Goran_milosavljevic Vranjski Kadiluk u XV i XVI Veku

Универзитет у Нишу

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

Департман за историју

Мастер студије

Историја Срба у новом веку

Врањски кадилук у другој половини XV и у XVI веку

Ментор Студент

Проф. др Ема Миљковић Горан Милосављевић

Ниш, 2012. године

Жупа и кадилук Врање од XI до XVI века Милосављевић Горан

1

Апстракт: Циљ овог рада је обрада задате теме са нагласком на друштвени,

економски и демографски аспект историје Врањског кадилука. У раду су

идентификована насеља поменута у српским средњовековним повељама, која су имала

континуитет постојања и у првом веку турске владавине овим крајем, као и основне

категорије становништва које их је насељавало. Житељи Врањског кадилука бавили су

се пре свега земљорадњом, али и сточарством, о чему сведочи постојање катуна влаха

на њеној територији у средњем веку. Близина Новог Брда и географски положај на

раскрсници путева утицао је на развитак трговине и занатства у врањској жупи и

кадилуку. У раду је обрађена и државна управа, као и црквене прилике на територији

кадилука.

Кључне речи: Врање, кадилук, жупа, становништво, насеља

Résumé: Le but de cet article est d'aborder un sujet donné, en mettant l'accent sur les

aspects sociaux, économiques et démographiques de l'histoire de la Vranje qaza. Ce document

identifie les colonies mentionnées dans les chartes médiévales serbes, qui avaient une

continuité de l'existence, au premier siècle de la domination turque dans la région, ainsi que

les catégories de base de la population qui a habité entre eux. Les résidents de Vranje qaza ont

porté principalement sur l'agriculture et l'élevage, comme en témoigne l'existence de Blaise

pâturage sur son territoire au Moyen Age. La proximité de Novo Brdo, et l'emplacement

géographique, au carrefour a influencé le développement du commerce et de l'artisanat dans la

communauté de Vranje et la qaza. Ce document traite avec le gouvernement national, et la

situation religieuse dans le territoire de la qaza.

Mots-clés: Vranje, la qaza, la communauté, la population, le règlement


2

Садржај

Увод………………………………………………......………………………………….…….3

1. Врањска котлина………………………………………………………………….………7

2. Опсег Врањског кадилука……......…….…….…….…….……………...………...…….9

2.1. Насеља врањске жупе и њихове међе…………...........……..…………………….13

2.2. Границе врањске жупе………………............…...…………………………………16

2.3. Границе Врањског кадилука.......................……..……...………………….............17

3. Од српске жупе до османског кадилука………....…………………………………….18

4. Типови насеља Врањског кадилука….....…….……………………..…………………27

4.1. Град …..………………………………………………………………………….…28

4.2. Село …………………………………………………………………………...……32

4.2.1. Категорије сеоског становништва…………………………...……………..33

4.3. Катун …………………………………………………………………………….…36

5. Демографске прилике……...........………………………………………………………39

6. Привреда…………………………………………………………………………………42

6.1. Пољопривреда………………………………………………………………………42

6.1.1. Земљорадња……………………………………………………….…………42

6.1.2. Сточарство……………………………………………………………...……45

6.2. Путна мрежа …………….............………………………………………….………46

6.3. Трговина и занатство............…….........………………………..…….....…………47

7. Црквене прилике у Врањском кадилуку..........………….....………..…......…………49

Закључак.……………………………......……………………………………………………51

Извори и литература………………......……………………………………….……………53

Извори……………......….........……………………………………………….…….…53

Литература………….......…………........…………………………………….......……54

Додаци……………………………......………………………………………………………58


3

Увод

Врање и његова шира околина у другој половини XV и у XVI веку представљају

део дубоке провинције огромног Османског царства, које прекрива највећи део

Балканског полуострва. Постоје многобројне могућности територијалног и

хронолошког приступа обради националне историје новог века. Због карактера овог

истраживања доминантна је територијална, али свакако да није занемарена ни

хронолошка компонента ради добијања што потпунијег увида у социо – политичке

прилике Врањског кадилука у првом веку османске власти, као и периода који му је

непосредно претходио.

Основу за настанак рада чине три османске пописне или катастарске књиге (Tapu

tahrir defterleri) настале 1519, 1528 и 1570. године које, поред осталог, садрже и попис

Врањског кадилука. Ове три пописне књиге обрађене су и објављене у књизи

Александра Стојановског Врањски кадилук у XVI веку.

Узевши у обзир сав архивски материјал настао током постојања и функционисања

Османског царства, дефтери – османске пописне књиге представљају један од

најзначајнијих историјских извора, особито важних за проучавање историје народа и

земаља над којима се простирала власт царства. Дефтери су настали због потребе што

ефикаснијег функционисања османске државе, у којој је прикупљање пореза био један

од основних извора прихода државне управе. Управо због фискалног карактера овог

материјала он се битно разликују од историјских извора војне или политичке

садржине.1 Упркос специфичној врсти података које османске пописне књиге пружају,

њихов садржај представља основно полазиште модерне историографије у пручавању

кретања становништва, како за време османске власти, тако и за, када је реч о српском

етничком простору, период последнњих деценија независне српске државе.2

Значај османских пописних књига огледа се у њиховом садржају. У дефтере су

уношени практично сви релевантни подаци из тадашњег друштвеног живота (типови

1 Е. Миљковић, О значају османских пописних књига као историјских извора – на примеру дефтера Смедеревског санџака, Историјски часопис 1 (2002), 123. 2 Е. Миљковић, Османске пописне књиге дефтери као извори за историјску демографију: могућности истраживања, тачност показатеља и методолошке недоумице, Теме 34 (2010), 364.


4

насеља, површина обрадивог земљишта, природна богатства, карактер становништва и

његове делатности, брачно стање, број грла стоке, кошница и др).3 Упоређивањем

података из више пописа једне области, насталих у релативно правилним размацима,

могуће је пратити промене које су се дешавале у њој. Такође, пописи настали у првом

периоду након пада српских земаља под власт Османског царства садрже и неке законе

које су освајачи задржали од претходне власти ради лакшег управљања земљом и

становништвом. Ово се нарочито односи на кануне за влахе, забележене на почетку

пописних књига, који говоре о друштвеном уређењу влашког становништва државе

српских деспота.4

Детаљни пописи садрже податке о старешинама кућа у насељу, осим у случају

када није било одрасле мушке главе па су пописане удовице. Затим су уписиване

заједничке фискалне обавезе насеља у натури или новцу, збир прихода, све мезре,

манастири, вакуфи, мулкови, ловишта, као и појединости о евентуалном непоштовању

закона приликом убирања пореза. Насеља су пописивана тако што је најпре уписивана

одредница о врсти насеља – шехер, варош, касаба, кале, хисар, махала, село, мезра,

затим име насеља, његов евентуални статус и да ли има право на држање трга и

панађура. Приликом пописа одређеног насеља најпре су пописивана потпуна, па

удовичка домаћинства. Попис села се увек завршавао табелом пореских обавеза, у којој

је била дата врста обавезе, мера и износ у акчама, уколико се радило о новчаној

дажбини. Због тога османске пописне књиге представљају прворазредни извор за

изучавање историјске демографије, топонимије, топографије, фискалне политике или

пољопривреде. Међутим, да би се ове области истраживања сагледале у целини

потребно је допунити дефтере изворима другог карактера (наративни извори, хронике,

путописи, кануннаме, вакуфнаме и друге врсте пописа).5

Због познате праксе уношења постојећих законских одредби у османски правни

систем обрађени су и извори спрског средњовековног периода. Ту пре свега припада

средњовековна повеља краља Душана жупану Маљушату о поклањању цркве Светог

Николе у Врању манастиру Хиландару6 и повеља ћесара Угљеше7 о поклањању

3 Е. Миљковић, О значају османских пописних књига као историјских извора, 124. 4 Е. Миљковић, Османске пописне књиге дефтери као извори за историјску демографију, 365 – 366. 5 Исто, 372 – 373. 6 С. Марјановић – Душанић, Повеља краља Душана о поклањању цркве Светог Николе у Врању манастиру Хиландару, ССА, књ. 4 (2005), 69 – 85; А. Соловјев, Повеља краља Душана о манастиру Св. Николе у Врањи, Врање кроз векове, Избор радова I, Врање 1993, 75 - 84. 7 Д. Синдик, Повеља ћесара Угљеше, ЗРВИ 38 (1999/2000), 385 - 395.


5

појединих цркава и добара врањске жупе манастиру Хиландару, као и повеље у којима

се помињу насеља на територији врањске жупе, која су имала историјски континуитет у

првом веку османске владавине Врањским кадилуком.8 Значајне историјске податке

доноси пословна књига Михаила Лукаревића, као специфични и, за наш средњовековни

период, некарактеристични историјски извор.9

Српска историографија се облашћу Врањске котлине већ дуже од једног века бави

у оквирима већих и значајнијих тема. Први је о врањском крају, у склопу рада о Новом

Брду, писао Стојан Новаковић (Ново Брдо и Врањско Поморавље, Годишњица НЧ 3

(1880), 3 – 95). У исто време о врањском крају писао је и Јован Хаџи-Васиљевић (Ка

историји града Врања и његове околине, Годишњица НЧ 16 (1896), 265 – 298).

Радови, писани као локалне историје или расправе о појединим питањима

историје Врања, објављивани су у Врањском гласнику, као и другим зборницима. Међу

њима се, значајем за развитак теме, истичу радови Ивана Ђорђевића (О средњовековној

цркви Светог Николе у Врању, Врањски гласник 26 – 27 (1993/1994), 25 – 44) и Ђорђа

Сп. Радојичића (Црква Светог николе у Врању, Старинар 13, Београд 1938, 53 – 70),

који се тичу историје цркве у Врањском крају. Рад Душана Максимовића и Олгице

Паламаревић (Марково Кале код Враања, Врањски гласник 20 (1987), 141 – 154) доноси

податке о археологији Врања и околине. О топонимији околине Врања писао је М.

Павловић (Власина и крајиште, Врањски гласник 4 (1968), 443 – 450; Топонимија

околине Врања, Врањски гласник 4 (1968), 303 – 332).

Значајан допринос развитку проучавања прошлости Врања пружају радови чија

је тематика обухватила шири простор и хронолошки оквир, али се у њима, у мањој или

већој мери, обрађује и историја Врања и околине. То су пре свега радови Еме

Миљковић (Типологија сеоских насеља у првом веку османске владавине у српским

земљама, Споменица Милана Васића, АНУРС, Споменица II, Одјељење друштвених

наука XIV, Бања Лука 2005, 185 – 213; Трагови српског средњовековног права у раним

османским канунима и кануннамама, Средњовековно право Срба у огледалу

историјских извора, Београд 2009, 301 – 319; Власи у домаћој историографији,

Браничевски гласник 7 (2010), 5 – 22; Смедеревски санџак 1476 – 1560 – Земља –

Насеља – Становништво, Београд 2004), Синише Мишића (Југоисточна Србија

8 Ж. Вујошевић, Повеља господина Константина Драгаша Хиландару о даровању четири села у околини Врања, ССА, књ. 9 (2010), 141; 9 М. Динић, Из Дубровачког архива I, Београд 1957.


6

средњег века, Врање 2002; Поход султана Мусе на Деспотовину 1413. и источна

српско – турска граница, Историјски гласник 1 – 2 (1987), 75 – 88; Историјска

географија Србије у житијама Св. Симеона и Св. Саве, Свети Сава у српској историји

и традицији, Београд 1998, 93 – 105), Милоша Благојевића (Земљорадња у

средњовековној Србији, Београд 2004; Крајишта средњовековне Србије од 1371. до

1459. године, Историјски гласник 1 – 2 (1987), 29 – 42; Источна граница деспотовине

од 1428. до 1439. године, Историјски гласник 1 – 2 (1995), 23 – 36), Андрије

Веселиновића (Држава српских деспота, Београд 1995), Небојше Ђокића (Напад

принца Мусе на Србију 1413. године, Браничевски гласник 1 (2002), 23 – 38), Симе

Ћирковића (Сеоска општина код Срба у средњем веку, Работници, војници, духовници,

Београд 1997, 341 – 348) и других.

Синтезе о српској средњовековној и нововековној историји такође су се мање или

више бавиле облашћу околине Врања. Први је то урадио К. Јиричек у својој Историји

Срба, а дотадашња знања о врањском крају саопштена су и у вишетомној Историји

српског народа.

У овом раду посебно је стављен акценат на решавање проблема везаних за

историјско – географску, друштвено – економску и политичку прошлост Врањског

кадилука којима национална историографија није посветила довољно пажње. То су пре

свега дефинисање области данашњег Врања као жупе у средњем веку, простирање

жупе и кадилука и постојећих насеља, обавезе зависног становништва, привредне

карактеристике, трговина, црквене прилике и државна управа.


7

1. Врањска котлина

Врањско – бујановачка котлина у макро – географској регионализацији припада

подручју Јужног Поморавља, чинећи заједно са Грделичком клисуром засебну целину у

оквиру јужног подручја Јужног Поморавља. Ова пространа котлина се видно разликује,

по својим физио – географским особинама и историјској прошлости од Лесковачке

котлине и осталих делова северног подручја Јужног Поморавља.10

Врањско – бујановачка котлина налази се на чвору главне трансверзале

Балканског полуострва, везујући, у ширем смислу долину Мораве и Вардара. Ова

котлина такође повезује област Косова и Метохије са долином Нишаве и Крајиштем.11

Она је смештена између гребена Мотине (1307м), Бесне Кобиле (1922м), Варденика

(1875м), Карпине (1270м), Крстиловице (1323м), Кукавице (1441м), Мачкатице (1638м),

Јастрепца (1163м), Рујна (969м) и Самољице (554м). Ова котлина заузима средишњи

положај између Моравске Србије на северу и суседног Повардарја у Македонији на

југу. Врањска котлина заузима око 1201 километар квадратни. Њена дужина у правцу

ЈЗ – СИ износи око 56, а ширина око 35 километара.12

Врањско – бујановачка котлина обухвата претежни део Врањске потолине и

врањског поморавља. Потолину чине већа Врањско – масуричко – бањска и мања

Бујановачка котлина. Прву представљају већа проширења на сектору Врање –

Владичин Хан и регионални басени – Масурички и Бањски. Масуричка и Бањска

котлина везане су ободним побрђем источно од Прибојске сутеске. Та клисура предваја

северни од осталог долинског дела Јужне Мораве у врањском поморављу. Постоје

различита мишљења о томе да ли је Бујановачка котлина засебна морфо – тектонска

или регионална целина. За разлику од ње, Масуричка и Бањска котлина саставни су део

Врањске котлине. На крајњем северу Врањске потолине, Врањска котлина и

Масурички басен повезују се Прекодолском клисуром. Врањска котлина са суседним

географским целинама повезана је клисурама (Грделичком са Лесковачком котлином,

Кончуљском са Горњом Моравом, Вртогошком са Новобрдском Кривом Реком), затим

преседлинама и планинским превојима (са Пољаницом на северозападу, Горњом

10 М. Костић, Врањско – бујановачка котлина, Врањски Гласник 4 (1968), 184. 11 М. Павловић, Топонимија околине Врања, Врањски гласник 4 (1968), 303. 12 Т. П. Вукановић, Етничка историја и културна баштина врањског гравитационог подручја у доба ослобођења од Турака 1878, Врање 1978, 3.


8

Пчињом на југу, Власином и Босилеградским крајиштем на југоистоку), док се у

Моравско – вардарској удолини одржавају везе са Прешевском Моравицом плитком и

лако проходном долином Моравице преко Левосојског сужења.13

У погледу географских одлика у Врањском Поморављу, као делу Врањске

котлине, разликују се три географске зоне: зона алувијалне равни (13,48%), зона

језерске заравни (17,48%) и зона котлинског оквира (69,4%). Месно становништво ове

регије назива: ''поље'', ''брда'' и ''планине''. Прва зона дуга је око 45, а широка до 2,5км.

Од Бујановца на ЈЗ – у до Владичиног Хана на СИ – у, у дужини од око 40км нагнута је

правцем тока Мораве за око 70м. Друга зона, широка до 3 километра одликује се дугим,

широким и заравњеним косама, а просечне је висине од 465м. Трећу зону чине планине

средње висине састављене од кристаластих шкриљаца и магматских стена.14 Прве две

зоне погодне су за влажне културе, док је трећа зона листопадних шума и жита. Према

поменутим зонама, састав земљишта се разликује, па постоје: алувијални, плодни нанос

у долини Јужне Мораве, песак у зони језерске заравни измешан са лапором, валуцима и

глином, док су ободи котлинског оквира састављени од непропустивих стена.15

Област Врањске Мораве има локалну климу, коју карактерише особеност настала

формирањем између модификоване медитеранске и умерено континенталне климе.

Дакле, клима ове регије има годишња доба неуједначеног трајања. По дну котлине и у

регији побрђа по ивици котлине пролеђе се јавља рано, али кратко траје. Зато су касни

мразеви честа појава, тако да је воће у фази цветања често у опасности. Лето је топло,

суво и дуго. Јесен је, такође, дуга, топла и сунчана, а уз то и сува. Зима је краткотрајна

и често са незнатним снежним покривачем. Ободно побрђе напротив, обилује снежним

покривачем.16

13 М. Костић, нав. дело, 184 – 185. 14 Исто, 186. 15 В. Николић – Стојанчевић, Врањско Поморавље – етнолошка испитивања, Београд 1974, 7. 16 Т. П. Вукановић, Етничка историја, 3.


9

2. Опсег Врањског кадилука

Јужнословенски народи који у раном средњем веку насељавају простор

Балканског полуострва заузимају територије погодне за бављење земљорадњом. То су

котлинске или долинске формације у речном сливу, које су заштићене висинским

рељефом и захваљујући повољним климатским условима погодне за живот и бављење

пољопривредом. Управо такве географске целине Срби у средњем веку називају

жупама. Оне се јављају још код осталих Јужних Словена, Западних Словена, а о

постојању код Руса закључује се на основу сачуваних језичких изведеница.17 Појам

жупе код свих Словена присутан је од IX века.18

Жупа у српском језику означава осунчани предео са обрадивом земљом, који је

природно заклоњен од ветра, док је због благих прелаза између годишњих доба погодан

за бављење земљорадњом и узгајање винограда.19 У српским средњовековним земљама

жупа је била основна управна и територијална јединица. Она се обавезно простирала у

речним долинама, котлинама, крашким пољима или равничарским, култивисаним

пределима.20

У српским средњовековним изворима жупа се први пут помиње почетком XIII

века, од када је познат и већи број жупа. Имена највећег броја жупа је словенског, али

било је и жупа са именима романског порекла. Жупе су називане по долинама река, по

израженим одликама рељефа, урбаним и утврђеним центрима или обласним именима.

Могле су се делити на горњу и доњу, према току реке или нагибу тла.21 Жупе су биле

различите по свом обиму и могле су бити мала речна долина или велико поље у

карсту.22

Врањска жупа је класичан представник жупе настале у речној долини и њеној

алувијалној равни. Наводи појединих аутора да област врања није била жупа у средњем

веку свакако не стоје.23 Пре свега, у прилог постојања жупе говоре географске одлике

17 Лексикон српског средњег века, Београд 1995, 195 (Г. Томовић). 18 С. Мишић, Земља у држави Немањића, Годишњак за друштвену историју 4, 2 – 3 (1997), Београд 1999, 133. 19 Лексикон, 196 (Г. Томовић). 20 С. Мишић, Земља у држави Немањића, 133. 21 Лексикон, 196 (Г. Томовић). 22 С. Мишић, Земља у држави Немањића, 133 – 134. 23 Г. Томовић, Врање и околина у средњем веку, Врањски Гласник 26 – 27 (1993/1994), 57.


10

Врањско – бујановачке котлине. Затим, историјско – политичке прилике потврдиле су

постојање жупе, док тврдњу да због постојања катуна влаха није могуће постојање

жупе треба одбацити због тога што зимовишта влаха и јесу у жупи24, као и због

специфичних одлика влаха Псодераца. Потврду постојања врањске жупе у средњем

веку пружа и повеља краља Душана цркви Светог Николе у Врању, издату на молбу

локалног властелина Маљушата, који носи титулу жупана25, као и помен врањске жупе

у житијама.

Средиште жупе био је град или утврђено место господара жупе, који је

становништво жупе било у обавези да чува и оправља. Границу између жупа чинило је

обично пусто брдо или шума, а најближа села била су у обавези да чувају путеве који

повезују жупе. Више жупа, обједињених на истом географском подручју, повезаних

историјски и политички, које имају одређени степен политичке самосталности чиниле

су средњовековни појам земље. Више земаља уједињених у једну политичко –

економску целину сачињавало је државу. Исто тако, само једна жупа могла је да буде

дата неком властелину у државу, што је означавало његова нарочита феудална права,

односно моћ, над том жупом.26

Посебну организацију имале су пограничне жупе, које су се називале крај, крајина

или крајиште. Господар крајишта био је у обавези да спречава прелаз непријатеља или

банди преко своје територије. Уколико не би испунио ту своју обавезу био је дужан да

надокнади штету која би била причињена.27

Једну жупу чинило је све оно што се у њој налази, а пре свега њена села.

Средњовековно српско село било је издвојено у простору и омеђено према другим

селима и према ширем пределу (жупи). Од друге половине XIV века у исправама се за

омеђено сеоско подручје употребљавао назив ''хатар'' или ''котар''. Сеоски атар

обухватао је оранице, винограде, баште, пасишта, сенокосе, воде, млинове, забеле и др.

Жупљани су имали своја права и обавезе. Основно право било је једнако право на

пашу. Од обавеза основна је била жупска приплата или оброк, односно обезбеђивање

смештаја и хране за владара и службенике који су се налазили у жупи или су кроз њу

пролазили. Друга жупска обавеза била је приселица. То је био систем колективне 24 С. Мишић, Југоисточна Србија средњег века, Врање 2002, 20. 25 С. Марјановић – Душанић, Повеља, 76 – 77. 26 С. Мишић, Земља у држави Немањића, 134 – 137. 27 М. Благојевић, Крајишта средњовековне Србије од 1371. до 1459. године, Историјски гласник 1 – 2 (1987), 31 – 33.


11

одговорности за читаву жупу када би пролазник претрпео штету пролазећи кроз неко

село. Обавезе жупа које имају више господара (смесне жупе) биле су истоветне

обавезама становника жупа са једним господарем. Српски владар, као врховни

господар земље, могао је да обдари поједину верну господу селима у жупи, па и

читавом жупом.28 Обавезе сеоског становништва врањске жупе према феудалном

господару наведене су у повељи кесара Угљеше манастиру Хиландару, која је настала

на прелазу из XIV у XV век. Дотадашњи феудални господар ослобађа села поменута у

повељи свих малих и великих работа (радна обавеза), од свих данака малих и великих

(порез), градозиданија (поправка утврђења), повоза29, поноса30 (пренос и прехрана за

потребе владара) и иномистре31 (феудални намет на испашу) и предаје их на

управљање манастиру.32

Приликом насељавања околине Врања словенско становништво оснивало је

насеља на најпогоднијим местима за бављење земљорадњом и одбрану од нападача.

Како је већ речено да је једну средњовековну жупу чинило више села, словенски живаљ

Врањске котлине је још у раном средњем веку формирао неку основну територијално –

управну јединицу, која се у српским средњовековним земљама називала жупом. Та

прва територијална јединица формирана је на основу геоморфолошких карактеристика

Врањске котлине и њене границе вероватно су пратиле природну границу са околним

предеоним целинама.33

Прве, оскудне податке о простирању жупе Врања у време продирања рашких

жупана на тле данашње југоисточне Србије доноси византијска принцеза Ана Комнина

у свом делу Алексијада. Тада је рашки жупан Вукан, након што је на граници своје

земље и Византије код Звечана победио војску Јована Комнина, прошао кроз околне

византијске земље и дошавши под Скопље попалио га, заузео Полог и ''стигавши до

Врања (Βρανέας) уништи и опустоши све и одвуче одатле много плена па се врати у

сопствену земљу''.34

28 С. Ћирковић, Сеоска општина код Срба у средњем веку, Работници, војници, духовници, Београд 1997, 343 – 345. 29 Лексикон, 533 (М. Шуица). 30 Исто, 552 – 553 (М. Шуица). 31 Исто, 258 – 259 (М. Благојевић). 32 Д. Синдик, Повеља ћесара Угљеше, 386 - 387. 33 Постоји могућност да је у раном средњем веку у састав врањске жупе улазила и Масуричка котлина, односно жупа Иногоште, али то није поуздано утврђено. 34 Византијски извори за историју народа Југославије III, Београд 1966, 386 – 388.


12

Освајањима Стефана Немање између 1180. и 1190. године проширене су границе

српске државе на рачун Византије у правцу југа и југоистока. Приближну представу

граница врањске жупе у том периоду доносе житија светог Симеона од његових синова

Саве и Стефана Немањића, као и Хиландарска повеља самог великог жупана. Приметна

је разлика у набрајању жупа које наводе три аутора. Област Ушка помиње се само код

Саве Немањића и према редоследу жупа које је Немања ''приобрео'' треба је тражити

између Лаба, Липљана и Поморавља, што упућује на простор Врањске котлине. Уместо

Ушке, у делу Стефана Немањића, између Липљана и Мораве помиње се жупа Врања,

која се у то време простирала долином Јужне Мораве од Грделичке клисуре на северу

до Левосојског сужења на југу.35

Како се у историјским изворима друге половине XIV и прве половине XV века

поред врањске помиње и жупа Иногоште, свакако је у неком ранијем периоду она

прерасла из предеоне целине у самосталну жупу, коју је од врањске одвајала

Прекодолска клисура.

35 С. Мишић, Историјска географија Србије у житијама св. Симеона и св. Саве, Београд 1998, 96 - 99. Турски пописи из XVI века помињу непознато село Ушине на путу, ближе одређено у Иногошту (A. Stojanovski, Vranjski kadiluk u XVI veku, Vranje 1985, 172.). Поједини непоуздани подаци упућују на закључак да село Ушину, као и област Ушку из Немањиног времена чије име није поуздано прочитано, треба тражити у близини чота на Морави који се називао Ушка, а налазио се код Владичиног Хана. Према томе, Ушка је могла бити мања предеона целина у оквиру врањске жупе (Г. Томовић, нав. дело, 47).


13

2.1. Насеља врањске жупе и њихове међе Средњовековни извори у оквирима врањске жупе помињу села: Горње и Доње

Врање, Собина, Катун, Псодерци, Јагнедница, Церовац, Бања (читава села или поједини

делови атара припадали су властелинству манастира Хиландара)36, Горње и Доње

Отуље, Преображење (прилог цара Душана манастиру Светих Арханђела код Призрена

из 1348. године)37, Раков, Лапардинци, Јелшанци, Краљеве Куће (прилог војводе

Дмитра Хиландару из 1380. године)38, Лучани, Трновац (прилог кесара Угљеше

Хиландару око 1400. године)39, Балиновац, Бресница, Божињевац, Бунушевце,

Дубница, Клиновци, Честелин, док се уз село Катун као засеоци наводе Граојевци,

Пладни Дол и Војнеговци40. Она су у средњем веку заузимала простор Врањско –

бујановачке котлине и са својим становницима улазила су у састав жупе Врања.

У поменутој повељи краља Душана наведене су, детаљно описане, међе Горњег,

Доњег Врања и Псодераца. Као међници Горњег Врања помињу се топоними Вележ,

Лева Храштка, Смрдећац, Доњи Смрдећац, суходолски пут, поток Храштачки, састав

потока Смрдећац и Храштке, Дејанов лаз, трговачки пут и други.41 Иако се ниједан од

поменутих топонима, осим Храштке, која можда представља данашњи топоним Рашке,

није задржао до данашњих дана јасно је да село Горње Врање треба тражити на месту

горњег дела данашњег Врања, почевши од цркве Светог Николе и Балиновачких

винограда и пратећи даље обалу Врањске реке.42

Међе Доњег Врања почињале су на месту где се Собинштица улива у Јужну

Мораву и прелазиле су између осталих топонима и преко Дреновачке главе, Шапранца,

преко пута који води из Горњег Врања у Бобишта, преко ливаде Турачке, Крушчег

селишта, трговачког пута, старог пута, Кушидовог камена, Слатине и опет се

завршавале на Морави.43 Собинштица или Собинска река је речица која из Собине тече

поред Врања и у Јужну Мораву се улива код данашњег села Доње Врање.44 Шапранце

је једно од насеља данашњег Врања, које се налази у суседству Доњег Врања.

36 С. Марјановић – Душанић, Повеља, 76 – 77. 37 Г. Томовић, нав. дело, 51. 38 Ж. Вујошевић, Повеља господина Константина Драгаша Хиландару, 141. 39 Д. Синдик, Повеља ћесара Угљеше, 386. 40 М. Динић, Из Дубровачког архива I, 41, 43, 46, 49, 55, 73, 74, 75, 78, 79, 80, 83, 90. 41 С. Марјановић – Душанић, Повеља, 76. 42 Ј. Хаџивасиљевић, Ка историји града Врања и његове околине, Врање кроз векове, Избор радова I, Врање 1993, 43. 43 С. Марјановић – Душанић, Повеља, 76. 44 М. Златановић, Топонимија града Врања, Прилози проучавању језика 12 (1976), Нови Сад 1976, 91.


14

Топоними Крушче селиште, Кушидов камен и Слатина нису се одржали до данашњег

дана на претпостављеном простору њихове убикације, али понављање трговачког пута,

Горњег Врања и старог пута сведочи о непосредној близини Горњег и Доњег Врања у

средњем веку.45 Атар средњовековног Доњег Врања простирао се од обала Јужне

Мораве у правцу запада све до граница Горњег Врања.

Селу Псодерцима границе су почињале у Виначком долу, ишле низ дол до моста,

поред великог пута до Радичина дола, па до локве и грамаде. Од грамаде међа је ишла

на Белошевац, па на брежуљак уз брдо.46 На основу лингвистичке конструкције и

могуће метаморфозе, средњовековни Псодерци поистовећени су са данашњим селима

Содерце и Катун. Иако Виначки и Радичин дол, као и Белошевац данас не постоје под

тим именом, постојање моста, локве, грамаде и брежуљка упућују на простор данашњег

Содерца, кроз које протиче поток, а простире се на извесној надморској висини

издигнуто изнад долине Јужне Мораве.

Село Собина заузимало је простор данашњег истоименог насеља у непосредној

близини Врања.47 Село Катун налазило се на левој обали Јужне Мораве, седам

километара југозападно од Врања.48 Постојање топонима Кавалике у оквиру сеоског

атара упућује такође упућује на сточарску традицију насеља.49 Јагнедница је данашње

село Клисурица, седамнаест километара источно од Врања, које се још називало

Јагленце и Клисура, што су вероватно биле махале села.50 Церовац је нестало село у

близини данашњег села Декутинца, североисточно од Врања.51 Село Бања је данашња

Врањска бања, десет километара источно од Врања.52

Горња и Доња Отуља су данашња села десетак километара југоисточно од

Врања.53 Село Преображење налазило се између данашњих села Горња и Доња

Отуља.54

Лапардинци су данашње село Лопардинце у непосредној близини Бујановца, док

је Раков вероватно оближње сеоско насеље које се данас назива Раковац. Јелшанци су 45 A. Stojanovski, nav. delo, 92. 46 С. Марјановић – Душанић, Повеља, 76 – 77. 47 Исто, 84. 48 A. Stojanovski, nav. delo, 149. 49 М. Павловић, Топонимија околине Врања, Врањски гласник 4 (1968), 314. 50 A. Stojanovski, nav. delo, 146. 51 Исто, 172. 52 Исто, 130. 53 Исто, 159. 54 Исто, 161.


15

некадашње село у близини Раковца, са којим се спојило пре 1912. године55, док су

Краљеве Куће насеље у општини Бујановац, три километра западно од Јужне Мораве56

Село Лучани налази се пет километара источно од Бујановца, на десној обали

Биначке Мораве.57 Село Трновац је данашње село Велики Трновац три километра

североисточно од Бујановца.58

Бресница је данашње село четири километра северозападно од Врања.59 Данас

постоје два села која носе име Дубница, једно у Масуричкој котлини, а друго у близини

Врања.60 Село Клиновци или Клиновац налази се петнаест километара јужно од врања

у долини Кршевице.61 Честелин је истоимено данашње село западно од Врања, у

близини Собине и Балиновца.62 Топоним Честелин означава некадашње пастирско

седиште на граници Врањске котлине и Новобрдске Криве реке, што потврђује

наведену убикацију средњовековног насеља.63 Село Божињевац налазило се на десној

обали Јужне Мораве, у близини Левосојске сутеске, која дели Врањско – бујановачку

од Прешевске долине.64 Иако постоји више Балиноваца и сличних топонима на

простору Врањско – бујановачке котлине, средњовековно село поменуто у историјским

изворима налазило се у непосредној близини Врања.65 Назив Балиновац у својој основи

има хидронимско порекло, са значењем извора.66

55 A. Stojanovski, nav. delo, 153. 56 Ж. Вујошевић, Повеља господина Константина, 144. 57 A. Stojanovski, nav. delo, 156. 58 Исто, 170. 59 Исто, 133. 60 Исто, 144. 61 Исто, 150. 62 Исто, 173. 63 М. Павловић, Топонимија, 316. 64 A. Stojanovski, nav. delo, 132. 65 Исто, 129 – 130. 66 М. Павловић, Топонимија, 316.


16

2.2. Границе врањске жупе Узимајући у обзир просторни положај наведених села, као и географске одлике

Врањско – бујановачке котлине могуће је повући приближне границе врањске жупе у

развијеном средњем веку. Граница жупе почињала је јужно од Бујановца Левосојским

сужењем, обухватајући атар села Божињевац, којим је била одвојена од прешевске

жупе, идући на исток планинским превојима захватала је долину Кршевице, са селом

Клиновац, а затим идући даље на исток до врха Мотине остављала је долину Коћурице,

Горњу Пчињу, Власину и Босилеградско крајиште на другој страни, док су села Хотуље

и Преображење припадала врањској жупи. Код врха Мотине граница жупе скретала је

лучно на североисток, па на исток, према обронцима Бесне Кобиле захватајући долину

Бањске и Корбевачке реке са Клисурицом (Јагнединци). Граница је настављала од

Бесне Кобиле даље на север преко Просеченице до Кастиљњака, а долина Јелашнице

припадала је врањској жупи, док је долина масуричке реке остајала у Иногошту.

Граница је затим скретала у правцу запада, прелазећи Кастиљњак све до Прекоделске

клисуре, чиме је врањска жупа била одељена од Иногошта. Жупа је обухватала долину

Јужне Мораве до врхова Солачке Сене и Облика, граничећи се са Пољаницом на другој

страни. Приближавајући се данашњем Врању, граница жупе је ишла оближњим

планинским врховима у близини села Честелина, Собине, Содераца и Дубнице (Китка и

Св. Илија). Граница је планинским венцима ишла даље у правцу југоистока пресецана

Вртогошком, која је спајала врањску жупу са Новобрдском Кривом реком и

Кончуљском клисуром, која ју је спајала са Горњом Моравом. Кончуљском клисуром

пратећи границе атара села Лучане Биначка Морава долазила је до Левосојског сужења

јужно од Бујановца, чинећи крајњу југоисточну границу врањске жупе.67

67 Страна 60.


17

2.3. Границе Врањског кадилука У својој основи, кадилук је био територија на којој су се простирале компетенције

једног кадије, као представника османског правосуђа. Величина кадилука зависила је

од броја муслимана на одређеној територији, тако да је могла покривати неколико

суседних нахија, као најнижих територијално управних јединица, које су се често

поклапале са територијама жупа из српског средњовековног периода. Такав случај био

је Врањски кадилук, који је због малог броја муслимана, покривао територију више

нахија и био је један од највећих кадилука у оквиру Ћустендилског санџака. У оквире

поменутог кадилука улазиле су нахије: Врање, Морава, Моравица, Прешево, Пчиња и

Иногоште. У османским пописима из XVI века често су уз имена пописаних села

навођене нахије којима припадају. То је чињено ради боље оријентације, али не увек

тачно. Те нахије нису представљале управне јединице најнижег степена, већ су оне

биле предеоне целине, жупе, наслеђене из предосманског периода.

Са сигурношћу се може рећи да је територија врањског кадилука обухватала

знатно већу територију од предосманске врањске жупе.68 Врањска жупа се не може

поистоветити ни са територијом врањске нахије у XVI веку, због простирања нахије

Иногоште, која је заузимала простор од Пољанице на западу до Знепоља на истоку и од

Грделичке клисуре на северу до близине врањског града на југу.69

68 Страна 59. 69 A. Stojanovski, nav. delo, 15 – 17.


18

3. Од српске жупе до османског кадилука

Насељавање Словена на Балкан одвијало се током дужег временског раздобља и у

различитим историјским условима.70 Процес насељавања Срба на Балканско

полуострво завршен је највероватније у време византијског цара Ираклија (610 – 641).71

Словенска племена насељавала су већ култивисане области у долинама река, док су

неприступачнија и шумовита подручја, као и градске средине насељавали у знатно

мањој мери. Испресецан планинским масивима и шумовитим пределима, Балкан је

представљао средину у којој је становништво живело неповезано и раштркано.

Оскудни подаци археолошких истраживања говоре о томе да су прва насеља сеоског

карактера формирана у ниским пределима, у близини текућих или стајаћих вода и да су

често мењала место. Положај насеља требало је житељима да пружи сигурност, али и

да омогући бављење земљорадњом, сточарством, ловом и риболовом.72

Сеоска насеља из старијег раздобља (VII – XII век) најчешће су била образована у

долинама река, на високим обалама, на равнијим површинама, дакле на просторима

погодним за одбрану који пружају повољне услове за живот (извори пијаће воде,

близина шума, близина речног тока).73 Положај сеоских насеља није битно промењен

ни у у време српске средњовековне државе. Села су и даље неутврђена и подигнута на

заштићеним и безбедним местима.74

Врањско – бујановачка котлина испуњава све наведене услове за формирање

сеоских насеља још у првим таласима словенског насељавања Балканског полуострва у

другој половини V и првој половини VI века. О доброј насељености и развијености

врањске котлине сведочи и податак из ''Алексијаде'' да српски жупан Вукан након

пустошења Врања и околине ''одвуче отуда много плена па се врати у сопствену

земљу''.75

70 Љ. Максимовић, О хронологији словенских упада на византијску територију, ЗРВИ 8/2 (1964), 263 – 271. 71 Византијски извори за историју народа Југославије II, 46 – 49. 72 Г. Милошевић, Становање у средњовековној Србији, Београд 1997, 113. 73 Исто, 116. 74 Стојан Новаковић, Село, Београд 1965, 107; Ј. Калић, Словени и византијско урбано наслеђе, Социјална структура српских градских насеља (XII – XVIII век), Смедерево – Београд 1992, 27. 75 Византијски извори III, 386 – 388.


19

Облик имена Вранеа говори у прилог античког порекла имена града. Колебање у

роду Врање – Врања јавља се касније, када се изгубила именска одредница у споју

Врање село, а придев супстантивиран.76

Стефан Првовенчани, у биографији свог оца, наводи да је он својој држави

придодао ''област нишавску до краја, Липљан и Мораву, и звано Врање, призренску

област и оба Полога до краја с међема својим''.77 Ова освајања Стефана Немање десила

су се између 1180. и 1190. године, па се са сигурношћу може рећи да је од тада читава

врањска жупа у саставу средњовековне српске државе.78 Међутим, након битке на

Морави 1190. године, када је Стефан Немања поражен од Византинаца, био је

приморан да врати неке од освојених области, па вероватно и област Врања. Због тога

се Врање не помиње у Савином житију светог Симеона, а ни у Хиландарској повељи

Стефана Немање. У време њиховог писања ова територија је изашла из оквира српске

државе, али је у време настанка житија светог Симеона, које је написао Стефан

Првовенчани, Врање свакако у њеном саставу.79

Врањска жупа након тога представљала је једно од крајишких територија,

односно крајишта према Византији. То време оставило је трага и у повељи краља

Душана жупану Маљушату из 1343 – 1345. године. Тамо се наводи како је црква Светог

Николе на крајишту, што је сећање на време када се врањска жупа налазила на самој

византијској граници пре освајања краља Милутина.80

Почетком XIV века у околини Врања помиње се казнац Мирослав. Он је уписан

као сведок у повељи краља Милутина манастиру Свете Богородице Ратачке од 15.

марта 1306. године. Услед неког спора око међа села Собина, као доказ њихове

ваљаности наводи се да су оне тако стајале још у време казнаца Мирослава. Такво

стање затекао је и тепчија Кузма када је дошао на дужност у Врању.81

У првој половини XIV века у Врању се појављује феудална породица Багаш. Први

познати представник ове породице био је кнез Балдовин. Претпоставља се да је он, због

верне службе, од краља Стефана Дечанског добио повељу за цркву Светог Николе у 76 Г. Томовић, нав. дело, 47; М. Павловић, Топонимија, 304. 77 С. Првовенчани, Сабрани списи, Стара српска књижевност 3, Београд 1988 (превод Љ. Јухас – Георгиевска, Л. Мирковић, М. Башић), 72. 78 Г. Томовић, нав. дело, 47 – 48. 79 С. Мишић, Свети Сава у српској историји и традицији, 96 – 97; М. Благојевић, Преглед историјске географије средњовековне Србије, Зборник Историјског музеја Србије бр. 20, Београд 1983, 71 – 72. 80 С. Марјановић – Душанић, Повеља, 78. 81 Г. Томовић, нав. дело, 48.


20

Врању и њено властелинство.82 Име кнеза Балдовина указује на његово романско

порекло. Ово име било је раширено у Котору у XIII и XIV веку, а нарочито међу

члановима породице Драго. Међу угледном властелом, као сведок на уговору краља

Душана са Дубровчанима 1333. године, састављеном у Пологу, појављује се и казнац

Балдовин.83

Као ктитор или приложник цркве Светог Николе у Врању, кнез Балдовин стекао је

право да се он и његова породица сахрањују у овој цркви. Приликом обнове цркве

1894. године, у припрати испред улаза у наос, пронађене су три надгробне плоче од

белог мермера: кнеза Балдовина, која се данас чува у лапидаријуму на Калемегдану,

госпође Ане, можда супруге, и унука, који је у монаштву назван Никола, док му је

световно име остало непознато.84 На Балдовиновој и Николиној надгробној плочи

сачуван је датум без године.85

Кнез Балдовин био је угледни и верни властелин краља Стефана Уроша III

Дечанског. Постоји могућност да је жупан Маљушат, за кога је краљ Душан издао

повељу, био његов син или најближи сродник. У том случају он би могао бити отац

Балдовиновог унука, монаха Николе, чија је надгробна плоча пронађена у цркви Светог

Николе, будући да је имао право располагања властелинством поменуте цркве.86

У другој половини XIV века у Врању се више не помиње властела из породице

кнеза Балдовина. То је време када јужно од врањске жупе јача моћ севастократора, а

касније можда и деспота Дејана, зета цара Душана по сестри Теодори (у калуђерству

Евдокија) и оца Јована Драгаша и Константина. Његово порекло и даље остаје

неразјашњено.87 Поуздано се зна да је Дејанов сусед на северу, пре 1355. године био

жупан Маљушат, са својим баштинским поседима у врањској жупи.88 Деспот Дејан

умро је између 1366. и 1371. године.

Влатко Паскачић, властелин жупе Славиште и ктитор цркве Светог Николе у

Псачи добио је од цара Уроша севастократорску титулу, док је његов син носио титулу

82 С. Марјановић – Душанић, Повеља, 76. 83 Упркос близини врањске жупе и Полога, као и истоветности имена кнеза и казнаца Балдовина, није утврђена сигурнија веза међу њима која би потврдила да се ради о истој личности. 84 Г. Томовић, нав. дело, 48 – 49. 85 Ђ. Сп. Радојичић, Феудална породица Багаш из Врања (XIV и почетак XV века), Врањски гласник 1 (1965), 20. 86 Г. Томовић, нав. дело, 49. 87 М. Рајичић, Основно језгро државе Дејановића, Историјски часопис 4 (1952/1953), Београд 1954, 227. 88 Исто, 235.


21

кесара. Претпоставља се да је цар Урош Влатку доделио и нове баштинске поседе.

Податак из дела Константина Филозофа о преласку Влатковог сина Угљеше на страну

деспота Стефана Лазаревића током боја на Трипољу 1402. године, због кога му је

деспот доделио ''очинску'' земљу Врање, Прешево и Иногоште, сведочи о томе да је

севастократор Влатко морао држати Врање у неком периоду, а вероватно пред крај свог

живота.89

Севастократор Влатко умро је пре 1371. године. Након тога синови деспота

Дејана, који након очеве смрти нису играли значајнију улогу и држали су само своју

баштину Жеглигово и вероватно област око Земена, обнављају своју ''очевину''90. Својој

области прикључују Славиште, Прешево, Врање и Иногоште, које је држао малолетни

Угљеша Влатковић. Продиру и на југ где територије шире у правцу области серског

деспота Манојла и држе Штип и Струмицу. Браћа Драгаш примила су врховну власт

турског султана убрзо по формирању своје области, а приметно је да су имали широку

унутрашњу самоуправу. Заједно су управљали својом територијом, али је врховни

господар ипак био деспот Јован Драгаш, који је деспотску титулу примио од цара

Уроша, вероватно одмах након Маричке битке.91 Деспот Јован Драгаш умро је убрзо

после 1378. године.92 Већ 1380. године господин Константин потврђује дар војводе

Дмитра Хиландару, који прилаже манастиру села Раков, Лапардинци, Јелшанци и

Краљеве Куће у врањској жупи.93 Константин је до своје смрти носио само титулу

''господина''. Своју кћер Јелену је 1392. године удао за византијског цара Манојла II

Палеолога, који таста 1395. године титулише као господина, што значи да ни од њега

није добио деспотско достојанство.94

После косовске битке 1389. године широка аутономија области Константина

Драгаша свакако је сужена. Међутим, његову територију Османлије нису покориле све

до Константинове смрти у бици на Ровинама 1395. године, када она постаје санџак са

центром у Велбужду.95

Кесар Угљеша, који је пре 1395. године био вазал господина Константина, након

битке на Ровинама задржао је своју територију око Врања, Прешева и Иногошта и 89 М. Рајичић, Севастократор Дејан, ИГ 3 – 4 (1953), 27. 90 С. Мишић, Југоисточна Србија, 35. 91 Историја српског народа II, 21 – 22 (Раде Михаљчић). 92 Р. Михаљчић, Крај српског царства, Београд 1989, 177. 93 Ж. Вујошевић, Повеља господина Константина, 141. 94 С. Мишић, Југоисточна Србија, 37. 95 Исто, 39.


22

постао турски вазал.96 Кесар Угљеша Влатковић око 1400. године издаје повељу

манастиру Хиландару, којом му дарује у метох цркву Светог Николе у Врању са селом,

цркву Светог Николе у Лучанима са селом, као и село Трновац.97

Период од 1395. године до Ангорске битке обележило је јачање власти султана

Бајазита и сужавање права његових вазала.98 Изненадна навала Монгола на источне

границе османске државе изазвала је крупне последице на широким просторима. У

одбрану државе позвани су и султанови вазали Лазаревићи и Бранковићи. Одсудна

битка одиграла се 28. јула 1402. године код Ангоре и турски султан тешко је поражен.

На путу из Мале Азије према Србији Стефан Лазаревић се зауставио у Цариграду, где

му је византијски цар Јован VII Палеолог доделио високу, и у то време и даље

престижну титулу деспота.99

У Цариграду је дошло до сукоба између деспота Стефана и његовог сестрића

Ђурађа Бранковића и за то се у Србији чуло у лето 1402. године, док су Мара

Бранковић и кнегиња Милица тражиле начин да им се синови преко Дубровника врате

са малоазијског ратишта. Деспот је од самог почетка био у лошим односима са новим

султаном Сулејманом. Једна српска чета која се сувоземним путем враћала у Србију

нападнута је и посечена у Черноземској шуми, па се деспот одлучио за повратак морем

и септембра 1402. године пристигао је у Бар.100 Бранковићи су уз помоћ Турака

покушавали да спрече повратак деспоту Стефану у Србију. Запосели су путеве и правце

који су из Зете водили ка Косову и остатку Србије. До одсудног боја дошло је код

Трипоља у близини манастира Грачанице 21. новембра 1402. године. Међу турским

вазалима налазио се и кесар Угљеша, господар Врања, Прешева и Иногошта. Он је

српског деспота обавештавао о покретима турских трупа, а затим се и сам придружио

Стефану. Одлучним нападима Стефан Лазаревић је однео победу над Турцима.101 На

тај начин је Врање, Прешево и Иногоште припојено држави српског деспота, а кесар

Угљеша постао је као ''неко крило хришћанима'', односно властелин у тој држави.102

96 ИСН II, 55 (С. Ћирковић). 97 Д. Синдик, Повеља ћесара Угљеше, 385 – 386. 98 ИСН II, 56 – 63 (С. Ћирковић). 99 Исто, 64 – 65 (С. Ћирковић). 100 К. Јиричек, Историја Срба I, Београд 1952, 337. 101 ИСН II, 67 - 68 (Ј. Калић). 102 К. Филозоф, Житије деспота Стефана Лазаревића, Стара српска књижевност 11, Београд 1989 (превод Л. Мирковић), 98.


23

Догађаји након Бајазитовог слома код Ангоре показали су да је турско присуство,

ма колико ослабљено, ипак трајно. Зато је Стефан Лазаревић прихватио преговоре које

му је Угарска понудила. Ово је била прекретница која је отворила нову епоху у српској

историји и најавила окретање земље према просторима северно од Саве и Дунава.103

Односи деспота Стефана са Бранковићима и султаном Сулејманом били су лоши, али је

он, оснажен савезом са Угарском, могао да се посвети сређивању стања у земљи и

учвршћивању јужних граница. Ломио је унутрашње отпоре у земљи и утврђивао

градове.104

Крајем 1408. године избио је отворени сукоб између деспота Стефана и његовог

брата Вука.105 Током 1409. године борбе су вођене у околини Приштине. Иако се маја

1409. у борбу укључио и сам краљ Жигмунд, у лето исте године Турци су стигли пред

Београд, где се повукао деспот Стефан.106 Он се није потчинио Турцима, али је био

принуђен да јужни део земље преда брату на управу. Вук је, заједно са Бранковићима,

признао врховну власт султана Сулејмана на територијама којима су управљали.

Овакво стање у српским земљама било је неодрживо у случају промена у Турској, што

се убрзо и догодило.107

Брат султана Сулејмана, принц Муса, прешао је из Анадолије у Европу 1409.

године са намером да смени султана и преузме власт. Он је на своју страну примамио и

деспота Стефана обећавши му, највероватније, повратак јужног дела деспотовине, који

му је недавно одузео султан Сулејман и предао његовом брату Вуку. Султан Сулејман

однео је победу у бици код Космидиона, док се деспот Стефан, повукао у Цариград и

тамо ојачао своје савезништво са Византијом.108 У војсци деспота Стефана био је и

кесар Угљеша, што потврђује везаност господара Врања, Прешева и Иногошта за

државу српског деспота. У повратку је бура на пучини раставила лађе Стефана

Лазаревића и кесара Угљеше, али су се они касније састали и били примљени код

влашког војводе Мирче. Он их је у лето 1410. године спровео кроз своје земље ка

деспотовини.109

103 ИСН II, 70 -71 (Ј. Калић). 104 Исто, 75 (Ј. Калић). 105 Исто, 79 – 80 (Ј. Калић). 106 А. Веселиновић, Држава српских деспота, Београд 1995, 117 – 118. 107 ИСН II, 81 – 82 (Ј. Калић). 108 Исто, 82 – 83 (Ј. Калић). 109 Г. Томовић, нав. дело, 53.


24

Јаз између зараћених страна био је огроман. На једној страни су се налазили

принц Муса, Стефан Лазаревић са делом властеле и влашки војвода Мирча, док су на

другој страни били султан Сулејман, Вук Лазаревић и Бранковићи. Деспот Стефан

пружио је уточиште принцу Муси и обећао му је помоћ у рату против султана

Сулејмана добивши сагласност да поседне јужне делове деспотовине изгубљене 1409.

године. Неуравнотеженим понашањем султан Сулејман је изгубио многе присталице,

коначно подлегавши у борби за власт фебруара 1411. године. Муса је преузео власт у

Румелији, док је Анадолију потчинио његов брат Мехмед.110

Деспот Стефан није очекивао напад султана Мусе након свих сукоба које је имао

у претходном периоду године, а још мање усред зиме. Међутим, Муса је искористио

начин ратовања српске восјке, која је ратовала током лета, а бивала распуштена током

зиме и са својим трупама стигао у Софију око 1. јануара 1412. године. Након неколико

дана из Софије је преко Чемерника напао деспотову државу. Прво је изненада напао

Врање, пљачкајући и палећи околину града. Господар Врања, Прешева и Иногошта

кесар Угљеша умало није био ухваћен, али је успео да се склони из своје области.

Након Врања, Муса је отишао ка Новом Брду, где је ускоро пристигао и деспот Стефан,

па је султан, због немогућности да држи град у опсади, провалио на југ и напустио

Србију.111 Ово је последњи помен кесара Угљеше у историјским изворима.112 Гроб

његовог малог сина, који је умро као дете, налази се у манастиру Љубостиња, па је

могуће да је кесарова супруга била блиска кнегињи Милици.113

Султан Муса поново је напао деспотовину 1413. године и вероватно је страдао

предео Врања, као и град Копријан.114 Међутим, јула 1413 године поражен је у бици

код Чаморлуа, а нови султан Мехмед I доделио је деспоту Стефану Копријан, предео

звани Знепоље и друга пространства.115 Под овим ''другим пространствима''

највероватније се мисли на територије између Врања и Иногошта и Знепоља са

110 ИСН II, 83 – 84 (Ј. Калић). 111 Н. Ђокић, Напад принца Мусе на Србију 1413. године, Браничевски гласник 1 (2002), 27 – 28. 112 Неоправдано је у старијој литератури навођен податак да је Константин Филозоф последње дане свог живота провео у Врању код кесара Угљеше (М. Кашанин, Српска књижевност у средњем веку, Београд 1975, 395.) који је ушао и у Историју српског народа, Београд 1982, 331. Спис Константина Филозофа завршава се акростихом који гласи: ''Страно странствовав странсвије плачем'', па не постоји разлог да се то ''странствовање'' веже за Врање, када је вероватније да се ради о неком поседу деспота Ђурђа у Угарској (Г. Томовић, нав. дело, 54.) 113 Г. Томовић, нав. дело, 54. 114 С. Мишић, Поход султана Мусе на деспотовину 1413. године и источна српско – турска граница, Историјски гласник 1 – 2 (1987), 75 – 76. 115 К. Филозоф, нав. дело, 117.


25

Пиротом, јер није вероватно да је деспот држао Знепоље, а да није имао територијалну

везу са тим крајем. Таква граница, која је обухватала Врање, Прешево и Иногоште у

оквирима државе српских деспота одржала се до 1427. године.116

Вишегодишњи период мира са Турцима ближио се свом крају ступањем на престо

султана Мурата II (1421 – 1451) и у јесен 1425. године рат је постао неизбежан. Иако је

деспот Стефан покушао дипломатским средствима да спречи напад, османска војска

продрла је у Србију преко Ниша и стигла до Крушевца. После великог разарања, султан

Мурат II повукао је своју војску након склапања мира са деспотом Стефаном.117

Фебруара 1427. године османска војска опседала је Ново Брдо и мања околна

утврђења, док су се до лета исте године борбе пренеле и у Поморавље. У тренутку

деспотове смрти, 19. јула 1427. године, султанове трупе биле су у близини Ресаве.118

Крајем 1427. године Ново Брдо и Призренац још су били под османском опсадом,

коју је султан оставио када се повукао из Србије. На пролеће 1428. године присталице

босанског краља спалиле су Сребрницу и деспот Ђурађ, коме је султан оспоравао право

на наследство, није имао излаза осим да прихвати тешке услове које је нудио

амбициозни султан Мурат II. Овим уговором Врање је дефинитивно изашло из оквира

средњовековне српске државе.119

Област Врања, узета у границама које ће током XVI века имати истоимени

кадилук, морала је бити на дохват Турцима већ крајем XIV века. Коначан улазак

врањске жупе у оквире Османског царства током треће деценије XV века није означио

потпуно смиривање и нормализацију живота у том крају. Честа пустошења, сукоби,

бежања становништва и присуство јаке турске страже у врањској тврђави сведоче о

непомирљивости становништва са турском влашћу, нарочито у време док је постојала

српска деспотовина.120

Каснији покушаји обнављања српске власти на територији врањске жупе и

околине нису дали трајније резултате. Под командом младог угарског краља

Владислава, Јанка Хуњадија и деспота Ђурађа војска састављена од Угара, Пољака,

116 С. Мишић, Југоисточна Србија, 41. 117 ИСН II, 212 (М. Спремић). 118 Исто, 216 – 217 (М. Спремић). 119 Исто, 220 – 222 (М. Спремић); М. Благојевић, Источна граница деспотовине од 1428. до 1439. године, ИГ 1 – 2 (1995), 26 – 27. 120 A. Stojanovski, nav. delo, 11 – 14.


26

Срба и других народа отпочела је операције против Османског царства. Ова ''Дуга

војна'' постигла је извесне успехе и продрла све до Софије крајем 1443. године.

Међутим, због неповољног времена и добро организоване одбране османске војске

савезничка војска је морала да се повуче и већ почетком 1444. године логоровала је у

близини Прокупља.121 Иако ратовање није настављено, деспот Ђурађ успео је да

Сегединским миром са султаном поврати део деспотовине, као и 24 града. 122 Међутим,

Врање није припало обновљеној српској држави и остало је у оквирима Османског

царства. У сукобима 1454. и 1455. године Турци су освојили Ново Брдо, а у ове походе

ишли су и преко територије врањске жупе.123 По коначном паду државе српских

деспота простор врањске жупе нашао се дубоко у унитрашњости Османске царевине.124

Након коначног пада државе српских деспота под османску власт 1459. године,

прилике у Врањском кадилуку су се стабилизовале. Врање са околином припадало је

Ћустендилском санџаку, који је био део Румелијског беглербеглука. Читава област

престала је да буде гранични предео, што је довело до стабилизације османске државне

управе и тимарско – спахијског система.125

121 ИСН II, 256 (М. Спремић). 122 С. Мишић, Југоисточна Србија, 42. 123 М. Динић, За историју рударства у средњовековној Србији и Босни II, 64; уверљиво је доказао да се борбе Николе Скобаљића код Бање и Трепање нису одиграле у околини Врања, како се дуго веровало, већ у близини Новог Брда. 124 С. Мишић, Југоисточна Србија, 42. 125 A. Stojanovski, nav. delo, 15.


27

4. Типови насеља Врањског кадилука

Географске карактеристике предела, које су кроз историју насељавали људи,

пресудно су утицале на начин привређивања, врсту производних делатности, као и на

укупни друштвени, а тиме и културни живот насеља. У складу са тим, под различитим

географским условима, настајала су насеља различитих карактеристика. Подела насеља

на категорије врши се по присуству или одсуству одређених својстава.

Oсновна подела насеља у читавом Османском царству била је на градска и сеоска

насеља. Изван ове поделе остала су рударска насеља, која су посматрана као засебна

целина. Османлије су на Балкану затекли градска насеља са релативно малим бројем

становника, развијана углавном на бази рударске производње и трговине, формирана

као подграђа средњовековних тврђава. Њихово становништво било је домаће,

хришћанско, а бавило се занатством, рударством, пољопривредом и трговином. Даљи

развој балканских градова, сада у условима османске власти, представљао је или

наставак урбаног развоја затечених вароши, или формирање нових градова, зависно од

новонасталих привредних, стратегијских, комуникационих и других услова. Након

успостављања власти Османлија у градовима на Балкану није дошло до значајнијих

промена у организацији живота насељених места, већ да су само типови градских

насеља прецизније дефинисани.126

Доминантна позиција пољопривредне производње у првом веку османске власти

над Врањским кадилуком определила је и преовлађујући тип насеља. Сеоска насеља

имала су доминантану позицију у односу на све друге категорије насељених места. На

њима је почивао економско – социјални и укупан друштвени живот. Основна подела

сеоских насеља у румелијском ејалету Османског царства, па и у Врањском кадилуку,

била је на царска (тј. она која су улазила у састав султановог хаса) и тимарска. Сем

села, као насељена формација пољопривредног типа постојале су и мезре. Мада у

већини случајева оне нису биле стално настањене, већ су их обрађивали становници

околних села, било је и примера када их је сеоско становништво трајно насељавало.127

126 Е. Миљковић, Смедеревски санџак 1476 – 1560 – Земља – Насеља – Становништво, Београд 2004, 115 – 117. 127 Исто, 154 – 159.


28

4.1. Град Многобројни налази из римског периода у околини Врања, као и у самом граду,

сведоче о доброј насељености овог краја још у античко време.128 Познато је да је у то

време рударство имало важну улогу у развоју овог краја, на шта упућују бројне

традиције о испирању златне руде, које се могу чути готово свуда. Трагови римских

насеља у Корбевцу, Врањској Бањи и Златокопу сведоче о насељености овог краја, као

и остаци римских утврђења у Врањској Бањи, Златокопу и Доњем Вртогошу, која су

штитила поменута насеља.129

На деветој карти Европе, која је приложена уз рукопис ''Географије'' Клаудија

Птоломеја (II век) у Горњој Мезији, између Наисуса и Улпијане, са истим

топографским знаком какав се налази поред назива Улпијане убележено је насеље

Веланис. Археолошки материјал, пронађен у непосредној близини Врања, потврђује

исти археолошки ниво какав је забележен на Птоломејевој карти. Византијски

историчар Прокопије (VI век) међу тврђавама које су обновљене у Дарданији помиње

Вериниану. То је време када цар Јустинијан обнавља Наисус и Улпијану и оснива

епископско средиште Јустинијану Приму, због које су области данашње јужне Србије

добиле централни положај у односу на Македонију и Панонију. Сличан положај

Веланиса на Птоломејевој карти, византијске Вераниане и данашњег Врања, као и

положај у односу на Наисус и Улпијану, поред фонетских законитости развоја

топонима, допуштају претпоставку да је реч о истом насељу, за које се најкасније до XI

века устаљује назив Врања.130

Досадашња археолошка истраживања упућују на закључак да се Словени

приликом досељавања на Балкан нису населили у касноантичким римским градовима,

нити су стварали нове. Свакако да су они користили старе утврде и градове као

прибежишта током навала непријатеља, али их нису трајно насељавали и давали им

одлике градских насеља. У историјским изворима реч ''град'' се код нас јавља од IX

века.131

128 Г. Томовић, нав. дело, 46. 129 М. Гарашанин, Д. Гарашанин, Из археологије врањске области, Врањски гласник 1 (1965), 6. 130 Г. Томовић, нав. дело, 46. 131 Ј. Калић, Словени и византијско урбано наслеђе, Социјална структура српских градских насеља (XII – XVIII век), Смедерево – Београд 1992, 27 - 28.


29

Врањски крај, као и читав простор југоисточне Србије у средњем веку, није се

одликовао постојањем великог броја утврђених градова. Једна од ретких, и притом

сачуваних утврда налази се у непосредној близини данашњег Врања. Тврђава, која је

представљала центар врањске жупе у средњем веку, постојала је још у XI веку.132 Иако

није познато када је изграђена, готово је сигурно да је носила назив града и жупе коју је

обезбеђивала. Турски пописи из XVI века називају је тврђава Врање (Kale – i Ivranya),

а позната је турска пракса да затеченим тврђавама остављају стара имена. Народно име

тврђаве, Марково Кале, које се очувало до данашњих дана, каснијег је порекла. На

основу самог назива кале могу се извести одређени закључци. У османској

терминологији овим термином означаване су тврђаве саграђене од тврдог материјала,

снабдевене кулама и опасане бедемима.133

Тврђава позната у народу као Марково Кале налази се на три и по километра

северно од данашњег Врања, непосредно уз пут који спаја Врањску са Лесковачком

котлином. Лоцирана је на истуреном гребену између планине Пљачковице на западу и

Крстиловице на истоку, непосредно изнад ушћа Мале у Девотинску реку, које својим

саставом чине Врањску реку. Просечна висина гребена на коме се налази је 800 метара,

односно 400 метара изнад града Врања. Конфигурација терена је диктирала облик

утврђења, које има неправилну, издужену и троугласту основу. Заштићено је масивним

бедемским платнима са јужне и источне стране, док западну страну брани веома стрма,

готово окомита литица. Стамбени део тврђаве чини јужни плато, на коме се налазе два

висински различита мања платоа. Овај простор опасан је јужним бедемом, на коме се

налази улазна капија са прилазном рампом. Просечна дебљина бедемских платана је

око два метра. Лица су грађена од ломљеног, лепо сложеног лискунастог шкриљца, а

унутрашњост испуњена трпунцем и заливена врућим кречним малтером. На местима

оштећења још су видљиви трагови греда који се пружају паралелно са лицима бедема.

На око метар и по од нивоа првобитних стубаца сачувани су остаци шетне стазе на

круни бедема. Према систему градње и покретним налазима утврђено је да су објекти

сачувани на горњем платоу стамбеног дела тврђаве саграђени у времену османског

коришћења тврђаве. Готово у средини доњег платоа стамбеног дела тврђаве пронађени

су темељни остаци сакралног објекта, односно цркве. Она је изграђена у нешто бољој

техници од притесаног камена. Основа је у облику слободног крста, са споља

132 С. Мишић, Југоисточна Србија, 61. 133 О. Зиројевић, Марково Кале код Врања, Врањски гласник 7 (1971), 287.


30

троспратном апсидом. Јужна половина цркве је готово потпуно уништена каснијом

интервенцијом, вероватно у периоду разарања целокупног утврђења. На великој

површни доњег платоа уочљива су удубљења коришћена за побадање дрвених стубова,

на којима су грађени објекти уз бедеме утврђења.134

Иако не безначајна, тврђава средњовековног Врања се није развила због потребе

насеља, односно трга, у чијој је близини била. Она је штитила пут који је повезивао

жупу у правцу север – југ, служила као прибежиште народа у случају провале

непријатеља и била седиште управитеља, односно највишег службеника државне

управе у жупи Врања. На простору читаве жупе нису се у средњем веку развили

значајнији тргови и градска насеља. Најзначајнији трг врањске жупе налазио се у

близини тврђаве и заузимао је простор Горњег Врања. До XV века ту се развио значајан

трговачки центар на коме се трговало стоком, кожом, воском и вином. Значајну

потпору развоју трговине у Врању дала је близина најзначајнијег градског насеља

средњовековне српске државе – Новог Брда.135

Насеља градског типа у Османском царству, зависно од величине и улоге, делила

су се на три основне категорије: пазар, касаба и шехер. Једино насеље градског типа у

читавом Врањском кадилуку било је Врање, које се у катастарским пописима наводи

као касаба. Прешево је испред свог назива такође имало термин ''nefs'' (сам, сам град,

сам центар предеоне или административне целине), али је и даље остајало село

(''karye'') које је било центар предеоне целине (нахије).

Судећи према османским пописима из 1519, 1528. и 1570. године, касаба Врање

током XVI века улазила је у састав хасова ћустендилског санџакбега, што наглашава

њен значај и улогу у економском, административном и војном погледу. Ови пописи

несумњиво указују на то да је Врање кроз читав XVI век по броју становника више

личило на неко веће сеоско насеље него на град. Тек у другој половини XVI века

долази до озбиљнијег пораста броја становника, и то захваљујући порасту

муслиманског становништва. Пораст броја муслиманскох живља Врања утицао је на то

да се град све више развија у правцу оријенталние касабе, са уочљивим исламским

печатом, пре свега у сакралној архитектури. Током XVI века у Врању су фукционисале

најмање две џамије, три мезџида, најмање једна основна школа, један хамам, већи број

134 Д. Максимовић, О. Паламаревић, Марково Кале код Врања, Врањски гласник 20 (1987), 141 – 145. 135 С. Мишић, Југоисточна Србија, 66.


31

дућана, механа, тржница и панађур. Хришћанске богомоље нису забележене у

изворима из XVI века.

Живот хришћанске раје у Врању није се у многоме разликовао од живота

хришћана у селима Врањског кадилука. Њихово основно занимање била је земљорадња

и сточарство. Међу муслиманима била су заступљена занимања везана за верску

службу (хатиб, имам, мујезин), правника (факих) и занатлија (месари, кројачи,

обућари). Са развитком Врања у XVI веку долази и до усложњавања занимања, па се

јављају и припадници дервишких редова, помоћници кадија (наиб), судски позивари,

службеници општинске и полицијске управе (мухтесиб), сакупљачи пореза и учитељи.

Битан фактор развитка Врања као управног центра Врањског кадилука била је

врањска тврђава, Марково кале. Постојаност броја војника у гарнизону тврђаве

потврђује да је Врање, иако мало по броју становника, било значајан војни,

административни и судски центар.136

136 A. Stojanovski, nav. delo, 19 – 30.


32

4.2. Село Сеоска насеља врањске жупе поменута у српским средњовековним повељама

показују висок степен континуитета у првим деценијама османске власти над

поменутом територијом. Османске пописне књиге XVI века бележе велики број мезри,

односно напуштених насеља, сличних средњовековним селиштима.137 Разлог томе су у

највећој мери нестабилне политичке прилике, особито у време продора Османлија у

правцу севера и запада, али су узрочници често били и економске и социјалне природе.

У сваком случају, чињеница да на свака три насеља у врањском кадилуку 1570. године

долази по једна мезра сведочи о великим кретањима становништва ове области.138

Током XVI века на територији Врањског кадилука функционисао је тимарско

спахијски систем. То је значило да је доминантни облик својине над земљом био

државна земља. Основна карактеристике таквог облика својине била је подељена

сопственост између три субјекта: државе, представљене у султану, спахије, као

директног феудалног сопственика и зависног сељака, рајетина, као директног и

наследног сопственика над строго одређеном парцелом, оптерећеном бројним

дажбинама.139

Стабилизацији прилика у Врањском кадилуку знатно је допринело укључивање

великог броја затечених војних и полувојних институција у османски феудални систем.

Међу њима су биле специјалне службе и дужности, које су уз одређене повластице

извршавали припадници хришћанске раје. На поменутом подручју најзаступљеније су

биле војнучка, дербенџијска и соколарска служба.

Војнучка служба у Ћустендилском санџаку установљена је у пуном облику још у

XV веку. Њихова основна дужност била је учешће у османским војним походима у

виду помоћних одреда наоружаних копљима. У изворима се још називају и џебелијама.

Обично су коришћени као претходница, чија је дужност била да рашчисти (отвори)

путеве за пролазак главнине османске војске, или као коњушари у царским

коњушницама. У замену за своју службу војнуци су уживали слободне баштине,

ослобођене од ушура и многих других државних пореза. Приликом пописа Врањског

137 Е. Миљковић, Типологија сеоских насеља у првом веку османске владавине у српским земљама, Споменица Милана Васића, АНУРС, Споменица II, Одјељење друштвених наука XIV, Бања Лука 2005, 209. 138 A. Stojanovski, nav. delo, 30 - 34. 139 Исто, 55.


33

кадилука 1486/87. године забележено је 707 војнука, 1519. било их је 1135, а 1570. чак

2161 лице. У војнучку службу улазило је ситно племство из редова хришћана, као и

групе влаха.

Друга велика група хришћанског становништва у Врањском кадилуку, која је

вршила службу за Османско царство биле су дербенџије. За разлику од војнучке

службе, у ову су улазила читава насеља. Карактер службе огледао се у обавези чувања

значајних, а уз то и опасних и тешко проходних места на јавним путевима, какве су пре

свега биле клисуре и планински прелази. О значају ове службе за царство говори и

податак да је свако дванаесто село Врањског кадилука било дербенско. Повластице које

су дербенска села уживала због вршења службе била су знатно мања од војнучких, а

сводила су се на умањења појединих намета и пореза. Сваки дербенџија давао је на име

испенџе 10 акчи (уместо 25). Сваки ожењени је давао фиксни износ од једног ''денка''

пшенице и јечма и потпуно су ослобођени од свих ванредних дажбина.

Трећу и најмању групу ''привилеговане раје'' сачињавали су соколари. Попис 1570.

године у Врањском кадилуку бележи само 14 соколара. Дужност соколара била је да

хватају, дресирају и негују птице грабљивице, које су служиле за потребе царског

двора. Соколари су уживали слободне баштине и били су у најповољнијем положају у

односу на друго хришћанско рајинско становништво.140

4.2.1. Категорије сеоског становништва

Меропси. Ова реч непознатог порекла означавала је у средњем веку припаднике

најбројније категорије зависних земљорадника. Бавећи се земљорадњом као основним

занимањем, меропси су, по правилу, били становници села. Они су били оптерећени

многобројним обавезама, које се најгрубље могу разврстати у три групе: обавезе према

цркви, према владару и према феудалном господару.141

Меропси се изричито помињу у повељи којом краљ Душан додељује цркву Светог

Николе у Врању, са свим њеним поседима, манастиру Хиландару и том приликом им се

обавезе одређују ''законом што га постависмо црквеним људима Врањанцима''.142

Меропси су на поседима цркве Светог Николе у Врању дужни да с јесени сеју сто

140 A. Stojanovski, nav. delo, 68 - 94. 141 Лексикон, 396 (М. Благојевић). 142 С. Марјановић – Душанић, Повеља, 77.


34

кабала143 пшенице, а у пролећној сетви сто кабала овса и проса.144 Претпоставља се да

је једним каблом било могуће узорати један мат земљишта, што износи око 965,4

метара квадратних земљишта. Како је једно средњовековно меропашко домаћинство

могло у току године да посеје и обради између 22,5 и 27 кабала жита, од чега је обично

трећина, односно између 7,5 и 9 кабала одлазило на обраду властелинског имања145,

вероватно се обавеза наведена у повељи односила на скупину домаћинстава. У случају

цркве Светог Николе меропси су били дужни да годишње засеју и обраде 200 каблова

житарица, што би, под претпоставком да је трећина радних обавеза 8 кабала, односно

мати, значило да укупну површину обрађује 25 домаћинстава. Тај број домаћинстава се

уклапа у просечну величину села наведених у повељи.146

Уочљиво је да обавезе меропаха нису дефинисане натуралном дажбином (десетак,

четвртина). Основне радне обавезе одмерене су површином земљишта које је потребно

обрадити, што је карактеристично за делове Србије који тада већ дуже време нису

улазили у састав Византије.147

Отроци. У српској средњовоковној држави овај термин, који је означавао дете

добија и друга значења. Отроцима се означава социјална категорија феудалних

подложника, лично зависних према свом феудалном господару, који се налазе при дну

друштвене лествице. Душановик закон их наследно везује за господаре, којима даје

искључиво право ослобађања. Отроци немају права прибегавања владаревој правди,

што још једном потврђује њихова сужена лична права. Они живе измешани са осталим

становницима са којима су изједначени у погледу врсте и количине намета. У повељама

се често наводе заједно са меропсима, као основна маса земљорадника. Временом се

меропси и отроци стапају у једну категорију зависних становника.148

Раја. Огромна већина средњовековног меропашког и отрочког становништва

некадашњих српских жупа преведена је, доласком Османлија, у рају. Раја је, насупрот

аскеру, војно – управном сталежу османског царства, представљала радну класу

Османског царства. Рајинско становништво састојало се, у најширем смислу, од

143 Један српски кабао имао је запремину од 21,18 литара или 15,93 килограма (М. Благојевић, Земљораднички закон, 285). 144 С. Марјановић – Душанић, Повеља, 77. 145 М. Благојевић, Земљораднички закон – средњовековни рукопис, Београд 2007, 285. 146 Види стр. 41. 147 М. Благојевић, Земљораднички закон, 267. 148 М. Благојевић, Меропси и отроци – баштиници и посадници у Грбаљском рукопису Душановог законика, Глас САНУ 396 (2004), 57 – 59; Лексикон, 484 (Ђ. Бубало).


35

поданика произвођача, муслимана и хришћана149, који су, за разлику од припадника

војничке класе, плаћали дажбине. У ужем смислу, рају су чинили сељаци

земљорадници, насупрот становницима градова, чији је статус био различит.150

Сељак је имао право уживања (tasaruf) земље, коју му нико није могао одузети све

док ју је обрађивао, те ју је могао, неподељену, препустити својим наследницима.

Основне обавезе зависног становништва према директном феудалном господару и

држави могу се поделити у три категорије: натуралне, радне и новчане обавезе.

Натурална давања раје узимана су углавном у виду ушура од разних пољопривредних

производа, а пре свега од житарица. Ушур је обично износио једну десетину од

производа, али је могао достићи и до једне половине. Новчана давања раје такође су

била прецизно утврђена. Ту је пре свега спадала испенџа, коју је плаћао сваки одрастао

и за рад способан хришћанин. Уместо испенџе, муслиманска раја плаћала је умањени

порез на чифт. Међутим, основна разлика у давањима између хришћанске и

муслиманске раје представљена је у плаћању харача или џизије, који су плаћали само

хришћани. У корист државе плаћани су и разни ванредни порези (аваризи диваније и

текјалифи урфије) и то у радном, новчаном и натуралном виду.151

149 Упркос томе што је и муслиманско становништво убрајано у рајинску класу, уочљиве су разлике у оптерећености дажбинама између њих и хришћана. 150 M. Vasić, Socijalna struktura jugoslovenskih zemalja pod osmanskom vlašću do kraja XVII vijeka, Godišnjak Društva istoričara Bosne i Hercegovine 37 (1986), 53 – 61. 151 Р. Мантран, Историја Османског царства, Београд 2002, 253 – 255.


36

4.3. Катун Катун као насеље није могуће анализирати, а да прво пажњу не посветимо

социјално – етничкој категорији становништва која га је насељавала – власима.

Власима се смтрају остаци романизованих староседелаца, који су се после досељавања

Словена одржали као сточари у мањим или већим скупинама. У почецима појављивања

на историјској сцени власи нису били везани за одређену територију, већ су се са

својим стадима стално кретали у потрази за бољим испашама. Међутим, током времена

и њих је захватила феудализација, што је убрзало организовање влашког становништва

у оквиру посебних скупина – катуна.152 Један катун, на чијем су челу старешине, који

се називају кнезови и премићури, чине неколико десетина влашких домаћинстава –

клетишта.153

Присуство катуна на властелинству доносило је феудалном господару користи, па

је велика пажња усмеравана на прецизно дефинисање обавеза влашког становништва у

српским средњовековним повељама. Повеља краља Душана цркви Светог Николе у

Врању доноси податке о организацији и обавезама влаха Псодераца у врањској жупи

средином XIV века.154 Очигледно се може закључити да је данашње село Содерце

наследник, бар по имену, тих средњовековних Псодераца. Оно се налази читири

километра западно од данашњег Врања, од кога га дели атар села Собине, док је

следеће село у истом реду Катун.155

Након одређивања међа ''катуна Влаха по имену Псодерци'' састављач повеље

наводи имена Влаха, а као први међу њима помиње се Болеслав примићур.156 Титулу

примићура или премићура није носио сваки старешина влаха у средњовековној

Србији.157 Иако је био старешина скупине влаха која је бројала неколико десетина

домаћинстава, то није био разлог да он носи ову титулу. Увођење примићура у српске

средњовековне земље у вези је са снажном византинизацијом државне управе након

женидбе краља Милутина византијском принцезом Симонидом (1299. године). У време

152 Е. Миљковић, Власи у домаћој историографији, Браничевски гласник 7 (2010), 20. 153 Лексикон, 86 – 87 (Д. Динић – Кнежевић). 154 С. Марјановић – Душанић, Повеља, 77. 155 М. С. Филиповић, Некада катун Псодерци сада село Содерце код Врања, Врањски гласник 2 (1966), 59 – 60. 156 С. Марјановић – Душанић, Повеља, 77. 157 М. Благојевић, Влашки кнезови, премићури и челници у држави Немањића (XIII – XIV век), Споменица Милана Васића, АНУРС, Споменица II, Одјељење друштвених наука XIV, Бања Лука 2005, 54.


37

непријатељстава са Византијом бележи се осека помињања ове титуле у повељамa.

Међутим, са смиривањем прилика примићури се поново појављују у повељама.158

Након што састављач повеље краља Душана жупану Маљушату прецизно наброји

обавезе села на властелинству цркве Светог Николе, у наставку он наводи обавезе

становника ''катуна Влаха по имену Псодерци'' у делу који назива ''Закон Власима''159.

Уочљива је разлика између влаха ''војника'' и осталих влаха, како у имену, тако и у

феудалним обавезама. Из самог назива категорије влаха војника види се да су они

имали неку феудалну обавезу која је подразумевала војну службу. Посредни доказ за

такву тврдњу јесу њихове остале обавезе, које су умањене у односу на дажбине осталих

влаха, па је вероватно да су власи војници имали неку додатну ненаведену обавезу

према феудалном господару, која се подразумевала следствено њиховом друштвеном

статусу.

Феудални намети влаха Псодераца не разликују се пуно од обавеза влаха у другим

српским средњовековним повељама160, а они су били утврђени ''Законом влахом''. Закон

су установили ктитор жупан Маљушат и будући феудални господар цркве и њеног

властелинства игуман Арсеније. Закон разликује две категорије влаха: војници и

остали. Војници дају црквени покров о Дмитровдану, а остали власи обрађују вуну по

поставу на човека, а осталу вуну обрађују по пола. Власи су дужни да чувају кобиле, а

када се пастув пушта онда су се кобиле чувале и на коњима и пешке. Војници су имали

обавезу транспорта соли и пратње игумана и иконома. Повеља је прописала и да

игуман Хиландара узима два коња годишње. Ова обавеза није оптерећивала директно

влахе, већ се односила на црквено газдинство, које се бавило и узгојем коња и њиховог

подмлатка. Међутим једна њихова обавеза је карактеристична. Приликом набрајања

дужности влаха Псодераца наводи се ''и када обрађују виноград, да им се од цркве даје

хлеб и вино''. Ово је први пут у српским средњовековним повељама пример да се власи

терете радном обавезом обрађивања винограда. Ова одредба несумњиво показује да су

власи Псодерци поседовали и сопствене винограде, зато што су знали да обрађују

црквене. Из тога се види да је процес седентеризације, односно везивања влаха за

земљу, одмакао и приближио их положају зависних меропаха.161

158 М. Благојевић, Влашки кнезови, 58 – 59. 159 С. Марјановић – Душанић, Повеља, 77. 160 М. Антоновић, Власи у грчким областима Душановог царства, Браничевски гласник 7 (2010), 24. 161 С. Мишић, Законске одредбе о Власима у повељама Немањића, Браничевски гласник 7 (2010), 39 – 40.


38

Доказано присуство влаха на територији врањске жупе у средњем веку оставило

је трагова и у XVI веку, мада је већ увелико извршена њихова словенизација, а поред

тога, они су се као сточари углавном повукли на север пред османском најездом.

Међутим, попис из 1519. године бележи неколико становника Врањског кадилука са

додатком ''Влах'' уз име (Влах Влајко, Ђуро Влах, Никола Влах итд).162

Власи, слободни сељаци сточари, представљају, поред раје, другу основну

друштвену групу, која је након османских освајања формирана у српском друштву.

Турски извори из друге половине XV и прве половине XVI века, власима називају Србе

– сточаре, који су имали посебан фискални статус у оквиру Османског царства, стечен

вршењем војне службе. Османска управа је тако наставила праксу српског

средњовековља и из њега преузела уредбе о влашкој организацији.163

Влашко становништво је као накнаду за вршење војне службе уживало пореске

олакшице, а било је и значајан колонизаторски елемент. Њихов статус био је регулисан

посебним законским одредбама – канунима влаха. Основна обавеза влаха свакако је

била војна служба, а затим и плаћање филурије, као и натурално давање у виду

сточарских производа. Међутим, приметно је ослобађање од многих дажбина у

канунима (харач, испенџа, ушур, младарина и др).164

162 A. Stojanovski, nav. delo, 51. 163 Е. Миљковић, Власи у Смедеревском санџаку у другој половини 15. и првој половини 16. века (са посебним освртом на влахе Браничева), Браничевски гласник 7 (2010), 50. 164 Е. Миљковић, А. Крстић, Трагови српског средњовековног права у раним османским канунима и кануннамама, Средњовековно право Срба у огледалу историјских извора, Београд 2009, 304 – 308.


39

5. Демографске прилике

Средњовековна друштва била су у многоме различита у односу на раније и

касније друштвене формације. Између осталог, и појам племена и народа доживљаван

је на другачији начин у феудалном друштву.165 Етничку структуру могуће је пратити

само у најгрубљим цртама на основу имена зависних становника, као и њихових

феудалних господара. Поред тога, значајне податке доносе топономастички подаци.

Повеља краља Душана цркви Светог Николе у Врању доноси имена зависних

меропаха, отрока и влаха у три села и једном катуну који су припадали цркви. Сеоско

становништво састављено од меропаха и отрока већински је српско. Међутим, постоје

и становници чија имена указују на несрпско (Керсаћ, Нушид, Влах) и грчко (Фодор,

Тодор, Горги, Манојло) порекло.166 Осим тога, у повељи се међу именима зависних

становника помињу Србин у Горњем и Богдан Бугарин у Доњем Врању.167 То свакако

није њихова етничка одредница, већ у првом случају представља лично име или

надимак, док у другом означава надимак или име рода, односно порекла.

Влашки катуни у средњовековној Србији обично су носили имена по географском

пореклу или по старешинама катуна. Како катун влаха Псодераца не носи име по

географској одредници или тренутном старешини, чије име је Болеслав, свакако да је

добио име по неком ранијем старешини. Међутим, један од влаха носи име Граја

Псодеров син, што потврђује да је један од ранијих старешина био Псодер, по коме је

читав катун понео име. Постојање села Псодера југоисточно од Лерина, отвара

могућност да су преци врањских влаха Псодераца у неком тренутку населили жупу,

дошавши из северне Грчке. Иако лична имена није могуће узимати као критеријум за

утврђивање етничког карактера људи који се помињу у српским средњовековним

повељама, не може се лако прећи преко чињенице да већина људи катуна Псодераца

носи српска имена. Као изузеци могу се узети имена Шишат, Балин и Јан, а

интересантно је да синови премићура Болеслава имају имена са романским суфиксом –

ул.168 Међутим, осим имена појединих влаха нема потврде о њиховом несрпском

165 С. Ћирковић, Удео средњег века у формирању етничке карте Балкана, Работници, војници, духовници, Београд 1997, 171 – 175. 166 А. Соловјев, Повеља краља Душана о манастиру Св. Николе у Врањи, 77. 167 С. Марјановић – Душанић, Повеља, 77 - 78. 168 М. С. Филиповић, Некада катун Псодерци, 62 - 63.


40

етничком статусу, а њихове раније наведене феудалне обавезе, које подразумевају и

обраду винограда за феудалног господара, говоре о великом степену преласка на

седелачки начи живота и словенизирање, односно србизацију влашког катуна

Псодераца.

Долазак османске власти на простор врањске жупе донео је многе промене у

демографске прилике. Османски пописи из XVI века показују пораст броја

муслиманског живља на територији читавог Врањског кадилука. У граду Врању

муслимани су представљали већину већ у попису 1519. годину. Та већина се

поколебала у трећој деценији XVI века, да би попис 1570. године потврдио огромну

већину муслиманског живља. Међутим, сви муслимани не могу се сматрати етничким

Турцима, јер је на попису 1519. године чак четвртина њих уместо патронима понела

ознаку Абдулах (''син Раба божијег''), чиме је прикривно хришћанско име њиховог оца.

Попис 1570. године показује да је конвертита чак трећина од целокупног муслиманског

живља у Врању. Тај број показује само број исламизованих житеља у једној генерацији,

док је немогуће пратити исламизоване у другом или трећем колену.169

Ако се Врањски кадилук посматра као целина уочљиво је да су хришћани

представљали надмоћну већину у односу на муслиманско становништво. Учешће од

око 2% муслимана међу хришћанима порасло је од 1519. до 1570. године на око 2,60%.

Скоро половину пописаног муслиманског сеоског становништва Врањског кадилука

представљају конвертити који носе патроним Абдулах. Ова исламизација започета је

још у XV веку и наставила се кроз читав XVI век и обухватила је појединачне

старешине породица у селима Врањског кадилука.170

169 A. Stojanovski, nav. delo, 23 – 24. 170 Исто, 48.


41

Село Број породица 1519. године / Број породица у повељи краља Душанa171

Горње Врање 78 33

Доње Врање 30 40

Собина 15 12

Катун 14 35 Псодерци 19

Јагнедница 7

Церовац 22

Бања 21

Горње Отуље 13

Доње Отуље 19

Преображење 24

Раковац 25

Лапрадинци 7

Лучани 17

Трновац 115

Бресница 6

Дубница 5

Клиновци 39

Честелин 3

Балиновац 15

Божињевац 5

Бунушевце 20

Јелшанци 5

Краљеве Куће 33

171 Број породица у повељи краља Душана израчунат је на основу зависних становника пописаних у њој, по принципу да једна пописана особа представља једну сеоску породицу.


42

6. Привреда

6.1. Пољопривредна производња

Пољопривредна производња представљала је основну грану, не само привредне,

већ и сваке дуге делатности у периоду српске средњовековне државе, али се такво

стање одржало и у првом веку османске владавине над српским народом, па и касније.

Осим што је на становништво које се бавило пољопривредом одлазила огромна већина

житеља, на њој се заснивао и опстанак читаве државне власти и управе. Од приноса

житарица зависила је бројност становништва, сточни фонд, као и могућност феудалног,

а касније спахијског, слоја да убира порезе, организује војску и води ратове.

6.1.1. Земљорадња

Земљорадња је пре свега зависила од природних услова територије, климе и

богатства текућим водама. Како су жупски предели у долинама великих река били

најгушће насељени, тако је и територија врањске жупе добро насељена и имала је

развијену земљорадњу.172 О културама које су узгајане говори повеља краља Душана

цркви Светог Николе у Врању из 1343 – 1345 године, као и подаци из опширних пописа

састављених 1519. и 1570. године. Краљ је повељом уредио да црквени људи Врањанци

(меропски и отроци) сеју пшеницу као озими усев, а овас и просо као јари. На основу

османских пописа, који показују укупне дажбине сваког села понаособ, могуће је

пратити основне пољопривредне културе гајене у XVI веку на територији Врањског

кадилука. Међу дажбинама које је раја била дужна да плаћа значајну ставку чинили су

ушури од пољопривредних производа. Укупно гледано, становништво Врањског

кадилука плаћало је највећи ушур од пшенице, а затим од суражице.173 Пшеница је

коришћена у људској исхрани, док је овас коришћен за исхрану коња. Суражица

(махлут) може се сматрати мешавином разних житарица уопште.174 Просо је такође

коришћен у људској исхрани, а каша справљена од њега сматрана је посебно укусном.

172 С. Мишић, Југоисточна Србија, 89. 173 С. Марјановић – Душанић, Повеља, 77; A. Stojanovski, nav. delo, 95. 174 ''Махлут'' је била мешавина житарица. Највероватније да та мешавина није садржавала пшеницу, већ јечам као основни састојак.


43

Просо је, по начину припреме, спадао у варива. Међутим, због начина производње и

изгледа стабљике, просо се ипак сврстава у житарице.175

Производња житарица на територији Врањског кадилука захтевала је велики

напор и пролазак кроз све фазе производног процеса, који је подразумевао орање,

сетву, жетву и вршидбу. Орање је обављано непосредно пред сетву и подразумевало је

уситњавање земље ралом уздуж и попреко, а затим и додатно уситњавање дрљачама и

влачама и, пре свега, мотикама. Како је учинак орања алаткама био мали,

пољопривредну површину је било неопходно узорати једном неколико месеци пре

сетве, како би земља била растреситија приликом главног орања непосредно пред

сетву. Озима сетва обављана је током октобра, док је јара почињала у фебруару, а

трајала је током читавог марта. Са сетвом се отпочињало тек након што је читава њива

узорана. Након завршене сетве земљорадници нису имали већих послова око

производње житарица. Клијање и раст биљака зависили су од климатских услова, на

шта пољопривредници нису имали утицаја. Средина и друга половина јуна биле су

резервисане за жетву и вршидбу озимих усева. Жетва јарих усева отпочињала је

почетком до средине јула, па чак и у августу. Жетва се обављала искључиво српом, а у

њој су, за разлику од орања и сетве, учествовале и жене, као и млађи чланови породице.

Пожњевене житарице остајале су још неколико дана на њиви да би се што боље

осушиле, пре него што би биле пренете до гувна. Након што су житарице пренете до

гувна, отпочињала је вршидба. Гувно је ограђени или неограђени простор на коме се

истресало семе из класја житарица. Обично је свако домаћинство имало властито гувно.

Уколико је неки простор био погодан (струјање ветра) неколико породица подизало је

гувно на њему. За истресање семена из класја коришћена је људска радна снага или

сточна запрега. Земљорадник је постављао стабљике у два паралелна реда по средини

гувна, а вршидбу је обавао алатком која се називала млатило, или млат. По завршеном

млаћењу житарица на гувну би остали помешани семе, које је падало на дно, плева и

слама. Слама је уклањана и садевана у стогове, док је плева заједно са семеном бацана

у ваздух дрвеном лопатом и ветар је односио плеву, док је теже семе падало на земљу.

На крају су земљорадници кућама односили пречишћено зрневље, које је смештано у

складишта домаћинства. Житарице су смештане у један део куће за становање или у

житне јаме.176

175 М. Благојевић, Земљорадња у средњовековној Србији, Београд 2004, 84. 176 Исто, 90 – 106.


44

Гајење винове лозе било је широко распрострањено у Врањском кадилуку.

Винограде су имала скоро сва села, са изузетком већег броја пчињских, у којима

климатски услови нису дозвољавали узгајање винове лозе. Винова лоза добро успева у

крајевима у којима су лета топла и дуга.177 Виноградарство се у околини Врања развија

током XIII, док је у XIV веку оно значајна грана пољопривреде. Гајење винове лозе

захтевало је много више посла него када би се на истој површини гајиле житарице. За

подизање винограда у средњем веку било је потребно земљу узорати до дубине од око

пола метра, што је, узевши техничке могућности у обзир, било веома мукотрпно. Да би

се обезбедио напредак лозе на истрапљеном земљишту, било га је неопходно

нађубрити, што је обично вршено овчијим или козијим ђубривом. Винова лоза сађена је

у јесен или рано пролеће. Да би се скратио период од две или три године, колико је

виновој лози потребно да донесе прве плодове, расад је купован са већ развијеним

кореном. Већ друге године по сађењу, земљорадник је морао да реже и окопава

виноград како би он почео да доноси плодове. На развијеном винограду, који је већ

доносио плодове, потребно је било чистити виноград, окопавати га и заламати лозу

током године. Орезани и очишћени виноград било је потребно окопати средином марта

и јуна. За окопавање винограда најчешће је коришћена мотика, али постоје докази и о

коришћењу рала у ту сврху. Заламање лозе маја или најкасније јуна предвиђало је

засецање стабљике како не би израсла превисоко, као и исецање младица које не доносе

плодове. Обрада винограда подразумевала је још и побадање притки.178

Од индустријских биљака у Врањском кадилуку били су заступљени лан (кетен) и

конопља (кенвир). Много чешће од конопље узгајан је лан. Међутим, током читавог

XVI века постојала је тенденција смањења производње лана у корист производње

конопље.179 Ланена влакна била су веома цењен производ, тако да је на дубровачком

тржишту цена лана и памука била приближно једнака. Свако домаћинство производило

је за своје потребе одређену количину лана. Земљиште на коме се гајио лан морало је

бити преорано да би постало погодно за сетву. Након тога није било много посла све до

жетве, када су стабљике вађене из земље, везиване у мале снопове које је требало

овлажити (топити) да би стабљике омекшале, а затим су сушене како би се влакна

ослободила од стабљике. На крају се приступало финијем чишћењу влакана од

177 A. Stojanovski, nav. delo, 103. 178 М. Благојевић, Земљорадња, 106 - 131. 179 A. Stojanovski, nav. delo, 100.


45

преосталих делова стабљика и слагању у повесма која су се касније упредала у нити.180

Справе у којима се лан тро називане су ступама, односно трлицама. Поред ових ступа

постојале су и направе сличне ваљавицама, у којима је топљен лан. Топљење лана

обављано је у потоцима и рекама, даље од главне струје у плићацима где је вода

топлија. Места где је лан топљен називана су топила.181

Значајну пољопривредну грану у Врањском кадилуку представљало је

повртарство. У највећој мери гајени су сочиво, ''мердумек'' (грахорица или грах –

пољак), купус, празилук, бели лук и црни лук.182

6.1.2. Сточарство

Поред земљорадње, сточарство је било најважнија привредна грана у Врањском

кадилуку. То се посебно односи на овчарство, које је и у ранијим вековима,

захваљујући погодним условима за узгој оваца, било извор егзистенције великог броја

локалног становништва. Осим оваца гајена су говеда и свиње. 183

Повеља краља Душана цркви Светог Николе у Врању доноси и ''Закон Влахом'',

што говори о значају сточарске производње у овом крају.184 По својој суштини влашко

сточарење било је једноставно и примитивно. Захтевало је мало радних руку зато што

је било прилагођено природној средини. Овце, говеда и коњи морали су да подносе

временске непогоде, нагла колебања температуре и да се задовољавају скромним

изворима хране које им је пружала природа. Од говеда и оваца добијана је скромна

количина меса и млека, док је овчија вуна била слабог квалитета, те се од ње није могло

израђивати финије сукно. Све је то надокнађивано бројношћу стада које су власи

узгајали.185 Османски пописи из 1519. и 1570. године сведоче о значајној сточарској

делатности на територији Врањског кадилука. Дажбине убиране на основу сточарске

производње биле су травнина, ушур од пасишта, новчане дажбине од сламе, порези на

летњу и зимску испашу. Разноврсност пореза сведочи о великом значају сточарске

производње за пољопривреду Врањског кадилука.186

180 М. Благојевић, Земљорадња, 89. 181 С. Мишић, Гајење и прерада лана и конопље у Србији XIV и XV века, Историјски часопис 39 (1992), 48 – 49. 182 A. Stojanovski, nav. delo, 102 - 103. 183 Исто, 106. 184 С. Марјановић – Душанић, Повеља, 77. 185 ИСН I, 365 – 366 (М. Благојевић). 186 A. Stojanovski, nav. delo, 106 - 113.


46

6.2. Путна мрежа Главна раскрсница путева у врањској жупи било је Врање. Путне правце који су

се ту укрштали бранила је утврда подигнута у непосредној близини Горњег Врања. У

њеној близини укрштали су се путеви који су од Приморја водили у правцу Цариграда

и из правца Ниша према Солуну и Новом Брду. Уочљиво је да су се путеви у врањској

жупи пружали правцем пружања река и положајем њихових долина. Главни путни

правац ишао је долином Јужне Мораве, док су се споредни пружали долинама њених

притока у правцу околних жупа и предела.

''Трговачки пут'', поменут у повељи краља Душана187 као један од међника Горњег

Врања вероватно је пролазио кроз врањски трг и приближавао се утврди која га је

бранила. Његов специфични назив сведочи о начину на који је локално становништво

видело поменути путни правац, а то је да су њега у великој мери користили трговци.

Долином Биначке Мораве ишао је ''Сашки пут'', који се везивао на ''Врањски пут''.

То је део старог пута којим се ишло од Врања за Старо Нагоричино. Један пут водио је

од Врања долином Требишињске реке, на село Сајинце на Пчињи и даље за Криву

Паланку.188

Више путних праваца ишло је из Приштине преко врањске жупе. Један је преко

Прешева, Билаче и Рујана силазио у Пчињу и ишао даље за Ћустендил, док је много

коришћенији пут који је из Приштине ишао на Кончуљ, па даље низ Мораву према

Власини или Пчињи, Кривој Реци и Овчем Пољу.

Један путни правац, који је називан Ћустендилски, ишао је из Врања, преко Бање

изнад села Првонека, држећи се десне косе првонечких, корбевачких и сливничких

планина избијао је на Дугу Луку, а затим даље на Ћустендил. Један други пут ишао је

Из Врања преко Корбевца у правцу Криве Феје и Паланке.189

187 С. Марјановић – Душанић, Повеља, 78. 188 С. Мишић, Југоисточна Србија, 105. 189 Ј. Хаџивасиљевић, Ка историји града Врања, 52 – 53.


47

6.3. Трговина и занатство Трговина у Врањском кадилуку показује велики степен континуитета са

претходним периодом српске средњовековне државе. Није било знатних тргова, али је

због повољног географског положаја190 територија Врањског кадилука била

испресецана путним правцима, које су средњовековни трговци користили за обављање

своје делатности. Најзначајнији трг било је Горње Врање у непосредној близини

данашње утврде познате у народу као Марково Кале. Трговина је гравитирала ка

Солуну и Нишу, а трговци су нарочито били везани за Ново Брдо. Главни носиоци

спољне трговине и овде су били Дубровчани, који су упошљавали домаће људе, који су

трговали за њих. О томе сведочи делатност дубровачког трговца Михаила Лукаревића,

који је пословао у првој половини XV века у Новом Брду и који је имао пословне везе

са већим бројем људи из врањске жупе.191 Обим трговине Михаила Лукаревића са

становницима врањске жупе није био велики, како ни сам Лукаревић није био крупни

трговац.192 Значајан фактор развитка трговине у Врањском кадилуку био је панађур у

Врању, који се јавља после 1519. године. Панађур је одржаван једном годишње и

привлачио је трговце из Врањског кадилука и околине, а о његовом значају сведочи

очуван топоним Панађуриште, у непосредној околини данашњег Врања.193

Дубровчани су у овај крај довозили пре свега луксузније тканине, а затим и друге

производе који се нису производили у врањској жупи. Поред тога, увожена је и со

преко Светог Срђа, а вероватно и из Угарске, преко Бовна.194 Извозни производи

Врањског кадилука били су пре свега продукти пољопривредне производње (стока,

житарице, коже, ланене и вунене тканине, восак и др).195

Највећа концентрација занатских радионица у средњовековним српским земљама

била је у градским и рударским центрима. Османски пописи из 1519. и 1570. години на

територији Врањског кадилка бележе коваче, месаре, обућаре, кројаче, дрводељце и

сапунџије.196

190 Помен ''Трговачког пута'' у повељи краља Душана (С. Марјановић – Душанић, Повеља, 76) сведочи о значају ове саобраћајнице и њену улогу у привреди врањске жупе у средњем веку. 191 М. Динић, Из Дубровачког архива I, 41, 43, 46, 49, 55, 73, 74, 75, 78, 79, 80, 83, 90. 192 Страна 48. 193 A. Stojanovski, nav. delo, 122. 194 С. Мишић, Југоисточна Србија, 103 – 104. 195 М. Костић, нав. дело, 198. 196 A. Stojanovski, nav. delo, 119.


48

197 Обрачун дугова вршен је у литрама (Л), које су се делиле на 12 унчи (Оз). У једну унчу улазило је 20 гроша (Гр) или аспри (Ас). То не значи да су грош и аспра имале исту вредност, како су унча у литар само рачунске јединице. Редовно бележење дуга у српској или турској монети показује да је међу њима постојала разлика (М. Динић, Из Дубровачког архива I, 2). 198 Затамњена имена представљају особе које су преузеле или исплатиле дуг према Михаилу Лукаревићу, уместо незасенчених особа наведених у реду изнад.

Село – заселак Дужник Износ дуга197 Дуг вратио/преузео198

Балиновце Никола Аладиновић Оз 6/13 Бресница Никола Гурисић

Оз 9 Гр 10 Божињевац Никола Нинац Бунушевце Владислав Радосалић Оз 1 Гр 4

Дубница Јован Влаиховић Оз 1 Гр 4 Брајчо Кондић Л. 1 Оз 4/1

Мартин

Клиновац Драгосав Богојевић Оз 3 Ас 16 Драгосав Стојановић

Честелин

Раша Владуловић Оз 2 Милош Богосалић Оз 7 Радосав Продановић Раша Владуловић Оз 2

Ненада Дмитровић Оз 10 Ас 10 Михаило

Богосав

Катун

Бранчо Бранисалић Прецртано Радомир Никојевци

Брајчо Бнежанин Ралин Шишмановић Оз 1 Гр 5 Миотин Радулиновић

Катун / Војнеговци

Дубравац Витомировић Оз 3 Богдан Ћатић

Радован Хотрит Оз 10 Богдан Ралиновић - Тулари

Катун / Граојевци

Радован Припсић Плаћено Дејан Дадиновић Радосав Турчовић Гр 1 Радан Припсић

Ђурађ Миотос Прецртано Тодор Баран и Алекса Оз 5 Ас 15 Радинчо и Владисав

Катун / Пладни До

Грубан Козић Оз 1 Ас 15 Рајан Тросановић Оз 8 Ас 7 Радинчо Продановић

Хранац Оз 2 Ас 16 Радосав поп и Богдан Оз 7

Бранчо Козан Оз 6 Ас 14 Радинко Ратко слуга Свера Оз 8

Врање Милош Радосалић из Подграђа Гр 6

Бранчо Лечић Рале Проковић Оз 9 Ас 13

Укупан промет новца Л 1 Оз 96 и 6/13 Гр 29 Ас 106


49

7. Црквене прилике у Врањском кадилуку

Подручје данашњег Врања у античко и предсловеснско време не спомиње се

детаљније у организацији ранохришћанске цркве. Помен епископа Улпијане на сабору

у Сердици 343. године наводи на претпоставку да је врањски крај у то доба потпадао

под јурисдикцију поменуте епископије.199

Врањска жупа пре формирања Охридске архиепископије била је под

јурисдикцијом бугарске патријаршије, да би 1018. године потпала под власт

Цариградске патријаршије, односно Охридске архиепископије, коју је формирао цар

Василије II.200 У организацији архиепископије подручје Врања потпало је под

јурисдикцију Скопске епархије, која се простирала на југу до теснаца Вардара, а на

северу до северних падина Скопске Црне Горе, где извире Биначка Морава, затим

Моравичко Поље између Куманова и ушћа реке Моравице у Мораву.201

Политичка независност Србије и уздизање државе на ранг краљевине 1217.

године покренула је питање самосталне српске цркве. Територија тадашње српске

државе била је тада под духовном јурисдикцијом Барске архиепископије у приморју и

Охридске архиепископије у унутрашњости.202 Српска архиепископија, коју је Сава

Немањић основао 1220. године, састојала се из једанаест епископија, заједно са

Жичком епископијом која је била центар архиепископије. С обзиром на територијалну

организацију и простирање епископија архиепископије, територија врањске жупе, у то

време, вероватно је потпадала под духовну јурисдикцију Топличког или Липљанског

епископа.

Након што је краљ Милутин границе српске државе померио даље ка југу

долином Вардара, територије врањске жупе, заједно са Славиштем, Злетовом,

Морозвиздом и оба Полога, подељене су између Призренске и Липљанске епископије.

Тада је Врање доспело под духовну јурисдикцију липљанског епископа.203 Након

времена краља Милутина, територија врањске жупе се не помиње у вези са одређеном

епископијом, па је вероватно да је она наставила да буде део Липљанске епископије. 199 Р. Поповић, Црква у врањском крају у средњем веку, Врањски гласник 26 – 27 (1993/1994), 17 - 18. 200 С. Мишић, Југоисточна Србија, 52. 201 Р. Поповић, Црква у врањском крају, 19 - 20. 202 М. Јанковић, Епископије и митрополије српске цркве у средњем веку, Београд 1985, 17. 203 Исто, 30 – 32.


50

Познато је да се Врањска нахија након 1550. године налазила под духовном

јурисдикцијом скопског митрополита Климента. Међутим, није сигурно да ли је такво

стање било и у време његовог претходника митрополита Никифора.204

На територији Врањског кадилука током XVI века утврђено је постојање више

цркава и манастира. Средњовековна црква Светог Николе у Врању забележена је у

више османских пописа.205 У селу Буштрењу у близини Врања 1591. године саграђена

је и живописана црква Светог Димитрија.206 Црква Светог Петра и Павла у близини

врањског села Дубнице, живописана је у олтарском делу 1576/1577. године.207

У XVI веку, на територији Врањског кадилука, било је више манастира. Османски

попис 1519. бележи 6, а 1570. године постоји чак 16 манастира. Није вероватно да су то

нови манастири, већ су обновљени манастири запуштени током османског надирања у

српске земље. Најзначајнији манастир у XVI веку био је Прохор Пчињски. Манастир је

пописан 1570. године, а у то време у њему је боравило 15 калуђера. Релативно велике

дажбине које је манастир плаћао, наводе на закључак о крупном и развијеном

манастирском газдинству у то време.208 Манастир Светог Стефана у близини врањског

села Горње Жапско има континуитет до данашњих дана.209 Манастир Архиљевица, са

црквом посвећеном Ваведењу пресвете Богородице, налазио се северно од Прешева.

Подигао га је, на својој баштини, севастократор Дејан, а цар Душан је 1354. године

манастиру доделио десет села. Забележен је у попису 1570/1573. године, а имања су му

запоседнута од стране сељака истоименог села, који, на име дажбина, плаћају 150

акчи.210

Осим манастира Светог Прохора Пчињског, значајни су још били манастир

Светог Николе у близини села Ушине, Свети Јован и Никорадим код Прешева, Свети

Атанас у Тибужди, Пречиста у Јелашници, као и други мање значајни манастири.211

204 ИСН III, 20 (Р. Самарџић). 205 О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године, Београд 1984, 80. 206 Исто, 92. 207 Исто, 161. 208 A. Stojanovski, nav. delo, 185 - 186. 209 О. Зиројевић, Цркве и манастири, 189. 210 Исто, 47. 211 A. Stojanovski, nav. delo, 186 - 195.


51

Закључак

Врањска жупа је дуго била у саставу византијске државе да би коначно ушла у

састав српских земаља почетком XII века и такво стање се није мењало до прве

половине XV века. Жупом су, до времена краља Милутина, господарили властела

крајишници. У време Стефана Дечанског и краља, а затим и цара Душана, на овом

простору помињу се локални феудалци кнез Балдовин и жупан Маљушат. После смрти

цара Душана своју област шири господар жупе Славиште севастократор Влатко. Након

његове смрти на историјску позорницу ступају синови деспота Дејана, деспот Јован

Драгаш и господин Константин. Врањем је након њиховог слабљења завладао кесар

Угљеша, син севастократора Влатка, који је последњи познати српски властелин који је

управљао овом жупом. Територија врањске жупе, заједно са неколико околних жупа,

ушла је у првој половини XV века у састав Врањског кадилука, који је био део

Ћустендилског санџака. Након пада државе српских деспота у руке Османлија 1459.

године Врање и околина нашли су се дубоко у територији моћног царства. Тада је

дошло до стабилизације османског спахијско – тимарског система и уопште државне

управе.

Насеља врањске жупе и касније османског Врањског кадилука била су у највећој

мери сеоског типа, што је условљавало да и становништво претежно чине

земљорадници и сточари. Као градско насеље на територији кадилука може се

посматрати само Врање, у коме се налазила управа кадилука, као и локални трг, што су

биле одлике градског насеља у то време.

Врањски кадилук био је добро насељен и пољопривредно развијен. Гајене су

житарице, индустријске биљке, винова лоза и поврће. Свако домаћинство гајило је

стоку и живину. Интензивна пољопривредна производња условила је да се из кадилука

претежно извозе пољопривредни производи, док су главни артикли увоза биле

квалитетније тканине, со, метални предмети, оруђе и луксузнији предмети. Путна

мрежа жупе била је условљена географским одликама тла и потребама људи који су је

настањивали. Главни путни правци простирали су се долинама река, а пре свега Јужне

Мораве и њених притока.


52

Није познато да ли се у врањској жупи током средњег века развило значајније

црквено средиште. Територија жупе потпадала је под духовну јурисдикцију околних

епископских центара у зависности од политичке климе и црквених прилика у том

тренутку. Територија Врањског кадилука у XVI веку потпадала је под духовну

јурисдикцију скопског митрополита и у њој се развио снажан духовни центар у

манастиру Свети Прохор Пчињски.

Територија Врањског кадилука представљала је једну од најбоље насељених и

привредно најразвијенијих целина некадашњих српских земаља под османском

влашћу. Осим тога, кадилук је заузимао централни простор у односу на освојене

балканске територије у XV веку, док је гледано у оквирима српских земаља под

османским царством представљало значајно раскршће путних праваца. Упркос

недостатку рударских центара у непосредној близини, Врање се током XVI века

континуирано развијало као управни и трговачки центар.


53

Извори и литература

Извори

1. Византијски извори за историју народа Југославије II, Београд 1959 (приредио –

Б. Ферјанчић).

2. Византијски извори за историју народа Југославије III, Београд 1966

(приредили – Г. Острогорски и Ф. Баришић).

3. Вујошевић, Жарко - Повеља господина Константина Драгаша Хиландару о

даровању четири села у околини Врања, Стари српски архив, књ. 9 (2010), 135 –

145.

4. Динић, Михаило - Из Дубровачког архива I, Београд 1957.

5. Константин Филозоф - Житије деспота Стефана Лазаревића, Стара српска

књижевност 11, Београд 1989 (превод Л. Мирковић).

6. Марјановић – Душанић, Смиља - Повеља краља Душана о поклањању цркве

Светог Николе у Врању манастиру Хиландару, Стари српски архив, књ. 4 (2005),

69 – 85.

7. Новаковић, Стојан - Законски споменици српских држава средњег века, Београд

1912.

8. Синдик, Душан - Повеље ћесара Угљеше, Зборник радова Византолошког

института 38 (1999 – 2000), 385 – 395.

9. Соловјев, Александар - Повеља краља Душана о манастиру Св. Николе у Врањи,

Врање кроз векове, Избор радова I, Врање 1993, 75 – 84.

10. Стефан Првовенчани, Сабрани списи, Стара српска књижевност 3, Београд 1988

(превод Љ. Јухас – Георгиевска, Л. Мирковић, М. Башић).


54

Литература

1. Антоновић, Милош - Власи у грчким областима Душановог царства,

Браничевски гласник 7 (2010), 23 – 35.

2. Благојевић, Милош - Влашки кнезови, примићури и челници у држави Немањића

(XIII – XIV век), Споменица Милана Васића, АНУРС, Споменица II, Одјељење

друштвених наука XIV, Бања Лука 2005, 43 – 77.

3. Благојевић, Милош - Државна управа у српским средњовековним земљама,

Београд 2001.

4. Благојевић, Милош - Земљораднички закон – средњовековни рукопис, Београд

2007.

5. Благојевић, Милош - Земљорадња у средњовековној Србији, Београд 2004.

6. Благојевић, Милош - Источна граница деспотовине од 1428. до 1439. године,

Историјски гласник 1 – 2 (1995), 23 – 36.

7. Благојевић, Милош - Крајишта средњовековне Србије од 1371. до 1459,

Историјски гласник 1 – 2 (1987), 29 – 42.

8. Благојевић, Милош - Меропси и отроци – баштиници и посадници у Грбаљском

рукопису Душановог законика, Глас САНУ 396 (2004), 36 – 59

9. Благојевић, Милош - Планине и пашњаци у средњовековној Србији (XIII – XIV

век), Историјски гласник 2 - 3 (1966), 3 – 95.

10. Благојевић, Милош - Преглед историјске географије средњовековне Србије,

Зборник Историјског музеја Србије бр. 20, Београд 1983.

11. Благојевић, Милош - Средњовековни забел, Историјски часопис 14 – 15, Београд

1996, 1 – 16.

12. Vasić, Milan - Socijalna struktura jugoslovenskih zemalja pod osmanskom vlašću do

kraja XVII vijeka, Godišnjak Društva istoričara Bosne i Hercegovine 37 (1986),

53 – 71.

13. Веселиновић, Андрија - Држава српских деспота, Београд 1995.

14. Вукановић, Т. П. - Етничка историја и културна баштина врањског

гравитационог подручја у доба ослобођења од Турака 1878, Врање 1978.

15. Вукановић, Татомир - Средњовековна жупа Врање, Врањски гласник 1 (1965),

113 – 115.


55

16. Гарашанин, Милутин; Гарашанин, Драга - Из археологије врањске области,

Врањски гласник 1 (1965), 1 – 18.

17. Динић, Михаило - Власти за време деспотовине, Зборник Филозофског

факултета у Београду 10 – 1 (1968), 237 – 244.

18. Динић, Михаило - За историју рударства у средњовековној Србији и Босни II,


19. Ђокић, Небојша - Напад принца Мусе на Србију 1413. године, Браничевски

гласник 1 (2002), 23 – 38.

20. Ђорђевић, Иван - О средњовековној цркви Светог Николе у Врању, Врањски

гласник 26 – 27 (1993/1994), 25 – 44

21. Зиројевић, Олга - Марково Кале код Врања, Врањски гласник 7 (1971),

287 – 290.

22. Зиројевић, Олга - Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683.

године, Београд 1984.

23. Златановић, Момчило - Топонимија града Врања, Прилози проучавању језика 12

(1976), Нови Сад 1976, 87 – 93.

24. Историја српског народа I - III, Београд 1981, 1982, 1994.

25. Јанковић, Марија - Епископије и митрополије српске цркве у средњем веку,


26. Јиричек, Константин - Историја Срба I - II, Београд 1952.

27. Калић, Јованка - Словени и византијско урбано наслеђе, Социјална структура

српских градских насеља (XII – XVIII век), Смедерево – Београд 1992, 21 – 34.

28. Ковачевић – Којић, Десанка - Улога рударства у привредном развоју градских

насеља Србије и Босне током прве половине XV вијека, Годишњак друштва

историчара БиХ 18 (1968 – 1969), 257 – 263.

29. Костић, Михајло - Врањско – бујановачка котлина, Врањски гласник 4 (1968),

183 – 259.

30. Лексикон српског средњег века, Београд 1995 (приредили - С. Ћирковић и Р.

Михаљчић).

31. Максимовић, Душан; Паламаревић, Олгица - Марково Кале код Врања, Врањски

гласник 20 (1987), 141 – 154.

32. Максимовић, Љубомир - О хронологији словенских упада на византијску

територију, Зборник радова Византолошког института 8/2 (1964), 263 – 271.

33. Мантран, Роберт, Историја Османског царства, Београд 2002.


56

34. Марјановић – Душанић, Смиља - О неким нерешеним питањима из повеље

Стефана Душана за цркву Светог Николе у Врању, Стари српски архив, књ. 4,

237 – 248.

35. Милошевић, Гордана - Становање у средњовековној Србији, Београд 1997.

36. Миљковић, Ема - Власи у домаћој историографији, Браничевски гласник 7

(2010), 5 – 22.

37. Миљковић, Ема - Власи у Смедеревском санџаку у другој половини 15. и првој

половини 16. века (са посебним освртом на влахе Браничева), Браничевски

гласник 7 (2010), 49 – 67.

38. Миљковић, Ема - О значају османских пописних књига као историјских извора –

на примеру дефтера Смедеревског санџака, Историјски часопис 49 (2002),

123 – 138.

39. Миљковић, Ема - Османске пописне књиге дефтери као извори за историјску

демографију: могућности истраживања, тачност показатеља и методолошке

недоумице, Теме 1 (2010), 363 – 373.

40. Миљковић, Ема – Смедеревски санџак 1476 – 1560 – Земља – Насеља –

Становништво, Београд 2004.

41. Миљковић, Ема - Типологија сеоских насеља у првом веку османске владавине у

српским земљама, Споменица Милана Васића, АНУРС, Споменица II, Одјељење

друштвених наука XIV, Бања Лука 2005, 185 – 213.

42. Миљковић, Ема; Крстић, Александар – Трагови српског средњовековног права у

раним османским канунима и кануннамама, Средњовековно право Срба у

огледалу историјских извора, Београд 2009, 301 – 319.

43. Михаљчић, Раде - Крај српског царства, Београд 1989.

44. Мишић, Синиша - Гајење и прерада лана и конопље у Србији XIV и XV века,

Историјски часопис 39 (1992), 47 – 57.

45. Мишић, Синиша - Законске одредбе о Власима у повељама Немањића,

Браничевски гласник 7 (2010), 36 – 47.

46. Мишић, Синиша - Земља у држави Немањића, Годишњак за друштвену

историју 4, 2 – 3 (1997), Београд 1999, 133 – 146.

47. Мишић, Синиша - Историјска географија Србије у житијама Св. Симеона и Св.

Саве, Свети Сава у српској историји и традицији, Београд 1998, 93 – 105.

48. Мишић, Синиша - Југоисточна Србија средњег века, Врање 2002.


57

49. Мишић, Синиша - Коришћење унутрашњих вода у српским земљама средњег

века, Београд 2007.

50. Мишић, Синиша - Поход султана Мусе на Деспотовину 1413. и источна српско

– турска граница, Историјски гласник 1 – 2 (1987), 75 – 88.

51. Николић – Стојанчевић, Видосава - Врањско Поморавље – етнолошка

испитивања, Београд 1974.

52. Новаковић, Стојан - Село, Београд 1965.

53. Павловић, М – Власина и крајиште, Врањски гласник 4 (1968), 443 – 450.

54. Павловић, М. - Топонимија околине Врања, Врањски гласник 4 (1968), 303 – 332.

55. Поповић, Радомир - Црква у врањском крају у средњем веку, Врањски гласник 26

– 27 (1993/1994), 17 - 24.

56. Радојичић, Ђорђе Сп. - Феудална породица Багаш из Врања (XIV и почетак XV

века), Врањски гласник 1 (1965), 19 – 23.

57. Радојичић, Ђорђе Сп. - Црква Светог Николе у Врању, Старинар 13, Београд

1938, 53 – 70.

58. Рајичић, Миодраг - Основно језгро државе Дејановића, Историјски часопис 4

(1952/1953), Београд 1954, 222 – 243.

59. Рајичић, Миодраг - Севастократор Дејан, Историјски гласник 3 – 4 (1953),

17 – 28.

60. Stojanovski, Aleksandar - Vranjski kadiluk u XVI veku, Vranje 1985.

61. Томовић, Гордана - Врање и околина у средњем веку, Врањски гласник 26 – 27

(1993/1994), 45 – 58.

62. Ћирковић, Сима - Сеоска општина код Срба у средњем веку, Работници,

војници, духовници, Београд 1997, 341 – 348.

63. Ћирковић, Сима - Удео средњег века у формирању етничке карте Балкана,

Работници, војници, духовници, Београд 1997, 171 – 184.

64. Филиповић, М. С. - Некада катун Псодерци сада село Содерце код Врања,

Врањски гласник 2 (1966), 59 – 68.

65. Хаџивасиљевић, Јован - Ка историји града Врања и његове околине, Врање кроз

векове, Избор радова I, Врање 1993, 19 – 74.


58

Додаци

Врањско – бујановачка котлина http://www.google.com/earth/index.html

http://www.google.com/earth/index.html


59

Врањски кадилук у XVI веку

(A. Stojanovski, Vranjski kadiluk u XVI veku, Vranje 1985)


60

Села Извор

Sobina Повеља краља Душана цркви Светог

Николе у Врању (1343 – 1345)

Preobraženje Светоарханђеловска повеља (1348)

Lapardinci Повеља Константина Драгаша Хиландару

(1380)

Lučani Повеља ћесара Угљеше Хиландару(1400)

Bresnica Пословна књига Михаила Лукаревића

(тридесете године XV века)


61

Легенда

Путни правац

Трговачки центар

Зона интензивне ратарске производње

Зона интензивне сточарске производње

Путеви и привреда околине Врања

(Енциклопедија Југославије, том VIII, Београд 1971)


62

Марково Кале код Врања http://www.panoramio.com

http://www.panoramio.com/

Documents

Goran_milosavljevic Vranjski Kadiluk u XV i XVI Veku