Glas sa Cera broj 5-sadrzaj

Glas sa Cera - broj 5

1

УВОДНА РЕЧ ГЛАС СА ЦЕРА

У Србији на њеном северозападу

стамено стоји планина Цер са три стране окренута према Панонској низији и Европи, а са јужне четврте брдско-планинским масивима везана за централну Србију. Кроз своје трајање Цер је био и видиковац и међа и стража и прво место удара освајача са севера и запада ка југу и истоку. Још у почетку српске историје краљ Драгутин Немањић омеђио је Цером границе Србије подижући међаше-светиње око Цера: Радовашницу, Чокешину, Троношу и Тавну. У доба турског ропства гребеном Цера иде граница Турске и Аустроугарске. Касније приликом устанка шира територија Цера бива поприште љутих бојева против Турака (бојеви на Лозници, Чокешини и Лозници). И век касније у Првом светском рату приликом напада Аустроугара дивовска борба води се на Церу и опет је људском крвљу натопљена ова планина. У Другом светском рату на Цер, на браник отаџбине, долази Дражин најбољи борац Драгослав Рачић, где подиже барјак слободе и креће у ослобађање Србије (31. августа 1941. Лозница постаје први ослобођени град у Европи). Пред Други светски рат у манастиру Троноши и Чокешини јеромонаси Митрофан (Матић) и Георгије (Бојић)-Џиџа формирају центре-светионике вере и националне идеје. Планина Цер постаје нови симбол српске историје. Блаженопочивши епископ шабачки Јован Велимировић је говорио: „Жито из овога краја не треба освећивати јер је освећено крвљу праведника у борби за крст часни и слободу златну.“ На свом дугу животном путу Србија крајем двадесетог и почетком двадесет

првог века иде и избија на јаку ветрометину. Крстолика, једним краком окренута према небу и Богу, другим ка земљи и свом народу, трпи јаке ударе који јој савијају и ломе краке и понекад губи свој крстообразни лик. Сво ово време Србија трпи налете нових западних ветрова сједињених у Европи са циљем да промене духовну климу Србије. И са истока Србија трпи налете радикалног ислама и сав терор који тај фанатизам носи са собом. У ово време СПЦ доживљава исту судбину са својим народом, што је обележено навалом јереси новог доба која прети да уништи све национално и истински православно. У том времену настаје Духовно-национални центар у селу Јошеви под Цером, да чува духовне и националне тековине. Наши циљеви су већ познати широј јавности, пола године издајемо Билтен о раду овог Духовно-националног светионика, поносни на своје место у историји. На самоме крају овога уводника желимо да нагласимо једну компоненту која ће бити звезда водиља нашега часописа. Ми нисмо уско опредељени ни за један покрет који је деловао на нашим просторима. Као што се каже у нашој Декларацији ми ћемо узети само најбоље делове идеологија и покрета који су већ деловали. Жеља нам је да наш глас допре и до најудаљенијих српских душа исто онако како се кроз бурну историју Србије чуо ГЛАС СА ЦЕРА. Главни и одговорни уредник:

Пантелија Петровић

Свим нашим сарадницима, читаоцима, као и свим људима добре воље желимо срећан Божић и Нову 2009. годину. Овим поводом преносимо три

текста др Димитрија Најдановића. Мир Божији

Христос се роди Редакција листа „Глас са Цера“


2

БОЖИЋ

Данас је дан мира. Мир је склад, лепота. Ништа није лепше од мира међу људима. Томе миру певали су анђели – ко зна како узвишено! – химну на дан Спаситељевог рођења. Мир душе и мир свих душа: то је лирика овога дана... Данас је у венац среће, којим нас Спаситељ увенчао, уплетен први цвет, прва и највећа радост. Данас је дан рођења нашега Спаситеља. Данас се сви завети полажу у смеру слављења Бога и мирнога новозаветнога живота. А спасење ће се, потом и по себи, меко и нежно свити на наша срца. Као сан на измучену душу. Као песма анђела над покојем Витлејема. Данас се на нас нечујно спушта благодат. Као роса на цвеће у зори. Данас се родио Бог: раширеним рукама позива нас да се улијемо у Његову Светост. Као жубори и ромори речица у дубоке воде мора.

НОВА ГОДИНА

Још једна бројка склизнула је на

бројаници живота. Још једна година, још један део живота кануо је у прошлост. За годину дана, за повелику временску стопу, човек је ближе гробу... Вредно је размислити о пролазности свега и, више него икада, пожелети о Новој години нов живот. А нови живот је – ХРИСТОС. Још једном је земља опточила сунце својом кружном путањом купајући се, по вечитом закону реда и склада, у сунчаној светлости и животу. И ове Нове године, у свом новом звучном ходу, обнеће и она можда само до пола своје стазе твоје румено, живо срце. А равнодушна према жару и пепелу домотаће, можда без тебе, са угашеним твојим срцем, свој златни омот. Опет по закону реда и склада у свемиру... Препоручује се живој души да првога дана

нове године размишља о непролазности својој...

ДАНАС ЈЕ НОВА ГОДИНА

Можда ћеш данас постати

најбогатији човек на свету. Шта вреди то ако ти је тело скрхано и плућа спарушена, па не можеш ни гутљај белога млека да прогуташ. Више вреди дан здравља него грудва злата од земље већа. Свако здраво крвно зрнце мери колико дукат сувога злата, а здраво око колико све драго камење овога света. Можда ће те данас засути цвећем и похвалама и пронети твоју славу на све стране открај докрај света. Шта ти све то вреди ако ти је душа разорена и замрачена личном несрећом, која не бира своју жртву и не пита за твоју земаљску славу... Можда ће ти данас „суђаје“ прорећи стогоди живот. А што ће ти он ако је затрован патњом и бесмислом? Често је дуги живот дуга тамница. Некад је једна година као сто, а сто година као ниједна. Понеки пресахли пањ, без стабла и лишћа, и мртвих корена, векује пусти век дуже од једне дреновине. Зар није лепше пролеће једне љубичице од стотину зима огорелога пања? Нашто живот без живота! Богат човек сува је смоква, славан човек је прапорац који звечи, а дуги живот је окречен гроб ако у њему нема Христа да му донесе нове сокове и нове цветове, ако га Христос не учини звоном небесних звонова и из његовог гроба не ускрсне живот вечности. Зато данас, на дан првих жеља, не тражи ни богатство, ни славу ни дуги век овога приводнога живовања, него Христа који ће све то божански штедро подарити, и тако да траје до века, јер је Он једино богата, славна и вечна нова година. Др Димитрије Најдановић


3

МАНАСТИР РАДОВАШНИЦА

Манастир Радовашница, манастир

епархије шабачке, се налази у подножју Цера, на удаљености од 23 километра од Шапца. Први писани помен манастира је турски попис из 1548. године, док се у нашим изворима индиректно помиње 1541. године. Свакако, манaстир је саграђен пре доласка Турака и претпоставља се да је задужбина неког нижег племића. У турским пописима из 1600. и 1624. године, налазимо и друго име манастира – Косаник. Име је можда везано за стари Косанин град, чије рушевине се налазе на врху Церу. У старим записима се манастир назива и храм Светог Архангела Михаила или Михаила и Гаврила, на реци Радованшчици или Радовашници.

Према народном казивању, манастир је поправљен 1866. г. О томе сведоче стари људи који су те године учили основну школу, као ђаци, који су приносили и додавали грађу неимарима. Тадашња основна школа била је у манастирском шљивику, идући у село Десић, с леве стране пута. О последњој поправци овог манастира сведочи и натпис на каменој плочи изнад западних врата, који гласи: „Оправка крова овог манастира извршена је 1929. г. за време Њ. В. Краља Александра, Њ. П. Епископа шабачког Г. Михаила и старешине

манастира игумана Лукијана Бирчанина“.

Четири године касније, тачније у лето 1933, блаженопочивши витешки краљ Александар I подарио је Радовашници велико звоно. Манастир Радовашница је због свог важног стратешког положаја увек био на мети страних освајача. Манастир Радовашница страдао је у Другом светском рату по наређењу немачког команданта 342. дивизије генерала Хингхофера. Јединице 699. пешадијског пука заузеле су 11. октобра село и манастир Радовашницу. Специјална минерска група је 12. октобра минирала цркву коју ће следећег дана сравнити са земљом. Манастир Радовашница никада није оскудевао са добрим старешинама и монасима, напротив, одувек су се сва браћа из манастира верно држала свог завета служења Господу Христу и Цркви. Овде ћемо поменути само неколико најистакнутијих старешина: игуман Мојсеј (Петровић), Серафим (Мирковић), Пантелејмон, Атанасије (Момић), Лукијан (Бирчанин), Мина (Момчило Јеремић)...

Данашња светиња и братство поверено је оцу Николају који све чини као би ову Свету обитељ што више унапредио и подигао на већи ниво.

Милан Старчевић


4

ПОСЛЕДЊЕ БАДЊЕ ВЕЧЕ

У дневнику св. Царице Александре

записано је, да је на Бадње вече, последње Бадње вече њиховог сужањства, лично окитила јелку и припремила нешто да симболично угости стражаре. На стражу је дошао Четврти пук, њих двадесет. Ушла је код њих, однела им јелку и нешто да поједу и поделила по јеванђеље са тракама за књиге, које је сама осликала. Поседела је код њих. А у исто време, међу стражарима владало је непријатељско расположење. Смањили су оброк сужњима, хладноћа је била неиздржљива, нису дозвољавали долазак свештеника. Али их вера и хришћанска љубав и нада нису напуштали. Пјер Жилијар, царевићев учитељ, се сећао: „...Царица и велике кнегиње су већ много недеља својеручно припремале поклоне за сваког од нас и за слуге. Царица је подарила неколико вунених прслука које је сама исплела. Тако дирљивом пажњом покушала је да покаже своју захвалност онима који су остали верни. (...) Сви су се окупили у великој сали и деца су била срећна због „изненађења“ спремног за нас. Ми смо се сада осећали као једна велика породица. Чинили смо све што можемо да заборавимо садашње бриге и тугу да бисмо потпуно уживали у јединствености ових тренутака мирне присности...“

Бранислав А. Жорж

РОДБИНСКЕ ВЕЗЕ КРАЉЕВСКЕ КУЋЕ КАРАЂОРЂЕВИЋА

СА РУСКИМ ЦАРСКИМ ДОМОМ (3)

Кћи српског краља Петра I

Великог Ослободиоца и црногорске кнегиње Зорке, сестра Витешког краља Александра I Ујединитеља, принцеза Јелена, рођена је била 1884. године. Удала се 1911. за Јована Константиновича, кнеза Императорске крви, рођеног 1886. а убијеног у Алапајевску са браћом Константином, Игором и Георгијем, у ноћи између 17. и 18. јула 1918. године. Они су и шуми код Алапајевска убијени и бачени у старо рударско окно. Пошто су неки још били у животу, у јаму су бацане ручне гранате да их дотуку и заспу земљом. Сви су прибројани лику св. новомученика руских. Њихов отац био је унук руског цара Николаја I, председник академије наука, Велики кнез Константин Константинович (1858-1915), чувени песник, који је за псеудоним користио своје иницијале КР, a мајка је била Јелисавета Маврикијевна, рођена као Елизабета, принцеза од Саксен-Алтенбурга, војвоткиња од Саксоније.

Са двоје деце, Јелена се спасла и пребегла испред црвене немани на Запад. Упокојила се 1962. у Ници.

Њена деца су одрасла у слободном свету. Кнез Всеволод (1914-1973) се три пута женио, али није имао деце. Кћи Јекатерина (р. 1915), се удала за једног италијанског маркиза, али се развела 1945. године Имала је троје деце и троје унучади. Спомен св. кнеза Јована слави се неколико пута годишње и то на дан смрти 18. јула, на дан канонизације 7. фебруара и Друге недеље по Духовима, са свим руским светитељима. Будимир Кокотовић


5

ИНТЕРВЈУ: Епископ шабачки Лаврентије

Ценећи велики архипастирски рад

Преосвећеног епископа Лаврентија, а сходно томе и да је епископ Лаврентије наш епархијски дијецезан, у овом интервјуу ће бити рећи о нашем Центру, часопису, као и о начину на који епископ Лаврентије посматра духовну и националну обнову у српском народу.

ППППреосвећени, можете ли на

самоме почетку овога интервјуа дати благослов за издавање нашега листа и предочити нам мишљење о његовом садржају?

Од срца поздрављам часопис „Глас са Цера“ из Јошеве, са благодарношћу што сте покренули теме које су код нас веома мало познате. У тo спадају и догађаји који су били својеврсне табу теме у нашем народу све до последњих петнаест година.

Такође, драго ми је и да се расветле и тренуци из тих времена. Мислим да је дошло коначно време да се у српском народу сазна шта се све дешавало на тлу наше отаџбине у тим најбурнијим данима наше историје. Посебно ми је драго што ћете оживети и личности које су жртвовале своје животе у том времену међу којима је и доста свештеномученика. Нажалост скоро хиљаду свештеника је животе своје изгубило у тим најтежим судбоносним данима наше историје. Друго, драго ми је да се бавите и тематиком Свете Царске мученичке породице Романових. Жалосно је то што српски народ до сада није знао ништа о овој породици која је итекако била привржена српском народу, а посебно су биле јаке везе између цара Николаја и краља Александра Ујединитеља. Желим Вам пуно успеха и само наставите како сте започели.

Сходно томе да сте Ви у целоме хришћанском свету постали познати по Вашем задужбинарском раду какав бисте нам савет дали за изградњу храма Светог цара Николаја?

Око градње храма Св. цара Николаја треба окупити све људе добре воље. Нарочито треба окупити оне људе који деле ваша размишљања која износите у часопису и треба ову идеју приближити савременом свету. Ја чврсто верујем да ће народ када види како је рад започет, помоћи, јер сам имао прилике да заједно са народом, или обнављам светиње или их дижем нове. Народ када види да се нешто подиже прихвата то позитивно и не изостаје. Али све то неко треба да организује и тај човек треба да се томе у потпуности посвети. Свештеници су за то најпозванији, али нажалост они су презаузети, и у крајњем случају и они потребују сараднике. У овоме случају само ентузијазам може да помогне. Али, „прегаоцу Бог даје махове“, каже Његош. То није велики храм, и могло би се зрно


6

по зрно скупљати, да би храм никао. Наћи ће се добротвори, немојте да клонете духом, само напред, Ви сте већ започели темеље, а када је темељ урађен црква ће убрзо почети да се диже.

Један од Ваших највећих задатака је било службовање у Западној Европи и у том раду сте се сусретали са разједињеним Србима, како данас по Вашем мишљењу треба разједињене Србе ујединити?

За сједињење Срба расутих по свету, отаџбини и уопште по земљином шару вера је једини и прави лек. Вера је наша Православна златна нит која нас повезује ма где били. Само осећај да смо ми деца светога Саве и да нас је вера кроз векове очувала и да је данас хвала Богу имамо сачувану, и да нам она и даље помаже да се не утопимо у мору других народа који су били на Балкану. То нам је нада и поука да вера може једино сачувати српски народ. Осим елемента вере ми морамо унети љубав, добру наду и слогу. Код нас Срба постоји једна лоша особина

да смо сви само за себе, тј. да смо индивидуалисти и да немамо много смисла за заједништво. То се показало и после рата када су неки покушали да створе заједничку имовину, заједничко све али без Бога. То се све распало као кула од карата. Требало би да један другога помажемо у животу и у овоме тренутку потребно нам је доста више родољубља, наша православна вера, Свети Сава и све оно лепо што смо створили у животу. Једино то може да нас сачува и уједини.

На самоме крају у име редакције часописа захвалио би Вам се на одвојеном времену за овај интервју и замолио би Вас за једну поруку нашим читаоцима.

Свим читаоцима „Гласа са Цера“, као и свим верницима наше свете православне цркве срдачно честитам наступајуће празнике са жељом да их дочекају у најпријатнијем расположењу. Друго, да се труде да живе у љубави, миру и слози са својим суседима и чак и са непријатељима својим, да схвате и да се држе речи из Светога писма: „Немојте да вам сунце у гневу зађе“. То значи ако сте љути на некога да треба да се помирите са њим пре него што се дан заврши, тј. ваш живот. Нека да Бог да свим људима да живе у слози и љубави, да се држе закона Божијег, јер: „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека“. Такође, желим да све личности о којима пишете у овом часопису из наше као и из целокупне хришћанске историје, Господ Бог настани у рајска насеља, прихати их и одужи им се за све жртве које су за време свога живота поднели.

Разговор водио: Владимир Петровић


7

НАЦИОНАЛНО ПОМИРЕЊЕ 2 (Овај пут у своје име)

„Не вреди причати о страшном убијању,

о људском страху, о зверствима и једних и других,

не би требало памтити, ни жалити, ни славити.

Најбоље је заборавити да умре људско сећање

на све што је ружно и да деца не певају песме о освети.“

(Меша Селимовић, Тврђава)

У „Билтену храма Св. цара

Николаја“, број 3 од 20. октобра 2008. написао сам чланак под називом „Национално помирење“. После тог чланка на његов рачун добио сам доста критика, и позитивних и негативних. Пренећу само оне негативне: „Шта ти знаш још си млад за то“, „Помирење никад неће бити могуће“, „Какво помирење са комунистима“, итд. Схватио сам поруку и управо због тога пишем други део тог чланка али само са свога аспекта.

На самоме почетку ја бих нагласио да је моје полазиште било са хришћанске стране, а ако смо хришћани подразумева се да нисмо ни идеолошки обојени, као ни да стављамо своју идеологију испред хришћанства. Ја сам овај часопис замишљао као превасходни извор хришћанске самилости, љубави, праштања и како се на самоме почетку каже да је то „часопис за духовни

и национални препород“. Мислим да овај лист треба да носи такву ноту. Управо због тога у овоме броју се преносе и текстови др Димитрија Најдановића који је био Збораш, као и Јанка Туфегџића који је био Равногорац. Међутим у оба текста не помињу се ни Равногорци ни Збораши, већ оно што нам је свепотребно, оно око чега смо се окупили и за шта треба да живимо. Многима ће то бити несхатљиво, како не помињати борбе, падове и успоне. Мислим да је данас немогуће разумети зашто се нешто у прошлости десило и због чега се то десило. И управо због тога ратне приче би требало избегавати да се нове ране не отварају, јер у том случају никад се не бисмо помирили и остварили неопходни национални конзензус. Не бих Вас више замарао па Вас позивам да прочитате једну песму Џон Ленона која говори о љубави, ствари која нам је данас најпотребнија. „Љубав је истина, истинитост је љубав; Љубав је осећај, осећајност у љубави;

Љубав је чекање, то је љубав.

Љубав је наговештај, наговештај је љубав; Љубав је богаћење, богаћење у љубави;

Љубав је потрага, то је љубав.

Љубав си ти, ти и ја; Љубав је знање, ми ћемо то сазнати.

Љубав је слобода, слобода је љубав; Љубав је живот, живљење у љубави;

Љубав је потреба (за другим), то је љубав.“ (Џон Ленон, Љубав /Love/)

P.S. За ставове изнете у овом чланку

одговарам само ја као његов аутор и све примедбе изнете на његов рачун треба упутити мени а не осталим члановима редакције.

Владимир Петровић


8

СВЕШТЕНСТВО, МОНАШТВО И

РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ (2)

У таквом хаотичном стању затекао

нас је 6. април и ми смо не пречистивши појмове вере, морала и народности, ушли у ново ропство. А шта сад? Какве сад мере треба предузети? Шта треба сад предузети да би се овакво стање пребродило? Као што је у прошлости, чудотворном моћи своје вере наша црква успела да српски народ духовно препороди, да га морално учврсти и да га национално оспособи за извођење његових историјских дела, тако исто и данас, она мора да почне из почетка, мора да помогне своме народу да нађе себе, да заустави његова лутања, да га скрене са странпутице и упути на национални пут Светог Саве, да свим силама ради на томе, да народу поврати поверење у веру и љубав према моралу и националности, да му потрефи дуг и подигне морал да га тако очишћеног и оснаженог живи духом поведе победи и послењем васкрсу на земљи. Светосавска црква била је вековима звезда водиља српскога народа, била је луча која је осветљавала српски Светосавски пут, била је духовни народни вођа и чувар. Водила га је кроз петвековну буру и довела у тиху луку. Српско православно свештенство, било је у потпуном смислу речи вођство народа. Својом тадашњом истинском побожношћу, моралном висином, чврстином националног карактера и личним примерима, српски православни духовници у прошлости, таквим својим кавалитетима оправдано имали су цео српски народ за собом и могли су га водити правим путем васкрса. Данас када је српски демократски, национални и монархистички покрет Равне Горе, мачем посекао коров,

православна народна црква с крстом у руци да се стави у национално вођство, и заједно с њим понесе народни крст путем трећег устанка и последњег овоземаљског васкрса. Српска православна црква мора опет да постане народни вожд, мора бити тиха лука у коју ће напаћени народ наћи мира за видање својих рана, мора бити извор живе воде, с' које ће се народ духовно напајати и црпити моралну снагу за свој будући живот. Српска црква мора ићи у корак са војним вођством, јер само кроз њу може народ да дође до правог пута истини живота. Да би се то постигло, мора да се покрену из стања мировања и учмалости сви они, којима је поверено вођство и управљање Црквом, а с њим и сви њихови сарадници. Удруженим снагама, искрено и преданом сарадњом мора да крену на посао, јер је жетва стигла а делатеља је мало. Дошао је час када се не сме више седети скрштених руку. Мора се напустити индиферентност и с крстом уз мач, кренути напред у народ, с народом и војском за народ, Краља и отаџбину. Наш напаћени српски народ мора да се преко свог духовног црквеног вођства врати на пут Светог Саве, јер је откуцао последњи час јединог могућног спасења. На посао, православни духовници! Прожмите народ православљем и равногорством. Станите испред њега, уз војничко вођство и благословите оружје победе. Докажите да сте достојни наследници својих славних православних претходника.

Посетите: www.romanovi-srbija.org.rs Све информације на једном

месту!

Припремио: Владимир Ђукић


9

Духовно-национални центар

Храм Св. цара Николаја

ЗадужбинариЗадужбинариЗадужбинариЗадужбинари

...Ако си прави Србин, мораш бити задужбинар. Помисли, дакле, шта си до сада

учинио за душу своју, и пожури да учиниш што највише можеш, јер је душа виша од свега.

Ако не можеш подићи цркву, можеш оправити чесму, посадити дрво украј пута, и

гладнога нахранити, жеднога напојити, кандила у цркви запалити, или поклонити се

светим ћивотима по нашим светим манастирима. Има сто начина да постанеш

задужбинар. Изабери који хоћеш и можеш.

Св. Владика Николаj

www.romanovi-srbija.org.rs


10

Света царска породица

Постаните и Ви задужбинар

Изградимо храм Св. цару Николају


11

Приказ књиге: НАРОДНИ МОНАХ

До сада није написана ни једна

књига о јеромонаху Митрофану Матићу, свештеномученику чокешинском. Објављене су две књиге његових песама (1991. у Крагујевцу и 2003. у Великој Британији), помињао се у литератури, како нашој, тако и емигрантској, а „Нова Искра“ је у свом јунском броју 1997. године објавила један опширан и врло студиозан напис о о. Митрофану. Крајем новембра ове године угледала је светлост дана књига „Народни монах“ младог аутора Владимира П. Петровића, студента телогије, са благословом еп. Лаврентија, а у издању св. обитељи чокешинске и Духовно-националног центра у Јошеви под Цером.

Књига има четири дела. Први део је

до сада најкомплетнија биографија овог монаха, идеалисте и једног од првобораца Збора. Ту је описано његово школовање, манастири кроз које је прошао, национални и пастирски рад у Чокешини, као и његово страдање, о ком је до сада било доста недоумица. У том поглављу кориштена су сећања г. Боре Карапанџића, Живана Пековића – Чокешинца, Хрвоја Магазиновића и др. Други део је посвећен Матићевој поезији, аутор је изабрао шест песама, класификујући их по темама, у песме монаштва, песме Богу и песме Отаџбини. Трећи део обрађује прозни рад о. Митрофана, уз приказ пренета су

четири текста, актуелна и данас. У четвртом делу сакупљена су четири сећања Митрофанових савременика и другова: Љубидрага Гарчине, Душана Пејчића, непознатог аутора и чланак самог аутора књиге, намењеног једном листу, у коме није објављен. Затим оно што је вредно и што изискује труда је врло детаљна библиографија поезије и радова о о. Митрофану. Аутор књиге је пронашао 23 написа разних аутора о чокешинском страдалнику. Књига је урађена врло студиозно и доноси много до сада непознатих детаља. Такође је у њој и до сада необјављивана фотографија о. Митрофана са троношким игуманом. И нехотице ово дело наводи читаоца на размишљање колико су различити људски животи. Док нечији живот може да стане у неколико реченица, код других се о животу и стваралаштву могу писати књиге. Надамо се да млади аутор ове лепе књиге неће посустати у свом трагању за непознатим из живота о. Митрофана, да ће обогатити нашу литературу и прозом надахнутог свештеномонаха. А књизи „Народни монах“ желимо да доживи пуно издања, да би се наша јавност коначно, без икаквих забрана, сметњи и резерви упознала са једним кратким, али богатим животом, пред којим су као звезда водиља били идеали ЈНП Збор. За те идеале је и пао, до сада је припадао сећањима својих другова и сабораца, а излажењем ове књиге, он припада целокупном Српству, коме је посветио са љубављу толико топлих и лепих речи у свом стваралаштву. Бранислав Жорж


12

ЦРКВА И НАРКОМАНИЈА (1)

О НАРКОМАНИЈИ

Наркоманија је хронично оболење

мозга и болест поробљене воље! Никако се не сме потценити тврдња да је наркоманија болест, јер јесте, и то врло тешка и подмукла, врло се тешко лечи, тако да до сада нико у свету није за њу нашао сасвим поуздан лек!

Човек, круна Божијег стварања, створен је да влада целом творевином. Зато је огромно унижење човека када дође у позицију да хероин (или друга нека дрога) влада њиме, чак и да му узме живот! Дрога је најбржи пут у понижење наркомана и целе породице.

Најчешћи разлог за пробу и улазак у свет зависника је радозналост, због покушаја вештачког доживљаја задовољства, због негативне социјализације, итд.

Буквално је свако дете изложено опасности да постане наркоман.

Дрога се, у просеку, проба у узрасту од 12-14 година, што не значи да се то не дешава и касније. Имали смо случај да се човек (врхунски спортиста) навукао са 36 година!

Неки од знакова који треба да изазову сумњу родитеља да им се дете можда дрогира: све запуштенији изглед, лоше оцене у школи, наступи насилности код куће, нагли губитак у телесној тежини, чудни позиви и посете, губитак мобилног телефона, или друге технике, гардеробе, бежање од куће, ожиљци, црвенило очију, носа, дах на хемикалије, сужене или проширене зенице, дуго задржавање у купатилу, непоштовање родитеља, лагање, нестанак ствари у кући, позајмице, крађе...

...Из нашег искуства знамо и тврдимо да је истинска религиозност и црквеност целе породице и деце заиста најбоља превентива против ове пошасти, која је свом силином напала несрећни

српски народ. Од 800 наркомана колико је прошло кроз наш центар, нисмо имали ни један случај да је неко од њих био заиста црквен, тј. да је редовно одлазио на богослужења, постио све вишедневне и једнодневне постове, редовно се исповедао и причешћивао, читао духовну литературу, и сл...

О ЦЕНТРУ ЗА ЛЕЧЕЊЕ

НАРКОМАНА

По благослову епископа Артемија, пре око 5 година, основали смо Православно-мисионарски и духовно-рехабилитациони центар «Црна Река» у близини истоименог манастира. У наредних неколико година центар се ширио, те се број штићеника, од првобитних 15-ак, формирањем нових кампова при истом центру, попео на тренутних 210! Центар се проширио на чак 4 кампа, од којих се три, с благословом, великим разумевањем и подршком преосвећеног Лаврентија налазе на територији шабачке епархије: Дворска у општини Крупањ, Цикоте и Цер у општини Лозница. Овај последњи налази се на територији ЦО Јошева. У њему тренутно борави 30 зависника, у напредној терапији. Капацитет овог кампа ће се током 2009. године повећати на 50-60 штићеника, у складу са очекиваним потребама.

(наставак у следећем броју)

Протојереј Бранислав Перановић Управник Центра


13

РЕЧ О БОГОСЛОВЉУ СВЕТОГ САВЕ (1)

Личност и рад Светог Саве је један

од најбитнијих елемената који су обележили сам идентитет српског народа. Делатношћу Светог Саве означена је читава историја српског народа. Након његове духовне делатности српски народ никада више није био исти, него је управо идентитет српске припадности био уско везан за следовање речима Светог Саве. Бити истинити Србин значи за свакога човека који се тако осећа следовати речима и учењу Светога Саве. По њему су и многа места и географске области носили имена. Светосавље је основни идентитет који је уско везан за Савин пут охристовљења сваког припадника свог народа. Ни један други народ нема овакву одлику свога идентитета као светосавски народ. Имајући на уму овакав значај овог светитеља за српски народ и за читаво православље јасно је зашто је потребно у теолошким круговима посветити једно битно место овом родоначелнику српске духовности. Због тога је заиста битно да увидимо шта је овај светитељ и темељ нашег охристовљења чинио, радио и учио. Чести су радови који се баве његовом историјом, условима живљења и историјских околности које су се дешавале у његово време и у којима је и сам светитељ активно учествовао и био њихов битан чинилац. Ипак, болна ја и опасна чињеница да је скроман број научних студија које се баве радом Светог Саве на богословском домену и на поучавању свог народа истинама вере. Тек у савремено нам доба појављују се радови који се баве овом темом и који настоје да нам открију личност Светог Саве као теолога и учитеља српског народа вере и истине Цркве, што је он заиста и био. Заиста његов богословски рад није кроз историју био честа тема научних радова који се тичу

богословља те због тога овој теми треба приступити доста одговорно. Будући да је Свети Сава био један од највећи подвижника нашег народа јасно је да је његово богословље неупитно и да је заиста потребно овој теми посветити одређену научну пажњу. Светогорски подвижник Свети Сава током свог боравка на Светој Гори1 упознао се са свим узвишеним истинама православне вере које је својим радом настојао да пренесе свом народу и читавом хришћанском свету. Свети Сава је био син испосничких пештера Свете Горе где се опитно упознавао са свим истинама вере, где се пракса пројављивала пре сваке теорије и систематског излагања. Ту му је била веома блиска пракса исихазма коју су упражњавали светогорски монаси, те опит нестворених божанских енергија. Управо у доба Светог Саве ова пракса била је на свом врхунцу у животу Свете Горе. Имајући овакво духовно образовање јасно је да је и сам Свети Сава био један великан богословља који је ту праксу и то богословље преносио српском народу и другим народима балканског полуострва.

(наставак у следећем броју)

Проф. Звијездан Игњић

1 Значај Свете Горе за богословље је заиста,

како у време Светог Саве тако и данас, огроман

и може се рећи суштински битан. Већ

вековима Света Гора даје свету великане

духовности и богослове који својим опитом

сведоче сву теорију православне догматике.

Погледати: Жан Клод Ларше, Пророчка улога

светогорског монаштва у савременом свету,

Пут истина живот, Ниш-Београд, 2003., 63-87


14

Фељтон: ВЕЛИКАНИ ПОДРИЊА (1)

ДРАГОМИР ПАНИЋ

У наредних неколико бројева

обрадићемо неколико прича о великанима који су обележили историју Подриња и сведочили о њеној херојској прошлости. Управо по томе и овај крај је постао познат у целоме српству. У овоме броју сетићемо се великог хероја из Првог светског рата Драгомира Панића.

О мом прадеди Драгомиру доста је

писано, али чини ми се да то није довољно. Такође, многи су га помињали, а да опет нико нико није споменуо његову херојску жртву и љубав према Отаџбини.

Драгомир Панић је рођен 16.

августа 1894. у селу Рибарице покрај Лознице, надомак чувене планине Цер. Овај крај је одувек био познат по великим јунацима као и великим бојевима који су за поприште узимали овај чувени крај. Драгомир је одрастао у патријархалној средини и управо из ње је понео велику љубав према отаџбини. Ту љубав је доказао

још као младић од деветнаест година, отишавши на обуку српске војске која је била под покровитељством престолонаследника Александра Карађорђевића. После слома Србије повлачи се са војском кроз Албанију, преживевши тзв. „албанску голготу“. Послат је у Тунис као тешко рањен на опоравак. Године 1918. учествује у борбама на солунском фронту, а посебно се истиче у борбама на Кајмакчалану. Одликован је мноштвом ордена за преданост у служењу отаџбини. После Првог светског рата жени се и оснива породицу. До смрти је остао познат по својим херојским делима и народ Подриња га је сматрао за великог хероја. Умро је у свој деведесет и осмој години живота 01. априла 1992. и сахрањен је у свом родном селу Рибарице. Живот мога прадеде Драгомира био је испуњен разним анегдотама, а ја бих издвојио само једну која нам показује каквог је карактера он био. Сви његови познаници су га упамтили као човека невероватне енергије. Наиме, када су се окупљали ратници из Првог светског рата многи од њих су били успорени, неки су шепали, док је Драгомир једини од њих показивао готово младалачку крепост и веома велику енергију. Ово би у кратким цртама била биографија мога прадеде Драгомира, који је у великој мери задужио Српство великим делима. Овим писањем желим да у своје име, као и у име своје породице оживим успомену на овог заиста великог човека.

Бранко Панић

Позивам Вас да нам упутите предлоге за људе чије би биографије пренели у овој рубрици.

Ваше предлоге и приче можете послати поштом као и е-mailom. За све информације погледати

више на www.romanovi-srbija.org.rs.


15

ЈЕДНА ГОДИШЊИЦА

Врховни командант српске војске,

престолонаследник Александар, упутио је пре 93 године, 16. децембра 1915, апел руском императору Николају II, у којем је рекао:

„Са надом и уверењем да ће се моја војска у Приморју Јадранскоме снабдети и реорганизовати на миру, помоћу обећаном од стране савезника, ја сам је превео овамо преко арбанаских и црногорских планина. Не нашавши ништа од онога овде, што јој треба да се издржава и реорганизује, она стоји данас пред најжалоснијим свршетком. У томе најтежем тренутку, ја се обраћам Вашем Императорском Величанству, у које сам увек полагао своје последње наде, са молбом за Вашу високу интервенцију, да би је спасао од сигурне пропасти, да би је могао у миру припремити за нове напоре, који предстоје и њој и савезничкој војсци. Да би то могло бити, потребно је, да савезне флоте превезу што пре моју северну војску из Сан Ђовани ди Медуа у какво безбедно место, недалеко од граница Србије (најбоље у околини Солуна), јер гладна и изнемогла војска, противу непријатеља не заштићена, и козјим путем, не може сувим стићи из Скадра до Валоне,

куда је савезничке Врховне Команде мисле упутити. Ја се надам, да ће овај мој апел наћи одзива код В.И. Величанства, које се увек очински старало за Српски народ и да ће интервенисати код савезника, да спасу српску војску од катастрофе, коју није заслужила, а која предстоји. Престолонаследник

Александар с.р.“ На овај апел добијен је 27. децембра одговор руског владара, послат 22. децембра 1915. године. У њему св. Цар-Мученик даје подршку и наду Србима.

„Његовом Краљевском Височанству

Престолонаследнику Александру. Са осећајем бола, Ја сам пратио од скора одступање храбре Српске војске у Арбанију и Црну Гору. Изјављујем Вашем Краљевском Височанству моје дивљење искрено, пред вештином са којом је она под Вашим руководством одолевала свим тешкоћама путева, одбијајући нападе свуда бројно надмоћнијем непријатељу.

Сагласно мојим наредбама, Министар спољних послова више пута је позивао Савезнике, да предузму мере за осигуравање морског пута у Јадранском мору.

Захтеви ови биће обновљени и Ја се надам да ће славној војсци Вашега Височанства бити дата могућност, да напусти Сан Ђовани ди Медуа. Ја верујем тврдо, да ће се она скоро опоравити од тешкоћа и поново узети учешћа у борби са оштрим непријатељем.

Победа над њима, а Васкрс Велике Србије биће Вама, братском Српском народу утеха за све што сте преживели. Николај с.р.“

Приредио: Пантелија Петровић


16

АКТУЕЛНЕ ВЕСТИ

ЈЈЈЈошева – Због промене имена

нашега часописа као и мењања његове концепције обратили смо се Преосвећеном епископу Лаврентију да благослови нови почетак нашега часописа (интервју са епископом Лаврентијем можете прочитати на странама 7 и 8 ). Епископ Лаврентије је такође изразио веома велику радост што се у епархији шабачкој гради баш овај храм и од свег срца поздравио рад нашега центра.

ММММосква - 5. децембра 2008. године

у јутарњим сатима у Патријарашкој резиденцији у Переделкину надомак Москве упокојио се у Господу Патријарх московски и целе Русије Алексије II.

За време блаженопочившег

патријарха Алексија II у руско образовање враћена је веронаука, канонизовани су многи новопросијавши мученици и исповедници, као и Света царска породица и превазиђен је вишедеценијски раскол Руске Заграничне Православне Цркве. Сахрањен је уз највеће црвене и државне почасти 09. децембра у московској Богојављенској цркви. Сахрани је присуствовала делегација СПЦ-е, представници државне власти, као и књегиња Олга Ник. Куликовска Романова, рођака сестре Светог цара Николаја.

ЈЈЈЈошева - Дан после смрти

патријарха Алексеја 06. децембра са почетком у 12:00 часова, на темељима храма Светог цара Николаја у Јошеви одслужен је помен блаженопочившем

Патријарху Алексију II. По одслуженом помену, сетили смо се заслуга овог великог пастира Цркве Христове који је био велики пријатељ нашега народа.

2222009 година - Ова, 2009. година је

по рачуну источно-православне цркве 7517. од створења света. Код других вера је рачун другачији, па је тако код римокатолика 6722, а код Јевреја 5770. година. Пре 4320 година упокојио се праотац Ноје, а пре 4030 праотац Аврам. На Западу се арапске цифре користе већ 1210 година. Срби су се ујединили под Стефаном Немањом пре 840 година, а пре 660 година проглашен је Душанов законик. Пре 620 година одиграла се Косовска битка, а те исте године у свету је пронађена прва пушка. Карловачки мир је склопљен пре 310 година. Наполеон Бонапарта је рођeн пре 240 година. Прва скупштина Срба у Аустроугарској била је пре 220 година. Велика школа у Београду основана је пре 170 година, чувена битка на Грахову је била пре 150 година, а Краљевско српско народно позориште у Београду основано је пре 140 година.

ЈЈЈЈошева - Поводом празника

Материца, Божића и Нове Године гђа Мирјана Нил из Немачке са својом пријатељицом гђом Барбаром није заборавила наше малишане, те је послала Духовно-националном центру пакете са одећом и слаткишима са жељом да се поделе.

ЈЈЈЈошева – Молимо Вас да

помогнете излажење овога часописа пошто су се ранији бројеви финансирали само из наших средстава или из Ваших прилога.

ЈЈЈЈошева – Штампање овога броја

часописа финансијски је помогла гђица Настазија-Марија Нил из Немачке. Гђици Нил од срца захваљујемо.

Владимир Петровић


17

ПОЕЗИЈА:

НА ЦЕРУ

Ноћ звездана врх бездана,

међу тамно Церје слази. Бескућниче с' Рајне пази: Овуда се не пролази!

Ту ми с' вуком другујемо на планинској уској стази- И са песмом умиремо: Овуда се не пролази!

Ту се блузе твоје плаве; лобања се сунцу плази- Из костура ничу траве: Овуда се не пролази!

Ниси пит'о старе своје, па ти нога дрско гази. Овде наше чете стоје: Овуда се не пролази!

Јанко Туфегџић

ДА БУДЕМО БУЂЕЊЕ

Пођимо на пут,

кад буду птице отпевале своје јутарнице.

Пођимо преко росне траве, преко брда,

кроз ветар и крикове, пођимо између ноћи и дана. Пођимо да најдаљег места,

до молитве. Да будемо опраштање, и да будемо буђење.

РЕЧ (МОЛИТВА)

Господе, за реч те молим, да је дам људима

у тренутку њихове тегобе, реч за усамљене путнике,

кроз пакао живота. Реч за подршку у време очаја, реч и за оне што те презиру.

И за тишину те молим, кад реч не би имала тежину.

Пантелија Петровић

МОЛИТВА

Помилуј, Свемоћни, невине што гину,

Теби су пружене њине чисте руке:

За Твоју су они пали величину,

На Твој знак принели све сузе и муке.

Свака беше за Те рана која тишта,

А свака реч ехо Твога страшног слова:

А сада ти кличу само с губилишта,

И сад су нам гробља већа од градова.

Благослови, Благи, оне што су пали

Под нож кривоклетца у подножје крста,

Ни велики преци нису друго знали

Тим путем у сенци Твог великог прста.

Благослови, Добри, њихов траг што сјаји,

Трубу мртвих увек пуну Твога даха.

И на вечној бразди њиних корачаји,

Мач мртвих позлаћен златом твога праха.

Јован Дучић


18

ШАРЕНА СТРАНА

АНЕГДОТЕ

ККККомпозитор Глик

Питали су једном Глика, славног композитора, шта воли највећма. Три ствари, рече он, новце, вино и славу. Многи су ову изјаву примили са чуђењем. - Али, господине, како то да је код вас слава напослетку, а прво новци, па вино. Биће да сте нам рђаво ређали. - Извините, ја сам добро рекао, примети Глик, јер молим вас, за новце купим вино, а вино делује на машту и мозак и тако дођем до славе. Дакле ред којим сам ређао сасвим је добар.

Прикупио: +прота Милан Милованов парох мартоношки

КУВАР

Славско жито

Радо се сећам свог детињства и оних ужурбаних припрема за слављење наше крсне славе Св. Николе. Моја бака Наталија, била је „задужена“ да прави славско жито. Правила га је овако: 1 kg очишћене и опране, пшенице-белије, потапала би увече у суд са хладном водом. Сутрадан, бацила би ту воду, налила другу и на тихој ватри кувала око два-два и по сата. Скувану пшеницу изручила би у ђевђир и под млазом хладне воде добро испрала. На двоструко пресавијеном столњаку распоредила би кувану и оцеђену пшеницу а другим столњаком је прекрила. Осушену пшеницу самлела би на машини за млевење меса. Обавезно два пута! У већи суд (ванглу) полако би месила ову

млевену масу додајући јој измешано: 1 kg кристал шећера и 1 kg млевених ораха са наструганим мускантним орашћићем (око пола кашичице). Добро умешено жито ставила би на већи плитки украсни тањир (само за ту прилику), обликујући га као округли хлеб. На крају, одозго, жито би посула млевеним орасима. Припремите жито овако, нећете се покајати.

Моје баке одавно више нема, али као да је и сада гледам како, прекрстивши се, полако прави чувено „Наталијино славско жито“. Годинама уназад сада ја правим жито за нашу славу Св. Николу. Притом учим моју унуку Наталију како би и она једног дана наставила ову традицију. Потребни састојци:

- 1 kg пшенице-белије - 1 kg кристал шећера - 1 kg млевених ораха - пола кашичице мускантних

орашчића

Славица Станисављевић

© Духовно-национални центар www.romanovi-srbija.org.rs

Documents

Glas sa Cera broj 5-sadrzaj