faze tog procesa.

43. U početnoj fazi akumulacije kapitala “politička ekonomijavidela je proletera isključivo kao radnika”, koji želi samo daobezbedi minimum uslova potrebnih za održanje svoje radne




20

snage, nikada ga ne posmatrajući iz perspektive “njegoveljudskosti i slobodnog vremena”. Ta perspektiva vladajućeklase uskoro je bila revidirana: sve veće obilje roba dostiglo jenivo koji je zahtevao višak kolaboracije radnika. Sada, na krajuradnog dana, na radnika se više ne gleda s prezirom, koji jeranije tako očigledno bio prisutan u svim aspektimaorganizacije i održavanja proizvodnje; na njih se sada gledakao na odrasle, s puno ljubaznosti i predusretljivosti, u skladusa njihovom novom ulogom, ulogom potrošača. Humanizamrobe preuzima nadležnost nad radnikovom “ljudskošću islobodnim vremenom”, prosto zato što politička ekonomijasada može i mora da preuzme potpunu dominaciju nad timsferama i to baš kao politička ekonomija. “Usavršeno poricanječoveka” tako preuzima vlast nad čitavom ljudskomegzistencijom.

44. Spektakl je neprekidni Opijumski rat (1) koji se vodi zato dabi prisilio ljude da izjednače dobra sa robama, a zadovoljstvo spűkim preživljavanjem, koji se širi po sopstvenim zakonima.Potrošačko preživljavanje mora stalno da širi svoj domen,upravo zato što uvek podrazumeva osećanje oskudice.Povećano preživljavanje nikada ne dolazi do razrešenja; nepostoji tačka u kojoj bi se njegovo širenje zaustavilo, jer onopotpuno pripada domenu oskudice: ono može da pozlatisiromaštvo, ali ne i da ga prevaziđe.

45. Automatizacija, koja je u isto vreme najnapredniji sektormoderne industrije i najverniji izraz njene prakse, primoravarobni sistem da razreši sledeću kontradikciju: tehnološkaoprema, koja objektivno vodi ka eliminaciji poslova, mora u istovreme da sačuva rad kao robu i kao jedinog stvaraoca robe.Jedini način da se izbegne ova posledica automatizacije (ilibilo kod drugog, manje ekstremnog načina za povećanje radneproduktivnosti), koja vodi ka smanjivanju ukupnog obimanužnog radnog vremena, jeste stvaranje novih poslova. Tom

1 Opijumski rat: Rat 1840-42, kojim je Kini nametnuta obaveza uvoza opijuma izbritanskih kolonijalnih poseda. (nap. prev.)




21

cilju služi rezervna armija nezaposlenih, koja se uglavnomregrutuje za tericijarni sektor, usluge, kao pojačanje trupamazaduženim za distribuciju i glorifikaciju najnovijih roba; na ovajnačin zadovoljava se jedna stvarna potreba – za svemasivnijim propagandnim kampanjama, koje treba da naveduljude da kupuju sve nepotrebnije robe.

46. Razmenska vrednost se prvo pojavljuje kao izrazupotrebne vrednosti, ali pobeda koju odnosi koristeći se svojimoružjima, stvara uslove u kojima se ovaj oblik vrednostipojavljuje kao autonomna sila. Mobilišući svu ljudskuupotrebnu vrednost i preuzimajući monopol nad njenomrealizacijom, razmenska vrednost uspeva da nad njomuspostavi potpunu dominaciju. Upotrebljivost se sada vidisamo u terminima razmene, kojoj je prepuštena na milost inemilost. Razmenska vrednost, koja je u početku bila plaćeniku službi upotrebne vrednosti, sada preuzima inicijativu i krećeu rat za ostvarenje svojih ciljeva.

47. Stalno opadanje upotrebne vrednosti, koje je oduvekpratilo kapitalističku ekonomiju, dovelo je do pojave novogoblika siromaštva u okviru pojačanog preživljavanja. Tosiromaštvo postoji uporedo sa starim oblikom siromaštva, kojijoš istrajava i koji se ogleda u činjenici da je ogromna većinaljudi primorana da prihvati ulogu najamnih radnika, uneprestanoj potrazi za ciljevima koje im nameće sistem i dasvako od njih zna da tome mora da se potčini ili da umre.Stvarnost te ucene – činjenice da čak i u najsvedenijimoblicima (hrana, sklonište) upotrebna vrednost ima sopstvenuegzistenciju samo u okviru iluzije obilja povećanogpreživljavanja – objašnjava opšti pristanak na iluziju modernogoblika robne potrošnje. Stvarni potrošač postaje potrošačiluzija. Roba je materijalizovana iluzija, a spektakl njen opštiizraz.

48. Upotrebna vrednost je ranije bila shvatana kao implicitniaspekt razmenske vrednosti. Sada, u izokrenutom svetuspektakla, ona mora da bude eksplicitno izražena, zato što je




22

njena realnost erodirala usled prekomernog razvoja robneekonomije, ali i zato što ona nastavlja da služi kao lažnoopravdanje za jedan lažni život.

49. Spektakl je naličje novca. Spektakl je i sâm apstraktni,opšti ekvivalent za sve vrste roba. Ali, dok je novac dominiraodruštvom kao izraz opšte ekvivalencije i sredstvo za razmenurazličitih dobara čije se namene ne mogu porediti, spektakl sejavlja kao moderna dopuna novca: izraz sveta robe kao celine,koji služi kao opšti ekvivalent za sve što taj svet može da budei što može da postigne. Spektakl je novac koji može samo dase gleda, jer je u njemu sva upotrebna vrednost većrazmenjena za totalitet apstraktnih predstava. Spektakl nijesamo sluga lažne korisnosti, već je i sam lažna upotrebaživota.

50. Sa postizanjem ekonomskog obilja, ukupni rezultatdruštvenog rada postaje vidljiv i na taj način podređujecelokupnu stvarnost pojavama koje postaju primarni proizvodrada. Kapital više nije nevidljivi centar koji upravlja procesomproizvodnje: on se neprekidno akumulira i širi na ceo svet uobliku vidljivih predmeta. Sveukupno širenje društva je njegovportret.

51. Trijumf ekonomije, kao autonomne sile, u isto vremenagoveštava njenu propast, jer sile koje je oslobodila sadamogu da eliminišu ekonomsku nužnost, koja je bilanepromenljiv osnov svih ranijih društava. Zamenjivanje tenužnosti nužnošću neobuzdanog ekonomskog razvoja, značizamenjivanje zadovoljavanja osnovnih ljudskih potreba (danasjedva pokrivenih) neprestanom proizvodnjom lažnih potreba,pri čemu sve one, u krajnjoj liniji, vode ka ostvarenju samojedne lažne potrebe: za održanjem vladavine ekonomije kaoautonomne sile. Ali, takva ekonomija gubi svaku vezu sa svimautentičnim potrebama sve dok dolazi iz društveno nesvesnog,koje ne zna do koje je mere zavisno od nje. “Sve što je svesno,sklono je habanju. Sve što je nesvesno ostaje nepromenjeno.Ali, jednom oslobođeno i ono počinje da se urušava.” (Frojd)




23

52. Kada društvo jednom shvati da zavisi od ekonomije,ekonomija počinje da zavisi od društva. Kada podzemnasnaga ekonomije dostigne tačku vidljive dominacije, ekonomijagubi svoju moć. Ekonomski Id mora biti zamenjen sa Ja. Doove promene može doći samo iz sâmog društva, iz borbeunutar društva. Njen ishod zavisi od ishoda klasne borbe, kojaje u isto vreme proizvod i proizvođač ekonomske osnoveistorije.

53. Svest o žudnji i žudnja za svešću su jedan isti projekat, kojiu svom negativnom obliku teži ukidanju klasa i ka tome daradnici direktno raspolažu svim aspektima svoje aktivnosti.Suprotnost tom projektu je društvo spektakla, u kojem robasagledava sâmu sebe u svetu koji sâma stvara.




24

3: Privid jedinstva i podeljenosti

“Na našem filozofskom frontu razvila se živa polemika oko pojma ‘jednogkoje se deli na dva’ i ‘dva koja se spajaju u jedno’. Reč je o borbi izmeđupristalica i protivnika materijalističke dijalektike, o borbi između dvashvatanja sveta: proleterskog i buržoaskog. Oni koji osnovni zakon prirodevide u tome da se ‘jedno deli na dva’ pristalice su materijalističke dijalektike.Oni koji osnovni zakon vide u tome da se ‘dva spajaju u jedno’ su protivnicimaterijalističke dijalektike. Obe strane povukle su jasnu demarkacionuliniju, a njihovi argumenti su dijametralno suprotni. Na ideološkom planu,ova polemika predstavlja odraz akutne i složene klasne borbe koja sedanas odvija u Kini i u čitavom svetu.” — Crvena zastava (Peking), 21.septembar 1964.

54. Spektakl je u isto vreme ujedinjen i podeljen, kao i sâmomoderno društvo. Svako pojedinačno jedinstvo zasniva se nanasilnim podelama. Ali, u spektaklu i sâma ova kontradikcijadolazi u sukob sa svojim izokrenutim značenjem: podele kojepredstavlja su izraz opšteg jedinstva, dok je jedinstvo kojepredstavlja izraz opšte podeljenosti.

55. Iako se sukobi između različitih sila za kontrolu nad istimdruštveno-ekonomskim sistemima zvanično predstavljaju kaonepomirljivi antagonizmi, oni zapravo odražavaju suštinskojedinstvo sistema, kako na međunarodnom planu, tako i uokviru svake nacije.

56. Prividni spektakularni sukob, između rivalskih oblikaotuđene vlasti, u isto vreme je i stvaran, utoliko što izražavaneujednačenu i konfliktnu prirodu razvoja sistema, kao i manjeili više protivrečne interese klasa i grupa unutar klasa, kojeprihvataju taj sistem i koje pokušavaju da u njemu igraju štovažniju ulogu. Kao što razvoj najnaprednijih ekonomijapodrzumeva sukob između različito definisanih prioriteta, takose i unutar totalitarnih, državno-birokratskih oblika




25

ekonomskog upravljanja, kao i u zemljama u kolonijalnom ilipolukolonijalnom položaju, javljaju izrazito divergentni obliciproizvodnje i vlasti. Primenujući kriterijume koji se pokažuprikladnim, spektakl je u stanju da ove suprotnosti prikaže kaopotpuno različite društvene sisteme. Ali, u stvarnosti, to susamo posebni sektori, čija je suština potpuno uključena uglobalni sistem koji ih obuhvata u jedinstveno kretanje, koje jecelu planetu pretvorilo u oblast svog delovanja: kapitalizam.

57. Društvo koje je u isto vreme spektakl, ne dominiranerazvijenim područjima samo putem ekonomske hegemonije;ono dominira njima i kao društvo spektakla. Čak i kada izostajeodgovarajuća materijalna osnova, moderno društvo osvajadruštvenu površinu svih kontinenata različitim sredstvimaspektakla. Ono postavlja pozornicu za lokalnu vladajuću klasu ioblikuje njen program. Osim što budi žudnju zapseudodobrima, spektakl nudi i različite oblike lažne revolucijeza lokalne revolucionare. Birokratski režimi nekihindustrijalizovanih zemalja imaju svoje posebne oblikespektakla, ali i oni su samo deo totalnog spektakla, koji samsebi služi i kao lažna opozicija i kao stvarna podrška. Čak i akolokalni spektakli razviju neke posebne oblike totalitarnespecijalizacije u oblasti društvene komunikacije i kontrole, sastanovišta sistema kao celine te specijalizacije igraju samoulogu koja im je dodeljena u okviru globalne podelespektakularnih zadataka.

58. Iako ova podela spektakularnih zadataka održava postojećiporedak kao celinu, ona je primarno usmerena ka zaštitiglavnog uporišta svog razvoja. Spektakl počiva na ekonomijiobilja, a proizvodi takve ekonomije u krajnjoj liniji težedominaciji nad čitavim tržištem spektakla, rušeći sve ideološkeili policijsko-državne protekcionističke barijere koje postavljajulokalni spektakli u svojoj težnji ka nezavisnosti.

59. Iza svetlucave spoljašnosti spektakla, modernim društvomdominira težnja ka opštoj banalizaciji, čak i tamo gde surazvijeniji oblici robne potrošnje naizgled umnožili mogućnost




26

izbora između različitih uloga i predmeta. Nasleđe religije iporodice (ova druga je i dalje glavni mehanizam za prenošenjeklasne vladavine s generacije na generaciju), sa svommoralnom represijom koju nameću te dve institucije, može bitispojeno sa razmetljivom težnjom ka zemaljskim nagradama,upravo zato što život u ovakvom svetu ostaje represivan i nudisamo lažne nagrade. Samozadovoljno pristajanje na statusquo može da koegzistira i sa čisto spektakularnim oblicimapobune: samo nezadovoljstvo postaje roba čim ekonomijaobilja razvije kapacitete za preradu te naročite sirovine.

60. Medijske zvezde su spektakularne predstave živih ljudskihbića, projekcija opšte banalnosti u slike mogućih uloga. Kaospecijalisti za prividni život, zvezde služe kao objektipoistovećivanja, koji ljudima pružaju nadoknadu za stvarnostfragmentirane produktivne specijalizacije u kojoj zapravo žive.Uloga slavnih ličnosti je da predstavljaju različite životne stilovei različita društveno-politička stanovišta na potpuno slobodannačin. One otelovljuju nedostižne plodove društvenog radatako što dramatizuju sporedne proizvode tog rada, kojemagijski projektuju iznad njega, kao njegove krajnje ciljeve:vlast i dokolicu, odlučivanje i potrošnju, kao početak i kraj togprocesa koji se nikada ne dovodi u pitanje. U slučaju vlasti,vladajući režim može sebe da personalizuje u liku nekepseudozvezde; u slučaju potrošnje, potrošačke zvezde agitujuda budu priznate kao pseudosile koje dominiraju živimiskustvom. Ali, ponašanje tih zvezda nije slobodno, niti je onošto nude zaista izbor.

61. Agent spektakla koji stupa na pozornicu u ulozi zvezde jesušta suprotnost individui; on je isto toliko neprijatelj sopstveneindividualnosti koliko i individualnosti drugih. Stupajući uspektakl, kao model s kojim se treba poistovetiti, on se odričesvih autonomnih odlika u nameri da se poistoveti sa opštimzakonom poslušnosti prema postojećem poretku stvari.Potrošačke zvezde, koje se pojavljuju u obliku različitih tipovaličnosti, samo pokazuju kako svaki od tih tipova ima jednak




27

pristup oblasti potrošnje i da iz nje može da izvuče jednakozadovoljstvo. Političke zvezde moraju da poseduju pun spektarnajvrednijih ljudskih osobina: tako su sve zvanične razlikeizmeđu njih poništene njihovom zvaničnom sličnošću, jer sveone moraju biti izuzetne u svim oblastima delovanja. Kao vođadržave, Hruščov je naknadno postao general i preuzeozasluge za pobedu u bitci kod Kurska, dvadeset godina nakonšto se ona odigrala. Kenedi je preživeo kao govornik, koji ječak i samom sebi održao posmrtni govor, jer je TeodorSorenson nastavio da piše govore za njegovog naslednika, uistom onom stilu koji je značajno doprineo pokojnikovoj javnojličnosti. Istaknute ličnosti koje personifikuju sistem poznate suupravo zato što nisu ono što izgledaju: one stiču veličinu takošto se spuštaju ispod realnosti najbeznačajnijeg individualnogživota i tako što svi to znaju.

62. Lažni izbori koje nudi spektakularno obilje, izbori zasnovanina suprotstavljanju konkurentskih, a ipak savezničkihspektakala, različitih, a opet međusobno povezanih uloga(označenih i otelovljenih pre svega u predmetima), razvijaju seu borbu između iluzornih kvaliteta, koja treba da podstaknerevnosnu odanost kvantitativnim tričarijama. Oživljavaju se ilažne arhaične opozicije – regionalizmi i rasizmi, koji služe kaosredstvo za sticanje magijski i ontološki superionog statusa uokviru potrošačke hijerarhije – kao i beskrajni niz delimičnihsukoba, od takmičarskih sportova do političkih izbora, kojistvaraju privid razigranog entuzijazma. Gde god se uspostavipotrošačko obilje, duž fasade sačinjene od iluzornih uloga,javlja se još jedan spektakularni antagonizam: između mladih istarih. Prave odrasle osobe, ljudi koji su gospodari svojihživota, zapravo ne postoje. U isto vreme, neprestanopodmlađivanje postojećeg ni na koji način nije odlika onih kojisu danas mladi; taj mladalački polet je prisutan samo uekonomskom sistemu, u dinamici kapitalizma. Stvari su te kojevladaju i koje su mlade, neprestano se otimajući za prestiž izamenujući jedne druge.




28

63. Spektakularne podele sakrivaju jedinstvo u bedi. Ako serazličiti oblici istog otuđenja međusobno bore pod maskomnepomirljivih antagonizama, onda je to zato što svi oni počivajuna stvarnim, ali potisnutim kontradikcijama. Spektakl postoji ukoncentrisanom i raspršenom obliku, u zavisnosti odkonkretnog oblika siromaštva koje, u isto vreme, sakriva iodržava. U oba slučaja, to je uvek ista slika srećnog skladaokruženog očajem i užasom, nepomično središte bede.

64. Koncentrisani spektakl je prevashodno vezan za birokratskikapitalizam, iako kao tehnika za jačanje državne vlasti možebiti primenjen i u manje razvijenim ekonomijama, ali i uzemljama razvijenog kapitalizma, posebno u trenucima krize.Birokratsko vlasništvo je i samo koncentrisano, utoliko štosvaki pojedini birokrata stiče pravo na to vlasništvo samo kaopripadnik zajednice birokrata. Pošto je proizvodnja roba ubirokratskom kapitalizmu manje razvijena, ona takođe poprimakoncentrisan oblik: roba koju birokrate prisvajaju je ukupandruštveni rad, a ono što prodaju društvu je opštepreživljavanje. Diktatura birokratske ekonomije ne ostavljaeksploatisanim masama ni delić prostora za slobodan izbor, jerona sâma mora da čini sve izbore; zato se svaki nezavisanizbor, bez obzira da li se radi o izboru hrane ili muzike, tretirakao objava rata. Ovaj oblik diktature može da opstane samo uzneprestanu primenu nasilja. Njegov spektakl nameće slikudobra koja sažima sve što zvanično postoji, sliku koja seobično svodi na jednu ličnost, onu koja sistemu garantujetotalno jedinstvo. Svako je dužan da prihvati magijskopoistovećivanje s tom apsolutnom zvezdom ili da nestane. Tajgospodar nepotrošnje svih ostalih je herojska slika koja sakrivaapsolutnu eksploataciju, koja se sprovodi u cilju prvobitneakumulacije kapitala, stalno podsticane nasiljem. Ako celakineska populacija mora da izučava Maovu misao do tačkepoistovećivanja s njim, onda je to zato što ona ne može dabude ništa drugo. Dominion koncentrisanog spektakla jepolicijska država.




29

65. Difuzni, raspršeni spektakl vezuje se za robno obilje, zastabilne uslove razvoja modernog kapitalizma. Ovde svakapojedinačna roba afirmiše veličinu ukupne robne proizvodnje,a spektakl je njen raskošni, reklamni katalog. Nepomirljivizahtevi otimaju se za mesto na pozornici ujedinjenog spektaklaekonomije obilja, a različite zvezde-robe istovremenopromovišu oprečne društvene politike. Automobilski spektakl,na primer, teži savršenom saobraćajnom protoku, izazivajućirušenje starih gradskih oblasti, dok gradski spektakl nastoji daih očuva kao turističke atrakcije. Ionako sumnjivo zadovoljstvopotrošnje celine tako se stalno odlaže, jer stvarni potrošač imapristup samo delićima potrošačkog raja, kojima, bez izuzetka,nedostaju kvaliteti celine.

66. Svaka pojedinačna roba bori se za sebe. Ona osporavasve ostale robe i nastoji da se nametne svuda, kao jediniprimerak svoje vrste. Spektakl je epska poema te borbe, kojune može da okonča čak ni pad Troje. Spektakl ne opeva ljude injihova oružja, već robe i njihove strasti. U toj slepoj borbi,svaka roba, sledeći sopstvene strasti, nesvesno podstiče neštošto je premašuje: globalizaciju robe, koja se podudara skomodifikacijom celog globusa. Tako dolazimo do sledećegrezultata tog lukavstva robe: dok se svaka pojedinačna robaiscrpljuje borbom, opšti robni oblik nesmetano nastavlja put kasvojoj apsolutnoj realizaciji.

67. Zadovoljstvo više ne dolazi iz upotrebe roba proizvedenih uogromnim količinama; u njima se uživa upravo zato što suroba. Potrošača ispunjava pravi religozni zanos premasuverenoj slobodi Robe, čija upotreba postaje sama sebisvrha. Talasi entuzijazma za određenim proizvodima podstičuse uz pomoć svih sredstava komunikacije. Jedan film je ustanju da pokrene modnu groznicu; neki magazin, koji otkrivanova mesta noćnog života, pokreće celu liniju novih proizvoda.Neprestano smenjivanje ovih ćudljivih trendova ukazuje načinjenicu da masa roba postaje sve apsurdnija, da je sâma taapsurdnost postala roba. Tričarije koje se dobijaju kao bonus




30

pri kupovini nekog luksuznog proizvoda, ali koje onda počinjuda se prodaju i razmenjuju kao kolekcionarske dragocenosti,izraz su mističnog samoprepuštanja onostranosti robnoguniverzuma. Sakupljači tih tričarija, proizvedenih samo zato dabi bile sakupljane, akumuliraju zapravo robne oproste: slavnaznamenja stvarnog prisustva Robe među vernicima.Postvareni ljudi ponosno izlažu dokaze svoje intimnosti sarobom. Poput starog religioznog fetišizma, sa njegovimgrčevitim napadima i čudesnim izlečenjima, fetišizam robepodstiče sopstvene trenutke vatrene egzaltacije. Sve ovo imasamo jednu svrhu: proizvodnju navike potčinjavanja.

68. Lažnim potrebama, koje nameće moderna potrošnja, nemogu se suprotstaviti nikakve izvorne potrebe ili želje koje nisui same oblikovane društvom i njegovom istorijom. Ali,proizvodnja obilja roba predstavlja totalni raskid sa organskimrazvojem društvenih potreba. Njihova mehanička akumulacijastvara bezgraničnu izveštačenost koja nadjačava svakuizvornu želju. Kumulativna snaga ove autonomneizveštačenosti ima za posledicu falsifikovanje celog društvenogživota.

69. Slika blaženog društvenog jedinstva u potrošnji ipak samoodlaže svest potrošača o stvarnoj podeljenosti do njegovogsledećeg razočarenja nekom određenom robom. Svaki noviproizvod se svečano najavljuje kao jedinstvena kreacija, kojaće dramatično skratiti put do toliko žuđene obećane zemljetotalne potrošnje. Ali, kao i u slučaju pomodnog dodeljivanjanekog naizgled aristokratskog imena, koje se na kraju dajesvim pojedincima istog uzrasta, predmeti čije posedovanjeobećava posebnost dospevaju u masovnu potrošnju samo akosu proizvod masovne proizvodnje. Svoj prestižni status oviosrednji predmeti duguju tome što, makar za trenutak,dospevaju u žižu društvenog života, slavljeni kao otkrovenjenedokučivih ciljeva proizvodnje. Ali, predmet koji je u spektaklubio prestižan, postaje običan čim ga potrošač – a sa njim i sviostali potrošači – donese kući. Uvek prekasno, on otkriva




31

njegovu suštinsku bedu, koja je posledica bede načinanjegove proizvodnje. U međuvremenu, neki drugi predmet jeveć spreman da ga zameni u svojstvu predstavnika sistema,žudeći za svojim trenutkom slave.

70. Lažni karakter tog zadovoljstva otkriva se upravo krozneprestanu promenu proizvoda i opštih uslova proizvodnje.Entiteti koji se bezočno predstavljavju kao vrhunacsavršenstva bivaju promenjeni, kako u difuznom tako i ukoncentrisanom spektaklu, a jedino što se nikada ne menja jesâm sistem. Staljina su, kao i bilo koju drugu demodiranu robu,prezrele iste one snage koje su ga prvobitno promovisale.Svaka nova laž reklamne industrije prećutno priznajeprethodnu laž. A sa svakim sunovratom personifikacijetotalitarne vlasti, iluzorna zajednica, koja ga je nekadajednoglasno podržavala, razotkriva se kao pűka gomilausamljenika lišenih iluzija.

71. Stvari koje spektakl predstavlja kao večne zasnivaju se napromeni, pa se i menjaju zajedno sa svojom osnovom.Spektakl je totalno dogmatičan, a ipak nesposoban da isporučibilo kakvu čvrstu dogmu. Pred njim ništa nije dovoljnopostojano. Ta nepostojanost je prirodno stanje spektakla, aopet potpuno suprotna njegovim pravim težnjama.

72. Nestvarno jedinstvo spektakla sakriva klasnu podelu kojapruža osnov stvarnom jedinstvu kapitalističkog oblikaproizvodnje. Ono što obavezuje proizvođače da učestvuju uizgradnji sveta, u isto vreme ih razdvaja od njega. Ono štosjedinjuje ljude oslobođene lokalnih i nacionalnih ograničenja,u isto vreme ih i razdvaja. Ono što zahteva sve većuracionalnost, u isto vreme hrani iracionalnost hijerarhijskeeksploatacije i represije. Ono što stvara apstraktnu moćdruštva, takođe stvara i njegovu konkretnu neslobodu.




32

4: Proletarijat kao subjekt i predstava

“Jednako pravo na sva dobra i zadovoljstva ovog sveta, uništenje svakevlasti, ukidanje svih moralnih ograničenja – to su, u krajnjoj liniji, bili zahtevikoji su stajali iza pobune od 18. marta i povelja te strašne organizacije kojajoj je dala svoju vojsku.” — Parlamentarna istraga o Pariskoj Komuni

73. Pokret koji menja postojeće uslove bio je dominantnadruštvena sila još od pobede buržoazije u ekonomskoj sferi.Njegova dominacija je postala vidljiva kada je ta pobeda bilaostvarena i na političkom planu. Razvoj proizvodnih snaga jeuzdrmao stare proizvodne odnose, a celokupni statičniporedak se urušio. Sve što je bilo apsolutno, postalo jeistorijsko.

74. Kada su ljudi bačeni u istoriju i primorani da učestvuju uradu i borbama koji je čine, oni moraju da sagledaju svojeodnose na jasan i nedvosmislen način. Ova istorija nema drugicilj osim onoga što se razvija unutar nje, iako se u konačnom,nesvesnom i metafizičkom viđenju istorijske ere smatralo da jerazvoj proizvodnih snaga ono što je sâmu istoriju učinilopredmetom istorijskog kretanja. S druge strane, subjekt istorijemože biti jedino samoproizvodnja života – živi ljudi koji postajugospodari i vlasnici sopstvenog istorijskog sveta i sopstvenihpotpuno svesnih poduhvata.

75. Klasna borba, koju je tokom dugog revolucionarnogperioda zaoštravao uspon buržoazije, razvijala se uporedo sadijalektičkom “istorijskom mišlju”, koja se više nijezadovoljavala tumačenjem postojećeg. Njen cilj bilo jepronalaženje načina da se postojeće prevaziđe i tako odbace isvi oblici odvajanja.

76. Za Hegela pitanje više nije bilo kako tumačiti svet, većkako tumačiti promenu sveta. Ali, pošto je sebe ograničio na




33

pűko tumačenje te promene, Hegel predstavlja samofilozofsku kulminaciju sâme filozofije. On je pokušao da shvatisvet koji se razvija sam po sebi. Ovakva istorijska misao stižeuvek kasno; ostaje joj da samo retrospektivno objašnjava onošto se već dogodilo. Zato ova svest uspeva da prevaziđeodvajanje samo na planu misli. Hegelov paradoksalni stav –podređivanje smisla čitave stvarnosti njenoj istorijskojkulminaciji, uz istovremeno proglašavanje sopstvenog sistemaza tu kulminaciju – proističe iz proste činjenice da je ovajmislilac buržoaskih revolucija XVII i XVIII veka u filozofiji videosamo način za izmirenje sa posledicama tih revolucija. “Čak ikao filozofija buržoaske revolucije, ona ne uspeva da obuhvaticeo proces te revolucije, već samo njegovu završnu fazu. Zatoto i nije filozofija revolucije već Restauracije.” (Karl Korš, Tezeo Hegelu i revoluciji) Hegel je po poslednji put obavio zadatakfilozofa: “glorifikaciju postojećeg”; ali ono što je za njega većpostojalo kao jedino stvarno bilo je ništa manje negocelokupno istorijsko kretanje. Pošto je ipak zadržao spoljašnjupoziciju misli, taj njen položaj mogao je da maskira samopomoću prethodno zacrtanog projekta Duha – te apsolutne,herojske sile, koja je postigla sve što je htela i htela sve što jepostigla – i čiji se krajnji cilj podudara sa sadašnjim trenutkom.U tom procesu prevazilaženja istorijskom mišlju, filozofija jedošla do tačke u kojoj je mogla da glorifikuje svet samoosporavajući ga; jer, da bi uopšte govorila, morala je da pođeod pretpostavke da je celokupna istorija došla do svog krajnjegcilja, a da je jedini sud, koji bi mogao da utvrdi istinu, većzatvoren.

77. Kada proletarijat kroz svoje akcije pokazuje da ta istorijskamisao nije zaboravljena, njegovo osporavanje zaključaka temisli u isto vreme potvrđuje njen metod.

78. Istorijska misao može da bude spasena samo ako postanepraktična misao; a praksa proletarijata, kao revolucionarneklase, nije ništa drugo do ta istorijska svest koja deluje utotalitetu svog sveta. Svi teorijski pravci revolucionarnog




34

radničkog pokreta – Marks, ali i Štirner i Bakunjin – izrasli suiz kritičkog sukobljavanja sa Hegelovom mišlju.

79. Marksovu teoriju nemoguće je razdvojiti od Hegelovemetode, ali i od revolucionarnog karaktera te teorije, od njeneistine. U tom smislu, odnos između Marksa i Hegela uglavnomje bio zanemarivan i pogrešno tumačen ili čak osuđivan kaoslaba tačka onoga što se kasnije tako pogrešno preobrazilo udoktrinu poznatu kao “marksizam”. Bernštajn je posrednootkrio vezu između dijalektičke metode i agitacije u prilogistorije, kada je u svojoj knjizi “Teorijski socijalizam i praktičnasocijaldemokratija” ukazao na nenaučno predviđanje skoreproleterske revolucije u Nemačkoj, izneto u Manifestu iz 1847:“Ova istorijska autosugestija, greška kakvu ne bi napravio čakni najnaivniji politički vizionar tog doba, bila bi sasvimneshvatljiva, posebno ako se ima u vidu da je u to vremeMarks već ozbiljno izučavao ekonomiju, kada u njoj ne bismoprepoznali odraz antitetičke Hegelove dijalektike, od koje se niMarks, ni Engles nisu nikada potpuno oslobodili. U to vremeopšteg previranja, taj uticaj se pokazao još fatalnijim po njihovumisao.”

80. Preokret koji je Marks izveo u cilju “spasavanja” misli odburžoaske revolucije, prenoseći je u drugačiji kontekst, nije bioprosto stavljanje materijalističkog razvoja proizvodnih snaga namesto Hegelovog Duha, koji hrli u susret sebi sâmom – Duha,čija je objektivizacija identična njegovom otuđenju i čijeistorijske rane ne ostavljaju ožiljke. Naime, kada istorijajednom postane stvarna, ona više nema cilj. Marks je razorioHegelov stav distanciranja od događaja, kao i pasivnukontemplaciju, ne pozivajući se pri tom na bilo kakvu višu,spoljnu silu. Zato je od tada jedina briga teorije da zna šta radi.Nasuprot tome, današnja pasivna kontemplacija ekonomskihkretanja predstavlja netranscendirani produžetaknedijalektičkog aspekta Hegelovog pokušaja da stvori jedanzaokruženi sistem: samo dokaz da tom ekonomskom procesu,da bi opravdao sebe, nisu više potrebni ni Hegel, niti dokazi




35

dobijeni na čisto kontemplativnom planu. To kretanje, kojemoderno društvo danas slavi, jeste onaj sektor sveta u kojemza misao više nema mesta, sektor čiji mehanički razvojefikasno dominira celim društvom. Marksov projekat je projekatsvesne istorije, u kojem kvantitet, nastao iz slepog razvojačisto ekonomskih proizvodnih snaga, mora da budepreobražen u kvalitativno prisvajanje istorije. Kritika političkeekonomije je prvi čin tog kraja preistorije: “Od svihinstrumenata proizvodnje, najveća proizvodna sila je sâmarevolucionarna klasa.”

81. Marksova teorija je tesno povezana sa naučnom mišljuutoliko što i sâma nastoji da racionalno shvati snage kojezaista deluju u društvu. Ali, ona ide i dalje od naučne misli; onačuva naučnu misao samo tako što je stalno prevazilazi. Onapokušava da shvati društvene borbe, a ne društvene zakone.“Priznajemo samo jednu nauku: istoriju.” (Nemačka ideologija)

82. Buržoaska epoha, koja istoriji želi da podari naučnoutemeljenje, previđa činjenicu da nauka kojom raspolaže isama nastaje na temeljima istorijskog razvoja ekonomije. Ali,istorija suštinski zavisi od ovog ekonomskog znanja sve dokostaje samo ekonomska istorija. Mera u kojoj naučneopservacije previđaju uticaj istorije na ekonomiju (i ceo proceskoji stalno menja vlastite naučne premise), ogleda se i uaroganciji onih socijalista koji su poverovali da su preciznoizračunali ritam ekonomskih kriza. Sada, kada se pokazalo daneprestane intervencije političke vlasti uspevaju da sprečekrize, isti taj mentalitet u tome vidi osetljivu ravnotežu, kojavodi ka konačnom uspostavljanju opšte ekonomske harmonije.Projekat prevazilaženja ekonomije i upravljanja istorijom morada obuhvati nauku ovog društva, ali ne može i sam da budenaučni projekat. Revolucionarni pokret ostaje buržoaski, svedok smatra da može da upravlja aktuelnom istorijomsredstvima naučne saznanja.

83. Utopijski pravci socijalizma, iako istorijski zasnovani nakritici postojeće društvene organizacije, s pravom se nazivaju




36

utopijskim sve dok ignorišu istoriju (to jest, sve dok ignorišustvarne borbe i protok vremena, koji ne dotiču njihovunepromenljivu sliku srećnog društva), ne i zato što odbijajunauku. Naprotiv, utopijski mislioci bili su potpuno u vlastinaučne misli ranijih vekova. Oni su predviđali dovršenje iispunjenje tog opšteg racionalističkog sistema. Sebe nisu videlikao goloruke proroke, jer su čvrsto verovali u društvenu moćnaučnog dokaza, tako da su čak, kao Sen-Simon, verovali umogućnost osvajanja vlasti uz pomoć nauke. Sombar se pitao:“Zašto hoće da osvoje borbom ono što samo treba dokazati?”Ali, naučno razumevanje utopista nije uključivalo svest da nekedruštvene grupe imaju interes da održe status quo i da naraspolaganju imaju sve potrebne snage, kao i oblike lažnesvesti potrebne da se to stanje trajno održi. Njihovo poimanjestvarnosti je zato ostajalo daleko iza istorijske realnosti razvojasâme nauke, podređeno društvenim imperativima tog razvoja,koji su određivali ne samo koji će nalazi biti prihvaćeni već i štauopšte može, a šta ne može biti predmet naučnog istraživanja.Utopijski socijalisti su ostali zatočenici iznošenja istine unaučnom maniru, a ta istina je za njih bila samo apstraktnaslika – oblik mišljenja koji se pojavio u prethodnim fazamadruštvenog razvoja. Sorel je primetio da su model za otkrivanjei izlaganje društvenih zakona utopisti videli u astronomiji:njihova neistorijska koncepcija harmonije bila je prirodnaposledica njihovog pokušaja da na društvo primene nauku kojaje najmanje zavisila od istorije. Tu harmoniju su opisivali na istinačin na koji je Njutn opisivao opšte naučne zakone, a srećanrasplet, koji su stalno evocirali, “imao je u njihovoj društvenojnauci istu ulogu kao i inercija u klasičnoj fizici.” (Građa zateoriju proletarijata)

84. Naučno-deterministički aspekt Marksove misli je upravoono što ju je učinilo podložnom “ideologizaciji”, kako zanjegovog života, tako još i više u teorijskom nasleđu kojeostavio radničkom pokretu. Napredovanje istorijskog subjektaje opet bilo odloženo, dok je ekonomija, ta istorijska nauka parexellence, sve više dobijala na značaju kao garant svoje




37

buduće i neminovne negacije. Tako je revolucionarna praksa,jedini pravi faktor te negacije, bila sve više potiskivana izteorijskih razmatranja. Najveća važnost je pridavana strpljivomproučavanju ekonomskog razvoja, a sva patnja koju je tajrazvoj nosio sa sobom bila je dočekivana s hegelovskomsmirenošću. Rezultat je bilo “groblje dobrih namera”. Sada jejasno da se, u skladu sa “naukom o revoluciji”, svest uvekjavlja prerano i da mora biti promišljena. “Istorija je pokazalada nismo bili u pravu, ni mi, ni oni koji su mislili kao mi”, pisaoje Engels 1895. “Postalo je jasno da je ekonomski razvoj širomkontinenta u to vreme bio daleko od zrelosti.” Tokom čitavogživota Marks je gradio jednu doslednu teoriju, ali izlaganje teteorije odvijalo se na terenu vladajuće misli, kao kritikaposebnih disciplina, pre svega političke ekonomije, glavnenauke buržoaskog društva. Upravo u tom osakaćenom obliku,koji je kasnije prihvaćen kao “ortodoksan”, Marskova teorija jepostala “marksizam”.

85. Slabosti Marksove teorije prirodno su vezane za slabostirevolucionarne borbe proletarijata tog vremena. Nemačkaradnička klasa nije ostvarila revoluciju iz 1848. godine; pariskaKomuna bila je poražena u izolaciji. Samim tim, nirevolucionarna teorija nije mogla biti potpuno ostvarena.Činjenica da je Marksu uglavnom ostajalo da tu teoriju brani idalje usavršava u čitaonici Britanskog muzeja, imala jeobogaljujuće posledice na samu teoriju. Marksovi naučnoizvedeni zaključci o budućem razvoju radničke klase, zajednosa organizacionom praksom koja se oslanjala na te zaključke,postali su prepreke sa kojima se proleterska svest suočila ukasnijem periodu.

86. Teorijski nedostaci naučne odbrane proleterske revolucije(kako u sadržaju, tako i u obliku u kojem je bila izložena) ukrajnjoj liniji proističu iz poistovećivanja proletarijata saburžoazijom u težnji ka revolucionarnom osvajanju vlasti.

87. Marks je još u Komunističkom manifestu pokušao dadokaže legitimnost proleterske vlasti, navodeći kao argument




38

uzastopne pokušaje njihovih prethodnika, što ga je vodilo kapreteranom pojednostavljivanju istorijske analize i njenomsvođenju na linerani prikaz razvoja oblika proizvodnje, u kojemklasna borba nužno vodi “ili ka revolucionarnom preobražajučitavog društva ili ka međusobnom uništenju sukobljenihklasa.” Ipak, istorijske činjenice govore da je “azijatski načinproizvodnje” (kako ga je Marks nazivao na drugim mestima)opstao u skoro neizmenjenom obliku uprkos svim klasnimsukobima, da slugama nikada nije uspelo da zbace feudalnegospodare i da nijedna pobuna robova u antičkom svetu nijevodila ka vladavini slobodnih ljudi. Taj linerani prikaz previđačinjenicu da je buržoazija jedina revolucionarna klasa koja jeikada pobedila, da je to jedina klasa za koju je razvojekonomije bio istovremeno i uzrok i posledica dolaska na vlast.Isto pojednostavljivanje vodilo je Marksa ka zapostavljanjuekonomske uloge države u upravljanju klasnim društvom.Uspon buržoazije je oslobodio ekonomiju od države, ali samoutoliko što je prethodno stanje bilo oruđe klasne represijeunutar statične ekonomije. Buržoazija je prvobitno razvilasopstvenu, nezavisnu ekonomsku moć, tokom prelaznogperioda u kojem je država počela da slabi, a feudalizam počeoda narušava ravnotežu između različitih društvenih snaga. Sdruge strane, moderna država, čija je trgovačka politika počelada pruža podršku razvoju buržoazije i koja se razvila u državusame buržoazije, tokom liberalne (laissez-faire) epohe,postepeno je izrasla u centralnu silu planskog upravljanjaekonomskim procesom. Marksu je ipak uspelo da opiše“bonapartistički” prototip moderne državne birokratije, stapanjekapitala i države u “nacionalnu vlast kapitala nad radom, javnusilu stvorenu u cilju održavanja društvenog podaništva” – oblikdruštvenog poretka u kojem buržoazija odbacuje sav istorijskiživot, osim onog svedenog na ekonomsku istoriju stvari,izlažući tako i sebe “osudi na političku ništavnost, kao i svedruge klase.” Ovde se već nazire društveno-politička osnovamodernog spektakla, koja negativno ukazuje na to da jeproletarijat samo pretendent na istorijski život.




39

88. Jedine dve klase kojima se bavi Marksova teorija, dvečiste klase kojima je posvećena čitava analiza Kapitala, jesuburžoazija i proletarijat. To su jedine dve revolucionarne klaseu celoj istoriji, ali koje deluju u vrlo različitim uslovima.Buržoaska revolucija je okončana; proleterska revolucija je idalje neostvaren projekat, koji se oslanja na ranije revolucije,ali koji se od svih njih kvalitativno razlikuje. Ako se previdioriginalnost istorijske uloge buržoazije, onda je lako prevideti ikonkretnu originalnost proleterskog projekta, koji neće postićiništa ako ne razvije sopstvenu zastavu i ne prepozna “svuveličinu svog zadatka”. Buržoazija je došla na vlast jer je to bilaklasa koja je razvijala ekonomiju. Proletarijat ne može darazvije vlastiti, novi oblik vlasti, osim ukoliko ne postanesvesna klasa. Razvoj proizvodnih snaga, sam po sebi, negarantuje sticanje te moći – čak ni posredno, usled sve većeglišavanja koje taj razvoj povlači za sobom. Tom cilju ne služi niosvajanje državne vlasti u jakobinskom stilu. Proletarijat nemože da iskoristi nijednu ideologiju koja svoje posebne ciljevelažno predstavlja kao opšte, jer on ne može da se zadovolji nijednom delimičnom stvarnošću kao svojom sopstvenom.

89. Ako se Marks, posebno za vreme svog aktivnog učešća uproleterskoj borbi, previše oslanjao na naučne metode, do temere da je stvorio intelektualnu osnovu za iluziju ekonomizma,jasno je da on lično nije imao takvih iluzija. U čuvenom pismuod 7. decembra 1867. godine, koje je pratilo jedan kritički osvrtna Kapital – a koje je sâm napisao, sa idejom da ga Engelspredstavi štampi kao delo jednog protivnika – Marks je jasnoukazao na ograničenja svoje nauke: “Lične sklonosti autora(koje su mu možda nametnuli njegova politička uverenja iprošlost), naime, način na koji on lično vidi i predočava krajnjeposledice sadašnjih kretanja i društvenih procesa, nemajuveze s njegovom javno publikovanom analizom.” Ograđujućise tako od “tendencioznih zaključaka” sopstvene objektivneanalize, uz ironiju onog “možda”, povodom vannaučnih izborakoji su mu navodno bili “nametnuti”, Marks je posredno otkriometodološki ključ koji povezuje ta dva aspekta njegove misli.




40

90. Spajanje znanja i akcije mora biti sprovedeno unutarsame istorijske borbe, tako da se oni neprestano uzajamnopotvrđuju. Proletarijat je bio formiran kao subjekat koji u tomprocesu organizuje revolucionarnu borbu i reorganizujedruštvo u trenutku revolucije – to je tačka u kojoj moraju bitiostvareni praktični uslovi za formiranje svesti, uslovi u kojimase teorija prakse potvrđuje kao praktična teorija. Ali,revolucionarna teorija je doslovno ignorisala to ključno pitanjeorganizacije tokom čitavog perioda formiranja radničkogpokreta, kada je ta teorija još uvek imala jedinstven karakternasleđen od istorijske misli (i kada je s pravom pretendovalada se razvije u jedinstvenu istorijsku praksu). Umesto toga,pitanje organizacije je postalo najslabija tačka radikalne teorije,oblast konfuzije, koja je vodila ka povratku na hijerarhijske ietatističke taktike pozajmljene od buržoaske revolucije. Obliciorganizacija radničkog pokreta, nastali iz ovog teorijskognehata, pokušali su da održe jedinstvo teorije, razbijajući se naspecijalizovane i fragmentirane discipline. Ta ideološki otuđenateorija nije više bila u stanju da prepozna praktičnuopravdanost jedinstvene istorijske misli, koju je zapravo izdala,posebno kada se opravdanost njenog postojanja iskazivala uspontanim pobunama radničke klase; ona je čak aktivnodoprinosila potiskivanju svakog izraza ili sećanja na tojedinstvo. A upravo ti istorijski oblici, koji su nastajali u samojborbi, bili su jedini praktičan teren na kojem je teorija mogla dase potvrdi. Upravo ti oblici su bili ono što je nedostajalo teoriji,samo što ta potreba nije bila formulisana i teorijski. Sovjet, naprimer, nije bio teorijsko dostignuće. Ako se vratimo još dalje uprošlost, vidimo da se najveća teorijska istina Međunarodnogradničkog udruženja nalazi u samom njegovom praktičnompostojanju.

91. Početni uspeh Prve internacionale omogućio je da se onaoslobodi svih zbunjujućih uticaja vladajuće ideologije koji supreživeli unutar nje. Ali, poraz i progon koji su ubrzo usledili,izbacili su na površinu sukob između dva različita viđenjaproleterske revolucije, od kojih je svako imalo jedan autoritaran




41

aspekt koji je blokirao mogućnost svesnog samooslobođenjaradničke klase. Rascep između pristalica Marksa i Bakunjina,koji se uskoro postao nepremostiv, nastao je oko dva pitanja:pitanja vlasti u budućem revolucionarnom društvu i pitanjaorganizacije sadašnjeg pokreta, pri čemu je svaki od suparnikakasnije potpuno izmenio svoje stavove. Bakunjin je odbaciokao iluziju stav da klase mogu biti ukinute primenomautoritarnih sredstava na državnu vlast, upozoravajući da bi tovodilo ka ponovnom uspostavljanju vladajuće birokratske klasei ka diktaturi onih koji sebe smatraju najupućenijima. Marks,koji je verovao da će zajedničko sazrevanje ekonomskihkontradikcija i radničke svesti u demokratskim uslovimaograničiti ulogu proleterske države na kratku, prelaznu fazu,neophodnu da bi se učvrstili novi društveni odnosi, osudio jeBakunjina i njegove sledbenike kao autoritarnu, konspirativnuelitu, koja sebe svesno stavlja iznad Internacionale, sasumanutim planom da društvu nametne neodgovornu diktaturunajrevolucionarnijih elemenata (ili barem onih koji su sebesmatrali takvima). Svoje sledbenike Bakunjin je zaistamobilisao na toj osnovi: “Usred opšte bure mi treba da budemonevidljivi vodiči revolucije, ne putem bilo kakvog vidljivog oblikavlasti, već putem kolektivne diktature naše Alijanse – diktaturebez ikakvih oznaka, naziva i zvaničnog statusa, a opet jošmoćnije, upravo zato što neće imati nijedno od pojavnihobeležja vlasti.” Tako su se te dve ideologije radničke klasenašle nepomirljivo sukobljene, svaka sa svojom delimičnotačnom kritikom, ali sa izgubljenim jedinstvom istorijske misli ipretenzijom da se nametnu kao ideološki autoriteti. Moćneorganizacije poput nemačke Socijaldemokratije i Federacijeiberijskih anarhista (FAI) verno su služile svaka svojojideologiji, a posledice su svuda bile drugačije od onoga što seželelo.

92. Činjenica da su anarhisti videli ciljeve proleterske revolucijekao neposredno ostvarive, izražava svu snagu i slabost borbekolektivističkih anarhista (jedine struje anarhizma koju trebauzeti ozbiljno; pretenzije individualističkih oblika anarhizma




42

oduvek su bile smešne). Od istorijske misli moderne klasneborbe anarhisti su preuzeli samo zaključke; njihovo isključivoinsistiranje na tim zaključcima bilo je dopunjeno svesnomravnodušnošću prema pitanju metode. Njihova kritika političkeborbe je samim tim ostajala apstraktna, dok je njihovaposvećenost borbi na ekonomskom planu bila usmerena kaprividu konačnog rešenja, koje se, po njima, moglo postićijednim udarcem, na dan generalnog štrajka ili opšte pobune.Anarhisti su bili potpuno posvećeni ostvarenju jednog ideala.Anarhizam ostaje samo ideološka negacija države i klasnogdruštva – upravo onih društvenih uslova koji i podstičuodvojene ideološke pristupe. To je ideologija čiste slobode,koja sjedinjuje sve i odbacuje svaku predstavu o istorijskomzlu. To sjedinjavanje svih delimičnih zahteva u jedan,sveobuhvatan zahtev predstavlja najveći doprinos anarhista,koji su odbacili postojeće stanje sa stanovišta života kaoceline, a ne samo iz nekog ograničenog, specijalizovanogkritičkog ugla. Ali, pošto se to sjedinjavanje videlo samo kaoapsolutno, u skladu sa individualnim hirom i bez davanjaprednosti nekom određenom načinu aktuelizacije, anarhizamje bio osuđen na propast kao suviše nedosledan. U svakojkonkretnoj borbi anarhizam se pozivao na uvek istu,sveobuhvatnu lekciju, u kojoj je video dovoljnu i sasvimdovršenu platformu čitavog pokreta. To stanovište izrazio je iBakunjin u pismu iz 1873. godine, napuštajući Federaciju Jure:“Tokom poslednjih devet godina Internacionala je razvilasasvim dovoljno ideja da spasi svet, samo kada bi ga idejemogle spasiti. Izazivam svakog ko tvrdi da ima neku novu.Nema više vremena za ideje, vreme je za akciju.” Taj stav bezsumnje sledi proletersku istorijsku misao da ideje moraju bitistavljene u praksu, ali zato potpuno napušta istorijski teren, sauverenjem da su odgovarajući oblici tog prelaska na praksuveć pronađeni i da se nikada neće promeniti.

93. Anarhisti, koji su svojim ideološkim uverenjima sebe jasnoizdvojili od ostatka radničkog pokreta i sami su reprodukovalito odvajanje kompetencije u sopstvenim redovima, stvarajući




43

tako uslove koji pogoduju neformalnoj dominaciji svakepojedine anarhističke organizacije nad svojim članstvom,oličene u njihovim vodećim propagandistima i ideolozima,specijalistima, čiji su osrednji intelektualni dometi bili dodatnoograničeni stalnim pozivanjem na nekoliko večitih istina.Ideološka odanost anarhista donošenju jednoglasnih odluka,utrla je put nekontrolisanim manipulacijama ovih specijalista zaslobodu. Revolucionarni anarhizam je očekivao istujednoglasnost, postignutu istim sredstvima i od masa nakonnjihovog oslobođenja. Osim toga, odbijanje anarhista da uzmuu obzir velike razlike u položaju različitih manjina uključenih uaktuelne borbe, a zatim i u postrevolucionarnu zajednicuslobodnih ljudi, stalno ih je vodilo u izolaciju, posebno kada bise ukazala potreba za donošenjem kolektivnih odluka; to sepotvrdilo u bezbrojnim anarhističkim pobunama u Španiji, kojesu na lokalnom nivou trpele poraz za porazom.

94. Ova iluzija, na kojoj je izvorni anarhizam manje ili višejasno insistirao, potiče iz uverenja da je revolucija tu, odmahiza ugla, i da će trenutno ostvarenje te revolucije dokazati svuispravnost anarhističke ideologije, kao i oblika praktičneorganizacije razvijenih u skladu sa tom ideologijom. Godine1936. anarhizam je zaista uspeo da pokrene društvenurevoluciju, koja je predstavljala najnapredniji izraz proleterskesnage ikada ostvaren. Ali, čak i u tom slučaju, treba imati uvidu da je opšti ustanak počeo kao pűka odbrambena reakcijana pokušaj armije da izvrši puč. Osim toga, oklevanje da serevolucija izvede u potpunosti, još u prvim danima borbe – zatošto je Franko već kontrolisao polovinu zemlje i bio snažnopodržavan sa strane, zato što je ostatak međunarodnogproleterskog pokreta već bio poražen i zato što je antifašističkiblok uključivao različite buržoaske snage i etatističke radničkepartije – pokazuje da je organizovani anarhistički pokret bionesposoban da proširi delimična dostignuća revolucije i da ihonda odbrani. Njegovi priznati lideri su postali ministri, taociburžoaske države koja ne samo da je uništila revoluciju, već jenastavila da gubi i u građanskom ratu.




44

95. “Ortodoksni marksizam” Druge internacionale je bionaučna ideologija socijalističke revolucije, koja je svu istinupoistovetila sa objektivnim ekonomskim procesima, a sebistavila u zadatak da radnicima, edukovanim kroz njihoveorganizacije, dokaže svu neumitnost tih procesa. Ovaideologija oživljava neku vrstu vere u moć pedagoškedemonstracije, koju smo sretali još kod socijalista-utopista, ukombinaciji sa kontemplativnim sagledavanjem istorijskogtoka. Ovaj stav je bio lišen i hegelovske dimenzije istorijskogtotaliteta i statične slike totaliteta koju su razvili utopisti (anajraskošnije Furije). Taj naučni stav, koji je uspeo samo daoživi tradicionalnu dilemu između simetričnih etičkih opcija,prisutan je i u Hilferdingovom apsurdnom zaključku darazumevanje istorijske nužnosti socijalizma “ne daje nikakvesmernice o praktičnom stavu koji bi trebalo zauzeti. Naime,jedno je shvatiti da je nešto neminovno, a nešto sasvim drugostaviti sebe u službu te neminovnosti” (Finanzkapital). Onikojima nije uspelo da shvate da su, za Marksa i revolucionarniproletarijat, jedinstvena istorijska misao i praktičan stav kojitreba zauzeti bili jedno, završili su kao žrtve prakse koju suusvojili.

96. Ideologija socijaldemokratskih organizacija stavila je teorganizacije pod kontrolu profesora zaduženih za edukacijuradničke klase, a oblik organizacije odgovarao je toj vrstipasivnog sledbeništva. Učešće socijalista iz Drugeinternacionale u političkim i ekonomskim borbama bilo jenesumnjivo vrlo konkretno, ali u isto vreme i duboko nekritičko.Bila je to neskriveno reformistička praksa u ime iluzornerevolucije. Ova ideologija revolucije bila je podrivenasopstvenim proklamovanim uspesima. Izdizanje socijalističkihnovinara i parlamentarnih predstavnika iznad ostatka pokreta,podstaklo je te aktiviste, koji su ionako bili regrutovani međuburžoaskom inteligencijom, da brzo usvoje i buržoaski životnistil. Čak su i industrijski radnici, regrutovani u borbama pofabrikama, pod uticajem sindikalne birokratije postajali brokeriradne snage, čiji je jedini zadatak bio da tu robu prodaju po




45

“dobroj ceni”. Da bi ta aktivnost makar ličila narevolucionarnu, kapitalizam bi morao da se pokaženesposobnim da je toleriše na ekonomskom planu; ali,pokazalo se da kapitalizam nije imao nikakvih problema satolerisanjem tog legalističkog političkog izraza. Naučnaideologija socijaldemokrata je tvrdila da kapitalizam neće moćida toleriše ove ekonomske antagonizme, ali istorija je upornodokazivala suprotno.

97. Bernštajn (Bernstien), socijaldemokrata veoma nesklonideologiji, ali zato vrlo privržen metodologiji buržoaske nauke,bio je makar dovoljno iskren da ukaže na tu kontradikciju(prisutnu i kod reformističkog pokreta engleske radničke klase,koji se nikada nije opterećivao bilo kakvim revolucionarnimzahtevima). Ali, sâm istorijski razvoj je pružio konačni dokaz.Iako pun iluzija svih vrsta, Bernštajn je tvrdio da krizakapitalističkog načina proizvodnje neće čudesno uvećati snagusocijalista, koji su želeli da preuzmu revoluciju oslanjajući seupravo na ovakvo ortodoksno viđenje toka događaja. Tokomdubokih društvenih previranja pokrenutih Prvim svetskimratom, što je zaista dovelo do buđenja radikalne svesti, ubarem dva navrata se pokazalo da socijaldemokratskahijerarhija nije u stanju da nemačkim radnicima pruži edukacijukoja bi ih preobrazila u teoretičare: prvi put, kada je ubedljivavećina članova partije podržala imperijalistički rat; drugi put,kada je partija skršila ustanak Spartakovaca. Bivši radnik,Ebert, koji je postao jedan od socijaldemokratskih vođa,očigledno je ostao dobar hrišćanin, pošto je govorio darevoluciju mrzi “isto koliko i greh.” Osim toga, pokazao se i kaopravi vesnik predstavničkog socijalizma, koji se uskoro razvio usmrtnog neprijatelja proletarijata u Rusiji i drugde, kada jesasvim precizno izrazio suštinu tog novog oblika otuđenja:“Socijalizam znači mnogo rada.”

98. Kao marksistički mislilac, Lenjin je bio samo verni idosledni sledbenik Kauckog, koji je revolucionarnu ideologiju“ortodoksnog” marksizma primenio na postojeće uslove u




46

Rusiji, na koje se nije mogla primeniti reformistička praksaDruge internacionale. U ruskim uslovima, boljševička praksaupravljanja proletarijatom spolja i pomoću disciplinovane,podzemne partijske organizacije predvođene intelektualcima,“profesionalnim revolucionarima”, postala je nova profesija,koja se nije uklapala ni u jedan postojeći profesionalni sektorkapitalističkog društva (caristički režim očigledno nije bio ustanju da tu postigne bilo kakav kompromis). Tako su boljševicipostali jedini profesionalci u oblasti totalne društvenedominacije.

99. S približavanjem rata i kolapsom internacionalnesocijaldemokratije pred izazovom tog rata, autoritarni ideološkiradikalizam boljševika pokazao se sposobnim da svoj uticajproširi širom sveta. Krvavi poraz demokratskih iluzija radničkogpokreta pretvorio je čitav svet u Rusiju, dok je boljševizam, kaovlasnik jedinog revolucionarnog prodora ostvarenog u tomkriznom periodu, ponudio svoj hijerarhijski i ideološki modelproletarijatu svih zemalja, požurujući ga da se svojoj vladajućojklasi što pre obrati “na ruskom”. Lenjin nije prigovaraomarksizmu Druge internacionale zbog toga što je biorevolucionarna ideologija, već zato što je prestao da buderevolucionarna ideologija.

100. Istorijski trenutak u kojem je boljševizam trijumfovao uRusiji za sebe, a socijaldemokratija vodila pobedničku bitku zastari svet, označava konačno uspostavljanje onog stanja stvarikoje se nalazi u srcu dominacije modernog spektakla:predstavljanje radničke klase je postalo njen najveći neprijatelj.

101. “U svim prethodnim revolucijama”, pisala je RozaLuksemburg u Die Rote Fahne od 21. decembra 1918,“protivnici su se suočavali otvoreno i direktno: klasa protivklase, program protiv programa. U ovoj revoluciji, trupe koještite stari poredak ne bore se pod znamenjima vladajuće klase,već pod zastavom ‘socijaldemokratske partije’. Kada bi seglavno pitanje ove revolucije postavilo otvoreno i direktno –kapitalizam ili socijalizam? – ogromna većina proletera ne bi




47

imala imala nikakvih dilema.” Tako je, samo nekoliko danapre konačnog uništenja, radikalna struja nemačkogproletarijata otkrila tajnu novih uslova stvorenih čitavimdotadašnjim razvojem (čemu je značajno doprinelo ipredstavljanje radničke klase): spektakularnu organizacijuodbrane vladajućeg poretka, društvenu oblast kojom vladajuprividi, gde se nijedno “glavno pitanje” više ne može postaviti“otvoreno i direktno”. U ovoj tački, revolucionarnopredstavljanje proletarijata je postalo glavni razlog i najvažnijaposledica opšteg falsifikovanja društva.

102. Organizacija proletarijata po boljševičkom modelu bila je,u isto vreme, posledica nazadnih uslova u Rusiji i odustajanjaradnika iz razvijenijih zemalja od revolucionarne borbe. Tinazadni uslovi pogodovali su i naglašavanjukontrarevolucionarnih aspekata, koje je ovaj oblik organizacijenesvesno uključivao još od svojih početaka. Uzastopnineuspesi evropskih radničkih pokreta da iskoriste zlatnu prilikukoja se ukazala u periodu 1918-1920. (neuspeh koji jepodrazumevao i nasilno uništenje sopstvene radikalnemanjine), samo su pomogli konsolidaciju boljševičke vlasti iomogućili tom lažnom dostignuću da se celom svetu predstavikao jedino moguće proletersko rešenje. Preuzimajući monopolnad državom, kao jedini predstavnik i branilac vlasti radničkeklase, boljševička partija je našla opravdanje za sebe i postalaono što je već bila: partija vlasnika proletarijata koja je temeljnoiskorenila sve prethodne oblike vlasništva.

103. Tokom dvadeset godina, različite socijaldemokratskestruje u Rusiji vodile su beskrajnu debatu o uslovima koji bimogli dovesti do pada Carizma – slabost buržoazije, većinskoseosko stanovništvo i potencijalno odlučujuća ulogaproletarijata, koji je već bio grupisan i spreman za borbu, alikoji je činio samo manji deo populacije. Tu debatu je u praksirazrešio jedan činilac koji se nije pojavljivao ni u jednojhipotezi: revolucionarna birokratija, koja se stavila na čeloradničke klase, osvojila je vlast i nastavila da nameće novi




48

oblik klasne dominacije. Čisto buržoaska revolucija nije bilamoguća; priče o “demokratskoj diktaturi radnika i seljaka” bilesu najobičnije zamajavanje; u isto vreme, vlast proleterskihsovjeta nije mogla da se održi pod pritiskom klase malihzemljoposednika, nacionalne i internacionalne Bele reakcije,ali i sopstvenih predstavnika, odvojenih i otuđenih u oblikupartije radničke klase, koja je preuzela potpunu kontrolu naddržavom, ekonomijom, svim oblicima i sredstvima izražavanja,a uskoro i nad mislima ljudi. Teorija o permanentnoj revoluciji,koji su promovisali Trocki i Parvus, a koju je Lenjin usvojioaprila 1917. godine, pokazala se kao jedina prihvatljiva teorijaza zemlje s minimalno razvijenom buržoazijom, ali je i tupostala istinita tek s pojavom do tada nepoznatog faktora –birokratske klasne vlasti. U brojnim raspravama unutarboljševičkog vođstva, Lenjin se pokazao kao najdoslednijizagovornik centralne, diktatorske vlasti koncentrisane urukama ovog vrhovnog, ideološkog predstavnika. Lenjinu jeuspevalo da uvek bude u pravu, u smislu da je bez izuzetkapodržavao upravo ona rešenja proistekla iz ranijih izboramanjine koja je sada imala apsolutnu vlast: demokratiju, koja jebila uskraćena seljacima uz pomoć države, sada je trebalouskratiti i radnicima, a zatim i komunističkim sindikalnimvođama, svim običnim članovima partije i konačno kadrovimaiz najviših slojeva partijske hijerarhije. Na Desetom kongresu,kada je Kronštatski sovjet već bio vojno poražen i sahranjenpod pravom salvom optužbi, Lenjin je napao radikalnebirokrate koji su se bili izdvojili u frakciju “radničke opozicije”,upućujući im ultimatum čiju je logiku Staljin kasnije proširio naapsolutnu podelu sveta: “Možete da budete ovde s nama iliprotiv nas, napolju, s puškama u rukama, ali ne i nekakvaopozicija… Imali smo dovoljno opozicije.”

104. Posle Kronštata, birokratija je konsolidovala svoju pozicijujedinog vlasnika sistema državnog kapitalizma – naunutrašnjem planu kroz privremeni savez sa seljacima (“Novaekonomska politika”), a na spoljnjem služeći se radnicimamobilisanim u birokratske partije Treće internacionale kao




49

podrškom ruskoj diplomatiji, sabotirajući ceo revolucionarnipokret i podržavajući buržoaske režime, u cilju sticanja većesigurnosti na međunarodnom planu (režim Kuomintanga u Kini1925-1927, Narodni Front u Španiji i Francuskoj, itd.). Usledećoj fazi birokratski režim je nastavio da učvršćuje vlastizlažući seljake teroru, u okviru primitivne akumulacije kapitala,najbrutalnije u istoriji. Industrijalizacija za vreme Staljinovevladavine otkrila je krajnje namere birokratskog sistema:nastavak vladavine ekonomije i očuvanje sâme suštinetržišnog društva – rada kao robe. Ali, taj proces je ukazao i nanezavisnost ekonomije: ekonomija je uspostavila potpunudominaciju nad društvom i pokazala se sposobnom da održiklasnu vladavinu potrebnu za svoje nesmetano odvijanje. Toznači da je buržoazija stvorila jednu nezavisnu silu, koja, svedok je nezavisna, može da funkcioniše i bez buržoazije.Totalitarna birokratija nije bila “poslednja posednička klasa uistoriji”, kako je to govorio Bruno Rici; to je bila samo zamenaza vladajuću klasu u sistemu robne ekonomije. Klimavi sistemkapitalističkog vlasništva bio je zamenjen sirovijom verzijomsamog sebe – pojednostavljenim, manje razuđenim icentralizovanim kolektivnim vlasništvom birokratske klase. Tajnerazvijeni oblik vladajuće klase odgovara uslovimaekonomske nerazvijenosti; on pred sobom nema druguperspektivu, nego da se uhvati u koštac sa tom nerazvijenošćusamo u određenim delovima sveta. Hijerarhijski i etatističkiokvir tog sirovog izdanka kapitalističke vladajuće klaseobezbedila je partija radničke klase (koja je i sama bilaoblikovana hijerarhijskim odvajanjem karakterističnim zaburžoaske organizacije). Kao što je to primetio Ante Ciligatokom robijanja u jednom od Staljinovih zatvora, “tehničkopitanje organizacije postalo je društveno pitanje.” (Lenjin irevolucija)

105. Revolucionarna ideologija – to dosledno odvajanje – kojaje u lenjinizmu dostigla najviši stepen voluntarizma kao oblikaupravljanja stvarnošću, sa staljinizmom se vratila svojojsuštinskoj nedoslednosti. U toj fazi, ideologija više nije bila




50

oruđe, već sâma sebi cilj. Ali, laž koja više ne dopušta bilokakav izazov postaje ludilo. Totalitarna ideologija u isto vremeponištava stvarnost i određuje joj jedini smisao: postoji samoono što ona kaže da postoji. Iako je taj primitivni oblikspektakla bio ograničen uglavnom na nerazvijene regione, onje ipak odigrao suštinsku ulogu u globalnom razvoju spektakla.Taj poseban oblik materijalizacije ideologije nije preobraziosvet ekonomski, kao što je to uradio razvijeni kapitalizam; on jesamo, uz pomoć policijsko-državnih metoda, promenio ljudskupercepciju sveta.

106. Vladajuća totalitarno-ideološka klasa je gospodar jednogizokrenutog sveta: što je ta klasa moćnija, ona više insistira natome da zapravo ne postoji, a svoju moć koristi pre svega zatoda bi nametnula to viđenje. Ona je, međutim, skromna samo utom smislu; naime, ta zvanično nepostojeća birokratija svojenepogrešivo vođstvo proglašava za krunu dosadašnjegistorijskog razvoja. Iako je njeno postojanje svuda očigledno,birokratija, kao klasa, mora da bude nevidljiva. Posledica togaje da čitav društveni život postaje oblik ludila. Društvenaorganizacija totalnog krivotvorenja potiče iz te osnovnekontradikcije.

107. Staljinizam je bio i vladavina terora unutar birokratskeklase. Teror, na kojem je počivala vlast te klase, nužno seokrenuo i protiv nje: ona nije imala nikakvo pravno utemeljenje,nikakav zakonski priznat status posedničke klase, koji bi važioza sve njene pripadnike. Njeno vlasništvo moralo je da budemaskirano jer se temeljilo na lažnoj svesti koja je svoju vlastmogla da održi samo putem vladavine opšteg terora, u kojoj sunjeni pravi motivi bili potpuno zamračeni. Članovi vladajućebirokratske klase imali su samo pravo kolektivnog vlasništvanad društvom; u toj velikoj laži, oni su igrali ulogu proletarijatakoji upravlja socijalističkim društvom; kao glumci, morali su dase striktno pridržavaju tog scenarija ideološke izdaje. Ali, da bizaista učestvovali u tom krivotvorenju, njihova legitimnost jemorala da bude potvrđena. Nijedan birokrata, kao pojedinac,




51

nije imao pravo na vlast; da bi se dokazao kao proleter,morao je da se pokazuje kao sušta suprotnost birokrati; sdruge strane, nije mogao da se dokaže ni kao birokrata, jer jezvanična politika glasila da birokratija ne postoji. Zato jelegitimitet svakog birokrate potpuno zavisio od zvaničnogpečata vladajuće ideologije; ona je svim birokratama koje nijeuništila priznavala pravo na kolektivno članstvo u“socijalističkom režimu”. Iako su birokrate imale kolektivnopravo na donošenje svih društvenih odluka, koheziju njihoveklase mogla je da obezbedi samo koncentracija njihoveterorističke vlasti u jednoj ličnosti. Ta ličnost je bila izvor jedinepraktične istine vladajuće laži; samo je ona imala pravo dapovlači nepokolebljivu liniju razdvajanja – iako je ta linija stalnobila prilagođavana. Staljin je donosio neopozive odluke o tomeko jeste, a ko nije član vladajuće birokratije, ko je “proleter navlasti”, a ko “izdajica i plaćenik Wall Streeta ili Mikada.”Atomizirane birokrate mogle su da dobiju svoj kolektivnilegitimitet samo kroz ličnost Staljina – gospodara sveta koji jeuskoro počeo da sebe doživljava kao vrhovno biće, nad kojimne postoji nijedan viši oblik duha. “Svoju pravu prirodu –sveprisutnu vlast – gospodar sveta prepoznaje kroz razornonasilje koje primenjuje nad svojim podanicima, lišenim svakemoći.” On je sila koja sama određuje oblast svoje dominacije,ali i “sila koja jedina ima pravo da pustoši tu oblast”.

108. Vremenom je ta ideologija, kroz osvajanje totalne vlasti, isâma postala totalna, menjajući se tako iz delimične istine utotalitarni falsifikat. Istorijska misao bila je tako temeljnoponištena, da ni sama istorija, čak ni na nivou elementarnogempirijskog znanja, više nije mogla da postoji. Totalitarnobirokratsko društvo živi u večitoj sadašnjosti, a sve što seranije dogodilo postoji samo kao oblast otvorena za policijskuintervenciju. Taj projekat, koji je najavio još Napoleon, s idejomo “monarhistički dirigovanoj energiji sećanja”, u staljinizmu jeostvaren kroz stalno prepravljanje istorije, koje nije menjalosamo tumačenje prošlih događaja, već i sâme događaje. Ali,cena tog oslobođenja od istorijske stvarnosti bila je gubitak




52

svakog racionalnog, referentnog okvira nužnog zakapitalizam kao istorijski sistem. Dobro je poznato koliko jerusku ekonomiju koštala naučna primena jedne poludeleideologije (treba se samo setiti Lisjenkovog fijaska). (2) Ovaprotirečnost – činjenica da se totalitarna birokratija, kojapokušava da upravlja industrijskim društvom, nalazi razapetaizmeđu svoje potrebe za racionalnošću i stalnog potiskivanjaracionalnosti – takođe je njena najveća slabost u poređenju sanormalnim kapitalističkim razvojem. Kao što ne može da rešiproblem poljoprivrede na uobičajeni kapitalistički način,birokratija je inferiorna u odnosu na kapitalizam i u oblastiindustrijske proizvodnje, jer proizvodnju može da planira samona autoritaran način, zasnovan na nerealnim i potpunofalsifikovanim pretpostavkama.

109. Između dva svetska rata revolucionarni pokret radničkeklase je bio uništen zajedničkom akcijom staljinističkebirokratije i fašističkog totalitarizma (potonji je, kaoorganizacija, bio direktno inspirisan partijskim modelom koji jeprvi put bio isproban i razvijen u Rusiji). Fašizam je bioočajnički pokušaj da se buržoaska ekonomija spase oddvostruke opasnosti – krize i proleterske subverzije; opsadnostanje u kojem se kapitalističko društvo spasilo ubrizgavajućisebi dozu racionalizacije, u vidu masivne državne intervencijeu sferi upravljanja. Ali, ta racionalizacija je bila podrivenairacionalnošću sopstvenih metoda. Iako je fašizam pozivao naodbranu glavnih ikona buržoaske ideologije, koje su postalekonzervativne (porodica, privatno vlasništvo, moralni poredak,patriotizam), u isto vreme mobilišući sitnu buržoaziju inezaposlene radnike, uspaničene ekonomskom krizom ilirazočarane neuspelim pokušajem socijalista da izvedurevoluciju, to, u suštni, nije bio ideološki pokret. Fašizam jeotvoreno pokazivao svoje pravo lice: bilo je to nasilnooživljavanje mita, koji poziva na učešće u zajednici zasnovanojna drevnim pseudovrednostima: rasi, krvi, vođi. Bio je to2 Trofim Denisovič Lisjenko: ruski genetičar-agronom, čiji su sumanuti eksperimentinapravili pustoš u ruskoj poljoprivredi. (nap. prev.)




53

tehnološki opremljeni primitivizam. Njegova izveštačenareinterpretacija mita, u novom, spektakularnom kontekstu,izvođena je primenom najsavremenijih metoda uslovljavanja iiluzije. Zato fašizam ima značajnu ulogu u formiranjumodernog spektakla, a način na koji je uništio stari radničkipokret čini ga jednom od temeljnih sila savremenog društva.Ipak, pošto se radilo o jednom od najskupljih načina zaočuvanje kapitalizma, ulogu fašizma preuzele su najvećekapitalističke države, kao mnogo snažniji i racionalniji oblici togporetka.

110. Kada je ruska birokratija konačno uspela da se reši svihostataka buržoaskog vlasništva koji su ometali njenu vlast usferi ekonomije, da razvije ekonomiju zbog svojih ciljeva i dabude priznata kao član kluba velikih sila, poželela je da na miruuživa u svojim dostignućima, što je zahtevalo odbacivanje svihoblika proizvoljnosti kojima je još uvek bila podređena. Tako seona odrekla staljinizma kao svog porekla. Ali, ta osuda jeostala staljinistička – proizvoljna, neobrazložena i otvorena zastalna prilagođavanja – jer tajna ideološke laži nikada ne smebiti otkrivena. Birokratija ne može da se oslobodi, ni politički nikulturno, jer njeno postojanje kao klase zavisi od njenogideološkog monopola, koji je, koliko god bio masivan inezgrapan, ipak samo titula vlasti. Ta ideologija je izgubilasvaku strast za svojim originalnim izrazom, ali je i u tomrutinskom obliku zadržala represivnu ulogu kontrole nadsvakim mišljenjem i zabrane bilo kakve konkurencije.Birokratija je tako ostala beznadežno vezana za jednuideologiju u koju više niko nije verovao. Vlast koju je koristilada bi izazvala strah, sada je izazivala samo podsmeh, ali je itako ismevana uspevala da se održi pod stalnom pretnjompovratka iste one terorističke sile koje je pokušavala da seotarasi. Tako se, kad god je mislila da dokazuje svojusuperirornost na terenu kapitalizma, ta vlast otkrivala samokao siromašni rođak kapitalizma. Kao što je njena stvarnaistorija bila u suprotnosti sa fasadom legaliteta, a njenobrutalno održavano neznanje u suprotnosti sa njenim naučnim




54

pretenzijama, tako je i njen pokušaj da se sa kapitalizmomnadmeće u oblasti proizvodnje robnog obilja bio frustrirančinjenicom da to obilje ima sopstvenu, unutrašnju ideologiju,koja podrazumeva slobodu izbora u neograničenom spektrulažnih spektakularnih alternativa – lažnu slobodu kojubirokratska ideologija i dalje nije mogla da dopusti.

111. U sadašnjoj fazi razvoja birokratije, njena ideološkapretenzija na vlast svuda doživljava kolaps. Vlastuspostavljena nacionalno, u ime internacionale perspektive,sada mora da se pomiri s tim da svoj sistem laži može dazadrži samo u nacionalnim granicama. Nejednak ekonomskirazvoj različitih birokratija sa sukobljenim interesima, koje suuspele da razviju sopstveni “socijalizam”, u više zemalja jevodio ka opštoj, javnoj konfrontaciji sa ruskom ili kineskom laži.Od tada, svakoj birokratiji na vlasti ostalo je da pronađesopstveni put; isto važi i za sve totalitarne partije koje teževlasti (posebno one koje su preživele iz doba Staljina međunekim nacionalnim radničkim klasama). Taj kolaps nameđunarodnom planu bio je dodatno pogoršan nekimunutrašnjim osporavanjima, koja su prvi put postala vidljiva zavreme pobune radnika u istočnom Berlinu, koji su tražili “vladumetalskih radnika” – a posebno u slučaju Mađarske, gde je toosporavanje išlo do osnivanja suverenih radničkih saveta. Ali,na kraju se to urušavanje globalnog saveza zasnovanog nabirokratskoj mistifikaciji pokazuje i kao krajnje nepovoljno zabudući razvoj kapitalističkog društva. Buržoazija je na dobromputu da izgubi protivnika koji ju je objektivno podržavao, jer jestvarao iluziju o jedinstvenom karakteru čitave opozicijepostojećem poretku. Podela rada između ta dva uzajamnopodupiruća oblika spektakla dovršava se cepanjem samihpseudorevolucionarnih uloga. Spektaklurni činilac propastiradničkog pokreta i sam hita u susret svom uništenju.

112. Jedini savremeni sledbenici lenjinističke iluzije su različitetrockističke frakcije, koje tvrdoglavo istrajavaju upoistovećivanju proleterskog projekta sa ideološkim,




55

hijerarhijskim organizacijama, uprkos svom istorijskomiskustvu koje odbacuje takvu perspektivu. Udaljenosttrockizma od istinski revolucionarne kritike sadašnjeg društvadonekle odgovara značajnoj udaljenosti u odnosu na nekestavove koji su bili pogrešni i u vreme kada su bili osnovastvarnih borbi. Do 1927. Trocki je bio suštinski odanbirokratskoj vrhuški, u isto vreme nastojeći da preuzmekontrolu nad njom, radi stvaranja autentične, boljševičkespoljne politike. (Na primer, dobro je poznato da je, u namerida pomogne u sakrivanju čuvenog Lenjinovog “Testamenta”,išao dotle da okleveta svog najbližeg sledbenika MaksaIstmana, koji je objavio taj dokument.) Trockog je osudilanjegova vlastita, polazna perspektiva: naime, kada birokratijajednom postane svesna da se na domaćem frontu razvila ukontrarevolucionarnu klasu, ona je osuđena da sličnukontrarevolucionarnu ulogu igra i u drugim zemljama (iako,naravno i dalje u ime revolucije). Njegovi kasniji pokušaji dastvori IV Internacionalu patili su od istih slabosti. Postavšibezuslovni sledbenik boljševičkog oblika organizacije (što jepostao tokom druge ruske revolucije, 1917), do kraja života jeodbijao da se suoči s pravom prirodom birokratije kao novevladajuće klase. Kada je 1923. Lukač predstavio taj istiorganizacioni oblik kao dugo traženu vezu između teorije iprakse, u kojoj proleteri prestaju da budu samo “posmatrači”zbivanja unutar svoje organizacije i postaju svesni akteri istvaraoci tih zbivanja, on je boljševičkoj partiji pripisao uzasluge sve ono što ta partija nije bila. Uprkos dubini svogteorijskog rada, Lukač je ostao samo ideolog koji govori u imevlasti potpuno otuđene od proleterskog pokreta, verujući iuspevajući da svoju publiku uveri kako se u toj ulozi oseća kaokod kuće. U narednom periodu, kada je vlast pokazala kakolako otpisuje svoje lakeje, Lukačeva beskrajna samopokajanjaotkrila su, s karikaturalnom jasnoćom, do koje se merepoistovetio s nečim potpuno suprotnim sebi i svemu za šta sezalagao u Istoriji i klasnoj svesti. Lukačev primer najboljeilustruje istinitost osnovnog pravila koje važi za sve




56

intelektualce ovog veka: ono prema čemu su pokazivalirespekt bila je tačna mera njihove degradacije. Ipak, svojeaktivnosti Lenjin nije prikrivao ovakvim iluzijama; naprotiv,dopuštao je da “partija ne može da istražuje da li izmeđufilozofije njenih članova i partijskog programa postoji nekakontradikcija.” Partija, čiji je idealizovan portet Lukač bio takoneprikladno oslikao, u stvarnosti je bila podešena samo zajedan specifičan i ograničen zadatak: osvajanje vlasti.

113. Pošto se neolenjinistička iluzija današnjih trockista nalaziu stalnoj kontradikciji sa stvarnošću modernih kapitalističkihdruštava (buržoaskih ili birokratskih), ne treba da nas čudi to taplatforma ima najbolji prijem u formalno nezavisnim,“nerazvijenim” zemljama, u kojima birokratski državnisocijalizam, u režiji lokalnih vladajućih klasa, jedva dostiže nivočisto ideološkog ekonomskog razvoja. Hibridni sastav tihvladajući klasa je manje ili više jasno vezan za njihov položajunutar buržoasko-birokratskog spektra. Njihovo stalnomanevrisanje na međunarodnom planu, između dva polakapitalističke vlasti, zajedno s brojnim ideološkimkompromisima (najviše sa Islamom) koji proističu iz njihoveheterogene društvene baze, lišili su tu degradiranu verzijuideološkog socijalizma svakog ozbiljnog sadržaja, osimpolicije. Tako jedan tip te birokratije formira organizacijusposobnu da kombinuje borbu za nacionalno oslobođenje saseljačkom pobunom; zatim, kao u Kini, pokušava da primenistaljinistički model industrijalizacije na društvo još manjerazvijeno nego što je to bila Rusija 1917. Birokratija sposobnada sprovede industrijalizaciju može da se razvije iz sitneburžoazije i da na vlast dođe uz pomoć vojnih oficira, kao štoje bio slučaj u Egiptu. Na drugim mestima, kao u Alžiru poslerata za nezavisnost, birokratija, koja se tokom rata razvijalakao paradržavna vlast, može da konsoliduje svoju poziciju krozkompromis s tankim slojem nacionalne buržoazije. Najzad, ubivšim kolonijama crne Afrike, koje su ostale tesno vezane zaameričku i evropsku buržoaziju, lokalna buržoazija nastajetako što prisvaja državu (najčešće na osnovu vlasti




57

tradicionalnih plemenskih poglavica). Strani imperijalistiostaju pravi gospodari tih zemalja, ali u određenoj fazi njihovidomaći akteri mogu da budu nagrađeni za prodaju lokalnihproizvoda, tako što će dobiti lokalnu državu – državunezavisnu od lokalnih masa, ali ne i od imperijalizma. Rezultatje veštačka buržoazija, koja nije sposobna da akumulirakapital, već samo da proćerda višak vrednosti koji ubira izlokalnog rada i subvencija dobijenih od država-mentora imeđunarodnih monopola. Ova klasa, nesposobna da ispuninormalnu ekonomsku ulogu buržoazije, uskoro se može naćipred izazovom opozicionih pokreta oblikovanih pobirokratskom modelu, prilagođenom lokalnim uslovima, kojiteže preuzimanju njenog poseda. Ali, uspeh te birokratije naplanu industrijalizacije počinje da stvara istorijske uslovenjenog poraza: akumulirajući kapital, ona akumulira iproletarijat, stvarajući tako sopstvenu negaciju u zemljama gdetakva negacija ranije nije postojala.

114. U složenim i strašnim događajima koji su obeležili epohuklasne borbe i nametnuli joj novi niz uslova, proletarijatindustrijskih zemalja je izgubio sposobnost da razvijesopstvenu, nezavisnu perspektivu. U krajnjoj analizi, on jeizgubio i sve svoje iluzije. Ali, ne i svoje biće. Proletarijat nijeeliminisan. On ostaje prisutan, u jasnom i nesvodivom obliku, uuslovima sve većeg otuđenja modernog kapitalizma. Njega činiogromna većina radnika koji su izgubili svaku kontrolu nadsvojim životima i koji, postavši toga svesni, sebe ponovodefinišu kao proletarijat, silu koja teži negaciji ovog društvaiznutra. Taj proletarijat je objektivno osnažen eliminacijomseljaštva, kao i činjenicom da se uslovi i način rada uuslužnom sektoru i intelektualnim profesijama sve više oblikujupo uzoru na fabričke. Ipak, subjektivno, proletarijat je još uvekdaleko od svake praktične klasne svesti, što važi ne samo za“bele”, već i za “plave kragne”, koji i dalje ne mogu daprevaziđu svu impotenciju i mistifikacije starih pristupa. Ali,kada taj proletarijat otkrije da njegova vlastita, otuđena snagadoprinosi stalnom jačanju kapitalističkog društva, ne više samo




58

u obliku njegovog otuđenog rada, već i u obliku sindikata,političkih partija i institucija državne vlasti, koje je sam stvorio ucilju svog oslobođenja, onda on, kroz konkretno istorijskoiskustvo uviđa i to da kao klasa mora da se suprotstavi svemušto mu se nameće spolja, kao i svim oblicima specijalizacijevlasti. Proletarijat je nosilac revolucije koja više ništa neostavlja izvan sebe, revolucije koja podrazumeva stalnudominaciju sadašnjice nad prošlošću i totalnu kritiku svakogoblika odvajanja; on mora da pronađe i odgovarajuće oblikeakcije koji će izneti tu revoluciju. Nikakvo kvantitativnoublažavanje njegove bede, nikakvo iluzorno učešće uhijerarhijskom sistemu ne može da mu pribavi trajan lek zanjegovo nezadovoljstvo: proletarijat ne prepoznaje sebe ni ujednoj posebnoj nepravdi kojoj je bio izložen, niti u ispravljanjubilo koje posebne nepravde ili čak mnogih takvih nepravdi, većsamo u ispravljanju one apsolutne nepravde, koja ga isključujeiz istinskog života.

115. Novi znaci negacije koji se javljaju u ekonomskinajrazvijenijim zemljama, a koje spektakl ne razume ilipokušava da falsifikuje, dokaz su da je novo doba već počelo.Već smo videli neuspeh prvog napada radničke klase nakapitalizam; sada prisustvujemo neuspehu kapitalističkogobilja. Antisindikalna borba radnika na Zapadu prvo je naišlana otpor kod samih sindikata; pobunjena mladež pokreće noveproteste, još uvek nejasne i zbunjene, ali koji se jasno vide uodbijanju umetnosti, svakodnevnog života i stare,specijalizovane politike. To su dve strane nove, spontanepobune, koja se u prvi mah ispoljava kao kriminalna, a obe suvesnici drugog proleterskog napada na klasno društvo.Izgubljena deca ove još uvek nepokretne armije, koja izlaze nabojište – izmenjeno, a opet isto – okupljaju se oko novogGenerala Luda, koji ih ovog puta poziva da unište mašinerijudozvoljene potrošnje.

116. “Dugo traženi politički oblik kroz koji radnička klasa možeda ostvari svoje ekonomsko oslobođenje”, jasno je naznačen u




59

ovom veku u obliku revolucionarnih radničkih saveta, koji sudonosili sve odluke i imali svu izvršnu vlast, povezujući se usaveze (federacije) putem delegata koji su odgovorni svojojbazi i koji mogu biti opozvani u svakom trenutku. Saveti, kakvisu zaista postojali, bili su samo gruba naznaka njihovihmogućnosti, jer su odmah bili potiskivani i poraženi različitimmehanizmima odbrane klasnog društva, u koje svakako trebauračunati i lažnu svest. Kao što je Panekoek (Pannekoek)ispravno naglasio, vlast radničkih saveta više “otvara pitanja”,nego što ih rešava. Ali, upravo u okviru takvog oblikadruštvene organizacije, problemi proleterske revolucije moguda pronađu svoje pravo rešenje. To je teren na kojem se srećusvi preduslovi istorijske svesti: teren na kojem se ostvarujeaktivna, direktna komunikacija, gde se ukida svaka vrstaspecijalizacije, hijerarhije i odvajanja i gde se postojeći uslovitransformišu u “uslove jedinstva”. U tom procesu proletarijatpostaje subjekt koji odbacuje svoju čisto kontemplativnu ulogu:njegova svest sada je jednaka praktičnoj organizaciji koju jesam izabrao, jer ta svest više ne može da se razdvoji odnjegovog doslednog delovanja na istoriju.

117. S vlašću saveta – koja na međunarodnom planu mora dazameni sve druge oblike vlasti – proleterski pokret postaje svojvlastiti proizvod. Taj proizvod se više ne razlikuje od svogproizvođača, a njegov jedini cilj je njegovo vlastito ispunjenje.Samo na taj način negacija života u spektaklu može i sama bitinegirana.

118. Pojava radničkih saveta u prvoj četvrtini ovog veka bila jenajnapredniji izraz starog proleterskog pokreta, ali je prošlaskoro nezapaženo, osim u prerušenom izdanju, jer su savetibili potiskivani i uništeni, zajedno sa ostatkom pokreta. Danas,iz perspektive nove proleterske kritike, saveti mogu da sesagledaju u pravom svetlu, kao jedini neporaženi aspektjednog poraženog pokreta. Istorijska svest, koja uviđa da susaveti jedini prostor za njeno delovanje, sada može da se uveri




60

da oni više nisu na periferiji jednog pokreta koji se gasi, već usamom središtu pokreta koji se tek uzdiže.

119. Revolucionarna organizacija koja nastaje preuspostavljanja vlasti radničkih saveta, mora da pronađeodgovarajuće oblike borbe; ali, istorijsko iskustvo govori daona više ne može da polaže pravo na to da predstavljaradničku klasu. Njen prvi zadatak je da se unutar seberadikalno odvaji od sveta odvajanja.

120. Revolucionarna organizacija je dosledan izraz teorijeprakse, sve dok ostvaruje dvosmernu komunikaciju spraktičnom borbom u procesu formiranja praktične teorije.Njena vlastita praksa treba da ojača ovu komunikaciju idoslednost same borbe. U trenutku revolucije, kada svadruštvena odvajanja bivaju ukinuta, organizacija mora da ukinesamu sebe kao poseban oblik odvajanja.

121. Revolucionarna organizacija mora da razvijesveobuhvatnu kritiku društva, to jest, sveobuhvatnu kritiku svihaspekata otuđenog društvenog života, odbijajući kompromis sabilo kojim oblikom odvojene vlasti, bilo gde u svetu. U njenojborbi protiv klasnog društva, oružje je suština samih boraca:zato revolucionarna organizacija ne sme da dozvoli da seuslovi odvajanja i hijerarhije, koje nameće vladajući poredak,pojave unutar nje. Ona ne sme da bude deformisanavladajućim spektaklom. Jedino ograničenje u pravu svakog daučestvuje u njenoj totalnoj demokratiji jeste to što svaki njenpripadnik mora da shvati i usvoji njenu doslednu kritičku teorijui da tu doslednost ispoljava kako na planu same kritičke teorije,tako i u vezi između te teorije i praktične aktivnosti.

122. Pošto sve veće otuđenje, koje kapitalizam nameće nasvim nivoima, čini da radnici sve teže shvataju i imenuju svojubedu, dovodeći ih tako u poziciju da tu bedu odbace upotpunosti ili da je ne odbace uopšte, revolucionarnaorganizacija mora da shvati da se protiv otuđenja ne možeboriti otuđenim načinima borbe.




61

123. Proleterska revolucija može da uspe samo ako, po prviput u istoriji, svi shvate i počnu da žive teoriju kao razumevanjeljudske prakse. Ona zahteva da radnici postanu dijalektičari ida svoje ideje ostvare u praksi. Ona zahteva od svojih “ljudibez svojstava” mnogo više nego što je buržoaska revolucijazahtevala od kvalifikovanih individualaca kojima je poverilasvoj zadatak (budući da je delimična ideološka svest, koju jestvorio jedan segment buržoaske klase, bila zasnovana naekonomiji, tom centralnom aspektu društvenog života, u kojemje buržoazija već bila na vlasti). Sâm razvoj klasnog društva,koji ga je doveo do stanja spektakularne organizacije neživota,čini da revolucionarni projekat i očigledno postane ono što jeoduvek bio u suštini.

124. Revolucionarna teorija je od sada neprijatelj svakerevolucionarne ideologije i ona to zna.




62

5: Vreme i istorija

“Gospodo, život je kratak!I zato, ako živimo,živimo da bismo gazili po glavama kraljeva!”— Šekspir, Henri IV, deo I

125. Čovek, to “negativno biće koje jeste samo u meri u kojojpotiskuje Biće”, ne može se razlučiti od vremena. Čovekovoprisvajanje sopstvene prirode u isti mah je i njegovo shvatanjerazvoja sveta. “Sama istorija je deo prirodne istorije,preobražaj prirode u čoveka” (Marks). I obrnuto, ta “prirodnaistorija” ima svoje stvarno postojanje samo u procesu ljudskeistorije, jedine osmatračnice s koje se može obuhvatitiistorijska celina (kao modernim teleskopom, koji omogućavanašem pogledu da se vrati unazad kroz vreme i da posmatraudaljavanje galaksija na rubovima univerzuma). Istorija je uvekpostojala, ali ne uvek u svom istorijskom obliku.Temporalizacija čoveka, koja se odvija kroz društvo, isto je štoi humanizacija vremena. Nesvesno kretanje vremena pokazujese i obistinjuje u istorijskoj svesti.

126. Istinsko, mada još skriveno istorijsko kretanje počinjesporim i neprimetnim nastajanjem “stvarne čovekove prirode”,one “prirode koja se rađa u ljudskoj istoriji s nastajanjemljudskog društva”; ali društvo koje je razvilo tehnologiju i jezik,koje je već proizvod sopstvene istorije, svesno je samoneprestane sadašnjosti. Pamćenje najstarijih je granicasveukupnog znanja, jer znanje uvek prenose živi. Ni smrt, niprokreacija ne shvataju se kao zakon vremena. Vreme ostajenepomično, kao zatvoreni prostor. Kada složenije društvopostane svesno vremena, ono će nastojati da ga negira: ono,naime, vidi vreme ne kao nešto što prolazi, već kao nešto štose vraća. Statično društvo organizuje vreme u skladu sa svojim




63

neposrednim doživljajem prirode, dakle po modelu cikličnogvremena.

127. Ciklično vreme preovlađuje već u iskustvu nomadskihnaroda jer oni na svakom mestu kroz koje prođu zatiču isteuslove; Hegel primećuje da je “lutanje nomada samo prividno,zato što je ograničeno na jednolične prostore”. Društvo koje senastani na određenom mestu, uredi ga i individualizuje uskladu sa svojim potrebama i na taj način ispuni prostorodređenim sadržajem, istovremeno se zatvara u unutrašnjostte lokacije. Periodični povratak na ista mesta sada postaje čistpovratak vremena na istom mestu, ponavljanje niza aktivnosti.Prelazak iz pastoralnog nomadstva u sedelačku poljoprivreduoznačava kraj dokone i prazne slobode i početak mukotrpnograda. Na agrarnom modelu proizvodnje, kojim dominira ritamgodišnjih doba, počiva potpuno razvijeno ciklično vreme.Večnost pripada unutrašnjosti tog vremena: ona je vraćanjeistog, ovde, na zemlji. Mit je unitarna misaona konstrukcija; ongarantuje da ceo kosmički poredak bude ustrojen oko poretkakoji je društvo ostvarilo u svojim granicama.

128. Društveno usvajanje vremena i samoproizvodnja čovekaljudskim radom događaju se u društvu podeljenom na klase.Moć koja se konstituisala iznad siromaštva društva u kojemvlada ciklično vreme, klasa koja organizuje taj društveni rad iprisvaja njegov ograničen višak vrednosti, istovremenoprisvaja i vremenski višak vrednosti, koji je rezultat njeneorganizacije društvenog vremena: samo ona posedujeireverzibilno vreme života. Bogatstvo koje se nagomilava usektoru moći i troši na raskošne svetkovine, zapravo jerasipanje istorijskog vremena na površini društva. Samovlasnici tog istorijskog viška vrednosti poseduju saznanje ostvarnim događajima i mogu u njima da učestvuju. To vreme,odvojeno od kolektivne organizacije vremena koja preovlađujeu repetitivnoj proizvodnji osnove društvenog života, teče iznadsopstvene statične zajednice. To je vreme avanture i rata, ukojem gospodari cikličnog društva grade svoje lične istorije; to




64

je i vreme koje se pojavljuje u sudaru sa stranimzajednicama, u poremećaju nepromenljivog društvenogporetka. Istorija, dakle, iskrsava pred čovekom kao nešto štomu je strano, kao nešto što nije želeo i od čega je verovao daje zaštićen. Ali, s tim preokretom vraća se i onaj negativniljudski nemir koji se nalazi u začetku celog (privremenoobustavljenog) razvoja.

129. Ciklično vreme je po sebi vreme bez sukoba, ali sukobpostoji već u tom detinjstvu vremena: istorija se najpre bori zato da postane istorija u praktičnoj aktivnosti gospodara. Onastvara površnu ireverzibilnost; njeno kretanje stvara upravoono vreme koje ona sâma iscrpljuje u unutrašnjosti neiscrpnogvremena cikličnog društva.

130. “Hladna društva” su ona društva koja su maksimalnousporila svoj udeo u istorijskom kretanju i koja održavaju uravnoteži svoje suprotstavljanje prirodnom čovekovomokruženju, kao i svoje unutrašnje suprotnosti. Mada krajnjaraznovrsnost institucija koje su osnovane u tu svrhu svedoči ofleksibilnosti samostvaranja ljudske istorije, to svedočanstvomože da primeti samo spoljni posmatrač, antropolog koji gledaunazad sa osmatračnice istorijskog vremena. U svakom od tihdruštava, neka konačna strukturalizacija isključila je svakumogućnost promene. Apsolutni komformizam postojećihdruštvenih praksi, s kojima su zauvek poistovećene sveljudske mogućnosti, nema više nikakvu spoljnu granicu, osimstraha od pada u bezoblično životinjsko stanje. Članovi tihdruštava mogu sačuvati svoju ljudskost samo po cenu dazauvek ostanu isti.

131. Nastanak političke moći, koji je izgleda povezan sposlednjim velikim tehnološkim revolucijama (kao što jetopljenje gvozdene rude) na pragu jednog perioda koji nećeupoznati velike preokrete, sve do pojave moderne industrije,vremenski se podudara sa slabljenjem krvnih veza. Od togdoba, smenjivanje generacija izlazi iz sfere čistog prirodnogciklusa i stupa u sferu događajnosti, smenjivanja moći.




65

Ireverzibilno vreme je vreme onog koji vlada, a dinastije sunjegova prva merna jedinica. Oružje vladara je pismo. U pismujezik dostiže svoju potpunu nezavisnu stvarnost kao posrednikmeđu svestima. Ali ta nezavisnost se podudara sa opštomnezavisnošću odvojene moći, kao posredovanje kojekonstituiše društvo. S pismom se pojavljuje svest koja se višene prenosi u direktnom odnosu među živima: to bezličnopamćenje je zapravo pamćenje društvene administracije.“Spisi su misli države; arhive su njena sećanja” (Novalis).

132. Hronika je izraz ireverzibilnog vremena moći, ali isredstvo koje održava voluntarističko napredovanje vremenabeležeći prethodne tragove, pošto orijentisanost vremena težida se izgubi kada se određena moć sruši; tada vreme ponovopada u ravnodušni zaborav svojstven cikličnom vremenu,jedinom vremenu koje poznaju seljačke mase – a one se nemenjaju s propašću carstava i njihovih hronologija. Posedniciistorije dali su vremenu smer, a smer je, u isti mah, i značenje.Ali ta istorija se zasebno razvija i nestaje; ona ne utiče nadublje ravni društva jer ostaje odvojena od zajedničkestvarnosti. Zato se istorija istočnih carstava za nas svodi naistoriju religija: svrgnute hronologije ostavile su za sobomnaizgled autonomnu istoriju iluzija koje su ih obavijale. Podokriljem mita, gospodari zadržavaju privatno vlasništvo nadistorijom, pre svega tako što se služe iluzijom: u Kini i Egiptuoni su dugo imali monopol na besmrtnost duše, a njihovenajranije, zvanično priznate dinastije samo su imaginarnerekonstrukcije prošlosti. Ali to iluzorno gospodarskoposedovanje tada je bilo jedino moguće posedovanje, kakozajedničke istorije, tako i istorije gospodara. Širenje njihovestvarne istorijske moći ide ukorak sa vulgarizacijom iluzornogmitskog posedovanja. Sve to proizlazi iz sledeće prostečinjenice: u meri u kojoj su gospodari preuzimali na sebedužnost da mitski jemče stalnost cikličnog vremena, kao usezonskim obredima kineskih careva, oni sâmi su seoslobađali cikličnog vremena.




66

133. Da bi suva hronologija, koju obogotvorena moć bezobjašnjenja nudi svojim podanicima kao zemaljsko izvršenjemitskih zapovesti, ustupila mesto svesnoj istoriji, bilo jepotrebno da velike grupe ljudi iskuse stvarno učešće u istoriji.Iz te praktične komunikacije između onih koji su priznali jednidruge kao posednike jedinstvene sadašnjosti, koji su iskusilistvarno bogatstvo događaja kao sopstvenu aktivnost i koji se usvojoj epohi osećaju kao kod kuće, pomalja se opšti jezikistorijske komunikacije. Oni za koje postoji ireverzibilno vremeotkrivaju ono što je vredno pamćenja i u isti mah, opasnostzaboravljanja: “Herodot iz Halikarnasa ovde izlaže rezultatesvojih istraživanja, da vreme ne bi uništilo ljudska dela.”

134. Razmišljanje o istoriji ne može se razlučiti od razmišljanjao moći. Grci su prvi razumeli šta znači moć i prvi su o njojraspravljali. To je bila demokratija gospodara društva, suštasuprotnost stanju u despotskim državama, u kojima moć nepolaže računa nikom drugom do sebi i to u svomnepristupačnom i neprozirnom unutrašnjem jezgru – to sudvorske revolucije, koje su iznad svake rasprave i kao uspešnei kao neuspešne. Međutim, moć, koju su delile grčkezajednice, bila je ograničena na potrošnju društvenog života, anjegova proizvodnja bila je odvojen i statičan domen robovskeklase. Živeli su samo oni koji nisu radili. Podele među grčkimzajednicama i njihova borba za eksploatacju stranih gradovabili su ospoljeni izraz načela odvajanja na kojima je svaka odnjih iznutra počivala. Uprkos svojim snovima o univerzalnojistoriji, Grčka se ujedinila tek kad joj je zapretila invazija spolja;pre toga, njeni nezavisne gradovi države nisu mogli dausaglase ni kalendare. U Grčkoj je istorijsko vreme postalosvesno, ali još ne i svesno sebe.

135. Nestajanje povoljnih uslova koji su vladali u grčkimzajednicama, povuklo je za sobom nazadovanje zapadneistorijske misli, koje nije bilo praćeno obnavljanjem starihmitskih struktura. U sudarima mediteranskih naroda, u usponui padu Rimskog carstva pojavile su se poluistorijske religije,




67

koje su postale ključni činioci nove svesti o vremenu i novioklop odvojene moći.

136. Monoteističke religije bile su kompromis između mita iistorije, između cikličnog vremena, koje je i dalje vladalo uproizvodnji i ireverzibilnog vremena, u kojem su se narodimeđusobno sukobljavali i iznova grupisali. Religije koje suproizašle iz judaizma zapravo su apstraktna univerzalnapriznanja ireverzibilnog vremena, koje je demokratizovano iotvoreno svima, ali samo u domenu iluzornog. Ukupno vremeje usmereno ka jednom jedinom završnom događaju: “CarstvoBožje je blizu.” Iako su izrasle na tlu istorije i u njemu pustilekorenje, te religije su i danas radikalno suprotstavljene istoriji.Poluistorijske religije su utvrdile kvalitativni početak u vremenu(Hristovo rođenje, Muhamedovo bekstvo), ali se njihovoireverzibilno vreme – uvodeći akumulaciju, koja će u islamupoprimiti oblik osvajanja, a u reformisanom hrišćanstvuuvećavanja kapitala – u verskoj misli izokrenulo kao nekoodbrojavanje: to je čekanje, u vremenu koje se smanjuje, danastupi Strašni sud i s njim drugi, istinski svet. Večnost jeproizašla iz cikličnog vremena. Ona je njegova onostranost.Ona je element koji ograničava ireverzibilnost vremena, kojisuzbija istoriju unutar sâme istorije, postavljajući sebe s onestrane ireverzibilnog vremena, kao tačka u koju se cikličnovreme vraća i u kojoj se poništava. Bosije kaže: “A pomoćuvremena koje prolazi, stupamo u večnost koja ne prolazi.”

137. U srednjem veku, tom mitskom svetu koji svojudovršenost ostvaruje izvan sebe, istorija je već nagrizlaciklično vreme, mada ono još vlada većim delom proizvodnje.Izvesna ireverzibilna temporalnost priznata je svimpojedincima u smenjivanju životnih doba, u životu koji jeshvaćen kao putovanje u jednom smeru, kao nepovratniprolazak kroz svet čiji smisao prebiva izvan njega samog:hodočasnik je čovek koji izlazi iz tog cikličnog vremena ipostaje stvarni putnik, a ne simbolički, kao svi ostali. Ličniistorijski život i dalje nalazi svoje ispunjenje u sferi moći, u




68

tome što učestvuje u borbama za moć ili za svrgavanjepostojeće moći. Ali, ireverzibilno vreme moći sada seneograničeno deli zahvaljujući ujednačavanju orijentisanogvremena u okrilju hrišćanske ere – to je svet naoružane vere, ukojem se igra gospodara okreće oko vernosti i utvrđivanja kokome treba da bude veran. To feudalno društvo, nastalo izsusreta “organizacione strukture osvajačke vojske, koja serazvila za vreme osvajačkog pohoda” i “proizvodnih snagazatečenih u osvojenim zemljama” (Nemačka ideologija) – ameđu te proizvodne snage treba uvrstiti i njihove proizvodnejezike – podelilo je vlast u društvu između crkve i države, kojaje, sa svoje strane, podeljena na složene odnose sizerenstva ivazalstva, kao i na seoske posede i gradske zajednice. U tojraznovrsnosti mogućeg istorijskog života, posle neuspehaKrstaških ratova – glavnog, zvaničnog istorijskog poduhvat togsveta – polako se otkrivao potajni rad epohe: ireverzibilnovreme koje je postepeno i neprimetno podrivalo društvo, vremekoje je živela buržoazija proizvodeći robe, osnivajući i širećigradove, posvećujući se komercijalnom istraživanju planete –praktično eksperimentisanje koje je zauvek uništilo mitskoustrojstvo kosmosa.

138. U doba opadanja srednjeg veka, svest još privrženastarom poretku, doživljavala je ireverzibilno vreme koje jeproželo društvo u obliku opsednutosti smrću. To je melanholijanad raspadanjem jednog sveta, poslednjeg u kojem jesigurnost mita još bila protivteža istoriji; ta melanholija vidikako se sve zemaljske stvari nužno kvare i propadaju. Velikepobune evropskih seljaka bile su, između ostalog, njihovpokušaj da odgovore istoriji koja ih je nasilno istrgla izpatrijarhalnog sna zajamčenog feudalnim sistemom. To jemilenaristička utopija zemaljskog raja, u kojoj u prvi plan izbijaono iz čega je potekla poluistorijska religija, kada su ranehrišćanske zajednice, kao i judaistički milenarizma iz kojeg supotekle, odgovorile na nemire i nesreće svog vremena tako štosu najavile blisko ostvarenje Božjeg carstva, dodajući timeantičkom društvu element nemira i subverzije. Kada je počelo




69

da deli vlast u carstvu, hrišćanstvo se odreklo onoga što jepreostalo od te nade kao pűkog sujeverja: to je smisaoAvgustinovog uveravanja da je Božje carstvo odavnonastupilo, da je ono zapravo osnovana crkva, uveravanja kojeje prototip apologije moderne ideologije. Društvena pobunamilenarističkog seljaštva prirodno se najpre izražava kao željada se uništi crkva. Ali, milenarizam se razvija u istorijskomsvetu, a ne na tlu mita. Moderna revolucionarna očekivanjanisu iracionalni nastavak milenarističke verske strasti, kao štoNorman Kon veruje da je pokazao u svojoj Težnji zamilenijumom. Naprotiv, sam milenarizam, poslednja borbarevolucionarne klase koja govori religijskim jezikom, već je biomoderna revolucionarna tendencija, kojoj je nedostajala samosvest o sopstvenoj istorijskoj prirodi. Milenaristi su bili osuđenina poraz zato što nisu bili u stanju da prepoznaju revolucijukao sopstveni poduhvat. To što je milenaristima bio potrebanspoljni podsticaj na delovanje, Božja odluka, zapravo jeposledica činjenice da su pobunjeni seljaci uvek išli za vođamakoji nisu pripadali njihovim redovima. Seljačka klasa nije moglada stekne tačnu svest o funkcionisanju društva i o načinuvođenja sopstvene borbe: upravo zato što njeno delovanje injena svest nisu bili jedinstveni, ona je izražavala svoj projekati vodila svoje ratove u skladu sa slikom zemaljskog raja.

139. Novo zaposedanje istorijskog života, renesansa, koja jevidela svoju prošlost i svoje opravdanje u antici, donosiradostan prekid s večnošću. Njeno ireverzibilno vreme jestevreme beskonačnog gomilanja saznanja; istorijska svestproizašla iz iskustva demokratskih zajednica i sila koje ihuništavaju, ponovo je, s Makijavelijem, preuzela analizudesakralizovane moći i izrekla o državi ono što je do tada biloneizrecivo. U bujnom životu italijanskih gradova, u umećusvetkovanja, život se shvatao kao uživanje u proticanjuvremena. Ali, to uživanje u prolaznosti i sâmo je moralo bitiprolazno. Pesma Lorenca de Medičija, koju Burkhart smatrasuštim izrazom “duha renesanse”, zapravo je pohvala koju to




70

krhko svetkovanje istorije izriče samom sebi: “Kako je lepamladost – što tako brzo mine.”

140. Neprestana težnja apsolutne monarhije, to jest njenedržave, da monopolizuje istorijski život, težnja koja je jedan vidprelaza ka potpunoj dominaciji buržoaske klase, pokazujeistinu novog, ireverzibilnog vremena buržoazije. To je vremerada, koje je prvi put oslobođeno cikličnosti. S buržoazijom radpostaje proces preobražavanja istorijskih uslova. Ona je prvavladajuća klasa koja shvata rad kao vrednost. Ukidajući sveprivilegije, ne priznajući nijednu vrednost koja ne proizlazi izeksploatacije rada, buržoazija je opravdano poistovetila svojusopstvenu vrednost vladajuće klase s radom, a napredak radasa sopstvenim napretkom. Klasa koja gomila robu i kapitalneprestano menja prirodu, tako što menja sam radoslobađajući njegovu produktivnost. Ukupan socijalni život većse usredsredio u ornamentalnom siromaštvu dvora, u drečavojnošnji ledene državne administracije koja kulminira “profesijomkralja”; sve istorijske slobode morale su da se pomire sasvojom propašću. Sloboda feudalaca, da se poigravaju sireverzibilnim vremenom, istrošila se u njihovim poslednjimizgubljenim bitkama – u ratovima Fronde i u ustankuŠkotlanđana u korist Čarlsa Edvarda. Svet je promenioosnovu.

141. Pobeda buržoazije je pobeda duboko istorijskog vremena,vremena ekonomske proizvodnje, koje trajno i potpunopreobražava društvo. Sve dok je agrarna proizvodnja glavnioblik rada, ciklično vreme, zaostalo na dnu društva, objedinjujei podstiče sile tradicije koje koče kretanje. Ali, ireverzibilnovreme buržoaske ekonomije iskorenjuje te žive fosile širomsveta. Istorija, koja je do tada izgledala kao niz aktivnostipripadnika vladajuće klase i zato bila pisana kao istorijadogađaja, sada se shvata kao opšte kretanje koje na svomputu nemilosrdno gazi pojedince. Istorija koja otkriva svojuosnovu u političkoj ekonomiji postaje svesna postojanja onogašto je bilo njeno nesvesno, ali ne uspeva da ga osvetli, te ono i




71

dalje ostaje nesvesno. Jedina stvar koju je tržišna ekonomijazaista demokratizovala jeste ta slepa preistorija, kao novasudbina kojom niko ne vlada.

142. Istorija koja je prisutna u svim dubinama društva teži danestane s njegove površine. Pobeda ireverzibilnog vremena je,u isti mah, njegova metamorfoza u vreme stvari jer je oružje tepobede serijska proizvodnja u skladu sa zahtevima tržišta.Glavni proizvod koji je s ekonomskim razvojem premešten izsfere luksuznih retkosti u sferu tekuće potrošnje jeste, dakle,istorija, ali samo kao istorija apstraktnog kretanja stvari, kojedominira svakom kvalitativnom upotrebom života. Dok jeciklično vreme moglo da podnese porast onog dela istorijskogvremena koji su proživljavali pojedinci i grupe, dominacijaireverzibilnog vremena proizvodnje težiće da društvenoeliminiše to proživljeno vreme.

143. Buržoazija je, dakle, omogućila svest o ireverzibilnomvremenu i nametnula to vreme društvu, ali mu nije dozvolila daga upotrebi. “Istorija je postojala, ali je više nema”, zato štoklasa posednika ekonomije, koja ne može da raskine saekonomskom istorijom, mora da potiskuje svaku drugačijuupotrebu ireverzibilnog vremena kao neposrednu pretnju.Vladajuća klasa, sačinjena od stručnjaka za posedovanjestvari koji su, kao takvi, u posedu tih stvari, mora da veže svojusudbinu za održavanje te postvarene istorije, to jest zaočuvanje nove nepokretnosti unutar istorije. Radnik, koji senalazi u osnovi društva, prvi put nije materijalno otuđen odistorije, jer je sada baza onaj deo društva koji se ireverzibilnokreće. Zahtevajući da živi istorijsko vreme koje sam proizvodi,proletarijat otkriva prosto, nezaboravno središte svogrevolucionarnog projekta, a svi prethodni neuspeli pokušajiostvarenja tog projekta obeležavaju moguća polazišta novogistorijskog života.

144. Ireverzibilno vreme buržoazije, koja je postala gospodaristorije, najpre se predstavilo kao apsolutni početak: prvagodina Republike. Ali revolucionarna ideologija opšte slobode,




72

koja je prognala i poslednje ostatke mitskog sistemavrednosti, kao i sve vidove tradicionalnog uređenja društva,već je nagovestila stvarnu volju koju je zaodenula rimskomtogom: neograničenu slobodu trgovine. Pošto je ubrzo otkriloda će morati da obnovi pasivnost, koju je iz temelja uzdrmaloda bi uspostavilo sopstvenu apsolutnu vladavinu, robnodruštvo je “u hrišćanstvu, s njegovim kultom apstraktnogčoveka... našlo svoju najprikladniju dopunu” (Kapital).Buržoazija je s tom religijom tako sklopila kompromis, koji seogleda i u predstavljanju vremena: napustila je svoj kalendar, anjeno ireverzibilno vreme se uobličilo po kalupu hrišćanske erei postalo njen produžetak.

145. S razvojem kapitalizma ireverzibilno vreme se ujednačilona svetskom nivou. Univerzalna istorija postala je realnost jerse ceo svet objedinio u razvoju tog vremena. Ali, ta istorija,koja je u svakom trenutku svuda ista i dalje nije ništa drugo doodbacivanje istorije unutar nje same. Ono što širom svetaizgleda kao isti dan, u stvari je samo vreme ekonomskeproizvodnje, vreme isečeno na jednake apstraktne segmente.To ujednačeno ireverzibilno vreme pripada svetskom tržištu,pa tako i svetskom spektaklu.

146. Ireverzibilno vreme proizvodnje je, pre svega, mera robe.Dakle, vreme koje se zvanično priznaje širom sveta kao opštevreme društva, zapravo samo odražava posebne interese odkojih je sačinjeno, i nije ništa drugo do posebno vreme.




73

6: Spektakularno vreme

“Nemamo ničeg svog osim vremena,koje pripada i beskućnicima.”— Baltazar Grasijan, Dvorjanin

147. Vreme proizvodnje, vreme-roba, zapravo je beskonačnogomilanje istovetnih intervala. To je apstraktno ireverzibilnovreme čiji se svi segmenti moraju pokazati na hronometru kaokvantitativno jednaki. Realnost tog vremena može se svesti nauzajamnu zamenljivost njegovih jedinica. O društvenojvladavini vremena-robe moglo bi se reći: “Vreme je sve, čoveknije ništa; u najboljem slučaju on je skelet vremena” (Bedafilozofije). To je obezvređeno vreme, sušta suprotnost vremenudefinisanom kao “polje u kojem se razvijaju ljudske snage”.

148. Opšte vreme ljudskog nerazvoja postoji i ukomplementarnom vidu, kao potrošno vreme koje proističe izmodernog oblika proizvodnje i koje se vraća u svakodnevniživot društva kao pseudociklično vreme.

149. Pseudociklično vreme nije ništa drugo do potrošni oblikproizvedenog vremena-robe. Ono ima ista osnovna svojstva:homogene, uzajamno zamenljive jedinice i odsustvokvalitativne dimenzije. Ali, kao potproizvod vremena-robe, kojiima ulogu da uspori konkretni svakodnevni život i da održavanjegovo zaostajanje, pseudociklično vreme je opterećenopseudovalorizacijama i pokazuje se kao niz navodnoindividualizovanih momenata.

150. Pseudociklično vreme je vreme potrošnje koja jesvojstvena modernom ekonomskom preživljavanju, uvećanompreživljavanju u kojem je svakodnevno iskustvo lišenoodlučivanja i podvrgnuto ne više prirodnom poretku, većpseudoprirodi koja se razvila iz otuđenog rada; stoga ono




74

sasvim prirodno pronalazi stare ciklične ritmove koji suvladali životom preindustrijskih društava. Pseudociklično vremese, u isti mah, oslanja na prirodne tragove cikličnog vremena igradi nove homologne spojeve: dan i noć, radne i neradnedane, periodične odmore.

151. Pseudociklično vreme je vreme koje je preoblikovalaindustrija. Vreme zasnovano na proizvodnji robe i sâmo jepotrošna roba, koja objedinjuje ono što se razdvojilo sadezintegracijom starih unitarnih društava – privatni, ekonomskii politički život. Sveukupno potrošno vreme modernog društvana kraju se shvata kao sirovina za raznovrsne nove proizvode,koji se iznose na tržište kao upotreba društvenoorganizovanog vremena. “Proizvod koji već postoji u oblikupogodnom za potrošnju, može da posluži i kao sirovina za nekidrugi proizvod” (Kapital).

152. U svojim najrazvijenijim sektorima, koncentrisanikapitalizam orijentiše se ka prodaji “potpuno opremljenih”blokova vremena, pri čemu je svaki od njih jedinstvena robakoja u sebi spaja izvestan broj različitih roba. Tako se u svemoćnijoj ekonomiji usluga i “slobodnog vremena” može pojavitiformula “sve je uključeno u cenu”, bilo da je reč ospektakularnom živom okruženju, kolektivnom turističkompseudoputovanju, pretplati na potrošnju kulturnih dobara iliprodaji same društvenosti u obliku “uzbudljivih razgovora” i“susreta sa slavnim ličnostima”. Takva spektakularna roba,koja izvesno ne bi imala prođu, kada realnosti koje parodira nebi bile sve siromašnije, može se uporediti sa modernimnačinima prodaje po tome što se može dobiti na kredit.

153. Potrošno pseudociklično vreme je spektakularno vreme,kako u užem smislu, kao vreme provedeno u konzumiranjuslika, tako i u opštijem smislu, kao slika potrošnje vremena.Vreme potrošnje slika, medijuma svih roba, istovremenao jepolje u kojem potpuno dolaze do izražaja i instrumentispektakla i cilj koji oni globalno predstavljaju, stecište i oličenjesvake pojedinačne potrošnje: znamo da se ušteda vremena,




75

kojoj moderno društvo neprestano teži – bilo da je reč obrzini prevoza ili o supi iz kesice – na kraju svodi na to daprosečni Amerikanac gleda televiziju tri do šest sati dnevno.Društvenom slikom potrošnje vremena dominiraju isključivotrenuci dokolice i odmora – trenuci koji se dovode u vezu sadaljinom i koji su, po definiciji, poželjni kao i svakaspektakularna roba. Ta roba je ovde eksplicitno prikazana kaoniz trenutaka realnog života čije ciklično vraćanje željnoiščekujemo. Ali, upravo u tim trenucima koji su dodeljeniživotu, spektakl se razvija i reprodukuje i tako postiže višistepen intenziteta. Ono što je prikazano kao pravi život,pokazuje se samo kao još spektakularniji život.

154. Iako ovo doba vidi sebe kao učestalo vraćanjemnogobrojnih svetkovina, ono je, zapravo, doba bezsvetkovina. Ono što je u cikličnom vremenu trenutakučestvovanja zajednice u raskošnom trošenju života, nije višemoguće u društvu bez zajednice i bez raskoši. Njegovevulgarizovane pseudosvetkovine, parodije dijaloga i poklona,navode ljude na preterano trošenje novca, ali im donose samorazočaranje, koje se kompenzira obećanjem nove obmane.Što više opada upotrebna vrednost vremena modernogpreživljavanja, to se ono više razmeće u spektaklu. Realnostvremena zamenjena je publicitetom vremena.

155. Dok je u starim društvima potrošnja cikličnog vremenabila u skladu s realnim radom tih društava, pseudocikličnapotrošnja razvijene ekonomije protivreči apstraktnomireverzibilnom vremenu njene proizvodnje. Dok je cikličnovreme bilo realno proživljeno vreme nepokretne iluzije,spektakularno vreme je iluzorno proživljeno vreme realnostikoja se neprestano preobražava.

156. U procesu proizvodnje uvek se javlja nešto novo, alipotrošnja je prošireno vraćanje istog. Zato što mrtav raddominira živim radom, u spektakularnom vremenu prošlostdominira sadašnjošću.




76

157. Nedostatak opšteg istorijskog života znači da niindividualni život još nema istoriju. Spektakularnodramatizovane pseudodogađaje, koji se neprestano nudepažnji, nisu doživeli oni koji dobijaju informacije o njima;štaviše, ti događaji bivaju odmah zaboravljeni jer se suvišebrzo smenjuju – spektakularna mašina neprestano pulsira iproizvodi nove. S druge strane, ono što je zaista doživljenonema nikakve veze sa zvaničnim ireverzibilnim vremenomdruštva i direktno je suprotno pseudocikličnom ritmu njegovihuzgrednih proizvoda. To odvojeno individualno iskustvosvakodnevnog života lišeno je jezika, pojmova i kritičkogpristupa sopstvenoj nezabeleženoj prošlosti. Ono ne može dase izrazi. Ono je neshvaćeno i zaboravljeno, pregaženo lažnimspektakularnim pamćenjem onoga što ne zavređuje da budezapamćeno.

158. Spektakl, kao način na koji današnje društvo parališeistoriju i sećanje i suzbija svaku istoriju koja proističe izistorijskog vremena, jeste lažna svest vremena.

159. Da bi se radnicima nametnuo status “slobodnih”proizvođača i potrošača vremena-robe, njihovo vreme moraloje najpre biti predmet nasilne ekspropriacije. Pojavu novog,spektakularnog oblika vremena omogućilo je upravo toprvobitno oduzimanje vremena proizvođača.

160. Neizbežna biološka ograničenja radne snage – očiglednazavisnost od prirodnog ciklusa budnosti i sna, kao iobogaljujuće posledice ireverzibilnog vremena na životpojedinca – moderni proizvodni sistem tretira isključivo kaodrugorazredna pitanja. Kao takva, ona se ignorišu u svimzvaničnim izjavama i u predstavljanju potrošnih dobara,vidljivog izraza njegovog trijumfalnog pohoda. Paralisan, ulažnom središtu kretanja svog sveta, posmatrač više ne vidiživot kao kretanje ka ostvarenju i smrti. Onaj koji je odbio daživi ne može više da prihvati ni sopstvenu smrt. Reklameživotnog osiguranja sugerišu da će čovek biti odgovoran zaekonomski gubitak ako umre ne doprinevši funkcionisanju




77

sistema, dok oglasi “američkog načina umiranja” ističučovekovu sposobnost da u posmrtnom stanju očuva najvećimogući privid života. U svim područjima reklame, starenje jestrogo zabranjeno. Na svakom pojedincu je da mudroekonomiše svojim “kapitalom mladosti”; pokazuje se, međutim,da taj kapital, ma koliko brižno negovan, nikada ne može dadostigne trajnost i kumulativnu moć ekonomskog kapitala. Todruštveno odsustvo smrti identično je društvenom odsustvuživota.

161. Kao što je pokazao Hegel, vreme je nužno otuđenje,sredina u kojoj se čovek ostvaruje tako što gubi sebe, u kojojpostaje drugi da bi postao ono što uistinu jeste. Suprotnostvremenu je upravo vladajuće otuđenje, koje je proizvođačunametnuto kao tuđa sadašnjost. U tom prostornom otuđenju,društvo, koje u korenu razdvaja čoveka od aktivnosti koju odnjega krade, zapravo odvaja čoveka od njegovog sopstvenogvremena. Upravo društveno otuđenje, koje se u načelu možeprevazići, zabranilo je i okamenilo mogućnosti i rizike živogotuđenja u vremenu.

162. Iza prolaznih moda koje se neprestano smenjuju nafrivolnoj površini spektakla pseudocikličnog vremena, vrhunskistil našeg doba i dalje prebiva samo u onome čime vladapritajena, a ipak očigledna nužnost revolucije.

163. Prirodna osnova vremena – konkretno iskustvoprolaženja vremena – ljudska je i društvena i zato što postojiza čoveka. Ograničenost ljudske prakse, različitih nivoa rada,humanizovala je, ali u isti mah i dehumanizovala vreme, kakociklično vreme, tako i odvojeno, ireverzibilno vremeekonomske proizvodnje. Revolucionarni projekat besklasnogdruštva, sveukupnog istorijskog života, teži ukidanju društvenemere vremena u korist ludičkog modela ireverzibilnog vremenapojedinaca i grupa, modela u kojem istovremeno postojenezavisna, ali i udružena vremena. To je program potpunogostvarenja komunizma u vremenu, komunizma koji ukida “svešto postoji nezavisno od pojedinaca”.




78

164. Svet već sanja o takvom vremenu, ali mora postatisvestan tog sna da bi ga ostvario.




79

7: Upravljanje prostorom

“Ko god da zagospodari gradom koji je navikao na slobodu, a ne uništi ga,može samo da očekuje da i sâm bude uništen; jer, takav grad uvek možeda nađe povod za pobunu, u ime svoje ranije slobode i drevnih običaja,koje ne mogu da potisnu ni protok vremena, ni sva potonja blagodet. Štagod novi vladar činio, kakve god mere predostrožnosti preduzimao,stanovnici nikada neće zaboraviti tu slobodu i te običaje – osim ako nebudu razdvojeni i raseljeni.” — Makijaveli, Vladalac

165. Kapitalistička proizvodnja je ujedinila prostor, rušeći svebarijere između društva i njegovog okruženja. Ta unifikacijapredstavlja u isto vreme ekstenzivan i intenzivan procesbanalizacije. Akumulacija robe, masovno proizvedene zaapstraktni prostor tržišta, koja je uzdrmala sve regionalne izakonske barijere, kao i sva korporativna ograničenja koja su usrednjem veku imala za cilj očuvanje kvaliteta zanatskeproizvodnje, podrila je i autonomiju i kvalitet samih mesta. Tasila homogenizacije je teška artiljerija koja ruši sve Kineskezidove.

166. Slobodan prostor robe se neprestano menja i preoblikujene bi li postao što sličniji sebi, ne bi li se što više približio idealunepokretne monotonije.

167. Eliminišući geografsku udaljenost, to društvo proizvodinovu unutrašnju udaljenost u obliku spektakularnog odvajanja.

168. Turizam – protok ljudi upakovan za potrošnju,nusproizvod protoka robe – prilika je da se ode i vidi ono što jeveć banalizovano. Ekonomska organizacija putovanja karazličitim mestima unapred garantuje njihovu jednoličnost.Modernizacija, koja je već redukovala vreme putovanja,istovremeno je ograničila i realni prostor u kojem se i ka kojemse može putovati.




80

169. Društvo koje preobražava čitavo svoje okruženje razviloje sopstvene tehnike za oblikovanje same teritorije koja činiosnov za sve različite aspekte ovog projekta. Urbanizam,“gradsko planiranje”, jeste metod kojim kapitalizam preuzimakontrolu nad čitavim prirodnim i ljudskim okruženjem. Sledećilogiku potpune dominacije, kapitalizam može, a sada i mora,da prekroji čitav prostor u svoj vlastiti dekor.

170. Upadljiva potreba za zamrzavanjem života, kojukapitalizam ostvaruje kroz urbanizam, hegelovskim rečnikommože da se opiše kao apsolutna prevlast “miroljubivekoegzistencije unutar prostora” nad “nemirnim postajanjem, uprotoku vremena”.

171. Dok sve tehničke snage kapitalizma rade na primenirazličitih oblika odvajanja, urbanizam tim snagama pružaosnov i priprema teren za njihov dalji razvoj; urbanizam jesama tehnologija odvajanja.

172. Urbanizam je moderan način za rešavanje tekućegproblema očuvanja klasne vladavine putem razbijanja radnika,među kojima je, u uslovima urbane proizvodnje, došlo doopasnog približavanja. Neprestana borba protiv svega što bimoglo da vodi ka takvom približavanju našla je u urbanizmunajefikasniju oblast delovanja. Još od Francuske Revolucije,svi potonji režimi nastojali su da razviju sredstva zauspostavljanje reda i zakona na ulici, što je kulminiraloukidanjem sâme ulice. Pišući o “civilizaciji… koja idejednosmernim putem”, Luis Mamford je u Gradu u istorijiukazao na činjenicu da je, s razvojem masovne komunikacijena velikim udaljenostima, izolacija stanovništva postala mogoefikasniji način kontrole. Ali, opšti trend ka izolaciji, koji činisamu suštinu urbanizma, mora da uključi i kontrolisanureintegraciju radnika na osnovu planiranih zahtevaprodizvodnje i potrošnje. Ta reintegracija dovodi izolovanepojedince u blizak kontakt, ali samo kao izolovane pojedince:fabrike, kulturni centri, turistička mesta i izgradnja stambenihčetvrti, potpuno su u funkciji uspostavljanja te lažne zajednice.




81

Ista kolektivna izolovanost preovlađuje čak i unutar porodičnećelije, gde svepristuni prijemnici poruka spektakla ispunjavajuizolaciju vladajućim slikama – slikama koje svu svoju snagucrpu upravo iz te izolacije.

173. U svim ranijim epohama arhitektonske inovacije bile sunamenjene isključivo vladajućoj klasi. Sada, po prvi put uistoriji, pojavljuje se arhitektura posebno dizajnirana zasiromašne. Estetska beda i široke razmere ovog novogiskustva stanovanja proističu upravo iz njegovog masovnogkaraktera, koji je opet posledica njegove funkcije i modernihuslova konstrukcije. Očigledno jezgro tih uslova je autoritarnoodlučivanje, koje apstraktno pretvara čitavo okruženje uokruženje apstrakcije. S početkom industrijalizacije, svuda sepojavljuje ista arhitektura, čak i u zemljama najzaostalijim uovom pogledu, kao osnovni preduslov za razvoj novog tipadruštvenog života. Protivrečnost između rasta materijalnihsnaga društva i hroničnog izostanka progresa u pravcu bilokakve svesne kontrole nad tim snagama, otkriva se najjasnijekroz razvoj urbanizma, pitanje termonuklearnog naoružnja ilikontrole rađanja (gde se na horizontu već nazire mogućnostmanipulacije potomstvom).

174. Samouništenje urbanog okruženja uveliko je u toku.Eksplozija gradova koja je njihovo ruralno okruženje prekrila“bezobličnom masom urbanih otpadaka” (Mamford), direktna jeposledica imperativa potrošnje. Diktatura automobila, te robe-vodilje prve faze ekonomije robnog obilja, ostavlja svoj trag uvidu autoputeva koji razdiru stara gradska jezgra i podstiču sveveću disperziju. Unutar istog procesa, delimično obnovljenourbano tkivo ubrzano se kristališe oko “fabrika za distribuciju” –džinovskih prodajnih centara, izgrađenih usred nedođije iokruženih hektarima parkinga. Međutim, ti hramovi grozničavepotrošnje izloženi su istoj, neodoljivoj centrifugalnoj sili, koja ihodbacuje čim oko sebe razviju dovoljno urbanih elemenata dabi bili zamenjeni novim prodajnim centrima. Međutim, tehničkaorganizacija potrošnje je samo najvidljiviji aspekt opšteg




82

rastakanja, koje je grad dovelo do tačke da počne da trošisamog sebe.

175. Ekonomska istorija, koja je tokom celog razvoja gravitiralaoko suprotnosti između grada i sela, danas je došla dotle daponištava oboje. Kao rezultat sadašnje paralize svakogistorijskog razvoja osim nezavisnog kretanja ekonomije, tajpočetak nestajanja gradova i sela ne ukazuje naprevazilaženje njihove odvojenosti, već na njihov istovremenikolaps. Uzajamna erozija grada i sela, posledica neuspehaistorijskog razvoja koji je morao da prevaziđe postojeću urbanustvarnost, ogleda se u eklektičkoj mešavini njihovih istrgnutihfragmenata, koja pokriva najveći deo industrijalizovanih oblastiširom sveta.

176. Univerzalna istorija je rođena u gradovima, a svoju zrelostje dostigla kroz odlučujuću pobedu grada nad selom. ZaMarksa, jedna od najveći zasluga buržoazije kaorevolucionarne klase bila je ta što je “potčinila selo gradu”, ukojem je “sam vazduh oslobađajući”. Ali, ako je istorija gradovaistorija slobode, ona je takođe i istorija tiranije, državne upravekoja kontroliše ne samo selo već i grad. Grad je služio kaoistorijsko poprište bitke za slobodu u vreme kada se u toj borbijoš nije moglo pobediti. Grad je fokusna tačka istorije jer u sebiistovremeno otelotvoruje koncentraciju društvene snage, kojaomogućava istorijski projekat i svest o prošlosti. Neprekidnouništavanje gradova je samo još jedan znak neuspehačovečanstva da podredi ekonomiju istorijskoj svesti; znakneuspeha društva da se ujedini kroz prisvajanje onih sila kojesu do sada bile otuđene od njega.

177. “Selo predstavlja suštu suprotnost: izolaciju i odvajanje.”(Nemačka ideologija) Na isti način na koji uništava gradove,urbanizam stvara lažno selo, razdvojeno od prirodnih odnosasvojstvenih tradicionalnom selu i od direktnih (i direktnoizazvanih) društvenih odnosa istorijskih gradova. Uslovistanovanja i spektakularna kontrola putem “planskogokruženja”, vodili su ka pojavi veštačkog novog seljaštva.




83

Geografska raštrkanost i zatucanost, koji su oduveksprečavali seljaštvo da preduzme neku nezavisnu akciju ipostane stvaralačka istorijska snaga, danas odlikuju i ovemoderne proizvođače: njima je svet koji stvarajunepristupačan, isto kao i prirodni radni ritam agrarnih društava.Seljaštvo je oduvek pružalo pozudan osnov “orijentalnomdespotizmu”, utoliko što je svojom rascepkanošću stalnopodsticalo tendenciju ka birokratskoj centralizaciji. Novoseljaštvo, generisano sve većom birokratizacijom modernedržave, razlikuje se od starog po tome što njegova apatijasada mora biti istorijski proizvedena i održavana; prirodnoneznanje zamenio je organizovani spektakl falsifikovanja.Pejsaž “novih gradova”, koje naseljava ovo novo, tehnološkoseljaštvo, upadljiv je odraz represije istorijskog vremena nakojem počiva. Njihov moto bi mogao da bude: “Ovde se nikadaništa nije dogodilo, niti će se dogoditi.” Snage istorijskogodsustva bile su u stanju da stvore svoj vlastiti pejsaž, jer senjihovo istorijsko oslobođenje, koje se mora odigrati ugradovima, još nije dogodilo.

178. Istorija koja preti ovom pomračenom svetu mogla bipotencijalno da podredi prostor direktno doživljenom vremenu.Proleterska revolucija je ta kritika ljudske geografije, kroz kojubi pojedinci i zajednice mogli i morali da stvaraju mesta idogađaje u skladu sa prisvajanjem ne samo svog rada, većčitave svoje istorije. Uvek promenljivo polje igre tog novogsveta i slobodno poigravanje sa pravilima sâme igre,omogućiće oživljavanje regionalne autonomije, koja više nećebiti vezana isključivo za neki određen lokalitet; tako će seponovo otvoriti mogućnost za prava putovanja – putovanjakroz jedan autentičan život, koji je i sâm putovanje, koje sadržisav smisao tog života.

179. Najrevolucionarnija ideja u vezi sa urbanizmom, sama posebi, nije ni urbanistička, niti tehnološka ili estetska. To jeprojekat rekonstrukcije celokupnog okruženja u skladu spotrebama radničkih saveta, antidržavne diktature proletarijata,




84

tog izvršnog dijaloga. Saveti će biti delotvorni samo akouspeju da preobraze postojeće uslove u celini; oni pred sebene mogu da postave neki skromniji zadatak, ako zaista žele dabudu prepoznati i da sami sebe prepoznaju u svetu koji samistvaraju.




85

8: Negacija i potrošnja u kulturi

“Da li zaista veruješ da će Nemci izvesti političku revoluciju za našegživota? Dragi prijatelju, to su samo pusti snovi… Sudimo o Nemačkoj naosnovu njene sadašnje istorije – a ti svakako nećeš prigovoriti da je svaistorija falsifikovana ili da sav današnji javni život ne odražava stvarnoraspoloženje ljudi. Uzmi bilo koje novine i odmah ćeš se uveriti da minikada nismo prestali (i da nas u tome nikakva cenzura nije sprečavala) daslavimo slobodu i nacionalnu sreću u kojoj danas uživamo!” — Ruge, pismoMarksu, mart 1844.

180. Kultura je opšta sfera znanja i predstava o proživljenomiskustvu unutar istorijskih, klasno podeljenih društava. To jeuopštavajuća snaga, koja postoji kao odvojen entitet, kaopodela intelektualnog rada i kao intelektualni rad podele.Kultura se jasno odvaja od jedinstva na mitu zasnovanogdruštva “kada ljudski život izgubi moć ujedinjavanja, kadasuprotnosti izgube svoje žive veze i odnose i postanuautonomne.” (Hegel, Razlika između Fihteovog i Šelingovogsistema) Postavši nezavisna, kultura započinje svojuimperijalističku karijeru samoobogaćivanja, koja, u krajnjoj linijivodi ka ukidanju te nezavisnosti. Istorija, koja je omogućilarelativnu autonomiju kulture, kao i sve ideološke iluzije o tojautonomiji, takođe se ispoljava i kao istorija kulture. Trijumfalnipohod istorije kulture može se shvatiti kao progresivnorazotkrivanje nedovoljnosti sâme kulture, kao marš ka njenomsamoukidanju. Kultura je oblast potrage za izgubljenimjedinstvom. U toj potrazi, kultura, kao odvojena sfera, osuđenaje da negira sebe.

181. U borbi između tradicije i inovacije, što je osnovna temaunutrašnjeg kulturnog razvoja istorijskih društava, inovacija jeta koja uvek pobeđuje. Ali, kulturnu inovaciju ne stvara ništadrugo do ukupno istorijsko kretanje; kretanje koje, postajući




86

svesno sebe kao celine, teži da ode s one strane sopstvenihkulturnih pretpostavki i tako se usmeri ka prevazilaženju svihoblika odvajanja.

182. Brzo proširivanje društvenog znanja, uključujući tu i svesto istoriji, kao glavnoj osnovi kulture, vodilo je ka nepovratnomformiranju samosvesti koja je uništila Boga. Ali, taj “prvi uslovsvake druge kritike” (Marks) takođe je i prvi zadatak jedneneprekidne kritike. Kada više nema ni jednog odbranjivogpravila ponašanja, svaki plod kulture gura kulturu ka njenomkraju. Za kulturu važi isto što i za filozofiju: u trenutku kadapostane potpuno nezavisna, svaka njena disciplina je osuđenana propast – pre svega zato što i dalje pretenduje da pružisveobuhvatan izveštaj o društvu kao celini, a na kraju i zbogfragmentarnog karaktera svoje metode, koja može da budeoperativna jedino unutar određene dicipline. Nedostatakracionalnosti je ono što kulturu, kao odvojenu sferu, osuđujena propast, jer ta kultura već nosi u sebi težnju ka pobediracionalnog.

183. Kultura je iznikla iz istorije koja je rastočila prethodninačin života, ali, pošto je ona zasebna sfera unutar delimičnoistorijskog društva, njeno razumevanje i čulna komunikacijaneminovno ostaju delimični. Ona je smisao jednog nedovoljnosmislenog sveta.

184. Kraj istorije kulture pokazuje se na dva suprotna načina:kao projekat koji teži sopstvenom prevazilaženju unutarsveukupnog istorijskog kretanja i kao njena težnja da sesačuva u obliku mrtvog predmeta spektakularne kontemplacije.Prva težnja je vezala svoju sudbinu za društvenu kritiku, drugaza odbranu klasne vladavine.

185. Svaki od ta dva načina, koji označavaju kraj kulture,postoji nezavisno, unutar svih aspekata saznanja i unutar svihaspekata čulnog predstavljanja (to jest, onoga što se nekadazvalo umetnošću u najširem smislu). U slučaju saznanja,akumulaciji fragmentarnih saznanja koja su postala beskorisna




87

– jer odobrenje od strane postojećih uslova zahteva odricanjeod sopstvenog znanja – suprostavlja se teorija prakse, kojajedina ima pristup istini svakog od tih oblika znanja; samo onazna tajnu njihove upotrebe. U slučaju čulnog predstavljanja,kritičkoj autodestrukciji nekadašnjeg zajedničkog jezika društvasuprostavlja se njegova veštačka rekonstrukcija u oblikurobnog spektakla, iluzorna predstava neživota.

186. Kada društvo jednom izgubi svoje mitski zasnovanozajedništvo, ono gubi sve referentne tačke istinski zajedničkogjezika, sve do trenutka kada podele unutar te nepomičnezajednice ne budu prevaziđene pojavom prave istorijskezajednice. Kada se umetnost, koja je bila taj zajednički jezikdruštvene neaktivnosti, razvije u nezavisnu umetnost umodernom smislu, koja izrasta iz svog prvobitnog religioznoguniverzuma i postaje individualna proizvodnja pojedinačnihostvarenja i ona biva podređena kretanju koje upravljaistorijom svih posebnih kultura. Njena deklaracija onezavisnosti u isto vreme je objava njenog kraja.

187. Pozitivan značaj moderne dekompozicije i destrukciječitave umetnosti prebiva u uništavanju jezika komunikacije.Negativna posledica tog razvoja je u tome što zajednički jezikviše ne može da poprimi oblik jednostranih zaključaka koji suodlikovali umetnost istorijskih društava – zadocnele portretetuđih života lišenih dijaloga, koji su taj nedostatak smatralineizbežnim – ali, koji mora da bude ponovo pronađen u praksikoja ujedinjuje direktnu aktivnost s njenim vlastitim jezikom.Stvar je u tome da se zaista uzme učešće u zajednici dijaloga iu igri s vremenom, koje je do sada, u poetskim i umetničkimdelima, bilo samo predstavljano.

188. Kada umetnost postane nezavisna i počne da slika život uraskošnim bojama, to je znak da se život već približio kraju. Tajtrenutak ne mogu da podmlade nikakve boje, ma koliko jarke,već samo sećanje. Veličina umetnosti vidi se samo u sumrakživota.




88

189. Prodor istorijskog vremena u umetnost prvi put seispoljava u baroku. Barok je bio umetnost sveta koji je izgubiosvoje središte s kolapsom poslednjeg mitskog poretka:srednjovekovne sinteze ujedinjenog hrišćanstva i duha jednogCarstva, koja je uspostavila harmoniju između nebeske izemaljske vlasti. Ta umetnost promene neminovno je odisalaefemernošću koju je otkrivala u svetu oko sebe. Ona jeizabrala “život umesto večnosti” (Eugenio d’Ors). Najvećadostignuća baroka bili su, pre svega, teatar i festival iliteatarski festivali, u kojima je jedini cilj svakog pojedinačnogumetničkog izraza bio da doprinese izgradnji scene koja jeslužila kao centar ujedinjavanja; ta scena bio je pasaž, izrazugrožene ravnoteže unutar vladajuće dinamike haosa.Donekle preterano insistiranje na konceptu baroka usavremenim estetskim raspravama, ukazuje na svest daumetnički klasicizam više nije moguć: svi pokušaji, tokomposlednja tri veka, da se uspostavi normativni klasicizam ilineoklasicizam bili su samo kratkotrajne veštačke konstrukcije,koje su govorile zvaničnim jezikom države (bilo apsolutnemonarhije, bilo revolucionarne buržoazije zaogrnute u rimsketoge). Ono što je sledilo posle baroka, bila je umetnost u jošvećoj meri individualistička i negatorska, koja je u talasima, odromantizma do kubizma, ponavljala svoje napade, sve dok nijepotpuno rasparčala i uništila čitavu sferu umetnosti. Nestanakistorijske umetnosti, koja je bila deo interne komunikacije jedneelite i koja je za društvenu osnovu svoje polunezavisnostiimala donekle razigrane uslove koje su poslednji izdanciaristokratije uspevali da održe, takođe ukazuje na činjenicu daje kapitalizam prvi oblik klasne vladavine koji priznaje totalninedostatak ontološkog kvaliteta; svoj smisao on nalazi samo uupravljanju ekonomijom, što ukazuje na gubitak svakogljudskog umeća. Skladno jedinstvo baroknog ansambla, kojegveć dugo nema u svetu umetničke kreacije, u izvesnom smisluoživljen je u današnjoj mahnitoj potrošnji čitave dosadašnjeumetnosti. Pošto su sve umetničke forme prošlosti prepoznatei priznate istorijski, a zatim retrospektivno reklasifikovane kao




89

faze jedinstvene “svetske umetnosti”, ta umetnost je postaladeo globalne pometnje koja sama po sebi predstavlja nekuvrstu barokne strukture višeg nivoa, strukture koja apsorbuje isam barok i sve njegove moguće reinkarnacije. Naime, po prviput u istoriji, umetnosti svih epoha i civilizacija mogu sesagledati i prihvatiti zajedno, a sama činjenica da je danasmoguće sakupljati i prebirati po tim umetničko-istorijskimsuvenirima ukazuje na kraj sveta umetnosti. U ovo dobamuzeja, u kojem je umetnička komunikacija postalanemoguća, svi raniji umetnički izrazi prihvataju se na isti način:svi eventualni problemi u komunikaciji sa nekim od tih izrazapomračeni su današnjom nemogućnošću komunikacije ucelini.

190. Umetnost u fazi nestajanja – u procesu negacije, koji težisopstvenom prevazilaženju unutar istorijskog društva u kojemistorija još nije direktno življena – u isto vreme je umetnostpromene i najčistiji izraz nemogućnosti promene. Što su njenepretenzije veće, ona se sve više udaljava od svog ispunjenja.Umetnost je nužno avangardna; u isto vreme, ona zapravo nepostoji. Ona je avangarda sopstvenog nestajanja.

191. Dada i nadrealizam su dva događaja koji obeležavaju krajmoderne umetnosti. Iako su toga bili samo delimično svesni,oni su bili savremenici poslednje velike ofanziverevolucionarnog proleterskog pokreta; poraz tog pokreta, kojiih je zatekao u klopci umetničke sfere čiju su oronulostosuđivali, bio je glavni razlog njihove nepokretnosti. Dada inadrealizam bili su istorijski povezani, ali i suprotstavljeni. Uovaj sukob bili su ugrađeni najznačajniji i najradikalniji dometioba pokreta, ali u njemu se razotkrila i unutrašnja nedovoljnostnjihove jednostrane kritike. Dada je pokušala da ukineumetnost, a da je ne ostvari; nadrealizam je hteo da ostvariumetnost, a da je ne ukine. Kritička pozicija koju su kasnijerazvili situacionisti pokazala je da su ukidanje i ostvarenjeumetnosti nerazdvojni aspekti prevazilaženja umetnosti.




90

192. Spektakularna potrošnja koja je sačuvala kulturuprošlosti u zamrznutom obliku, sa svim ponavljanjima njenihnegativnih aspekata, predstavlja na planu kulture otvoren izrazonoga što jeste u svom totalitetu: izricanje neizrecivog. Čak inajekstremnija destrukcija jezika biva zvanično pozdravljenakao još jedan izraz razmetljivog pristanka na status quo, ukojem je sva komunikacija elegantno proglašena odsutnom.Kritička istina te destrukcije – stvarni život moderne poezije iumetnosti – očigledno je potisnuta, jer spektakl, čija je funkcijada istoriju sahrani u kulturi, primenjuje sopstvenu strategijupromocije modernističkih pseudonoviteta. Tako je moguće dajedna škola nove književnosti, koja otvoreno priznaje da se nebavi ničim drugim do kontemplacijom pisane reči radi njesâme, bude dočekana kao nešto novo. U međuvremenu,uporedo s tvrdnjom da sama smrt komunikacije ima svojuposebnu lepotu, većina modernih tendencija u okviruspektakularne kulture – koja je u isto vreme najtešnje vezanaza represivnu praksu ukupne organizacije društva – pokušavada “kolektivnim projektima” stvori kompleksno neoartističkookruženje sačinjeno od istrgnutih elemenata; na primer,urbanistički projekti koji uključuju ostatke stare umetnosti ilihibridne estetsko-tehnološke forme. Na planu spektakularnepseudokulture, to je izraz opšteg pokušaja razvijenogkapitalizma da preoblikuje fragmentiranog radnika u “društvenointegrisanu jedinku” – tendencija koju odnedavno opisuju nekiamerički sociolozi (Rajsman, Vajt, itd.). U svim tim oblastima,cilj ostaje isti: preurediti društvo bez zajedništva.

193. Od kada je postala roba, kultura teži da postane vodećaroba društva spektakla. Klark Ker, jedan od najistaknutijihideologa tog trenda, izračunao je da čitav proces proizvodnje,distribucije i potrošnje znanja već dostiže 29% američkog brutonacionalnog proizvoda. On predviđa da će u drugoj poloviniovog veka kultura postati vodeći sektor američke ekonomije,kao što je to u prvoj polovini veka bila automobilska industrijaili kao što je to u drugoj polovini prošlog veka bila železnica.




91

194. Zadatak različitih oblasti znanja je da u procesu razvojaspektakularne misli odbrane jedno neodbranjivo društvo i takoustanove opštu nauku lažne svesti. Ta misao je potpunouslovljena činjenicom da ne može, niti želi da prizna svojumaterijalnu zavisnost od društva spektakla.

195. Zvanična misao društvene organizacije pojavnosti i sâmaje zamračena opštim nedostatkom komunikacije koji treba daodbrani. Ona ne shvata da je sukob u osnovi svega što postojina ovom svetu. Specijalisti vlasti spektakla, vlasti koja jeapsolutna u oblasti sopstvene jednosmerne komunikacije,apsolutno su korumpirani svojim iskustvom prezira i uspehomtog prezira; jer oni za svoj prezir nalaze opravdanje u svesti otome do koje je mere pasivni posmatrač dostojan prezira.

196. Pošto trijumf sistema spektakla otvara nove probleme,dolazi do nove podele zadataka unutar specijalizovane mislitog sistema. S jedne strane, spektakularna kritika društvaspektakla, kojom se bavi moderna sociologija, usmerena je naistraživanje odvajanja pomoću konceptualnih i materijalnihinstrumenata sâmog odvajanja. S druge strane, različitediscipline, u koje se ušančio strukturalizam, razvijaju apologijuspektakla – ispraznu misao koja nameće zvaničnu amneziju uodnosu na svu istorijsku praksu. Ali, lažno očajanjenedijalektičke kritike i lažni optimizam otvorene promocijesistema, jednako su podanički.

197. Sociolozi koji su počeli da postavljaju pitanje uticajamodernog društvenog razvoja na životne uslove (pre svega uSAD), prikupili su veliki broj empirijskih podataka, ali nisuuspeli da dosegnu pravu prirodu predmeta svog istraživanja:oni nisu videli da je taj predmet, sam po sebi, kritika društva.Posledica toga je da svi oni koji imaju iskrene reformističkenamere mogu samo da apeluju na etičke standarde ili na zdravrazum ili na neke druge mere od kojih nijedna ne predstavljaodgovor na probleme na koje ukazuju. Pošto njihov kritičkimetod nije svestan negativnosti koja leži u srcu ovog sveta, onse fokusira na opisivanje i osudu čitavog niza negativnosti,




92

koje zagađuju površinu sveta kao neka iracionalna,parazitska pošast. Ta revoltirana dobra namera, koja se čak i usopstvenim moralističkim okvirima iscrpljuje u osudi samonekih eksternih posledica sistema, može da vidi sebe kaokritičku samo ako ignoriše suštinski apologetski karakter svojihpretpostavki i metoda.

198. Oni koji osuđuju sklonost društva obilja ka stvaranjuotpada, kao nešto apsurdno i opasno, ne shvataju pravu svrhutog otpada. U ime ekonomske racionalnosti oni nezahvalnonapadaju vernog iracionalnog čuvara koji tu ekonomskuracionalnost čuva od kolapsa. Denijel Bernstin, na primer, čijaknjiga Slika opisuje potrošnju spektakularne robe u Americi, nedospeva do pojma spektakla, jer misli da može da razdvojiprivatni život i “poštenu robu” od “incidenata” koje osuđuje. Onne shvata da sâma roba stvara zakone čija “poštena” primenavodi ka odvojenoj realnosti privatnog života i njegovompokoravanju kroz društvenu potrošnju slika.

199. Bernstin opisuje ispade jednog sveta koji nam je postaostran, kao da se radi o ispadima stranim našem svetu. Kada umaniru moralnog ili psihološkog proroka osuđuje vladavinupovršnih slika kao proizvod “naših esktravagantnihočekivanja”, on im prećutno suprotstavlja “normalnost” jednogživota koji realno ne postoji ni u njegovoj knjizi, niti u njegovomdobu. Pošto se pravi ljudski život koji Bernstin evocira nalazi uprošlosti, uključujući tu i prošlost u vlasti religiozne rezignacije,on nikako ne može da sagleda prave razmere dominacije kojudanašnje društvo postiže putem slika. Istina ovog društva jeništa manje nego njegova negacija.

200. Sociologija koja misli da se odvojena industrijskaracionalnost može izolovati od društvenog života kao celine,lako može da proglasi tehnike reprodukcije i komunikacijenezavisnim od opšteg industrijskog razvoja. Tako Bernstinzaključuje da je situacija koju opisuje nastala nesrećnim ibezmalo slučajnim susretom jedne neumerene tehnologije zaprojektovanje slika i neumerenog apetita ka senzacionalizmu




93

današnje publike. To vodi ka tumačenju spektakla kaoposledice neumerene čovekove sklonosti da bude posmatrač.Bernstin ne vidi da prodor prefabrikovanih “pseudodogađaja”,koji inače kritikuje, izvire iz proste činjenice da ukupnastvarnost današnjeg društvenog postojanja sprečava ljude dastvarnost doživljavaju neposredno. Pošto istorija proganjamoderno društvo kao bauk, pseudoistorija mora da se širi nasvakom nivou, da bi sačuvala ugroženu ravnotežu sadašnjegzamrznutog vremena.

201. Moderna tendencija ka strukturalističkoj sistematizacijizasniva se na izričitoj ili prećutnoj pretpostavci da će ovo brzozamrzavanje istorijskog vremena trajati večno. Antiistorijskamisao strukturalizma veruje u večno postojanje sistema, kojinije nastao i koji nikada neće nestati. Njegova iluzija da jecelokupna društvena praksa nesvesno određena prethodnouspostavljenim strukturama, počiva na neopravdanoj analogijisa strukturnim modelima, koje su razvile lingvistika iantropologija (ili čak modelima korišćenim za analizufunkcionisanja kapitalizma), dakle, na modelima koji su bilipogrešni čak i u izvornom kontekstu. Taj promašeni rezonizvire iz ograničenog intelektualnog i imaginativanogpotencijala akademskih funkcionera, koji su do te mereposvećeni svom bogobojažljivom slavljenju sistema, da im neostaje ništa drugo nego da celu stvarnost grubo svedu na tajsistem.

202. Da bismo razumeli strukturalističke kategorije, treba daimamo u vidu da te kategorije, kao i one u drugim istorijskimdruštvenim naukama, odražavaju oblike i uslove društvenogpostojanja. Kao što o nekoj osobi ne sudimo na osnovu togašta ona misli o sebi, tako ne možemo ni da sudimo o nekomdruštvu ili da mu se divimo polazeći od toga da je jezik kojim todruštvo govori o sebi nužno istinit. “O tom periodu promene nemožemo da sudimo na osnovu njegove svesti o toj promeni;naprotiv, ta svest može da se shvati samo u svetlukontradikcija materijalnog života.” Strukture su deca




94

vladajućeg poretka. Strukturalizam je misao potpisana odstrane države, oblik misli koji postojeće uslove spektakularne“komunikacije” smatra apsolutnim. Njegov metod istraživanjakodiranog sadržaja poruke sam po sebi je tek odraz njegovognekritičkog prihvatanja društva, u kojem komunikacija poprimaoblik vodopada hijerarhijskih signala. Strukturalizam ne uspevada dokaže transistorijsku prirodu društva spektakla; naprotiv,samo društvo spektakla, koje se nameće kao jedina stvarnost,jeste opravdanje frigidnog sna strukturalizma.

203. Kritički koncept spektakla svakako može da se izokrene uplitku formulu društveno-političke retorike, pomoću koje bi svemoglo da se objasni i kritikuje apstraktno, što bi samo osnažilosistem spektakla. Jasno je da sâme ideje ne mogu da nasodvedu s one strane vladajućeg spektakla; u najboljemslučaju, one mogu da vode samo s one strane postojećih idejao spektaklu. Da bi zaista uništili spektakl, ljudi moraju da staveu pokret praktične sile. Kritička teorija spektakla neće bitiistinita sve dok se ne poveže s praktičnim silama negacijeovog društva; a ta negacija, nastavak revolucionarne klasneborbe, može da postane svesna sebe samo ako razvije kritikuspektakla, teoriju o svom stvarnom položaju, o konkretnimuslovima sadašnjeg izrabljivanja, koja će osloboditi sav njenskriveni potencijal. Ta teorija ne očekuje čuda od radničkeklase. Ona vidi redefinisanje i ispunjenje proleterskih zahtevakao dugoročni cilj. Insistiranje na veštačkim razlikama izmeđuteorijske i praktične borbe – budući da formulacija ikomunikacija koje ta teorija želi da postigne nisu moguće bezrigorozne prakse – jeste zastor koji pomračuje i otežava putkritičke teorije, ali i sudbinu praktičnog pokreta koji pokušavada deluje na društvenom planu.

204. Kritička teorija mora da se izražava svojim jezikom –jezikom kontradikcija, koji je formalno i sadržajno dijalektički.Njena kritika je u isto vreme sveobuhvatna i istorijska. To nije“nulta tačka pisanja” već njena suprotnost. To nije negacijastila, već stil negacije.




95

205. Sam stil dijalektičke teorije predstavlja skandal i uvreduvažećih jezičkih standarda i senzibiliteta oblikovanog timstandardima, jer koristi postojeće koncepte svestan njihovenestalnosti i nužnosti njihove destrukcije.

206. Taj stil, koji u sebi nosi vlastitu kritiku, mora da izražavadominaciju sadašnje kritike nad čitavom njenom prošlošću.Način izlaganja dijalektičke teorije otkriva njen negativni duh.“Istina nije poput gotovog proizvoda na kojem se više ne videtragovi alata.” (Hegel) Ta teorijska svest o kretanju, čiji tragovimoraju da ostanu vidljivi na njoj samoj, izražava seizokretanjem uobičajenih odnosa između koncepata idiverzijom (détournement) nad svim ranijim kritičkimdostignućima. Hegelova praksa izokretanja genitiva bila jeizraz istorijske revolucije, iako samo na planu misli. MladiMarks, nadahnut primerom Fojerbaha koji je sistematskiizokretao subjekat i predikat, na najefektniji način je koristioovaj pobunjenički stil, koji na “filozofiju bede” odgovara “bedomfilozofije”. Diverzija radikalizuje zaključke prethodne kritike,okamenjene u prihvaćene istine i tako pretvorene u laž.Kjerkegor je takođe namerno koristio taj metod, iako ga jeistovremeno i osuđivao: “Uprkos svim vašim trikovima iobrtima, kao što se pekmez uvek vraća u špajz, tako i vizavršite sa nekom malom frazom koja nije vaša, i koja podstičeuznemiravajuća preispitivanja” (Filozofski fragmenti). Kao štopriznaje u istoj knjizi, ta upotreba diverzije podrazumevadistancu u odnosu na sve što je postalo zvanična istina: “Jošjedno zapažanje, povodom vaše primedbe da u svom izlaganjučesto koristim pozajmljene izraze. To ne poričem. U stvari, tosam radio namerno. U sledećem poglavlju knjige, ako gauopšte napišem, nazvaću taj problem njegovim pravimimenom i odenuti ga u odgovarajuću istorijsku odeždu.”

207. Ideje se usavršavaju. Značenje reči igra veliku ulogu utom usavršavanju. Plagijat je nužan. Napredovanje zavisi od




96

njega. On se pripija uz piščevu rečenicu, koristi njen izraz,briše pogrešnu ideju i zamenjuje je ispravnom. (3)

208. Diverzija je suprotnost citatu, pozivanju na teorijskiautoritet, već narušen samom činjenicom da je postao citat –deo istrgnut iz svog konteksta i kretanja, a u krajnjoj liniji i izopšteg okvira svog doba i iz konkretnog stava (ispravnog ilipogrešnog). Diverzija je fleksibilni jezik antiideologije. Ona sepojavljuje u komunikaciji koja zna da taj jezik ne može dagarantuje nikakvu izvesnost. To je jezik koji ne može i ne želida bude potvrđen nekom prethodnom ili kritičkom referencom.Naprotiv, njegova unutrašnja doslednost i praktičnadelotvornost su ono što daje vrednost jezgru starih istinakoje ponovo stavlja u pokret. Diverzija je utemeljila svojzadatak samo na sopstvenoj istini – istini sadašnje kritike.

209. Diverzija otvoreno izražena u teoriji odbija svaku pomisaoda bi ta teorija mogla biti autonomna. Da bi u domen sâmeteorije uvela istu vrstu nasilne diverzije, koja remeti i odbacujesvaki ustanovljeni poredak, diverzija stalno podseća na to dasâma teorija nema nikakav značaj, da može da se ostvarisamo kroz istorijsku akciju i kroz istorijsku korekciju stava o tojpraksi.

210. Prava vrednost kulture može se postići samo negacijomkulture. To više ne sme da bude samo kulturna negacija. Onau izvesnoj meri ostaje na planu kulture, ali sada ima potpunodrugačije značenje.

211. Izraženo jezikom suprotnosti, kritika kulture jesveobuhvatna kritika utoliko što obuhvata kulturu kao celinu –sva njena saznanja i poeziju – i utoliko što se više ne odvajaod kritike društva kao celine. Ova sveobuhvatna kritička teorijadanas ide u susret sveobuhvatnoj društvenoj praksi.

3 Da bi ilustrovao prethodnu tezu, Debor ovde citira Isidora Dikasa, Lotreamona, odreči do reči, ne navodeći izvor. Odlomak je iz Dikasovih Poezija. (nap. prev.)




97

9: Materijalizovana ideologija

“Samosvest postoji po sebi i za sebe samo ako postoji i za drugusamosvest. Drugim rečima, ona postoji samo ako je prepoznata iprihvaćena.” — Hegel, Fenomenologija Duha

212. Ideologija je temelj misli klasnog društva tokom istorijeispunjene sukobima. Ideologije nikada nisu bile pűka fikcija;one su iskrivljena svest o stvarnosti, pa su kao takve bile realnifaktor u proizvodnji realnih pogubnih posledica. Ta veza jeintenzivirana napredovanjem spektakla – materijalizacijomideologije koju je doneo uspeh autonomnog sistemaekonomske proizvodnje. Spektakl poistovećuje društvo saideologijom, koja celu stvarnost oblikuje po sopstvenoj slici.

213. Čim ideologija – ta apstraktna pretenzija ka univerzalnomi sve iluzije vezane za nju – stekne priznanje u uslovimauniverzalne apstrakcije i delotvorne diktature iluzija kojipreovlađuju u modernom društvu, ona više nije voluntarističkaborba fragmentarnog, već njegov trijumf. Ideološke pretenzijepoprimaju oblik zaravnjene, pozitivističke preciznosti: one višene predočavaju mogućnost istorijskog izbora, već samo diktatbespogovornih činjenica. Posebni nazivi ideologija se polakogube. Posebni ideološki oblici koji podupiru sistem svode se na“epistemološku osnovu”, koja sebe vidi kao nešto što nadilazisve ideologije. Materijalizovana ideologija nema ime, kao štonema ni neki poseban istorijski program. Drugim rečima,istorija različitih ideologija je završena.

214. Ideologija, čija celokupna unutrašnja logika vodi kaonome što je Manhajm nazvao “totalnom ideologijom” –despotizmom jednog fragmenta, koji se nameće kao lažnasvest o zamrznutom totalitetu, kao totalitarni pogled na svet –doživljava svoju kulminaciju u nepokretnom neistorijskom




98

spektaklu. U tački svoje kulminacije i ona se rastvara udruštvu kao celini. Kada se to društvo i samo konkretnorazgradi, ideologija – ta poslednja iracionalnost koja stoji naputu istorijskom životu – takođe mora da nestane.

215. Spektakl je vrhunac ideologije jer on najpotpunije otkriva iizražava suštinu svih ideoloških sistema: osiromašenje,porobljavanje i negaciju stvarnog života. Spektakl je materijalni“izraz odvajanja i otuđenja između čoveka i čoveka”. To je“nova snaga obmane”, koja počiva na sistemu proizvodnje ukojem se “sa sve većom masom stvari, uvećava i otuđena silakojoj su ljudi potčinjeni”. To je najviši stadijum ekspanzije kojapotrebu okreće protiv života. “Potreba za novcem je jedinastvarna potreba koju moderni ekonomski sistem proizvodi iujedno jedina potreba koju proizvodi” (Ekonomsko-filozofskirukopisi). Hegelov opis novca kao “samopokretača životanečeg što je mrtvo” (Jenska realfilozofija) proširuje spektakl načitav društveni život.

216. Nasuprot projektu naznačenom u Tezama o Fojerbahu(ostvarenje filozofije kroz praksu, što nadilazi suprotnostizmeđu idealizma i materijalizma), spektakl zadržava sveideološke crte materijalizma i idealizma, predstvaljajući ih kaolažnu konkretnost svog univerzuma. Kontemplativni aspektstarog materijalizma, koji svet vidi samo kao predstavu, a nekao aktivnost – i koji tako zapravo idealizuje materiju –ostvaruje se kroz spektakl u kojem su konkretne stvariautomatizovani gospodari društvenog života. Obrnuto,snevana aktivnost idealizma u spektaklu se ostvaruje kroztehničko posredovanje znakova i signala, koji konačnomaterijalizuju apstraktni ideal.

217. Paralelu između ideologije i šizofrenije, o kojoj je govorioJozef Gabel u Lažnoj svesti, treba posmatrati u kontekstu teekonomske materijalizacije ideologije. Društvo je postalo onošto je ideologija već bila. Potiskivanje prakse i antidijalektičkalažna svest koja nastaje usled tog potiskivanja, ispunjavajusvaki trenutak svakodnevnog života podređenog spektaklu. Ta




99

podređenost sistematski uništava “sposobnost za susret” izamenjuje je društvenom halucinacijom: lažnom svešću osusretu, “iluzijom susreta”. U društvu u kojem niko ne može daprepozna onog drugog, niti da sam bude prepoznat, svakipojedinac gubi sposobnost da prepozna sopstvenu stvarnost.Ideologija je ovde kod kuće; odvajanje je izgradilo sav njensvet.

218. “Izgleda da su u kliničkoj slici šizofrenije”, piše Gabel,“najtešnje povezane dezintegracija dijalektike totaliteta (srazdvajanjem svesti kao ekstremnim oblikom) i dezintegracijadijalektike postajanja (s katatonijom kao ekstremnim oblikom).”Zatvoren u jednolično poravnati univerzum, okružen ekranomspektakla koji ga opčinjava, posmatrač opaža samo fiktivnegovornike koji ga izlažu jednosmernom monologu o svojimrobama i politici svoje robe. Spektakl, kao celina, ima uloguogledala. Ono što se u njemu vidi je dramatizacija iluzornogbekstva od opšteg autizma.

219. Spektakl uništava granicu između sopstva i sveta, gazećito sopstvo, sa svih strana opkoljeno prisustvom–odsustvomsveta. Spektakl takođe uništava i granicu između istinitog ilažnog, potiskujući neposredno doživljenu istinu ispodkonkretnog prisustva lažnog, iza koje stoji čitava organizacijapojavnosti. Pojedinci koji pasivno prihvataju svoju podređenostotuđenoj svakodnevnoj realnosti bivaju tako gurani u ludilo,koje na ovu sudbinu reaguje tako što traži oslonac u iluzornimmagijskim tehnikama. Pravi izraz tog lažnog odgovora nakomunikaciju na koju je nemoguće odgovoriti jeste potrošnja.Potrošačeva prinudna sklonost ka imitiranju je istinski infantilnapotreba, uslovljena svim aspektima ovog suštinskog lišavanja.Kao što kaže Gabel, opisujući jedan sasvim drugi nivopatologije, “abnormalna potreba za predstavljanjemkompenzuje se paničnim osećanjem postojanja na marginiživota.”

220. Ako logika lažne svesti ne može da uistinu spozna sebe,potraga za kritičkom istinom o spektaklu mora da bude istinska




100

kritika. U praksi, ona mora da se bori među ostalimneprijateljima spektakla, ali tako što sa njima neće imatinikakve veze. Bezglavo pristajući na bedne reformističkekompromise ili se upuštajući u pseudorevolucionarnezajedničke akcije, svi oni koje goni apstraktna želja zaneposrednim rezultatima, zapravo se pokoravaju zakonimavladajuće misli, usvajajući perspektivu koja ne priznaje ništaosim najnovijih vesti. Tako se isti delirijum javlja i u redovimaonih koji tvrde da mu se suprotstavljaju. Kritika koja teži da odes one strane spektakla mora da zna kako da čeka.

221. Samooslobođenje našeg vremena je oslobođenje odmaterijalne osnove izokrenute istine. Tu “istorijsku misijuuspostavljanja istine u svetu” ne mogu da ostvare ni izolovanipojedinci, niti rascepkane i manipulisane mase. To može samoklasa koja je u stanju da ukine sve klase, tako što će svu vlastotuđenih oblika demokratije svesti na savete, u kojimapraktična teorija potvrđuje samu sebe i sama procenjuje svojeakcije. To će biti moguće tek kada se pojedinci “neposrednopovežu sa opštom istorijom”, a njihov dijalog steknesposobnost da postavlja sopstvene uslove.1967.




101

Društvo spektakla, 2003.

Šta je to zbog čega bi danas trebalo obratiti pažnju na knjigunapisanu pre skoro 40 godina? Društvena kritika zastarevasamo malo sporije od najnovijih vesti. Čemu onda sve ovo?

Situacionistička internacionala je možda bila grupa arogantnih iekstremnih delinkvenata, vrsta za sebe, ali je ipak bila i čedojedne duže istorijske epohe. Bila je to poslednja generacijakoja je imala osećaj za celinu postojećih odnosa, za totalitet.Danas, u eri digitalne brzine, terora slike i opšte fragmentacije,ljudski duh više nije u stanju da postigne taj stepen fokusiranjana sopstvene pretpostavke. On više nije u stanju da obuhvaticelinu. Tokom 1950-tih i 1960-tih godina prošlog veka, čak imalo posle toga, to nije bila tako retka osobina: čak su inajoprezniji reformisti znali šta znači “totalitet” ili “moćnegacije” i insistirali na tome. Zato je sve posle toga – uzmožda svega nekoliko blistavih izuzetaka – biopostmodernizam: parcijalna vizija i parcijalni pristup svemu; oddruštvene kritike (praktično ugašen žanr), do pokušaja da sepruži bilo kakav delotvoran otpor. Politički realizam je potisnuoživotni nadrealizam, s poznatim posledicama: osim vidljivedevalvacije svega, tu je i nepodnošljivi osećaj teskobe,zatvorenosti u “dati univerzum činjenica”, koji ne zadovoljavanikog, ali koji uspešno blokira svaku drugu perspektivu. Poštonema ničeg drugog, ropski stoicizam, uzdignut na nivozvanične religije, postao je jedini prihvatljiv odgovor na ovoneprihvatljivo stanje stvari. To je ta “mudrost” od koje su sviglavni protagonisti ove priče bili potpuno operisani.

Upravo to što je ova knjiga napisana pre 40 godine predstavljanenadoknadivu prednost u odnosu na skoro sve savremenestudije; ima još takvih knjiga, iako ne mnogo (Mit o MašiniLuisa Mamforda ili Tehnološko društvo Žaka Elila, da navedem




102

samo neke s vrha svoje liste), napisanih na samom pragu iliu ranoj fazi supermodernog doba, kada zračenje još nije bilotako snažno i kada su neki trendovi mogli da se sagledajumnogo jasnije. Možda nam i zato takve knjige mogu pomoći dase oslobodimo magije koja nas sprečava da ovo društvovidimo onakvim kakvo zaista jeste.

Drugi razlog su strast i namere s kojima je ova knjiga pisana:takav stepen mržnje prema svakoj vlasti, prema svemu štoograničava ljudsku slobodu i takva žudnja za životom danas suiščezli do te mere da izgledaju patetično. Nama izgledajuveličanstveno.

Najzad, bilo je nečeg neodoljivog u tome da se pred to prazno,beskrajno samozadovoljno lice jednog sveta, koji misli da mubaš dobro ide, izađe s nečim tako fanatično rešenim da mustane za vrat: “Iza prolaznih moda koje se neprestanosmenjuju na frivolnoj površini spektakla pseudocikličnogvremena, vrhunski stil našeg doba i dalje prebiva samo uonome čime vlada pritajena, a ipak očigledna nužnostrevolucije.” (teza 162)

Ako znate nekog ko je danas u stanju da izgovori ovako nešto,javite nam.

*

Za Društvo spektakla se često kaže da predstavlja prvusveobuhvatnu kritiku “modernog, potrošačkog društva.” Ali, toje samo najpovršniji sloj ovde izložene kritike: potrošnja jesamo jedan aspekt tog društva. Njegov pravi cilj je zatvaranjesvake druge perspektive, osim perspektive robe (kao odnosa,koji nije ograničen samo na jednu aktivnost, potrošnju) i vlasti.To su uslovi u kojima ovo društvo može da se posveti svojojisključivoj misiji: razvoju radi samog razvoja, neprestanojakumulaciji Moći radi same Moći, stalnom kretanju napred bezi jednog dostižnog, ljudskog cilja pred sobom.

Zato je možda bolje reći da ova knjiga predstavlja prvi pokušajsveobuhvatne kritike jednog potpuno komodifikovanog sveta.




103

Naš jezik nam omogućava da to naglasimo još ubedljivije:kritiku jednog potpuno po-rob-ljenog sveta, sveta-robe.

“Spektakl je stepen na kojem roba uspeva da kolonizuje čitavdruštveni život. Komodifikacija nije samo očigledna: mi više nevidimo ništa drugo. Svet koji vidimo je svet robe.” (teza 42)

Danas smo ponovo u situaciji da se na svakom korakuuverimo u svepristunost i potpuni trijumf sveta-robe. Zar vidimonešto drugo? Da li, ako čak i vidimo, zaista verujemo da jenešto drugo, bitno drugačije od postojećeg, moguće? Svedrugo je postalo više od neizrecivog: nepojmljivo. To jespektakl: ono što nas poražava unapred, tako što nasispunjava slikama svojih roba, uloga, fantazija i mogućnosti –ili prosto umorom, svaki put kada pomislimo da intervenišemo,da odustanemo od puta kojim već idemo. Zato, u isto vreme,spektakl i može da nam priča o slobodi: ispražnjeni od svakogautentičnog sadržaja i težnje, možemo da radimo šta hoćemo.U svetu robe, svaki vid potrošnje i participacije je dopušten.Sve može; sve je normalno; nema ničeg nenormalnog. Čak je ipobuna postala legitiman izbor, prizor koji vam stoji naraspolaganju, ukoliko vas svi ostali ne zadovoljavaju:“Samozadovoljno pristajanje na status quo može dakoegzistira i sa čisto spektakularnim oblicima pobune: samonezadovoljstvo postaje roba čim ekonomija obilja razvijekapacitete za preradu te naročite sirovine.” (teza 59)

Ti kapaciteti su danas razvijeni do te mere da imate celesektore specijalizovane za proizvodnju artikala i prizoranamenjenih ciljnoj grupi “pobunjenik”. Po prvi put u istoriji,pobuna je dopuštena.

Ono što je nekada bilo teza ili predviđanje jednog fanatika,danas je opšte mesto. Ali, to ne znači da smo tih opštih mestapostali svesni, a još manje da smo ih ostavili za sobom. Našjedini odgovor su i dalje pasivni komentar i potrošnja. Još uvektumaramo kroz mrak društveno nesvesnog, a da čak i netražimo svetlost. Drugim rečima, uslovi za upoznavanje sa




104

ovom knjigom su skoro laboratorijski. Ko pokuša, sigurno ćeprimetiti da to deluje. Danas možda snažnije nego ikad, uprkossvim tragovima koje je na ovoj knjizi ostavilo vreme ili moždapre duh onog vremena.

*

O Giju Deboru i Društvu spektakla kod nas praktično nije biloreči. To je, u neku ruku, neverovatno. S druge strane, možda inije: zadatak prevođenja i predstavljanja ne samo ove knjige,već celog korpusa najsubverzvnije kritičke teorije drugepolovine XX veka, bio je na generaciji koja je, nakon svogtragikomičnog doprinosa pobuni iz 1968, bez većih teškoćanašla svoje mesto u organizaciji modernog spektakla. Moždasam upotrebio preširok pojam, “generacija”, ali mislim na onenajambicioznije oportuniste formirane u to vreme, koji danasčine intelektualnu, umetničku i političku elitu ove zemlje. To,naravno, nije bio samo naš specijalitet: Alfredo Bonano, jedanod onih koje nisu uspeli da pripitome, podseća da je 1968.iznedrila celu novu kastu najprilježnijih državnih službenika (Lagioia armata; Oružana radost, 1977). Zaista, nije čak nizanimljivo, kao neki obrt, već prosto odvratno gledati sve tenekadašnje disidente, buntovnike i nekonformiste – a danas“uvažene građane demokratije” – kako za okruglim stolovimasponzorisanim od strane samog spektakla raspravljaju onjegovim dražima i novim mogućnostima. Zato je možda je ibolje što se niko takav nije potrudio da nam prenese makardeo ovih poruka. Ponekad je bolje ništa nego išta. (4)

4 1. Beležimo samo jedan značajan izuzetak: Tajna istorija kulture XX veka, GreilMarcus, Gradac, br. 120-121, prevod Dejan D. Marković. Zgrabite tu knjigu, dok jejoš ima. A ima je, po budžacima većih knjižara. Nisam video original, ali mislim da jereč o delimičnom prevodu, utoliko što nedostaju neki prateći tekstovi. Knjiga je vrlohaotična; sve je nabacano jedno preko drugog: dada, bratstvo Slobodnog duha, letristi,situacionisti, Džoni Rotn, pank. Debor je o knjizi mislio sve najgore. Ipak, nećete sepokajati, prosto zato što knjiga obiluje citatima i referencama iz literature koja ovdeuglavnom nije prevođena. Prodavce po knjižarama bolje ne pitajte ništa, nego iditedo police sa časopisima. Koliko sam video, svi brojevi časopisa Gradac su običnodobro grupisani, pa samo vidite da li je tu i dvobroj 120-121. Kupite odmah. Ako vaspri tom niko ne vidi, utoliko bolje. (2003)




105

Ne kažem da ćemo mi biti na visini tog zadatka:predstavljanja Gija Debora i Situacionističke internacionale injihovog smeštanja u odgovarajuću perspektivu. Mi smo ih većsmestili u jedinu pravu perspektivu: u lične mape pomoću kojetražimo izlaz iz ovog privida koji nam se nameće kao jedinastvarnost. Samu knjigu nismo objavili zato da bismo ispravilijedan od najvećih propusta domaće prevodilačko-književneprodukcije i tako obogatili lokalnu kulturnu ponudu. Objavilismo je s istim namerama s kojima je i pisana. Drugim rečima,potpuno smo nezainteresovani za prohteve i edukacijučitalačke publike. Oni koji samo zbog svog cinizma sebe i daljeubrajaju među žive, zanimaju nas još manje. Prosto, verujemoda još ima onih koje kroz život goni nešto jače od intelektualneradoznalosti. Možda će im ova knjiga i još nekoliko stranicaistrgnutih iz knjiga koje govore o njenoj predistoriji i okruženju,pomoći da u svom pohodu odmaknu još dalje i “usavrše oruđasvoje odmazde”. (5) Oni među njima koje je knjiga, zbog jezikakojim je pisana ili iz nekog drugog razloga, odbila već nasamom početku, ne gube ništa; nema obavezne literature,svetih knjiga, ničeg sličnog. Nešto drugo, što po njima otvarabolje, može doći s bilo koje strane.

5 Dodatak koji sledi (kratka, ilustrovana hronologija) pre svega je podsticaj zasamostalno istraživanje. To nije nikakva kritička studija, iako je ubačeno nešto višekomentara i kritičkih napomena u odnosu na prvo izdanje. Prava rasprava o tometrebalo bi da se vodi na drugom terenu (vi birate). Ovde sam samo pokušao da onečemu o čemu do sada praktično nije bilo reči, kažem neku reč više. U odnosu na2003. godinu, kada se pojavilo prvo izdanje ove knjige, situacija se promenilautoliko što se u dnevnoj i periodičnoj štampi pojavilo nekoliko prikaza (bez izuzetkapozitivnih), a zatim i nekoliko smušenih ili potpuno promašenih referenci u najgorimspecijalističkim publikacijama. Primetno je i povećano interesovanje međuaktivistima raznih fela, od kojih su neki ovaj prevod, u celini ili delimično, objavili nasvojim veb sajtovima; ali, uglavnom bez posledica. Bilo je kao kod Žarija: “Stoga suove neočekivane reči imale iste posledice kao što su one, do danas slaboproučene, koje izaziva kamen kada padne u baru sa žabama: posle vrlo kratkeuzbune – opšta zainteresovanost.” A onda ni to. To je situacija koju smo imali učaršiji i u sektoru dozvoljene društvene pobune. Srećom, stvarnost se tu nezavršava. Iz raznih drugih pravaca stizali su potpuno drugačiji signali. Ovo drugoizdanje je posvećeno tim izvorima svetlosti. (2005)




106

Objektivno (ako se to tako kaže) ili za one zainteresovane izdrugih razloga, tu je još jedna činjenica oko koje se mnogislažu: nikada pre jedna tako mala i ekstremna grupa nijeizvršila tako veliki uticaj na svoje parče istorije. To je ono što idanas zapanjuje mnoge i razlog zašto knjige i monografijeposvećene tom fenomenu ne prestaju da pljušte sa svihstrana.

A. G., 2003.




107

Gi Debor i Situacionistička internacionala:Kratka hronologija

“Naš pokušaj bio je najbolji način da se napusti XX vek.”— Internationale Situationniste br. 9, avgust 1964.

PočetakGi Ernst Debor je rođen 28. decembra 1931. godine, u Parizu,u porodici uporpašćenoj Velikom depresijom. Otac umire kadaje Debor imao četiri godine. Bio je to period velikih uličnihnemira, opšteg previranja, uspona fašizma, Narodnog Fronta,građanskog rata u Španiji. Sve do početka Drugog svetskograta živi sa majkom u Parizu; zatim odlaze na jug. Budući autor“antifilmova”, prorok “ukidanja svih otuđenih oblikakomunikacije”, pa tako i filma, ratno vreme provodi u Pou i ufilmskoj Meki, Kanu.

Letrističke godine: 1950-1957.Posle polaganja prijemnih ispita za pariski Univerzitet, 1950.godine, Debor prelazi iz Kana u Pariz. Ali, ne upisuje nijedanfakultet. Majci javlja da je sve u najboljem redu. Vreme provodiu beskrajnim lutanjima i napijanju sa delinkventima imaloletnicama sa leve obale Sene. Veoma aktivan u burnimraspravama koje su se vodile po pariskim kafeima, u kojima sutada suvereno vladali Deboru mrski egzistencijalisti.

U isto vreme, na istoj obali Sene, najveću pometnju pravi jedandošljak iz Rumunije: nije Tristan Cara (Semi Rozenstok), koji jetada, zajedno s još nekim starinama iz herojskog doba pariskedade (Elijar, Aragon), istraživao ponore potpuno drugačijeg




108

delirijuma – staljinizma. Bio je to mladić po imenu Žak IsidorGoldštajn, koji se takođe predstavljao pod drugim imenom:Isidor Isu. Odmah posle Drugog svetskog rata, 1946. godine,Isu je objavio da je rođen Letrizam: “avangarda avangarde”.Nastao kao opozicija nadrealistima skamenjenim oko Bretona,letrizam se vratio korenima: totalnoj diverziji nad jezikom umaniru proto-dade. “Bili smo protiv moći reči. Protiv moći…”,pisao je Žil Volman, jedan od letrista i kasniji Deborovsaveznik.

Do Deborovog dolaska u Pariz, Isu je već stekao kultnureputaciju. Uzbunjivao je javnost dramatičnim proglasima (“12miliona mladih zauzeće ulice Pariza da bi izveli letrističkuRevoluciju!”), a najveći skandal je izazvao spisima Mehanikežene (“seksualni priručnik za potrebe mlade generacije”,zabranjen) i Rasprava o nuklearnoj ekonomiji: Pobuna mladih.Isu je izvršio veliki uticaj na Debora. Njegov prvi, “opisni film”,Rasprava o prljavštini i večnosti (1950), izložio je mnogeelemente koje će Debor kasnije koristiti u svojim filmskimkolažima-esejima. Osim, možda, jednog: Isuov film je trajaočetriri i po sata.

Za taj film je vezan i čuveni “kanski skandal”, koji je Debora inaveo da priđe Isuu i letristima: posle niza provokacijapriređenih tokom festivala 1950, letristima je uspelo daizdejstvuju prikazivanje Isuovog filma. Na kraju, zahvaljujućidobroj volji Žana Koktoa i podršci još nekih mlađih reditelja, Isuje dobio nagradu “za avangardni film”, koja je bila izmišljena nalicu mesta.

Ipak, centralni potres koji je izazvala ova grupa nije vezan ni zafilm, niti za istraživanja “fizičkih svojstava reči”. Taj potres sedogodio nešto ranije iste godine: reč je upadu na Uskršnjumisu 9. aprila 1950, u crkvi Naše Gospe (Notr-Dam), u Parizu.Komandosi su bili Serž Berna i Mišel Mur. Prvi je bio autorteksta koji je pred oltarom izgovorio ovaj drugi, u punojkaluđerskoj opremi. Pariz, izmučen ratom, posleratnimrepresalijama i opštom bedom, očekivao je Uskršnju poruku




109

mira i novog početka. Dobio je nešto drugo. Ovaj tekstzaslužuje da bude naveden u celini:

“Danas na Uskrs ove Svete godineovdepod likom Naše Gospeoptužujemcelu katoličku crkvu za smrtonosno skretanje naše životnesnage ka praznom nebuoptužujemkatoličku crkvu za prevaruoptužujemkatoličku crkvu što truje svet svojim turobnim moralomi što predstavlja živu ranu na raspadnutom telu Zapada

Uistinu, ja vam kažem: Bog je mrtavMi povraćamo od grozne bljutavosti vaših molitvijer vaše molitve su postale kužni dim nad ratištem našeEvrope

Zato izađite u tragičnu i oplemenjujućupustinju sveta u kojem je Bog mrtavi izriljajte ovu zemlju iznova svojim golim rukamasvojim ponosnim rukamasvojim rukama koje se ne mole

Danas na Uskurs ove Svete GodineOvde pod likom francuske Naše Gospemi proglašavamo smrt Hrista-bogada bi čovek mogao konačno da živi.” (6)

Mur je zatim sišao sa govornice i krenuo kroz masu vernika,veselo ih blagosiljajući. Usledio je napad švajcarskih Gardista irazjarene gomile, kojima su u prvi mah uspeli da umaknu;onda ih je uhvatila uhvatila policija. Neki hroničari tog doba

6 Preuzeto iz Greil Marcus, Tajna istorija kulture XX veka, Gradac, br. 120-121,1996, prevod: Dejan D. Marković.




110

smatraju da upravo u tome treba videti intervenciju Više Sile:samo to ih je spasilo sigurnog linča.

Andre Breton, koji je 1943. godine, u Trećem manifestunadrealizma, najavio pojavu “nove generacije” koja će znati daodbaci sve ono što je u nadrealizmu mrtvo i da sa onim što ježivo krene dalje, napisao je neposredno posle tog skandala:“Udarac je zadat u pravo mesto, u samo srce oktopoda koji jošuvek davi čovečanstvo. U našoj mladosti, ja i neki ljudi koji subili ili su još uvek moji saputnici – Arto, Krevel, Elijar, Pere,Prever, Šar i mnogi drugi – sanjali smo kako taj udaraczadajemo baš na tom mestu.” Sami letristi nisu ničim uzvratilina ovu ljubaznost svojih “loših očeva”.

Debor se prvi put oglasio jednim filmom: Urlici u slavu de Sada(1952). Do tada neviđena provokacija, sačinjena od naracije (snekoliko najpoznatijih Deborovih poetskih i teorijskih iskaza),haotične serije citata, naizmeničnih crnih i belih ekrana, zujanjaprojektora i 20 minuta ničega. Na projekciji u Ciné Club uLatinskom kvartu, 13. oktobra 1952. godine, revoltiranegledaoce, koji su počeli da napuštaju salu, Serž Berna jeuveravao da treba da se vrate, jer “na kraju ima nešto stvarnoprljavo”. Mišel Bernštajn je imala zadatak da za vremeprojekcije, kada bi publika počela da negoduje, ispušta urlike,za koje, kako je kasnije pričala, ni sama nije znala odakle jeuspevala da ih izvuče. Debor je za to vreme sa balkonaposipao publiku brašnom.

Prikazivanju filma je prethodio Deborov tekst Prolegomena zasve buduće filmove. Tu se naziru prvi elementi budućesituacionističke teorije. Prvo, kroz jasno odbacivanje Sartrovogpoimanja situacije (iz Situations I & III) kao “činjeničnog” ili“datog”. To pasivno tumačenje je potpuno odbačeno: “Budućaumetnost biće odbacivanje situacija ili ništa.” Ista teza ponavljase i u filmu, ali s nastavkom koji jednako izričito označavaprelazak iz pasivnog u aktivni modul: “Nauka o situacijamakoju ćemo stvoriti, pozajmiće elemente psihologije, statistike,




111

urbanizma i etike. Ti elementi biće usmereni ka novom cilju:ka svesnom stvaranju situacija.”

Drugim rečima, ka svesnom stvaranju života. Ovde se trebamalo zadržati, jer je ono glavno upravo rečeno: sve zatečeno ipasivno prihvatano, mora biti odbačeno. Sami stvarajtesituacije i ambijente, neke druge, svoje. Gotovo je sa onim štoimaju da nam ponude.

Debor, Mišel Bernštajn, Mišel Mur, Serž Berna i Žil Volmanubrzo raskidaju sa Isuom. Čak i najlucidnije i najprovokativnijeintervencije nisu mogle da sakriju činjenicu da je bila reč ostaroj raspravi: onoj između umetnosti i antiumetnosti, izmeđurazličitih načina predstavljanja života. Šta je sa samimživotom? Zašto nam on i dalje izmiče? Zašto ga i sami dodatnopotiskujemo u predstavu? Pitanje koje nas je u ovoj knjizisačekalo odmah na početku, u prvoj tezi, bilo je postavljenoveć tada.

U platformi usvojenoj na osnivačkom kongresu Letrističkeinternacionale, 7. 12. 1952. godine, u Oberviljeru, čitamosledeće (sve pisano malim slovima):

“sve u svemu, ljudsko stanje nas više ne zadovoljava… svi kojinešto održavaju doprinose radu policije… sve nam jezabranjeno. diverzije maloletnika i upotreba droga, kao i svidrugi gestovi, služe samo da ispune prazninu. nekoliko našihdrugova je u zatvoru zbog krađe. protestujemo zbog patnjenanete onima koji su shvatili koliko je važno nikada ne raditi. otome nemamo šta da raspravljamo. ljudski odnosi treba da sezanivaju na strastima. u suprotnom, teror.”

Jedan primerak kongresne platforme, otkucane narasklimatanoj pisaćoj mašini, bio je začepljen u bocu i puštenniz obližnji kanal.

Tokom jedne šetnje, 1953. godine, na zidu u ulici de Seine,Debor ispisuje kredom: NIKADA NE RADI. Prvi apsolutnomoderni grafit.




112

Iste godine, na samom početku nove avanture, Deborpokušava samoubistvo gušenjem. Detalji u vezi konkretnetehnike su ostali nejasni. Ova ideja je nastavila da ga proganja.

Pojavljuje se novo ime: Ivan Čeglov, ponekad potpisan kao ŽilIven. Njegov tekst Pravila novog urbanizma (1953) obeležio jeovaj period i ostavio najjači utisak na Debora. Čeglov, koji jetada imao 19 godina, uskoro je bio isključen iz LI (praksa skojom će se nemilice nastaviti), a zatim i zatvoren u ludnicu. Snjim je priča o gradovima, koji više neće biti “gradovi rada ikrivice, nepromenljive činjenice” (Volman), dobila odlučujućizamah; “urbanistička” i “psihogeografska” razmatranjazauzimaće jedno od najvažnijih mesta u svim budućimistraživanjima: “Svako će živeti u svojoj sopstvenoj katedrali.Postojaće sobe koje će podsticati snove jače od bilo kojedroge, kuće u kojima će biti nemoguće ne zaljubiti se…”

Tekst Ivana Čeglova je kasnije objavljen i u prvom brojuSituacionističke internacionale (1958).

Godine 1954, 22. juna, izlazi Potlač br. 1, novo glasilo LI. Najeziku Kvaikutl Indijanaca iz Britanske Kolumbije, potlačdoslovno znači “rat”, ali zapravo označava ritualno nadmetanjeu poklanjanju i uništavanju ličnog poseda. Kod naroda saseverozapadne obale Amerike potlač je glavni način zasticanje prestiža. Potpuno suprotno našem “običaju”: ovdegomilanje i potrošnja, tamo takođe gomilanje, ali samo zato dabi sve nagomilano bilo poklonjeno ili uništeno.

Kasnije, povodom objavljivanja kompletne serije Potlača(1959), Debor je objašnjavao kako je duh potlača, kao oblikarazmene, u praksi često značio “razmenu uvreda koje smodugovali onima čija je ideja života bila daleko ispod naše.”

Potlač je bio besplatan časopis. Kako je pisalo u prvom broju,časopis je slat na adrese nasumice izabrane iz telefonskogimenika, kao i ljudima za koje su cenili da najmanje žele da gavide. Neki primerci su ostavljani na trotoaru. Stiže i prva jasnaanti-copyright poruka: “Svi tekstovi objavljeni u Potlaču mogu




113

biti slobodno reprodukovani, prilagođavani i citirani, beznavođenja izvora.” Tu je i poruka za buduće saradnike: “Akoverujete da ste GENIJE ili samo osoba BRILIJANTNEINTELIGENCIJE, pišite Letrističkoj internacionali.” U uvodnomčlanku je pisalo: “Mi radimo na svesnom i kolektivnomuspostavljanju jedne nove civilizacije.” Tako je počinjao Potlačbr. 1, “najangažovanija publikacija na svetu.”

Do 22. maja 1957. godine izašlo je 29 brojeva Potlača, ukojima su sabrani svi značajniji eseji, poruke, rezultatizajedničkih istraživanja i saopštenja iz tog perioda.

Godine 1954. počinje i pobuna u Alžiru. Vazduh ispunjavajunove tenzije. Već u prvom broju Potlača stiže i prvo otvorenoneprijateljsko saopštenje na adresu klasnih makroa: sindikata,konkretno, CGT, koji je bio pod kontrolom Komunističke partijeFrancuske. U tekstu koji kritikuje sindikalističku filozofiju“životnog minimuma”, Debor poručuje: “Društvena borba nemože da bude birokratska, već samo strastvena…”

Ipak, sve glavne teme istraživane su uporedo: od revolucije,rada i nerada, do šetnji po krovovima Pariza:

Potlač br. 7: “Dokolica je pravo revolucionarno pitanje… Poštosmo nekoliko godina proveli ne radeći bukvalno ništa, svojdruštveni stav možemo slobodno da proglasimo avangardnim.Naime, u društvu koje je još uvek provizorno zasnovano naproizvodnji, mi tragamo za načinima da se ozbiljno posvetimoisključivo dokolici.”

Potlač br. 23 donosi zajednički tekst Racionalno ulepšavanjegrada Pariza: “Otvoriti krovove Pariza za šetnju, brižljivimpreraspoređivanjem požarnih stepenica i pravljenjem trotoaratamo gde je to potrebno… Postaviti prekidače na uličnesvetiljke, tako da gradsko osvetljenje bude pod javnomkontrolom”, itd.

U istom broju, pljušte predlozi za nove nazive ulica i grafite. Utekstu O ulozi pisane reči, za stambene zgrade u blizni




114

Renoove fabrike bio je predviđen sledeći grafit: SPAVAŠ ZAGAZDU.

U ovom periodu Debor piše neke od najznačajnijih eseja: Velikisan i njegovi klijenti, Arhitektura i igra, Poslednji dani Pompeje(sa Mohamedom Dahuom), Zašto Letrizam? (sa Volmanom) izajednički Inteligentni pregled avangarde za godinu 1955. Nezaostaju ni drugi; pored tekstova, objavljen je veliki broj kolažai drugih “diverzija” na račun “datog” i “činjeničnog”. To je bilaomiljena tehnika, ali i izvor mnogo ozbiljnijih očekivanja:

“Diverzija ne vodi samo ka otkrivanju skrivenih talenata. Onavodi u direktan sukob sa svim društvenim i zakonskimkonvencijama i kao takva predstavlja moćno oružje u službiistinske klasne borbe. Jeftinoća njenih proizvoda je teškaartiljerija koja razbija sve Kineske Zidove razumevanja. To jepravo sredstvo proleterske umetničke edukacije, prvi korak kadoslovnom komunizmu.” (Debor i Volman, Teorija diverzije,1956)

Ovaj tekst, pisan rečnikom od kojeg bi i Lenjina podišli žmarci,nastao je i isto vreme kada i Lenjinov portret-kolaž, na kojemslavnu čelenku zamenjuju bujne ženske obline s neke stareerotske fotografije. Portret uokviruju reči: “Univerzum seokreće oko njenih sisa.” (1956)

Nekoliko značajnih tekstova se pojavljuje i u drugimpublikacijama. Tako je Deborov čuveni Uvod u kritiku urbanegeografije objavljen u Les Lévres Nues br. 6 (Gole usne,1955), časopisu belgijske nadrealističke grupe. Isti časopisobjavljuje i Deborovu “Psihogeografsku mapu grada Pariza”Goli grad i već spomenuti tekst Teorija diverzije, napisan usaradnji sa Volmanom (br. 8, maj 1956).

U ta dva teksta, dobro je fokusirana glavna meta napada:

“Dobro znamo s kakvim su slepim fanatizmom neprivilegovanispremni da brane osrednje prednosti svog položaja. Tapatetična iluzija o privilegijama direktno je povezana svladajućom, buržoaskom idejom o sreći, koju pothranjuje čitav




115

propagandni sistem. Tu je uključeno sve: od Marlooveestetike do koka kole. Kriza te ideje o sreći mora bitipodsticana u svim prilikama i svim mogućim sredstvima.”(Debor, Uvod u kritiku urbane geografije, 1955)

Zatim Debor i Volman:

“U krajnjoj liniji, bilo koji znak – bilo koja ulica, reklama, slika,tekst, bilo koji prikaz društvene predstave o sreći – podložan jepretvaranju u nešto drugo, čak i u svoju suprotnost.” (Teorijadiverzije, 1956)

Uvod u kritiku urbane geografije, “jedan od najelegantnijihranih Deborovih eseja” (Len Braken, biografija), značajan je jerdobro izražava zajedničke težnje grupe i atmosferu koja jevladala u to vreme:

“Među svim stvarima u kojima učestvujemo, sa ili bez interesa,zajedničko istraživanje novih načina života jedini je aspekt kojijoš uvek odiše strašću. Estetika i druge discipline pokazale suse blatantno neadekvatnim u tom pogledu i zato zaslužujunajveći prezir.”

Osim toga, saznajemo da je termin “psihogeografija” skovao“jedan nepismeni Alžirac, u leto 1953. godine”, ali bez daljihobjašnjenja.

Iako su činili sve da od sebe odbiju manje radikalne grupe ipojedince, glas se širio. Krajem 1955. grupi se pridružujeAleksandar Troki (Trocchi), nekada mornar (plovio u ratnimkonvojima za Murmansk), a sada pisac, seksualni instruktor iposvećeni narkoman: “Odbacujem sve; zanima me jedinorevolucija. Ne u nekom objektivnom ili idealističkom smislu,već kao nešto što treba da bude u srcu svakog čoveka. Tajnovi stav je već deo mene… Ne pripadam ovom svetu i vašizakoni me više ne zanimaju.” Koju godinu kasnije Trokijevareputacija će prerasti u pravi kult, posebno nakon objavljivanjaKainove knjige (1960). Ali, tih dana, Troki je najveći deovremena provodio u jednoj maloj, iznajmljenoj sobi, uglavnom




116

čitajući i izlazeći napolje samo da bi igrao flipere i“dekoncentrisao sebe” ženama.

Godine 1956. Letristima se pridružuju i članovi nadrealističkegrupe COBRA (akronim za grupu čiji su članovi bili izCOpenhagena, BRisela i Amsterdama), među kojima su biliholandski arhitekta Konstan i danski umetnik Asger Jorn,budući glavni organizator, ali i sponzor mnogih aktivnosti.

U isto vreme: masovni ustanci u Poljskoj i Mađarskoj, rat uAlžiru, Suecka kriza, štrajkovi širom Francuske i Španije.Tenzija između “umetničkih” i “revolucionarnih” preokupacijase zaoštrava. Traži se platforma koja bi tu tenziju mogla daprevaziđe kroz celovit pristup. Tekstovi iz tog perioda varirajuod samokritike (“u ovom trenutku, kasno je za umetnost…”), doprilično apstraktnih pokušaja da se iznađe integrisanaplatforma (Kongres u Albi, Italija, i osnivanje Međunarodnogpokreta za Imažinistički Bauhaus, 28. septembar 1956;inicijatori Asger Jorn i Đuzepe Galicio.)

Godine 1957, u svojoj 26-toj godini, Debor piše Memoare(objavljene 1959): kolaž sastavljen od slika, citata, isečaka iznovina, reklama, fotografija i stripova, raspoređenih napedesetak stranica, bez i jedne Deborove reči. Asger Jorn jebio zadužen za linije i fleke. Memoari pokrivaju za Deboraključni period 1952-53. Posvećeni su svima s kojima jeprovodio te najluđe i najbeznadežnije dane, “koji za sobomnisu ostavili nikakav trag”. Osim: “Nova generacija neće ništaprepustiti slučaju”, “iz ovoga nikada nećemo izaći živi”, “živelismo brzo”, “momentalno trezan”, “ko zna gde ćemo se naćisutra?”, itd. Knjiga je bila ukoričena u šmirglu, da bi oštetila svedruge knjige s kojima se nađe na polici.




117

Situacionistička internacionala: 1957-1972.Preimenovanje Letrističke Internacionale u Situacionističku(SI), na kongresu u Cosio d’Arroscia 28. jula 1957. godine, nijebilo samo formalno pitanje. Grupa je za proteklih šest godinaprevalila dugačak put i napravila veliki otklon u odnosu na idejei preokupacije kojima je naziv dao Isu. Za život, ali i za obračunsa onim što je stajalo nasuprot životu, bilo je potrebno neštojače od umetnosti i antiumetnosti. Do tada je ova propozicijabila jasno formulisana.

Ali, pre toga dolazi do jednog značajnog isključenja: ovog putana redu je bio Žil Volman, jedan od prvih Deborovih saputnika.Umesto jasnog objašnjena, u Potlaču je objavljen tekst kojipodseća na čitulju: “Volman je igrao značajnu ulogu uorganizovanju letrističke levice i u osnivanju Letrističkeinternacionale, 1952. godine. Bio je autor ‘megapneumatičkihpoema’, teorije ‘sinematohroma’ i jednog filma (Antikoncept).Bio je delegat LI na kongresu u Albi, septembra 1956. Imao jedvadeset sedam godina.” (7)

“Bolje je menjati prijatelje, nego ideje”, izjavio je nešto ranijeDebor povodom prakse isključivanja. Zbog ovakvog stava ječesto bio kritikovan; dijagnoza o manijakalnom autoritarizmu,na prvi pogled, nije daleko od istine. Najzad, nije krio da je unekim slučajevima namerno zaoštravao odnos do tačkepucanja. Ipak, malo širi uvid u tekstove koji su pratili taisključenja pokazuje da je Debor, pre svega, tražio potpunuposvećenost, dosledno sprovođenje zajednički usvojenogprograma; u suprotnom, razvodnjavanje, urušavanje, povratakna pozicije od kojih tek što se odmaklo. Mnogi članovi grupe suodlazili sami, da bi se posvetili svojim umetničkim iprofesionalnim karijerama, što je bilo nespojivo s programomgrupe. Neki su bili isključeni bez jasnih obrazloženja, a neki,kao dvojica holandskih arhitekata, koji su prihvatili projekat

7 Kako su izgledale ili zvučale Volmanove mégapneumies možete da proverite nawww.ubu.com/mp3/ Pogledati i www.notbored.org/wolman.html




118

izgradnje jedne katoličke crkve, iz razloga na koje nije nivredelo trošiti reči.

U tekstu koji je usledio odmah posle raskida sa Volmanom,sigurno mnogo bolnijeg nego što je to hteo da prizna, Debor sejoš jednom osvrnuo na to pitanje:

“Stalno insistiranje na apsolutnoj strogosti vodi ka jednakoapsolutnoj izolaciji i neefikasnosti, a na kraju i u nepokretnost,u potpuno izopačenje duha kritike i otkrivanja. Moramokonačno sprečiti sve takve sektaške stavove u korist pravihakcija. To treba da bude jedini kriterijum za udruživanje iliraskidanje sa drugovima. Ali, to ne znači da treba daopozovemo dosadašnje raskide, što nam mnogi predlažu.Naprotiv, smatramo da je nužno ići još dalje u raskidanju sasvim navikama i ličnostima.”

Posledica tog “preispitavanja” je bila da su od nekihsedmadesetak ljudi, koji su u različito vreme bili članovi SI,trenutak njenog raspuštanja dočekali samo Debor i ĐanfrankoSangvineti.

Na osnivačkom kongresu SI došlo je do zvaničnog udruživanjaLetrističke internacionale, Jornovog Imažinističkog Bauhusa iLondonske Psihogeografske Asocijacije. Koju godinu kasnije,biće oformljene skandinavska i nemačka sekcija, uz očigledanuticaj na pokrete i grupe koje su se pojavile i u drugimzemljama (holandski Provo, kasnije žestoko kritikovan).

Osnivanje SI su pratila dva Deborova teksta koja su opširnorazmotrila dotadašnja iskustva i ponudila novo usmerenje. Prvitekst je bio objavljen kao interni dokument i nosio je vrlodugačak naziv: Izveštaj o konstruisanju situacija i uslovima zaorganizovanje i delovanje situacionističke tendencije. Glavnanamera je saopštena već u prvih nekoliko rečenica:

“Pre svega, smatramo da ovaj svet mora biti promenjen.Težimo najpotpunijem oslobođenju društva i života u kojimasmo danas zatočeni. Mi znamo da je ta promena moguća krozprimenu odgovarajućih akcija.”




119

“Potrebno je da zajednički definišemo naš program i da gadisciplinovano sprovodemo, koristeći se svim sredstvima, čak iumetničkim.”

To je praktično bio manifest, u kojem su razmotrena svapitanja koja su do tada unutar grupe bila izolovana kaoprioriteti. Prvi deo teksta Revolucija i kontrarevolucija umodernoj kulturi, bavi se kritikom dotadašnjih umetničkihpokušaja: od futurizma, preko dade i nadrealizma, dosocijalističkog realizma i nekih modernih tendencija, zaključnosa letrizmom. Najviše pažnje posvećeno je dadi i nadrealizmu,kao očiglednim pretečama. Zaključke te rasprave nalazimo i uDruštvu spektakla, ali i u tekstu koji je usledio odmah nakonovog i bio objavljen u poslednjem broju Potlača: Još jedannapor ako želite da postane situacionisti. U tom tekstu Deborizlaže tezu o dekompoziciji, opet polazeći od nadrealizma.Naime, po Deborovom kalendaru, umetnost je prestala da serazvija s krajem prve faze nadrealističkog eksperimenta, negdeoko 1930. godine. Od tada imamo samo ponavljanje. Samnadrealizam je od tada počeo da gubi na značaju, da bi nakonDrugog svetskog rata, tonući sve dublje u vode “mističnogidealizma” ili komercijalne umetnosti, prestao da buderelevantan. Novo stvaranje, superiorno u odnosu na svudotadašnju umetnost i antiumetnost, moguće je samo uuslovima koji će nastati nakon “revolucionarne likvidacijekapitalizma”.

Naime, potrebni su nam uslovi za stvaranje života, a ne zarazvijanje nekog novog umetničkog izraza. Odatle takobrutalan zaključak rasprave za koju je neko možda pomislio dase ipak tiče samo ezoteričnih preokupacija jedne male grupeavangardnih umetnika. Treba imati u vidu da su grupu, sve do1960. godine, kada u nju ulazi Raoul Vaneigem, činili isključivoumetnici, pisci i arhitekte. To je svakako uticalo na izbor pitanjai pravac iz kojeg su napadali glavnu metu: društvo u celini,njegovu “ideju o sreći”, a ne samo njegovu umetnost.




120

U delu Izvešataja pod nazivom Ka Situacionističkojinternacionali, razmatrana su praktična pitanja. Bio je topregled do tada započetih istraživanja i njihovih dometa:tehnika i programa kao što su “prolasci” (derivé), “diverzija”(detournement), psihogeografija i “unitarni urbanizam” – tajspecifično situacionistički izum, koji je trebalo da sve oveaspekte Velike Revolucionarne Igre poveže radi stvaranja“superiorne organizacije života”. (8)

“Situacionistička igra se razlikuje od klasičnog koncepta igrepo radikalnoj negaciji elementa takmičenja i nepristajanju naodvojenost igre od svakodnevnog života.”

8 Ovde nailazimo na jedan od najvažnijih ključeva za razumevanje situacionista, nesamo Debora, iako pomalo čudan: izuzetna zapažanja čak i u krajnjeproblematičnim okvirima. “Unitarni urbanizam” je bio i ostao prilično apstraktanprojekat. Doneo je zaista lucidnu kritiku kapitalističke organizacije vremena iprostora – “Urbani ambijent nameće pravila i ukuse vladajućeg poretka jednakonasilno kao i dnevne novine” (film Kritika odvajanja, ovde poglavlje br. 7, tekst IvanaČeglova ili Unitarni urbanizam Raoula Veneigema i Atile Kotanjija, iz SI br. 6, 1961 )– ali i fantazije o novom urbanizmu i “eksperimentalnim gradovima”, uz potpunopreviđаnje neophodnih pretpostavki za realizaciju takvog projekta. Tako u finalujedne od teza iz teksta Unitarni urbanizam, posle nadahnute i razorne kritike, čitamosledeće: “Očigledno ćemo morati da još neko vreme trpimo period postvarenihgradova; ali, način na koji ih prihvatamo moramo promeniti odmah. Tek kada semase probude moći ćemo da postavimo pitanje svesno rekonstruisanih gradova.”Ali, za takve gradove, možda eksperimentalne, ali svakako masivne, opet će nambiti potrebne mase – radnika, proizvođača, izvršilaca, eksperata, menadžera; sveone funkcije i odnosi koje su situacionisti tako žestoko kritikovali. Situacionističkigrad i dalje ostaje tehnološka celina, što neminiovno zahteva neki oblik vlasti. Uvekista, stalna protivrečnost, ne samo situacionistička. Slično je i sa Deborovimshvatanjem vremena i istorije, često tako usiljeno teleološkim i evrocentričnim(poglavlja 5. i 6; “dokona i prazna sloboda” ljudi pre pada u “mukotrpni rad”, itd.) ; alisama preokupacija vremenom i prostorom dovela ga je do mnogih važnihzapažanja; za njega se zaista ne može reći da ga istorija i faraonska arhitekturanisu baš ničemu naučile! Treći primer, u najtešnjoj vezi s prethodnim, jeste stavsituacionista prema kompleksu rad-proizvodnja: dok su na ličnom planu odbijali radi radnu etiku do tačke samouništenja, u kasnijoj fazi, od druge polovine 1950-tih,nadovezali su se na temu “radničkih saveta” i “samoupravljanja”, ostajući takočvrsto u sferi masovne proizvodnje i masovnog društva. Ali, opet važi isto: nekapolazišta i zaključci su svakako problematični, ali sve ono što su stigli da kažuizmeđu te dve tačke drastično je odudaralo od uobičajenih levičarskih ispecijalističkih spekulacija.




121

“Sve ukazuje da je suština naših istraživanja hipoteza ostvaranju situacija…”

“Treba da nastojimo da stvaramo situacije, to jest, zajedničkeambijente, ansamble utisaka koji određuju kvalitet trenutka. Naprimer, ako pođemo od okupljanja grupe pojedinaca tokomnekog vremenskog perioda, bilo bi poželjno da, imajući u viduiskustva i materijalna sredstva kojima raspolažemo, utvrdimokoja mesta, koji izbor učesnika i koje provokacije događajavode ka najpoželjnijim ambijentima…”

“Stvaranje situacija počinje na ruševinama modernogspektakla. Lako je videti do koje je mere suštinski principspektakla – neintervencija – povezan sa otuđenjem starogsveta. Nasuprot tome, najvažniji revolucionarni eksperimenti ukulturi težili su da razbiju posmatračevo poistovećivanje slikom glavnog junaka i da ga tako navedu na aktivnoponašanje, da sve svoje sposobnosti stavi u službu revolucijesopstvenog života.”

“To je sav naš program, koji je suštinski prolazan. Našesituacije biće efemerne, bez budućnosti; prolasci…”

“Ono što menja način na koji vidimo ulicu je mnogo važnije odonoga što menja naš pogled na neku sliku. Naša radnahipoteza biće preispitana u svakoj budućoj pobuni, s koje godstrane ona dolazila.”

Tokom jednog vikenda provedenog u Kopenhagenu, Debor iAsger Jorn prave knjigu-kolaž Fin de Copenhague (1957).Tehnika “diverzije”, primenjena i u Memoarima, ovog putadonosi brutalnu kritiku modernog načina života i gradskogplaniranja. Meta napada je bio ljupki, “dobro isplanirani” ibeskrajno dosadni Kopenhagen, dok je sam rad razviopraktično sve elemente “iseci-i-prilepi” postupka, koji će kasnijesteći orgomnu popularnost – iako i ovde treba podsetiti da seradilo o tehnici koju su obilato koristili još dadaisti. Za razlikuod nadrealizma, čiji je uticaj bio možda i veći, dada kod Debora




122

nije budila tako ambivalentna osećanja. To je bila i ostalanjegova najveća mladalačka ljubav. (9)

*

Godinu 1958. obeležavaju masovni protesti širom Francuske,masakri civila u Tunisu i Alžiru – i prvi broj Situacionističkeinternacionale.

Neprijateljski stav prema komunističkoj partiji i njenimsindikatima se dodatno zaoštrava. Debakl francuskekolonijalne politike, nove socijalne tenzije i masovni protesti,doveli su zemlju do najveće krize posle Drugog svetskog rata.U trenutku kada je de Gol preuzeo inicijativu i praktično ukinuoparlamentarnu demokratiju, dobivši odrešene ruke za pisanjenovog ustava Francuske – što je za situacioniste, pre svega,bio indikator jednog još autoritarnijeg trenda, a ne razlog za“odbranu demokratije” – KPF i njen sindikat CGT su jošjednom zaustavili plimu masovnih, spontanih štrajkova. Prvojavno saopštenje SI, Građanski rat u Francuskoj (1958), bilo jeistovremeno objava rata ovim klasnim makroima i de GolovojFrancuskoj.

Prvi broj SI, koji je preko nekoliko sekcija, ali i drugih grupa ipojedinaca, sada bio distribuiran širom zapadne Evrope,doneo je nekoliko značajnih tekstova, među njima i kratakpregled Definicija osnovih situacionističih pojmova: derivé,diverzija, konstruisana situacija, situacionista, psihogeografija,unitarni urbanizam, itd. Tako, na primer, saznajemo da jesituacionista “onaj ko se bavi teorijom i praksom konstruisanjasituacija, član SI”, ali da je situacionizam “besmislen pojam,netačno izveden iz prethodnog, koji aludira na postojanjedoktrine ili na puko tumačenje postojećih činjenica. Ne postojinikakav ‘situacionizam’; taj pojam očigledno potiče odantisituacionista.”

Prvo i osnovno pravilo za ispravno razumevanje situacionistajeste da u nekim slučajevima i ne pokušavate da utvrdite gde9 Videti napomenu Dada, nadrealizam, bibliografija, str. 185.




123

im je glava, a gde rep. Ostavite to za kasnije; prepustite seprolasku…

Na poslednjoj stranici bio je objavljen i sledeći poziv:

“Mladići, devojke,traži se izvesna sklonost ka prevazilaženju i igri.Nisu potrebne posebne kvalifikacije.Bilo da ste lepi ili pametniSA SITUACIONISTIMAmožete da prodrete do pravog značenja Istorije.Ne zovite telefonom. Pišite ili navratite:32, rue de la Montagne Genevieve, Paris 5th”

*

Godine 1959. Debor snima, tačnije, pravi svoj drugi film: Oprolasku nekoliko osoba kroz prilično kratku jedinicu vremena(Debor je insistirao na ovakvom naslovu, podstaknutBergsonovim spekulacijama na temu vremena i laži njegovog“merenja”). Film je najavljen kao “beleška o nastankusituacionističkog pokreta, koja se, kao takva, bavirazmatranjem sopstvenog jezika.” Osim snimaka rasprave saIII konferencije SI, koja je pre toga održana u Minhenu (april1959) i teksta izgovaranog u tri glasa, kao ilustracija za glavneteze filma poslužile su “misli klasičnih autora, odlomci iznaučno-fantastičnih novela i radova najgorih, pomodnihsociologa.”

Ali, film nije bio samo beleška o nastanku grupe. Otvorena su idruga pitanja, a u odlomku koji sledi nailazimo i na prvu tezuDruštva spektakla (u samoj knjizi teza je izmenjena tako što ustopu parafrazira prvu rečenicu Marksovog Kapitala):

Glas 2: “Naš život je putovanje – kroz zimu i noć – mi tražimosvoj put…”

Glas 3: “Ono što je nekada bilo neposredno doživljavanopojavljuje se zamrznuto u udaljenosti, utopljeno u ukuse iiluzije koje ova epoha nosi sa sobom.”




124

Glas 1: “Ono što treba ukinuti, nastavlja se, a sa njim i našehabanje. Zagušeni smo, odvojeni. Godine prolaze, a mi nemenjamo ništa.”

Glas 2: “Još jedno jutro na istim ulicama. Umor od tolikih noćiprovedenih na isti način. Dugo je trajala ta šetnja…”

Glas 2: “Naravno i od toga može da se napravi film. Ali, čak ikada bi tom filmu uspelo da bude jednako nedosledan inezadovoljavajući kao i stvarnost koju opisuje, to će opet bitisamo predstava: bedna i lažna, kao i ovih nekoliko iskrzanihkadrova jedne potrage.”

Glas 3: “Priča se o oslobođenju filma. Ali, od kakvog je značajaoslobođenje jedne umetnosti kroz koju će Pjer, Žak ili Fransoaonda moći da nam ljubomorno povere svoja ropska osećanja?

“Jedini pravi poduhvat je oslobođenje svakodnevnog života, nesamo u nekoj istorijskoj perspektivi, već ovde i sada. Topodrazumeva odbacivanje svih otuđenih oblika komunikacije.Zato i film mora biti uništen.”

*

Godine 1960. održana je IV konferencija SI u Londonu, na“jednoj tajnoj adresi”: u Britanskom udruženju pomoraca.Zaključak je bio vrlo izričit: “Revolucionarni igrači svih zemaljatreba da se ujedine u Situacionističku internacionalu i takopočnu sa izlaskom iz preistorije svakodnevnog života.”

Tada je bila upriličena i prezentacija SI u Institutu zasavremenu umetnost. Situacionistička delegacija je urednozauzela mesto na bini, spremna da odgovara na pitanjapublike. Prvo pitanje je glasilo: “Šta je to situacionizam?”Debor, koji nije govorio engleski, odgovorio je na francuskom:“Ne odgovaramo na takve pizdarije”, posle čega je kompletnadelegacija napustila salu.

Iste godine, tokom septembra i oktobra, Debor snima još jedanfilm: Kritika odvajanja (prvi put prikazan 1961). Ovog putanaslov doslovno izražava glavnu temu – odvajanje, koje je




125

Debor u Društvu spektakla nazvao “alfom i omegomspektakla”.

“Vladajući poredak dolazi u pitanje svaki put kada anonimniljudi pokušaju da žive drugačije. Ali, to uvek ostaje udaljeno. Otome bivamo obavešteni preko novina i najnovijih vesti.Ostajemo izvan života, suočeni sa još jednim spektaklom. Odživota od nas odvaja naša neintervencija. To vodi usamorazočarenje. Kada je tačno izbor bio odložen? Propustilismo još jednu priliku.

“Dozvolio sam da mi vreme proleti. Izgubio sam ono što jetrebalo da branim.

“Događaji koji ispunjavaju život pojedinca, kako je on sadaorganizovan, događaji koji bi trebalo da nas se stvarno tiču izahtevaju naše učešće, zapravo su oni koji zahtevaju samonašu udaljenost, dosadu i puko posmatranje. Nasuprot tome,situacije koje nam stižu u obliku umetničkih projekcija često suprivlačne, takve da bude želju da učestvujemo u njima. Tajparadoks treba obrnuti, postaviti ga na noge. To je ono štotreba ostvariti kroz akciju. A kada je reč o ovom idiotskomspektaklu, svedenom na fragmentiranu i ispranu prošlost,punom buke i besa… Nije stvar u tome kako da ga prenesemoili “prevedemo” u još jedan prezicno uređeni spektakl koji ćenas uvući u iluziju razumevanja i učešća. Ne. Svaki zaokruženiumetnički izraz samo izražava zaokruženost prošlog i kaotakav izražava jedino pasivnost.

“Treba uništiti sećanje u umetnosti. Uništiti sve konvencijenjene komunikacije. Obeshrabriti njene obožavaoce. Kakavzadatak! Kao u zamagljenoj, pijanoj viziji, sećanje i jezik filmaišezavaju istovremeno… U tom ekstremnom obrtu, najbednijasubjektivnost se izokreće u neku vrstu objektivnosti: udokumentarni snimak uslova nekomunikacije.”

U odlomku koji neodoljivo podseća na Bretona, Debor kaže:

“Niko se ne vraća sa istim entuzijazmom s kojim se otisnuo naput. Drage moje, avantura je mrtva.”




126

To je ta melanholija koja je duboko prožimala tih nekolikomladića i devojaka potpuno posvećenih duhu Igre. U noveliTous les chevaux du roi (Svi kraljevi konji, 1960) MišelBernštajn je kroz likove Žila (Debora) i Karol (ona) sjajnoprenela delić te atmosfere:

“Pronašli smo način kako da zauvek ostanemo mladi ili kaooni. Nikada nećemo ostariti, osim u krajnjem slučaju.Pustićemo te da budeš deo te priče.”

“Baš dobro”, rekla je Karol sa smeškom, “Ja ću biti ona kojanikada nije tužna.”

“Ah, da”, reče Žil, “ali, stvar je u tome što moraš da budeštužna. Beskrajno. Inače ćeš odmah ostariti.”

Pokušala je da se našali: “Ti si veoma tužan.”

“Ja? Užasno”, odgovorio je Žil.

“Izabrao si prilično čudan način da budeš tužan”, reče Karol.

“Najbolji.”

Svi tekstovi i tehnički detalji prva tri Deborova filma objavljenisu u publikaciji Contre le cinéma (Protiv filma), 1964. godine, uizdanju Jornovog Instituta za komparativni vandalizam.

*

U tekstu filma O prolasku čitamo i ovo: “Pošto je svepovezano, bilo je nužno promeniti sve, kroz zajedničku borbu,nikako drugačije. Bilo je nužno je povezati se s masama; ali,bili smo okruženi snom.”

U pokušaju da se povežu s drugima, situacionisti su i samiponavljali tu problematičnu parolu o “povezivanju sa masama”.Do tada je katastrofalni učinak “eksperata za slobodu”, onihkoji bude mase iz sna i čine ih svesnim njihove revolucionarneuloge, bio jasno vidljiv. Situacionisti su odbacivali svaki oblikpolitičkog “predstavljanja radničke klase” (partije i sindikate), alije njihov stav po tom pitanju ostao protivrečan. Isto važi i za




127

pitanja koja će biti otvorena u delu hronologije koji sledi, akoja se bavi odnosom situacionista sa pojedincima i grupamakoji su se u to vreme jasno izdvojili kao najveći odmetnici odzvanične marksističke linije.

Prvi zvanični kontakt je uspostavljen sa jereticima iz grupeSocialisme ou Barbarie, čiji su najistaknutiji članovi biliKornelius Kastoriadis, Klod Lefor i Pjer Kanžur. Sa ovimposlednjim je bila uspostavljena najtešnja saradnja, iakokratkotrajna (sudbina svih veza koje su situacionistiuspostavljali sa drugima). Grupa je delovala od 1949-1965. ibila poznata po krajnje kritičkom odnosu prema naglom jačanjubirokratske klase, kako na Istoku, tako i na Zapadu. Menadžerina Istoku, kao i korporacijske, sindikalne i socijalne birokratena Zapadu, potpuno su preuzeli sve izvršne ingerencijeklasične buržoazije. Linija podele više nije išla izmeđuvlasništva i rada, već između onih koji izdaju naređenja i onihkoji ta naređenja izvršavaju. Kao odgovor na tu novu,ekspertsku tiraniju, koja je kroz sve veću fragmentaciju ispecijalizaciju rada uništila fabrike kao “mesta socijalizacije” –ili, kao što je to govorio Debor, mesta “opasnog zbližavanja” –Socialisme ou Barbarie je ponudila iskustva “izvornih radničkihsaveta”: onih iz Rusije 1905. i 1917, Italije i Nemačke poslePrvog svetskog rata i Mađarske 1956.

Ova razmatranja su imala veliki uticaj na Debora, što senajbolje vidi u IV, “istorijskom” poglavlju Društva spektakla. Odove grupe potiče i parola o “opštem samoupravljanju”, koja je1968. “bila na svačijim usnama” (Len Braken, biografija). Ustvari, Debor je mnogo ranije počeo da prati istraživanja ovegrupe. Socialisme ou Barbarie je bila njegova prva školapolitičke ekonomije: bio je pretplaćen na časopis grupe,posećivao njene sastanke i jedno kratko vreme čak bio njenčlan.

Prve reakcije nisu bile najpovoljnije: 1958. godine Debor jeoptužio Socialisme ou Barbarie da od radničke klase pravi“neku vrstu skrivenog Boga istorije”. Ali, sam Debor se kasnije




128

opasno približio tom stavu, tako tipičnom za celu levicu, skojom su situacionisti u svemu drugom bili u pravom ratu.Klasni fetišizam je bio ona spona koja je čak i najekstremnijelevičarske grupe čvrsto držala u orbiti marksizma. “Mit oproletarijatu” kao izabranoj klasi, čije će oslobođenje doneti ioslobođenje svih drugih klasa, pa tako i ukidanje klasne podeleu celini, bio je, a i danas opstaje kao glavna levičarska ikona.Deborova teza o “proletarizaciji sveta” je značajno korigovalatu perspektivu, ali je ipak ostala unutar nje.

To pitanje, kao i pitanje “radničkih saveta”, bilo je izvor velikihočekivanja, ali i još veće konfuzije. Potpuno odbacivanje teperspektive, koja je gravitirala oko mita o izabranoj klasi ipitanja “upravljanja proizvodnjom”, koje je početkom 1970-tihtako ubedljivo izveo Žak Kamat, tada je bilo nešto nezamislivo(čak i za samog Kamata; Porodična biblioteka br. 6). Ali, trebase samo podsetiti o kojem vremenu govorimo. Tu treba imati uvidu barem dve stvari:

– Govorimo o kraju 1950-tih i početku 1960-tih. To se tadadogađalo pred njihovim očima. “Radnički saveti” i“samoupravljanje” nisu bili samo teorijski modeli, niti stranica izprospekta za alžirski ili jugoslovenski samoupravni “raj”. S timu vezi je i drugi, još važniji detalj, koji treba imati u vidu:

– Danas je potpuno zaboravljeno (ili bolje, brižljivofalsifikovano) da ustanci protiv sovjetskog režima tokom 1950-tih i 1960-tih godina nisu imali isti cilj kao i ustanci u istočnojEvropi tokom 1980-tih, koji su jasno težili restauracijikapitalizma. Iako je od zemlje do zemlje situacija značajnovarirala (Čehoslovačka, Nemačka i Mađarska su imale jake iautentične komunističko-socijalističke tradicije, ali ne i Poljska),ti antisovjetski ustanci nisi bili i eksplicitino antikomunistički. Toje tek trebalo da se dogodi; početkom 1950-tih, zapadni rođak,koji se takođe dizao iz ruševina i živeo na tačkice, još nije biotako privlačan. Pričamo o Evropi: u SAD upravo tada počinjeAjzenhauerovo potrošačko ludilo: u prvom reklamnomcunamiju, kupovina novog frižidera ili televizora bila je




129

predstavljana kao patriotski čin. S druge strane okeana, uatmosferi još uvek prožetoj iskustvom rata i borbe protivfašizma, u kojoj su, makar privremeno, nestale mnoge staleškepodele i navike, ideja o pravednom i solidarnom društvuizgledala je na korak od ostvarenja. Ciljevi ustanaka iz 1950-tihbili su izraženi jezikom “doslovnog komunizma”, ali su isto takomogli biti izraženi i jezikom jedne mnogo starije evropsketradicije, jezikom radikalnog hrišćanskog egalitarizma (uvektako skromnog, nedorečenog i nepouzdanog u svojoj težnji kapravdi i ukidanju hijerarhijskog društva): na hiljade ljudipobijenih na ulicama Berlina, Budimpešte, Poznanja i Pragatada nije tražilo prolaz ka mitskom Zapadu, oblasti srećne ineograničene potrošnje, već hleb i pravdu za sve, “carstvobožje” na zemlji, ovde i sada (sa ili bez Boga, kako vamdrago). Bili su to nastavci revolucije iz 1848, ali i nastavci svihranijih milenaristički nadahnutih narodnih ustanaka, koji su, uskoro neprekidnom nizu, razdirali Evropu još od ranogsrednjeg veka. To je tradicija u koju treba smestiti pobune iztog perioda. Lehu Valensi (velikom ljubitelju japanskogindustrijskog modela) i “Plišanoj revoluciji” prethodila je druga,paralelna dinamika: s jedne strane, strahoviti sovjetski pritisak,koji je već krajem 1960-tih raslojio antisovjetski front nakomunističke pravednike i vesnike novog doba – današnjefunkcionere i emisare istočnih demokratskih država; s drugestrane, u trci čije je propozicije u potpunosti diktirala ideologija“progresa” i “životnog standarda” po zapadnim merilima,odvijala se ubrzana proizvodnja Homo miserabilisa (Ivan Ilič),koju nije pratila istovremena produkcija roba i mogućnostineophodnih za zadovoljavanje svih potreba tog novogčudovišta. Iz današnje perspektive – iz ugla izbezumljenog,beskrajno frustriranog potrošača iz bilo koje postkomunističkezemlje, te gladne aveti željne svega i spremne na sve – sve tose lako gubi iz vida.

Saradnja sa Socialisme ou Barbarie je donela i jedan tekstobjavljen u SI br. 5, Preliminarni nacrt jedinstvenogrevolucionarnog programa (1960), potpisan od Debora i




130

Kanžura. Ali, već iduće godine dolazi do razlaza. Povodmožda izgleda banalan: Godarov film Do poslednjeg daha, zakoji je Šatel, član Socialisme ou Barbarie, u svom prikazunapisao da pruža “dragocen primer” u funkciji revolucionarnogprojekta. Na osnovu ranije citiranih Deborovih stavova o filmu ifunkciji spektakla, lako je pretpostaviti kakva je bila njegovareakcija. Šta to može biti tako dragoceno u glumatanju ilipredstavljanju revolucije? “Revolucija nije nešto što ljudimapokazuje kako će da žive, već ono što ih čini živim”, glasio jeDeborov odgovor, kasnije često citiran (tekst Zarevolucionarnu procenu umetnosti, februar 1961).

U međuvremenu, iz Belgije stiže još jedno veliko pojačanje:mladi profesor romanistike, Raoul Vaneigem. “Vampir izBorinaža”, kako ga je od milja zvao Debor, pridružuje se grupi1960. godine.

Ime Anrija Lefevra (1905-1991) mogli smo da spomenemo bilogde u ovoj hronologiji. Prvi tom njegove Kritike svakodnevnogživota pojavio se još 1947. godine. Već po naslovu možemo danaslutimo od kakvog je značaja ta knjiga bila za Debora isituacioniste. Ta fraza “svakodnevni život”, o čemu ovde svevreme govorimo, pojavljuje se i u naslovu engleskog prevodaVaneigemovog klasika Revolucija svakodnevnog života(1967), kasnije usvojenom i u prevodima na mnoge drugejezike. Sam Vaneigem je ovakav prevod naslova svojeRasprave o svakodnevnom životu za dobro mlade generacijesmatrao sasvim prikladnim, tako da ga je i zvanično odobrio.

Anrija Leferva je za situacioniste, a najviše za Debora, vezivalai jedna posebna sklonost ili, kako je sam govorio, “fatalnaopčinjenost”: dada. Iako se početkom 1920-tih zvaničnoodrekao dade i pridružio nadrealistima, to je ostala njegovanajveća opsesija. Mnogo kasnije, u intervjuu iz 1975. godine,Lefevr se prisećao jednog teksta objavljenog 1924: “Dada želida razbije svet. Ali, ti parčići su divni…” To mu je doneloprijateljstvo sa Tristanom Carom. “Svaki put kada bih naleteona Caru on bi mi rekao: ‘Tako dakle? Vi sakupljate komade!




131

Da li želite da ih ponovo sastavite?’ Ja sam mu uvekodgovarao: ‘Ne – ja ću ih razbiti do kraja’.” (10)

Krajem 1920-tih Lefevr, zajedno sa nadrealistima, stupa uKomunističku partiju Francuske. Za razliku od Bretona inekolicine drugih, tu se i zadržava, uprkos svoj rigidnosti idogmatičnosti te izrazito staljinističke organizacije. Godine1929. pokreće La Revue Marxiste, publikaciju koju KPF ubrzozabranjuje – što je samo doprinelo reputaciji Lefevra kao“svojeglavog” člana. Godine 1939. objavljuje knjigu Dijalektičkimaterijalizam koja mu je obezbedila poziciju vodećeg filozofaPartije. Ipak, njegov odnos sa KPF se neprestano zaoštravao,što je sredinom 1950-tih dovelo do potpunog raskida. Godine1956, sa još nekoliko bivših članova KPF, osniva časopisArguments, gde je započeo mnogo smelija istraživanja. Kritikasvakodnevnog života je bila u opticaju već punu deceniju, a uto vreme svu pažnju grupe zaokupljali su ustanci u istočnojEvropi, posebno iskustva radničkih saveta. Neki članovi grupesu 1956. otišli u Poljsku, usred ustanka, da bi se na licu mestauverili kako radnički saveti funkcionišu u praksi. Intenzivnodruženje i dijalog sa Deborom i situacionistima počeli su 1957.godine i trajali sve do 1962.

U Kritici svakodnevnog života, Lefevr je upozoravao na “širenjenovih oblika otuđenja”, čije je razumevanje bilo blokiranoideologijom marketinga i potrošnje. “Druge ideologije, podmaskom nauke, samo pružaju podršku nauci otuđenja.Otuđenje je postalo jedini ujedinjujući faktor potpunofragmentiranog društva.” (Len Braken, biografija) Bio je topokušaj sveobuhvatne analize “novih oblika otuđenja”, ali ionih poznatih: “Iako lišavanje i otuđenje nemaju isti oblik kodproletera i neproletera, jedna stvar ih ujedinjuje: novac,otuđena suština ljudskog bića. To otuđenje je konstantno, tojest, praktično i svakodnevno.” (Lefevr, poglavlje Marksizam ikritička spoznaja)

10 Preuzeto iz Greil Marcus, Tajna istorija kulture XX veka, Gradac, br. 120-121,1996, prevod: Dejan D. Marković.




132

U predgovoru za knjigu Mišel Trebič je pisao:

“Čovek postoji svakog dana ili ne postoji uopšte. Ovimaforizmom sa prvih stranica Kritike svakodnevnog životaLefevr je pokazao da u svakodnevnom životu, kao polaznojtački, kritika svakodnevnog života treba da vodi ka njegovojrevoluciji. ‘Svakodnevni čovek’ je čovek prakse i samo krozpraksu on može da se oslobodi otuđenja i ostvari konkretnitotalitet ‘potpunog čoveka’, koji je u isto vreme subjekt i objektsopstvenog postajanja – što je bila središnja tema Lefevrovihistraživanja, još od Dijalektičkog materijalizma. Drugim rečima,jedini način za ostvarenje tog cilja je revolucija. Težnja ka‘totalitetu’ nije ništa drugo do težnja ka teoriji sposobnoj daizmiri misao i život i tako potpuno promeni život.”

Lefevr je istraživao svakodnevni život do naizgled najbanalnijihdetalja: kako ljudi provode vreme, uticaj radne rutine i drugihpritisaka kojima su izloženi. Lefevr se nije odrekao marksizma,za koji je smatrao da omogućava “kritičku spoznajusvakodnevnog života”. Primena te kritičke spoznaje nakonkretne uslove trebalo je da doprinese procvatu “umetnostiživljenja” i samim tim, ukidanju otuđenja. Sve to je očiglednoimalo veliki uticaj na situacioniste.

Druženje sa Lefevrom je zaokružilo sferu uticaja koji su ostavilinajdublji trag na Debora u vreme kada je počeo sa pisanjemDruštva spektakla. Bila je to prilika za ponovno čitanje ibeskrajne diskusije na temu Hegela i Marksa, ali i drugihteoretičara koji su dolazili iz istog pravca. U Društvu spektaklanajprisutniji je uticaj dva dela koja su se pojavila u isto vreme:Istorije i klasne svesti Đerđa Lukača i Marksizma i filozofijeKarla Korša (1923). Lukač je bio značajan zbog analize“fetišizma robe”, ali i zbog podrške kritici dotadašnjeautoritarne prakse “revolucionarne avangarde”, koju je prvaformulisala Roza Luksemburg – kritike koju je Lukač neštokasnije, u svom čuvenom pokajanju pred Partijom, takosramno povukao. Karl Korš je bio sazdan od malo čvršćegrađe; on je još izričitije davao prednost savetima nad partijom




133

i bio vrlo sumnjičav prema jakobinskoj praksi osvajanja vlasti.Nije imao ni posebno izražen respekt prema marksističkimsvetinjama. Iako je u početku pisao kao dobar hegelovac, ukasnijim godinama je u Hegelu video samo “nemačkogmistika”, a u Staljinu, od koga je Lukač tražio oprost za grehesvoje mladosti, prosto “nacistu”.

Najvažniji zaključci saradnje sa Lefevrom pojavili su se uDeborovom eseju Mogućnosti za svesnu promenusvakodnevnog života (1961). To je bila središnja temaLefevrove Grupe za istraživanje svakodnevnog života, predkojom je Debor izložio svoje stavove – ali, tako što ih jeprethodno snimio na magnetofonsku traku. Time je, osimdirektne provokacije na račun “lažnog dijaloga izmeđupredavača i publike”, okupljenim sociolozima skrenuo pažnjuda svakodnevni život vrši neprestane upade u “specijalizovaneaktivnosti” – poput aktivnosti sociologa posvećenih“istraživanju svakodnevnog života”. Naime, neki među njimasu, polazeći, isto kao i Debor, od Lefevrove definicijesvakodnevnog života kao onoga “što preostaje kada seoduzmu sve specijalizovane aktivnosti”, zaključili dasvakodnevni život, zapravo, ne postoji, jer nema ničeg što nebi moglo da bude istraživano kao oblik “specijalizovaneaktivnosti”.

Debor je tvrdio suprotno: svakodnevni život vrši stalne upade usferu nametnutih i otuđenih specijalizovanih aktivnosti; onstalno pokušava da izbije na površinu i da se izbori za svojaprava. Tu izlaže i tezu o “kolonizaciji svakodnevnog života”.Umesto da promoviše život, komunikaciju i samoostavrenje,svakodnevni život je “oblast odvajanja i spektakla”. Taj život,lišen svega, mora biti naoružan svime što je potrebno zaobračun sa onim što mu je strano. Debor dalje govori o potrebiza novim porocima, strastima, načinom života i novimmodelom revolucije, koja će prezreti sve što preziresvakodnevni život. Jedina alternativa revoluciji svakodnevnogživota je “jačanje modernog robovlasništva”.




134

Odjek ovog zaključka nalazimo i u jednom od najpoznatijihdelova Vaneigemove Revolucije svakodnevnog života: “Onikoji pričaju o revoluciji i klasnoj borbi ne spominjući pri tomizričito svakodnevni život, ne shvatajući ono što je subverzivnou ljubavi i odbacivanju svih ograničenja, nose leševe u ustima.”(1967)

Povod za raskid sa Lefevrom bile su Teze o Pariskoj komuni,koje su aprila 1962. godine napisali Debor, Vaneigem i AtilaKotanji (priča kaže, za nekoliko sati). Naime, Lefevr je svih 14teza, od reči do reči, uključio u svoj esej o Pariskoj komuni, nespomenuvši ni jednom rečju njihove autore. Ali, nije bila reč osporu oko autorskih prava već o kontekstu u kojem su se tezepojavile: umesto u Lefevrovoj knjizi, koju su situacionisti htelida podrže na svaki način, teze su se prvi put pojavile uposlednjem broju Arguments, publikaciji grupe za koju sumislili da ju je Lefevr napustio. Pošto je do neopozivih raskidadolazilo iz svih mogućih razloga, moraćemo da prihvatimo iovaj.

Sam Lefevr nikada nije zamerio Deboru i ostalima zbog toga;naprotiv, uvek je o druženju sa situacionistima govorio sposebnim žarom i naklonošću. Njegova kritika je bila načelna iticala se istraživanja u kojima su zajedno učestvovali. O tomesvedoče i odlomci iz ovog intervjua iz 1983. godine, koji nampružaju makar delimičan odgovor na još jedno osetljivo pitanje:od čega su živeli?

U jednom broju Potlača, sami letristi su naveli čitav nizzanimanja kojima su se povremeno bavili. Tu je zaista bilosvega: “prevodilac, frizer, recepcionar, bokser, slobodni pisac,trgovac nekretninama, perač sudova, poštar, daktilograf,dadilja, kasapin, barmen, paker sardina, sekretarica, lovac naafričku krupnu divljač…”

U tom intervjuu, koji inače donosi mnogo širi osvrt na godineprovedene sa situacionistima, Lefevr otkriva još neke detalje:




135

A. L.: Ima takvih ljubavnih priča, koje počnu dobro, ali sezavrše loše… Sećam se jedne noći koju sam proveo urazgovoru sa Deborom, u stanu nalik na studio, gde je živeo saMišel Bernštajn, blizu ulice Sen Martin, gde sam stanovao. Bilaje to jedna mračna prostorija, bez struje, uistinu bedno mesto.Ali, bilo je u toj sobi nečeg što je snažno podsticalo narazmišljanje i istraživanje.

K. R. : Nisu imali novca?

A. L. : Ne.

K. R. : Od čega su živeli?

A. L. : To niko nije znao. Jednom prilikom, jedan moj prijatelj jepitao Debora od čega živi? “Od dosetki”, odgovorio je Debor,vrlo ponosno. Ali, sigurno je imao neki izvor prihoda. Mislim danjegova porodica nije bila siromašna; živeli su na Azurnojobali. Ali, zaista ne znam pravi odgovor. Mišel Bernštajn je,opet, smislila vrlo lukav način kako da dođe do novca ili donekog sitniša – ili je tako barem pričala. Naime, pravila jehoroskope za konje, koji su bili objavljivani u kladioničarskimčasopisima. Vrlo zabavna stvar. Kada bi utvrdila datumerođenja konja, pravila je njihove horoskope da bi predvidelaishod trke. Mislim da je bilo nekoliko kladioničarskih časopisakoji su joj za to plaćali.

K. R. : Da li to znači da situacionistički slogan “Nikada ne radi”nije važio za žene?

A. L. : Ne, jer to zaista nije bio posao. Uspevali su da žive, ada pri tom izbegnu stalne poslove, iako su povremeno moralida rade nešto. Ali, pravljenje horoskopa za konje sigurno nijenešto što bi se moglo nazvati “poslom”.

(Intervju sa Kristen Ros, 1983, objavljen u October 79)

*

Ova ne baš dosledna hronologija je imala za cilj da ukaže nadelić atmosfere koja je oblikovala Društvo spektakla, a to znači




136

da nešto detaljnije obuhvati period do 1963. godine, kada jerad na knjizi već bio odmakao (prema nekim podacima, Deborje sa pisanjem Društva spektakla počeo 1961). Do sada sujasno izolovani glavni uticaji: s jedne strane, dada inadrealizam, s druge strane Hegel, Marks, Lefevr, Lukač iKorš. Ono što je u isto vreme dolazilo iz svih mogućih pravacai izvršilo neki uticaj, navedeno je ili u samoj knjizi ili nabacanou ovoj hronologiji u dovoljnoj meri da ovaj zaključak neshvatimo suviše doslovno. Pošto je glavni posao obavljen,ostatak puta ćemo preći nešto krupnijim koracima.

Godinu 1963. obeležavaju veliki štrajk rudara u Francuskoj,masovne tuče između modova i rokera u Engleskoj, ubistvoKenedija i pojava novih opozicionih pokreta u SAD. Ipak, zaDebora događaj godine bio je oružani upad gruperevolucionarnih studenata na izložbu francuske umetnosti uKarakasu, koji su ukrali pet slika i zatim ih ponudili u zamenuza političke zatvorenike. “To je pravi primer kako treba tretiratiumetnost prošlosti, kako da se ona vrati u život i tako ponovouspostave prioriteti.” (Situacionisti i novi oblici akcije i politike uumetnosti, 1963)

Ako se osvrnemo malo unazad, videćemo da su u brojevimaSI iz tog perioda objavljeni neki od najznačajnijih tekstovagrupe: SI br. 6 (1961) donosi Uputstvo za pobunu i Osnovniprogram Biroa za unitarni urbanizam, a br. 7 tekstoveGeopolitika hibernacije i Zbogom teški dani. Taj broj donosi iizveštaj sa V konferencije SI održane u Geteborgu, gde jedošlo do odlučujećeg zaokreta ka “revolucionarnoj praksi” i




137

odbacivanja svih umetničkih tendencija. (11) U istom broju jeobjavljen i prvi deo Vaneigemovog eseja Osnovne banalnosti,koji je najavio Revoluciju svakodnevnog života. U SI br. 8 stižudrugi deo tog eseja i zajednički tekst Ideologije, klase idominacija prirode, u kojem su situacionisti pokušali da baremdonekle razreše protivrečnost između svoje kritike rada izalaganja za “apsolutnu vlast radničkih saveta” (što je, u jošvećoj meri, protivrečilo i njihovom zalaganju za “autonomijubez ikakvih ograničenja i pravila”). U tome nikada nisu uspeli,ali treba reći da su sa tom protivrečnošću ipak uspevali dažive: upravo ovaj tekst još jednom afirmiše ideju o ukidanjurada u korist “novih oblika slobodne aktivnosti”.

U istom broju je objavljena i sledeća pretnja:

“Situacionistička internacionala ne može biti masovnaorganizacija i nikada neće prihvatiti sledbenike, kao što to radekonvencionalne avangardne grupe. SI može da bude samozavera jednakih, generalštab koji ne želi da ima vojsku. Stvar

11 Pogledati izveštaj u celini, posebno Vaneigemovo izlaganje: to je jedan odnjegovih najridigdnijih, ali i najnadahnutijih tekstova (česta kombinacija), kojinajbolje izražava preokret do kojeg je tada došlo unutar SI. Situacionisti napuštajukrovove i katakombe s Leve obale i izlaze pravo na ulicu (uskoro i na barikade).Iako eskeprimentalna aktivnost zvanično nije bila napuštena već još jednomafirmisana, neminovno je došlo do izvesnog osiromašenja u tom segmentu koji je uprethodnom periodu donosio najviše uzbuđenja. Georg Kiler (Asger Jorn) jeskrenuo pažnju da je unutar SI došlo do podele po specijalizacijama: “Središnjičasopis, onaj francuski, postao je teorijski do tačke apsolutne dosade, dok sepublikacije iz Italije, Skandinavije i Nemačke generalno zadovoljavaju sadržajemkoji je pre svega ludički. Prema načelima SI, ta konvencionalna podela na ozbiljnosti igru predstavlja slabost”. Ali, Vaneigemu kao da više nije bilo do igre, ma kakoshvaćene. U njegovom kratkom izlaganju sabijene su skoro sve situacionističkekontradikcije, ali i prave namere. Ton kojim je to izraženo, u situaciji kada je, uprkosizrazito internacionalnom sastavu, SI i dalje bila samo šačica fanatika, svemu dajeposebnu draž: “Organizacija života u kapitalističkom i navodno antikapitalističkomdruštvu poprima oblik spektakla. Stvar je u tome da se odbaci spektakl, a ne da serazvija spektakl odbijanja. Da bi bili artistički, kako je to definisala SI, elementidestrukcije spektakla više ne smeju biti umetnički. Ne postoji nikakav situacionizam,niti situacionističko umetničko delo, niti spektakularni situacionista. I tačka… Taperspektiva ne znači ništa, ako se direktno ne poveže s revolucionarnompraksom…” Jedan od najznačajnijih dokumenata za one koje zanima istorijat SI.Izvor: www.cddc.vt.edu/sionline/si/goteborg.html Na ovoj adresi imate kompletansadržaj SI br. 7, za razliku od Nebove (Ken Knabb) antologije.




138

je u tome da pronađemo i otvorimo severozapadni prolaz kanovoj revoluciji koja neće tolerisati mase izvršilaca, karevoluciji koja će konačno prodreti u oblast koja je do sada bilapošteđena revolucionarnih potresa: u svakodnevni život. Mićemo samo organizovati detonaciju: slobodna eksplozija morada izbegne i nas i svaku drugu kontrolu.”(Kontrasituacionističke kampanje u nekim zemljama, SI br. 8,januar 1963)

I bi tako. Ono što je u tom trenutku izgledalo kao još jednasumanuta pretnja nekolicine marginalaca, ubrzo je preraslo usvakodnevnu moru svih službenika Spektakla. Od 1966. do1968. detonacije su smenjivale jedna drugu, kulminirajućimaja-juna 1968. godine, “najvećim divljim štrajkom u istoriji”.

Potpaljivači su bili šačica situacionističkih saveznika-studenatakoji su sebe nazivali Besni, u čast istoimene protoanarhističkegrupe iz vremena Velike Revolucije. Počelo je 1966. godine,čuvenim “incidentom” na strazburškom Univerzitetu.Studentski odbor, koji je grupa studenata iz “Društva ljubiteljaanarhije” preuzela bez većih teškoća, kroz redovnu izbornuproceduru, spiskao je ceo fond Odbora za troškove štampanjai distribucije besplatnog pamfleta Beda studentskog života, čijije autor bio situacionista Mustafa Kajati. Odjek je bio trenutan,ne samo u Strazburu i ne samo među studentskomomladinom. Reforma Univerziteta, bolji uslovi za sticanjekvalifikacija za buduće služenje sistemu i druge teme zbogkojih su današnji studenti spremni da štrajkuju i glađu, nisu biličak ni izgovor za ovo obraćanje. Beda svakodnevnog života,društvo u celini, svi njegovi branioci i lažni protivnici, tu su prviput bili izolovani i analizirani tako da je svako mogao da ihprepozna i oseti u svom okruženju, na svojoj koži i odmahispod nje, u ulozi koja mu je dodeljena u “organizaciji opštepasivnosti”.

Beda studenstkog života je najpopularniji i najprevođenijisituacionistički pamflet. Preveden je na više od 10 jezika, a




139

njegov ukupni tiraž neki procenuju na skoro 500.000primeraka.

Iduće godine, 1967, izlaze dve knjige koje i danas “dižubauke”: Deborova Društvo spektakla i VaneigemovaRevolucija svakodnevnog života. Treba odmah reći da teknjige ničim ne zasenjuju eseje, rezultate zajedničkihistraživanja i druge materijale koji su tokom prethodnihpetnaest godina bili objavljeni u 29 brojeva Potlača, a zatim uistomenoj publikaciji SI. Ali, te dve knjige su uspele da nanajbolji mogući način rezimiraju i pokrenu dalje sva dotadašnjaistraživanja.

Ubrzo po objavljivanju obe knjige su postale poznate. Uproleće 1968. mogle su da se čitaju svuda, u vazduhu koji većgoreo, ali i po zidovima pariskih ulica: mnoge parole koje sutada postale poznate, bile su prepisane iz tih knjiga ili direktnonadahnute njima – s tim što se Revolucija svakodnevnogživota pokazala nešto zahvalnijom za tu vrstu intervencija (iakoje, na duže staze, Društvo spektakla odnelo prevagu). U samojpobuni uloge su bile drugačije raspodeljene: dok je Deboraktivno učestvovao u okupaciji Sorbone i većanjima koja sutamo održavana, Vaneigem je propustio prvu nedelju pobunezato što je imao uplaćen aranžman za odmor na Azurnoj obali!Ipak, uskoro se vratio u Pariz, tako da nije propustio baš sve…

Pobuna iz maja 1968, danas zaboravljena ili falsifikovana krozčitav niz popularnih mitova, značajna je jer se dogodila usredcarstva Robe, a ne duž njegovih oboda ili u nekoj njegovojkoloniji. Osim toga, ta pobuna nije bila ograničena samo naFrancusku: sa silinom koja je zatekla sve organizovanedruštvene snage – od vlasti do zvanične opozicije, koju su tadačinile moćne komunističke i socijalistike partije – požar seproširio na mnoge evropske zemlje, pri čemu je u nekima odnjih, kao u Italiji, trajao punih godinu dana, kulminirajući tekkrajem 1969. godine. Do kraja 1968. talas masovnihdemonstracija se proširio i na druge delove sveta, najviše u




140

zemljama južne Amerike i SAD, gde je ubrzo doveo doradikalizacije mnogih opozicionih grupa.

“Maj ’68.” je značajan zato što se tada dogodilo neštonemoguće: brižljivo zidana laž “države blagostanja”, togingenioznog odgovora na izazov “siromašnog rođakakapitalizma” sa Istoka, odjednom se našla potpuno ogoljena.Bila je to masovna alergijska reakcija na laž u celini, a nesamo na neki njen aspekt, kao što je to bilo do tada, sazahtevima i protestima kanalisanim iz perspektive zvaničnihopozicionih partija i sindikata. Iako je sve ubrzo krenulo drugimili raznim drugim tokovima, u tom prvom, spontanom talasubilo je odbačeno sve, bez straha od onoga što bi moglo da sedogodi već sutra.

Ipak, bio je to samo još jedan juriš. Ovog puta u njemu jeučestvovalo skoro 12 miliona zaposlenih, svih profila i sudbina.Ali, ideja o novom životu i spremnost da se za njega bori svimsredstvima ipak je bila manjinski program. Nestale su i nekestare iluzije: iskustva radničkih saveta, tog “jedinogneporaženog aspekta jednog poraženog pokreta” (Debor, teza118), pokazala su se nedovoljnim. “Komfor nikada neće bitidovoljno komforan za one koji teže nečemu čega nema natržištu”, pisao je Debor 1965, povodom pobune u Votsu,crnačkom pregrađu Los Anđelesa. (12) Ipak, tržište i svi njegoviagenti su uspeli da posle nešto više od mesec dana (što jeizgleda kritični period: jedna i po zaostala plata) preobrazepobunu u pogađanje oko onoga što je društvo spektakla imaloda ponudi: tada je, uz posredovanje komunističkih isocijalističkih sindikata, bio ugovoren najveći skok nadnica uistoriji Francuske. U Italiji je masovna pobuna zaposlenih bilarazvodnjena i slomljena združenim delovanjem komunističihsindikata i bombaških akcija u režiji italijanske Tajne službe.

Klasne hijene, koje i danas očekuju da im “protivrečnostikapitalističkog oblika proizvodnje” krenu na ruku, tako što će

12 Opadanje i propast robne ekonomije spektakla, SI br. 10 1966. NajvažnijiDeborov esej o robi i funkciji spektakla, kasnije objavljen i kao pamflet.




141

umesto njih završiti barem polovinu posla, očigledno nisunaučile lekciju. Sve dok se zahtevi izražavaju u terminimanezadovoljstva distribucijom i uslovima robne proizvodnje,Roba će sve takve nezadovoljnike držati u šaci, uspevati da ihobuzda i pridobije svojim narkoticima. Situacionisti i Besni, kojisu doveli u pitanje svet-robu u celini, bili su manjina. Nekefrakcije su nastavile očajničku borbu pribegavajućinajdrastičnijim sredstvima (Angry Brigades u Britaniji 1968-72.i RAF u Nemačkoj, ovi drugi sa praktično klasičnih lenjinističkihpozicija), ali veliki rušilački talas je već bio prošao; svi takvipokušaji ostali su bez podrške, izolovani.

Opširna analiza pobune iz maja-juna 1968, objavljena 1969. uSI br. 12, pod naslovom Početak jedne ere, zapravo jezatvorila poslednju stranicu jedne faze revolucionarne borbe ipokušala da razabere nešto u tmini koja se pomaljala iza jošjednog trijumfa sveta-robe.

Len Braken je u Deborovoj biografiji ovako sažeo zaključke teanalize:

1. Maj ’68. je bio prvi divlji generalni štrajk u istoriji.

2. Maj ’68. je bio najveći štrajk koji je ikada pogodio nekurazvijenu industrijsku zemlju.

3. Revolucionarni ciljevi su bili radikalniji, moderniji i izraženijasnije nego ikada ranije.

4. Maj ’68. NIJE bio studentski protest već proleterskarevolucija.

5. Taj proletarijat je bio proširen belim kragnama,delinkventima, nezaposlenima, srednjoškolcima i tinejdžerskimbandama.

6. Maj ’68. je bio revolucionarni festival, koji je u sebi nosioopštu kritiku svih oblika otuđenja. (Len Braken, str. 174)

Debor je najviše insistirao na sledećem: “To NIJE bila 1917.”Zatim je brutalno ismejao sve one koji su po svaku cenu




142

nastojali da pobunu iz 1968. uklope u stare marksističkešeme o uslovima “koji moraju biti zadovoljeni” da bi se moglogovoriti o revoluciji: “Da bi priznali da je u maju došlo dorevolucionarne krize, oni moraju da dokažu da je u proleće1968. postojala neka nevidljiva ekonomska kriza. Zato takoozbiljno, bez straha od toga da će biti ismejani, prezentujusvoje dijagrame koji pokazuju rast cena i nezaposlenosti.”(Početak jedne ere, SI br. 12, 1969)

Ali, nije bilo nikakve ekonomske krize (barem ne akutne).Razlog za pobunu je bila opšta nedovoljnost stvarnosti koju jedruštvo spektakla imalo da ponudi. Njegovi eksperti su toshvatili bolje od njegovih neprijatelja: zato smo od tada izloženivrtoglavom razvoju novih tehnika kontrole, pripitomljavanja ioblika “participacije” – dinamici na koju tek počinjemo datražimo pravi odgovor.

Isti tekst zaključuje i sudbinu Situacionističke internacionale:

“Tog maja ’68, u Francuskoj, između isprepletanih crvenih icrnih zastava radničke demokratije, videli smo kako ‘užarenosunce jednim bljeskom otkriva obrise novog sveta’. Nastavakće uslediti svuda. Ako smo u izvesnoj meri doprineli povratkutog pokreta, to nije bilo zato da bismo sada na tome gradili bilokakav autoritet. Zato nam ostaje samo da primetimo da sunaše aktivnosti bile konzumirane na zadovoljavajući način:Situacionistička internacionala će biti prevaziđena.”

Kao što smo videli, nastavak je bio kratkotrajan, a “crvene icrne zastave radničke demokratije”, simboli jedne revolucijekoja trajala od 1848. i svoj poslednji talas doživela tačno 120godina kasnije, moraće da budu spaljene zajedno sa ostalimrelikvijama prošlosti ukoliko želimo da nam više ništa ne




143

zaklanja vidik. Ali, zaključak o misiji i sudbini SI se pokazaoispravnim. (13)

Bio je to jedini pravi odgovor na situaciju u kojoj se grupa našlanakon poraza, kada su mnogi članovi morali da privremenoemigriraju iz zemlje. Ponovno okupljanje svelo se na izjave opovlačenju, nova isključenja i međusobne obračune, a da pritom nije bila pokrenuta nijedna nova inicijativa. (14)

Godine 1972. jedini članovi SI bili su Debor i Sangvineti.Ovenčani revolucionarnom slavom – i sa Društvom spektaklakoje do tada postalo obavezna literatura svakog pretendentana intelektualni status – mogli su lako da okupe novu posadu ikrenu dalje pod istom zastavom. Umesto toga, te iste godine,Debor i Sangvineti proglašavaju Situacionističku internacionaluraspuštenom.

13 U navedenom intervjuu iz 1983, Lefevr kaže da su suituacionisti precenili svojuulogu u pobuni iz maja 1968. Ali, svaki učesnik te pobune se kasnije oglasio sasvojom malom teorijom. Činjenica je da su, posle prvih spontanih okupacijafakulteta i preduzeća, inicijativu pokušale da preuzmu razne marksističke frakcije,mnogo brojnije od situacionista i Besnih, naročito trockisti i maoisti. Među ovimposlednjima bio je i tadašnji Lefevrov asistent, Bodrijar. Ipak, opšte je poznato da suvodeći glasnogovornici studentskog krila pobune – Daniel Kon-Bendit i Rene Risel –dolazili iz redova Besnih, pri čemu je Risel uskoro postao član SI.

14 Uvid u tekstove “ostavki” ili “isključenja” iz ovog perioda pomaže da se izgube sveiluzije o svetačkom ili natprirodnom karakteru glavnih protagonista ove priče.Posebno mučna je prepiska između Debora i Vaneigema (1970), povodompovlačenja ovog drugog. Teško je reći ko je bio gori: (privremeno) posustaliVaneigem ili sada već manično zadrti Debor. Videti zbirku Situationist InternationalAnthology. (Ken Knabb).




144

Kružimo kroz noć i proždire nas vatra: 1972-1994.Ipak, to je zaista bio početak jedne nove ere. U narednihdvadesetak godina Debor je prilično neubedljivo igrao ulogu“penzionisanog revolucionara”. Istina je da taj period neobeležavaju neki novi prodori ili barem ne u meri kao što je tobilo ranije; neki čak misle, možda i s pravom, da se Deborsamonasukao na sprudove kontemplacije i beskrajnihreminiscencija; ali, ono što je usledilo ne bi trebalo tako lakootpisati.

Teze o SI i njenom vremenu, napisane zajedno saĐanfrankom Sangvinetijem (1972), Komentari o društvuspektakla (1979) i Predgovor za IV italijansko izdanje Društvaspektakla (1988) najvažniji su teorijski radovi iz tog perioda,koji su u nekim delovima pokušali da dopune i donekle korigujuteze iz 1967. ili su se bavili smeštanjem dostignuća SI uodgovarajuću perspektivu (prilično autistične i narcisoidneTeze o SI). Ipak, ti tekstovi nisu bili samo retrospektivni: novimanevri društva spektakla bili su praćeni u stopu, a mnogi opetprecizno anticipirani. Predgovor za IV italijansko izdanje iKomentari su posebno značajni u tom pogledu, jer donosečitav niz novih, krajnje lucidnih zapažanja i anticipacija, sve naosnovu opširne analize događaja i potresa koji su obeležili kraj1970-tih i cele 1980-te (Italija, Poljska, Sovjetski Savez). Uovim tekstovima ne treba videti zamenu ili prečice za tekst iz1967; po formi, sadržaju i naglascima to su u velikoj merizasebna dela; zato su često i bila objavljivana (i kritikovana)nezavisno od Društva spektakla; ali, samo društvo spektakla idalje je bilo glavna meta:

“Po prvi put u istoriji savremene Evrope nijedna partija ilifrakcija se čak i ne pretvara da teži nekoj značajnoj promeni.Roba je pošteđena svake kritike: i kao opšti sistem i kao đubrekoje industrijske glavešine odlučuju da u nekom trenutkuizbace na tržište.




145

“Gde god vlada spektakl, jedine organizovane snage su onekoje žele spektakl. Zato više niko ne može da bude neprijateljonoga što jeste, niti da naruši zakon ćutanja koji važi za sve.Uspeli smo da se otarasimo te uznemiravajuće ideje, koja jedominirala više od dvesta godina, po kojoj je društvo otvorenoza kritiku ili za promene, za reforme ili za revoluciju. Razlogtome nisu neki novi argumenti, već samo činjenica da su sviargumenti postali besmisleni. Na osnovu toga ne možemo daprocenjujemo nivo opšte sreće, već samo snagu strahovitogstiska tiranije.” (Komentari, 1979)

Kao što je već rečeno, Društvo spektakla je nastavilo dauzbuđuje duhove. Ali, knjiga se sve manje čitala s istimnamerama s kojima je bila i napisana. Podsetimo se: “Trebaimati u vidu da je ova knjiga pisana sa svesnom namerom danaudi društvu spektakla.” U bizarnom obrtu, predskazanom i usamoj knjizi, Društvo spektakla je postalo obavezno štivo zapostmoderniste, te “apostole cinizma i rezignacije”, koji su iziskustava 1960-tih i ranih 1970-tih izvukli poznate zaključke.Pošto u svemu tome nisu videli ništa osim serije katastrofalnihporaza, ostalo im je da zaključe kako svaka težnja da seobuhvati celina (totalitet), neminovno vodi u totalitarizam.Odatle njihove specijalizovane, fragmentirane i potpunobeznačajne opservacije o svemu i svačemu. U širemintelektualnom miljeu, knjiga koja je donela prvu sveobuhvatnukritiku odvajanja u specijalizovane uloge i delatnosti, postala jenezaobilazna referenca bezbrojnih specijalističkih studija izoblasti sociologije, medija, filma, umetnosti, arhitekture iurbanizma. Ali, bilo je i čitalaca drugačijeg kova. Iako je tokom1970-tih delovalo nekoliko postsituacionističkih grupa, naročitou Engleskoj i SAD, najkreativniji tumači situacionizma bili suanarhisti. Doduše, “anarhisti operisani od anarhizma” (pa tako iod situacionizma), kako je to rekao Bob Blek: pored njega tusu bili, ili su još uvek sa nama, Fredi Perlman, Leri Lou, DžonZerzan, od onih malo starijih, do generacije koja upravo danas,kada tiranija spektakla dostiže stepen belog usijanja, pokušava




146

da artikuliše svoj odgovor. Ishod te potrage je i dalje jekrajnje neizvestan.

Godine 1973. Debor snima filmsku verziju Društva spektakla.Dve godine kasnije stiže i odgovor na sve reakcije na taj film:O odbijanju svih mišljenja, povoljnih i nepovoljnih, izrečenih ofilmu Društvo spektakla (1975). U Deborovom arsenalu film jezadržao poziciju omiljenog oružja. Reč je o filmskim kolažima-esejima o svetu potpuno zaklonjenom mehanizmimaposredovanja i predstavljanja, u kojem pojedinac stalno bivaodvojen od same pomisli na intervenciju. Film, s celokupnimpratećim ambijentom – salom, ekranom i publikom, kojaposlušno prati izloženu fantaziju ili provokaciju – omogućavaoje da se ta situacija demonstrira na najdirektniji način.

“Odnos između autora i publike je samo transpozicija bazičnogodnosa između onih koji izdaju naređenja i onih koji tanaređenja izvršavaju…Odnos spektakl-posmatrač je glavni,noseći stub kapitalističkog poretka. Dvosmislenost‘revolucionarne umetnosti’ potiče iz sukoba izmeđurevolucionarnog aspekta nekog posebnog spektakla ireakcionarnog elementa prisutnog u svim oblicima spektakla.”(Debor i Kanžur, 1960)

Možda najbrutalniji takav napad Debor je izveo u svomnajemotivnijem i ujedno poslednjem filmu: In girum imus nocteet consumimur igni. (1978)

Taj film, osim brilijantno izvedene kritike samog filma, opštepasivnosti i sveta uloga – koji u tom delu sigurno predstavljavrhunac Deborove kasnije faze – označio je i njegovodefinitivno okretanje prošlosti. Iako se u filmu, koji u drugomdelu donosi ezoteričnu istoriju letrističke (kasnijesituacionističke) grupe, ne spominje nijedno ime, kadrovi saportretima Ivana Čeglova i Žila Volmana, koji se u jednomdahu smenjuju na ekranu, jasno pokazuju kome je, nakon svihtih godina i nebrojenih približavanja i odbacivanja, Debornamenio ovaj veličanstveni omaž:




147

“Kada danas govorim o tim ljudima, možda će se nekomeučiniti da im se podsmevam. Ali, nije tako. ‘Pio sam njihovovino’ i ostao im veran. Ne mislim da sam zbog svega što samradio kasnije u bilo čemu postao bolji nego što su oni bili tada.

“Imajući u vidu nadmoćne sile navika i zakona, koje su nasstalno pritiskale do tačke rasturanja, niko od nas nije biosiguran da ćemo zajedno dočekati kraj nedelje. Ipak, sve štosmo voleli bilo je tu. Vreme je sagorevalo brže nego bilo gdedrugde i uskoro ga više nije bilo. Osećali smo kako se zemljatrese.

“Samoubistvo je odnelo mnoge. Kao u pesmi, ‘piće i đavoodneli su ostale’.

“Ali, ništa ne izražava bolje tu nespokojnu i bezizlaznusadašnjost od te drevne fraze, koja se u celini stalno vraća usebe, kao lavirint iz kojeg je nemoguće pobeći, ispisane nanačin koji savršeno sjedinjuje formu i sadržaj prokletstva: Ingirum imus nocte et consumimur igni. Kružimo kroz noć iproždire nas vatra.” (15)

Godine 1984. Debor je zabranio prikazivanje svih svojihfilmova u Francuskoj u znak protesta zbog ubistva svogprijatelja i sponzora Žerara Lebovicija, tada poznatog filmskogproducenta. Ubistvo je do danas ostalo nerazjašnjeno, ali jeizvesno da je Lebovici mnogima bio trn u oku: od Mosada, kaopropalestinski orijentisani Jevrejin, do francuske tajne policije,kao izdavač subverzivne literature i pisac predgovora zaautobiografiju Žaka Mesrina, tada najtraženijeg odmetnikaFrancuske, na čijem je objavljivanju uporno insistirao.

*

Pored istorije, Deborova najveća intelektualna strast bila jevojna strategija: godine 1987, zajedno sa svojom drugomženom Alis Beker-Ho, dovršava i objavljuje Igru rata(Kriegspiel) – pravu “društvenu igru”, sa figurama, bojnim

15 Latinski palindrom; reč ili fraza koja se čita isto u oba smera.




148

poljem i uputstvom za upotrebu. “Plašim se da je to jedinomoje delo kojem će jednog dana biti priznata neka vrednost”.Preterao je, kao i obično kada bi govorio o sebi (u lažnojskromnosti ili u najbezobraznijem razmetanju, svejedno), ali todovoljno govori o kakvoj je strasti bila reč.

U Panegiriku, u poglavlju koje objašnjava to interesovanje zarat i vojnu strategiju, čitamo i sledeće reči posvećenespartanskom vidovnjaku Megistijasu, koji je poginuo u čuvenojbici u Termopilskom klancu. Megistijas je

“zaslužio poseban epitaf: ‘Kao vidovnjak, znao je da je smrtblizu, ali je odbio da napusti spartanskog vođu.’ Nije potrebnobiti vidovit da bi se znalo da nema te pozicije koju mnogonadmoćnije snage ne mogu osvojiti, ponekad samo jednimfrontalnim napadom. Ali, u nekim slučajevima, dobro je ostatiravnodušan prema toj vrsti znanja. Svet rata, ako ništa drugo,ima tu prednost što ne ostavlja ni malo mesta za budalastaćaskanja na temu optimizma. Svi znamo da će na kraju svakoumreti. Koliko god odbrana bila dobra u svakom drugompogledu, ‘poslednji čin je krvav’, kao što je rekao Paskal.”

Koju godinu kasnije Debor će i sam prirediti taj poslednji čin.Ali, “kakva se još otkrića mogu očekivati u tom domenu?”Debor se prisećao Napoleonovog generala Masene, kome je,u njegovoj dvadeset sedmoj godini, bio poveren zadatakosvajanja Portugalije. Pred početak invazije, Masena seobratio svojim oficirima: “U našoj profesiji niko nema dvaživota, kao što ih nema niko na zemlji.”

“Vreme ne čeka”, kaže dalje Debor. “Ne brani se Đenovadvaput u životu; ne diže se dvaput u životu Pariz na ustanak…”

Zaista, šta sve to govori? Onima koji u ovim pomalo mutnimrečenicama neće prepoznati odgovor, nikakav odgovor ionakone bi bio dovoljan. Oni će stalno čekati na neki poseban znak,pravi trenutak, istorijski zrele uslove, formiranje “kritične mase”,masovno prosvetljenje, rečju – na garancije: da njihov otpor




149

ima smisla, da će izvući živu glavu, da će na kraju sve bitidobro. Ali, toga nema. Zašto oklevati? Vreme ne čeka…

*

Prethodni odlomci na temu rata preuzeti su iz knjige Panegirik,kratkog memoarskog dela objavljenog 1989. godine, u kojemDebor, osim još jednog osvrta na pređeni put, ali i vrlorazigranih improvizacija na temu nekih ličnih sklonosti i poroka(pre i iznad svega, alkohol) (16), širom otvara vrata duhovimakoji su ga oduvek pratili: knjiga obiluje citatima iz dela klasičnihautora, Klauzevica, Bosijea, Dantea, itd. Slično je i saDeborovom poslednjom knjigom: Cette mauvaise réputation(Ta loša reputacija, 1993), koja više otkriva njegov književniukus (Kafka, Žari), iako je, kao i uvek, memoarski okvir sužio iza osvrt na događaje iz najneposrednije stvarnosti. Neki od tihosvrta, među njima i furiozni esej Ambis, napisan neposrednonakon nesreće u Černobilu, pojavili su se u publikacijiL’Encyclopedie des Nuisances.

Ovde bismo, u ovom brzom prolasku, i mi mogli da seosvrnemo na pređeni put. Par odlomaka biće sasvim dovoljni.

“Oduvek sam živo osećao kako vreme prolazi; to me jeprivlačilo kao što neke ljude hipnotišu vrtoglavi visovi ili voda.U tom smislu mogu da kažem da sam voleo svoju epohu, ukojoj smo videli kraj svake postojeće sigurnosti, rastakanjesvega što je bilo društveno uređeno. To su zadovoljstva kojačak ni upražnjavanje najuzvišenije umetnosti nikada ne bimoglo da mi pruži.” (In girum imus nocte et cosumimur igni,1978)

“Fenomen, u to vreme potpuno nov i koji je, prirodno, ostavioza sobom svega nekoliko tragova, bio je prost princip,

16 “Dve ili tri strasti, o kojima ću ovde govoriti, skoro neprekidno su zauzimalemnogo prostora u mom životu. Ali, piće je bilo najstalnija i najprisutnija. Međumalobrojnim stvarima koje sam voleo i u kojima sam zaista bio dobar, sigurno je inapijanje. Mnogo sam čitao, ali sam još više pio. Napisao sam mogo manje negovećina ljudi koji pišu, ali sam zato popio mnnogo više nego većina onih koji piju.”(Panegirik, 1989)




150

prihvaćen od svih, da više ne može biti ni poezije, nitiumetnosti i da treba pronaći nešto bolje.” (Panegirik, 1989)

To bolje bilo je život; kraj predstavljanja života, krajpreživljavanja, sam život. To je ono što u celoj ovoj priči, uzsva njena krivudanja i poneka neprozirna mesta, ne bi trebalogubiti iz vida.

Sledeći odlomci iz eseja Ambis, koje u originalnom teksturazdvaja nekoliko strana, trebalo bi da budu urezani u svakilični i zajednički program koji danas traži svoj jezik i svojaoružja:

“To da je sam život postao jedini revolucionarni program vidise, makar negativno i po sledećoj činjenici: tonući sve dublje uludilo svoje potrebe za dominacijom, iste one društvene snagekoje su nekada smatrane konzervativnim, danas se pokazujunesposobnim da konzerviraju samu biološku osnovu i takoobezbede opstanak živih vrsta. Naprotiv, te snage su danasposvećene temeljnom uništavanju te osnove. Naime, ovodruštvo je ludo u Čestertonovom smislu: ono nije izgubilorazum, već sve osim razuma, te apstraktne racionalnosti robekoja je njegov krajnji i isključivi smisao postojanja. Nikada prejedna vladajuća klasa, koja je izgubila svaku drugu istorijskuperspektivu osim svog održanja, nije zapala u takav transsamoubilačke neodgovornosti. Nikada pre jedna klasa nijeraspolagala tako moćnim sredstvima za iskazivanje takopotpunog prezira prema životu… Zato slobodno možemo rećida sadašnja društvena organizacija, posmatrana iz ma kojegugla, jednostavno ne može da obezbedi život.” (1989)

*

Ostalo je nejasno šta se tačno dogodilo te noći 30. novembra1994. godine. Ipak, zadržaćemo se na zvaničnoj verziji.Zvanična verzija kaže da je Debor izvršio samoubistvo,ispalivši sebi metak u srce. Poznato je i da je duže vremebolovao od progresivnog i vrlo bolnog oblika neuritisa. Za




151

sobom nije ostavio nikakvu poruku. Telo je bilo kremirano, apepeo rasut nad Senom.

Time se ova kratka, nepotpuna i neverodostojna hronoligijaposvećena Giju Deboru i Situacionističkoj internacionalizavršava.

*

“Leopard umire sa svojim pegama. Nikada nisam nameravao,niti verovao da mogu da popravim sebe. Nikada nisampokušavao da steknem bilo kakve vrline, osim što samponekad mislio da bi to u mom slučaju, kao najmanjenedostojno, mogao biti samo neki novi oblik zločina,nezabeleženog u prošlosti; i možda to što se, posle tako lošegpočetka, nisam promenio. U kritičnom času za vreme pobuneFronde, Gondi, koji je pružio tako blistave dokaze o svojimsposobnostima u bavljenju svetovnim stvarima – a posebno unjegovoj omiljenoj ulozi narušitelja javnog mira – improvizovaoje vešto pred pariskim Parlamentom prelepi citat nekogdrevnog autora, za čijim su imenom kasnije uzalud tragali, alikoji zapravo predstavlja najbolji panegirik njemu u čast: ‘Uteška vremena, nisam napuštao grad; u dobra vremena, nisamimao ličnih interesa; u očajna vremena, nisam se plašioničega.’”

Gi Debor, Panegirik, 1989.

Izvori

Len Bracken: Guy Debord, Revolutionary: A Critical Biography; FeralHouse, 1997. Iz ove knjige su direktno preuzete i neke formulacije.

Situationist International Anthology, edited and translated by Ken Knabb,Buerau of Public Secrets, 1981; 1989; 1995.

Guy Debord: Society of the Spectacle and other films (filmscripts, 1952-1975), Rebel Press, London 1992.

Guy Debord: In girum imus nocte et consumimur igni (filmscript, 1978),Pelagian Press, London, 1991.




152

Guy Debord: Complete Cinematic Works, translated and edited by KenKnabb, AK Press, 2003.

Guy Debord: Panegyric, 1989; Situationist International Online:ww.cddc.vt.edu/sionline/index.html

Guy Debord: Abyss, L’Encyclopedie des Nuisances No. 8, 1986,www.notbored.org

Jean-Michel Mension: The Tribe:Contributions to the History of SituationistInternational and Its Time, Vol. I, Verso, London-New York, 2002.

Greil Marcus: Tajna istorija kulture XX veka, Gradac, br. 120-121, 1996,prevod: Dejan D. Marković.

Raoul Vaneigem: The Revolution of Everyday Life (1967), Rebel Press,London 2001.

Intervju sa Anri Lefevrom: www.notbored.org

A. G., 2003/ 2006.




153

Rekli su (svašta)o Giju Deboru, Društvu spektakla, letristima/ situacionistima,

1968-oj, neodgovornim elementima i o samima sebi

“Ovu eksploziju je izazvalo nekoliko grupa koje se bune protivmodernog društva, protiv potrošačkog društva, protivtehnološkog društva, kako onog komunističkog na Istoku, takoi onog kapitalističkog na Zapadu. Te grupe ne znaju čime bizamenile takvo društvo, ali ono u čemu uživaju su negacija,destrukcija, nasilje, anarhija i mahanje crnim zastavama…” —General Šarl de Gol, televizijsko obraćanje naciji, 7. jun 1968.

“U prvi mah izgleda smešno govoriti o revoluciji, jer jeorganizovani revolucionarni pokret već dugo odsutan izzemalja u kojima je koncentrisano najviše mogućnosti zaodlučujuću društvenu promenu. Ali, svaka druga alternativa jejoš apsurdnija, jer znači prihvatanje postojećeg stanja, na ovajili onaj način. Reč ‘revolucionarno’ je neutralizovana do temere da se danas koristi u reklamnoj industriji kao oznaka zanajmanje promene u uvek promenljivom svetu robneproizvodnje; razlog je to što se zahtev za jednom središnjom,poželjnom promenom više nigde ne izražava. Revolucionarniprojekat danas stoji pred sudom istorije, optužen za neuspeh iza uvođenje novih oblika otuđenja. To jasno govori da sevladajući sistem pokazao sposobnim da se odbrani na svimnivoima stvarnosti, mnogo uspešnije nego što su torevolucionari očekivali. Ali, to ne znači da je postaopodnošljiviji. Stvar je prosto u tome da revoluciju treba ponovoizmisliti. I to je sve.” — Gi Debor, Uputstvo za pobunu, SI br. 6,avgust 1961.

*

Krajem 1950-tih, šačica avangardnih umetnika, zgađenaimpotencijom umetnosti, došla je do zaključka da je jedini pravi




154

kreativni poduhvat potpuna promena života i sveta. Tako je,u par reči, nastala Situacionistička internacionala (SI).

Situacionisti su odbacili celu društvenu organizaciju zasnovanuna najamnom radu i robi, kao i svaki oblik hijerarhije,predstavljanja, žrtvovanja i posredovanja. Svi pandurimodernog društva – profesori, levičari, psihijatri, sindikalisti,ideolozi, eksperti – bili su razotkriveni i ismejani u ime životakao oblasti neograničene želje i neprekidnog zanosa.

Svoj antipolitički program situacionisti su hranili najpoetičnijim inajspontanijim ostvarenjima utopista, anarhista, ludih pesnika,nihilista i drugih opasnih nezadovoljnika, računajući tu idoprinos njihove sopstvene “radikalne subjektivnosti”. Ali, ovirevolucionari su smatrali i da je potrebno razraditi mnogoprecizniji organizacioni program. Tako su izgradili svojustratešku teoriju, u velikoj meri zasnovanu na Marksu. Glavnipodsticaj bila su iskustva proleterskog samoupravljanja, to jest,“radničkih saveta” – od Rusije 1905, Kronštata 1921, Španije1936, do Mađarske 1956. Tako su u svoju teoriju situacionistiuneli kontradikciju koju nikada nisu uspeli da razreše.

S jedne strane, tvrdili su da je samo neposredna,eksperimentalna i strastvena aktivnost vredna života. Radmora biti ukinut u korist slobodne, kreativne igre u kojoj će svapravila i oni koji ih donose takođe biti predmet igre. Upravo dužtog glavnog pravca svog delovanja, situacionisti su razvilikritiku levice kao dosadnog, irelevantnog nastavljača starogsveta i njegove logike.

Ali, magična moć subjektivnosti – tog šoka kojim je ova grupaprodrmala celu Evropu i tako najavila pobunu iz maja 1968 –bila je prizemljena teškim balastom “sovjeta”.

“Apsolutna vlast” saveta je više nego očigledno protivrečilaideji o ukidanju vlasti. “Unitarna i globalna” koordinacijaproizvodnje putem hipermoderne tehnologije – zbog svogmasivnog karaktera i funkcije – takođe je bila u suprotnosti sa




155

apsolutno nedirigovanim, samooslobađajućim i nesputanimpojedincem.

Kako bi ta stvar sa savetima uopšte funkcionisala? I zar na tajnačin, kroz sistem “transkontinentalnog svetskog planskogprocesa”, ne afirmišmimo specijalizaciju, za koju smoprethodno utvrdili da je nužno autoritarna? Najzad, kako bi ipreko koga ta “isključiva vlast saveta” bila “tehničkisprovedena”?

Ipak, čak i uz sve unutrašnje konflikte, SI je dala neprocenjivdoprinos, između ostalog i zato što je pokazala šta jednašačica odlučnih ljudi može da postigne. SI je pružila velikipodsticaj mnogima koji su tada pokušavali da artikulišu svojukritiku i krenu dalje. Zbog svega toga, i to treba reći,situacionisti su na sebe navukli mržnju svih branilaca prošlosti,uključujući tu i praktično sve frakcije levice. — John Zerzan:Just another brick in the wal, Anarchy: A Journal of DesireArmed, br. 29/ 1991.

*

“Petnaest godina ranije, 1952, četvorica ili petorica ne bašuglednih Parižana, rešili su da istraže zastarevanjeumetnosti… Ukazala se prilika za nov napad…” — Gi Debor,predgovor za IV italijansko izdanje Društva spektakla, 1979.

“Svako je dete mnogih očeva. Postojao je otac koga smomrzeli i to je bio nadrealizam. I postojao je otac koga smovoleli i to je bila dada. Bili smo deca i jednog i drugog.” —Mišel Bernštajn, 1983.

“Kao što se ranije dogodilo i sa nadrealizmom, unutrašnjirazvoj Situacionističke Internacionale je pokazao da kada sekriza jezika i poezije zaoštri preko određene granice, u pitanjedolazi sama struktura društva…” — Les Cahiers du Lettrismebr. 1, decembar 1962.

“Negatorsko i provokativno nasilje njihove frazeologijenadmašuje sve što su prethodne epohe ostavile za sobom –




156

osim, možda, de Sada, Lotreamona i dade.” — Le Monde,14. februar 1968.

“Mnogo veći avanturista je onaj koji uspeva da mu se avanturedogađaju, od onoga kome se one događaju same od sebe.Konstrukcija situacija biće neprekidna realizacija velike igre,koju su sami igrači odabrali da igraju… Takva sinteza moraćeda sjedini kritiku ponašanja, odgovorno gradsko planiranje,ovladavanje ambijentima i odnosima. Mi znamo početneprincipe…” — Potlač br. 7, 1954.

“Formulu za rušenje ovog sveta mi nismo tražili u knjigama,već u lutanju. U tim odlascima, koji su trajali danima, ništa nijebilo kao juče, niti je imalo kraj. Zapanjujući susreti,zastrašujuće prepreke, ogromna izdajstva, pogubneopčinjenosti – u toj potrazi za nesvetim Gralom niko nijeoskudevao u onome za čime je žudeo. Čak ni kada bi, nekognesrećnog dana, neki od najboljih igrača nestali u šumamaludila… Nema većeg ludila od sadašnje organizacije života.” —Gi Debor, In girum imus nocte et consumimur igni, 1978.

“Jedna mentalna bolest pustoši planetu: banalizacija. Svi suhipnotisani proizvodnjom i novim pogodnostima: kanalizacija,lift, kupatilo, mašina za pranje veša. U takvim uslovima,oslobođenje čoveka od materijalnih briga potpuno je prevazišlosvoj prvobitni cilj i postalo opsesivna slika koja lebdi nadsadašnjicom. Suočeni sa izborom između ljubavi i kontejneraza smeće, mladi ljudi svih zemalja izabrali su kontejnere zasmeće.” — Ivan Čeglov, Pravila novog urbanizma, 1953; SI br.1, 1958.

“Nismo svi bili prevaranti – Berna je bio, to sigurno – ali, moralismo da živimo, a da u isto vreme ne radimo. Gledali bi vas kaoidiota ako biste imali posao; tih dana, to jednostavno nijedolazilo u obzir – gubili biste poštovanje.” — Jean-MichelMension, The Tribe (La Tribu/ Pleme): Contributions to theHistory of the Situationist International and Its Time, Vol. I,1998/ 2002.




157

“Dosada je kontrarevolucionarna. U svakom pogledu.” —Zbogom teški dani, Internationale Situationniste, br. 7, april1962.

“Nova lepota biće lepota situacija, prolaznih i proživljenih. Zanas, poezija znači razvijanje potpuno novih oblika ponašanja iistraživanje načina da se ti postupci ispune strašću.” — Potlačbr. 5, 20. juli 1954.

*

“Onda se odjednom pojavila uznemiravajuća senkaSituacionističke internacionale. Koliko ih ima? Odakle dolaze?To niko ne zna.” — Le Républican Lorrain, 28. jun 1967.

“Njihov glavni štab je na nekom tajnom mestu, ali mislim da senalazi u Londonu. To nisu studenti, već grupa koja sebe nazivasituacionistima; veoma su aktivni i svuda nastoje da iskoristenezadovoljstvo studenata.” — News of the World, 16. februar1969.

“Njihova doktirna, ako se te delirične umotvorine mogu takonazvati, je neka vrsta radikalnog revolucionarstva saočiglednim nihilističkim uticajima… Plod imbecilnog fanatizma,napisan pretencioznim žargonom i začinjen velikodušnimuvredama na račun profesora i kolega studenata. U pamfletuse stalno govori o tajanstvenoj Situacionističkojinternacionali…” — Le Nouvel Alsacien, 25. novembar 1966,povodom pamfleta Beda studentskog života

“Strazburški pamflet je delovao poput detonatora… Uradili smosve što je bilo u našoj moći da ga što šire distribuiramo.” —Daniel i Gabriel Cohn-Bendit, 1968.

“Velika je greška potcenjivati ono što se novembra 1966.dogodilo sa strazburškim Studentskim sindikatom…Posmatrač mora da ostane zapanjen brzinom kojom se tazaraza proširila univerzitetom, ali i među nestudentskomomladinom. Izgleda da su ideje koje je zagovarala mala grupa




158

autentičnih revolucionara pogodile pravu žicu u duhu novegeneracije.” — Guerres et Paix br. 4, 1968.

“Njihov manifest je sada već čuvena knjiga Gija Debora,Društvo spektakla. U nastojanju da izloži radikalnu kritikusistema Debor je, u epigramskom i Adornovskom stilu,konstruisao koncept spektakla na osnovu Marksovih, ali jošviše Lukačevih razmatranja o fetišizmu robe, otuđenju ipostvarenju…” — L’Espresso, 15. decembar 1968.

“Društvo spektakla je bilo okosnica svih rasprava na ultralevicijoš od njegovog objavljivanja 1967. godine. To delo, koje jenajavilo događaje iz maja 1968, mnogi smatraju Kapitalomnove generacije.” — Le Nouvel Observateur, 8. novembar1971.

“Kada prelistavate i čitate brojeve Situacionističkeinternacionale, prosto ostajete zapanjeni činjenicom do koje sumere i koliko često ti fanatici bili u pravu, iznoseći tvrdnje ipredviđanja koje su kasniji događaji samo potvrđivali.” — LeNouvel Observateur, 8. februar 1971.

“Ispod teškog hegelovskog omotača izbija nekoliko značajnihiskri. U svojim delima Debor i Vaneigem pokušavaju da izložeprvu sveobuhvatnu kritiku otuđenog društva.” — Times LiterarySupplement, 21. mart 1968.

“Deborove i Vaneigemove kritičke analize moderne potrošačkekulture svakako vredi pročitati… posebno ako možete dapriuštite sebi nekoliko nedelja bez posla i alkohola.” —Freedom, maj 1975.

*

“Razumem šta tu piše, ali mislim da bi to za naše čitaoce bilopreviše. Osim toga, koga je još briga za nešto što se dogodilou Francuskoj 1968?” — odgovor urednika Straight ArrowBooks na predlog Kena Neba da objave prevod tekstovaSituacionističke internacionale; april 1973.




159

“Didro je napisao predgovor za Revoluciju; nadrealisti isituacionisti su napisali predgovor za novu Revoluciju…Zahtevi su prerasli u otvoren napad; igre i provokacije anarho-situacionističke mini-grupe oslobodile su put za mnogoozbiljnije aktivnosti.” — Reflections on the Revolution inFrance: 1968, ed. Posner, 1970.

“Ovde je reč o dve male grupe koje su same pripremile terenza događaje iz maja 1968. i pobuni dale dijalektičku okosnicu.Ovih nekoliko odmetnika, Besni i Situacionisti, prezreni od svihpolitičkih i zvaničnih studentskih organizacija, dale su čitavomLevom krilu nadrealistički zamah. To je bio osnov na kojem surazvili jednu od najnaprednijih i najdoslednijih revolucionarnihteorija (doduše, često zagađenu akademskom arogancijom ipomodnim izrazima), koja je vodila ka skoro potpunoj likvidacijiDržave.” — BAMN (By Any Means Necessary), ed. Stansilland Mairowitz, 1971.

“Članovi Situacionističke internacionale idu čak dotle da tvrdekako oni nemaju nikakvu ideologiju, jer je svaka ideologija oblikotuđenja…” — Anarchism Today, Richard Gombin, 1971.

“Situacionisti su veći anarhisti od samih anarhista, u kojimavide najobičnije birokrate…” — Carrefour, 8. maj 1968.

“UPOZORENJE: Širom Pariza distribuirani su leci koji pozivajuna pobunjenički generalni štrajk. Nije potrebno da šireobjašnjavamo da naše demokratske sindikalne organizacijenemaju ništa sa tim pozivom. To je delo provokatora koji želeda vlastima pruže izgovor za intervenciju… Radnici moraju bitiodlučni u tome da poraze sve takve pokušaje.” — Humanité,glasilo Komunističke Partije Francuske, 20. maj 1968.

“Ove akcije su izvele grupe anarhističkih i situacionističkihkomandosa, poznatih po sloganu Nikada ne radi! Kako je tojšačici neodgovornih elemenata uspelo da podstaknu takoozbiljne nemire, u koje je bilo uključeno čak 12.000 studenataknjiževnosti i 4.000 studenata prava?” — Humanité, 29. mart1968.




160

“Situacionistička Internacionala deluje iz Kopenhagena inalazi se pod direktnom kontrolom kontraobaveštajne službeIstočne Nemačke.” — Historama br. 206, decembar 1968.

“Prava je sreća za ljudski rod da još ima istinski radikalnihpojedinaca i liberterskih pokreta posvećenih tome da naspovedu u XXI vek, u svet veće slobode i napretka, umesto danas, poput situacionista, guraju nazad u Mračno Doba bede iropstva.” — Chris R. Tame, The Politics of Whim (RadikalnaLiberterska Alijansa), 1975.

“U haosu i zbrci majske Pobune, slogani koje su ispisivali iuzvikivali studenti izgledali su kao masovna spontana reakcija iizraz ličnog nadahnuća. Tek kasnije je postalo jasno da su tislogani bili fragmenti sveobuhvate i zavodljive ideologije i dasu se pojavili mnogo ranije, u brojnim situacionističkimtekstovima i publikacijama.” — Bernard E. Brown, Protest inParis: Anathomy of a Revolt, 1974.

*

“Od poraza ‘Okupacijskog pokreta’ i oni koji su u njemuučestvovali i oni koji su morali da se brane, postavljaju istopitanje: ‘Da li je to bila Revolucija?’ Izraz koji se odomaćio udnevnoj štampi i u svakodnevnoj konverzaciji, kukavičkineutralna fraza ‘događaji’, samo je način da se odgovor na topitanje izbegne ili da se samo pitanje i ne formuliše. To pitanjetreba postaviti u pravom istorijskom svetlu. U tom kontekstu,površne žurnalističke i zvanične spekulacije o ‘uspehu’ ili‘neuspehu’ revolucije ne znače ništa i to iz jednog prostograzloga: još od buržoaske revolucije nije bilo nijedne uspelerevolucije; nijedna nije ukinula klase.” — Gi Debor, Početakjedne ere, SI br. 12, septembar 1969.

“Revolucionarne nade 1960-tih, koje su kulminirale pobunom iz1968, danas su blokirane ili napuštene. Jednog dana, one ćebuknuti opet, izmenjene, ali ponovo življene i sa drugačijimishodom… Kada se to dogodi, situacionistički program (iliantiprogram) verovatno će biti priznat kao jedna od




161

najlucidnijih i najčistijih političkih formulacija te ranijeistorijske epohe, koja na ekstreman način izražava očjaničkusnagu i dragocenu slabost čitave te generacije. U čemu seogleda ta njihova dragocena slabost? U odbijanju da prihvatetragediju svakodnevnog života, kako na ličnom, tako i nadruštvenom planu. Oni su uporno odbijali da u toj tragedijitraže neki viši smisao.” — John Berger, New Society, 6. mart1975.

“Ponovno otkriće svakodnevnog života zahteva da odemo sone strane granica ucrtanih na našim mapama. U tom smislu,postoji mnogo više podsticajnih spekulacija nego što većinaljudi pretpostavlja... Tu su i dela situacionista, kao što jeRevolucija svakodnevnog života Raoula Vaneigema i tekstoviiz antologije Situacionističke internacionale: uvek takonemilosrdno lucidni i nadahnjujući, iako im nikada nije uspeloda prevaziđu kontradikciju između zalaganja za jačanjeradničkih saveta i, s druge strane, za ukidanje rada. Boljenjihova nedoslednost, nego bilo šta od onoga što nam nudedanašnji levičari, koji se predstavljaju kao poslednji zaštitinicirada – naime, ako nema rada, nema ni radnika, a ako nemaradnika, koga će onda moći da organizuju?” — Bob Black,Ukidanje rada, 1985. (Porodična biblioteka br. 1, anarhija/ blok45, 2002)

“Zbirka tekstova Internationale Situationniste 1958-69 pružafascinantan pregled aktivnosti ove grupe koja je imala vodećuulogu u nemirima na Strazburškom Univerzitetu 1966. godine,a zatim i u mogo dramatičnijim ‘događajima’ iz maja 1968.Mnogi slogani koji su tada osvanuli na zidovima Pariza i postalislavni nalaze se, u ovom ili onom obliku, u ovoj zbirci tekstovakoji su tokom prethodnih deset godina izvršili ogroman uticajna novu generaciju buntovnika. Ima neke ironije u tome što teideje sada dobijamo brižljivo upakovane kao visokokvalitetnutržišnu robu, u jasno spektakularnom obliku.” — Times LiterarySupplement, 19. februar 1971.




162

“U želji da iskoristi histeriju izdavačkih kompanija i publikekoju su izazvali Pistolsi, Meklaren se oslonio na iskustva i idejejednog avangardnog pokreta suviše razigranog i fluidnog da bibio samo još jedna dogma. Reč je o Situacionističkojinternacionali, odnosno situacionistima… Iako su izražavalisolidarnost sa proletarijatom, situacionisti su najviše uživali upravljenju skandala i razvijanju šok-tehnika… Tu se naziremodel koji su kasnije koristili Meklaren i Pistolsi… Meklaren iDžejmi Rid su tretirali situacionizam u duhu najbolje gliter-tradicije, samo sa mnogo više uspeha. ‘Divno je upotrebiti ga urock’n’rollu’, izjavio je Meklaren.” — Melody Maker, 1979.

“Spektakl svuda organizuje našu pasivnost, prodajući namsamo sliku pobune… Svet pop-muzike i moda su dva sektorakoji izgleda najviše odgovaraju spektaklu i njegovoj lažnojopoziciji. Svi elementi su tu: simboli pobune i otpora,ispražnjeni od svakog značenja i snage, brižljivo upakovani zapasivnu potrošnju.” — Larry Law, Bigger Cages, LongerChains, Spectacular Times br. 9, 1987.

*

“U filmu Društvo spektakla (1973) situacionista Gi Debor jeizneo ‘totalnu kritiku postojećeg sveta, svih aspekatamodernog kapitalizma i njegovog opšteg sistema iluzija.’Projektujući svoju knjigu na ekran, autor je ostvario nameru danapravi jedan teorijski film…Ako možete da zamislite delo kaošto je Kapital pretočeno u neku vrstu vesterna, onda ste blizupredstave o tome kako taj film izgleda…” — Le Monde, 9. maj1974.

“Ako je, po Klauzevicu, rat samo nastavak politike drugimsredstvima, onda je, po Deboru, film nastavak teorije drugimoružjima. Sekvence snimljene na ulicama Pariza, isečke iznovina, oglase sa nagim ženama, blistave modne reklame,scene iz američkih vesterna i drugorazrednih ratnih filmova,prožete citatima Klauzevica, Marksa, Makijavelija, itd., nagloprekida glas naratora koji obaveštava gledaoca da se taj niz




163

slika, u čiji je zavodljivi ritam već počeo da tone, ‘nećenastaviti…’ Debor dalje razrađuje teze iz svoje knjige, neograničavajući se na to da je samo ‘ilustruje’… Film trebapogledati barem dva ili tri puta da bi se pohvatali svi brižljivoizvedeni potezi genija, bogatstvo njegove fine ironije i svelirske eksplozije gneva koje vas iznenada ščepaju za srce.” —Le Nouvel Observateur, 29. april 1974.

“Posmatrač ne pronalazi ono što želi; on želi ono što vidi…Iako su dolazili iz zone spektaklom generisanog zagađenja, sviprikazi su bili samo prividno raznovrsni, kao i sve drugedanašnje robe. Nekoliko kritičara je tvrdilo da ih je moj filmispunio entuzijazmom, ali niko od njih nije bio u stanju daobjasni zašto. Kad god primetim da nailazim na odobravanjekod onih koji bi trebalo da budu moji neprijatelji, pitam se kojusu grešku u razmišljanju napravili. To obično nije teškopronaći. Suočeni sa neuobičajeno brojnim inovacijama idrskošću, koji su, u krajnjoj liniji, van njihove moćirazumevanja, ti avangardni potrošači uzalud nastoje daracionalizuju teren na kojem će tim fascinantimekscentričnostima prišiti nepostojeću ličnu poetiku. Tako se, naprimer, jedan od njih divi mom filmu zbog navodnog ‘lirskoggneva’; drugi je, gledajući ga, otkrio da proticanje jedneistorijske epohe proizvodi izvesnu melanholiju; ostali, kojiuveliko precenjuju prefinjenost današnjeg društvenog života,pripisuju mi izvesni dendizam. Sve to su samo različiti oblicivečite taktike svih apologeta vladajućeg poretka: osporavajono što postoji i objašnjavaj ono čega nema… Drugi sofista,jednako ograničenih sposobnosti, izneo je suprotan argument:zar time što javno osporavam spektakl i sam ne ulazim uspektakl? Ta vrsta čistunstva, utoliko čudnija što dolazi odjednog novinara, očigledno nastoji da uveri ljude kako niko nebi trebalo da se pojavi u spektaklu kao njegov neprijatelj.” — GiDebor, O odbijanju svih mišljenja, povoljnih i nepovoljnih,izrečenih o filmu Društvo spektakla, film, 1975.




164

“Zavodljivost ovog autora izvire upravo iz strogosti njegovekritike i superiornog načina izlaganja. Objavljivanje Sabranihfilmskih dela, a posebno tekst njegovog poslednjeg filma Ingirum imus nocte, jasno pokazuju Deborovo mesto međupiscima kao što su Paskal, Bosije i Šamfor, čiji je strogi izrazbio prožet vrhunskom elegancijom i strašću. Umrećemo jednogdana, uskoro, kaže Debor. Budimo onda na visini svojihambicija i ponosa. To je, mislim, bila njegova poruka.” — LeMonde, 20. januar 1979.

*

Gi Debor, odlomci iz filma In girum imus nocte et consuminurigni (1978):

“Tokom narednih godina, ljudi iz dvadesetak zemalja priključilisu se toj mračnoj zaveri bezgraničnih zahteva. Koliko hitnihputovanja, koliko burnih rasprava! I koliko tajnih susreta u svimlukama Evrope!

“Tako je nastao najbolji mogući program za obračun sa čitavimdruštvenim životom prema kojem smo osećali krajnjenepoverenje: njegovim klasama, specijalizacijom, radom izabavom, robom i urbanizmom, ideologijom i Državom.Pokazali smo da sve to mora da bude odbačeno. Naš programnije obećavao ništa osim autonomije bez ikakvih ograničenja ipravila.

“Nismo išli na televiziju da bismo objavili svoja otkrića. Nikadanismo tražili subvencije za naučna istraživanja ili naklonostintelektualaca koji pišu za novine. Samo smo dolivali benzintamo gde je već buktao plamen.

“Naši agitatori su svuda širili ideje s kojima klasno društvo nijemoglo da živi.”

“Naša jedina namera bila je da podstaknemo praktičnu iotvorenu podelu između onih koji i dalje žele postojeći poredaki onih koji su rešili da taj poredak odbace.”




165

“Morali smo da uništimo, s dobrim oružjima kojima smoraspolagali, svaku iluziju o dijalogu između te dveantagonističke perspektive.”

“Različite epohe su imale svoje velike sukobe, koje nisuizabrale, ali u kojima je uvek trebalo izabrati stranu. To su biligeneracijski poduhvati, u kojima su nastajala i nestajala čitavacarstva i kulture. Troju morate da osvojite ili da je branite. Svi tidogađaji podsećaju donekle jedni na druge: ti trenuci kadaborci, rešeni da upadnu u neprijateljski logor, konačno bivajurazdvojeni, da se više nikada ne vide… To je uistinu lep prizor,kada počinje juriš na ovaj svet. Već u prvim trenucima, skoroneprimetno, ispunjava vas saznanje da uskoro, kakav god bioishod, više ništa neće biti kao pre…

“Ponekad se pitam čemu su se neki ljudi nadali? Istorijskiprojekat nikada nije garantovao besmrtnoj mladosti da će jesačuvati od svih udaraca. Sentimentalne primedbe suuzaludne kao i pseudostrateške dosetke: ‘Kosti će vam bitirasute i zakopane na poljima Troje, zbog cilja čije ostvarenjenećete videti’. Priča se da je Frederik II, pruski kralj, jednommladom oficiru, koji je pred početak bitke počeo da okleva,rekao sledeće: ‘Šta je, pseto? Mislio si da ćeš živeti večno!’

“Kada se dim raziđe, sve izgleda drugačije. Jedna epoha jezavršena. Nema svrhe ispitivati koliko su naša oružja bilamoćna: ona su ostala zarivena u grkljan vladajućeg sistemaopšte obmane. Na njegovom licu više nikada neće zaigratismešak nevinosti.”

“Prolazimo kroz predeo opustošen ratom koji je ovo društvopovelo protiv samog sebe, protiv sopstvenih mogućnosti.Poružnjavanje svega je bez sumnje neizbežna posledica togsukoba. Neprijatelj je u svojim greškama otišao toliko daleko,da smo počeli da pobeđujemo.”




166

Bibliografija

Cette mauvaise réputation…, Paris, Gallimard, 1993

Considérations sur l’assassinat de Gerard Lebovici, Paris: Gerard Lebovici,1985.

Commentaires sur la société du spectacle, Paris, Gerard Lebovici, 1979;Paris, Gallimard 1992.

Contre le cinéma, Aarhaus, Denmark, Institute scandinave de vandalismecompare, 1964.

Des Contrats, Le temps qu’il fait, 1995.

Le Décline et la chute de l’économie spectaculairemarchande, Paris, Jean-Jacques Pauvert Aux Belles Lettres, 1993 (esej originalno objavljen uInternationale Situationiste br. 10, 1966)

Fin de Copenhague, Debord-Jorn, Copenhagen: Bauhaus Imaginiste,1957; Paris, Allia, 1986.

In girum imus nocte et comsumimur igni (1978), Paris Gerard Lebovici,1990.

Le ‘Jeu de la guerre’: relevé des positions successives de toutes les forcesau cours d’une partie, Paris, Gerard Lebovici, 1987.

Mémoires, (koautor Asger Jorn), Paris, International Situationniste, 1959;Paris: Le Belles Lettres, 1993.

Oeuvres cinematographiques complétes 1952-1978. Paris, Champ Libre,1978; Paris, Gallimard 1994.

Ordures et déballés a la sortie du film “In girum imus nocte et cosumimurigni”, Paris, Champ Libre, 1982.

Panégyrique: volume 1. Paris: editions Gerard Lebovici 1989.

Preface ŕ la quatriéme édition italienne de “La Société du spectacle”. Paris,Champ Libre 1979. Paris, Gallimard 1992

La Société du spectacle. Paris, BuchetChastel 1967. Paris, Champ Libre1971, 1983, 1987. Paris, Gallimard 1992.

La Véritable scission dans l’Internationale (koautor Gianfranco Sanguinetti).Paris, Champ Libre 1972.

Filmovi




167

Critique de la séparation, 1961. DanskFransk Experimentalfilmskompagni(20 min.)

Guy Debord, son art et son temps (dokumentarni, autorka BrigitteCornand). Canal +, 1994. (60 min.)

Hurlements en faveur de Sade. Film Lettristes, 1952. (90 min.)

In girum imus nocte et cosumimur igni. Simar Films, 1978. (80 min.)

Réfutation de tous les jugements, tant élogieux qu’hostiles, qui ont étéjusqui’ici portes sur le fim La Société du spectacle. Simar Films, 1975. (25min.)

La Société du spectacle. Simar Films, 1973. (90 min.)

Sur le passage de quelques personnes a travers une assez courte unite detemp. Dansk-Fransk Experimentalfilmskompagni, 1959. (20 min.)

Nekokoliko biografija i antologija

Ken Knabb (ed.): Situationist International Anthology, Bureau of PublicSecrets, 1981; 1989; 1995.

Christopher Gray (ed.): Leaving the Twentieth Century: The IncompleteWork of the Situationist International, London: Free Fall, 1974; RebelPress, 2001.

Len Bracken: Guy Debord, Revolutionary, Feral House 1997.

Anselm Jappe: Guy Debord, University of California Press, 1999.

Tom McDonough (ed.): Guy Debord and the Situationist International: Textand Documents, MIT Press, 2002.

Simon Ford: The Realization and Suppression of the SituationistInternational: An Annoted Bibliography 1972-1992 (preko 600 naslova; AKPress, 1995)

Postojeći prevodi

Društvo spektakla i Komentari Društvu spektakla, Arkzin, Zagreb, 1999.Knjiga donosi kompletan tekst Predgovora za IV italijansko izdanje iKomentara, ali u prevodu koji bio glavni razlog da izađemo sa ovomverzijom. Nedostaje i bilo kakva dalja informacija o Deboru i SI. Moguće jeda knjiga još uvek može da se nađe u većim beogradskim knjižarama.




168

Dada, nadrealizam

Odnos situacionista prema nadrealizmu je dobar razlog za posebnoistraživanje. Odatle i Vaneigemova Histoire désinvolte du surréalisme(1970). U toj knjižici su izneti i dodatno obrazloženi stavovi o nadrealizmukarakteristični za SI u celini. Sâma činjenica da su prvi tekstovi letrističkegrupe bili posvećeni kritici i ograđivanju od tadašnje nadrealističke posadeokupljene oko Bretona, dovoljno govori o kakvom je uticaju reč. Kasnije, ujednom razgovoru sa Penelopom i Frenklinom Rouzmon, najagilnijimpromoterima nadrealizma u SAD (Čikago), Debor se “hvalio kako jepročitao bukvalno svaku reč koju je Breton ikada objavio”. UticajBretonovog stila oseća se u mnogim Deborovim tekstovima, posebno onimnajličnijim i retrospektivnim; takođe i u tekstovima njegovih filmova. Umnogo čemu situacionisti su usiljeno naglašavali diskontinuitet sanadrealizmom; u mnogo čemu, posebno u političkim pitanjima i kada je rečo konačnom skretanju nadrealista u umetnost (često na najspektakularnijinačin), to su umeli dobro da obrazlože. Ali, svako ko je čitao BretonovuNađu ili Aragonovog Seljaka iz Pariza prepoznaće u tim delima prve“psihogeografske” studije; samo malo širi uvid pokazaće koliko je drugihpitanja i tema bilo preuzeto od nadrealista, posebno iz njihovenajeksperimentalnije faze, 1923-27 (što se poklapa sa periodom kada jejedan od najaktivnijih članova grupe bio beskompromisni Antonen Arto,urednik prvog broja Nadrealističke revolucije i prvi duh-domaćin Biroa zanadrealistička istraživanja; taj period se završava prvim kontaktom sa KPF,što je bio povod za Artoov raskid sa Bretonom, iako se ni ovaj nije tamodugo zadržao). Odnos prema Dadi je deo iste priče, koji bi zahtevao istotoliko prostora. Ali, i taj uticaj je išao preko nadrealista: Artur Kravan i ŽakVaše bili su zapravo Bretonovi heroji, na koje se Debor često osvrtao,ponekad tako što bi prosto citirao Bretona (kao u filmu Urlici u slavu deSada). Isto važi i za uticaj još starijih demona: de Sada, Lotreamona,Žarija, Furijea. Uopšte, priča za sebe i to vrlo uzbudljiva. Delić možetepronaći u navedenoj Vaneigemovoj knjizi:

Jules-François Dupuis (Raoul Vaneigem): A Cavalier History of Surrealism:www.cddc.vt.edu/sionline/postsi/cavalier00.html

Knjiga donosi zaista nemilosrdnu kritiku nadrealizma, ali ne propušta daoda dužnu počast dvojci najistaknutijih nadrealista: Andreu Bretonu iBenžamenu Pereu. Ostalo možete da proverite u postojećim prevodima.Sledi nepotpun spisak relevantnih naslova:

Andre Breton, Nađa, Nolit, Beograd, 1999.

Andre Breton, Tri manifesta nadrealizma, Bagdala, Kruševac, 1979.




169

Andre Breton i Andre Parino, Razgovori vođeni na radiju (1952), IIIProgram, Radio Beograd, 1979.

Andre Breton, Fatamorgana, Bagdala, Kruševac, 1965.

Andre Breton, Poisson soluble (prevedeno kao Rastopljiva riba) , časopisForum, Zagreb, 197(?); zbirka automatskih tekstova kojima je Bretonilustrovao Prvi manifest nadrealizma (1924).

Luj Aragon, Seljak iz Pariza, Prosveta, Beograd, 1964.

Lotreamon, Sabrana dela (Maldororova pevanja i Poezije), Nolit, Beograd,1964.

Lotreamon, Maldororova pevanja, Haos, Beograd, 1990.

Moris Nado, Istorija nadrealizma, BIGZ, XX vek, Beograd, 1980.

Anri Bear i Mišel Kasu, Dada: Istorija jedne subverzije, Izdavačkaknjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci-Novi Sad, 1997.

Gradac, br. 136-137-138 (u jednom tomu), Antonen Arto, Čačak, 1999.

Web arhive

Filmovi Društvo spektakla (1973), O odbijanju (1975), Kritika odvajanja(1961) i In girum (1978), u celini: www.ubu.com/film Na p2p mreži mogu sepronađi svi filmovi, u DVD formatu.

Kenn Knabb: Bureau of Public Secrets (kompletna SituationistInternational Anthology i tekstovi svih filmova): www.bopsecrets.org

Situationist International Online (najveća arhiva; posebno dobro jepokriven letristički period; tu su i svi brojevi časopisa Situacionističkainternacionala): www.cddc.vt.edu/sionline/index.html

Not Bored: notbored.org (obilje materijala, prepiska, fotografije, podaci,itd.)

S.I. Archives: www.nothingness.org/SI/

Debordiana: www.chez.com/debordiana/debordiana.htm (ova arhiva seodavno ne ažurira i vrlo je nepregledna; ali, to je jedna od najvećih arhivana francuskom jeziku)

Spectacular Times; bukleti neprevaziđenog promotera situacionizma,Lerija Loua (Larry Law): cornersoul.com/spectaculartimes.html




170

Marko Strpić (Što čitaš?, Zagreb) je preveo i objavio jedan odnajpoznatijih postsituacionističih pamfleta (anonimni autor), koji se pojavio iu izdanju Lerija Loua: OSOBNA REVOLUCIONARNA TEORIJA,www.stocitas.org

*




171

Podaci o izdanju

OVAJ PREVOD NIKADA NE BI UGLEDAO SVETLOST DANA DA NIJEBILO SLAVICE.

Prevod, prateći tekstovi i priprema: Aleksa Golijanin (AG)

Korektura: bata Neša

Izvori: Guy Debord: La Société du spectacle, Gallimard 1992.; Guy Debord:Society of the Spectacle, translated by Ken Knabb, Bureau of PublicSecrets, 2002.

Ilustracije za štampano izdanje preuzete su iz knjiga koje su obezbedili:Cobe (Guy Debord: Complete Cinematic Works, ed. by Ken Knabb; LenBracken: Guy Debord, Revolutinary: A Critical Biography), Piter-Zoran(Jean-Michel Mension: The Tribe:Contributions to the History of SituationistInternational and Its Time, Vol. I), Marko C. (Cristopher Gray: Leaving the20th Century: The Incomplete Work of the Situationist International) iSezgin (urednik zbornika Situationist International, u izdanju Art-Ist,Istanbul)

Bez autorskih i drugih vlasničkih prava na prevod i prateće tekstove. Zaizdavače-hijene zaduženi su LEPI SRĐA I NJEGOV ADVOKATSKI KUNGFU TIM (oni će kontaktirati Vas).

Porodična biblioteka br. 4, drugo izdanje, 2006; prvo izdanje: maj 2003.

Prvo štampano izdanje ove knjige (2003) bilo je finansirano iz džepovačlanova redakcije i prijatelja Porodične biblioteke: Petra, Boleta i Marka C.

ZABRANJUJE SE pominjanje ove publikacije u javnom prostoru, u makojem obliku i obimu, među profesionalcima i aktivistima iz sektora medija,umetnosti, kulture, obrazovanja i dozvoljene društvene kritike. Ista zabranavaži i za sve pojedince koji spadaju u široku kategoriju “javne ličnosti” (samićemo odrediti granice tog pojma). Cenićemo vaše ćutanje. “U suprotnom,teror”.

Elektronsko izdanje pripremio: AG.

Beograd, 2006.

[email protected]

[email protected]

Privremene arhive sa elektronskim izdanjima svih naslova iz Porodičnebiblioteke:

http://anarhija-blok45.modukit.com




172

http://blok45.dzabalesku.net

http://zerzan.dzabalesku.net




173

Porodična biblioteka

Bob Blek: Proleteri svih zemalja... Opustite se!; Ukidanje rada i drugi eseji,2002.

Pjer Klastr: Društvo protiv države; Eseji iz političke antropologije, 2002.

Maršal Salins: Prvobitno društvo blagostanja; Esej o ekonomiji lovaca-sakupljača, 2002.

Gi Debor: Društvo spektakla, 2003; 2006.

Fredi Perlman: Reprodukcija svakodnevnog života i drugi eseji, Uvod uZver (1), 2003.

Žak Kamat: Protiv pripitomljavanja/ Lutanje Čovečanstva, Uvod u Zver (2),2003.

Situacionistička internacionala: Beda studentskog života, pamflet, 2004.

DŽON ZERZAN UŽIVO U BEOGRADU (“knjiga uživo”), u okviru turnejeDžona Zerzana po Hrvatskoj i Srbiji; Agencija za rješavanje nerješivihdruštvenih problema-Zagreb, anarhija/ blok 45 i Prijatelji, april-maj 2005:http://zerzan.dzabalesku.net

Gi Debor: Urlici u slavu de Sada, filmovi, 2006.

Na privremenim sajtovima anarhije/ blok 45, pored svih ovih naslova,objavljen i esej Pjera Klastra Tuga divljeg ratnika.

*

Kratkoročni cilj anarhije/ blok 45 je ukidanje kapitalističke civilizacije (ilisamo “kapitalizma” ili samo “civilizacije”) na svim nivoima stvarnosti, odsvakodnevnog do planetarnog, u svim njenim ideološkim i geografskimmodalitetima. Dugoročnih ciljeva nemamo.

anarhija/ blok 45 nema nikakve veze ni sa jednom političkom ili nevladinomorganizacijom, niti sa bilo kojom grupom koja se u Beogradu, Srbiji ili uovom delu sveta predstavlja kao anarhistička (o levičarima, ma šta toznačilo danas ili oduvek, da ne govorimo). Za anarhiju/ blok 45 ideologijaanarhizma je bez ikakvog značaja. Izvesna terminološka podudarnost jeslučajna i za sada predstavlja izvor mnogih zabavnih, ali ponekad i vrlozamornih nesporazuma.

“Nikakve ideologije nas veće spasiti. Moramo se spasiti sami. Idemo krozmrak, improvizujemo. Svakoga ko traži izvesnost i garancije treba opaliti ponjušci.” — Sami u svetu, zajedno u šumi: Orijentacija u vremenu i prostoru,terenski priručnik, blok 45, 2003.

