РАНКО ЈАКОВЉЕВИЋ

ГОВОР НОВЦА

-Чија је кривица већа у заједничком греху?Оног који греши због плаћања или оног који плаћа за грех?- -Према: Сор Хуана Инес де ла Круз, Мексико XVII век-

ГОВОР НОВЦА

-Прилози за историју корупције и проституције-

САДРЖАЈ

Предговор------------------------------------------------------------------------------------

I ПРОСТИТУЦИЈА----------------------------------------------------------------------

ДЕВОЈКЕ ЗА ЈЕДАН ДАН---------------------------------------------------------------Име--------------------------------------------------------------------------------------------Мит и стварност---------------------------------------------------------------------------Теренски радови---------------------------------------------------------------------------Норма и дело-------------------------------------------------------------------------------Као на филму------------------------------------------------------------------------------Задах деведесетих-------------------------------------------------------------------------ПАРЛАМЕНТАРНА ДЕБАТА 1933----------------------------------------------------ТАЛАСИ НА МОРУ (Адам Пакаи)-----------------------------------------------------ИЗВЕШТАЈ О ТРГОВИНИ ЉУДИМА У СРБИЈИ----------------------------------СВАЧИЈИ КУТАК (Воја Чолановић)---------------------------------------------------ПОСЛЕДЊИ ГРАЂАНИН МАЛЕ ВАРОШИ-----------------------------------------ЧИНИТИ ШТО ВАМ ЈЕ ВОЉА----------------------------------------------------------

II КОРУПЦИЈА----------------------------------------------------------------------------

УКРШТАЊЕ ПАРАЛЕЛА----------------------------------------------------------------У почетку беше реч------------------------------------------------------------------------Семе раздора---------------------------------------------------------------------------------Универзални кључ-------------------------------------------------------------------------Људи без врата------------------------------------------------------------------------------Прокопије Цезарејски О ЈУСТИНИЈАНОВОЈ ПЉАЧКИ ДРЖАВЕ--------------РИБЕ И РИБАРСТВО 2013 (Виктор Иванчић)----------------------------------------НОВЧАНА НАГРАДА И ЗАШТИТА ЈАВНОГ ИНТЕРЕСА-----------------------

III ДВА У ЈЕДНОМ------------------------------------------------------------------------

О АУТОРУ------------------------------------------------------------------------------------

ПРЕДГОВОР

Развој људског друштва у раној фази трећега миленијума мерљив је, између осталог, достигнућима без колатералне штете у виду гажења основних људских вредности попут једнакости пред Богом и законом, неговања духа хуманости и праведности у односу на све актере друштвених односа, неовисно од њиховог социјалног статуса, порекла, личних, колективних или политичких опредељења.

Далеко од тога да буде једносмерна улица, пут прогреса поплочан је, дневнополитичким жаргоном казано, прекомерном употребом силе, злоупотребом поверења, негацијом принципа савесности и поштења, уз изговор да су таква одступања условљена диктатом нагона за самоодржањем, преовлађујућег у профилу једне личности и колективитета.

Задатак ове мале студије је презентовање историјских трагова проституције и корупције, уз увид у њихов друштвени третман, последице по субјекте и стабилност јавног поретка, тачке преплитања и раздвајања, те одређене сегменте нормативне регулативе битне за смањење ризика од деструктивног дејства двеју сродних пошасти. Као оквир разматрања углавном је послужило подручје српског Кладова и Ђердапа са залеђем, специфично у односу на остале делове земље по неколико ствари: а) статусу граничне регије данас према Румунији, нешто раније према Влашкој и Аустрији, у антици као међа Рима у односу на Дакију, једно време чак место са два паралелна правна система- османским у оквиру тврђаве и српским ван њених зидина; б) чињеници да је стационирано на делу дунавске обале где се завршава ђердапски пут избраздан мноштвом пловидбених препрека и границом према другим државама; в) да је било стециште врхунских цивилизацијских градитељских подухвата- изградње ђердапског канала крајем првог века, Трајановог моста почетком другог, Сипског канала

концем деветнаестог столећа и хидроенергетског и пловидбеног система из шездесетих година протеклог миленијума; г) успешном суживоту разнородних култура, народа, религија, почев од Трачана, Трибала, Дачана, Келта, преко Римљана и њихових азијских легионара, Влаха, Угра, до савремених баштиника њиховог наслеђа о чему сведоче и бројни верски знамени на историјским споменицима- глинени тотеми у облику птица, дивљих пловки са тла Мале Врбице, Корбова, фигура бога светлости Дагона, жртвеник у славу египатског бога Тота, Митрин рељеф из римског доба- Текија и Брза Паланка, статуе Нептуна, Меркура, Медузе, Јупитера, османски звезда и полумесец у ''Победи ислама'' преостали од владавине Турака, крстови на православним храмовима почев од раног средњег века, сребрни голуб Боносове јереси, Давидова звезда на гранитним свицима Торе у срцу Кладова; д) разговетном рефлектовању негативних последица корупције и проституције на здравље нације, д) по знатнијем присуству но у другим областима органа репресије, војске и полиције...

Корупција и проституција као манифестације масивне ерозије морала или латентни изрази политичке (не)моћи, у знатној мери одредили су карактер данашњице, на начин да се једнако аргументовано може тврдити да је третман људи као инструмената владавине беззакоњем пут у извеснију будућност, лишену стега легалности, односно да закон постоји да би се кршио, све у функцији промоције деградације личности и (не)једнакости, са смислом есенцијалне претпоставке доминације организованог криминала. Да уставни поредак, јавни интерес, грађанска права и слободе не би били само маске, поданички менталитет мора се превладати реафирмацијом позитивне улоге породице, система образовања, невладиног сектора, неформалних група за вршење субверзивних активности у односу на етаблиране утицаје прљавог капитала на друштвену свест, на крају и позитивним деловањем самосвојне аутономне личности у изразу грађанина- носиоца суверенитета једне заједнице. Спис који је пред нама, требао би бити скромни али разговетни путоказ.

ПРОСТИТУЦИЈА

ДЕВОЈКЕ ЗА ЈЕДАН ДАН - ПРИЛОЗИ ЗА ИСТОРИЈУ ПРОСТИТУЦИЈЕ -

АПСТРАКТ: У овом раду разматрају се основи и појавни облици проституцији у регији Ђердапа, Кладово, уз приказ њеног социјалног статуса и појединачних ситуација сусретања њених актера са друштвеним збивањима што су се тицала Североисточне Србије.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Проституција, блуд, жене, здравље, власт, друштво, политика

Регија Гвоздених врата, гранично подручје на североистоку Србије према Румунији, столећима је стециште интензивних привредних активности. Услед изнимног значаја дунавског пловног тока за успехе трговинских и војних похода, била предмет импресивних градитељских подухвата. У првим деценијама нове ере Римљани су отпочели изградњу трасе уз десну обалу велике реке, коју је Трајан /97-116.г/ финализовао деоницом усеченом у ђердапско стење, намењеном узводном извлачењу бродова снагом воловских запрега и људских руку. Изузев Трајановог пута, из тога доба остали су трагови вештачког пловидбеног канала код села Сип и грандиозног моста 5 км низводно од Кладова. Потребе за претоваром робе на пловила

погодна за пролаз кроз дунавске брзаке, али и пристајања уз обалу ради ангажовања спроводника бродова између горостасног стења допринеле су стварању транзитног центра у којем су трговци, бродари, војници, делатници и путници могли наћи окрепљење између осталог и препуштајући се телесним ужицима у женском друштву, уз особе довољно веште да за незнатну количину новца обичног човека трансформишу, макар на кратко, у господара, развратника, звер или јагње, већ како наруџбина гласи. Умешност ових ''мајсторица илузије'' сврставана је, до данашњих дана, у драгоцени занатски ресурс. Углавном по неписаним правилима игре, уз асистенцију сводника или без ње, уз плаћање новцем, информацијама, дилерисањем наркотика или телом допуштења за рад, проституција је надживела читав низ племенских, социјалних и државних поредака, чинећи клијентима живот подношљивијим, но не ретко од живота стварајући пакао. И само отпочињање бављења занатом врло често последица је претрпљеног злостављања, насиља, константне изложености психичким и физичким тортурама, али пре свега сиромаштва- материјалног или духовног. Са друге стране, не треба сметнути с ума да је ново доба донело и нове трендове у којима образоване и релативно солидно ситуиране даме бавећи се проституцијом високог ранга стичу позамашна финансијска средства, што од продавања љубави, што од трансфера поверљивих информација, понекад помешаних са уцењивањем клијентеле на разне начине. Не заборавимо, мноштво врхунских агената обавештајних служби своје каријере успешно је градило бавећи се проституцијом, којим појмом бисмо смели означити чак и склапања брака са особама које надзиру, ''безбедносно интересантним'' својим претпостављенима, каквих је мноштво примера у оквиру деловања надалеко познате агентуре некадашње Демократске Републике Немачке у време хладног рата или рада румунских лепотица за рачун совјетске обавештајне службе у пограничном подунавском реону бивше Југославије. За разлику од њих, мноштво сиромашних држављанки земаља источног блока користило је сваку прилику да склапањем брака побегну макар у Југославију, где би се најлакше аклиматизовале у загрљају времешних ексгастарбајтера из кладовских и неготинских села, чекајући згодну прилику да се пребаце до Италије, Аустрије, САД...

Овај рад посвећен је приказу фрагмената прошлости у којима је продаја сексуалних услуга, било за новац, другу имовинску корист, моћ, трговину утицајем, вишезначно обелодањивана, опстајући до данас као илегална активност, са тешком хипотеком једне заједнице која претендује да буде заснована на високим моралним стандардима.

ИМЕ

У даљој прошлости на простору данашње Србије, па и шире, укључујући јадранску обалу, за особу која се бави проституцијом најчешће је коришћен термин блудница. Корен појмова блуд, блудство, блудодејаније, по значењу идентичан је латинском error, са значењем ''сагрешење'', односно, како набраја Владимир Мажуранић: греха похотења, љубодејанија, греха похоте, похотства, греха путенога, прељуба, прељубодејства... (1975,1, 68). До 19. века у српској кнежевини у официјелној је употреби и за прељубу и за бављење проституцијом, с тим што се овом другоме придодају и термин роспија, наслеђен од Турака. Сличних су значења наложница, куртизана, метреса, милосница. У Мажуранићевом речнику пак код одреднице ''блудница'', mulier vagabunda, наводи се: ''У приморским местима и градовима као и Загребу често се спомињу. ...Сводство и саблажњив блуднички живот кажњавају се брлином и срамотним изгоном уз шибање, фруштање. У Будви не сме блудница носити ховрлице, покриваче, пече /покривку/ на глави попут честитих жена'' (1975, 1, 71). Брлина/берлина је био назив справе за кажњавање и за поступак привезивања кривца уз стуб на узвишеном месту на пијаци, тргу, ''да буде ругло пуку за срамотна зла дела''. За блуднице је важио

и обичај стављања у трлицу- ''справу у којој се туче'', као и брлина, из ''фамилије клада'' којима се обухватају удови кажњеника. Подругљиво приказивање блудница, сагласно слову аустријског казненог закона из 1803.г. имало се чинити три дана узастопце, по један сат дневно, са тврдо закованим ногама и рукама уз помоћ брлине, трлице или клада. Иначе, по овој справи могло је и само Кладово стећи име, будући да је на том месту постојао велики затвор још из далеких времена.

Термини курва, курвање, курварлук, уколико нису изведени из латинске одреднице са базичним значењем ''кривина''/као што је случај са изведеницом од prostituere- ''јавно се излагати блуду, могли би поседовати одређених додирних тачака са изразом ''крвавити'' /''окрвавивше''/ коришћеним за означавање недозвољене радње односно кривичног дело против тела у Светостефанској хрисовуљи 1313-1318.г. (Тарановски, 1996, 445). Феодор Тарановски путем упоредне анализе одредаба чл.78. цитиране хрисовуље и Душановог законика чл.166, закључује како, на основу преседана од времена пре Законика и самог законског текста, ''крв'' значи тешку телесну повреду (1996, 446). Ипак, имајући у виду есенцијалне ''инструменте'' у продавању сексуалних услуга, овај би термин пре могли довести у везу са истоврсном одредницом за мушки полни орган. Други пак бројни синоними указују на одређену дозу презира према проституткама- роспија, дроца/дроља, дропља, дронфуља, фаћкалица, флинта, фракафуља, фукса/ фуфа- фукош, профукњача, калаштура, кука, камењарка/каменац, прангија, развратница, уличарка, магистрала, опајдара, штука, лака жена, клозетарка, помијара, уштва..., но временом се јављају и за нијансу мање увредљиви, попут девојке за један дан, пријатељице ноћи, јавне женске, барске даме, зечице, ајкуле, џирло- девојке, робиње порока, продавачице љубави, анимир- даме, сексуалне терапеуткиње, релакс- масерке, пословна пратња, кол- герле, жене за утеху, пин- ап герле, старлете, спонзоруше, фото- модели, пословне секретарице, персоналне асистенткиње, сирене... Мушкарац који се проституише носи назив жиголо, галеб, професионални швалер у случају пружања услуга особама супротног пола, а мушка курва за ''родно равноправне'' посленике. За клијенте се раније говорило да су курвари, данас тај термин није у употреби. Ново доба учинило је приступачним и ''дражи'' тзв.двополних особа, са одомаћеним жаргонским изразом транџе /траверстити, транссексуалци, хермафродити/; на нарочитој су цени су оне из далеких азијских земаља. Виртуелне проститутке своје услуге врше путем ''врућих линија'' посредством телефонских разговора с муштеријама или уз помоћ интернета.

Кроз предање очувано је име Курвин град за остатке зидина утврђења подигнутог на обали Дунава, јужно од Трајановог моста, у атару Мале Врбице. Озидани део локалитета датира из времена настанка моста, али у његовом окружењу пронађени су остаци колиба од плетера насеобине из старијег доба као и некрополе 150 м низводно од темеља камене грађевине у којој су похрањивани спаљени остаци покојника (Трбуховић, 1986, 61). Према у више верзија разгранатој легенди међу мештанима влашког порекла данашње Мале Врбице, импозантни дунавски мост није могао бити саграђен док није жртвована Трајанова миљеница, куртизана пореклом из Дакије. Када је бачена са првог стуба моста, њено тело испливало је на месту Курвинграда, одакле у новијим временима назив за давно заборављено име војног утврђења. Могуће да име Курвинград датира из ближе прошлости, са коренима у чињеници да су на том месту жене оближњег села, старог око пет стотина година, долазиле да би прале веш користећи камене остатке утврде незнатно прекривене водом велике реке. Обзиром да је то био искључиво женски посао, локалитет се испоставио идеалним местом, изузев за прање и сушење веша, и за сусретање клијената и ''продавачица љубави''. У таквом правцу иде и једна књижевна опсервација- лети кад на реку изађу да перу хаљине и поњаве, обично се сквасе до паса, тако су их затицали женских чаре жељни мушкарци (Димиресковић, 2013, 9). Са друге стране, за време аустријске војне управе у два наврата, у седамнаестом и осамнаестом веку, управо се овде налазила обновљена војна постаја, уз коју је наравно ишло и бављење проституцијом. Почетком двадесетог века приликом истраживања насеља и порекла становништва области Кључа, Коста Јовановић наишао је у оквиру села Мала Врбица на фамилију Курвићи, састојећу се од три куће, са крсном славом Петковица, за чије претке констатује да су ту досељени из Влашке (2001, 230). Постоји могућност порекло назива Курвинграда код кладовске Мале Врбице тражити у упоришту у легенди каква је везана за други истоимени град, ранији Копријан, у близини Ниша. Дубровачки емисар Мата Гундулић на пропутовању кроз тај крај 1672.г. чуо је народно предање по коме је српски краљ некада тај град даровао, као награду некој блудници- e dicono dato gia per mercede ad una meretrice dal re di Servia (Пантић, 1984, 392).

Јужна фетисламска капија кладовског града добила је од Османлија име ''ороспи''- Курва, неверница, јер се приповедало да је српска војска кроз њу ушла приликом освајање тврђаве 1810.г. захваљујући помоћи једне роспије која је живела унутар зидина. И на тлу данашњег Београда задржао се назив Роспи

ћуприја за део насеља Вишњица. По ослобађању тврђаве, у овај крај приспели Вук С Караџић, радећи на свом Рјечнику, запазио је провинцијализме- термине ''љубовник-ца'' и ''јубовник'', од којих је први коришћен код Срба, други код Влаха (Добрашиновић, 1986, 30).

Међу најстарије алегорије уз употребу термина ''курва'' као метафоре убраја се садржај 23.поглавља Књиге порорка Језекиља, насловљеног ''Израел и Јуда живе бестидно с идолопоклоницима- Казна за неверство према Богу'': Бијаху две жене, кћери једне матере. Оне се курваху у Мисиру... онде им пипаше груди и онде им згњечише дојке девојачке. А имена им бејаху, старијој Ола а сестри јој Олива; оне посташе моје и родише синове и кћери. Имена им бијаху Ола Самарији, а Олива Јерусалиму... И Вавилоњани долажаху к њој у постељу љубавну, и скврњаху је курварством својим... Још сликовитијом чини се алегорија ''Јудин грех'' из Прве књиге Мојсијеве (38,1-30). Након синовљеве смрти, Јуда враћа снаху у кућу очеву ''док не одрасте''. Кад прође много времена, Тамара скиде са себе удовичко рухо своје и узе покривало те покри лице и седе на раскршће пута. А Јуда туд пролазећи помисли да је курва ''јер беше покрила лице своје''. У сврху обезбеђења плаћања тражене сексуалне услуге, следила јој је залога- прстен, рубац и штап што бејаше у клијентовој руци. На основу тих доказа Тамара ослобађа себе оптужбе за прељубу. Јуда рече: ''Правија је од мене... и више не леже с њом''.

Као придеви, прилози, у оквиру стилских фигура, узречица, пословица, речи и изрази саздани од појма ''курва'', обогатили су и светску и српску књижевности. У једној од најлепших епских песама везаних за кладовски Кључ О Стојану Буљубаши, српски јунак се пред смрт обраћа бегу: ''Ноћу ме, курво, не вешај, него сунце кад изиде, браћа Срби да ме виде!... Тада сунце ограну, и Турци Стојана обесише. Стојана ће народ помињати док је сунца и света, Карапанџу проклињати''.

Чак је и Габријеле Д'Анунцио пишући Оду народу српском 1915.г. посегао за стиховима: О Р..... курвинског погледа/шта тако буљиш у пределе трава,/ двоумиш се између опасности и плена? (1996, 19). Термин пак бордел културе употребљен као назив темата популарне тв емисије Б92 од 6.6.2013.г, према многим мишљењима верно осликава стање у овој области и на тлу кладовске регије већ скоро четврт века. Бордел културе је, ето, синоним за тривијалност, естрадност и паланштво, дилетантска глума искрености и осећајности: убијање времена уз проститутске услуге продавачица илузија.

Истородни израз искористио је Рандолф Черчил описујући Титов ''ратни бивак'' који је посетио 27.3.1944.г :''Тито живи на тајанственом месту у пећини до које је прилаз каменит и стрм. Његов је уред сав обложен падобранском свилом и изгледа више као љубавно гнездо луксузне куртизане него као уред герилског вође.'' (Николић, 2011, 374).

У подунавском Кладову још увек живе фразе: ''давати курвама за душу''- када се нешто ради површно, офрље;''ко о чему курва о поштењу''- ради жигосања лицемерја; ''политика је курва''- даје и узима све због користи; ''курвинска посла''- за преварне радње, ''курвин син''- особа којој поверење значи што и блудници моногамност; ''наивна к'о француска собарица''- препредена игноранткиња; курвина задњица- државна каса у рукама лопова...

Данас се изразом проституција у свакодневном говору означавају и понашања особа које не тело него душу- морални кредибилитет, стручност, поштење, савесност... продају за имовинску корист уз гажење елементарних етичких норми. За разлику од класичних ''продавачица љубави'' ове новокомпоноване проститутке, било ког рода да су, изложене су презиру средине у којој делају, и од корисника услуга и од јавности, као лица неспремна да одрже људско достојанство. Посредници у вршењу делатности носе име подводачи, сводници, макрои, куплер- мајстори, месари... а њихове засебне пословне јединице куплераји, бордели, јавне куће, салони за масажу, пицини паркови, куће утехе, пијаце љубави, куће с црвеним фењерима, мада је претежни део послова обављан на готово сваком месту скривеном од очију јавности. По правилу, изузев организовањем проституције, макрои се баве још неким видом недозвољених активности, попут дилерисања наркотика, рекетирања, уцена, изнуда, превара, разноврсних насилништава, крађа...

Обиље различитих назива за субјекте, радње, средства и места делања сведоче о упорном опстајању кроз мноштво трансформација, прилагођавања ''условима живљења'' заната у којем су ''мајсторска писма'', чини се чешће но у било ком другом послу, исписана нехуманошћу, духовном и материјалном бедом, неморалом. Тренд да посао опстане под плаштом аутентичне предузетничке активности, без дискриминишућих атрибута, донекле је присутан на историјској позорници, но с резултатима који још увек не могу значити афирмацију правила друштвеног понашања резервисаних за стандарде аутономне личности, па и ''доброг привредника'' или ''јунака транзиције'' на европском тлу.

МИТ И СТВАРНОСТ

Није тешко сложити се да је економски атрактивна делатност проституција била, почев од оне најприземнијег нивоа резервисаног за сиромашније слојеве, до ''звезданих висина'' какве су досезале куртизане калибра Родопије/ Родопис, из шестог века пре нове ере. Ова Трачанка, рођена на Балкану, под именом Дориха, као дете била је отета и продата у ропство на острву Самосу. Када је стасала у прелепу девојку, господар је одводи у богати египатски град Наукратис, где је за баснословну своту новаца откупљује и дарује јој слободу винарски трговац Харакс, брат надалеко чувене песникиње Сапфо са Лезбоса, која му је много замерала ''што се одао милосници Дорихи у

Наукратису египатском'' (Рац, 1916, 38). Желећи му успешан повратак из Египта, Сапфо пише стихове: ''Здрава дајте, Нерејеве деве часне,/ Брата мога вратите дому мени,/ Жељу сваку, у срцу што је носи,/ Испун'те њему!/ Старе нека окаје грехе своје,/ Био пријатељима милим радост,/ Жалост душманину,- ал' више нама/ Не било таква!/...Али чуј ме, богињо, јесу л' икад/ Теби срцу годиле песме моје,/ Црном ноћи јаде своје застри нама,/ Мржњу одагнај!'' (Рац, 1916, 43). Легенда каже да је Харакс миљеници Дорихи дао красну кућу, бројне слушкиње и ужитке, па и сјајне златне ципелице које су симболизовале одсјај њене косе на сунцу. Једнога дана орао, за кога се веровало да је Хорус, син Озириса и Изиде украде златну /или стаклену/ ципелицу, толико малу да нога нити једне Египћанке у њу није могла стати, и донесе је у Мемфис, пред фараона Амасиса /570-526.г./, последњег великог владара Египта пред рат са Персијанцима. Остало је прича преточена у савремену бајку о Пепељуги. Но, ово је тек почетак бајковитог живота некадашње Дорихе, сада већ Родопис, по некима због румених образа и лепоте, но не немогуће, и по чињеници да њено име има корен у називу за Амфитритину и Посејдонову кћер, богињу пуног жетвеног месеца, супругу Хелиосову.

Гај Плиније Старији /23-79.г./ у ''Историји Природе'', XXXVI, 12- следећом секвенцом финализује импресије изазване сликом фасцинантних египатских пирамида: ''...Ето такве су чудесне пирамиде али је највеће чудо од свега то да је најмању пирамиду која истовремено изазива највеће дивљење- а не нека од оних које показују краљевско богатство- саградила Родопија, куртизана! Ова жена је својевремено била робиња заједно са Езопом, филозофом и баснописцем, и са њим је делила постељу, али оно што највише изненађује је то да је једна куртизана могла, путем њеног заната, да стекне тако невероватно богатство'' (2011, 273).

Код тумача античке историје ипак преовлађују мишљења да је у легенди о пирамиди Дориха/ Родопис, помешана са Нитокрис, дражесном египатском краљицом и јунакињом многих легенди записаних од стране Јулија Африканца и Еузебија, за разлику од Страбона и Елијана који у Трачанки виде краљицу Египта. Према Хеородоту, кћер фараона Кеопса захваљујући легализованој проституцији обезбедилa ја новац за оконачње изградње импресивне пирамиде, да би недуго затим и себи саградила споменик сличне врсте на начин да је ''сваки њен посетилац био обавезан донети по један камен'' (Аврамовић, 2000, 133).

Чини нам се да између имена краљице Нитокрис и назива града из којег је Родопис доведена пред фараона- Наукратиса, има подударности довољних да назив места одакле је Хорус донео знамен фараону Амасису о будућој миљеници, буде предзнак краљичин. Смелији тумачи легенди могли би повући и паралелу по питању ''географског порекла'' измена имена најлепше Трачанке, јер име спомињано после њене еманципације откупом од стране брата песникиње Сафо- ''Родопис'' идентично је називу за огромни планински ланац Родопи који захвата, изузев пространстава данашње јужне Бугарске, део Македоније, и значајни сегмент североисточне Србије, укључујући планину Црни Врх. Овде треба знати да је у антици постојао обичај да се робовима дају имена по крају одакле потичу, како примећује и Владета Јанковић у предговору за Теренцијеве ''Комедије'' (1978, XXXII). С тим у вези, Родопис би могло бити ''ропско'' име лепе Трачанке, задржано и по њеном ослобођењу из неког разлога као што би то могла бити симболичка ''космичка свадба'' Сунца оличеног у египатском фараону и Месеца похрањеног у основи имена Родопис, или мора, чији је богиња пуног Месеца изданак по оцу Посејдону и црвене земље коју представља египатски живи бог. Штавише, у митологији старе Грчке, Родопис може бити и невеста Хема /Црвене планине/, сачуваног у називу планинског масива, данас знаног као Балкан. Иначе се не спори да је легендарна трачка куртизана, од плодова свог заната, даровала пророчиште у Делфима, у шта се лично уверио Херодот походећи свето место.

Божије провиђење знало је и једној курви доделити улогу испуњења доспећа изабраног народа до Обећане земље. Библијска Рава сакривши уходе Исуса Навина под ''лан нетрвен који бијаше разастрла по крову'' и подучивши их како да избегну потери, битно је допринела успеху израиљског похода на Јерихон. Заузврат стиже наредба освајачима: ''А град да буде проклет Господу и што је год у њему; само Рава курва нек остане у животу и сви који буду код ње у кући...'' (Књига Исуса Навина, 6-17). Епилог гласи: ''...И она оста међу Израиљцима до данас...'' (6-25). Једна од скривених поука ове епизоде, према Лешеку Колаковском, могла би гласити: Да би се сачувала глава у великом окршају, није довољно бавити се простситуцијом у физичком смислу (1983, 41). Могло би се рећи како је знаменити пољски филозоф тиме циљао на индивидуалну, етичку димензију посрнућа припадника једне заједнице, када је издаја и конвертитство цена његовог физичког опстанка, уз истодобно морално уздизање таквог чина од стране победника изабраника Господњих.

Старозаветна забрана из Треће књиге Мојсијеве гласи: ''Немој скврнити кћери своје пуштајући је да се курва, да се не би земља прокурвала и напунила се безакоња'' (19- 29). Сличне норме садржане су и у другим бројним одредницама попут ''Да не буде курве између кћери Израиљевијех, ни аџувана између синова Израиљевих'' (Мојсије 5, 23-17). На крају, као морално начело и верска правила фигурирају заповести формулисане у оквиру ''Понављања десет заповести Божијих'': Не чини прељубе (Мојсије 5, 5-18), Не пожели жене ближњега својега, не пожели куће ближњега својега... ни слушкиње његове... нити ишта шта је ближњега твојега (Мојсије 5, 5- 21). Јасно се чини уочљивом нијанса да током ''Понављања заповести'' библијски свети спис мења редослед набрајања првобитно установљен у Другој књизи Мојсијевој (20-17) као: ''Не пожели куће ближњега својега, не пожели жене ближњега својега...'' Стари завет располаже својеврсним протоколом о ''жртвама за грех због неверности'' (Мојсије 4, 5), финализованим нормама о обавези свештеника да жени осумњиченој за сагрешење да ју је ''други облежао'' преда горку воду да попије, ''а кад јој да воду да пије, ако се буде оскврнила и учинила неверу мужу својему, онда ће ући вода проклета у њу и постаће горка, и трбух ће јој отећи и спашће бедро, и она ће жена постати уклин у народу својем'' ( Мојсије 4, 5-27). Поглавље завршава речима: ''И муж да је прост од греха, али жена да носи своје безакоње''.

Међутим, из доба Римљана, али настављајући се на још старију трачанску традицију, на тлу средњег Подунавља упражњаван је низ култова са оргијастичким елементима, попут оног у славу Диониса или Мајке богова, Бабе, Кибеле... Кибела је супруга бога Сатурна, коме су у част римски војници стационирани на Дунаву, у време Диоклецијана /284-305./ и Максимијана /286-305. и 307-310.г./ приређивали светковине знане као сатурналије. Том приликом свештеници би падали у транс, сакатећи се и рањавајући поред фигуралне представе свог божанства, смештене на престолу између два лавља кипа. Један сличан догађај у Дурастору, Доња Мезија, забележен је 20.новембра 303.године (Фрејзер, 1992, 699). Овакви догађаји са религиозним предзнаком у знатој мери допринели су да промискуитет буде иницијални елемент проституисања, прво за рачун богова, потом и у профане сврхе. Новопридошло са легионарима хришћанство својим забранама заснованим на старозаветном предању није успевало изменити већ давно установљену праксу жртвовања тела, било за опште, било за лично добро.

За Римско царство смело би се тврдити да је један од разлога његове пропасти била декаденција у коју су народ увели владари са најнижим моралним и људским вредностима, представници ''осветника силовитих неуких и неспособних'' који су своје деструктивне потенцијале здруживали са исто таквим челницима елитних легија. Тако је Нерон /54-68/ успео саградири борделе на обали реке и у њих доводио патрицијске жене ''да га маме из улаза'' (Паља, 2002, 118). Још је грознији пример Елагабала /218-222/ који је ''у Римско царство донео сексуално настране обичаје из Мале Азије; страст Елагабаловог живота била је жеља да постане жена- он се проституисао испред римских бордела носећи перику'' (Паља, 118). За разлику од њега, неке жене чије се порекло или део живота везују за продају љубави имале су битну улогу у историји античког Рима. Хришћанска светица Јелена, мајка цара Константина, рођеног у Наисусу, супруга Констанција Хлора, била је крчмарева кћер. Њихови опоненти су чак тврдили да је ова девојка ''једна од узгредних лагодности које је нудила крчма њенога оца, те да је редовно, уз незнатну новчану надокнаду, стајала на располагању посетиоцима. Тек касније, када је Јеленин син преузео власт, постала је најобожаванија жена у царству'' (Норич, 2009, 34). Највећи број проститутки, којих је у Трајаново доба у Риму било 32.000, навођене су на продају тела услед ропског статуса, сиромаштва, злостављањем у малолетничкој доби, а њихов живот често је окончаван уз изражене психичке поремећаје и полне болести.

Још очитије везе са таквим амбијентом фрагменти су биографије легендарне царице Теодоре, могло би се рећи савладарке последњег правог римског цара, некадашњег Трачанина Петра Саватија- Јустинијана Првог. Тешке речи на рачун њене прошлости али и владарске праксе упућује њен савременик Прокопије: ''Док још није била сазрела, Теодора никако није могла да спава с мушкарцима, односно да има полни однос као жена. Али се она упуштала с пропалицама у неку врсту мушких неморалних односа, и то с робовима који су пратили своје господаре у позориште и искоришћавали згодну прилику да би извршили овај одвратан посао. Тако је Теодора много времена провела у јавној кући и обављала свој неприродни посао са својим телом. Али чим је одрасла и сазрела, придружила се женама на позорници и одмах постала курва, и то таква какву су људи некад називали ''пешакињом''. Јер она није била ни свирачица у флауту, ни у харфу, него је своју девојачку лепоту продавала свима који би наишли, вршећи свој посао, такорећи, читавим својим телом... Заиста, гори роб страсти у свим облицима се никада није родио. Често је одлазила на заједничке ручкове са десет или више

снажних младића, који су се курвали с њом; она је лежала с њима читаву ноћ, а када би сви клонули и више нису могли да врше тај посао, одлазила би њиховим слугама...'' (2004, 58-59).

Поучни коментар на тему мотивације бављења најстаријим занатом даје римски комедиограф Публије Теренције Африканац средином II века п.н.е. у комаду ''Девојка са Андроса'': ''Из почетка је живела скромно, оскудно и тешко, зарађујући за живот преслицом и разбојем. Али, када је наишао љубавник нудећи цену, један а затим и други, она- пошто људска природа увек више воли задовољство него напор- прихвати понуду, а после поче и са послом...'' (1978, 9). Енциклопедија Британика наводи да су најчешће издвајане из остатка заједнице- у старом Риму од њих је захтевано да се облаче на препознатљив начин, по јеврејском закону само је странкињама допуштено проституисати се, док су у предратном Јапану биле приморане живети у посебном делу града. Погубне полне болести чиниле су њихову свакодневицу. Као римска царица, Теодора се побринула и за казне због телесних грехова- Проститутке којих је било више од пет стотина и које су по цени од три обола обављале свој рад насред трга, за зараду од које се једва могло живети, покупила је и послала на копно с друге стране града и затворила их у манастир Покајање /тако се звао/ и натерала их да тамо измене свој начин живота. И неке од њих су се ноћу стрмоглавиле у понор и убиле, да би се ослободиле наметнутог начина живота, бележи Прокопије из Цезареје (2004, 93).

Законоправило Светог Саве сачињено око 1220. године садржало је у оквиру поглавља 48 посебне одредбе ''о наложници /22/, о прељубницама /26/, о свештениковој кћери која шири блуд /28/, о онима који чине блуд са мушким полом /42/''. Муж може оправдано отпустити жену и мираз сачувати ако за прељубу неко говори против ње и докаже се да је истина, ако са странцима пије у крчми или негде другде, ако без мужевљевог допуштења изван своје куће преноћи а да то нису њени родитељи. Мушкарац који зна да му је жена прељубница а неће је отерати, мора бити кажњен. Жена може напустити мужа и задржати брачни поклон и мираз уколико настоји њену целомудреност да усмери на прељубу (Петровић, 15-18). Очито је у старом српском праву, поред цркве, породица са институцијом брака била стожер државе. Чини се значајним, са аспекта околности да је регија Гвоздених врата са подунавским Кладовом знатним делом средњовековног доба потпадала под византијску власт, да је византијско право сматрало сваку полну везу ван брака кривичним делом, кажњиву световном казном (Тарановски 1996,

545). За разлику од њега, Душанов законик не садржи такав став, по мишљењу Ф.Тарановског препуштајући питање одговорности очевидно црквеном суду и црквеној казни, изузев случаја блуда властелинке и поданика (1996, 454).

Сурова стварност продавачица љубави тема је хиљада дела књижевности, ликовне, филмске уметности. У пар стихова она се може Брехтовим пером сажети: На пијацу љубави сам дошла-/седамнаест имала сам тад-/ И, господо, кроз свашта сам прошла./ Беше много зла-/ То је игра та./ Би ми криво што ме сколи јад./ (Најзад, и ја сам човек.)/... На пијацу љубави се креће/ С годинама много лакше, знаш./ Грлиш тада редом, хоћеш- нећеш./ Ал' јасан је след:/ Срце бива лед/ Кад га сваком тако лако даш./ (најзад, и свака се заллиха исцрпе.)/... Јесте, вешто свладаш трговину/ На пијаци љубави, за час./ Ал' мењати сласт за ситнину/ Није лако, не/...Хвала богу што све прође брзо,/ чак и љубав зна да нагне у бег./ Та где су сада синоћне сузе?/ и где је, где је лањски снег?/ (1985, 38-39).

''ТЕРЕНСКИ РАДОВИ''

С краја седамнаестог века потиче опис Фетислама кладовског из пера Евлије Челебије у којем преовлађује констатација о ''оданости љубави'': ''У чаршији има диван светао хамам са добрим ваздухом. Има у свему један хан. У хану има имућних трговаца... Међу становницима се налази велики број

љубитеља странаца и пријатеља убогих, дарежљивих божијих људи. Ваздух и вода су врло пријатни. И зато што му је клима умерена и момци и девојке су им врло одани љубави. Такво дејство има дунавска вода... Но, будући да је народ наклоњен уживањима, нема учених људи, него му млади људи по чаршији свирају на лаути и разне свирале са језичком и без језичка.'' (Елезовић, 1941, 44).

Становништво регије Гвоздених врата живело је у веома лошим условима, у брвнарама ''са кужним ваздухом, увеличаним нагомилавањем анималних и вегетабилних, у врењу и трулежи находећих честица, често се овај просторчић још и са неким домаћим животињама дели... кисео хлеб је њима само из меана познат, погача у обичном животу ретко виђена ствар, а морал на лабавом темељу стоји кад се љубопитном дечијем уху отвара широко поље упознати се са тајнама брачног живота'' (Мачај, 1966, 68). ''Двема страстима се махом не могу супротставити, а то је похотљивост и оданост шпиритуозном пићу- у овом смотрењу прави су потомци својих прадедова, идолопоклоника Бахуса и Венере. Зато се сифилис код њи особито у неким селима, јако укоренио и све већма се шири''- запажа др.Стеван Мачај карактеристике Румуна насељених у великом броју на Ђердапу (1966, 62). Велико сиромаштво учинило је гостионице још изазовнијим за путнике намернике, трговце, бескућнике...

Како се верује, на једном од таквих места пошто је одбегла из харема Миленка Стојковића, по његовом протеривању из Србије 1811.г, надалеко познати влашки хајдук Гица пронашао је прелепу Јеленку и венчао се исте године са њом у Кладову. Ова жена изузетног дара, након кратког боравка са Гицом у Видину и Нишу, 1822. године поставши милосница кнеза Милоша Обреновића, преселила се у Крагујевац где је јавно представљана као његова друга жена- Мала госпођа. У више наврата појављивала се у престоници Београдског пашалука бивајући тумач при турско- српским разговорима. 1834.г. удала се за министра финансија др. Теодора Хербеза, Херцеговца школованог у Падови, а њен буран живот инспирисао је Ђорђа Милосављевића да напише роман ''Ђаво и мала госпођа''. Приликом склапања брака Милош јој је поклонио имање на коме се данас у Београду налазе Дом Јеврема Грујића, у Светогорској улици, позориште ''Атеље 212'' и околни терени, све до Хиландарске улице. Обзиром да нису имали деце, усвојили су Јеленкину сестричину Јелену Симић, која се 1856.г. венчала за угледног српског политичара, министра унутрашњих дела и правде Јеврема Грујића поставши му ''идеална жена, верни сапутник и подршка свога мужа'' (Ћирковић, 1997, 84). Јеленкина лепота одговарала је

естетским стандардима данашњице. Кћер њене усвојенице Јелене, Мирка Ј. Грујић овако је приказала најлепшу жену Београда: ''Јеленка је била висока, витка и са пуно темперамента се кршила при ходу. Имала је беспрекорно бео и чист тен, иако су је, као хајдучицу, по хомољским планинама шибали хладни и оштри ветрови а дуге хладне кише лиле по њој, жарило је јарко сунце. Очи црне, облика бадема. Коса јој је била густа, црна и сва коврџава, нос правилан и средње величине, уста мала и дивног облика. Зуби бисерне белине красили су њен осмех. Лице дуго и узано. Њене беле ноге и руке личиле су као да их је вешт вајар извајао. Имала је поглед пун заноса. Са много урођене кокетерије умела је да се насмеје и при смеху главу је увек мало забацивала уназад'' (Пауновић, 1971, 484). У Нинковићевим мемоарима забележено је како га је капетан Глумац упутио да управо Јеленку замоли за интервенцију код кнеза, не би ли опет задобио некадашње поверење српског главара: ''Трчи код Јеленке, моли и љуби је у руку. Ако то ко учини, она ће. Зато што курве сад више чине него људи'' (Нинковић, 1988, 258). Недуго затим, приликом егзекуције телесне казне у Милошевом присуству, он примећује: ''Чујем гди Јеленка говори, плаче и моли да људе на правди бога не бије и срамоти...'' (1988, 266). Коликом ју је пажњом Милош обасипао, сведочи извештај поречког магистрата с краја 1831.г., где Његову Светлост извештава да је, поред осталог, једна фучија кавијара на госпођу Јеленку послата била (Миловановић,2012, 234).

По питању утиска које су Српкиње остављале на странце илустративно је запажање мађарског глумца Габора Егрешија из 1850.г: ''Српкиње су доста лепе у лицу и стасу, али лице, очи и обрве још страственије боје него Туркиње, а отров ових боја их за неколико година не само остари, него им одузима и људски лик. У целој Србији се не може видети ниједна времешна лепа жена. Све су праве вештице, пратиље и дворске даме Хекатине (2003, 193).

Милошева управа повремено је доносила одлуке о кажњавању лица која одржавајући везе са ''сумњивим женама'' угрожавају сопствене породице. У службеној преписци народног суда налази се обавештење од 1.6.1833.г: ''По налогу вашем усуђујемо се одговорити да је Тома Стојковић више пута код курви затицан, да је с курвама живио, њима своја добра раздавао и због тога вечну распру са својом женом имао и њу презирао... губернатор Наије изволио је заповедити да се на Тому мотри, не би ли се гди код курви у'ватити могао. По оваквом налогу Тома је у'ваћен код Катарине покрштенице /Несибе/, доведен под апс и други дан по устменом решенију њиовог сијатељства са 25 батина наказан'' (Перуничић, 1964, 575). У одређеним ситуацијама нове

власти исказивале су одступања од првобитних гестова, као у случају београдске блуднице Насте. Она је маја 1831.г. протерана из Београда, да би је поречки капетан ''чрез недостатака службе'' у Фетислам отпослао. Већ после неколико дана Поречки магистрат умољавао је Сулејман Агу из Аде Кале ''да би ју нам ипак натраг повратио'' (Миловановић, 2012, 187-188). Проблем недоследности у одржавању такве казнене политике допринео је да се проституција развије у уносан посао, од којег су користи имали и непосредни организатори и њихови покровитељи. Сам кнез српски, својим личним примером у раскалашном животу на известан начин афирмисао је двојне аршине као врховни принцип у тзв. првобитној акумулацији капитала у коју су српске велможе бескрупулозно загазиле. Изузев непосредних организатора и покровитеља, дешавало се да се од блудница окористи и покоји пролазник. У вези с тим поречки капетан априла 1831.г. затражио је од фетисламског администратора Дервиш аге да санкционише недопуштено понашање његовог поданика Мула Таира, јер је ''из Београда враћајући се на једну српску лађу са момцима наоружан устремљење чинио, због блудодејница неки' које су у истој српској лађи находиле се као протеранице из Београда у Пожаревац, после где су их насилствено отели били и с њима блудодејствовали и тек следујући дан вратили их'' (Миловановић,182).

Као осведочени љубитељ женских дражи, књаз српски Милош Обреновић знао је своје миљенице награђивати и позамашном моћи утицаја на животне судбине обичних смртника. За извесну Станку знало се. ''Она је господарева курва. И сад је у њеној власти кога оће обесити, кога оће пустити'' (Нинковић, 1988, 150). Међу блудодејничким ''жртвама'' нашао се и сам српски књаз, задобивши, како Нићифор Нинковић бележи болест венерску: ''Милош је у то време имао болест, на тајном уду, венерску... Сад Јерменин, пун радости да ће Милоша да лечи, зовне мене у дућан да му помогнем лекове у прах претварати. Какве лекове покупио- кантаридес, тј.златне бубе шпанске, два и по драма; те бубе стуче у прашак и к томе 47 драма меда, и начину маџун /лековити сируп/; после купи 30 драма бела чиста тамјана. И то све у прашак стуцасмо, и жуте смоле, пак талина /resina/...'' (1988, 95-97). Код кладовских Влаха још и 1950. године у употреби је био отров бубе златице за лечење полних болести. Често се као средствима излећења прибегавало пуштању крви помоћу говеђег рога, вађењу крви из вене испод језика, стављању кукурека испод коже на руци... (Митровић-Поповић, 2012, 517).

Размере атрактивности најстаријег заната, али и толерантности власти, документује акт београдског суда од

22.8.1835: ''Полиција овдашња по дужности својој... извесно је дознала да се већа част женскиња које овде блудодејући живот проводе, венерическом болести заразиле и већу част људи, овдашње младежи истом болести отровале... И то је полиција приметила да наодеће се блуднице у вароши овој нису све овдашње житељке, но већ иј је част из други касаба овамо дошла, како из Шабца, Ваљева, Смедерева, Крагујевца и из других места. Исправничество је ово за сада, да се не би болест даље разпрострла, дало полицији наставленије да строго наложи женскињама које су венерическом болести заражене, да се лече и да се ни једна не усуди какову мушку страну себи примити и с њиме соитис имати, докле се не излече, и то ако би која преступила ову заповест, да ће строго кажњена бити. К томе, ако би се која изговарала да се нема чиме лечити, да онакову у особити списак забележи и Исправничеству поднесе.'' (Перуничић, 638-639).

Сластима блудодејанија многи нису одолевали, ни по цену занемаривања службе. Допис о проблему ове врсте капетан нахије поречке упутио је фетисламском управитељу јануара 1832.г: ''У призренију бећара- шајкара који лађе доле реиза поречких чувају и пијанствујући и скитајући се по меанама такве напуштају, да не би дакле небриженијем момака исте лађе у време товарења воде напуниле се, моли да би их казнио и припретио да у напредак боље лађе своје чувају, а не по меанама скитају'' (Миловановић, 2012, 244). Из 1849.г. датира преписка Хасан Паше и Аврама Петронијевића о ''жени христијанскога закона што је у веру мухамеданску приступила'' напустивши борделско насеље у Београду и удавши се у Кладову за фетисламског тобџију Исмирлију Чауша Алију (Мишковић, 170). Када је након тога дошла из Кладова у Београд и са мужем одсела код своје мајке Ромкиње, њен супруг је ухапшен јер је патрола пошла од тога да муслимани, чим падне мрак, немају шта тражити у хришћанским кућама, и да ромске станове посећују само ради проституције (Мишковић, 171). Простиуцију су пратиле и бројне преваре, крађе, пљачке, насилништва. Притужбу на њихов ''рад'' поднео је бећар Анђелко Јефтић из Багрдана, о чему говори протокол београдског суда од 11.1.1838: '' С рапортом месне полиције предстао је магистрату овом Анђело Јефтић жалећи се да су му неке блуднице- Мила из Неготина и Цвета Атанасијевић из Липолиста, Окружија шабачког, обитавајући код меанџије Јанаћка топчије изван Станбол капије, где је он на конак ишао био, ноћу спавајућем 496 гроша и једну марамицу украле; на које предложеније Анђелково призване у Магистрат горе именоване блуднице показале су да је Анђелко десет ноћи код њих две у њиховој за себе најмљеној соби, и то у једном с њима

душеку спавао и да им је он сам својевољно, прво вече весео будући, кесу с парама у којој је 30 цванцика, 10 низамчета и једно парче старог неког новца на подобију дуката било, бацио био говорећи: 'Узмите паре, узмите ми и душу, само ми допустите да међу вама спавам'. И будући је и меанџија Јанаћко посведочио и сам Анђелко признао да је он у соби блудница вечерао и пио, и које од пића, које од мангала задремао ту и преноћио, а напротив тога што сведоци на које се Анђелко позвао био да су они у њега паре видели, а именом: Љубомира Сегурчевића /слуга Јанаћков/ и Јанаћка Беновића, бећара, показују да им није познато било да је Анђелко при себи пара имао, није могао Магистрат жалбу Анђелкову уважити, с тим мање што му није било ни пута к блудницама с парама /ако их је имао/ ићи, и будући исте блуднице нити су у Полицији нити у Магистрату признале да су какве паре од Анђелка узимале, осим оних пара што им је он сам дао, које су оне одмах у чаршији и потрошиле, то је Магистрат речене блуднице по издржаном петодневном апсу отпустио, на које решење и Анђелко пристане и задовољи се'' (Перуничић, 724-725). Што због специфичних култова плодности масовно упражњаваних хиљадама година, прастарих обичаја, раширених полних слобода, што немаштине и географског положаја граничне регије Ђердапа са залеђем, до половине деветнаестог столећа ропског статуса Цигана па и сељана румунског/влашког порекла у односу на феудалне поседнике у суседној Влашкој, услед чега је било много пребега на српску страну Дунава, нестављања на стуб срама од стране јавности, проституисање је било свакодневна, распрострањена појава у овом крају. О необичној лепоти и навикама Румунки/Влахиња североисточне Србије др.Стеван Мачај записао је следећа запажања: ''Између жена находе се доста жена са правилним цртама, које би се могле упоредити са старим римским лепотицама. Особито мора сваком посматрачу у очи пасти што су код Румуњанке мале руке, али уопште мале ноге са правилно развијеним листовима. Доиста се мора чудити откуд ова аристократска својства ногу код ових планинаца, код којих би требало да се са вечитим пешачењем и пентрањем по планинама ноге сразмерно још развијају. Додајте још лепоту здравих зуба, правилно скројених уста и очију пуних ватре и живости и ето нам типа старе Римљанке. Но нажалост код њих лепота неисказано брзо вене, чим ова трипут роди, правом бабом постаје. Почем, и код њих постоји обичај да младићи много старије девојке узимају за жене, то ваљда и служи поводом што мужеви у најлепшој мужеској снази траже код млађих задовољење својих страсти. Поред стања душевног изображења на друштвени живот јако упливише начин живота. Овај условљава благостање, сиромаштво, развратност и злочин. Из ових се

порађају друштвене и телесне болести'' (Мачај, 1966, 67). И мноштво година доцније енглески обавештајац Џаспер Рутам износи импресије о влашком живљу у североисточној Србији: ''Стопа неписмености и венеричних болести је висока, а брака и поштења ниска'' (2004, 63).

Крчме саграђене уз места извођења великих грађевинских радова имале су мрачну позадину, како је то забележено у случају угоститељских објеката нанизаних уз борски рудник. Радници су углавном били непросвећени, слободно време проводили по кафанама- ''центрима догађања где је неморал достизао свој врхунац, па су поједине од њих пословале и као јавне куће'' (Михајловић, 2003, 260). Кафански предузетници у Крајинском округу, којем је припадао срез Кладово, користили су за рад жене, пописиване од стране локалних власти као ''собарице- проститутке'' (Пауновић П, 1987, 74). Крајем XIX века чак њих 30- 40% заражено је венеричним болестима. Хроничар каже: ''Развој проституције потпомагала је и корумпирана власт и лични интереси, па општинска полиција није изражавала спремност за обављање једног таквог деликатног посла, као што је надзор над проституцијом. Уствари 'тражило се да проституција као једно друштвено зло и даље остане, а да се не примети да је има' а изнад свега стајали су интереси општинских кметова, одборника и преосталих чиновника, у спрези са механџијама, кафанџијама и газдама јавних кућа'' (Пауновић П, 75). Јединој болници у округу током 1898. године јавило се ради лечења полних болести 51,66% од укупног броја пацијената. У односу на 1885. годину то је значило више него троструко увећан број заражених- 1885. у односу на све окружне болничке пацијенте утврђене су полне болести код 15,53% (Пауновић П, 75). Свакако да су импозантни грађевински подухвати, налик изградњи Сипског канала где је ангажовано на више година од 4000 до 9000 радника, скупа са очајним хигијенским условима и изостанком озбиљног санитарно- здравственог надзора, у битној мери доприносили ширењу инфективних болести. Једно од прихватљивијих решења за мање ризично бављење ''најстаријим занатом'' представљале су јавне куће, налик оној коју је у Зајечару 1895.г. отворила Јелена Кофа (Јанковић, 2006, 143). Лекар Војислав Кујунџић 1904.г. заговарао је тезу да су ширењу проституције погодовали сеоски обичаји и навике: отмица девојака била је честа појава, сеоске забаве наводиле су на грех, девојке које је требало да се удају фарбале су своје свадбене кошуље крвљу, ''право прве ноћи'' свекра или феудалног господара постојало је и у Србији, али је било намењено деверу, у јужној и источној Србији очеви су женили синове који су још

били деца одраслим девојкама, да би истодобно добили радну снагу, љубавницу и потомство (Мишковић, 141).

Проституцијом, што повременом- када су притиснуте финансијским или проблемима протекције у остварењу неких права, или пак у време долажења до клијента који се не одбија, што сталном, некада самостално а чешће уз вршење послова собарица, келнерица, служавки, најамне радне снаге у пољопривреди, па и врачарица, бавиле су се жене од девојачке до позне старосне доби и у вароши и на селу. Приликом ангажовања радница на окопавању ратарских култура, винограда, неки од газда инсистирали су на праву чланова њихових породица и ''пробраних гостију'' да и сексуално опште са радницама. По народној причи, најозлоглашенији је доживео да његова кћер проституцијом зарађује за живот и кров над главом. Сматрали су то божијом казном. Међу женама које се строго ''бирале друштво'' у вршењу старог заната од околине су одударале две бивше дворске даме, некаквим чудом остављене да таворе далеко од престонице. Госпођице Јелица и Милица биле су омиљени десерт српских, аустријских или румунских официра на пропутовању кроз Кладово, али су настојале да се то збива далеко од очију чаршије. У њиховом суседству кућу је добила дама бродског капетана Ружа Трандафиловић, за чију љубав је начињена и импровизована капелица у склопу зграде, где се некада ватрена куртизана предавала мислима о богоугодном животу. Па ипак паланачком менталитету највише су пријале блуднице- номади, младе једре девојке које би сишавши из ко зна које забити засеока Брзујке, Голог Брда, или из Уровице, Слатине, за десетак дана ''преслишале'' комплетну клијентелу једног малог места, одлазећи потом даље трбухом за крухом. Тада би се по правилу органи реда ускомешали због угроженог јавног здравља и морала, највише услед свађи о праву првенства у заштитничком односу тј. наплати ''блудничке провизије'', и оне би биле протериване из краја.

Како блуд ''није знала за предрасуде'', била је заступљена и међу женама удатим за официре или борце покрета отпора. У званичној оцени активног пешадијског поручника Миленка Д.Тимића, команданта Кључке бригаде, сачињене на основу наређења Врховне команде 1.1.1944.г. уз афирмативно вредновање у категоријама ''борбена готовост, храброст, умешност у вођењу трупа у борби, организацијска способност''. Но, у рубрици ''жена'' стоји ''Жена му не ужива добар глас, али се није могло утврдити'' (Пантић, 2008, 62). Убрзо је унапређен у чин активног пешадијског капетана друге класе. Џаспер Рутам боравећи 1943.г. у друштву брачног пара Тимић примећује: ''Имао

је веома лепу, али по мом мишљењу прилично глупу младу жену, у коју је био веома заљубљен, па ме је током њеног одсуства једно вече дуго и озбиљно испитивао о сексуалном моралу у Британији'' (2004, 135).

Фаталне жене међу блудницама биле су омиљени ликови многих драма, приповести, песама, филмова, музичких дела. У Аникиним временима Андрић пише: ''Тај Ђурђевдан остао је у сећању света као дан кад се Аника објавила. Отада па до илинданског вашара, она је потпуно развила барјак. Отворила је кућу мушкарцима; набавила неке две сеоске скитнице Јеленку и Савету, да јој буду као дворкиње. Од тог времена па за годину и по дана, она је смишљала зло и несрећу као што други свет мисли о кући, о деци и хлебу, жарила је и палила не само по касаби него по целом кадилуку вишеградском, и изван њега. Много се од тога позаборавило, а многа је мука остала заувек невиђена и неказана, али тада се тек увидело шта може да почини жена отпадница. Мало- помало, око Аникине куће се ставрао логор. Бог сам зна ко све није ноћу долазио; младићи, жењени људи, старци, дечаци, странци чак из Чајнича и Фоче. Понеки, које стид и разум не спречава, и дању долазе, седе у авлији или у кући, ако их пусте, или просто луњају сокаком, с рукама у џеповима, и погледајући с времена на време у Аникине прозоре...Тек, око те куће и на тој раскрсници купило се све што не ваља и што није како Бога заповеда. Тај круг мушкараца око Аникине куће нагло се ширио и захватао све више не само слабих и порочних него и здравих и паметних људи...'' (1963, 47-48). У истој приповести забележен је још један случај пошасти лепоте: ''Пре добрих седамдесет година била се прочула због своје лепоте нека Тијана, чобанска кћи. Бацила је образ под ноге и запалила касабу. Она је, кажу, за великог вашара, као куга или поплава нека, затворила чаршију; толика је трка и битка била око ње. Долазили су сарајевске кујунџије и скопљански трговци бакреним посуђем, па код ње остављали и робу и зараду, и одлазили голи као шешане. Није јој се могло ништа. Док једног дана није ишчезла, нагло као што се и појавила'' (Андрић, 52-53). И погранично Кладово имало је своје Анике и Тијане. Чини се да је више него друге у сећању остала атрактивна бринета која је својом лепотом, шармом, провокативношћу, обележила препотопски живот некадашње варошице. О њој и њеној заводљивости су се, све до изградње гигантске хидроелектране када је буљук нових лепотица запљуснуо обале велике реке, приповедале праве легедне. Остала је упамћена као жена која се подједнако давала жестоким момцима, политичарима од каријере, глумцима, певачима, чак и прекаљеним обавештајцима Интелиџенс сервиса. Последње дане одживела је уз, као шtо је и за многе пре њега

говорила, ''љубав свог живота''. Када је, приликом ретких посета вољеном граду у позним годинама нико на улици није препознавао, говорила би да је заборав претешка казна, чак и за њу која је ''изабранике срца'', једног за другим попут чаша шампањца рушила. Обожавала је Олгу Јанчевецку, уживајући да се поистовети са њеним романсама. Тврдила је да цели њен живот није ништа друго него један ''Вишњеве боје шал''. Ехо њеног имена, онда када то ни њој самој није готово ништа значило, сачувао је у прелепој шансони шибенски кантаутор. Нема доказа за причу да су је на вечни починак прокислог поднева испратили кладовска кошава и пој полуслепог звонара цркве Светог Ђорђа, ''чијим је гласовима више радовала него раскошним речима глувих царева'', како је знала у тренуцима осаме себе тешити. Но, свакодневно проституисање и у изворном и метафоричком смислу, далеко су од заноса ликом и делом примадона примењене поезије. Њихове негативне социјалне последице чине их рамом за слику тоталног промашаја идеје живљења као достојанственог људског бића, идеје породице, школе, државе као ослонаца здравог и одговорног друштва.

НОРМА И ДЕЛО

Проституција је све време пратила кафански живот у ђердапском делу Србије. Према неким истраживањима тридесетих година у 60% српских села више од половине жена одржавало је ванбрачне везе, чиме готово нису заостајале за мушкарцима у неверствима; многе су за своје услуге добијале новац или поклоне, што им је донекле помагало да лакше поднесу честе батине и силовања (Мишковић, 142). Једна од и данас популарних влашких песама из овог краја, ''Марија Вдова'', односи се на Марију Поприку из Корбова. Она је, да би прехранила децу у свом удовичком домаћинству, свакодневно одлазила чамцем преко Дунава ради вршења ''најстаријег заната'' на влашком тлу. Народни певач моли дунавске таласе и ветар да сачувају Марију. Продаја љубави била је и параван или регрутни центар за драстичније видове организованог криминала. Подунавље је још од тридесетих година транзитна зона шверца опијата са Блиског истока. Са бродова приспелих у Констанцу, уз асистенцију пажљиво селектираних проститутки, ''слатки али разорни отрови''- како их је називала тадашња штампа- стизали су до Беча и потом даље на запад.

Кривичним закоником Краљевине СХС/Југославије кроз заштиту јавног морала санкционисане су следеће радње: ко из навике или из користољубља иде на руку вршењу блуда казниће се строгим затвором до две године; ко женско лице које блуд проводи у виду заната искоришћује, казниће се строгим затвором и новчано; казниће се робијом до десет година ко подведе лице млађе од осамнаест година, ко подведе своју жену, кћер, сестру, унуку или лице поверено његовом старању или надзору, ко какво лице ради блуда одведе из његовог завичаја или пребивалишта у друго место и тамо га остави или другоме преда; ко какво лице ради блуда одведе у иностранство или га ради тога другом преда или се ради тога с ким удружи, казниће се робијом до петнаест

година''. Под блудном радњом подразумевана свака радња којом учинилац иде на задовољење своје телесне похоте, прописивао је законик.

Делатници у подручним органима власти доведени у кладовску варош из најудаљенијих крајева Краљевине Југославије да као жандарми, физикуси, шумарски инспектори, финанси, деловође, учитељи, наставници, судски писари, телеграфисти... уносе ветар у државна једра, самачки живот кројили су и фирцали мењајући ноћ за дан под окриљем гостионичарских чари, како се то збивало и с надалеко знаним Јозефом К.: ''Овог пролећа К. је обично проводио вечери тако што је после посла, ако би још било времена,- најчешће остајао у уреду до девет сати- одлазио у малу шетњу, сам или са чиновницима, а онда свраћао у пивницу, где би, обично у друштву старије господе, седео и до једанаест сати за својим сталним столом. Али било је и одступања од овог распореда, ако би га, на пример, директор банке, који је веома ценио његов рад и поузданост, позвао на вожњу аутом или у своју вилу на вечеру. Осим тога, ишао је К. једном седмично девојци Елзи која је током целе ноћи послуживала у једној гостионици, а дању примала посете само у кревету'' (Кафка, 1982, 25). Неки од ''државни посленика'' толико су забраздили у неморал да су озбиљно поткопавали темеље српског друштва. Памти се дешавање из школске 1929/30 године да је извесни Петар Иванишевић, директор и професор учитељске школе у Неготину ''користећи свој службени положај ступао у недозвољене односе са ученицама'' (Мараш, 1971, 38). На притужбе ученица Наталије Николић, Веле Бенић, Василије Стојановић, Станице Васић, Олге Радосављвеић, Зорице Јосифовић и Зорке Дудић, комисија Министарства просвете након спроведене претраге суспендовало је аморалног директора. Но, у циљу политичке кохабитације, случај је убрзо заборављен а исти Иванишевић именован, далеко од места злочина и очију крајинске јавности, за бана Зетске бановине. Случај није био усамљен јер је забележен и покушај злостављања младе учитељице у Подвршкој од стране радикалског првака Љ. Д. Иако је у то доба рад јавних кућа са црвеним фењерима био допуштен, неки конзументи сексуалних услуга очито су налазили да за своје прохтеве није морање плаћати наднице већ су искоришћавањем положаја у државној служби чинили ствари због којих су се чак и наследници морали постидети. Такође је евидентно да је немали број жртава напасничког понашања ''градских отаца'' и њихових пандама чије су ''врлине биле јавне а пороци тајни'', услед потискивања непријатних сцена и душевног немира, био плен подводача/макроа за проститутску ''професионалну оријентацију''.

За потребе припадника немачке окупационе војске, импровизани бордели функционисали су у Сипу, кладовској тврђави, Прахову. Неготински кочијаш из тога доба носи успомене снабдевене алузијама на презир према пословној пракси удате лепе Неготинке, уз признавање естетских квалитета крајинске тражене робне марке: ''Возио сам и немачке курве у Прахово где су имали некакав куплерај, а и даље сам возио за Кладово. Чекао сам ту у Прахову испред те зграде где су се немачки официри забављали са појединим неготинским женама. У неко доба она је дошла до мог фијакера и кренусмо пут Неготина. Знао сам и ко је и из које је куће, мужа сам јој знао... Смејала се, онако лепа и задовољна... Мало смо причали, онако ради реда. Није да не волим жене, али ово је било друго. Она је занатлија која се враћала са дорбо обављеног посла'' (Димиресковић, 2013, 50).

Током окупације у кладовском крају, ако је веровати писању Марка Милуновића, довољно је било доказати или чак само указати да је жртва проститутка па да се за насилни сексуални чин не сносе негативне последице: ''Било је то с јесени 1943. године. Један од наших курира наишао је у потоцима Реке на Циганку, која је сакупљала плодове дивљих ораха, којих има у том крају доста. Било је и за њу и за веверице напретек. Када је курир наишао, пришао јој је и почео да разговара, дошло је и до 'оних ствари'. Циганка није имала ни 20 година /вероватно је била малолетна, прим.аутора/, курир само неку више, а младост мало води рачуна о времену. Он је закаснио тамо куда је пошао, а она није добила шта јој је бећар обећао. Због преваре/!?/ она га је пријавила за силовање, По 'шумским законима' то је био велики преступ, који се није могао решити и казнити у 'суду батаљона, или бригаде'. Са тим проблемом дошли су у Команду Корпуса. Оформљен је суд и њему је председавао Александар Трифунац. Како је курир био из Команде Кладова- то је било природно да ја будем његов бранилац /!?/. Узалуд сам ја наговарао Циганку, нудио јој неколико пута више од онога шта јој је курир обећао /!/, није хтела ни да чује. Зато смо се одређеног дана сви окупили. Са куриром сам био ја и двојица спроводника, а са Циганком десетак других Циганки, које су ми личиле некој делегацији АФЖ-а /антифашистички фронт жена/ из западно- босанских крајева. Није се за курира очекивало повољно решење. У Суду су, поред Трифунца, били још двојица војних лица, а као порота: председник општине села из којег је Циганка и четворица присутних грађана. Тужилац је капетан Дука, човек који се никада није са неким нашалио и нико га никада није видео да се смеје. Он је прочитао кратку оптужбу и затражио 'најстрожију казну'. Оптужени курир није се осећао кривим, а ја сам захтевао да се

пусти и не слуша Циганка која за своју оптужбу нема сведока. А она ко из пушке изјави: ''имам два сведока, који су овде присутни'. Иза тога ступио је у акцију председник Трифунац. Позвао је Циганку да ступи пред светли Суд. И она је то урадила. Циганка је на себи имала неку похабану сукњу и један капутић без блузе, или кошуље. Те нешто због нервозе, нешто због стручних /?/ питања Председникових, раскопча капутић и одједном се указаше две округле дојке, које једва ако би могла обухватити повећа момачка шака. Циганкино причање у коме она учествује целим телом, чини Циганчицу необично пикантном /?/. Председник Трифунац поставља питања и тражи одговоре и нетремице гледа у Циганку, али му око обухвата сву њу- дојке, пупак и стомак који су били поптуно видљиви... Циганчица одговара све збуњеније и све више на своју штету, па постаје и ватренијих покрета /?/. На питање 'да ли је она изабрала место где да легне'...она плану: ''Велики си ти курвар, господине, и ја верујем да си ме ти срео у потоку да би ми кидисао. Али ја бих теби дала бадава...' И са тим речима Циганка се покупи и побеже из суднице, а са њом и све Циганке из њене пратње. У суду је настао смех и урнебес. Само се тужилац Дука није смејао. Наш је курир ослобођен, али под условом да истинито исприча како је било'' (Милуновић 1992, 394-395).

Активни судеоници ове фарсе, чија су нам пуна имена љубазношћу ''браниоца оптуженог'' доступна, јесу Александар Трифунац и Марко Милуновић. ''Председник светлог суда'' мајор Трифунац је, по Милуновићевом исказу заменик команданта Крајинског корпуса ЈВуО, Велимира Пилетића, у време догађаја стар 50 година, чији је пак ''бранилац оптуженог'' Марко Милуновић ађутант. Име ''тужиоца'' знамо само по надимку ''Дука'', он се једини није смејао након епилога, али то писац посредно доводи у везу са његовом чудном нарави- ''њега нико и пре тога није видео да се смеје''. ''Председник суда'' је предратни београдски адвокат а Милуновић високообразовани интелектуалац, свршени богослов, наводни ''командант Кладова у илегали''. Поред Трифунца, суд чине још ''двојица војних лица'', колеге ''оптуженог''. ''Пороту представљају ''председник општине села из ког је Циганка и четворица присутних грађана''. Важно је знати да у то време окупаторску власт, укључујући и правосудну, врши администрација генерала Недића, те да је актуелно ''суђење'' имало карактер процеса блиског квазивојном суду.'' Уз Циганку, коју у два наврата, инспирисан ''њеним говором тела'' назива ''Циганчица'', приповедач помиње и десетак других Ромкиња/Циганки- ''са куриром сам био ја а са Циганком десетак других Циганки''. Процесу претходи покушај адвоката одбране Милуновића да жртву поткупи, ''нудио јој неколико пута више него што јој је курир обећао'', алудирајући прејудицирањем да се

ради о спору око ненаплаћеног рачуна за проституисање, не о силовању, за шта га је девојка теретила. При том, једино она- девојка- није имала квалификованог заступника, што се испоставило погодним да се, у Милуновићевој интерпретацији догађаја, процес претвори у суђење њој. Милуновић не коментарише шта је ''тужиоца који се никад не шали'' определило да за свог саборца затражи најстрожу казну. Даље алузије свршеног богослова иду у правцу да, када је Циганка рекла ''имам два сведока који су овде присутни'', ''помислила је на своје дојке'', које излагање је у његовим очима ''учини веома пикантном''. Наравно, напамет му није пало да њен чин ''разголићивања'' можда има аналогију у сценама из античких драма или познатој библиској приповести, попут оне о Јову и детаља са суђења Христу, када неко, као последње средство у настојању остварења правде, стрже хаљине са себе призивајући Бога за сведока. Писац ипак као да слути да покушај дискредитовања жртве њеним ''свлачењем'' неће поколењима изгледати довољно уверљиво, па уноси финалну секвенцу у којој она наводно тврди да би њему- браниоцу оптуженог ''обзиром да је велики курвар, дала бадава''- гест вредан једне озбиљне психоанализе Милуновићевог потиснутог ега. Очигледно да је у приступима проблему на начин који практикује ''командант Кладова у илегали'', морал постајао онолико растегљива категорија, колика је са друге стране стајала сила принуде да се нечије понашање подведе под прокламоване норме. У прилог таквом закључку иде и забелешка са терена код Петровог села сачињена од Џаспера Рутама, по чијем слову су припадници ЈВУО које је тамо затекао 1943.г. ‘’изгледали веће силеџије од било којих које је икада у животу видео’’ (2004, 131).

Здравствена заштита проститутки била је минимална, далеко од потребног нивоа а хигијенски услови у којима су радиле очајни. Контрацептивна средства скоро да нису била у употреби. За прекид или спречавање трудноће најраспрострањенији је био метод трљања- ''Жена се постави у лежећи положај савијених колена или вертикално уздигнутих ногу уза зид или неки вертикални предмет. Трљачица завлачи средњи прст у вагинални отвор, подиже материцу, а другом руком врши снажан притисак одозго на стомак тако да гњечењем долази до крвављења а са тим и до избацивања плода; постоје трљачице које у грлић материце завлаче прст са дугачким ноктом, чиме буши фетус труднице, изазивајући крварење; у употреби као инструменти за уништење плода налазилис су се вретена, жице од бицикле, шила, игле за плетење, отровне трава и корења белог слеза, мушкатле... којима се нагриза зид материце; затим сокови од

печурака, бобице, длаке дивље свиње...'' (Весић 1967, 20). Познате су биле и методе стављања врелог црепа и облога на стомак, парење материце врелом водом (Весић, 20). Овакви случајеви на тлу североисточне Србије бележени су и седамдесетих година двадесетог века. Извесна законодавна традиција са почецима везаним за тло Тимочке крајине, очито није резултирала унапређењем здравствених услова на очекивани начин: Закон за борбу против венеричних болести у Источној Србији из 1860.г, односно Закон о санитету из 1880.г. Између сва светска рата ова тема заокупљала је пажњу стручне и политичке јавности, што је нарочито испољено у расправама о Закону о сузбијању полних болести 1933.г.

Послератни режим у Југославији Уредбом о сузбијању полних болести прописали су низ поступака и мера на сузбијању сифилиса, капавца, меког чира и ''четврте венеричне болести''-lumphogranuioma inguinale. Уведена је обавеза повременог прегледа особа која су у случају полног обољења или због занимања или односа према окружењу била опасан извор заразе. Без обзира на то, стотине становника Тимочке крајине оболело је од сифилиса, често не усуђујући се да помоћ потраже од лекара, већ су покушавале лечење ''народним лековима'', при чему су ефекти били поражавајући. У недостатку моћи да се стане на пут ширењу заразе, локалне власти у Кладову после рата прибегавале су јавном публиковању читањем спискова особа већ заражених сифилисом и сахрањивању у живом кречу лица умрлих од опаке болести. Нарочити проблем представљало је увођење реда по овом питању међу бродарцима- врло распрострањеном занимању у кладовском крају. Они су у промискуитетне односе ступали далеко ван родног краја, а забележени су случајеви женидбе проституткама које су, населивши се у Кладову постале озбиљан, одговоран стуб породице, по правилу више не практикујући стари занат.

Комунистичке власти ''патентирале'' су излагање пошасти принудне проституције као метод ''преваспитавања'' наводних опонената- ''народних непријатеља'' у доба када је ''на слободи била већа робија него на робији'', како сведочи једна од заточеница женског логора у Рамском риту, у близини Великог Градишта, потом у пожаревачкој Забели. У Рамском риту, мада излагани уништавајућем физичком раду, ускраћивана им је и вода, а за ручак за 306 заточенице одобравана је употреба шест главица купуса. У исти канал биле су принуђене мокрити и пити воду, док су им пијавице исисавале крв из ногу. Отуд би следили премештаји у Забелу, у ''делукс'' услове, где је управитељ /наравно и ''одабрани посетиоци''/ имао привилегију сексуално се

иживљавати у свом ''харему''. Девојке су претваране у старице, отпадали су им зуби, обољевале су док су им стизале вести да су их се одрекли деца, мајке и мужеви, јер су постале народни непријатељи. За оне које нису допале робије, оданост ''народу и држави'' понекад је доказивана пристајањем на проституисање са особама које им пошаљу инспектори УДБ-е, одакле су ''окретније'' међи њима успевале стећи повлашћени статус, нарочито ако су уз то радиле и цинкарење својих ближњих.

Симбиоза комунизма и проституције, како у правом тако и метафоричком смислу, уочљива је и кроз један детаљ из извештаја Централног комитета Комунистичке партије Србије из 1951.г. о обиласку Доњег Милановца. Закључено је да нема потребне координације Среског комитета са тужилаштвом, а однос комитета према људима из суда и тужилаштва понекад је бездушан. ''Само један пример потврдиће ово. Председник суда доласком у Д.Милановац спавао је три месеца на оптуженичкој клупи /јер је она најшира/, а након три месеца су му нашли једну собу у некој кући, коју он назива куплерајем...'' (Митровић-Поповић, 2012, 582).

Истовремено на конференцијама зајечарског/тимочког обласног комитета КП Србије указивано је на ''врло низак морални ниво који доводи до брзог ширења венеричних болести'' међу сеоским становништвом Источне Србије. Заражених сифилисом било је и чак до 30 процената сеоског становништва, а партијски посленици републичког ранга констатовали су како је ''заосталост жена посебно тежак проблем који захтева и посебну анализу и низ одговарајућих мера и дужи период времена'' (Митровић- Поповић, 2012, 643). Да је морал на ниском нивоу и на страни појеидних експонената власти, између осталог, казује одлука Обласног комитета КПС од 20.11.1950.г. ''да се опуномоћеник УДБ-е у Кладову Срећко Кесић искључи из среског комитета због пијанчења, небудности и неморалног живота; да се секретару среског комитета Кладово Станку Станишићу додели строги укор због неморала...'' (Миторвић-Поповић, 2012, 275).

Од ''сексуалних афера'' великих размера, југословенској тајној полицији приписивана је рола од УДБ-е заврбованог Стевана Марковића у покушају компромитовања првог човека и прве даме Француске позних шездесетих. Овај београдски жиголо пронађен је искасапљен на плочницима Париза пошто је у јавност дозирано пласирана вест да је наводно поседовао снимљене компромитујуће филмске материјале у којима је био један од главних актера а тицали су се интимних тренутака највиших личности политичког живота Француске. Паралелно је ишла прича да се југословенском љубавнику великог стила нарученим

убиством осветио популарни глумац Ален Делон, испровоциран љубомором и омаловажавањем од стране јунака балканске калдрме.

Својеврсни алегоријски приказ услуга проститутске природе ''у друштвенокорисне сврхе'' садржи приповест Моме Капора ''Плава принцеза и лепи Зека'' који је наводно залудео кћер шведског предесника владе тако да је овај обећао да ће ''учинити све да билатерални односи, који због политике наше Конзервативне партије нису ни изблиза на нивоу могућности наших земаља, достигну ниво робне размене у смислу повећања раста од 7,5% у односу на 1939...'' Уследио је долазак заљубљене Швеђанке у Београд где бејаше ''љубљењу никад краја; нису излазили из постеље све до идућег дана у подне, а онда су доручковали кладовски кавијар са шампањцем''. Игра је пропала када се домаћи ''пастув'' заигравши се, заборавио и осрамотио пред захтевном Швеђанком. ''Велико је питање докле би Зека из Уба догурао да су га научили да не пије воду из сребрних здела у којима плива кришка лимуна! Можда би одиграо значајну улогу у међународној политици? Овако, још краљевски авион није био ни на крају писте,а њега иселише из оне виле. Ено га, живи још на Убу, оженио се и има троје деце и чопор унучића. А ви, пзите шта радите, ако желите да се ожените ћерком Првог министра неке северне краљевине! Она вода са лимуном служи, наиме, за прање прстију, а не за пиће.'' Корак даље од Капора отишао је један од најчувенијих српских редитеља Александар Петровић, отац ''Скупљача перја''. Неку годину после тријумфа његовог филма у Кану, дозволио је себи слободу да, додуше под псеудонимом, буде писац сценарија за француски еротски фим ''Уличарка''- други део, са надареном Силвијом Кристел у насловној улози. Успех подухвата достигао је планетарне размере.

Са друге стране, десетине становница Кладова, међу њима највише оних из разведених бракова и удовица, уједно обављајући улоге мајки или радница социјалистичког сектора, бавиле су се проституцијом као допунском делатношћу. За десетак година ''обртних занатских послова'' саградиле би и велике куће, већину радова плаћајући или новцем стеченим проституцијом или сексуалним услугама према извођачима грађевинских послова. Уколико су их године чиниле неконкурентним, улазиле су у послове шверца и препродаје царинске робе или издавања соба за преноћиште. Њихово потомство по правилу је напуштало Кладово у доба када треба да формира сопствене породице а они који су остали да живе овде, са бременом срама због начина акумулације иметка, и сами су се одавали проституцији, шверцу, алкохолу, неки доживљавајући и

озбиљне психичке поремећаје. Било је и ''ишчашених случајева'' привлачења клијентеле, међу којима један од најбизарнијих јесте понуда задовољења страсти са супругом газде локала, на билијарском столу уместо постеље. Дешавало се да и старе занатске радње, као што је воскарско- лицидерска у строгом центру града, буду поприште проституције. Тада би предузимљиви воскар закључавао врата радње из ул.Маршала Тита уз истицање натписа ''враћам се одмах'' уколико се радило о једнократном задовољству које је углавном за себе резервисао, за вишеструко ангажовање проститутке стављано је обавештење на радњи ''налазим се у банци'', а уколико је посао кренуо на ''крупно'' воскарска радња добила би натпис ''налазим се на путу''; муштерије су при том користиле споредни, дворишни улаз из сокака. ''Робу'' су чиниле Румунке или пак ''проверене'' средњошколке жељне брзе зараде.

КАО НА ФИЛМУ

Понесени успехом Александра Саше Петровића који је са ''Скупљачима перја'' освојио Кан, културни посленици досетили су се по том узору, а са називом који ће бити одговор на дело Роже Вадима ''И бог створи жену'', да једним ''кафанским играним филмом'' обележе завршетак изградње грандиозне електране. ''И друг Тито воли филмове'', коментарисали су млади комунисти одлуку да се огроман новац уложи у филмски пројекат ''И бог створи кафанску певачицу''. За режисера је одабран Јован Живановић, ''Бела Сека'' постала је Вера Чукић, ''покварени технократа'' био је Жика Миленковић а ''градитеља Ђердапа са добрим намерама'' играо је Велимир Бата Живојиновић. И би речено, посао је завршен пар дана пре пуштања у рад ХЕПС Ђердап, маја 1972. године и на радост бројне кладовске публике обиловао је кафанским сценама. После гледања филма становницима подунавског градића многе ствари чиниле су се лепшим него раније. ''И бог створи кафанску певачицу'' до данас је тражени продукт масовне културе. На сајту ''Југофилм'' препоручено је његово конзумирање уз препричани садржај у

маниру шунд- романа из седамдесетих година XX века: ''Оно што се догодило Белој Секи, слично је многим причама о младим и лепим певачицама. Нашла се у амбијенту пуном алкохола, уморних, чежњивих шофера, музике и сетне песме. Једну од пијанки прекида крик, убиство човека и одлазак другог на робију. Окружена мржњом, Бела Сека је принуђена да напусти место, лута и најзад се скрашава у Кладову, у кафани надомак градилишта бране Ђердап. У ту дотад празну кафану ''Бродарац'' свраћају радници са градилишта и прослављају спасавање бране пред таласима надошлог Дунава. Поред Секе, ту је и певачица Луна. У Белу Секу се заљубљује млади електротехничар Ратко. Он зауставља њену тачку свлачења и ту се рађа љубав. Затим следе венчање, почетак заједничког живота, али и њихове драме''. Иначе, кафана ''Бродарска касина'' коју приповедач филмског сценарија назива ''Бродарац'', била је на злом гласу због честих туча, варања пијаних гостију испостављањем астрономских рачуна, продаје фабрицираних жестоких пића, пакованих илегално у подрумским просторијама, па и као извор ширења венеричних болести. Али, паланачки гламур, велика сала са огромним огледалима што су појачавала ефекат светлости и давала волшебну дубину испразном кафанском животу, неодољиво су привлачили авантуристе, уз њих и мноштво градитеља ђердапске бране чији су подебели коверти са ''личним дохоцима'', како су се звале наднице, постајали права илузија пред попрсјима разголићених проститутки, певачица и конобарица. Ломљење масивних огледала сматрано је омиљеним спортом изневерене клијентеле али и власника кафане Милоша Калембера. Први су тако себи давали одушка за недораслост изазовима варошког живота, а газда је стицао велике зараде наплатом ''срче'' по цени вишеструко већој од стварне. Градитељи ''Ђердапа'' имали су за ондашње прилике астрономске зараде. Зато се дешавало да у време примања плата ''на руке'' у град буде довожени аутобуси са проституткама из Београда, Загреба, Сарајева чије је ангажовање трајало двадесетак радних сати, углавном уз коришћење смештајних капацитета кладовског хотела и депанданса ''Плави цвет'', али неретко и домаће радиности и радничких барака у случају велике тражње. На гласу по брзом обрту били су радници- ''самци'' смештени у речном теретњаку од бетона ''Сип'', изграђеном 1943.г. од цемента и арматуре гвожђа како би избегао подводне мине на Дунаву. Наравно, ''девојке за један дан'' излагане су и студиозним проверама службеника државне безбедности чије су канцеларије гледале на прозоре соба ''Плавог цвета'' и хотела.

Године 1977, од 34.800 становника општине, тек њих 4.487 имало је запослење, са ниским примањима, уколико се изузме 690

радника хидроелектране. Национални доходак по становнику, ако се изузме ХЕ Ђердап био је двоструко нижи него у регионалном центру- Зајечару, а запослених на 1000 становника, по истом критеријуму свега 109- тачно дупло мање од српског просека. Два су спасоносна вентила постојала за житеље Кладова- приходи ¼ радно способних мештана, запослених у западноевропским земљама и шверц у малограничном промету са Румунијом. Користећи ниске цене код источноевропског суседа, стотине мештана Кладова и околине препродајом жерсеја, ћебади од синтетике, додатка храни Вегета, жвакаћих гума, пластичних кеса са сликама манекенки, разгледница са фотосима гејши које намигују, чак и часописа са еротским садржајима- Чик, Адам и Ева, Зум, шпилова карата са порнографским садржајима, џинса… стицали су прилику да купе прехрамбене и одевне предмете по багателним ценама, а остатак да уложе у препродају руске вотке, дуксерица, популарног румунског лека за подмлађивање Геровитал, сервиса за ручавање, заменом румунске новчане валуте у шилинге или директном препродајом туристичким групама приспелим у Кладово. Они најагресивнији укључили су се у бизнис шверца калаја, волфрама, живе, илегалног пребацивања емиграната- држављана земаља чланица Варшавског пакта преко Дунава, трговине белим робљем, за шта се пут није отварао сваком смртнику. Посебан изазов за шверцере мањег калибра представљале су баханалије у румунским хотелима ''Парк'' или ''Трајан'', уз сексуалне услуге персонала, не по већој цени од неколико метара жерсеја и кутија жвакаћих гума. Велики румунски диктатор из њему добро знаних мотива исказивао је прећутну сагласност са таквим превазилажењем границе ''гвоздене завесе''. Друга пикантерија регионалне угоститељске понуде огледала се у ,,несебичном’’ ангажовањем младих Румунки за конобарице- проститутке у приградским кафанама. Писана правила говорила су нешто друго, но није се наилазило на препреке у овладавању ситуацијом од стране предузимљивих новопечених бизнисмена. У елаборатима, записницима са партијских састанака, ова тема није наглашавана као проблем добросуседских односа. Кола ''преткапиталистичког развоја'' очито су била довољно подмазана да њихова шкрипа не би изазивала узнемиреност државних органа задужених за спречавање кршења закона. Најпозванији за реаговање међу Кладовљанима, обилато су награђивани угоститељским и проститутским сеансама, свежњевима истоврсних егземплара будућих приватних нумизматичких збирки, заузврат заборављајући и више него што се очекивало. Такође заузврат, и сами су постајали недодирљиви, не одговарајући пред законом, изузев за енциклопедију злоупотреба службеног положаја чак ни за саобраћајне удесе са исходима у тешким телесним повредама

или губитку живота, а чији су били виновници враћајући се са ''прљавих ручкова'' у трештено пијаном стању. Листа заслужних кршитеља норми је велика. Брушене графите међу њима чинила су лица са легитимацијама бранитеља поретка- судије, жандара, тужиоца. На исти миље калемило се злостављање малолетница, подвођење, навођење на проституцију. Наравно, већина државних службеника настојали су да часно и одговорно обављају своје послове, но моћ је становала на другој страни. Пример социјалистичким негативцима давала је партијска и удбашка врхушка, попут Драже Марковића или Јове Капичића, од којих је овај други морао бити повучен са дипломатске службе у Стокхолму и Будимпешти ''због неморалног забављања са малолетницама'', при чему се помињало и манипулисање конзумирањем наркотика (Цветковић, 2011, 126).

У Кладову је почетком седамдесетих отворен међународни друмски гранични прелаз према Румунији, преко којег су организоване групе шверцера одмах отпочеле преносити огромне количине робе а заузврат толерантне чиновнике ''чашћавали'' сексуалним услугама на лицу места, од стране за то посебно ангажованих ''дама'' за праћење товара. Такав ''програм'' веома брзо инструисао је ''одабране'' људе у униформи да готово Павловљевим рефлексом реагују на појаву жене раскошних облина. 28.јуна 1972, када је у част Иве Андрића уприличен излет на Ђердап, при преласку на румунску страну збило се нешто необично за око и ухо угледних званица: ''Када смо, после подне, прелазили малим аутобусом у Турну Северин, онај униформисани службеник с друге стране Дунава узео пасош од Андрића, који је седео напред, није га одмах отворио, наставио да ћаска и дуго ћаскао с неком девојком... врло дуго, најзад преврнуо корице, загледао се у фотографију, онда, подозриво, у Андрића, двапут, најзад му вратио пасош климнувши главом. Можда ће се много детаља са тог изванредног излета заборавити, али се, и после толико година, помене како Нобелова награда ништа не значи кад њен добитник прелази границу, а како би, још како, значило име и слика, славног фудбалера. Разуме се, то ће рећи само преостељиви људи из културе, који би желели да буду и популарни. Андрић се тада смејао''- сећа се посматрач срдачне сцене Милан Ђоковић (1983, 285-286). Но, чини се да је мала епизода на великог писца ипак могла оставити утисак, довољно снажан да две године касније примети како су ''нашим људима игре постале главно, да нису више игре него главна вредност живота, средиште свих наших интересовања, као међу Римљанима у време декаденције'' (Ђоковић, 1983, 291). ''Игре'' су свакако биле омиљена забава комунистичких императора.

Позних седамдесетих југословенску чаршију окупирали су ''лик и дело'' Титове миљенице извесне Д.Г. којој је недостајало 56 година да би била вршњакиња највољенијег државника. О њеним физиотерапеутским вештинама испредале су се бајке, што их је на ниво стварности враћала чињеница да ју је Ј.Б.Тито повео са собом у службене посете СССР-у, Кини и Северној Кореји, те је имала прилику да стоји крај совјетског лидера Леонида Брежњева приликом полагања венаца на гроб Незнаног јунака испод кремаљских зидина. Убрзо јој се у масерским активностима придружила и рођена сестра јер је нашем драгом лику под бременом година очито било неопходно све више адреналина, у случају ''југословенских сестара Кеслер'' укомпонованог кроз музицирање у четири, понекад и шест руку.

Према сведочењу В.Стијовића врбовање информатора, доушника СДБ вршено је и уценама и поткупљивањем, а мноштво људи су несвесно сарађивали са службом преко оперативаца или сарадника (Цветковић, 125). Употреба ''лаких жена'' била је омиљени метод удбашких главешина. Готово сваки радни колектив имао је своју ''птицу певачицу'' ангажовану да ''друговима одозго'' сервира очекиване информације. Другу врсту оданих сарадница чиниле су одабране припаднице лепшег пола, укључене у ''системску'' проституцију. Уличним жаргоном казано, полиција и страначки прваци намештали су их заслужним функционерима, да би поред задовољства на страни корисника услуга допринеле и бољем информисању, неретко и уцењивању или компромитовању непослушних кадрова. Новинар ''Политике'' Мирослав Лазански о свом боравку у Букурешту поводом интервјуисања румунског председника износи детаље: ''Сместили су ме у хотел у центру града где иначе одседају партијски гости. Увече су ме водили на вечеру у хотел ''Атена Палас'', сјајна грађевина у стилу најбољих хотела, где је у подруму био ''валутни бар'', где се све плаћало у девизама и где Румуни нису могли да уђу. Домаћин вечере био је војни изасланик Румуније у Југославији, пуковник Манеа... После рушења Чаушескуа сазнало се да је хотел ''Атена Палас'' био, заправо, једна од главних испостава румунске обавештајне службе Секуритатее. Сваки од 350 запослених у том хотелу, од чистачице до директора, били су делатници обавештајне службе, телефонисти, десетине девојака које су се мотале по холовима ресторана, уметнички типови који су нешто као живо дискутовали у бару, сви су радили за Секуритатеу... На крају вечере у част југолсовенског новинара који треба да интервјуише румунског председника, женска плесна група попут париске ''Крејзи хорс'' имала је наступ. Пуковник Манеа нетремице ме је посматрао и у једном моменту онако дискретно ми шапнуо: 'Само реците, која вам се свиђа'.

'Пуковниче, ма добре су све, али мислим да би то био погрешан потез у мојој каријери.''''И ја тако мислим', сложио се искрени добри пуковник Манеа...''

''Запрега'' сличних кладовских ''дама'', али знатно нижег ранга у односу на ергелу хотела Атена Палас, седамдесетих и осамдесетих година називана је подругљиво ''црвеном бригадом'', алудирањем на италијанску терористичку организацију што је дошла главе многим угледним политичарима. Но, мора се признати да су румунске колеге имале запаженијих успеха у оваквим активностима, прелепе Румунке бездушно заљубљене у овдашње припаднике органа реда, јавне личности, нанеле су значајну штету настојањима југословенског комунистичког апарата да безбедносну ситуацију на граници према Источном блоку учини беспрекорном, али и спречавајући успешност шијунских активности усмераваних од стране Запада посредством југословенских држављана. Совјетска школа очито је једина била дорасла ситуацији на терену, максимално користећи одшкринута врата румунске Секуритатее и погубне последице негативне кадровске селекције у југословенским безбедносним органима. Није био редак случај да из Кладова отпослати агент на тло Румуније, најчешће са легитимацијом студента или дисидента, буде експресно убеђен да ради за супротну страну, својим првобитним налогодавцима достављајући строго дозиране и по правилу безвредне информације.

Осамдесете године одликовала је извесна опуштеност стега власти. Дух запада на разне начине био је присутан у малој кладовској средини- фармерице из Трста, рок музика, бродарци са цигаретама Кент, Марлборо, дружељубиве Румунке приспеле уз пограничне дозволе за прелаз преко границе гвоздене завесе новим мостом на ђердапској брани, били су омиљени артикли у кладовским кафанама. По узору на великог вођу, директор Пољопривредног комбината ''Кључ'', преоријентисаног на извоз стотина километара жерсеја на румунско тржиште под плаштом пограничне сарадње, од некада узорног расадника створио је локал намењен искључиво коришћењу од стране друштвено- политичких радника и њихових гостију. Кафана је одмах, по жељи оснивача, добила име ''Карађорђево''- асоцијација на одмаралиште друга Тита крај Београда, а поред базена за пастрмке, мостића, тераса у кинеском стилу, имала је и ''просторије за одмор''. На кладовско ''Карађорђево'' настављала се фазанерија, обогаћена срндаћима, где су специјални гости жељни провода могли да одстреле одабрану дивљач и да она већ пар сати касније буде послужена на издашној кафанској трпези.

Расплети су били слични познатом домаћем филму с краја XX века ''Живот је леп'', са заносном Соњом Савић у улози певачице.

У тзв. радним колективима деловали су разрађени механизми система друштвене самозаштите, промовисаног у интересу очувања закона, реда и социјалистичког морала, али се очигледно много чему ''гледало кроз прсте'', вероватно са оправдањем у форми флоскуле о осведоченој гостољубивости. За период у коме су се сви ''друштвени делатници'' клели у социјалистички морал, дешавале су се и такве ствари као што је малолетничка проституција. Следствено погодбама са органима реда, и у том домену највећу заштиту имали су угоститељи- ''проверени сарадници'', па се често догађало да малолетнице буду ангажоване за сеансе пружања ''сваковрсних услуга'' у посебно опремљеном простору удаљеном од полицијске постаје не више од 50 корака. За неке се причало да су оствариле запажену каријеру и у главном граду, пошто су претходно високо котирани прегаоци националног развоја, исцрпно уверени у њихове квалитете, давали одговарајуће препоруке. Већина њих одвођена је у Прахово, огромно међународно робно пристаниште, а потом на турнеје даље у унутрашњост Србије, укључујући Косово.

ЗАДАХ ДЕВЕДЕСЕТИХ

Кладово и Србију је почетком деведесетих година задесио пљусак кабаретских играчица, ''ритмичких гимнастичарки'' са подручја бившег СССР-а. Многе су имале мање од осамнаест година када су постале ''професионалке'' на раду у кафанама, клубовима, баровима. Један од њих била је А. З. из Алма Ате, рођена 1974.г. Као кабаретска играчица у Југославију је дошла 14.10.1991.г. Први ангажман имала је у Београду, у кабареу ''Привилеж'', а најстарији занат довео ју је у ђердапски Голубац, приватну кафану, скупа са ''колегиницама'' Е. К. /рођена 1974.г. у Алма Ати/ и И. М. /рођена 1970.г. у Алма Ати/. Приликом изласка из Србије ради путовања у Русију, на Граничном прелазу Караташ, 15.6.1992.г, понуђено им је од стране службеног лица ''гледање кроз прсте'' везано за прекорачење рока привременог боравка ''уколико две од њих пођу са двојицом младића од којих је један син вође смене царинске службе, да им буду девојке''. Девојке су случај пријавиле ''надлежним органима'' и након тога одведене судији за прекршаје због прекорачења рока привременог боравка. Да то није редак случај, говори околност да је малено Кладово било седиште посебне ''естрадне агенције'' која се бавила искључиво довођењем ''плесачица'' из Заједнице независних држава /бивши СССР/ у Србију. Пословање фирме водио је дугогодишњи сарадник службе државне безбедности. Неколико радница из Украјине, Русије, Румуније успело је да склопи бракове са младим Кладовљанима и тако избегне најгори сценарио препродаје услуга на тлу захваћеном ратним дејствима у бившој Југославији. Јагма за ''пословном пратњом'' увела је и праксу давања новинских огласа којима се, бираним речима, траже особе ''ведрог духа, са позитивним ставом нарочито према клијентима, маштовите и креативне, способне да оживе своје идеје''.

Савремени законодавац прописао је да се прекршајима јавног реда и мира санкционише одавање проституцији или уступање соба ради вршења најстаријег заната, кажњиво до 30 дана затвора, а лицима што уступају просторије за проституисање малолетних особа запрећена је санкција до 60 дана затвора. Размимоилажење норми и стварности било је евидентно. Законска дефиниција јавног реда и мира остала је недостижни циљ за многе учеснике кафанског живота на тлу Кладова: ''укупно стање међусобних односа грађана настало њиховим понашањем на јавном месту и деловањем органа и организација у јавном животу ради обезбеђивања једнаких услова за остваривање права грађана на личну и имовинску сигурност, мир и спокојство, приватни живот, слободу кретања, очување јавног морала и људског достојанства и права малолетника на заштиту''. Данашње кривичне казне за посредовање у вршењу проституције-

до 3 године затвора односно од једногодишњег до десетогодишњег лишења слободе уколико је дело извршено према малолетном лицу, применом кроз институције правосудног система нису значајно допринеле смањењу друштвено штетног понашања. Закон о јавном реду и миру прекршајно санкционише особу ''ако у обављању угоститељске делатности пропусти да упозори лице које нарушава јавни ред и мир у угоститељском објекту или без одлагања о томе не обавести орган унутрашњих послова, односно радника милиције ради успостављања јавног реда и мира''.

Оправдање појачаних активности на плану ''друштвене самозаштите'' партијски активисти тражили су и налазили у процени да ''сталну мобилност и будност захтевају не само спољни фактори, већ и насртај унутрашњег непријатеља у спрези и са подршком непријатељских групација из иностранства, подржаних и подстицаних од стране режима појединих земаља''- тако је говорио делегат А.Б. на изборној конференцији Организације СКС у општини Кладово 5. марта 1982. године. Само на први поглед делује ирационално да социјалистичко- марксистички форуми нису исказивали интересовање за девијантна понашања неких од перјаница друштвеног живота, примера ради извесног педијатра Б.Д. који је као презрели педесетогодишњак користио државну лекарску ординацију и звање да би наводио на ''љубав'' кладовске малолетне средњошколке, бирајући ''само најбоље''. У вароши се навелико распредало о злоупотребама некадашњег београдског здравственог радника, свугде изузев у институцијама система, полицији, тужилаштву, медицинском центру, школи... У познијој фази своје болесне амбиције задовољавао је са децом из сеоске популације, уз асистенцију локалног фотографа, а неписано правило гласисло је да фотографије ''девојака које су прошле кроз докторске руке'' красе излог једне радње у главној улици, тик до полицијске станице. Када би ''претерао у ревносном испољавању страсти'', његови ''заштитници'' покривали би причу о томе гласинама како се ради о поузданом човеку УДБ-е, послатом из престонице у Кладово по задатку чија се реализација не сме доводити у питање ни по коју цену. Када је посенилио, предани педијатар добио је наследнике у тренерима неких помодних омладинских спортских клубова, учитељима фолклора или инструкторима вожње, који су за своје ''ваннаставне активности'' стицали оправдања играјући улоге локалних цинкароша. Журналиста Бобан Станковић имао је обичај да појаву коментарише речима: ''Што је блато дубље, отпор је слабији- чиста једнопартијска физика''. Деценију касније никог из органа власти, просвете, социјалног старања, културе... није бринула

чињеница да врло младе девојке, укључујући ученице основне и средње школе зарађују џепарац продајом тела или ''оралне комуникације''. У тачно одређено време, једну оскудно осветљену улицу недалеко од званичног корзоа, претвориле су у ''еротски штанд'', одакле би их занитересоване муштерије преузимале у своја возила, по цени десетак немачких марака. Месна полиција није пропуштала да строго забрани било какву инцидентну ситуацију, а ''позорници'' који би покупили младу продавачицу својим возилом, били су у прилици и сами се уверити у благодети кладовске младости. Родитељи су углавном окретали главу на страну од ове чињенице, слепо верујући да њихова деца у томе не учествују. Другу сцену таквих дешавања чинила су суседства па и дворишта кладовских школа, наравно без реакције особа позваних да штите јавни ред и морал. Следећи корак за најактивније младе посленице представљао је улазак у свет наркоманије, одакле значајан број њих није успео да се отргне. Ни смртни исходи нису били реткост, али и они су наилазили на зид ћутања и заборава паланачког света.

Свој зенит илегална трговина достигла је почетком деведесетих година прошлог века када је ђердапски део Дунава постао најкраћи пут за шверц огромних количина нафте, наркотика и белог робља. Распадом СССР-а дешавало се да девојке из биших совјетских република бољи живот потраже остајући у Србији, у пограничном Кладову. Мноштво ''пријатељица дана'' пребацивано је илегалним каналима према Босни и Косову, а оне елитног калибра, попут извесне Ларисе, добијале би визит карте са бројевима за наруџбине, имајући за прве ласте у Кладову локалног жандара, лекара и ''угледног привредника'' који би троструку услугу издашно награђивао. У Србији су афинитети људи у белим мантилима према наградама у форми услуга проститутки доспели у жижу јавности почетком јула 2010.г. поводом расплета корупционашке афере тешке пар милиона евра, откривене у полицијској акцији ''Краба''. Телевизијске дневне вести преплавиле су и информације о баханалијама неких од ухапшених лекара, подвођењу и конзумирању оргија уз активно учешће највиших функционера републичког института за онкологију. За разлику од тог случаја, један ''куплерајски ексцес'' са смртним исходом на тлу Кладова 2013. године испровоцирао је буру речитог ћутања, потпирујући кулоараска сагледавања степена узајамног прожимања ''угледних делатника у белом'', нарко дилера, органа реда и трговаца живим месом.

Уносан посао кријумчарења робе и људи настављен је и после одласка са власти Слободана Милошевића. Само у једном

наврату пресецања ланца шверца нафте на Дунаву 2003. године пронађени су докази да је предмет трговине било пар милиона килограма дизел горива. Огромна зарада из оваквих послова подразумевала је и ''пословне пратње'', умилостивљавање евентуалних потказивача уз богате ручкове, вечере, анимир даме и пригодну музику. Поједини власници кладовских кафана своју жеђ за брзом зарадом исказивали су упуштањем у вршење тешких кривичних дела. Једини случај са судским епилогом 2 године и 10 месеци затворске казне, регистрован је 2004. године. У периоду јун 2003- новембар 2004, власник кафане наводио је и приморавао на проституцију две малолетнице које је био ангажовао као раднице у локалу на обали Дунава. Локал је поред класичног кафанског простора располагао са баром површине 200 м2 у чијем централном делу је постављен импровизовани бродић- подијум на којем су забављачице плесале са клијентелом, за финалну цену од 50 евра. Председница регионалног одбора за људска права тим поводом изнела је тврдњу да је трговина женама учестала појава, на њеном спречавању није се много учинило, мада је Србија земља порекла и транзита тих жена које обично завршавају на западу као бело робље у јавним кућама где су изложене различитим видовима насиља. Последњи случај у административним аналима датира од 25.12.2008. године када су илегално ангажоване стране држављанке за пружање ''услуга сваке врсте'' у кафани С.К. успеле да побегну потери органа реда, а једини траг кријумчарења свео се на пар десетина боксова шверцованих цигарета пронађених у магацину гостионице. Али, ако се прелистају и нтернет сајтови који говоре о трговини људима на подручју Босне, у многим исповестима злостављаних жена наћиће се тврдње да су по доласку у Србију из Румуније, Молдавије, Украјине... биле продаване на подручју Кладова од лица чијег се идентитета не могу сетити.

Пријем суседних држава- Румуније и Бугарске у Европску унију значио је и одскочну даску за индустрију секса као најисплативији криминални сектор. Око 20.000 Бугарки проституисањем у земљама ЕУ остварују годишњу зараду од 1,46 милијарди евра.За секс туризам ''обећана земља'' је Румунија, а богати клијенти добијају инстант авионске туре до Букурешта и других одабраних дестинација где их чекају проститутске услуге ''без лимита''. Да парадокс буде већи, Међународма организација рада Уједињених нација је још 1998.г. сачинила извештај којим апелује на признавање ''секс-сектора'' као валидног привредног ресурса, ''због брзог ширења те индустрије и њеног непризнатог доприноса националном дохотку'', све у функцији посредне подршке легализацији сексуалног рада и зарада (Тимотијевић 182). Физичка злостављања, посттрауматски стресни синдроми,

покушаји самоубистава, дилерисање наркотика као ''пропратне манифестације'' најстарије професије, очито се нису тицале високог тела ОУН.

Пут посут проституцијом није заобишао ни угледне кадрове из комунистичке и социјалистичке ере. Неки од ментора кладовских скоројевића у међувремену су од афирматора улоге радничке класе у самоуправном друштву, што је подразумевало њихову позитивну дискриминацију зарад стварања привида да цела класа доноси стратешке одлуке, прешли у воде приватног бизниса, постижући добре финансијке резултате у спољнотрговинским пословима, без обзира на позамашно бреме година успевајући, како извештава булеварска румунска штампа, да потпомажу отварање салона за еротску масажу, чији су трудбеници чак нивоа интересовања популарне италијаннске поп звезде- Ероса Рамацотија.

Близина државне границе овде чини посао са наркотицима још исплативијим него у унутрашњости земље. Власт углавном реагује мутаво- немо, мада се чак у школским задацима могу пронаћи коментари на тему суживота наркоманије и проституције. У тексту ''Животне борбе заборављених људи'' млада Крајинка пише: ''Седео је за ивицу шанка. Пио...Отрцан. Јадан. Пропао. Јадан. Длан је научио да крије од очију оних за које га је изгубио. Меркао је лаке девојке за столовима. Довољно младе наркоманке да могу унуке да му буду... Коначно је одабрао једну, млада пуковникова кћи, и пошао. Пошао у дим јефтиних цигарета. Заједно он и једна млада, лака наркоманка. Обоје су покушавали да забораве. Забораве... Сакривен длан. Сакривени ожиљци. Били су тако исти. Тако су исти живот имали. А опет, то је било најбоље што су заслужили (Тошић 2012, 8). У истом окружењу забележен је случај да је лекар- специјалиста вршио обљубу над малолетним особама, плаћајући им за ''услуге'' између 1.500 динара и 50 евра, а дописник ''Блица'' из нешто удаљеније средине 25.4.2012.г. пише о полицајцима који су подводили малолетницу и изнуђивали новац од муштерија. Ипак, сипоставља се готово немогућом мисијом у малим срединама оптужити и изрећи казне за дела попут трговине људима, где је затвор од две до десет година предвиђен за особу која силом, претњом, довођењем у заблуду, злоупотребом овлашћења, поверења, односа зависности, тешких прилика другог, задржавањем личних исправа или давањем или примањем новца или друге користи, врбује, превози, пребацује, предаје, продаје, купује, посредује у продаји, сакрива или држи друго лице а у циљу вршења проституције или друге врсте сексуалне експлоатације, употребе у порнографске сврхе...

Мноштво декларација, конвенција, препорука, протокола, попут Конвенције о спречавању трговине људима и експлоатације проституције /1949/, Конвенције Савета Европе о борби против трговине људима /2005.г. ратификована у Србији 2009/, Препоруке Парламентарне скупштине Савета Европе Но.1325 /1997/ о трговини женама и присилној проституцији у државама чланицама Савета Европе, Но.1610 /2003/ о миграцији повезаној с трговином женама и проституцијом, Но.1663 /2004/ о кућном ропству, служењу, девојкама за помоћ у кући и невестама нарученим поштом, тек су капи у мору беззакоња, чини нам се систематски латентно стимулисаног неморала на свим лествицама друштвене хијерархије. Корак даље начињен је усвајањем Стратегије борбе против трговине људима у Републици Србији 2006.г., са циљем перфектуирања правног амбијента за превенцију, сузбијање, кажњавање учинилиаца дела трговине људиме али и заштите њихових жртава.

Поред неприхватљивог степена угрожавања јавног поретка спрегом са организованим криминалом, данас је на сцени и бављење овим занатом по аутономној одлуци делатница, зарад стицања новца или других погодности типа лепршавог животног стила, укључујући високошколске дипломе, добијања или очувања сталног запослења и напредовања у каријери уз коју је проституција допунска делатност. Изузев моралне осуде, њихова слобода избора ничим се не доводи у питање. У таквим случајевима друштву једино преостаје проблем начинити диференцијацију у односу на злоупотребе па и злостављања од стране особа са функцијама или статусом који им омогућују ''усмеравати'' понашање ''продавачица љубави'', познатијих у јавности под именима која не одражавају позадину приче- ''успешне пословне жене'', ''естрадне уметнице'', ''заштитна лица'', ''маскоте'', ''манекенке'', ''фото модели'', ''хостесе''... Међутим, у систему у коме се корупција, са слоганима ''спонзорства'', ''промотивних активности'', ''увиђавности'', ''помоћи неукима духом, не и телом'', ''амбасадора толерантности'' прећуткује, јер одржава на површини читави естаблишмент ''ружних, прљавих, злих'' аутсајдера, између светлости и мрља не праве се разлике. Отуд насушна потреба за реафирмацијом целокупног система позитивних друштвених вредности у заједници која претендује на сигурну будућност.

ЛИТЕРАТУРА

-Аврамовић Сима, Општа правна историја- Стари и Средњи век, Правни факултет Београд и ''Досије'', Београд 2000.г.-Андрић Иво, Јелена, жена које нема- збирка приповедака, сабрана дела, Просвета Београд, Младост Загреб, Свјетлост Сарајево, Државна заложба Словеније-Љубљана, 1963.г.-Библија или Свето писмо Старога и Новога завета, прев. Ђура Даничић и Вук Караџић, Библијско друштво, Београд 1992.-Брехт Бертолт, Песме сиротог Б.Б, ''Рад'' Београд 1985.г.-Весић Миладин, Контрола рађања и појаве депопулације у Источној Србији- други део, ''Развитак'' бр.2, Зајечар 1967.г.-Д'Анунцио Габријеле, Ода народу српском- Сербиа, српски народ, српске земље, српска духовност у делима страних аутора, приређивачи Дамјановић Ратомир, Томић Ново, Ћосић Сања, ''Итака'' Београд 1996.г.-Димиресковић Милоје, Гвоздена крв: скица за родослов, Народна библиотека Доситеј Новаковић Неготин 2013.г.-Добрашиновић Голуб, Вук у Крајини и Кључу, Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча, Кладово-Неготин 1986.г.-Ђоковић Милан, Фрагменти сећања, Свеске Здужбине Иве Андрића бр 2/1983.г. Београд-Елезовић Глигорије, Прилози за историју манастира Буково код Неготина, Београд- превод 7. дела Путописа Евлије Челебије, Београд 1941, ''Зорка'' -Јанковић Зоран, Развој трговине, занатства и угоститељства у Зајечару 1833-1941, ''Архивско наслеђе'' бр.4, Историјски архив Тимочке крајине, Зајечар 2006.г.-Јовановић Коста, Неготинска крајина и Кључ- насеља и порекло становништва, 1940.г- репринт издање Историјског архива Неготин, ''Баштиник'' бр.4, 2001.г.-Кафка Франц, Процес, ''Свјетлост'' Сарајево 1982.г.-Колаковски Лешек, Кључ Небески- Разговор с ђавлом, Графички завод Хрватске Загреб 1983.г.-Костић Ђорђе, ур. Београд у делима европских путописаца, САНУ, Балканолошки институт посебна издања 80, Београд 2003.г.-Мажуранић Владимир, Приноси за хрватски правно- повјестни рјечник, књига 1, Загреб 1908-1922, репринт издање ''Информатор'' 1975.г.-Мараш Љубомир, Наталија Дугошевић, ''Развитак'' бр.3-4, Зајечар 1971.г.-Мачај Стеван, Обичаји Румуна, ''Развитак'' бр 2, Зајечар 1966.г,

-Миловановић Александра, Плавшић Никола, приређивачи, Протокол магистрата Нахије поречке 1828-1832, Историјски архив Неготин 2012.г.-Милуновић Марко, Од немила до недрага, Стокхолм 1992.г, ауторско издање.-Митровић Момчило, Поповић Страхиња, приређивачи, КПС у источној Србији- обласни комитет 1949-1952, Институт за новију историју Србије, Архив Србије, Историјски архив ''Тимочка крајина'' Зајечар, Београд 2012.г.-Мишковић Наташа, Базари и булевари- свет живота у Београду 19. века, Музеј града Београда, Београд 2008.г.-Николић Коста, Србија у Титовој Југославији 1941-1980, Завод за уџбенике Београд 2011.г.-Нинковић Нићифор, Жизни описанија моја, Нолит, Београд 1988.г.-Норич, Џон Џулијус, Византија- Рани векови, ''Евро- Ђунти'' Београд 2009.г.-Паља Камил, Сексуалне персоне, Цептер бук Београд 2002.г.-Пантић Мирослав, Сусрети с прошлошћу, ''Просвета'' Београд 1984.г.-Пауновић Маринко, Ђердап и Тимочка крајина, ''Биноза'' Загреб 1970.г.-Пауновић Маринко, Београд кроз векове, ИК ''Светозар Марковић'' Београд 1971.г.-Пауновић Петар, О здравственим приликама у Крајинском округу крајем XIX века, ''Развитак'' бр.1, Зајечар, 1987.г.-Перуничић Бранко, Београдски суд 1819-1839, Историјски архив Београда, 1964.г.-Петровић Стефан, Законоправило Светог Саве и правни траспланти, Правни факултет Београд, www.alanwatson.org-Плиније Млађи, Писма, Српска књижевна задруга Београд 1982.г.-Плиније Старији, О уметности, Завод за уџбенике и Досије студио, Београд 2011.г. (Naturalis Historia )-Прокопије из Цезареје, Тајна историја, Дерета Београд 2004.г.-Рац Коломан, Антологија старе лирике Грчке, Матица хрватска, Загреб 1916.г.-Рутам Џаспер, Пуцањ у празно, Институт за савремену историју Београд 2004.г.-Тарановски Феодор, Историја српског права у немањићкој држави, ‘’Службени лист СРЈ’’ Београд 1996.г.-Теренције, Комедије, Српска књижевна задруга Београд 1978, са предговором Владете Јанковића ''О римској комедији, Теренцију и његовом утицају''-Тимотијевић Милена, Проституција на феминистичкој политичкој агенди, зборник ''Неко је рекао феминизам?'' пр. Адриана Захаријевић, Хајнрих Бел фондација, Београд 2008.г.-Тошић Александра, Животне борбе заборављених људи, ''Мисао''-лист учника неготинске гимназије, Неготин 2012.г.-Трбуховић Лепосава, Локалитет Курвинград, Ђердапске свеске 3, Археолошки институт Београд 1986.г.-Ћирковић Ц. Симо, Књаз Михаило Обреновић- живот и политика, ''Службени лист СРЈ'', Београд 1997.г-Фрејзер Џемс, Златна грана, Београд 1992.г.

-Цветковић Срђан, Између српа и чекића 2- Политичка репресија у Србији 1953-1985, ''Службени гласник'' и Институт за савремену историју, Београд 2011.г.

Интервуји, новински чланци и документарна грађа

- Разговор са Зорином Аном Александровом , старом 17 година и 8 месеци, Е. К. старом 17 година и 11 месеци и Ирином Мељниковом, старом 21 годину, од 16.6.1992.г.-Казивање Косте Ницуловића, Кладово, рођеног 1952, Славољуба Стајковића, Кладово, рођеног 1956. године и Златка Јуларџије, Кладово, рођеног 1959.г. Забележено 24.10.2009.г.- Разговор са Димитријем Николићем из Мале Врбице, старим 37 година, забележен 25.6.2010.г.-''Цариник'', лист Управе царина Србије, 2004.г, с.5, текст ''Допринос Царинарнице Кладово попуни буџета- Од једног прекршаја три милиона евра''- Народне новине ''Завичај'' Неготин 2004.г, бр.49, с.9, текст ''На тромеђи Бугарске, Румуније и Србије цвета проституција- Праве бизнис од белог робља''- Општински комитет СКС Кладово, Документи изборне конференције СК, Кладово март 1982.г.- Општински комитет СКС Кладово, Изборна конференција организације СКС Општине Кладово- материјали, Кладово фебруар 1986.г.- Материјали Изборне конференције организације СКС Општине Кладово, Кладово фебруар 1986.г. - Закон о јавном реду и миру, ''Сл.гласник РС'' 51/92...85/2005- http://www.yugofilm.com/opisi/i-bog-stvori-kafansku-pevacicu.php- Београдска ''Политика'' од 7.маја 2011.г, ''огласи/посао'' с.25- Београдска ''Политика'' од 15. јуна 2011.г, с.4, текст Радована Павловића ‘’Миле против шведског краља’ - Разговор са Станојем Н. Марковићем ''Танетом'', из Кладова, старим 50 година, 29.11.1984.г. - Афера ''Синдикат правосуђа- У Кладову јели са голих девојака'', новински чланак, дневни лист ''Курир'' 15.3.2012.г. -Текст ''Вечерњих новости'' од 29.5.2012.г.- ''Доктору педофилу смањена казна'' -Текст ''Блица'' од 25.4.2012.г. ''Полицајци подводили малолетницу и изнуђивали новац од муштерија''-Збирка докумената Извештаји и наредбе организације Драже Михаиловића и организације Збор за округ зајечарски 1943-1944, приређивач ненад Пантић, Историјски архив Негоотин 2008.г.

-Збирка одредаба о прекршајима садржаним у савезним и републичким прописима,1, Савремена администрација Београд 1959.г. -Општи кривични зборник, Издавачка књижарнице Геце Кона, Београд 1929.г.-Закон о јавном реду и миру, Сл.гласник Р.Србије 51/92...85/2002- http://www.novinezavicaj.com/novibroj/br49/str9.html ''На тромеђи Србије, Бугарске и Румуније цвета проституција- Праве бизнис од белог робља''-Мирослав Лазански, Поштени обавештјац, београдска ''Политика'' 20.6.2013, с.12-Иван Миладиновић, Како су се разводили Тито и Јованка, београдска ''Политика'' 30.6.2013.г, с.8Мирјана Сретеновић- Виц дуг две године, репортажа о Жени Лебл, београдска 'Политика'' 6.7.2013, с.12.

ПАРЛАМЕНТАРНА ДЕБАТА 1933*

-Претрес извештаја Одбора за проучавање законског предлога о сузбијању полних болести у Народној скупштини Краљевине Југославије 24.новембра 1933.г. у Београду –

Др.Никола Кешељевић: Господо, сад је дошао на дневни ред један закон, чију важност не схватају нажалост интелектуалци а у широким масама схватају само они чије се коже тиче... Господо, овај закон уништава ропство, које је формално постојало у нашој држави... Зато што су извесне жене биле натеране социјалном бедом и злом или својом рђавом психом да буду робље и да буду спутаване у хапсанама, које називамо јавним радњама, потребно је да се донесе овакав закон који ће уништити ропство, и срамоту данашњег културног друштва... Позната је ствар да су код нас полицијске власти те које у врло много случајева подржавају држање јавних кућа. Чак има случајева да су извесни полицијски органи од тога добијали и проценат... Господо, луес или сифилис код нас је, нажалост, врло јако распрострањен... Кад се узме у обзир да ова болест није својина само онога који ју је добио негпо да је он, независно од себе, преноси и на околину, на друга лица око себе, онда се морају одобрити оне законске мере које спречавају могућност преношења ове заразе...

...Ми имамо једно преимућство да је код нас први пут 1860. године заведен Закон за борбу против венеричних болести у Источној Србији, у Тимочкој крајини. Затим је тај закон потврђен такозваним Владановим законом о санитету 1880. године, и чак је данас Друштво народа то нотирало као једну интересантну

чињеницу, јер мислим да је само у данској, од свих држава на свету, то било озакоњено.

Др.Драгољуб Јевремовић: ...Првобитно, када је обраћена пажња са званичне стране, на опансост од венеричне болести, пало је у очи да је проституција легло полних болести. Зато је и дошло до решења да се спроведе њено уређење, т.ј. до такозване реглементације проституције. Сматрамо да ће се у јавним кућама и на професионалним проституткама моћи од стране власти спровести преко лекарских прегледа једна сигурност против преношења венеричних болести. Међутим дугогодишња пракса је показала све рђаве стране оваквог једног система... Главне примедбе реглементацији, да је она противна појму личне слободе и појму једног морала, толико су јасне, да о њима не треба говорити.... Немогућност спровођења реглементације над свим проституткама је доказан факт... Пример који се даје за Париз, да на 100.000 проститутки има само 7.000 које су под контролом, примењује се као аналог у свим земљама и може и код нас да се примени...

...У предратној Краљевини Србији је реглементација у јавним кућама уведена Уредбом од 3.8. 1900.г, промењена делимично само за варош Београд 1919- где су јавне куће укинуте. У Војводини, реглементацију свака општина уређује према својим приликама... Ни јавне куће, ни јавна проституција немају ничег заједничког са здравим духом и моралом нашег народа. Поред неефикасности реглементације и опреке у којој она данас стоји са менталитетом нашег народа, важно је подвући један моменат, а то је да су 4/5 нашег становништва у Краљевини земљорадници са села, код којих се у пракси не спроводи систем реглементације. Тамо нема јавних кућа нити јавних проститутки. И тако на овај начин видимо да код 4/5 становништва Краљевине постоји у ствари незванична аболиција реглементације. Против оваквог стања није нико са села тражио примену реглементације, нити је то покушавано од званичне стране.

Др.Јурај Ценкић: ...Нека државне власти јако добро припазе на легла такозване тајне проституције... У првом реду, то су тзв. радње за забаву са женском послугом. У тим радњама келнерица је главни расадник полних болести. У Немачкој је консттаовано да међу келнерицама има 80-80 % заражених... У тим радњама се ужива алкохол уз музику а у покрајним собама и собицама се проводи блуд. Сирота оваква женска послуга мора ако хоће да задржи своје радно место терати госте на уживање алкохола, мора са њима да пије целу ноћ коњак, различите ликере и вина у флашама и пиво, да и не говоримо о црној кафи, а од свега тога

неморалног посла држави пада приход. Друго легло тајне проституције су барови, салони за забаве и плесне школе... Није ту главан плес него проституција. Имамо којекакве варијетее, Мулен руж, који су већином у рукама Жидова који хоће нас хришћане, католике, на тај начин да кваре. И ту они... Затим има институција за масажу, а та инстситуција служи у ствари тајној проституцији имају велику заштиту од власти и полиције...

...Али, господо моја, што је главно и што је управо огледало и што понижује човечије достојанство, то је да је јавна проституткиња роба која се свакоме мора да да. Дајте блудници повратите достојанство човека, примите је у друштво, помогните је хришћански и човечански, омогућите јој зараду, па ће многе напустити жалосни обрт. Али друштво треба регенерирати, господо моја, јер друштво је такво да оно увек оваква створења стигматизира и увек их презире и не пушта у своје кругове. Мени је из искуства познато, нећу рећи близу којега градића сам служио, да је један судац, један од најбољих судаца оженио једну келнерицу. И, господо моја, они су у узорном браку живели, та госпођа није никад залазила на забаве, никамо у друштво, јер су је сви са високим презрењем проматрали, јер је била келнерица. Ја знадем да је више обртника у томе градићу и другим градићима оженило женскиње из јавних кућа и све су биле добре домаћице, биле су и вредне матере, али њих је друштво увек бојкотовало, такво ''високо друштво'', оне које су саме биле горе него што су биле ове. Господо посланици, да се тај циљ постигне треба припомоћи нашу владу, друштво као друштво, цркву, медицину, филозофију, антропологију, право, социологију, привреду, све то морамо ставити у покрет да проституцију макнемо и излечимо... Нема сумње да данашња криза и зле економске прилике јако шире проституцију...

* Стенографске белешке Народне скупштине Краљевине Југославије, Београд 1933, 9. редовни састанак Народне скупштине држан 24.11.1933 у Београду, председавао потпредседник др. Авдо Хасанбеговић

ТАЛАСИ НА МОРУ* - Изводи из текста Адама Пакаја-

Да ли сте икада гледали таласе на мору?-Насиље је као морски талас. Видите да долазе, али не можете да их избегнете. Немате избора- кад вас коначно стигне има вас. Губите контролу, у таласу сте, очајнички покушавате да се ослободите, али ваш живот постаје његов. Онда вас сломи- и никада не знате кад ће се то десити, где се налазите.(Прича жртве трговине људима)

Непосредна сведочанства жртава трафикинга најјасније могу да пруже психо- емотивну слику ломова које он изазива. Иако тешко доступна, скривена од јавности и сачувана у оквирима ''професионално заинтересованих'' кругова, ово су сведочанства обичних жена које су прошле кроз пакао односа макро- проситутка или власник- власништво...Оно што вам и даље припада јесу само емоције и страхови у расцепу који се појављују између вашег унутрашњег живота, мисли, емоција и окружења и свега што вам се догађа, смештен је свет организоване проституције, илегалне емиграције, организованог криминала...Временом ти светови се међусобно удаљују, а ви се претварате у неког ко у огледалу види странца...

Али како је почело?

Земље Источног блока либерализовале су нагло режим издавања путних исправа... Ограничења овај пут долазе само са запада кроз ''визни режим''. Колико је јака била тежња некадашњег становништва, најбоље сликају они који су под репресивним комунистичким режимима успели да емигрирају.Прелазак границе подразумевао је и ризичне технике физичког преласка ''црвене линије'' и претрчавања ''ничије земље''. Практично сам пребег је био замишљен као могућност преживљавања унакрсне ватре.

У неким случајевима коришћене су и технике за пребег које би се сматрале ''самоубилачким'' у нормалним околностима. Један од таквих примера је и прелазак границе на Дунаву, испод Кладова, када су се румунски емигранти везивали за плинске боце и улазили са њима у реку.

Брзина кретања која се на тај начин постизала /око 60 км на сат/ знатно је умањивала опасност од отварања ватре граничара, али је сваки ударац у воду био смртоносан за емигранта, а и само заустављање на другој обали Дунава заснивало се на чистој срећи.Спремност да се по сваку цену из Румуније побегне била је још већа. Још увек не постоје тачни подаци о томе колико је емиграната изгубило животе у овом делу пограничног подручија.

Трговци белим робљем појављују се почетком деведесетих баш у овим земљама, кријући се, углавном, иза огласа за запошљавање у иностранству /или добро разрађених шема са локалном полицијом/Жртве трафикинга јављају се на овакве огласе /или директно ''поверљивим људима''/, иако немају јасну слику шта је оно што могу да раде у иностранству, а немају начина ни да те фирме- послодавце /''поверљиве људе''/ провере.

Први део обавеза послодавца- ''поверљивих људи'' је да жртвама обезбеди ''визу'', што је далеко мањи прпоблем него што сама жртва мисли- од туристичких виза до позивних писама /којих су и данас пуни депои судског архива у Кладову, где су писма, гаранције и изјаве о прихвату оверавани/.

Није никаква новина да су макрои у матичним земљама имали целе ланце гараната, који су за њихове потребе издавали лажне гаранције особама које никад нису ни видели.Прва карика ланца шверца људи често је само фирма- особа која има задатак да жртве лоцира и пребаци на одређену дестинацију, где их даље преузимају препродавци или макрои. Ређе је случај да жртва остаје у истим рукама и када се појави на одредишту.

Битан чинилац ове фазе врбовања за бело робље је и податак да се не ради увек о лицима која се тиме професионално баве, већ је чест случај да они пребаце свега неколико познаника,

девојака, до следеће карике ланце, а онда са новцем који од њих добијају емигрирају даље или регулишу сопствени боравишни стаатус.

У таквим ситуацијама по правилу су у питању особе које су жртве познавале од раније, као и оне које су већ боравиле у земљама за које су жртве као дестинацију заинтересоване.

Значајна су и сведочења жртава- девојака које су из матичних земаља емигрирале са својим младићима, а онда са њихове стране биле препродане у бело робље.

*Текст из часописа Студент, преузет са сајта http://www.studentskisvet.com/magazin/2005040/belo-roblje-traficking-zena

О ТРГОВИНИ ЉУДИМА У СРБИЈИ* -Амбасада САД 2012-

Србија је земља порекла, транзита и одредишта за мушкарце, жене и децу жртве трговине људима ради сексуалне и радне експлоатације, као и присилног рада у домаћинству. Жене и девојчице из Србије су жртве трговине људима ради сексуалне експлоатације, а мушкарци и дечаци су изложени ризику од присилног рада у земљи. Грађани Србије су изложени ризику од присилног рада у другим земљама, док страни држављани такође могу бити жртве трговине људима ради сексуалног искоришћавања и присилног рада у Србији. Жртве трговине људима које су страни држављани а налазе се у Србији потичу махом из других европских земаља. Током претходне године, страни држављани- жртве трговине људима идентификоване у Србији долазили су из Црне Горе, Босне и Херцеговине, Украјине, Молдавије, Албаније, Турске, Словеније, Русије и Аустрије. Деца широм земље, укључујући и децу ромске националности, и даље су сексуално експлоатисана, изложена присилном раду у

браковима склопљеним против њихове воље, или присиљена да се баве уличним просјачењем.

Домаћи стручњаци су изнели податке о порасту броја идентификованих жртава трговине људима ради принудног рада током 2011. године. Влада Србије не испуњава у потпуности минималне стандарде за сузбијање трговине људима, али чини значајне напоре у том правцу. Влада Србије одлучно гони трговце људима, порастао је број осуђених починилаца кривичног дела трговине људима, а такође и спроводи иновативне активности у циљу превенције трговине људима 2011. године. Поред тога, током 2011.г. предузела је кључне кораке како би трансформисала и институционализовала своје активности на решавању проблема заштите жртава, настављајући са интегрисањем заштите за све жртве трговине људима, укључујући и мушкарце и децу, у постојећи систем социјалне заштите на националном нивоу. Крајем 2011. године Влада је обезбедила нову зграду и осигурала државно финансирање у циљу успостављања јединствене националне агенције надлежне за непосредно старање о жртвама трговине људима, како из земље тако и из иностранства. Невладине организације су током године наставиле да се ослањају углавном на стране донаторе за пружање психосоцијалне помоћи и подршке у реинтеграцији жртава трговине људима. Важно је истаћи да је српска влада током 2011. године идентификовала значајно већи број жртава трговине људима од осталих држава на Балкану и унапредила је начин откривања случајева принудног рада. Међутим, Влада мора наставити да се залаже за ефикаснији и систематски начин проналажења жртава трговине људима. Потребна је даља обука за социјалне раднике, који су кључни актери на терену, како би се развијали капацитети за идентификацију жртава и пружање специјализоване психосоцијалне заштите.

Препорука за Србију: Обезбедити да невладине организације које имау искуство у пружању помоћи жртвама у Србији буду укључене и интегрисане у систем пружања директне помоћи жртвама, како би се осигурала ефикасна брига о њима и подршка у реинтеграцији; наставити даље кораке како би се осигурало да социјални радници и друге службе на терену буду интегрисани у настојања усмерена ка идентификацији жртава и обезбедити услове да потенцијалне жртве трговине људима, укључујући и жртве принудног рада, буду на активан начин идентификоване у целој Србији; осигурати доступност специјализованих установа за смештај жртава; спровести преостале законске реформе како би се жртвама обезбедила институционализована подршка током судских поступака и како би се обезбедило да жртве трговине

људима не буду кривично гоњене за кривично дело проституције; предузети кораке како би се осигурало да жртве трговине људима не буду осуђиване или кажњаване за кривична дела која су почињена као директна последица трговине људима; енергично судски гонити, осуђивати и кажњавати починиоце кривичног дела трговине људима ради сексуалног искоришћавања и принудног рада, укључујући и службена лица која су саучесници у трговини људима; осигурати континуирано финансирање свеобухватне помоћи из државног буџета, укључујући и одговарајућу подршку за невладине организације које жртвама пружају дугорочну подршку и помоћ у рехабилитацији; преудзети кораке како би се успоставила формална партнерства између централне Службе за заштиту жртава, невладиних организација, других центара за социјалну помоћ и служби на терену, ради сталног побољшања пружања услуга и подршке жртвама; подстицати на локалном нивоу усвајање модела међуресорске радне групе, где год је то могуће, како би се установио мултидисциплинарни приступ у раду на случајевима трговине људима; на крају, размотрити успостављање сталне радне позиције националног координатора за борбу портив трговине људима.

Кривично гоњење

Влада Србије је током 2011.г. уложила енергичне напоре у спровођењу закона који санкционише трговину људима. Кривични закон Републике Србије у члану 388 забрањује трговину људима у циљу сексуалне или друге експлоатације. Међутим, Кривични закон не прави посебну разлику између комерцијалне сексуалне експлоатације и принудног рада. Казне предвиђене чланом 388 крећу се у распону од три до 15 година затвора. Ове казне довољно су оштре и у складу су са казнама које су прописане за друга тешка кривична дела, као што је силовање. Члан 390 Кривичног закона прописује казну од једне до десет година затвора за ''ропство или заснивање ропског односа''. Према званичним подацима, 2011. године поднето је 36 кривичних пријава /27 за трговину људима ради сексуалне експлоатације и девет за трговину у циљу принудног рада/, у које је било умешано 68 осумњичених починилаца кривичног дела трговине људима у 2011. години, у поређењу са 47 кривичних дела против 99 лица осумњичених за трговину људима у 2010. години. Суд је током 2011. године осудио 47 починилаца кривичног дела трговине људима, осудивши 42 лица по члану 388, а пет на основу члана 390. Кривичног закона, што представља пораст у односу на укупно 36 лица осуђених за кривично дело трговине људима 2010.

године. Према званичним подацима, у 2011. години казне за лица осуђена на кривично дело трговине људима кретале су се у распону од шест месеци до десет година затвора. Према закону Републике Србије, лица осуђена на мање од пет година затвора могу бити пуштена из притвора током жалбеног поступка. Свега 15 од укупно 47 осуђених лица за трговину људима служило је затворску казну током 2011. године. Министартство правде је у марту 2012. године усвојило протокол о поступању са жртвама, како би се побољшао и институционализовао однос власти према жртвама и сведоцима током судских поступака. Поједини локални званичници покренули су међуресорску радну групу како би се подстакао координирани приступ решавању случајева трговине људима са фокусом на саме жртве. Није било извештаја о оптужбама, истрагама, кривичном гоњењу или пресудама против службених лица која су била сауачесници у трговини људима током периода на који се односи овај извештај, Одбијање државе да директно сарађује са Владом ''Републике Косово'' /наводници су наши/ и даље отежава напоре Србије да истражи и кривично гони поједине случајеве прекограничне трговине људима.

Заштита

Влада Србије предузела је иновативне кораке како би институционализовала заштиту и помоћ жртвама трговине људима током периода на који се односи овај извештај. Невладине организације наставиле су да пружају специјализоване услуге и подршку у рехабилитацији жртава, али су од Владе током 2011. године добиле ограничена финансијска средства ккао би обезбедиле пружање помоћи која је од суштинског значаја за жртве. Владина служба за координацију заштите жртава трговине људима у Београду је током 2011. године идентификовала 88 жртава трговине људима, у поређењу са 89 идентификованих жртава 2010. године. Служба је 39 жртава које су затражиле помоћ упутила на невладине организације које пружају помоћ и подршку, док су државне институције пружале остале услуге жртвама. Невладине организације су током године пружале свеобухватне психосоцијалне услуге и помоћ у реинтеграцији жртава трговине људима. Ове невладине организације се и даље углавном ослањају на стране донаторе како би обезбедиле пружање ове кључне помоћи и подршке... Током периода на који се односи овај извештај, Служба за координацију заштите жртава трговине људима примила је средства у вредности 46.811 УСД од Скупштине гарад Београда. У марту 2012.г. Влада СРбије је осигурала средства за финансирање Службе у вредности 54.651 УСД, а Служба је добила овлашћења да одобрава правни статус жртава и омогућила њихову заштиту...

Влада је у јуну 2011. године саставила протокол о поступању са жртвама, а документ је званично усвојен у марту 2012. године, након дужег периода консултација, у настојању да се побољша и институционализује однос власти према жртвама и сведоцима током судских поступака. Међутим, домаћи стручњаци су истакли забринутост због чињенице да су поједине судије исказале неразумевање проблема трговине људима, наводећи случајеве секундарне виктимизације жртава током судских поступака. Према подацима једне невладине организације која прати суђења, жртве и даље могу бити изложене застрашивању од својих злостављача у судници. Иако судови могу да заузму став којим се жртве штите тако што се омогућава приказивање видео записа сведочења или читање припремљене изјаве, ове мере заштите се ретко користе у пракси. Невладине организације и даље извештавају да власти не преопознају поједине жртве трговине људима, што повремено доводи до притварања, затварања или кажњавања жртава, па чак и судског гоњења због незаконитих дела која су оне починиле, а која су директна последица њиховог статуса жртава трговине људима...

Превенција

Влада је значајно унапредила своје напоре усмерене ка превенцији трговине људима... У координацији са међународним институцијама она ради на развоју нове стратегије и акционог плана против трговине људима, али није објавила нови национални акциони план против трговине људима након истека актуелног плана у 2011.години. Влада није објавила податке о напорима сумереним ка смањењу потражње за комерцијалним сексуалним услугама. Влда није идентификовала проблем сексуалног туризма у који су укључена деца.

* У Извештају за 2012.г. Србија је означена као земља у којој се врши регрутација жртава трговине људима, и као земља транзита и одредишта сексуалне експлоатације жена, деце, мушкараца... Жене из Србије сексуално су експлоатисане од стране организованих криминалних група на северу Италије, у Немачкој, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Аустрији и Шведској... У протеклој години /2012/ отркивене жртве трговине људима из других држава дсопеле су у Србију из суседних земаља, рецимо Босне и Херцеговине, Црне Горе, Бугарске, Румуније, као и из Молдавије. У извештајном периоду /2012/ нису покретане истраге ни судски процеси против државних службеника за суделовање у преступима повезаним с трговином људима.

**Извештај о трговини људима 2011, објављен 2012.г, део преузет са сајта Амбасаде Сједињених Америчких Држава Србија; исто за 2012, објављено 2013.г.

СВАЧИЈИ КУТАК* -Из приповести Воје Чолановића-

...Из приземља стиже неколико тактова помодног калипса, на чије чулно лење звуке упућен свет, још од јесенас, несвесно гиба раменима... Упавши мало потом у бар, Југ заста на тренутак. Срачунато, разуме се. Столови беху поседнути /све исти бескичмењак од јуче, данас и сутра/, али Марину не виде. Привређује, помисли у смеши подсмеха и жаљења, а заљуљана врата умукоше. Схватио је савршено добро да његова кицошка појава, ту, на средокраћи свеопште пажње, некога дражи, а неког опсењује, и он, не издржавши, похита ка једином слободном месту, високој столици за баром. Успут га опече непробојан

поглед црномањасте сирене, коју је протекллих ноћи виђао како, с лактовима на лажном махагонију, празни чашу за чашом... ''Знамо се из виђења'', обрати му се тад она лепотица; столицу даље, пијуцкала је бледожуту течност из бокњасте чаше са комадићима леда. ''Нећете фрктати ако вам предложим нешто умно?'' Била је млада и путена, а имала је попрсје као жена после десетог порођаја. ''Пробајте curvoisier. '' ...

...Мада је из дна душе презирао житеље назовибара, та млака заветрина натруњивала га је омамљивим спокојством... ''Како се зовете?'' ''Нада'', рече она пошто је кроз цевчицу спустила ниво пића у чаши. ''Као још пола милиона других у овој земљи. Име дибидус офуцано.'' ''Али му је значење лепо'', упозорио је Југ. ''Веле да на шпанском не звучи баш најлепше'', рече девојка. ''Код њих се тако каже ништа. Уосталом, ово друго би ми можда боље и пристајало.''...

...Југ склопи новчаник с малим праском; било је у томе нечег пресудног, раскршћавајућег, као у залупљеним вратима Ибзенове Норе. Па се, после хладног опроштаја с Надом, пресели у дно бара, где је био приметио слободно место, наручи кафу и проведе двадесет минута у пробитачној осами. Тек тад се појави Марина... Била је блеђа но обично и приметно узбуђена. Југ устаде и месечарски прокрчи пут до ње кроз плесаче. ''Лепо је што си дошла'', обрадовао се. ,,Био сам већ изгубио сваку наду да ћу те видети.''... ''Изгледам као смрт, зар не?'' ''Којешта'', рече Југ. ''Можда си само мало бледа. Уосталом, при овом осветљењу нико не изгледа сувише привлачно.'' Али кад на њеним уснама откри мали грч, он преста да плеше; ухвати је за мишице, и потону јој у очи. ''Шта се то догодило?'' запита. ''Хоћеш ми рећи?''... ''Нећу ти рећи. Нипошто. Знам да би ти се згадило на живот.''... Мора да је насела каквој гнусној превари, помисли затим. Или се изложила понижењу. За столом испод стуба покривеног дрвеним тапетом ухвати осиони смешак човека који је, са чашом пред устима, нетремице буљио у Марину. ''Напослетку'', рече Југ, ''зар нисмо кадри да ставимо крст преко ноћашњих непријатних искустава?'' Али му поврх тога ни једна једина умесна мисао не стиже у главу. Марина очигледно није уважавала друштвени договор који налаже једној страни да по сваку цену прихвати разговор који је друга страна прекинула, и то само погорша његово не- знам- шта- да- радим. Уз то, не одоле искушењу да за свој грош реконструише оно што је морало претходити њеном усплахиреном доласку. Па је виде, у соби налик на његову, где преко главе свлачи хаљину с кинеским знацима, а онда и комбинезон, и остаје полунага, и где каже гримизном од пожуде мушкарцу: ''Најпре, паре на сунце.'' Онда зачу тога како изврдава измишљотинама да је новац случајно заборавио у старом оделу, и да никоме још није остао дужан, па ваљда неће ни њој. Могао је замислити Маринину

реакцију; испсовала га је на пасја кола, и сместа почела да се облачи. А он, потуљени развратник, није умео да не покаже своју праву природу, те је насрнуо на девојку грцајући од похоте и шапћући промукло да још никад није видео тако заносне дојке што беже у страну као козје виме, ни такав трбух, ни такве бутине, и поцепао јој сву хаљину. Да, ону незаменљиву, поклон хамбуршког фабриканта. На то је Марина стала да вришти, и вриштала је све док напасник није клиснуо, а онда се одвезла првим таксијем кући /да је не виде онакву/, пресвукла и пожурила овамо. ''Животиња'', шкргутну зубима Југ и, покваривши такт, издиже се на прсте да преко туђих глава још једном одмери оног што се беше загледао у Марину...

...''Мало тишине'', зачу се уто мушки глас, који једва надјача музику и жагор; порука је долазила од барских врата, оних на љуљање, и Југ и Марина у ту страну аутоматски погледаше; тамо је стајао средовечан човек у зимском капуту, са слободним крајем шала, пребаченим преко рамена. ''Принуђени смо'', рече он, ''да извршимо преглед личних карата''. На његовом лицу титрао је израз под којим су се могла укрштати осећања обавеза и нехаја, досаде и непријатности. ''Извините''.... Мислиш ли да су по вас дошли'', запита Југ, и у магновењу зажали због пријатељства с Марином, јер га је, ево, стало да уваљује у грдне неприлике...''Можда гоне каквог криминалца'', изусти неуверљиво. Девојка одмахну главом. ''Нер'', рече. ''По нас су дошли''... ''Мораћу да пођем'', прошапута Марина дотерујући косу пред огледалцетом са ташне. Онда притисну Југову шаку влажњикавим дланом. Мало сачека, као да јој је сметало што пријатељице ноћи попут печурака ничу за трпезама, и што, после лаког оклевања, крећу ка вратима кораком постиђено убрзаним или манекенски одмереним... И откиде се као мехурић са потонулог предмета. Подсећала је струком на шаховску фигуру, а ходала је сасвим изузетно... Чинило му се да га је сува муња опржила, и он се запита није ли се нешто од те девојке у њега урезало, јер гром каткад, веле, уме да исцрта на телу обрисе стабла под којима га је сустигао... Сумасишавши, огласи се шкргутом његов трезни део. Ето, шта си. Какве то слатке туге може бити у растанку с курвом коју хапсе због сумње да је починила кривични преступ, и која се у суштини не разликује од осталих? Ти, наравно, чезнеш за мелодрамом, но то су само пуста прижељкивања. А ако је и било грома, онда си га осетио само зато што је на тренутак осветлио пустињу твоје самообмане...

* Изводи из приповести Воје Чолановића ''Злодуси свачијег кутка'', Аутобиографија, ''Службени гласник'' Бeоград 2012

ПОСЛЕДЊИ ГРАЂАНИН МАЛЕ ВАРОШИ*

- СЛУЧАЈ МОЛДАВКЕ С.Ч. –

Молдавкина прича

Двадесетосмогодишња девојка из Молдавије кренула је 1998. године трбухом за крухом у Војводину не би ли радила на пољима током летње сезоне. Иза себе је оставила двоје деце. Прешавши илегално границу између Румуније и Србије /време када је међу житељима Кладова боравио З.В. држављанин Црне Горе задужен за трансфер девојака ''у топлије крајеве''; примедба аутора/, поља је могла да види само из возила којим је допутовала у Нови Сад. Први је посао био у кафани, а затим су почели да је препродају- од Београда, преко Републике Српске до Црне Горе. За разлику од других девојака које нису имале срећу да дођу до неке од сигурних кућа у региону и на тај начин покушају да се извуку из загрљаја трговаца људима, девојка из Молдавије је испричала своју причу и била је спремна да је понови на суду. Њена прича у подгоричкој Сигурној женској кући, пред представницима специјалног тима црногорске полиције за борбу против трговине људима, довела је до хапшења И.К, Е.Ј, Б.О. и бившег заменика државног тужиоца З.П, и до покретања опсежније истраге. Молдавка С.Ч. ће наредних дана понављати своју трауму више пута, њен ће исказ бити снимљен и забележен, у истрази ће је неколико пута враћати да разјасни неке делове... Ситуације кроз које је прошла та девојка, имена људи који су је искоришћавали и места на којима се све дешавало- све постоји у исказу, који је специфичан по томе што се помињу имена високих државних функционера. Тиме се указује на умешаност државног врха у илегалне послове трговине људима.... Како црногорска држава није супела да ствар изгура на чистац, С.Ч. је било препоручено да поднесе приватну тужбу против оних који су је ставили у ропски положај, препродавали и сексуално искоришћавали.

Службена верзија

На почетку, када је четворка осумњичених ухапшена, изгледало је да је Црна Гора одлучна да се обрачуна с једном врстом организованог криминала, каква је трговина људима. Одлучност коју су показали полицијски кругови предвођени екс- министром Андријом Јовићевићем наговештавала је радикални заокрет у односу на времена када је криминал био део ширег државног пројекта. Међутим, после првих хапшења, од којих је најдраматичније било оно заменика државног тужиоца, човека који би требало да се по службеној дужности бори против организованог криминала, све је некако стало. Јовићевић је убрзо

смењен, а нови- стари премијер Ђукановић запретио је са скупштинске говорнице да ће бити кажњени сви који су организовали ову аферу. Извештај експерата ОЕБС каже да је пропуста било на све стране...

Нема правде за Молдавку С.Ч.

Тужилаштво у Подгорици оценило је да нема довољно доказа за даљи поступак против четворице осумњичених за трговину људима и посредовање у проституцији: ''исказ оштећене молдавске држављанке С.Ч. крајње је противурјечан и у колизији сам са собом и кључним персоналним и материјалним доказима у предмету; повреде које су констатоване код Молдавке не могу се повезати са осумњиченима; оштећена која је провела више од три године на подручју Србије и Црне Горе, никада није поднела кривичну пријаву против иједног лица, а није јој била ограничена ни слобода кретања''С.Ч. је у истрази на преко 200 страна куцаног текста и снимљеног материјала од неколико сати именовала и детаљно описала станове, локале, фирме, трговце и кријумчаре белог робља. Поменута су многа врло позната имена из привредног и политичког живота земље- мушкарци који су ''користили услуге'' трафикованих жена , који су учествовали на журкама на којима су им довођене младе девојке да им пружају сексуалне услуге. Те девојке су према изјавама С.Ч. дрогиране, малтретиране, нестајале и убијане при покушају бекства... Многи су о томе знали. Многи су у томе учествовали. Многи су од тога имали користи...

...Можда је Молдавка маштовита млада жена. Можда је причала о Елдораду, а не о Црној Гори. Само, како је стигла до унутрашњих повреда од којих не може да седне, ожиљака од лисица, опекотина на полном органу од цигарета, седам преломљених костију... Од чега су јој гингива и усна дупља модри? Зашто јој се тело кочи и остаје без гласа при појави виђенијих Црногораца на ТВ екрану. Зашто нема поверења у људе, а о Црној Гори говори с презиром? Зашто је друга жена, која је била смештена у Сигурној кући, а чија се прича увелико поклапа са причом С.Ч, изгубљена у катакомбама психијатрије? Зашто је трећа жена експресно екстрадирана из Југославије, директно из Бара за Београд, па у земљу одакле је дошла? Та жена је могла да потврди наводе С.Ч!... Сви путеви воде у Рим. Да власт нема прљаве руке, да је трафиканти не држе за гушу, правда би била задовољена

''Вечерње новости'' од 16.12.2011.г. известиле су да је члан експертске групе Савета Европе за борбу против трговине људима /ГРЕТА/ Давор Даренчиновић изјавио данас у Подгорици да постоји могућност поновног отварања поступка у случају Молдавке С.Ч. у афери трговине људима у Црној Гори.

''Вечерње новости'' од 27.2.2012.г. објавиле су вест да је Молдавка С.Ч. ослобођена оптужби да је током сведочења о афери секс- трафикинга у Црној Гори, пре десет година, дала лажни исказ.

* Коришћени материјали: текст Слободана Георгијева у београдском недељнику ''Време'' бр. 679 од 8.1.2004 ''Одбрана јавног интереса'', текстови са http://forum.b92.net/topic/6636-nema-pravde-za-moldavku-sc , http://www.novosti.rs/vetsi/planeta.3000.html:357966-Podgorica-Moguce-ponovno-otvaranje-slucaja-Moldavke-C?mid=5650947 текст ''Вечерњих новости'' од 27.2.2012.г. ''Подгорица: Молдавка С.Ч. ослобођена оптужби''

ЧИНИТИ ШТО ВАМ ЈЕ ВОЉА*

-СЕКС ТУРИЗАМ-

Пунта Кана- Плаже Пунта Кане, популарног летовалишта у Доминиканској Републици, одувек су познате као уточиште за мушкарце који радо плаћају за тренутке задовољства у загрљају згодних девојака, али последњих година ситуација се мења, пише дописник Танјуга Урош Пипер.

Све више усамљених жена из западне Европе и Америке пажњу и нежност проналази на карипским плажама, где проституција чини једну од најразвијенијих туристичких услуга.Захваљујући такозваним санки- панкијима- сиромашним црнопутим момцима извајаних тела који нуде забаву и ужитак у интимним тренуцима- уобичајена слика у Доминиканској Републици сада је другачија.

Секс- туризам је тако постао једна од главних ''туристичких понуда'' Пунте Кане, карипског раја, са пријатним домаћинима који живе од прподаје цигара, рума и богатог ноћног живота.

Међу корисницима услуга секс- туризма могу се прпеознати жене најразличитијих доби, па тако у плаћеној интимности уживају слободне девојке, средовечне госпође, али и даме које су одавно зашле у седму или осму деценију.

У књизи ''Романса на путовању'' ауторка Жанет Беливо описује природу сексуалних авантура за којима на тропским острвима годишње трага више од пола милиона жена.

''Жене одлазе да пронађу себе, а онда упознају лако уочљиве момке који за мало новца нуде своје тело и пажњу. Ко би могао да одоли тако великодушној понуди?'', пита се ауторка у својој књизи.

Цене ових услуга варијају између 20 и 150 долара, а многи заводници добијају прилику за продужени пословни аганжман. Дуго дружење доноси им маркирану гардеробу, скупе сатове и друге поклоне. Умешнији љубавници добијају и аутомобиле, станове, прилике за путовање...

У неким случајевима долази и до бракова између младих љубавника и богатих дама. Како кажу житељи овог места, уобичајено је видети младиће који под руку воде жене које им могу бити баке.

''Најпре су овакви парови изазивали чуђење, па и гађење, а сада је то постало прихватљиво. Море, сунце и плажа позивају да радите оно што вам је воља. За некога је то куповина љубави'', каже власник локалног бара на плажи који свакодневно сведочи о склапању љубавних пословних договора.

Доминиканску Републику госишње посети око 4,6 милиона туриста, од којих део, поред жеље да ужива у плажама и дивном времену, долази и због секс- туризма. Иакао, наравно, проституција није дозвољена, локална полиција углавном

''жмури'' на овакве појаве. Због недостатка државне контроле, момци и девојке који се у овој земљи добровољно баве најстаријим занатом на свету остају потпуно незаштићени.

*Текст из београдске ''Политике'' од 18.8.2013.г, с.4, објављен под насловом ''Секс као атракција за даме са Запада''

КОРУПЦИЈА

УКРШТАЊЕ ПАРАЛЕЛА- ПРИЛОЗИ ЗА ИСТОРИЈУ КОРУПЦИЈЕ –

АПСТРАКТ: У овом раду разматрају се историјски детаљи везано за манифестовање коруптивних активности чије су последице дотицале подручје Кладова, североисточне Србије, уз указивање на њихову политичку позадину.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Корупција, коруптивне активности, историја, политика, власт, богаћење, криминал, легитимитет, легалитет

У почетку беше реч

У свакодневном говору под корупцијом се углавном подразумева кварење општеприхваћених правила понашања у друштву путем чињења или нечињења усмерених на стицање привилегија појединца или колективитета на штету других, нарушавање општег добра непридржавањем важећих законских и моралних норми понашања у једној заједници. У истом смислу дало би се говорити о корупцији у релацијама међународног права и спољне политике. Корупцији подједнако подложни и ''краљеви и просјаци'', допринели су у знатној мери урушавању претпоставки афирмације тешком муком грађених цивилизацијских тековина, као што су поштење, достојанство, правда, једнакост, равноправност... У историји први забежени такви случајеви који су дотицали и граничну регију Кладова односили су се на ''кварење новца'' у Римском царству, чињено од стране владара у време финансијских криза, драстичним смањењем његове вредности у смислу састојака племенитих метала (Симоновић, 2009, 395- 406). Историја високоразвијеног новчаног система самог Рима била је сва у знаку непрестаног и упорног смањивања квалитета кованог новца, примећује Џ.К.Галбрајт, илуструјући то и примером да је за владавине цара Аурелијана базични сребрњак садржао око 95% бакра, а касније се његова сребрна садржина смањила на свега 2% (1975, 21). Према истраживањима Милоја Васића, један денар просечне тежине 3,4 грама око 116. године садржао је између 81 и 85% чистога сребра, у време Септимија Севера 50%, а за владавине Александра Севера свега 20 % (2000, 61-78). И пре и после тога коруптивно понашање промовисано је у могући излаз из тешких ситуација, било за појединца, групу, племе, државу, у истој мери

као што је представљало увертиру у неред, беззакоње, отимачину, гажење елементарних права и правила понапшања. Испоставља се да је сугестивност убеђивања у оправданост прибегавању ''институцији кварења'' сразмерна степену силе којом поткупљене особе и колективитети располажу, у модерно доба сводећи се на покровитељство државних или парадржавних центара моћи. Отуд као поражавајућа консеквенца следи знак једнакости између мафије и државе коју контролише и усмерава мафија. Испоставља се да је људска историја уствари повест трговине утицајем исто толико колико и борбе за људска права, а да привид легитимитета некада овој првој придаје значај свеопштег спасења за шта је кршење закона прихватљива мера ствари. У једном дијалогу Ћосићевих јунака, из рода Катића, отац објашњава да ће комунисти победити јер не питају за цену. Чини се да је таква врста безобзирности одлика савремених ''андерграунд револуционара''.

Наша далека прошлост богата је указивањима на зло које собом носи поткупљивање. По грчком миту подмићена огрлицом, Ерифила је мужа Амфијараја, краља Аргоса наговорила да пође у поход седморице против Тебе, мада је знао да се из њега неће жив вратити (Аристотел, 1982, 40). ''Догодило се да се Адраст пре тога сукобио са Амфијарајем око неких државних послова у Аргу, и два свађом разјарена човека могла су убити један другога да није било Адрастове сестре Ерифиле, удате за Аммфијараја. Она је дохватила своју преслицу и бацила је међу њих, оборила им мачеве и натерала их да се закуну да ће се убудуће увек њој обраћати кад дође до расправе. Обавештен о овој заклетви, Тидеј позва Полинејка и рече: 'Ерифила се боји да је почела да губи своју лепоту: кад би јој ти обећао чаробну огрлицу коју је Афродита као венчани дар поклонила твојој преткињи Хармонији, Кадмовој жени, она би врло брзо смирила духове и приволела Амфијараја и Адраста да крену са нама'. Тако се и десило и седморица војсковођа кренуше у поход...'' (Гревс, 1990, 327). Величанствени случај подмићивања везан је за знаменити Паридов суд. Нашавши се у позицији да донесе одлуку која је најлепша од три богиње- Атене, Афродите и Хере, пастир са планине Ида добио је божанске понуде као цену за обећање пристрасности: од Хере да га учини господарем Азије и најбогатијим човеком на свету; од Атене да га учини победником у свим биткама, најлепшим и најпаметнијим човеком на свету; од Афродите бацање чини на Јелену Тројанску да се смртно заљуби у њега.

Драгоцена асоцијација на недопуштеност коруптивних активности, још из античких времена, похрањена је у називу

градића Занес, атар данашњег Кладова. Термин је, у овој верзији настанка, везан за Зевса и представља синоним за божанску светлост и чистоту. Паусанија сведочи: ''Кад се од Метроона /Храм Мајке у Олимпији, Алтис/ крене путем ка стадиону, лево у подножју планине Кронион има камено постоље са усеченим степеницама. Уз постоље су постављене као заветни дарови Зевсове бронзане статуе. Ове су статуе направљене новцем од глобе наметнуте такмичарима који су прекорачили правила такмичења, а мештани их зову Занес. Прве, њих шест на броју, поставили су на 98. Олимпијади /388.п.н.е./. Еупол Тесалац је, наиме, подмитио такмичаре који су дошли да се огледају у песничењу, Агетора Аркађанина и Пританида из Кизика, а са њима и Формиона, родом Халикаршанина, који је победио на претходној Олимпијади. То је, причају, било прво огрешење такмичара о правила надметања, а први који су од Елиђана били оглобљени бејаху Еупол са онима који су од њега примили мито'' (I књига, V, 21, с.409). Даље нам антички историчар објашњава да има Зевсових статуа које су као заветни дар постављене или од државе или од приватних лица. Подунавски Занес налазио се у непосредној близини острва Ада Кале, званог и Саан /што може имати исти корен као Занес/, познатог по томе што је сматрано местом настанка прве маслине. Зато се у грчким предањима помиње да је Херкул из земље Хиперборејаца пренео дрво маслине на Олимп, да би се од његовог лишћа плео победнички венац, полаган на главу победнику игара.

У причама о Херкулу наићићемо на детаљ да је осујетио стару праксу жртвовања људи Кроносу. На његов наговор, римске свештенице- весталке отпочеле су са приношењем на жртву људских приказа, материјализованих у рогозом оплетеним луткама са ликом стараца, бацајући их са храстовог моста- Pons Sublicius-а у речну матицу. Вишемиленијумске процесије умилостивљења богова приношењем жртава- знамена одрицања и заветовања, првобитно људских, потом животиња и ратарских производа, све са циљем прибављања благодети за нешто позитивно што иначе жртвоваоцу не би следовало, далеки су корени данашњих сличних настојања, за шта се световној власти, боговима међу људима /који су попут праузора ван домашаја овоземаљских закона/, онима у чијим је рукама одобравање (не)заслуженог, дарују одређене користи, погодне да изазову изливе овоземаљског милосрђа. Разлика у односу на стара времена лежала би у околности да се свевишњем више не приносе имитације људи већ аутентичне употребне односно комерцијалне вредности, продукти људског зноја /често туђег/ на име цене за одступање од устаљених општеприхваћених правила понашања у једној заједници. Корупција као сурогат жртве,

стасала је у неку врсту нелојалне конкуренције коју хаос диктира уставом и законом циљаном реду, поретку.

Аристотел пак у Никомаховој етици образлажући како праведност превазилази људску моћ наводи: Људи мнију како је у њиховој моћи чинити оно што је неправедно, те стога мисле како је лако бити праведан. Ну није тако. Путено се здружити са суседом, ранити ближњега, тутнути новац ради мита коме у руку- и јест лако и овиси од нас, али учинити то у становиту стању значаја нити је лако нити је у нашој моћи. (1982, 110).

Старозаветна књига пророка Јеремије указујући на духовну димензију јаловости почивајуће на игнорисању праведности, садржи сентенцу: Као што јаребица лежи на јајима, али не належе, тако ко сабира богатство али с неправдом, у половини дана својих оставиће га и најпослије ће бити луд (17-11).

Последњи векови развоја јеврејске мистике створили су бескрајно упечатљиву и у свести народа допадљиву врсту 'скривеног праведника': У сваком поколењу, тако је казивало једно старо предање из талмудских времена, има тридесет шест праведника на којима почива опстанак света. У мистичкој варијанти овога става, они постају 'скривени праведници', то јест они су, по природи ствари, скривени за своје ближње /а понекад можда и за себе саме/. Нико не зна, нико не може да зна ко су ти истински свеци на којима стоји свет. Ако би била разбијена анонимност која је саставни део њихове суштине, они више ништа не би значили. Обичним људима преостаје настојати да анонимност не буде једини могући начин делања за личну и колективну добробит а да се при том не газе, вређају, обесмишљавају легитимна права других. На примеру мале српске граничне регије уочљиви су бројни фрагменти мозаика који у свој целокупности чини другу страну огледала живота у цивилизацији.

Семе раздора

Из доба Првог српског устанка потиче афера наводне продаје Турцима руско- српске победе у освајању Фетислама. Руске трупе генерала Исајева прешле су из Влашке на српску обалу у лето 1809.г. и усмериле своје делање на заузеће кладовске тврђаве, скупа са српским устаницима. Борба за Кладово 1809.г. завршила је катастрофалним поразом српско- руских снага, а већи руски него српски губици- 356 погинулих и 620 рањених, пружили су повода причама о издајству. Детаљнији приказ збивања дао је Феликс Каниц, позивом на историјске изворе са румунске стране: ''2. јула Исајев је прешао Дунав да би заузео Кладово, из кога су Турци стално угрожавали леву обалу Дунава и чијим би заузећем било омогућено повезивање Руса са Србима. За ту сврху Исајев је одвојио оне делове трупа којих се могао лишити у Малој Влашкој: 6 слабих батаљона пешадије, 300 припадника нерегуларних трупа и нешто козака. Уз то је дошло око 1000 Срба који су мотрили на Кладово из утврђеног логора на оближњој узвишици. Опкољавање је извршено 5. јула/ по старом календару/, а после два дана ватру су с леве обале реке отвориле три батерије, међу њима једна са четири топа. Изгледа да је главни ађутант Василиј Трубецки, који је тамо стигао, издао Исајеву наређење да тврђаву узме на јуриш. Овај је то 10. јула покушао са пет колона, али без успеха; од ових колона само се пета, која се преко Дунава пребацила изнад Кладова, пробила до тврђаве. Малоруски гренадири су се успузали на бедеме, али су морали одустати пошто је један одред који им је био послат из резерве отишао погрешним правцем, а остале колоне нису могле да издрже турску топовску ватру. Трећа, пандурска колона, којом је командовао пуковник Курт, по рођењу Молдавац, понела се најслабије; претрпела је тешке губитке: мртвих 350 војника и 6 официра, рањених 600 војника и 20 официра. Срби, који су стајали крај батерија, нису учествовали у јуришу и вратили су се на свој ранији положај кад се Исајев поново пребацио на леву обалу. У народу је раширено веровање да су Исајева подмитили Турци једном лубеницом испуњеном дукатима- мишљење коме се у овим крајевима свемогућег бакшиша не треба много чудити'' (Каниц, 1980, 495 ).

И Милан Ћ. Милићевић забележио је како се у Кључу и Крајини прича да је генерал Иван Иванович Исајев примио од Турака лубеницу дуката ''па је за то у нападу на Кладово уставио јуриш у пола посла, повукао се на леву страну Дунава, оставивши много српских и руских глава узалуд под Кладовом'' (1876, 988). У делу Михајловског- Данилевског ''Описаније Турске војне 1806- 1812'' презентирани су подаци другачије садржине. Помиње се да је Исајев дошавши из Крајове 2. јула по старом календару прешао Дунав са шест батаљона, два пука козака и 500 пандура и под зидинама Кладова сјединио своју војску са 1000 српских устаника који су били утврђени на оближњем узвишењу. Из контакта Исајева и команданта турског гарнизона произишао је турски став да неће предати тврђаву. Уследила је команда Руса да се тврђава заузме на јуриш. Разделио је војску у шест одреда: 1- батаљон староосколски, пуковника Турчанинова, 2- батаљон из Пензе пуковника Желтухина, 3- пандури пуковника Курта, 4- батаљон малоруских гренадира пуковника Венса, 5- јегарски батаљон пуковника Глебова, 6-батаљон сибирских гренадира пуковника Ахте. Прва четири батаљона напали су тврђаву са сувоземне територије, пети је укрцан на чамце са наређењем да тврђаву нападне са Дунава док је шести остао у резерви. Напади су вршени у колонама од по тридесет стрелаца са официром иза којих су били распоређени српски војници са мердевинама и фашинама /снопови прућа иначе намењени заштити бедема/, а за њима су ишли козаци. ''Пред свитање 9. јула војска је кренула на јуриш. Батаљон староосколског пука први се успео на бедем, али је био одбијен у шанац, при чему је командант одреда Турчанинов рањен, а пуковник Афанасјев који је заузео његово место је убијен. Када се други одред приближио месту које му је било одређено, Срби који су пред њим носили мердевине и фашине су се разбежали; одред је залегао у шанац и ту остао. За то време раштркали су се и пандури из трећег одреда; четврти, малоруски гренадири, успео се на бедем и одржао се на њему четврт часа. Њима је у помоћ послат резервни одред али је он кренуо погрешним правцем и није стигао до малоруских гренадира, те ови нису могли одолети Турцима, који су се на њих обрушили са свих страна, па су одступили. Пети одред, на чамцима, био је спречен непријатељским пуцњима да се искрца. 'Видећи свуда неуспех', реферише Исајев, 'и немајући никакве могућности да ствар исправим, тим пре што се војска ушавши у ров, раштркала по њему, био сам принуђен да командујем повлачење, штитећи излазак из шанца атриљеријом. За време јуриша на нашој страни је настрадало 335 а рањено 603 човека.' Следећег дана Исајев је прешао на другу страну Дунава'' (Милићевић, 898-990). Из овог руског списа, таквог какав је, може се закључити да је само 2 од 6 батаљона успело домоћи се бедема, да акција напада није била

синхронизована; колоне од 30 стрелаца пратили су Срби са мердевинама а иза њих је ишло још руских пандура, ако су се сви Срби у пратњи једног одреда разбежали са мердевинама онемогућујући успон на бедем, поставља се питање како им је то успело код околности да су иза њих у свакој колони наступали руски војници. Исказ о томе да је један руски одред залутао у одсудним тренуцима скреће фокус питања одговорности за неуспех са малобројних Срба у свега једном одреду, прозваних за издајство, што би значило између 100 и 200 људи максимално, на грешке у командовању односно организовању напада. Томе следи као проблематичан разлог и немогућност одреда који је напао са Дунава да се искрца због јаке непријатељске пуцњаве, али под окриљем мрака. Како било, Кладово је остало у турским рукама.

Још један пример неутемељеног пребацивања одговорности за ратни неуспех на српске војнике забележен је 1876. године приликом пада Ђуниса у Српско- турском рату: ''Пад Ђуниса није повукао за собом катастрофу каква је могла настати услед панике, која беше захватила команданта ђуниских утврђења пуковниа Меженинова. Наиме, Меженинов је- према сећању Саве Грујића- око 16 часова упао у штаб генерала Черњајева у делиградској школи у моменту кад је овај издавао налог за одбрану прелаза на Морави, као и за евентуалну одбрану самог Делиграда, и усплахиреним гласом поднео лаконски рапорт: 'Серби все убежали- руские все погибали!' Плаховити Черњајев поверова том лажном рапорту и одмах упути цару Александру Другом депешу у истом смислу. Поводом те депеше цар је пред искупљеним московским дворјанима упутио Србима незаслужен прекор рекавши како су се Црногорци борили као прави јунаци, а да жали што то исто не може и за Србијанце да каже. Али кад се цар доцније у неистинитост поменуте депеше уверио, он је више пута изразио жаљење због те своје несмотрене изјаве. Занимљиво је да су се и неки српски историчари послужили нетачним рапортом Меженинова у опису битке на Ђунису. Тако, између осталих, и Слободан Јовановић пише да Ђунис није озбиљно ни брањен, да су се руски добровољци добро борили, док је српска народна војска, необучена за борбу у утврђењима, брзо попустила и напустила своје положаје'' (Опачић, 2006, 209-210). Очито је трговина утицајем у политичким сферама и за један и за други случај нашла кварни изговор превиду погодном да дисквалификује одређену страну, интересну групу, макар она дотицала једну нацију.

Недуго иза стицања независности сагласно одлукама Берлинског конгреса, Србију је до темеља уздрмала афера Бонту, кроз корупцију извршену од стране Ежена Бонтуа, председника

Генералне Уније, а у циљу добијања угвора са српском владом о изградњи прве железничке пруге. Према садржају писма које је Милан Пироћанац упутио Милутину Гарашанину 4.4.1894.г, следи да је министар Чедомиљ Мијатовић приликом посете Паризу добио задатак од краља Милана Обреновића ''да његову, краљеву ствар код Уније Генералне доведе у ред''; Мијатовић је посетио Ежена Бонтуа у затвору којом приликом му је овај рекао ''Јавите краљу да се не брине, његова је ствар у књигама потпуно маскирана'' (Пироћанац, 2004, 506). Приликом боравка у Француској министар Мијатовић обавештен је од представника Генералне Уније да је краљу Милану дато три милиона франака те да је та сума заведена у књигама на друга, измишљена имена, која немају никакве везе са овим подмићивање, стоји у Пироћанчевом писму Гарашанину (2004, 506). Како се може закључити и из скупштинске расправе о концесионом уговору за изградњу железница у Србији 1881.г, конципираним клаузулама Србија није била обезбеђена од ризика пословања. Остало је забележено да након што је владајућа већина изгласала овај документ, један број опозиционих посланика престао је долазити на скупштинска заседања, а неки су вратили посланичке мандате (Раденић,1992, 53). После бакротства Бонтуове Уније, извршена је измена друге уговорне стране што је Србији ипак обезбедило да из масе банкротираног концерна добије ''бар 55% ако не и 77,5 % од уложених 12.789.256 динара у облигацијама, док је остатак имао намирити нови концерн'' (Раденић, 1992, 74).

Гест нуђења целе државе на продају дело је краља Милана Обреновића. Он је, као ''владар у одступању'', још почетком јуна 1885.г. упутио предлог Аустрији посредством посланика у Београду Кевенхилера, по којем за 'мајорат' који ће Аустрија дати његовом сину, он је спреман уступити јој целу Србију, изражавајући опредељење да буде вођена аустрофилском политиком онога кога на престолу жели аустријски цар. Значи, цена једне Србије у овој понуди гласила је: велико грофовско имање за Милана и Александра Обреновића.

Специфичним видом корупције може се назвати и трговина туђим територијама, па и животима на нивоу међународног правног поретка. Србија је веома често имала улогу карте за подмиривање куповне цене колаборационизма суседних држава. Проф.Андреј Митровић указује да је аустроугарска дипломатија већ у јесен 1908. потајно и опрезно почела да испитује могућност куповања бугарског савезништва а по објави рата 28.6.1914 без околишања је Софији нудила српске територије; од 87.300 км квадратних колико је Србија имала након мировних уговора у Лондону и Букурешту 1913, тајном конвенцијом Бугарској је

обећано 51.425 км квадратних- 59% предратне површине српске државе, насељене са 2.684.168 држављана Србије или 55,6% укупног броја њених житеља (1987, 27-29).

Везано за стандардне корупционашке модалитете у оквиру унутрашњег правног поретка, оштро санкционисање коруптивних активности углавном је чешће практиковано поводом кршења прописа од стране нижих слојева бирократског апарата. Тако је још 1831.г. забележен случај кажњавањем пандура са 30 батина и отпуштањем из службе зато што је примио мито од пет гроша од Циганина који је продао украденог коња- овај је ''5 гроша бакшиша узео незнајући да је коњ краден, но и не питајући Циганина од куда му коњ, пазар чинио да би се коњ продао'' (Перуничић, 1964, 479). За корупцију на вишем нивоу било је наглашеног разумевања од стране извршне и судске власти. Поруке осведоченог пријатеља српског народа др. Арчибалда Рајса, намењене упозорењу за пошаст корупције почетком прошлог столећа, остављене у спису ''Чујте Срби'' и данас се чине актуелним као и пре стотинак година:

''-Ви, који пред богатим и моћним угњетачем нисте хтели да одбаците свој понос сада га губите пред богатством, пред новцем... Колико сам пута гледао како се ваши најмоћнији људи клањају богатству? Милионер, који је за време рата мешао песак и брашно и испоручивао га војницима што су се борили и гинули за вашу слободу и кога је суд за то осудио, данас је још богатији и свемоћан, а ви му ласкате...;

-Ваш човек из народа, сељак, неискварен утицајем професионалних политичара, није подмитљив. 'Интелигенција' вам то јесте, и то од најситнијег чиновника до министра... Осим неколико изузетака, гледао сам како безбројне ваше екселенције од сиромашних, чак бедних људи постају милионери. Господин Стојадиновић, интелигентан човек, који није учествовао у рату упркос младости и добром здрављу, постао је министар финансија. Као такав, он одлучује о судбини ваших облигација ратне штете, чија је номинална вредност од хиљаду динара пала на 50 и мање зато што држава није плаћала камату. Он је по незнатној цени покуповао огромне количине тог папира и, када га је за себе доста згрнуо, он, министар, објављује да ће се камате исплатити. Истог часа облигација се пење на 250 динара и више, и тако господин министар постаје мултимилионер...;

-Током пожара 1914, који ће касније постати светски, уместо да дају пример народу како се жртвује за отаџбину, што им је била дужност, ваши млади посланици, кроз уста типичног посланика-

профитера Велизара Јанковића, резервног официра, испословали су да се хитно изгласа закон којим се посланици ослобађају од вршења своје дужности. Скупштина ваше земље, једне од најјуначкијих у том великом ратном обрачуну, стварала је парламент јединствен у својој врсти међу свим земљама учесницама у рату- парламент забушаната...;

-Последица свега тога је да се о законима не расправља и не гласа у парламентима следећи потребе држава и нација, већ интересе политичких странака... Најбољи пример за то је Никола Пашић. Тај човек је, јавно признајем, много учинио за вашу земљу. Међутим, он је то учинио зато што су му се лични интереси поклапали са интересима земље. Да су му интереси били супротни, он би своју велику интелигенцију- у великом делу саткану од лукавства и спонтане интуиције- користио против вас. Погледајте, син обичних и сиромашних сељака оставља једно од највећих богатстава у овој земљи...''

Корупција је у континуитету замајац пљачке и пропадања већинског дела народа, али обичног човека почетком двадесетог века највише је погађала чињеница да су за новац припадници богатијег слоја куповали чак и избегавање одазивања позиву за мобилизацију у неколико ратова који су утемељили коначну судбину нације. Жестоки критичар корумпиране Србије Димитрије Туцовић поводом балканских ратова записао је: ,,Богаташи су у рат послали волове а сиротиња своје синове; капиталиста је одвојио какву рагу а сиротињска мајка јединца сина. Сиротиња је ратовала по оној старој народној истини: Господа су интенданти, а трговци лиферанти, чиновници на станици, сиромаси на граници: Крвцу лију, Турке бију, Да господа господују, Богаташи да благују, Жене, деца да гладују! И док је толики сиромашни народ изгинуо а онај што је у животу остао- пропао и са здрављем и са имањем, дотле господа ванџираше у велике чинове и добише големе плате, а капиталисти и за време рата намлатише паре на лиферацијама и после рата постадоше још већи богаташи’’ (1950, 178-179). Но избегавања војне обавезе, настављена све до последњих срамних југословенских ратних збивања концем прошлог века, представљала су тек делић арсенала искоришћавања туђе несреће за стицање привилегованог статуса. Није непознато ни да су ,,одабрани’’ држављани Србије у аустроугарско- српском царинском рату 1906-1911, чак прихватали да за рачун велике западне силе кују лажни српски новац и убацују га у домаће финансијске токове. У земљу је унето илегално двадесетак преса, једним делом и преко Дунава из ђердапске Оршаве, а да су материјани трагови таквих коруптивних ‘’трансакција’’ у виду велике количине металних

опиљака насталих ковањем лажног металног новца избили на светло дана тек приликом рушења неких богаташких кућа у кладовском крају, будући да су били годинама скривани испод подова њихових обитавалишта.

Политичке изборне кампање биле су све жешће. Фебруара 1935.г. у Кладову, као уосталом у целој Југославији, дељени су леци Југословенске народне странке- ‘’Борбаша’’ са поруком: ‘’Само ће Борбаши уништити корупцију и казнити корупционаше… Борбаши напред, за добро Краља, Отаџбине и Народа!’’. После више од три године, дистрибуиран је нови летак под насловом ,,За кога да гласаш на изборима 11 децембра’’, који у средишту има антикоруптивну кампању: ,,Ако гласаш за онога ко ти даје паре и пиће, ти гласаш за свог најљућег непријатеља; ти онда гласаш за онога, који те је довео у овако тешко стање, у коме се налазиш. Он је дошао да те купи, па после да те прода. Зашто су ти деца бледа, испијена, гола и боса, гладна и болесна ?- Зато, што те упропастио онај који те данас купује за новац као стоку… Купује те твој упропаститељ!... Продајеш се ономе који ти је све узео. Узео ти слободу, узео ти имање и сад ће још и образ да ти узме, једино што ти је од свега остало. Само стока нема образа, а ти људи, који те купују желе да будеш стока, да би лакше са тобом управљали… Тражиш вешала за велике лопове. Тражиш вешала за корупционаше. А кад они дођу међу вас, ти гласаш за паре… Продајеш се ономе који данас купује твоју част, сутра ће затражити да купи част твоје жене, твоје сестре и твоје кћери. Он налази да је код тебе све за куповање и да за тебе нема светиње…’’

Кризни периоди попут оног у освит немачке окупације Југославије током Другог светског рата испостављали су се идеалном подлогом за злоупотребе разних врста, од локално-џепарошких до оних на међудржавном нивоу. Близак првој по ефектима а другој по размерама моралног посрнућа јесте случај наводног покушаја богаћења на патњама јеврејских избеглица из средњеевроспких земаља које су тренутно уточиште нашле у Кладову почетком 1940.г. У вези с тим сачињен је допис адресиран од стране Савеза јеврејских верописповедних општина кладовском среском начелнику Леониду Чудновском 26.3.1940.г: ‘’Савез Јеврејских верописповедних општина отворио је на основи разних достава према решењу Извршног одбора од 21 тек. дисциплинско ислеђење против помоћног секретара Савеза г.Г.Н. сада на служби као делегат Савеза у Кладову при транспорту 1003 избеглице који се ту налазе на бризи нашег Савеза. Између осталих достава Савезу је јављено: …б) да је код набавки разног материјала у Кладову починио некоректности на тај начин што је узимао од добављача два рачуна. Један са вишим ценама, а један

са нижим а да је обрачунавао више цене. Један део тих достава има свој извор код фирме Драгољуб Ташић трговина мануфактурном робом Кладово; в) да су учињене некоректности код набавке грађевинског материјала код Савеза српских земљорадничких задруга која је учињена за преградњу једног шлепа; г) да је г.Г. због неморалног понашања или због неке друге кривице кажњен код овог Начелства новчаном казном…’’. Истим методом послужиће се неки од активиста локалног Црвеног крста и његових снабдевача у време кризе изазване у Србији пола столећа касније. Том приликом на делу је затечена организована група која је шлепере пшеничног брашна намењеног за беплсатну доделу најугроженијем слоју становништва, продавала ‘’испод жита’’ неким пекарским фирмама.

Универзални кључ

Корпуција као инструмент ''освајања'' или очувања слободе, што за појединце, што за одређене друштвене групе, укључујући нације, скоро да је постала део традиције, фолкора у Србији. Из политичке праксе Милоша Обреновића с почетка XIX века може се закључити да је Србија лишена стега османске управе умногоме захваљујући подмићивању. Поводом српско- турских преговора 1827. године у Цариграду, руски посланик Александар Иванович Рибопјер, изузев што је саветовао српске депутате ''да нађу пријатеље који 'по великим капијама ходе' тј. лица која имају високих веза и односа, преко којих ће дознатави ккао српска дела стоје, попут књегиње Маврокордато, кћери кнеза Мурузија- жене паметне и од високих релација'', изнео је сугестију да депутати ''реше да обећају реисефендији по милион гроша ако се народни послови сврше добро'' (Гавриловић, 1912, 16). ''Без 'холандског кључа' тј. без холандских дуката нема ништа'', извештавао је са лица места Михаило Герман књаза српског (Гавриловић, 1912, 16). Приликом следећих цариградских преговора јуна-октобра 1830.г. М.Обреновић издао је инструкцију својим изасланицима ''да са Портиним министрима у договору поделе по милион гроша у име мита, сем онога што је обећано за наследно књажевско достојанство, султану пак такође за Београд, засебно обећати још 200.000 гроша, па чак и више'' (Гавриловић, 1912, 272). Уз то ишло је и ''образложење'': ''Ласно ћемо надокнадити то кад оне скеле и кад трговина у рукама нашинаца буде''. Расплет је

изведен тако што је за султана исплаћено 300.000 гроша у готовом за нсаледно кнежевско достојанство, плус предата признаница која је гласила на српско потраживање од Порте 500.000 гроша за храну предату Турцима у Видину 1829.г'' (Гавриловић, 2012, 272). Остало је историја.

Наредни век донео је нове изазове за институт ''куповине

политичког успеха''. Рат обавештајних служби водио се на Ђердапу знатно пре приспећа немачке војне машинерије на тло Румуније, одакле ће извршити инвазију на Југославију. Према плану Британске морнаричке обавештајне службе чији је аутор Јан Флеминг ''отац Џејмса Бонда'', група аустралијских командоса предвођених Мерлином Миншелом покушала је да у ђердапском Казану активира 100 тона експлозива разорног дејства. Подухват је пропао услед провале информације од стране румунске тајне полиције (Јаковљевић, 2010, 139). На истом подручју деловала је и српска Мата Хари, Вера Пешић, у својству немачког агента, чијом заслугом је спречен покушај минирања Ђердапа и сурвавања стеновитог масива Штрбац у дунавско корито 1940.г (Јаковљевић, 2010, 140). Њен опонент на енглеској страни, у својству организатора неуспеле диверзије на Ђердапу, био је Јулијус Ханау/1885-1943/ пуковник енглеске обавештајне службе јеврејског порекла, са конспиративним именом ''Цезар''. У Београду је делао као представник произвођача опреме за Радио Београд- ''Marconi Wireless''. Рекламирао је своје посредничке послове и у Годишњаку Краљевине Срба Хрвата и Словенаца за 1926.г. рекламом: ''Могу добити за вас све врсте робе коју потребујете из Енглеске'' (1927, 510). Како се испоставило, пропагандна порука била је вишезначна. Прославио се ''куповином''- организацијом војног пуча од 27.марта 1941, који је умногоме предодредио историју Југославије. Према другим изворима, имао је приватну фирму са Малколмом Буром, званична професија ентомологист; говорио је немачки, француски, српски, шпански, холандски, зулу. У књизи ''Рат шпијуна у Краљевини Југославији'' о њему се, као јунаку предратних крими- романа, наводи: ''Представници Абвера и Гестапоа у Београду прозвали су мр.Ханауа 'човек с безброј лица'- то зато што нико тачно није знао како он физички изгледа! Час је имао црну косу, час риђу, час бркове, час је био без бркова, час је имао наочаре, час није, час је био сед, час плав!'' (Јанковић, 1982, 68).

Јулијусу Ханау приписује се учешће и у организовању корумпирања ђердапских спроводника бродова без којих немачки конвоји нису могли безбедно пролазити кроз ђердапски део

Дунава, да одустану од те службе. Сагласно договору са браћом Вилијем и Феријем Екштајн из Оршаве, уз обећана позамашна новчана средства, знатан број спроводника бродова на Ђердапу напустили су службу пилотаже бродова, довевши у питање редовно снабдевање немачких снага петролејом из Румуније, превоженим Дунавом: ''У Т.Северину је сваки од пилота добио малу цедуљицу формата осмине табака, на којима је било написано три до четири реченице енглеским језиком са потписом Енглеза који је изјавио да представља Енглеску империју... У британској амбасади у Београду исплаћено им је по 340.000 динара'' (Гулић, 2012 44-45). Према истраживањима Д.Витомировића, марта 1940.г. поморски аташе британске амбасаде у Београду /Макс Деспард/ успео је заврбовати 11 југословенских пилота, деветорицу Румуна, једног Бугарина и једног Чеха. На име накнаде за обећано пропуштање извршавања послова и задатака свог радног места, примили су новчани еквивалент трогодишње плате унапред, с тим да након протека периода од пет година имају право на исплату суме једнаке двогодишњој заради (1973,51-52). М.Гулића међутим даје прецизнији податак да је од укупно 43 пилота њих 19 напустило службу по назначеном основу, набрајајући поименице деветорицу Југословена, седморицу Румуна и по једног Бугарина, Чеха и Мађара (2012, 44) Од Југословена уговоре са Бритнацима склопили су: Тадија Удовичић, родом из Ужица, Ђорђе Трандафиловић, Никола Коцић, Светомир Коцић, Крста Нинић, сви из Текије, Јован Вучић из Кладова, Илија Радуловић, Јовица Михајловић и Јероним Вукић а Србином пореклом могао се сматрати румунски ''купљени'' пилот Василије Теодоровићи. Уместо њих у службу у конкуренцији 52 кандидата примљено је 19 нових радника- лоцова, од Југословена: Душан Бондеровић, Фрања Мараш, Ђорђе Фасујевић, Љубомир Барбуловић, Ђорђе Сорејевић, Александар Накуловић, Милутин Паулесковић и Иван Драчар- углавном мештани Кладушнице, Давидовца, Текије (Гулић, 45). Они су имали одређених предзнања о ђердапским пловидбеним препрекама, но недовољно обучени у пословима навигације кроз теснаце, неретко су пловила излагали хаваријама а проток робе ипак је био усппоренији у односу на период ангажовања особа заврбованих од стране Енглеза (Витомировић, 52).

Други значајни подухват Јулијуса Ханаа и његових колега у Београду била је ''куповина'' пуча- државног удара у Југославији 27.марта 1941.г. чији је извршилац била клика око генерала Боривоја Мирковића. Зато у јавности преовлађује став да су минималне заслуге експонираних учесника у пучу међу

југословенским официрима, политичарима и државницима. Једно сведочанство Сесила Перота бележи:

Крајем марта 1941. навратио сам до мог старог универзитета у Кембриџу. Ту у друштву мојих ранијих професора и колега, повео се разговор о државном удару у Београду. Неколико од присутних наставника изјавило је: 'Нису Југословени извршили пуч, него ми'. Упитао сам ко су 'ми'? Одговор је гласио: ''Ми, СОЕ, или британска тајна служба под управом министарства за психолошко ратовање. Краљ Петар уопште није имао никаквог учешћа у пучу нити је био консултован. Прокламација коју је наводно читао краљ на радију, поптуно је лажна. Краљ исту није видео, нити потписао, нити одобрио. Прокламацију је прочитао један официр имитирајући краљев глас...' Ову тезу касније је потврдио и специјални изасланик председника САД, пуковник Донован, који је боравио у Боеграду уочи пуча. Он је изјавио: 'Срби се не могу позивати на 27.март 1941, јер смо ми ту револуцију купили...' (Јанковић-Лалић, 2007,64).

Важно је знати да читава група кривичних дела против опстанка државе и њеног уређења претпоставља дугогодишње тешке затворске казне за поступање какво су манифестовали пучисти а да услед расплета ситуације- рат, окупација па комунистички преврат- питање њихове кривичне одговорности није постављано. Робија или заточење за побуну у интересу стране државе или за удруживање ради убеђивања или подстрекавања других да се насилним путем униште поредак у држави или основи поретка, остали су у датом случају слова на папиру, уосталом као и приликом ''декомпоновања власти'' 1944-1945. године и даље. Наравно, са становишта проблема легитимитета власти дало би се правдати нешто од манифестованих кршења закона суверене државе, но не до те мере да се плаћени пуч подведе под израз легитимних тежњи и очекивања југословенског народа.

Током окупације Србије и деловања државних органа власти, било је покушаја часног обављања службене дужности, но већином се тако нешто сводило на изузетак какав је био Ј.Јуришин, ''срески начелник додељен на рад среском начелству у Кладову''. У извештају Министарству унутрашњих послова почетком ''суживота'' са немачким органима власти он примећује: ''У тежњи да се сав посветим служби свом народу и обнови Србије, ја сам у своме раду, ја сам наилазећи на непријатеље и српског народа и обнове Србије размахивао и десно и лево, нисам питао ко је и колики је непријатељ и колико га има, већ само где је. А зло је заиста ухватило дубоког корена. Издајство свог народа и служење туђим интересима, то је скоро редовна појава. Поред

издајства, прљавштине, корупција и злоупотреба свих врста, изданци још из ранијих наших несретних режима, и данас цветају... Ја сам покушао у средини где ме је држава поставила гвозденом метлом да чистим...скидао сам све издајнике и корупционаше председнике општина. У том раду морао сам стати, пошто сам уврдио, да је и срески начелник, који је мени претпостављени исти такав. Његова и моја акција не могу ићи заједно. Српска влада и њено умно представништво у Кладову као важном пограничном месту мора омогућити завођење реда, поштења и родољубља...'' (Благојевић, 2001, 280). Долазећа времена нису дала за право Јовану Јуришину који је убрзо живоотм платио тежњу, како је говорио, да добри људи добију нову веру у здравље и живот српске државе.

Један, са аспекта моралних назора, праведности и постулата правне државе, крајње проблематичан став нових југословенских власти након Другог светског рата, а по питању наводне прагматичности у спровођењу казнене политике према починиоцима тешких кривичних дела током рата, јесте случај својеврсног ''откупљивања грехова'', неодољиво налик индулгенцијама римокатоличке цркве. По сведочењу Душана Карића, амбасадора СФРЈ у пензији, такав случај познат је у односу на синовца фелдмаршала Браухича- начелника Немачке врховне команде- поручника Еберхарда фон Браухича, шефа службе везе у штабу генерала Лера. Као што се зна, Александар фон Лер на суђењу у Београду, по оптужби да је наставио са ратним војним дејствима и после капитулације Немачке од 8.маја 1945, изјавио је да до њега уопште није доспело наређење Немачке врховне команде од 8.5.1945 о предаји свих немачких јединица. Како амбасадор Карић тврди, фебруара 1949. године код ОЗНЕ је саслушаван бивши официр за телекомуникације у штабу немачког опуномоћеног генерала у тзв. Независној држави Хрватској Глезе фон Хорстенауа. Он је југословенску службу безбедности упознао са околношћу да се у југословенском заробљеништву налази Еберхард фон Браухич који је примио наредбу о капитулацији немачке војске од 8.5.1945, и пропустио да је преда надређеном генералу Леру. Југословенске власти убрзо су пронашле Браухича у логору у Вршцу и он им је из поставе своје јегерске капе извукао и предао оригинал текста са наредбом о капитулацији, примљеном преко телекс машине. Овом сазнању следи ургентна понуда Берлина да се за откуп Браухича Југославији преда 100 нових немачких камиона. После краћег ценкања, попут сцена из брехтовских комада, наше власти издејствовале су ''кажњавање агресора'' узимањем 150 друмских крстарица у замену за Еберхарда фон Браухича. Како се испоставило касније, овај гест био је на један начин погубан за

политичку каријеру неких немачких лидера социјалдемократске провенијенције, обзиром да је Еберхард фон Браухич, као финансијски руководилац концерна ''Круп- Тисен'' тајно финансирао три водеће политичке групације, укључујући странку на чијем је челу био Вили Брант, наносећи демократским процесима у Немачкој штету сличну оној причињеној продужењем ратних дејстава у Југославији за пуних шест дана у односу на наредбу о безусловној капитулацији окупационих снага. Иначе, и за време окупације Србије било је ''илегалних откупљивања'', али не грехова већ права на живот и слободу. Један такав случај спомиње енглески обавештајац Џаспер Рутам у књизи ''Пуцањ у празно'', везано за избављење из логора супруге официра Југословенске војске у отаџбини, четничког команданта у источној Србији Велимира Пилетића: ''...Вељина жена је са Михаиловићевом и многим другим била у концентрационом логору надомак Београда, из кога је побегла уз помоћ мита и симпатизера...'' (2004, 97).

У освит 1946.г. донети су савезни и републчки закон о аграрној реформи и колонизацији. Са прокламованим циљем стварања земљишног фонда потребног за додељу некретнина беземљашима и ради стварања или допуне великих државних пољопривредних добара, уведени су правни основи за одузимање од власника: великих поседа чија укупна површина прелази 45 ха или 25-35 ха обрадиве земље, ако се искоришћавају путем закупа или најамне радне снаге; земљишних поседа цркава и манастира; вишка обрадиве земље земљорадничких поседа или поседа чији власници нису земљорадници. На име накнаде даване једино при одузимању вишкова обрадиве земље изнад 3-5 ха чији власници нису земљорадници, бившим власницима припадало је право напалте вредности просечног једногодишњег прихода одузете земље. Улседили су ригорозни прописи о обавезном откупу вишка пољопривредних производа и најзад Закон о национализацији 1958, којима је заокружено развлашћивање наводних остатака експлоатације радника и сељака. Ипак, кроз ушицу игле, али са успехом, новокомпоновани изданци марксистичког погледа на свет, успевали су да од конфискације и национализације изузму вредне некретнине у власништву ближњих, чак се дешавало и склапање бракова са ''аутентичним револуционарима'', са једним од мотива да се фамилијарна имовина изузме од одузимања. Познати су и случајеви напрасног одвајања по неколико пољопривредних газдинстава из некадашњег једног, да би сввакоме од њих био остављен знатно већи аграрни максимум у односу на онај предвиђен за неземљораднике. Следећа врста привилегија огледала се у додели национализованих и

конфискованих некретнина тзв ''аграрним интересентима'' у власништво- требало је да се ради о лицима која немају довољно земљишта у сопственом поседу а баве се пољопривредом. Коначно, у ''одабраним приликама'', као уосталом и деценијама касније, власт је ћутала на околности да су некретнине које подлежу под обавезу одузимања наводно неколико дана пре ступања прописа о томе на снагу, преношене у власништво или је власништво над њима признавано трећим лицима. Корупција је наставила своју узлазну линију и у поретку који је почивао на заклињању у друштвену једнакост- ''Највеће право, највећа неправда''.

Људи без врата

Изградња хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап још раних шездесетих година донела је брда новца за измирење потраживања по основу експроприсаног земљишта са зградама предвиђеним за потапање. Читава насеља завршила су своју историју нестајући у дубинама Дунава- Текија, Ада Кале, Сип... Пар деценија касније, услед изградње ХЕ Ђердап 2 иста судбина задесила је и делове атара Давидовца, Кладушнице, Кладова, Костола, Мале Врбице... Корбова, Вајуге, Милутиновца, Љубичевца, Велеснице, Грабовице, Брзе Паланке. Новац је трошен

немилице, што не значи да је постигнуто правично обештећење, адекватно тржишним вредностима некретнина. Широки спектар махинација довео је до ненаменског трошења средства и непримереног богаћења појединаца. Да би прљави послови били изведени до краја, морали су се у њих уградити и одређени фактори одлучивања на нивоу тужилаштва, јавних правобранилаштва, унутрашњих послова, судова, органа управе, политичких актива Савеза комуниста. Сцене масовних бунтова обесправљених мештана Текије и Сипа на зборовима грађана забележене су и на филмској траци, са епилогом у коначном успеху посленика јавне речи да убеде људе како се све ради по пропису, са знањем највиших структура власти, те да ће свима бити боље на неки начин, кроз виши животни стандард, нова радна места, школе, болнице, где их је уствари чекао само нови талас коруптивних активности. Опонентима су претиле етикете издајника, непријатеља данашњице, бунтовника без разлога, чије ће потомство бити жигосано за вјек вјекова. Штампа из тог периода пише: ''На почетку експропријације земљиште је откупљивано по багателним ценама. Касније се прешло на исплаћивање ''правичне накнаде''. У народу још колају приче о великим злоупотребама приликом експропријације. Уписиване су непостојеће воћке, бунари и зграде. Несавесни писари и комисије добијали су део исплаћеног новца од ''власника''. Прича се такође да су нови власници земљишта постали неки бивши и садашњи функционери у ХЕ ''Ђердап'', који су такође по багателним ценама откупили то земљиште од ХЕ ''Ђердап''. Помињу се чак и конкретна имена као што су В.Д, бивши директор сектора за опште и правне послове, М.Д. својевремено експерт за експропријацију... Посебна прича је марина лоцирана у Кладову. Уз велика материјална улагања саграђено је функционално и модерно пристаниште. Једина је мана што је због промашене коте приликом пројектовања бране и после пуњења ђердапског језера, скоро на сувом- дубина је од 60 сантиметара до једног метра.'' Не би ли се сенка са рада ''експропријатора експропријатора'' како- тако отклонила, општински Извршни савет донео је 3.11.1981.г. ''решење о образовању комисије за утврђивање правног основа и исправности доделе грађевинских парцела грађанима чији се објекти релоцирају на новој локацији у Брзој Паланци и одобрених кредита од Комерцијално инвестиционе банке Бор- ПЈ Кладово из орочених средстава ХЕ ''Ђердап'' са наменом за стамбену изградњу''. О озбиљности намере сведочи кратки рок од 12 дана почев од доношења акта, у коме комисија има задатак извршити увид у документацију о експропријацији некретнина у Брзој Паланци и утврђена права на надокнаду, на основу чега ће утврдити исправност извршене доделе грађевинских парцела на новој локацији, уједно сагледавајући оправданост одобравања

кредита за стамбену изградњу грађанима из орочених средстава корисника експропријације. За сваки случај, један од именованих чланова комисије био је заменик општинског јавног тужиоца, двојица радници општинског органа управе чији је рад требало проверити, један банкарски службеник КИБ Бор чији је рад такође требало проверити, а потписник решења о формирању комисије убрзо ће постати директор КИБ Бор- филијала Кладово. Ефекти рада били су очекивани а мали број одабраних ''заслужних другова'' задржао је своје привилеговане позиције стекавши енормну имовину у односу на претходно експроприсану.

Корупција у здравству, полицији, тзв.народној одбрани, образовању, општинској управи... добила је значајни замах услед околности да је чак ¼ становништва кладовског краја боравила на раду у земљама западне Европе. Радило се по правилу о недовољно информисаним грађанима који су за остварење елементарних права попут изградње објеката, добијања и продужења рока важења пасоша, одлагања одслужења војног рока, зарад успешног школовања деце коју су оставили у Југославији, лечења болесних родитеља, систематски излагани немилосрдном рекетирању од стране чак и најнижих службеника одговарајућих ресора. Корупционашка кулминација наступила је поводом дотад невиђене пљачке девизне штедње овдашњих гастарбајтера уз срозавање курса динара и забрану враћања девизних штедних улога депонентима. Они који су зеленим новчаницама успели умилостивити моћнике омогућавани су изузеци и повраћај девизне штедње. Истодобно одабрани познати прегаоци социјалистичког рада добијали су кредите у девизама, враћали их пре рока у динарима чији је курс вртоглаво падао да би опет узимали позамашне девизне своте. Тако је спроведена првобитна акумулација међу новопеченим кладовским капиталистима, некада економистима, инжењерима, техничарима у пољопривредном комбинату, друштвеној грађевинској фирми, комуналним предузећима, производним погонима друштвеног сектора.

Одабране од овдашњих фирми укључене су у увозно-извозне послове око пласирања на страна тржишта електричне енргије произведене у ХЕ Ђердап. Доајен међу великим лобистима Синиша Ћирић у једном интервјуу из 1996. године објаснио је тада популарни систем сналажења:

Новинар- Да се вратимо на санкције. У то време десила се права поплава сумњивих трговаца који су свакодневно куцали на врата ЕПС-а. Како сте издржали ту најезду?

С.Ћирић - За време санкција, тачније од краја маја 1992. године па надаље, било је отежано снабдевање ЕПС-а

енергентима, репро- материјалом и резервним деловима. У том периоду појавио се и велики број сумњивих трговаца тзв ''зујача'' са ''ташном и машном'', који су нудили своје услуге за увоз разних роба. Ми смо их брзо ''прочитали'' и нисмо насели њиховим магловитим обећањима, већ смо се определили за солидне, приватне фирме с акојима смо и раније успешно сарађивали. Међу приватним фирмама највећи промет остварила је фирма ''Т........'' из Кладова. Она је имала у Турну Северину у Румунији заједничку фирму ''Д.....-...''. Преко ових фирми остварили мсо највећи извоз струје у Румунију у вредности од преко 30 милиона долара. За извезену струју у Румунију увозили смо сону киселину, натријеву лужину, резервне делове за млинове ТНТ-а, вагон-цистерне за превоз хемикалија и друго... Све је то помогло да се у Србији одржи привредна активност за време санкција. За овако велики промет остварен преко ''Д.....-...''-а, њен директор је проглашен у Румунији за најуспешнијег привредника године.

Новинар- Колико се сећам, један од спомињаних директора био је осам месеци под истрагом. Шта је на крају било са тим ''случајем''?

С.Ћирић- Добро се сећате, али он није био под истрагом због пословања са ЕПС-ом, већ због неких других ствари. Међутим, на карју је пуштен на слободу без осуде.

Новинар- Из много разлога, не бисмо смели да прескочимо пословање са приватном фирмом ''А..'' из Београда, с обзиром да се о тој сарадњи својевремено доста ''шушкало'' у јавности. Шта је ту права истина?

С.Ћирић- За време санкција, као што је познато, услед галопирајуће инфлације, плате су драстично обезвређене. Да би се сачувао стандард радника, Синдикат ЕПС-а је предложио генералном директору да се радницима, уместо плате набаве пакети са животним намерницама и средствима за хигијену. Генерални директор је прихватио овај предлог синдиката и са фирмом ''А..'' закључио уговор о увозу поменутих пакета за 60.000 радника ЕПС-а у вредности од око 4 милиона долара. ''А..'' је наиме, за извезене количине електричне енергије купио и увезао животне намирнице и средства за хигијену, што је уместо плата подељено свим запосленима у ЕПС-у. После окончања санкција власник фирме и финансијски директор А.. извршили су самоубиства из разлога који нису били везани за пословање са ЕПС-ом...

Новинар- Шта се дешавало после укидања санкција са приватним фирмама које сте набројали?

С.Ћирић- После укидања санкција предложили смо да се ''Т.........'' из Кладова и ''Ј.........'' из Ниша удруже у један пословни систем. У том пословном систему поделили би своје улоге, тако што би један покривао румунско а други бугарско тржиште, које

су већ добро познавали. Дајући овај предлог рачунали смо да би се овим удруживањем створило једно веома јако и успешно предузеће на простору Србије. Иако је предлог челних људи ова два успешна привредна предузећа био у начелу прихваћен, у току даљих активности на овом зближавању, а због ''српске слоге'', сујете и међусобног ривалства- ко ће бити на челу нове фирме- претенденти нису могли да се договоре, па је овај предлог, на жаалост, пропао. Уосталом, као што су многи ваљани предлози у привреди Србије доживели сличну судбину. Желим још да истакнем да су ме поменуте фирме, после мог пензионисања 1992, повремено ангажовале на пословима извоза електричне енергије, будући да сам зе те послове био, бар по мишљењу других, поуздан стручњак... (Васић, 2006,103-105).

''Српска слога'', сујета и међусобна ривалства довели су у међувремену на одговорне функције читав низ дилетаната којима су препоруке биле нове партијске књижице у комбинацији са старим навикама. Ишло се толико далеко у пропагирању корупције да се јавно говорило о ''праву на част'' за успешно обављену дужност. О својеврсној митологији међу Кладовљанима изветсио је престићни београдски магазина ''Репортер'': ''Посебан куриозитет управниковања Н.Н. представља његово гостовање на неготинској телевизији, где је хладнокрвно, у емисији која је ишла уживо, дискутујући о миту и корупцији, изјавио како цариник после сваког извршеног царинског прегледа може да узме две паклице цигарета. По њему, ако неко цариника части пре завршеног царинског прегледа то је онда мито, а ако му да поклон након завршеног посла, то је част. Овом изјавом били су згранути и сами гледаоци Тв емисије и јављали су се протестујући да би током једне смене један цариник могао на тај начин да ''заради'' и десет боксова цигарета'', што за четрдесетогодишњи радни век једног службеника износи ''част'' од тричавих два милиона евра! Било је и коментара да се о аутору таквог изума ниуком случају не сме говорити као о ''нестручњаку'' па је убрзо разрешен бремена митолошке дилеме смењивањем са руководећег места.

Што се стицања статуса ''стручњак'' на кладовском поднебљу тиче, као ретко где кафански амбијент је веома погодовао штанцовању диплома тзв ''погонских инжењера'' једног броја трудбеника ДП ''ХЕ Ђердап'', полицајаца, па и социјалистичких кадрова који су саплитани у напредовању само зато што нису имали одговарајуће парче папира насловљено као диплома. Предавања и испити одржавани су у кафанској сали јединог хотелског комплекса у граду, при чему нису заборављени и возачи ангажовани на довођењу професора из Београда, рецепционери који су им обезбеђивали собе, понеки конобар и

рибочувар. Наравно, неизбежно је било одвођење наставног кадра у шопинг туре у Румунију и њихово даровање садржајним поклонима, попут бунди, надалеко познатог кладовског црног кавијара, крзна лисица, ''краљевске рибе'' из рода моруне... Наследници ових просветитеља у модерним временима нису поновили ''кафанску поставку високошколског образовања'' већ своје курсеве приљежно држе под окриљем здања месног Центра за културу. Врло тешко је било наћи праве одговоре и овдашњим средњошколцима када би се и мач и новчаник нашли у рукама исте особе. Ученик који из свакаквих разлога не би савладао градиво на обострано прихватљив начин, имао је на располагању да то учини током школске године плаћајући истом предавачу додатне часове шареним новчаницама. Широкогрудост неких од просветара и ту је долазила до изражаја па су са истом приљежношћу прихватани домаћа и страна валута, плаћање у контрауслугама /од проститутских, пословно- каријерних до одрађивања кућних послова или ''поклањања'' ствари допадљивих искусном професорском погледу/. Пробрани од полазника убрзаног течаја упућивани су и на поправне испите, што је изискивало још једну серију приватних часова. Са друге стране, просветни радници високих моралних назора који се нису упуштали у трговину утицајем, излагани су квалификацијама од стране корумпираних колега да су особењаци, некомуникативни, социјално неодоговорни... док су их несхваћени богати родитељи чашћавали неутемељеним кривичним пријавама за злостављање њихових мезимаца.

И институције у којима је било најмање шанси за прођу девалвираних или фалш диплома, попут здравственог центра, испоставиле су се правим расадником корупције. Вечерње новости од 19.5.1989.г. као ударну репортажу објавиле су текст ''Етика под анестезијом''. Корумпирани здравствени радник на крају новинару изјављује: ''Очекивао сам похвале за труд, а не овакав расплет и гомилу неистина... О кући у Гроцкој није било ни речи, нити сам било какав новац узео од њихове породице. Додуше, разговарали смо о кући, али на њихово инсистирање јер сам им предочио да ми је стамбено питање нерешено. Наравно ова солуција је долазила у обзир само ако се све добро заврши''. За крај, претпостављени несавесног лекара изјављује: ''...Уосталом, овај доктор има још 2-3 слична случаја. Иначе није могло да се деси да је тело младића било смештено у вешерницу, а ни ја не морам да оверавам сваку умрлицу''. Баштинећи такво наслеђе, директор исте здравствене установе је 10.3.2007.г. у интервјуу изнео да овде ''нема ништа од корупције; али како житељи овог градића држе до свог реномеа и знају 'реда и начина', код лекара не иду с ковертама... Да ли је било неких

чашћавања, то је већ друга ствар. Претпостављам да су после успешног лечења многи пацијенти почастили лекаре- анализирао је озбиљно ситуацију директор, а затим значајно додао: код нас на хирургији, сваке недеље поједемо по једно прасе, што не сматрам никаквим грехом. Божићни пост, на жалост не поштујемо. Што се каже, нека први баци камен онај који није погрешио''- умно завршава коментар човек који је своју каријеру до те мере везао за рад у здравству да му је прасетина постала омиљени животни стил. Кладовски трачери, игноришући услов да се први баци каменом онај који није погрешио, тврде да је и мноштво по правилу бесплатних сексуалних услуга понеко из ''куће здравља'' у ''јавном дому'' конзумирао опредељујући се искључиво за ''прасетину'' бирајући особе најмање двоструко, некада и троструко млађе од њега.

Можда је управо таквим кадровским бисерима посвећен једини ''безлични споменик'' у овом граду, постављен испред улаза у Дом здравља /како тек то симболично делује!/. Ради се у ствари о четвртастом постаменту у неком извитопереном дорском стилу, на који се надовезује шестоугаони стуб, али без бисте на врху. Планирану статуу родоначелника медицинске етике Хипократа, вајарско дело кладовског уметника, један од ''талената који долазе'' некада Савеза комуниста Југославије, СПС, потом ДСС, најзад Демократске странке, успротивио се, позних осамдесетих, поставити на означено постоље, јер ''више лични на истоименог античког математичара него на етичара''. Присутна су мишљења да је то урађено, или из страха да посматрачи са изоштренијим осећајем за нијансе не помисле да се ради о споменику високој корупцији, па отуда на њему баш фигура ''рачунџије'', док други налазе да би изложеност бисте оца медицинске етике свакодневним погледима правде и морала жедног савременог плебса, могла бити повод за прозивке па и снажније изразе незадовољства влашћу, огрезлом у безакоње. Како било, исти ''безглави монумент'', до данашњих дана представља фасцинантну, мада од инспиратора нежељену, атракцију.

У редовима органа гоњења и правосуђа добро су били разрађени механизми узајамне корупције непотезањем питања кривичне одговорности судија, тужилаца, полицијских инспектора, за шта су ''идеалне прилике'' били саобраћајни удеси са смртним последицама, изазвани од стране појединаца из њихових редова у стању тешке алкохолисаности. Судије су и даље судиле, полицајци хапсили, тужиоци тужили, а породице настрадалих немоћне, будући шетане у кругу од једног до другог корумпираног старешине државних органа са немуштим

одговорима да о свену одлучују ''више инстанце''. Наравно, да би оваква констелација била аминована, услуге су чињене и моћницима из сенке као и званичним политичким предводницима на општинском нивоу. Тако је и брат ''газде Кладова'' из позних седамдесетих и осамдесетих такође имао пех да у пијаном стању усмрти пешака, док је неколицина руководилаца имала проблем антидатирања уговора којима су своје некретнине испоклањали широј фамилији да не би дошли под удар кампање за враћање незаконито стечене имовине. Посао суда био је да такве уговоре заведе под лажним датумом, од пре покретања кампање, а заузврат је стизало темељно свеопште жмурење на бројне притужбе грађана о које се ''закон огрешио''. За преостале категорије оних које треба умилостивити били су резервисани тзв. бесповратни кредити за решавање стамбених питања, што је у суштини значило поклањање одабранима позамашних новчаних свота.

Полиција је додатно солила своју погачу отварањем врата кампањским злоупотребама, наводно у сврхе омекшавања унезвереног бирачког тела. Као епилог једног таквог чина, Републички МУП наложио је поништај 487 нелегално издатих возачких дозвола године 1987. Загребачки Вечерњи лист о томе 4.12.1989.г. доноси следећи коментар: ''У општини Кладово неко је 1987. предложио да се у селима те општине организују кратки течајеви и полагање возачких испита за власнике трактора јер их није било довољно. Рачунали су да ће на тај начин код сељака стећи популарност која би могла утицати на исход избора а истодобно и зарадити који динар. Задатак да то реализује добио је директор Радничког универзитета и добар пријатељ већине функционера... Свака група је добијала већ попуњене тестове које је морала само преписати. Но, и то није било једноставно, ако су кандидати неписмени или незнају латиницу. Тако се десило да је тестове решило само 97% кандидата. Полагање испита одвијало се вожњом ''од врата до врата'' у дужини 10 до 15 метара.''

Производ по којем се за Кладово знало у свету био је црни ''Caviar de Kladovo''. Справљан по рецептури руских емиграната овде приспелих после бољшевичке револуције, овај производ најстаријих рибљих врста- праисторијских моруна, јесетри, паструга, достизао је астрономске цене у елитним европским и америчким ресторанима /4-5 евра по граму/. Шверц је углавном вршен трансфером авионским пошиљкама или преко Дунава у ђердапском теснацу, крај Брњице. У интервују за београдски дневни лист ''Блиц'' некадашњи директор Рибарског газдинства у Кладову изјавио је како је дуже од двадесет година један од најзахвалнијих купаца кавијара био Џералд М. Штајн из Њујорка

који је од Кладовљана откупљивао око 1500 кг годишње по цени од 900 долара за килограм. Овај угледни трговац, чији су рођаци једно време боравили у Кладову током изгнанства из земаља средње Европе /случај забележен у историји под именом ''Кладово- транспорт'', када је трагично настрадало од нациста и петоро чланова фамилије Штајн- Лео, Курт, Мартин, Алис, Берих- Лео/, 1988. године ухапшен је у Њујорку због илегалног увоза кавијара којом приликом је у његовим пословним просторијама откривена шверцована роба у вредности од једног милиона УСД (Gordon B.M, 2003, 11). Штајн је заштитио робну марку ''Iron Gate'', како се до 1992.г. звала и његова компанија са седиштем прво на Менхетну, потом у Бронксу, да би фирму 1993.г. преименовао у ''Caviar and Caviar Ltd'' Rockville, као супсидијерног припадника ланца ''Porimex Swisscaviar Company''. Након бродолома са шверцом иранског кавијара у време Регановог ембарга, постаје екслузивни заступник за САД добављача кавијара из Азербејџана, који је даље стављао у промет под именима ''Iron Gate'', ''Caviar Direct'', ''Epicurean'', ''Continental''. На крају, од средине деведесетих Штајн је председник ''Stone Hill'' из Мајамија- актуелног носиоца права употребе робне марке ''Iron Gate'' за кавијар, димљену и маринирану рибу. Исти артикал као сада елитни ресторан ''21'' на Менхетну, по много нижој цени, некада су могли конзумирати гости хотела ''Ђердап'', по правилу уз парче лимуна и препечен хлеб. Данас је у Србији на снази ''трајни ловостај'' за моруну, сима, пастругу и дунавску јесетру, изузев ако су произведене у рибњацима или се ради о увезеним примерцима. Београд је почетком јуна 2011.г. себи допустио луксуз да у једном од градских паркова- Ташмајдану- буде постављен грандиозни споменик најпознатијем шверцеру кавијара у свету- Хајдару Алијеву. Да ли ће некада Кладово у ''рибарском парку'' уз Рибарску улицу, имати споменик Џералду Штајну, макар не као Алијевљевом емисару у САД, већ писцу једне од најцењенијих књига у свету на тему најскупљег рибљег продукта, публиковану 1981.г. под називом ''Caviar! Caviar! Caviar!'', или можда као особи која је десетинама милиона долара откупљивала кладовски драгоцени производ, ширећи његову славу светом, делимично зависи од будућих успеха неких нових великих играча на позорници сиве економије. До тада, препоручује се пажњи ''мексички случај'' где је сличан подухват у Сиудад Мексику оконачн рушењем монумента. Разлика је, између осталог у томе што статуа Алијева у Београду ''у стојећем положају посматра околину, док је онај мексички седео прекрштених ногу''. На сличне аранжмане, пре Србије и Мескика, пристали су демократске земље Русија, Украјина, Румунија и Молдавија. Последња потврда континуитета сарадње братских народа је високо српско државно одликовање које од почетка 2013.г.

краси груди првога човека Хазарске републике. Да појава ''несебичног разумевања'' за шверц-гестове лидера евроазијских исламских џинова, указује пример казахстанског диктатора Нурсуслтана Назарбајева којему, за милионске годишње хонораре, симпатије исказују екс италијански и британски премијери Романо Проди и Тони Блер, или некадашњи немачки и аустријски канцелари Герхард Шредер и Алфред Гузенбауер.

Невиђену брзину у обрту прљавог капитала ''предузетници локалног нивоа'' досезали су шверацујући деривате нафте или наркотике. У односу на нафту забележен је случај из периода јуни-август 2001.г. где је новокомпоновани бизнисмен изнео из суседне земље 4.332.117.000 килограма дизел горива, да би назначеном количном, без пријаве надлежним органима, обогатио црно југословенско тржиште. Фирма домаћег предузетника експресно је скончала свој живот у стечају, а он је и даље задржао ореол сналажљивог лика мале вароши, коме је додатни сјај донела околност да је успео издејствовати од стране полицијских органа односно органа гоњења апсолутно игнорисање кривичних размера случаја. За сваки случај, биографију је испирана у прекршајном поступку, где јесте његово недопуштено понашање санкционисано /на рачун фирме под чијим именом је роба кријумчарена/, астрономском казном адекватном тадашњој вредности око 750.000 УСД, и обавезом плаћања вредности кријумчарене робе. 1.032.797,07 УСД. Наравно, како су месни обичаји налагали сналажљивој особи, након две године безуспешних покушаја наплате, застарело је извршење прекршајних санкција па је исти скројевић, са новом фирмом, наставио успешно се борити да не упадне у замке транзиције. Наравно изузев њега, до данас се изнад површине водео одржао још сијасет малих цезара који, главу скривајући у дубини окошталих рамена политике, издашно подмазују где год зашкрипе точкови просперитета. Успех је обостран, штете по државу катастрофалних размера.

Први пут званично у Кладову је од стране општинских власти изнет проблем корупције након петооктобарских промена и смене тзв.привременог општинског већа које је било представљало продужену руку бившег режима. На заједничкој седници органа МУП-а, јавног тужилаштва и општинских органа председник ИО СО Кладово Дејан Швајнер указао је, као на најзначајнији за превладавање негативног политичког наслеђа, на проблем корумпираности постојећих кадрова на јавним функцијама: ''...Звучи нестварно да у последњих десет година ниједно лице није одговарало за примање или давање мита. Спорадични случајеви позивања на одговорност због кривичних дела у

вршењу службене дужности, по правилу скончавају живот далеко од очију јавности исцрпљујућим одуговлачењима, какав је случај са одговорношћу једног лица за оверу неистинитог садржаја јавне исправе, који се пред нашим судом води још од 1997.године. Морале би се хитно предузети мере по питању познатих резултата анкете ''Отпора'' вођене у општинама Борског округа ''Ко је најкорумпиранији'', имајући у виду крајње негативан став јавног мњења везано за очајну кадровску селекцију и пратећу корупцију у Савезној управи царина, МУП-у, Министарству здравља''. Делује парадоксално, али је по анкети ''Отпора'' 2002.г. међу Кладовљанима преовладавао став да је најкорумпиранији политичар председник општинског одбора тада највеће опозиционе странке, доскора предани посленик јавне речи у име Савеза комуниста. Ипак, без било каквих последица по сопствену имовину, ''прозвани'' је убрзо напустио мали град на Дунаву, наравно са тешким теретом привилегија на нејаким леђима, још пар година успешно настављајући са мешетарским пословима које је водио из престонице, док се није утопио у сивило једне неконзистентне политике. Неким његовим блиским сарадницима у међувремену је суђено за злоупотребе положаја, са траљавим судским исходима, након којих је ипак дошло до замене фигура на локалној политичкој сцени, но без ремећења постигнутог нивоа игре да коњи глуме краљеве док пиони бљују бенгалску ватру.

Систематско толерисање девијантног понашања појединаца у односу на формалну улогу, максимализације профита кршењем закона и морала као и коришћења јавних средстава за личне интересе до данас су есенцијални елементи суживота ''реда'' и криминала за које гранитни темељ чине пажљиво селектирани и вишеструко излагани искушењима поштеног рада, кадрови из редова натпросечно необразоване популације; тако далеко да је реч част постала еуфемизам за мито.

Литература

Књиге и часописи

-Аристотел, Никомахова етика, СНЛ Загреб 1982.г.-Благојевић Божидар, приређивач: Румунска пропаганда о присаједињењу делова североисточне Србије Румунији 1941. године, ''Баштиник'' бр.4, Неготин 2001.г.-Васић Милоје, Инфлација у Римском царству, Флогистон бр.10. Београд, 2000.г-Васић Слободан, Сећања и трагови Синише Ћирића, Београд 2006.г.-Витомировић Драган, Борба британске и немачке обавештајне службе за ђердапске теснаце, часопис Развитак бр. 1, Зајечар 1973.г.-Гавриловић Михаило, Милош Обреновић, књига 3, Задужбина И.М.Коларца, Београд 1912.г.-Галбрајт, Џон Кенет, Новац, Стварност, Загрб 1975.г.-Гревс Роберт, Грчки митови, Нолит Београд 1990.г.-Гулић Милан, Важност Дунава и Ђердапа у ратним операцијама на подручју Југославије 1941-1944, ''Историја 20. века'' бр.3/3012, Институт за савремену историју Београд-Јаковљевић Ранко, Јеврејски код, Беокњига, Београд 2005.г.-Јаковљевић Ранко, Историја једне границе, Пешић и синови, Београд 2010.г.-Јанковић Милорад, Рат шпијуна у Краљевини Југославији, Загреб 1982.г.-Јанковић Миодраг, Лалић Вељко, Кнез Павле-истина о 27.марту, Публикум, Београд 2007.г.-Каниц Феликс, Србија земља и становништво, књига 2, с. 495, позивом на Documente privitore la Istoria Romanilor, 1709- 1812, Bukuresti 1887-Крстић Предраг, Критички појмовник цивилног друштва 2, Група 484, Београд 2004.г.-Милићевић Ђ. Милан, Кнежевина Србија, Београд 1876.г.-Митровић Андреј, Устаничке борбе у Србији 1916-1918, Српска књижевна задруга, Београд 1987.г.-Ненадић Немања, Корупција у теорији и корупција као кривично дело у Србији, предавање на Правном факултету Београд 2006.г, http://www.transparentnost.org.rs-Опачић Петар, Ослободилачки рат Србије против Турске 1876, Неготин 2006.г.-Павићевић Ђорђе, Одговорност, зборник Грађански појмовник цивилног друштва 2, прир. Предраг Крстић, Београд 2004.г.-Паусанија, Опис Хеладе, I књига-Перуничић Бранко, Београдски суд 1819-1839, Историјски архив Београда 1964.г.-Петровић Драган, Корупција и Тридесет сребрника:http://www.bastabalkana.com/2012/02/korupcija-definicija-i-istorija-kroz-vekove-Пироћанац Милан, Белешке, Заваод за уџбенике и наставна средства Београд 2004.г.-Прокопије из Цезареје, Тајна историја, Дерета Београд 2004.г.

-Раденић Андрија, Јевреји у Србији- Народни посланици Јевреји у скупштини Србије 1878-1888, Зборник Јеврејског историјског музеја бр 6, Београд 1992.г.-Рајс, Рудолф Арчибалд, Чујте Срби, Београд 1928: http://www.srpskidespot.org.yu/ Tekstovi/CujteSrbi...-Рутам Џаспер, Пуцањ у празно, Институт за савремену историју, Београд 2004.г.-Симоновић Зоран, Прилог проучавању новчаних реформи Диоклецијана, Константина и Анастасија, Зборник Ниш и Византија, свеска 7, Ниш 2009.-Туцовић Димитрије, Изабрани списи, књига 2, Просвета, Београд 1950.г-Шолем Гершон, Кабала и њена симболика, Плави круг, Београд 2001.г.-Шупут Дејан, Корупција у јавној управи, ''Правни живот'' Београд 2004/09

Новински текстови, веб чланци, документи, расправе...

-Пропагандни летак Главног одбора Југословенске народне странке од фебруара 1935, Београд, у поседу аутора-Пропагандни летак Југословенске народне странке од децембра 1938.г, Београд, у поседу аутора-Писмо Савеза јеврејских вероисповедних општина кладовском среском начелнику, 26.3.1940.г, у поседу аутора-Кљакић Слободан, текст у београдској ''Политици'' 2004, ''Беле мрље прошлости- поручник фон Браухич продужио рат''-Д.Миленовић, Д.Јеремић, Етика под анестезијом, ''Вечерње новости'' Београд19.5.1989.-Д.Витомировић, Жртве промашене коте?- ''Ревија 92'' Београд 1.12.1989., документарна збирка Уроша Бановића, Кладово-Д.Витомировић, Дозволе као предизборни поклон, ''Ревија 92'' Београд 3.11.1989.г, документарна збирка Уроша Бановића, Кладово-М.Ј.Поништени испити одузете дозволе, ''Вечерњи лист'' Загреб 4.12.1989.г, документарна збирка Уроша Бановића Кладово-Излагање председника Извршног одбора СО Кладово Дејана Швајнера на заједничкој седници руководства општине Кладово, начелника Борског округа, старешина прекршајних и инспекцијских органа, органа МУП-а и јавног тужилаштва, Кладово 21.2.2002.г.-Форум Крстарице, Колико кошта диплома на Факултету за Менаџмент? 3.8.2003-3.7.2004.-The New York Times, March 03, 1993, ''Caviar from Azerbaijan'', by Florence Fabricant-Кривичноправна конвенција о корупцији, Сл.лист СРЈ- Међународни уговори, бр.2/2002 и Сл.лист СиЦГ- Међународни уговори 18/2005-Решење Извршног савета СО Кладово бр.020-1/171-02 од 3.11.1981.г.-Две паклице не чине мито- новински текст у београдском магазину ''Репортер'' бр.222, 23.7.2002.г.-Новински текст у дневном листу ''Глас јавности'' 10.3.2001- Хирурзи смажу по прасенце недељно

-Иван Миладиновић, Краљ Милан покушао да прода Србију Бечу, беогардска ''Политика'', с.8, 15.9.2013.г.

ПРОКОПИЈЕ ЦЕЗАРЕЈСКИ О ЈУСТИНИЈАНОВОЈ ПЉАЧКИ ДРЖАВНОГ НОВЦА*

Сада ћу испричати како је од државе опљачкао целокупан новац. Говорио је о привиђењу у сну које је имао неки угледан грађанин у почетку Јустинове владе. Говорио је, наиме, да му је у сну изгледало како стоји негде у Цариграду на морској обали, преко пута Халкедона, и како је видео неког човека /тј.Јустинијана/ да стоји тамо по средини теснаца. Најпре је попио сву воду из мора, тако да је имао утисак као да стоји на суву, пошто вода више није испуњавала теснац на томе месту; после тога се појавила друга вода на истом месту; пуна блата и прљавштине, и извирала је из канала који су се налазили на обе стране теснаца и човек је ту воду одједном попио па су место и теснац поново постали суви.

Привиђење у сну је, дакле, показало ово. А Јустинијан, кад је његов ујак Јустин преузео царску власт, нашао је државу добро снабдевену новцем. Наиме Анастасије је био и најдалековидији и најштедљивији међу свим владарима, и у страху од онога што се догодило, да не би његов наследник на царском престолу, у несташици средстава, приступио можда пљачкању својих поданика, он је све ризнице напунио до врха златом још пре но што је испунио одређен ток живота. Сав тај новац Јустинијан је потрошио што је могуће брже, једним делом на грађевине поред мора, потпуно без икаквог смисла, а остало на своја пријатељства, а остало на своја пријатељства према варварима. Па ипак би човек, поред свега тога, могао помислити да би тај новац чак и за једног крајње расипничког владара могао бити довољан за сто година. Јер они што су управљали целокупним благом и свим ризницама и осталим царским имањима које је Анастасије после своје владавине над Ромејима, која је трајала више од двадесет седам година, оставио за собом нашли су у ризници три хиљаде деветсто центенарија злата. Али током девет година Јустинове владе, док је овај Јустинијан стварао збрку и неред у држави, незаконито је у ову ризницу унето- кажу- четири хиљаде центенарија, а од свега тога није остала ниједна пара, јер, док је Јустин још био жив, овај човек је све то спискао на начин описан у једном ранијем доељку. Што се тиче износа, које је он за све време док је био на власти незаконито прикупио, па затим потрошио, присвајајући их за себе, не постоји могућност да човек то израчуна или рпоцени, или, пак да то наброји. Јер, као

непресушна река, док је сваког дана пљачкао и отимао од својих поданика, све је текло одмах варварима којима је он то давао као поклон.

Народно богатство је, дакле, на овај начин потрошио, па је одмах затим бацио око на своје поданике. Врло великом броју људи одузео је имања, пљачкајући и вршећи насиља потпуно неоправдано, позивајући пред суд за злочине, који се никад нису догодили, људе у цариграду и у сваком другом граду, оне који су били познати по богатству; једне је оптуживао због многобоштва, друге што припадају некој јереси међу хришћанима, треће због педерастије; некима је, опет, пребацивао што воде љубав са светим женама, или имају неке друге забрањене односе; неке је оптуживао због тога што подстичу свет на побуну, или што воле странку 'зелених', или што нападају њега; или је измишљао било какво име за кривицу, или је сам себе проглашавао наследником покојника- ако је било потребно, и живих- јер је тобоже од њих био постављен као наследник. Ето, то су била његова најузвишенија дела. А како је поступио у побуни против њег акоју називају 'НИКА', да је одмах постао наследник имања свих чланова сената, и о томе како је он још пре побуне покрао имања и новац не баш малог броја људи међу њима, узимајући једно по једно- о томе сам недавано причао.

Све варваре, не часећи ни часа, даривао је великим новцем, како оне на истоку и на западу, тако и оне на северу и југу, све до становника Британије, све народе и свуда на целом свету о којима раније нисмо ни чули, или за чије смо име сазнали тек пошто смо их и сами видели. Јер они су сами, сазнавши за природу тог човека, са читавог света наваљивали у Цариград. А он их је без икаквог оклевања, штавише, неизмерно уживајући у томе и сматрајући да је срећа што може богатство Ромеја просипати на варваре или га бацати на узбуркане морске таласе, свакога часа и свакога дана испраћао са силним новцем. На тај начин су сви варвари свуда постали сопственици ромејског богатства, било што су новац примили од цара на поклон, или што су пљачкали Ромејско царство, или, пак, што су продавали ратне заробљенике, или што су се цењкали око примирја. Тако се привиђењ еу сну, које сам управо био споменуо, остварило оном човеку који га је видео. Али је Јустинијан измишљао и друге начине да би ишчупао плен од својих поданика, помоћу којих му је пошло за руком да опљачка својину свих људи, не одједном, него мало-помало.

Пре свега је народу Цариграда као нешто најважније поставио префекта града који је делио годишњи приход с онима који су вршили надзор над тргом, и планирао да их овласти да

продају своју робу по цени како то желе. Последица тога за народ у граду била је да су морали да плате троструку цену за намирнице које су куповали, а да се никоме нису имали пожалити. Из тога се развила велика невоља. Јер, пошто је царска благајна добијала један део тих намета, то је и управник, који је ову ствар водио, желео да се од тих намета и сам обогати. Даље, и службеник који се прихватио да обавља овај срамни посао, и сви надзорници тржнице, дрско се осмеливши, нису поштовали законе, вређали су оне који су у то време морали да купују не само сшто су наплаћивали вишеструко, као што смо рекли, него су измишљали и неке нечувене преваре у вези с робом која је била на продају.

Затим је цар поставио много такозваних монопола и продавао благодет својих поданика онима који су спрмени да врше таква безакоња. Тако је он, с једне стране, имао извесну добит за обављени посао, а с друге стране, свима онима који су с њим склопили споразум давао је повластице да воде своје послове по својој вољи. То је он примењивао јавно и на све остале службе. Пошто је цар увек добијао неки мали део проневереног новца од стране службеника, то су и власти и предстојници свих послова све више без страха пљачкали свакога ко би им пао шака. И као да му сви ови уреди које је успоставио нису били довољни за ту сврху, он је пронашао још две службе да се старају о држави, мада је пре тога префект града имао посла са свим жалбама и притужбама. Али да би број достављача повећао и да би могао још делотворније злостављати грађане који нису починили никакво зло, он је одлучио да успостави још две нове службе. Једној од њих је одредио очигледно надлежност над лоповима, као што је говорио, и дао јој име praetor plebis; другом уреду доделио је надлежност да кажњава све оне који су упражњавали педерастију и који су са женама одржавали такве односе које је закон забрањивао, и који нису Бога поштовали на ортодоксни начин, и тој служби је наденуо име квестора. Ако би сад претор нашао међу проневереним новцима неку већу вредност, он би тај новац предао цару с напоменом да се сопственици тога новца нигде не могу наћи. И тако је цар увек могао да добије део од најдрагоценије пљачке. А квестор, како се већ звао, кад би добио под своју власт оне који су се с њим сукобили, предао би цару све што је хтео, док би се и сам обогатио имовином других људи, упркос свим законима. Јер потчињени овим службеницима не би доводили ни тужитеље нити сведоке за оно што се урадило, него су, напротив, за све ово време несрећници који су им пали у руке и даље без икакве оптужбе или икаквих доказа у нејваћој тајни били убијани, или би им био одузима новац.

А касније је ово чудовиште наредило овим властима и префекту града да узму у поступак све оптужбе, с наређењем да се такмиче међу собом да би се утврдило ко од њих може да уништи већи број људи с највећом брзином. Причају да му је одмах постављено питање ако неко одједном оклевета три особе, ко ће моћи да донесе пресуду у том случају? На то је цар одговорио: 'Онај који предухитри остале.' Али и са установом званом квестура поступао је недолично. О тој установи су се ранији владари нарочито бринули, да људи који том установом управљају имају велико искуство и нарочиту вештину у познавању закона и очигледно треба да буду неподмитљиви у питању новца. Јер, могло би бити веома штетно по државу, ако би људи који том установом управљају били без искуства или би попуштали пред лакомисленошћу. Али цар је најпре на то место поставио Трибонијана чију сам вештину /мисли на грамзивост/ довољно описао у својим претходним књигама. И кад је Трибонијан преминуо, јустинијан је запленио један део његове имовине, мада су били живи његов син и велики број унучади. На чело ове установе поставио је неког Либијца по имену Јунила, човека који за законе није био ни чуо, пошто није био чак ни ретор; он је додуше знао латински, али, што се тиче грчког језика, није никад посећивао ни учитеља граматике нити је пак могао да тај језик изговара на грчки начин; он је невероватно волео бестидно богаћење, што потврђује чињеница да није осетио никакав стид ни срам, кад је изнео на јавну продају исправе које су припадале цару. А за цену од једног златног статера он се никад није двоумио да пружи руку људима на које би наишао. И за мање од седам година држава је је на овај начин била једно ругло...

Свуда у Ромејском царству Јустинијан је поступао овако: Одабрао би најгоре људе и продавао им за скупе паре јавне службе да би их ови упропастили. Јер, ниједан паметан човек, или човек са имало разума, не би ни помислио да плаћа својим сопственим новцем зато да би купио за себе право да пљачка људе који ништа нису скривили... Видели су да такав посао не представља никакву опасност за њих, него им чак доноси извесну славу, у односу према броју оних људи који су им пали шака и које су могли без икаквог правдања да убијају или их пљачкају. Јер називи ''убица'' и ''разбојник'' били су од њих цењени и одговарали су називу ''енергичан''.

* Изводи из ''Тајне историје''

РИБЕ И РИБОЛОВ 2013*

-Изводи из дневничких бележака Виктора Иванчића-

Када кољу туну, море се зацрвени. Масовна ликвидација не обавља се на сувом, него у води. Особље задужено за коначно решење, у ронилачким оделима или јарко жутим гумираним кобинезонима, опремљено је наоштреним челичним помагалима, кукама, сатарама, копљима, дугачким ножевима. Рибља телеса, с карактеристичним ужасом у очима, очајнички се батргају и скончавају у најгорим мукама. По обављеном послу, на морској површини плута два педља дебели слој румене масти, теже изнутрице тону и прекривају дно. Обалне стене претварају се у слузаве избочине неправилних облика, а после на њима тамни и суши се опна од усирене крви. Стотинама метара уоколо упутно је пролазити само са чврсто зачепљеним носом...

...Пажњу ми привлачи невелика вест у горњем десном углу, пласирана агенцијски неутрално, чија прва реченица гласи овако: ''Премијер Зоран Милановић заједно с министром одбране Антом Котромановићем посетио је у петак Анту Готовину, који их је повео у обилазак свог туногојилишта.''

Занимљив призор. Висока политичка делегација долази у поесту бившем оптуженику за ратне злочине и обилази узгајивачко- производни погон што га је донедавни узник, претпоставља се, покренуо средствима зарађеним за време боравка у затвору. Хрватска показаује јасне знаке привредног опоравка. Политичка власт теренским радом охрабрује приватне иницијативе.

Народ склон јефтиним метафорама, додуше, воли рећи да риба заудара од главе, но у реалности је то тешко разазнати:

несносни воњ шири се око читавог рибогојилишта. Уз нешто продуктивне злобе могуће је чак по(д)морски комплекс у тренутку свечаное посете замислити као текућу Хрватску, где премоћна већина становништва ионако дише на шкрге, док политички вођа и народни херој надгледају стање рибљег фонда...

...Оно што у вести не пише је да се фирма Анте Готовине, под називом Пелагос, једина (!) јавила на конкурс за концесију на поморском добру за узгој туна на локацији између острва Вргада и Гира- премда су се многим конкурентима од такве прилике цедиле бале из уста- те је од државе добила на располагање 60 хиљада квадратних метара морске површине где се у кавезима може годишње узгајати 450 тона уносне плаве рибе. А није у вести писало ни следеће: да се у тржишну утакмицу упустила још понека фирма, међу њима и таква која нуди боље услове од оне Готовинине, конкурс би био поништен, јер је због формалних разлога осујећен избор унапред изабраног концесионара.

Такво је, наиме, стање на тржишту. Пријатељска посета утолико добија додатни смисао, јер Зоран Милановић и Анте Готовина су такорећи пословни партнери, уз напомену да обојица трже јавно добро: ја ти у име државе дајем концесију на део територије, заједнички елиминишемо конкуренцију, ти црпиш ресурсе и убиреш дивиденде у милионским износима. Шта би великану највише одговарало- шуме, нафта, вода, рудна богатства? Напокон, зашто не туногојилиште, ако су у Хагу завршиле ситне рибе...

Суоснивач фирме Пелагос је Готовинин пријатељ Милан Мандић, а њему је одмах по повратку компањона /уз величанствен дочек и громко национално славље/ Министарство пољопривреде доделило највећу квоту за улов туне у хрватском делу Јадрана. Остали власници рибарских флота- који су таквом одлуком директно закинути- чупају косе, гризу нокте, отпуштају раднике, продају бродове, али и држе језике за губицама, због патриотских обавеза, опште атмосфере и економског просперитета земље.

Друга фирма Анте Готовине, Адриатик градња што ју је основао с пријатељем Жељком Дилбером, добила је од државе милионски посао гасификације Задра. Тачније, посао је додељен фирми ЕВН Кроација, којој је Адриатик градња подизвођач радова, што ће рећи и највећи корисник прихода. На првом јавном конкурсу пријавило се чак осам компанија, од којих је најмање једна нудила повољније услове од ЕВН Кроација, но под неразјашњеним околностима тај је конкурс поништен. На другоме- гле чуда- пријавила се само једна фирма преко које Готовина

може убирати профит, те ће Адриатик градња, наплаћујући се из јавних средстава, постављати гасовод на подручју Задра.

Најважнија цев, разуме се, јесте она кроз коју хрватска држава осигурава Готовини континуирани доток готовине.

Премијер Милановић издашно плаћа херојеву лојалност, његову ''неутралност'' и упадљиву ''аполитичност'', при том још може на сва звона трубити о енергичној борби против корупције...

...На делу је удружени привредни подухват, нека врста компензације за онај злочиначки, који је у Хагу проглашен непостојећим.

Уопштено говорећи, поратно конституисање државне тајкунерије у Хравтској има своје јасно ратно утемељење, нарочито када је реч о командном кадру што је неко време провео на дошколовавању у Хагу. Генерал Иван Чермак, на пример, пре рата је био монтер расхладних уређаја, а данас је неизрециво богати нафтни магнат; генерал Слободан Праљак таворио је као трећеразредни редитељ, а данас располаже некретнинама површине солидног загребачког кварта...

Хрватско преудзетништво у мирнодопској фази заснива се на борбеној логици убирања ратног плена, само што су они од којих се плен отима и даље силно захвални. Брчкају се у туногојилишту, славе хрватску слободу и чекају неизбежни масакр...

...Зоран Милановић и Анте Готовина обилазе поприште пословног узлета, отворено демонстрирају коруптивни савез, а хрвтаски новинари сретно роне, машу перајама и сричу протоколарне вести. Ћутимо као рибе. Пишемо на шкрге.

*Део текста објављеног у београдском ''Данасу'' 15.6.2013.г. – додатак ''Недеља'' с. IV, под насловом ''Биљешка о рибама''

ИНСТИТУТ НОВЧАНЕ НАГРАДЕ И ЗАШТИТА ЈАВНОГ ИНТЕРЕСА*

Према констатацији изнетој у акту Владе Србије насловљеном ''Национална стратегија за борбу против корупције'', у јавности преовлађује став да је корупција у Србији веома раширена. Истраживања спроведена у светским размерама у склопу пројекта ''Глобални барометар корупције '' за 2005.г, спроведена од стране ''транспаренси Интернешнела'' и ''Галуп Интернешнела'' по јединственом упитнику на узорку 55.000 испитаника, а у Србији по методу ''лицем у лице'' у односу на 1000 људи, упозоравају на повећање нивоа корупције као универзалног зла, погодног доветси у питање основне постулате правне државе. На подручју средње и источне Европе, укључујући Србију, лидери међу најкорумпиранијима су царински службеници и здравствени радници, са оценом 4,2 на скали од 1 до 5 где је ''5'' ознака за екстремну корумпираност. Разматрајући у оквирима српског правног система могућности елиминисања претпоставки корупције у домену спречавања, откривања, расветљавања и санкционисања деликтног понашања везаног за илегални прекогранични трансфер робе, што не би било непримењиво и на илегалну трговину људима и тзв. ''прање новца'', а у крајњој линији и на трговину утицајем- не мање зло од корупције у класичном смислу, у овом раду покушаћемо указати на оправданост увођења у правни систем института обавезне новчане награде за субјекте који својим информацијама односно

активностима допринесу побољшању стања у тој области. Такав став има потпору, како у Националној стратегији која као извор корупције наводи и несавршеност прописа и с тим у вези арбитрерно одлучивање, тако и у одредбама Конвенције ОУН против корупције, чл.7.т.1-(в), о обавези државе да усвоји, одржава и јача систем ангажовања којим се подстиче адекватно награђивање државних службеника, односно чл.39.т.2, који говори о стимулисању држављана и других лица са пребивалиштем на одређеној територији, да пријављују националним истражним органима и органима кривичног гоњења извршење кривичних дела предвиђених конвенцијом.

Кријумчарење робе има миленијумску традицију, као уосталом и напори да буде сузбијено. Тако Роберт Гревс помиње случај у коме Колхиђани врше детаљни преглед брода Арга, не би ли утврдили јесу ли аргонаути златно руно приковали за дно брода- ''тој мајсторији трговци су често прибегавали да би обманули царинике у Троји'' (1996, 504).

Као тековина античке демократије, још у деветнаестом веку, схватано је од давнина установљено право грађанина да, у јавном интересу, врши послове резервисане за државне органе, укључујући и подизање оптужби због недопуштеног понашања које угрожава јавни поредак. За време Тарквинија Суперба у Римљана је постојао обичај да се грађанин, у случају пријављивања или оптужења учиниоца дела које погађа целу заједницу, награди новчано или на неки други начин (Даниловић, 1968, 65). Тома Живановић, позивајући се на Г.Јелинека, наглашава да је у грчком и римском праву било извесне ''индивидуалне јавне сфере'' са значењем грађанину од стране државе признатог квалитета активног државног члана, са поседовањем ''правног удела у вршењу државног господарства'' (Живановић, 1997, 523). Винодолски законик из 1288. године, којем Френсис Дворник придаје атрибуте српског документа на хрватском језику (Дворник, 2001, 183 и 225), највероватније алудирајући на његов ванредни значај за културне баштине оба народа, регулише ситуацију давања награде од стране оштећеног трећег лица уз обавезу кривца да оштећенику плати поред одштете и награду што ју је оштећеник исплатио пријавитељу, но не више од 40 солида (Мажуранић, 1908, 210-211).

У савременој пракси развијених правних система уочљив је тренд подршке деловању субјеката заштите приватне безбедности, који се све чешће јављају као партнери власти у обезбеђењу претпоставки функционисања јавног поретка, превасходно на спречавању друштвено опасног понашања. Исто

би се дало закључити и из садржаја одредбе чл.259.ст.1.т.4. Царинског закона Р.Србије, где царински службеник, у примени норми овог закона или других прописа који се односе на увоз, извоз или транзит, остварује сарадњу и размењује информације са приватним организацијама, односно у смислу тачке 7, прикупља и располаже информацијама потребним за вођење поступка, те предузима потребне радње ради откривања и спречавања царинских прекршаја, привредних преступа и кривичних дела.

Кријумчарење, везано за егзистенцију међународно признатог система државних граница, интензивно је практиковано, почев од независности Србије, све до данашњих дана. Дефинишући ову негативну појаву као кретање робе преко царинске линије на скривен начин и уз избегавање мера царинског надзора, при чему се избегава, делимично или у целини, плаћање увозних дажбина, примена забрана, односно ограничења, или се прибављају погодности противно одредбама Царинског закона или других закона примењиваних кроз царински поступак, актуелни органи власти, на начин од раније практикован у међународном праву, очито покушавају креирати повољнији амбијент за интензивирање активности на елиминисању претпоставки угрожавања јавног интереса. Самим тим актуелизује се порблем изналажења начина за стимулисање ефикасног и законитог поступања службеника органа управе у ситуацијама када су позвани, у име и за рачун државе, расветљавати и санкционисати понашање актера нелегалног прекограничног трансфера, али и елиминисати последице намерног обећања, давања или нуђења, директно или индиректно сваке неприпадајуће користи ономе ко потврди или тврди да је способан извршити нерегуларан утицај на доношење одлука, над службеним или руководећим лицем, без обзира је ли неприпадајућа корист намењена томе лицу или неком другом, ако је тражење, примање или прихват понуде или обећања такве користи у вези са назначеним утицајем, без обзира да ли се претпостављеним утицајем постиже намеравани резултат, што управо чини суштину појма трговине утицајем као кажњивог понашања.

Сматрајући да се извесна квалитетна полазишта за разрешење проблема адекватног правовременог информисања о починиоцима царинских деликата, и с тим у вези противзаконитог понашања, могу наћи у правној пракси и регулативи у Србији с краја деветнаестог и почетка двадесетог века, предмет даљег разматрања представљаће указивање на околности примене института награђивања особа по чијим пријавама или чијим су

радњама надлежни органи открили и санкционисали нелегалне активности.

ЗАКОНСКЕ ГРАНИЦЕ И ОСНОВИ УЧЕШЋА СЛУЖБЕНИКА ОРГАНА УПРАВЕ, ГРАЂАНА И ДРУГИХ СУБЈЕКАТА У ЗАШТИТИ ЈАВНОГ ИНТЕРЕСА КРОЗ ОТКРИВАЊЕ И РАСВЕТЉАВАЊЕ ДЕЛИКТА КРИЈУМЧАРЕЊА

1. Право краљевина Србије и СХС

Царински закон Краљевине Србије из 1899. године, примењиван и у Краљевини Срба Хрвата и Словенаца, одредбом чл.204. предвиђао је да се од суме добијене на име наплате новчане казне и рподајом конфисковане робе- предмета деликта, а по одбијању трошкова поступка, четвртина додели државној каси, две четвртине хватачима и потказивачима,а последња четвртина фонду финансијске страже. Званични расписи у вези овога појашњавали су да на хватачку и потказивачку награду право имају сви, без разлике јесу ли то обични грађани, општински или државни службеници, и без обзира да ли су се дотична лица као хватачи и потказивачи појавила у вршењу службене дужности или ван тога.

У односу на царинске деликте који не садрже обележја кријумчарења, Закон је чланом 205. установљавао право свих службеника односне царинарнице, на дужности у време откривања прекршаја, да им се исплати, у једнаким деловима, сума од две четвртине /али само/ наплаћене казне, искључујући вредност конфисковане робе- предмета прекршаја. Радило се углавном о деликтима изигравања сврхе царинских повластица, изузимања робе испод царинског надзора, лажног приказивања релевантних података о царинским документима, измене својстава робе у транзиту или током привременог извоза. За идентичне ситуације, ако је кривица установљена поновним царинским прегледом а услед информације прибављене од приватног лица, две четвртине награде имало је припасти приватном илцу, уместо царинским службеницима.

Почев од 1924. године ове норме преформулисане су утолико што прописују да се суме преостале по одбицима трошкова, деле на три једнака дела, а фонд финансијске страже преименован је у фонд за сузбијање кријумчарења. За случајеве откривања кривице накнадним царинским прегледом, прецизирано је да, ако царински чиновници пропусте констатовати одговарајуће кривице, па се оне установе путем поновног прегледа или иначе, а по достави приватног или службеног лица, онда једна трећина награде припада том лицу, у чему одредба чл.206. Царинског закона добија нешто измењено значење.

Слични видови учешћа грађана у активностима, иначе по правилу опредељеним као компетенција државних органа, били су практиковани на подручју Србије и у другим областима. Примера ради, Закон о јавној безбедности Краљевине Србије од 31.1.1905.г, одредбом чл.12, предвиђа новчану награду ''онима који убију, ухвате или полицијској власти прокажу оглашеног хајдука- онога ко се испод земаљске власти истргне и од ове одметне тако да у земљи, сам или у друштву с другима, самовољно живети почне, у намери да кажњива дела чини''. У то доба, кроз разматрање института јавног поретка, већ је у теорији било искристалисано становиште о посебној политици подршке сигурности друштвених институција, усмереној против аката којима се подстичу злочини или кршење права друштвених институција,- ''којом се не обесхрабрује откривање и гоњење починилаца кривичних дела'', све у функцији остварења друштвеног интереса за општом сигурношћу (Паунд, 2000, 148), на чему је почивала потпора партиципирању грађана у вршењу ингеренција јавних власти.

2. Позитивни прописи Републике Србије

Доскора је институт новчане награде на законодавном нивоу, изузму ли се категорије истоветног назива али другачијег смисла, попут оних о наградама за рад чланова комисија, у националном правном систему био заступљен једино кроз норме Закона о облигационим односима, о јавном обећању награде /чл.229-233./. Јавним огласом учињено обећање награде ономе ко изврши одређену радњу, постигне неки успех, нађе се у одређеној ситуацији, или обећање учињено под неким другим условом, обавезује обећаваоца, с тим да право на награду има лице које прво изврши очекивану радњу, а уколико исто учини више лица истовремено, свакоме од њих припада подједнаки део награде,

под условом да правичност не захтева другачију поделу. Обећаваочева обавеза престаје ако му нико не саопшти, у року одређеном у огласу, да је извршио радњу, или постигао успех, или уопште испунио услове постављене јавним огласом, уколико пак рок није одређен, онда истеком једне године од издавања огласа.

Мада са аспекта висине награде на симболичан начин- фиксни износ од 500 динара, независно од вредности предмета у односу на који је учињен деликт- и тек за одређену категорију лица- купце добара или кориснике услуге, Влада Србије институционализовала је обавезну ''новчану накнаду'' /исправан термин је награда/ Уредбом о остваривању права физичког лица- купца добара, односно корисника услуга поводом спровођења Закона о фискланим касама, од 17.2.2005.г. Додуше, формално- правно, према слову Уредбе, ради се о ''рефундацији дела пореза на додату вредност исказаног у фискалном исечку'', а суштински у питању је награда за информацију о кршењу норме. Купац тј. корисник услуга коме правно лице или предузетник не евидентира промет добара или услуга преко фискалне касе, или не одштампа и изда фискални исечак фискалне касе преко које је евидентиран промет, ако о томе обавести Министарство финансија, добија награду награду-''накнаду'' од 500 динара, уколико у контроли од стране Пореске управе буде утврђено да је обавештење тачно, што подразумева и изрицање казнене мере прекршиоцу закона. Неадекватна пропаганда, неатрактиван износ понуђене награде, али и недостатак слуха медија да схвате како се у датом случају не ради о ''потказивању комшија'' већ о легитимном партиципирању у заштити јавног интереса, са значајним реперкусијама по све чланове друштва, допринели су да Уредба не произведе очекиване ефекте.

Закон о полицији Републике Србије /чл.213./, предвиђа могућност расписивања награде за дато обавештење ради: 1) откривања и хватања лица које је учинило теже кривично дело; 2) проналажења несталог лица; 3) разрешења других случајева када су обавештења неопходна у вршењу послова безбедносне заштите живота, права, слобода и личног интегритета лица и подршке владавини права, безбедносне заштите имовине, супротстављања криминалу и отклањања његових организованих и других облика, откривања и хватања извршилаца кривичних дела и прекршаја и других лица за којима се трага и њиховог привођења надлежним органима... надзора и обезбеђивања државне границе, контроле прелажења државне границе, спровођења режима у граничном појасу. Исти закон установљава да нема право на награду лице које је дало обавештење за које је расписана награда, ако полиција већ располаже том

информацијом, те да право на награду немају ни припадници полиције и чланови њихових породица.

Царински закон из 2003. године садржи норму 266, додуше недовољно разрађену, о овлашћењу директора Управе царина да ''стимулише лице које је допринело откривању царинских кривичних дела, царинских прекршаја и других повреда царинских прописа'', с тим да новчана средства за те намене одобрава министар. Овлашћења службеника на практиковање одређених начина сазнавања релевантних информација утемељена су: а) чланом 30, формулисањем обавезе лица што учествују или су у вези са спољнотрговинским прометом, да ставе на располагање све потребне податке и пруже другу помоћ за примену прописа; б) чланом 286.ст.3, кроз могућност испитивања сваког лица за које се претпоставља да поседује таква сазнања; в) одредбом чл.296.ст.1, према којој Управа царина прикупља личне и друге податке за обављање послова из своје надлежности непосредно од лица на која се подаци односе, ако и од лица која поседују тражене податке, при чему овлашћени царински службеник није дужан о томе обавестити лице на које се ти подаци односе ако би то онемогућило или отежало извршење одређеног задатка. Са друге стране, закон садржи одреднице чл.329, о праву да царински службеник буде посебно награђен на основу откривања случајева кријумчарења и повреде прописа, што ће се делом финансирати из десетопрпоцентног износа наплаћених казни и вредности продате царинске робе, иначе припадајућих- на располагању Управи царина.

Из наведеног даје се закључити како се значење норме о стимулисању особа која су допринела откривању царинских прекршаја, кривичних дела и других повреда царинских прописа, протеже на сва лица, укључујући грађане, службенике Управе царина, пограничне полиције, али и припаднике тзв. сектора приватне полицијске безбедности- актере грађанских и приватних истрага и истраживања сумњивих пословних трансакција, не ретко у САД и Канади ангажованих у сврхе заштите интереса привредних субјеката које криминално понашање конкуренције може ставити у подређени положај на тржишној утакмици (Murray, McKim, 2003, 635).

По питању награде царинским службеницима, Правилником о звањима, платама, накнадама зарада и додатним примањима у Управи царина, одељак V, ''о стимулативном награђивању'', предвиђено је овлашћење давања стимулација службеницима по основу откривању случајева кријумчарења и других повреда прописа /чл.20.т.1./, с тим да одлуку о

награђивању доноси деиректор управе /чл.22.ст.1./, уз прецизирање да се средства за ове намене финансирају из накнада предвиђених чланом 248.ст.3., т.2. и 3, и прихода побројаних чланом 251 Цараинског закона /чл.22.ст.2/. Висину и начин плаћања стимулативног награђивања из чл.20. Правилника утврђује директор посебним актом /чл.22.ст.3./.

Тома Живановић, следећи Јелинеково учење, у калсификацији правних појмова, једну од група индивидуалних јавних права дефинише од државе признатим захтевима личности да се, кад је она примљена за вршења државне делатности, призна као носилац положаја органа; она има право не на чињење или нечињење од стране државе, већ на признање државе да за њу може дејствовати (Живановић, 1997, 554). Изводећи закључке у датом правцу, у овлашћењу грађана и других приватних лица на вршење радњи релевантних за откривање и санкционисање јавних деликата, можемо препознати део пренетих државних јавних субјективних права, чији је објект њена безбедност, односно радње из области кривичног или процесног прекршајног права. У својој наредној фази, ове радње појединаца прерастају у индивидуално јавно право на државну радњу имовинске природе или имовинско- лична индивидуална јавна права према држави, у случају испуњења услова да су претходно резултирале открићем деликта и санкционисањем недопуштеног понашања починиоца.

НОВЧАНА НАГРАДА ИЛИ КОРУПЦИЈА

Без обзира што се Царински закон Републике Србије не бави посебно кријумчарењем, изузев у уводној одредби чл.5.ст.1.т.20. и приликом одређења појма кривичног дела из чл.330.ст.1, код околности да се његов генерични појам, конституисан на почетку текста, по својим димензијама знатно разликује од обележја истоименог кривичног дела, у конктекст ширег домена кријумчарења дају се сместити и истим законом дефинисане прекршајне радње са одговарајућим заштитним објектом, како је то усоталом важило и према знатно ранијим законодавним решењима. Мишљења смо да би могућности стимулисања особа које су допринеле откривању таквих деликата, позната у савременим правним системима, управо зарад елиминације претпоставки неједнаког поступања, морале прерасти у обавезу, са унапред профилиснаим модалитетима по питању процентуално

утврђених вредности од стварних ефеката нечијег доприноса, мерено еквивалентима новчане казне и вредности конфисковане робе. Такође би, имајући на уму императив тимског рада у савременим условима, вредело изнаћи начин да за констатоване незаконитости које немају квалификатив кријумчарења, а санкционисане су прекршајним односно управним актима, стимулансе поделе сви ангажовани службеници од чијег ажурног и квалитетног рада зависи доследна примена прописаних мера, укључујући раднике ангажоване на пословима извршења однсоно наплате јавних потраживања.

Партиципирање појединца у вршењу јавних овлашћења има своје утемељење у староримским проскрипцијама али, у далеко бољем светлу, и код иснтитута тзв. популарне тужбе, заступљеног и мноштво столећа доцније у средњовековним статутима јадранских градова, затим у актима италијанских комуна из деветнаестог века. Разматрања оправданости примене таквих решења у модерном правном поретку углавном су минулих деценија ишла у правцу схватања да се ради о реликтима недовољно развијених друштвених заједница, из доба када је још могло доћи до изражаја јединство јавног и приватног интереса, но не би се смела занемарити чињеница да и у развијеним друштвима, са афирмисаним постулатима правне државе, постоје потребе за, на начин примерен садашњем степену грађанских права и слобода, модификованим могућностима учешћа појединца у заштити јавног интереса, што значи искључење претпоставки иначе богате девијантне комунистичке праксе давања радним људима између 1945. и 1948. године звања народних тужилаца, или нешто касније у фази удруженог рада, апстрактних овлашћења на инспирисање репресивних органа кроз деловање система друштвене самозаштите, са крајњим циљем опстанка једног тоталитарног система власти. У таквом контексту вреди сагледавати предности предности заједничких инвестиција у јавну бзбедност, па и статуса приватних кропорација као комплементарног инструмента њеног остварења.

Плодно тле за активно учешће у јавним пословима свакако чине област комуналних делатности из сегмента овлашћења локалне самоуправе, затим област деловања кроз облике тзв. невладиног сектора и најзад сузбијање и санкционисање криминалних активности које знатно угрожавају основне друштвене ведности, све то кроз појединачни допринос управо ангажованих службеника или непосредних конзумената грађанских права и слобода. У том смислу, на пољу сузбијања кријумчарења, корак напред чинило би нормативно регулисање процедуре давања информација, не искључујући и контролисано

учешће у спровођењу одређених претходних истражних радњи од стране грађана или лица чији су рад они, привредни субјекти или грађанска удружења финансирали за шта би им, по санкционисању појединачних случајева, из јавних прихода обавезно била исплаћивана одговарајућа награда.

Увођењем у правне оквире оваквих радњи, изузев што би се разложно смели очекивати бољи резултати на плану ефикасности органа управе, онемогућана би била лоша пракса чињења даваоцима информација тзв. повластица, што у коначном исходу не представља ништа друго но негацију правног поретка игнорисањем околности да се некоме допушта избегавање или заобилажење поштовања прописаних норми понашања само зуато што ће корисник такве погодности указати или је указао на деликтно понашање другог криминалног субјекта. На такву потребу указује, између осталог и Конвенција ОУН против транснационалног организованог криминала, чл.26.ст.1, одредбом о обавези државе потписнице за предузимање одговарајућих мера у циљу подстицања лица која учетсвују или су учествовала у групама за организовани криминал, ради пружања информација корисних надлежним органима у сврхе истраге и доказног поступка у стварима као што су идентитет група за организовани криминал и видови кршења закона, илли за пружање фактичке, конкретне помоћи да би групе за организован криминал биле лишене њихових ресурса односно добити од криминала.

Са друге стране законске могућности преточене у законску дужност, са детаљно разрађеном процедуром и модалитетима исплаћивања дела прилива буџетских средстава непосредним ангажовањем радника органа управе, као уосталом и других лица, елиминисаће непожељну арбитрерност у одлучивању руководећег кадра отворивши врата одолеовању ''изазовима корупције'', будући да новчаним еквивалентом мерена ''сатисфакција за чињење'' /законито извршење радних обавеза/ доводи до апсурда илегалну ''стаисфакцију за нечињење'' /пропуштање радника управе делати на начин на који их закон и Кодекс понашања лица одговорних за примену прописа обавезује, укључујући активан отпор корупцији/.

Утолико се пре може сматрати оправданим став да је наше наслеђе по питању уређења института новчане награде у периоду с почетка деветнаестог века, респектабилно полазиште за квалитетна закоснка решења која ће, уважавањем оквира дефинисаних слободама и правима других, заснованих на општеприхваћеним цивилизацијским трендовима, акзуелизовати, лаи пре свега артикулисати прихватљиве видове учешћа грађана

и државних службеника у заштити јавног интереса- тако се у поптуности афирмише теза да је казна само једна страна оног истог односа чија је друга страна награда, односно да је награда позитивни корелат казне који настаје из прописима и моралом верификоване тежње државе да се стимулише понашање чији је резултат спречавање кршења фундаменталних начела једне заједнице (Приморац, 1978, 17).

Приликом спровођења у дело ове замисли, путем креирање акта на нивоу органа управе, поред одредница о условима, висини и процедури давања новчане награде за информацију одлучујућу за ''привођење правди'', морала би се имати у виду, сагласно Конвнецији ОУН против корупције, чл.33, потреба ''прецизирања одговарајућих мера пружања заштите од било каквог неоправданог поступања према било ком лицу које надлежним органима пријави у доброј намери и на разумној основи било које чињенице'' што се односе на дела угрожавања јавног поретка, укључујући гарантовање тајности података, путем норме према чијем садржају орган управе, запослени у њему и овлашћена лица која због природе посла имају приступ поверљивим подацима, не смеју такве податке саопштавати трећим лицима нити користити их противно јавном интересу, уз забрану трећим лицима приступа односним подацима, с тим да трајање ове обавезе не престаје ни по окончању статуса на основу којег је остварен приступ информацијама; аналогно обавези коју имају полиција и правосудни органи. Идентичан приступ, уколико идеја заживи на нивоу државе, погодан је за имплемемнтацију у један регионални мултилатерални споразум о обавезној новчаној награди, чиме би у потпуности био заокружен систем за елиминацију или бар за свођење на подношљив ниво неадекватног приступа легитимном интересу појединца за материјалном сатисфакцијом на име његовог активног супротстављања корупцији и кршењу прописа уопште.

На крају, не и по значају, остаје проблем артикулисања потребе за посебним тарифирањем висине новчане награде када се ради о специфичним предметима као компонентама заштитног објекта- наркотици, ватрено оружје, његови делови и склопови, муниција, људски органи и друге врсте робе ван сегмента уобичајеног промета и следствено томе на посебном режиму трансфера, увоза, извоза или транзита. Опредељујући се за одређену скалу, надлежни орган имао би на располагању ресурсе из свих законом допуштених извора, изузев дела вредности постигнуте на јавној продаји предмета деликта, али и потребу фаворизовања ефикасности контроле управо у односу на наведене предмете, како то и предвиђа, шримера ради, Протокол

против незаконите производње и промета ватреним оружјем, његовим деловима, склоповима и муницијом, чл.11 (б) прописујући да свака држава потписница треба да повећа ефикасност контроле увоза, извоза и транзита, укључујући и граничну контролу и прекограничну сарадњу полиције и царине.

* Овај текст представља незнатно допуњену верзију рада написаног и објављеног у оквиру Копаоничке школе природног права, ''Правни живот'' Београд, Удружење правника Србије, Но.9/2004, с.1271-1279

Лиретаура

Књиге

(1) Даниловић, Ј. (1968) Популарне тужбе од римског до савременог права, Беогард, Правни факултет

(2) Dvorkin, F. (2001), Словени у европској историји и цивилизацији, Београд, Клио

(3) Гревс Р. (1996), Златно руно, Београд (4) Живановић, Т. (1997), Синтетичка филозофија права, Београд,

Службени лист(5) Извод из споредног кривичног, привредног и саобраћајног

законодваства, књига 2 (1933) Сремска Каменица, Уредништво Жандармеријског весника и календара

(6) Мажуранић, В. (1908-1922) Приноси за хрватски правно- повијесни речник, Загреб, Информатор

(7) Општи кривични зборник (1929) Београд, Књижарница Геце Кона(8) Paund, R. (2000) Јуриспруденција, књига 2, Београд, Службени

лист(9) Приморац, И. (1978) Преступ и казна, расправе о мроалности

казне, Београд, Младост

(10)Вуковић, С. (2003) Корупција и владавина права, Боеград, Институт друштвених наука

Расправе и чланци

(1) Murray, T. Mc.Kim, E. (2003) Полиција и сектор приватне безбедности, часопис МУП Србије Безбедност, Београд, бр.3/2003, с.635-646

(2) Ивошевић, З. (2005) Корупција као опструкција владавини права, часопис Избор судске праксе, Београд, бр.4/2005

(3) Лист Данас Београд (2005) од 10-11-децембра, с.5: ''За грађане Србије најкорумпиранији царина и странке'', коментар Светског годишњег барометра корупције

Прописи и упутства

(1) Царински закон Краљевине Србије од 23.1.1899.(2) Финансијски закон Краљевине Србије за 1920/21.г.(3) Упутство Министарства финансија за извршавање правилника о

уређењу централних царинских благајница, од 26.11.1921.г.(4) Царински закон., Сл.гласник РС 73/2003, 61/2005(5) Законик о судском кривичном поступку Краљевине СХС од

16.2.1929(6) Закон о полицији, Сл.глансик РС 101/2005(7) Закон о облигационим односима, Сл.лист СФРЈ 29/78...44/99(8) Уредба о остваривању права физичког лица- купца добара,

односно корисника услуга у спровођењу Закона о фискалним касама, Сл.гласник РС 15/2005

(9) Закон о ратификацији Конвенције ОУН против корупције, Сл.лист СиЦГ-Међународни уговори, бр.12/2005, од 22.10. 2005 и Сл.лист СРЈ Међународни уговори 2/2002

(10) Закон о потврђивању Конвенције ОУН против транснационалног организованог криминала и допунских протокола, Сл.лист СРЈ-Међународни уговори бр 6/2001

(11) Закон о ратификацији Протокола против незаконите производње и промета ватреним оружјем, његовим длеовима, склоповима и муницијом, којим се допуњава Конвенција ОУН против транснационалног организованог криминала, Сл.лист СиЦГ 11/2005

(12) Одлука о утврђивању Националне стратегије за борбу против корупције, Сл.глансик РС 109/05 од 9.12.2005.

(13) Правилник о звањима, платама, накнадама зарада и додатним примањима у Управи царина, 08 бр.112-01-552/03 од 24.7.2003, ступио на снагу даном доношења а у примени од 1.8.2003, са изменама и допунама по акту 08 бр.112-01-5/450-2005, од 17.11.2005, објављеном 24.11.2005, у примени од 1.11.2005.

(14) Одлука о врсти, висини и начину плаћања накнада за услуге царинских органа, Сл.гласник РС 7/04, 97/05

(15) Упутство Управе царина 01/6 бр.Д-435/1 од 12.1.2004(16) Упутсгво Управе царина 04/6 бр.Д-11602 од 13.2.2004(17) Упутство Управе царина 04/1 бр.Д-1106/1 од 29.1.2004(18) Упутство Управе царина 01/3 бр.Д-1106/2 од 4.3.2004(19) Упутство Управе царина 04/1 бр.Д-18815/2 17.11.2005.

ДВА У ЈЕДНОМ

И корупција и проституција толико су друштвено уетемељни и распрострањени феномени да се о њима може говорити као специфичним сегментима културног наслеђа. Све цивилизације располагале су укорењеним системом трговине утицајем манифестованим кроз ''кварење правила игре'' иначе официјелно промовисаних у врховно начело јавног поретка. Придавање људском телу значаја инструмента задовољења страсти ''под једнаким условима за свакога ко плати уговорену цену'', своди пак и конзумента и даваоца услуга на зупчанике машине за пражњење напетости. Исто се може закључити о односу на све учеснике коруптивног процеса, с тим да пражњење напетости код проституције ствара- одржава претпоставку уништавања дубље и трајније везе међу људима, док код коруптивних активности, у сврхе избегавања кажњавања и очувања привилегија, оно хомогенизује криминогену средину до нивоа сурогата породичних веза. Јака држава и јака породица као залоге опстанка позитивних друштвених вредности, доводе се у питање оваквим

илегалним активностима, до мере да њени легагли и легитимни представници чак свесно жмуре на алармантно стање у областима поштовања закона и људских права, под изговором посвећености остварењу ''далекосежнијих циљева но што је то обазирање на неке негативне пратеће појаве или подношљиве хипотеке прошлости''.

Дејан Шупут у раду ''Корупција у јавној управи'' заступа мишљење како је њен основни узрок људска похлепа при чему јавна управа јесте амбијент који својим карактеристикама напросто изазива људе лоших карактерних особина да се упусте у злоупотребе (2004, 1189). Таквој атмосфери, по истом аутору, погодују висок степен регулације привредних односа, компликована административна процедура и нетранспарентност доношења одлука управних органа, слаба казнена политика, негативна кадровска селекција и лоша обученост радника, уз напомену: ''Да би се корупција остварила, неопходно је да с једне стране постоји ток услуге од корумпираног службеника ка коруптору, реални ток; с друге стране постоји тзв. финансијски ток, од коруптора ка корумпираном службенику односно ток противуслуге а очување тајности трансакције је важан предуслов (Шупут, 1192-3)- услови важећи и за институт проституције. Најзад, и корупција и проституција настају тамо где постоји комбинација могућности и склоности, и у једној и другој на сцени је размена добара. Уз то, проституција врло често јесте вид плаћања дуга коруптору, корупција улог за обезбеђење неометаног вршења старог заната, а да су обе изразита супротност моралним врлинама. Ново доба актуелизује потребу сагледавања проблема укрштања проституције и корупције из више углова, а превасходно из углова добровољности или принуде за ''продају љубави'' и инокосног или групног ангажовања. Специфичност инокосног добровољног ангажовања, између осталог, испољава се кроз борбу јединке за одржање или стицање повољнијег статуса, напредовања у каријери ''преко кревета'', где се круг клијентеле своди на особе способне да сопственим друштвеним статусом утичу на одржавање, стицање или губитак позиције коју ''добровољно самоорганизована грађанка- проститутка'' жели. Наравно, далеко моћнији механизам ове пошасти у функцији је на страни припадника геј популације, и из разлога психичке природе и зато што је ризик јавне осуде, стављања на стуб срама већи. Коначно, ''индививидуалне предузетнице'' у проституцији које раде своје уобичајене послове а као извор додатног прихода, понекад спојеног и са задовољством обасипања пажњом која годи, скупим поклонима, стицањем имиџа естрадне или неке друге звезде, излажу продаји своја, по правилу до перфекције негована тела. И

при оваквим опсервацијама важно је имати на уму да без корупције, макар у циљу ''жмурења поретка'' не би било могуће упражњавати нити један од побројаних видова проституисања.

Шири дијапазон појавних облика корупције подразумева и разрађенији систем кривичноправне заштите, по питању бројних кривичних дела: примање и давање мита, противзаконито посредовање, злоупотреба службеног положаја, кршење закона од стране судије, јавног тужиоца и његовог заменика, давање и примање мита у вези са гласањем, несавестан рад у служби, противзаконита наплата и исплата, превара у служби, фалсификовање службене исправе, одавање службене тајне, проневера, послуга. Међутим, оба вида неморала могу бити и чест су део околности извршења многих других недозвољених радњи, како из домена казнене одговорности, тако и недоличног понашања у дипломатским, мировним, хуманитарним мисијама, у оквиру оружаних интервенција под плаштом заштите или имплементације демократије.

Корупција и проституција такође могу бити средства употребљена за афирмацију давно прокламованог права већине заједнице да реформише, промени или укине владу која не одговара легитимним циљевима тј. њени ставови нису одраз основаних очекивања грађана из чијег права гласа произилази њихова политичка позиција. Такав концепт био је на делу приликом куповине ''27.марта'' зарад разградње пакта са нацистичким силама. С друге стране, проституција, изузев као битни ресурс прикупљања обавештајних података, испоставила се веома захвалним методом уклањања са политичке сцене компромитованих водећих личности једне државе, за шта је случај Берлускони даје врло очит пример; најзад, посматрано на примеру римске царице Теодоре или Евите Перон из новога века, она је пут стицања привилегија, понекад водећи до врха државног апарата. Проституција скупа са корупцијом /и у комбинацији с њом/, проверени је рецепт вршења притисака на факторе одлучивања да се понашају на начин како то одговара организаторима такве врсте дискредитације.

Посматрано са аспекта грађанских права и слобода, корупција доноси кршње основног права на једнакост, будући да за основни циљ има креирање привилеговане позиције за коруптора или члана његове интересне групе, уз дискриминацију других учесника у истоветним, истородним правним ситуацијама, поткопавањем темеља јавног поретка почивајућег на одредници да су грађани једнаки пред законом, специјално у погледу заштите пред државним и другим органима. За непосредне

извршиоце сексуалних услуга пак, право на неповредивост психичког и физичког интегритета људске личности, достојанства и сигурности, угрожени су самом природом заната којем су изложени, колико год сексуални однос био природни чин. Наиме, једна од основних одлика људске јединке јесте право на избор партнера, као израз његових личних осећања, док је комерцијализација, по правилу уз неку врсту принуде или деградације услед неадекватних социјалних односно права на заштиту породице и специјално деце, пут деградације личности. У оба случаја, згртање /неопорезивог/ профита основни је циљ организатора активности којима се доводе у питање елементарна људска права и слободе.

Један од услова проституције, као уосталом и живота на земљи јесу полне разлике. ''Друго слово азбуке'' у датом случају чине социјалне разлике, духовно и материјално сиромаштво. Различити третман грађанина од стране центара моћи, институционализованих или не, у спрези са првим и другим, креира амбијент за илегалну ''продају љубави''. Једна од претпоставки постојања корупције, као уосталом и друштвеног прогреса, јесте борба за самоодржање људског бића. ''Друго слово азбуке'' у датом случају чине, с једне стране, изражена спремност јединке да се изложи ''продаји образа, части, морала'' зарад корекције неподношљиво тешке стартне позиције у еманципаторским активностима; а с друге стране, што експлицитно што имплицитно, константно манифестована неспремност друштва да се кроз деловање државног апарата или невладиног сектора инсистира на поштовању правног поретка и суверених грађанских права, чиме експоненти државе престају бити конститутивни елементи политичке заједнице и поистовећују се с приватним лицем чију ''безобзирну потрагу за реализацијом сопствених интереса треба да регулише /или бар не види/држава''.

Аналогијом са америчким правним ''правилом једне куће'' за ситуације када узрочни низ догађаја иде сувише далеко па се правна одгорност примењује само на узрочно најближе догађаје, настало у пракси тамошњих судова као резултат паљења групе кућа услед варничења на железници, при чему је пламен прве куће коју је запалила варница, палио остале куће редом (Павићевић, 2004, 110), у случају узрочно последичних веза сродних за корупцију и проституцију у актуелном тренутку, ''правило јавне куће'' гласи да се правна одговорност примењује тек на актере у ланцима друштвено неприхватљивог понашања, који су најудаљеније позиционирани од експонената јавне власти. Такав коперникански велеобрт на делу је исувише дуго да би се

искоренио негирањем узрочника ''пожара'' кроз досипање уља на ватру, небили то био ''валидни последњи услов'' ендемичног неморала.

И кривичноправна заштита нелегалног понашања у индустријама секса и утицаја имала је током историје трансформације чији облици испољавања нису успевали увек одговорити на изазове пред које их милијарде вредне противправне користи на глобалном нивоу стављају. Улога државе често се у пракси сводила на немог посматрача свеопште отимачине људског достојанства. Тако и заступници јавног интереса завређују свестране анализе по питању њиховог проституисања срозавањем елементарних права јединке, колективитета, заједнице, нације на ниво свакодневног стављања у промет на берзи доношења политичких одлука, заузимања ставова и мишљења идеалних да до парадокса отупе мач богиње правде. У таквим ситуацијам проститутске услуге обележје су појма политичког утицаја а корупција постаје средство њиховог плаћања. Пред дилемом зашто да не? врата су подједнако отворена обема опцијама. Да ли ће пролаз кроз њих бити тамнички прозор за активности са предзнаком криминала и квалитетна подука /нарочито младим поколењима/ о предностима опредељења за поштовање закона у границама морала, ствар је која зависи од спремности једне заједнице да учини крај преовлађујућем утицају корупције и проституције на слику данашњице, да се свет не дели на корумпиране и проституисане и оне који још нису имали прилику да то буду.

О АУТОРУ

Ранко Јаковљевић писац је низа историографских радова чији су

предмет преламања историјских збивања на подручју подунавског Ђердапа.

Његове текстове објављивали су Српска академија наука, Патријаршија Српске

православне цркве, Универзитет у Нишу, Универзитет ''Аурел Влајку'' Арад,

Румунија, Музеј науке и технике у Београду, Јеврејски историјски музеј

Југославије, Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча Неготин, Архив Тимочке

крајине Зајечар, Регионални државни архив у Видину, Бугарска, електронска

библиотека српске културе Растко, портали Историја Балкана и Православље, био

је сарадник Матице српске на изради Српског биографског речника...

Правне расправе Ранка Јаковљевића из области управног и уставног права

публиковали су Удружење правника Србије, Министарство финансија- Управа

царина... Његове публицистичке чланке и интервјуе с њим штампали су

букурештански ''Журнал национал'' и ''Магазин Историк'', београдски ''Данас'' и

''Политика'', зајечарски ''Тимок''...

У форми монографија штампана су његова дела: Речник локалне самоуправе

(Кладово 2002.), Сви ђердапски мостови (Кладово, 2002. и 2003.), Тимочка српска

елита почетком XX века (Кладово, 2002.), Руси у Србији (Београд, 2004.), Гвоздена

врата Атлантиде (Београд, 2005.), Јеврејски код (Београд, 2005.), Уместо домовине

читав свет (Београд, 2006.), Пут Светог Никодима (Београд, 2007.), Атлантида у

Србији (Београд, 2008.), Историја једне границе (Београд, 2010), Капија народа на

Ђердапу (2011), Било једном једно Кладово (Београд 2011), Сан- Ада Кале

(Београд 2012), Између пера и мача (Београд 2012), Знакословље (Београд 2012)...

Аутор је и дела ''Обећана земља'' (2013), Свет масона (2013).

Књиге ''Атлантида у Србији'' и ''Историја једне границе'' уврштене су каталоге

Stanford University, Socratres Stanford's Online Catalog и University of Toronto

Libraries, првонаведена и у UCL London's Global University, School of Slavonic and

East European studies Library. ''Пут светог Никодима'' налази се у библиотечкој

збирци Музеја Српске православне цркве у Београду. ''Јеврејски код'' у књижевном

је фонду Beth Hatefutsoth- The Nahum Goldman Museum of Jewish Diaspora у Тел

Авиву, као и Deutsche Nationalbibliothek. ''Уместо домовине читав свет'' у поставци

је београдског Музеја ромске културе. Студије, ''Јевреји на сeвероисточним

границама Србије'' и ''Збрињавање јеврејских избеглица бродом ''Краљица Марија''

део су документарне збирке Yad Vashem Mузеја Холокауста у Јерусaлиму, а рад

''Цигани Кладова'' сврстан у библиографију Школе ромолошких студија

Универзитета у Нишу.

Резултати његових радова коришћени су приликом истраживања у Србији и

Румунији на сродне теме и увршћени у десетак библиографија из области

историје, социологије, етнологије, поједини текстови штампани у оквиру

темaтских целина монографија насталих 2012- 2013.г. из пера проф.Драгољуба

Ђорђевића- Кафанологија, ''Службени гласник'' Београд, и проф. Carmen Bulzan-

Ada-Kaleh- Insula Amintirilor, Editura Prier Romania, а један број наслова у

инвентару је и Конгресне библиотеке Вашингтон, Националне библиотеке

Холандије...

Аутор је пројекта отварања информационо-документационог центра за

истраживање прогона грађана Источног блока из времена комунистичких

диктатура у Румунији и Србији и изградње меморијалног комплекса на Ђердапу,

посвећеног жртвама настрадалим приликом покушаја преласка државне границе

на Дунаву у ђердапској регији 1948-1989.г. уз подршку Националног института

Владе Румуније- Institut National pentru Memoria Exilului Romanesc. На исту тему био

је конслутант новинарке Carmen Moise приликом продукције документарне

емисије Ultima Frontiera на букурештанској тв станици Antena 3, године 2012

/добио номинацаније за најбољу документарну тв драму и најбољи издавачки

подухват на Светском филмском и тв фестивалу у Њујорку 2013.г/, као и Marine

Constantinoiu за серију репортажа у листу Jurnalul National, Букурешт 2005.г. под

називом Cazanele mortii.

Актер је и иницијатор обележавања страдалништва у нацистичким прогонима

Јевреја из средњеевропских земаља ''Кладово транспорт, једна трагична прича''

2002.г...

И корупција и проституција толико су друштвено уетемељни и распрострањени феномени да се о њима може говорити као специфичним сегментима културног наслеђа. Све цивилизације располагале су укорењеним системом трговине утицајем манифестованим кроз ''кварење правила игре'' иначе официјелно промовисаних у врховно начело јавног поретка. Придавање

људском телу значаја инструмента задовољења страсти ''под једнаким условима за свакога ко плати уговорену цену'', своди пак и конзумента и даваоца услуга на зупчанике машине за пражњење напетости. Исто се може закључити о односу на све учеснике коруптивног процеса, с тим да пражњење напетости код проституције ствара- одржава претпоставку уништавања дубље и трајније везе међу људима, док код коруптивних активности, у сврхе избегавања кажњавања и очувања привилегија, оно хомогенизује криминогену средину до нивоа сурогата породичних веза.