УДК 821.163.4 1.09- 1 Petković-D is V.

Горан Коруновић

У ЗВ И Ш Е Н О У П О Е ЗИ Ж

ВЛАД ИСЛА ВА ПЕТК ОВИЋА ДИСА

(на примерима песама „Нирвана" и „Јутарња идила

")

Овај рад истражуј е видове категориј е узвишеиог у поезиј и Владислава

Петковића Диса, превасходно у песмама „Нирвана" и „Јутарња идила

". У

циљу предочавања специфичности обликовања узвишеног у анализираним

песмама, тежи се и увиду у основе описа тог феномена код неколико фило-

зофа (Кант, Хартман). Указује се и на последице тематизациј е узвишеног

по обликовање позициј е лирског Ја.

К ључне речи: узвишено, нихилизам, антропоморфизам, лирски

субј екг.

„Тће Реасе which passeth understanding (...)",

Notes on The Waste Land, T. S. Eliot

Увод

Констатациј а да j e извесна песма узвишена, осим пгго може да под-

сети на нефункционалну и застарелу књижевно-критичку реторику, само

ј е привидно саморазумљива. Стога и могуће препознавање узвишеног у

поезиј и Владислава Петковића Диса изискуј е подробниј у експликациј у,

не би ли се избегло понекад инертно и пој едностављено читалачко пои-

стовећивање естетичких категориј а са квалитативном оценом.

Шта ј е, заправо, узвишено у песмама аутора Ут опљених душа? У

потрази за одговором на то питање, могућност рачвања методолошких

путева постај е евидентниј а издвај ањем резултата ј едне од потенциј алних

и н т ер п р ет ат и вн и х п ар ади г м и , и т о п р и м ењ ен е п р и ч и т ањ у п ес ам а ау т ор а

чиј е се стваралаштво у компаративним студиј ама неретко доводи у близи-

192 Горан Коруновић

ну Дисовог песништва. Реч ј е, наравно, о поезиј и Ш арла Бодлера, кој у ј е

Ерих Ауербах подробно анализирао управо са намером ј асниј ег истицања

феномена узвишеног у Цвећу зла (88- 113). Ауербахово читање Бодлерових

песама огољуј е основу проблема у вези са том естетичком категориј ом

- интерпретадиј а знаменитог немачког проучаваоца књижевности (једним

делом и на трагу истраживачких напора студиј е М имесис) нај пре истиче

неусаглашеност садржај а певања и начина обликовања, следствено стил-

ско-реторичким хиј ерархизованим нормама предмодерних књижевности,

тиме свакако упућуј ући на инициј алне моменте у формирању модерног

песничког сензибилитета; ипак, тиме се и изостављај у многоброј не коно-

тациј е пој ма узвишеног, неподложне ограничавању на место у систему

класично-реторичког устрој ства стилова, поготово што херменеутичко

читање Бодлерове поезиј е не може мимоићи приметниј у вариј абилност

значења узвишеног са развој ем нововековне естетике.

Међутим, иако ј е за разумевање истакнуте естетичке категориј е

посебно значај на наговештена транспозициј а - из опсега питања о томе

„постој и ли нека умј етничка вј ештина узвишенога или патоса" (Pseudo

Longin 6), у поље динамичког саодноса филозофског и естетичког дис-

курса у веку кој и претходи пој ави Цвећа зла - нај пре се ваља окренути

самим Дисовим стиховима, неоспорно очуване интригантности, упркос

сигурној временској дистанци по тумаче. Шта ј е то у издвој еним песма-

ма („Нирвана", „Јутарња идила

") што заправо дај е повода да се ј едан од

централних проблема естетике доведе у исти контекст са песништвом зна-

менитог аутора српске модерне? Ако се удаљавање од микроструктуралне

р авн и п ом ен у т и х п ес ам а оп р авд а н ап у ш т ањ ем пр ед ст ав е о у зви ш ен ом к ао

феномену тесно скопчаним са реторичко-стилском умешношћу, онда тра-

гање за новим искуст вом узвишеног постај е неодвој иво од питања какво

ј е искуство у ствари обликовано у поменутим Дисовим песмама? Било

да се повод кумулациј е добро познатих, узнемируј ућих песничких слика

издвој ених песама Ут опљених душа препозна као последица (нео)роман-

тичарске сраслости ауторског гласа и говора лирског Ја, у функциј и очу-

вања неразлучивости егзистенциј е и стваралаштва, било да се поступци

на кој има су „Нирвана" и „Јутарња идила

" базиране читај у као резултати

модерне конструкциј е позициј е песничког субј екта зарад удаљења ствар-

ног исходишта генерисаних слика од „ ока" тумача - у оба случај а морало

би се рачунати на (херменеутичким захватом мање или више доступно)

искуство самог субј екта, кој е тражи свој е оспољење у песничким сликама,

независно од мере фикционализациј е кој у ће интерпретатори у њима препо-

Узвишено у поезиј и Владислава Пет ковића Диса.. 19 3

знати. Прихватање узвишеног као особеног доживљај а „унутар" субј екта1

,

а не као стилско-реторичког феномена, имплицира, дакле, усредсређивање

пажње на природу повезаности лирског Ја и следа имагинираних призо-

ра, не би ли се из логике њиховог односа могао разумевати вид искуства

кој им ј е покренут и прожет лирски говор. У трагању за тим полазиштем

могућа ј е и извесна дехомогенизациј а у традициј и истицаних закључака

о значењу Дисових песама, нарочито „Нирване" - може се наслутити да

устаљени закључци о моделовању тегобног, урушавај ућег, декадентног

осећања апроксимирај у и семантичке ниј ансе о садржај има непотпуно

подложним критичко-пој мовном регистру нај чешће употребљаваном при

оп и су п есн и пг гва м од ерн е.

Прост раниј е od „ унут рашњег ceema "

Вреди, ипак, нај пре се подсетити самих песама, превасходно „Нирва-

не". У њој ј е позициј а лирског субј екта упоређена са пасивношћу немоћне

жртве, и постављена наспрам апокалиптичног надирања сабласних и мр-

твих, али и парадоксално „оживљених" ентитета и обј еката. Предочава се

имагинарни сусрет живог и непостој ећег, при чему ј е очигледна тежња да

се свеприсутност смрти обј ективира, из строфе у строфу, уочљиво сродним

поступцима. Лирски субј ект су „походили мртви", прилазе „заљубљени,

смрћу загрљени", тј . непостој ање ј е персонификовано представом утвар

-

них, некада живих субј еката обј едињених опиггом превлашћу нестај ања и

смрти. Слика разобрученог нипггавила кој а наткриљуј е усамљену позицију

лирског Ја евоцирана ј е и свој еврсним „негативима" пеј зажа - мора и ве-

тар губе свој у стихиј ску снагу, али опстај у у стању умртвљене и утварне

гломазности („Ноћас су ме походила мора,/ сва усахла без вала и пене,/

1 Тврдња да „узвишеним треба назвати не обј ект, већ оно расположење духа кој е

изазива нека одређена представа кој ом се бави рефлексивна моћ суђења" (K ant, Kr itika

moći suđenj a 141), ј асно указуј е на вид обрта кој и прати К антово промишљање катего риј е

узвишеног (иако, наравно, и његова мисао о том проблему ниј е самоникла), тј . упућуј е на

вид преокрета подобног и ширем контексту трансцендентално-филозофског премештања

законитости устрој ства субј екта у срж сазнај но-перцептивног чина. Међутим, неопходно ј е

нагласити да читање Дисове поезиј е у оквирима издвој еног естетичког питања свакако не

подразумева истраживање нивоа примењивости било ког, па ни К антовог филозофско-тео-

риј ског модалитета на пој ашњавање семантичких последица песничких слика „Нирване" и

„Јутарње идиле". Пре би се могло ј ош ј едном истаћи да ј е реч о незаобилазном медиј алном

процесу при употпуњавању херменеутичког круга - позиционираност Дисовог песништва

између поетика X IX века и модернизама након Првог светског рата итекако условљава раз-

умевање поменутих песама од диј алога кој и поетика модерне успоставља са претходећим

(и антиципираним) идеј ама и поетикама.

194 Горан Коруновић

мртав ветар дувао ј е с гора,/ трудио се свемир да покрене"). И коначно,

апстрактне категориј е опседај у простор лирског субј екта, лишене свој их

препознатљивих суштина зарад потпуне интегрисаности у свеприсутној

смрти и непостој ању. И оне, као и пеј зажи, пој ављуј у се у распону и пом-

пезности кој е ј е немогуће сагледати („мртва љубав из свиј у времена",

„ мртво време с историј ом дана").

Дакле, као основни конститутивни елементи песме кој има се тежи

сугерисању садржај а одговорних за искуство лирског Ја издвај ај у се

незаобилазне атрибуциј е свих феномена као мртвих, сабласних, уз заме-

ничка/прилошка одређења кој а искључуј у релативизациј у [,,И све што ј е

постој ало икад, / свој у сенку све пгго имађаше", (подвлачење Г. К .) ] , уз

мањак конкретниј их дескриптивних наноса, али неретко уз истицање те-

шко замисливог, застрашуј ућег квантитета. Након тих детаља, чини се да

ниј е неоправдано такво парадоксално коегзистирање живог (статичног и

подређеног) и неживог (динамизираног и „ оживљеног") препознати као

аналогиј у између унутрашњег стања субј екта и предочених слика макро-

космоса - онеспокој авај ући унутрашњи понори и гашење живота у бићу

субј екта оспољавај у се грозоморним представама смрти и ништавила

кој е све надилази.

Међутим, као што ј е већ поменуто, интригантност и специфичност

Дисовог поступка ј е оно што се не губи и поред такве интерпретациј е.

Да ли се описано имагинирање узнемируј ућих призора тумачи на адеква-

тан начин ако се моделовање искуства субј екта у предоченом аналошком

пару надомешћуј е, у тежњи за одговарај ућом аналитичком парафразом

значења стихова, метафоричним исказима о „ понору", „ бездану

", „унутар

"

лирског Ја? И пи ј е можда погодниј е увести извесну психологизациј у ин-

станце кој а продукуј е персонификовано-хиперболисане слике смрти, не

би ли се тако интерпретациј а вратила у сигурни простор регистровања

декадентне, „ нездраве", модерне осећај ности? Чини се да би прихватање

било кој е од понуђених семантичких конкретизациј а некохерентности

аналогиј е између микрокосмоса и макрокосмоса, заправо значило и пре-

виђање извесне пукотине у тако успостављеном интерпретативном раз-

решењу. „ Одсликавање" стања субј екта у грозоморним имагинативима

свеопштег нестај ања умањуј е значај ипак присутне некомпатибилности

- ниј е случај на немогућност да се одговарај ућом синонимиј ом (понор,

бездан) поткрепи представа о искуству субј екта, ј ер екстензиј а простора

прој ектовања унутрашњих садржај а се не зауставља са границама пеј за-

жа/природе, или са каквом лимитираношћу у времену, чинећи тако било

какву накнадну, аналитичку дескрипциј у стања лирског Ја излишним

Узвишено у поезиј и Владислава Пет ковића Диса.. 19 5

одговором ослоњеним на (нео)романтичарске топосе о безмерном, неса-

т едивом „унутрашњем свету". Такав распон - између ничим омеђеног

„оживљеног" ништавила, и интрасубј ективних сила кој е, без обзира на

истицање свој е ирационалне природе са успоном (нео)романтичарских

поетика, бивај у обрубљене модерним самообликовањем индивидуе - на-

води да се у први план изнесе наспрамни однос субј екта и обј екта, док се

аналошка веза та два пола може потиснути у други план. Обј екат, кој и би

требало реконструисати из испреплетаности фикционализованих призора

и стихова/исказа лако разрешиве метафоричности, поставља се, дакле, у

однос надмоћи над субј ект ом (при чему и природа те надмоћи изискуј е

подробниј у анализу).

Субј ект пред „ насилном несамерљивошћу "

Долазак до те тачке у тумачењу налаже повратак категориј и узвише-

ног. Тај феномен поседуј е, као што ј е већ сугерисано, различите описе у

зависности од мислилаца кој и су му приступали, од Псеудо Лонгинових

испитивања реторичких законитости, до Крочеовог селектирања међу

псеудоестетичке пој мове, тј . препознавања узвишеног као „метафоре,

емфатичне фразе или логичке таутологиј е" (Croce 94). Ипак, пажња се, у

контексту интерпретациј е Дисове „Нирване", задржава на Кантовим реше-

њима из више међусобно повезаних разлога. Нај пре, његово промишљање

естетичких проблема неоспорно представља ј едно од оних инициј алних

достигнућа у нововековној естетици на кој а се врло често реферира, са

кој има се неретко улази у диј алог и у односу на кој а су многи касниј и ми-

слиоци формирали свој е естетичке ставове. Посредно, ј ер се тумачи на

позадини ј едног од нај утицај ниј их виђења проблема узвишеног, Дисово

(лирско) уобличење тог феномена може постати отворено за хоризонте

других промишљања о том важном естетичком питању, профилишући да-

ље свој у специфичност. Осим тога, тиме се, заправо, употпуњуј е и слика

о виду Дисове модерности, што се може испоставити као незаобилазна

последица тумачења издвој ених песама, будући да К антов филозофски си-

стем потхрањуј е разнородне релациј е, од негирај ућих до реактуелизирај у-

ћих, управо у оквиру полемичког дискурса о рађању духа модерности.

Да Дисов уметнички поступак у „ Нирвани" потпуниј е може бити

разумеван довођењем у контекст питања о природи искуства узвишеног,

речито показуј у парадигме кој има Кант у спису Олепом иузвишеном (1763)

успоставља дистинкциј у управо између категориј а у наслову. Егземплар-

ну улогу добиј ај у „ поглед на брда чиј и снежни врхови надвисуј у облаке,

196 Горан Коруновић

опис олуј е кој а бесни, или слика пакла кој у дај е Милтон", као покретачи

специфичног допадања кој е ј е „пр аћено ј езом" (подв. Г. К .) (Kant О le-

рот i uzvišenom 16) како се, између осталог, у раним етапама К антовог

мишљења, настој и прецизниј е описати искуство узвишеног. Кант додатно

пој ашњава да „ узвишено може да буде разнолико. Некад га у нама прати

извесна ј еза или сета, некад само тиха задивљеност, а у неким случај еви-

ма на узвишеној основи широко развиј ена лепота"; прво бива називано

„ст равичним , друго племенит им, а треће величанст веним" (17). Наведена

потрага за пој мовно-дескриптивним устаљењем издвој еног интригантног

феномена свакако баца ново светло на значења „Нирване", иако се посту

-

пак кој им ј е сугерисан однос субј ект/обј ект у тој песми не мора нужно

надовезати у предочени низ описа искуства узвишеног. Дај е се, заправо,

наслутити извесна сродност инициј алних услова кој и погодуј у узрастању

узвишене реакциј е субј екта - евидентно ј е да одабрани Кантови примери

почивај у на дистанцираности субј екта од обј екта, и на тесној зависности

перцепциј е (често квантитативно надмоћниј ег и тешко сагледљивог) обј ек-

та и промена „унутар" посматрача. Иако извесна разуђеност понуђених

парадигми узвишеног сведочи, ипак, о непотпуној системској конзистент-

ности тадашњег Кантовог мишљења, тиме се не релативизуј е потврђивање

„боравишта" узвишеног - у динамизираним духовним снагама субј екта.

Осим тога, даље не би требало губити из вида и могућност семантизова-

ња самих дистинктивних сигнала у приступу предоченој диспропорциј и

реципиј ента и обј екта - отпор ј еднозначности, иманентан модерном пе-

сничком говору, неизоставно опонира (задржавај ући дозу ирационалног

квалитета у испитиваним искуствима) дискурзивним напорима умањења

пој мовне „неухватљивости" сугерисаних узнемируј ућих несразмера.

У Крит ици моћи суђења ( 1790) даље се прецизирај у питања и одго-

вори кој и се могу довести у везу са наведеним проблемима. Потврђуј е се

важност квант ит ет а обј ект а за иницирање искуства узвишеног, те се

тоталитет природе указуј е као ј едан од подобних примера за ону пој авност

кој а може покренути то осећање. Међутим, ваља приметити и да узвишено

преуређење духовних моћи за крај њу последицу има постулирање субј ек-

та као носиоца способности надилажења сваке спрегнутости у сусрету са

квантитативно надмоћним обј ектом. У почетку подређен субј ект накнад-

но се устоличуј е у свој ој уобразиљској снази, кој а ј е заслужна за особену

аутономност пред надилазећим и узнемируј ућим тоталитетом. Сваки страх

пред обј ектом кој и узрокуј е стање беспомоћности и сапетости животних

снага бива по Канту превладан управо услед могућности да „субј ективно

зам исл им о сам у п р ир од у у њ ен ом е т от ал и т ет у к ао пр и к ази вањ е н еч ег а

Узвишеноу поезиј и Владислава Пет ковића Диса.. 19 7

натчулнога, мада нисмо у стању да то излагање обј ект ивно остваримо"

(Kant, Kr itika moći suđenj a 158).

Такав домет уобразиље поседуј е и свој е наличј е, о чему сведочи и

удео у генези нововековне естетике управо реплика на наведене К антове

ставове. И (Дисова) поезиј а може осветлити наговештено изналажење

разрешења питања узвишеног на продоран начин, будући да моделовање

перципирања обј екта „насилне несамерљивост и " (Derrida 122) (подвлаче-

ње Г. К .) у њој не подразумева одмеравање аргументациј е, већ трагање

за адекватним лирским предочавањем самог искуства. Друтачиј е каза-

но, модерни песнички субј ект, какав ј е у „Нирвани", на трагу поступка

деперсонализациј е, „барем у оном смислу по кој ем лирска реч више не

проистиче из ј единства песништва и емпириј ске личности" (Фридрих

36), пружа могућност конструисања инстанце песничког Ја кој а не мора

бити генерисана често очекиваним исповедно-интимистичким полази-

штем и мотивациј ом лирског говора. У „Нирвани" стога ниј е формирано

душевно/психологизирано ј езгро из ког се може декодирати „унутрашња"

динамика субј екта; у Дисовој песми ј е постигнуто нешто сасвим друго

- имагинирани су услови кој и асоцирај у на ситуациј е претходеће искуству

узвишеног, при чему су незнатно (али пресудно) модификовани полови без

кој их ј е то искуство незамисливо: тоталитет природе тек ј е ј едан сегмент

немерљиве екстензиј е, и у простору и у времену, непрозирног феномена

нирване2, подложног идентификовању са целокупним постој ањем, док

други пол, сам субј ект, у исказно-денотативној равни остај е без реакциј е

на увид у застрашуј ућу стварност. Таквом модификациј ом, на темељима

проблематике узвишеног, заправо ј е конструисан далекосежниј и, епохал-

но симптоматичан одговор субј екта - огољена ј е ј аловост репрезентациј е

немерљивог апсолута/тоталитета, али пре свега ј е упечатљиво изостај ање

накнадно задобиј ене аутономности и слободе, какво произлази из канти-

ј ански схваћеног искуства узвишеног, или пак из романтичарске лакоће

регенерисања иронично-имагинативних снага лирског Ја; посредно се

дакле сугерише позициј а субј екта кој и не налази начина да „ премости"

ј аз између себе и света, да хиј атус између себе и тоталитета превлада

уобразиљом, „учитавањем" смисла, или чак ублажи равнодушношћу. Су

-

бј ект остај е нем пред апсолутом хипостазираним на начин кој и посредно

2 Јасно ј е да у Дисовом песништву, али и у лирици других српских песника (Дучић,

Драинац), топос нирване бива актуелизован без становитих и одређујућих веза са значењем

тог феномена у религиј ском контексту (Негришорац 109-157), израстај ући на аутономним

поетичким преиначавањима слика нирване, већ преобликованих самим премештањем у нови

к улт ур н и к ру г .

19 8 Горан Коруновић

обесмишљава сваку имагинативно-интелектуалну активациј у, довођењем

узвишеног у близину нихилист ичког искуства3.

Дакле, обриси ситуациј е узвишеног доживљај а тоталитета контек-

стуализуј у и условљавај у нужност новог задобиј ања позициј е у релациј и

са неоспорно осамостаљеним обј ектом, неподложног повратку у диј алек-

тичке мреже контролисане инстанцом субј екта. Наведени обрт ниј е стран

Дисовој поетици4, али ј е у „Нирвани

" дат посредством протежности ј едног

момента узвишеног преуређења животних сила - тренутак епифаничног

увида у тоталитет не задобиј а конструктивно-рефлексивну снагу, већ са

растом свој е (може се рећи ишуитивне) продорности узрокуј е само раст

потпуниј е представе о екстензиј и аутономних, тиме и застрашуј ућих квали-

тета обј екта. Субј ект „ као жртва", како се сугерише у уводним стиховима

„Нирване", индивидуум ј е кој и се налази на почетку новог, дугог процеса

симболизовања и описивања стварности, након узвишеног доживљај а

њене пустоши и ирационалне снаге. Инициј ални моменти предстој еће

(модерне) дескрипциј е чудовишно отуђеног не-Ја, могу се разабрати већ

у стиховима климакса слика надирања наднаравног - реч ј е, наравно, о

персонификованом погледу „ кој и нема људско око", пре чиј е анализе ј е,

ипак, неопходно извесно проширење теориј ског оквира кој и се бави про-

блематиком узвишеног.

К ако предст авит и непредст ављиво?

Наиме, у контексту даљег увида у особености Дисовог песничког

поступка у „ Нирвани", може се учинити интересантним отклон кој и ј е

Николај Хартман учинио у односу на Кантове ставове о узвишеном. Харт-

3 Важно ј е напоменути да нихилистички обзор у том контексту ниј е резултат прима-

мљиве, у бити хотимично-асоциј ативно успостављене везе између слика смрти и нестај ања у

„Нирвани", и монолитно (тиме и аберативно) пој мљеног нихилизма. Нихилистички хоризонт

у анализираном случај у ј е заправо духовна ситуациј а у оквиру кој е се може донекле „уписати"

имплицитно присутна у „Нирвани" излишност свих напора, вредности и достигнућа, потхра-

њена у позициј и субј екта кога надилази сабласт непостај ања. Превласт утваре свеопште про-

падљивости протеже се „на будућност, на простор далеки,/ ка идеј е, и свемисли нове" (подв.

Г. К .), предупређујући, између осталог, и сваки пој единачни људски напор „превредновања

свих вредности".

4 Вероватно нај познатиј и пример (из Ут опљених душа) устаљења пасивности лирског

Ја, услед динамизирања позициј е обј екта, садржан ј е у знаменитом стиху „Тамнице" („Да

осећам себе у погледу трава"), кој и нарушава однос „положен у саму основицу ј езика, као и

мишљења" (Петковић 29). Тешко се може заобићи сродност са често цитираним местом из

европске литературе кој им се наговештава поменути преокрет, антиципаторске вредности

за многе поетике XX века - реч ј е, свакако, о Рембоовој смени логички постулираног ,ј а ми-

слим", исказом „мишљен сам

".

Узвишено у поезиј и Владислава Пет ковића Д иса.. 19 9

манова теориј ска позициј а ј е између осталог и последица тежње да се

додатно варира и умножи пој мовно-дескриптивно „оруђе" при опису тог

феномена, али не са циљем да се досегне коначна дефинициј а те естетичке

категориј е (Хартман од тога недвосмислено одустај е), већ да би се, између

осталог, ј асниј е сагледала и она страна узвишеног кој у поменути немачки

филозоф именуј е као „недокучиве сушт инске црт е" (Hartman 445). Хартма-

нови напори у знаменитој Ест ет ици (1953) на први поглед се указуј у као

вишеструко корисни у функциј и теориј ске позадине приступа „Нирвани",

почев превасходно од проширене предикациј е (у односу на Кантову) кој ом

се желе описати пој авни облици узвишеног, независно од диференцирања

присутности те категориј е у уметничким артефактима, од манифестовања

у ванлитерарној стварности („велико и величанствено", „оно што на би-

ло кој и начин делуј е понорно", „тај анствено ћутљиво и тихо, уколико их

осећамо као површину нечег неј асног и неизмерног", „огромно, снажно

и страшно", „обузимај уће и потресно

") (439—440). Међутим, извесно ј е

да приметна хетерогеност наведених описа тек спорадично, уз могућност

проблематизовања, може да одговори на зј апећа „места неодређености"

у реконструисању узвишене реакциј е лирског Ја, будући да су, као што ј е

већ напоменуто, у „Нирвани" пре свега сугерисани услови кој и иницирај у

узвишено искуст во, уз затај ивање коначног одговора субј екта.

На претходне детаље може се надовезати и Хартманова феноменоло-

шка тежња за рашчлањењем слој ева уметничког (и књижевног) продукта,

начелном поделом на спољни, предњи план (Vordergrund) чулног аспекта

дела, и унутрашњи, задњи план (Hintergrund), ирационалних, тешко пре-

носивих садржај а кој и се покушавај у артикулисати у предњем плану, при

чему би требало имати на уму напомену да се као „носиоци узвишеног

одлучно (...) пој ављуј у дубљи, унутрашњи слој еви" (450). На трагу важно-

сти интенционалне активности за „ егзистирање" било ког феномена, па и

феномена узвишеног, у тако схематизованој матрици уметничке творевине,

испоставља се да, ма како били селектирани и издвој ени конструктивни

чиниоци песме, сугерисање обј екта кој и иницира анализирано искуство,

пој ава „огромно-великог у нечем уско-ограниченом што ј е чулно пре-

гледно" (447), превасходно зависи од нивоа досезања еј детске позадине

издвој ене естетичке категориј е, будући да пој ављивање узвишеног „ у

спољним, чулним слој евима остај е парциј ално", те уз њега зато „приј ања

'оно неј асно

', неодређеност, тај анственост, неоткривена дубина и бездан

"

(450). Посредничка улога песничких поступака у „Нирвани" у том случај у

неоспорно се заснива на амбивалентној двострукости - њихова функцио-

налност у приближавању узвишеног равни значењске артикулациј е и рит-

2 0 0 Горан Коруновић

мичко/сликовите сугестиј е, неизоставно ј е праћена недовољношћу кој а,

семантизована, управо евоцира постој ање несагледивог извора узвишеног.

Читалачко одржавање узвишеног у динамици могућих значења „Нирване"

подразумева, дакле, пристај ање на (досадашњом интерпретациј ом већ

наговештен) ирационални квалитет тог феномена, и самим тим и на ње-

гове несталне контуре у било кој ој интенционално призваној сфери дела.

Испоставља се да оно пгго изостај е, што не бива песнички обликовано,

еманира значење, и представља чак семантичку жижу, неподложну било

каквој парафрази. Узвишено се „може заправо дати само прикривањем

кој е ј е обликовање (...) Оно се може открити чулима и опажај у само тиме

што ће им нај већим делом остати скривено" (450). Већ цитирани стихо-

ви пете строфе „ Нирване" употпуњуј у претходне тврдње: „И све што ј е

постој ало икад,/ свој у сенку све што имађаше,/ све што више ј авити се

никад,/ никад неће - мени дохођаше". Такво предочавање апсолута мину

-

лог постој ања, као генератора узвишеног осећања, сплет сугестивности и

недовољности постиже управо истовременом монументалношћу тежње

и немогућношћу остварења (у ј езику) одговарајућих корелата умирућег

тоталитета и реакциј е субј екга максимализованих, али ипак недовољних

перцептивно-рефлексивних снага.

Повратак на већ поменуту тачку кулминациј е (реч ј е, наравно, о добро

познатим стиховима: „И нирвана имала ј е тада/ поглед кој и нема људско

око:/ без облика, без среће, без ј ада,/ поглед мртав и празан дубоко"), након

кратког осврта на феноменолошки приступ покушај има естетске обј екти-

визациј е узвишеног феномена, изискуј е наглашениј и одмак од призвука

апотеозе какав се може срести у тумачењима поступка персонификациј е

коме Дис прибегава у „Нирвани". Другим речима, чини се да би било суви-

шно констатовати да су „персонификациј е обезбедиле (...) упечатљивост

чулног испољавања нечега што ј е сасвим апстрактно, неодређено и чулним

облицима сасвим незамисливо", те да се у „Нирвани

" „ свет ништавила

показуј е у чулној очигледности" (Негришорац 127- 128), будући да се у

тој песми, заправо, манифестуј е управо наведеним исказима опонентна

динамика употребе (већ у традициј и осведочених) средстава упризорења

натчулних категориј а, и „узмицање" потоњих пред било кој им представљач-

ким модусом, чак и пред лирско-алогичном евокациј ом. Антропоморфни

моменат у цитираним Дисовим стиховима, упркос неоспорној сугестивно-

сти, не надилази тврдњу да антропоморфизам „замрзава бесконачни ланац

трополошких трансформациј а и пропозициј а у ј едну ј едину тврдњу или

Узвишеноу поезиј и Владислава Пет ковића Диса.. 2 0 1

сушта ну кој а, као таква, искључуј е све друге"5

(де Ман, Ант ропоморфи-

зам и т ропиу лирици 75), стога уносећи и подривај уће импулсе у намере

ширења имагинативног хоризонта увођењем мотива чуцовишног погледа

„ без облика". Може се, заправо, приметити, да наизглед устаљен поступак

персонификациј е апстрактних категориј а и ентитета израста на противреч-

ној намери нивелисања семантичких разлика (увођењем антропоморфне

фиксациј е) између трополошких вариј ациј а кој има се описуј е натчулни

феномен, и тежње за очувањем наговештај а његових ирационалних квали-

тета, што ј е у стиховима „Нирване" манифестовано заокретом деантропо-

морфизациј е мотива, тј . ускраћењем додатног трополошког набој а какав

се може активирати у емотивно-психологизираним категориј ама (отуд ј е

грозоморни поглед „без среће, без ј ада").

Описани поступак у ширем контексту поетике српске модерне добиј а

ненаметљиву, али свакако специфичну медиј алну улогу, можда неуочљиву

на први погпед, али несумњиво зависну од предочене тематизациј е околно-

сти кој е иницирај у узвишени увид субј екта модерне у осамостаљено и чу-

довишно не-Ја. До представе о „прелазном" карактеру Дисовог поступка,

у епохално-поетичком смислу, може се доћи посредством чињенице да ј е

проблематика узвишеног стециште и преиспитивања/полемика о природи

авангардне, неоавангардне (и постмодерне) уметности у теориј и кој а ј е

обележила последње децениј е XX века, и то управо уз изнова постављено

п и т ањ е о д ом ет у у м ет н ич к и х ср ед ст ава п ри п р ед ст ављ ањ у и р ац и он ал н и х

садржај а. Тако Жан-Франсоа Лиотар „види у авангардној уметности мани-

фестациј у узвишеног у правом смислу речи: наиме, она храни радикалну

5 Пол де Ман, у маниру свој их познатих деконструкциј ских читања знаменитих фило-

зофских и уметничких текстова, препознај е продор персонификованог говора и у Кантову

филозофско-естетичку реторику. Усредсређујући се на одељке Крит икемоћи суђења у кој има

се описуј е управо категориј а узвишеног, де Ман констатуј е да, током пој мовно-аналитичког

„досезања" тог феномена, тематизоване „моћи људског духа постај у персонификоване и ан-

тропоморфне", додај ући да оно што „Кант приповеда, ј есте алегориј ска прича (allegori sche

Erzahhmg) (...) То ј е прича о међусобно супростављеним снагама, о природи и уму, о уобрази-

љи и природи", о синтезама и тотализациј ама „кој е нису постој але пре целог процеса. Такве

персонификоване сцене свести се лако идентификуј у : то у ствари нису описи менталних

функциј а, већ описи трополошких трансформациј а (tropologischer Transformati onen). Њима

не управљај у закони духа, већ закони фигурат ивног ј езика (den Gesetzen fi gurativer Sprache)"

(подв. Г. К ), (de Man, Die Ideologie des Asthetischen 33- 34). Тврдње Пол де Мана чине очиглед-

ниј ом пренаглашеност дистинкциј а између домета евокативних моћи лирског и дискурзивног

говора, ј ер препознавање подложности сродним ограничењима медиј ума у кој им делуј у дехи-

ј ерархизуј е њихов однос, може се чак рећи и депатетизуј е свако придавање првенства ј едном

од наведених напора при описивању (пој едностављено казано) натчулних садржај а. Стога, у

контексту проблематике узвишеног, и са Дисовог поступка спада романтичарска аура „ свемо-

ћи" песничког гласа , али се умањује и ауторитативност филозофско-естетичког модуса при

тежњама пој мовног устаљења естетичких категориј а.

2 0 2 Горан Коруновић

сумњу у односу на леп изглед форме и ставља себи у задатак да потврди

прису гност онога пгго измиче представљању" (Перниола 105). Дисова тема-

тизациј а супресивног стања субј екта пред апсолутизованом доминациј ом

обј екта, (без могућности, како ј е већ напоменуто, превладавања снагом

уобразиље или романтичарским успоном лирског Ја), оваплоћуј е поетичку

позициј у кој а непосредно претходи разобручењу имагинациј е и песничке

сликовитости каква ће уследити у авангардном песнипггву. Ипак, позициј а

песничког субј екта „Нирване" ј ош увек репрезентуј е парадигму испити-

вања граница устаљених средстава хиперболизациј е и персонификациј е

при сугерисању ноуменалне позадине обликованих садржај а. (Де)антропо-

морфизациј а нирване, двогуби поступак у назначавању узрока узвишеног

искуства, повода кој и искушава перцептивно-рефлексивне потенциј але,

заправо имплицитно наговештава (независно од ауторске намере) неоп-

ходност ширења хоризонта лирске имагинациј е. Са уметношћу кој а ће

уследити након модерне, „пропаст покушај а представљања се изврће у

снажно енергетско искуство неомеђеног" (Перниола 106), те се за поступке

кој е Дис примењуј е у „Нирвани", у зениту поезиј е српске модерне, може

констатовати да се делимично могу обухватити контекстом Лиотаровог

коментара (изнетог управо у оквиру промишљања о К антовом виђењу

категориј е узвишеног), по ком „очај ање што никада нећемо у реалности

моћи да представимо нешто што би било по мери идеј е" ипак превладава

„над радошћу што смо уопште позвани да то учинимо" (Liotar 188).

„ Замка " за узвишено

Још ј една песма Ут опљених душа поседуј е типолошки сродне мотиве

онима кој и су употребљени у „Нирвани". Реч ј е, наравно, о „Јутарњој иди-

ли", лирском остварењу упечатљивог ироничног заокрета, што пре свега

подразумева промену унутар устаљене тематско-мотивске организациј е

употребљене лирске врсте - успокој авај уће-хармоничне слике уступај у

место реметилачко-апокалиптичним представама замирања „ свих бића"

(,,...то мре васиона, / Земља, њено време. Умираху бој е, / с њима душе

људи и гробови њини;/ (...) изумире и смрт"). Та песма ј е незаобилазна у

контексту проучавања тематизациј е узвишеног искуства, независно од сте-

пена стварне блискости са „Нирваном", када ј е реч о важности тог интри-

гантног мотива за смисаону позадину издвој ених Дисових песама.

Наиме, ниј е случај но што се аналитички говор о поменутој „анти-

идили" зачиње посредством констатациј а о иронизираном жанровском

оквиру. Јер, слике свеопштег одумирања се пој ављуј у у специфичној

Узвишеноу поезиј и Владислава Пет ковића Диса.. 2 0 3

супститутивној улози - на мери њихове сугестивности се заснива убе-

дљивост преуређења жанровског обрасца, тј . домет ирониј е зависи од

адекватног, поетички доследно спроведеног преокрета осећај ности каква

се очекивала са насловним наговештај има о идиличном сензибилитету и

сликовитости. Реч ј е, дакле, о свој еврсној употребној вредности (у смиса-

оној и жанровској реорганизациј и „Јутарње идиле") тематско-мотивског

комплекса блиског већ описаном у „Нирвани". Стога у издвој еној „ ан-

ти-идили", иако ј е неоспорна аутономност и надмоћ обј екта/умирућег

тоталитета пред дезинтегрисаним лирским Ја, потенциј ално реферирање

на околности кој е иницирај у узвишени увид субј екта не мора се нужно ис-

поставити као полазиште из ког се умножавај у и еманирај у узнемируј уће

монументалне слике. Иронични уводни искази (делимично поновљени у

завршници песме) („Имао сам и ј а веселих часова, / ниј е мени било увек

као cada; / имао сам и ј а сат е без болова (...)" [подв. Г. К .]) указуј у да ег-

зистенциј ално стање лирског субј екта од ког се полази, тј . у односу на

кој е се жели предочити извесна „веселиј а" позициј а, имплицитно можда

чак представља угрожениј е и понорниј е стање од ситуациј е увида у мо-

нументалне представе ништавила. Сећање на прошлост не мора нужно

реферирати на „теже дане", може пре свега бити у служби потврђивања

слутње о перманентној декаденциј и субј екта. Ако се томе дода и подј ед-

нако извесна могућност да инициј ална, почетним стиховима сугерисана

ситуациј а, по не увек предвидљивој логици ирониј е, може подразумевати

да ј е субј екту околност узвишеног увида у замирућу природу тоталитета

било безизлазниј е и мучниј е стање, него време исповести и присећања

- онда ј е све извесниј е да би било исхитрено апокалиптички предочен

тоталитет у „ Јутарњој идили" безусловно поимати као смисаону жижу

тумачене песме. Од прихватања степена функционалности поменутог

топоса у организациј и Дисове „анти-идиле" -

у распону од потпоре ана-

логиј и између душевног стања и макрокосмоса, до вариј ациј е обликовања

околности подобне за узвишено искуство6 (не и за накнадно кантиј анско

задобиј ање слободе субј екта) — зависи и стварни смисаони статус слика

урушавај ућег тоталитета у „Јутарњој идили".

6 Моменат кој и нај непосредниј е асоцира на ситуациј у узвишеног преуређења духа,

сугерисан ј е синтагмом у завршници песме: „Раскоишцј е смрт и нисам т ед'о никад

" (подв.

Г. К .). У наведеном стиху се сублимирај у амбивалентно усмерене реакциј е пред надмоћним,

монументалним обј ектом, доживљај и кој и у Кантовом мишљењу имај у приближне еквивален-

те у синтагмама „негативно задовољство", или пак „ света ј еза

" (К ант, Крит ика моћи суђења

159). Трауматско стање одбој ности и ирационална привлачност обј едињују се да би, као што

ј е речено, у Канто вом систему били превладани снагом уобразиље, док у „ Јутарњој идили"

позициј а субј екта, као и у „Нирвани", пре „ клизи

" према расапу него ка интегрисаности.

2 04 Горан Коруновић

У „Нирвани" ј е, дакле, тематизовање односа субј ект/обј ект, лишено

„замки" ирониј ске позадине, значењски постој аниј е. Иако ни у „Јутарњој

идили" „скала

" семантичких могућности ниј е значај ниј е разуђена, било ј е

нужно указати на то да се сродна констелациј а песничких слика и мотива

не мора инертно у значењској равни читати на идентичан начин. Оно по

чему, пак, „Јутарња идила" очигледниј е залази у простор модерног сен-

зибилитета ј е свој еврсна дезинтеграциј а субј екта, доведена до расапа не

само духовних, већ и телесних моћи („ са мене се поче да откида снага, /

сви удови, редом, и поглед што блуди"). Независно од тога да ли се наве-

дени стихови интерпретирај у у контексту кумулациј е исказно-сликовних

ек вивал ен ат а д ек ад ен тн е ду ш евн ост и , или у ок виру у звиш ен ог у вид а у

свепролазност кој а надилази сваку парциј алност, у оба случај а ј е консе-

квенца—изостај ање трај ног конституисања субј екта. Дис се тим сугестив-

ним поступком придружуј е проницљивим наслућивањима (у делима низа

важних аутора модерне) статуса субј екта у прошлом веку.

Кратко подсећање на ј едан детаљ Фридрихове знамените анализе

Малармеових уметничких поступака може на особен начин контексту-

ализовати истраживање видова узвишеног у Дисовој поезиј и. Наиме,

намера великог симболистичког песника уочена ј е, између осталог, и као

„исказивање онога што се не да исказати" (Фридрих 124). На препозна-

тљив начин Дис се придружуј е тим тежњама, у „Нирвани" и „Јутарњој

идили" трагај ући за граничним, узнемируј ућим искуствима. Тематизациј а

осећања узвишеног и испитивање могућности песничког израза у циљу

сугерисања повода тог осећања представљај у Дисов уметнички поступак

као проширење смисаоних и изражај них потенциј ала песништва српске мо-

дерне. Категориј а узвишеног, евоцирана у анализираним песмама, пружа

довољно повода да се препозна као таква на основу поређења са њеним од-

ређењем код утицај них нововековних естетичара, али истовремено добиј а

и аутентични облик, неослоњен на унапред дате пој мовне апроксимациј е.

Потрага за траговима узвишеног, али и других естетичких категориј а, у

осталим песмама Дисовог стваралачког опуса, може усмерити ка новим,

узбудљивим искуствима читања његове поезиј е.

Литература

Ауербах, Ерих. „Бодлерово Цвеће зла и узвишено". Прев. Драган

Стој ановић. Поезиј а. 11. 33/34 (2006): 88- 113.

Узвишеноу поезиј и Владислава Пет ковића Д иса.. 2 0 5

де М ан, Пол. „Антропоморфизам и тропи у лирици". Прев. Влади-

мир Гвозден. Књиж евна рет орика. Прир. Миодраг Радовић. Београд:

Службени гласник . 2008. 73- 101.

de Man, Paul. Die Ideologie des Asthetischen. Aus dem Amerikanischen

von Jiirgen Blasius. Frankfurt am Main: Suhrkamp. 1993.

Derrida, Jacques. Istina u slikarstvu. Prev. Spasoje Ćuzulan, Mirjana Di-

zdarević, Saraj evo: Svj etlost. 1990.

Kant, Imanuel . Kritika moći suđenj a. Prev. Nikola Popović. Beograd:

B I G Z . 19 9 1.

Kant, Imanuel . O lepom i uzvišenom. Prev. Gligorij e Ernj aković. Beo-

grad: Grafos. 1985.

Liotar, Žan-Fransoa. Raskol. Prev. Svetlana Stoj anović. Sremski Karlovci:

Izdavačka knj ižarnica Zorana Stoj anovića. Novi Sad: Dobra vest. 1991.

Негришорац, Иван. „Изазов нирване и српско модерно песништво".

Д исова поезиј а. Ур. Новица Петковић. Београд: ИКУ М . Чачак : Градска

библиотека „Владислав Петковић Дис". 2002. 109- 157.

Перниола, Марио. Ест ет ика двадесет ог века. Прев. Дренка Добро-

сављевић, Мариј а Матић. Нови Сад: Светови. 2005.

Петковић, Новица. „Дисов ј език , слике и музика стиха". Д исова no-

езиј а. Ур. Новица Петковић. Београд: ИКУМ. Чачак: Градска библиотека

„ Владислав Петковић Д ис"

. 2002. 13- 51.

Pseudo Longin. О uzvišenom. Prev. Ton Smerdel . Zagreb: GZH. 1980.

Фридрих, Хуго. Ст рукт ура модерне лирике. Прев. Томислав Бекић.

Н ови Сад: Светови . 2003.

Hartman, Nikolaj . Estetika. Prev. M ilan Damj anović. Beograd: Култура.

19 6 8 .

Croce, Benedetto. Estetika kao nauka o izrazu i opšta lingvistika. Prev.

Vinko Vitezica. Zagreb: Naprij ed. 1960.

G or an K orun ov i ć

SU B L I M E I N PO E T RY O F V L A D I SL AV PE T K O V I C D I S

(as seen in the examples of poems „Nirvana" and „Jutarnj a idila

")

Su m m ar y

This paper is dealing with the types of categories of the subl ime in the poetry of

Vladislav Petkovic Dis, in the fi rst place in the poems „Nirvana" and „Jutarnj a idila

". In

order to highl ight characteristics of modeling the sublime in the poems wich have been

2 0 6 Горан Коруновић

analysied, there's an attempt to show the basic of descriptions of that phenomenon which

several philosophers use (Kant, Hartman). Also, they drew attention to consequences of

initiation sublime for positional of lyrical subj ect.

К еу words: sublime, nihil ism, anthropomorphism, lyrical subj ect.