1. Које цивилизације разликује Хантингтон

Цивилизација је најшири културни ентитет. Села, региони, етничке групе, националности, религијске групе, све имају посебне културе на различитим нивоима културне хетерогености. Култура села у јужној Италији може да буде различита од културе села у јужној Италији, али оба ће дијелити заједничку италијанску културу која их разликује од њемачких села. Европске заједнице делиће кулутрне карактеристике које их разликују од кинеских или хинду заједница. Ипак, Кинези, Хиндуси и Западњаци нису дио ниједног ширег културног енитета. Они конституишу цивилизације. Цивилизација је, тако, највише културно груписање људи и најшири ниво културоног идентитета који их разликује од других врста. Она је дефинисана заједничким објективним елементима, као што су језик, историја, религија, обичаји и институције, али и субјективном самоидентифакцијом људи. Људи имају нивое идентитета: становник Рима може себе да одреди различитим степеном интензитета, као што је Римљанин, Италијан, католик, хришћанин, Европљанин, Западњак. Цивилизација којој он припада је најшири ниво идентификације с којим се он снажно поистовјећује. Цивилизације су највеће „ми“ унутар кога се, културно, осјећамо код куће, за разлику од свих других „њих“ тамо негдје. Цивилизације немају јасне границе и прецизан почетак и крај. Људи могу да редефинишу свој идентитет и као разултат тога, састав и облици цивилизација временом се мијењају. Културе се преклапају и дјелују једна на другу. Степен у коме се културе цивилизација сличне или се разликују такође знатно варира. Ипак цивилизације су смислени ентитети и мада је граница међу њима ријетко оштра, оне су стварне. Хантингтон разликује девет цивилизација после 1990. године, то су:

1. Западна2. Латинскоамеричка3. Афричка4. Исламска5. Кинеска6. Хинду7. Православна8. Будистичка9. Јапанска

Синичка цивилизација прикладно описује заједничку културу Кине и кинеских заједница у јужној Азији и изван Кине, као и културе Вијетнама и Кореје.

Јапанску цивилизацију многи признају као посебну цивилизацију која је била резултата кинеске цивилизације и која се појваила у периоду између 100. и 400. год. наше ере.

Хинду. Опште је признато да су од 1500. год. пре наше ере једна или две цивилизације постојале на Потконтиненту. На њих се упућује као на индијску или хинду, с тим што се други појам више користи за модерну цивилизацију. У једном или другом облику, хиндуизам је био главни за културу Потконтинента од другог миленијума п.н.е. Као и

синик, појам хинду име цивилизације раздваја од имена њене државе-језгра, што је пожељно када се, као у овим случајевима, култура цивилизације простире изван државе.

Исламска цивилизација настала је на Арабијском полуострву у 7. вијеку, ислам се брзо ширио преко сјеверне Африке и Иберског полуострва и источно у централну Азију, Потконтинент и јужну Азију. Као резултат тога, унутар ислама постоје многе посебне културе или подцицилизације, укључујући арапску, турску, персијску и малајску.

Западна цивилизација појавила се око 700. или 800. године наше ере. За научнике она има три важније компоненте, у Европи, Сјеверној Америци и Латинској Америци.

Латиноамеричка. Латинска Америка, ипак, има посебан идентитет који је разликује од Запада. Иако резултат европске цивилизације, Латинска Америка се развила друкчијим путем од Европе и Сјеверне Америке. Она има колективну, ауторитарну културу коју је Европа имала у много мањем степену, а Сјеверна Америка никако.

2. Шта се подразумијева под појмом „универзална цивилизација“

Идеја о универзалној цивилизацији подразумијева културно заједништво човјечанства и све веће прихватање заједничких вриједности, вјеровања, оријентација, праксе и институција од стране људи широм свијета. Идеја, посебније, може да значи неке ствари које су дубоке али неважне, неке које су важне али не дубоке и неке које су неважне и површне. Прво, људска бића у скоро свим друштвима дијеле одређене основне вриједности, као што су да убиство зло и одређене основне истититуције, као што је неки облик породице. Већина људи у већини друштава има сличан морални осјећај, танак минималан морал о основним идејама о томе шта је исправно и погрешно. Ако је то оно што се подразумијева под универзалном цивилизацијом, онда је и једно и друго дубоко и дубоко важно, али нити је ново, нити је важно. Ако људи кроз историју дијеле неколико фундаменталних врједности и институција, то може да објасни неке константе у људском понашању, али не и да освјетли или објасни историју која се састоји од промијена у људском понашању. Ако, надаље, постоји универзална цивилизација која је заједничка цијелом човјечанству, који појам онда користимо да идентификујемо важнија културна груписања човјечанства изузев људске расе? Друго, појам „универзална цивилизација“ може да се користи да упућује на оно што цивилизована друштва имају заједничко, као што су градови и писменост, што их разликује од примитивних друштава и варвара. То је наравно значење појма које му је дао 18. вијек и, у том смислу, појављује се универзална цивилизација, а не ужас различитих антропологија и осталих који са запрепашћењем гледају на ишчезавање примитивних народа. Цивилизација се, у овом смислу, ширила кроз људску историју и њено ширење у једнини компатибилно је с постојањем цивилизације у множини. Треће, појам „универзална цивилизација“ може да се односи на претпоставке, вриједности и учења којих се држе многи народу у Западној цивилизацији и неки у другим цивилизацијама. То можемо да зовемо Културом Давоса. Сваке кодине око хиљаду пословних људи, банкара, владиних службеника, интелектуалаца и новинара из многих

земаља срећу се у Свјетском економском форуму у Давосу у Швајцарској. Скоро сви ови људи универзитетски су образовани из области природних и друштвених наука, бизниса или права, баратају с ријечима и/или бројевима, добро говоре енглески, запослени су у владама, корпорацијама и академским установама и често путују изван својих земаља. Они, уопштено, дијеле вјеру у индивидуализам, тржишну економију и политичку демократију што је, такође, уобичајено међу људима у Западној цивилизацији. Људи из Давоса контролишу скоро све међународне институције, многе свјетске владе и главнину свјетских економских и војних капацитета. Отуда је култура Давоса страховито важна. Ипак, колико људи широм свијета дијели ову културу? Изван Запада вјероватно је дијели мање од 50 милииона људи или 1% свјетског становништва и, можда, једна десетина од 1% свјетског становнишва. То је далеко од универзалне културе и вође које имају удио у култури Давоса не држе нужно сигурно моћ у својим сопственим друштвима. Четврто, изнета је идеја да ширење западних потрошачких образаца и популарне културе ствара универзалну цивилизацију. Овај аргумент нити је дубок нити релевантан. Културне ћуди преношене су кроз историју од цивилизације до цивилизације. Иновације у једној цивилизацији по правилу су преузимале друге цивилизације. Ипак, то су или технике без значајних културних посљедица или ћудљивости које дођу и прођу немијењајући основну културу цивилизације која их прима. Оне се увозе или зато што су егзотичне или зато што су наметнуте. У претходним вијековима западни свијет је периодично захватао ентузијазам за различите ствари кинеске и хинду културе. У 19. вијеку културни увоз са Запада постао је популаран у Кини и Индији зато што је изгледало да он рефлектује моћ Запада. Данас аргумент да ширење поп културе и потрошних добара широм свијета представља тријумф Западне цивилизације, тривијализује западну културу. Суштина Западне цивилизације је Магна Карта, а не Магна Мек. Чињеница да незападњаци могу да загризу у ово друго не утиче на њихово прихватање другог. Идеја универзалне цивилизације је посебан производ Западне цивилизације. У 19. вијеку идеја о „терету белог човека“ помогла је да се оправда проширење западне политичке и економске доминације над незападним друштвима. На крају 20. вијека идеја универзалне цивилизације помаже да се оправда западна културна доминација над осталим друштвима и потреба тих друштава да подражавају Западну праксу и институције. Универзализам је идеологија запада с циљем конфронтације са незападним културама. Незапад види као западно оно што Запад види као универзално. У степену у коме незападњаци виде свијет као један, они га виде и као пријетњу.

3. Наведи карактеристике западног друштва током стотина година прије него што се оно модернизовало

Западна цивилизација се појавила у осмом и деветом вијеку и своје посебне карактеристике развила током вијекова који су слиједили. Она није почела да се модернизује све до 17. и 18. вијека. Запад је био Запад дуго прије него што се модернизовао. Главне карактеристике Запада, оне које га разликују од других

цивилизација претходе модернизацији Запада. Различити аутори дали су различите одговоре на ово питање, али су сагласни у погледу кључних институција, праксе и вјеровања која легитимно могу да се иднтификују као језгро западне цивилизације. Ради се о следећем:

Класично завештање. Као трећа генерација цивилизације, Запада је пуно наследио од претходних цивилизација, а највише од класичне. Завештања Запада од класичне цивилизације су многа, укључујући грчку филозофију и рационализам, римско право, латински и хришћанство.

Католицизам и протенстантизам. Западно хришћанство, прво католицизам а онда католицизам и протестантизам, историјски је најважнија карактеристика западне цивилизације. Током највећег дијела свог првог миленијума оно што је данас познато као Западна цивилизација звало се Западно хришћанство; међу западним хришћанима постојало је развијено осјећање заједништва које их је чинило посебним у односу на Труке, Маваре, Византинце и остале; колико због Бога, толико због злата, Западњаци су у 16. вијеку кренули у освајање свијета. Реформација и противреформација и подјела западног хришћанства на протенстантски сјевер и католички југ такође су особене карактеристике историје Запада којих нема у источном православљу и које су, углавном, уклоњене из латиноамеричког искуства.

Европски језици. Послије религије, језик је други чинилац који разликује људе једне од људи друге културе. Од већине других цивилизација Запад се разликује својом многострукошћу језика. Јапански, хинду, мандарински, руски и , чак, араспски признати су као језици који су срж својих цивилизација. Запад је наслиједио латински, али појавиле су се разне нације и с њима национални језици лабаво груписани у широке категорије романског и германског.

Раздвајање духовног и свјетовног ауторитета. Кроз историју Запада прво је Црква, а онда су многе цркве постојале одвојено од државе. Бог и цезар, Црква и држава, духовни и свјетовни ауторитет, били су преовлађавајући дуализам у западној култури. Одвајање и стални сукоби између цркве и државе који симболишу западну цивилизацију нису постојали ни у једној другој цивилизацији. То освајње ауторитета немјерљиво је допринјело развоју слободе на Западу.

Владавина закона. Идеја важности закона за цивилизовано постојање насљеђено је од Римљана. Традиција владавине закона положила је основу за конституционализам и заштиту људских права, укључујући власничка права, од деспотске моћи.

Друштвени плурализам. Западно друштво је, историјски, било у великој мјери плуралистичко. Као што је Дојч примјетио, оно што је посебност Запада јесте успон и упорност разноврсних аутономних група које нису засноване на крвном сродству или браку. Од 6. и 7. вијека, ове групе су укључивале манастире, монашке редове и удружења,

аонда су се рашириле и у многим областима Европе, укључивале разна друга удружења и друштва. Плурализам удружења допуњен је класним плурализмом.

Представничка тијела. Друштвени плурализам рано је довео до сталежа, парламената и других институција које репрезентују интересе аристоркатије, свештенства, трговаца и осталих група. Ова тјела су обебедила облике представљања који су се током модернизације развили у институције модерне демократије.

Индивидуализам. Многе од горњих карактеристика западне цивилизације допринејеле су појави осјећања индивидуализма и традиције индивидуалних права и слобода које су јединствене у цивилизованим друштвима. Индивидуализам се развио у 14. и 15. вијеку и усвајање права индивидуалног избора – што је Дојч назвао „револуција Ромеа и Јулија“ – преовладало је на Западу до 17. вијека. Чак су и захтијеви за једнаким правима свих индивидуа – „најсиромашнији у Енглеској има живот да би га проживео као и најбогатији“- били артикулисани ако не и универзално прихваћени. Индивидуализам остаје посбено обиљежје Запада међу цивилизацијама двадесетог вијека.

4. Дефиниши модернизацију код Хантингтона и наведи њене изворе

Модернизација обухвата индустријализацију, урбанизацију, све већу писменост, образовање, богатство, друштвену мобилизацију и сложеније и разноврсније структуре занимања. Она је производ страховите експазије научног и инжењерског знања која је почела у 18. вијеку и омогућила људима да своју околину контролишу и обликују на начине који су потпуно без преседана. Модернизација је револуционаран процес који може да се упореди једино са прелазом од примитивних ка цивилизованим друштвима. Ставови, вриједности, знање и култура људи у модерном друштву пуно се разликују од истог у традиционалном друштву. Као прва цивилизација која се модернизовала, Запад предводи у прихватању културне модерности.

5. Објасни појам позападњачења

"Позападњачење или вестернизацја је процес у коме поједина друштва дођу под утицај или прихвате западну културу у доменима политике, културе, закона, моде, исхране, језика, писма и морала." Теценио Тонг, у Азијским студијама (2012. година).

6. Наведи неке од одговора на Запад и модернизацију

Ширење Запада промовисало је и модернизацију и позападњачење незападних друштава. Политичке и интелектуалне вође ових друштава на утицај Запада одговориле су на један од три начина: одбацивиањем и модернизације и позападњачења, прихватањем и једног и другог, прихватањем првог и одбацивиањем другог.

Одбацивање. Јапан је, од својих првих додира са Западом 1542. до средине 19. вијека, суштински следио курс одбацивања. Били су дозвољени само ограничени облици

модернизације, као што су стицање ватреног оружја, док је увоз западне културе, нарочито хришћанства, био веома ограничен. За разлику од Јапана, кинеска политика одбијања била је укоријењена у кинеској представи о себи као Средњем царству и надмоћности кинеске културе у односу на друге народе. Кинеска изолација, као и јапанска, окончана је западним оружјем које су, у Опијумском рату 1839.-1842. употребили Британци. Западна моћ је током 19. вијека скоро онемогућила западним друштвима да остану одана чистој стратегији искључивости. Унапређење транспорта и комуникација и глобална међузависност у 19. вијеку стрховито су повећали цијену искључивости.

Кемализам. Овај одговор је заснован на претпоставци да је модернизација пожељна и нужна, да је домаћа култура инкомпатибилна с модернизацијом и да мора да буде напуштена или укинута и да друштво мора у потпуности да се позападњачи да би се успјешно модернизовало. Модернизација и позападњачење оснажују једно друго и иду заједно. Кемал Ататурк дошао је до сличних закључака, створио нову Турску на рушевина Османског царства и учинио огроман напор да је позападњачи и модернизује. Упуштајући се у то и одбацујући ислмску прошлост, Ататурк је створио „поцепану земљу“, друштво које је, у својој религији, наслеђу, обичајима и институцијама, било муслиманско, али с бладајућом елитом одлучном да је учини модерном, западном и у споразуму са Западом.

Реформизам је покушај да се модернизација комбинује са очувањем главних вриједности, праксе и институција друштава домаће културе. Овај избор је најпопуларнији међу незападним елитама. У Кини је, у последњим стадијумима династије Чинг, постоја слоган Ти- Јонг, „Кинеско учење за фундаменталне принципе, Западно учење за практичну употребу“. У Јапану слоган је био Вакон, Јосеи, „Јапански дух, Западна техника“.

7. Објасни зашто културно заједништво унапређује сарадњу и кохезију међу људима, а културне разлике промовишу неслагања и сукобе

Прво, свако од нас има многоструке идентитете који међусобно могу да се надмећу и појачавају: сродничке, професионалне, културне, институционалне, територијалне, образовне, страначке, идеолошке и друге. Идентификовање с једном димензијом може да се сукоби с другом: у класичном случају, требало је да 1914. њемачки радници изаберу између своје класне идентификације с међународним пролетаријатом и своје националне идентификације с њемачким народом и царством. У савременом свијету, културна идентификација драматично добија на важности у поређењу с другим димензијама идентитета. Особа може културно да се идентификује са својим кланом, етничком групом, националношћу, религијом и цивилизацијом. Упадљивост културног идентитета на нижим нивоима може да појача његову упадљивост на вишим нивоима. Све већи степен у коме се људи широм свијета културно разликују, значи да сукоби између културних група све више добијају на важности. Цивилизације су најшири културни ентитети; отуда сукоби између група из различитих цивилизација постају главни за глобалну политику. Друго, упадљивост културног идентитета је углавном резултат друштвено-економске

модернизације на индивидуалном нивоу, на коме дислокација и отуђење стварају стварају потребу за значајнијим идентитетима и на друштвеном нивоу, на коме повећане способносдти и моћ незападних друштава подстичу ревитализацију домаћих идентитета и културе. Треће, идентитет на било ком нивоу – личном, племенском, расном, цивилизацијском – може дасе одреди само у односу на „другу“, друкчију особу, племе, расу или цивилизацију. Цивилизацијско „нас“ и екстрацивилизацијско „њих“ је константа у људској историји. Ове разлике у понашању потичу од: осјећања супериорности и повремено инфериорности у односу на људе који се доживљавају као врло различити, страха и недостатка повјерења у такве људе, тешкоће у комуницирању са њима, што је резултат разлика у језику и онога што се сматра друштвеним понашањем, недостатак присности са претпоставкама, мотивацијом, друштвеним односима и друштвеном праксом других људи. Четврто, извори сукоба између држава и група из различитих цивилизација су они који су, у великој мјери, генерисали сукоб између група: контрола људи, територије, богатства и ресурса и релативна моћ, тј. способност дасе нечије сопствене вредности, култура и институције наметну другој групи. Ипак, сукоб између културних група може, такође, да обухвати културна питања. Пето и коначно је свеприсутност сукоба. Људски је мрзити. За самоодређење и мотивисаност људима су потребни непријатељи: конкуренти у послу, супарници у постигнућу, противници у политици. Они природно вјерују и доживљавају као пријетњу оне који су различити и могу да им нашкоде. Крај хладног рата не значи и крај сукоба, него стварање нових идентитета укоријењених у култури и нових образаца сукоба међу групама из различитих култура које су, на најширем нивоу, цивилизације.

8. Наведите четири нивоа економског удруживања међу земљама, од најмање до највише интегрисаних

Од најмање до највише интегрисаних, четири нивоа економског удруживања међу земљама су:

1. Подручје слободне трговине;

2. Царинска унија

3. Заједничко тржиште

4. Економска унија

ЕУ је, с обзиром на заједничко тржиште и многе елементе економске уније, отишла најдаље на путу интеграције. Релативно хомогене земље Меркосура и Андског споразума биле су 1994. у процесу успостављања царинске уније. У Азији је мултицивилизацијски АСЕАН тек 1992. почео да се креће у правцу развоја подручја слободне трговине. Друге мултицивилизацијске економске организације још више су заостале. Ниједна таква организација, с изузетком Северноамеричко удружење за слободну трговину (НАФТА),

није 1995. стоврила подручје слободне трговине, а камоли било који шири облик економске интеграције.

9. Објасни АСЕАН

АСЕАН је удружење земаља југоисточне Азије, основано 8. августа 1967. у Бангкоку. Чине га: Малезија, Тајланд, Индонезија, Сингапур, Филипини (земље оснивачи). Брунеји (од 1984), Вијетнам (од 1995), Лаос, Мијанмар (од1997) и Камбоџа (од 1999). Сврха формирања асоцијације је убрзање економског раста и развоја, пдстицање сарадње и међусобне помоћи у земљама региона на друштвеном, привредном, техничком, научном, образовном плану, промовисање регионалног мира и стабилности. АСЕАН се често наводи као примјер дјелотворне мултикултуралне организације. Ипак, то је примјер ограничености таквих организација. То није војни савез. Мада његови чланови повремено војно сарађују на билатералној основи, сви они такође проширују свој војни буџет и изграђују војне снаге, што је у упадљивој супротности са смањењем војних капацитета западноевропских и латинскоамеричких земаља. На економском пољу, АСЕАН је од почетка планирао да постигне економску сарадњу, а не економску интеграцију. АСЕАН је 1978. створио постминистарску Конференцију (ПМК) на којој су се његови министри спољних послова могли да сретну са својим „дијалошким партнерима“: САД, Јапаном, Кином, Аустралијом, Новим Зеландом, Јужном Корејом и ЕУ. Ипак, ПМК је првенствено форум за билатералне разговоре и није у стању да се бави било којим безбједносним питањем. АСЕАН је 1993. створио Регионални форум, који је укључивао чланове и дијалошке партнере, као и Русију, Кину, Вијетнам, Лаос и Папуу Нову Гвинеју. Ова организација је била мјесто за колективно причање, а не за колективну акцију. АСЕАН и његове организације показују ограничења која су инхерентна мултицивилизацијским регионалним организацијама. Значајне источноазијске регионалне организације појавиће се само ако постоји довољно источноазијско културно заједништво да их одржи.

10. На које су се начине односиле земље у хладном рату према двема суперсилама

У хладном рату земље су се према двема суперсилама односиле као савезници, сателити, штићеници, неутралне и несврстане. У постхладноратовском свијету земље се према цивилизацијама односе као земље чланице, најважније државе, усамљене земље и подјељене и поцјепане земље.

11. Објасни појам „најважније државе“ код Хантингтона и наведи примјер

Као и племена и народи, цивилизације имају политичку структуру. Земља чланица је земља која је културно потпуно идентификована с једномцивилизацијом, као нпр. Египат с арапско-исламском и Италија са западном цивилизацијом. Цивилизације обично имају једно или више мјеста које њихови чланови виде као главни извор или главне изворе културе цивилизације. Ти извори често су лоцирани унутар најважнијих држава или

држава цивилизације, тј. њеној најмоћнијој и културно главној држави или државама. Број и улога најважнијих држава варира од цивилизације до цивилизације и временом може да се мијења. Јапанска цивилизацијја је идентична с најважнијом државом. Синичка, православна и хинду цивилизација имају једну доминатну државу. Запад је, историјски, обично имао неколико најважнијих држва: данас има двије, САД и француско-њемачко језгро у Европи са Британијом као додатним центром моћи између њих. Исламу, Латинској Америци и Африци недостају најважније државе.

12. Објасни појам „усамљене земље“ код Хантингтона и наведи примјер

Усамљеној земљи недостаје културно заједништво с осталим друштвима. Етиопија је на примјер, изолована својим предоминантним језиком, амхарик, писаним етиопским писмом, својом предоминантном религијом, коптским православљем, својом империјалном историјом и својим религијским разликовањем од углавном муслиманског окружења. Хаити је такође усамљена земља, као што каже председник Панаме, „Хаити није признат као латиноамеричка земља. Хаићани говоре друкчији језик. Они имају друкчији етнички корен, друкчију културу. Они су сасвим другачији. Као резултат тога, током хаићанске кризе 1994. латиноамеричке земље нису гледале на Хаити као на латинскоамерички проблем и нису биле вољне да прихвате хаићанске избјеглице. Најважнија усамљена земља је Јапан. Ниједна друга земља не дијели његову особену културу и јапански мигранти или бројчано нису значајни у другим земљама или су асимиловани у културе тих земаља. Усамљеност Јапана даље је појачана чињеницом да је њгова култура врло партикуларистичка и не обухвата потенцијално универзалне религије или идеологију који могу да се извезу у друга друштва и тако успостави културна веза с људима у тим друштвима.

13. Објасни појам „подијељене земље“ код Хантингтона и наведи примјер

Скоро све земље су хетерогене у смислу да укључују двије или више етничких, расних и религијских група. Многе земље су подијељене у смислу да разлике и сукоби међу овим групама играју важну улогу у политици земље. Дубина ове подјеле обично варира током времена. Дубоке подјеле унутар земље могу да доведу до великог насиља или да угрозе њено постојање. Ова пријетња и покрети за аутономијом или одвајањем настају када се културне разлике подударе са географским. Ако се култура и географија не подударају, може се путем геноцида или присилне миграције учинити да се оне подударају. Земље с особеним културним тежњама које припадају истој цивилизацији могу да постану дубоко подијељене тако да се одвајање или догађа (Чехословачка) или постаје могућност (Канада). Ипак, много је вјероватније да се дубоке подјеле појаве унутар подјељене земље у којој велике групе припадају различитим цивилизацијама. Такве подјеле и тензије које

иду са њима често се развијају када већинска група која припада једној цивилизацији покуша да дефинише државу као свој политички инструмент и да свој језик, религију и симболе учини државним, као што су Хиндуси, Синхалеси и муслимани то покушали у Индији, Шри Ланки и Малезији. Разједињујући ефекат цивилизацијски неодговарајућих граница најприметнији је у оним подељеним земљама које су на окупу током хладног рата држали ауторитарни комунистички режими озакоњени марксистичко-лењинистичком идеологијом. Колапсом комунизма, култура је замијенила идеологију као магнет привлачења и одбијања и Југославија и Совјетски Савез су се распали и подијелили на нове ентитете груписане дуж цивилизацијских граница: Балтичке (протенстантске и католичке), православне и муслиманске републике у бившем Совјетском Савезу; католичку Словенију и Хрватску; дјелимично муслиманску БиХ и православну Србију, ЦГ и Македонију у претходној Југославији. Тамо гдје ови насљедни ентитети још увијек окружују мултицивилизацијске групе, манифестују се другостепене подјеле.

14. Објасни појам „поцијепане земље“ код Хантингтона и наведи примјер

Поцијепана земља има једну предоминантну културу која је смјешта у једну цивилизацију, али њене вође желе да је премјесте у другу цивилизацију. Они кажу: „Ми смо један народ и припадамо једном месту, али желимо да га променимо“. Друкчије од људи из подјељених земаља, људи из поцјепаних земаља су сагласни око тога ко су они, али несагласни око тога која цивилизација је њихова права цивилизација. Типично, многе вође прихватају кемалистичку стратегију и одлучују да би њихово друштво требало да одбаци своју незападну културу и институције, придружи се Западу и модернизује и позападњачи. Русија је била поцјепана земља за вријеме Петра Великог, подељена око питања да ли је део западне цивилизације или језгро особене евроазијске православне цивилизације. Земља Мустафе Кемала је класична поцјепана земља која од 20-их година 20. вијека покушава да се модернизује, позападњачи и постане дио Запада. Послије скоро два вијека пошто се, насупрот САД-у, дефинисао као латиноамеричка земља, вође Мексика су 80-их година 20. вијека своју земљу учиниле поцјепаном земљом покушавајући да је редефинишу као сјеверноамеричко друштво.

15. Наведи два разлога према Хантингтону због којих најважније државе цивилизација и земље које теже да буду доминантне регионалне силе су заинтересоване да посједују нуклеарно оружје

Најважније државе цивилизација и земље које теже да буду доминантне регионалне силе посебно су заинтересоване да посједују нуклеарно оружје јер оно, прво, омогућава тим државама да успоставе своју доминацију над другим државама у својој цивилизацији и региону и, друго, пружа им средства да оврате интервенцију спољашњих сила у својој цивилизацији и региону. Кина и Русија имају балистичке ракете са бојевим главама које могу да допру до Европе и САД-а. Сјеверна Кореја, Пакистан и Индија шире опсег својих ракета и вјеровано ће се оспосибити за то да им циљ буде Запад. У постхладноратовском

свијету, напори да се развије оружје за масовно уништење и средства за његово преношење били су концентрисани у исламским и конфучијанским државама.

16. Гдје је највише заступљена пролиферација оружја

Пролиферација оружја је тамо гдје је конфучијанско-исламска веза најобимнија и најконкретнија, с тим што Кина игра главну улогу у трансферу и конвенционалног и неконвенционалног оружја многим муслиманским држвама.

17. Шта обухвата трансфер конвенционалног и неконвенционалног оружја многим муслиманским државама

Овај трансфер обухвата: изградњу тајног одбрамбеног нуклеарног реактора у алжирској пустињи, привидно намјењеног за истраживање, али западни стручњаци вјерују да је он у стању да произведе плутонијум; продају материјала за хемијско оружје Либији; снабдјевање Саудијске Арабије ракетама средњег домета ЦСС-2; снабдјевање Ирака, Либије, Сирије и Сјеверне Кореје нуклеарном технологијом и материјалом; и трансфер великог броја конвенционалног оружја Ираку. Допуњујући трансфер Кине, Сјеверна Кореја је раних деведестих снабдјела Сирију ракетама Скад-Ц, пренјела их преко Ирана, а онда испоручила и покретне рампе за њихово лансирање. Главна копча у конфучијанско-исламској вези у погледу оружја био је однос између Кине и, у мањем степену, Сјеверне Кореје с једне и Пакистана и Ирана с друге стране. Између 1980. и 1991. два главна примаоца кинеског оружја били су Иран и Пакистан, с тим што је Ирак био одмах иза њих.

18. Објасни везу Кине и Ирана у погледу оружја

Од 90-их везе између Кине и Ирана постале су интензивније у погледу оружја. Током иранско-ирачког рата осамдесетих, Кина је снабдјела Иран са 25% његовог оружја и 1989. постала његов највећи снабдјевач оружјем. Кина је такође активно сарађивала у отворено израженим напорима Ирана да стекне нуклеарно оружје. Посте потиписивања кинеско-иранског споразума о сарадњи, двије земље су се у јануару 1990. договориле о десетогодишњој научној сарадњи у трансферу војне технологије. У септембру 1992. предсједник Рафсанџани је, у друштву иранских нуклеарних експерата, посјетио Пакистан и онда отишао у Кину, гдје је потписао још један споразум о нуклеарној сарадњи, а у фебруару 1993. Кина се сагласила да у Ирану изгради два нуклеарна реактора снаге 300 MW. У складу са овим споразумима, Кина је у Иран пренјела нуклеарну технологију и информације, обучила иранске научнике и инжињере и снабдјела Иран уређајем за обогаћивање фисионог материјала. Кина је такође 1994-1995 била важнији снабдјевач Ирана ракетама и рактеном технологијом, укључујући ракете свилена буба. Кина је Ирану такође дала лиценцу за производњу кинеских ракета земља-земља. Обимна Кинеска помоћ Пакистану и Ирану у развоју оружја за масовно уништење свједочи о изузетном нивоу преданости и сарадње између ових земаља.

19. Објасни трку у наоружању између САД и СССР-а током хладног рата

Током хладног рата САД и СССР били су нагажовани у класичној трци у наоружању, развијајући технолошки све софистикованије нуклеарно оружје и средства за њихово преношење. То је био слуачј развијања версус развијања. У постхладноратовском свијету такмичење у наоружању је друкчије врсте. Супарници Запада настоје да стекну оружје за масовно уништење, а Запад настоји да га спријечи у томе. То није случај развијања версус развијања, него развијање версус контроле. Величина и способност нуклеарног арсенала Запада нису, независно од реторике, дио такмичења. Исход трке у наоружању у случају развијање версус развијање, зависи од ресурса, посвећености и технолошке компетенције двије стране. Он није предодређен. Исход трке између развијања версус контроле је предвидљивији. Контролни напори Запада могу да успоре развојне пројекте осталих друштава у погледу наоружања, али неће их зауставити.

20. Наведи чиниоце који су допринјели способности азијских режима да се одупру притиску Запада када су у питању људска права

Неуспјех САД-а у односу на Азију првенствено потиче од све већег економског богатства и самопоуздања азијских влада. Напори да се у Азији промовишу људска права, тврдио је један сингапусрски званичник, такође морају да рачунају са промјењеном дистрибуцијом моћи у постхладноратовском свијету. После претње Кини да ће изгубити статус најповлашћеније нације ако не буде сарађивала по питањима људских права, Клинтонова администрација је доживјела да њен државни секретар буде понижен у Пекингу и на такво понашање одговорила тако што је одустала од своје претходне политике и статус најповлашћеније нација одвојила од бриге за људска права. Способност азијских режима да се одупру притиску Запада када су у питању људска права, појачало је неколико чинилаца. Амерички и европски бизнисмени очајнички су желели да прошире своју трговину и своје инвестиције у овим земљама које су се брзо развијале и извршили су притисак на своје владе да не наруше економске односе са њима. Надаље, азијске земље су такав притисак доживјеле као повреду свог суверенитета и окуиле су се када су се ова питања појавила. У интересу тајванских, јапанских и хонгконшких пословних људи који су инвестирали у Кини било је да Кина задржи своје привилегије повлашћене нације код САД-а. Јапанска влада се, уопштено, дистанцирала од америчке политике о људским правима. Све у свему, растућа економска снага азијских земаља чини их све више имуним на притисак Запада у погледу људских праа и демократије.

21. Објасни појам „la guerra fria“

Појам „la guerra fria“ сковали су Шпанци у 13. вијеку да опишу своју „неспокојну коегзистенцију“ са муслиманима на Медитерану и многи су деведесетих видјели дако се цивилизацијски хладни рат поново развија између ислама и Запада. У свијету цивилизација то неће бити једини однос карактерисан тим појмом. Хладни мир, хладни рат, трговински рат, квазират, неспокојан мир, немирни односи, снажно супарништво,

конкурентска коегзистенција, трка у наоружању: ови изрази су највероватнији опис односа између ентитета из различитих цивилизација. Повјерење и пријатељство биће ријетки.

22. Наведи двије околности у којима се према Хантингтону може јавити рат између најважнијих држава

Међуцивилизацијски сукоб се јавља у два облика. На локалном или микро нивоу, сукоби због неодговарајуће границе одвијају се између сусједних држава из различитих цивилизација, између група из различитих цивилизација унутар државе и између група које, као у бивешем Совјетском Савезу и претходној Југославији, покушавају да створе нове државе из олупина старе. Сукоби због неодговарајуће границе нарочито су распрострањени између муслимана и немуслимана. На глобалном или макро нивоу, сукоби између најважнијих држава догађају се међу важнијим државама из различитих цивилизација. Ратови између најважнијих држава могу да се јаве само у следећим околностима. Прво, они могу да се развију из ексалације сукоба због неодговарајуће границе између локалних група када се сродне групе, укључујући најважније државе, окупе да подрже локалне борце. Ова могућност, ипак, ствара важнију побуду код најважнијих држава у супротстављеним цивилизацијама да обуздају или ријеше сукоб због неодговарајуће границе. Друго, рат између најважнијих држава могао би да буде резултат промјена у глобалној равнотежи моћи међу цивилизацијама. У грчкој цивилизацији, све већа моћ Атине, како тврди Тукидид, довела је до Пелопонеског рата. Слично томе, историја Западне цивилизације је историја хегемонистичких ратова између сила које се уздижу и оних које слабе. Успон Кине је потенцијални извор великог међуцивилизацијског рата најважнијих држава.

23. Који су чиниоци утицали на повећање сукоба између ислама и Запада

Упоредљива мјешавина чинилаца повећала је сукоб између ислама и Запада у позном двадесетом вијеку. Прво, раст муслиманског становништва довео је до великог броја незапослених и незадовољних младих људи који су постали регрути за исламску ствар, вршили притисан на сусједна друштва и мигрирали на Запад. Друго, исламско ускрснуће пружило је муслиманима обновљено поуздање у особен карактер и вриједност њихове цивилизацие у поређењу са Западом. Треће, истовремени напори Запада да универзализује своје вриједности и институције, очува своју војну и економску супериорност и интрвенише у сукобима у муслиманском свијету, стварају велику озлејеђеност међу муслиманима. Четврто, пад комунизма уклонио је заједничког непријатеља Запада и ислама и оставио их да један другог доживљавају као претњу. Пето, све бројнији контакти и мјешање муслимана и Западњака подстичу у њима нови осјећај њиховог сопственог идентитета и разлике међу њима. Интеракција и мјешање такође пооштравају разлике око права чланова једне цивилизације у земљи којом доминирају чланови друге цивилизације. Унутар муслиманских и хришћанских друштава толеранција у односу на друге нагло је опала осамдесетих и деведесетих. Узроци обновљеног сукоба између ислама и Запада

отуда леже у фундаменталним питањима моћи и културе. Ко би требало да влада? Над киме би требало да се влада? Главно питање политике, како га је дефинисао Лењин, корјен је надметања између ислама и Запада. Ипак, постоји и додатни сукоб који би Лењин сматрао бесмисленим, између две различите верзије исправног и погрешног и, као последицу тога, ко је у праву, а ко није. Све док ислам остаје ислам и Запад остаје Запад, фундаментални сукоб између две велике цивилизације и начина живота наставиће да оддређује њихове односе у будућности, као што их је одређивао у прошлих 14. вјекова.

24. Који општи разлози су промовисали сукоб у азисјко-америчким односима?

Економски развој Азије и све већа самопоузданост азијских друштава наарушавају међународну политику на бар три начина. Прво, економски развој омогућава азијским државама да прошире своје војне способности, промовишу несигурност као будућност односа међу овим земљама и изнесу на видјело питања супарништва која су била потиснута током хладног рата, тако повећавајући вјероватноћу сукоба и нестабилности у региону. Друго, економски развој појачава интензитет сукоба између азијских друштава и Запада, првенствено САД-а и способност азијских друштава да победе у тој борби. Треће, економски раст највеће азијске силе повећава кинески утицај у региону и вјероватноћу да Кина поново потврди своју традиционалну хегемонију у источној Азији, приморавајући остале народе да се придруже и прилагоде том развоју или да балансирају и покушавају да оспоре кинески утицај. Општи разлози сукоба у азијско америчким односима су, прво, појачана интеракција између азијских друштава и САД-а у облику проширених комуникација, трговине, улагања и знања, умножила је питања и теме због којих интереси могу да се сукобе. Та интеракција довела је до претње пракси и веровањима ових друштава која су, на даљину, једна другима изгледала безазлено егзотична. Друго, совјетска претња у педесетим довела је до уговора о безбедности између САД-а и Јапана. Раст совјетске моћи у 70-им довео је 1979. до успостављања дипломатских односа између САД и Кине и њихове ад хок сарадње на промовисању заједничких интереса у неутралисању те пријетње. Завршетак хладног рата уклонио је тај заједнички интерес САД-а и азијских сила и на његовом мјесту није остало ништа. Отуда су друга питања, у којима су постојали значајни сукоби интереса, избила у први план. Треће, економски развој источноазијских земаља измјенио је укупну равнотежу моћи између њих и САД-а. Азијати све више афирмишу своје вриједности и институције и супериорност своје културе у односу на западну. Американци с друге стране, нарочито после хладноратовске побједе, претпостављају да су њихове вредности и институције универзално важеће и да још увијек имају моћ да обликују спољну и унутрашњу политику азијских друштава. Променљива међународна сцена изнела је у први план културне разлике између азијске и америчке цивилизације. Конфучијански етос је, прожимајући азијска друштва на најширој основи, нагласио вредности ауторитета, хијерархије, подређивања индивидуалних права и интереса, важност консензуса, избјегавање сукоба, поноса и, уопштено, надмоћ државе у односу на друштво и друштва у односу на индивидуу. Азијати теже да о еволуцији својих друштава

мисле у појмовима векова и миленијума и дају предност дугорочним добицима. Ова гледишта су у супротности са америчким веровањем у слободу, једнакост, демократију и индивидуализам и америчку склоност да се сумња у владу, супротстави ауторитету, промовише контрола и равнотежа, охрабри конкуренција, нагласе људска права и заборави прошлост, игнорише будућност и усредсреди на максимализовање непосредних добитака. Извори сукоба су у фунадменталним разликама у друштву и култури.

25. Шта објашњава особен карактер јапанске економије?

Међу важнијим индустријализованим земљама, јапанска економија је јединствена зато што је јапанско друштво јединствено незападно. Јапанско друштво и култура разликују се од западног, нарочито америчког друштва и културе. Те разлике су објашњене у свакој озбиљној компаративној анализи Јапана и Америке. Рјешење економских питања између Јапана и САД зависи од фундаменталних промјена у природи једне или обе економије, што заузврат зависи од основних прмјена у друштву и култури једне или обе земље.

26. Објасни како Ли Кван Ју види Кину?

„Величина кинеског померања света“, приметио је Ли Кван Ју 1994, „је таква да свет за тридесет или четрдесет година мора да нађе нову равнотежу. Немогуће је претварати се да је она само још један велики играч. Она је навећи играч у људској историји“. Ако се кинески економски развој, што изгледа могуће, настави у следећој деценији и ако Кина током периода наслеђа сачува своје јединство, што изгледа могуће, источноазијске земље и свет ће морати да реагују на све аресивнију улогу овог највећег играча у људској историји.

27. На која три чиниоца би било засновано формирање америчко-јапанског војног савеза?

Језгро било ког значајног напора да се успостави равнотежа у односу на Кину био би америчко-јапански војни савез. Јапан може полако да пристане на преусмјерење савеза у ту сврху. То ће зависити од јапанског повјерења у: 1. америчку способност да остану једина светска суперсила и сачувају своје активно вођство у светским пословима, 2. америчку рјешеност да сачувају своје присуство у Азији и активно се боре против напора Кине да прошири свој утицај; 3. способност Сједињених Држава и Јапана да се супротставе Кини без великог ризика у погледу рата. У одсуству рјешености САД, вјероватно је да ће се Јапан приклонити Кини. Осим 30-их и 40-их када је тежио унилатералној политици освајања у источној Азији са кобним последицама, Јапан је историјски тежио безбедности, сврставајући се с оном силом коју је он опажао као релевантну и доминантну.

КРАЈ ИСТОРИЈЕ И ПОСЉЕДЊИ ЧОВЕК

1. Објасни зависност моћи технологије да побољша људски живот од паралелног моралног прогреса у човјеку (ратови 20. вијека, Хирошима, економски раст насупрот оштећењу животне средине и евентуалној глобалној еколошкој катастрофи, какве идеале промовише глобална информациона технологија..

Искуство 20. вијека учинило је врло проблематичним истицање прогреса на основама науке и технологије. Јер моћ технологије да побољша људски живот критично зависи од паралелног моралног прогреса у човјеку. Без овог другог, моћ технологије ће се оркенути циљевима зла и човјечанство ће бити несрећније него раније. Тотални ратови 20. вијека не би били могући без основних проналазака индустријске револуције: ливеног гвожђа, челика, мотора са унутрашњим сагорјевањем и авиона. После Хирошиме човечанство живи у сјенци најстрашнијег технолошког проналаска, нуклеарног оружја. Фантастичан економски раст, омогућен модерном науком, имао је мрачну страну, јер је довео до великих оштећења човјекове животне околине у многим дјеловима планете и поставио питање о евентуалној глобалној еколошкој катастрофи. Често се тврди да су глобална информациона технологија и инстант-комуникације промовисале демократске идеале као у случају СНН-овог светског преноса заузимања трга Тјенанмеа 1989. или револуција у Источној Европи, нешто касније те године. Али сама комуникацијска технологија вредносно је неутрална. Реакционарне идеје ајатолаха Хомеинија биле су увезене у Иран прије револуције 1978. на касетама тејп-рикордера које је шахова економска модернизација земље учинила лако доступним. Да су телевизија и глобалне инстант-комуникације постојале у 30-тим годинама 20. вијека, њих би, са великим учинком, користили нацистички пропагандистида би промовисали прије фашистичке него демократске идеје.

2. Који су историјски догађаји допринјели садашњој кризи ауторитаризма?

Садашња криза ауторитаризма није почела са Горбачовљевом перестројком или падом Берлинског зида. Она је почела 15. година раније, падом низа десничарских ауторитарних влада у јужној Европи. Војним ударом 1974. збачен је Каитанов режим у Португалији. Послије периода нестабилности на ивици грађанског рата, социјалиста Марио Суарез је у априлу 1976. изабран за предсједника владе. Пуковници који су владали Грчком од 1967. такође су збачени 1974. и замјењени Караманлисовим режимом који је изабрао народ. У Шпанији је 1975. умро генерал Франсиско Франко, што је трасирало пут мирном прелазу ка демократији, двије године касније. Овоме додајемо да је турска војска у септембру1980. преузела земљу завршним чином тероризма који је гурао друштво у понор, али је у земљу 1983. вратила цивилну владавину. Од тада су све ове земље одржавале редовне, слободе, вишепартијске изборе. Трансформација која се догодила у јужној Европи за мање од десет година била је изузетна. Ове земље су раније гледане као црне овце Европе, осуђене на то да се због своје религиозне и ауторитарне традиције налазе изван главног тока западноевропског демократског развоја. Ипак, оне су 80-их година извеле успјешан прелаз ка функционалној и стабилној демократији, да људи који живе у њима тешко могу да

замисле друкчију ситуацију. Сличан низ демократских прелаза догодио се 80-их година и у Латинској Америци. То је почело 1980. обнављањем демократске владе у Перуу после 12 година војне владавине. Фокландски рат 1982. убрзао је пад војне хунте у Аргентини и успон демократски изабране Алфонсинове владе. Аргентински прелаз убрзо је праћен другим прелазима широм Латинске Америке, тако да су 1983. и 1984. војни режими у Уругвају и Бразилу морали да се повуку. Крајем деценије, диктатуре Штреснера у Парагвају и Пиночеа у Чилеу замјењене су владама које је изабрао народ, а почетком 1990. чак је и никарагванска сандинистичка влада, на слободним изборима пала пред коалицијом коју је водила Виолета Чаморо. Иако крхке ове нове деморкатије показале су се изузетно еластичним, пошто их је њихово раније ауторитарно искуство пелцовало против олаког повратка војној владавини. Упоредив развој постојао је у источној Азији. На Филипинима је 1985. свргнута Маркосова диктатура и на председничку власт је, у плими народне подршке, дошла Корасон Акино. Следеће године, у Јужној Кореји повукао се генерал Чан и дозволио дасе Ро Тае Ву изабере за предсједника. У фебруару 1990. влада де Клерка у Јужноафричкој Републици најавила је ослобађање Нелсона Манделе и престанак забране рада Афричког националног конгреса и Јужноафричке комунистичке партије. У освртању на прошлост тешко смо могли да видимо дубину кризе у којој су се нашле диктатуре усљед погрешне вјере у способност аутритарних система да се овјековјече или, шире, у виталност јаких држава. У либералној демократији држава је по дефиницији слаба: очување сфере индивидуалних права значи ограничење њене моћи. Насупрот томе ауторитарни режими на десници и љевици тежили су да користе моћ државе да би упали у приватну сферу и контролисали је за различите циљеве. Критична слабост која је угрозила ове јаке државе била је, послије свега, недостатак легитимности – тј. криза на нивоу идеја.

3. На шта је указивала слабост јаких држава?

И на комунистичкој љевици и на ауторитарној десници догодило се банкротство озбиљних идеја које су у стању да подрже унутрашњу политичку кохезију јаких влада, било да су засноване на монолитиним партијама, војним хунтама, било на личним диктатурама. Одуство легитимног ауторитета значило је да, уколико би ауторитарна влада претрпела неуспех у некој области политике, није постојао виши принцип на који се режим могао позвати. Слабост јаких држава указивала је на то да су многи бивши аутиритаризми узмакли пред демократијом, док су бивше посттоталитарне државе, ако нису биле демократске, једноставно постале ауторитарне. Совјетски Савез је пренио власт на своје конститутивне републике, док у Кини остаје диктатура и режим губи контролу над значајним дијеловима друштва. Ни једна земља више не посједује идеолошку кохеренцију коју јој је давао марксизам-лењинизам: конзервативци, који су се супротставили реформи у Совјетском Савезу,могу на свој зид да ставе православну слику и слику Лењина. Као додатак кризи политичког ауторитаризма, постојала је тиша али не мање значајна револуција која се одвијала на пољу економије. Развој, и као манифестација и као узрок ове револуције, био је феноменалан економски раст Источне Азије после Другог свјетског

рата. Ова прича о успјеху није била ограничена на земље које су се рано модернизовале као Јапан, већ укључује све земље у Азији које су спремне да усвоје тржишне принципе и у цјелини се интегришу у глобални, капиталистички економски систем.

4. Објасни неуспјех ауторитарних држава деснице у контролисању грађанског друштва

. Слабост ауторитарних држава деснице лежи у њиховом неуспјеху да контролишу грађанско друштво. Пошто су дошле на власт са одређеним мандатом да обнове поредак или наметну „економску дисциплину“, многе су се нашле у ситуацији да, стимулишући чврст економски раст или стварајући осјећај друштвеног реда, нису постале успјешније од својих демократских предходница. Оне које су биле успјешне отишле су у ваздух на својој сопственој петарди. Јер друштва у која су оне заселе, почела су да их прерастају постајћи свеобразованија, напреднија, постајући, у ствари, средња класа. Како је све више слабило сјећање на специфичну појаву која је оправдавала јаке владе тако су ова друштва постајала све мање спремна да толеришу војну владавину. Док се човјечанство приближавало крају миленијума, криза ауторитаризам и социјалистичког централног планирања оставила ја као јединог конкурента у рингу идеологију потенцијално универзалне вриједности: либералну демократију, доктирну индивидуалне слободе и народног суверенитета.

5. Дефиниши политички либерализам

Политички либерализам се дефинише као владавина закона која признаје одређена инидивидуална права или слободе независне од контроле владе. Иако су могућне разноврсне дефиниције основних права Фукујама користи ону из класичног дјела Лорда Бриса о демократији које их ограничава на три врсте:

1. Грађанска права – ослобођење грађанина од контроле с обзиром на његову личност и власништво,

2. Право вјероисповјести – ослобођење од контроле у изражавању религиозног мишљења и вјерске праксе, и

3. Политичка права – ослобођење од контроле у стварима које се тако очигледно не тичу благостања читаве заједнице да би контролу чиниле неопходном, укључујући фундаментално право слободе штампе.

Уобичајена пракса социјалистичких земаља била је да признају различита економска права друге и треће генерације, као што су право на запослење, стан или здравствену његу. Проблем тако опширне листе је у томе што остварење ових права није сасвим компатибилно са другим правима као што су право власништва или слободне економске размјене. Демократија је, у другу руку, право које универзално припада свим грађанима који учествују у политичкој власти, тј. право свих грађана да гласају и учествују у политици. Процјењујући које су земље демократске, користићемо строго формалну

дефиницију демократије. Земља је демократска ако својим људим признаје право да изаберу своју сопствену владу на периодичним, тајним, вишепартијским изборима, на основу универзалног и једнаког бирачког права.

Либерализам по Мучибабићу: „Либерализам (лат. либералис – слободан) – политичко учење по коме друштво треба препустити слободном развоју, с тим да се држава што мање мијеша у ддруштвене односе,јер је тако једино могуће обезбиједити друштвени напредак. Либерализам се јавља кад и либерална држава, као надградња над либералним капитализмом у фази напредовања капитализам, крајем 18 до поткрај 19. вијека. У либералном капитализму производња је друштвена функција, у коју се држава не мијеша. Сви привредни чиниоци, капитал, као и рад, капиталисти и пролетери, слободни су и сматрају се једнаким по важности. Капиталисти не врше експлоатацију непосредно државним насиљем, као што је слуачј с робовласницима и феудалцима; они имају наспрам себе правно једнаке и слободне пролетере, који се јављају на тржишту као продавци робе, радне снаге. Капиталисти с њима размијењују робу по њеној цијени, за најамнину, по закону размијене еквивалената. Експлоататорски однос се формалноправно успоставља слободним уговором, без икаквог државног наметања тог односа. У експлоататорски однос пролетери улазе гоњени не државном него економском принудом, јер немају средстава за живот пошто не посједују средства за производњу. Цијена робе, па и цијена радне снаге, најамнина, одређује се слободно, уговором, по неспутаним економским законима понуде и потражње. Пошто је овдје буржазија несравњиво јача од пролетаријата, то она намеће своје услове овоме и експлоатација је веома груба, најамнина веома ниска, радно вријеме врло дуго, радни услови врло неповољни. Ипак, политичка борба пролетаријата готово и не постоји, а тиче се конкретних услова рада ради њихова побољшања, не и промјене самог капитализма. На оваквој либералистичкој привредној основи уздиже се либералистичка политичка надградња. Буржоаска либерална држава проглашава да су сви људи једнаки и слободни. Она пружа широке политичке слободе, у начелу, свим грађанима. Сви грађани подједнако имају право да стварају своје политичко мишљење и да га изражавају, да се удружују у политичке странке и воде политичку борбу. Али је политичка надмоћност буржоазије заснована на њеној економској надмоћи, толика да практично влада буржоаска идеологија и постоје само буржоаске политичке странке. Баш та политичка превласт буржоазије и омогућава буржоаској држави да буде либерална у политици тј. да не спречава слободан политички живот.

6. Шта је либерализам у својој економској манифестацији?

У својој економској манифестацији либерализам је признавање права на слободну економску активност и економску размјену засновану на приватној својини и тржишту. Пошто је „капитализам“, током година, стекао много пежоративних конотација, однедавно је ушло у моду да се говори о „економијама слободног тржишта“, оба алтернативна појма су прихватљива за економски либерализам.

7. Објасни Русоов напад на цивилизованог човјека, шта би човјека учинило понтенцијално срећним

Оно што би, сагласно Русоу, човјека потенцијално учинило срећним јесте да се ослободи рутине и монотоније модерне технологије и бескрајног циклуса потреба које она ствара и да поврати нешто од цјелине природног човјека. Природни човјек није живио у друштву, није се упоређивао са другима или живео у вештачком свету страхова, ндања и очекивања које је створило друштво. Он је био срећан због тога што је искусио осјећање своје сопствене егзистенције, што је био природна човјек у природном свијету. Он није тежио да користи свој разум тако да господари природом, није постојала потреба јер је природа била суштински милосрдна, нити је разум за њега, као усасмљеног појединца, био природан. Русоов напад на цивилизованог човјека ставио је први и најфундаменатлнији знак питања над цјелим пројектом освајања природе, перспективом која дрвеће и планине пре види као сировине него као мјеста за одмор и контемплацију. Његова критика Економског Човјека кога су замисли Лок и Смит остаје основа данашњих напада на негораничен економски раст и представља интелектуалну основу најсавремнијег покрета за заштиту човјекове околине.

8. Објасни како Фукујама посматра утицај нуклеарног рата на изглед свјетске политике?

Узмимо слуачја глобалног рата који укључује оружје масовног уништења. Претпостављајући да такав рат не би произвео нуклеарну зиму или неки други прордни процес који би земљу учинио немогућом за становање, морамо да претпоставимо да би сукоб уништио добар дио становништва, моћи и богатства зараћених страна и , вјероватно, њихових савезника што би, такође, имало катастрофалне посљедице и за сасвим неутралну страну. Постоје важније посљедице које се тичу човјекове околине које војну катастрофу везују за еколошку. Вјероватно би се догодиле и важније промјене у изгледу свјетске политике: зараћене стране могле би престати да буду велике силе, њихова територија могла би постатиц исцјепкана и окупирана од стране земаља које су остале изван сукоба или тако затрована да ту нико не би желио да живи. Рат можда да обухвати све технолошки напредне земље, да уништи њихове фабрике, лабараторије, бибилиотеке, универзитете и елиминише знање о томе како произвести оружје тако велике деструктивности. Што се тиче остатка свијета који је умакао директним ратним посљедицама, могла би се појавити тако велика аверзија према рату и технолошкој цивилизацији која би многе државе могла навести на то да се добровољно одрекну савременог оружја и науке која их производи.

9. У чему је неуспјех централног планирања у односу на технолошке иновације?

Неуспјех централног планирања односи се на проблем технолошких иновација. Научно истраживање најбоље се одвија у атмосфери слободе, гдје је људима дозвољено да мисле и слободно комуницирају и, важније од тога, гдје су награђени за иновацију. И Совјетски

Савез и Кина промовисали су научно истраживање, нарочито у „безбједним“ областима базичног или теоријског истраживања и створили материјалну основу за стимуалцију иновацију у одређеним секторима као што с укосмос и дизајн оружја. Али модерна економија могра да буде укупно иновативна, не само на пољу hi-tech већ и у прозаичнијим областима као што су маркетинг хамбургера и стварање нових врста осигурања. Централизоване економије нису успјеле у доношењу рационалних одлука у погледу инвестиција или ефективном инкорпорисању нове технологије у процес производње. То се догађа само када менаџери приме одговарајућу информацију о ефектима њихових одлука у форми тржишно одређених цијена. Коначно, конкуренција, кроз систем цијена, осигурава тачност повратне информације. Потреба централних планера да имају контролу над цијенама и над расподјелом добара, спречава их да учествују у међународној подјели рада и, отуда у реализвоању економије у оним размјерама које она омогућава. Коначно, централно планирање подрива свеважећи аспект људског капитала, радну етику. Чак и снажна радна етика може да буде уништена социјалном и економском политиком која људима пориче личну иницијативу у раду и њено поновно стварање може да буде врло тешко.

10. Објасни теорију зависности

Први отац теорије зависности био је сам Лењин. У свом познатом памфлету из 1914, Империјализам као највиши стадијум капитализма он је тежио да објасни чињеницу да европски капитализам није довео до осиромашења радничке класе него, у ствари, до пораста њеног животног стандарда и развоја синдикалног менатлитета међу радницима у Европи. Он је тврдио да је капитализам добио у времену тако што је извозио експлоатацију у колоније, гдје су домаћи рад и сировине могли да апсорбују европски вишак капитала. Конкуренција међу монополистичким капиталистима довела је до политичке подјеле у неразвијеном свијету и најзад до сукоба, ратова и револуција унутар њега. Супротно Марксу, Лењин је тврдио да крајња противрјечност која ће срушити капитализам није класна борба унутар развијеног свијета, него између развијеног Сјевера и глобалног пролетаријата у неразвијеном свијету. Политика која је проистекла из теорије зависности била је нелиберална. Умјереније заговорници теорије зависности тежили су да избјегну западне мултинационалне корпорације и да охрабре локалну индустрију подижући високе царинске зидове, што је пракса позната као супституција увоза. Рјешења која су препоручивали радикалнији теоретичари зависности тећила су подстицањем револуције, подривању глобалног економског поретка, повлачењу из капиталистичког трговинског система и интеграцији у својетски блок по моделу Кубе. Дакле, почетко седамдесетих, марксиситичке идеје које су били признате као суморна основа реалних друштава у Кини и СССР-у оживјели су интелектуалци у Трећем свијету и на америчким и европским универзистетима као формулу за будућност неравзијеног свијта.

11. Шта је показало послијератно азијско искуство, наведи примјер

Мада теорија зависности још живи мејђу лијевим интелектуалцима, њу је као теоријски модел, смрвио један велики феномен који та теорија не може да објасни: економски развој Источне Азије у послератном периоду. Азијски економски успјех, независно од тога какве је материјалне користи пружио земљама Азије, имао је позитиван ефекат обуздавања самопоражавајућих идеја као што је теорија зависности које су постале препрека расту, јер су спречавале јасно размишљање о изворима економског развоја. Јер, ако је, као што је теорија зависности тврдила, неразвијеност Трећег свјета била проузрокована учествовањем мање развијених земаља у глобалном капиталистичком поретку, како је могуће објаснити феноменалан економски раст који се догодио у земљама као што су Јужна Кореја, Тајван, Хонг Конг, Сингапур, Малезија и Тајланд? Јер после рата, готово све ове земље свјесно су се клониле политике економске аутаркије и супституције узвоа која је тада захватила Латинску Америку и, умјесто тога, тежиле извозу са великом индивидуалношћу свјесно се везујући за страна тржишта и капитал путем мултинационалних корпорација. Штавише, не може се тврдити да су ове земље започеле са преимућствима која нису била фер, јер нису имале природне ресурсе или акумулисан капитал из прошлости; оне су, за разлику од нафом богатих земаља Средњег Истока или неких рудама богатих земаља Латинске Америке, ушле у трку само са људским капиталом свог становништва. Посљератно азијско искуство показало је да су они који су се касније модернизовали у ствари напредовали у односу на утемељеније индустријске силе, баш као што су предвиделе раније либералне трговинске теорије. Они који су се касно модернизовали у Азији, почињући са Јапаном били су у стању да купе најмодернију технологију из САД-а и Европе и, неоптерећени дотрајалом и неефикасном инфраструктуром, постану конкурентни у једној или двије генерације на пољу високе технологије. Ово се показало истинитим не само за Азију у односу на Европу и Сјеверну Америку него, такође, унутар Азије, гдје оне земље као Тајланд и Малезија, које су свој развојни процес започеле касније од Јапана и Јужне Кореје, нису искусиле сметње. Рекордни развојових земаља које су се касно модернизовале био је заиста запањујући. Јапан је растао по годишњој стопи од 9,8 одсто у 1960-им и 6 одсто у 1970-им; „четири тигра“ (Хонг Конг, Тајван, Сингапур и Јужна Кореја) расли су по стопи од 9,3 одсто у истом периоду. АСЕАН као цјелина растао је преко 8 одсто.

12. Шта показује азијско послијератно економско чудо

Оно што азијско послератно економско чудо показује јесте то да је капитализам пут у правцу економског развоја који је потенцијално на располагању свим земљама. Нема неразвијене земље у Трећем свијету која је у неповољном положају само зато што је процес раста започела касније од Европе, нити су индустријске силе способне да блокирају развој оних који долазе касније, под условом да земља прихвата правила економског либерализам.

13. Наведите два објашњења зашто се остале тржишно оријентисане економије изван Азије не развијају тако брзо

Прво је културолошко објашњење: тј. да навике, обичаји, религије и друштвена структура у областима као што је Латинска Америка на неки начин ометају висок ниво економског раста, што није случај у Азији или Европи. Ако постоје значајне културне препреке функционисању тржишта у одређеним друштвима, онда ће универзалност капитализма као пута у економску модернизацију бити доведена у питање. Друго објашњење односи се на полтику: капитализам никада није функционисао у Латинској Америци и осталим дијеловима Трећег свијета зато што се с њим никада озбиљно није покушало. Већину привидно „капиталистичких“ економија Латинске Америке осакаћена је својом меркантилистичком традицијом и свепрожимајућим државним секторима установљеним у име економске правде.

14. Објасни на примјеру Хернанда де Сота приморавање економске активности на илегалне канале

Хернандо де Сото у својој књизи Други пут свједочи како је његов институт у Лими покушао да оснује замишљену фабрику у складу са формалним легалним правилима која је успоставила перуанска влада. Пролазећи кроз 11 бирократских процедура, за реализацију захтјева требало је 289 дана што је коштало 1231 УСД (укључујући и два подмићивања) или 32 минималне мјесечне плате. Према де Соту, прописи-баријере за формирање новог бизниса представљају важну сметњу предузетништву у Перуу, нарочито за сиромашне људе и то објашњава бујање неформалне тј. илегалне или екстралегалне економије која је у рукама људи невољних или немоћних да се носе са трговинским баријерама које је држава наметнула. Све важније латиноамеричке економије имају велике неформалне секторе, који производе четвртину или трећину укупног БНП.

15. Објасни аргентински примјер кобне државне интервенције у економским пословима

Случајеви кобне државне интервенције у економским пословима многобројни су у Латинској Америци. Најпознатији је онај аргентински. Ова држава је 1913. имала УДП који се могао упоредити са Швајцарским, био је двоструко већи од италијанског и износио половину канадског. Данас су цифре мање од шестине, трећине и петине. Дуго опадање Аргентине од развијености у неразвијеност може директно да се прати од његног усвајања супституције увоза као одговора на свјетску економску кризу 1930-их. Ова полтика ојачана је и институционализована под вођством Хуана Перона у 1950-им који је користио моћ државе да редистрибуише богатство радничкој класи као средство цементирања основе личне власти. Способност политичких вођа да тврдоглаво одбијају императиве економске реалности можда нигдје није боље демонстрирана него у писму које је Перон 1953. написао Карлосу Ибањезу, предсједнику Чилеа, у коме савјетује: „Пружи народу, нарочито радницима, све што је могуће. Када ти изгледа да им дајеш исувише дај им још. Видјећеш резултате. Свако ће покушати да те заплаши бауком економског колапса. Али све то лаж. Ништа није еластичније од економије које се свако плаши јер је нико не

разумије“. Аргентински технократи сада боље разумеју природу екомије своје земље од Перона. Аргентина се сада суочава са застрађујућим проблемом поништавања тог статичног економског наслеђа.

16. Објасни утицај образовања на политичке ставове

Утицај образовања на политичке ставове је сложен, али постоје разлози за мишљење да оно, барем, ствара услове за демократско друштво. Самопризнати циљ модерног образовања је ослобођење људи од предрасуда и традиционалних облика ауторитета. За образоване људе се каже да не следе ауторитет слијепо, него да уче да мисле својом главом. Чак и ако се то не догађа на масовној основи. људи могу да се науче да јасније виде свој сопствени самоинтерес и то на дужи временски рок. Образовање такође чини да људи више захтијевају од себи и за себе; они стичу одређен осјећај достојанства који желе да поштују и њихови суграђани и држава. У традиционалном сељачком друштву могуће је, за локланог земљопосједника регрутовати сељаке да убију друге сељаке и да им отму земљу. Они то чине не зато што је то њихов интерес, него зато што су употребљени да послушају ауторитет. С друге стране, урбани стручњаци у развијеним земљама могу да буду регрутовани за многе ентузијастичне ствари као што су течне дијете и маратон, али они теже да не волонтирају за приватне армије или одреде смрти једноставно због тога што им неко у униформи то каже.

17. Обајсни тврдњу Кожева да је човјечанство достигло крај историје

Тврдња Кожева да је човјечанство достигло крај историје почива на његовом гледишту да је жеља за признањем најфундаменталнија људска жудња. За њега, борба за признање покреће историју од прве крваве битке; историја се завршила због тога што универзална и хомогена држава која отјеловљује реципрочно признање у потпуности задовољава ову жудњу. Кожевљево наглашавање жеље за признањем изгледа сасвим прикладно као оквир за разумјевање будућих изгледа либерализма јер важнији историјски феномени последњих неколико вијекова – религија, национализам и демократија – могу, у својој суштини, да буду схваћени као манифестације борбе за признање. Анализа начина на које тимос задовољен или незадовољен у савременом друштву даје нам дубљи увид у адекватност либералне демократије него слична анализа жеље. Питање краја историје своди се на питање будућности тимоса: да ли либерална демократија адекватно задовољава жељу за признањем, као што каже Кожев, или ће она остати радикално незадовољена и, дакле, у стању да се манифестује у потпуно друкчијем облику.

Пропаст глобализма и преобликовање свијета – Џон Ралстон Сол

1. Зашто водећи економски историчари данашњице изједначавају конзумеризам са инфлацијом и пропашћу грађанства, а не са стварањем богатстава и друштвеног развоја?

Зато што постоји константан вишак добара која нису у вези ни са структурним улагањима нити са концептом економске вриједности, а камоли друштвене. То заузврат обесмишљава идеје о конкуренцији, компаративној предности и понуди и потражњи. Мјерење успјеха према бруто домаћем производу је непоуздан приступ животу. Али ако то и чините, открићете да је пораст БДП-а по глави становника у протекле три деценије био веома скроман. Трговина – с тржиштима капитала или без њих – треба да служи економији. Она није сврха. Она је услуга. Ако не служи, уме да постане контрапродуктивна сметња. Уме чак да постане и необичан облик инфлације који нисмо навикли да препознајемо, а камоли измјеримо.

2. На шта упозорава Клаус Шваб, оснивач скупа у Давосу

Клаус Шваб, оснивач годишњег скупа извршних директора у Давосу у Швајцарској и предвиди одјек онога што представници главне струје размишљају, упозорава на крхкост и чињеницу да глобализација води ка првој заиста синхронизованој рецесији у свијету и ризицима економске имплозије.

3. Објасни да ли је цјелокупна глобалистичка идеологија оманула

Никако. Ријеч је само о томе да обични људи, кад погледају нашу ситуацију, не виде уравнотежен однос између обећања и исхода. А успјешан свеобухватнији исход не виде добрим дијелом и зато што све већу афирмацију економског богатства прати све већа спознаја да се фондови општег добра смањују и да замашниа нестабилност обиљежава појединачне животе. Велики дио те нестабилности је економског поријекла. То размимоилажење између спектакуларног богатства на папиру, маргиналног пораста стварног богатства и самњења јавних и друштвених капацитета указује на нови вид инфлације – нестанак ноца услед претеране опседнутости економијом потрошње и цијелог низа имагинарних тржишних активности какве истичу тржишта ноца и свјет спајања компанија и аквизицја.

4. Објасните шта доводи до пролазне природе глобализације

Пролазна природа глобализације дјелимично потиче од интелектуалне наивности или наивности које је окружује. Шта је наивније од вјеровања у један веома апстрактан приступ људском животу заснован на очекивању економског вођства утемељеног на једној јединој и крајње специфичној теорији економије. И шта је невиније од очекивања да свијет сједи скрштених руку и посматра како се та теорија несметано остварује онолико времена колико јој је потребно како би остварила успјех под својим условима. А чак је наивније јесте то што би свако с нестрпљењем чекао да ефекат сливања новца у ниже слојеве друштва, дисциплина или неминовност тог приступа успјешно преформулишу све друге видове наших живота.

5. На чему почива изворна мана глобализације?

Изворна мана глобализације вјероватно почива у њеном преувеличавању успјеха слободне трговине у 19.вијеку, заједно с претјераним истицањем детерминизма технологије и надмоћности рационалних система управљања. Извјеснот те цјелокупне нужне промјене скренула нам је пажњу са чињенице да се цвиилизације крећу веома споро. Британија још покушава свари губитак свјетске превласти. Кина још размишља и изгледа као средишње краљевство – односно, центар свијета. Канаду, данас трећу по старини непрекидну демократију у свјету и другу најстарију непрекидну федерацију, и даље емоционално и егзистенцијално спутава њена колонијална несигурност. Људи се споро мијењају. Друштва још спорије. Ниједно није предмет неке одређене економске теорије. Нарочито кад је та теорија, предочена као вредносно неусловљена, нужна сила модернизације.

6. Шта је према Фариду Закарији најважнија битка сваке земље данашњице?

Почетком 2004. уредник Њузвика Фарид Закарија написао је: Најважнија битка готово сваке земље данашњице усредсређује се на проблеме глобализације – раст, искорјењивање сиромаштва, спречавање болести, образовање, урбанизација и очување идентитета.

7. Који су према Ролсу разлози слома совјетског система?

1989. наступио је слом совјетског система. Претјерано поједностављени судови тврдили су да је то жељени резултат трке у наоружању предсједника Роналда Регана. Совјети су мудро натјерани у банкрот. Вјероватније је да је након дугог урушавања, совјетски систем пропао зато што није функционисао, што је свакако самоувјереније објашњење које би стигло из демократских земаља. Русија и многе друге земље Варшавског пакта похитале су затим да усвоје класични капитализам налик оном из 19. вијека. Варијације економије распећа су наметане обично тако да су наносиле штету тим стварним људима, а често и дајући подстицај повратку комунистичких партија на власт. Крај совјетског система био је свакако велика побједа за глобализам. Исход је био распродаја – или прије предаја – највећих државних предузећа технократама комунистичке партије и моћницима тајне службе. 70% руске привреде завршило је у рукама 36 корпорација – тј. 36 људи. Русија се од изузетно централизованог јавног система претворила у најуже концентрисан систем приватног сектора међу великим свјетским економијама. Сва традиционална западна поимања опасности олигопола и монопола су занемарена. Ма какав облик постепено попримала, Русија више неће бити супротстављени блок.

8. Који је био најдраматичнији дио слома совјетског блока?

Вјероватно најдраматичнији дио слома совјетског блока био је брзи распад социјалних програма унутар Русије и сусједних земаља. Мноштво водећих мислилаца, у додиру с тим свјетом, виде данас уклањање старих социјалних мјера заштите – као супротност њиховом прерастању у западњачку мрежу социјалне сигурности за средњу класу – као пројекцију онога што ће одиграти на Западу у наредном десетљећу. Источна Европа је послужила као лабараторија за други важан тест – колико се може притискати радна снага а да не уследе

значајни социјални протести и нарушавања? Радну снагу можете учинити довољно флексибилном да сведете колективне захтјеве радника на пуки минимум.

9. Објасни како Ролс посматра случај Југославије у свијету глобалних претпоставки у којем долази до враћања национализма

Негативни национализам се вратио са одмаздом. А вратио се тамо гдје је то било најмање вјероватно – унутар саме Европе. Аутор не сугерише да је монструме грађанског рата у Југославији произвела глобализација. Али ништа се не догађа у изолацији. Морате се запитати зашто су Европљани били тако катастрофално неприпремљени за оно што се догодило 1991, кад су Словенија и Хрватска одлучиле да се отцјепе, а Југословенска народна армија интервенисала. Били су етички и политички неприпремљени. Дјеловало је да се не могу усредсрдити на реалност размаханог негативног национализма на дјелу. Њима је то можда изгледало као кошмар из властите недавне прошлости. Од смрти дугогодишњег југословенског лидера Тита 1980, све европске владе добијале су јасна упозорења од својих амбасада у Београду.. Сви су понављали да ствари неће потрајати, да је настао вакум моћи, да ће нешто експлодирати. Током те дуге деценије – година безболизчног, бескрајног тумарања – западне владе су ћутале или, још горе, играле ситне политичке игре у југословенском вакуму, игре старог кова. Можда су и оне саме тражиле вентил будући да су код куће и у најважнијим дипломатским односима морале да остану строго удаљене од традиционалних врста националистичког супарништва. Негативни национализам се заиста био вратио. Још горе, био је у виду малигнитета који се шири унутар Европе. Све то вријеме снаге Уједињених нација су се бориле да предузму нешто значајно, али су их спутавала збуњујућа, чак и противречна правила ратовања, као и друга наређења. За то би се могле кривити УН, али прави проблем је био у западним владама које су биле невољне да се усредсреде на повратак гадног национализма и његове пуне импликације.

10. Објасни бопалски инцидент из 1984. који представља упозорење на опасности садржане у даљинским власничким структурама

Трећег децембра 1984. у Индији се догодио инцидент који се могао доживјети као упозорење на опасности садржане у даљинским власничким структурама. У Бопалу, у фабрици у оквиру корпорације „Јунион карбајд“, дошло је до великог цурења хемикалија. То постројење се бавило производњом пестицида под условима који су у САД-у нелегални. 3000 људи је умрло за неколико сати, још 15.000 у наредном периоду; 200 000 је тешко повријеђено, а 500 000 још има посебне здравствене картоне. Генерални директор Јунион карбајда долетио је да би изразио саучешће. Ужаснуо се кад су га ухапсили. Ужаснула га је чињеница да се посао менаџера може помјешати са етичком одговорношћу поступака корпорације. Корпорација га је ослободила, а он је напустио земљу. Сумњиви преговори најодговорнијих са извјесним нивоом индијске власти на крају су довели до ситне нагодбе од 470 милиона долара. И то је било то. Фабрика данас лежи напуштена, а

око ње се налази 25 тона токсичног отпада. С глобалне тачке гледишта, у тој корпорацији, данас дјелу компаније Дау кемикал, деловали су запрепашћено кад су открили да у стварном свијету постоји географска реалност и да постоји могућност позивања на одговорност на невиртуелан начин.

11. Наведи шест тачака на којима је заснована идеологија прогреса

Из идеологије прогреса издваја се шест конкретних тачака:

1. Глобалне корпорације су структуре осмишљене за консолидацију оног што контролишу. Оне аутоматски измјештају активности из мањих или изолованијих заједница, изузев ако не постоји неки изузетан разлог због ког би остале. То представља изазов за демократске системе који не могу да функционишу уколико су велики дјелови њихових националних држава економски напуштени. Нарочито је незгодно ако је ту напуштеност проузроковала прмјена неке теорије коју су сами лидери и њихове водеће технократе усвојиле. У тој ситуацији нема сила неминовности на дјелу. Избор праве руководиоци. Њихова невоља може бити то што, иако су је продали грађанству, никад заиста нису и објаснили ту теорију.

2. Друго, на добро организованим тржиштима постоје строга правила о дампингу. Ту нема ништа ново. Тако је већ хиљадама година. Нема конкуренције ако неки могу да пуштају робу испод цјене на тржишта како би уништили тамношње структуре и замјенили их властитим. Дампингом се традиционално сматра елиминисање вишка робе продајом испод цијена. Алу у потрошачкој привреди готово сва роба се може сматрати вишком. Могло би се рећи да је глобализација као систем нормализовала дампинг. Аргумент томе у прилог јесте да само путем дампинга клијент може да купи најјефтинију робу. Та тврдња занемарује стабилност тржишта које дозвољава конкуренцију, а коју опет уништава такво утврђивање цијена. Најинституционализованији и најдеструктивнији облик савременог дампинга јесте индустријализована пољопривреда, зато што она подрива способност пољопривредника и у произвођачким и у потрошачким друштвида да остваре довољну добит да би остали у свом послу.

3. Заштита Свјетске трговинске организације дозвољава власницима интелектуалне својине да прецјењују своју робу. То би се могло назвати инверзним дампингом.

4. Нови облик дампинга, својствен нашем добу, тиче се пораста међународне трговине који се одвија унутар мултинационалних корпорација као начин набавке најјефтинијих дјелова без уласка у тржишни простор. То је унутрашња испорука. Пре неколико година сматрало се да она износи трећину оног што подразумијевамо под трговином. Умјесто да славимо ту појаву као причу о успјеху трговине, можда би требало да је назовемо интерним дампингом или структуралним дампингом. Веома је занимљиво да тај систем унутрашње испоруке често за посљедицу има

дистанцирање конкуренције производне цјене од продајне цијене. Тај јаз постаје толико велики да интерни систем и омогућава нову врсту дампинга и дозвољава корпорацији да задржи веће приходе. Рјеч је о акумулацији капитала, а не о економском расту. А она присиљава мултинационалне корпорације да троше тај новац на стална спајања и аквизиције, додатно подривајући ону врсту конкруенције која доводи до раста.

5. Постоје заиста многи други економски модели. Нпр. Италија је земља снажних и успјешних регија и изузетно успјешних градова. Један од разглога за то је чињеница што се иза правана двије или три џиновске кропорације крије здрав свијет малих или средњих корпорација. Око 23 % Италијана ради у компанијама гдје је запослено мање од 10 радника. Еквивалентна цифра у Британији је 7, ау САД-у 3%. Ако се баци поглед на корпорације с мање од сто запослених, потрет привреде и друштва је изузетан. Ријеч је о земљи која производи. Италија контролише властито тржиште том робом, а такође је у великом броју продаје у иностранству, до краја користећи предност стварне сврхе слободне трговине.

6. Порези. Конфучије је тврдио: „Није племинт онај који помаже сиромашнима; већ онај који не чини богате богатијим.“ Часопис Економист се слаже да принципи правичности подупиру либералну државу.Но данас је готово немогуће разговарати о порезима на отворен, искрен и позитиван начин. Кејнзијанско раздобље имало је висок раст, високу запосленост и амбицију да оснажи јавно добро. Искход је била отворена употреба пореза. Глобалистичко раздобље донјело је или јесте раздобље ниског раста и високе стопе незапослености. Све могуће је учињено да би се ослободиле тржишне силе, по принципу да ће ослобађање нове међународне енергије повући све остало – за почетак само раст и запосленост. То досад није успело.

12. За коју годину и који догађај се везује врхунац глобализације

Врхунац глобализације уследио је 1995. по оснивању Свјетске трговинске организације. То је подразумијевало и један секундарни тријумф – уврштавање интелектуалне својине у одговорности СТО. Наплаћивање тантијема од тада се третира као предмет трговине. Уврштавање трговинских аспеката права интелектуалне својине био је избор проистекао из повјерења у идеју мултинационалих корпорација као виртуелних држава. Из тога ће произаћи убјеђивање мањих, сиромашнијих земаља да се СТО, ма каква била њена снага, може искористити за превазилажење непоштених предности Запада.

Демагогија – (демос – народ; агеин – владати) – један од метода саобраћања између политичких вођа и народа, који је у антици означавао вођење народа (од стране демагога, тј. вође народа), а данас се употребљава у пејоративном значењу – завођење народа, обмањивање народа. Демагогија се састоји у више или мање израженом систематски коришћеном обмањивању маса, истицању нереалних обећања, повлађивању

нерационалним тежњама које у народу настају, привидном прихватању и задовољавању народних интереса итд. При том је битно то што политичке вође на тај начин само желе да стекну популарност или да је одрже уколико је имају. Демагошки карактер може имати писмени или усмени говор, али и дјела и поступци. Иако је први вид демагогије најчешће и природан, други има значајније посљедице. Има разлике измешу демагогије великих и малих политичара, јер је њихов утицај различит, па и између демагошких мјера. Демагогија може бити свјесно и плански организвоана, али се понекад јавља и спонтано. Она може бити суштинско обиљежје или само споредна црта политичке дјелатности појединих вођа или партија. Може имати прогресивне, али и реакционарне циљеве. Но увијек изазива негативне посљедице, јер жтвује или бар потискује на друго мјесто стварну и друштвену одговорност бођа за рачун њихове личне популарности и сугерисања утиска да су они најбољи народни представници иаку су стварно само вјешти обмањивачи.

Демократија – као обиљежје политичког системанализсе се већ два вијека у центру политичке праксе, јавног живота и мисли човјечанства. Све велике револуције, од крајај 18. вијека до наших дана, настојале су да остваре демократију или вишу и стварнију демократију од оне коју је свијет познавао. Америчка и француска револуција биле су схваћене од друштвених снага које су их извеле као повједа политичке слободе и грађанске једнакости над феудалним нејаднакостима и привилегијама. Оне су имале да значе, а историјски су и значиле, почетак ере демократија. У идеолошким припремама и друштвено-економском, политичком и правном материјалу ових револуција образује се модеран појам деморкатије. Париска комуна је дала реалније основице и боље облике демократији. Нису само револуције постављале проблем демократије. У оба свјетска рата изгледало је да је демократија центар сукоба. Остављајући по страни порпаганду сигурно је да су народне масе побјеђених и побједничких народа на крају Првог свјетског рата жељеле побједу демократије и у извјесној мјери вјеровале у њу. Заједнички циљ УН-а у току Другог свјетског рата као што је формулисано на Техеранској конференцији, децембра 1943. био је успостављање „свјетске породице демократских нација“. Декларације донесене у Јалти, фебруара 1945. и у Постдаму, августа 1945. подвукле су намјеру великих сила да ће све политичке и економске проблеме ослобођене Европе у складу с демократским принципима. Послијератни период изгледа као доба у којем за разлику од свих ранијих периода демократија никад није имала толико приврженика бар у ријечима. Нема ниједне земље која себе не сматра демократском а многе другима негирају демократизам с гледишта своје демократије. Нема данас готово ниједнго устава особито међу онима донесеним или редивираним послије Другог свјетског рата који не прокламују демократски карактер државног уређења који је описује. Још већи је неспоразум у погледу теоријског схватања демократије. Највећи број теоретичара с правном културом сматра да је демократија владавина већине уз обезбјеђење личних и политичких права грађана и права мањине. Философски настројени писци наклоњени су општијим формулацијама, не само старији већ и млађи философи тврде да демократија представља правду, слободу, ред, прогрес, разум, братство и животну заједницу појединца и нација. Има политичких

философа и социолога који мисле да је демократија „добра самоуправа“, „владавина на основу једнодушних одлука за које се зна да су добре и корисне за све“. Од старих грчких писаца до модерних истиче се да је демократија двосмислен израз, али да је она ипак „по општој сагласности“ „владавина народа у његовом сопственом интересу“. Многи западни политиколози су готово сагласни у погледу „примарног значења“ демократије као „владавина лица која су слободно изабрана и одговорна онима над којима владају“. Други теже да буду прецизнији и за њих је демократија заједница у којима постоји не само „политичка партиципација“ грађана већ и њихово учешће у „процесу одлучивања“. Мишљења која демократији дају шире значење истичу да је она „општи процес либерализације и изједначивања у свим областима људског живота“. Разлике у схватању и дефиницији демократије у основи произилази из идеолошких противрјечности које одржавају „неспоразум“ или сукоб у погледу значења „идеалног типа људског односа“ који дају демократији њено право значење. Суштина неспоразума се односи за услове за остваривање „идеала“, средства којима он може да се оствари и мјера које треба предузети ради његовог претварања у дјело. То тражи, посебно ради утврђивања појма и суштине демократије, претресање питања о тзв. врстама и облицима демократије. У западној политичкој и правној литератури ово питање се третира и рјешава на најразличитије начине. У прво вријеме, особито у редовима правних формалности и либералних философа, владало је схватање, па и данас је оно заступљено, да постоји демократија као таква и да се та демократија углавном састоји у „политичкој демократији“. Елементи такве, тј. политичке демократије јесу: опште право гласа, владавина већине, политичке слободне и вишепартијске системе. Доцније, а особито од 1848. развијају се схватања о „новој демократији“ која се обично назива „социјална“ или „социјална и економска“ демократија. Данас није мали број западних теоретичара који се слажу да не постоји нешто као „демократија уопште“ , демократија као таква, већ да историја познаје, и да су могуће различите демократије. По једнима, историја познаје „античко, буржоаску и пролетерску“ демократију. Политичка теорија у социјалистичким земљама је дуго истицала и донекле супротстављала двије демократије: совјестску, радничку или социјалистичку и буржоаску, односно формалну, па и псеудодемократију. Послије Другог свјетског рата, неки писци на Западу праве разлику између: класичне и марксистичке демократије. У анкети коју је УНЕСКО водио о проблему демократије 1946. створени су нови називи који се и данас понављају „источна“ и „западна“ демократија. Постоје и мишљења која истичу да је теоријски и у суштини једна и најбоље изражена у чувеној формули А. Линколна „демократија је владавина народа од народа за народ“, али у пракси она може бити „ужа“ и „шира“ што је у зависности од ширине учешћа народа у власти садржане политичке одлуке. Прва је окренута према политичкој једнакости и методу избора који доводи бар нормалну већину на власт, а друга тежи стварању власти већине и одлука у користи маса већине. Међутим оба облика су чиста политичка демократија јер се своди на питање како се долази до владајућег персонала и коју врсту интереса и права изражава и штити закон. У овом случају класни или друштвено економски услови нису битни, управо они не стварају један или други облик демократије. Према томе, у ширем или ужем смислу

демократија се може дефинисати као на основу капиталистичког тако и социјалистичког друштвеног уређења, ова „средња“ и еклектична схватања покушавају да помире „западно“ и „источно“ схватање демократије, да потврде јединство историјског процеса, да нађу услове за рјешење садашњег идеолошког сукоба у свијету.