Andrea Vitali

GRADSKIORKESTAR

S italijanskog prevelaGordana Subotić

Naslov originala:Andrea Vitali

Almeno il cappello

www.balkandownload.orgMiss Smila

Er ko lu No ga ri.

Čla no vi ma fil har mo ni je San Kar lo Ka na ve ze.

Gradskom or ke stru Be la na,u ko jem sam svi rao trom bon.

Lič no sti i do gađaji u ovom ro manu izmi šlje ni su.Me sta su, me đutim, stvar na.

1.

U nedelju devetog oktobra 1927. godine, Musolini je u Rimu svečanootvorio prvi Sajam žitarica. Sutradan, u ponedeljak, Evelindo Nazaci je uDerviju u zemlju spuštao četrdesetšestogodišnju Animelu Karlini, svojuprvu ženu.

Turobna sahrana, s malo ljudi u povorci, još manje na groblju, održana ukasno pre podne pod oblač nim ne bom, praće na praznič nim raspo lo že njem.

Naime, dok je Karlinijeva izlazila iz kuće spremajući se na svojeposlednje putovanje, deca iz osnovnih škola istrčavala su iz svojih učionicakako bi se obrela u parohijskoj sali, gde je trebalo da glume u alegoričnojpredstavi nadahnutoj Borbom za žito.1 Među mnoštvom gledalaca, bili su igradonačelnik Dervija Amilkare Vestreni, direktor nastave Parko Minča,tvorac i reditelj predstave i paroh don Santo Patroni, koji je slaviodesetogodišnjicu svog dolaska u varoš: posle predstave i mise, ručak urestoranu Kro ti no, predviđen za predstavnike vlasti i sveštenike, trebalo jeda kruniše taj praznični dan. U čiju čast je gradonačelnik Vestreni, udogovoru sa sekretarom Mirijem, zaposlenima u opštini skratio radnovre me.

Pogrebna povorka je duž glavne ulice susrela kolonu dece, uzbuđenedogađajem koji im je tog jutra prekratio dosadu u školskim klupama.Uprkos trudu nekoliko učiteljica, koje su nekoliko najneukrotivijih ćušnulepo tikvi, bilo je nemoguće umiriti ih. Kako bi se izbegli novi neprijatnisusreti, parohov zamenik, kojem je bila poverena sahrana – budući da jenjegov nadređeni bio zauzet proslavom u svoju čast i u čast italijanskog žita– odluči se za skretanje, koje je najpre skratilo put do crkve, gde je održaoono što je crkvenjak procenio kao sažetak mise, a zatim i put do groblja.Pošto je trasa za koju se odlučio parohov zamenik prolazila kroz strme iuske uličice popločane sitnim nepravilno raspoređenim kamenčićima, većmršava povorka dodatno se smanjila: od nje se odvoji desetak žena ugodinama i sklonih kostobolji, koje su strahovale da će u tim uličicamaostavi ti neku kost.

Kad je mršava povorka stigla na groblje ispod sve mračnijeg neba,vazduh se ispuni veselom zvonjavom: dopirala je iz Crkve svetih Petra iPavla i predstavljala znak za početak svečane mise. Parohov pomoćniktrebalo je da učestvuje kao mladi ministrant na misi koju su držalisveštenici – šestorica monsinjora i starešina manastira. Shvatio je daneoprostivo kasni. Da bi nadoknadio izgubljeno vreme, skratio je i liturgiju.Potom je, izvinjavajući se, ali i naglašavajući da je blagoslovom pokojnicinjegova obaveza izvršena, otišao hitrim korakom, pridržavajući odeždu uvi si ni ko le na kako se ne bi sapleo.

U tom trenutku umeša se grobar Gaspare Strupija, koji je, kao opštinskičinovnik sa svim pravima i povlasticama, jedva čekao da okonča radni danskraćen po odobrenju gradonačelnika. Pripremio je vrlo značajan program.U podne je trebalo da se sastane s grupom prijatelja u planinskoj kućici uSomafjumu: palenta i zečetina u sosu, a palenta ne može da čeka. Čim seizgubio parohov pomoćnik, grobar priđe Evelindu Nazaciju i gurnu mulopatu u ruke. Onda mu naredi da zatrpa raku, napomenuvši da će završnerado ve obavi ti on, sutradan.

Nazaci ga pogleda. Grobar je na sebi imao crnu odoru i Nazaci se nijeusudio da se po buni.

Bilo je skoro podne kad je završio zatrpavanje. Zario je crnu lopatu ucrnu vlažnu ze mlju. Nakon ovo ga, po mi sli, tre balo bi da se po mo li.

– Re qui em ae ter nam... 2Zasad mu do bro ide.A zatim?Do sta je.Osvr nu se unao ko lo, obri sa čelo s ko jeg je kapao znoj.– Ostaj mi do bro – pro mr mlja, gle dajući u ze mlju.Da je ona, pokojnica, mogla da odgovori, umirila bi ga: posle dvadeset

godina života provedenih s njim, svako bi joj konačište, čak i ovo sadašnje ivečno, bilo draže od toga. Jedino joj je, dodala bi, žao deteta koje ostavlja zasobom, bolešljivog petnaestogodišnjaka nesposobnog za bilo kakav rad,nepresušan izvor razmimoilaženja i svađa između nje i muža, koji je na njusvaljivao krivicu za slabost dečakovog tela. Upravo stoga bi mu predložilada se ponovo oženi, i da nađe neku dobru ženu, koja će biti u stanju daudo vo lji po tre bama tog de čaka.

Nazaci se nespretno prekrsti. Onda pođe, polako, s rukama udžepovima, u iskušenju da zazvižduće, s jasnom zamisli u glavi. Kao da su

njemu trebali ženini saveti: nisu mu trebali ni dok je bila živa, a kamoli sadkad je pod zemljom! I sam je znao da mu treba druga žena, odmah jepomislio na to: ko će se, inače, starati o njemu, o kući i onoj larvi kojojsvakog dana ne što fali?

2.

Period žalosti, smernog ponašanja: Evelindo Nazaci se primirio narednihšest meseci. Potom, kad je taj period prošao a on napunio pedeset godina,dade se u potragu za ženom. Proširio je glas, obavestio parohe iprovodadžike. Odbacio dve ponude koje su mu stigle gotovo odmah, jednaiz Tremenika, druga iz Vilatika: nudile su se dve udovice, ali obe su imaledecu. Nije ni razmotrio ponudu izvesne Kančeleti Amalije, mlade i jedredevojke iz Kolika čiji je jedini uslov bio da povede sa sobom majku Inklitu:žena je bolovala od kretenizma i predstavljala je jeziv prizor s onomtroslojnom štitnjačom i očima koje su izgledale kao da će joj svakog trenaizleteti iz duplji. Prestravljen pomišlju da bi svakodnevno morao da gleda tuspodobu, Nazaci je odustao teška srca, budući da su devojčine draži bilevredne di vlje nja.

U maju 1928, pošto je odbio ostale ponude uslovljene neprihvatljivimzahtevima, do njega je, preko paroha iz Vestrena, doprlo ime NoemiKastro ci iz Avana, se o ce ta uglavlje nog u vlažnoj do li ni Val varo na.

Žena nije bila ni lepa ni ružna. Nije bila udovica i nije imala decu nitimaloumne roditelje na grbači. Podigla je šestoro mlađe braće i sestara, bilaim je i otac i majka. Pre svega, imala je trideset godina i iza sebe ostavilagodine rada u poljima i šumama koje su je prilično ojačale, ali su joj idojadile. Zato ju je Evelindo Nazaci i izabrao: nije se odlučio za nju zbogživota koji je vodila, već zbog njenih godina. Pošto je bila mlađa od svihostalih koje su se nudi le, nadao se da će mu duže po trajati.

Ništa drugo nije uticalo na njegovu odluku: sve žene su iste, razmišljaoje.

Prvi šamar koji je dobio od Noemi, trinaestog oktobra 1928, poljuljao jeto uve re nje.

3.

Bila je subo ta, dan isplate. Eve lin do je dve ne de lje bio u braku.U podne, Nazaci nije stigao kući na ručak. Noemi ga je čekala do posle

je dan, a onda se već zabri nula.Da mu se nije ne što de si lo?Razuverio ju je Batista, Nazacijev sin iz prvog braka, „metiljavko“, kako

ga je zvao otac.– Danas je dan isplate – rekao je mekim glasom. Od rođenja rahitičan, u

šesnaestoj mu se ispoljila čitava lepeza znakova i simptoma bolesti; naročitose isti cao vonj amo ni jaka u zno ju i dahu, kao da je pio vari ki nu.

Dan isplate, do bro, re kla je No e mi. Pa šta?To znači, objasnio joj je momčić, da njegov roditelj sad troškari

polumesečnu platu, kao što to uvek radi, neštedimice se razbacujući inimalo ne razmišljajući o onima koji ga čekaju kod kuće. Vratiće se tek kadoceni da se dovoljno razonodio. Vreme povratka je neizvesno, ako se uzmeu obzir da ponekad on i njegovi prijatelji, ako se ne ižive dovoljno u krčmi uDerviju, odu i do Korena Plinija ili čak u dolinu: u tom slučaju može sedo go di ti da ga ne vide do zore.

Međutim, stanje u kojem će se roditelj vratiti izvesno je, čak vrloizve sno: galami će glasom pro zuklim od vina.

A, je li?, re kla je No e mi.E da, uve rio ju je me ti ljavko.Pijan, glasan i svađalački raspoložen, budući da mu vino podstiče

razgovorljivost, razvezuje mu jezik: koliko je tih kad je trezan, toliko serasto ro če kad se tako ude si.

Dakle, Batista ju je posavetovao da se pripremi za to krštenje, da se neraspomami, da mu ne ide uz nos i ne drži pridike što dolazi u takvomstanju; i da ima na umu da njegov otac, u takvim okolnostima, ume dapo stane nasi lan.

Ali, pre sve ga...– Pre sve ga? – upi tala je No e mi izvivši obr ve.

Pre svega ne sme ni da se osvrne na temu novca, onog novca koji je onvelikodušno rasipao u krčmama: tu temu valja brižljivo izbeći ako ne želi dapokrene lavinu omiljenih tirada pijanog roditelja na račun lezilebovića, štose u kon kret nom slučaju odno si na njih dvo je.

– A tvoja majka – upitala je nevesta – kako se ona ponašala u takvimpri li kama, šta je radi la?

Ni šta, odgo vo rio joj je.Če kala je.Pre svega, čekala je da ga prođe mamurluk, što bi obično potrajalo

ne ko li ko dana. Zatim bi nastavi la da čeka.– I dalje? A šta to? – ponovo je pitala Noemi, kojoj je sve to čekanje već

po malo išlo na živce.Da roditelj istrese u mršavu kućnu kasu ono što je po njegovom

mi šlje nju bilo sasvim do volj no da se ne kako skr pe.– Ah! – prasnu No e mi.– Što, me đutim, nije bilo do volj no – naglasio je me ti ljavko.Ni malo do volj no da izdr že do kraja me se ca.Nije slučajno, uzdahnuo je zatim momčić zapahnuvši celu kuhinju

svojim bolesnim dahom, njegova jadna mama završila pod zemljom tek štoje navršila četrdeset šestu, pošto je radila kao robinja i u tuđim kućama i usvo joj.

No e mi je to bilo do volj no da shvati kako sto je stvari.– Do bro – pro ko men tari sala je.I spremila se da čeka mladoženjin povratak, uprkos poslednjem

metiljavkovom upozorenju: i to je, bdenje do njegovog povratka, moglo darazbe sni nje go vog ro di te lja.

4.

Ostalo je još nekoliko minuta do deset uveče kad se Evelindo vratio kući.Saplitao se o stepenike. Podsećao sebe da mora da podrigne čim uđe ukuhinju, kako bi se oslobodio tereta koji mu već neko vreme pliva ustomaku. Od šamarčine koju mu je Noemi zalepila bez upozorenja, progutavazduh prožet alkoholom i otetura se gotovo metar dalje, jer se u podlakticiKastrocijeve osećala dugogodišnja navika cepanja drva. Udario je o peć iumalo se ne sruči na nju. Potom pokuša da odreaguje. Uglavnom verbalno.Zare ža.

Drugi udarac pogodi ga posred lica i pomuti mu svest više od vinako jim se ceo dan nali vao. Skli znu na pod, iz nosa mu šiknu mlaz krvi.

Metiljavko je, strahujući od roditeljevih scena, odavno otišao u krevet.Međutim, privučen bukom i jedinstvenim odsustvom uobičajenog pijanogzape vanja, pro vi ri u kuhi nju.

Osmotri prizor vodnjikavim očima: Noemi je spuštala zavrnute rukavekućne haljine, njegov otac je ležao na podu, gunđao i očigledno nije mogaosam da ustane.

– Te ško tebi ako mu po mogneš! – pri pre ti mu žena.Ona ga je probudila, sutradan ujutru. Lindo je još uvek bio ošamućen.

Zausti da joj poželi dobro jutro. Noemi ga ućutka. Ma kakvo crno dobrojutro. Htela je da čuje gde živi njegov gazda Kaliprandi, vlasnik istoimenepi lane.

Eve lin do joj reče i ne trepnuvši.Nije imao dovoljno snage da je upita zašto je to zanima, da se

suprotstavi tim rukama tvrdim kao odležalo drvo. Kad se uverio da je ženadaleko, stade da preti osvetom, glasno, da ga čuje metiljavko. Bilo je, minutgore-dole, je danaest sati.

U to vreme se Sa vo ja, najveličanstveniji parobrod s točkom, vlasništvo iponos Larijske plovidbe, spremao da oplovi rt Belađo, krcat poslednjimturi sti ma ko ji ma se zavr šavala ta se zo na.

5.

– I šta ćemo sad? – upita ko zna koji put Augusto Boldoni, Gucin, držećiklari net o rame nu.

Pogledi ostalih iz limenog orkestra okrenuše se prema tenor-tubioslonjenoj na stolicu na kojoj je, tokom večernjih proba, sedeo EvelindoNazaci.

– Mo žda će doći – pro gun đa Er ne sto Pini, tuba.– Da – odvrati Eumeo Ver go ti ni, druga hor na – samo se ti nadaj.– Ipak, to je baš čudno – reče komunalni policajac Karleto Pijanin,

trom bon.– Pa i nije – usudi se da primeti Evanđelio Bordini, drugi klarinet, a

pre pre den osmeh zai gra mu u oči ma.– E, da, da – po tvr di Aure lio Le o ni, bas-trom bon.– Šta ti to znači? – upi ta Cakari ja Ver go ti ni, prva hor na i di ri gent.– Mlada žena, zar ne? – odgovori Leoni u ime svih ostalih, a zatim

odsvi ra dva dubo ka značaj na tona koji odjeknuše u skuče noj pro sto ri ji.Bogamu, tako je!, pomisli Vergotini. Nazaci tek što se ponovo oženio i,

kako su mu ispričali, doveo je u kuću dvadeset godina mlađu ženu; stakvim in strumen tom nado hvat ruke, nije ga bri ga za li me ni or ke star.

– Mo gao je makar da nas obave sti – reče.Da im je rekao prošle srede, posle probe, Vergotini bi imao vremena da

nađe re še nje za to de zer ti ranje.– Šta je mo gao da uči ni! – pri go vo ri Bol do ni po uč nim to nom.Bio je najmlađi član malog limenog orkestra, poslednji koji im se

pri ključio, je di ni ne o že njen.Nikad se neću oženiti, voleo je da priča, namigujući i prepredeno se

osmehujući. Tu u orkestru, zvali su ga i Libero Amore. Zato što je bio sinLibera Boldonija, socijaliste, a pomalo i stoga što mu je omiljena rečenicabila: „Sve ih voli, nijednom se nemoj oženiti“. Klarinet je počeo da svira upetnaestoj godini zbog jednog udarca sudbine. Udarac je zaradio LiberoBoldoni, u proleće 1919, palicom koja mu je smrskala ruku. Za svega

nekoliko sekundi, Boldoni otac je izgubio posao i mogućnost da i dalje sviraklarinet, što mu je nanelo bol koji ga je posle nekoliko godina oterao u grob.Gucin je u to vreme već bio socijalista, iako to nije znao. Zahvaljujućiljubaznom gazdinom ustupku, dobio je očevo radno mesto u kamenolomuna brdu Kornicolo, a da bi ublažio roditeljevu patnju, počeo je da pohađačasove klarineta. Bio je nadaren, i za nekoliko godina stekao je izvođačkusigurnost i ovladao sviralom, kako ju je on nazivao. U međuvremenu,ukazala se potreba za drugim klarinetom, a Gucin se nije obeshrabrio. Udvadesetoj je vešto svirao oba instrumenta, a 1925, kad mu je otac umroožalošćen razvojem događaja u Italiji, Gucin je bio prinuđen da zakratkoročnim ljubavnim vezama traga izvan svoje varoši, jer je u Belanu većbio stekao žalosnu reputaciju. Što se tiče sudbine klarineta, ona je odlučenanad još otvorenim kovčegom Gucinovog oca. Ako je isprva želeo da ga vratiroditelju, u trenutku kad su zatvarali sanduk uzeo ga je, i čak je odsviraodva tona, nateravši ožalošćene susetke koje su prisustvovale službi dauzdrhte. Zadržao ga je, zamišljajući kako će, svirajući ga, razveselitiroditelja kao što ga je uveseljavao za života. I tako se s tim klarinetompridružio limenom orkestru. Naravno, voleo je muziku. Ali više je voleožene. A parobrod ih je donosio u izobilju, plavokose, smeđe i crnke: svežemeso koje je pr žio po gle dom, udvarao im se svi rajući brzi marš.

– Cvet je lep dok pupi – go vo rio je.A kad pro pupi, tre ba se zate ći u nje go voj bli zi ni.Dakle, objasnio je Gucin tog jutra, nema svrhe osuđivati jadnog

Nazacija, postoji nešto što se ne može isplanirati, izvesni trenuci ne mogu sepredvi de ti; oni su kao voće, tre ba ga ubrati dok je zre lo.

– Ugrabi ti tre nutak – zaključi.A Le o ni pri ne se usnik trom bo na usti ma i odsvi ra dva tona.– Do sta s tim zapr đi vanjem! – odvali Ver go ti ni, ner vo zan.Ali odmah zatim, kao odgovor, treći udaljeni ton, sličan zvuku bas

klari ne ta, pre ki nu ti ši nu koja je zavladala po sle di ri gen to vog ispada.Objašnjenja su bila izlišna, svi su shvatili odakle dopire taj zvuk. Sa vo ja

se pri bli žavao i stro gim oglašavanjem si re ne najavlji vao uplo vljavanje.– I šta ćemo sad? – odvrati mae stro Ver go ti ni.Još jedan zvuk sirene objavi celom orkestru da je Sa vo ja svojim širokim

ravnim trupom već obišao rt Punča. Nisu više imali vremena zaraspravljanje. Trebalo je odlučiti, odmah, za ili protiv. U ovom drugomslučaju, međutim, trebalo je pripremiti i opravdanje za gradonačelnika, koji

bi mo gao da traži objašnje nje.

6.

Otprilike godinu dana ranije, limeni orkestar je počeo, nedeljom i državnimpraznicima, da dočekuje veselim marševima turiste koji su parobrodomsti zali u Be lano.

Predlog za organizovanje muzičkog dočeka potekao je od glavne upraveLarijske plovidbe, koja je u vezi s tim prosledila cirkularno pismo svimopštin skim upravama duž obale.

Gradonačelnik Belana, Ðemo Parpajola je, solidarišući se sa svojimsaradnicima, zanemario taj predlog smatrajući ga beskorisnim: turistiionako dolaze, i bez muzičkog dočeka. Čime to nekoliko tonova možedoprineti prirodnim i gastronomskim lepotama, zahvaljujući kojima suuli ce i go sti o ni ce u Be lanu vr ve le od pri do šli ca u praznič nim dani ma?

Cakari ja Ver go ti ni, hor ne ti sta, nije tako mi slio.Caka je bio pravi virtuoz. Toliko je bio dobar da mu se orkestar

Alesandro Manconi iz Leka, obraćao za usluge kad im zatreba pojačanje zavažne koncerte. Upravo je takvom jednom prigodom, na Božićnomkoncertu 1927, održanom u Gradskom pozorištu, kojem je prisustvovala injegova ekselencija prefekt Koma, Vergotini saznao novost: u nekolikomesta na obali, od Ona do Belađa, od Mandela do Kandenabje, u Dongu iGravedoni, mali limeni orkestri su još prethodnog leta dočekivali turistemuzikom. A turisti bi često, zahvalni za veseo doček, skupili prilog koji je uce lo sti pri padao muzi čari ma.

O, lepo!, po mi slio je Ver go ti ni.Odmah je, dan posle tog otkrića, napisao učtivo pismo glavnoj upravi

Larijske plovidbe i zatražio dozvolu da i on osnuje u Belanu orkestardobrodošlice. Kad bude dobio odobrenje, ništa mu više neće trebati:muzičare je već imao nadohvat ruke. Iste one koji su, pod njegovomdirigentskom palicom, pratili povorku Tri mudraca petog januara uveče.Amateri koji su umeli da odsviraju Teresa di pomm, prazničnu himnu i jošponeku narodnu pesmu. Ali su, uz vežbu i podučavanje, mogli da proširere per to ar. Da ga uči ne tako re ći in ter naci o nal nim.

Iz glavne uprave su mu odgovorili ljubaznim pismom koje je potpisaoizvesni knjigovođa Segantini, i objašnjenjem da im ne treba nikakvoodobrenje. Naime, glavna direkcija je, u želji da učini nešto za razvoj i ukorist što bolje slike varošica koje povezuje svojim plovilima, ponudila tajpre dlog na razmatranje svim opštin skim upravama.

Drugim rečima, mogu da odluče kako god hoće. Ali povoljni izveštaji izpristaništa u kojima je ta inicijativa prihvaćena i ostvarena dovoljno govoreo nje noj valjano sti.

Vergotini je onda preusmerio nišan s kancelarija Larijske plovidbe nakabinet gradonačelnika. Ovaj ga je prvi put primio i rešio ga se obećavši muda će razmotriti predlog. Obećanje ludom radovanje. Vergotini je ponovokrenuo u napad, a gradonačelnik je nekoliko puta odbio da ga primi. AliCaka je bio tvrdoglav kao mazga: od ranog jutra ga je čekao ispred ulaza uzgradu opštine. Ponovo mu izvukao obećanje. Nakon čega je Parpajolanedelju dana odlazio u opštinu tek predveče. A onda je upravo jednevečeri, po izlasku iz kuće, naleteo na Vergotinija. Shvatio je da mu nemadruge: da bi ga skinuo s vrata, morao je da popusti. I popustio je. Alinedelju dana kasnije, Vergotini se ponovo obreo u opštini, ispred njegovogkabi ne ta, s ne kim pi smom u ruci.

Pi smo sa zaglavljem Larij ske plo vidbe, pri me tio je grado načel nik.U čemu je sad pro blem?Problem je u tome što je Cakarija Vergotini bio čovek kojeg su cenili

ljudi na vlasti, čestit, nepotkupljiv, možda ne previše bistar i marljiv. Ali,kad se jednom po kre ne, niko ga nije mo gao zaustavi ti.

Dakle, kad je dobio verbalno odobrenje od gradonačelnika da uvežbalimeni orkestar, osetio se obaveznim da o povoljnom ishodu obavestiljubaznog knjigovođu Segantinija iz Larijske plovidbe, koji ga je „tako lepoposavetovao“. Upravo stoga što je od njega dobio tako korisne savete,Vergotini je dopustio sebi da mu ukaže na gotovo nerešiv problem u vezi smestom gde bi limeni orkestar u osnivanju trebalo da održava neophodnepro be, kako bi mo gao da pruži turi sti ma do stoj nu muzič ku do bro do šli cu.

Nije Vergotini očekivao da Larijska plovidba udovolji njegovomzahtevu materijalnim sredstvima. Dovoljno mu je bilo da ga obaveste kakosu taj problem, nimalo naivan, rešili u drugim varošima u kojima su limenior ke stri već osno vani.

Ljubazni knjigovođa Segantini odmah mu je odgovorio, ispoljivširečima i tonom pisma izvesnu netrpeljivost: glavna uprava Larijske

plovidbe odgovorna je isključivo za sâm predlog, i u tom smislu je i poslalacirkularno pismo opštinskim upravama priobalnih varoši. Potom je svakauprava postupila po sopstvenom nahođenju. Ne može se očekivati da seglavna uprava bavi obezbeđivanjem prostorija za vežbanje orkestara,budući da je taj pro blem u nadle žno sti opštin skih uprava.

Tim rečima, knjigovođa Segantini je završio pismo uz na brzinunaškraban pot pis i naj lepše že lje.

– Shvatio sam! – re kao je grado načel nik, vraćajući mu pi smo.Nije bilo potrebe da mu Vergotini prepričava ono što je upravo pročitao.

Caka je zaćutao i uč ti vo se po vukao.Iste ve če ri, Par pajo la je razgo varao s dvo ji com svo jih saradni ka.– Treba mu naći neke prostorije, u suprotnom nećemo moći da ga se

otre se mo – zaključio je.Saradnici, knjigovođa Bertačini, zaposlen u filijali banke Pikolo kredito

Le ke ze, i uči te lj El vio Spi no zi, slo ži li su se s njim.Ali koje pro sto ri je, gde?Gradonačelnik je smislio jedan predlog, imao je ceo dan na raspolaganju

da ga razmotri. U Ulici Loreti postojala je neka šupetina u vlasništvuopštine. Sastojala se od jedne prostorije, bez klozeta, oronula i nekorišćenanaj manje de set go di na. To je mo glo da po služi.

– Ali... – zaustio je Ber tači ni.Gradonačelnik ga je prekinuo pokretom ruke. Znao je, nisu morali da ga

podsećaju na to: tu prostoriju je odavno obećao ratnim udovicama koje suhtele da osnuju udruženje. Još im je nisu ustupili zato što je upravapokušavala da nađe sredstva za njeno renoviranje, da je upristoji kako bi unju mo gla da sme sti se di šte tako ple me ni tog udruže nja.

Ratnih udovica je, međutim, bilo pet, protiv osam članova limenogorkestra; brojčana razlika svakako se ne može zanemariti. To se mogloovako rešiti: dodeliti Vergotiniju i njegovoj muzičkoj družini prostoriju upostojećem stanju, uz obavezu da je renoviraju bez ikakve pomoći opštine.Osim toga, gradonačelnik je odlučio da neće potpisati nikakav ugovor snji ma, da im neće dati ni šta napi sme no.

– A onda, kad naprave i najmanju glupost, lepo ćemo ih najuriti i doćićemo do re no vi rane pro sto ri je za udo vi ce.

Ni knjigovođa ni učitelj nisu imali primedbi na gradonačelnikov plan.Štaviše, ocenili su ga kao savršen, besprekoran. Nije bilo prvi put da ih tajčo vek zadi vi svo jom dale ko vi do šću.

7.

Iako je ostao bez te nor-tube, li me ni or ke star izađe.Nije trebalo dati povoda kritikovanju, zaključio je maestro Vergotini koji

je osećao na sebi pogled gradonačelnika i opštinskih odbornika. Još gore,nji ho ve pre ke po gle de.

– Ali kako ćemo svirati bez tenor-tube? – usledilo je pitanje drugehor ne, izgo vo re no u ime ce log or ke stra.

Bio je u pravu.Da je nedostajao jedan klarinetista ili hornetista, to ne bi bilo strašno. Ali

bez soliste na tenor-tubi, veštog kao Nazaci... Njegovo odsustvo će se i tekako osetiti. Zato što je majka priroda nafilovala Linda gomilomnedostataka, ali mu je zauzvrat podarila jednu jedinu vrlinu. Čistu,savršenu vrlinu: osećaj za ritam s kojim se nije mogao meriti ni nov-novcatimotor, klatno sata ili zalazak sunca sa svojim večnim zakonima. U svemu gaje video i čuo. Čak je i podigrivao u intervalu C-G. Umesto odgovora,maestro Vergotini uvukao je glavu u ramena: ni sam nije znao kako će seizvući, šta će se do go di ti.

– Nadajmo se da niko neće primetiti – rekao je, primetivši zatim, tektoliko da podigne moral članovima orkestra, da nebo nije naročito vedro ida se sezona izleta bliži kraju: dva odlična razloga koja će zadržati turistekod kuće.

Kad je limeni orkestar izašao na Trg Grosi, kroz vazduh se razlegnu itreća sirena parobroda Sa vo ja spremnog da pristane, dok su se putnici,malobrojni ili mnogobrojni, pripremali da siđu. Na Vergotinijev znak,muzičari se poređaše u vrstu ispred male nadstrešnice u pristaništu Larijskeplo vidbe.

Na palubi paro bro da vladala je po pri lič na ži vost, pri me tio je mae stro.Neće valj da svi, pi tao se mae stro, baš svi, da siđu u Be lanu?

8.

Ne baš svi.Neki, malobrojni, zaputili su se u Dervio. Pristanište drugog reda, u

turističkom smislu, ispred kojeg Sa vo ja nije mnogo trubila: samo jednom,kako bi kapetan obavestio posadu da se pripremi za pristajanje. Međutim, itaj jedan udar sirene bio je moćan kao i svi ostali kojima se oglašavala prednajčuvenijim lukama na jezeru Komo. Na jedan kratak tren nadjačala bi sveostale zvuke. Terala ljude da podignu glavu i zagledaju se uvis, kao da se tajzvuk ote lo tvo rio i zauzeo pro stor.

I Nazaci je, napokon, podigao glavu kad je sirena Sa vo je prodrla i unje go vu kuću.

Mamurluk, batine, noć provedena na kuhinjskom podu; noge su mu bilemlitave, kao da su od marmelade. Kao da hoda po jajima, ušao je u spavaćusobu i zastao ispred ogledala oštećenog zubom vremena da predahne,pri dr žavajući se za ko mo du.

Zvuk si re ne podse ti ga na sastanak i on opso va.– Sad je kasno...Prvi put je izostao. Štaviše, bilo je to prvi put da jedan član limenog

or ke stra izo stane.Ko zna koliko su ga psovali i još ga psuju njegovi prijatelji. Upravo njega

koji, iako živi u Derviju iz praktičnih razloga – zbog posla u pilani i kućekoja je pripadala njegovoj prvoj ženi – nikad nije popustio pred laskanjemostalih orkestara. Bio je veran svojoj varoši Belanu u kojoj se rodio iodrastao, i samo je za nju svi rao.

U svakom slučaju, zaključio je kad je napokon uspeo da podigne glavu ipogleda se u ogledalu, ne bi imao hrabrosti da se pojavi u javnosti s tommasnicom na levoj jagodici. Čak ni da je Sa vo ja, nekim čudom, promenilarutu i najpre pristala u Derviju kako bi ga baritonskim zvukom svoje sirenepodse ti la na obave zu koja ga čeka u Be lanu.

Dok je Nazaci razmišljao, i poslednji trag tog zvuka izgubio se u nebunad Der vi jom.

9.

Turi sti su se iskr cali.Nije bilo ni jedne ve li ke grupe.Više je bilo parova i pojedinaca, ako se izuzme mala družina od

sedmoro-osmoro Švajcaraca iz Tičina. Bili su bučni, a muškarci su na sebiimali kratke pantalone. Maestro Vergotini je po njihovom dijalektu shvatioodakle su. Sve u svemu, nije bilo više od dvadesetak ljudi. Koji su, osimtoga, delovali užurbano. Kao da su se u Belanu iskrcali zbog posla ili nekimtužnim po vo dom, a ne da bi uži vali u le po tama pre de la i zdravoj hrani.

Osim ako žurbu turista nisu izazvali kljakavi marševi koje je limeniorkestar odsvirao uprkos odsustvu tenor-tube; naime, Nazacijev izostanakse i te kako osećao. Nisu mnogo vredele ni izvesne majstorije koje je izveomaestro lično, pokušavajući da pokrije nedostatak neophodnog pratećegin strumen ta.

Ali, naravno, trebalo je imati sluha da bi se uočio nedostatak, a time senije mo gao svako po hvali ti.

Turisti nisu bili zahtevni, kao da im je voda ušla u uši. Takvi su bili i oviokasneli izletnici; dovoljno je bilo malo skladne buke da se zadovolje.Većina ih je zbrisala kao da su im karabinjeri za petama, jedva se, u prolazu,osmehnuvši članovima limenog orkestra. Ipak, jedan putnik – ćelavitrbonja plavih očiju koje su se caklile kao da je pripit – zastao je da sluša, azatim se, kad se muzički program približio kraju, udaljio korakompen zi o ni sanog ge ne rala.

Izvukli smo se!, po mi slio je Caka.Obraz je spasen, jednoglasno su utvrdili maestro i muzičari nakon

dočeka na molu, pošto su se okupili u gostionici Most da plaknu usta. Nemari što nijedan turista nije dao nikakav prilog muzičarima, čak ni onajpo slednji koji je, isti ni za vo lju, do kraja uži vao u muzi ci.

– Neka crknu po hlepni! – uzviknuo je mae stro Ver go ti ni.Nje mu je, kao šefu or ke stra, pri pala čast i bol na obave za da plati račun.

10.

Čovek staklastih očiju i povećeg stomaka zvao se Onorato, a prezivaoÐeminaci. Imao je pedeset godina i petoro dece. Zbog kratkog trupa, rukesu mu do laktova upadale kad bi ih zavukao u džep. Koračao je raskrečenihnogu kako mu se butine ne bi trljale jedna o drugu. Prvi put je došao uBelano. Stigao je nevoljno i s tajnim naumom da više nikada ne dođe tu. Nataj izlet je pošao kako bi zapušio usta svojoj ženi. Bila je to strateška odluka.Kad obavi tu for mal nost, neće joj do pusti ti da pi sne, nego će sam odluči ti.

Dok je koračao prema svom cilju, prezrivo se smejuljući žalosnojpredstavi krnjeg orkestra, koja ga je podsetila na parenje magaraca,pri se ćao se nota tih muzi kanata.

Džabe su trošili dah, smatrao je on koji se, kao druga horna orkestra izLo ve na, i te kako razumeo u muzi ku!

Sto ka koja ne zna ni kako se drži in strument, pravi magar ci.Ali magarcem bi nazvao svakog ko bi mu u tom trenutku predvideo da

će kroz nekoliko meseci, po volji svoje žene, postati žitelj Belana. I ne samoto; po staće mae stro, to jest di ri gent Be lan skog or ke stra u osni vanju.

U tom trenutku, samo jedno mu je bilo na pameti: da se što pre oslobodiobaveze koja ga je dovela u Belano, kako ne bi zakasnio na parobrod udvanaest i petnaest, koji će ga vratiti kući. Kratak i hitar korak diktirao jeritmično poskakivanje njegovog stomaka. Blagi osmejak lebdeo mu je nalicu. Nije morao da donosi odluku, to je već učinio. Zato što u njegovoj kućion zapo ve da.

11.

I Nazaci je bio odlučan.Naravno, Noemine šamarčine i dalje su u izvesnoj meri pobuđivale

sum nje u nje mu. Razlog više, razmi šljao je Eve lin do, da po vrati pre moć.Kad je čuo otvaranje i zatvaranje ulaznih vrata, znak da je misteriozna

misija mlade neveste Kaliprandiju okončana, Nazaci je i dalje stajao ispredošte će nog ogle dala.

Pre moć!Naravno... mo žda... ipak...Naravno, mo žda ipak nije bio pravi tre nutak da je po vrati.Magla u glavi još mu se nije sasvim razi šla.Odlo ži ti, odluči Nazaci.Na ne ko li ko sati, ne više. Da ne po mi sli da on...Samo ne ko li ko sati zdravog sna.Onda će, kad se sre di, razgo varati jasno i glasno, do ve šće stvari u red.Sve šće račune, što se kaže.

12.

I Ðe mi naci je, po zani manju knji go vo đa, svo dio račune.Uporan kao mazga, govorili su prijatelji za njega, čarobnjak za brojeve,

govorili su oni učtiviji: nikad se nije predavao. Kako bi, inače, uspeodostojanstveno da izdržava čopor dece i ženu uz samo jednu platu glavnogknjigovođe firme Varekini distilati, sa sedištem u Menađu, koja jepro i zvo di la gor ki li ker monte gro na.

A onda je, nekoliko meseci ranije, njegova žena, gospođa EstenuataÐe mi naci, ro đe na In ver ni, po če la da po kazuje ne zado volj stvo.

Bilo je to nezadovoljstvo brojevima visoke kućne ekonomije, koji su sesve teže uklapali.

Na to su se nadovezala i njihova deca, koja su se nizala jedno za drugimkao per li ce na bro jani cama.

U jednom trenutku, gospođa Estenuata je s nezadovoljstva prešla naprave i otvorene pretnje, onog dana kad je saznala da čeka novu perlicu nasvo joj ni ski.

Pretila je da mu neće dopustiti da uđe u kuću. Da će otići i ostaviti gasamog s tom menažerijom. Da će zavezati u čvor njegovu voljenu hornu. Daće prestati da obavlja kućne poslove. Da će tražiti pomoć od opštine iliparohije. Da će se zavetovati Bogorodici od snega kako bi se oslobodilanjegovih seksualnih prohteva ili će popiti čaj od livadarke i oduzeti sebiživot. Ukratko, da će preduzeti nešto od navedenog ako on ne utuvi uglavu da im njegova bedna plata glavnog knjigovođe u firmi Va re ki nidi sti la ti više nije do volj na.

Ðeminaci je pokušao da ublaži ženin bes. Najpre razumnimar gumen ti ma. Kad se uve rio u uzaludnost tog me to da – uzaludnog sto ga štoje na ženine opravdane razloge uzvraćao beskorisnim obećanjima – počeo jeda se povlači u sebe kao kornjača kad god bi Estenuata davala oduška svomgne vu.

Do one ve če ri kad mu je saopšti la da je še sti put zatrudne la.Onda je knjigovođa, zadržavši mir uprkos činjenici da se i sam naježio

pri pomisli da je božji blagoslov ko zna koji put pogodio njegovu kuću,rekao: – Videćeš! – pobedonosnim tonom i sa iskrom u očima. Koja jeblistala kao novi uređaji za destilaciju koji su nekoliko dana ranije ispunilipo go ne fabri ke Va re ki ni di sti la ti.

13.

Ðelsomino Varekini, vlasnik istoimene fabrike, saznao je tu vest nekolikomeseci ranije, čitajući Korijere dela sera, i odmah je odlučio da će i njegovgorki liker učestvovati na velikoj izložbi italijanskih proizvoda koja jetrebalo da se održi u Bolonji, na novom stadionu Li to ra le, od trinaestog dodvadeset sedmog maja. Pisao je gradonačelniku Koma, potkrepivši pismo snekoliko sanduka gorkog likera monte grona i zahtevajući neophodnupodršku uz napomenu da se monte grona pravi isključivo od italijanskih,ručno pokošenih trava koje rastu na larijskim brdima. Gradonačelnik jeblagonaklono prihvatio zahtev – na kraju krajeva, jedan predstavnik Komana izložbi osvetlaće obraz celoj regiji – i preko svoje sekretarice mu poslaopo ziv da ga po se ti.

Svima koji su ga po povratku sa izložbe pitali kako je prošlo, davao je istiodgo vor.

– Bo govski uspe sno! – Baš tako, sa „s“; ume sto „š“;.I zai sta je bilo tako.Zahvaljujući svom visokom kvalitetu, gorki liker monte grona osvojio je

priznanje i bronzanu medalju. A Varekiniju je proradila mašta. Počeo je dakuje velike planove. Još dok je bio u Bolonji, u njemu se rodila zamisao dana celo nacionalno tržište plasira svoje ime i ime svoje firme. Kad se vratio uMenađo, bio je odlučan kao nikada do tada: trebalo je rizikovati, uhvatiti seu koštac s preprekama, postati konkurentan, povećati izbor, ponuditi, osimgor kog li ke ra koji je bio nje gov po nos, i ostala pića, na pri mer ro zo lin.

Čak i že sto ka pića.U tom cilju, ponudio je bogovski honorar profesoru Gustavu

Menalanderu, Švajcarcu iz Lokarna, uglednom botaničaru i velikompoznavaocu bilja koje raste na obroncima brda Ðenerozo, „rajubotaničara“;. Menalander mu je jamčio da će, bude li sledio njegove savete,oduvati sve suparničke firme potpuno novim proizvodima, kao što surakija od crvene lincure, kaluđerke i žute gorčice, ili gorki liker od siska iližablje trave. Trebalo bi razmisliti, nastavio je profesor iz Lokarna,

podgrevajući Varekinijevu maštu, i o proizvodnji lekovitog gorkog likera,koji je on osmislio, jer deluje umirujuće ali je delotvoran i protiv glista igroznice. Međutim, da bi se sve to ostvarilo, trebalo je posavetovati se snekim dobrim hemičarem. Varekini je pristao. Menalander ga je uverio dapoznaje upravo takvog. Bio je to njegov prijatelj, veliki stručnjak, doktorUberto Vasel. Koji je, nakon obilaska postrojenja, prihvatio saradnju poduslovom da se veliki deo postojećih mašina obnovi, da se kupe druge,pot puno nove.

Tokom narednih nedelja, Ðelsomino Varekini, opsednut kao nekimisionar, povukao je sav novac koji je imao i još se zadužio kako biudovoljio hemičarevim zahtevima. Ni na trenutak nije mogao da se skrasi,patio je od nesanice, izgubio apetit, postao netrpeljiv. Danju je tumarao odjednog do drugog pogona, krećući se kao da pati od Zidenhajmove horeje,3dok je noću proveravao proračune koje mu je knjigovođa Ðeminacisvakodnevno podnosio. Bili su to grozničavi meseci. Međutim, krajem leta,Va re ki ni di sti la ti je, kadrovski ojačan, bio spreman da načini krupan korak, spo ve re njem gle dajući u buduć nost koja se pružala pred njim.

14.

Este nuata Ðe mi naci, me đutim, nije bila sprem na za krupan ko rak.Njoj je budućnost svakodnevno bila pred nosem i, delimično, u

stomaku. Ta budućnost obećavala joj je mnogo gladnih usta, sve većupotrebu za odećom, obućom, sredstvima za jačanje i onima za čišćenjeorganizma. Novac je njoj bio potreban, a ne prazne priče. Onim „Videćeš!“;,koje joj je muž nudio kao odgovor, ne bi se mogao podgojiti ni kućnimačak.

I tako je jedne večeri, posle ko zna kojeg po redu Ðeminacijevog„Vi de ćeš!“;, odluči la da sama pre duzme ne što.

Najpre se obratila parohu iz Menađa. Uostalom, Estenuata je bilaposvećeni član parohije i zato ga je zamolila da se potrudi kako bi njenommužu našao neki po sao.

Ali paroh joj reče: – Sve šte ni ko ve pre po ruke danas ni šta ne vre de.Vre de la je par tij ska knji ži ca. I crna ko šulja!Estenuata je upamtila savet i otišla je Ernestu Donatiju, sekretaru

lo kal nog ogran ka Naci o nal ne faši stič ke par ti je.U vatrenu naklonost njenog muža fašistima ne treba sumnjati, počela je.

Petoro dece i još jedno na putu svedoče o činjenici da su Musolinijevedirektive za borbu protiv celibata i povećanje nataliteta u njihovoj kućinai šle na više nego plodno tlo.

– Ukratko – rekla je Estenuata – svakako se ne može reći da smo mizane mari li svo je obave ze... u smi slu obno ve.

Htela je da pomene jednu pesmicu, u to vreme vrlo modernu, kojom suse pozivale devojke i žene „čiste italijanske krvi, da svim svojim žarom“;po mognu de mo graf skoj bor bi: Za da tak je sva ke mla de, obno vi svoj dar da dade.

Ali koja se to obno va može izve sti bez po dr ške?Koji to auto može da ide bez ben zi na?Zato je, dakle, tražila da njen velikodušni muž – ako već ne može da

dobije drugi posao – napreduje na sadašnjem radnom mestu i da, pre svega,do bi je mo guć nost da po pravi svo je mate ri jal ne pri li ke.

– Šta bi ste vi hte li... – odvratio joj je se kre tar.U varoši je bilo malo slobodnih radnih mesta. Naročito je knjigovođama

bilo teško da nađu odgovarajući posao budući da se lokalna ekonomijazasni vala na ri bare nju, ze mljo radnji i do ne kle na turi zmu.

– Šta god – odmah je odvratila Estenuata. – Baš me briga za Menađo,otišla bih i u Afriku samo da više ne moram da pravim vratolomije kako bihizgurala do kraja me se ca.

– Kad je tako... – promrmljao je sekretar čkiljeći u prazno kao da negde udalji ni vidi mno štvo slo bodnih radnih me sta.

– Tako je! – po tvr di la je go spo đa Ðe mi naci.– Ne što bi se mo glo naći... – po no vo je pro ši štao se kre tar.– Da?– Ali reč je o vrlo pri mamlji vom radnom me stu.Este nuata je u čudu razro gači la oči.Pri mamlji vo?Šta mu to znači?Šta hoće da kaže?Drugim rečima, odgovorio je Detonati, to znači da takav posao ne može

svako do bi ti.– Zašto? – upi tala je Este nuata.

15.

Zato što po slednjih ne ko li ko me se ci i De to nati ju žena zagor čava ži vot.Si ste mat ski, podmuklo. Kao da se po sve ti la tom po slu.Svakodnevno mu prebacuje da joj je pre godinu dana, otkako je postao

sekretar, nešto obećao: to jest, da će se, ako njen brat Porfirio završi zaknji go vo đu, po starati da mu nađe po sao.

Do đavo la! Je l’ on par tij ski se kre tar ili nije?Porfirio je maturirao pošto se sedam godina mrcvario u Tehničkom

institutu Gaj Plinije Drugi u Komu, na jedvite jade izvlačeći dvojke idokazujući da izvesni ljudi nikad ne treba da ostave motiku. Detonati jeonda zasukao rukave, ali kome god da se obratio, nailazio je na odgovor dasu sva radna mesta popunjena. Zgodno opravdanje kojim su mu stavljali doznanja da su i do njih do pr le pri če o toj ne znali ci i len čugi.

Eto zašto je radno me sto koje je imao na umu to li ko pri mamlji vo.

16.

– Zato što primamljivo – objasnio je Detonati poučnim tonom – znači da gamnogi priželjkuju. Reč je o veoma odgovornom radnom mestu s odličnomplatom.

To je upravo ono što traži, ume šala se Este nuata.– Pri mamlji vo radno me sto!– Da! – po tvr dio je se kre tar.Ali taj posao je mnogima zapao za oko. I da bi se dobio, nisu dovoljni

bli stava bio grafi ja i lič ne zasluge...– Po trebna je i...Ðeminacijeva se ponovo zbunila. Upravo je bila shvatila značenje izraza

„primamljivo radno mesto“;, kad ju je ovaj vražji sekretar zaskočio novommi ste ri jom. Na šta ci lja, šta je naumio?

De to nati ju nije pro maklo da se žena po no vo zbuni la.Ko zna šta je ona umi sli la!Da je deset godina mlađa, drugačije bi je gledao. Ali sad, posle svih tih

trudno ća, si gur no je gnji la kao smo kva. Po žurio je da razjasni ne spo razum.– Hoću da kažem – objasnio je – da je potrebna izvesna podrška, da bi

valjalo malo po gurati...A ima li ne čeg lo šeg u tome?, pi tala ga je Este nuata.Nema. Ipak, onaj ko se javno zalaže za nekoga, ko jamči za nekoga,

mo gao bi da traži neku nagradu, zahval nost.– No vac? – upi tala je Ðe mi naci je va.– Do ut des4 – odgo vo rio je se kre tar. – Razume te me?A, ne!, prasnula je Este nuata.Ni šta njoj nije jasno.Ako sekretar nema ništa protiv da joj objasni to malo bolje, da, kako se to

kaže, ne kruži kao mačak oko vre le kaše?Da joj, za početak, kaže iz čega se sastoji taj privlačan posao i, pre svega,

gde je to radno me sto.

17.

Nalazi se tamo, objasnio joj je Detonati isturivši vilicu prema desnoj obalije ze ra.

U Belanu, varoši uslužnih delatnosti: opštinski sud, advokati, okružnizatvor, be le žnik, dr žavna po šta, karabi nje ri i bol ni ca.

Bolnica podignuta pre dvadeset godina, koja se proširuje predpodozrivim pogledima osnivača, lekara i časnih sestara, ljudi koji nikad nebi pomislili da će ugled njihovog malog lečilišta preći granice jezera iokolnih dolina i stići čak do grada Leka, pa i dalje, do Monce, Koma isamog Milana. Sad se često događa da zbog priliva onih iz drugih varoša, zameštane, za čije je potrebe ta bolnica i napravljena, nema slobodnih krevetai da zato mo raju da odu ne gde drugde.

Što je, naravno, be smi sle no.Da se čo vek nasme je, da nije reč o zdravlju.Drugim rečima, taj priliv ljudi iz drugih varoši, stvorio je pravu

administrativnu zbrku. Jer, jedno je rešavati probleme s mesnom upravom,a nešto sasvim drugo rešavati ih s opštinskim upravama velikih centara ili,još gore, onih malih, rasutih po okolini Bergama ili po ogromnoj teritorijiBrijance. Ukratko, više nije onako kako je bilo pre nekoliko godina, kad jedovoljan bio jedan čovek koji ume da računa i koji će, kad dođe vreme,zazveckati kasicom pred vratima ove ili one opštine u jezerskom priobaljukako bi dobio nadoknadu troškova za lečenje koje su odobrili opštinskiodbornici. Sad treba pisati, podnositi besprekorne obračune, objašnjavatistavku po stavku u slučaju neizbežnih zamerki. U suštini, belanskoj bolnicinedostajao je rukovodilac, nadmoćan um, čovek koji je u stanju da veštoplovi između brojeva kao da klizi po jezeru i koji upravlja svojimpo dre đe ni ma kao di ri gent or ke stra, kako bi se po sao odvi jao bez zasto ja.

Bol ni ci je po tre ban knji go vo đa, naglasio je se kre tar.Ali knji go vo đa s ve li kim K.Upravo u tome je suština problema, u velikom K opisanog knjigovođe.

Detonati je saznao za to radno mesto nekoliko nedelja ranije, na boćanju,

tokom nadmetanja za memorijalni trofej Iđino Fijaski, u kojem mu jeprotivnik bio kolega sekretar iz Belana. Turnir je održan u sedištuboćarskog saveza u Fiđinu Serenci. Otkako ga je žena opsedala zahtevom dajoj negde zaposli brata, nije propuštao priliku da zabaci udicu. Uradio je to iovom pri li kom, izme đu dva bacanja kugle.

Boga mu, re kao je se kre tar iz Be lana, imam ja jedno odlič no me sto!I, dodao je, može da mu jamči za njega. Jedna njegova reč i, cap!, biće

sređeno. Dovoljno je da je pomenuti, osim što je, naravno, knjigovođa, idobar fašista. Ali u to ni najmanje ne sumnja, odmah je dodao, budući da jepo me nuti De to nati jev šurak.

Razmisliću, odvratio je sekretar mutivoda kad je čuo o kakvom radnomme stu je reč.

Ali nije bilo svrhe da razmišlja. Odmah mu je bilo jasno da to ne treba dapri hvati; da ne sme ni da po me ne, naro či to ženi.

Jer, koliko je bilo jasno da je radno mesto glavnog knjigovođe u bolnici uBelanu važan položaj, toliko je tačno da je njegov šurak, novopečeniknjigovođa, pravi tupan, beskičmenjak, slabić i mekušac i, kako mu sečinilo, ne baš naročito bistar. Zaista nije mogao da ga zamisli na takvomme stu, koje zahte va sprem nost na žr tvo vanje, znanje i mar lji vost.

Sve je to u redu, rekao je sebi: vernost partiji, crna košulja, rodbinskeveze... Ali, savest mu nije dozvoljavala da priredi tako nešto ovima izBelana, svestan da će mu se to razbiti o glavu. Morao je da čuva obraz iugled.

Dakle, pro pustio je tu pri li ku.Sada, me đutim...

18.

Sad je napokon mogao da zapuši usta svojoj ženi. Mesto knjigovođe u firmiVarekini distilati bilo je savršeno za kilavka kakav je njegov šurak. Miran,rutinski posao, malo dvojnog knjigovodstva, poneko poslovno pismo. Pravome sto, koje će mu omo gući ti da ži vo tari, ide al no za ne kog ko neće da radi.

Gospođa Estenuata je, kad je čula sekretarev predlog o zameni radnogme sta u Be lanu za ono u Va re ki ni ju, razro gači la oči u čudu.

To je sve?, upi tala je.Zar nije to mogao odmah da joj kaže, umesto da se razbacuje krupnim

re či ma, nago ve štaji ma i tako dalje?Po mi sli la je... ni sama ne zna šta.Kako god bilo, po sao je sklo pljen!

19.

Kad je Onorato Ðeminaci zatekao pismo koje je potpisao vitez KraljevineFiliberto Amati, predsednik upravnog odbora belanske bolnice Umberto Prvi– pismo kojim ga, odgovarajući na njegovo, poziva na prvi razgovor uBelanu kako bi definisali detalje njegovog zaposlenja u bolnici –zabe zeknuo se.

On pisma nikada nije pisao, i to još tom Amatiju i njegovom odboru. I toje, s njegove tačke gledišta, bila istina. Ali nije bila istina s tačke gledištavi te za Kralje vi ne.

To pismo je postojalo, i te kako je postojalo. Napisao ga je sekretar, na očigospođe Estenuate, koja se umešala tek na kraju kako bi se u dnu stranepotpisala umesto svog muža. Sekretar je odbio da joj učini i tu uslugu. Pitaoju je zašto to ne bi mogli otvoreno da obave; na kraju krajeva, i on je daoobećanje ženi i šuraku kojeg je već obavestio da se spremi za vrlo lagodnoradno mesto. Nakićeno briljantnom biografijom knjigovođe Ðeminacijakojeg je sekretar opisao kao čarobnjaka za brojeve i svetao primer vere ufašizam, pismo je poslato u Belano i, iz ruku tamošnjeg partijskog sekretara,stiglo je na sto upravnog odbora bolnice Umberto Prvi, čiji su članovi želelišto pre da reše problem, jer se izveštaj o bilansu već davio i samo je nečijače lič na ruka mo gla da ga izvuče na po vr ši nu.

Este nuata je imala vre me na da se pri pre mi za ne i zbe žnu bor bu.Ovi nisu normalni!, prokomentarisao je Onorato kad je do kraja pročitao

pi smo.Ne, odvrati la je ona.On nije nor malan.Lud je i ne odgo varan.Petoro usta koja treba nahraniti, sedmoro s njima dvoma. Za nekoliko

me se ci, ukupno osam. A ko zna šta još nosi buduć nost.Da li je nje mu to jasno? Do kle će zari vati glavu u pe sak?Ali... zamuc ki vao je knji go vo đa, mašući pi smom.Pa, do bro, tako je, pri znala je Este nuata.

Ona je to uradila. Ona se potrudila da se raspita i ispita. Ona, jer joj sesmučilo da krpari kao neka bednica, da okreće kaput i krpi pantalone. Onaje odlučila da će, za dobrobit porodice, napraviti odlučan zaokret ili je nećebiti.

– Ali zao kret je na po mo lu – odgo vo rio je Ðe mi naci.Varekini distilati se priprema za veliki kvalitativan skok, sprema se da

osvo ji naci o nal no tr ži šte.– I svi će od toga imati mate ri jal ne ko ri sti, pre sve ga zapo sle ni u fabri ci!Este nuata nije bila očarana time.– Nemam ništa protiv činjenice da će Varekini distilati izaći na

naci o nal no tr ži šte i po ve ćati plate zapo sle ni ma – re kla je.Knjigovođi Onoratu Ðeminaciju zaigra stidljiv osmeh na usnama.

Nje go va žena se odmah po stara da mu ga zamr zne.– Ne mam ni šta pro tiv – po tvr di la je.Ali, u međuvremenu, njen muž će biti toliko ljubazan da prihvati

razgo vor s vi te zom Kralje vi ne Amati jem.Do bro, vi de će mo, ne o dre đe no joj je re kao muž.– Razmi sli ću.Ne, rekla je Estenuata, nemaš ti šta da gledaš i razmišljaš... u nedelju

četrnaestog oktobra u jedanaest prepodne. Kao što je lično ugovorila, kakoÐe mi naci ne bi izgubio ni je dan radni dan u vo lje noj fir mi Va re ki ni di sti la ti.

20.

Tišina je u snu podsećala na šumsku, a zvuk na krckanje suve grane koja selomi pod no gama.

Međutim, tišina se zapravo nadvila nad njegovu spavaću sobu, a onajzvuk bio je No e min glas.

Evelindo otvori oči i ne vide mrak koji je očekivao, već prigušeno svetlo,kao da je vazduh pun vlage.

– Ustaj! – uzviknula je No e mi.Nazaci se osećao kao da su mu kosti i mišići uhvaćeni u mengele.

Pokušao je da uputi ženi nadmoćan pogled; on je taj koji zapoveda u kući iustaće kad to nje mu bude odgo varalo.

Osim toga, ne de lja je!Okre nuo se na bok.– Dakle! – uzviknu No e mi.Lindo ju je zamislio u štali, kako istim tonom i istim rečima zapoveda

jogunastoj kravi. I za to će mu platiti, nateraće on nju da promeni ton ireč nik.

Za sada može da ode da po stavi sto, a on će usko ro doći.– Sto? – upi ta No e mi. – Kakav sto?Isuse, pomisli Nazaci. Možda je Noemi jedna od onih koje su navikle da

jedu gde stignu, s činijom u ruci, ispred ognjišta, bez stolnjaka, salveta, sasamo jednom kaši kom za sve...

Onjušio je vazduh i osetio vonj buđi. A budući da se kuhinja nalazila uzsamu sobu, zapi tao se šta je, do đavo la, spre mi la za ne delj ni ručak.

To ju je i pi tao.No e mi prasnu u smeh.Ručak? Ne delj ni ručak?Hoće li on utuviti u glavu, može li on da shvati da je ponedeljak ujutru?

Prespavao je celu nedelju i pritom hrkao kao zver! Ponedeljak je, vreme dapođe na po sao!

– Ustaj! – po no vi la je žena.

– Zar je stvarno ponedeljak? – upita Nazaci sina, nedugo zatim. Ali nijeni morao da ga pita. Metiljavko je sedeo ispred činije s mlekom koje sepušilo, s prozorskih okna u kuhinji slivala se uobičajena jutarnja vlaga,jutarnja svetlost još se borila da se probije. Manjerka s ostacima nedeljnogkuvanog mesa već ga je čekala na stolu. Pošto je otvorila prozor da provetrispavaću sobu prožetu Evelindovim alkoholnim isparenjima, Noemi sepojavi u kuhinji. Nazaci je još uvek bio ošamućen, pomalo od posledicamamurluka, a pomalo od novina koje su ga zadesile. Zausti da kaže nešto,od subo te uve če se spre ma da pro go vo ri.

– Drugi put ti neće pasti na pamet da se napiješ – preduhitri ga žena iodmah zatim tut nu mu u ruku ručak i gur nu ga pre ma ulaznim vrati ma.

– Haj de, kre ni, trk, inače ćeš zakasni ti na po sao – do dade.Eve lin do se obreo na uli ci i ne znajući šta ga je snašlo.O Isuse, pro mr mlja.Previše toga se dogodilo za kratko vreme. Morao je da razbistri glavu, a

posle da smisli šta mu valja činiti. Pre svega, mora da ućutka stomak koji jeupor no zavi jao auuu, auuu, onako prazan.

Rakijica, pomisli Nazaci. Trebala mu je jedna rakijica. Uvek bi je, svakogjutra pre nego što uđe u pi lanu, po pio usput u go sti o ni ci Pi nin.

Dupla rakijica, naručio je ovoga puta. Gostioničar Bormida Pinin zavučeruku ispod šanka i izvadi veliku bocu bez etikete: sam ju je pekao i služio uobičnim čašama, za vino. Dupla rakijica dopirala je do vrha čaše. Pinin sedomaćinski ponašao prema svojim gostima. Posle prvog gutljaja,go sti o ni čar upi ta Nazaci ja kako ide.

– Do bro – slaga Nazaci i otpi još je dan gutljaj.– Ko li ko? – upi ta, po što je spustio čašu na šank.Znao je, vrlo dobro. Pitao je tek da bi nešto rekao, tako da mu Pinin nije

ni odgovorio. Kad je otvorio novčanik, Nazaci zinu. I Pinin se nagnu prekošan ka da po gle da.

– Upiši mi – reče Evelindo kad je uspeo da savlada zaprepašćenje.Novčanik je bio prazan, po či sti li su mu ga.

Da nije ona?– Hajde, ja častim – reče gostioničar. S vremena na vreme treba častiti

po ne kog go sta.Nazaci zahvali zamuckujući i izađe iz gostionice zbunjeniji nego ikad. U

glavi kao da su mu se uzmuvale ptice koje ne mogu da nađu granu na kojojbi pre dah nule.

21.

Takva ponuda ne može se odbiti, presudi Estenuata u nedelju uveče,četrnaestog oktobra, kad joj je Onorati ispričao kako je protekao njegovsusret s člano vi ma upravnog odbo ra bol ni ce Um ber to Prvi.

– Tako je – naj pre je pri znao Ono rato.– Osim ako ne maš istu takvu na ko rak od kuće – do dade odmah zatim.Tim re či ma Este nuata nije imala šta da pri go vo ri.Potom, kad je već bio u postelji, u toplom udubljenju koje je napravio

kad je legao na desni bok i sklupčao se kao da je još u majčinoj utrobi,Ðe mi naci ju dođe da se nasme je.

Dvo struko veća plata?Ali Varekini će mu ponuditi tri puta veću, čim ga obavesti da, pred sam

ve li ki skok, razmatra po nudu za novo radno me sto.Naravno, to je pomalo mirisalo na ucenu. Ali u opravdane svrhe. Nije se

mo glo po ri cati da je Este nuata u izve snom smi slu u pravu.Iako je obuzet nemirom proveo besanu noć, Ðeminaci je ustao s jasnom

predstavom o ono me što će reći svom po slo davcu.Kad je krenuo u osam ujutru, sunce je već milovalo levu obalu jezera,

dok je na onoj na ko joj se nalazi Be lano još vladala hladna sena.

22.

Verekonda Ortali, sekretarica neodredivih godina u firmi Varekini distilati,beznadežno zaljubljena u direktora još otkako se zaposlila 1924. godine,nikad nije bila lepa. Ali tako ružnu kakva mu se učini tog ponedeljkaujutru, Ðeminaci je nikad nije video. Da li je to posledica, razmišljao jeknjigovođa, novog vetra koji duva u firmi? Činjenice da su svi, suočeni sizlaskom na nacionalno tržište, prisiljeni da svaki detalj posmatraju podlupom?

Kakav bi utisak ostavilo na nekog posetioca žalosno i strogose kre tari či no lice s br či ći ma koji su po če li da joj sede?

Utisak o firmi, pomislio je Ðeminaci. Ne sme zaboraviti da postavi topi tanje Vare ki ni ju.

– Je l’ gazda tu? – upi ta Or tali je vu.Kao da ga nije čula.– Gazda – po no vi on.Verekonda ispruži koščati kažiprst prema Varekinijevoj kancelariji.

Ðeminaci se naježi. Uvek se ježio pri pogledu na sekretaričine ruke:mršave, otečenih vena, čvornovate od artritisa zglobova. Bilo je nečegzlokobnog u tom ispruženom kažiprstu. Između ostalog, tako iskrivljen,po kazi vao je sve i ni šta.

– Da ni ste pro gutali je zik? – ljuti to upi ta.– I više od toga – odvrati mu se kre tari ca turobno kao da je na sahrani.Ðe mi naci nači ni gest pro tiv uro ka i ode. Tiho po kuca.– Je l’ slobodno? – upita dok se sređivao: povuče nadole rubove sakoa,

rukom otre se pe rut s rame na.Izvinite što vas uznemiravam... tako će početi, s poluosmehom na

usnama.Po no vo po kuca.– Slo bodno? – odškri nu vrata.Pro vi ri.Varekinijeva ćelava lobanja bila je okrenuta prema njemu, pridržavao ju

je šakama sti snutim u pe sni ce u vi si ni sle po oč ni ca.Dramatič na poza, zaključi knji go vo đa.U kancelariji nije bilo čak ni vonja duvanskog dima. Čudno, Varekini je

pur njao kao lo ko mo ti va.– Može li se? – osme lio se.Već je bio ušao. Ćela se po me ri, Vare ki ni ga po gle da.– Vi? – pro mr mlja.Ðeminaci nabra čelo, procenjujući neobične detalje. Prvo sekretarica, sad

i gazda... Ose ća se ne što... ne što...Nešto svakako nepovoljno za nekoga ko se sprema da zatraži

po zamašnu po vi ši cu, s name rom da je i do bi je.– Izvi njavam se što vas uzne... – zaustio je.Uprkos svemu, morao je da ide do kraja, nije mogao da odlaže. Te

večeri, njegova žena Estenuata tražiće raport. A on će morati da joj saopštilepu no vost o izdašnoj po vi ši ci.

Dakle: – Izvi njavam se što vas uzne mi ravam.Varekini ponovo sagnu glavu, podignu pismo koje je stajalo na stolu.

Mah nu nji me tako da mu lice u jednom tre nut ku ne stade iza li sta papi ra.– Po gle daj te – reče.– Šta je to? – upi ta knji go vo đa.– Či taj te – nare di mu gazda.– Sti glo je s po štom od pet ka – do dade.

23.

Po šta.Pitanje o kojem je knjigovođa Ðeminaci uvek imao jasne stavove. Često

je raspravljao o tome s Varekinijem, ali nikad nije ništa postigao. Ðeminacije, između ostalog, smatrao da je pošta – čitanje i razvrstavanje – obavezaknjigovođe, to jest njegova. On je trebalo da je uzme, pročita i preusmeriono me kome je name nje na.

Varekini se sve vreme protivio tome. S mentalitetom svojstvenimprošlom veku, zahtevao je da sva pošta stiže na njegov sto. On je morao daje uzme, pro či ta i pre usme ri.

Tako je i pošta od petka istog dana stigla na njegov sto, ali je tu ostala doponedeljka ujutru, zato što se Varekini u petak nije pojavio na poslu. Dan jeproveo u Lokarnu, s Menalanderom i hemičarem, razmatrajući izvesnede talje u vezi s po nudom.

A šta ako je stiglo nešto hitno?, žalio se Ðeminaci upravo u petak uvečeVe re kon di, dok su zajedno izlazi li iz zgrade.

Sekretarica se nije usudila bilo šta da kaže. Nikad ne bi protivrečilaVare ki ni ju. Po taj no je, me đutim, smatrala da je knji go vo đa u pravu.

– Prijatno veče, Verekonda – pozdravio se knjigovođa s njom pošto jezaključio pret hodnu temu.

– Prijatno veče, knjigovođo – odgovorila je sekretarica. – Pozdravite migo spo đu Este nuatu.

– Hoću – odvratio je.– Vi de će mo se u po ne de ljak.Po ne de ljak.To jest, danas.

24.

Sad je pre o stalo samo da zo ve mo dokto ra – reče Kali pran di, vlasnik pi lane.Bio je zno jav, zajapuren, pro mukao od pso vanja.Krvarenje se napokon zaustavilo, Nazaciju se vratila boja u lice. Kad

čo vek po mi sli da je samo mi nut rani je bio bled kao krpa, go to vo na samr ti.– Dobro je prošao – reče Kaliprandi. Dovoljno bi bilo da mu je cirkularna

te ste ra ume sto dlana zase kla ar te ri ju i do šlo bi do trage di je.– Iskr vario bi – do dade Kali pran di.Nazaci po no vo pre ble de.Kako je to mo glo da mu se desi?Boga mu, Nazaci je je dan od naj stari jih radni ka u pi lani.Ko li ko je go di na pro veo tu?Do bro je znao da se s cir kular nom te ste rom ne tre ba šali ti!Uopšte nije bio pri sebi, reče onaj koji je radio s Evelindom, izvesni

Ben ve nuto, kad se do go di la ne sre ća.Kako uopšte nije bio pri sebi?, upi ta Kali pran di.Bio je čudan, odvrati ovaj.Kao da je pospan ili su mu misli odlutale ko zna kud. A oko njega se

širio vonj rakije. Toliko jak da je Benvenuto hteo da prekine posao kad jevideo Nazacijeve nesigurne spore pokrete, kad je shvatio da se on i ne pravida čuje njegove savete. Pomislio je da ne želi Evelindovom krivicom daprinese prst ili parče mesa na oltar testere. Onda se dogodila nezgoda inastradala je Nazaci je va šaka.

A što me nisi obave stio?, ume ša se Kali pran di.Da je znao, poslao bi Nazacija da čisti piljevinu sve dok ga ne prođe to

što ga je spo palo.Ben ve nuto se osmeh nu.– A kad će ga to pa pro ći? – upi ta.Lindu je, objasni on, samo jedno na umu. Da li gospon gazda zna da ga u

ne de lju nisu vi de li ni u jednoj go sti o ni ci?Pa šta?, upi ta Kali pran di.

Ma, Isusa mu, Lindova žena, je li tako? Mlada žena, dvadeset godinamlađa od nje ga...

Aaa!, reče Kali pran di, stvar no! i on ju je vi deo, prava je...– Ja je ni kad ni sam vi deo – pre ki nu ga Ben ve nuto.Ali re kli su mu da je prava juni ca, čvr sta kao stub, zdrava kao dren.Ko zna kako je nje mu!Kali pran di se zace re ka.– Dakle, mora da radi i pre ko vre me no – reče.Zace re ka se i Ben ve nuto.E, da, primeti on, to svakako nije posao koji se može prepustiti nekom

drugom!– Ni kad se ne zna – nasme ja se Kali pran di.– Ako mu zatre ba po moć...Kali pran di se to li ko sme jao da su mu go to vo suze po šle.Ma, taj doktor, reče i dalje se sme jući, kad sti že?Je l’ ga neko zvao?Sun ce ti, nije niko.

25.

Kud mu se dede sva krv?Ono rato Ðe mi naci se ose ćao kao riba, som ili cr ven per ka, sve jedno. On je

smatrao da ribe nemaju krv. Kao i on u tom trenutku. Kao da mu je ipo slednja kap išče zla iz vena.

Lice mu je bilo ble do kao krpa.Noge, ne si gur ne i hladne: dve alge koje samo što se ne pre sami te.Seo je.I ne pitajući za dozvolu Varekinija, kao što bi postupio u uobičajenim

okol no sti ma.Ali tu više nije bilo ni čeg uo bi čaje nog.Ðeminaci se malo nagnu u stolici kako bi vratio Varekiniju pismo u

kojem, suvoparnim i sažetim jezikom, zamenik direktora Patentnog zavodau Komu, Petruči Arigo, obaveštava firmu Varekini distilati da se, posleobaveznih kontrola u direkciji, ispostavilo da nije moguće registrovati kaopatent s isključivim pravom korišćenja, recepturu za proizvodnju gorkoglikera monte grona, budući da je istovetnu recepturu već zaštitila iregistrovala firma Bja va santi sa sedištem u Bolonji i proizvodnimpogonima u Ronkobilaču, koja je nedavno iznela na tržište gorki likerapeninski vuk. Izražavajući žaljenje zbog ishoda o kojem je morao da ihizvesti, potpisnik dopisa Petruči Arigo podsetio ih je da su zakonskeodredbe u vezi s registrovanjem patenata vrlo jasne i stroge i poželeo jefir mi Va re ki ni di sti la ti više sre će u buduć no sti.

Ðe mi naci pri ko va po gle da za će lavu lo banju svog bivšeg gazde.Ko je bio, zapita se, onaj drevni mudrac koji se obratio jednom ćelavcu

re či ma: Po zdra vljam kosu koja je na pusti la tako zlu gla vu?Možda Varekini nije bio zao. Ali svakako je bio neverovatno naivan i

tupav. Izložba u Bolonji, medalja, priznanje, uspeh gorkog likera, sve tepohvale; dopustio je da ga ponese zanos, vratio se kući s glavom punomprojekata, potrošio je i uložio i poslednju liru koju je imao, kupio je mašine,neke iznajmio na deset godina, pridržavajući se Menalanderovog saveta

unapred je platio zakup planinskih oblasti u kojima je trebalo da sakupljatrave, otpočeo je izgradnju novog skladišta, trebalo je da im stignu tri – tri,ne jedan! potpuno nova kamiona za distribuciju, potpisao je ekskluzivneugovore s ogromnim penalima u slučaju neizvršavanja njihovih odredbi, azabo ravio je da u po slovnom sve tu pli vaju aj kule.

I tako, dok je on sanjario o slavnoj budućnosti, taj Bjavasanti ili kako godda se zove, ukrao mu je recepturu za gorki liker. Ko zna, možda ga jeVarekini upoznao na izložbi, možda mu je ponudio jednu čašicu i nimalo gane bi čudi lo ni da mu je ot krio re cepturu.

Ko zna kako je to bilo!Činjenica je da je ovo prava propast. Osiromašen za sve ono što je imao u

kasi i za mnogo više, Varekini distilati sedeo je na buretu baruta i biće to lepvatromet kad bure eksplodira. Što će se dogoditi za dve, možda tri nedelje.Čim se pronese glas o katastrofi. Onda će se osmesi investitora pretvoriti ure žanje.

Ali on, knji go vo đa Ono rato Ðe mi naci, neće biti tu da to po smatra.A, ne, po mi slio je.Neko ga, gore, voli i sprečio ga je da napravi ogromnu taktičku grešku:

da je dan radije sledio svoj nagon i odbio ponudu, da je rekao da ga posao ubolnici nimalo ne zanima, sad bi se našao u gadnoj nevolji, i sâm bi bio mišna tom bro du koji tone.

Ðeminaci se nakašlja kako bi privukao Varekinijevu pažnju. Ovaj jedvapo dignu po gled.

– Pro past – pro mr mlja.– Pot puna – po tvr di Ono rato.– I šta sad? – upi ta ga bivši gazda.To se njega ne tiče, pomisli knjigovođa koji je od pre petnaestak minuta

smatrao da nema ni šta s fir mom i nje nim ne vo ljama.– Smatraj te da više ne radim ovde – reče.Vare ki ni nije re ago vao.

26.

Ni grado načel nik Be lana se nije izne nadio, oče ki vao je tako ne što.– Učinićemo onako kako smo rekli – obavestio je Vanezija Merlina,

opštin skog odbor ni ka zaduže nog za budžet.– I zavešćemo pismo u arhivu – dodao je. Kako bi svima mogao da

po kaže da on i nje go va uprava ne gube vre me.Pi smo je još bilo u odbor ni ko vim rukama.Potpisala ga je Marijole Feriveki, plemkinja, predsednica Regionalnog

udruženja ratnih udovica i samohranih majki--udovica. Potpisnica senadala da će se gospodin gradonačelnik postarati da što pre reši problembe lan skih udo vi ca o ko jem su ga izve sti le, a odno si se na či nje ni cu da one jošuvek nemaju prikladno sedište u kojem bi se sastajale i pokrenuledo bro tvor ne akci je.

Ferivekijevoj nisu bile nepoznate teškoće koje prate traganje za takvimprostorom u „našim maleeenim ljupkim mestašcima na obali jezera“;. Alibelanskim udovicama, budući da ih je samo pet, ne treba mnogo. Te„jaaadne žene“; zadovoljiće se i s malo i to će im vratiti veru u život. Nakontoga – pisalo je dalje u molbi Ferivekijeve – kad se nađu prostorije, možda bimogla da se „popne“; u Belano i da ona i gospodin gradonačelnikorganizuju svečano otvaranje zajedno sa – što da ne? – gospodinomprefektom, takođe veoma zainteresovanim za sudbinu tih udovica,samohranih majki i ratne siročadi, budući da je u kamenjaru na Karsu i sâmizgubio brata, koji je za sobom ostavio neutešnu verenicu, a jadnici su zatimbile potrebne čak tri godine da povrati mir, da se pomiri s tim da život idedalje, ukratko, da prihvati nesreću ali i udvaranje gospodina prefekta zakojeg se na kraju i udala, da bi se potom posvetila, s autoritetom koji jestekla zahvaljujući tom braku, dobrotvornom radu u korist siročadi,udo vi ca i svako vr snih očaj ni ka koje je rat stvo rio.

Čelična pesnica u baršunastoj rukavici, primeti odbornik Merlin pošto jepro či tao pi smo Fe ri ve ki je ve.

– Kako god bilo – preseče gradonačelnik – oni iz limenog orkestra lete

napo lje i pre puštaju pro stor udo vi cama.Se zo na je io nako zavr še na.

27.

Nazaci nije došao ni te večeri. Poslao im je poruku da mu nije dobro. Na tuvest, bas-trombonista odsvira dve uobičajene note; Nazaciju niko nijepo ve ro vao.

Nači sto će pro pasti, pri me ti drugi klari net.Nastade smeh. Ali maestro Vergotini im naredi da ućute. Nije bio

raspo lo žen za šalu. Mo rao je da im saopšti ne što važno.Naj pre je objavio, kao da je to neka no vost, da je se zo na zavr še na.– Sledeće nedelje – reče – Sa vo ja će poslednji put ove godine pristati uz

mol u Be lanu kako bi se iskr cali po slednji turi sti.Posle toga, čeka ih duga letargična zima tokom koje će održavati formu

u očekivanju proleća kad će ponovo marširati uz obalu jezera. Dakle,završava se i sezona limenog orkestra. Maestro Vergotini planirao jezapažen prekid rada. Možda bi, posle uplovljavanja Sa vo je i uobičajenogdočeka, mogli da obiđu varoške ulice, da svečano pozdrave kraj leta ipodare malo radosti svima, kako bi ljudi mogli laka srca da se suoče sturobnom zi mom.

Ali, bez te nor-tube...– Ne kažem da ga ne razumem, napro tiv...Razumeo je da je Nazaci uspaljen tom mladom že nom.Ali zaboga!, zar ne može da se odvoji od nje tih nekoliko sati koliko je

li me nom or ke stru po trebno da ostavi do stoj nu uspo me nu na sebe?Njegovo pitanje propade kroz tišinu. Niko mu ne odgovori, čak se ni

bas-trom bon nije usudio da pri puca svo jim to no vi ma.– Bolje bi bilo da utvrdimo kakve su mu namere u vezi s narednom

go di nom – pre dlo ži hor ne ti sta.Kad smo već kod toga, reče mae stro Ver go ti ni.Trebalo je da ih izvesti i o onome što ih očekuje sledeće godine. Morali

su da napuste pro stor, grado načel nik ga je name nio rat nim udo vi cama.– A mi? – upi ta trom bo ni sta.Po lako, umi ri ga mae stro.

Imaju celu zimu pred sobom da nađu rešenje, rekao je gradonačelnik.Koji je već smi slio ne što.

Posle Nove godine, državna pošta će se preseliti. Napustiće vlažnu,tesnu i mračnu prostoriju u kojoj, između ostalog, tavanica prokišnjava i tone samo kad pada kiša. Sedište pošte nalazi se iza školske zgrade, upri ze mlju zgrade opšti ne.

Prostorija je bila u tako lošem stanju da nisu mogli da joj smisle nikakvunamenu, ali ako članovi limenog orkestra prihvate, gradonačelnik jespre man da im je besplat no ustupi pod uslo vom da je zauzvrat re no vi raju.

Horske psovke zapljuštaše na kraju saopštenja, neko gadno opsova iratne udovice. Maestro Vergotini odahnu, ta silovita reakcija značila je danje go vi muzi čari pri hvataju da po no vo rade za džabe.

28.

– Telegram! – uzviknu knjigovođa Ðeminaci tog ponedeljka uveče,izgo varajući slog po slog.

– Jesi li napisao pismo onima u Belanu? – upitala ga je pre togaEste nuata.

Kakvo pi smo, po slao im je hi tan te le gram!U kojem ih obaveštava da s oduševljenjem prihvata radno mesto šefa

računovodstva o kojem su razgovarali tokom sastanka održanog u nedelju ida će im se ponosno pridružiti sledećeg ponedeljka; treba da mu ostavesamo onoliko vremena koliko mu je dovoljno da se pobrine za preseljenjekuć nih po trepšti na i svo je broj ne po ro di ce.

Kućnih potrepština nije bilo mnogo. Ono malo nameštaja u njihovomvlasništvu samo se nekim čudom još nije raspalo. Budući da je kuća koja ihčeka u Belanu nameštena, knjigovođa je u dogovoru sa ženom odlučio daname štaj ostavi.

Sudovi, posteljina, odeća, poneka porodična fotografija, malo knjiga, jošmanje deč jih igračaka, sve je to bilo spako vano u uto rak i sre du i sprem no zapreseljenje u Belano, predviđeno za četvrtak. U jednoj turi, pod budnimokom knjigovođe koji je sve vreme stajao na pramcu pod vedrim nebom,nad ponekim talasom. Pošto se postarao za istovar robe i ručao s čamdžijomu gostionici Ponte, Ðeminaci se vratio na drugu obalu, gde ga je sačekalažena s dva pro ble ma.

Prvo.Estenuata je pokušala da razjasni prvo pitanje. Strahovala je od

muževljevog izliva besa. Međutim, kad mu je saopštila, jasno i glasno,odustajući od okolišanja u kojem bi se i sama izgubila, Onorato nije nitrepnuo. Rekla mu je da je zamenila preporuku za radno mesto u Belanu zanjegovu preporuku za radno mesto u firmi Varekini distilati, i čvrstoobe ćala po vo ljan ishod u tom smi slu.

– Ne bri ni, sve će biti u redu – reče on.Estenuata je odahnula od olakšanja, udahnuvši pre toga tako duboko da

su joj se grudi, ionako bujne napele ispod tanke košuljice s koje se otkinujedno dugme. I, zadovoljna, prešla na drugi problem, hornu. U tomtrenutku videla je kako mu se na lice odjednom navukla senka, trag jošsvežeg bola: s obzirom na novi život koji ga očekuje, Ðeminaci je morao daistupi iz orkestra u Lovenu. Učinio je to pismenim putem, srceparajućimre či ma i te ška srca, kao da piše te stament.

Neki drugi hor ne ti sta zauze će nje go vo me sto!Zbo gom, kon cer ti, zbo gom, puto vanja, zbo gom, aplauzi!Estenuata je htela da zna šta da radi s instrumentom koji je u novim

okol no sti ma smatrala besko ri snim.– Ona ide s nama – do bi la je odgo vor.

29.

Nedelja je osvanula uz rđave predznake: sivo nebo, niska temperatura,vlaga u vazduhu. Zov nadolazeće jeseni probudio je staru reumu koja jegodinama tavorila u desnoj ruci maestra Vergotinija. Na vratima prostorijeu kojoj se limeni orkestar spremao za poslednji izlazak, već se isticala tabla snatpisom: Udruženje ratnih udovica – Predstavništvo u Belanu. ZbogNazacijevog odsustva uslovljenog povredom u pilani, maestro Vergotiniodustao je od spektakularnog kraja: uobičajene četiri melodije, uobičajenačašica u gostionici Ponte, a onda svako svojoj kući, da razmisli o budućnostilimenog orkestra. U toj prostoriji nije trebalo ostaviti nikakav trag onji ho vom bo ravku, ni par ti ture ni bilo šta drugo.

A tenor-tuba?, upita prvi klarinet nedugo nakon drugog oglašavanjaSa vo ji ne si re ne.

Da, te nor-tuba.Još je ležala na stolici na kojoj je obično sedeo Evelindo. Već dve nedelje

niko je ne svira i ne čisti i tanak sloj prašine pao je na njene hromiranedelove. Maestro Vergotini, koji je sve vreme razgibavao desnu ruku kakomu se ne bi uko či la baš dok bude svi rao, nije okle vao.

– Po ne će mo je sa so bom – reče.Zatim će zadužiti nekoga da je odnese vlasniku kako bi mogao da vežba,

pod uslovom da i dalje namerava da svira s limenim orkestrom i da se nije idušom i te lom po sve tio isključi vo svo joj mladoj ne ve sti.

Sam maestro Vergotini ju je prebacio na rame kad je prvi izašao izprostorije. Nije se osvrnuo, nije uputio poslednji pogled onome što ostavljaiza sebe. Ostali muzičari sledili su njegov primer: niko se nije okrenuo osimtromboniste koji je morao, budući da je on zaključao vrata. Onda je predaoključe ve mae stru koji ih gur nu u džep.

Sa vo ja se i tre ći put oglasi si re nom, sprem na da pri stane.Obeshrabrujući je i prizor na Trgu Grosi, primeti maestro. Malobrojni,

uvek isti radoznalci koje je zanimalo ko će se ukrcati na parobrod, a ko će snjega sići. Na okolnim prozorima nije bilo nikoga, što je leti redak slučaj.

Dva izloga kafea Im bar ka de ro oslepela su pod metalnim roletnama. Leto sezavr ši lo i za vlasni ka kafea.

Maestro Vergotini povede svoju malu vojsku do nastrešnice Larijskeplovidbe, spusti Nazacijevu tenor-tubu na jednu klupu, naglas ponoviredosled brzih marševa – uvek isti, nije bilo potrebe da ga ponavlja, ali tomu je postala neka vrsta rituala – a onda pogleda put Sa vo je koja sespokojno približavala kao neko mitsko vodeno čudovište zadovoljnosobom. Nije mogao da ne primeti izvesno komešanje koje je vladalo napalubi: znak života, naravno, ali učini mu se da se ta živost ne uklapa utmuran okvir krajo li ka oko njih ili, mo žda, u nje mu samom.

30.

Ðeminacijev bataljon premestio se na pramac. Posle tri dana – četvrtka,petka i subote – provedena u nekakvom privremenom smeštaju, došao jeve li ki tre nutak.

U subotu uveče, roditelj je saopštio porodici okupljenoj na poslednjojvečeri u Menađu tačno vreme polaska na novo odredište. Oduševljenje jeizazvala vest da će se pre ve sti paro bro dom, Sa vo jom.

Ako se izuzme Ðeminaci, koji se prethodne nedelje prvi put popeo naparobrod, niko se od njih još nije vozio Sa vo jom. Najstariji dečak,četrnaestogodišnji Federiko i srednji, desetogodišnji Oreste, urlali su odradosti i stali da raspredaju o čudesima tog parobroda koji su stalnoposmatrali s obale ili s mola u Menađu. Nije trebalo mnogo da se i ostaladeca oduševe putovanjem koje je u njihovoj mašti dobijalo prizvukpustolovine. Oni najmlađi, petogodišnja Čezira, četvorogodišnji Ðeremija idvogodišnji Koradino, silno su se uzrujali, a ni sami nisu znali zašto. Radostdvojice starijih kao da je bila zarazna. Te noći niko nije spavao. Mrak nijeuspeo da ublaži radoznalost dece koja su do sitnih sati postavljala pitanja ini zala ne o bič ne pret po stavke o sutrašnjem puto vanju.

U nedelju ujutru, kad su se ukrcala, Ðeminacijeva deca su, sva osimmalog Koradina, otišla na pramac Sa vo je i više se nisu pomerala odatle, iakoih je majka molila da uđu u putnički salon kako bi se zaštitili od vetra.Najpre Belađo, a zatim Varena. Petoro neobuzdanih urlali su od radosti kaodivljaci kad je Sa vo ja pristala u ta dva mesta pre nego što je, konačno,okrenula pramac prema Belanu. Otisnuvši se prema sredini jezera,parobrod je oplovio rt Morkate. Tada im se pred očima ukazao Belano.Ðeminaci otac je izašao iz putničkog salona, pridružio se deci i pokazao immesto gde će se uskoro iskrcati i započeti novi život. Iako su više od polasata urlali, mali Ðeminacijevi nimalo nisu klonuli. Štaviše, sudvostručenom energijom i oduševljenjem počeli su da mašu u znakpo zdrava i da skakuću od sre će.

To je bio pri zor koji je pri me tio mae stro Ver go ti ni.

31.

Sišli su disciplinovano i u tišini. U koloni jedan po jedan, poređani pouzrastu. Napred je išla Estenuata s Koradinom u naručju. Zatim ostali. Nazače lju ko lo ne ko račao je knji go vo đa Ono rato Ðe mi naci.

Limeni orkestar upravo je bio zasvirao jednu malu mazurku.Knjigovođa je pod miškom nosio uglancanu futrolu svoje horne. Poznat muje bio taj muzički motiv: Šopenova mazurka prilagođena, i previše,limenom orkestru. Zahtevala je naglašavanje u trećem stavu. Zapravo,Ðeminaci je želeo da ga čuje, ali od njega nije bilo ni traga. Osim toga,ne do stajala je prate ća me lo di ja.

Kakva stoka!, promrmlja za sebe. Dok je prolazio ispod strehe, Ðeminacizastade. Mazurka se upravo bila završila. Muzičari su pućili usta spremajućise da nastave. Ðeminacijeva vojska zaputila se preko Trga Grosi. U tomtrenutku Estenuata primeti da se njen muž zaustavio ispred limenogorkestra i naredi deci da stanu. Kolona se ukopa u mestu. Limeni orkestarnastavi da svi ra.

Ovoga puta, valcer. Knjigovođa Ðeminaci prekrsti ruke na grudima.Sa vo ja se odvoji od mola. Nekoliko galebova uzlete s površine jezera.Maestro Vergotini se trudio da ga ne gleda. Pokušao je da izbegne pogledtog zdepastog čovečuljka koji je stajao ispred njega i njegovih muzičara ipo pre ko ih po smatrao ispi ti vač kim po gle dom.

Pokušavao je, ali nije uspeo. Nepoznati ga je privlačio pogledom. Kaomagne ti ma.

Povrh svega, zabolela ga je desna ruka. Ukočila se pri jednom „do“; kojese oglasi kao prdež. Zdepasti čovečuljak zavrte glavom, spusti ruke nizbo ko ve, pro mr mlja ne što. Čuo ga je samo mae stro.

Ne može to tako, re kao je, ovo je prava sramo ta.Bio je u pravu, maestro Vergotini je znao da je on u pravu. Kao da vodi

sopstveni život, horna mu se odvoji od usana. Maestro prestade da svira, pai sâm opusti ruke niz bokove. Ostali učiniše isto, jedan za drugim. Poslednjije zamukao bas-trom bo ni sta, koji je obič no svi rao žmure ći.

– Ne može to tako, ne može to tako – po no vi knji go vo đa Ðe mi naci.Sad su ga svi čuli. Er ne sto Pini, tuba, isko rači, spre man da ga napadne.Šta hoće taj lajavac, nek ide ne gde drugde da zano ve ta!Takav je bio Pini, prek, nervozan, oduvek je imao tikove. Zvali su ga

Žvakalo zato što je stalno micao vilicama kao da nešto žvaće. Upravo zato jes klarineta, instrumenta na kojem je naučio da svirucka, prešao na tubu: timneprekidnim pokretima vilice izgrizao je sve piskove. Prelazak namesingani instrument mu je, između ostalog, doneo uštedu, zato što je dotada svaki pi sak mo rao da plati iz svog dže pa.

Maestro Vergotini ga zaustavi. Njegova je obaveza da mu odgovori,samo što još nije bio odlučio kako da se po stavi.

– Ne može se bez te nor-tube – objasni Ðe mi naci.– Imamo mi tenor-tubu – odvrati maestro pokazujući pokretom glave

instrument koji je spustio na klupu. Ali nedostaje im muzičar; odsutan zbogbo le sti.

Ðeminaci klimnu glavom pokazujući da je razumeo. Onda priđe klupi,uze instrument, pogleda ga, odmeri u ruci, prebaci remen preko ramena,obrisa prašinu s usnika. Niko se iz limenog orkestra nije usudio dapro zbo ri. To je io nako bio mae strov zadatak.

Ðe mi naci odsvi ra dve note.– Mogu li da znam... – zausti mae stro Ver go ti ni.– Do zvo li te da se predstavim – pre ki nu ga knji go vo đa.– Knjigovođa Onorato Ðeminaci, prva horna gradskog orkestra iz

Lo ve na i pro fe sor muzi ke.Dve sitne laži: bio je druga horna, a ne prva, i nije bio profesor. Ali imao

je dovoljno znanja, i previše, da može nečemu da nauči ovu raspuštenuban du.

– Gradski or ke star iz Lo ve na? – Ver go ti ni razro gači oči.Ðe mi naci po tvr di značaj no žmir nuvši.– Haj de – reče zatim.– Šta? – upi ta Ver go ti ni.– Haj de da svi ramo – objasni knji go vo đa.Ver go ti ni upit no po gle da svo je muzi čare.Nisu se dvo umi li, hte li su da ga stave na pro bu.– Do bro – reče mae stro – svi rali smo...– Znam – pre ki nu ga Ðe mi naci.

32.

Kaliprandi je delio dvonedeljnu platu: petnaestog dana u mesecu, tačno upodne, radnici bi, njih sedmorica zaposlenih u njegovoj pilani u Derviju,stali u red, a on bi svakom ponaosob, ispred nosa, izbrojao novac. Ispredsvog nosa, mesnatog i pozamašnog, kao debla koja su se u njegovojradi o ni ci pre tvarala u drvo za obradu.

– Hleb za tvo ju decu – re kao bi po sle svakog bro janja.Hvala, odgovarali su radnici. Naučili su da mu zahvale i oni koji decu

nisu imali. Neki momak koji se nedavno zaposlio jednom prilikom jenapomenuo da nije čak ni oženjen. Kaliprandi mu je odmah oduzeo jednuliru.

– Kazna.Gazdi se nije sme lo odgo varati.U subotu prepodne, dvadeset sedmog oktobra 1928, na dan isplate, kad

je Evelindo Nazaci došao po svoju dvonedeljnu platu, Kaliprandi odmahnuglavom.

– Ti, ne!Nazaci se zagleda u gazdin nos na kojem kao da je svakog dana izrastala

neka grba ili se po javlji vala nova mr lja.Ja, ne?, upita i odmah zavuče ruku u džep kako bi napipao mali srp;

je dan zamah i skratio bi mu nos.Kaliprandi izvi vrat i nakrivi glavu ulevo kako bi dobro odmerio

radnika koji se usudio da mu odgovori. Kad je bio dete, izgubio je desno okou koje mu je uleteo iver, i dok ne nakrivi glavu, ne može da obuhvatipo gle dom celo vidno po lje.

– Nare đe nje tvo je žene – objavi.Ona uzi ma platu.Čim je gazda pomenuo Noemi, Nazaci izvadi ruku iz džepa. Dva

radnika koja su stajala iza njega čekajući svoj red, stadoše da se smeju. Alioni su bili momci i nisu imali nikakvu predstavu o tome šta znači imatiženu. Niti su znali da mu No e mi ostavlja trago ve svo jim šamari ma.

Lindo progunđa i zaputi se prema kući. Put je prešao pognute glave,udubljen u hi ljade mi sli.

Kako, do đavo la, tre ba da se po naša?Ponos mu je stenjao pred oštricama poniženja, smišljao je osvetu. Ali

morao je da uzme u obzir Noemine mišiće; ta žena je u rukama imala snaguhrasta. Onomad su joj bila dovoljna samo dva šamara da ga obori. Dobro,bio je pijan. Ali nimalo nije bio raspoložen da proverava koliko joj šamaratre ba da ga pro stre tre znog.

Zastade ispred ulaznih vrata, još nije bio odlučio šta treba da uradi, štada kaže. Frknu, požali za prvom ženom, onom koju je dvadeset godinaki njio.

– Imamo go sta – reče mu me ti ljavko, čim je Eve lin do ušao.Nazacija zapahnu vonj amonijaka i on ga rastera pokretom ruke. Iz

po lumraka kuhi nje iskr snu trom bo ni sta Kar le to Pi janin.– Ej, Lin do!Do neo mu je te nor-tubu.– Se zo na je zavr še na – reče.Ali došao je zbog još nečega. Maestro Vergotini želi da zna kako je i da li

može da učestvuje u proslavi godišnjice Marša na Rim, u procesiji na Dansvih sve tih i u sve čano sti ma na Dan po be de če tvr tog no vem bra.

U tom trenutku Noemi uđe u kuhinju s poluosmehom na licu. Načaspogleda Evelinda i jedva primetno klimnu glavom; htela je da kaže da će odsada pa nadalje biti upravo tako, da će novac biti kod nje. Nazaciju je bilojasno. Jasno mu je bilo i da nikad neće smoći hrabrosti da joj se suprotstavi.Bo lje da se po zabavi sve ci ma i Če tvr tim no vem brom.

– Pro gram ostaje isti? – upi ta.Da, potvrdi Pijanin; posmrtni marš na groblju, Gi o vi nez za i Canzone del

Pi a ve5 u Parku sećanja. I, naravno, maestro Vergotini će, izvan programa,odsvi rati solo kom po zi ci ju Si lenzio.

33.

Na Dan svih svetih procesija vernika koja se iz parohijske crkve Belana pelaprema groblju, odvijala se pod nebom koje je ličilo na himnu životu: nitračka oblaka, samo duboko, jasno plavetnilo. Neki su smatrali da takvonebo nagoveštava vetar. Mučni tonovi Šopenovog Posmrtnog marša uizvođenju limenog orkestra padali su poput teških olovnih kugli i kotrljalise ljudima između nogu. S večeri se zaista digao vetar. Sveže cveće koje suvernici doneli na groblje letelo je unaokolo, a bol u desnoj ruci maestraVergotinija pojačao se. Drugog novembra ujutru Cakina ruka bila je crvena,ote če na, bol na i vre la.

– A functio? – upi ta doktor mae stra.– Šta?– Hoću da kažem, mo že te li da je po kre će te, da je ko ri sti te?Ma kakvi, ni malo.Znači tako, reče doktor i zaključi: rubor, ca lor, tumor, do lor.– I functio umanje na.Ozbilj no re umat sko zapalje nje.Mirovanje i odmor reče doktor, pozivajući se na staru narodnu mudrost.

Osim toga, naravno, treba da stavlja obloge i da pije čajeve od žalfije i sleza,koji ublažavaju upalu. Maestro Vergotini pokuša da izvuče od doktorapro gno zu.

Hoće li ozdravi ti do preksutra?Doktor ga pogleda pitajući se da li uopšte ima smisla da mu odgovori.

Odluči da mu kaže, jer je Ver go ti ni jev po gled bio iskren.Ma kakvi preksutra, izjavi.– Budite srećni ako se to smiri za nekoliko nedelja, pod uslovom da ne

zakači te neku gadnu in fekci ju.Mae stro pre ble de.A Če tvr ti no vem bar?

34.

A Če tvr ti no vem bar?, upi ta i grado načel nik Par pajo la.Vest o Vergotinijevoj boljki preneo mu je Pijanin u svojstvu komunalnog

policajca, to jest u svojstvu činovnika javne uprave; drugim rečima, kaoosoba bliska gradonačelniku koja je u izvesnoj meri uživala njegovopoverenje. Pijanin je bio dobar kao hleb. Zvali su ga Pomiritelj, zbogsklonosti da miri zavađene, da posreduje, da prska đavola svetom vodicom.Trombon je svirao upravo zbog svog karaktera; niko drugi nije hteo tajinstrument, tako da je zapao njemu. Gradonačelnik ga pogleda prodorno,razdraže no.

Nimalo mu se nije svidela mogućnost da Dan pobede proslave bezlimenog orkestra. Donekle stoga što Canzone del Piave i ostale pesme dajuizvestan svetački ton proslavi i mnoge prisutne mogu da ganu do suza. Isam je morao priznati da mu je teško da se ne prepusti osećanjima kadPjave pro žubo ri da ne pri jate lj neće pro ći.6

Osim toga, smetala mu je i pomisao na to da je paroh dva dana ranijeimao limeni orkestar, iako je on, na kraju krajeva, zaslužan za osnivanje togorkestra, kojeg će sad morati da se odrekne zbog nečijeg glupavog napadare umati zma.

– I šta ćemo sad? – do dade.Na te reči ko munal ni po li cajac se nakašlja.– Šta je?Možda gospodin gradonačelnik to ne zna, ali pre dve nedelje u varoš se

doselio knjigovođa Onorato Ðeminaci, glavni računovođa u bolniciUm ber to Prvi.

Znam, reče grado načel nik.Do bro, nastavi trom bo ni sta.Ono što gospodin gradonačelnik možda ne zna jeste da je pomenuti

Ðeminaci, kako izgleda, bio druga horna u čuvenom orkestru iz Lovena,iako on tvr di da je bio prva.

Grado načel ni ku živnu po gled. Shvatio je na šta ci lja Pi janin.

– Znate li gde živi? – upi ta.A kako da ne zna, zago net no odvrati po li cajac.Grado načel nik ni šta ne reče. Samo ga po gle da. Ali upit no.Na šta to liči da tako razgo vara s njim?Nemoguće je ne znati, odgovori policajac, jer otkako je knjigovođa

došao u Belano, ne prođe nijedan dan a da ne vežba na svojoj horni,dodijavajući celom komšiluku i izazivajući negodovanje, budući da živi usamom centru varoši, u Ulici Manconi, u stanu s prozorima i balkonomokrenutim prema Trgu Santa Marta. Zato je, dodade policajac, pre četiridana odlučio da poseti Ðeminacija i pokuša da ga urazumi, da mu objasnida ne može da svira hornu u vreme kad deca odlaze na počinak, a stariljudi već spavaju. Ðeminaci je odvratio da mu, s obzirom na mnogo poslakoji mora da obavi to kom dana, za ve žbanje pre o staju samo ve čer nji sati.

– Svakodnevno ve žbanje! – uzviknuo je.Bez kojeg bi uvo, oko, prsti i pluća zarđali. Onda se, pokazavši da ima ne

samo veliki kapacitet pluća već i odlično pamćenje, pozvao na svojemuzič ko znanje.

– Vi biste – rekao je. – Vi biste to morali da znate bolje od mene, jer, akose ne varam, svirate u varoškom limenom orkestru: svakodnevno vežbanjeod osnovnog je značaja za nas muzi čare!

Čime je zavr šio razgo vor i opro stio se s po li caj cem.Sada, kad se ta ideja začela u glavi Karleta Pijanina, ali on još nije imao

hrabrosti da je pretopi u reči, trebalo bi da pita Ðeminacija da li želi daodmeni maestra Vergotinija. Međutim, postavlja se i jedno etičko pitanje:kako će Ver go ti ni to pri hvati ti? Da li će se uvre di ti?

– Baš me briga! – glasio je lakonski gradonačelnikov stav. Istog trenanaredio je Pijaninu da krene u misiju ubeđivanja knjigovođe Ðeminacija dauče stvuje u pro slavi Če tvr tog no vem bra.

Či ni lo se da je pro blem re šen.Me đutim, Ðe mi naci nije pri stao.

35.

Nije bio pre zriv, nadmen niti umi šljen.Vrlo jednostavno, brižljivo birajući reči kako ne bi uvredio policajca,

knjigovođa Ðeminaci rekao je da nije raspoložen da se pridruži limenomor ke stru.

Zahvalio je grado načel ni ku, go spo di nu Par pajo li, na po nudi.Uverava ga da će, u slučaju da se i u Belanu jednog dana osnuje muzički

orkestar koji će zadovoljiti izvesni nivo, svakako ponuditi sopstvenoiskustvo i saradnju.

– Pa šta to znači? – upi ta grado načel nik.– Jednostavno rečeno – objasni trombonista – to znači da nas smatra

obič nim muzi kan ti ma.– A ja se – dodade posle nekoliko trenutaka – ako mi dopustite da to

kažem, do ne kle slažem s njim.Drugim rečima, objasnio je, onom ko je video i čuo orkestar iz Lovana,

jasno je šta znači svirati. Ali pre svega, onaj ko je, kao Ðeminaci, desetgodina svirao u takvom orkestru, ne može da pristane na ovakavkompromis; da padne s konja na magarca. Bolje je da se povuče. Naročitoako mu se kao je di na mo guć nost nudi zapr đi vanje malog li me nog or ke stra.

Gradonačelnik je imao neku predstavu, istina nejasnu, o tome gde senalazi Loveno. Ali zaista nikada nije čuo da je gradski orkestar iz Lovenanajčuveniji muzički sastav na celom jezeru Komo, poznat i izvan granicaregije, pa čak i u kantonu Tičino. Iskreno govoreći, to ga nije ni zanimalo,muzi ka mu je išla na živce više od bilo čega...

Ali da taj...– Kako se zove?– Ðe mi naci! – odgo vo ri trom bo ni sta.Da, tako je, Ðe ni naci...Ne, pre ki nu ga po li cajac, Ðe-mi-na-ci.Sa m.Do bro, sa n ili sa m, isto mu se hvata, u oba slučaja ima glupo pre zi me.

Ne sum nji vo, pri znao je Pi janin.Dakle, nedopustivo je da se taj Ðe mi ka ci ogluši o zahtev koji mu je

uputio ne samo on, nego i cela zajedni ca!Na kraju kraje va, u Be lanu je tek dve ne de lje, šta je on umi slio?Možda je zaboravio da je posao dobio zahvaljujući, između ostalog, i

nje go vom odluč nom pri ti sku na upravni odbor bol ni ce?Ili misli da je dovoljna bila reč nekog partijskog sekretarčića pa da

zasedne u fo te lju?Po li cajac se slo žio s grado načel ni ko vim re či ma.Sad se, me đutim, po stavlja drugo pi tanje.Šta da urade?Kako da privole Ðeminacija da svira hornu četvrtog novembra? Silom,

uce nom ili novcem?– Laskanjem – pre dlo ži Pi janin.– Kako to?– Po nudi te mu da osnuje gradski or ke star i ovde u Be lanu – reče Pi janin.Odli čan pre dlog, pri me ti grado načel nik.Pijanin se začudi. Bupnuo joj to tek tako, u šali. Osnivanje gradskog

or ke stra svakako nije sit ni ca.Par pajo la slegnu rame ni ma.Šta tu može da bude pro blem!Io nako već imaju pola or ke stra.Obi čan li me ni, pri me ti Pi janin.Ma do bro, li me ni ili gradski...A, ne, prekinu ga muzičar. Bilo je jasno da gradonačelnik pojma nema u

čemu je razli ka izme đu pravog gradskog i li me nog or ke stra.– Izme đu gradskog i li me nog or ke stra... – ot po če Pi janin pre davanje.Hteo je da zađe u de talje, da mu objasni.Par pajo la mu ne do pusti.– Idi te – reče.Nisu smeli da gube vreme; četvrti novembar sve više se približavao, a on

je po svaku cenu želeo limeni orkestar na svečanosti, i nekoga ko ćeodsvi rati Si lenzio.

36.

Ni Pijanin nije bio naivan. Godinama je radio kao komunalni policajac, imaoje mnogo iskustva i pomalo je poznavao ljude. Umeo je da nanjuši kojojvrsti pripadaju, da im proceni karakter. Naslućivao je da je naravknjigovođe Onorata Ðeminacija osetljiva na laskanje. Na prepredenolaskanje, koje se zasni va na, kako bi se to re klo, muzič kim parame tri ma.

Kad ga je ponovo posetio, policajac Pijanin osmislio je i spremio pričicukoju je izdeklamovao bez i malo oklevanja, kao da izvodi neku solode o ni cu.

Reče kako je gospodin gradonačelnik Ðemo Parpajola saznao da od predve nedelje u njihovoj varoši živi prva horna (tako je rekao, iako je biopotpuno siguran u to da je Ðeminaci druga horna) čuvenog gradskogorkestra iz Lovena i da je odlučio da pokrene projekat o kojem već dugorazmišlja, ali ga nije ostvario jer nije imao pravog čoveka za to. Sada,međutim, rekao je gospodin gradonačelnik, imaju pravog čoveka, u likuknjigovođe Onorata Ðeminacija, i projekat o osnivanju pravog gradskogorkestra može da zaživi, pod uslovom da knjigovođa prihvati da preuzmeko man du nad tim bro dom.

Knji go vo đi zasi jaše oči od po no sa.Tako već mo že mo da razgo varamo, po mi sli.Policajac mu je u međuvremenu govorio kako bi gospodinu

gradonačelniku bilo neizmerno drago da knjigovođa dođe sa svojomhornom na proslavu Četvrtog novembra, kako bi mogao da ga predstaviokuplje ni ma kao pr vog di ri gen ta Be lan skog gradskog or ke stra u osni vanju.

Knji go vo đa zač ki lji, oči mu se pre tvo ri še u dva pro re za.Da nije to neka igra, neka klopka, način da ga namame da odsvira

Si lenzio, a onda do vi đe nja i mno go sre će.Ver ba vo lant!7

– Neka me zvanič no zaduži – reče knji go vo đa.Po li cajac ga nije naj bo lje razumeo. Ðe mi naci razjasni: – Scripta ma nent!8

Pismeno ovlašćenje, kojim će mu gospodin gradonačelnik Ðemo

Parpajola zvanično poveriti to zaduženje ali će i prihvatiti, u ime javneuprave, da preuzme sve obaveze koje prate osnivanje svakog gradskogor ke stra koji je zaslužio da nosi to ime.

– A to nisu male obave ze – reče knji go vo đa na kraju izlaganja.Ovaj nije ni malo glup, po mi sli po li cajac.– Izve sti ću ga – reče.

37.

Bila je de se ta go di šnji ca po be de.Proslava je započela veče uoči četvrtog novembra, zvonjavom crkvenih

zvona. Prva su se oglasila zvona parohijske crkve u Belanu, kojima su sepriključila ona iz okolnih naselja, Ombrijaka, Lecena, Boncena, Bjozija, Ora.Bio je to dirljiv trenutak, snažnih i suprotstavljenih osećanja. Deca se,poneta grmljavinom koja je vladala iznad varoši, pridružiše zvonjavipodražavanjem, zavijanjem, vriskom. Niko im nije mogao objasniti da zaneke to nisu trenuci slavlja, već prilika da se sete onih kojih više nema, kojisu ostavili život i nade na Karsu, u Izoncu, svuda. Odrasli su se prepustilisećanjima, pričama i suzama. Kad je zvonjava zamukla, ljudima je još nekovreme bubnjalo u ušima. Kao i deci, uzbuđenoj, kojoj se više nimalo nijespavalo. Kako bi ih ubedili da odu u krevet, roditelji su morali da impriprete kako će ih sutradan ostaviti u kući i uskratiti im nezaboravan danispunjen ne o pi si vim uzbuđe nji ma.

U 9.30: okupljanje ispred zgrade opštine, povorka kreće prema Parkusećanja, čitanje Ratnog proglasa; posle tri minuta ćutanja u slavu pobedei polaganja venca, povorka nastavlja prema parohijskoj crkvi gde seodržava sveta misa za pokoj palih duša; nastavlja se procesija premagro blju koja se okon čava po novnim po laganjem ven ca.

12.00: obrok (u voj nič kom smi slu).15.00: komemorativna proslava u čast palih na moru s bacanjem trećeg

ven ca (na obali je ze ra).17.00: pri kazi vanje patri ot skog fil ma u paro hij skoj sali.19.00: bakljada osakaćenih (samo dvojica; jedan bez ruke a drugi bez

parčeta ušne školjke), „prozivka“; palih (u svakom slučaju, previše njih)u Par ku se ćanja.

20.00: komemoracija u klubu pri parohijskoj crkvi, koju će održati velečasnidon Eto re Mo skar di ni, voj ni kape lan.

Dodatke u zagradama KUKAVIČKI! su na jednom plakatu dopisali

ne po znati izvr ši o ci.

38.

U trenutku kad je knjigovođa Onorato Ðeminaci, posle čitanja Ratnogproglasa, a pre tri minuta ćutanja predviđenih programom zasviraoSi lenzio, po če la je kiša.

Knjigovođa samo što je istupio dva koraka ispred ostalih članovalimenog orkestra. Gradonačelnik Parpajola ga je pokretom ruke pozvao dase popne do njega, ispred spomen--ploče postavljene u znak sećanja naži te lje Be lana pale u Ve li kom ratu. Ðe mi naci je pri hvatio uz naklon. Tako će,napo kon, ljudi moći da ga vide.

Većina se pomalo začudila; kako ti potresni siloviti tonovi nalikudar ci ma biča, mogu da izađu iz te go mi le sala?

Ipak, knji go vo đa ih je izne drio, čuli su to sopstve nim uši ma.I malo ranije, Canzone del Piave – tataratatata, tataratataaa – kao da nije

bila ona ista iz pret hodnih go di na.Padale su krupne meke kapi, bučne pri udaru o tlo. Ali niko se nije

pomerio, niko nije otvorio kišobran, niko nije disao. Kao da su i mrtvi izašliiz groba da slušaju. Svaki ton zvučao je kao napeta žica, kao olovne kugliceiz musketa ispaljene ko zna kud. Tokom čitavog izvođenja, gradonačelnikusu milili žmarci niz leđa. Maestro Vergotini, prisutan u mnoštvu, sasavijenom rukom obešenom o vrat, pocrvene i zaključi da je njegovakarijera prve horne u limenom orkestru okončana. Na kraju, kad jeÐeminaci odmakao usnik horne od usana i vojničkim pokretom je stavioispod miške, neki počeše da tapšu, ali sam maestro ih zaustavizapovednički podigavši desnu ruku, što su neki protumačili kao rimskipo zdrav.9

Mno gi mu uzvrati še.Gradonačelnik se, međutim, nagnu prema njemu i prošaputa mu na uvo:

– Svaka čast.Ðe mi naci je go spodski pri hvatio po hvalu.– Uskoro ću vam napraviti spisak prvih potrepština – reče umesto

odgo vo ra.

39.

U sre du uve če mo rao je da pri hvati šalu.Nazaci ju ni šta drugo nije pre o stalo.Umesto da kaže istinu, trpeo je neizbežna zadirkivanja: mlada žena,

istro ši će alat ku, ako mu tre ba po moć i slič no.Pošto još nisu imali prostoriju u kojoj bi mogli da se sastaju, knjigovođa

Onorato Ðeminaci okupio je muzičare iz limenog orkestra u kafeuIm bar ka de ro, u pri jat noj sali u ko joj su na miru mo gli da po se de i po pi ju čaj.

Ali člano vi li me nog or ke stra nisu bili ljubi te lji čaja.Istini za volju, nisu bili oduševljeni ni kafeom Im bar ka de ro i njegovim

slatkastim mirisom kao u poslastičarnici, izmešanim s vonjem znoja koji jelebdeo u vazduhu. Svima je bilo vrlo neprijatno u tom lokalu s prigušenimsve tli ma i ne o pi si vim mi ri si ma.

Srećom, Nazaci nije izbegao okupljanje i svojim prisustvom pružio jeodličnu temu za razgovor do trenutka kad je, izvinivši se zbog zakašnjenja,stigao knjigovođa Ðeminaci. Odmah je, ni minuta ne čekajući, održao rečitgovor članovima limenog orkestra. Izjavio je da će prisutni biti temelj nako jem će on izgradi ti budući gradski or ke star Be lana.

– Vi se, zapravo – nastavio je – do ne kle već razume te u note.U note, reče, ne u muzi ku. Muzi ka je ne što drugo, zna on šta go vo ri.– Obraćam vam se, dakle, zahtevajući od vas požrtvovanje i snagu volje:

primer koji treba pružiti onima koji će popunjavati naše redove sve dok nenapravi mo or ke star kao što bog zapo ve da.

Onda usrdno zamoli osmoricu prisutnih da ozbiljno preispitaju svojusavest i da iskre no odgo vo re na jedno pi tanje.

Da li su ZA I STA sprem ni da se po trude da nauče da svi raju?!Oni koji mi sle da nisu u stanju tre balo bi odmah da se po vuku.Oni koji prihvate moraju znati da od tog trenutka on, u svojstvu

dirigenta, neće trpeti kašnjenja, izostanke, negodovanja, rasprave niti bilokakve oblike ponašanja koji nisu u skladu s njegovim pravilima koja su,koliko god da deluju strogo, neophodna za formiranje karaktera jednog

muzičara. Kao čovek koji je deset godina bio prva horna u orkestru izLo ve na, on to svakako može da po tvr di.

– Ako imate neka pi tanja, odmah ih po stavi te – zaključi Ðe mi naci.Niko nije imao pi tanja.Maestra Vergotinija, kome su u ušima već tri dana odzvanjali čisti

tonovi Ðeminacijeve horne s komemorativne proslave Četvrtog novembra,zanimalo je samo jedno: Pijanin mu je u poverenju rekao da je, ponjegovom mišljenju, knjigovođa bio druga horna. Ako je to istina, zaštoupor no tvr di da je prva?

Procenio je da nije pravi trenutak da ga to pita. Ukazaće mu se zgodnapri li ka, zaključio je.

Svi su prihvatili uslove, visoko podigavši desnu ruku. Jedino je maestroVergotini podigao levu; desna mu je još visila o vratu, u skladu sdokto ro vom pre po rukom.

40.

Sutradan ujutru, knjigovođa Ðeminaci čitao je prvo pismo sa zahtevimaupućenim gradonačelniku u svojstvu dirigenta zaduženog za osnivanjegradskog or ke stra.

Predmet: odgo varajuće pro sto ri je.

U skladu sa zaduženjem koje ste mi Vi poverili, a po ovlašćenju izdatom 3.novembra 1928, koje se odnosi na zahtev za osnivanje gradskog orkestra,obaveštavam Vas da je neophodno hitno obezbediti odgovarajuće prostorije ukojima će se pokrenuti muzička škola za početnike i omogućiti vežbanjepro fe si o nal nim muzi ča ri ma.

S na dom da ćete bla go vre me no odgo vo ri ti na moj za htev, s po što va njemKnjig. Ðe mi na ci Ono ra to

41.

Prethodne večeri, kad je Ðeminaci otišao, a bivši maestro Caka Vergotini,izjasnivši se u ime svih ostalih, predložio da odu na čašicu u gostionicuPonte, Nazaci je odbio.

Znao je da će time izazvati nova zadirkivanja, i zaista, talas podsmehasručio mu se na glavu. Ali nije imao ni liru u džepu, ne bi mogao da platituru kad na njega dođe red. Zato je pokušao da ostane vedra čela u nevolji iizjavio je, na radost ostalih, da dvadeset godina mlađa žena zahtevadvostruko više posla. Uzvratili su mu da su svi spremni da zasuču rukave,ako mu zatre ba po moć.

Mo gli bi da se or gani zuju i po sme nama! Više od toga...Pominjanje rukava istog trenutka prizvalo je Nazaciju u sećanje

šamarčine koje je dobio nekoliko nedelja ranije i potonje pretnje koje bi seobrušile na njega kad god bi pokušao da dovede u pitanje problem kućnekase.

Za to vre me, No e mi na fi lo zo fi ja po lako se rasve tljavala.Bila je vrlo jednostavna: njena obaveza je da se postara da Nazaciju ništa

ne manjka, od čiste odeće do hrane na trpezi, a njegov zadatak je da jojomogući da obavlja svoj posao. O ostalom su mogli da se dogovore. Alimorao je izbiti sebi iz glave pomisao da može da uzima novac kako bi gatrošio po gostionicama na terevenke. Ona, Noemi Nazaci, nije htela dazavr ši kao nje go va prva žena.

Pred nepokolebljivošću te žene, Evelindu je zamirao glas u grlu. To jebilo po ni žavajuće!

A na to poniženje nadovezivalo se još jedno, jer je metiljavko, uvekpri sutan, s di vlje njem gle dao svo ju maće hu.

O svemu tome Evelindo Nazaci je premišljao u sredu uveče, dok sevraćao u Dervio polako okrećući pedale. Izlaza nije bilo, šteta je većuči nje na. A sam je nato vario sebi tu ne vo lju na vrat.

Može li čo vek tako da živi?Drugim rečima, da li je moguće da jedan pedesetogodišnjak ne može da

do pusti sebi da po pi je ne ko li ko čaši ca vina s pri jate lji ma...Mo raće da smi sli ne što kako bi kri šom od No e mi zaradio neku cr kavi cu.U suprotnom, bolje da crkne!, pomislio je dok je ulazio u kuću s

ne jasnom ide jom koja mu je već lebde la u glavi.

42.

Gradonačelnik je primio k znanju zahtev knjigovođe Ðeminacija iosmeh nuo se.

Pre sve ga, uve se lio ga je nje gov stil pi sanja.Sažet, suvo paran, strog.Pravi činovnički stil koji je, verovatno, u potpunom skladu s njegovim

mentalitetom knjigovođe, uskogrudim, neprijemčivim za bilo šta osimbro je va.

– Svakako je reč o čoveku koji zna šta hoće – primeti komunalnipolicajac, koji je u međuvremenu postao stalni posrednik izmeđugrado načel ni ka i Ðe mi naci ja.

Do bro, zaključi grado načel nik.– Slobodno kažite Ðeminaciju da smo se već pobrinuli za tu potrebu.

Naučili smo da razmišljamo unapred, dakle, za otprilike mesec dana, kad sekancelarije državne pošte isele iz prostorije u prizemlju zgrade opštine,moći će da raspolaže tim lokalom. Iako će morati besplatno da obave nekeradove, činjenica je da je ova uprava spremna da im tu prostoriju ustupi beznadoknade. Jednom reč ju, džabe.

Izve sti ću ga, reče Kar le to Pi janin. Ali nije de lo vao ube đe no u to.Zato se i ne pomeri, umesto da se okrene na peti i ode da izvesti

knji go vo đu.Štaviše, da bi privukao gradonačelnikovu pažnju, prevali preko usana

jedno „Ali...“;, dubo ko kao note koje je izvlačio iz svog in strumen ta.Po sto ji neko „ali“;?, upi ta grado načel nik.– Po sto ji – reče Pi janin.I objasni.Njemu se čini da je pronikao u karakter knjigovođe Ðeminacija. Zato

ve ruje da bi mu, više od reči, znači lo par če papi ra, dva reda koja će napi sati ipot pi sati grado načel nik Ðemo Par pajo la lič no.

Gradonačelnik nije negodovao. Reče kako ne dovodi u sumnjuprimedbu komunalnog policajca. Štaviše, i sâm je uveren u to da bi

Ðe mi naci bio zado vo ljan kad bi mu on napi sao i pot pi sao makar dva reda.– No budući da ja imam samo jednu reč i da sam navikao da je držim,

mo raće da se zado vo lji time.Rekavši da je time razgovor završen, dodade da komunalni policajac sad

može da obavi svo ju izaslanič ku dužnost.

43.

Posle nekoliko dana, maestro Ðeminaci sazva još jedan sastanak. Nadnevnom redu je bila samo jedna tač ka: odgo varajuće pro sto ri je.

Pošto je večerao, Nazaci uđe u spavaću sobu, uze tenor-tubu s ormana,stavi je na rame i vrati se u kuhi nju.

– Imate pro be? – upi ta No e mi.Ne, odvrati on. Tiho i odmahujući glavom. Metiljavko ga kroz smeh

upita da li to znači da mu tenor-tuba treba da zatrubi ispred krivine.Ro di te lj pre đe pre ko te do set ke.

– Više mi ne tre ba – objavi Nazaci.– Kako to? – upi ta No e mi.– Po vući ću se – reče.– Zašto? – upi ta ona.– Eto tako.– Da ti nije palo na pamet! – prasnu No e mi.Da ti nije palo na pamet, po no vi.Evelindo je ostao bez reči. Je l’ se on oženio ženom ili đavolom? Kako je

uspe la da pro zre nje gov plan, da mu mo žda ne čita mi sli?Daleko od toga da je umela da čiti misli, Noemi je jednostavno imala

osećaj za meru, tome ju je naučio život u planini. Dakle, kad se uverila da jeukrotila muža, što je izvela lakše nego što je očekivala, shvatila je da jevreme da se zaustavi. Nije želela da napravi kilavka od njega, da ga potčini,da napravi od njega muškarca koji, kao neki, nisu u stanju ni korak danaprave bez že ni ne po dr ške.

I Lindo je morao da ima slobodu. Naravno, ne da bi išao da se opija. Alisviranje u orkestru delovalo joj je kao odlična razonoda posle radnog dana,koja će ga dr žati po dalje od go sti o ni ca i raznih iskuše nja.

Ne, i ne, reče.Pravi muškarac mora da se bavi još nečim osim redovnog posla. Sviranje

u orkestru je lepa stvar koja... nije mogla da nađe reči ali, kako god, to jene što što ostavlja izve stan pe čat...

– U svakom slučaju, ti se ne ćeš po vući – zaključi.Evelindo izađe iz kuće ubeđen da je među Noeminim pretkinjama bilo

veštica, onih koje su u srednjem veku spaljivali na lomači. Srdito je okretaopedale vozeći prema Belanu. Prvi deo plana koji je smislio Noemi mu jeupropastila. Hteo je da se povuče iz limenog orkestra, da proda tenor-tubu ida zaradi ne što.

Ume sto toga, zbo gom planu i dabogda cr kla No e mi.

44.

Predmet: odgo varajuće pro sto ri je.Knjigovođa Ðeminaci pročita sedmorici belanskih muzičara pismo koje

je pri pre mio i koje će sutradan biti pre dati go spo di nu grado načel ni ku.

U vezi s Vašim posredno mi uručenim dopisom glede ponude muzičarimaGradskog orkestra Belana u osnivanju da koriste prostorije koje trenutnozauzima državna pošta, a nakon obavljene inspekcije od stranedolepotpisanog Ðeminaci knjigovođe Onorata, zaduženog za osnivanjegorepomenutog Gradskog orkestra, pozivamo se na sledeće razloge u prilogčinjenici da prostorije navedene kao moguće novo sedište orkestra nisupri kladne:

a) pre svega, neprimereno je govoriti ili pisati o prostorijama, budući dase ponuda odnosi na samo jednu prostoriju koja je, u zatečenom stanju,podeljena na dva dela za potrebe državne pošte, kako bi se činovnici odvojiliod blagajnika, što stvara iluziju da je reč o dvema prostorijama koje sena sta vlja ju jedna na drugu;

b) prostorija ima neodgovarajući oblik; budući da se pruža u dubinu, adaleko manje u širinu, to bi moglo da predstavlja prepreku, a možda ipotpuno da onemogući pravilno raspoređivanje (duvački instrumenti uzduvačke, žičani uz žičane, zatim solisti, i tako dalje i tako dalje)komponenata gradskog orkestra tokom proba, čime se obesmišljava svrhasame pro be;

c) kao i oblik, i dimenzije prostorije mogu se oceniti neprimerenimnameni, ako se ima u vidu da to što jedan limeni orkestar sa šest, sedamelemenata može na zadovoljavajući način da obavi svoj zadatak u takvojprostoriji, ne znači da isto važi i za gradski orkestar u pravom smislu reči,koji ne može imati manje od četrdeset, u najgorem slučaju tridesetelemenata: očigledno je, čak i nakon provršne procene, da bi četrdeset ili

samo tri de set čla no va te ško mo glo da se sme sti u go re na ve de noj pro sto ri ji;č) čak i ako dopustimo, iako samo teoretski, mogućnost da ponuđena

prostorija primi četrdeset ili trideset muzičara, kako god, postavlja sezabrinjavajući problem akustike: naime, ne treba zaboraviti da je reč očetrdeset – ili trideset – muzičara koji će se okupljati kako bi uvežbavalizajednički muzički nastup pred publikom. Male dimenzije prostorije,kojima treba dodati i previše nisku tavanicu, ni na koji način ne mogu daobezbede savršenu akustiku, conditio sine qua non za savršenoiz vo đe nje;

ć) zidne strukture pokazuju, i više nego očigledno, tragove rđavogodržavanja, ispoljene u vidu velikih mrlja od vlage koja prodire kroztavanicu i dovodi do ljuštenja maltera, prožimajući vazduh neprijatnimvonjem buđi i, što je još značajnije, izaziva zabrinutost u vezi s očuvanjeminstrumenata koji nisu u vlasništvu muzičara, a koji bi se držali u tojpro sto ri ji.

Imajući u vidu gorenavedene elemente, a nakon njihove procene, molimVaše gospodstvo da preinači ponudu u vezi s prostorijom za vežbanjeGradskog or ke stra Be la na.

S po što va njem, Ðe mi na ci knji go vo đa Ono ra to.Sle de pot pi si.

45.

Niko od prisutnih nije razumeo smisao reči koje je Ðeminaci prevalio prekousana. Pismo je, nesumnjivo, majstorski napisano. Ali zamršen zastarelimae strov stil bio je prava zago net ka.

Ðe mi naci je ose tio ne lago du svo jih muzi čara i objasnio im je.Praktično, rekao je, tražio je od gradonačelnika da im obezbedi druge

prostorije, zato što ova koju im je ponudio ne odgovara njihovimpo tre bama.

– Obrazloživši razloge u skladu sa stilom koji se koristi u zvaničnojpre pi sci – reče.

Šta znači „Sle de pot pi si“;?, upi ta Pi janin s izve snom zebnjom u glasu.To znači da bi svi trebalo svojim potpisom da podrže opravdan zahtev,

objasni Ðe mi naci, što će pe ti ci ji dati veću te ži nu.Izraz ne lago de spusti se na lice trom bo ni ste.– Ja sam i ko munal ni po li cajac – reče.– Šta time ho će te da kaže te? – upi ta Ðe mi naci.– Time hoću da kažem da je gradonačelnik moj neposredni nadređeni.

Drugim rečima, zavisim od njega i ni u snu se ne bih usprotivio njegovomnare đe nju.

– Ovde nije reč o nare đe nji ma... – objasni Ðe mi naci.Naređenja, nalozi, predlozi ili saveti. Šta god da kaže gospodin

grado načel nik za nje ga je zakon, objasni ko munal ni po li cajac.– Šta onda name ravate da uči ni te? – upi ta Ðe mi naci.– Neću pot pi sati – izjavi Pi janin.Na knjigovođino lice navuče se tama. Pogledom ošinu ostale u grupi.

Bivši maestro Vergotini, koji je jedva čekao da mu se osveti što jedegradiran, nadoveza se na reči komunalnog policajca: – Ni ja nećupot pi sati.

A ostali?Ostali su, ćutke ispitujući sopstvenu savest, odmeravali Pijaninove reči.

Do bro, on je prvi na udaru kao či novnik javne uprave.

Ipak, da li bi njima, Belanezima koji u toj varoši i žive i rade, bilopamet no da izazo vu grado načel ni ko vu ne tr pe lji vost? Ni kad se ne zna.

Ðeminaci uperi pogled u Aurelija Leonija, bas-trombonistu, najstarijegčlana družine, očekujući njegovu solidarnost. Tih kao i instrument kojisvira, Leoni je često umesto jezika koristio bas-trombon. Naime, ako bi utrenutku kad mu neko postavi pitanje u rukama držao instrument,odgovarao je sa „si“; umesto da ili sa „do“; umesto ne. Ne samo napro bama, nego i kod kuće.

Ume sto odgo vo ra na mae strov po gled, Le o ni pri ne se bas usnama.Do!Ðe mi naci pri hvati nje go vu odluku odseč no klim nuvši glavom.– Onda znajte da će oni koji ne budu potpisali biti otpušteni – izjavi

Ðe mi naci.Njegove reče su dočekane tišinom. Samo se Nazaci trgao. To što je

maestro upravo rekao, pruža sasvim drugačiji pogled na situaciju: i on je,kao i ostali, bio uve ren da ne tre ba pot pi sati.

Ali sada, ako ne bude pot pi sao, ri zi kuje da izazo ve No e min bes, jer mu jeona strogo zabranila da se povuče. Zaključi da je njemu lakše, pošto živi uDer vi ju. Ustade i ne si gur nim glasom reče: – Ja ću pot pi sati.

46.

Policajac Pijanin podneo je izveštaj narednog jutra. Govorio je i u imeko le ga koji nisu pot pi sali Ðe mi naci je vu pe ti ci ju.

Kasnije su porazgovarali svi zajedno, kad se završio sastanak. I usaglasilisu se da s jedne strane postoji rizik da iznerviraju gradonačelnika akopodrže pomalo nadmen Ðeminacijev stav, ali da ih, s druge strane, vreba jošjedan rizik: sam gradonačelnik je naredio da se osnuje orkestar. Hoće li oni,iako su ot pušte ni, biti pro glaše ni ne po slušni ci ma?

Pošto su dobro promislili i iskapili brojne čaše, zamolili su Pijanina daizlo ži nji ho ve stavo ve predstavni ku naj vi še varo ške vlasti.

Koji sasluša izve štaj i ne trepnuvši: umeo je da obuzdava ose ćanja.Ali da mu je ta vre ća sala do pala šaka, napravio bi sal či će od nje ga!Dupe glavac je dan!Šta on zami šlja, da je duče tu u Be lanu?Šutnuće on njega u guzicu, ima da leti do Menađa, može da zaboravi

or ke star!Do kojeg je gradonačelniku stalo kô do lanjskog snega. Ni do sada mu

nije bio po tre ban, pa će i ubuduće moći bez nje ga.Nažalost, postoji jedna sitnica: javno je i napismeno dao svoju reč. Reč

gradonačelnika. Nije mogao da je povuče. Ali treba se postarati za to da samÐe mi naci odustane od pro jekta, da se svo je volj no po vuče.

Zahvali Pi jani nu za blago vre me ni izve štaj.– Razmi sli ću – reče.Već je razmi šljao.Trebalo mu je nešto čime će priterati uza zida tog seronju, čime će ga

pri davi ti.Da li bi u tu svr hu mo gla da mu po služi optužba za pre varu?

47.

Žena menađanskog sekretara Detonatija ponovo je počela da mu dodijava.Opet zbog brata. Detonati nije imao drugog izbora nego da je sasluša i raširiruke.

Šta on tu može što je Va re ki ni di sti la ti oti šao na do boš?Na ženine prekore morao je da doda i gotovo izvesnu slutnju da je

žestoko namagarčen. Pazio je da mu to negde ne izleti, ali nije se mogaooteti utisku da su ga Estenuata i njen muž iskoristili kao neku budalu i da suga zatim ostavi li na ce di lu: praznih šaka i s razjare nom že nom.

Kako god bilo, stvar je gotova, nazad se nije moglo. Varekini, vlasnikfirme, nestao je, njegovi poverioci su poput izgladnelih pasa kružili okofabrike. Državno tužilaštvo zaplenilo je fabriku i prikupljajući podatkezapo če lo istragu o nje noj pro pasti.

Iako je Detonati pokušavao da objasni ženi da su mnogi ostali kratkihrukava, a ne samo oni, odbila je da sluša bilo kakva opravdanja: nijeVarekini distilati jedina fabrika na svetu, svi koriste veze i traže usluge,jedino on nije u stanju nikad ništa da izvuče za sebe, ume samo da dajeprazna obećanja, a u međuvremenu njen brat, koji se približava tridesetojgo di ni, još nema po sao u struci...

Svako veče ista pesma, prava muka i gnjavaža. Iz dana u dan, Detonati jeimao utisak da će te stalne žalopojke početi da mu izlaze na nos. Osim toga,morao je da trpi i tupavo lice svog šuraka koji je sve češće večeravao kodnjih prežderavajući se kao svinja, da bi se zatim pridružio sestri ujadikovkama. Dušu su mu jeli, ali trpelo mu je i telo jer bi uveče, kad trebada se vrati kući, se kre tara spo pali gr če vi u sto maku.

Ne pre kidno je razmi šljao kako da se izvuče.Ali što je više razmi šljao, či ni lo mu se da je izlaz sve dalje.Zato je, kad je iznenada naišao na jedan, pomislio da se desilo pravo

čudo.

48.

Gabrijela Teneveli je bila žena Fabricija Betole, koji je zvanično bio kovač.Ali, u praksi, uglavnom se bavio kri jum čare njem.

Žena je imala glupavo lice: još od malena je patila od disfunkcije štitnežlezde a posledica tog poremećaja bilo je okruglo mlitavo lice bez mimike.Dubo ko usađe ne oči li či le su joj na rupe, a uši na dva mr tva li sta.

Bila je niska i gojazna, ali nekako mlitava i gotovo ćelava.Upotpunjavala je kućni budžet radeći po kućama. Nije mnogo govorila iteško se izražavala. Zato je među poslodavcima bila omiljenija od žena kojebrže rade ali su i brze na je zi ku.

Njeni klijenti su, već neko vreme, bili i karabinjeri u kasarni u Menađu,koji još nisu mogli da dokuče zašto se broj prekršaja i hapšenja zakrijumčarenje blago smanjio na teritoriji u njihovoj nadležnosti otkakoTe ne ve li je va či sti kasar nu.

Nisu ni pretpostavili da su njene uši, iako deluju uvelo, stalno načuljene.Pravila se da ništa ne primećuje, ali pomno je slušala. Kad bi se karabinjerispremali za kontrole, zasede, iznenadna hapšenja ili racije, Tenevelijeva biupo zo ri la muža koji bi to pre neo ostali ma.

Sekretar Detonati bio je dobar Betolin klijent budući da je pušioegipatske cigarete, zadovoljavajući se domaćim samo kad bi ga tobožnjikovač obavestio da nekoliko dana mora da se primiri. Jednom prilikom jepitao Betolu kako uspeva da izbegne zasede karabinjera i pograničnepolicije. Betola mu je poverio, zamolivši ga da tu tajnu zadrži za sebe, što jeovaj i učinio: nimalo ga nije uznemirila činjenica da žena odaje mužu tajneiz kasarne; da se on pita, krijumčare bi, umesto što ih progone, uvrstili ukate go ri ju obič nih radni ka.

Ali zato je zamolio Tenevelijevu da dobro načulji uši ne samo kad je rečo novostima u vezi s aktivnostima njenog muža. On i narednik karabinjeranisu se baš mirisali. Možda zato što je ovaj drugi bio antifašista. Ili je moždau pitanju samo lična netrpeljivost. Kako god bilo, činjenica je da je narednikprelazio na drugu stranu kad bi ga sreo na ulici, a kad ne bi mogao da ga

izbegne, ponašao se hladno prema njemu. U svakom slučaju, odlučno jeodbi jao da sarađuje s par ti jom i nje nom mi li ci jom.

Tenevelijeva je pristala: na kraju krajeva, naklonost partijskog sekretarapredstavlja mogućnost više da njen muž ostane bezbedan. No uprkosnjenoj dobroj volji, nijednom nije uspela da dođe do informacija koje bi neneki način mogle koristiti Detonatiju. A kad je reč o kriminalu, Menađo je tošto je ste: palan ka u ko joj živi uglavnom mi ran svet koji gle da svo ja po sla. Štabi tu mo glo da se do go di?

Ali te večeri Tenevelijevoj su bridele uši od uzbuđenja, toliko su jojpo cr ve ne le da su de lo vale ote če no. Sve se odi gralo u kasar ni.

– Narednik je be san! – reče.– Be san? – uzvrati De to nati.– Kao ris! – objasni žena.– A zašto?

49.

Zbog ne kog te le grama.Te le grama koji se zagubio u lavi rin ti ma ko man de u Komu.– Ili ga je neko po jeo, a! – vi kao je narednik celo jutro.Uskoro se ispostavilo da krah fabrike Varekini distilati nije

prouzrokovan jednostavnim neuspehom. Bilo je tu nešto mnogo više! Usuprotnom, ne bi se onako uzmuvali u komandi u Komu, ne bi imtužilaštvo disalo za vratom i naredilo stanici u Menađu da odmah obavide talj nu istragu, da uhapsi krivca i da ispi ta sve odgo vor ne.

Ali, kad je to naređenje stiglo, Varekini je već bio ispario. Šuškalo se da jepobegao. Ko zna kud. Možda u Švajcarsku ili čak, po mišljenju nekih, dobroinformisanih, u Francusku. Narednik iz Menađa uradio je sve što je bilo unjegovoj moći. Pre svega, ispitao je sekretaricu Verekondu, jednu kozu.Umalo se nije une re di la kad je vi de la uni for mu.

Što se tiče drugog sve do ka, Ðe mi naci ja, istog tre nut ka je...– Is-tog tre-nut-ka!... izvestio komandu da se knjigovođa pre nekoliko dana preselio u

Belano. Dakle, čovek je sada potpuno izvan njegove nadležnosti, čak nasuprot noj obali je ze ra.

Šta se do go di lo s te le gramom ko jim je obave stio ko man du o tome?– A? – vikao je narednik do podneva kad je u kasarnu stigao telegram iz

Koma, kojim zahtevaju od njega da ih hitno izvesti o ishodu saslušanjaknjigovođe Ðeminacija. Ako saslušanje još nije obavljeno, treba odmahuhapsiti Ðeminacija budući da je osumnjičen za saučesništvo u krivičnomdelu te ške pre vare.

Tek nakon podneva naredniku su pomalo splasnule žile na vratu. Aonda je izdiktirao ko zna koji po redu telegram u nizu, kojim potvrđuje daim je Ðeminaci nedostupan s obzirom na promenu mesta boravka, nepropustivši priliku da naglasi kako je ta činjenica još odavno trebalo da budepo znata oblasnoj ko man di.

Neka se za to pobrinu kolege u Belanu, smejuljio se na kraju radnog

dana, neka ga uhapse, ispi taju, a mo žda i podvrgnu mukama.

50.

Stariji poručnik Ðuzepe Ðunti, komandant kasarne u Belanu, izašao je usvitanje kako bi izvršio naređenje pristiglo tokom noći: uhapsiti knjigovođuOno rata Ðe mi naci ja.

Nekoliko puta je, s nevericom, pročitao telegram. Ali o naređenjima sene raspravlja. Nije smeo da gubi vre me.

51.

Ni partijski sekretar u Menađu, posle otkrića Tenevelijeve, nije gubiovreme. Morao je odmah da javi vest kolegi iz Belana, Atiliju Bonđoaniju.Kad Ðeminaci ode u zatvor, radno mesto knjigovođe ponovo će bitislobodno. Neka ga onda uzme njegov šurak, nek bolnica propadne, nezani ma ga, nek bude šta bude, samo da zapuši usta svo joj ženi!

Telefonirao mu je iste večeri, tri puta, ali niko se nije javljao. Sutradanujutru po no vo je po kušao oko de set.

– Nije ovde – odgo vo rio mu je drh tavi glasić.– Kada mogu da ga nađem? – upi tao je.– Ne znam – zapijukao je glasić. Ona samo čisti kuću dva sata ujutru. Ne

zna ni šta o tome kad i kuda ide se kre tar i šta radi.Detonati je uporno, svakih sat vremena telefonirao Bonđoaniju. Kad je

izgubio svaku nadu da će ga naći, ovaj se javio.– Šta koji moj još hoćeš? – prasnuo mu je ovaj u uvo čim je shvatio ko ga

zove.De to nati nije sti gao ni da zine.Znaš li ti odakle upravo do lazim, napade ga Bon đo ani.Ne, odgo vo rio je De to nati.Iz Leka.A, do bro...Kurac je do bro! Zna li zašto je bio u Leku?Ne... ne zna... kako bi mo gao da zna...Onda nek do bro sluša ono što će mu sad reći.Otišao je u Leko zato što ga je hitno pozvao sekretar tamošnje partijske

organizacije kako bi ga obavestio da je od danas suspendovan –SUSPENDOVAN, je l’ ti jasno? – s položaja sekretara partijske podružnice uBelanu, jer je sekretarijat iz Koma zahtevao da se preduzmu stroge mereprotiv onih koji, koristeći ugled partije i sledstveno tome brukajući je,podržavaju dodelu značajnih radnih mesta osobama sumnjivog morala, kaošto se to dogodilo ovih dana, a saznalo se jer je izbio skandal oko fabrike

Varekini distilati čiji je vlasnik odlepršao, radnici izvisili, dugovi se vinulinebu pod oblake a, gle čuda, izvesni knjigovođa Onorato Ðeminaci kojegtraže zbog lažnog bankrota, sedi na radnom mestu glavnog knjigovođe ubolnici Umberto Prvi, zahvaljujući činjenici da je partijski sekretar iz Belananapi sme no po tvr dio da za nje ga može da jam či kao za samog sebe!

Nate rali su ga da se podse ti mate matič kog pravi la tran zi tivno sti.– Što znači? – upi ta De to nati.– Idi da vi diš, mo žda si i ti je dan ele ment u tom pravi lu!U svakom slučaju, zasad je suspendovan i sačekaće da komisija utvrdi

ima li osno va da mu oduzmu knji ži cu i da ga isključe iz par ti je.Dakle, zavr šio je Be lanez, šta još kog đavo la hoće?

52.

Zgrada u kojoj je živeo Ðeminaci bila je pravi lavirint stepeništa, niša,mrač nih uglo va, malih te rasa, ostava, po druma i sle pih hodni ka.

Ðunti uđe kroz kapiju okrenutu prema Trgu Santa Marta, u pratnjikarabinjera Mandruce. Pekar Barbijeri upravo je otvarao radnju. Dvojicakarabi nje ra odmah se nađo še u ne pri li ci.

Gde živi Ðeminaci? Na prvom, drugom, trećem ili četvrtom spratuogrom ne zgrade?

Popeli su se na svaki sprat, ali ništa nisu otkrili. Ni na jednim vratimanije pisalo ime i prezime. Posle četrdeset pet minuta, obeshrabren, Ðuntiizađe kroz kapiju u pratnji karabinjera Mandruce. Pade mu na pamet da seraspi ta kod pe kara.

Znate li gde živi knji go vo đa Ðe mi naci?Pe kar im dade lakon ski odgo vor.– Znam – odvrati. – Tamo. – I po kre tom glave po kaza im onaj lavi rint.Poručnik potisnu ljutiti gest i zahvali mu. Onda naredi karabinjeru

Mandruci da se vrati u kasarnu i da proveri u Ðeminacijevom predmetu dali postoji nešto što bi im pomoglo da saznaju u kom stanu živi i da usuprotnom, krajnjem slučaju, ode pravo u kuću komunalnog policajca, ponje go vom mi šlje nju je di ne oso be koja može da im po mogne.

53.

Komunalni policajac tek se bio probudio. Ujutru je pružao prilično jadanprizor. Lice mu je delovalo tužno kao u išibanog psa. Imao je podočnjake.Bio je usporen. Rekao je karabinjeru Madruci, koji u Ðeminacijevompredme tu nije našao baš ni šta, da ga sače ka ne ko li ko mi nuta da se sre di.

Prošlo je pola sata kad se Pijanin pojavio, kompletno obučen i, napokon,ne str pljiv da čuje zašto karabi nje ri traže knji go vo đu.

Ali karabi njer Man druca, po štujući nare đe nja, ne reče ni šta.Pođoše. Karabinjer napred, iza njega policajac koji je hodao u ključu sol i

pred Ðeminacijevu kapiju je stigao sa skoro dvesta metara zaostatka zakarabi nje rom.

Po li caj cu i dvo ji ci karabi nje ra otvo ri la je Este nuata.Šta želite, upitala ih je, prekrstivši ruke preko stomaka i razrogačivši

teleće oči kad joj je poručnik Ðunti rekao da žele knjigovođu, njenogsupruga.

– Moj muž je – odvrati – izašao.Pre više od pola sata, do dade.Taman da se svet ruši, on će u se dam sati biti u svo joj kan ce lari ji.Poručnik Ðunti napravi grimasu, nerazgovetno opsova, okrenu se na

peti i ne pozdravivši se sa ženom i naredi karabinjeru Mandruci da pođe zanjim; delovalo mu je sasvim očigledno da je Ðeminaci, na neki načinobavešten o onome što ga čeka, pobegao, da se njegova žena pravi luda ipo maže mu da do bi je na vre me nu.

Možda se nadala i da će je ispitivati, samo da bi ih još malo zadržala;možda su se, čak, muž i žena dogovorili kako će odgovarati na pitanja. Alineće oni tako lako nasamari ti po ruč ni ka Ðun ti ja.

U trenutku kad je poručnik zastao načas na Trgu Santa Marta da sredimisli, knjigovođa Ðeminaci koji je, kao i svakog jutra izašao na sporednukapiju na uglu Trga Grosi i Ulice Kavur, budući da je na taj način za polakilometra skraćivao put do posla, upravo je spuštao svoju pozamašnupozadinu na stolicu za radnim stolom glavnog knjigovođe bolnice Um ber to

Prvi.

54.

Kad je sredio misli, poručnik Ðunti naredi karabinjeru Mandruci da ostaneda stražari pred zgradom u kojoj živi Ðeminaci: nimalo nije bio uveren ugospođinu iskrenost i smatrao je da bi bilo pametno držati je na oku, pratitinjene sledeće korake. U tom cilju, naredio je karabinjeru da stane pod tremCrkve Santa Marta, odakle može neprimećeno da osmatra. U znakpoštovanja prema tom svetom mestu, dozvolio mu je da skine šapku.Naređenje je bilo da prati gospođu Estenuatu i da ga, ništa nepreduzimajući, kasnije izvesti o njenom kretanju. Onda se zaputi premakasarni zato što je, pre svega ostalog, hteo da izvesti komandu u Leku, kojaće to preneti komandi u Komu, o neuspelom hapšenju Ðeminacija zbogpri vre me ne ne do stupno sti osum nji če nog: zatim će sače kati nova nare đe nja.

Međutim, dok je prelazio preko Trga San Ðorđo, zapljusnu ga talasvernika koji su izlazili iz crkve posle mise u sedam. Među njima je bila ižena gradonačelnika Parpajole, kao i gospođa direktora za zdravstvenuzašti tu i nadzor bol ni ce Mal če lati ja.

Dve koketne ptičice. Ali ne iz hira ili taštine. A još manje zbog urođenogšarma. Dva ćuka koja su se nadmetala jedan s drugim u ružnoći, jer je teškobilo odlučiti koja zauzima primat. Bile su sestre od tetke, vršnjakinje,drugarice od detinjstva, više plod spajanja porodičnih dobara nego brakovaiz ljubavi, družile su se samo jedna s drugom i večito su hodale unaokolodr že ći se podruku. Kad su ugle dale po ruč ni ka, obe zaci čaše.

Šta radi ko man dant u ovo doba na trgu ispred cr kve?Računa na diskre ci ju dama, odvrati Ðun ti. Onda im objasni.Poručnik je bio nadomak kasarne kad je vest, sveža kao kifla, doprla do

dva ćuka mužjaka koja su se ože ni la ružnim ro đakama.– Dupe glavac! – sme juljio se grado načel nik za sebe.I tr ljao ruke.– Da li tre ba da bude mo zado volj ni time? – upi ta ga žena.Muž izbegnu odgo vor i zatraži kafu.– To ja znam!

Di rektor za zdravstve nu zašti tu i nadzor, Mal če lati trgnu se. Pre ble de.– Skan dal!– Skan dal? – po no vi nje go va žena rado znalo.Ali Malčelati ostavi dopola popijenu kafu, obuče se na brzinu i kao

me tak odle te u bol ni cu.U međuvremenu, gospođa Estenuata, usporena i pomalo izvijena u

le đi ma kako bi odr žavala ravno te žu zbog sto maka, izašla je iz kuće.

55.

U bol ni ci je vladao spo koj kao i svakog dana na po čet ku radnog vre me na.U vazduhu je lebdeo mi ris bele kafe, pri gušen žamor, do zi vanje.Prividan mir, pomisli direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor, osetivši u

po zadi ni i mi ris tamjana iz bol nič ke kape le.Prividan mir, koji obično prethodi oluji. Bio je zabrinut, oznojen, u grču i

osećao je neprijatan svrab na tabanima, kao i obično kad ga obuzmestrepnja. A imao je razlo ga, s obzi rom na skan dal koji će usle di ti.

Kad se pronese vest, moći će samo da plače. A zli jezici će se podsmevatinaivči nama iz upravnog odbo ra bol ni ce.

Može samo da zamisli kako će to izgledati, bolnica napravljena uzdoprinos cele zajednice, od najimućnijeg građanina do onognajsiromašnijeg, u kojoj sav posao medicinskih sestara obavljaju časnesestre iz reda Žalosnih majki, bolnica koju je pre manje od godinu danaposetio kardinal Euđenio Tozi i tom prilikom je blagoslovio, sprat po sprat,sva odeljenja, bolnica koja nosi ime njegovog veličanstva Umberta Prvog,kojeg je u Monci ubio anarhista Breši. Drugim rečima, bolnica u kojoj suoduvek vladala stroga pravila i čelični moral uz poštovanje prema svakomčoveku, gde se bolesti duše poklanjala jednaka pažnja kao i bolesti tela, sadrizikuje da postane predmet skandala zbog nemorala glavnog knjigovođekojem su oni, neoprezno i slepo verujući ljudima, nasamareni kao deca,po ve ri li vrlo odgo vo ran po lo žaj.

Ako je knjigovođa Ðeminaci nepošten čovek, ko je to trebalo da primetiako ne upravni odbor?

A koga će sad Ðe mi naci po vući za so bom u pro vali ju?Ta pitanja mučila su direktora za zdravstvenu zaštitu i nadzor

Malčelatija dok se peo stepenicama prema svojoj kancelariji smeštenojnaspram kancelarije lupeškog glavnog knjigovođe. Nadao se da će izmeđutih zi do va naći mir i da će moći usredsre đe no da do ne se naj važni je odluke.

Tog jutra nije oče ki vao do dat na izne nađe nja.Međutim, morao je da pretrpi još jedno. Još neverovatnije od prvog, ako

je to uopšte mo guće.Knjigovođa Onorato bio je tu, kao svakog jutra, u svojoj kancelariji,

sedeo je za stolom pognute glave, udubljen u ko zna kakve papire iobračune i nije ni primetio direktora za zdravstvenu zaštitu i nadzor koji se,iskoristivši činjenicu da ga ovaj nije video, vrlo tiho vratio na hodnik snamerom da ode u prijemnu ambulantu u kojoj se nalazila telefonskacen trala.

56.

Po ruč nik Ðun ti je i dalje bio u kasar ni, i dalje je če kao uput stva.Oni iz Leka su mu re kli da sače ka da se po save tuju s oni ma iz Koma.– Napominjem da postoji mogućnost da je lice pobeglo – rekao je na

kraju te le fon skog razgo vo ra.– U redu – do bio je odgo vor.U svakom slučaju, trebalo je sačekati uputstva, jer je slučaj bio u

nadležnosti državnog tužilaštva u Komu. A u slučaju da se organizujemasovna potraga, trebaće im pojačanje. Nije mu bilo jasno da li treba da gaobezbe di Leko ili Komo.

Pro šlo je pola sata od nje go vog te le fon skog razgo vo ra.Tokom tih pola sata napetog iščekivanja, Ðunti nije gubio vreme i

pokušao je da se poistoveti s Ðeminacijem: kuda bi pobegao da je na mestupo kvare nog knji go vo đe?

Napo kon zazvo ni te le fon, pre ki dajući mu mi sli.Leko na li ni ji, po mi sli Ðun ti.Me đutim, pre vario se.Sme šan, tanak glasić, kao da neko po kušava da pri kri je svoj iden ti tet.– Ko je to? – zagrme poručnik koji nije imao vremena za gubljenje, i

svakako nije že leo da drži zauze tu li ni ju.Proto Malčelati se predstavi. Poručnik Ðunti promeni ton i obrati mu se

blažim ali ipak užurbanim tonom, zato što Leko ima nesumnjivo pravopr ven stva.

Može li ne kako da mu po mogne?Di rektor za zdravstve nu zašti tu i nadzor pro mr si jedno „Da“;.Ako je isti na, reče, kao što je čuo...– Da? – pre ki nu ga po ruč nik.... da karabi nje ri traže, s name rom da ga uhapse...– Koga?... knji go vo đu Ðe mi naci ja... e, pa...Po ruč nik Ðun ti sko či na noge.

Nije mogao da veruje u ono što mu je direktor za zdravstvenu zaštitu inadzor saopštio.

– Upravo sam ga vi deo, svo jim oči ma – po tvr di Mal če lati.Šta tre ba da uči ni?, upi ta zatim.Poručniku je bilo dovoljno nekoliko sekundi da razmisli i postavi plan

akci je.– Nemojte ništa da preduzimate! – naredi. – Ponašajte se kao da je ovo

je dan sasvim obi čan dan.– Obič no svakog jutra svratim da se po zdravim s njim – odvrati di rektor.– Pa onda se po zdravi te s njim! – zaključi karabi njer.

57.

Lukavo.Vrlo lukavo.Ðeminaci se sakrio tamo gde nikome ne bi palo na pamet da ga traži; na

radnom mestu. Zaista je tačno da je najočiglednije istine, stvari koje su namsvakodnevno pred očima, najteže uočiti. Poručnik Ðunti se spremio daizađe. Vodniku Skoli je naredio da, u slučaju da ga pozovu ovi iz komande uLeku, kaže da je izašao zbog hitne stvari i da će ih o tome izvestiti čim sebude vratio.

U tom trenutku karabinjer Mandruca vratio se u kasarnu i detaljnoizvestio nadređenog. Rekao je da je gospođa Estenuata izašla nedugo nakonodlaska gospodina poručnika i da se dugo zadržala u varoši, da je ušla unekoliko radnji, u bakalnicu, pekaru, mesaru, u prodavnicu galanterije, umlekaru, piljarnicu i da je na kraju, u maloj Crkvi Santa Marta očitalaOče naš, Zdra vo ma ri ju i Slava ocu, nakon čega se vratila kući. Po njegovojproceni, svojim ponašanjem ni na koji način ga nije navela na sumnju dakri je neke taj ne ili kri mi nal ne name re.

– U redu – reče po ruč nik Ðun ti koji ga nije ni slušao.– Pođi sa mnom – nare di.Izašli su iz kasarne dok je stidljivo sunce prosipalo zlatasti sjaj po levoj

obali je ze ra.

58.

Malčelati je doslovno izvršio naređenje koje je preko telefona dobio odpo ruč ni ka.

Popeo se, na vrhovima prstiju, na sprat na kojem se nalazilaknji go vo đi na kan ce lari ja.

Pro ve rio je da li je Ðe mi naci i dalje tu.Bio je tu, udubljen u po sao.Po zdravio se s njim.Knjigovođa promrmlja „Dobar dan“;, jer kad se Ðeminaci udubi u

bro je ve, za nje ga ni šta više ne po sto ji.Malčelati onda zatraži dopuštenje da zatvori vrata kancelarije, izmislivši

na licu mesta da će uskoro početi da čiste hodnike i da će nastati buka;šuštanje me tli, ce đe nje krpa, udar ci o zi do ve.

Ðe mi naci je dva pri met no po dignu glavu s papi ra koji su stajali pred njimi verovatno nije ni razumeo šta mu je rekao direktor za zdravstvenu zaštitu inadzor, niti je shvatio da ga je ovaj s dva vrlo spora pokreta ručnog zglobazaključao u kan ce lari ji.

59.

Ni kada ne bi ni pri me tio da ga je Mal če lati zaključao.Nikada, da se njegova kancelarija nije nalazila na tom mestu. To jest, uz

sam deo bolnice rezervisan za časne sestre, odvojen od ostatka zgradezidom od običnih šupljih cigala, podignut po želji majke nadstojnice, kakobi časnim se strama omo gući la da se osame u skladu sa svo jim zave ti ma.

Budući da u skladu s pravilima te prostorije nisu bile dostupne nikomdrugom i da su se zaključavale, svaka časna se stra imala je svoj ključ.

Niko se nikada nije žalio na tu odredbu. Ni Ðeminaci nije imao šta dazameri, već je poštovao njihovu potrebu za privatnošću. Međutim, od prenekoliko dana, iz sobe pored Ðeminacijeve kancelarije, koja je pripadalasestri Emeriti, kroz tanak zid štedljivo napravljen od šupljih cigala, jasno jedo pi rao zvuk kapanja vode iz neke slavi ne.

Da li je kapalo i noću remeteći ili potpuno razbijajući san časnoj sestri,Ðe mi naci nije znao.

Ali danju se to uporno tapkanje kapi koje se otkidaju iz cevi i udaraju oumivaonik – tap, tap – kao da prate metronom, jasno čulo u njegovojkancelariji. Prodiralo mu je u uši čim bi podigao glavu s napornih obračunakako bi načas pre dah nuo i od tog tre nut ka više ga nije napuštalo.

Pravo muče nje.Između ostalog i zato što bi to stalno kapanje posle izvesnog vremena

izazvalo u njemu nezadrživ nagon da piša. Pokušavao je da izdrži.Uspevalo mu je na izvesno vreme. Onda bi odjednom morao da popusti.Ustao bi, be san i odlazio u klo zet.

Tako je bilo i tog jutra.S tom razlikom što je, kad je pokušao da otvori vrata, shvatio da su

zaključana i pošto ih je nekoliko puta cimnuo, počeo je da urla kaopo sednut, pre sve ga iz straha da se ne upi ša.

60.

Proto Malčelati je bio napolju, u hodniku, na nužnoj udaljenosti odknjigovođine kancelarije, kad je ovaj zasuo vrata udarcima i stao da psuje.Zauzeo je strateški položaj: odatle je držao na oku kako vrata osumnjičenogtako i stepenište uz koje se morao popeti poručnik karabinjera koji senapo kon po javi.

– Hvala bogu – reče direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor – još malo irazvalio bi vrata. Kao da je po mah ni tao!

Po ruč nik se nasme ši.Ironično objasni da kasarna u Belanu ima samo dva prevozna sredstva,

bi cikl i ko nja Sve tog Franje.10

– Šta vi mi sli te, da li je nao ružan? – upi ta Mal če lati.Ðunti mu ne odgovori. Umesto toga, priđe vratima i naredi Ðeminaciju

da se odmakne. Zatim uze ključ od direktora i jednom ga okrenu uključao ni ci.

– Napokon! – prasnu Ðeminaci kad je čuo okretanje ključa u bravi. Bio jespreman da opsuje sve po spisku prvom koga zatekne ispred sebe.Me đutim, kad se obreo li cem u lice s po ruč ni kom Ðun ti jem, ostade zate čen.

– Do bar dan, po ruč ni če – reče.Čemu tre ba da zahvali...?Ðunti načini ravnodušan izraz lica, kao da je slučajno prolazio tuda: nije

trebalo dodatno uzrujavati osumnjičenog, a naročito ga nije trebaloprovocirati u slučaju da je naoružan, u šta je sumnjao, ali se i ta mogućnostmo rala uze ti u obzir.

– Trebalo bi da pođete sa mnom, duga je to priča, objasniću vam ukasar ni – reče po mir lji vim to nom.

Malčelati se oprezno skrivao iza karabinjera iz straha da je ludaknao ružan. Pro vi ri kako bi upi tao po ruč ni ka da li mu je još uvek po tre ban.

– Ne – odvrati karabi njer.Ali ga je upozorio da se od tog trenutka, do novih naređenja,

Ðe mi naci je va kan ce lari ja ima smatrati zaple nje nom.

Omaklo mu se, majku mu, to nije trebalo da kaže! Tim rečima jeuzbunio Ðe mi naci ja.

Ko jem, zai sta, sinu da je u ne vo lji. U kakvoj, poj ma nije imao.Ali toliko se stisnuo od straha da je, oslabivši time svoju poslovičnu

izdr žlji vost i usredsre đe nost, ispustio ne ko li ko kapi.

61.

Pošto je dugo posmatrala donji deo muževljeve pidžame, koji je još ležao nakrevetu, onako kako ga je ona ostavila i kako je podne prošlo pre desetakminuta, Estenuata odluči da pošalje najstarijeg iz male vojske, Federika, davidi zašto Ono rato još nije do šao na ručak.

To s pidžamom bila je ružna navika knjigovođe Ðeminacija koji je imaosamo dva dobra odela i pokušao je da ih sačuva od svih skrivenih opasnosti;čim bi se vratio kući skinuo bi pantalone i obukao pidžamu, kako ne biumr ljao uljem, so som ili ne čim drugim ode la za po sao.

Momčić otrča, podstaknut željom da sazna šta se krije iza očevogzakašnjenja i nimalo ne sumnjajući da će se uskoro na njihovu kuću navućitrage di ja.

U belanskoj bolnici, vest o hapšenju glavnog knjigovođe proširila se posvim ode lje nji ma, uključujući i kuhi nju i skladi šte.

Ali, kad je Federiko ušao u prijemnu ambulantu i upitao čuvara za svogroditelja, ovaj nije imao srca da mu tresne istinu u lice. Poslao je nekoga poigumaniju, koja je odbila da obavi neprijatan zadatak i zadužila je sestruČelestinu, svoju zamenicu, da obavesti direktora za zdravstvenu zaštitu inadzor o tužnoj si tuaci ji.

Malčelati je shvatio da se ne može oglušiti o obaveze koje mu namećenje gov po lo žaj; drugim re či ma, nje go va je dužnost bila da obave sti de čaka.

Međutim, kako nije mogao da nađe reči, a još manje hrabrosti, izvestioga je samo o onome što je video, prećutavši ono što je znao: to jest, rekao jeda je knjigovođa, njegov otac, pre nekoliko sati izašao iz bolnice u pratnjigospodina poručnika i da su njih dvojica verovatno još u kasarni, budući danije pri me tio da se knji go vo đa vratio.

Tamo tre ba, po save to vao je de čaka, da ga po traži.Kad je momčić otišao, direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor odmeri u

sebi težinu svog sramnog postupka i zaključi da se nije previše niskospustio: zapravo, razmišljao je, rekao je istinu, jer on nije čuo da je poručnikizgovorio bilo kakvu frazu u vezi s hapšenjem u ime zakona niti je video

lisice, okove i lance ili druge stvari koje se obično koriste kako bi seuhapše ni ci sputali.

U međuvremenu, poručnik Ðunti, koji je bio diskretan čovek i nije voleoda diže prašinu, odveo je knjigovođu u svoju kasarnu i tek kad su ušliobavestio je Ðeminacija da je uhapšen zbog saučestvovanja u prevari u vezis ban kro tom Va re ki ni di sti la ti ja.

Na tu vest, Ðeminaci je reagovao izvesnim obamrlim čuđenjem, naveliko zadovoljstvo gospodina poručnika koji je strepeo od urlanja iotimanja. Ðunti je odmah iskoristio priliku da objasni knjigovođi kako ništaviše ne može da mu kaže, jer ni šta više i ne zna.

Neophodno saslušanje koje ga je očekivalo kao osumnjičenog, obaviće seu vreme i na mestu koje tek treba utvrditi, budući da nije sasvim jasno da liće se za to pobrinuti istražni sudija Opštinskog suda u Menađu ili državnitužilac iz Koma. Naime, izgledalo je da između njih dvojice postoji nekisukob u vezi s nadležnostima, borba koja se vodi propisima, zakonima izakonskim presedanima. Nije bilo jasno ni da li će se saslušanje obaviti uzatvo ru u Pe skare ni ku, u onom u San Do ni nu ili čak tu, u Be lanu.

Ukratko, sve je to tek trebalo utvrditi, a njemu je ostalo da čekanaređenja iz komande u Leku, koja je posredovala između njega i komandeu Komu.

Posle tih objašnjenja, poručnik Ðunti poverio je knjigovođu karabinjeruMan druci, koji ga je zatvo rio u će li ju.

Kad se obreo u ćeliji, Ðeminaci se, malo-pomalo, pribrao i u potpunostishvatio u kakvom se be smi sle nom po lo žaju našao.

Onda je počeo koncert urlanja, udaranja i psovki koji je još trajao utrenutku kad je njegov sin Federiko, poslušavši savet Prota Malčelatija,po zvo nio na kapi ju kasar ne kako bi se raspi tao za ro di te lja.

Za Ðuntija je to bio grom iz vedra neba. I on je zaboravio! Niko se nijepo starao za to!

Niko se nije pobrinuo da obavesti Ðeminacijeve o onome što je zadesilooca porodice. Poručnik je lično rekao dečaku da se vrati kući. Međutim, snjim je poslao i vodnika kojem je poverio nezgodnu dužnost da obavestigo spo đu o jutro šnjim do gađaji ma.

Poručnik je zamolio vodnika i da se izvini gospođi u njegovo ime što jepropustio da je ranije obavesti i da je zamoli da uvaži činjenicu dakomandant kasarne ima previše obaveza i da, ukratko, ne može na sve dami sli.

62.

Estenuati Ðeminaci pozlilo je kad je čula vest. Sručila se na pod, a ogromanjajo li ki sto mak štr čao joj je uvis.

Iako nije znao šta ga je snašlo, vodnik Skola ispravno je postupio: otrčaoje da zamo li kom ši ni cu za po moć.

Međutim, odmah zatim napravio je jednu grešku: u žaru ubeđivanjakomšinice da mu pomogne, otkrio joj je da se Ðeminacijeva ženaone sve sti la po što je saznala da joj je muž uhapšen.

Komšinica se zvala Armelina Bankijeri. Nije odbila da pomogne, štaviše.Bocom vinskog sirćeta kao jedinim sredstvom protiv nesvestice koje joj sezateklo u kući, uspela je da povrati Ðeminacijevu. Onda je, posleobavljenog zadatka, preuzela na sebe obavezu da ponosno proširi po celojzgradi ne samo neverovatnu novost već i prodoran miris sirćeta koji ju jepratio kao da je upravo izašla iz salamure. Stanari se nađoše u čudu.Međutim, Armelina je pokazala koliko je mudra: otkako su se Ðeminacijevidoselili, njoj su bili pomalo sumnjivi, nanjušila je nevolju. Drugim rečima,sve vreme je znala da će se dogoditi nešto krupno, iako to nikad nikome nijere kla.

U međuvremenu, vodniku Skoli dovoljno je bilo što žena nije na mestuumr la.

Upi tao ju je: – Je ste li do bro?Ðe mi naci je va je odgo vo ri la kli manjem glave.A on je, onda, zaždio na vrata!On je svoj zadatak obavio, izvršio je naređenje. Plašio se bolesti, a od

trudni ca se je žio.Kad je ostala sama, Este nuata je po lako hvatala kon ce do gađaja.Njen muž je u zatvo ru.Ali zašto, šta je uradio?Trebalo bi da sazna kako bi znala šta joj valja činiti, šta treba preduzeti.

Je di na oso ba koja to može da joj kaže bio je po ruč nik.Ispr va po mi sli da odmah otr či u kasar nu.

Me đutim, ni šta od toga.Kolena su joj klecala, kao da je bila pijana od sirćetnih isparenja iz boce

koju joj je Armelina poturila pod nos. Osim toga, i ono što je nosila usto maku po če lo je da se rita, kao da se i samo napi lo.

Mo rala je da sače ka do pet.Tačno u pet Estenuata Ðeminaci izađe iz kuće s kolonom od petoro dece.

Crne senke koje su ličile na rupe preplavile su pločnik Trga Santa Marta.Procesija Ðeminacijevih zaputi se prema istoimenoj crkvi. Izašli su desetakminuta kasnije. Trg se u međuvremenu pretvorio u crnu provaliju. Onimakoji su špijunirali skriveni iza zavesa i kapaka učini se da se Ðeminacijevivraćaju kući. Njih šestoro, međutim, skrenuše levo ispred kapije svojezgrade i uđoše u Ulicu Manconi. Potom prođoše ispod slavoluka, skrenušedesno i izbiše u Ulicu Kavur. Hodali su u savršenoj koloni, ujednačenimritmom, tihi i oprezni. Pod okriljem mraka i igre senki ličili su na neobičnuživotinju, na nekog praistorijskog dinosaurusa. Na kraju Ulice Kavurskre nuše levo i tada je bilo jasno da su se zaputi li u kasar nu karabi nje ra.

Estenuata Ðeminaci pozvoni, pred njom se otvori špijunka, pojaviše sedva oka, tamna, smrknuta pod gustim veđama, pogled vodnika Skole koji jetog po podne va ali i cele noći tre balo da de žura na kapi ji.

Este nuata ga ne pre po zna.– Šta ho će te? – upi ta karabi njer.– Go spo di na po ruč ni ka – odvrati Este nuata.Ali po ruč nik nije bio tu.

63.

Nije tu. Kod kuće je.Izašao je pre petnaestak minuta. Ali pre nego što je otišao, izdao je

pre ci zna nare đe nja.Zatvorenik mora biti potpuno izolovan; kategorično naređenje stiglo je u

komandu u Leku, odakle su je zatim preneli poručniku Ðuntiju. Dok se nerazreši spor oko nadležnosti između Opštinskog suda i tužilaštva, Ðeminacine sme ni sa kim da komunicira osim s karabinjerima iz kasarne u Belanu, ai njih je bilo malo. A pre svega ne sme mu se pružiti prilika da na bilo kojinačin ometa istragu, da utiče na nju ili čak da je skrene sa sebe, budući da jeon jedini, dragoceni svedok, a ujedno i osumnjičeni. Kako bi izvršionaređenje, poručnik Ðunti se, pre nego što je otišao kući, postarao da sejedini prozor ćelije, okrenut prema privatnoj Ulici Akile, zakuje dvemadaskama, kako bi zatvoreniku uskratio jedinu mogućnost da komunicira soni ma napo lju.

Našao se izme đu če ki ća i nakovnja i nije že leo da ri zi kuje.Samo neka se istražni sudi ja i tuži lac svađaju.Ali neka po žure.

64.

Državni tužilac Salvatore Sinusi bio je u Komu manje od dva meseca i većsu ga svi koji su ga upo znali kri šom pro zvali Kur.

Sitan, suvonjav, samouveren, ako ne počne ili ne završi rečenicuizrazom „kurac“;, kao da ništa nije ni rekao. Bio je tašt čovek, elegantan igalantan, uvek namirisan, redovan posetilac uglednih varoških domova ukojima je njegova ružna navika da se neštedimice razbacuje kurcemprihvaćena kao obeležje ekscentričnosti, tako da su mnogi momci i dameje dre ili uve le, sve jedno, usvo ji li taj izraz i ko ri sti li ga bez po sle di ca.

Poručnik Ðunti video ga je samo jednom u životu i stekao je utisak da setreba držati podalje od tog čoveka. To se dogodilo sredinom avgusta, kad jenjegova ekselencija prefekt Koma posetio Muđasku i Vendronjo, opštinekoje su spadale u nadleštvo kasarne u Belanu. S njim su došli njenaekselencija plemkinja Marijole Feriveki u svojstvu predsednice Udruženjaratnih udovica i samohranih majki, sudija vitez Kraljevine, Jakarone iprofesor Zbarbini, obojica posvećeni Udruženju, i Sinusi, za kojeg nije bilojasno u kom svojstvu se pridružio družini. U skladu s protokolom, poručnikÐunti je s dvojicom svojih ljudi sačekao uvažene goste ispred kapijeInstituta Ði ljo, koji je predstavljao utočište za sto osamdeset devojčica,ratnu siročad, a zatim ih je pratio tokom posete opštini i u vilu u kojoj ježiveo gradonačelnik Vendronja; tamo je domaćica otmeno poslužila vermutu njihovu čast. Kad je domaćica pronela poslužavnik s pićem ispred nosatro ji ce karabi nje ra, Ðun ti je pružio ruku da se po služi, ali ume šao se tuži lac.

– Do kurca, vojna lica u službi ne treba da piju – prosiktao je, zbunivšigo spo đu grado načel ni ko vi cu i samog po ruč ni ka.

Oboje su u prvom trenutku pomislili da je reč o nekoj šaljivoj Sinusijevojdosetki. Međutim, kad ga je pogledao u oči, poručnik Ðunti je video da utužiočevim rečima nije bilo šale. Povukao je ruku i sa žaljenjem je gledaokako se pozamašna pozadina gospođe gradonačelnikovice udaljava. Žao muje bilo zbog ver muta, naravno, jer bi rado po pio jednu osve žavajuću čaši cu.

Dakle, ako je to obeležje tužiočevog karaktera, razmišljao je poručnik

Ðunti, istražni sudija iz Menađa u ozbiljnoj je nevolji; teško će se izboriti stakvim baksuzom.

U svakom slučaju, njega se nimalo ne tiče ko je od njih dvojice u pravu, ako greši u vezi s nadležnošću nad slučajem... Nek se poubijaju zakonicimaako hoće, nji ho va stvar. Ali neka po žure.

On izvr šava nare đe nja, ostalo ga se ne tiče.Ne želi ni kakve pro ble me.Jer nije mnogo trebalo da se Ðeminaci od osumnjičenog pretvori u

običan predmet spora između dvojice istaknutih činovnika. Postoji jošjedna opasnost; da on plati ako nešto krene naopako. U takvim situacijama,nikad se ne zna. Ako je Ðeminaci prestupnik kako se sumnja, iako njegovefizičke karakteristike nimalo ne navode na taj zaključak, možda iza sebe imazavidnu kriminalnu organizaciju. Koja je možda u stanju da provalisigurnosne sisteme kasarne i da ga oslobodi. A odgovornost za to prebacilibi na njega, Ðuntija. Možda bi neko mogao pokušati i da ga ubije, da ne biprogovorio. A Ðuntija bi snašla ista sudbina kao u prethodnom slučaju. I nakraju, i sâm knji go vo đa bi mo gao da digne ruku na sebe.

Je bem ti, jesu li mi ski nuli kaiš s pan talo na?A per tle?S takvim mislima u glavi, poručnik nije ni pomišljao da će moći da

zaspi.Brojao je ovce moleći se da mu sutra saopšte lepu vest da je spor

okon čan i da će se oslo bo di ti ne pri jat ne odgo vor no sti za knji go vo đu.Zato, kad se narednog jutra obreo licem u lice s kolegom iz Menađa

Gaetanom Bovoleom, pomislio je da njegove molitve nisu bile uzaludne, daih je onaj gore i čuo i usli šio.

65.

Pre nego što je primio kolegu u svojoj kancelariji, poručnik Ðunti je, spodočnjacima od neprospavane noći i posekotinama od brijanja, jednomnasred brade, drugom na desnom obrazu, naredio Mandruci da skineknjigovođi kaiš i da mu izvuče pertle. Onda detaljno ispita vodnika Skolu otome kako je pro te kla pret hodna noć.

– Sum nji va kre tanja izvan kasar ne?Ne, jedino vredno pomena bila je večernja poseta Ðeminacijeve

supruge, koja je dovukla sa sobom ceo čopor dece i zahtevala da razgovara sporučnikom. Obaveštena da poručnik nije više u kasarni, zadržala segotovo sat vremena ispred kasarne, pokušavajući da nađe prozor ćelije uko joj joj je muž zatvo ren.

Pošto ga nije našla i pošto se uverila da ne postoji nikakva mogućnost dakomunicira s njim, Estenuata se zaputila kući upravo u trenutku kad jenekoliko radoznalaca naumilo da joj priđe i navede je da im ispriča detaljeono ga što se do go di lo.

Vodnik je potvrdio da je bio spreman da se umeša i razbije skup, aliispo stavi lo se da nema po tre be.

Nai me, žena je ispso vala znati želj ne i odmar ši rala u prat nji dece.Ukrat ko, zatvo re nik je mir no pro veo noć.Naravno, ako se kao miran može opisati čovek koji je sve vreme hodao

tamo-amo gunđajući za sebe i praveći gestove kao da razgovara s nekim.Vodnik, koji je s vremena na vreme krišom posmatrao zatvorenika, dopustisebi da primeti kako je, po njegovoj proceni, zatvorenik počeo da pokazujeznake neuravnoteženosti i da neće pružiti nikakav otpor ako ga buduispi tavali.

Poručnik pređe preko primedbe svog potčinjenog, usredsređujući se nanje go ve odgo vo re i ne uzi majući u obzir nje go ve lič ne stavo ve.

Oni iz Leka, zaključi zatim vodnik, još se nisu javi li.– I to bi bilo sve.– Do bro – odvrati Ðun ti.

Sranje!, po mi sli.Onda mu nare di da uve de ko le gu.– Bo vo le, šta ima novo? – upi ta ga čim je ovaj ušao.– Muke – odvrati.– Te ške? – upi ta Ðun ti.Bo vo le klim nu glavom.Drugačije nije ni moglo biti, kad se uzme u obzir da žive ispod planine

Gro na.

66.

Muke.Jer nije samo Sinusi bio neprijatan čovek, nezgodan karakter imao je i

istražni sudi ja iz Me nađa.Dvadeset godina stariji od tužioca, četrdeset godina je proveo u

tužilaštvima na severozapadu zemlje i tražio je da karijeru okonča uMenađu gde se, kao oficir rezervista vojne inžinjerije, zatekao 1917. godinetokom izgradnje takozvane Linije Kadorna, kompleksa utvrđenjapodignutih na zahtev vrhovnog štaba vojske kako bi se italijanske teritorijezašti ti le od mo guće austrij ske in vazi je pre ko Švaj car ske.

Neženja, gurman, vrstan igrač tablića, odavno se uverio u to daapsolutna pravda ne postoji. Drugim rečima, i ta materija podložna jeprilagođavanju, a što su veštije ruke onih koji je oblikuju, to su i razlikeizmeđu postignutih rezultata veće. Bio je sposoban čovek. Ne bi bio takoozbiljan protivnik u kartama da dugo nije vežbao igrajući se s propisima,zakonima i odredbama, tumačeći ih po sopstvenom nahođenju i potežući ihkad mu zatre baju.

Znao je, dakle, da je tužilac iz Koma u pravu: kriminalna dela prevarespadaju u njegovu nadležnost. Međutim, nerviralo ga je Sinusijevonadmeno ponašanje i kao kad mu u partiji tablića krene loše, rešio je daskupo pro da kožu.

Nije video razlog da Ðeminaci leži u ćeliji u kasarni u Belanu, umesto ukasarni u Menađu. A kako ni od koga nije morao da traži odobrenje,potpisao je naređenje o Ðeminacijevom premeštaju iz Belana u Menađo iuručio ga poručniku Bovoli u petak kasno popodne s molbom da što prepre baci zatvo re ni ka.

Poručnik nije imao šta da prigovori, ali u njemu se probudila sumnja.Posavetovao se s kapetanom Olivijerom Randačijem iz komande u Komu,koji mu je, umesto odgovora, samo rekao da oni moraju da izvršavajunare đe nja i tač ka.

– Gledajte barem da vam ovaj ne pobegne – dodao je, misleći pritom na

slučaj bekstva vlasni ka fabri ke Vare ki ni ja, koji je i dalje bio na slo bo di.Međutim, i poručnik Ðunti je dobio jasna naređenja koja je, kao

save stan karabi njer, mo rao da po sluša.– I šta sad? – upi ta ga ko le ga Bo vo le.

67.

– Dakle, jasno vam je da vaš muž i njegova porodica, to jest vi, niste više podmo jom nadle žno šću – zaključi grado načel nik Par pajo la po malo zlurado.

I dodade: – I budite ljubazni i izađite kako bih mogao da nastavim daradim... – reče Estenuati Ðeminaci, pokazavši joj vrata kabineta kroz koja ježena pro šla pola sata rani je.

Pola sata ranije. Širokim i teškim koracima. Nije imala baš ženstvenko rak.

Parket u kabinetu škripao je pod njenom težinom. Podbočena i izvijenihleđa kako bi održala ravnotežu zbog težine stomaka, Ðeminacijeva je bacilasenku na gradonačelnikov sto. Na Parpajolinom licu ukaza se netrpeljivostkad mu je žena, tonom od kojeg se naježio, rekla kako je došla da bi gazamolila da se što pre i lično zauzme kod poručnika karabinjera da joj onobjasni zašto je njen muž zavr šio u će li ji i šta čeka nje nu po ro di cu.

Parpajola se ugrizao za jezik: hteo je da joj kaže da tim tonom može dagovori u svojoj kući, ali ne i u kabinetu u kojem se obrela. Međutim,diplomatski joj je odvratio da nikada ne bi dozvolio sebi da se meša u posaočuvara reda, jer je to ne o pravdano me šanje u tuđe nadle žno sti.

– U vašu nadležnost spada sve što ima veze s jednim vašimsugrađani nom u ne vo lji – zaključi la je Este nuata.

A Par pajo la je, onda, odustao od di plo mati je.– Može biti – zace re kao se.Ali slučaj je hteo da njen muž, osim što je dopao rukama pravde, nema

stal no me sto bo ravka.– Zašto? – pro ši šta Ðe mi naci je va.Gradonačelniku se učini da je tu reč izgovorio neki piskav glasić, možda

glasić tog stvo re nja koje žena još nosi u utro bi.– Zato što stan u kojem živite pripada bolničkoj upravi – objasnio joj je

Par pajo la.

68.

Upravni odbor bolnice Umberto Prvi dobio je stan u Ulici Manconi kaodonaciju Princija Melija, koji je u osamdeset četvrtoj godini umro ubolničkoj postelji, okružen sa svoje petoro dece koja su se, verujući da jestarac u komi i, dakle, ne sve stan, pred njim po svađala oko po de le tog stana.

Meli ih je odlično čuo, ali se i dalje pravio da je u komi. Potom, kad jeostao sam, smislio je kako će da ih ujedini: postarao se da mu pošaljubeležnika i u prisustvu svedoka sastavio je izjavu kojom saopštava dasporni stan ostavlja bolnici pod uslovom da ga koriste za smeštaj svojihzapo sle nih.

Da bi se obezbedio, Meli je poslušao beležnikov savet i dodao u izjavi daza izvršioca svog testamenta imenuje tadašnjeg gradonačelnika, kao isvakog sledećeg ko će ga na tom položaju naslediti. Ako, iz bilo kograzloga, stan ne bude korišćen u navedene svrhe, o njegovoj upotrebiodluči vaće opštin ska uprava Be lana.

Meli je umro mesec dana kasnije, a njegova volja sve vreme je strogosprovođena. Tokom poslednjih pet godina, u njemu je živeo jedan hirurg,doktor Pučini, koji se zatim, zbog ženidbe, preselio u Valtelinu. Potom seuselio još jedan lekar, doktor Pastrengi iz Kreme, koji je uživao na obalamaKoma ali su ga 1925. vode tog jezera progutale i nikada više nije isplivao napovršinu. Na kraju, stan su delile tri časne sestre iz reda Žalosnih majki, doksu če kale da se u bol ni ci ospo so be po sebne pro sto ri je za njih.

Posle njih se uselio knjigovođa Ðeminaci, pošto se zaposlio u bolnici kaoglavni knji go vo đa.

Istog jutra kad je on uhapšen, direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzorMalčelati naslutio je opasnost i otrčao je da popriča s vitezom KraljevineFilibertom Amatijem, predsednikom upravnog odbora. Opasnost se krila utre nut nom statusu knji go vo đe Ðe mi naci ja.

Naime, primetio je Malčelati naišavši na Amatijevo odobravanje,bolnička uprava ništa ne bi mogla da kaže ako bi joj neko zamerio što jeobezbedila krov nad glavom porodici jednog kriminalnog lica. Zato što je to

u kraj njoj suprot no sti s Me li je vim uput stvi ma.– Neki nepošteni gradonačelnik – dodao je Malčelati – bez teškoća bi

mogao da se posluži tim argumentom i da oduzme bolnici nekretninu kojuje nasle di la, i to uz blago slov be le žni ka.

Vitez Kraljevine Filiberto Amati nije gubio vreme. Ovlašćen da u hitnimslučajevima donosi odluke bez saglasnosti upravnog odbora, odmah jepisao – Scripta manent! – gradonačelniku Parpajoli, uveravajući ga dapredano radi na rešavanju krize izazvane Ðeminacijevim hapšenjem i da seveć postarao da se poništi ugovor o zakupu potpisan s porodicomÐe mi naci, budući da su odredbe ugo vo ra do ve de ne u pi tanje.

Naravno, dodao je velikodušno, treba razmotriti i ljudsku stranu slučaja,činjenicu da je reč o brojnoj porodici s malom decom i tako dalje i takodalje.

Drugim rečima, bolnička uprava je spremna da progleda kroz prsteÐeminacijevima nekoliko dana dok se ne snađu, što nikako ne znači da timekrše dogovor predviđen testamentom o zaostavštini gospodina Melija,ko jeg se s po što vanjem se ćaju.

69.

– Dakle – zaključi Parpajola – iako vam je ostavljeno nekoliko dana daobezbedite drugi smeštaj, činjenica je da ste vi i vaša porodica od danas bezstalnog mesta boravka, da u pravnom smislu više niste žitelji ove varoši i da,pre sve ga, ni ste u mo joj nadle žno sti!

Este nuata je zane me la na grado načel ni ko ve reči.Odgovorilo je, u svoje ime, ono što je nosila u stomaku, ritajući se tako

odlučno da se Estenuati stomak izobličio, što je primetio i Parpajolarazro gačivši oči.

Buduće novorođenče htelo je da pobegne iz tog kabineta! Što dalje iz toggrada ludaka!

Estenuata nije bila u stanju ni reč da prozbori. Okrenu se u mestu,zakorači – parket zaškripa – i izađe. U hodniku naiđe na komunalnogpo li caj ca, koji se po zdravi s njom gle dajući joj u sto mak.

– Delovala je prilično uznemireno – reče Pijanin nedugo zatimgrado načel ni ku.

– Ko? – upi ta Par pajo la.– Žena mae stra Ðe mi naci ja – objasni po li cajac.Par pajo la se u tom tre nur ku pri se ti ne čeg drugog.– Kad me već podseti – reče – slobodno kaži ostalima da nema ništa od

osni vanja gradskog or ke stra.

70.

Od svađe nikakve vajde nema, zaključili su poručnik Bovole i poručnikÐunti, obojica udubljenja u razmišljanje o svojim naređenjima; Belanezu jenaređeno da drži Ðeminacija pod strogim nadzorom i izolacijom,Menađanin je, međutim, dobio naređenje da ga sprovede na suprotnuobalu je ze ra.

– Dakle?– Kao prvo, hajde da gledamo da ne povadimo oči jedan drugom –

pre dlo ži Ðun ti.Bo vo le se slo žio s njim.– A kao drugo, treba da proverimo da li oni u Leku znaju nešto o novom

nare đe nju.Međutim, Leko kao da je pripadao drugoj vremenskoj zoni, kao da tamo

još svi spavaju; te le fon je zvo nio u prazno.– Sedi, jer će ovo po trajati – po save to vao je po ruč nik Ðun ti Bo vo lea.Ovaj je je dva pri met nim osme hom naglasio pri rodno tužan izraz lica.– Ne bih hteo da sme tam... – reče.– Mora da se šališ? – odvrati Ðun ti.Bo vo le kao da je bio na ivi ci suza.– Onda – reče – ako nemaš ništa protiv, pre nego što sednem, rado bih

oti šao da po pi jem kafu. Ho ćeš li sa mnom?Ko le ga odbi po ziv.– Mo žda kasni je – reče.Dok Bovole bude pio kafu, on će ponovo pozvati Leko, za slučaj da su se

po vrati li u ži vot.– Do bar dan – reče Ðun ti kad su mu napo kon odgo vo ri li.Dobar malo sutra, što se tiče problema s Ðeminacijem. Nema nikakvih

novosti, zatvorenik treba da ostane tu gde jeste i da čeka da se njegovasudbi na razre ši, i ot kud sad to nare đe nje o pre me štaju?

– A da po kušate da se in for mi še te? – pre dlo ži Ðun ti.Naravno, ali to će po trajati, po lako, čemu žur ba.

– A ko žuri? – zaključi Ðun ti kad je spustio slušali cu.Bo vo le se vratio s br ko vi ma od kafe.– Treba da budemo strpljivi – dočeka ga Ðunti, ponovo ga pozivajući da

uđe u nje go vu kan ce lari ju i da se udobno sme sti.– Po našaj se kao da si u svo joj kan ce lari ji.Ko le ga ga je shvatio do slovno.Poručnik iz Menađa bio je strastveni pušač. Od četrdeset do sedamdeset

se ra ja dnevno. Posvećivao se pušenju kao da mu je to posao. Pola satakasnije, na prostoriju se navuče novembarska magla i smrad kao u krčmi.Skoro neprimetno, bez namere da ga uvredi, poručnik Ðunti otvori prozorda malo pro ve tri.

I da, ako je moguće, stavi do znanja kolegi da je jedno pušiti, a neštosasvim drugo tro vati bli žnje.

Nije vre de lo.Bovole spokojno nastavi, paleći svaku sledeću cigaretu opuškom

pret hodne.Bilo je jedanaest prepodne kad je Ðunti sa zadovoljstvom primetio da

njegov kolega gužva praznu paklu. Odahnu od olakšanja i zakašlja se jer se,duboko udahnuvši nagutao dima koji je prožimao kancelariju, ali odmahzatim opsova u sebi. Zato što je Bovole već otvorio novu koju je izvadio izunutrašnjeg dže pa sakoa. I, osmeh nuvši se, nastavio da puši.

Ðunti je pokušao da izbroji cigarete koje je njegov prijatelj pržio jednu zadrugom. Pet naest, osam naest, dvade set jedna... U podne se zabro jao.

Možda dvadeset dve kad je Mandruca ušao da ga izvesti kako Ðeminaciodbija hranu, pozivajući se, iskolačenih očiju, na svoje pravo da zna zašto sepre ma nje mu po našaju kao da je dr žavni ne pri jate lj i do kle će to da traje.

Ko man dant je bio sažet.– I mi bismo voleli da znamo – odvrati, uz prećutno odobravanje

Bovolea, koji je pripalio ko zna koju po redu cigaretu, možda dvadesettre ću.

– Šta da radim? – upi ta Man druca.– S obzirom na njegovu težinu – dodade – ništa mu se neće desiti ako

pre sko či je dan ili dva obro ka.Me đutim, on je bio gladan.U pola jedan reče kolegi da će mu biti drago da ga ugosti u svojoj kući

ako želi da po je de ne što.– Samo ti idi – odvrati Bovole, žut u licu. On bi radije ostao u kasarni,

po red te le fo na, za slučaj da ko nač no stigne neka vest.Io nako nije gladan, izjavi.Naravno. Kad je spr žio že ludac to li kim ci gare tama.Cigarete na stranu, Bovole je strahovao da će morati da se vrati u

Me nađo praznih ruku, bez po klo na za go spo di na istražnog sudi ju.Ðun ti ga je pro zreo.Ni ja ni sam gladan, reče.Bezočno je slagao. Bio je gladan kao vuk, pojeo bi i masnu krpu. Ipak, on

je karabinjer, plaćali su ga da bude sumnjičav. Bilo mu je žao što je tako, alinije mogao da ne razmotri mogućnost da će njegov kolega izvesti udar ipre o te ti mu Ðe mi naci ja!

A, ne!Dade volj no gr če vi ma od gladi.Onda izne nada zamo li Bo vo lea za jednu ci gare tu.– Ma, zar ti pušiš? – odvrati ovaj.– Ne, ni kad ni sam pušio – odgo vo ri mu Be lanez.Me đutim, kad je vi deo kako je ko le ga po sve ćen toj navi ci i kad se uzme u

obzir da nemaju ništa pametnije da rade, odlučio je da proba, da otkrijekakvo zado volj stvo pruža čo ve ku si sanje otro va iz tog malog ci lin dra.

– Da... – reče Be lanez po što je dvaput po vukao, a onda ugasi ci gare tu.Sad mu je jasno da ima nečeg u ukusu duvana... ipak... pušiti jednu za

drugom...– Jedno stavno re če no, šta nalaziš u tome?– Zado volj stvo – odvrati Bo vo le.Ðun ti je drugači je shvatao zado volj stvo i objasnio mu je svo je sklo no sti.Bog, Otadžbi na, Po ro di ca.Ima li on po ro di cu? Ženu, decu?– Da – odgo vo ri Bo vo le.Ima ženu i dete.Po ten ci jal nu udo vi cu i si ro če – upo zo rio ga je Ðun ti – ako nastavi tako!Me nađanin po tvr di, dr že ći ci gare tu izme đu pr sti ju.– S budalama ne vre di raspravljati – podse ti Be lanez.Umesto odgovora, Bovole ugasi cigaretu. Onda predade kolegi još dve

pakle se ra ja koje je izvukao ko zna odakle i zamo li ga da ih uni šti.– Ako te zanima – izjavi službenim tonom – upravo sam prestao da

pušim.Narednih ne ko li ko sati sve je pro te klo glat ko.

Međutim, oko dva, poručnik Bovole počeo je da pokazuje sve simptomeapstinencije: uznemirenost, drhtavica, glad – ali za duvanom. Više nijebrinuo što nema vesti iz Leka. Žalio je jedino što je doneo prenagljenuodluku i dao bi celu platu ko le gi u zame nu za samo je dan se raj.

Ðuntiju nije promakla kolegina muka. Ali pravio se da ništa neprimećuje. Pokušao je da mu odvuče pažnju banalnim razgovorima, aliBovole je jedva odgovarao, zureći u prste desne ruke, požutele od duvana.Bilo je četiri kada su odlučili da još jednom telefoniraju, ali ishod je bionepromenjen: i dalje ništa. A povrh toga, iz Leka su mu netrpeljivim tonompreporučili da prestane da im telefonira; novosti nema, naređenje je ostaloisto, pot puna izo laci ja, neka se po trudi da ga spro ve de i do vi đe nja.

Ostalo je još pola sata do polaska poslednjeg parobroda za Menađo.Bovole odahnu od olakšanja, spremajući se da pođe. Kolega nije hteo ni dačuje da ga ne ot prati. Me nađanin je sve uči nio da ga odvrati od te name re.

Do kurca, želeo je u miru da izađe i da uleti u prvu prodavnicu cigaretana koju nai đe!

Ali poručnik Ðunti je prozreo njegovu skrivenu misao i odlučio da mupo mogne da odr ži obe ćanje da ni kad više neće zapali ti.

Izašli su, Bo vo le je bio tužan kao ni kada do tada.Međutim, čim se popeo na brod i poslednji put mahnuo kolegi, počeo je

da se osvrće unaokolo. Naposletku ugleda žar kako svetluca nakomandnom mostu. Pope se lakim korakom i koristeći činjenicu da na sebiima uniformu, uđe, iako je putnicima bio zabranjen pristup na komandnimost. Onda upita kapetana da li bi bio tako ljubazan da mu da jednuci gare tu. Ovaj mu je po nudi uz osmeh: tur mak.

Bovole je pripali i stade željno da uvlači dim punim plućima,pokušavajući da iscedi iz tog aromatičnog duvana ukus koji bi barem ličiona onaj snažan, opor ukus se ra ja. Nije vredelo. Povukao je tri-četiri puta iveć je sti gao do fil te ra, ope kavši je zik.

Se raj, se raj...Sre ćom, Me nađo je bio bli zu. Me nađo i nje go va trafi ka nado mak mola.Znao je da će, tek pošto popuši dve svoje omiljene cigarete, moći da se

usredsredi i da skupi hrabrost da se pojavi pred gospodinom istražnimsudijom bez Ðeminacija koji je ostao u Belanu, pod nadzorom tamošnjegko le ge.

Koji je, za to vreme, dobro provetrio kancelariju. Onda je seo s rukama udže po vi ma, gde je napi pao jednu od dve pakle Bo vo li nih ci gare ta.

Izvesno vreme ju je premetao po rukama, onda ju je otvorio, izvadiojednu ci gare tu i gur nuo je u usta.

Po vuče nasuvo.Zatim po zva Man drucu.– Imaš li ši bi cu? – upi ta.Man druca ispr va po mi sli da nije do bro razumeo.– Ši bi cu – po no vi po ruč nik.Naređenja se najpre izvršavaju, a onda se, eventualno, raspravlja o

nji ma.Pri pali mu.– Ali, ot kad vi puši te, po ruč ni če? – upi ta zatim.Ðun ti ga po gle da i ot puh nu be li časti oblačić.

71.

Vlasnik fabrike Varekini nije pobegao u Švajcarsku. Niti je, uprkos priči kojusu pro ši ri li neki do bro in for mi sani, bio u Fran cuskoj.

Naravno, kad je došlo do kraha, shvatio je da ne može da ostane uMe nađu.

Šta da radi?, pi tao se.Da se suoči s poverenicima, s pravdom, neizbežnim zakonskim i

mo ral nim po sle di cama?Ni slučaj no, odgo vo rio je sebi.Iste večeri kad je Ðeminaci dao otkaz, pokucao je na kapiju samostana

braće kapuci na u Don gu, zamo livši ih da mu pruže go sto prim stvo.Na nekoliko dana, reče. Pravdao se izmislivši nevolje koje ga udaljavaju

od žene. Mora da razmi sli i po trebni su mi mir i samo ća.Dobra braća progutaše izmišljotinu i prihvatiše ga ponudivši mu da živi

u skladu s rit mom nji ho vog ume re nog ži vo ta dok ne razbi stri mi sli.Međutim, tri dana kasnije, kad je Varekini već bio poslao poruku

tobožnjem kovaču Fabriciju Betoli, zahtevajući od njega da ga obavesti kadai gde mogu tajno da se sastanu kako bi razgovarali o vrlo hitnoj stvari,starešina samostana saznao je pravi razlog koji ga je naveo da potražiuto či šte kod njih.

Izbacio ga je iz samostana, ali nije želeo da se meša. Obećao mu je da ganeće potkazati karabinjerima i dozvolio mu je da ode tokom noći, kako biizbe gao ri zik da ga neko vidi.

Šta da radi?, po no vo se pi tao Vare ki ni.Švajcarska, naravno. Najjednostavnije rešenje, jer se nalazi odmah iza

plani na. Ali, te ško je sti ći ako čo vek ne zna staze koje ko ri ste kri jum čari.Zato mu je bio potreban Betola i mesto gde će se sakriti na nekoliko

dana.Ali gde?Da ode kući, kod žene, nije mu delovalo kao dobro rešenje, u tom

slučaju bo lje bi mu bilo da se odmah pre da.

Nešto mu je palo na pamet dok je polako, trudeći se da se drži mraka,ho dao pre ma Me nađu.

Pa kako se nije odmah toga se tio?, pi tao se.Naravno, ni u tom slučaju neće biti zašti ćen od izve snih ne vo lja.Šta ako pruži ot por? Ako se pre padne zbog mo gućih po sle di ca?Ma, pomislio je pustivši korak, htela – ne htela, moraće da prihvati

nje go vo društvo.Na kraju kraje va, drži je u šaci.Čvr sto.

72.

Kad je Verekonda ugledala pred sobom svog bivšeg poslodavca, nije seizbezumila niti je pomislila da zove karabinjere. A nije se ni usprotivilanje go vom zahte vu da mu pruži go sto prim stvo na ne ko li ko dana.

Štaviše, u sebi je zahvaljivala nebesima i sudbini što joj se, iako spri lič nim zakašnje njem, na kraju nasme ši la i kruni sala njen ljubavni san.

Dobro je znala da je gazda oženjen, ali svejedno, nikad se nije trudila dapotisne svoja osećanja. Naprotiv, negovala ih je i pothranjivala godinama,krišom gajeći nadu da će igrom sudbine jednoga dana i u njemu buknutiplamen strasti i da će on sve napustiti kako bi se samo njoj posvetio. Zato jeuvek bila spremna za to i odbijala je one udvarače koji su u njoj videliodličnu partiju i pouzdanu devojku, pošto je bila posvećena poslu, kući iCr kvi i, pre sve ga, po nje nom mi šlje nju, zato što nije bila ni lepa ni ružna.

Varekiniju nije dugo trebalo da prozre osećanja koja su protresalanjegovu sekretaricu. Iza leđa joj se slatko smejao s knjigovođomÐeminacijem, koji je imao običaj da kaže kako bi Verekonda, na jedangazdin mig, bila sprem na da sko či u je ze ro i to usred zime.

Koliko je Ðeminacijeva tvrdnja tačna, Varekini se lično uverio mesecdana rani je kad joj je dao jednu po nudu.

I tom prilikom Ortalijeva nije oklevala: prihvatila je bez pogovora, sprovelaželje čoveka svog života ne razmišljajući da se time prepušta njegovojmi lo sti, ali svakako ne na način koji je ona pri želj ki vala.

73.

Duvandžija nije znao šta da radi kad mu je poručnik Bovole, kojem jevo di ca po šla na usta, tražio paklu se ra ja.

Nije mu ostala ni jedna.– Ni jedna?– E!Pa kako je to mo guće?Duvan dži ja slegnu rame ni ma.Ionako drži samo po nekoliko pakli. U tom kraju, gde pušači uglavnom

kupuju prokrijumčarene cigarete, oni koji puše domaće mogu se izbrojati napr ste jedne ruke.

Osim toga, pre sat vremena prodao je poslednje dve pakle se ra ja koje jeimao u radnji.

Po ruč nik pro guta kao da su mu ispred nosa odne li neku po slasti cu.– Sutra ću da napravim zali he – reče mu duvan dži ja.E baš ti hvala! Do sutra je ostala još cela noć, po mi sli po ruč nik.Načini korak kao da će da izađe, ali onda zastade i vrati se. Nešto mu je

si nulo.Dve pakle, če tr de set ci gare ta.Nje mu bi bilo do volj no de set da izdr ži do zore.– Ko ih je kupio? – nagon ski upi ta.Ako je neko iz varo ši, začas će ga naći i zamo li će ga za jednu paklu.Ko bi uskratio takvu uslugu go spo di nu po ruč ni ku?Duvan dži ja se slo žio s njim.I, dodao je, što se toga tiče, gospodin poručnik ne mora mnogo da

pe šači, budući da je po slednje dve pakle se ra ja kupi la Ve re kon da Or tali.– Ve re kon da Or tali? – začudi se po ruč nik.– Je ste li si gur ni? – do dade.– Kao što sam si guran da sad sto jim ispred vas – odvrati duvan dži ja.– Ni kad je ni sam vi deo da puši – pri me ti po ruč nik.Ni duvandžuja je nikad nije video da puši. Niti je ulazila u njegovu

radnju da kupi ci gare te.– Ipak, i sami znate, poručniče, kakve su te usamljene žene, na zalasku

mlado sti...Dok su mlade, dosadne i bledunjave, a onda, kad zađu u izvesne godine,

ot kri ju draži ne kog sit nog po ro ka...U svakom slučaju, nema sumnje: pre sat vremena upravo je ona kupila

dve pakle se ra ja, po slednje.

74.

Kad je pred sobom ugledala poručnikovo lice, nije se ni zbunila niuzne mi ri la.

Izdr žala je nje gov po gled.U tom trenutku učinilo joj se da je oduvek znala da će se tako završiti:

nijedna strast ne može imati srećan kraj niti može skliznuti u banalni odnosi zamre ti.

Karabinjerove namere bile su jasne, Verekonda nimalo nije sumnjala unjih, nije bila glupa, shvati la je u letu.

Čim je žena otvorila vrata, poručnik je osetio oštar i jak, prepoznatljivmiris svojih omiljenih cigareta. Čak mu se učinilo da je osetio svež mirisdima, miris cigarete koja upravo u tom trenutku gori i pogledavši prekoVe re kon di nog rame na, po kušao je da ot kri je gde ju je spusti la.

Kad je pri me ti la taj ispi ti vač ki po gled, Ve re kon da je shvati la.– Tamo je – reče.Nije uspela da obuzda smešak nalik grimasi mučenice koja se napokon

uzdi že kroz svo je muke.Kako, tamo je?, odvrati poručnik koji nije mogao da sačeka da gurne

je dan se raj u usta, možda čak i taj koji negde gori, ne mari što je do maločasbio među sparuše nim usnama Or tali je ve.

Ve re kon da mu, ume sto odgo vo ra, po kaza da pođe za njom.Neka napokon neko sazna, vidi i shvati, razmišljala je žena dok je

koračala prema dnevnoj sobi, gde je Varekini našao utočište: ni uŠvaj car skoj ni u Fran cuskoj, nego u nje noj kući.

Tu, kod nje!– Evo ga – reče, otvarajući vrata.Jednim pogledom poručnik je snimio prostoriju: u dnu se nalazila mala

vitrina s kompletom čaša za ro zo lin, portreti predaka na zidovima, malikamin koji verovatno godinama nije video vatru, sofa prislonjena uza zidispod jedinog prozora u sobi, ispred kamina stočić s heklanom šustiklom, sastrane dve masivne polufotelje neodređenog stila. Jedna je bila prazna. U

drugoj je sedeo Varekini i blaženo pušio se raj: poručnik se zagleda u stubplavičastog dima koji se dizao prema tavanici iscrtavajući nejasnegeo me trij ske fi gure.

Ko je to bio?, upi ta Vare ki ni i žudno po vuče dim.Kad je čuo taj glas, poručnik se skamenio. Zahvaljujući svojoj lošoj

navi ci, na putu je da ostvari naj ve ći uspeh u kari je ri.Ali to nije bio kraj izne nađe nji ma te ve če ri.

75.

U nedelju u sedam ujutru, ispred poručnika Ðuntija ležao je hitan telegrams apsolutnim prioritetom, kojim se knjigovođa Onorato Ðeminaci pušta naslo bo du budući da nije po či nio kri vič na dela koja su mu bila pri pi sana.

Ni ja nisam nizašta kriv – razmišljao je karabinjer. Ipak, sad će onispasti budala zbog tuđe gre ške.

Pret hodne ve če ri, ko le ga iz Me nađa ubio je dve muve jednim udar cem.Prva muva bio je Vare ki ni.Kad je u dnevnoj sobi Ortalijeve shvatio da ispred njega, okrenut

leđima, sedi optuženi, spremno ga je zadržao a onda mu stavio lisice.Akcija je bila toliko munjevita da je u jednom trenutku zaboravio kolikožudi za cigaretom. Ipak, kad je doveo Varekinija u položaj da ne može damu naudi niti da po begne, že lja se vrati la, još jača.

Tokom pretresa begunca, poručnik je naišao na celu paklu omiljenihcigareta i bez oklevanja je zaplenio. Popušio je dve pre nego što se zaputiopre ma kasar ni, spro vo de ći uhapše nog.

Ali, kao što je re če no, tu nije bio kraj izne nađe nji ma.Zato što je Verekonda Ortali, čim je shvatila da će poručnik odvesti

nje nog vo lje nog u lan ci ma, re kla: – Idem s vama.Zašto?, upi tao ju je Bo vo le.Pogled Ortalijeve bio je uznemiren, kao da je obuzima groznica.

Obuzeta zanosom, bila je ubeđena da je njena sudbina vezana za sudbinubivšeg gazde, i u do bru i u zlu.

– Imam i ja ne što da kažem – izjavi la je.Varekini, koji do tog trenutka nije ni zucnuo, silovito prasnu: –

Umukni te, kre te nušo!Ortalijeva nije ni trepnula na tu uvredu, koja je, međutim, pobudila

po ruč ni ko vu rado znalost.– Šta to znači? – upi ta.– Ne slušaj te tu gusku! – po no vo je uzviknuo Vare ki ni.Ništa nije vredelo; plamen strasti koji je goreo u Verekondi potpuno ju je

zasle peo. Vare ki ni je pro stač ki vre đa, pa šta?Njoj je bilo jasno šta se događa, to joj je govorilo njegovo srce. Otkrivalo

joj je nje gov po slednji očaj nič ki napor da je spasi optužbe za pre varu.Međutim, Varekini ju je vrlo svesno vređao; dobro je znao da će ga

teretiti za još jedno krivično delo ako Verekonda prizna šta je uradila. Zatoje pokušavao, sve živopisnijim uvredama, da zapuši usta svojoj nekadašnjojse kre tari ci, sve dok se po ruč nik nije ume šao i ućut kao ga.

– Objasni te mi – nare dio je ženi, a Ve re kon da je po di gla branu.Reč je o činjenici da je na nekim nalozima za plaćanje i mnogim

menicama, vlasnik fabrike falsifikovao potpis knjigovođe Ðeminacija.Neposredni izvršilac krivotvorenih potpisa bila je ona, koju je na tokrivično delo naveo Varekini, svestan svog uticaja na sekretaricu.Verekonda je to učinila iz ljubavi, slepo verujući svom gazdi i nimalo se nepitajući kakve će posledice zbog toga snositi ona i pre svega knjigovođaÐeminaci. Za kojeg se, u svetlu tih otkrića, ispostavilo da očigledno nijeznao ni šta, da je ne vin kao što je ur lajući po navljao sve dok nije izgubio glas.

S druge strane, razmišljao je poručnik, na teret Varekiniju može sestaviti i krivično delo prevare nesposobnog lica. Naime, pošto je podrobnoispi tao i osmo trio Or tali je vu, bio je ube đen da joj fali neka daska u glavi.

76.

Na vest o oslobađanju, koju mu je saopštio poručnik Ðunti promrmljavšinešto u znak izvinjenja i zamolivši ga da ga ne smatra odgovornim za svešto se dogodilo, budući da on samo izvršava naređenja, da je poslednja rupana svirali – najslabija karika u lancu, ako mu se tako više sviđa – knjigovođaÐeminaci nije se trgao iz bezvoljnosti u koju je zapao posle četrdeset osamsati po sta i izo laci je.

– Slo bodni ste – po no vi karabi njer. – Mo že te da ide te kući.Ðe mi naci klim nu glavom, ali ni šta ne reče.– Ho će te li da po đem s vama? – upi ta Ðun ti.– Ne – pro šaputa knji go vo đa.Mo žda bi više vo leo da po zo ve ne kog od nje go vih?Ðe mi naci po no vo reče ne.Bio je zbunjen. Osećao se nesigurno na nogama, a u ušima mu je

odjekivao zvižduk, kao da mu voz tutnji kroz glavu. U časovima samoće,kad više nije imao snage da viče, knjigovođa je počeo da smišlja plan koji jeodlučio da spro ve de u delo kad se izvuče iz ne vo lje u koju je ne vin upao.

Dok su prolazili sati, mogućnost da taj plan ostvari delovala mu je svedalje. Neočekivano poručnikovo saopštenje zateklo ga je nespremnog i sadje pokušavao da sastavi komadiće onoga što je naumio da učini kad ga, kaošto se i do go di lo, oslo bo de.

Prošlo je osam kad je izašao iz kasarne, siva svetlost spuštala se s neba, au vazduhu je lebdeo mi ris sve žeg hle ba.

77.

Posle nesporazuma koji je doveo do njegove suspenzije, direktnimtelefonskim pozivom iz partijske organizacije u Komu, Atilio Bonđoanivraćen je na po lo žaj se kre tara Naci o nal ne faši stič ke par ti je u Be lanu.

Bilo je osam ujutru kad mu je zazvonio telefon. Bonđoani je još spavao.Razbudi le su ga reči druga Mal parati ja iz se kre tari jata u Komu.

Neverovatan preokret koji je nastao u istrazi bankrota Va re ki nidi sti la ti ja, sad je po stao i izuze tan pro pagandni mate ri jal.

– Je ste li me razume li? – upi ta ga Mal parati.– I je sam i ni sam – odgo vo ri Ati lio, još uvek po span.– Druže, do bro me slušaj – zagr me ovaj.Ðe mi naci je ne vin kao an đeo.– Oli če nje po šte nja, čo vek iskre nih name ra i ispravnih po gle da!Moralne karakteristike koje je trebalo sasuti u lice onome ko je

brzopleto proglasio knjigovođu kriminalcem, pokušavajući na taj način dadi si kre di tuje par ti ju.

– Mi ume mo da izabe re mo prave ljude!A slučaj Vare ki ni to je i do kazao.Dakle, ono što se dogodilo iskorišćeno je za publicitet. Podozrivima je

ukazi vano na Ðe mi naci ja kao na bli stav pri mer.– Par ti ja ni kad ne gre ši!Dobro bi bilo i kad bi izmučenog knjigovođu javno rehabilitovali, kad bi

pružili moralnu satisfakciju tom čoveku na čije vrline, koje su se razvijalepod okriljem partije, treba ukazivati kao na karakteristike pravog fašiste,koje ih razdvajaju od ostalog sve ta.

78.

Kad se, oko pola devet, pod slabašnim svetlom koje čak ni u podne nijemoglo da obasja celo odmorište, Estenuata Ðeminaci obrela licem u lice sasvojim mužem, najpre je pomislila da je pobegao iz zatvora. Spustila je rukuna sto mak i ni šta nije re kla.

Ðeminaci je možda naslutio ženinu uznemirenost, njenu skrivenumi sao.

Zato je rekao: – Slobodan sam. – Bila je to prva smislena rečenica koju jeizgo vo rio po sle če tr de set osam sati.

Este nuata po dignu ruku sa sto maka.– Zašto onda ne uđeš u kuću? – upi ta.Ðe mi naci je zaključio da ne bi bilo pamet no da skre ne pažnju ženi da mu

je svojom krupnom figurom, dodatno izobličenom stomakom, zaprečilapro laz.

Kad je ušao, Onorato je upita zašto u kući vlada potpuna tišina.Podsećala ga je na tajac koji mu je obavijao misli tokom poslednjih četrdesetosam sati provedenih u ćeliji. Estenuata mu objasni da je pustila decu daspavaju iako će propustiti nedeljnu misu, jer nije želela da joj se motajuunao ko lo ili, još gore, da ih izlaže rado znalo sti i ogo varanji ma.

Do bro, slo žio se knji go vo đa.Dobro, zato što su mu bili potrebni mir i tišina kako bi mogao da izloži

odluku koja je sazre la u nje mu dok je bio u zatvo ru.– Slušaj – ot po če Ðe mi naci.Ali u tom tre nut ku neko po kuca na vrata.

79.

Pismu kojim se, u ime upravnog odbora bolnice, porodica Ðeminaciobaveštava o raskidu ugovora o zakupu, uz obavezu da u roku od osamdana isprazne stan, nedostajao je još samo potpis predsednika, vitezaKralje vi ne.

Odneće mu ga da ga potpiše za dva sata, pomisli direktor zazdravstvenu zaštitu i nadzor Malčelati. Kad predsednik, kao i svakenedelje, bude došao u bolnicu na svetu misu koju drži don Kalandra ubol nič koj kape li.

Po sle pot pi si vanja, moći će da po šalje pi smo. Sutra, u po ne de ljak.Pre po ruče no, s po tvr dom.Tako da će gradonačelnik, ako mu padne na pamet da im na prevaru

otme stan, morati da zaboravi tu ideju. U sreću se uzda lud, a pametan usvoj trud. Vo lja jadnog Me li ja u pot puno sti se spro vo di.

Međutim, neki unutrašnji glas savetovao je Malčelatija da ne bude takosiguran u to da se zaštitio od iznenađenja. Možda gradonačelnik još spava imožda će ga uznemiriti telefonskim pozivom u to doba. Ipak, zaradsopstvenog mira i mira celog upravnog odbora bolnice, odluči da najavi onošto je odluče no, a što od po ne delj ka stupa na snagu i po staje zvanič no.

Srećom, Parpajola je odavno bio ustao. Bio je budan, potpuno budan, aline raspo lo žen.

Upravo se oprostio s partijskim sekretarom koji ga je upoznao snovostima i političkim posledicama Ðeminacijevog oslobađanja a zatimoti šao pravo kod knji go vo đe.

Mo rao je da po kuca če ti ri-pet puta.Kad je odlučio da odustane, na pragu se po javi la go spo đa Este nuata.

80.

Atilio Bonđoani je ušao u kuću Ðeminacijevih paradnim korakom i odlučiose za otvoren, sažet i srdačan pristup. Rekao je da mu je jasno da je suvišan,ne o če ki van gost u toj kući i u to vre me, ako se uzmu u obzir okol no sti.

Dakle, neće se zadržavati niti će zadržavati knjigovođu. Porodica je napr vom me stu.

– Ipak – izjavio je, nije mogao da izbegne tu posetu koju je podržala iregionalna partijska organizacija, u želji da izrazi knjigovođi Ðeminacijusvo ju radost zbog sreć nog isho da tog sramnog do gađaja.

I ne samo to.Iskoristio bi priliku da uputi knjigovođi svoje lične čestitke kojima se

pridružuje partija, na čvrstini i miru s kojima se suočio s neprijatnimokolnostima. Sačuvao je čvrstinu i mir uprkos zlim jezicima i sumnjama,budući da su te vr li ne plod če sti to sti pravog faši ste.

– Vr li ne u koje par ti ja ni kada nije sum njala.Čak ni to kom mrač nih dana koji su upravo pro šli.Došao je s jasnim zaduženjem da obnovi poverenje koje mu je partija

jednom već bila ukazala. I da mu kaže da uvek može da računa na njega,skromnog slugu, kao na prijatelja, i na partiju kao na drugu kuću u kojoj ćeuvek naći to pli nu do maćeg ognji šta.

Kod domaćeg ognjišta Ðeminaci je izgubio nit. Netremice je gledaoBonđoanija u oči i povremeno klimao glavom, kako ne bi ostavio utisak daga ne sluša. Ali mogao je samo da vidi kako mu se pomeraju usne i dauhvati tek po ko ju reč.

Izvinjenje... poverenje... kurs... stroj... građanska hrabrost... upad...po ro di ca... Par ti ja... sve tao pri mer...

Bon đo ani jev blago glago ljiv nastup po trajao je de se tak mi nuta.– Dakle, još jednom se izvinjavam što sam upao nepozvan u ovako rani

čas.Izgle dalo je kao da je zavr šio.Me đutim.

Očigledno nije, pošto je nakon izvinjenja rekao da mora da mu izrazisvoje lično divljenje i, naravno, divljenje partije zbog uzorne moralnečvr sti ne koju je iskazao.

Čime je zai sta zavr šio.Po tom je, uputivši mu rim ski po zdrav, Bon đo ani izašao.

81.

– I u najmanju ruku neblagovremeno – reče gradonačelnik Parpajola poštoje saslušao tekst kobnog pi sma o raski du ugo vo ra i pri nudnom ise ljavanju.

I nasme ja se.Gro ho tom, iz sto maka.Direktora za zdravstvenu zaštitu i nadzor Malčelatija umalo kap nije

udari la.Tako se, po mi sli, sme ju li si ce. Ili le ši nari.Nije valjda gradonačelnik već preduzeo korake kojima će matirati

bol ni cu?Uo bi čajen svrab, znak strepnje, raši ri mu se po tabanu.– Šta to tre ba da znači? – upi ta.Tako, po mi sli grado načel nik, go vo re kastrati. Ili dupe davci.To znači da je pismo te sadržine dobro jedino za smeće. I da bi trebalo,

štaviše, morao bi, da smisli drugo. Ali ovoga puta sa izvinjenjem, nemenjajući ime i adresu primaoca, budući da je pravda zadovoljena i da jeÐe mi naci i dalje, po zako nu, glavni knji go vo đa bol ni ce Um ber to Prvi.

– Zar se dogodilo nešto što ja ne znam? – prasnu direktor zazdravstve nu zašti tu i nadzor s izve snom hi ste rič nom no tom u glasu.

Gradonačelnik je, zauzvrat, pošto je sa uživanjem ostavio tog ljigavca dase još malo mi go lji, upi tao: – Zai sta ni šta ne znate?

82.

Armelina Bankijeri, komšinica koja je nekoliko dana ranije, naoružanabocom sirćeta povratila iz nesvestice Estenuatu Ðeminaci, umalo se nijesudarila s partijskim sekretarom koji je dostojanstveno silazio nizaste pe ni ce.

Neobično stepenište, mračno, koje vodi do petog sprata. Ostatak palateiz osamnaestog veka na čijim je ruševinama podignuta sadašnja zgrada.Napravljeno u obliku vrlo uske spirale koja je onemogućavala onome kosilazi da vidi onog ko se penje i obrnuto. Zato su ljudi naletali jedni nadruge, što se umalo nije dogodilo i sekretaru pred kojim iskrsnu žena sašer pi com punom upravo kuplje nog mle ka.

– Oprostite – reče sekretar, namah privučen Armelininomnajuočljivijom draži, prekrasnim balkonom s pogledom na svet: imala jeveličanstveno poprsje, dve legendarne sise koje su devojku i ranije dovodileu ne pri li ku.

Bankijerijeva je imala dvadeset osam godina i u Belano je došla 1902, kaoštićenica doma za nahočad San Roko, koji su držale monahinje iz redaMilosrdnih sestara. U nesreći je izgubila oba roditelja, bračni par izSolbijate Olone, koji su jednog jutra krenuli biciklom na posao, i upali uodvodni kanal gde su ih našli tek posle tri dana; njih dvoje i jedan biciklko jim su se zajedno vo zi li.

Za Armelinu, koja je tada imala četiri godine i nijednog rođakaspremnog da je uzme, pobrinula se parohija koja je na kraju uspela da jesme sti u si ro ti šte u Be lanu.

Ne znajući ništa o nesreći koja je zadesila malenu, Rajmondo Arigoni,čovek koji je radio teške poslove u sirotištu, sačekao je malu Armelinu nastanici u Belanu i poveo je svojoj kući pevajući joj usput šaljive stihove namelodiju stare pesme Bi cikl: Čuvajte se, cure mlade jer s bicikla jedna pade.Čudna spra va, nije šala, ko je ne zna, ode gla va.

Sitna mršava i poslušna, Armelina je za nekoliko godina postala pravaradost časnim sestrama u sirotištu. Njihova jedina briga bila je devojčicina

krhka građa, jer otkako je došla, ni sto grama se nije ugojila. Zato su seposavetovale s lekarom koji je pregledao devojčicu i predvideo da ćemale na u buduć no sti biti bo le šlji va.

Kad je napunila deset godina, Armelina je više bila dragocenapomoćnica nego štićenica sirotišta. Imala je ozbiljan izraz lica i sa strogošćuje, ali ne i surovo brinula o najmlađim štićenicama održavajući mir i tišinuza sto lom, vo de ći ih na misu i nadzi rući nji ho vu igru.

Drugim rečima, bila je pouzdana devojčica kojoj su časne sestre mirneduše mo gle da pre puste bri gu o manjoj deci.

Zato niko nije bolje od Armeline mogao da udovolji zahtevu koji jetadašnji paroh po stavio mi lo srdnim se strama.

A paroh je, kad su mu je predstavile, u prvom trenutku pomislio da jeAr me li na de čak i pri hvatio je po nudu.

Naime, njihovom crkvenjaku trebao je neko za pomoć u kući. Dvameseca ranije, njegova žena je nezgodno pala s pozornice dok su spremalipredstavu na temu osvajanja Li bi je i po lo mi la je ne ko li ko pr šlje no va.

Le kari su joj nare di li da mi ruje šest me se ci.A onda će vi de ti.Ipak, bili su vrlo podozrivi u pogledu prognoze i već su nagovestili

crkvenjaku mogućnost da će žena ostati nepokretna ili da će, u najboljemslučaju, moći da se kreće uz nesnosne bolove i naprezanje. U svakomslučaju, ni kad više neće biti po kret na kao ne kad.

Časne sestre su parohov predlog smatrale odličnom prilikom. S drugestrane, Armelina se približavala jedanaestoj godini, uzrastu u kojemštićenice sirotišta počinju da rade. Najviše posla je bilo u pamučnomkombinatu i fabrici vate. U crkvenjakovoj kući devojčicu je sigurno čekaomanje naporan posao, primereniji njenoj krhkoj građi. A možda će ucr kve njaku i nje go voj ženi naći po ro di cu.

Kako god bilo, dogovor je sklopljen i Armelina je počela da radi ucrkvenjakovoj kući. Godinu dana je izlazila iz sirotišta u osam ujutru ivraćala se uve če.

Kad je napunila dvanaest godina, postala je punopravan član porodice.Crkvenjakova žena je bila prikovana za stolicu, mogla je da napravi samonekoliko koraka a i to uz veliki napor. Više nije bilo smisla da Bankijerijevasvakodnevno putuje. Muž i žena su je već smatrali svojom ćerkom, a i u njojse razvila naklonost prema njima. Uz potpunu saglasnost milosrdnihse stara i paro ha, sasvim se pre se li la u cr kve njako vu kuću.

Tu je ostala do trinaeste godine kad je njeno telo doživelo neverovatnupromenu, počevši upravo od onog dela na kojem je sad počivao pogledse kre tara Bon đo ani ja.

83.

Nije to bilo prvi put da je Bonđoani vidi. Štaviše, nekoliko puta ju je čak isanjao. Raspitao se gde živi, čime se bavi. Uz lične podatke do kojih jedošao, skicirao je i njen karakter: oštar, i to doslovno. Nekoliko lokalnihmangupa već je osetilo nokte Bankijerijeve. To je Bonđoaniju bilo dovoljnoda str plji vo čeka i da iz dana u dan odlaže akci ju.

Ali sad kad ju je sudbi na praktič no gur nula u nje go vo naruč je...– Opro sti te... – re kao je.Armelina se ukipila i ostala da stoji kako bi on mogao da prođe. Kad je

sišao na stepenik na kojem je stajala Armelina, stajali su licem u lice. Ondaje produžio, sišao je još jedan stepenik. I našao se licem u lice s njenimbuj nim grudi ma.

Kad bi mo gao da zavuče nos u taj razde ljak, i ne samo nos!Ar me li na nasluti nje go ve mi sli.Po cr ve ne od besa.Uvek ista pri ča, po mi sli.

84.

Radnici. Zidari. Trgovački pomoćnici. Mangupi. Čak i poneki oženjenmuškarac s de com.

Time se, do tog tre nut ka, zavr šavao spi sak nje nih udvarača.Armelina je znala da su grudi krive za to. Njihova nesrazmerna veličina.

Ostavljale su uti sak da je ona blage naravi. Lako osvo ji va i krot ka.Reč ju, slič na kravi.Uvek ista priča koja se protezala od 1913, kad su počele naglo da joj

rastu, prinudivši tadašnjeg paroha da je odvoji od ljudi koje je smatralasvo jom po ro di com.

To se dogodilo u maju iste godine. Možda je na parohovu odluku uticalanezdrava klima koja je već neko vreme vladala u varoši nakon žestokihpolemika koje su se razvile pre, za vreme i posle proslavečetrdesetogodišnjice osnivanja Radničkog udruženja za međusobnu pomoć.Naime, dvadeset drugog maja, u domu kulture održano je plesno veče. Maliorkestar unajmljen za tu priliku bio je specijalizovan za tango, ples koji se uto vreme smatrao sablažnjivim. Sam paroh ga je osudio s propovedaonice,ali vrlo odmereno. Međutim, njegov poziv na bojkot plesne večeri vernici suprihvatili s preteranim oduševljenjem i ubrzo je zavladala tolika napetost dasu održavanje proslave, u kojoj je učestvovalo mnoštvo Belaneza ali i ljudi sastrane, morali da obezbeđuju karabinjeri. Nije se dogodilo ništa posebno.Samo je preko noći grad bio prelepljen malim plakatima na kojima jenepoznati šaljivdžija napisao: Tango plešu besramni muškarci, privijaju žene,podilaze ih žmarci. Bič u ruke i na pošast udri, Belano te zove, digni svoj glasmudri.

Slučaj je dospeo u novine i tako, umesto da zamre, polemika serasplamsala. U takvoj klimi se jednog lepog jutra paroh popeo ucr kve njako vu kuću i re kao mu da više ne može da zadr ži Ar me li nu u kući.

– Zašto? – upi tao je ovaj.Po sveštenikovom mišljenju, zato što je previše upadljiva. Već neko

vreme je razmišljao o tome. Nagli devojčin razvoj bio je u najmanju ruku

neprijatan. To njeno pretvaranje u ženu tako je... tako očigledno, da se stičeutisak da se ona menja iz dana u dan... priziva... jednostavno rečeno...skaredne mi sli i pri vlači ne baš čedne po gle de.

Sme ju li do zvo li ti da se tako ne što do gađa upravo tu, u paro hi ji?Imajući u vidu i činjenicu da se Armelina ne stara samo o crkvenjakovoj

kući, već i da po maže u cr kvi.Naravno, devojka verovatno nije ni svesna toga, ona nije kriva, takva joj

je pri ro da...Ali paroh mora da se bri ne o redu u svo joj paro hi ji.Vi deo je on ta lica!Nova lica!Naročito mladiće koji do sada nikada nisu pratili misu, a odnedavno su

po če li da do laze u cr kvu i da se vr zmaju oko orato ri juma.Izne nada pre o braće ni?Na kraju, da bude iskren, nije on jedini koji misli da je Armelinino

prisustvo unutar parohije izvor neprijatnosti. Naprotiv, on se verovatno nebi ni odlučio na taj korak da ga članovi saveta crkvene opštine nisupodstakli da razmo tri slučaj.

Dakle, zarad njegovog mira i mirnog života njegovog stada, odlučio je dabi bilo bo lje udalji ti de voj ku iz cr kve njako ve kuće.

Cr kve njak je bio zgranut. On je Ar me li nu gle dao kao svo je dete.A sad tre ba da je izbaci iz kuće?Tek tako?Napo lje, iš, kao da je ko koš?Paroh ga je uverio da shvata njegova osećanja. Ali smatra da je zaista

okrutan ako mi sli da on nije razmo trio de voj či nu buduć nost.Razmotrio ju je, i te kako. Najpre se posavetovao s majkom

nadstojnicom milosrdnih sestara, koja je odmah o tome obavestila groficuAdu Mariju Ritu d’Ansije, Milanežanku, veoma naklonjenu njihovom redu,s obzirom na to da joj je mlađa sestra bila monahinja. Grofica se zauzela zaArmelinin slučaj i odmah joj je našla posao u kući svojih prijatelja, grofaVasalo ra-Re pe ti i gro fi ce Pje tre San ta Min đi.

Odlič na kuća, sjaj ne gazde. Ljudi koji drže nivo!Kod njih će Ar me li na imati pri li ku i da do puni svo je obrazo vanje.Tako je i bilo, jer je Armelina posle dva meseca tugovanja za Belanom i

crkvenjakovim domom počela da se navikava i malo-pomalo, obuzimalo juje ose ćanje nalik sre ći.

Mo žda bi i dan-danas ostala u kući Vasalo ra-Re pe ti.Mo žda.Da nije bilo tih prokletih sisa koje su neizbežno privlačile poglede sluga

ali i sluškinja. I poglede gostiju i, istini za volju, poglede samog grofa, iako jeon sebi do puštao samo po ne ki skri ve ni po gled.

Mo žda...Ali nema svrhe razmišljati o tome, zaključi Armelina. Priča se ponavlja,

pro klet stvo i dalje traje.Me njaju se samo ime na muškaraca ko ji ma pri padaju rado znale oči.Radni ci, zi dari, tr go vač ki po moć ni ci, man gupi...

85.

Sad su rado znale oči pri padale par tij skom se kre taru.Lep momak. I povrh toga, neoženjen. Odličan kandidat. Ali, ako ga

zani maju samo sise, može da ih zabo ravi.– Šta se dogodilo? – upita Armelina kako bi prekinula neprijatnu tišinu i

skre nula Bon đo ani ju mi sli.Postoji li bolja prilika da napokon pređe u akciju i zagolica devojci

maštu?, razmi šljao je mo mak.Udahnuo je vazduh prožet vonjem buđi koji se širio sa zidova uz

stepenište, isprsio se i načinio ozbiljan, istini za volju, pomalo smešan izrazlica.

Odgovorio joj je da je išao da čestita knjigovođi i njegovoj porodici, usvoje ime i u ime partije, zbog srećnog okončanja događaja koji ga je doveou sre di šte pažnje.

– Hvala bogu! – uzviknu Armelina koja još nije bila saznala tu vest. Ispontano izvi vrat i pogleda gore, prema spratu na kojem su živeliÐeminacijevi. Samo što je, tim pokretom, još više isturila grudi. Bilo jeneizbežno da vrhovima očeše grudni koš mladog sekretara kojeg odjednomzade si naj drevni ja ne lago da na sve tu.

S ko jom ga Ar me li na zatim ostavi. Samog.Po be že bez reči i bez po zdrava.Donekle joj je bilo žao, Bonđoani je bio šarmantan, ispod tog ponašanja

partijske marionete, naslućivala se sasvim drugačija ličnost. Ali Armelinanije že le la još jednom da se pre računa.

Ko preživi, pričaće, reče penjući se prema svom stanu, dok je Bonđoaniizlazio i, zanet susre tom s de voj kom, skre nuo na po gre šnu stranu.

86.

Onorato Ðeminaci je govorio isprekidano, kao da mu odjednom ponestajureči, a on ih traži na kuhinjskoj tavanici. Estenuata je, u želji da mupomogne, pratila njegov pogled, ali nije videla ništa osim mrlje od vlage ipot klo buče ne slo je ve mal te ra.

Ðeminaci se polako povratio posle Bonđoanijevog dijalektičkogizlaganja. Upravo je bio počeo da govori, i dalje otkidajući reči s tavanice,kad neko po no vo po kuca na vrata.

– Šta da se radi – reče onda i u tre nu zaćuta.Estenuati je već bilo dosta tog sporog probijanja njenog muža kroz

reč nik. Ustala je da otvo ri, s name rom da ote ra ulje za, ko god da je.Ali to je bila komšinica, ona koja se svojski potrudila da je povrati iz

ne sve sti ce.Kako nju da ote ra?Armelina je zaobiđe veoma čulnim pokretom bokova koji bi u sekretaru

Bon đo ani ju izazvao ko zna kakve sli ke, i uđe u hodnik.– Drago mi je zbog vas – reče.– Zabo ga! – odvrati Ðe mi naci je va.Nije prošlo ni pola sata otkako se njen muž vratio kući, a svi su već čuli

vest.Ova varoš kao da je puna uho da?– Uho da, po dlaca i zlih je zi ka – po tvr di Ar me li na.Neka joj dopusti da kaže jer je i ona, kao sada Ðeminaci, pre petnaest

go di na ose ti la to na svo joj koži.Estenuata podozrivo pogleda devojku: da neće da joj ispreda neke

izmi šljo ti ne?– Mo rala sam da odem, znate? – nastavi Ban ki je ri je va.Mo rala je da ode, po no vi Ðe mi naci je va u sebi.A što se onda vrati la ako ne mi ri še ovu varoš?Este nuati se zače pi tanje u glavi.Buka prekinu tišinu koja je vladala u kući. Čopor dece, bataljon

Ðe mi naci, budio se. Do šao je kraj miru i spo ko ju.– Jednog dana ću vam ispri čati – odvrati Ar me li na.I neka ne zaborave, dodala je, lepršajući prema izlazu, da ona stanuje tu,

po red njih i da je do volj no da po kucaju šta god da im zatre ba.Este nuata joj zahvali.Naj mlađi pro vi ri u hodnik.– Jesi li se po zdravio s tatom? – upi ta ga maj ka.Maleni kao da je zaboravio oca posle njegovog dvodnevnog odsustva.

Este nuata ga štipnu za vrat i odve de ga pred oca.– Zavr ši će mo razgo vor po sle do ruč ka – reče mu.– Ako ništa drugo – odgovori knjigovođa uz nagoveštaj osmeha –

napi saću ti pi smo.

87.

Direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor Malčelati premetao je pismo urukama. Bezvredan papir... Pocepa ga. Tek kad ga je iscepkao na komadićepomislio je da je možda pogrešio. Možda je to ipak dokument koji trebazave sti u ar hi vu, ko zna...

Ta po mi sao izazva mu uo bi čaje ni svrab na tabanu.Ili je ipak do bro uči nio što ga je uni štio?Ko zna?Samo on, vi tez Kralje vi ne Fi li ber to Amati.Bilo je tek devet ujutru, ali Malčelati nije više mogao da podnese

napetost. Na kraju krajeva, pričalo se da je vitez Kraljevine navikao daustaje u zoru: dakle, neće ga mno go uzne mi ri ti.

Međutim, Amati je još bio u krevetu. Primio je direktora za zdravstvenuzaštitu i nadzor u radnoj sobi. S velikim zanimanjem je primio vest i nakraju je pri me tio da je žur ba če sto loša savet ni ca.

– Zamislite – reče – da je nekim nesrećnim spletom okolnosti to pismoposlato juče? Kako bismo se obrukali! Ili da smo samo pomenuli nekomkorak koji nameravamo da preduzmemo, iako je to bila mera kojom smože le li da zašti ti mo bol nič ku imo vi nu.

Naravno, priznao je direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor, što se tičepi sma, mogu da budu spo koj ni, po ce pao ga je pre nego što je do šao.

– Do bro ste uči ni li, odlič no...Ali, što se tiče po mi njanja...Re kli ste ne ko me? – upi ta ga predsednik.– Još neko je, osim nas, upo znat s tim?Po cr ve nevši, di rektor za zdravstve nu zašti tu i nadzor pri znao je da je ste.– Ne o pre zno! – odvrati ovaj. – A ko to?Malčelati mu poveri da je pomenuo samo gradonačelniku, dakle osobi

od poverenja i sa isključivom namerom da preduhitri mere opštinskeuprave. Jednostavno rečeno, kako bi skrenuo pažnju opštinskoj upravi daneće omasti ti brk.

– Ma kakav brk! Šta vi to pričate... – rasrdi se vitez. – Napravili stegre šku, ve li ku gre šku!

Te stvari se ne tiču opštinske uprave s kojom bolnička uprava nemani šta zajednič ko: – Pr ljav veš ne izno si se iz kuće!

Dakle, sad će mu direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor učinitizadovoljstvo i sešće u kuhinju, dok se on ne spremi i obuče, a onda će gaodvesti do kuće knjigovođe Ðeminacija gde će mu obojica, u ime institucijekoju predstavljaju, izraziti zadovoljstvo zbog srećnog ishoda njegovogslučaja i uve ri će ga da...

88.

– Da nikad, nijednog trenutka... – nastavio je Filiberto Amati propinjajući sena vr ho ve pr sti ju – niko od njih nije po sum njao u knji go vo đi nu ispravnost, ačasne sestre koje rade u bolnici, čak su razmatrale mogućnost da održeslužbu i da se pomole nebesima da istina, u koju niko nije sumnjao, što preizbi je na vi de lo.

Malo pre toga, knjigovođa Ðeminaci je sa zadovoljstvom gledao svojudecu kako su se raspršila po kući, pošto su doručkovala. Napokon, pomislioje, može da završi razgovor sa svojom ženom. Međutim, onda je i treći putneko po kucao na vrata.

Sad mu se uči ni da je predsednik zavr šio izlaganje.Zausti da kaže ne što.Nije uspeo.Malčelati ga je preduhitrio. Nadovezao se na predsednikove reči i

naglasio da se svi, od predsednika do najnižeg poslužitelja, nadaju da će seon što pre vrati ti na radno me sto koje mu po zako nu pri pada.

Naravno, dodao je, s obzirom na ono što se dogodilo, jasno je da mu jepotrebno, čak neophodno, nekoliko slobodnih dana kako bi se u miruodmo rio u krugu svo je po ro di ce.

Čim se ulazna vrata zatvo ri še za nji ma, knji go vo đa Ðe mi naci po zva ženukako bi joj rekao da mu se čini da mu je bilo bolje u samici. Estenuata seosmeh nu na tu šalu i podstaknu ga da pri ča.

Onorato je nekoliko minuta ćutao, samo da bi se uverio da neko nećeponovo zakucati na vrata. Kad je zaključio da su posete završene, napokonje objasnio ono što je tokom dugih sati u ćeliji sazrevalo u njemu, započevšiobjašnje nje zaključ kom.

– Tre ba oti ći!

89.

Oti ći?Kuda?– Dale ko – reče Ono rato.Što dalje od ovog me sta. I od ne kih ljudi.Od poručnika, vodnika, od onog karabinjera čije ime nije zapamtio, ali i

od direktora za zdravstvenu zaštitu i nadzor, gradonačelnika, predsednikaupravnog odbora bolnice, partijskog sekretara, pa čak i od komšinice: licakoja bi ga svakodnevno podsećala na sramnu činjenicu da je dva danapro veo izme đu zi do va će li je u kasar ni karabi nje ra.

– Ali kuda? – upi ta Este nuata.Bilo kuda, odgo vo ri knji go vo đa.Makar i u Švaj car sku, ako bude ne ophodno.Kako bi razdaljina između njega i Belana bila i duhovna, a ne samo

fi zič ka. Što veća, to bo lje.Na Ðeminacijevom čelu blistale su sitne kapi znoja. Podigao je pogled

upe ren u pod kako bi po gle dao ženu.– Ne – reče Este nuata i obe ruke pri slo ni na vrh sto maka.Ni go vo ra!Bekstvo.Eto na šta bi li čio odlazak, na bekstvo.– Po sredno pri znavanje kri vi ce.Ostavio bi utisak čoveka koji, izbegavši opasnost zahvaljujući

bo žan skom pro vi đe nju, želi da ga zabo rave, da ne ostavi ni kakav trag.– Ume sto toga...Ume sto toga, neko po kuca na vrata.

90.

To je bio vodnik Sko la.Po izričitom naređenju i ličnoj želji poručnika Ðuntija, došao je da se

uveri da je knjigovođin povratak u porodicu prošao bez neprilika ipro ble ma.

Sve je u redu, umi ri la ga je Este nuata.Vodnik se i ne osvrnu na ženin odgovor. Morao je da pita i da li postoji

ne što što oni, u svoj stvu karabi nje ra, mogu da uči ne.Ne, ni šta, hvala, reče Este nuata.Osim toga, nastavi karabinjer ne obazirući se na prekidanja, mora da im

prenese poruku gospodina poručnika da porodica Ðeminaci i ubudućemože da im se obrati kad god im se ukaže neka potreba ili zahtev kojem oni,kao karabi nje ri, mogu da udo vo lje.

Hvala, promrmlja Estenuata. Ali nije bila sigurna da je razumela smisaote po slednje re če ni ce.

Sko la je obavio zadatak. Naglo je zaćutao, saluti rao i okre nuo se na peti.Estenuata prevali preko usana ono „Umesto toga“; koje je ostalo

ne do vr še no kad je vodnik po kucao na vrata.Ume sto toga, sve mora da bude kao ne kada, nastavi.– Potpuno isto kao onog dana kad smo se iskrcali u ovoj varoši i kad nije

bilo ni nago ve štaja ove ružne pusto lo vi ne.Ðeminacijeva nije pružila mužu mogućnost da joj odgovori. S obzirom

na to kako je proteklo jutro, više nisu imali vremena za gubljenje. Samo sujoš nje ga če kali da pođu u šet nju.

91.

Kad god bi neko pokucao na vrata, očekivala je da ga vidi. Morao je dadođe. Že le la je da dođe.

Mužu ništa nije rekla, poštedela ga je priča o užasnom poniženju kojemsu bili izloženi, o ozbiljnoj pretnji prinudnim iseljenjem. Ali nijenameravala da je zaboravi. Kad god bi prošla kroz uzan hodnik da otvoriulazna vrata, ponovila bi ono što će reći kad se na pragu pojavigrado načel nik Par pajo la.

Kad ga je čuo u jedanaest sati tog prepodneva, Onorato Ðeminaci je biopotpuno siguran da bi njegov odlazak iz Belana bio pogrešno shvaćen. Ženamu je svašta rekla kad joj je pomenuo odlazak. Zato joj se, možda, zavezaoje zik kad je ugle dala Par pajo lu na pragu.

– Vaš muž? – upi ta on.– Odmara – odgo vo ri Este nuata.– Onda ga ne moj te uzne mi ravati – nastavi grado načel nik.Pun pogodak, pomisli, koji će ga poštedeti verbalnih akrobacija i

izvi nje nja za koja ni malo nije bio raspo lo žen.Ipak, zamolio je gospođu da mu prenese iskrene pozdrave cele uprave,

koja se nada da će ga uskoro videti na radnom mestu koje mu po zakonupri pada.

Estenuata pomisli kako bi ga radije ošamarila nego što bi mu neštore kla.

– Mi sli te na or ke star? – upi ta.– Šta ste re kli? – uzvrati grado načel nik.Je l’ se on to pravi lud?Na po gre šnu oso bu se name rio.Estenuata mu objasni: budući da je njen muž zaposlen u bolničkoj

upravi, učinilo joj se da se gradonačelnikova izjava odnosi na zaduženje kojemu je on po ve rio u ime opštin ske uprave, da osnuje pravi gradski or ke star.

– Mo žda gre šim? – do dade uz dašak iro ni je u glasu.Grado načel nik je otr peo iro ni ju.

– Ne gre ši te – reče – mi slio sam upravo na or ke star.Usrani or ke star!, po mi sli čim je kre nuo.Estenuata je posmatrala njegova široka ramena, a onda je osluškivala

njegove korake. Bila je donekle zadovoljna, u izvesnom smislu mu seosve ti la. Osim toga, zadr žala je go spo di na grado načel ni ka pred vrati ma, nijega ni pozvala da uđe u kuću. A njen muž se nije odmarao, ne, boga mi!, većje le žao u kadi, ki se lio se u vodi i ceđi.

92.

Kako god bilo, grado načel nik ni malo nije bio zado vo ljan.Nimalo mu se nije svidelo što mora da povuče svoje odluke. To mu je

palo na sto mak kao ne svare na hrana.Usrani or ke star!Dok se vraćao kući, na Trgu Grosi je ugledao komunalnog policajca.

Pozvao ga je pokretom glave, a zatim mu rekao nešto na uvo. Potom jeotišao, siguran da tog dana neće uživati u ručku – u kuvanom punjenompi le tu.

Tačno u pola jedan, Pijanin, ko zna koji po redu posetilac, pokuca navrata Ðe mi naci je vog stana. Otvo ri la mu je Este nuata.

Kad je ugledala policajca, nije mogla a da ne pomisli da je na isti način,dolaskom policije na vrata, počela ružna pustolovina njenog muža. Za svakislučaj, upi ta ga u kom svoj stvu je do šao.

– U svoj stvu trom bo ni ste – odgo vo ri po li cajac.– Onda uđi te – po zva ga Este nuata i uve de ga u kuhi nju.Trpeza je bila postavljena. Ličila je na sto u nekoj školskoj trpezariji.

Ðeminacijeva deca su jela otimajući jedni drugima hranu iz tanjira.Me đutim, niko se nije žalio, ume sto toga, svi su se sme jali.

Ve se la po ro di ca, pri me ti po li cajac.Ðeminaci otac je sedeo u čelu stola, ispred tanjira sa supom koja se

puši la. Lice mu je bilo cr ve no, bli stavo, jer se upravo bio okupao.– Stomak mi je i dalje zgrčen – reče – ništa ne može da mi prođe kroz

nje ga.Onda zatraži od dece pot punu ti ši nu, a oni ga po slušaše.– Do šao sam po grado načel ni ko vom nare đe nju – ot po če po li cajac.Parpajola ga je poslao da mu kaže kako se nada da knjigovođa nije

izgubio polet koji mu je potreban da privede kraju projekat koji mu jepo ve rio, to jest da osnuje Gradski or ke star Be lana.

– Što se mene tiče – nastavi policajac, trudeći se da doslovno izgovorireči koje mu je gradonačelnik predložio – došao sam da vam ponudim punu

saradnju svih članova limenog orkestra, bez ijednog izuzetka, pod uslovomda i dalje računate na nas kao na te me lj do go vo re nog pro jekta.

Pro ble mi će se re ši ti.Po tre be će se razmo tri ti.Pre pre ke će biti pre vazi đe ne.Imaju zajednič ki cilj, u opštem in te re su.Da li zbog vrele pare koja se podizala iz supe ili zbog ganutosti,

Ðe mi naci ju zasuzi še oči.I ko munal ni po li cajac je bio dir nut.– Do bro nam do šli, mae stro – sve čano reče.

93.

Hoće li se taj dan okon čati, hoće li zaći sun ce i pasti noć?Da li se do go di lo sve što je tre balo da se do go di?Nije.Još neko je tre balo da po kuca na vrata Ðe mi naci je vih.To se do go di lo oko tri po podne.Učitelj Fjorentino Krispini, koji je pravio prve korake kao dopisnik iz

Belana za katolički nedeljnik iz Leka Re ze go ne i dnevni informativni listNacionalne fašističke partije Ga ljar de to, pozdravio se rekavši da je odlučioda napiše članak pošto je čuo za neprijatan događaj. Dakle, trebalo je dain ter vjui še Ðe mi naci ja.

Na taj potez naveo ga je partijski sekretar. Krispini se trudio da se držipodalje od politike i sudske hronike. Kad je bio prinuđen da se bavi time,preventivno je davao svoje tekstove na procenu sekretaru, gradonačelniku idirektoru škole, svaki put strepeći da bi mogao da napravi neko krivičnodelo.

Ðeminaci je, sa ženom uza se, dok su deca pravila rusvaj kao da su udečjem klubu pri parohijskoj crkvi, mudro odgovarao na bezazlenaKri spi ni je va pi tanja.

Ne, ni jednog tre nut ka nije sum njao u po vo ljan ishod svog slučaja.Još manje je sum njao da će pravda po be di ti.Po ro di ca?Osno va društva, sve vre me je bila uz nje ga.Kako vidi buduć nost?Sve tlu.Zatvor?Već zabo ravljen.Karabi nje ri?Po šte ni, ko rekt ni, ljubazni, bri žni.Varoš u koju se do se lio?Sjaj na, puna ži vo ta, mar lji va.

A pro je kat osni vanja gradskog or ke stra u Be lanu?U toku je.I, ako mogu da dodam, reče Onorato Ðeminaci, biće to orkestar koji će

moći da se nadmeće s onima koji već deluju u raznim varošima na jezeruKomo.

Zato što, završavao je Krispini svoj članak u gluvo doba noći, orkestar uosnivanju može da računa s čvrstim i sigurnim vođstvom jednog čoveka kojije go di nama bio...

– Prva ili druga horna? – pitao je ranije tog dana Ðeminacija dok jebe le žio nje go ve odgo vo re.

– Slo bodno stavi te prva – odgo vo rio je knji go vo đa.... prva hor na u or ke stru iz Lo ve na.

94.

Časne sestre iz bolnice nisu htele da odustanu od ideje da se održi misa učast knji go vo đe Ðe mi naci ja.

Ako nisu stigle da je održe kako bi se pomolile da se ta nevolja što preokon ča, mogu da je odr že u znak zahval no sti; misa uvek do bro dođe.

Tako i učiniše, u nedelju dvadeset petog novembra, u maloj kapelibolnice Umberto Prvi. Održavanje mise poklopilo se s prvim Ðeminacijevimizlaskom u javnost nakon nemilog događaja. Došao je s celom porodicomkoja je sela u prvi red klupa na desnoj strani. U deset, kad je don Kalandra,bolnički kapelan, počeo da drži misu, u crkvicu više ni igla nije mogla dastane.

Osim većine lekarskog osoblja, medicinskih sestara i tehničara, članovauprave i pokretnih pacijenata, došli su i svi članovi limenog orkestra,poručnik Ðunti s karabinjerom Mandrucom, partijski sekretar sa starommajkom, skoro svi stanari iz Ðeminacijeve zgrade s Armelinom Bankijeri načelu, vitez Kraljevine Filiberto Amati s celim upravnim odborom bolnice,direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor Proto Malčelati s celomporodicom, ženom Amaurom i decom Astiom i Sempronijom.Gradonačelnik Parpajola koji je stigao sa zakašnjenjem zato što su gagreškom obavestili da misa počinje u pola jedanaest, nije mogao da probiježivi zid ispred sebe te se zadovoljio mestom za stajanje na pragu kapele, uonom delu u kojem se miris tamjana mešao s mirisom sredstva zade zin fekci ju.

Takve mise obično su trajale nekoliko minuta, zbog čega je kapelanpre skakao pro po ved.

Međutim, tom prilikom trebalo je reći nekoliko reči. Pozvao je prisutneda nikada ne zanemare verske dužnosti, „jer onaj ko veruje, nikad se nećerazočarati, a naš Gospod ne plaća samo subotom“;, kao što, objasnio jepotvrđuje slučaj u kojem je, na kraju, maestro Ðeminaci vraćen porodici izajedni ci.

Re kao je baš „mae stro“;.

Kad je to čuo, Ðe mi naci po dignu glavu.Još pre toga, dok je išao prema bolnici, ljudi koje je sretao pozdravljali su

se s njim go vo re ći: „Do bar dan, mae stro“;.Kome i čemu treba da zahvali za čast da ponese tu titulu, nije uspeo da

do kuči. Ali svi de lo mu se.Ipak, sada mu je to, na tom mestu i u tako svečanom trenutku, zvučalo

kao da ga po stavljaju na taj po lo žaj.Ustade s klupe i u znak zahval no sti klim nu glavom pre ma sve šte ni ku.Kad se misa završila, gotovo svi su želeli da mu stegnu ruku, da mu

če sti taju i nazo vu ga mae strom.Čak mu se i gradonačelnik, koji ga je sačekao u prijemnoj ambulanti

bol ni ce, tako obrati: – Do bar dan, mae stro.Ðeminaci je bio van sebe od sreće i zanosa, sada, kad je nemio događaj

zauvek izbri san, zako pan, ostao dale ko iza nje ga.Sada, po mi slio je, može da gle da u buduć nost spo koj no i s po ve re njem.

95.

U sredu dvadeset osmog novembra, u devet uveče, limeni orkestar ponovose okupio po že lji mae stra Ðe mi naci ja.

– Nažalost – obratio im se.Ali njegovo lice nije izražavalo raspoloženje na koje je trebalo da ukaže

ta reč.– Nažalost, ni šta se ne može uči ni ti u vezi sa se di štem or ke stra.Naime, okupili su se u prostoriji u kojoj se do pre nekoliko dana nalazila

kancelarija državne pošte. Gradonačelnik mu je podrobno objasnio kakostoje stvari. Savet regionalne uprave odobrio je troškove opštinskoj upraviBelana za preseljenje pošte: reč je o službi od javnog značaja koja jegodinama koristila te nenamenske prostorije. S druge strane, nije bilomoguće promeniti namenu prostorija u prizemlju zgrade opštine, a dapri tom ne pre kr še zakon.

– Dakle, zasad ćemo morati da se prilagodimo korišćenju ovog prostora –obavestio ih je Ðeminaci pokazujući polukružnim pokretom ruke prostorijuu ko joj su se okupi li – kao sale za pro bu.

Naravno, samo dok, kao što je gradonačelnik obećao, ne iskrsne neštobo lje, po de sni je.

– Osim toga, treba imati u vidu – nastavi Ðeminaci – da su potrebegradskog orkestra u osnivanju mnogostruke i međusobno različite. Apo tre ba za odgo varajućim pro sto ri jama mo žda i ne spada u naj važni je.

Gradonačelnik je izrazio spremnost da izađe u susret ostalimpo tre bama.

– Koje nisu male – zaključi mae stro Ðe mi naci.

96.

Te večeri, knjigovođa je platio piće, svakako su imali čemu da nazdrave.Evelindo Nazaci je ne štedeći se iskoristio priliku. Nedeljama nije seo dapopije onako kako on to voli. Kući je otišao zviždućući i trebalo mu jedvostruko više vremena da stigne nego obično. Pedale bicikla kao da su seodupirale njegovoj komandi, uporno su mu izmicale ispod stopala. Kad jeušao u kuću, obreo se licem u lice s Noemi koja ga je, rastrzana izmeđubri ge i besa, če kala u kuhi nji ho dajući tamo-amo kao lav u kave zu. Ni šta nijerekla, ali ga je besno ošinula pogledom dok je Nazaci bezuspešnopokušavao da se ponaša dostojanstveno. Promrmlja nerazgovetne izgovore iteturajući dokopa se spavaće sobe. Zaspao je s mišlju da će sutra sve bitizabo ravlje no.

Pre vario se.Jer, iako sutradan ujutru Noemi ni reč nije rekla u vezi sa stanjem u

kojem je došao kući, iste večeri, kad ga je posle večere videla kako ponovooblači sako i po di že tubu na rame, upi ta ga: – Kud mi sliš da si kre nuo?

Eve lin do, koji je bio pot puno tre zan, odgo vo ri: – U muzič ku ško lu.To je bio izričit Ðeminacijev zahtev. Hteo je da pored nove klase ima

jedinstvenu grupu profesionalaca veterana iz limenog orkestra. Dakle,zahtevao je od njih dvostruko zalaganje, ako zatreba i trostruko, barem uprvo vre me. Dve pa i tri pro be ne delj no, po čevši od te ve če ri.

– Ne do lazi u obzir – reče No e mi.Ako mi sli, do dade, da može tako jef ti no da se izvuče, grdno se vara.– Ali... – po buni se Eve lin do.– Ni šta ali! – zavr ši No e mi.

97.

Čekali su ga do devet, jer je dogovor bio da se u pola devet okupe uprostorijama. Tačno u devet, maestro Ðeminaci, ljubičast od besa, prekinuče kanje.

– Ovako – reče – ni kuda ne će mo sti ći!Muzika, kao i svaka umetnost, zahteva posvećenost i disciplinu,

preciznost, spremnost na žrtvovanje. Nije to razbibriga, privremenazabava, igra. To je po ziv.

– Dakle, mi si ja!Naročito za neke od njih. A on bi – odsutni – trebalo da zna to. Jer to

može da prođe ako sviraš hornu, klarinet ili trombon. Ali tuba zahtevapot punu po sve će nost.

– Bez nje – nastavio je Ðeminaci – niko ne može očekivati da mogu daosnuju gradski or ke star. Tuba je za nas ono što je duša za čo ve ka!

Dakle, kako bi se ubuduće izbegli nesporazumi, Ðeminaci ih zamoli daneko iz limenog orkestra preuzme na sebe obavezu da što pre stupi u vezi sNazacijem i da mu objasni sledeće: da mora ozbiljno da se posveti tojobavezi koju je svojevoljno prihvatio. U suprotnom, bolje da uopšte i nedo lazi i da oslo bo di svo je me sto u or ke stru.

Po li cajac Pi janin po dignu ruku.– Vi pre uzi mate tu obave zu na sebe? – upi ta mae stro.Istini za volju, trombonista je tražio reč kako bi rekao nešto u

Evelindovu odbranu: tek što se oženio – nema ni dva meseca – dvadesetgodina mlađom ženom, treba mu povremeno progledati kroz prste,razume ti ga, čak...

– Mlada ili ne – prekinu ga Ðeminaci – svako od nas treba da utuvi uglavu da je gradski orkestar u neku ruku porodica, i mi smo, u tom smislu,dužni da mu po sve ti mo pažnju i pri vr že nost.

Slažem se, ali... po kuša trom bo ni sta po no vo da se ume ša.– Ako se slažemo, ne vidim razlog da i dalje gubimo vreme. Posetite tog

go spo di na i izve sti te me.

Te večeri nije bilo nazdravljanja. Pošto je zakazao probu za sutradanuveče, u petak, Ðeminaci žurno izađe iz sale kao da ga je ugrizla tarantula.Ni ostali članovi limenog orkestra nisu bili žedni. Pozdravili su se tu,zamolivši trombonistu da dobro osmotri Nazacijevu nevestu kako bi mogaoiscrpno da ih izve sti.

98.

Lepa je... uzdah nu Pi janin.Znao je da će ga sale te ti pi tanji ma i pri pre mio se.Više nego lepa, zdrava.Je dra.Bela i cr ve na kao jabuka.Oči plave, i previše. Čoveku teško da gleda u njih. Bokovi široki,

zadnji ca čvr sta, gle žnje vi gipki, po malo jaki.Te ško Lin du ako je ona odo zgo!Družina iz limenog orkestra slatko se nasmeja. Trombonista je, kad hoće,

umeo da bude duhovit, zabavan; drugi čovek ispod stroge maskeko munal nog po li caj ca.

– Me đutim, naj bo lje tek do lazi – do dade, po što im je opi sao No e mi.Kod Linda je otišao, reče, u vreme ručka, to jest između podneva i

jedan, i nije ga zatekao. Kod kuće su bili samo onaj njegov bolešljivi sin inova gospođa Nazaci. Koja je, kad joj je objasnio da mu treba Lindo da mukaže ne što u vezi s or ke strom, re kla: „Nije ovde, ali slo bodno kaži te meni“;.

Tako odluč no, da se nije usudio da je ne po sluša.– Dakle, vi ste je dan od onih iz or ke stra? – upi tala ga je No e mi.I zavrnula je rukave vrlo žustro, gotovo preteće, kako se učinilo

trom bo ni sti.– Zašto pi tate? – upi tao ju je.– Odmah ću vam objasni ti – odgo vo ri la je žena.Ako njen muž misli da može da koristi orkestar kao izgovor da kući

dolazi pijan kao što se dogodilo preksinoć, slobodno može da okačitrom bon...

– Tubu – ispravio ju je ko munal ni po li cajac.– Do bro – re kla je No e mi. Trom bon ili tuba, njoj je sve jedno.U svakom slučaju, može da je okači o klin. I, kako se kaže, laku noć,

muzi čari.– Ali preksi noć je bilo po sebno veče... – po kuša da joj objasni po li cajac.

Posebno ili ne, spremno mu je odvratila Noemi oduzevši mu reč, nju tone zanima. Dakle, da ne duži, ona nema ništa protiv da njen muž svira uorkestru, voli ona muziku. Ali ako hoće da nastavi, to će biti pod njenimuslo vi ma.

– Čim se zavr še pro be, kući!Trom bo ni sta je obe sio rame na.– Ali kako...– Ne zanima me kako. Kad se završe probe, moj muž ima da sedne na

bicikl i da se vrati kući. Ako mi se još samo jednom pojavi onakav kakav jedošao preksinoć, kunem se svojim mrtvima da ću uzeti tubu i da ću je bacitiu je ze ro. I nje ga za njom!

Pi janin je bio zgranut.– Da posle ne bude da vas nisam upozorila – zaključila je žena stavivši

tač ku na razgo vor.

99.

U ponedeljak trećeg decembra, plakati kojima su se pozivali „budućimuzičari“; da dođu u Belano devetnaestog, dvadesetog i dvadeset prvogdecembra 1928. u privremeno sedište gradskog orkestra u osnivanju –nekadašnja pošta – preplavili su opštine Varena, Lijerna, Dorio, KorenoPlinio, Vestreno, Introco, Sueljo, Tremeniko, Tačeno, Kortenova, Bindo,Primaluna, Ezino Lario, Perledo, kao i, naravno, Belano. Akcijom suobuhvaćene opštine koje nisu imale sopstveni orkestar, što znači da jepostojala realna mogućnost da se u tim mestima otkriju nadareni muzičarikoji već ne sviraju negde drugde. Na plakatima je, po izričitoj volji maestraÐeminacija, naglašeno da će prvenstvo prilikom izbora imati oni kojisviraju harmoniku, usnu harmoniku i okarinu, instrumente koje ugostionicama sviraju mnogi samouki muzičari. Maestro Ðeminaci se nadaovelikom odzivu, kako bi mogao što pre da prione na ostvarivanje svogpoduhvata. Trebalo mu je dvadeset dvoje ljudi koji imaju sluh i gajenaklonost prema muzici, kako bi osnovao, uz osmoricu iz limenog orkestra,svoj gradski orkestar od, kako je odlučio, trideset članova: imao je trombon,dve horne, dva klarineta, jednu tenor-tubu, bas-trombon i tubu.Nedostajale su mu tri horne, tri trombona, dva velika bubnja, mali doboš,dva para činela, tri klarineta, dve tube, dva bas-trombona, tri fagota i jedannosač palice koji ne ulazi u sastav samog orkestra, ali je izuzetno značajan zakoreografiju svakog gradskog orkestra koji je zaslužio da nosi to ime. S timizvođačima i s njim u svojstvu dirigenta i prve horne, biće ih trideset iposao će moći da krene. U međuvremenu, gradonačelnik će se postarati daodr ži datu reč.

100.

Zahtev je do speo na Par pajo lin sto tri dana kasni je. Bio je še sti de cem bar.Tri trombona, tri horne, dva velika bubnja, tri klarineta, dve tube, dva

bas-trom bo na, je dan mali do boš, tri fago ta.Dva para či ne la.Pali ca!– Ma šta je, do đavo la, sve ovo? – upi ta grado načel nik.Brzo su im ispo stavi li račun, pri me ti opštin ski se kre tar Fai ne ti.Ipak, on je bio tako slobodan da sam napravi obračun tih troškova. Pošto

se informisao u prodavnici muzičkih instrumenata Paserini i sin u Leku,jedinoj u toj oblasti, procenio je da će opštinska uprava, kako bi izašla ususret maestru Ðeminaciju, morati da potroši otprilike devetnaest hiljadaosamsto pedeset lira, kad se uzme u obzir prosečna cena svakoginstrumenta ali bez palice, za koju sekretar nije uspeo da dobije preciznuin for maci ju.

– To je ludost – pri me ti grado načel nik.Zaista, složio se opštinski sekretar. Zato je i dopustio sebi da napiše

grubu skicu odgovora Ðeminaciju, da mu ponudi kompromis kojipodrazumeva drastično smanjenje gradskog orkestra u osnivanju, s tridesetna petnaest članova i, sledstveno tome, umanjenje troškova s devetnaesthi ljada osam sto pe de set, na šest hi ljada lira.

– Čini mi se da je i to mno go – uzvrati grado načel nik.Sekretar je ćutao, ali je mislio kako je gradonačelnik sam napravio tu

br ljo ti nu i kako sad nema smi sla plakati nad pro li ve nim mle kom.

101.

– Ne do lazi u obzir – izjavio je Ðe mi naci.Mo žda je grado načel nik već zabo ravio šta mu je obe ćao.Ili je potpuno zanemario ono što je utvrđeno zakonskom uredbom od

prvog maja 1925. godine, u kojoj jasno piše da se dobrovoljan društveno-koristan rad svrstava u četiri kategorije: socijalna pomoć, društvena pomoć,fi zič ko vaspi tanje, obrazo vanje...

– ... i umetničko obrazovanje – naglasi maestro Ðeminaci sedmogdecembra uveče partijskom sekretaru Bonđoaniju pošto mu je pokazaogrado načel ni kov odgo vor.

A muzičko obrazovanje obuhvata radiofoniju, kinematografiju, folklor,ho ro ve, po zo ri šta...

– ... i muzi ku!Osim toga, bez namere da bilo koga preskoči, želeo bi da ukaže na

činjenicu da je sadašnji sekretar partije na nacionalnom nivou, AugustoTirati, bio na tom položaju i 1926, kad je naložio regionalnim partijskimsekretarima i njihovim podređenima da uvedu političku kontrolu uNacionalnom sekretarijatu za dobrovoljan društveno-koristan rad i da je prene ko li ko me se ci, u maju, lič no stao na čelo te or gani zaci je.

Sekretar partije u Belanu zbunjeno pogleda Ðeminacija: otkud,do đavo la, on zna te stvari?

– Počeo sam da se bavim muzikom kad mi je bilo trinaest godina –odvrati Ðe mi naci.

I od tada nikada nije prestajao. Dakle, iza njega je trideset sedam godinaiskustva, poznaje u tančine sve birokratske lavirinte i slobodno može dakaže da je u prisnim odnosima s direktorima većine muzičkih orkestara uokolini Koma. Kojima nije cilj da ostvare zaradu, tako da se finansiraju odpomoći koju im pružaju javne uprave. I ne samo to. Kao čovek koji jeposlednjih petnaest godina proveo u orkestru u Lovenu, može da potvrdi daje tom orkestru i partija pružala pomoć preko sekretarijata za dobrovoljandruštve no-ko ri stan rad.

– Naravno, potreban nam je neko ko će govoriti u naše ime, ko će naspo dr žati.

Drugim re či ma, neko na važnom po lo žaju, ko može da digne galamu.Partijski sekretar u Belanu nije zauzimao naročto značajan položaj, a što

se tiče dizanja galame, još je morao da uči. Ipak, nije mogao da razočaračoveka koji mu se obratio s toliko poverenja: uostalom, on je najvažnijakari ka par ti je u toj varo ši.

Zato odvrati: – Ja ću se po bri nuti za to – to nom koji nije tr peo po go vor.– Stvar no? – upi ta Ðe mi naci.– Bez bri ge, znam šta tre ba da uči nim.

102.

Kuća Roze Cambonini nalazila se u Koliku, skoro na samom izlazi iz varoši.Ali, ako bi neko upitao varošane gde živi Camboninijeva, malo ko bi umeoda mu odgovori. Drugačiji odgovor bi dobio kad bi upitao gde živi RozaMato ni.11 Pod tim imenom su je poznavali kao javnu žensku. Imala jeobičaj da kaže da je za nju svaki odnos s mušterijom jedna cigla kuće koju ćesazi dati. Radi la je sama, u ne koj oro nuloj straćari, i pri čalo se da u jednoj turimože da opsluži čak tri mušterije. Subotom, kad je imala mnogo posla,pomagala joj je stara majka koja ju je naučila zanatu i koja je, za samo jednuliru, „ručno“; obrađivala manje imućne mušterije ili one koji nisu želelimno go da po tro še.

Partijski sekretar u Belanu bio je Rozina povremena mušterija.Posećivao ju je samo kada bi se zatekao blizu njene kuće. Tako je bilo iprošle subote, kad je bio na večeri u restoranu Tinture. Jela se palenta iptice, ovo drugo je obezbedio partijski sekretar iz Kolika Emilio Sparaventi,zagriženi lovac ali i vešt lovokradica, uprkos zakonima režima. Poslevečere, sekretar iz Belana malo je prošetao da bi podstakao varenje, a ondase zavukao u Rozin krevet. Ali ono što se kasnije ispostavilo kao vrloznačajno, saznao je tokom večere. Naime, kolega iz Kolika mu je ispričaokako se otvoreno sukobio s parohom iz Vilatika, koji se pravio gluv nanjegove zahteve da se u parohijskom društvenom klubu ukinu fudbal iboćanje, aktivnosti koje je trebalo da budu obuhvaćene aktivnostimasekretarijata za dobrovoljan društveno-koristan rad. Sveštenik mu jeodgovarao da on prima naređenja isključivo od biskupa. Sekretar mu jezapretio da će se, ako nastavi da se oglušuje o njegove zahteve, pobrinuti dase klub zatvori. Nekoliko dana kasnije saznao je da je paroh umestoodgovora prokomentarisao: „Gde velika zvona zvone, tu se mala ne čuju“;.Onda je sekretar, da ne bi ispao običan razmetljivac, odlučio da pređe s rečina dela.

– Zatvo rio si klub? – upi tao ga je Be lanez.Ne.

Zatvaranje parohijskog kluba ozbiljan je korak, o kojem treba promisliti.Postoji opasnost da se time navuče bes naroda, treba imati na umu da jeuticaj sveštenika, naročito u malim mestima, i dalje jak. Međutim, hteo je dapokaže snagu. Stao je na čelo grupe dobrovoljaca, među kojima je bilo inekoliko drugova iz Valteline, i upao u salu Santa Čečilija, koja je ujedno isedište katoličkog limenog orkestra, i zaplenio je sve instrumente, ostavivšina zidu sale, kao svedočanstvo o svom upadu, natpis: Od sada pa nadalje,grobna ti ši na, svi raj te u svi ra lu da vas ne pre kri je pra ši na.

Što se tiče sudbine instrumenata, još nije odlučio šta će s njima, alirazmišljao je da ih pokloni prvom starinaru na kojeg naiđe. Sekretar izBelana nasmejao se priči, nadajući se u sebi da nikad neće morati da sesukobi s parohom Belana, koji je tvrdoglav koliko i njegov kolega izVilatika. Onda je otišao Rozi da obavi svoju dužnost i potpuno je zaboraviona zaple nje ne in strumen te.

Do tre nut ka kad ga je mae stro Ðe mi naci podse tio na njih.

103.

Sekretar iz Kolika Emilio Sparaventi bio je vrlo zadovoljan što će moći da ihse reši. Pokaznom vežbom obavljenom na štetu katoličkog limenog orkestrazaplenili su dva klarineta, jednu hornu, dva trombona, jednu tubu i jednute nor-tubu.

U želji da pokaže kako partija ispunjava obećavanja i da je i sâm čovekod reči, Atilio Bonđoani odlučio je jedne večeri da lično preda instrumenteÐeminaciju u prostorijama u kojima su održavali probe. Natovario ih je nako li ca koja je gurao je dan član faši stič ke omladin ske or gani zaci je.

– Tenor-tuba nam ne treba, dovoljna nam je jedna – grubo je izjavioÐe mi naci.

Onda se zahvalio. Ali bez naročitog oduševljenja. Bonđoani mu jeobezbedio samo deo potrebnih instrumenata. S onima koje već imaju, stiglisu do četrnaest instrumenata, ne računajući nepotrebnu tenor-tubu. Kvotatri de set još je bila dale ko.

– Što se mene tiče, neću potrošiti ni liru više od onoga što sam obećao.Rekao sam šest hiljada i ostajem pri tome – reče gradonačelnik pošto jepro či tao ko zna koji po redu de taljan Ðe mi naci jev zahtev.

Do neo mu ga je Bon đo ani lič no. Slučaj or ke star po stao je bri ga par ti je.– S tim novcem mogu da kupim još šest-sedam instrumenata i da

stignem do dvade set. A šta ćemo s ostalih de set? – uzvrati Ðe mi naci.– Kažite mu da mi dvadeset muzičara deluje i previše za jedan varoški

or ke star – pri me tio je grado načel nik.– Orkestar od dvadeset članova je hibrid između najobičnijeg limenog

orkestra i onog pravog gradskog. Stvari valja uraditi kako treba ili ih uopštene tre ba radi ti!

– Onda neka odustane i neka pre uzme odgo vor nost na sebe!– Ni govora! Neka on povuče zaduženje. I neka svi znaju šta se

do go di lo!A da se nađemo na dvadeset pet?, predloži u jednom trenutku

Bonđoani, kojem je malo dojadilo da izigrava tampon--zonu između

grado načel ni ka i Ðe mi naci ja.Mae stro odme ri po nudu.– Dvade set pet – reče na kraju – ni je dan manje.– Dvadeset pet može – složio se i Parpajola. – Ionako neće dobiti ni lire

više.Za no vac koji ne do staje on će se po bri nuti, izle te Bon đo ani ju.Par pajo la ga začuđe no po gle da.– Dr žim vas za reč – odvrati.– Ne – ispravi ga Bon đo ani odmahujući glavom – ne mene.Par ti ju, u čije ime je to i obe ćao.

104.

Pismo koje je napisao oblasnoj partijskoj jedinici u Komu, koštala jeBon đo ani ja trodnevnog pre zno javanja.

Naravno, imao je on i drugih briga. No strepnja zbog reči koje su biletako jasne u njegovim mislima, ali su, u trenutku kad ih je stavio na papirdelovale nesigurno, besmisleno ili dvosmisleno, proganjala ga je iz sata usat, danju i noću.

Tač ni je, tri dana.Napravio je spisak razloga zbog kojih je, po njegovoj proceni, izuzetno

značajno da partija dâ svoj pečat osnivanju gradskog orkestra. Pošto ga jenekoliko puta pročitao, taj spisak mu je delovao glupavo. Onda je došao nazami sao da odne se tekst uči te lju Kri spi ni ju.

– Samo da vi di te da li je uver ljiv – re kao je.Krispini je dva dana zadržao pismo. Korigovao ga je, ispravio poneki

pogrešno napisan glagol i pogrešnu podelu reči na kraju reda. Potom ga jeposavetovao da spisku razloga, moralnih, političkih i društvenih, doda iljubav pre ma otadžbi ni.

Orkestri, rekao je, sviraju svečane pesme drage onima koji su branilisvete granice od varvarskih osvajača! Nijedan rodoljub neće ostati imun natakvu mol bu.

Oblasni sekretar partije nije ni pročitao pismo. Odmah ga je prosledioregionalnom rukovodiocu sekretarijata za dobrovoljan društveno-koristanrad. Koji je odgovorio netrpeljivom porukom, naglasivši neprimerenostzahte va koji je do speo na nje gov sto.

„Ne zato što ovaj sekretarijat ne želi da odvoji sredstva ili da pružipomoć.“; Već zato što bi ta organizacija mogla da učini mnogo više da jepartijski sekretar iz Belana imao u vidu „direktive sekretara partije nanacionalnom nivou u vezi s ciljevima sekretarijata za dobrovoljandruštveno-koristan rad, umesto što se postavio kao da je taj sekretarijatnekakav refugium peccatorum12 kojem se treba obratiti tek u slučaju krajnjenužde.

Postoje precizni rokovi za podnošenje molbe za dobijanje sredstava. A utoj molbi pre svega treba navesti visinu potrebna sredstava, umesto što seraspli njavaju u obrazlo že nji ma.

Završio je pozivajući Belaneza da se pažljivije odnosi prema svojimpolitičkim obavezama i podsećajući ga da i članovi orkestra, kako biostvarili pravo na podršku partije, moraju da budu učlanjeni u NSDR.13

Partijska knjižica nije obavezna, ali je poželjna, ali tokom javnih koncerata,obavezno je isticanje obeležja NSDR-a zadenuto za desni rever, kao što jenave de no u pro prat nom mate ri jalu.

Značke se mogu nabaviti u sekretarijatu, koštaju jednu i pô liru pokomadu i ne mogu se dobiti besplatno, zato što se organizacija finansira odnjihove prodaje. Neka mu sekretar napiše koliko mu je znački potrebno ineka uredno po puni obrazac koji mu šalje u pri lo gu.

105.

Nije sti gao no vac, već in strumen ti.U Belano su dospeli devetnaestog decembra, prvog dana odabira

muzičara, zajedno s dvadeset pet znački koje je sekretar naručio i platio izsvog dže pa.

Ðeminaciju je bilo svejedno da li će mu kupiti instrumente ili će mu datinovac da ih sam nabavi, što je i rekao sekretaru kad mu je ovaj predložio daim obezbe di in strumen te ume sto novčanih sredstava.

– Samo neka budu kvali tet ni – do dao je.Kvalitetni jesu, rekao je tog jutra dok je nadgledao istovar sanduka,

pošto je proverio dva-tri instrumenta. Tek toliko da ih isproba, prineo jeustima jednu hornu i ispalio u vazduh nekoliko tonova Kraljevskog marša,uzne mi rivši gale bo ve koji se uz kri čanje udalji še s mola.

– Stiglo je i ovo – reče kapetan parobroda, izvadi iz džepa neki paketić ipre dade ga Ðe mi naci ju.

– A šta je to? – upi ta ovaj.Se kre tar je istog tre na shvatio: znač ke.– Obe ležja – reče.– Čija? – upi ta mae stro Ðe mi naci.Naci o nal nog se kre tari jata za do bro vo ljan rad.Muzičari, u skladu s važećim propisima, moraju da ih stave na rever

uni for me.Ðe mi naci zinu, uhvati se za čelo, zajapuri se.Bonđoani mu nije pomenuo taj detalj, strahujući od negodovanja.

Odlučio je da to učini u pravom trenutku. Taj trenutak je došao. Ipak, nijeočekivao tako zabrinjavajuću reakciju. Dođavola, ta značka je, na krajukraje va, sit na kao bubi ca, go to vo se i ne vidi.

Osim toga...– Reč je o izri či toj pre po ruci par ti je – reče.– Tač no... – pro mr mlja Ðe mi naci.– Naravno da je tač no.

– I na njih tre ba mi sli ti.Na njih, dakle na instrumente, ako je „njih“; zamenica trećeg lica

stavlje na u padež, kako su uči li u ško li.Me đutim, oči gledno je da se nisu razume li.– O čemu go vo ri te? – upi ta.– O uni for mama!– Šta?– Je ste li ne kada vi de li gradski muzič ki or ke star bez uni for mi?– Ni sam – pri znao je se kre tar.– Upravo tako, kažem da i na njih tre ba mi sli ti.Bonđoani se zagleda nekud iza Ðeminacijevih leđa, prema jezeru, u trag

paro bro da koji se udaljavao, u gale bo ve koji su se vraćali na obalu.– Pa – reče Ðe mi naci – jedno po jedno.Sad ga oče kuje odabir muzi čara.

106.

Na pro zivku su se odazvala se dam de set osmo ri ca.Prve večeri pozvana su tridesetorica, druge dvadeset dvojica. Treće

večeri dvadeset šestorica, ali došla su dvadeset osmorica. Misterija jeodmah razrešena: provukla su se i dvojica koja su prve večeri odbijena ihte li su po no vo da po kušaju.

Sedamdeset osam kandidata koje je Ðeminaci revnosno proverio,svakog po nao sob.

– Pre đi mo na pro če šljavanje!Naučni metod koji je sam ustanovio, čista matematika primenjena na

muzi ku.Svaki kandidat prošao je tri probe, jednu za drugom, a posle svake se

glasalo oce nama od je dan do de set. Na kraju, zbir i po re dak.Prva pro ve ra, znanje muzič ke te o ri je, sol fe đo.Niko je nije po lo žio.Samo jedan je prve večeri, izvesni Ermete Skjoki, pokušao da podražava

gestove taktiranja. Maestro Ðeminaci ga nadmeno i ironično prekinu,izgrdivši ga. Nije mu ni dopustio da se okuša u preostalim dvemapro ve rama. Po kazao ga je pri sut ni ma.

– Varali ca! – reče.Takve ljude privukla je mogućnost da javno nastupaju, uzbuđivala ih je

pomisao na to da će nositi uniformu. Međutim, muzika ih nimalo nezanima. Spremni su da se pretvaraju da sviraju. Takvi neka se pridružene koj amater skoj po zo ri šnoj trupi.

Činjenica da su svi ostali, suočeni sa zahtevom da pevaju po notama,uputili Ðeminaciju teleći pogled nimalo nije obeshrabrila Ðeminacija.Kafanski muzičari, harmonikaši koji sviraju na svadbama ili o varoškimpraznicima, svirali su po sluhu, nikad nisu videli notni sistem. Ali maestroje uzeo u obzir one koji su imali sluha.

Druga proba sastojala se iz praktičnog dela, kandidati su pokazivalive šti nu na in strumen tu koji su tvr di li da znaju da svi raju.

Ishod nije bio loš, naročito druge večeri. Tom prilikom, Ðeminaci jeizdvojio desetoricu: petoricu harmonikaša, dvojicu sa usnim harmonikama ijednog s okarinom, jednog koji je izjavio da ume da svira violinu, i na krajujednog koji je, iznenađujuće, rekao da ume da svira bilo koji instrument,neka mae stro izabe re na ko jem će da se opro ba.

Na te dve poslednje izjave Onorato Ðeminaci reagovao je uzvišenimmi rom. Osmeh nuo se obo ji ci kan di data.

Gde mu je vi o li na?, pi tao je pr vog.Nije je poneo, odvratio je ovaj. Ali zaista ume da je svira, dodao je.

Njegov deda, poreklom Mađar, zarađivao je za život prebirajući po žicamavioline kao muzička pratnja paru medveda koji su plesali. Sad on svira tajinstrument, deda ga je učio, nikad nije video nijednu stranicu napisanemuzike, ali s mazurkama i polonezama snalazi se bolje od medveda koji suple sali uz muzi ku nje go vog dede.

Ðeminaci ga je saslušao. Onda je izrekao svoju procenu. Ne dovodi on usumnju njegovu tvrdnju da ume da svira, ali Stvoritelj mu je dao uši da bimogao da čuje. Zato, neka dođe ponovo sutradan uveče. I neka ponesein strument, ako nema ni šta pro tiv.

Drugom je po klo nio ši rok osmeh. Ovaj se naj pre uč ti vo predstavi.– Aure lio Ri vakanati iz Per le da.Šam pi on ćur li kanja, do dade.Što znači?, upi ta Ðe mi naci.– Ćurlikanje je – objasni Rivakanati –karakterističan zov kosa i zebe. Ali

može se pri me ni ti i na druge vr ste, na pri mer, na dro zda ili na bukavca.Čak i na ze len tar ku ili se ver nu zebu.– Dobro – prekinu ga Ðeminaci – ali kakve to veze ima s onim što mi

radi mo?– Ima veze – odgo vo ri Ri vakanati.Još odmalena, kad mu je bilo osam ili devet godina, otkrio je da

nenadmašno oponaša zov ptica, tako da su se u periodu selidbe ptica lovcinadmetali za njega kao na licitaciji. On se nije zadovoljio time da uživa udaru koji mu je majka priroda dala već ju je, kako se to kaže, negovao,unapređivao, podigao na viši nivo. Kad mu je bilo petnaest godina, počeo jeda uči da podražava svaki zvuk koji postoji pod kapom nebeskom. I, malo-pomalo, napravio je ličnu zbirku najrazličitijih zvukova. Vodopadi kojihuče, mo to ri koji bruje, gale bo vi koji kri če, pa i in strumen ti koji svi raju.

Da li bi mae stro že leo da čuje kako on opo naša har mo ni ku?

Evo!Ako neće har mo ni ku, može klari net?Ni šta lakše!Ili bi vo leo da čuje te nor-tubu?Ošamućen i zapanjen, Ðe mi naci ga pre ki nu.– Dovoljno je – reče, pomislivši da pred sobom ima pravi fenomen, koji,

naravno, treba disciplinovati, dovesti ga u red i staviti mu instrument uruke. Greh bi bio pusti ti ga da ode.

– Pri mljen – pre sudi.Za razliku od violiniste koji je sutradan, na poslednju probu, došao sa

in strumen tom.Sviranje na tom instrumentu nije mu bilo nepoznato. Ali je mladić, koji

se predstavio kao Ðenezio Venini, napravio pogrešan korak. To jest,odabrao je pogrešnu pesmu. Naime, da bi pokazao svoju veštinu, rekao je daće svirati prvu kompoziciju koju ga je deda naučio, Inter na ci o na lu.Ðeminaci, kojem privlačnost te himne nije bila nepoznata, pustio ga je dasvira sve do trenutka kada se, predvođen Gucinom, nije oglasio čitav horkandidata. Maestro odmah prekinu izvođenje, najuri violinistu kaone po že ljan ele ment, a onda nastavi odabir.

Posle treće provere izdvojio je još osam kandidata. Onda su pevali, kakobi proverio ko ima skladan glas. Ravnodušno je odslušao Nessun dorma, Lacanzone della Grigna, Amami Alfredo i La canzone del magnano. Uopšte uzev,ostavili su povoljan utisak. Svi kandidati koji su mu se predstavili imali supristojan glas, istina siromašan, koristili su glasne žice kao da hoće da ihpokidaju, ali svako od njih imao je potencijala. I tako se našao u situaciji da,nažalost, neke od njih mora da odbi je.

Odbio je, na primer, izvesnog Klementea Dentija iz Fumelate, grdosijuobdarenog osobenim dečjim glasom koji mu je otpevao Ave Maria odŠuberta i nije mogao da zadrži suze kad je čuo Ðeminacijevu odluku.Zahvalio se i Emanuenseu Otomaniju odmah pošto ga je izdvojio, jer je ovajizjavio da ne želi da svi ra ni šta drugo osim gi tare.

– U or ke stru? – odvrati Ðe mi naci.– Šta fali? – reče Oto mani.– Napo lje! – odbrusi mu mae stro i pre đe na sle de ćeg.Teška srca je morao da se odrekne Domenika Zbertole, zato što je

eliminisao njegovog brata blizanca Amedea. Domeniko mu je objasnio datamo kuda ide jedan, obavezno ide i drugi brat, to je stvar njihovog

karaktera i prirode; gospodin maestro treba da shvati da njih dvojicaistovremeno osećaju nagon i kad je reč o osnovnim telesnim potrebama.Udaljio je, narugavši joj se, i izvesnu Anitu Malinpasti, muškaraču koja jepokušala da ga obmane skrativši kosu i pustivši brkove; iako je bila krajnjeneprivlačna (ravna kao daska, požutelih zuba, a povrh svega je i pušila),Ðeminaci je izjavio da će žena u orkestru pre ili kasnije neminovno izazvatine pri li ke.Na kraju je odbacio i one koji su živeli predaleko. Njegov orkestar mora dabude sastavljen od srčanih ljudi spremnih da se odazovu njegovom pozivu uroku od jednog, naj vi še dva sata.

Sutradan ujutru, pred treći krug odabira, Ðeminaci je u svojoj kancelarijiglavnog knjigovođe sastavio spisak onih koji su prošli provere znanja izadovoljno je pogledao taj sastav koji, pridružen sedmorici iz limenogor ke stra, predstavlja ljudski mate ri jal od ko jeg će on stvo ri ti muzi čare.

O tome je izvestio i Krispini kratkom beleškom u Ga ljar de tu, naglasivšida se nepobedivi duh maestra Ðeminacija, prekaljen u sasvim drugačijimbitkama, sprema da podari Belanu gradski orkestar kakav do sada nijevi đen na de snoj obali je ze ra Komo.

Mae stro Ðe mi naci je dvade set tre ćeg de cem bra uve če okupio odabrane uoronuloj sali kako bi im čestitao Božić i ujedno je održao kratak govorobavestivši ih o napornom radu koji čeka sve njih, uključujući i njega, već oddvadeset sedmog decembra, kad je škola trebalo zvanično da počne da radi:dva puta nedeljno, ponedeljkom i četvrtkom, muzička škola za polaznike saiskustvom; tri dana nedeljno, utorkom, sredom i petkom za početnike.Objava je izazvala uzvike neverice na koje je Ðeminaci odgovorioce re kanjem.

– Muzika zahteva potpunu posvećenost – reče. Ko to nije utuvio u glavunikad neće postati dobar muzičar. Naveo je imena orkestara koji su sepročuli zahvaljujući požrtvovanosti svojih članova i, kao primer, ispričao imslučaj svog ujaka, klarinestiste u Gradskom orkestru San Feličea del Benakokoji je 1921. u Vestoneu, prilikom otkrivanja spomenika palima, u prisustvuministra rata, osvojio prvu nagradu, nadmašivši orkestar iz Lodrina i onaj izLena.

Do po be de nisu do šli slučaj no.Šezdeset članova orkestra iz San Feličea imali su probe četrdeset sati u

kon ti nui te tu.Na dan nadmetanja, nagrađeni su za trud, ne samo pobedom već i

izuzetnim odzivom publike koja se razmilela po krovovima okolnih kućapo što na trgu više nije bilo me sta.

– Bio sam tamo – izjavi mae stro Ðe mi naci.Ta davna uspo me na za nje ga je bila sli ka uspe ha. I nje gov cilj.– Tom cilju moramo težiti svi mi zajedno – izjavi na kraju, a zatim im

ponovo požele srećan praznik i dozvoli im da otvore penušavo vino. U tomtre nut ku trom bo ni sta mu dade neki znak. Ðe mi naci ga je razumeo.

– Nazaci – reče.Shvatio je i Eve lin do.Pognute glave, u pratnji tromboniste, izašao je iz prostorije, seo na bicikl

i set no se zaputio u noć dok su ostali nazdravljali.

107.

Iako administrativni činovnici i direktor nisu imali obavezu da dođu naposao na Badnji dan, Ðeminaci je ipak otišao. Potreban mu je bio mir iosama kako bi mogao da osmisli program muzičke škole, a u kući se osećaokao na stanici. Okružen decom koja su se, uzbuđena zbog praznikaneprestano vrzmala oko božićnih jasli i pored žene koja se s ogromnimstomakom vukla iz sobe u sobu stenjući, hukćući i moleći nebesa da seporodi pre predviđenog termina, ne bi mogao da se usredsredi. Prepodne jeproveo popunjavajući spisak marševa koje treba da nauče iskusni polazniciškole, članovi limenog orkestra. Posle ručka se posvetio priručniku zasolfeđo s vežbama, koji je trebalo da bude osnova za početnike. Oko četiripopodne je, zadovoljan, odlučio da ode kući: trebalo je posvetiti se iporodici. Stavio je papire u fioku i izašao pošto je na izlasku čestitao portiruBožić. Već se bilo smrklo, vazduh je bio mutan zbog izmaglice, para jeprigušivala bat koraka i skrivala obrise predmeta i ljudi ali je stvarala lepuatmosferu, čarobnu, božićnu. Ðeminaci duboko udahnu laka srca. Obuze garadost zbog obavljenog posla i badnje večeri. Pustio je korak pevušeći nekubožićnu pesmicu sve dok, pred samim centrom varoši, nije iznenadashvatio da isti muzič ki mo tiv odje kuje ispod tamnog ne be skog svo da.

Radost i bezbri žnost koji su ga prati li naglo ispari še.Nemaran korak kojim je napredovao do tog trenutka zamenio je

paradnim.

108.

Ulo vio ih je dok su izlazi li iz go sti o ni ce Kod Lene.Pijanin je, s trombonom, išao napred, odmah za njim Caka s hornom

ispod miške, a zatim Leoni s bas-trombonom, pogleda uprtog u tlo. Nakraju kolone, Evanđelio Bordini s klarinetom proturenim između nogu,ho dao je kao da ima štap u guzi ci.

Bili su veseli, to verovatno nije prva gostionica u koju su svratili.Oduševljeno su se pozdravili s njim, previše oduševljeno. Ðeminaci ih jeodme ravao, traže ći prave reči ko ji ma bi izrazio ne go do vanje.

– Čudi me! – reče na kraju.– Šta? – upi ta trom bo ni sta.Što ih vidi kako tumaraju po varo ši i svi raju, pri lič no ve se li?Ali to je tradi ci ja!Tradicija je, objasnio je, da na Badnje veče limeni orkestar obilazi

varoške ulice, svraća u gostionice pa čak i, što da ne?, u poneku kuću i da uzsvečane pesme čestita ljudima praznik. Ako pritom dobiju i neku napojnicukoja ide u kasu orkestra, ili čašu vina koja, naravno, ide pravo u stomakmuzi čara, uto li ko bo lje.

Na kraju kraje va, praznik je!– Upro pašćen! – pro mr mlja Ðe mi naci.U kuću je ušao smrknut, naduren: slika njegovih muzičara koji se

prepuštaju tako nedostojnoj zabavi, kružeći od jedne do druge gostionice,među pijancima, delovala je ponižavajuće. Nije objasnio ženi zašto je takonatmuren. Je dva je istr peo decu. Ve če rao je i zavukao se u po ste lju.

Tre ba ne i zo stavno pre duze ti neke mere!Iz kuhi nje je do pi rala ne umor na deč ja graja.Pre duze će on ne što, što pre.

109.

Gotovo u isto vreme kad je Ðeminaci, naduren, legao u krevet, EvelindoNazaci se vratio kući: ve seo, rumen, oči su mu se cakli le.

Veći deo tog popodneva proveo je vrzmajući se po kući, sa skrivenimnadom da će mu Noemi dati božićni džeparac kako bi mogao da proslavi usvom sti lu.

Me đutim, đavo je odneo, ni šta mu nije dala!Oko se dam je že sto ko ožedneo. Ožedneo za vi nom.Suvo grlo podsetilo ga je na nekadašnje Badnje večeri u ona lepa

vremena s prvom ženom, kad se kući vraćao hodajući kao mačak, čak je imjaukao, budući da nije mo gao da izgo vo ri ni šta suvi slo.

Onda je re kao: – Idem da pro še tam!Noemi ga je pustila, zadovoljna što će ga se rešiti. Smetalo joj je kad se

muškarac stalno vrzma po kuhinji. Osim toga, mogla je da bude mirna jer jeznala da Eve lin do nema ni lire.

Nazaci nije imao ni kakvu name ru da pro še ta.Pustio je korak i stigao do gostionice s namerom da se uteši gledajući

druge, ko le ge i drugo ve, kako se blaže no časte vi nom i nazdravljaju.Međutim, kad se obreo u lokalu, nešto ga duboko kosnu. A kad su ga

po zvali da se pri druži klubu suvih usta, že lja ga je nadvladala.Kad je došao red na njega da plati turu, osećao se izgubljeno. Zavukao je

ruku i džep i promrmljao, izvinjavajući se, da je zaboravio novčanik. No upomoć mu je odmah priskočio gostioničar Bormida, koji je i sam popio maloviše: – Pusti, upi saću ti.

Od tog tre nut ka, Lin do više nije imao ni kakvih bri ga.Noemi su, međutim, brige obuzele kad ga je ugledala pred sobom: nije

bio toliko pijan da ne može da stoji na nogama, već veseo kakvog gaodavno nije vi de la. Prič ljiv, pri jatan.

Da nije ot krio gde drži pare?Ne mo guće, već duže od me sec dana ne do pušta mu da je pipne!Lindo je već spavao, blažen, obavijen teškim vonjem vina, kad se Noemi

smi ri la.Na kraju kraje va, Bo žić je.Mo žda je tog po podne va njen muž sreo naro či to ve li ko dušne pri jate lje.Me đutim, i na bo žić no jutro Lin do se vratio kući nacvr can.Mo žda je izbi la epi de mi ja ve li ko dušno sti?Pošto je i na drugi dan Božića Lindo zaplitao jezikom, Noemi odluči da

razre ši sum nju.

110.

Dvadeset sedmog decembra uveče maestro Ðeminaci rano je izašao iz kuće.Još nije bilo ni pola osam, u pomalo mutnom vazduhu osećao se miris dimaiz dimnjaka. Kad je zastao na kapiji, u daljini je čuo muzikalnopo dri gi vanje. Onda se zaputi rit mič no lupkajući pot pe ti cama tup-trup.

Muzičare je sazvao da se okupe u pola devet. Međutim, nije planirao daih podučava. Kao da započinje akademsku godinu, Ðeminaci je naumio dapredstavi program, da ih obavesti o satnicama predavanja, na osnovukalen dara koji je sam napravio.

Kako bi veče delovalo što zvaničnije, pozvao je učitelja Krispinijarekavši mu da će prisustvovati prvom koraku Gradskog orkestra Belana uosni vanju, kako bi mo gao da napi še re por tažu za no vi ne.

No vi nar je sti gao odmah po sle nje ga. Zaudarao je na vlagu i na čor bu.Deset minuta kasnije došao je poručnik Ðunti. Pokucao je na vrata,

pro vi rio, pi tao da li je slo bodno i ušao.Maestro Ðeminaci je objašnjavao Krispiniju kako će oblikovati gradski

orkestar. Kad je ugledao uniformu prebledeo je i zamukao. Sećanje nane pri li ku još je bilo sve že kao ruža.

– Da li vam sme tam? – upi ta po ruč nik.Ne samo da je smetao, nego ga je i prepao. Ipak, Ðeminaci je umeo da se

obuzda.– Ni malo – odgo vo ri.Zavlada ti ši na.Poručnik je šarao pogledom od knjigovođe do Krispinija. Onda je

pre ki nuo ti ši nu.– Tre ba da razgo varam s vama – reče mae stru.– Kaži te – odvrati mu ovaj.Ali poručnik ništa ne reče. Pogleda novinara. Pošto nijedan od njih

dvojice nije shvatio njegovo oklevanje, na kraju je bio prinuđen da kaže: –Nasamo.

Ðe mi naci po gle da Kri spi ni ja.

– Izvi ni te nas?Kri spi ni klim nu glavom.– Mogu li da sače kam ispred? – upi ta.– Ako mi sli te... – odgo vo ri po ruč nik.I sače ka da no vi nar zatvo ri vrata za so bom.– Hoće li vam smetati ako zapalim? – upita i izvadi iz džepa paklu

se ra ja.– Samo izvo li te.Karabi njer pri pali, udah nu, a zatim ot puh nu dim.– Dakle... – napo kon zapo če, objašnjavajući razlog svo je po se te.

111.

Posle zaplene instrumenata katoličkog limenog orkestra, paroh iz Vilatikagrmeo je s propovedaonice, ali nije se zadovoljio time. Hteo je da seposavetuje s advokatom kako bi saznao ima li pravnih osnova da podignetužbu nadle žnim or gani ma.

Pošto je proučio slučaj, advokat je izneo svoje mišljenje. Osnova ima. Alijoš je na snazi, štaviše sada više nego ikad, ono što je jedan sudija izjaviopetog januara prošle godine, kad je zvanično označio početak sudskego di ne.

A izjavio je da pravdu „ne treba shvatiti kao bespogovoran koncept, većje tre ba po smatrati kroz njen odnos s po li tič kom stvar no šću“;.

Sad, rekao je advokat, politička stvarnost je takva kakva je. Oni koji suizvr ši li zaple nu imaju jako zale đe.

Uprkos tome, njima niko ne brani da podnesu zvaničnu tužbu. Ipak,postoji opasnost da ne uspeju i da će, s druge strane, paroh, parohija iparo hi jani biti izlo že ni no vom nasi lju, zlo upo tre bi i odmazdama.

– Bri ga paro ha za paro ha – šalji vo je odvratio sve šte nik.Ali pri pomenu parohijana i parohije, morao je da se zamisli. Zato je,

te ška srca, odlučio da odustane od toga.Ali nije se zavr ši lo na tome.Zato što se među zaplenjenim instrumentima nalazio i jedan koji nije

pri padao paro hi ji Vi lati ko.Klari net.On je, naime, pripadao Ðandomeniku Zgarci, devedesetosmogodišnjem

beležniku koji je odavno bio u penziji. Zgarca je pozajmio instrument sinuKolombe Rodonati, žene koja je vodila njegovu ogromnu kuću, kad mu jeispričala o strasti svog sina prema muzici i nemogućnosti da mu instrumentkupi.

– Ako hoćete klarinet, imam negde jedan – rekao je beležnik, objasnivšida je i sam, kad je bio mlad, vo leo muzi ku i po kušao da nauči da svi ra.

Kolomba mu je zahvalila, a njen sin se, s klarinetom u ruci, pridružio

li me nom or ke stru Vi lati ka.Posle upada i krađe, paroh je posetio starog beležnika i objasnio mu da

ve ro vat no više neće vi de ti svoj klari net.Šta mene bri ga za po li tič ku stvar nost, prasnuo je Zgar ca!Bio je stari liberal, mason i ateista. Nije trpeo nasilje te vrste, naročito

kad ga čini ta sve ti na u cr nim ko šuljama.– Klari net je moj i hoću da mi se vrati! – re kao je.Uo stalom, šta bi nje mu mo gli da urade?Da ga nate raju da po pi je ri ci nus?Samo nek izvo le!Ionako je patio od zatvora. Negde u kući još je imao staru dvocevku koju

odavno nije koristio. To bi bila prilika da proveri da li još nišani dobro kaonekada. Nije gubio vreme. Čim je ispratio sveštenika, lično je podneoprijavu, stavivši poručnika karabinjera kasarne u Koliku Ðakoma Kencija une mo guć po lo žaj.

Ne može se reći da je Kenci držao stranu onoj četvorici nasilnika, alimučile su ga iste brige kao one koje su naterale paroha da odustane odtužbe.

Sama istraga ne bi tre balo da predstavlja ni kakav pro blem. Do bro je znao– svi u mestu su znali – kako se odigrao događaj, ništa lakše nego uhapsitipo či ni o ce zaple ne.

A onda?Šta bi se obruši lo na nje ga i na nje go vu po ro di cu iz vi so kih sfe ra?Isuse, ne bi voleo da završi na nekoj prljavoj ulici u Africi, što nije

ni malo ne mo guće budući da je u slučaj ume šan par tij ski se kre tar!Poručnik Ðakomo Kenci nije mogao mirno da spava sve dok nije

odlučio kako da re aguje.Razbo ri to.Na kraju krajeva, tužbom je obuhvaćen samo jedan instrument, a ne svi

koji pri padaju kato lič kom li me nom or ke stru.Otišao je na sam izvor, sekretaru Sparaventiju. U poverenju mu je rekao

da ga: – ... od pro ble matič nih in strume nata... – zani ma samo je dan.Kakvi in strumen ti?, odvratio je ovaj.Kur vin sin, naj radi je bi mu razbio nos, se ro nja je dan!Ali mo rao je da pre đe pre ko toga.– Reč je o jednom klari ne tu – reče i zaćuta.Je l’ tom mr so mudu jasno da se on ne igra?

Sekretar je shvatio, karabinjerov izraz lica bio je rečitiji od njegovih usta:bo lje da ne pre te ruje, po mi slio je.

– Emi gri rali su – odgo vo rio je.I odmah je, ne če kajući pi tanje, objasnio kako, kuda, kad i zašto.Kenciju ni mišić nije zaigrao pred tim mrsomudom. Ali nedugo zatim,

dok se vraćao prema kasarni, trljao je ruke: onda je to problem kolege izBelana! Kojem je odmah poslao izveštaj uz molbu da ispita gde je završioklari net.

Ðunti je, iako se pitao zašto njegovog kolegu zanima samo jedaninstrument od sedam otetih, odmah pozvao sekretara Atilija Bonđoanija iizvestio ga da će protiv onoga kod koga se nalazi taj klarinet, ko god da je upi tanju, biti podne ta pri java.

Kad mu je Bonđoani otkrio gde se nalazi inkriminisani instrument,Ðun ti ju se smr klo pred oči ma.

Opet Ðe mi naci?Pa šta je taj čo vek, gro mo bran za sve ne vo lje ovog sve ta?Iskreno, nije imao srca da ga ponovo, posle tako kratkog vremena, izloži

ne vo ljama za koje nije kriv.Sve ima granice, čak i nepravda i maler. Zato je s kolegom Kencijem

smislio plan: slagaće bivšeg beležnika, reći će mu da je tokom pretresaparohijske sale, koji je usledio nakon njegove prijave, instrument koji jepredmet po me nute pri jave pro nađen na licu me sta.

S obzi rom na to, ne po sto ji više ni je dan razlog da ne po vuče pri javu.Ali mo raju se do če pati tog usranog klari ne ta!A ako in strumen te čuva Ðe mi naci, onda od nje ga mora i da ga traži.Poručnik Ðunti je odbacio zamisao da pozove Ðeminacija u kasarnu, da

ga ne bi ponovo izložio radoznalim pogledima; odustao je i od ideje da gaposeti na radnom mestu, da ne bi ponovo izazvao ogovaranja; nije hteo nida ga po traži kod kuće, da ne bi pre pao trudnu go spo đu i ose tlji vu de či cu.

Ostalo mu je samo jedno rešenje, da ga poseti u sali za probe gradskogor ke stra u osni vanju.

To je i uči nio.Istini za volju, pogrešio je, ali to je kasno shvatio! Jer kako je mogao da

zna da se instrumenti ukradeni limenom orkestru u Koliku, uključujući iklari net, nalaze u Ðe mi naci je voj kući!

Kojoj je, obuzet nelagodom, poručnik Ðunti iste večeri pošao smae strom.

112.

Oko pola devet, dvadeset tri muzičara i Krispini i dalje su, u miru alizbunjeni, čekali ispred vrata. Deset minuta kasnije, orkestar u osnivanju bioje kom ple ti ran do laskom Eve lin da Nazaci ja.

Napokon, vrata se otvoriše i u dovratku se ukaza prilika poručnikaÐun ti ja, koji im se obrati.

Učinio je to umesto Ðeminacija, na izričit maestrov zahtev: neka onobave sti muzi čare.

– Ve če ras je bo lje da se vrati te kućama – reče po ruč nik.Očekivao je pitanja i negodovanje. Niko nije ni pisnuo. Samo se Krispini

osmelio, budući da mu je to profesionalna obaveza nalagala, da postavipi tanje.

– Mogu li da znam šta se do go di lo, go spo di ne po ruč ni če?– Ne mo žeš – odvrati Ðun ti.Svi treba da znaju, dodade, da večerašnji sastanak mora biti odložen

zbog ozbiljnih razloga, zbog čega se izvinjava u ime maestra Ðeminacija,koji će im naknadno zakazati nov ter min.

Na po men ozbilj nih razlo ga, Fjo ren ti no Kri spi ni se zabri nu.– Ozbilj ni razlo zi? – upi ta.Međutim, Ðunti mu je već zatvorio vrata ispred nosa. Onda pripali

ci gare tu i stade da umi ruje mae stra.– Ne mo ramo da žuri mo – reče.Naime, Ðeminaci ga je zamolio da sačekaju pola sata pre nego što izađu,

kako bi se nje go vi muzi čari razi šli.Kad su njih dvojica, oko pola devet, promolili nos napolje, svet je

izgledao kao crna rupa, tako da su obojica oprezno zakoračili, kao da seplaše da će pro pasti u bezdan.

Međutim, svet je i dalje bio isti. Uključujući i Krispinija koji se, zagrejannovinarskim žarom, pravio da je otišao s ostalima, ali se, pošto je napraviokrug, vratio i smestio u mali školski vrt: odatle je, skriven iza ogradnog zida,ne pri me će no mo gao da drži na oku ulaz u salu za pro be.

Vi deo ih je kako izlaze.Ðeminaci napred, s rukama na leđima, koje su, zbog mraka, izgledale

kao da su vezane. Iza njega poručnik nalik izduženoj senci, dok mu je uvi si ni usta sve tlucao žar od ci gare te.

Krispini ureza u pamćenje prizor obavijen izmaglicom, dostojan nekogkrupnog zlo či na.

Ose ćao je da je bli zu ne kog ot kri ća, epo hal nog no vin skog član ka.Međutim, zahvaljujući nizu nepovoljnih slučajnosti, ništa nije otkrio.

Samo je sutradan ujutru shvatio da je navukao pre hladu.

113.

Estenuata Ðeminaci svakako nije očekivala da će se njen muž tako ranovratiti kući. Sâm joj je rekao da ga ne čeka. To je trebalo da bude posebnoveče, mo glo bi se do go di ti da dođe kasno, vrlo kasno.

Kad ga je ugledala ispred sebe, osetila je silovit bol u donjem trbuhu. Alikad je primetila kako se iza njega iz mraka pomalja prilika poručnikaÐuntija, shvatila je da je vreme. Ispreplela je prste na stomaku i najavila: –Vre me je!

Poručnik je prvi shvatio na šta je mislila. Ðeminaci je i dalje bio zbunjen,nije mogao da se pomeri s praga, uglavljen između poručnika i žene koja jepo navljala: – Zo vi te babi cu!

– Idem ja – po nudi se po ruč nik.Izađe trkom, pred pogledom iznenađenog Krispinija koji je toj

neočekivanoj žurbi pripisao nešto još misterioznije. Nije prošlo ni petnaestminuta, a poručnik se vratio. Nije bio sam. Ali nije poveo ni pojačanje, kaošto je Kri spi ni oče ki vao. S njim je bila babi ca Eva Cin go ni ja.

Gore, u stanu Ðeminacijevih, u međuvremenu je zavladala prava zbrka.Estenuatina vriska probudila je svu decu, ali ne samo njih. Dotrčala je iArmelina Bankijeri i zahvaljujući njoj, kad je babica ušla u kuću, voda je većključala, a či sti ubrusi bili su po re đani iz uzglavlje po ro di lje.

Kad je izbilo pola jedanaest, Estenuata Ðeminaci rodila je dečkića. Alinije bilo gotovo. Cingonija naredi da joj se spremi još vode. Još jednono vo ro đen če spre malo se da izađe.

– De voj či ca! – uzviknu pet naest mi nuta kasni je.Za sve to vreme Ðeminaci je sedeo u kuhinji, naspram poručnika. Na

vest da je dobio sina nagnuo se preko stola i ostao u tom položaju sve doknije saznao da je dobio i ćerku: onda se naglo ispravio, kao da ga je nekošut nuo u zadnji cu.

– Če sti tam – reče po ruč nik.Ðeminaci se osmehnu, ali ni sam nije znao treba li da se raduje ili da se

zabri ne. S dvo je no vo ro đen čadi, sad ima sedmo ro dece.

I ostali su bili kod Estenuate u sobi, okupljeni oko malih blizanaca.Po ruč nik je isko ri stio tre nutak mira.

– Sad, ako nemate ništa protiv – reče – dajte mi taj klarinet i da stavimotač ku na ovaj slučaj.

Nedugo zatim, Krispini ga je video kako izlazi iz Ðeminacijeve kuće.Pod miškom je stezao instrument. Nije se usudio da bane pred njega, da gaupita za objašnjenje. Osmelio se pola sata kasnije da upita babicu s kojom jedo ne kle bio bli zak. Go spo đa Cin go ni ja mu reče za bli zanač ki po ro đaj.

Ali kakve veze ima s tim po ruč nik karabi nje ra?, upi ta Kri spi ni.Ot kuda ona zna!, glasio je odgo vor.Ali zar nije primetila ništa neobično, navaljivao je novinar, ništa osobito,

da nije čula ne što...Ma šta je trebalo da primeti, prasnula je babica. Imala je pune ruke posla

oko po ro đaja koji svakako ne spada u naj lakše.– Zašto ne pi tate po ruč ni ka šta je radio tamo?Jest, po mi sli Kri spi ni, on bi mi odmah objasnio!– Do bro – reče.I zbo gom mi ste ri ji!Dva dana kasnije, u Ga ljar de tu se pojavio kratak napis u kojem je

Krispini izvestio o srećnom događaju u domu Ðeminacijevih, zbog kojeg jepočetak predavanja u muzičkoj školi pri Gradskom orkestru Belana uosni vanju odlo žen za ne ko li ko dana.

114.

Jasno je da novorođenčad plaču, jer nemaju drugi način da skrenu pažnju nasebe...

Ipak, da li je normalno da im dva nova pripadnika bataljona Ðeminacine daju ni tre nutak mira?

Onorato Ðeminaci je, kako bi stigao da se privikne na nove okolnosti ukući, pomerio prvi čas muzike za treći januar. Ali računao je da će do togadana radi ti ne što i kod kuće; pri pre maće ve žbe, par ti ture, adaptaci je.

Bilo je ne mo guće.Na uobičajeni metež koji je pravilo petoro dece, sada se nadovezala buka

no vo ro đe nih.Neprekidno su kmečali, i danju i noću. Ðavolski proračunato. Jer, kad bi

dečačić počeo da pokazuje znake umora, devojčica je spremno zauzimalanje go vo me sto. I obrat no.

Dvadeset devetog decembra ujutru, maestro Ðeminaci, ne mogavši višeda izdr ži, odluči da razmo tri taj pro blem sa že nom.

Ko zna, možda bi trebalo da se posavetuju s doktorom, da ga pitaju zami šlje nje...

Ume sto odgo vo ra, Este nuata ga po gle da, razro gači oči i bri znu u plač.Sad još i ona!, po mi sli Ono rato.– Šta ti je? – upi ta. Uči ni lo mu se da nije re kao ni šta ne pri lič no!Ni šta, odvrati žena izme đu dva je caja.Ma kako ni šta!Este nuata po kri lice rukama.Ni šta, ni šta...Toliko je plakala da su joj se suze skupljale na vrhu brade i curile niz

vrat.Ðeminaci je bio zgranut. Obuzeo ga je neobjašnjivi osećaj krivice.

Možda ju je, usredsređen na ulogu osnivača orkestra, zanemario izabo ravio...

– Ja... – zausti.

Ali žena mu ne dade da nastavi. Tresući se od jecaja ostavi ga tu, uspavaćoj sobi, zavuče se u kupati lo i zaključa vrata.

Tre ba mu po moć, po mi sli Ðe mi naci.Po moć neke žene.Kao one ve če ri kad se po ro di la.

115.

Armelina Bankijeri uspela je da je ubedi da otvori vrata kupatila tek kad jojje dala reč da je ispred neće čekati niko osim nje. Nije želela da je vidi nikood člano va po ro di ce.

Ðe mi naci okupi voj sku u kuhi nji.– Šta je mami? – pi tala su deca.– Samo je malo umor na – odgo vo ri ne o dre đe no.Ali po že leo je da kaže da samo Go spod zna šta se nje go voj ženi vr zma po

glavi.Go spod i je ste znao.I još po ne ko.– To ne sme da izađe izvan zidova ove kuće – reče Estenuata Ðeminaci

mužu sat vre me na kasni je.Lice joj je još uvek bilo izobličeno od malopređašnjeg neutešnog

plakanja. Ali duša joj je bila spo koj na, mir na.Onoratu i dalje ništa nije bilo jasno. Međutim, jedno mu je odmah bilo

jasno. U buč noj akustič koj po zadi ni nije se čulo kme čanje bli zanaca.Este nuata se osmeh nu.Blizanci su ućutali. Ućutala je i ona. Oni, zato što više nisu bili gladni.

Ona, zato što je re ši la svoj pro blem.Dakle, posle svega što se desilo, muž u zatvoru, karabinjeri u kući, čitava

ona promenada ljudi, a onda i prevremeni porođaj i iznenađenje koje suizazvali bli zan ci... čuda i šo ko vi, jedno za drugim!

– I? – reče Ono rato.– Pre suši la sam! – ot kri la mu je Este nuata.Drugim re či ma, izgubi la je mle ko. Pre sah nulo joj.Prvih nekoliko dana mislila je da je to prolazno. Blizanci su vukli kao

mahniti, uspevajući da posisaju samo pokoju kap, nedovoljno da utole glad.A nju je obuzela neka seta. Odjednom se osetila beskorisnom. Zato jebri znula u plač kad joj je on stavio so na ranu.

Ðe mi naci se nasme ši, razbi stri lo mu se.

Ali šta sad, je l’ ti se po vrati lo mle ko?Dakle, kako to da više ne kme če?– U tome je stvar – odvrati Este nuata.Njemu je morala da kaže. Ali to je nešto, kao što mu je već rekla, što

mora da ostane izme đu ova če ti ri zida.– Ona će do ji ti tvo ju decu.– Ko ona? – upi ta Ono rato.Ona.Ar me li na Ban ki je ri.– Ali to onda znači... – uzviknu Ðe mi naci.– Psst! – reče Este nuata, pri no se ći kaži prst usnama.

116.

Tre ćeg januara 1929. uve če, okupi li su se svi muzi čari.– Sko ro svi – pri me ti po li cajac Pi janin.Je dan je ne do stajao.– Ko? – upi ta mae stro Ðe mi naci.Nazaci.Ali možda je samo kasnio, ko zna, a možda je odlučio i da ne dođe. Pre

nego što mu ube le že izo stanak, tre ba sače kati još pet nae stak mi nuta.Čekali su. Polaznici su međusobno ćaskali, maestro Ðeminaci se u sebi

preslišavao, ponavljajući spisak zapovesti muzičarima koje je sam sastavioza do bro bit svo jih uče ni ka, a če tvr ta zapo vest glasi la je: Ne moj da kasniš.

117.

Bes?Rado znalost?Ponekad bi prevladalo jedno, drugi put ovo drugo. Noemi nije mogla da

kaže šta ju je če šće obuzi malo.Činjenica je da bi platila da može da sazna kako je njen muž finansirao

svo ja po lupi jan stva to kom upravo okon čanih praznič nih dana.U svakom slučaju, trećeg januara uveče, kad se Lindo vratio kući s posla,

shvatila je da sistem, kakav god da je bio, više ne funkcioniše. Jer se, zarazliku od prethodnih večeri, Lindo vratio namrgođen, nimalo raspoloženza priču i pre svega, bez i malo sjaja u očima i vinskog daha koji bi u trenuispunio kuhi nju.

U trenutku kad se Nazaci s tubom na ramenu spremao da izađe,gostioničar Bormida pojavi se na vratima i reče: – Samo trenutak – isto makom odgur nu muzi čara u kuhi nju.

– Šta ho ćeš? – prasnu No e mi, već sprem na za napad.– Hoću da kažem da ja nisam glup – odgovori gostioničar. – Iako neko

mo žda mi sli da je sam.I rečito pogleda Nazacija koji je u trenu kad se Bormida pojavio na

vrati ma shvatio da je u ne vo lji.Posle Badnje večeri, kad mu je gostioničar ponudio da mu upiše dug,

Evelindo se nije zaustavljao. Ispričavši da je imao neplanirane izdatke ukući, zamolio je Bormidu da mu upisuje dug još nekoliko dana, dok nedo bi je dvo ne delj nu platu.

Gostioničar se nije pobunio. Na kraju krajeva, trebalo je da sačeka samojoš ne ko li ko dana.

Ali, kad je dan isplate došao i prošao, Nazaci se više nijednom nijepo javio u go sti o ni ci.

I ne samo to.Gostioničar ga je vrebao. I primetio je da Lindo prelazi na drugu stranu

uli ce kad se pri bli ži nje go voj go sti o ni ci.

Da ga je Lindo, objasnio je Bormida zaprepašćenoj Noemi, zamolio dasačeka još koji dan, on bi pristao. Ali to prepredeno ponašanje ga je zaistarazljuti lo.

– Zato sam se postarao da mu donesem račun kući. A zajedno sračunom i da mu uputim mol bu da ni kad više ne kro či u moju go sti o ni cu.

No e mi je isplati la dug.Onda se, pošto je gostioničar otišao, okrenula prema mužu s namerom

da izravna ostale račune.Lindo je bio brži od nje. Izbegao je šamar koji samo što mu se nije

obrušio na lice, dokopao se izlaza i zavukao se u drvljanik, zamandalivšivrata za so bom.

Noemi je načas bila neodlučna. Onda uze lopatu i zaglavi njome kvakusa spolj ne strane.

– Laku noć – do viknu i uđe u kuću.

118.

Kad je pro šlo de vet, mae stro Ðe mi naci pre ki nu če kanje.Ali ne pre nego što se po save to vao s po li caj cem Pi jani nom.„Pro blem Nazaci“; tre balo je re ši ti jednom zauvek.On ubuduće neće biti spreman da trpi izostanke. Dakle, neka Evelindo

jasno izloži svoje namere. I to odmah, dok još imaju vremena da podučene kog drugog da svi ra te nor-tubu.

Odreći se doprinosa Evelinda Nazacija, koji je među članovima limenogorkestra nesumnjivo najdarovitiji, bio bi pravi greh. Ali svakako nije mogaodo pusti ti da sav nje gov rad zavi si od raspo lo že nja tog oso be njaka!

Kad je završio pregovore s policajcem, popeo se na mali podijum kako biih nadvi sio i napravio ozbi ljan izraz lica.

Napokon, došao je i taj trenutak. U tišini koja je zavladala u sali, izabraoje uzvišene reči kako bi izjavio da taj dan s razlogom treba urezati upam će nje pri sut nih i u isto ri ju varo ši.

– Prvi pravi dan Gradskog orkestra Belana koji danas pravi svoje prveko rake.

Posle te objave, pustio je da prođe gotovo ceo minut, uzalud čekajućiaplauz.

Onda nastavi predstavivši im Zapovesti muzičara, spisak pravilapo našanja o ko ji ma pri sut ni tre ba da razmi šljaju sve dok ih ne usvo je.

– Voli muzi ku, svo ju ži vot nu saput ni cu.Ðeminaci je znao da je u većini slučajeva reč o tikvanima i zato je

odlučio da im razjasni, obrazlo ži svaku zapo vest.Prva, reče, znači da je muzika uvek spremna, na raspolaganju, prisutna i

odana kao što ve ro vat no ni je dan pri jate lj ili pri jate lji ca ne mogu da budu.– Ve žbaj svakodnevno.Ako se izuzme ne po sredna ko rist od svakodnevnog ve žbanja, smi sao ove

zapovesti zapravo je čin ljubavi, one koju svako od njih pruža svojojpo ro di ci i svom domu.

– Nauči svo ju decu muzi ci.

Prenositi ono što je lepo, eto šta se krije iza treće zapovesti: prenetipo tom ci ma zanos koji pruža ži vot iznad banal nih mate ri jal nih do bara.

– Ne kasni.Zapovest praktične prirode: tačnost je vrlina kraljeva, podsetio ih je

Ðe mi naci.– Budi do sto jan stven.Upravo tako, reče Ðeminaci. Dostojanstvo. Šta još odvaja čoveka od

životinje? Osećaj za dostojanstvo. U ovom slučaju, zabranjeno jemuzičarima članovima Gradskog orkestra da prosjače po gostionicama i dasvi raju u pri li kama koje nisu zvanič ne pri ro de ili unapred do go vo re ne.

– Po štuj stari je muzi čare.Stariji čuvaju u sebi sećanja i iskustva. Poštovati ih, znači učiti od njih. I

naglasi da je naj stari ji u grupi, ako ne po go di nama, a onda po iskustvu, on.– Bri ni se o svom in strumen tu.Kako su go vo ri li Stari Ri mljani?, upi ta ih Ðe mi naci.Sâm je dao odgovor. Mens sana in corpore sano.14 Jasna muzika izaći će

samo iz brižljivo čuvanog instrumenta, prema kojem se ponašamo kao da jesastavni deo muzi čare vog tela, a ne kao da je neki banal ni predmet.

– Bri ni se o svo joj uni for mi.U tom tre nut ku, neko po di že ruku: – Ali mi ne mamo uni for mu.Ðe mi naci se osmeh nu.Činjenica da je nemamo u ovom trenutku, ne znači da je nećemo imati u

bli skoj buduć no sti. Jedno po jedno.U svakom slučaju, važno je da svako od njih shvati da se i prema

uniformi mora odnositi s dužnim poštovanjem. Ona je slika koju pružajupubli ci.

– Slažem se da ode lo ne čini čo ve ka – reče.Ali važan je prvi uti sak, do dade.

119.

Tako je, uni for me.– Ovaj je lud – uzviknu grado načel nik Par pajo la.Ali pot puno lud. Mo žda čak i opasan.– Zami šlja da može da raspo laže opštin skom kasom?Upravo je bio pro či tao novo Ðe mi naci je vo pi smo.Predmet: uniforme Gradskog orkestra Belana. Uobičajeno učtiv,

bri žlji vo sastavljen tekst.Povrh svega, na šta se gradonačelnik nasmejao, gradonačelnik je

priložio i mere – širina ramena, obim struka, bokova, dužina – svakog oddvade set pet člano va koje je imao na raspo laganju.

– Pa čak i predračun! – urlao je gradonačelnik. Na papiru sa zaglavljemkro jača Be nalji ja, koji je knji go vo đi pre dao kro jačev sin Be lin do.

– Dvade set pet ludač kih ko šulja, a ne uni for mi!Ali sekretar Faineti, koji je stajao ispred njega, stisnu usne i nakrivi

glavu.– Mo žda gre šim? – upi ta grado načel nik.Opšti na ima novca za bacanje?Deda Mraz im je napunio kase?– Nije – reče Faineti, neosetljiv na gradonačelnikovu ironiju. Kase su, kao

i obič no, bile po luprazne.Ali nije u tome pro blem.– Nije?Nije, po no vi Fai ne ti.Ako može da izrazi svo je mi šlje nje...– Izrazi te ga.Po stavlja se drugo pi tanje. Od osnovnog značaja.– Objasni te mi.– Rado.Sekretar nije dovodio u pitanje činjenicu da opština nije u mogućnosti da

plati tro ško ve ši ve nja uni for mi.

– I taj zahtev – reče Fai ne ti – mo ramo odbi ti.– Slažem se – po tvr di grado načel nik.Ali, za nedelju dana, najkasnije za dve nedelje, Ðeminaci će ponovo

krenuti u napad. Tvrdoglav je i do sada je već pokazao da je obuzet ulogomoca začet ni ka gradskog or ke stra.

– Dakle? – reče grado načel nik.Dakle, evo i osnovnog problema: Ðeminacija, takvog kakav je,

nemoguće je obuzdati. Treba ga dovesti u red, razbiti mu iluziju da je onbespo go vor ni go spo dar or ke stra.

– Lakše reć...– Još lakše uči ni ti – pre ki nu ga se kre tar.Zato što je Gradski orkestar neka vrsta udruženja, organizacije, pravni

subje kat, je l’ tako?– Naravno!E pa onda, kao takav, mora imati savet i statut.Tu se tre ba ume šati: u ime no vanje predsedni ka, se kre tara, save ta...– A onda, ako taj predsednik, sekretar, odbor, budu pod njegovim

uticajem, na kraju će nam život zagorčavati njih četvorica-petorica, umestosamo je dan! – pri me ti Par pajo la.

– Svakako – pri znao je se kre tar.Osim ako za predsednika, sekretara i tako dalje, ne imenuju krajnje

po uzdane oso be, za koje bi mo gli da stave ruku u vatru.– Slažem se, ali...– Predsednik ćete biti vi – ispali Fai ne ti.– Ja?– Se kre tar, ja.– A savet?– Dovoljna će biti četiri člana. Na primer, Bonđoani i još trojica od

nje go ve sor te. Nji hov značaj će io nako biti zane mar ljiv...Grado načel nik se opusti.– Vi imate ovlašćenje da imenujete članove saveta – zaključi sekretar. –

Koji možemo proglasiti privremenim organom. A onda, polako, videćemošta dalje. Do tada, svaku odluku će, umesto Ðeminacija, donositi članovisave ta. I zavr ši li smo po sao.

– I, naravno... – reče grado načel nik.Naravno, sekretar Faineti je već pripremio grubu skicu statuta i grafički

prikaz novog saveta koji, čim ga gradonačelnik odobri, može da uruči

no vo o sno vanom Gradskom or ke stru Be lana.

120.

Uzne mi ren, zbunjen, izne nađen, a po malo čak i ogor čen.Naravno, razmišljao je Ðeminaci, potrebni su im i statut i savet. Znao je

on to, nije on žutokljunac. Ali više bi voleo da je i on mogao da učestvuje utome, kao čo vek s dugo go di šnjim iskustvom.

Umesto toga, stavili su ga pred svršen čin i nije znao da li to da shvatikao postupak kojim žele da ugroze njegov autoritet ili kao običnubi ro krat sku meru.

Umirilo ga je ono što je pisalo u propratnom pismu. Reči kojima gagradonačelnik Parpajola, u svojstvu predsednika saveta, uverava da ćerazmo tri ti pi tanje uni for mi.

Mo žda, po sle mno go te ško ća, stvari po či nju po volj no da se odvi jaju.Izgle dalo je da je re šen i „pro blem Nazaci“;.Naime, posle izostanka na prvom času, Lindo je uvek dolazio na vreme,

što je Ðeminacija moglo samo da obraduje, budući da ne bi bilo lako naćidostojnu zamenu za takvog izvođača na tenor-tubi. I bez pogovora je, posleproba, sedao na svoj bicikl i odlazio prema Derviju, u skladu s naređenjimanjegove žene koja je, posle scene s Bormidom, dodatno pritegla muža ipostarala se da obiđe sve gostionice u Derviju kako bi obavestilago sti o ni čare i go sti o načar ke da nje nom mužu ne sme ju dati da pije.

– Čak ni ako ima novca da plati!Njen stav i ton svakoga bi ubedili da je bolje da je bez pogovora

po slušaju.Dakle, Eve lin do je ostao bez novca.A sad je ostao i bez go sti o ni ca.Da je mo gao da se vrati samo ne ko li ko me se ci unazad...Ali nije mo gao.A pogled u budućnost ga je obeshrabrivao. Sve je video crno. Strahovao

je da mu buduć nost pri pre ma neko novo izne nađe nje, još ne pri jat ni je.U takvim pri li kama, grlo bi mu se ste glo.

121.

Tridesetog januara ujutru kroz bolnicu se pronese glas da je primljen jedande čak iz Vare ne, za ko jeg se sum nja da ima dif te ri ju.

Ono rato Ðe mi naci nije znao ni šta o bo le sti ma. A nije ni že leo da zna.Kad bi ujutru stigao na posao, dovoljno mu je bilo da prilikom prolaska

kroz prijemnu ambulantu i pored lekarske ordinacije, udahne mirissredstva za de zin fekci ju pa da ose ti vr to glavi cu i slabost.

Čim bi zagnjurio glavu u brojeve dopuštajući da mu miris mastila ispunino zdr ve, živnuo bi.

Tridesetog ujutru nije mogao da potisne ono što je skrivao unaj zabače ni jem kut ku sve sti: bli zak susret s bo le šću, sa smr ću.

Za to je bila kriva nadstojnica, sestra Eleuterija. Imala je blage oči bojecr nog bi se ra, ne naro či to ži vah ne. Mi ran, po ne kad sanjalač ki po gled.

Ðeminaci ju je sreo ispred svoje kancelarije dok je izlazila iz odeljenjare zer vi sanog za časne se stre.

– Je ste li čuli? – upi ta ga nadstoj ni ca kô iz topa.Ðeminaciju nisu promakle oči sestre Eleuterije: razrogačene,

vodnjikave, tamnih zenica u suprotnosti sa zakrvavljenim beonjačama, kaoda nije spavala.

Ðe mi naci ni šta nije čuo i više bi vo leo da je tako i ostalo.Ali nadstoj ni ca je že le la da po de li s njim zlo slut nu vest.– Nadaj mo se da neće biti kao 1923 – do dade.Te dvadeset treće, dve godine pošto je došla u Belano, baš u zimu, izbila

je epi de mi ja krupa.– Čega?Krupa, dif te ri je!Kako je moguće da Ðeminaci nije čuo za tu strašnu bolest koja pogađa

pre sve ga decu i za koju još nema leka?– Mo lim vas – po kuša Ðe mi naci da je pre ki ne – ja bih mo rao...Ali se stra Ele ute ri ja je bila ne umo lji va.Do bro se seća tih jadnih duša!

Otečen vrat, otežano disanje, jauci koji malo-pomalo jenjavaju dok se nesve du na zastrašujuće zvuke koji izazi vaju jezu.

Da ne pominje muke koje su trpeli mali pacijenti kad bi se lekari,extrema ratio,15 odlučili da im izvade inficirane krajnike, pokušavajućihi rur škim no žem da stanu na put ono me čemu nisu mo gli le ko vi ma.

Vika, plač, krv! I to zaraže no tki vo!Mi ris sredstva za de zin fekci ju koji se uvlači u sve pore!Dani ma su imali uti sak da je i supa imala ukus de zin fekci o ne teč no sti.I sve to, zbog čega?Če sto ni zbog čega.Zato što to nije bo lest nego prava kazna božja, kuga današnjih dana!Trebalo je videti ta žalosna mala beživotna tela odevena u najbolju

odeću, spokojnih lica, jer su konačno našla mir, smeštena u te male kovčegeobo je ne u belo...

– Sestro... – promrmlja Ðeminaci glasom zarđalog instrumenta – akone mate ni šta pro tiv...

Se stra Ele ute ri ja ga nije čula, kao da je bila zapo sednuta.– Ako je isti na da je dif te ri ja već do spe la do Vare ne...Svakako ne mogu ostati mir ni!Nai me, zaraza se širi br zi nom munje a naj vi še stradaju deca.– Vi imate decu, je li tako? – upi ta nadstoj ni ca.Sedmoro, odgovori Ðeminaci, potresen. Dvoje tek rođenih, koje bi

sle de će ne de lje tre balo da kr ste.– Pri pazi te ih – pro šaputa mo nahi nja. – Gle daj te da ih ne izlo ži te zarazi.A onda ode, hi tro i ne čuj no, kao mi lo srdni an đeo iznad mora le še va.

122.

Dva dana pre kr šte nja, Ðe mi naci nije više mo gao da čeka.Preskočio je ručak i otišao u parohov dom: nije bilo novih slučajeva. Ali

dečak iz Varene i dalje je imao visoku temperaturu, a lekari nisu mogli daot kri ju uzrok.

Parohova domaćica Skudiša reče mu da se u to vreme gospodin parohodmara.

– Do đi te ve če ras – po save to vala ga je.Ðeminaci nije hteo da odustane: uveče je trebalo da ide u muzičku

ško lu.– Reč je o vrlo hit noj stvari – reče.– Neko umi re?– Upravo to že li mo da izbegne mo – zago net no odvrati.Domaćica je delovala podozrivo. Ali shvatila je da se Ðeminaci neće

odlepiti s praga dok ne kaže parohu ono što je naumio. Kako bi izbeglaraspravu, odluči da ga pusti da uđe.

Uto li ko pre što se go spo din paroh nije odmarao, ne bogme.Do pre nekoliko meseci, to jeste bila istina: sveštenik je uvek koristio

vre me po sle ruč ka da odre ma.Od pre izvesnog vremena, međutim, otkako su mu poklonili radio-

aparat radiola 60 RCA s devet lampica i nekoliko frekvencija, ono maloslobodnog vremena koje je imao paroh je provodio slušajući radio. Postao jevatreni obožavalac voditeljke Marije Luize Bonkompanji, slavuja s radija, aliredovno je slušao i sve ostale programe: naročito je uživao u reklamamakoje je radio EIAR nedavno počeo da ubacuje između dva programa.Domaćica nije mogla da sluša vesti koje su svešteniku stizale iz etra, ali on juje redovno izveštavao. Njen zadatak je bio da ih zatim širi i da deli savete uvezi s raznim poremećajima, da predlaže sredstva za njihovo otklanjanje:laksativ va kuo li na, odličan protiv zatvora, sredstvo za jačanje đo konda ilial ko hol ni rastvor ar ke buza, ne nadmašan u slučaju ne sve sti ce.

Kad je Ðeminaci ušao u njegovu radnu sobu, paroh je uživao u jednom

Hajdnovom gudačkom koncertu. Odmah je isključio radio i ponudiopo se ti o cu da sedne.

Ovaj odbi. Reče da ne namerava da mu oduzme mnogo vremena ododmo ra i zato je odmah pre šao na razlog svo je po se te.

Može li gospodin paroh da krsti njegove novorođene u kući umesto ucr kvi?

Iza tog zahte va krio se vrlo ozbi ljan razlog.Ðe mi naci ga izlo ži.Osim toga, treba uzeti u obzir i činjenicu da gospodin paroh nema više

zakazanih kr šte nja.Ako go spo din paroh pri stane, biće mu več ni dužnik.– Šta god da vam zatre ba – po tvr di Ðe mi naci.Paroh pristade i oprosti se s knjigovođom. Želeo je što pre da se vratu

slušanju radi ja.Kad ga je ponovo uključio, naišao je na reklamu koja je slušaocima

pre dlagala da svo jim go sti ma po nude čaši cu li ke ra kina stupi ni đi.

123.

Da li je to ljubav i da li to onda znači da je on zaljubljen?Sekretar Atilio Bonđoani već nekoliko dana je postavljao sebi to pitanje,

ne uspe vajući da dođe do odgo vo ra. Či nje ni ca je da od onog jutra kad je sreoArmelinu Bankijeri na stepeništu, nije mogao da istisne iz misli njenegrudi.

Stal no su mu se vr zmale po glavi.Zami šljao ih je.Čvr ste, pune, je dre.Sanjao je da zagnjuri lice u prorez koji iz razdvaja. Maštao je o tome da

ih otkriva, jednu po jednu, dok ona stoji ispred njega. Da ih miluje, ljubi,odmerava, da se poigrava njima, a onda da ih ona sakrije i da ponovozapoč nu igru.

Dovoljno mu je bilo da vidi jabuku, neku činiju ili samo da podignepo gled pre ma vrhu brda Muđo, pa da se pre pusti maštanju o tim grudi ma.

Mo raće ne što da uči ni, re kao je sebi.I počeo je da šeta preko Trga Santa Marta u nadi da će sresti Armelinu,

kako bi mo gao da joj pri đe. Ni jednom mu nije uspe lo.Samo jednom ju je vi deo, jedne ve če ri. Ali bo lje da nije.Armelina je stajala na kapiji i ćaskala s izvesnim Augustom, zvanim

Gucin, radni kom, jednim od Ðe mi naci je vih muzi čara.Čovek mu je bio okrenut leđima, nije mogao da mu vidi lice. Ali

dovoljna mu je bila Armelinina mimika i belasanje njenih zuba kad bi seosmeh nula, pa da ose ti ujed ljubo mo re.

Nije valj da da ljubavi še s ovim?San ga je napustio, izgubio je apetit, na radost kućnog mačka kojem je

nje go va maj ka dala nje go vu, go to vo ne dir nutu ve če ru.Rizikujući da izazove sašaptavanja sugrađana, pojačao je nadzor na Trgu

San ta Mar ta.Jednog jutra nije mogao da izbegne susret s Ðeminacijem koji je krenuo

na po sao.

– Ot kud vi ovde? – upi ta knji go vo đa.Se kre tar nije znao šta da mu odgo vo ri.Zato uzvrati pi tanjem.– Kako ide, mae stro?– Ve se lo – nasme ja se ovaj.Sa sedmo ro dece u kući, od ko jih se dvo je tek ro di lo...Sre ćom, našli su izvr snu po moć u svo joj suset ki.Na tu vest, Bon đo ani je udvo stručio pažnju.– Po maže vam u kući? – upi ta.Ðe mi naci ga načas po gle da. – Re ci mo da je tako.

124.

– Istini za volju, nešto biste mogli da mi učinite – reče paroh u nedeljupopodne pošto je krstio blizance Ðeminaci, kad je maestro ponovio da jenje gov dužnik.

Jedna sitnica, mali znak pažnje koji bi maestro mogao da mu ukaže: dadovede nekoliko muzičara na proslavu koja bi sledeće nedelje trebalo da seodr ži u paro hij skoj sali.

– Une li bi ste malo ve dri ne.Ðe mi naci nije znao da su plani rane bilo kakve pro slave.Zapravo, objasni sveštenik, nije to ništa naročito. Reč je o oproštajnoj

zabavi: slavljenica je sestra Ðenezija koja, budući da je napunila sedamdesetpet go di na i navukla sil ne bolj ke, napušta me sto upravni ce si ro ti šta San Rokoi odlazi u starač ki dom.

Štićenice sirotišta pripremile su mali recital u upravnicinu čast. Horparohijskog kluba otpevaće nekoliko pesama. A časne sestre iz obdaništanapravi će ko lače.

– S malo muzi ke, pro slava će biti kom plet na.Ðeminaci nije imao ništa protiv. Taman će isprobati stare muzičare iz

li me nog or ke stra, vi de će kako re aguje publi ka sad kad ih on predvo di.– Smatraj te da smo se do go vo ri li – reče.Ali, jedno je reći, a drugo uči ni ti...

125.

– Ma, daj! – reče opštin ski se kre tar Fai ne ti.Ali u svoj stvu se kre tara Gradskog or ke stra.Pružio je Parpajoli pismenu odluku kojom Ðeminaci obaveštava

predsednika i članove saveta da će sa sedmoricom ili osmoricom starijihčlanova učestvovati u proslavi u parohijskoj sali; reč je o nezvaničnomnastupu, na zahtev gospodina paroha, kojem je drage volje pristao daudo vo lji.

– O čemu je reč? – upi ta grado načel nik.Kao predsednik orkestra, nije video ništa neobično u tome što će

Ðe mi naci i ostali svi rati u paro hij skoj sali.Dakle, upita Fainetija zašto je tako smrknut kao da misli da se iza toga

kri je neka smi cali ca ili kao da mu je neko stao na žulj.Reč je o tome, odvrati Fai ne ti, što Ðe mi naci još nije shvatio.– Ope rativne odluke ne do no si on!To je zadatak save ta.Ne može on da odlučuje. Ne može da se ponaša kao da je gradski

or ke star nje go vo vlasni štvo.– Ali to je takva sit ni ca... – pri me ti grado načel nik.Sit ni ca ili ne, reč je o si ste mu. O hi je rar hi ji. O prin ci pu!– Dakle? – upi ta Par pajo la.– Ja bih dao nepovoljno mišljenje o tome – odvrati Faineti. – Da se nauči

pame ti!– Ali ume šana je paro hi ja...– To nije naša stvar.– Dobro – odluči gradonačelnik. – Ali ko će to saopštiti gospodinu

paro hu?– Ðe mi naci. On je zabr ljao, on neka i po pravi!– A ko će reći Ðe mi naci ju?– Ja – izlete Bonđoaniju istog popodneva kad je, pozvan da dođe u

Par pajo lin kabi net, obave šten o pro ble mu.

– Vi? – upi ta grado načel nik.Par tij ski se kre tar po tvr di.I to tako žustro da gradonačelnik pomisli da je partijski sekretar budala,

jer samo budala može da uži va što navlači ne vo lju na sebe.Dakle, budala.Ali korisna, zaključi Parpajola, kad ga je video kako je otrčao da obavi

ne pri jat nu mi si ju.

126.

Lukavo nego šta!Zgrabi ti pri li ku u letu, pre duhi tri ti supar ni ke!Postoji li bolja prilika da uđe u Ðeminacijevu kuću u vreme kad se tamo

nalazi i Ar me li na?Bonđoani stade da stražari na Trgu Santa Marta, uvukavši se u mračan

kutak između Barbijerijeve pekare i ulaza u okružni zatvor, pogledaprikovanog za devojčine prozore. Kad je, tačno u sedam, iza kuhinjskogpro zo ra zavladao mrak, Bon đo ani po tr ča.

Tri minuta kasnije bio je u Ðeminacijevoj kući, spreman da se prikažekao čovek koji misli da je jak, samouveren, odlučan. Čovek koji ne pita većnare đuje. Koja bi žena mo gla da odo li takvoj de mon straci ji moći?

Ðeminaci je sedeo u čelu stola, već u pidžami. Estenuata je sipala supumaloj voj sci, koja je di sci pli no vano se de la za tr pe zom.

Dok je Ar me li na...Bon đo ani zinu.Armelina je sedela na staroj fotelji, a njena dva slavna dragulja koja je on

svuda video, gledala su ga bez nagoveštaja stida. Ogromne, nabubrele, bele,s izuzet kom kruga bradavi ca, koji je li čio na me daljon.

Eto kakvu po moć im je pružala.Bli zan ci su se već uhvati li za sise.Bog te mazô, usi savali su kao pum pe!Bon đo ani je, zure ći u Ar me li ni no vime, ostao bez reči.U prvom trenutku, svi su zanemeli. Dolazak partijskog sekretara, koji je

ule teo kao da ga đavo li gone, parali sao ih je.Bonđoani pomisli da bi on trebalo da razbije čaroliju, da preuzme

kon tro lu nad si tuaci jom i da nađe izlaz.– Dragi maestro – reče. Ali odmah zastade. Ostatak brigade ćutke ga je

gle dao.Vrlo loš početak, zaključi Bonđoani. Ali nije mogao da odvoji pogled od

sporih pokreta lepe Armeline koja je, pošto je podojila blizance, sakrila

svo je dragulje ispod ode će.– Kaži te – podstaknu ga Ðe mi naci.Se kre tar se pri bra.Došao je, reče, zbog hitnog obaveštenja u vezi s nastupom limenog

or ke stra u paro hij skoj sali po vo dom opro štaj ne zabave se stre Ðe ne zi je.Iz Ar me li ni nog grla ote se je dan zvuk.Nago ve štaj je caja ili banal no štucanje?Bon đo ani je po gle da.Učini mu se da se devojka osmehnula. Znao je da je odrasla u domu za

siročad San Roko, da joj je sestra Ðenezija bila kao majka koju je zaboravila,da su ti zi do vi predstavljali nje nu kuću...

I šta on sad tre ba da uči ni, sve ca mu?Mogao bi da navuče na sebe gnev saveta Gradskog orkestra. Jedan

Ar me li nin osme jak bio je vredni ji od po lo vi ne nje go vih razlo ga.– I... – reče.– I? – pri sko či mu Ðe mi naci u po moć.– I sve je u redu – do vr ši Bon đo ani.– Ni sam ni sum njao – pri me ti mae stro i zaro ni kaši ku u već mlaku supu.Umesto odgovora, sekretar lupnu potpeticama i pođe. Privlačnosti koju

je osećao prema toj devojci dodao je još jedan detalj: osmeh koji joj je videona licu.

U mračnom hodniku, kad su se vrata zatvorila za njim, ukočio se,obuzet sum njom.

Ko li ko on zna...Pro tr lja čelo. Bože moj, naravno da on nije struč njak za to, ipak...Mo žda... ko zna...Pi tanje, po mi sli on, tre ba pro dubi ti. Razmi sli će o tome.Ali ne sad. Sad ga je muči lo ne što drugo.I uki pi se po red Ðe mi naci je vih vrata če kajući da Ar me li na izađe.

127.

Izašla je po sle ne ko li ko mi nuta.On onda isko či iz mraka, stade ispred nje.Taj pokret u mraku natera devojku da preplašeno vrisne, pri čemu joj se

grudi pre li še kao pli ma.Bonđoaniju nije promakla ta plima. Osetio ju je kao da ga je, kako se to

kaže, pro dr mala struja.Zahvaljujući mraku, se kre taru se razve za je zik.Da li bi volela da izađe s njim, da prošetaju, popiju kafu, odu u

bio kop...?Ukrat ko, šta god ona po že li.Ar me li na odah nu, grudi joj splasnuše.Sad se pi tala ona, a ne nje ne grudi.Bonđoani oseti povlačenje. Povlačenje grudi, ali ne i svoje želje da ih

uhvati.– Kad? – upi ta ga ona.– Može i odmah – odvrati se kre tar.Tu pri li ku nije smeo da pro pusti.Ipak, po mi sli Ar me li na, tre ba ići po lako.Po lako, ali bez odugo vlače nja.– Sutra – reče.Sutradan mu je dozvolila da je odvede u šetnju duž obale jezera. On je

koračao s rukama na leđima, ona pored njega, metar dalje, oboje uzdrmanisvo jim sno vi ma i pasjom hladno ćom.

128.

Bilo je hladno, i to ne samo na je ze ru.Od pre nekoliko dana, Italija je bila okovana ledom. Po se zaledio u

vi si ni Okjo be la, ljudi su se kli zali i na Trasi me nu.Na je ze ru Komo nije bilo leda. No ipak je bilo vrlo hladno.Po mišljenju sestre Eleuterije, polarna temperatura koja je vladala tih

dana zaustavila je širenje difterije. Rekla je to jednog jutra Ðeminaciju,tonom iz kojeg je, kako se knjigovođi učinilo, provejavalo žaljenje; kao da biviše vo le la da se nje na zlo kobna pro ro čan stva obi sti ne.

Dečak iz Varene je ozdravio. Lekari su isključili mogućnost da je reč oblagom slučaju te je zi ve bo le sti.

Nji ho va di jagno za glasi la je: upala kraj ni ka.– Ma! – uzviknu se stra Ele ute ri ja.Mo žda le kari bo lje znaju.Me đutim, što se nje tiče...Ni kad ne reci ni kad!Ðeminaci se zamislio nad tom vešću. Na kraju se ispostavilo da je

bezrazložno namučio gospodina paroha, zbog obične nepotvrđene sumnje.Valjalo je odužiti mu se za njegovu predusretljivost: najbolji odgovor bio bije dan lep mali kon cert.

Tri večeri je cedio stare članove limenog orkestra kako bi izvukao ononajbolje iz njih. Zamolio ih je, a oni su mu izašli u susret, da održege ne ral nu pro bu u subo tu uve če.

Na kraju, u nedelju, iako je strogo procenio nastup, morao je priznati daje bio uspe šan.

Štaviše, kako bi rekao njegov nekadašnji poslodavac, „bogovskius pe san“;.

Što je ulivalo nadu u pogledu bliske budućnosti Gradskog orkestraBe lana.

129.

Bio je ponedeljak, jedanaesti februar, dan posle malog koncerta uparo hij skoj sali.

Četvrt sata posle podneva, Estenuata Ðeminaci je sa širokim osmehomdo če kala Pi jani na, koji je po kucao na nji ho va vrata.

– Izvi njavam se, go spo đo – reče.I naglasi da nije došao u svojstvu tromboniste, već kao komunalni

po li cajac.Osmeh zamre na Este nuati nom licu.– Šta je sad opet? – upi ta.– Ne znam – brzo joj odvrati Pi janin.Ali gospodin gradonačelnik želi odmah da razgovara s maestrom

Ðe mi naci jem.

130.

– Tre balo je vi de ti.Tim rečima je činovnica Aloe Segrenjola svakog ponedeljka ujutru

zapo či njala svoj izve štaj o pro te klom danu.Brkata, s neprijatnim zadahom koji joj se širio iz usta, nedelje je

provodila na misama, službama i hodočašćima, kad bi joj se i za to pružilaprilika. Nedeljom je uvek prisustvovala nečem izuzetnom: nečem što jesutradan morala u poverenju da saopšti kolegama koje je nisu slušale,uključujući i se kre tara.

Dakle, tre balo je vi de ti. I tog po ne delj ka, kao i svih ostalih.Trebalo je videti kako je lepa bila jučerašnja oproštajna zabava u čast

se stre Ðe ne zi je.Kako su lepo re ci to vale šti će ni ce doma San Roko.Kako su lepo pe vala deca iz obdani šta.Kako je lepo svi rao li me ni or ke star.– Li me ni or ke star? – upi ta Fai ne ti.Retko kad se dešavalo da Aloe neko upita za detalje, jer bi u tom slučaju

postala preopširna i, što je još gore, prišla bi neopreznom znatiželjniku igovorila mu na uvo, pljuckajući i šireći zadah iz usta pri svakoj izgovorenojreči. Činovnica nije propustila priliku. Ali pošto je reč o sekretaru, zadržalase na pri stoj nom rasto janju.

– Da, li me ni or ke star – po tvr di la je.Ali ne samo to. Zato što to nije bio jednostavan muzički nastup. Bio je to

pravi spektakl, bli stav zavr še tak pro slave.Niko to nije oče ki vao.Jasno je, objasnila je činovnica, da su muzičari stigli u parohijsku salu pre

početka proslave. Pritom ih verovatno niko nije video. Kad se nakonposlednje tačke hora štićenica doma spustila zavesa, svi su pomislili da jepri redba zavr še na.

Me đutim, pre vari li su se.Iznad žamora ljudi koji su se u mraku sale spremali da izađu, razlegao se

pi sak hor ne koja ih je sve ućut kala.Taa-tarataaaa!Da se čo vek naje ži!Ljudi su se zaustavili, ko na nogama, ko i dalje u sedištu, i pogledali su

prema pozornici odakle je dopro zvuk. Odmah zatim, razleglo se ćarlijanjeklari ne ta.

Ali s druge strane, u dnu sale!Ljudi su se okre nuli.Nisu ni stigli da otkriju gde se sakrio muzičar, kad je zvuk bas-trombona

zaparao ti ši nu koja je zavladala po sle klari ne ta, zbunivši publi ku.Glave su se okretale na sve strane, ponovo zavlada žamor, začu se

smeh...Gde su, do đavo la, muzi čari?Horna je ponovo usmerila njihovu pažnju ka pozornici. Zavesa se

podigla, a iza nje se ukazao maestro Ðeminaci koji se, držeću hornu kaopušku, naklo nio, a onda dao znak.

Onda se svetla u sali upališe i u četiri ugla pojaviše se muzičari, koji sudo tog tre nut ka bili skri ve ni u mraku.

Tarata, ti ri ti, to ro to!Svirali su marširajući i pridružili su se maestru, poklonivši publici pola

sata veselih marševa, a onda se razlegao tako silovit aplauz da se činilo da ćese tavani ca obruši ti.

131.

Ðe mi naci je stajao kao kip. Grado načel nik mu nije ni po nudio da sedne.Gle dao ga je, ali ne u oči, već ne gde malo niže.U visini grudi, na reveru sakoa, knjigovođa je imao mrlju od sosa: kad je

Pijanin došao da mu prenese gradonačelnikov poziv, knjigovođa je upravobio stigao kući i još nije stigao da se presvuče u pidžamu. Pre nego što jepošao s policajcem, na brzinu je ubacio u usta dva zalogaja testenine koja nesamo da su mu teško pala na stomak već su mu ostavila trag na reverusakoa.

Bilo je pet naest do je dan. Par pajo la nači ni strog izraz lica.Onda pro tegnu vrat, pro tr lja čelo, natušti veđe i isturi vi li cu.Nedvosmislen slučaj neposlušnosti. Tako je Faineti, uz uobičajeno

pre te ri vanje, de fi ni sao knji go vo đi no po našanje.Gradonačelnika nije zanimalo kako se može nazvati Ðeminacijev

po stupak. Sad je naj važni je stro go ga kazni ti. U sušti ni, ski nuti ga s gr bače.Mae stro je, i ne pret po stavljajući da je već bivši, bio ravno dušan.– Imate mrlju od sosa na reveru – reče Parpajola, tek toliko da podmaže

glas.Ðeminaci pocrvene. Zausti da kaže nešto. Gradonačelnik ga zaustavi

po kre tom ruke. Prvo će on go vo ri ti.Onda zinu kako bi saopštio pre sudu.Upravo u tom tre nut ku oglasi še se zvo na.

132.

Mora da je paroh po mah ni tao.Ili je izbio po žar u paro hij skom domu.Parpajola je morao da se dere kao jarac kako bi objasnio Ðeminaciju da, s

obzirom na to da nije poštovao statut Gradskog orkestra Belana, više nijenje gov di ri gent i da se, do odluke save ta, osni vanje or ke stra obustavlja.

S rukom na srcu kako bi pokrio mrlju od sosa, Ðeminaci je odgovorio –koristeći uglavnom niže tonove kako bi nadjačao zvonjavu – da ni na kojinačin nije prekršio statut, budući da je taj nastup prethodnog dana odobrioje dan član save ta koji je svo je mi šlje nje izrazio u ime svih ostalih.

U tom tre nut ku po kucao je se kre tar Fai ne ti i pi tao da li može da uđe.– Upravo mi vi tre bate! – reče Par pajo la.Sekretar je poslao komunalnog policajca da vidi šta se događa, zašto

zvona odjekuju kao da je Uskrs i sad je hteo da obavesti gradonačelnika otome.

– Slušajte ovo – reče mu Parpajola i zamoli Ðeminacija da ponovi ono štomu je upravo bio re kao.

I Fai ne ti se uki pi i sasluša.– Do bro – reče kad je knji go vo đa zavr šio.I zvo njava je je njavala, ostao je još samo po ne ki dale ki odjek.– Šta sad imate da mi kaže te? – upi ta Par pajo la.– Re kao bih da je Bon đo ani kriv po dva osno va – pre sudi Fai ne ti.Je njavala ali se nije i okon čala, to je bila samo pauza.Zvo njava se nastavi.Ding, dong, dang!Pro zor ska okna su po drh tavala.– Kako to? – upi ta grado načel nik vi čući.I sam vičući, Faineti objasni da je, kao prvo, Bonđoani samoinicijativno

pre i načio odluku save ta, što predstavlja prvu izdaju.– Ali, pre sve ga... – reče i zastade.Zvo njava je bila to li ko glasna da mu je zbr kala mi sli.

– Nastavi te – ljuti to ga podstaknu grado načel nik.Ali, pre svega, takvo ponašanje u otvorenoj je suprotnosti s direktivama

partije koja nastoji da preuzme od parohija akcije i mlade ljude, kako bi ihuključi la u svo ju or gani zaci ju.

– A Bon đo ani je, ume sto toga...Neko po kuca na vrata.– Po gle daj te ko je – nare di grado načel nik Ðe mi naci ju.– Ja? – upi ta knji go vo đa.– Da, vi! – po tvr di Par pajo la, vrlo ner vo zan.– A vi u međuvremenu – nastavi, obraćajući se Fainetiju – nastavite s tim

Bon đo ani jem!– A Bon đo ani je, ume sto toga... – nastavi se kre tar.– Po li cajac Pi janin – objavi Ðe mi naci.– Šta hoće? – upi ta ga grado načel nik.– Hitno saopštenje – objasni Ðeminaci pošto je završio razgovor s

trom bo ni stom.– Uve di te ga – reče grado načel nik.Onda, zajapuren od besa, sr di to reče: – Dakle, taj Bon đo ani?Bonđoani je, međutim, postupio upravo suprotno, protivno svim

direktivama, što predstavlja drugu izdaju! Još težu od prve, vrlo ozbiljnu,ako se uzme u obzir či nje ni ca da je on se kre tar lo kal ne or gani zaci je.

To tre ba pre do či ti, zaključi Fai ne ti, re gi o nal nom se kre tari jatu.U me đuvre me nu se i Pi janin uki pio ispred grado načel ni ka.– Pijanin, šta se događa? – upita ga ovaj. – Šta je to spopalo gospodina

paro ha?Policajac se nakašlja i dubokim glasom, koji je nadjačao zvonjavu, otkri

mi ste ri ju.Maločas je, reče on, objavljena vest na radiju. Njegova ekselencija šef

vlade i kardinal Gaspari potpisali su, upravo tog jutra, u Luteranskoj palati,dogovor između države i Crkve, Državni sporazum. Drugim rečima, kako jeobjasnio go spo din paroh, Vati kan će od tog dana biti prava dr žava.

Po sveštenikovom mišljenju, to predstavlja početak novog razdoblja.Neće više biti svađa, nesuglasica, razmirica. Od sada pa nadalje, laičkadr žava i Kato lič ka cr kva ko račaće zajedno, kao do bri pri jate lji.

Grado načel nik se osmeh nu.– Dalekovid je naš partijski sekretar, zar ne? – reče, obraćajući se

Fai ne ti ju.

Jedno pro dor no „dong“; najavi kraj zvo njave.U gradonačelnikovom kabinetu zavlada grobna tišina. prekinu je

Ðe mi naci, na koga su svi bili zabo ravi li.– Kad je već tako – reče – i kad se sve zavr ši lo na naj bo lji način...Grado načel nik ga ispi ti vač ki po gle da.– Da, hoću da kažem... nema bolje prilike da... Ukratko, zašto ne bismo

na br zi nu po razgo varali o uni for mama?

133.

Bela riba koju je nešto kasnije domaćica Skudiša stavila u tanjir parohu zave če ru bila je izuzet no do bra iz tri razlo ga.

Pre sve ga, bila je vrlo sve ža.Zatim, dobila ju je ispod tezge, u čemu je domaćica bila izuzetno vešta.

Naime, Skudiša je bila rodom iz Gravedone, varoši čuvenih krivolovaca.Smatrala je da krivolov nije nimalo nezakonit. Štaviše, oči bi joj zasijale kadbi čula kako je ovaj ili onaj uspeo da nasamari nekog čuvara na jezeru.Paroh se krišom smeškao tom poroku, uživajući u činjenici da u duši staredo maći ce još može da zai skri ose ćaj koji je vraća u doba de tinj stva.

Treći razlog ležao je u činjenici da je ribu u parohijski dom doneoAugusto, Gucin.

Ma nije mo guće, reče paroh.Gucin?Sin socijaliste, koji nikad nije kročio u parohijsku salu ili u crkvu, nikad

se nije ispo ve dio ni pri če stio.– Je ste li si gur ni? – upi ta.Domaćica se ljutnu. Bila je malo preosetljiva i razbesnela bi se kad bi

neko po sum njao u nje ne tvrdnje, kao što to sad radi go spo din paroh.– Onda... – reče i stade da mudruje.Ili je taj koji joj je do neo belu ribu bio Gucin...– Ili?Ili nije bio Gucin.U drugom slučaju, biće da se njoj priviđa, da nije dobro videla. Možda je

zaposednuta. Ako je tako, gospodin paroh mora odmah da je blagoslovikako bi ote rao Luci fe ra u pakao.

– Ne moj te se šali ti s tim – upo zo ri je sve šte nik.– Ne moj te se ni vi šali ti u vezi s onim što ja kažem – uzvrati do maći ca.– Ja se ni sam šalio.– Ni ste?– Ni sam – po tvr di sve šte nik.

– Čudi me da se najneposlušnija ovčica iz mog stada iznenada setila svogpasti ra.

– Kad čoveku ne preostaje više ništa, na kraju se uvek obrati dobromIsusu – izde klamo va žena.

– Što znači? – upi ta paroh.Što znači da je Gucinu potreban gospodin paroh, da želi da razgovara s

njim.– O čemu?Skudi ši no lice nabo ra se kao suva šlji va. Sme jala se.– Ma! – reče.– Vi – upo ran je bio paroh – znate ne što o tome?Ne što malo...

134.

Ne što malo...Praktič no sve.Skudi ša je bila fil ter i to kakav fil ter!Molioci su prvo morali da se obrate njoj, da joj sve istresu. Paroh je bio

pre zauzet i nije mo gla da ga uzne mi rava čim ne kog zabo li sto mak.– Ajde, pri čaj – nare di la bi do maći ca.A od njene neosporne procene zavisilo je da li će problem preći u

paro ho vu nadle žnost.Tako je postupio i Gucin, njen zakon bio je jednak za sve. Ali kad joj je

momak otkrio zašto želi da se posavetuje s parohom, nije imala šta dapri go vo ri.

Dovoljno je bilo da čuje ime Armeline Bankijeri pa da shvati da jepi tanje izuzet no važno.

135.

Kao i uni for me.U svakom problemu postoje važnija i manje važna pitanja, razmišljao je

Ðe mi naci.Uniforme spadaju u kategoriju izuzetno važnih pitanja. Reč je o

do sto jan stvu, o predstavljanju.– Or ke star iz Lo ve na...Uh, po mi sli Bon đo ani, opet taj or ke star iz Lo ve na!Sekretar je u međuvremenu postao lični Ðeminacijev ispovednik.

Naletao je na njega svake večeri posle radnog vremena i uzalud jepokušavao da ga izbegne, knjigovođa je imao njuh kao pas i iskopao bi gataman da se sakri je pod ze mljom.

Od pre tri večeri, nije prestajao da priča o uniformama orkestra izLo ve na.

Orkestar iz Lovena nikad nije nastupio bez uniforma. Barem on nepam ti takav slučaj.

Ni bez obeležja Nacionalnog sekretarijata za dobrovoljni rad, koliko onzna...

– Da, da, u redu – pre ki nu ga Bon đo ani.– Ako smo saglasni – nastavi Ðeminaci – kako to da se savet još nije

izjasnio u vezi s pi tanjem uni for mi.– U pro ce duri je – uve ri ga Bon đo ani.Samo dva dana ranije, upravo je on podsetio gradonačelnika da treba

razmo tri ti to pi tanje.Procenio je da bi bilo bolje da prećuti Parpajolin odgovor: „Neću ni reč

da čujem o tome. Slo bodno to pre ne si te svom Ðe mi naci ju.“;Zato je Bon đo ani sad odugo vlačio.– U pro ce duri je – po no vio je.Ali, mae stro mora da shvati da nije lako podne ti to li ki tro šak.To jest, on je ubeđen da će Ðeminaci uspeti da napravi gradski orkestar

kako bog zapo ve da.

– Ali to je samo moje mi šlje nje – reče.Drugim re či ma, ne mi sle svi tako, sto ljudi, sto ćudi!Da li mu je to jasno?– Zapravo i nije – pri znao je Ðe mi naci.To znači da on nimalo ne sumnja u to da će projekat biti u potpunosti

ostvaren, ali drugi – Neću im pominjati imena! – moraju lično da se uvere,da svugde zabadaju nos, kao Ne ver ni Toma.

– Pa?Bon đo ani mu ukrat ko objasni.Ne može se trošiti novac za uniforme sad kad još nema ni nagoveštaja od

or ke stra, kad im niko ne može jam či ti da će taj pro je kat do ne ti re zul tate.– Ma kakav nagoveštaj, kakvo jemstvo, kakvi rezultati? – uvredi se

Ðe mi naci.Za tri, četiri meseca, ti ulični muzikanti postaće pravi orkestar. Muzičari

su prvi shvatili da pod njegovom palicom moraju ozbiljno da rade ili moguodmah da odu, iš! i da pre puste ne kom drugom svo je me sto!

– I dobro bi bilo – dodade knjigovođa – da ceo savet, bez izuzetka, utuvito u glavu: Be lano će imati gradski or ke star u skladu sa svim pro pi si ma!

Da li želi da se uve ri u nje gov valjan rad?Neka dođe ve če ras na pro be.On, sam.A po sle neka izve sti ostale.– U redu – odvrati Bonđoani. Ali pomalo neodređeno, kao da ga more

druge mi sli. Zato ga Ðe mi naci upi ta: – Šta vas muči?Pre nego što je odgovorio, sekretar ga pogleda. Pravo u oči. Razmišljao

je.Možda je Ðeminaci prava osoba kojoj treba da iznese svoje sumnje, da

mu po stavi neko pi tanje?Mogao bi da mu bude stric, a svakako je iskusan, budući da ima

sedmo ro dece.– Sum njate u to? – napade ga mae stro.Da, odvrati u sebi Bon đo ani.Ali ne u nje gov gradski or ke star.– Ne – odgovori, odustavši od zamisli da se poveri Ðeminaciju. –

Vi de će mo se ve če ras.

136.

Ðo vi ne ca.Pomalo stoga što je te večeri probi prisustvovao partijski sekretar. A

pomalo i stoga što je nezamislivo bilo ne početi koncert i ne okončati ga timmar šom.

Drugim rečima, kompozicija koja se morala prva naučiti, kao abeceda.Već me sec dana su je svi rali tri puta na svakoj pro bi.

Ðe mi naci po dignu pali cu.Zamo li za ti ši nu.– Mo lim vas – reče.Onda dade znak da poč nu.Ðo-vi-ne-caaa!I zamah nu pali com koja zazvi žda kroz vazduh.Ðo-vi-ne-caaa!I još jednom zamah nu.Zatim nabra nos kao miš, stisnu usta kao kokošje dupe i rukom napravi

pokret oponašajući talase, ali Bonđoanija taj gest podseti na pokret kojimneko pre lazi pre ko žen skih grudi.

Pro-le-će le-po-t...Lepota još nije do kraja odsvirana kad Ðeminaci stade da udara palicom

po stal ku.– Ne! – uzviknu.Tajac.– Klari net – objasni Ðe mi naci.Klari ne ti sta klim nu glavom po kazujući da je razumeo.– Po no vo – nare di mae stro.Po no vi še.Jednom, dvaput, tri put.Pri četvrtom neuspešnom pokušaju, maestro Ðeminaci obrati se

Bon đo ani ju. Bio je zajapuren i zno jav.– To je sve za ve če ras – reče.

Bon đo ani je shvatio da tre ba da ode. Po zdravi se i izađe, zbunjen.Kad je ostao sam s muzičarima, Ðeminaci uperi palicu prema prvom

klari ne tu.Šta se dogodilo s njegovim prodornim zvukom, s vodopadom tonova

ko ji ma je pret hodne ve če ri davao sjaj tom delu him ne?Šta se dogodilo s prolećnom svežinom koja je oduvek predstavljala

sim bol mlado sti?Šta?Šta se to do gađa s pr vim klari ne tom?– A? – pro de ra se Ðe mi naci.Šta?

137.

Prvom klarinetu, Augustu zvanom Gucin, vladala je zbrka u glavi, pao muje mrak na oči.

Pre nego što je stigao na probu, išao je u parohijski dom da razgovara sgospodinom parohom, a taj korak ga je mnogo koštao jer je, kao što je čestotvrdio, bio alergičan na miris sveća i nije imao ništa zajedničko sasve šte ni ci ma.

Ali, u pitanju je bila Armelina. I zato je dolazak u parohiju bio vrlovažan, štavi še, obave zan.

Zato što je devojka bila sama na svetu. U toj varoši nije imala čak ni nekutetku s kojom bi mogla malo da popriča. Družila se samo s monahinjama izsirotišta San Roko u kojem je odrasla, s komšijama i sa sveštenikom, gosponparo hom.

– Želim da razgovaram s vama, kao muškarac s muškarcem – rekao jeGucin.

– Ne zabo ravi da sam ja sve šte nik – upo zo rio ga je paroh.– Po kušaću – osmeh nu se mo mak.Onda je objasnio pro blem. A pro blem je bio u de voj ci.Već dva, tri me se ca se vr zma oko nje.– S naj bo ljim name rama – do dao je Gucin.U početku se činilo da sve ide kako treba. Istina, nije mnogo uzdrmao

de voj ku, ali izgle dalo mu je kao da joj ne sme ta nje go vo udvaranje.Međutim, od pre izvesnog vremena, manje-više, od pre nekoliko

ne de lja...– Kao da mi izmi če – kao da se ume šao neko drugi.Preksinoć je čak odbila da uzme malo bele ribe koju je otišao da peca baš

zbog nje.– Ona koju si po sle do neo meni? – upi tao je sve šte nik.Gucin nije bio lažov, nije mo gao da slaže i malo je po cr ve neo.– Odlič na je – re kao je paroh. – Hvala ti.S obzirom na to da devojka jedva sastavlja kraj s krajem, primetio je

Gucin, to odbi janje mu je de lo valo kraj nje ne o bič no, kao neka po ruka.Nije mo gao da izdr ži tu ne i zve snost.– Ili, ili!Zato, da skrati, rekao je Gucin, mora da dokuči devojčine namere.

Nje go ve su jasne: on želi po ro di cu, decu!Da, po mi sli sve šte nik, u tome i je ste pro blem.– Neko mora da razgovara s njom, da joj objasni kako stoje stvari i da joj

kaže da ja ni sam mo mak koga tre ba zamajavati.Da li bi go spo din paroh mo gao to da obavi?Sve šte nik je ćutao ceo mi nut.– Smatraj da sam to već obavio – odgo vo ri zatim.Gucin nije razumeo znače nje tog odgo vo ra.– Ho će te da kaže te da pri staje te? – upi tao je.Paroh je odmah nuo glavom.Ne.Ono što Gucina zanima, mogao bi i odmah da mu kaže, kao da je već

razgo varao s de voj kom.– Mogu da ti dam samo je dan, iskren savet.– A to je?– Odustani – re kao je paroh.Gucin se ljutito trgnu, pomisli da bi u tom trenutku mogao da proguta

paro ha, zajedno s odo rom.Eto kako mu pomaže, samo zato što on, Gucin, ne dolazi u parohiju, ne

meša se s uli zi cama i bo go molj ci ma!– Pravi savet jednog sve šte ni ka! – pro mr mljao je kroz sti snute zube.Paroh je oče ki vao i goru re akci ju.– Ali i muški – mirno je odgovorio. – Štaviše, pre svega muški. Ne

zabo ravi to.Gucin je otišao bez reči. Prešao je preko crkvenog trga nižući jednu

psovku za drugom.Kako onda da ima vo lje da svi ra.I to još Ðo vi ne cu.On, so ci jali sta i sin so ci jali ste, čuve nog i auten tič nog.

138.

Armelina, Armelina... gunđao je za sebe gospodin paroh tokom narednihne ko li ko dana. Kao lo nac u ko jem se krč kaju škem bi ći.

Domaćici Skudiši nije promaklo njegovo raspoloženje i pokušala je daot kri je šta mu je.

– Ni šta – odgo vo rio je sve šte nik.– Onda imate pun dravce – odvrati la je ona.– Skudi ša, budi pri stoj na!Ali, na kraju je ona po be di la.– Budući da se nešto ipak dogodilo? – rekla mu je jednog jutra kad ju je

paroh zamo lio da ode po Ar me li nu, jer tre ba da razgo vara s njom.– Ćuti te i idi te! – nare dio je paroh.– Kako gazda kaže – odvrati Skudiša, samo da bi njena bila poslednja. A

onda ode u mi si ju dok je paroh po kušavao da sre di mi sli.Odavno mu je jasno da je taj trenutak kad-tad morao doći. Armelina je

bila lepa, mlada, puna života i nada. Nije mogla da odustane od života kojibuja u njoj i oko nje. Nažalost, isprečio se taj detalj. Koji, zapravo, i nije bašde talj.

Da de voj ka nije zabo ravi la na to?Da nije, obuze ta ljubavlju, odluči la da odustane od svog nauma?Tre balo bi, mo rao bi, da po pri ča s njom. I neka mu Go spod vodi mi sli.Kad ju je Skudiša uvela u radnu sobu držeći je podruku, paroh još nije

sasvim osmi slio izlaganje.Re kao je prvo što mu je palo na pamet, tek to li ko da započ ne razgo vor.– Razgo varao sam s Guci nom – reče.– Znam – odgo vo ri Ar me li na.Skudi ša, đavo lov advo kat, je zi čara.Ko je, ako ne ona, mo gao da kaže de voj ci za taj razgo vor?– Re kao mi je da... to jest, stavio mi je do znanja...– Šta?– Ar me li na...

– Go spo di ne! – sko či de voj ka.Neka mu bude jasno da ona nije ni za šta odgovorna, šta god da mu je

re kao Gucin.Tačno, ponekad je uzimala ribu od njega. I zastajala da popriča s njim.

Zar je to razlog da izađe na rđav glas?– Ako je ne što umi slio, to je nje gov pro blem!– Slažem se – reče paroh – ali čini mi se da...Či ni lo mu se da je sada on riba koja se upe cala na Ar me li nin po gled. Ako

ovako nastavi, neće zavr ši ti ni do ve če ri.– Ukrat ko – reče paroh s izve snom ne lago dom – imaš li mom ka?– Zašto me to pi tate?Zato, Ar me li na, zato što...Zar je zai sta mo rao da joj objašnjava?Nema ničeg lošeg u tome što ima momka, nekog za koga će se možda

udati. Ali, neka mu oprosti što će joj to reći, taj bi morao da bude, kako dakaže, momak na mestu. Neko kao što je Gucin, na primer, nije dobraprilika. Ozbiljan je, pošten, vredan, ali s tim svojim idejama nikada ne bidobio ničiju podršku, počevši od monahinja iz sirotišta. A ona nikada ne bimo gla da ostvari svoj plan.

– Niko, Armelina, ne bi preporučio Gucina kao usvojitelja, da li ti je tojasno!

Osim ako ona nije odustala od plana.– Ni slučaj no! – prasnu de voj ka.– Drago mi je – pri me ti sve šte nik.Onda odluči da ide do kraja: – Onda, imaš li momka? Može li se znati ko

je on?Ar me li na isturi grudi dubo ko uzdah nuvši.– Če kam da vi dim da li ga zani ma još ne što osim mo jih sisa! – bubnu.Paroh po cr ve ne.– Ar me li na!Grudi joj je po dario Go spod, nastavi de voj ka, nije ih ona traži la.Dakle, ako taj bude pokazao da ga zanima i sve ostalo, ono spolja i ono

unutra, onda...– Onda?– Tek onda ću vam reći ko je on – zaključi de voj ka.– Ipak, ne zabo ravi da mu ne mo žeš do ve ka skri vati si tuaci ju.Ne bri ni te, odvrati Ar me li na, zna ona kako da se po stavi.

– Imaj te po ve re nja u mene.– Nadaj mo se – uzdah nu sve šte nik.– Mi žene imamo še sto čulo koje nas vodi – objasni Ban ki je ri je va.– Bravo! – slo ži la se Skudi ša koja se, ko zna kako, obre la u hodni ku.– Hvala – osmeh nu se Ar me li na.I ode, osme hujući se.

139.

Odveo ga je u stranu. Po sle ko zna koje po redu pro be.– Gucin – reče, nije mo gao da ga zove Augusto16 – do đi te ovamo.Dok su ostali muzičari pakovali svoje instrumente i ćaskali, odveo ga je u

jedan ugao i obavestio ga: odlučio je da deonicu prvog klarineta u Ðo vi ne cido de li ne kom drugom.

– Još bo lje – pri me ti Gucin.Ta pe sma mu se ni kad nije svi đala.– Štavi še – do dade – ako ho će te da napustim or ke star...– Ne! – zaustavi ga Ðe mi naci.Trebao mu je tako živahan, veseo prvi klarinet kao što je Gucin, neko ko

će dati obeležje rukoveti napolitanskih pesama nazvanoj Al caffè, koja ćenakon strogih nota Ðo vi ne ce izazvati u slušaocima razdraganost i uliti imživotnu radost. Gradski orkestar mora da bude takav, raznovrstan, morapoštovati institucije, ali treba i da načini poneki ustupak lakoći ibezbri žno sti.

– Ako vi tako kaže te... – odvrati Gucin.

140.

Ako se izuzmu šetnje, Armelina do tada nije učinila Bonđoaniju nikakavustupak.

Šet nje u suton, po ne kad čak i s ve če ri.Duž obale jezera. U vrtovima Puncija. Do Bođina i Tri Madone. Ili, u

suprot nom sme ru, do Pse ćeg rta, do Kal ke re ili gale ri je Mok.Osetila je da je instinkt nije prevario. Možda su, u početku, momka

zanele samo njene grudi, kao i mnoge druge. Ali, malo-pomalo,zahvaljujući pre svega njenoj metodi držanja na odstojanju, stvari su sepro me ni le.

Dok su šetali i ćaskali, omogućila mu je da je bolje upozna i da shvati daona nije samo par ve li kih sisa s još ne čim oko lo.

Iako je, u izvesnim prilikama, dolazila u iskušenje da popusti, da mudopusti još nešto, možda samo jedan poljubac, malo milovanja, ništa više,uvek se na vre me zaustavljala.

Te ško njoj ako nago ve sti tu mo guć nost, prvi ko rak mo rao je da uči ni on.On mora pre stati da odugo vlači.Do volj na je neka sit ni ca, mali znak do bre vo lje...Odlazak na kafu?– Šta? – upi ta Ar me li na.Bonđoani ju je upravo pozvao na kafu. Ali ona ga, zadubljena u misli,

nije čula.Se kre tar se osmeh nu.– Kažem... – objasnio joj je.Već mesec dana izgledaju kao da se spremaju za Olimpijadu,

neprekidno šetaju, ni na trenutak se ne zaustavljajući. Dobro, do prenekoliko dana bilo je toliko hladno da svakako nisu mogli da sede na nekojklupi duž obale ili na ne kom ni skom zidu.

Sad se, međutim, temperatura promenila. Prvi dani marta doneli sune što iskri čavo što je te ralo ljude da uspo re ko rak, da načas zastanu...

– Da po pi ju kafu – zavr ši se kre tar.

Devojka se pobednički osmehnu, zadovoljna sobom: prvi put je nekimo mak po zi va da uđe javno s njim u neki lo kal.

– Do bro – pri stade.Ušli su u kafe Im bar ka de ro pro žet blagim slat kastim mi ri som.– Ho će mo li da sedne mo? – pre dlo ži se kre tar.Ose ćao se izmuče no, u sto maku mu se ko me šalo, užas...Da li je do šao tre nutak da je pita ono što mu već dugo leži na duši?Ar me li na pri hvati uz osmeh.– I možemo li napokon da prestanemo da persiramo jedno drugom? –

pre dlo ži.– Naravno – pro guta Bon đo ani.Do šao je tre nutak.

141.

Kojim rečima se izjasnio Armelini dok je sedeo naspram nje za stolom ukafeu, Bon đo ani ne bi umeo da kaže.

Niti je znao odakle su navrle. Govorio je pogleda prikovanog za šoljicukafe, mešajući šećer i maštajući o tome da govori bez kraja i konca, kako biodlo žio de voj čin odgo vor.

Armelina odgovori u istom trenutku kad se začuo neki prasak: vlasnikkafea Im bar ka de ro upravo je otvo rio bocu pe nušavog vina.

– Da, ali pod jednim uslo vom – odmah zatim do dade Ar me li na.– O, maj ko božja! – re ago vao je Bon đo ani.– Ali zašto? – upi ta Ban ki je ri je va.Još nije ni čuo šta ima da mu kaže, a već ne go duje.To što je upravo re kao nije bilo upuće no njoj.Jer, objasnio je, ako je ono što se čulo posle njenog da i čepa penušavog

vina bio prvi udar zvona koje označava devet sati, to znači da on kasnido brih pet naest mi nuta!

– Imaš još neki do go vor? – upi ta de voj ka.Upravo tako.Tre ba da ide na pro bu or ke stra.Koja po či nje u pet naest do de vet.Kojoj će prisustvovati i gradonačelnik Parpajola i sekretar Faineti: on ih

je ubedio da dođu, nakon zvaničnog zahteva maestra Ðeminacija, koji ježe leo da po kaže ve šti nu svo jih muzi čara i ko nač no se izbo ri za uni for me.

Ne sme da gubi vre me.A što se tiče tog uslo va...– Ovako ćemo – pre dlo ži Bon đo ani.Ar me li na bi mo gla da pođe s njim.– To io nako neće trajati duže od pola sata.Kad ispuni obavezu prema Ðeminaciju, gradonačelniku i sekretaru, njih

dvo je će imati vre me na napre tek da razgo varaju.Čak i celu noć.

142.

Svi ti muškarci, zbijeni u tako malom prostorom, obeshrabriše Armelinu.Osetila je desetine pogleda uperenih u njene grudi. Teške poglede. Uhvatise kre tara za mi ši cu.

Ðeminaci je već bio počeo. U vazduhu su odzvanjali tonovi melodijeFuni culì, funi culà.

Gradonačelnik i Faineti okrenuše se prema njima dvoma, sekretarrazro gači oči, Par pajo la ostade ravno dušan.

Gucin, me đutim, ostade bez daha za svi ranje.Pogođen njihovim iznenadnim pojavljivanjem, dunu jednu psovku u

klari net.Maj ko božja!Iz instrumenta izađe škripanje od kojeg se prisutnima kosa digla na

glavi.Grado načel nik uvuče glavu u rame na.Fai ne ti se osmeh nu.Ðe mi naci pre ble de.Ostali muzičari se okrenuše da pogledaju Gucina: bio je bled kao krpa i

ste zao je in strument kao da hoće da ga zdro bi.Glasno opso va, ne obazi rući se na pri sut ne.Odvrati mu Ðe mi naci: – Šta je bilo?Piskavim, dečjim glasićem, kao da ga je neki mali duh stisnuo za jaja.

Tako je i izgledao, kao da ga muči neki bol, izraz lica kao da ga muče grčevi,kao da će svaki čas otr čati u klo zet.

Onorato Ðeminaci je sa suzama u očima brzo odmeravao težinu tedruge sramote kojoj je bio izložen pred gradonačelnikom, sekretarom,Bon đo ani jem.

Kako sad da se bori za uni for me?Zašto ga je nje gov prvi klari net i drugi put izne ve rio?Da li to radi namer no?Da nije sabo ter?

Sekretar Faineti se nagnuo prema gradonačelniku, šaputao mu je neštona uvo. Gucinu nije palo na pamet da odgovori Ðeminaciju. Ustao je sa svogme sta, po peo se na mae strov po di jum, pružio mu klari net.

– Svi raj te sami ovu svi ralu – reče i kre nu da izađe, psujući sebi u bradu.Prati li su ga po do zri vi ili šalji vi po gle di.Samo se Ar me li na nije usudi la da ga po gle da.

143.

– Je l’ to re zul tat Dr žavnog ugo vo ra? – upi ta Gucin.Kad je izašao iz muzičke škole zaputio se u parohijski dom, nabrajajući i

prozivajuće sve svece za koje je znao. Mada takvih nema mnogo. Alido volj no ih je da Gucin zaradi več ne muke u paklu.

Na pragu se po javi Skudi ša koja podviknu ne sreć ni ku iz mraka.– Šta je?I ona je čula pri ču o Dr žavnom ugo vo ru, ali još nije do bro razume la.Ko li ko buke oko toga!U svakom slučaju, taj pred kapijom došao je u nevreme, nije mu

paro hij ski dom krč ma!– Dođi sutra! – uzviknu, odustajući od persiranja kojim se obraćala čak i

mačkama, ali u tom mraku nije mogla da vidi lice tog koji je, umestoodgo vo ra, po čeo da dr musa kapi ju.

Ludak!– Ej!– Tre ba mi paroh! – uzviknu Gucin.Glasno, mo gao je da pro budi ceo trg.Ali, go spon paroh u to doba odmara.Gucin se nije ni pravio da nije čuo.– Izvali ću kapi ju! – do viknu.– Jes’ ti lud? – upi ta do maći ca.– Je sam – po tvr di mo mak – skroz!U tom trenutku paroh se pojavi iza domaćice. Četiri pedlja viši od nje,

okruglog lica koje se be lasalo u mraku hodni ka u ko jem je stajao.– Otvo ri te – reče.

144.

Da ide na spavanje?Ne pada joj na pamet!Momak, taj đavolji Gucin, otišao je još pre pola sata. Ali gospon paroh je

i dalje se deo u svo joj radnoj sobi. Ne što se kuva. Ne što krupno.I pre ili kasnije sveštenik će joj to reći. Samo treba biti strpljiv i čekati. Ne

predati se snu. Uostalom, kakvo spavanje? Ko bi mogao da zaspi izjedantakvom rado znalo šću, ne i zdr žlji vom že ljom da sazna. Ona ne bi mo gla.

Pre će zaspati go spon paroh.Zašto još sedi u radnoj sobi?Mo žda je i zaspao.Da ode da vidi?A šta ako ne spava, mo gao bi da se naljuti?Sačekaće još malo, reče domaćica sebi, još petnaestak minuta. Onda će

oti ći da vidi i neka joj je bog u po mo ći.I paroh je to pomislio. Samo je glagolsko vreme bilo drugačije. Naime,

on se nadao da mu je bog bio u po mo ći, da ga je do bro po save to vao.Jer Gucin samo što nije ujedao, ali nije prihvatao kritiku. Zato ga je, pre

svega, kad je momak i treći put ponovio primedbu na račun Državnogugo vo ra, zaustavio odluč nim ge stom.

– Šta to znači? – upi tao ga je.– To znači da sam vi deo vaše dve gr li ce – odvratio je Gucin.Dr žava i Cr kva ruku podruku!Ar me li na ljubavi še s Bon đo ani jem, zar ne?Sad se go spo din paroh bavi i pro vo dadži sanjem?Sveštenik je izvadio ruke iz džepova odore – šake koje nimalo nisu ličile

na ruke ve zi lje, napro tiv, ste gao ih je u pe sni ce.– Mladi ću – re kao je – ako si do šao da se svađaš, po gre šio si vre me.Gucin je po kušao da mu odgo vo ri, ali paroh ga je spre čio.– Pre sve ga, ja ne mam ni šta s tim.Istog tre nut ka je shvatio da je se kre tar Ar me li nin mo mak.

– Sama je izabrala i to je nešto na šta niko ne može da utiče. Ni ja niDr žavni ugo vor. Dakle, do sta s tim budalašti nama!

Da li je presudan bio parohov izraz lica ili njegov ton, odlučan ali uzpri zvuk sao se ćanja?

Guci nov bes je splasnuo.Mno go mu se svi đa Ar me li na.Paroh raši ri ruke.– Ti si Gucin, dobar momak, iako ti smeta dim od sveća. Videćeš da ćeš

nai ći na pravu pri li ku.Mo mak slegnu rame ni ma.– Mo žda – odgo vo rio je – ali meni se či ni lo da je ovo prava pri li ka.Paroh je odmah nuo glavom.– Nije? – upi tao je Gucin, agre sivnim to nom kao na po čet ku.Da li go spo din paroh zna ne što više od nje ga? Da mo žda nije sve znajuć?– Ne bi vam išlo – re kao je sve šte nik. – Ve ruj mi!Da mu ve ruje?Lako je reći!Ali zašto...– Ja tebi ve rujem – pre ki nu ga paroh.A po što mu ve ruje, hteo je da mu objasni zašto ne bi išlo.– Čak te neću ni zamo li ti da mi obe ćaš da ćeš čuvati taj nu.Gucin je nabrao čelo.– Ipak vam obe ćavam. Dajem vam svo ju reč.Sve šte nik mu je ispri čao.Gucin je na kraju re kao da razume.– Ukrat ko, ja sam na po gre šnoj strani – pri me tio je.Ali, dodao je, zadovoljan je time: zato što neko mora da bude i na toj

strani. Onda je otišao ne dodavši ništa više, ostavivši paroha u nadi da jeispravno po stupio i da čeka neki znak s neba...

– Je l’ slo bodno?E pa, prošlo je i petnaest minuta! Ðavo da ga nosi! Ako je gospon paroh

zaspao, svakako nije mo gla da ga ostavi celu noć u fo te lji.– Go spo di ne! – reče do maći ca.– Šta je?– Mi sli la sam da spavate.– Da spavam... – odvrati on.Kakvo mu je lice, kao da ga more mi sli!

Eh, taj Gucin!– Zašto ste ga pusti li da uđe?Bezbo žnik je dan, eto šta je!– Mir na! – opo me nu je paroh.Da li je bezbo žnik, pro mr mlja, to ćemo tek da vi di mo.– Šta je bilo?Sve šte ni ku se omače osmeh.– Ide mo na spavanje, ajde, odavno je pro šlo vre me.A da joj ni šta nije re kao, po mi sli do maći ca.Nije vre de lo.Onda, laku noć.

145.

Laku noć.Ali muzi čari ma.Do sta!Ostavka!Već nekoliko dana Ðeminaci ništa drugo nije govorio. Disao je samo na

nos. Usta je otvarao ne da bi jeo ili zevao, već da bi izgovorio tu reč:Ostavka!

Reč koja je na kraju postala i deo igre bataljona Ðeminacijeve dece kojasu je usvojila, slušajući je kako stalno odjekuje u vazduhu, i mada je nisurazume la, uzvi ki vala su je jedno drugom.

Sme jući se pri tom!– Ostavka!Estenuati Ðeminaci nije bilo toliko zabavno. Dovoljno je bilo što joj se

muž popeo na glavu ponavljajući je. Sad još i deca treba da se igraju njenimstrpljenjem. A, ne! Zato im je, kad god bi joj bili u domašaju, delila zvučnećuške kako bi pre stali!

Ćuške su bolele, ali to je bio trenutni bol: čim prođe, zaborave ga,blaže na deca.

A onda po no vo: „Ostavka!“;Kad bi barem dao tu ostavku.Ali ni šta od toga.Ðeminaci je ponavljao danju i noću, ali kad je trebalo napisati tu

ostavku, ni šta od toga!Estenuati su od nervoze, od tog neprekidnog dobovanja, požutele

beonjače. Žutilo koje je ukazivalo na neko oboljenje. Armelina Bankijeriprva je pri me ti la.

Na pitanje koje je uputila Ðeminacijevoj: – Je l’ vam dobro? – žena jeodgo vo ri la: – Pa i nije.

Ali objasnila je da je njena slabost prolazna, izazvana nervozom njenogmuža, koji ne može da živi bez muzike. Svira od trinaeste godine, za njega

orkestarska muzika predstavlja hranu. Pošto se dvaput obrukao predvaroškim vlastima, ponos ga je terao da dâ ostavku. Ali nije imao snage izato nije prestajao da priča o tome, prestao je da jede i da spava, zanemarioje decu, bio je na ivici nervnog sloma, ali nikako da odluči da zaista dâostavku...

Zato, do dade Este nuata, ne može dugo da po traje.– Ipak, s obzi rom na okol no sti, bo jim se da nema izlaza...Zatim ućuta. I stade da maše rukama ispred lica kao da se brani od

ve tra. Ar me li na shvati da je sad red na nju.

146.

– Zar ne bi moglo da se učini nešto kako bi se pomoglo toj sirotici? – upitaona Bon đo ani ja iste ve če ri.

– Da bi se pomoglo njoj, najpre treba pomoći njemu – odgovori sekretar,koji nije bio tako glup.

– Upravo to sam htela da kažem – odvrati Armelina, skinuvši ga s udicena koju se upe cao.

Po mi lo va ga po glavi.On je partijski sekretar i član saveta Gradskog orkestra, zar ne bi mogao

da kaže neku do bru reč? Da bude i vuk sit i ovce na bro ju?A u ovce, reče Bon đo ani sme jući se, slučaj no spada i go spo đa Ðe mi naci?Tih dana već ga je gonilo dovoljno vukova i na ličnom i na poslovnom

planu.Pre sve ga, ona ista sum nja i dalje je igrala žmur ke s njim.Odbacio je Ðeminacija kao osobu kojoj bi mogao da se poveri, odbacio je

i svoju majku – taman posla, da o tome razgovara s njom!, doktora Lestija,zato što nije hteo da ispadne neiskusan, kao i nekoliko starijih drugova, izistog razloga. Babica Cingonija bila bi savršena osoba za to. Ali to je muškirazgovor. I dok je, u potaji, i dalje tražio pravog muškarca, morao je da sebavi i drugim pro ble mi ma.

Zna li, na primer, Armelina, da se bliže izbori, zakazani za dvadesetče tvr ti mart?

I da regionalna partijska organizacija očekuje od svakog sekretarapot punu po sve će nost kako bi se obezbe di la po be da re ži ma?

– Kakvog re ži ma? – zacvr kuta Ar me li na ljupko ga gle dajući.Taj mio po gled...Ali i grudi, naravno.Da li bi iko nor malan mo gao da kaže ne jednom ili drugom?– Ne što sam smi slio – reče Bon đo ani.I nije slagao.

147.

Kad ga je ugledala pred vratima ko zna koji put, Estenuata Ðeminaci nije seusudi la da ga pita u kom svoj stvu je do šao. Straho vala je od odgo vo ra.

Pijanin je imao izraz lica kao Isus na krstu, obraze kao išiban pas,izgledao je kao da treba da je izvesti o nekoj nesreći. I sam se osećao kaonesreća, ali i kao nesrećnik, jer je morao da kaže „da“; gradonačelniku, „da“;partijskom sekretaru, koji je uporno zahtevao od Pijanina da bude izaslanik.I u kući je mo rao da go vo ri „da“;, svo joj ženi.

Kad je primetio žutilo u ženinim očima, uplaši se da će se zaraziti ipreduhutri njeno pitanje: – Nisam došao ni kao komunalni policajac ni kaotrom bo ni sta – izjavi.

Više kao glasnik.Ali ne svo jom kri vi com.Nek ona odluči da li će ga saslušati.Zato što je do šao u ime ce log Gradskog or ke stra Be lana.Or ke stra u osni vanju, da bude jasno.Do kojeg je dopro glas da maestro razmišlja da ga ostavi. I to sad, na

samom po čet ku!Vođa ih ostavlja već na po čet ku?

148.

Bonđoani mu je rekao vrlo jasno, praktično mu je naredio: Ðeminaci morada ostane na čelu or ke stra u osni vanju. A on mora da ga ube di u to.

Lako je reći!, odvratio mu je Pijanin. Ali njemu se činilo da knjigovođaima glavu tvr đu od kame na.

Onda mu je Bonđoani dao nekoliko saveta. Čak mu je predložio i kojereči da upo tre bi.

Vođa, sve ti o nik, sve tlost!Mae stro!Ali mora da une se žar u glas.Mae stro, ve li kim slo vi ma.Ve li kim slo vi ma?, upi tao je Pi janin.A kako to da izve de.– Vi de ću šta mogu da uradim – reče, ali u sebi se ko le bao.Po čeo je da sum nja da Ðe mi naci ju nisu sve koze na bro ju.– Mogu vam reći, stro go u po ve re nju, kao da vam se ispo ve dam...– Kaži te! – pre ki nu ga se kre tar.Čim je čuo reč ispo ve danje, si nulo mu je.Ispo ve di ti se, sve šte nik, go spon paroh!Sve šte nik, ali ipak muškarac.

149.

Vođa, svetionik i svetlost, te reči oteše se Pijaninu iz grla pomaloble dunjave.

Malim slovima, nesumnjivo. S druge strane, očekivao je da će ihizgovoriti pred Ðaminacijem. Umesto toga, pred sobom je video samoEstenuatu, dok je maestro, sakriven u kuhinji, prisluškivao i iščekivaorazvoj do gađaja.

Ali, kad je Pi janin izgo vo rio mae stro, ne što se po kre nu u nje mu.– Kako ćemo...Da, kako će oni, bez MAE STRA kao što je Ðe mi naci?– Rim ili smrt!17 – bubnu trom bo ni sta.– Mo lim? – reče Este nuata.– Ništa – povuče se Pijanin kome je poruka tog slogana, još jedan

Bon đo ani jev pre dlog, de lo vala pri lič no jasno.Kako god bilo, MAE STRO ili ni šta!Čak je i klarinetista, onaj Gucin, nakon poslednjeg prostačkog ispada,

hteo da se izvini i zamoli da ga ponovo prime u družinu. Međutim, samopod uslo vom da ga po zo ve on, MAE STRO!

To je bila masna laž. Ali Pijanin je izmisli na licu mesta jer je bio siguranda će moći da izbije Gucinu bubice iz glave. Dovoljno je da ga podseti da gaotac sluša dok svi ra i sve će biti kako tre ba.

Dakle, slagao je.Ali ta laž je do kraja podrila Ðeminacijev otpor jer je maestro odmah

prepoznao g-mol koji je spontano dopirao iz grla komunalnog policajca. Islušao je iz svog skrovišta, gde su Pijaninove reči dopirale kao odjek: vođa...sve ti o nik... sve tlost...

Kad je Pijanin ko zna koji put izgovorio MAE STRO naglašenim tonom,Ðeminaci je, još u pidžami, gotovo bio spreman da više ne okleva. Čekao jesamo zato što je sum njao da se iza tih reči kri je neka nova obmana.

Međutim, kad je čuo od tromboniste da onaj divljak Gucin hoće dapogne glavu pred njim i da se pospe pepelom, shvatio je da ga muzika zove.

Kao neka lepa žena, od onih kakve ni kad nije imao.Napustio je stražar ski po lo žaj.Nije imao vre me na da se pre svuče.Stao je izme đu žene i trom bo ni ste.– Pod jednim uslo vom – reče.

150.

Uslo vi su pljuštali po glavi se kre tara Bon đo ani ja.Condi tio, pre svega i iznad svega, da partija po svaku cenu dobije izbore

u svim opštinama, pa i u Belanu. Zato se od svih sekretara zahtevala krajnjaposvećenost. Krajnja ali, razume se, dostojanstvena. Nema milosti kad suglaso vi u pi tanju. Ne o dluč ne je bo lje ube di ti da ne glasaju.

Zatim, maestro Ðeminaci je prihvatio da ponovo preuzme upravu nadGradskim orkestrom Belana u osnivanju, ali pod uslovom da se konačno rešipi tanje uni for mi.

Obrušio se i treći uslov, Armelinin. Conditio sine qua non, kao i ostali. Alitaj mu je bio naj važni ji.

151.

Ispo vest se spusti la na nje ga blago i ne žno.Na martovskom vazduhu čak su i ispovesti i svedočenja o žrtvovanju

zvučali umilnije. A Armelina je te večeri govorila kao da je sačinjena odrasto plje nog pute ra.

Jedini uslov koji postavlja pre njihove veridbe bio je da se nakon togaven čaju.

– Naravno – brzo odgo vo ri Bon đo ani.Zar sum nja u nje ga?Šta ona mi sli, ko je on?Ali, nastavi Armelina, on prvo mora nešto da sazna, a zatim i da joj

obe ća.– Do bro – reče Bon đo ani po mir lji vim to nom.Te ške li su žene!– Što se tiče onoga što treba da znaš, mislim da o tome više nema šta da

se kaže – reče Ar me li na.Mo mak ne si gur no klim nu glavom, ali ni šta mu nije bilo jasno.– Ukratko – nastavi Armelina – video si me one večeri kod

Ðe mi naci je vih, s bli zan ci ma u naruč ju...– Naravno – odvrati on i ose ti kako ga ste že u grlu.– Dakle, jasno ti je, mo gao si da pret po staviš...Bon đo ani samo uve re no odvrati: – Kako da ne!Ali to je bila samo predstava.Odluči da ponovo zagrize udicu, da ponovo izigrava soma, da prati

ko nac koji ga izvuče na obalu uz je dan Ar me li nin uzdah.– Da li ti to sme ta na bilo koji način?Bonđoani proguta: da li mu je jasno o čemu ona priča il’ mu nije jasno?

Nije umeo da kaže.U svakom slučaju, odgo vo ri: – Ne – i to vrlo odluč no.Na Ar me li ni nom licu zai gra zavo dljiv osmeh.– Hvala nebesima – promrmlja. – Znala sam da sam te dobro procenila.

Znaš, je dva če kam da ga do ve dem kući!Bonđoani se ponovo oseti kao som, od onih najglupljih, kao šaran iz

mulja, kao klen. Ovako dalje ne može.– Ma koga to? – naglo upi ta.Ar me li na se odjednom uo zbi lji la.Onda prasnu u smeh.– Baš sam glupa – reče.Toliko je žudela da mu to poveri da je zaboravila da mu kaže da se

de čak zove Nor ber ti no i da ima šest go di na.– Možda bi – reče Armelina – bolje bilo da ti ispričam sve od početka.

Sedi, duga je to pri ča.Da, mo žda je bo lje, po mi sli Bon đo ani, koga obuze vr to glavi ca.Što se tiče dužine priče, reče, ako bi mogla da je skrati, da mu ispriča

samo ono osnovno.Vremena ima, za nju će ga uvek imati, ali ne sme da zaboravi da mu u

susret marširaju, sve brže, sudbonosni izbori zakazani za dvadeset četvrtimart.

152.

Rodila ga je u Milanu, dok je bila u službi, pošto je iz ljubavi popustilajednom razmetljivcu koji je tamo služio vojsku. A on je, čim je saznao da jetrudna, nestao bez traga. Armelina nije mogla da veruje da jedan muškaracmože da bude takav bednik. Obuzeta očajanjem, poverila je svoju mukugazdarici i nije mogla da veruje kad joj je ova spustila ruku na glavu imajčinskim glasom joj rekla da joj je Armelina draga kao da joj je ćerka i damože da ostane tu da se po ro di.

Nevolje su počele kasnije, kad je, posle rođenja deteta, gazdaricapromenila ponašanje, ton. Armelina je, držeći je za reč, smatrala da joj je, naneki način, podarila unuka, kojem je želela da pokloni svu potrebnupažnju. Ali gazdarica je počela da negoduje jer je Armelina previševremena provodila s bebom i zanemarivala svoje obaveze, govorila je da bimo žda za obo je bilo bo lje da je ostavi pred vrati ma neke bol ni ce...

Stalno je gunđala i prekorevala je za svaku i najmanju sitnicu. Kao da juje uho di la kako bi je uhvati la na delu.

Zabo ga, Ar me li na, zabo ga...Armelina nije bila glupa. Naslutila je da su se u duši njene gazdarice

ro di le zavist i ljubo mo ra...Dala je otkaz. Rizičan potez izazvan očajem ali i nagonom. Kako god

bilo, uradi la je to.Izvesno vreme je ostala u Milanu. Zarađivala je radeći na sat kao

sluškinja i sobarica, ali pre svega kao dojilja, čime je nastavila da se bavi iposle povratka u Belano, ali samo u okolnim selima, koristeći nepresušnobo gat stvo koje je skri vala ispod ode će.

Ali težak je to život bio. Nije videla ni sunca ni meseca. I maleni kao daje video da je besmisleno na taj način preživljavati. I tako se rodila zamisaoda se vrati u Belano. Najpre je sanjala o tome, sanjala je jezero, brda,crkveni trg. Čula je glasove iz svog detinjstva, osetila miris tamjana. Danju jerazmi šljala o tim sno vi ma.

Vrati ti se.

Ali, šta će biti s nje nim de te tom?Nijednom nije ni pomislila da ga napusti. Međutim, ako ga zadrži, do

gro ba će ga prati ti ogo varanja i aluzi je.Ne, rekla je sebi. Dovoljno je jedno siroče u porodici, ona je već bila

oguglala na to. Njen sin će imati oca. Ako ne može tako, onda bolje da seoboje bace u kanal. I dok je razmišljala o tome kako će skončati u kanalu,iako, istini za volju, nije mnogo verovala da će se odlučiti na taj korak, malo-po malo, smi sli la je plan.

Poveriće dečaka monahinjama u sirotištu u Belanu. Ostaviće ga tamo,gde će biti zaštićen od zlih jezika, gde će moći da ga viđa svakog dana. Inadaće se da će je Gospod, koji ju je napravio tako lepom i privlačnom,možda i previše, još jednom pogledati s nebesa, da će joj poslati nekogdo brog čo ve ka.

Koji će je saslušati, razume ti koji će je – koji će ih – pri hvati ti.Da li je on, upi ta Ar me li na, čo vek koga je go di nama če kala?Da li je on taj, sad kad je čuo sve, baš sve?Bonđoani je nažuljao zadnjicu, klupa nije bila nimalo udobna. Maštao je

o tome kako mu ona pri ča tu pri ču dok leže u kre ve tu, dr že ći se za ruke.– Naravno – odgo vo ri.Hteo bi samo ne što da doda, reče.Bio je to nji hov prvi po ljubac u usta.– A sad idi – reče mu de voj ka – idi da se po bri neš za svo je izbo re!A kad prođu izbori, rekao je sutradan ujutru Bonđoani Ðeminaciju, koji

ga je svakodnevno opse dao pi tanjem o uni for mama, do bi će odgo vor u vezi stim.

153.

Izbori su prošli dobro, odlično. Osam miliona petsto šest hiljada petstosedamdeset šest DA na celoj teritoriji države, protiv bednih sto trideset šesthi ljada sto de ve de set osam NE.

U Be lanu nije bilo ni jednog si vog li sti ća s obe le že nim NE re ži mu.Jedini koji su mogli umrljati taj svojevrsni plebiscit bili su četvorica

poznatih socijalista, među kojima i Gucin. Ali oni su shvatili kakav vetarduva i shvatili su da stižu kukavna vremena, i ostali su u kući, uzdržavši seod glasanja. Izašao je samo Gucin. Ali veče uoči glasanja i spontano seprijavio u kasarni karabinjera poručniku Ðuntiju, zamolivši ga da provedenoć i sle de ći dan u će li ji.

Ðunti je poznavao momka, znao je da ima ludu glavu zbog čega je svremena na vreme morao da popunjava informativne izveštaje o njemu.Pomislivši da ga momak zavitlava, rekao je: – Briši, nismo raspoloženi zašalu.

– Ni sam ni ja – odgo vo rio je Gucin.I objasnio mu da jedini način da ga spreči da glasa NE i da izbegne

ne vo lje, pre sve ga one koje bi se sruči le na nje go vu po ro di cu, je ste da ga držipod ključem sve dok se glasanje ne zavr ši.

– Ako me zadr ži te ovde – re kao je – uči ni će te mi uslugu.I Ðun ti mu je udo vo ljio.Dakle, nijedno NE u Belanu. Tako je bilo još samo u Menađu i

Černobiju. A sekretarima ta tri lokalna ogranka, Regionalna partijskaorganizacija poslala je zvaničan dopis kojim uzdiže blistav primer fašističkevere i ve li ko dušne po sve će no sti ci lju.

Tvoj ogranak, ponos i dika cele Regionalne organizacije, dragi druže služi kaopri mer osta li ma koje se još bore da osvo je naj vi ši vrh.

U Bibliji piše: tražite i daće vam se. Znaj da naš blagonaklon pogled bdi nadto bom.

Pošto je pročitao to pismo koje mu je stiglo nekoliko dana posledvadeset četvrtog marta, sekretar Bonđoani oseti se snažno i u isto vreme

lagano kao da je po pio neki napi tak za jačanje.Sve mu je delovalo moguće, sad kad ga prati blagonaklon pogled.

Partija je ojačala, i on je ojačao. Parpajola i ono govno Faineti sad morajuozbilj no da ga slušaju, a ne samo da se pre tvaraju.

Nekoliko dana kasnije, predveče, maestro Ðeminaci ga je podsetio naobave zu koju je pre uzeo pre ma nje mu.

– Uni for me!Eto, do šao je i taj tre nutak.Da namet ne svo ju vo lju. Koja je te sno po ve zana s vo ljom par ti je.

154.

Do kle više s tim uni for mama!Ne kada bi ta grado načel ni ko va upadi ca bila do volj na da ga obeshrabri.Upravo tako, ne kada.Sad svi ra drugači ja muzi ka. Bon đo ani se osmeh nu na tu igru reči.Drugačija, zato što je nesumnjiv napredak grupe maestra Ðeminacija,

ako se izuzme poneki sitan problem, zahtevao neodložno rešavanjepro ble ma uni for mi.

– Nezamislivo je – rekao je Bonđoani – da jedan muzički orkestaruključen u Nacionalni sekretarijat za dobrovoljni rad treba da ide unaokoloda svi ra kao go mi la odr panaca!

– Taj napre dak, zaist... – ume ša se Fai ne ti.Bon đo ani ga pre ki nu usred reči.– O tom napret ku mogu ja da vas izve stim – reče.Čuo je i video je svojim očima. Gradski orkestar već je savršeno svirao

Ðo vi ne cu, Se non ci conoscete, Al caffè – potpuri napolitanskih pesama, A tuper tu, ljubak duet za tenor-tubu i hornu, u kojem se ne zna ko bolje svira, dali vešti izvođač na tubi ili maestro Ðeminaci na svojoj horni. A počinju davežbaju i potpuri melodija iz opera Gaetana Donicetija: La figlia delreggi mento, Passa la corriera, valzer i Delirio finale iz opere Ijon. Ako ni tonije dovoljno, maestro Onorato Ðeminaci prilagođava zahtevimaor ke stri ma i ne ko li ko ari ja iz Truba dura Ðuze pea Ver di ja.

– Za dva-tri meseca imaćemo zavidan program – izjavi knjigovođa. – Nekažem da će biti kao pro gram or ke stra iz Lo ve na, ali biće go to vo isti.

Grado načel nik pre đe pre ko toga.– A zašto vam onda Naci o nal ni se kre tari jat ne da te uni for me?– Oni će dati svoj doprinos – nesigurno se osmehnu Bonđoani, budući da

je to bilo kraj nje ne i zve sno.Svakako će do pri ne ti na neki način.– Bo lje bi bilo da taj do pri nos bude u novcu – ume ša se Fai ne ti.Zato što u opštin skoj kasi nema novca za bacanje.

Bon đo ani bi rado išamarao to govno!– Tačno je da će orkestar biti uključen u rad Nacionalnog sekretarijata –

reče – ali nemojmo zaboraviti da je reč o Gradskom orkestru Belana,po no su i diki opšti ne!

– Da li će biti po nos, to ćemo još vi de ti – uzvrati Fai ne ti.– Da li vi to sum njate u moju reč – prasnu Bon đo ani.Spreman je za napad, Parpajoli je bilo jasno. Boga mu, i njemu dođe da

išamara tog crva, svog se kre tara.– Do sta! – ume ša se.Onda razmi sli.– Tre ba da napravi mo kom pro mis – pre dlo ži na kraju.I napravi še ga.

155.

Kao pas lutalica koga stalno muče grčevi od gladi – u njegovom slučaju odžeđi – Evelindo Nazaci proveo je zimu kao zarobljenik, izgnanik uotadžbini, po dekretu svoje žene žedna senka u svetu onih koji slobodnopiju.

Izbačen iz go sti o ni ca u Der vi ju.Omražen među kolegama koji su njegovo odbijanje da pije u društvu

shvati li kao po kor no po vlađi vanje No e mi nom tvr dič luku.Rob u sopstve nom domu.U kojem mu ništa nije nedostajalo, ni hrana ni toplina ognjišta, ni čista

odeća i uvek nameštena postelja. Ali u tom domu je izgubio, onimšamari ma koje ni kad nije uzvratio, slo bo du da gazduje i zapo ve da.

Šta mu je pre o stalo?Malo, vrlo malo.Odušak u or ke stru.Tamo, kad svira, on komanduje. A tuba ga sluša, krotka. I jednako

krotko radi ono što on hoće. Naravno, maestro Ðeminaci ga je oplemenio,naučivši ga da se u njemu kriju beskrajne mogućnosti i navevši ga da ihkoristi kako bi iz instrumenta izvukao najviše što on može da pruži. Bio jetoliko uspešan da je maestro odlučio da u prvi nastup Gradskog orkestra, čijije datum tek trebalo odrediti, uvrsti dve kompozicije za njegov instrument:A tu per tu od Frozolija koju je Nazaci svirao izuzetno vešto u duetu sasamim Ðeminacijem, a sekretar Bonđoani ju je slušao pretpremijerno naprobi i odabrane kompozicije za tenor-tubu iz Verdijeve Tra vi ja te. Ako svebude kako treba, Ðeminaci nije isključio mogućnost da u veliki koncert učast osnivanja orkestra uvrsti još nekoliko operskih arija: na umu je imaooperu Truba dur, delove za tenor-tubu, trombon i hornu, na kojima je radioiz noći u noć.

Međutim, kad splasne zanos koji mu donose muzika i pohvale kojima gamaestro ozbiljno i uverljivo obasipa svake večeri posle probe, Nazacijuostaje da sedne na bicikl i da se otkotrlja niz drum prema Derviju,

ostavljajući za sobom radost svih ostalih i podsmeh kojem ga, u to je mogaoda se kladi, izvr gavaju.

Sve teže mu je bilo da nastavi tako.S onih nekoliko centi koje je njegova žena zaboravljala na različitim

me sti ma u kući, svakako nije mo gao da osvo ji ne kadašnju slo bo du.Činilo mu se da je isti slučaj i s njegovim biciklom, kojim se vozio iz

Dervija i nazad do kuće: prosto je leteo dok je silazio prema Belanu, ali su popovratku u Dervio pedale škripale i opirale se, kao da nisu zadovoljne što sevraćaju.

I one su, me đutim, kao i on, mo rale da budu ve dra čela u ne vo lji.Da guraju napred.

156.

Be smi sle no je bilo raspravljati se. Tre balo je pri lago di ti se okol no sti ma.– I izvući ko li ko se može – reče Bon đo ani.– Lako je vama da to kaže te – odvrati Ðe mi naci.Ali s novcem koji su nakupi li, ni šta neće po sti ći.– Šeststo lira od opštine i jedno obećanje od Nacionalnog sekretarijata za

do bro volj ni rad da ćemo do bi ti isto to li ko. Šta da radi mo s tim?Bon đo ani ispruži dlano ve pre ma nje mu kao da ga moli da se smi ri.Između ostalog, priča o tom obećanju Nacionalnog sekretarijata

predstavljala je njegov rizičan potez. Istina, tražio je sredstva. Štaviše,osnažen rečima koje mu je regionalni sekretarijat uputio nakonbesprekorne pobede, bio je ubeđen da će dobiti sredstva. Međutim,odgo vo ri li su mu pi šući maglom ume sto masti lom.

Drugim re či ma, da, u redu, pro ce ni će mo, vi de će mo, u buduć no sti...Ali Ðe mi naci ju to nije po me nuo.– Samo mir no – reče.Po sto ji način. On ga je pro učio.– Novcem kojim raspolažemo, koliko uniformi možemo da sašijemo? –

upi ta.– Novcem koji smo već dobili ili uključujući i onaj obećani? – uzvrati

Ðe mi naci.– Onim koji smo do bi li – nakašlja se Bon đo ani.– Ne više od šest!– Odlič no!– Ako vi tako mi sli te... – po druglji vo reče knji go vo đa.– Mi slim, i te kako.– Šali te se?– Ni kad ni sam bio ozbilj ni ji – uve ri ga se kre tar.Po nje go voj pro ce ni, pro račun se uklapa.Barem desetorici muzičara može se predložiti da sami plate svoje

uni for me.

– Po čevši od vas, mae stro. Tako bi ste dali do bar pri mer.Treba platiti unapred izvesnu sumu koja će im, vremenom, biti

nadoknađena iz državne kase. Ako ta desetorica plate po sto lira, naraspolaganju će imati hiljadu šeststo lira. S tim novcem Ðeminaci će, uzpo pust, mo ljakanje i pret nje, do bi ti od kro jača dvade set če ti ri uni for me.

– Dvade set pet – ispravi ga Ðe mi naci.Dvadeset četiri, uzvrati Bonđoani. Budući da krojačev sin svira u

or ke stru, podrazume va se da će je bar nje mu saši ti besplat no.Među muzičarima, dodade sekretar, treba izdvojiti one koji zbog

ne mašti ne ne mogu da izdvo je ni liru.– Tre ba da izvr ćem dže po ve svo jim muzi čari ma? – raže sti se Ðe mi naci.Nije mu bilo svojstveno da se spušta tako nisko, da zabada nos u tuđe

imo vin sko stanje osim ako nije reč o javnim službama...– Mi ran! – pre ki nu ga Bon đo ani.On će mu sastaviti spisak imućnijih, on dobro poznaje varoš i njene

ži te lje.– To ipak liči na me to de in kvi zi ci je! – odvrati Ðe mi naci.Na šta mu se Bon đo ani pri maknu za je dan ko rak.Sveca mu, jasno je i njemu da to nije najbolji metod. Ali sila boga ne

moli. Nema drugog nači na.– Je l’ vam to jasno?Je l’ hoće gradski or ke star?Je l’ hoće uni for me?Onda neka ne ce pi dlači!

157.

Bonđoaniju je trebalo nekoliko dana da sastavi spisak imućnijih. Prvi je, kaošto je ustano vlje no, bio Ðe mi naci, koji je tre balo da pruži pri mer.

Na kraju, de ve to ri ca koji će mu se pri druži ti, bili su:Karue En ri ko, po slasti čar, ne že nja s re putaci jom ho mo seksual ca;Ðona Bjađo: njegov otac, Ðona Sapio, trgovac brašnom i mekinjama.

Bogataš, nikad nije odbijao najraznovrsnije molbe za pomoć; srce bi muse steglo kad god bi morao da se odrekne izvesne sume novca, alitaština, koja ga je terala da odreši kesu i pokaže koliko ima, nadjačavalaje svaki bol;

Kri pa Ezi lio, ljubi te lj pro vo da;Spirito Amodeo, krznar, oženjen Aurelijom Dantori. O njemu se priča da

poklanja lisičje kragne damama koje izlaze u susret njegovoj molbi dabudu ljubazne. Šuškalo se i da voli da ih uzme opružene na gomilikrzna, pored skladišta s neuštavljenom kožom. Tako se više putadogodilo da vonj divljači koji se uvukao u predusretljive gospođeizazo ve skan dal, ali svi skan dali bili su uguše ni u začet ku;

Korbeta Amodeo, koji se rodio umoran. Zamlata, po mišljenju većine,prepredenjak, po mišljenju zavidljivih, srećnik, po Bonđoanijevojproceni, budući da može da se osloni na majku, koja bi mu kupila celuvaroš samo da ne po begne od nje;

Fijaski Anibale, sin opštinskog činovnika Fijaski Azdrubala, kicoš, čuven porečenici: „Elegancija je najvažnija u životu“;. Krojač Benalji šio mu jebarem dva ode la go di šnje, a ona stara je pre pravljao za svog sina;

Spijoni Pargolo, blagajnik u prodavnici sira svog oca Spijoni Erkola.Alergičan, kao i majka, na sve mlečne proizvode, bavio se isključivonaplatom i knjigovodstvom, iako bi ponekad deo dnevnog pazarazavr šio, ume sto u kasi, u nje go vom dže pu;

Kraki Pelegrino, železničar, neumoran radnik, sposoban čovek i majstorsvih zanata, od zidarskog do vodoinstalaterskog i tapetarskog, aslobodno vreme provodio je radeći i na taj način svakog meseca

zarađujući još jednu platu.Na kraj spiska, Bonđoani je stavio Gucina. Ali ne zbog ozlojeđenosti i

želje za osvetom. Više zbog činjenice da ga je dobro poznavao i mogao je dase kladi da ta usijana glava nikad neće pristati da dobije uniformu odNacionalnog sekretarijata za dobrovoljan rad, čak i ako ta organizacija budesamo de li mič no fi nan si rala uni for me.

Lično je predao spisak maestru Onoratu Ðeminaciju, sačekavši ga ispredulaza u bolnicu posle završetka radnog vremena. Ðeminaci površnopogleda spisak, tutnu ga u džep, a onda glasno udahnu zadovoljnopogledavši sekretara. A on se ponovo prepusti čežnji koju je nekoliko danamorao da potiskuje, praveći se da je ne oseća. I odjednom, kao da mu seoslobodio nos a ne samo duša, oseti u vazduhu neki miris: miris proleća kojeje ko nač no sti glo na je ze ro.

158.

Napo kon.Nije više bilo turobnog zimskog mraka, mirisa dima iz dimnjaka, vetra.

Nije više bilo užur banog pro mr zlog sve ta.Pre ne ko li ko dana sti gao je april, i to se ose ćalo.Čak je i Nazaci pro cve tao.Te večeri je napravio pravi spektakl, kao da mu je proleće prodrlo u

pr ste, u dah ko jim je oži vljavao in strument.Tri probe u nizu i arije za tenor-tubu, trombon i trubu iz Truba dura, koje

je maestro Ðeminaci prilagodio za Gradski orkestar, mogle su bitipredstavlje ne publi ci. Ðe mi naci je bio opi jen od zano sa.

– Bravo, Nazaci – uzviknuo je.A u sali su se čuli uobičajeni zvuci pomeranja stolica i ćaskanja muzičara

koji su se pri pre mali za odlazak kući.– Mo lim vas za još malo pažnje – objavi onda mae stro.Tre balo je da ih izve sti u vezi s uni for mama.– S obzirom na dobijena sredstva – reče knjigovođa – savet može da nam

obezbedi uniforme samo za one koji, zbog nemaštine, ne mogu dado pri ne su nji ho voj kupo vi ni.

Niko nije ko men tari sao, niko ga nije pre ki nuo.– Dakle – nastavi Ðeminaci – sada ću pročitati spisak muzičara koji, po

mišljenju upravnog saveta, treba besplatno da dobiju uniforme. Ostali,imućniji, moraju da daju izvesnu sumu koja će im s vremenom bitinadoknađe na.

Pošto bi bilo lepo sačekati letnju sezonu sa spremnim uniformama, višenema smisla odugovlačiti. Ako neko ima primedbe, a iskreno se nada datakvih nema, neka ih što pre saopšti.

– Odmah – do dade Ðe mi naci. – Još ve če ras.

159.

Ose tio ga je kako pupi.Uo stalom, pro le će je.Plan da nadmudri Noemi. Još uvek sasvim mali, u začetku, ali trebalo ga

je zgrabi ti u letu, pre nego što mu izmakne pri li ka.Pustio ga je da se razvija dok je Kripa predlagao maestru Ðeminaciju da

sašiju gornji deo uniforme sa šal-kragnom („Vrlo otmeno!“;, rekao je.„Muzičari bi u njima izgledali elegantno“;), a Ðeminaci mu je odvratio damuzi čari nisu zamlate, a kon cer ti nisu pi ste za mane ke ne.

Onda, odjednom, Eve lin do Nazaci bubnu.– Ja dajem ostavku!Svi upe ri še po gled u nje ga.U nje ga, a zatim u Ðe mi naci ja.Koji je, zgranut, s podijuma s kojeg je do pre nekoliko minuta dirigovao,

po kušao da izgo vo ri reče zaguše ne u grlu.Ne ko li ko puta pro guta vazduh.Nazaci je shvatio da je po go dio u metu.Cve ta, cve ta nje gov plan!– Ni šta mi drugo ne pre o staje – do dade.– Ostavka, sada – uspeo je da izusti Ðe mi naci. – I to baš vi?U tom „vi“; bilo je iskre nog očajanja.Posle takve večeri, tokom koje je ispoljio vrhunsko majstorstvo, posle

ve šti ne koju je do sti gao?Je l’ nje mu jasno da mu je zabio nož u leđa?– Kako da mi nije jasno – odvrati Nazaci.Ali šta on tu može?– Sudbi na, dragi mae stro, nije samo vama zabi la nož u leđa.Da je do ovoga došlo dva, tri meseca ranije, bila bi sasvim druga priča.

Jer je, objasni Nazaci, shvatio da bi mogao, bez kolebanja, da se svrsta ukate go ri ju imuć ni jih. Ali dva, tri me se ca rani je.

– Sad, nažalost, ne bih mo gao!

Viša sila, to je sve. Sinovljeva bolest, koja se pogoršala i zahteva lečenjekoje ko šta. Doktor, le ko vi...

– Ali vi ste uvršteni u spisak onih koji nisu u stanju da plate, ne morateda date ni jednu liru – pri me ti Ðe mi naci, zbunjen.

– Ne – odvrati Eve lin do. – To ne pri li či do sto jan stve nom čo ve ku.Ne ute šan, Nazaci po gnu glavu.Neka mu opro ste svi što mora da ih napusti.– Ni sam navi kao da me neko sažalje va – izjavi.Niti da uzi ma mi lo sti nju.Ne želi da predstavlja teret orkestru, mora da sačuva svoju čast i da

obezbe di svom jadnom sinu sve što može da mu zatre ba.

160.

Bila je mr kla noć. Ali Ðe mi naci nije mo gao da zaspi.Kako da spava s mišlju da nije uspeo da ubedi Nazacija? Nije hteo ni da

čuje. Isuse, kako je ban do glav: ostavka!Čak je, pre nego što je otišao, hteo da ostavi tubu na stolici, rekavši da će

je povoljno prodati onom ko zauzme njegovo mesto. Pijanin ga je jedvaube dio da je po ne se.

Na salu kao da se spusti la neka čaro li ja. Ti ši na, ne ve ri ca.Pi janin ju je pre ki nuo kad je Eve lin do izašao.– Vi de će te, mae stro, da ćemo ga ube di ti da se pre do mi sli – re kao je.Da, odgo vo rio je Ðe mi naci.Ali kako?Nazaci je bio vešt muzičar ali i pravi čudak. Teško onom ko tako

po no snim ljudi ma po vre di do sto jan stvo.Kako ćete to izve sti?, upi tao je mae stro.– U ovom tre nut ku ne bih znao da vam kažem – odgo vo rio je Pi janin.– Eto – uzdah nuo je Ðe mi naci – vi di te? Čak ni vi ne znate.I raspustio ih je. Ne pre nego što ih je obavestio da je tokom narednih

ne ko li ko dana, dok se ne reši pro blem te nor--tube, bo lje ot kazati pro be.

Onda se i on, kao i svi ostali, vratio kući. Ali dugo je še tao Uli com Roma icrkvenim trgom, s rukama na leđima, s mrakom pred očima, kao da jepo no vo do šla zima.

Pun je svet te nor-tuba.Ali nisu svi isti.Koliko njih bi trebalo da proveri da bi došao do jednog kao što je

Eve lin do?I ko li ko bi mu vre me na tre balo da ga do ve de do tog ni voa izvo đe nja?Kad je stigao kući, bataljon je spavao. Ðeminaciju se učini da će se

ugušiti u toj tišini bez ikakvog zvuka. Pošto nije mogao da spava, umesto dalegne, otišao je u kuhinju i otvorio balkonski prozor okrenut ka Trgu Santa

Mar ta.Taj mali trg...Zamišljao ga je toliko puta, istini za volju, gotovo svake večeri, kako vrvi

od nestrpljive publike dok na sredini njegov orkestar izvodi odabranekom po zi ci je: Ma non Le sko, Turandot, Ljubavni elik sir...

– Šta radiš?Zate če ga Este nuatin glas i on se trže.– Ništa – odgovori i okrenu se prema ženi zahvalan što unaokolo vlada

mrak, jer su mu oči bile po malo vlažne.– Onda dođi u kre vet – re kla je.I: – Kad smo već kod toga – do dala je Este nuata.Armelina je tog popodneva spasla od uništilačkog žara blizanaca neke

papi re pune nota koje je ostavio na kuhinj skom sto lu.– Je l’ to ne što važno?Naravno, kako da ne?Kom po zi ci je za te nor-tubu iz Ri go le ta Ðuze pea Ver di ja.

161.

Ni Pi janin nije mo gao da spava.Njegove misli nisu bile romantične kao Ðeminacijeve: umesto da se

izgubi u vizijama trga punog publike koja jedva čeka da čuje operske arije,on je malo računao.

Najpre, izračunao je koliko su vremena on i ostali muzičari izgubili, akone bude mo gao da ube di Nazaci ja da se pre do mi sli.

Zatim, koliko će on i imućniji muzičari, uključujući i maestraÐeminacija, morati da prilože kako bi skupili neophodnu sumu za Lindovuuni for mu.

Pod tri, kako po nudi ti Lin du tu mo guć nost, a da ga ne po vre de.Mozgao je nad problemom do kasno u noć i otišao je na spavanje tek kad

se uve rio da je našao re še nje.Kad se probudio, potvrdi sebi da je na pravom putu i zaputi se prema

Be nalji je voj kro jač koj radnji.Majstor je u radionici istakao vidljiv natpis: ČAST SVAKOM, VERESIJA

NIKOM.Zbog toga je pokazao Pijaninu na natpis čim ga je ovaj upitao za

ve re si ju.Pi janin i ne trepnu: – To bo že na ve re si ju – reče.Uniformu će mu platiti oni, odmah, dobrovoljnim prilozima. Ali Nazaci

ne sme da sazna za to. Mora da misli da može da plati na odloženo, nanekoliko rata. Posle, kad Lindo bude isplatio tobožnji dug, krojač će im datitaj no vac. Nek ne mi sli da može da ih str pa u džep i ni kom ni šta!

Da li mu to odgo vara?

162.

Be nalji ju je odgo varalo, što da ne, važno je da nema dužni ke.I Nazaci ju je odgo varalo to re še nje. Čak se nije ni mno go bunio.Posle krojača, Pijanin je tražio i dobio odobrenje od Fainetija u svojstvu

sekretara Gradskog orkestra, i odvezao se biciklom u Dervio preslišavajućise: meseci izgubljenog rada, iščekivanje koje vlada, slika o varoši koju bimogli da stvore... krupne reči kojima je trebalo da proda Lindu dogovor sBenaljijem i da ga ubedi da prihvati kompromis: nije reč ni o milosrđu ni oprosjačenju. Samo o odloženom plaćanju, zato što i krojač Benalji svimsr cem želi da Be lano do bi je svoj or ke star.

Lin do ga je slušao, a onda ga je pre ki nuo:– Do bro – re kao je.Pi janin ga je nate rao da mu po no vi to.– U smi slu da se vraćaš, ulaziš u or ke star? Po no vo ćeš svi rati te nor-tubu?Nazaci je po tvr dio.– Onda mogu da odem da kažem to Ðeminaciju? – nastavio je Pijanin da

ga ispituje, jer ga je pomalo čudilo što je tako lako uspeo da povratizablude lu ovči cu.

– Da, da... – odgovorio je Lindo, koji je zatim rekao da mora da ide.Mo rao je da ise če neka de bla u drvo za obradu.

Pijaninu nije ostalo ništa drugo nego da ponovo sedne na bicikl i da sezaputi u Be lano, Ðe mi naci ju.

Koji, obuzet oduše vlje njem, odluči da u pro gram ubaci i ari je iz Ri go le ta.Tre balo ih je samo ne umor no uve žbavati.Zato što je april leteo kao vetar koji je osvežavao popodneva i trebalo je,

malo-pomalo, proučavati kalendar, odrediti najpovoljniji datum za prvinastup Gradskog or ke stra Be lana.

Naravno, ne pre nego što se svi problemi u potpunosti ne reše,uključujući i pro blem uni for mi.

163.

Nije samo Ðe mi naci gle dao u kalen dar.Pro učavao ga je i Bon đo ani.On je mi slio...Mislio je da je dovoljno da se veri kako bi ubedio Armelinu da mu učini

još neki ustupak.Do volj no bi mu bilo samo da pipne te grudi, čak i pre ko ode će.Me đutim, ni šta od toga.Ostalo je na po ljupci ma.Samo jedan dnevno, u večernjim satima, kao da je neki lek, kad je

ot prati kući po sle šet nje.I taj jedan je bio samo ovlašno dodirivanje usana. Ali je omogućavao

sekretaru da prisloni grudni koš na ogroman devojčin balkon, što je istogtre nut ka budi lo nje go vu maštu, te ralo ga da zami šlja šta bi sve radio...

– Kad? – šaputao joj je na uvo.Ar me li na nije mo gla drugači je da mu odgo vo ri.– Kad se bude mo ven čali.Zašto da sve upro paste?To zavi si od nje ga.Ona je tu, sprem na da se uda za nje ga.Neka sam proceni kad bi to trebalo da bude, imajući u vidu da se

venčanje ne može organizovati od danas do sutra. I da će, ako nastavi daokleva nad kalendarom, i maj proći u poljupcima, šetnjama i čežnjivimuzdasi ma.

164.

Maj svakako ne do lazi u obzir.– Zato što je pro gram pre vi še ne uravno te žen – objasnio je Ðe mi naci.Sam je kriv za to, priznao je. Zaneo se operskim arijama i sastavio

pro gram, kako da kaže...– Pre vi še eli tan.Zaboravljajući da jedan gradski orkestar mora da zadovolji potrebe, kako

da kaže...– Jedno stavne po tre be.Sad, posle te samokritične procene, trebalo je ispraviti greške

uvo đe njem barem dva sim fo nij ska mar ša.– I di a vo li bi anchi.Od De Kri sto fo ra.Ve se la kom po zi ci ja, pri jem či va, koja će izazvati aplauze.I Nel Duce la luce od Ðen ti li ja.18

Svakako se nije smelo zaboraviti ukazivanje počasti čoveku koga im jepo slalo božje pro vi đe nje.

Dakle, još mesec dana za neumorne probe. Posle toga mogu darazgo varaju o pr vom nastupu.

165.

Za maj je već bilo kasno.Još bo lje.To je mesec kad se magarci pare, a Bonđoani je želeo da izbegne

ne ume sne podsme he.Jun bi, me đutim, mo gao da bude pravo re še nje. Ali...Tog me se ca se navr šava de set go di na od smr ti Bon đo ani ja stari jeg.Da li je red da se venča u mesecu koji je povezan s tako tužnim

do gađajem?– Ne vi dim ni šta loše u tome – uve ri ga paroh.Onda, u junu. Krajem me se ca.– Mo žda tri de se ti – reče paroh.– Meni sasvim odgovara – odgovori Armelina kad joj je momak

pre dlo žio datum.Onda ga, osme hujući se, zamo li da joj odgo vo ri na jedno pi tanje.Da li će se ven čati u uni for mi?– Šta ti mi sliš? – uzvrati joj Bon đo ani pi tanjem.

166.

– Ali, zašto se ne ven čate u uni for mi? – upi ta ga kro jač Be nalji.Bon đo ani se zapanji.Šta je, mrsko mu je da sašije jedno lepo odelo za venčanje? Plaši se da mu

neće plati ti?– Ma, ne – reče kro jač.Rekao je to tek tako, izletelo mu je, izvinjava se. Problem je u tome što

ima mno go po sla i ne zna kako će ispuni ti obave ze koje je pri hvatio.Dvade set pet uni for mi po meri!Nije šala!– A, da! – odvrati Bon đo ani. Uni for me.Na njih je zabo ravio.Otkako je prelomio i zakazao datum venčanja, činilo mu se da živi u

nekom drugom svetu, s glavom u oblacima i mislima prepuštenimmaštarijama koje su mu proteklih meseci zaposele um i sve ostalo.Armelina je postala vrlo nežna i koketna. Krčkala ga je na tihoj vatri:Bonđoani je imao utisak da je olovka u njenoj ruci, koju ona zarezuje. Nijemogao da sačeka da uživa u toj devojci, u celom njenom telu, od glave dopete. Želeo je da uživa ne samo u onom što se može dodirnuti, poljubiti itako dalje već i u onom što se ne vidi, zbog čega je Armelina postala ženanje go vih sno va, savr še na maj ka nje go ve dece, naj bo lji ži vot ni saput nik.

Drugim rečima, bio je zadovoljan i zaljubljen. A kad je čovek u tomstanju, te ško mu je da mi sli na sve ostalo.

Na uni for me je pot puno zabo ravio.– Ali vi nemojte da brinete, ja ću vam naći vreme da mi sašijete jedno

lepo ode lo! – reče Be nalji ju.I dok mu je krojač uzimao mere, sekretar je smišljao šta će reći

Ðe mi naci ju.

167.

– U junu, ne!– Zašto?– Po slušaj te me.Koje je najbolje mesto, upita ga Bonđoani, savršen okvir za prvi nastup

Gradskog or ke stra?– Ali... – pro mr mlja Ðe mi naci slegnuvši rame ni ma.Istinu govoreći, još nije razmišljao o tome, bio je previše zauzet

osmi šljavanjem pro grama.– Ja ću vam reći – odvrati Bon đo ani.Na otvo re nom.Na Trgu Verdi ili, još bolje, na Trgu Grosi. Ispred jezera, uokvirenog

plani nama, pod ne bom istač kanim zve zdama. Na vr hun cu leta!Ðe mi naci ju zasi jaše oči.U pravu je; naje žio se pri samoj po mi sli na to.Muzika se razleže vazduhom potkrepljena toplinom, nastavio je

Bon đo ani, me lo di je se uzdi žu u nebo, zavo dlji vost noći koja nadi re...Ðe mi naci sklo pi oči: vi deo je taj pri zor, se kre tar je u pravu.To mu i po tvr di.– Ali ne u junu – po no vi Bon đo ani.Zato što je jun pomalo nestabilan mesec, leto se neće pokazati u svoj

pri vlač no sti i sjaju.Uve če je još sve že, a stal no vre ba opasnost od oluje ili udara ve tra.Zar vre di ri zi ko vati?Upro pasti ti prvi nastup zbog malo po ve tar ca ili ne ko li ko kapi kiše?– Ne – pri znade Ðe mi naci.Onda, u julu?Jul bi bio odli čan.Štavi še, savr šen.– A znate li zašto?Naravno, odvrati Ðe mi naci.

Zato što je dvade set osmog jula praznik varo ši. Sve ti Nacaro i Čel so.Ima li bo lje pri li ke za prvi nastup Gradskog or ke stra?Cela varoš će se sjati ti da ih sluša.– Zar to nije sjaj na ide ja?

168.

U ne de lju tri de se tog juna, čim se pope na ol tar, paroh reče:– Nuntio vobis gaudium magnum!19 Crkva je bila puna kô šipak. Niko nije

di sao.Šta sad to znači?Pre nego što održi svetu misu, objasni sveštenik, i sjedini u bračnu

zajednicu Atilija – pa pokretom ruke pokaza na Bonđoanija, koji pocrvenekao bulka – i Armelinu, kojoj klimnu glavom i osmehnu joj se, mora da imsaopšti ve o ma rado snu vest.

– Napo kon smo do bi li no vog nadbi skupa! – objavi.Pre četiri dana, Idelfonso Šuster postavljen je za nadbiskupa Milana i

zauzeo je fotelju koja je sedam meseci bila prazna posle smrti njegovogpret hodni ka kar di nala To zi ja.

Iz mno štva se razlegnu spon tani aplauz.Tapšali su i mladenci: Bonđoani je u toj objavi video još jedan nagoveštaj

nje go ve brač ne sre će.Tapšao je i Ðeminaci, koji je bio zvanica na venčanju. Kao da je i u

nje mu ta objava izazvala dašak rado sti.Bro jao je dane do pr vog nastupa Gradskog or ke stra.– Kako napre duje or ke star? – upi ta ga paroh po zavr šet ku obre da.Ðe mi naci ga de talj no izve sti.Što se tiče muzičkog dela, može da bude zadovoljan. Naravno, nešto se

uvek može poboljšati, ali ne može poreći da je spreman za skorašnji nastup.Kad je reč o formalnim detaljima, nedostaje im još šest, sedam uniformi.Benalji je naporno radio i obećao mu je da će ih završiti do dvadeset osmogjula, makar mo rao da radi noću.

– Nadaj mo se da hoće, jer... – reče paroh.Onda pro šaputa Ðe mi naci ju na uvo vest koja ga uzbudi la.Pričalo se, pre svega u kuriji, da će novi nadbiskup, pre svečanog ulaska

u Milano zakazanog za osmi septembar, posetiti neke varoši u dijecezi.Pričalo se da prvenstveno želi, simboličnim činom odanosti, da ponovi put

koji je prešao Sveti Karlo Boromeo prilikom jedne od mnogih pastirskihposeta Valsasini. A kroz Belano će proći upravo dvadeset osmog, u častDana sve taca zaštit ni ka varo ši.

– Pri sustvo vaće kon cer tu? – upi ta Ðe mi naci.– Vo le li bi ste? – upi ta paroh.Naravno, kako da ne?Ali trebalo bi da odsviraju neku kompoziciju primerenu prilici, koju će

po sve ti ti vi so kom pre latu lič no.– Imate li tako ne što? – upi ta paroh.– Al sa cro so glio! – odgo vo ri Ðe mi naci.Ne naro či to te ška.Nje go vi će je nauči ti za ne de lju dana.

169.

Opštinska uprava Belana sa zadovoljstvom najavljuje prvi nastupnovoosnovanog Gradskog orkestra Belana, koji će biti upriličenodržavanjem velikog koncerta u večernjim časovima, 28. jula 1929, na Dansve tih zaštit ni ka grada. Po zi vaju se svi sugrađani da pri sustvuju kon cer tu.

Na plakatima mrkosmeđe boje, koje je odabrao sam maestro Ðeminacipo ugledu na one koje je jednom prilikom video izložene u Ska li, nije bilo ninago ve štaja pri sustva ne davno po stavlje nog nadbi skupa Mi lana.

Naime, gospodin paroh ga je posavetovao da ga ne pominju: njegovaposeta još je bila neizvesna, pa čak i ako je potvrde, biće nezvaničnepri ro de.

– Dobro – rekao je Ðeminaci kojeg je, od pre nekoliko dana, počela damuči jedna sum nja.

Pitanje prvenstva: s obzirom na prisustvo uvaženog gosta, treba li dazapoč ne kon cert Ðo vi ne com ili kom po zi ci jom Al sa cro so glio?

Ðo vi ne ca, odlučio je.A odmah zatim se pre do mi slio: Al sa cro so glio.Po tom ostatak pro grama.I di a vo li bi anchi, sim fo nij ski marš.Nel Duce la luce, sim fo nij ski marš.Al caf fè, splet napo li tan skih pe sama.A tu per tu, duet za te nor-tubu i hor nu.La fi glia del reggi mento, ari ja iz ope re Gae tana Do ni ce ti ja.Tra vi ja ta, de lo vi za te nor-tubu.Truba dur, ari je za te nor-tubu, trom bon i hor nu.Ri go le to, ne, još nije do ve den do savr šen stva.Za kraj, još jednom Ðo vi ne ca.I još jednom, ako publi ka bude traži la bis.

170.

Tri vonja: štale, znoja, vina. Vazduh muzičke škole bio je prožet timmi ri si ma.

Svaki čas bi poneko ustao da otvori vrata, ali onda bi ušao vreo vazduh.Zapravo, nije ni ulazio. Kao da se zadržavao na pragu jer ne želi da sezarazi.

Posle svakog od tih pokušaja, maestro Ðeminaci bi zaustavio palicu uvazduhu i nare dio da zatvo re vrata.

Niko nije smeo da čuje.Nijedna nota onoga što su ko zna koji put uvežbavali nije smela da

izađe iz te pro sto ri je.Bilo je veče dvadeset šestog jula, poslednja proba. Naredni dan,

dvadeset sedmi, maestro je namenio odmoru, svom i odmoru muzičara,pred ve li ki do gađaj dvade set osmog uve če.

Već nedelju dana nad jezerom Komo lebdela je teška vlaga, nevidljivakaciga koja je pritiskala sve pod sobom. Nije bilo ni daška vetra, nijugoistočnog ni onog s planina. Površina jezera bila je glatka, sjajna odznoja kao lica ljudi. Svi su se osećali kao da ih neko stalno kadi nesnosnomparom.

Stručnjaci za meteorološke prilike nadmetali su se prognozama. Neki sugovorili da se sprema katastrofa, olujni vetar iz pravca Menađa ili nekoslično čudo iz oblasti Bergama. Drugi su, međutim, predviđali dolazakto plog ve tra fena, koji izazi va ner vo zu.

Mae stro Ðe mi naci bi pre ble deo kad bi ih čuo.Oluja iz Me nađa, po šast iz Ber gama, gro mo vi i munje, fen.Fali im još samo ze mljo tres i kuga!Nek se sruči sve što je nebo naumi lo da im po šalje!Ali od dvade set de ve tog jula pa nadalje.Tokom narednih četrdeset osam sati, niko i ništa ne sme da uništi veliki

kon cert koji će se odr žati na Trgu Gro si.

171.

Vest je sti gla u Be lano oko de vet.Pri malac je bio Fai ne ti, u svoj stvu se kre tara Gradskog or ke stra Be lana.Bilo je jutro dvade set osmog jula.I dalje je bilo to plo, vlaga se sli vala s lica kao s pro zor skih stakala.Bio je to udarac, nož u leđa, mi tralje ski rafal, eksplo zi ja mine.Ni nalik prethodnoj vesti koja je u varoš stigla prethodnog dana:

kar di nal Šuster odlo žio je puto vanje do svog usto li če nja u Mi lanu.Vest je doneo jedan radnik, izvesni Vekijati iz Dervija, koji je radio u

pamuč nom kom bi natu.Po slala ga je No e mi.Preneo ju je direktno Pijaninu, kako mu je rečeno da učini. On će znati

kome tre ba da je pre ne se.Po li cajac, kad je čuo vest, pre ble de.Re ago vao je grubo.– S takvim stvari ma se ne tre ba šali ti – reče.Me đutim, zno jio se kao fon tana.Nije se šalio, reče Ve ki jati.Isti na je.Vi deo je svo jim oči ma.Nazaci je umro.

172.

Kao dobar Belanez, na Dan zaštitnika varoši, Svetih Nacara i Čelza,Eve lin do Nazaci je, iako je ži veo u Der vi ju, izo stajao s po sla.

Slavio je jubi lej.Zar je to loše?Kaliprandi iz pilane je to znao. Razumeo je, nikad mu nije zamerio.

Ski nuo bi mu dnevni cu i amin.Uveče dvadeset sedmog, kad je izašao iz pilane, Lindo se pozdravio s

kolegama rekavši im da će se videti u fabrici dvadeset devetog. Poželeo jesrećan rad svima koji će sutradan raditi jer su morali da dovrše porudžbine,iako je bila nedelja. Na izlazu je doviknuo da će ako treba on platitidnevni cu Kali pran di ju, samo da ne bi pro pustio pro slavu. Zatim je oti šao.

Bio je že dan i že ljan da se oraspo lo ži.Kad je stigao kući, slagao je Noemi rekavši da mora da ide na poslednju

probu pred koncert. Seo je na bicikl i odvezao se u Belano, noseći tubupre ko rame na.

U Belanu je obišao sve gostionice u kojima se uveliko slavilo. Kolege izorkestra su poštedele sebe, održavši obećanje dato Ðeminaciju. Zatvoreni ukući, čuvali su pluća. Ni jednog nije vi deo na uli ci.

Nijedan gostioničar nije odbio da mu posluži piće. Nije bilo kao uDer vi ju. Lin do je pio, čašćavao, i pre sve ga, plaćao!

Onda je, u vreme kad se probe obično završavaju, izašao na drum kakobi se vratio kući.

Drumo ve, bo lje reći.Tri, če ti ri, pet.Ple sali su mu pred oči ma, ukr štajući se u rit mu voj nič kog mar ša.Kad bi nai šao na kri vi ne, tre balo mu je mno go sre će da izabe re pravi.Ta igra na sreću odvijala se dobro do trenutka kad je Nazacijev bicikl

nale teo na neki kamen i pro bušio gumu.U toj ti ši ni, u tom mraku...Ššššš!, guma se izduvala.

Taj zvuk...Nezadrživ nagon. Kao da mu se sama bešika obraćala. Morao je da se

ispi ša.Sišao je s bicikla i ostavio ga da padne na zemlju. Dva koraka, dva skoka i

obreo se na obali jezera. Šuštanje talasa samo mu je pojačalo nagon. Čim jeizvadio alatku, pokuljao je snažan kontinuiran mlaz. Onda je, malo-pomalo, oslabio. Grčeći i opuštajuće trbušne mišiće, Nazaci je nastavio dapiša u kratkim mlazevima. Još jedan trzaj u tišini noći, a onda još jedanrit mi čan mlaz, da, po mi slio je, u go to vo muzič kom rit mu.

I nije odoleo toj zamisli. Uzeo je tubu, prineo je ustima prateći poslednjemlazove do-sol, do-sol, duvajući kao sumanut, opijen vinom, muzikom, noćii ko zna čime još.

Dok nije osetio oštro probadanje koje mu se iz desnog oka širilo na celuglavu. Vi deo je mrak. Pre stao je da piša. Da svi ra. I da živi.

Pao je ničice, na mestu mrtav, stežući tenor-tubu, otkopčanog šlica, naobali je ze ra.

Kad ga je našao Amedeo Totale, noćni čuvar iz Dervija, prošla je ponoć.Na obalu jezera Totale je stigao prateći nevidljiv trag ta dva tona koja je ujednom trenutku, i pomalo uplašen, čuo u vazduhu. Uspeo je da nađe većbeživotno Nazacijevo telo upravo stoga što je mesečev odsjaj obasjao tubu.Instrument se presijavao i prestravio čuvara koji je već pomislio da je naišaona neko biće s ono ga sve ta ili na čudo vi šte izro ni lo iz je zer skih dubi na.

Me đutim, to je bio samo Nazaci, mr tav.Mrtav da mrtviji nije mogao biti, rekao je i doktor kad ga je Totale

izvukao iz kreveta. Nije mogao da učini više ništa, sem da ga odnese kući,No e mi.

Koja je naj pre onjuši la muža.Sve ca mu, uspeo je da me nasamari.Ali to je samo po mi sli la.Re kla je: – Spusti te ga na kre vet.Niko nije pustio suzu, čak ni metiljavko. Kao da su to očekivali. Ili se

tome nadali.U svakom slučaju, pošto je zahvalila noćnom čuvaru i doktoru, Noemi ih

je uve ri la da joj ni šta ne tre ba.Ona će se za sve po bri nuti.Uz babe, dede, stričeve i razne nesrećnike, za sobom je imala desetak

sahrana.

Znala je šta tre ba da radi.

173.

– Dakle, isti na je? – uzdah nu Pi janin, tiho da tiše nije mo glo.I dalje sum nja, upi tao ga je Ve ki jati, kome je po čeo da pada mrak na oči.Šta on, dođavola, misli, da je došao biciklom iz Dervija u Belano da bi se

našalio?Nema on vre me na za zaje ban ci ju!No e mi ga je zamo li la da pre ne se vest.Osim toga, ako mu ne ve ruje, nek ode da se uve ri sopstve nim oči ma.– Umro je!Umro je zadovoljan, naglasi Vekijati, sudeći po osmehu na Lindovom

licu.Ali je umro.– Kakva trage di ja – pri me ti Pi janin.– Da...– Ne nadoknadi va trage di ja.Radnik slegnu ramenima: ljudi svakodnevno umiru, čak i mlađi od

nje ga...– Vi ne razumete – reče Pijanin. – Nazaci je, zapravo, bio naša tenor-

tuba.Kad smo kod toga, reče Ve ki jati.Noemi je poručila da je tuba neupotrebljiva, skroz ulubljena, bez dva

dugme ta.I ona je, praktič no, mr tva.

174.

Kako ćemo, upi ta Par pajo la.– SAD?Pi janin slegnu rame ni ma.Ono govno Faineti, kad mu je Pijanin javio da je Nazaci umro, izgovarao

se nekim hitnim poslom koji ne može da čeka; neka on ode gradonačelnikuda mu saopšti vest. Zatim neka ga, even tual no, izve sti.

Kako ćemo sad?, po no vi Par pajo la.Povodom sutrašnjeg događaja pozvao je gradonačelnike Varene,

Menađa i Belađa, tri jezerska bisera, s namerom da ih posle večeri smesti naterasu na prvom spratu zgrade u kojoj se nalazi kafe Im bar ka de ro, odakle bimo gli da uži vaju u ne pro ce nji vom pri zo ru.

Čak je i go vor pri pre mio.Da i ne pominje da je sekretar Bonđoani pozvao regionalnog sekretara

Nacionalnog sekretarijata za dobrovoljni rad. Njega i gospođu, koja jeuži vala u ope ri.

Tre balo je, po svaku cenu, naći neko re še nje.– Ali ko će reći Ðe mi naci ju? – upi ta Pi janin.– Neko će mu reći – odgo vo rio je grado načel nik.Ne čini mu se, do dao je, da je to naj ve ći pro blem.– Pa zar je taj Nazaci bio to li ko važan?Pi janin se gor ko osmeh nu.– Pre sudan – odgo vo ri. – Ne zamen ljiv.Da je presudan, odvrati gradonačelnik, iako se nije razumeo u muziku, u

to ne sum nja.– Ali ne zamen ljiv, re kao bih da je to zai sta pre te ri vanje!Nije on valj da bio je di ni čo vek na Ze mlji koji je umeo da svi ra...– Kako se zove?– Te nor-tuba.To, da nije mo žda bio je di ni?Nije, ali takav kao on...

– Pa onda! – uzviknu grado načel nik.Zar se ne može na br zi nu naći neka zame na?On, koji se go di nama druži s raznim or ke stri ma, zar ne po znaje ne kog ko

je u stanju da pri vre me no zauzme to me sto?– Svaki or ke star ima barem jednog – reče Pi janin.– Onda ćemo po zaj mi ti jednog.Po znaje li ne kog od njih, upi ta ga grado načel nik.Pa, reče po li cajac, da.Nije do bar kao Nazaci, ali, u kraj njoj li ni ji...Njegov prijatelj iz Mandela del Lario, izvesni Mambreti, i on svira već

dvade set go di na, mo žda i duže...– Haj de, onda, ne gubi te vre me.Ne želi, re kao je Par pajo la, da se obruka pred zvani cama.Pijanin je, očigledno, imao još nešto da kaže. Ali nije mogao da izgovori

to.– Ni sam bio do volj no jasan? – upi ta grado načel nik.Pot puno jasan.Ipak...Grado načel nik izgo vo ri nje go vu pre ćutanu reč.– Ipak?Tre ba obave sti ti Ðe mi naci ja...– Dobro, u redu, Ðeminaci! Sad ću da ga obavestim. Ali vi budite tako

ljubazni da nađe te tog svog pri jate lja.Pijanin nije imao hrabrosti da izrazi još jednu sumnju: bez Nazacija, to

neće biti ista muzi ka.Pođe, po lako, kao vo na na klani cu.– I, kad smo kod toga – ponovo ga sustignu gradonačelnikov glas, kad je

već spustio ruku na kvaku.– Kaži te?– Tre ba uze ti i uni for mu.– Uni for mu? – upi ta Pi janin.Nazaci je vu uni for mu, na koju je on mi slio?Da je po zaj me tom...– Mam bre ti ju.– ... tom Mam bre ti ju za kon cert.– Slaže te se?Naravno da se slaže.

Jedan jedini muzičar u civilnoj odeći bio bi kao pesnica u oko, okružensvim ostali ma u uni for mama.

– Je sam li u pravu? – upi ta grado načel nik.Pot puno, odgo vo ri Pi janin zami šlje no.Izađe na otvoreno. Vrelina i vlaga kao da su se stvrdnule i pretvorile u

kar ton.Pogleda prema nebu na kojem su pre ili kasnije, tako se barem pričalo,

zavr šavale duše svih ljudi.Po mi sli na Nazaci ja.Po red svih dana za umi ranje, mo rao je baš ovaj da izabe re?

175.

Zastade na mestu na kojem su, po Vekijatijevim rečima, našli Lindov bicikl.Oslušnu talas koji se razbijao o stenu dole na obali, večna muzika koju jeslušao još kad je bio dete.

Pijanin nije zastao iz bolesne radoznalosti; zadihao se, nije više mlad, atu, u tune lu, vlada pri jat na hlado vi na.

Kad je već zastao, bacio je pogled. Nije se imalo šta videti. Iskoristio jestan ku da pre dah ne i da se pre sli ša.

Odme re no, pažlji vo.Ðe mi naci je bio jasan, iako obuzet očajanjem.„Do šao sam da vam izrazim sauče šće ce log Gradskog or ke stra...“;Pred upravo obudo ve lom že nom svakako ne sme da bude grub.Ne može da pokuca i da kaže: „Došao sam po uniformu vašeg pokojnog

muža.“;Obzir no, uč ti vo.Odluč no, ali do sto jan stve no i s po što vanjem.Dakle: „Došao sam da vam izrazim saučešće celog Gradskog orkestra

Be lana i nje go vog save ta, zbog trage di je koja je po go di la vašu kuću.“;No e mi će mu onda ve ro vat no reći: „Hvala.“;A on će joj, umesto odgovora, stegnuti ruku. Gest saosećajnosti, u ime

ce log gradskog or ke stra.Ne samo No e mi, nego i sinu, onom bo le snom; ne sme da ga zabo ravi.Po sle toga...Mo žda će biti pre rano. Bo lje je da kaže još ne što.Nešto kao: „Ako možemo da učinimo bilo šta kako bismo ublažili vašu

pat nju u ovom tužnom tre nut ku...“;Nešto u tom smislu lepo bi zvučalo. Ostavilo bi utisak da su oni postali

slo žna so li dar na grupa.Onda će ga, mo žda, No e mi upi tati da li bi že leo da vidi po koj ni ka.Naravno, ne bi se mo glo reći da je lud za takvim pri zo ri ma.Ipak, ako ga bude upitala, neće moći da odbije. U krajnjoj liniji,

po kušaće da ga ne gle da dugo, taman ko li ko je do volj no, ko li ko je pri stoj no.U svakom slučaju, kad dođe do tle, više neće moći da odlaže.Mrtav ili ne, gospođi treba objasniti situaciju s prvim nastupom, s

večerašnjim koncertom, s potrebom da se ne obrukaju pred tolikompubli kom...

Pomislivši na tek obudovelu ženu i metiljavka, Pijanin je shvatio da nećemoći tek tako da bubne zašto je do šao.

Naj bo lje bi bilo da je traži na zajam.– Za ve če ras, znate...Po sle neka se snalaze oni iz save ta.Po ni znim, go to vo plač nim glasom.– Ako bi ste mo gli da nam po zaj mi te uni for mu...

176.

– Ne.No e min glas bio je ravno dušan, ni ljutit ni izne nađen.Pri mi la ga je u kuhi nji.Saslušala je izjave sauče šća.Nije se ruko vala s njim, od si ro če ta nije bilo ni traga ni glasa.Nije ga pi tala da li želi da vidi po koj ni ka.Ali na Pijaninovo pitanje može li da pozajmi gradskom orkestru

uni for mu po koj nog muža, odgo vo ri la je ne.– Samo za ve če ras... – zavapio je po li cajac.– Jedno stavno ne mogu – odvrati No e mi.– Daj te, go spo đo... – navalji vao je Pi janin.Na šta udo vi ca, koja je stajala zavr nutih rukava, razve ja ne i zve snost.– Po đi te sa mnom – reče.Dograbi trombonistu za mišicu i povuče ga za sobom u spavaću sobu u

ko joj je Nazaci po či vao u kovče gu.Unutra je vladao po lumrak.Muve su zujale.U vazduhu se nije osećao nikakav naročiti miris. Miris vrućine, to da, ali

nije bilo ni jednog cve ta.– Gle daj te – reče No e mi.Pijaninu ne bi pravo, od pogleda na mrtvace naježio bi se. Osetio bi

hladno ću ze mlje i mrak ispunjen ti ši nom.– Do bro ga po gle daj te – navalji vala je No e mi. – Neće vas uje sti. Mr tav je.Pi janin po sluša.Uputi kratak i precizan pogled prema Nazaciju, ispruženom koliko je

dug.To mu je bilo do volj no.– O, go spo de! – reče.– Je l’ vam sad jasno? – upi ta žena.

177.

Šta ju je, do đavo la, spo palo?, pro šaputa po li cajac.Da obuče mr tvacu uni for mu or ke stra?– Šta je tu čudno? – odvrati Noemi, ne mareći preterano za ton svog

glasa.Evelindo je imao samo jedno pristojno odelo, a ona je htela da ga sačuva

za nje go vog sina, za me ti ljavka, kako ga je on zvao.– Kad stasa, uz malo pre pravki stajaće mu kao sali ve no.A s uniformom, šta bi mogla da uradi? Da je pretvori u krpe. Zato ju je

obukla mr tvacu.Pi janin se obi lato zno jio.Zašto je to li ko vruće u ovoj kući?– Oprostite što ću vam to reći – promrmlja Pijanin pogledavši Nazacija

ispod oka – ali, zar vama nije jasno da je ovo što ste uradili... da...ne zako ni to pri svajanje... jedna vr sta krađe. Mo gli bi ste da tr pi te po sle di ce!

Noemi se mehanički podboči. Gest upozorenja. Pijanin istuknu, kako biostao van do mašaja tih ruku.

– Šta ho će te da kaže te? – upi ta žena.– Da je ta uni for ma vlasni štvo gradskog or ke stra.– Ma nije valj da! – uzviknu No e mi.– Svi de lo se to vama ili ne, upravo je tako – po tvr di Pi janin.– A, je li? E, pa, izvinite što navaljujem, ali od kada je ta uniforma

vlasni štvo or ke stra?Pi janin je te ško di sao.Je l’ ova No e mi još luđa od jadnog Eve lin da?Po kušao je da zvuči po mir lji vo, s ludaci ma tre ba biti opre zan.– Oduvek – reče.Nazaci je va uni for ma jedna je od onih koju su plati li...– Do bro, de, re ci mo da ju je platio savet.No e mi po kuša da mu odvrati.– Jasno mi je – nastavi, me đutim, Pi janin – da nije zgodno pri čati o tome.

Ali finansijske teškoće koje su ih pogodile zbog sinovljeve bolesti,naterale su savet da se umeša i da plati uniformu, kako ne bi izgubiliodlič nog nuzi čara.

– Ma kakve teškoće? – prasnu onda Noemi. – Kakva bolest! Dečku nikadnije bilo bolje kao tokom poslednjih nekoliko meseci, prosto više ne liči nasebe!

Ali, ume sto da se obrati Pi jani nu, No e mi je razgo varala s mr tvacem.I to s takvim žarom i besom da se trombonista ne bi začudio da je Lindo

ustao da joj odgo vo ri.

178.

Plan koji se začeo one večeri. Pobednička karta kojom je trebalo danasamari No e mi.

Lin do ju je odi grao i po be dio je.Odigrao ju je čim mu je Pijanin ponudio da otplati Benaljiju uniformu na

rate, na neodređeno vreme. Pretpostavio je da će, uoči prvog koncerta,uči ni ti sve da ga ne izgube, da će mu čak plati ti uni for mu. Tako je i bilo.

Tako je, iste ve če ri, izveo drugi deo svog plana.Treba da nabavim uniformu, rekao je Noemi, ali kasa gradskog orkestra

je prazna.Onim manje imuć ni ma po mo ći će savet.Ali on bi radi je okačio tubu o klin.Do sto jan stvo na pr vom me stu, ne tre ba mu ni či ja mi lo sti nja!Noemi ga je pažljivo slušala, pokušavajući da otkrije da li se iza reči

nje nog muža kri je neki trik.Nije ga ot kri la.S druge strane, razmišljala je, ako njen muž traži novac za uniformu,

svakako ne može da je prevari. Pre ili kasnije ta uniforma će morati da sepo javi, kao do kaz da je no vac po tro šen u tu svr hu.

Ako se ne po javi, on do bro zna šta ga čeka!Dala mu je či tavih sto lira!Šta je uradio s tim?

179.

Činilo se kao da je izbio rat, pomisli Parpajola oko podneva i da se onipo vlače. Jedna za drugom, sti zale su samo loše ve sti.

Mambreti iz Mandela je poručio da od pesama predviđenih zaizvođenje na koncertu on zna samo Ðo vi ne cu, dok su mu ostale tri potpunone po znate, i zato je odbio ljubazan po ziv.

Na tu vest, Ðeminaciju je pozlilo. Sekretaru Bonđoaniju dopala jedužnost najpre da mu ulije lažnu nadu, pošto mu je nagovestio da su natragu zameni, a zatim i da ga razočara, obavestivši ga da nesuđena zamenane zna ni ko su Ðuzepe Verdi i Gaetano Doniceti. Ðeminaci se ondauhvatio za glavu po kušavajući da zaustavi vr to glavi cu, ali uzalud, pao je kaoproštac. Onesvestio se sručivši se na svoj radni sto i, srećom, odatle dopr vog slo bodnog kre ve ta nije bilo dale ko.

– Do ži veo je šok! – ustano vio je pri mari jus Kalan dro Zi no vi ja.Odmaranje, sedativi, mir: to je sve što je maestru potrebno da se povrati.

Isključio je mo guć nost da mae stro može iste ve če ri da ustane i da di ri guje.Kad su ga obavestili, gradonačelnik Parpajola je sveo račune: Ðeminaci u

bolnici, nemaju tenor-tubu, nedostaje im jedna uniforma, kardinal Šuster jeodlo žio po se tu...

Ostaje mu samo da se nada da će dunuti jedna lepa oluja iz pravcaMe nađa i da će mo rati da ot kažu pro gram.

Ali nebo je i dalje bilo ve dro, a vrući na ne podno šlji va.Nije imao izbora: koncert otkazan do daljeg. Odmah da se odštampaju

plakati ko ji ma će pre le pi ti one pret hodne.– Nije loše za po če tak rada – reče, obraćajući se Fai ne ti ju.I do dade kako mu se čini da je oduvek to znao.

180.

Oblaci su po če li da se navlače sutradan, sre di nom pre podne va.Ve tar?Kiša?Kafan ski struč njaci nisu bili si gur ni kako će se zavr ši ti.Moglo bi da ih pogodi jedno ili drugo. Ionako je svejedno. Ako dune

vetar, malo će uskomešati vreo vazduh, ako padne kiša, samo će povećativlažnost.

– U svakom slučaju – reče Pijanin – vetar ili kiša, Lindo će popodnezavr ši ti pod ze mljom.

A on je smatrao da stari prijatelji iz limenog orkestra treba da ga ispratedo gro blja i da mu odaju po slednju po štu.

Je dan po smrt ni marš imaju na re per to aru, svi rali su ga to li ko puta.Do bi li su odo bre nje od se kre tara Fai ne ti ja.– Ma, da – reče.– I – dodade zatim – s obzirom na to da se za uniformu više ništa ne

može uči ni ti, gle daj te da uzme te barem šapku.Da li se se kre tar šalio, Pi janin nije umeo da kaže.Kako god bilo, reče: Da, po kušaće.U tri po podne li me ni or ke star po no vo se okupio kao u stara vre me na.Nedostajao je on, Lindo. Za tenor-tubu se postarao Pijanin, svirajući

svo jim trom bo nom prate ću me lo di ju.Žalosno rešenje, naravno. Ali nisu se okupili da izazovu aplauze, da

izmame po hvale.Kovčeg s Nazacijem, koji su nosila četvorica radnika pilane, izašao je na

jar ku po podnevnu sve tlost ne dugo po sle tri sata.Na kovče gu, šapka.Limeni orkestar zasvira posmrtni marš. Sedmorica muzičara svirala su i

znojila se. Sparina je bila nesnosna, vreme se menjalo, bilo je samo pitanjesata. Oblaci su se navukli na nebu, sivi kišni, nošeni vetrom koji je s visinaduvao pre ma do njem delu je ze ra.

U visini mola u Derviju, izvršena je smena nosača kovčega. Povorkanačas zastade.

Caka Vergotini je, s hornom pod miškom, iskoristio trenutak da obrišeznoj i da po gle da uvis.

– Čini mi se da će kiša – pri me ti.– Neće – reče Pi janin koji je upravo osmo trio je ze ro.– Ve tar – do dade.Već su se primećivale kreste talasa pobelelih od pene, koji su se

pri bli žavali s puči ne je ze ra.Kao da po tvr đuje nje go vu pro gno zu, prvi nalet, vreo, si lo vit, obruši se na

po vor ku, zakačivši je po duži ni.Lin do va šapka kao da je oži ve la.Isprva se učini da će poleteti uvis, u nebo možda, kako bi preduhitrila

ostatak uni for me.Još je dan ne vi dlji vi udar odne se je pre ma je ze ru.Onda je, pred nemoćnim pogledima cele pogrebne povorke, zadrža u

vazduhu nekoliko sekundi. Na kraju, umoran od igre, pusti je da padne uvodu ne dale ko od mola.

181.

Dva dana posle Lindove sahrane, u prvim satima popodneva zamagljenogsparinom, Pjetro Kaleti, dokoni sedamnaestogodišnjak koji nije imaodrugog načina da provodi vreme, stajao je na molu u Derviju, bezvoljnodržeći štap za pecanje. Znao je da ni ribe, u to gluvo doba, nemaju nimalovolje da zagrizu zbog čega se iznenadio kad je osetio otpor dok jepokušavao da izvuče udicu, ali odmah zatim iznenađenje se pretvori urazo čaranje.

Opsova. Ljudi su s tog mola bacali sve i svašta, razbijene šerpe, točkoveod bicikla, nokšire: pretpostavio je da se nešto od tog smeća zakačilo zaudicu i pošto nije želeo da pokida konac, stade polako da ga namotava, idalje psujući. Centimetar po centimetar, spasavao je udicu. Svakako nijeuhvatio ne što te ško, po mi sli, inače bi odvalio blin ker.

Kad se predmet pojavio, nije ga odmah prepoznao, sunce mu je išlo uoči. Povukao ga je ka sebi klizeći njime po površini vode, a kad ga jeizvukao, shvatio je o čemu je reč: šapka. Šapka Gradskog orkestra Belana,kako je pisalo s prednje strane slovima izvezenim zlatnim koncem.Razmišljao je da li da je baci nazad u vodu kad, okrećući je, primeti nešto štoga je uzbudilo mnogo više nego da je upecao štuku od pet kilograma. Ispodpo de rane po stave izvi ri valo je...

Momak spontano zviznu od oduševljenja. Odmah zaćuta i osvrnu sekako bi se uverio da ga niko nije čuo i da mu niko neće prići da vidi šta je tolepo upe cao.

Novčani ce!Pocepao je celu postavu i pažljivo ubacio u džep to blago. Kad je stigao

kući, zatvo rio se u svo ju sobu i izbro jao novčani ce.Bokte, osamdeset lira! Veličanstven ulov! Nek se teraju dođavola sve ribe

u je ze ru Komo!Okačio je te dragocene komadiće papira na konopac razapet između

uzglavlja kreveta i prozorske kvake. Za sat-dva će se osušiti i biće spremneza tro še nje.

U inat onom ko ih je sakrio tu.Ko ih je izgubio.I u inat oni ma koji ih, mo žda, traže.

Epilozi

I

Ðeminaci je ostao tri dana u bolnici, nem i ošamućen kao da živi u nekomdrugom sve tu, tr pe ći le kar sku negu i pažnju časnih se stara.

U osvit četvrtog dana, Zinovija ga izvesti da je došao kraj njegovombo ravku u bol ni ci.

– Dragi mae stro, još danas mo že te da se vrati te svo joj kući – reče.– Mo lim vas, knji go vo đa – odmah ga ispravi Ðe mi naci.– Kako že li te – pri mio je doktor k znanju i osmeh nuo se.Ali „Ah!“;, po mi slio je.Ta primedba skrivala je još snažan bol. Ðeminaci time poriče, odbija da

pri hvati deo svo je lič no sti s ko jom još nije spre man da se suo či.Rana je još duboka, još krvari. Dakle, biće mu potreban poduži period

opo ravka, samo će vre me moći da izle či tu ranu kako valja.Rekao je to Estenuati, koja nije ni očekivala da će odmah dobiti muža na

kojeg je navikla. Zamolila je Malčelatija da odobri knjigovođi („Molim vas,neka se niko ne prevari da ga zove maestro!“;) nekoliko dana odmora, iakou takvim slučaje vi ma rad može da bude lek.

Rekla je to i Parpajoli, kad se ovaj, preko Pijanina, raspitivao o pacijentu.Želeo je lično da razgovara s njim, da mu objasni situaciju. Upotrebio jefi gurati van pri mer, ostavljajući po strani nauč ne izraze.

Ðeminaci mora, kako se to kaže, da se oslobodi otrova. Ili, ako je takojasnije, treba ga posmatrati kao nekog ko se prejeo nečega, ali malo-pomalo,ponovo će osetiti ukus toga što mu se, zasad, gadi. U suštini, sâm će shvatitikad bude spre man po no vo da poč ne.

Da li će to po trajati me sec dana, dva me se ca?Ko zna?Mo žda manje, mo žda više!Tre ba biti str pljiv.

I uz str plje nje pro đe i leto.

II

Pakleno leto, vrelo i vlažno. Kiše je bilo malo, ali je često duvao vetar. Izbilaje i manja epidemija tifusa, ali nisu zabeleženi smrtni slučajevi, a došlo je ido po mo ra pastrm ki u Pjo ver ni zbog ni skog vo do staja.

Na račun nesnosnog leta svako je imao ponešto da kaže osimmladenaca, Armeline Bankijeri i sekretara Bonđoanija. Nisu primećivalivrućinu i vlažnost, nisu čuli za tifus i pomor ribe. Njih dvoje su, kao iÐe mi naci dok je bio u bol ni ci, ži ve li na drugoj plane ti.

Od one večeri na dan venčanja Bonđoani je bio u zanosu, une pre kidnom transu, kao da je po be navio!

Njih dvo je nisu oti šli na brač no puto vanje.Jedine prirodne lepote koje su zanimale Bonđoanija bile su one koje mu

je žena napokon dopustila da istražuje do mile volje, lepote čiju je mapu pookon čanju leta mo gao pre ci zno da nacr ta.

Sam Bon đo ani je, jedne ve če ri po sle avgustovskih odmo ra, načeo temu.Deč kić!Da ga nije mo žda zabo ravi la, nje go va mila že ni ca?Na te reči Ar me li na se naduri, ružna li je kad se ljuti.Da joj ni kada više nije re kao tako ne što!Kako bi mo gla da zabo ravi svo je dete?– Naše! – snašao se Bon đo ani.Pravi kec iz rukava.To „Naše!“; utisnu se Armelini na lice kao sloj šminke koja dočarava

osmeh.– Opro sti mi – brzo reče žena.Daleko od toga da je zaboravila, samo je, odmah posle venčanja,

pomislila da bi dobro bilo da još malo sačeka. Mesec dana, dva, možda trimeseca. Najviše tri. Drugim rečima, da mu omogući da potpuno slobodnouži va u svo joj ne ve sti pre nego što do ve de de čaka kući.

– Hoćeš da kažeš da bi mi bila dovoljna dva-tri meseca da te se zasitim? –upi ta Bon đo ani.

– Nastavimo li ovim tempom – odvrati Armelina računajući da, ako seizuzmu njene periode, ni jedan jedini dan nisu propustili da se omrse –mo gao bi da se pre zasi tiš.

Ume sto odgo vo ra, Bon đo ani je obuj mi oko bo ko va.Dragi bože, ko li ko mu se svi đa!– Treba misliti i na dokumenta, draga moja gospođo – reče, već

pro muklim glasom nalik zvuku bas-trom bo na.– Sutra ću se raspi tati u opšti ni... – odgo vo ri ona pi skavo, kao klari net.Ali klarinet promaši notu, kad su joj se njegove ruke s bokova spustile na

be dra.Uhhh, ta be dra!– To je već obavlje no – reče on.– Već...Ali kne dla u grlu je ućut ka.– Je sam li par tij ski se kre tar ili ni sam?Ali kome je po stavio to pi tanje? Njoj, samom sebi...– Tre balo bi da bude mo opre zni ji – šapatom pro zbo ri Ar me li na.Bon đo ani se slo žio.Naravno, u kuhi nji, po red jednog še sto go di šnjaka...– Zabo ga!Hteo je da kaže...– Razume la sam – reče Ar me li na, ućut kavši ga po ljupcem.Do tada, me đutim, budući da su još uvek sami...

III

– Je ste li čuli no vost? – upi ta do maći ca ti him glasom.Naime, uveče, posle celodnevnog brbljanja, glas bi joj utihnuo. Ništa

ne o bič no, go di nama je bilo tako, svake ve če ri, pa i te, krajem septem bra.– Kakvu no vost, Skudi ša? – upi ta go spon paroh.Skudiša se osmehnu ispod brčića koje je puštala da slobodno rastu:

ni kad nije bila tašta.Osmeh nu se shvativši da se paroh pravi da ne zna! Taj je uvek sve znao!O Bon đo ani ju i Ar me li ni, koji su usvo ji li jednog de čaka iz si ro ti šta.Ali ona ga je izabrala, sama. Otišla je tamo, s pripremljenim papirima,

re kla je: ovog i tako je i bilo.– Tako je že leo naš Go spod – pri me ti paroh.– Koji s vre me na na vre me po gle da dole! – odvrati do maći ca.– Skudi ša! – pre kor no reče paroh.Ali Skudi ša još nije zavr ši la.

– Gle da on dole, još kako! – reče.Šta on misli, kao božji čovek, da li bi Armelina, da se udala za Gucina,

socijalistu i sina socijaliste, mogla da usvoji dete i da ga odgaja u skladu sve rom an ti hri sta?

Dakle, ako se Armelina nije udala za tog đavola Gucina, togbezbo žni ka...

– Da li je bezbožnik, to ćemo tek da vidimo – umeša se paroh – već samvam re kao!

Skudi ša načas zaćuta.Vi de će mo, nastavi, ako mu go spon paroh po kaže svog boga!Po njenom mišljenju, to što se Armelina udala za Bonđoanija umesto za

Gucina znak je da se „Onaj gore“; s vremena na vreme udostoji da pogledadole!

– Ja to tako vi dim – zaključi Skudi ša.A go spo nu paro hu nije pre o stalo ni šta drugo nego da joj po že li laku noć.

IV

Tokom celog avgusta Onorato Ðeminaci nije prestajao da razmišlja,potajno, ni sa kim ne podelivši svoje misli, o svojoj budućnosti muzičara:misli koje su mu izazivale jezu, još je osećao oko sebe lepet krila nesreće.Međutim, jedne večeri polovinom septembra, učini mu se da se neštopromenilo. Temperatura vazduha, naravno, nepodnošljiva avgustovskavrućina ostala je samo sećanje. Možda je u tome stvar, misli mu više nisubile te ške od vlage i spo re.

I tako je, posle večere, pred očima celog porodičnog bataljona, uzeohornu i pokušao da joj udahne nekoliko tonova. To mu je bilo dovoljno dashvati da je gotovo. Kraj, nema više muzike. Dok je prinosio instrumentustima, preplavio ga je talas mučnine, dva tona koja je izvukao izazvaše mutr bo bo lju, mo rao je da otr či u klo zet.

To je bio samo početak. Od tog dana, naime, morao je s gorčinom da sesuočava s činjenicom da njegovo telo ne podnosi više ništa što ima bilokakve veze s muzikom. Sve što je makar podsećalo na muziku, neki nežanglas, skladan zvuk, izazivalo mu je nadražaj na povraćanje na nervnoj bazi,gr če ve u sto maku, di jare ju.

Bilo je go to vo.Estenuata je preuzela na sebe obavezu da objavi tragičan epilog

muževljeve karijere. Rekla je to Pijaninu, koji je, tokom nekoliko nedeljaÐe mi naci je vog opo ravljanja, ne ko li ko puta pi tao za mae stra.

– Nađi te ne kog drugog – re kla je.Njen muž je postao alergičan na muziku. Do te mere alergičan da je

zabranio da se pored kućnih vrata ugradi električno zvono, spravica koju susvi ostali stanari ugradi li s de ti njim oduše vlje njem.

Caka Vergotini je preuzeo obavezu da sastavi razbijene parčićeGradskog orkestra. Zauzeo je svoj nekadašnji položaj šefa limenog orkestra.Pošto je i sam naučio nešto za vreme Ðeminacijevog mandata, jedne večeri,kad su se muzičari prvi put ponovo okupili, i on je poželeo da održi kratakgo vor.

Započeo je rekavši kako mu njegov prethodnik nikad nije delovaouver lji vo.

– Po čevši od tvrdnje da je bio prva hor na u or ke stru iz Lo ve na!Laž!To kom leta napravio je kratak izlet do Me nađa i raspi tao se.– Druga! – reče. – Oduvek je bio druga hor na!– U svakom slučaju, briljantna druga horna! – odvrati mu Pijanin, kojem

je Ðeminaci bio simpatičan i koji je objavio da će zauzeti Nazacijevo mesto,zame nivši trom bon za te nor-tubu.

– Što se onda ne bi i oženio njegovom udovicom? – rekle su mu, krozsmeh, ko le ge iz li me nog or ke stra.

Ali No e mi je imala drugači je plano ve.

V

Ðelsomino Varekini osuđen je na tri godine zatvora, Verekonda Ortali nago di nu dana zatvor ske duševne bol ni ce.

Potpuno posvećena nemogućoj ljubavi, tokom sudskog procesa, upornasekretarica nije prestajala da uzvikuje kako je sve to učinila iz ljubavi,nekoliko puta pozivajući svog bivšeg poslodavca da i sam prizna, konačno ijavno, da je taj no zaljubljen u nju.

Iznuren, Vare ki ni se u jednom tre nut ku obratio sudi ji.– Ako ućutkate ovu ludaču, sve ću priznati – rekao je, sledeći savet svog

advokata koji se, ne našavši bolji način da odbrani klijenta, uzdao umi lo sr đe suda.

Kad je objavljena odluka o bankrotu Varekini distilatija, pokretna inepokretna imovina stavljene su na aukciju. Zarada je iskorišćena da seućutkaju poverioci. O sudbini upravne zgrade i pogona odlučeno je krajemnovembra te godine, posle sporog sakupljanja ponuda i protivponudakojima su se istakli advokat Sereventi iz Koma, u ime hotelijera ErbertaKjavarija, i Švajcarac Epfajn u ime ponuđača koji je otkrio svoj identitet tekposle povoljnog ishoda nadmetanja. Bio je apotekar, sin jednog Francuza iVarežanke. Zvao se Ajas Debuše. Odavno se odselio u okolinu Mendrizija ipre nekoliko godina osmislio je, zaštitio i izneo na tržište čaj s laksativnimdejstvom koji je nazvao ipso fak to. Uspešno pokrećući čak i krajnje lenjacreva, čaj se prodavao toliko dobro da je ubedio Debušea da proširi granicesvoje trgovine i da otvori proizvodnu laboratoriju i u Italiji, gde je premastatistikama, uprkos raširenoj upotrebi ricinusovog ulja, zatvor i dalje ostaojedna od najčešćih tegoba. Debuše je obišao postrojenja jednog hladnogdecembarskog dana, u pratnji sekretara Detonatija, koji nije mogao daveruje svojim ušima kad ga je apotekar zamolio da mu pomogne daodabere personal jer je, iz praktičnih razloga, želeo da zaposli ljude izoko li ne.

– Da vam mo žda ne tre ba i knji go vo đa? – upi ta ga De to nati.– Re kao bih da će mi tre bati – odgo vo ri De buše.– Ja ću se po bri nuti za to – obe ća se kre tar.A te večeri, pošto je saopštio novost ženi i šuraku, reče ovome kako bi

mu mno go uči nio ako se ni kada više ne bi po javio pred nje go vim vrati ma.

VI

Noemine nedoumice razvejao je metiljavko. Naravno, ne one u vezi sasudbi nom sto lira; to je zauvek ostalo mi ste ri ja.

Drugačija nedoumica je nju mučila: da li da ostane u Derviju ili da sevrati u do li nu, da li da pro da kuću ili da je zadr ži...

Ni šta od sve ga toga.Jedne večeri joj je rekao da on raspolaže najvećim delom kuće, budući da

je nasledio kako deo koji je pripadao njegovoj sirotoj majci, tako i onaj koji jepripadao ocu i da nema nikakvu nameru da je proda da bi se zakopao une koj vuč joj jazbi ni upravo sad kad mu se zdravstve no stanje po bolj šalo.

No e mi se nije uspro ti vi la.

– Ali od čega ćemo ži ve ti? – upi ta.Ušte đe vi na neće zauvek po trajati, pre ma tome...– Od rada – odgo vo ri me ti ljavko.– Tvog – naglasi odmah zatim.I o tome je dugo razmišljao. I uverio se da bi tim rukama dostojnim

jednog drvoseče, koje su više puta ošamutile jadnog Linda, Noemi mogla daradi u pilani rame uz rame s bilo kojim muškarcem. Ne bi bilo prvi put daKali pran di zapo sli neku ženu, neće to biti ni šta izuzet no.

– Bravo – reče No e mi – a kuća? Ko će bri nuti o kući, ko će kuvati?– Ja – odgo vo ri me ti ljavko.Šta misli, ko je to radio u vreme kad je njegova jadna mama, kako bi

zaradi la ne što, mo rala da radi po tuđim kućama?No e mi ostade bez reči.– Nauči zanat, uvek je go vo ri la moja jadna mama – do dade me ti ljavko.– Što se toga tiče – odvrati Noemi, možda ne sasvim ubeđena ali

po be đe na bespre kor no šću me ti ljavko vog plana – tako je go vo ri la i moja.

VII

Jednu lepu de voj či cu koja će pravi ti društvo de čaku, eto šta je že leo!Nije prošlo nijedno veče a da Bonđoani ne ponovi tu želju. A zatim bi,

kad bi de čačić zado volj no zahr kao, zasukao rukave kako bi ostvario že lju.Ar me li na je sarađi vala.I sarađi vala.U okto bru 1930. ro di la je to li ko že lje nu de voj či cu, Kar mi lu.U avgustu 1931. ro di la je još jednu, Estre lu.U septem bru 1932, sve tlost u kući Bon đo ani je vih ugle dala je Vale ri jana.Posle čega je Bonđoani, izračunavši da se, po brojnom stanju, približio

Ðeminacijevom bataljonu, odlučio da podnese ostavku na položajpartijskog sekretara: nije više imao vremena za političke budalaštine,trebalo je nahraniti tolika gladna usta, a to je zahtevalo posvećenost ali iopre znost, kako bi se izbe glo novo po tom stvo.

Ali, kao što se kaže, čovek nikad ne može da bude dovoljno oprezan, aobuzdavanje u izve snim okol no sti ma nije ni malo lako.

Ukratko, jedne nedelje ujutru, u julu 1933, Armelina je poverila mužu dačeka još jedno.

– Još jedno? – upi ta on.

Drago mu je, kako da ne!Samo je mal či ce zabri nut.– Tre ba smi sli ti ime – pri me ti.Edvi đe, reče, ako po no vo bude žen sko.An to nio, ako se rodi de čak.– Ti se po bri ni za to – reče mu Ar me li na.Ona je morala da se pobrine za ručak. Imali su goste: Detonatija, koji se

nije predavao na položaju sekretara partijske organizacije u Menađu, inje go vu go spo đu.

Posle ručka, muškarci su izašli da prošetaju. Gospođe su ostale kod kućeda pospreme. Ali, pre svega, da bi razgovarale o svojim stvarima irazme ni le iskustva s trudno ćom.

Zato što je i De to nati je va žena išče ki vala nasledni ka.– Vo le la bih da bude de čak – reče – lep kao vaš.– Eh, lep! – odvrati Ar me li na, skri vajući po nos.Lep je na maj ku, po mi sli.– Ni kad ne bih re kla... – nastavi la je De to nati je va.Zapravo, niko ne bi re kao, izuzev ono malo ljudi koji su znali isti nu, da je

Bon đo ani usvo jio de čaka.– Kao da se tvoj muž smanjio – pro ce ni De to nati je va – pljunuti on.Ar me li na zausti da kaže ne što, mo rala je da kaže, već je bila zi nula.– Mno gi to kažu – pri znala je.– Na kraju krajeva – reče zatim svojoj gošći – deca pripadaju onima koji

ih po di žu. Zar ne?

Beleška o autoru

Andrea Vitali, lekar i pisac, rođen je 1956. godine u Belanu, na istočnoj obalijezera Komo. Objavio je četrnaest romana za izdavačku kuću Gar canti.Njegove knjige prodate su u dva miliona primeraka, prevođene na desetjezika, ovenčane najuglednijim književnim nagradama. Vitali je miljenikpublike i književnih kritičara, koji svako njegovo novo delo najavljuju kaodogađaj godine. Roman Gradski orkestar doživeo je pet izdanja, prodat je usto dvadeset hiljada primeraka, osvojio prestižne književne nagradeCa sa no va (2009), La Tore (2009), Premio Procida Isola di Arturo Elsa Morante(2009). Iste godine, knjiga je uvrštena i u najuži izbor za nagrade Stre ga iCam pi el lo.

Na srpskom jeziku do sada su objavljeni njegovi romani:Gradonačelnikova kći (Laguna, 2008), Mo di ski nja (Laguna, 2009), Posle duge ite ške bo le sti (Evro-Gi un ti, 2011).

1⇒ Musolinijeva kampanja za povećanje proizvodnja žita, kako bi se Italijaoslobodila uvoza. (Prim. prev.)

2⇒ Lat.: večno počivaj. (Prim. prev.)

3⇒ Nevoljni pokreti ruku, mišića lica, kao posledica reumatske groznice.(Prim. prev.)

4⇒ Lat.: daj da bi dobio. (Prim. prev.)

5⇒ Giovinezza – Zvanična himna Nacionalne fašističke partije Italije.Canzone del Piave – čuvena italijanska patriotska pesma. (Prim. prev.)

6⇒ Reka u severnoj Italiji, koja se pominje u istoimenoj patriotskoj pesmi.(Prim. prev.)

7⇒ Lat.: reči lete. (Prim. prev.)

8⇒ Lat.: napisano ostaje. (Prim. prev.)

9⇒ Rimski pozdrav preuzeli su i koristili italijanski fašisti. (Prim. prev.)

10⇒ Peške; aluzija na Svetog Franju Asiškog, koji je svuda išao peškeumesto na konju kao njegova sabraća. (Prim. prev.)

11⇒ Matoni, na italijanskom, znači cigle. (Prim. prev.)

12⇒ Lat.: utočište za grešnike. (Prim. prev.)

13⇒ Nacionalni sekretarijat za dobrovoljni rad. (Prim. prev.)

14⇒ Lat.: u zdravom telu zdrav duh. (Prim. prev.)

15⇒ Lat.: poslednja mera. (Prim. prev.)

16⇒ It.: uzvišeni. (Prim. prev.)

17⇒ Čuveni Garibaldijev slogan tokom kampanje za ujedinjenje Italije.(Prim. prev.)

18⇒ Pesma posvećena Musoliniju. (Prim. prev.)

19⇒ Lat.: objavljujem vam veliku radost. (Prim. prev.)