др Предраг Мутавџић

Граматика савременог

грчког језика

(с основним елементима морфосинтаксе)

Београд, 2007.

Садржај

Уместо увода. 2 Предговор 4 Основна библиографија 8 Савремени грчки – неки основни подаци 9 Први део – Фонетика Грчки гласови, изговор и писање ....................................................................11 Српски и грчки гласовни и графички систем .................................................11 Акценат и бележење акцента ...........................................................................17 Подела речи на слогове .....................................................................................21 Други део – Морфологија Врсте речи ...........................................................................................................22 Род, број и падеж ................................................................................................23 Променљиве речи Члан – Неодређени члан ..................................................................................24 Одређени члан .....................................................................................................27 Именице............................................................................................................39 Именице мушког рода на: -ος ............................................................................40 -(τ)ης .......................................................................42 -(ά)ρης .....................................................................43 -τζής. .......................................................................43 -ας ...........................................................................44 -ές ............................................................................46 -ους .................................................................... ....47 Именице женског рода на: -ά/-α .......................................................................48 -ή/η .........................................................................51 -ος ..........................................................................54 -ω/-ώ ......................................................................55 -ά/-ού .....................................................................55 Именице средњег рода на: -ό/ο .........................................................................57 -ί/ι те –άκι .............................................................59 -μα .........................................................................61 -σιμο, -ξιμο, -ψιμο ................................................62 -ος .........................................................................62 -ν ...........................................................................63 -ας, -ως, -ός .............................................................64

Неправилне именице ......................................................................................65 Трећи део – Падежи и њихова употреба Номинатив .....................................................................................................70 Генитив ..........................................................................................................72 Акузатив .........................................................................................................80 Четврти део Придеви ..........................................................................................................84 Деклинација придева на: -ος, -η, -ο .............................................................85 -ος, -α, -ο .............................................................87 -ός, -ά/-ιά, -ό .......................................................89 -ύς, -εία, -ύ -ύς, -ία, -ύ -ής, -ιά, -ί ...........................................................90 -ής, -α, -ικο, -άς, -ού, -άδικο -τζής, -τζού, τζίδικο ............................................92 -ης, -ης, -ες .........................................................94 Новогрчки придеви од старогрчких партиципа ........................................95 Партицип презента пасива ..........................................................................97 Непроменљиви придеви ..............................................................................98 Поређење придева ........................................................................................99 Неправилни компаративи и суперлативи придева ...................................103 Непотпуна компарација ...............................................................................104 Придеви без компарације ............................................................................105 Бројеви – Цели (основни) бројеви .............................................................106 Редни бројеви ..............................................................................................109 Пропорционални бројеви ...........................................................................110 Помножни бројеви ......................................................................................111 Дистрибутивни бројеви ..............................................................................111 Пети део – Заменице Личне заменице ...........................................................................................113 Присвојне заменице ....................................................................................118 Повратне заменице ......................................................................................120 Одређене заменице ......................................................................................121 Неодређене заменице ..................................................................................122 Показне заменице ........................................................................................127 Односне (анафоричне) заменице ...............................................................128 Упитне заменице .........................................................................................131 Шести део – Глаголи Опште одлике глагола .................................................................................133 Глаголски вид ..............................................................................................137 Депонентни глаголи ....................................................................................141 Конјугације глагола .....................................................................................143

Презент ......................................................................................................... 145 Трајни футур .................................................................................................147 Аорист глагола прве конјугације.................................................................148 глагола друге конјугације................................................................154 Употреба и значење аориста .......................................................................158 Имперфекат ...................................................................................................161 Перфекат ........................................................................................................165 Плусквамперфекат ........................................................................................168 Тренутни футур .............................................................................................170 Перфективни футур ......................................................................................172 Партицип презента актива ...........................................................................174 Трпно стање Презент ...........................................................................................................176 Трајни футур ..................................................................................................178 Имперфекат ....................................................................................................178 Аорист пасива глагола прве конјугације .....................................................179 друге конјугације ...................................................183 Пасив перфекта и плусквамперфекта ..........................................................185 Тренутни футур ..............................................................................................186 Перфективни футур .......................................................................................186 Πребацивање из актива у пасив....................................................................187 Партицип перфекта пасива ...........................................................................189 Пасив стања ....................................................................................................191 Начини Конјунктив ....................................................................................................193 Кондиционал .................................................................................................200 Императив .....................................................................................................205 Неуправни говор.............................................................................................211 Седми део – Непроменљиве врсте речи Прилози ...........................................................................................................213 Компарација прилога ......................................................................................217 Неправилна компарација прилога .................................................................219 Прилози без компарације ...............................................................................219 Осми део – Предлози ................................................................................221 Предложни изрази (синтагме) ........................................................................225 Девети део – Везници ................................................................................228 Десети део – Узвици ...................................................................................230

Уместо увода

Кризал: О, лепе ли параде!

А да је нисте ухватили како краде? Филомента: И још горе од тога, горе... Кризал: Несрећнице једна, а да нисте, море... Филомента: Зар то није дрскост којој нема пара

Да после тридесет лекција замара Слух мој разговором што простачки звони Реч'ма што Вожла из језика гони!

Кризал: Ма зар то?! Филомента: И да још после све моје муке

Подрива темеље свеопште науке, Граматике, која и краљеве веже И њихове мисли у облике стеже!

Кризал: А ја мислио да је преступ какав већи! Филомента: Молим?! То није ништа, хтели бисте рећи?!

Можете је бранити! Свеједно! Но то је тако просто, бедно! Учих је како се реченица гради Сто пута, а она сваку накаради!

Мартина: Јест, ви мени увек све некакве спрдње!

Нећу да се ачим, бадава су грдње! Филомента: Беднице, зар тако сме да се каже

За језик који нам отменост налаже?! Мартина: Ко 'оће да чује, свака реч је ишта!

А те ваше приче су за ништа! Белиза: Еј, главо дебела, зар код тол'ких мука ти нећеш никада

Научити како се језиком влада?! То твоје ''ништа'' овде мора да се двоји: Предлог са ''шта'' иза негатива стоји!

Мартина: Па шта ћу, нисам фина као ви и ваши,

Говорим ја како говориду наши! Филомента: Ово је сувише! Белиза: Солецизам прави!

Филомента: Осетљиво уво просто да оглуви! Белиза: Па ти к'о да си расла негде у дивљини!

''Говоре'', треће је лице у множини! Докле ћеш да вређаш грешну граматику!?

Мартина: Боже! Ја вређела госпођу Катику!? Белиза: Граматика, то је једна књига,

А та реч долази... Мартина: Е, баш ме је брига! Белиза: Глупља си од вола!

Граматика верба и номинатива, Уз то супстантива, к'о и адјектива Учи нас правилу...

Мартина: Али, госпођо, забога!

Од тих људи ја не знам никога! Белиза: То су речи које мис'о кажу

И треба пазити да се добро слажу! Мартина: Па нек с слажу, туку... до миле воље!

Молијер, Учене жене, ΙΙ чин, појава шеста СКЗ, Београд, 1934, превод Драгослава Илића

Предговор

Стара је школска изрека: ''Нико не воли математику, још мање граматику''. У њој, осим духовитости и риме, има још нечег заиста истинитог – обе науке су такве да захтевају, са једне стране, безусловно и бескомпромисно прихватање неумитних чињеница, а са друге траже логичко размишљање и повезивање, чак и тамо где нам се на први поглед чини да никаква веза не постоји. Из оваквих дијаметрално опречних ставова проистиче парадокс који ове науке одликује.

Граматика је још од древних античких времена замишљена као посебна уметност (вештина, τεχνή) овладавања нечим што се тешко може савладати – језиком. Отуда је од тих првих дана па до данас увек у форми једног својеврсног (рекли бисмо каталошког) описа и пописа језика и свих његових морфолошких елемената. Историјски посматрано, граматика се појавила тек онда када је људска мисао видно узнапредовала и када се јавила природна логичка и философска потреба да се уведе ред у језик. Веровало се да ће се преко описа, одређења, систематизације и класификације свега језичког уочити правилности, сличности и подударности између (појединих) елемената као и све неправилности (аномалије) и одударања од оног што се сматрало ''исправним''. А да је овај задатак од давнина остао у суштини исти, не треба посебно истицати. Једино су се мењали системи приступа, класификација, описа, именовања, сагледавања улоге, значаја и функције свих језичких елемената и њихових односа између себе.

У односу на старогрчку граматику, граматика савременог грчког језика, такозване димотике (δημοτική), је умногоме поједностављена. То је резултат природног и постепеног вишемиленијумског развоја грчког језика. Међутим, вековима су се грчки граматичари опирали да прихвате живи народни језик као свој књижевни узор. За ту малобројну и веома образовану елиту узор је био класични грчки, и то ни мање ни више него онај из времена када је Атина била на своме врхунцу – из V века пре Христа. Сматрали су да је језик којим су народне масе говориле вулгаран, нижеразредан, недостојан и неадекватан да изрази све односе (лексичке, граматичке и синтактичке) и да прецизно пренесе све мисли, осећања, суптилности. Али од краја XVIII века мења се став учених Грка према своме матерњем језику. Време просвећености јесте и време коначног формирања и уобличавања савремених европских нација, а посебно француске, немачке и италијанске, које су оставиле свој печат на културу, историју, цивилизацију. Оно што је тим нацијама још недостајало да би се потврдиле као нације у правом смислу те речи била је јединствена држава, а са њом и језик. Од периода контрареформације народни језици су поступно добијали примат, али је латински и даље био главни (службени) језик дипломатије, науке, културе, политике, уметности скоро до почетка XIX столећа. Просвећеност је подразумевала, између осталог, окретање ка матерњем језику и ка његовом истраживању. Зато је у уметничким круговима порасло интересовање за изворним народним изразом, за проучавањем тог језика који се чинио удаљеним и скоро нестварним у односу на латински. Из тих и таквих интересовања настала су почетна проучавања васколиког блага народног језика који је, на опште запрепашћење окорелих традиционалиста и конзервативаца, заблистао у пуном сјају и свој својој величини, засенивши тако латински и потиснувши га једном за свагда у други план.

Оваква стремљења нису заобишла ни Грке код којих је трајало вишевековно превирање за или против народног језика. Ове огорчене филолошке борбе имале су свој прави почетак у ΙΙ веку после Христа, са појавом првих глосара и упутстава ''није тако, него овако'', али им се крај није назирао. Решење из те позиције понудио је својим ''средњим решењем'' (μέση οδός) 1804. године грчки лингвиста Адамантиос Кораис (Αδαμάντιος Κοραής), покушавши да помири традиционалисте и напредњаке у виду предлога да основица грчког језика буде народни језик који ваља ''поправити'', ''прочистити'' да би личио на замишљени идеал грчког. Тако је настала једна вештачка творевина у виду учене катаревусе (καθαρεύουσα), језика који је имао неприкосновени примат у грчком друштву у односу на димотику. У званичној употреби био је све до почетка 80-тих година прошлога века. Ова језичка подвојеност (такозвана диглосија) представљала је велики проблем и препреку Грцима у учењу матерњег језика, па је цели један век (од 1880. до 1980) обележен огорченом борбом да се народном језику призна онај статус који су имали (и даље имају) сви остали народни језици у Европи. Након тешких година војне диктатуре, ново демократско поглавље грчке историје започето је крупном и далекосежном одлуком – да се катаревуса коначно избаци из употребе и да се дâ предност живом народном језику, димотици.

***

Књига коју предајемо нашој јавности на увид јесте, ако се не варамо, прва и једина такве врсте код нас. Замишљена је као основни преглед граматике савременог грчког језика, па је ова чињеница условила њен облик, начин излагања, садржај и, свакако, научни и стручни ниво. А пошто је прва, потребно је да задовољи најразноврсније потребе, пре свега наредне:

- како је код нас проучавање, изучавање и подучавање савременог грчког језика још у повоју, морала је бити прегледна, поступна и морала је да омогући почетницима (у правом смислу те речи) увод у нови језик који никада пре није предаван код нас; - будући да је намењена превасходно студентима неохеленистике, који ће се њом служити, али и свима осталима, који се на било који начин баве савременим грчким језиком, водили смо рачуна о томе да књига буде на висини лингвистичког образовања и да одговара наставним плановима и програмима учења језика; - како је код нас раширено мишљење да је грчки изузетно тежак језик, што се може слободно рећи за старогрчки, трудили смо се да покажемо да је то само уврежено мишљење и да савремени грчки има, поред низа својих специфичности, и много додирних тачака са српским, које могу олакшати усвајање одређених граматичких сегмената и елемената. Незгодно је једино код грчког то што је он језик изолат, језик који нема неки свог сродни живи парњак (као што то има српски са словенским језицима) са којим би се могле извлачити подударности и правити паралеле ради лакшег савлађивања граматике.

План излагања материје у књизи јесте урађен према грчким моделима и захтевима, али је мање-више традиционалан. Једино што смо изоставили, јесте

поглавље о творби речи, будући да је то нешто сложеније питање које захтева посебан приступ (мада смо се творбе ту и тамо дотицали, посебно када смо говорили о акцентуацији и деклинацији именица, односно глагола). Свуда тамо где смо мислили да би било добро да се направе поређења са српским, дали смо их. Водили смо се у том погледу мишљу великог романисте и лингвисте, Петра Скока, по коме граматичко излагање страног језика, ма колико било строго, сувопарно и круто, не сме бити само чиста објективност, чисти опис, него ће тај опис и та објективност имати конкретнога смисла и значаја само ако се успоставе паралеле између начина изражавања исте мисли у матерњем и у страним језицима. Исто тако, план излагања смо нарушили и тиме што смо желели да укажемо на посебне синтактичке функције, употребе, вредности и значења појединих граматичких елемената грчког језика, будући да смо сматрали да је потребно да укажемо на њихову важност, специфичност или да их разјаснимо са становишта непознатог граматици нашег језика.

Када је реч о прегледности материје, трудили смо се да наше излагање буде што је могуће једноставније и прихватљивије просечном образованом читаоцу, па смо настојали да дамо примере у којима би се појавиле недоумице. Да би се студентима неохеленистике олакшао прелаз на употребу грчких писаних уџбеника, назначена је у заградама грчка граматичка терминологија. Можда ће класичари замерити што у овој граматици нема осврта на класични грчки и што нисмо нигде наводили основне елементе из историје развоја грчког језика. То је учињено с разлогом – желели смо да дамо опис савременог језика, онако како га виде Грци, без непотребног залажења у прошлост. Тиме би се додатно оптеретило и закомпликовало савлађивање граматике савременог грчког, можда на исти начин као када би странац учио савремени српски уз пропратне примере и објашњења из старословенског.

Циљ и намена ове књиге јесте да послужи и као најосновнија практична граматика и да буде истовремено приручник за озбиљнији научни приступ проучавању савременог грчког језика, увод у студије. Колико смо у томе успели, показаће неумитно и време, али и сви корисници који ће својим сугестијама, примедбама, идејама помоћи да се ова граматика побољша и да се сви пропусти исправе. На томе ће им аутор бити топло захвалан.

У Београду, септембра 2007. године

др Предраг Мутавџић

Основна библиографија

Π. Ε Γιαννακοπούλου – Συντακτικό της Νεοελληνικής γλώσσας, εκδ. Παπαδήμα, Αθήνα, 1996. Χ. Κλαίρης – Γ. Μπαμπινιώτης – Γραμματική της Νεοελληνικής, εκδ. Ελληνικά Γράμματα, Αθήνα, 2005. Α. Τσοπανάκης – Νεοελληνική γραμματική, εκδ. Εστία, Θεσσαλονίκη, 1994. Α. Τζαρτζάνου – Νεοελληνική σύνταξις (της κοινής δημοτικής), Εκδοτικός οίκος αδελφών Κυριακίδη, Θεσσαλονίκη, 1996. Μ. Τριανταφυλλίδης – Νεοελληνική Γραμματική της δημοτικής, εκδ. Αριστοτέλειο Πανεπιστήμιο Υεσσαλονίκης, Θεσσαλονίκη, 1996. David Holton et al. – Γραμματική της Ελληνικής γλώσσας, εκδ. Πατάκη, Αθήνα, 2004. Otto Jespersen – Philosophie de la grammaire, Les Editions de Paris, 1971. F. Maspero – Grammatica della lingua greca moderna, Milano, 1976. F. M. Pontani – Grammatica neogreca, ed. Dell’Ateneo, Roma, 1968. Wilhelm Metger – Neugrichische Kurtzgrammatik, Hueber, Muenchen, 1998. Wim Oudshoorn & Marietje W. Visser – Griechische Verben, Formen und Gebrauch, Klett, Hamburg, 2006. Dr. Heinz F. Wendt – Praktische Neugriechische Grammatik, Langenscheidt, Zürich, 1965. Радмила Ђорђевић – Граматика енглеског језика, Чигоја штампа, Београд, 1996. Р. Симић-Ј. Јовановић – Српска граматика, Јасен, Београд, 2007. Ж. Станојчић-Љ. Поповић-С. Мицић – Савремени српскохрватски језик и култура изражавања, Завод за уџбенике, Београд, 1989. М. Стевановић – Савремени српскохрватски језик I-II, Научна књига, Београд, 1986.

Савремени грчки – неки основни подаци Νεοελληνικά – μερικά βασικά στοιχεία

Говори се у следећим државама света:

Грчкој, Румунији, Бугарској, Албанији, Турској, Бившој југословенској републици Македонији (FYRОМ), Јерменији, Украјини, Русији, Грузији, Казахстану, Јордану, Египту, Италији, Шпанији, Француској, Јужној Африци, Аустралији, САД, на Кипру као и у великој грчкој дијаспори широм света.

Број говорника: Данас (2007) се сматра да у свету грчким језиком, као матерњим, говори између 15 и 17 милиона људи, од чега само у Грчкој око 10 милиона.

Место по укупном броју свих изворних говорника у свету, према постојећој међународној класификацији:

52. место

Језичка породица: - индо-европска (по пореклу), без ближих и даљих сродних језика, па се зато у лингвистици назива језиком изолатом

- протогрчка

Графија: алфабет који је око Х века пре Христа преузет од Феничана и доцније прилагођен потребама грчког гласовног система

Званични статус грчког:

- службени је језик:

- мањински је језик:

Грчке, Кипра, Европске уније

Албаније, Турске, Италије

Међународни језички кôд

ISO 639-1: el

ISO 639-2: gre (B) ell (T)

ISO 639-3: или за: grc — Ancient Greek ell — Modern Greek

Званични назив: Κοινή Νεοελληνική, појам који се односи на савремени грчки језички израз – димотику (δημοτική), настављач Александрове коинеје, грчког наддијалекта, с основицом на атичком дијалекту.

Први забележени документи на савременом грчком:

Научници с правом сматрају да је савремени грчки већ увелико постојао у IX веку после Христа. До оваквог су закључка дошли на основу пажљиве филолошке анализе записа првих грчких народних песама, такозваних акритских (крајишничких). Забележене су нешто доцније, у Х и ХI веку. На народном језику је записан и велики новогрчки спев, Дигенис Акрита, сачуван до данас у неколико познатих и добро проучених варијаната, који се умногоме ослања на традицију акритских песама. Заједно с овим песмама се, некако истовремено, појавила и збирка песама, позната као Птохопродромова, највероватније анонимног аутора, ако не и самог чувеног византијског песника Теодора Продрома, у којој се описује живот на византијском двору једноставним народним стилом изражавања.

Периодизација развоја грчког језика

око 2000. пре Христа

1600–1100. пре Христа

800–300. пре Христа

300. пре Христа – 330. после Христа

330–1453. од 1453. до данас

протогрчки микенски старогрчки,познатији

као ''класични грчки''

грчка коинеја

средњовековни грчки,

историјски познат и као ''ромејски''

(ρωμαίικη)

савремени грчки

Први део

Ф О Н Е Т И К А

Грчки гласови, изговор и писање

1. Српски и грчки гласовни и графички систем

Као што је познато, наша писма, ћирилица и латиница, састоје се од по 30 графичких (словних) знакова; и док је код ћирилице фонетско начело спроведено до краја – дакле, сваком гласу одговара један и само један графички знак – дотле у латиници постоје четири здружена слова (такозвани диграми) – lj, nj, dž, dj – који ремете ово начело:

а, б, в, г, д, ђ, е, ж, з, и, ј, к,

л, љ, м, н, њ, о, п, р, с, т, ћ, у, ф, х, ц, ч, џ, ш

Званично, грчки алфабет (το ελληνικό αλφάβητο) поседује свега 24

графичка знака, али уколико се придодају и сви они диграми (триграма, као и у српском, нема!) ван алфабета, коначна бројка се зауставља на 30. Међутим, са фонолошке тачке гледишта, ефективно постоји 25 гласова:

Гласовна гласовна Вредност вредност

Α α άλφα /а/ Ν ν νι /н/ Β β βήτα /б/ Ξ ξ ξι /к+с/ Γ γ γάμα /γ/ Ο ο όμικρον /о/ Δ δ δέλτα /ð/ Π π πι /п/ ντ /д/ Ε ε έψιλον /е/ Ρ ρ ρο /р/ μπ /б/ Ζ ζ ζήτα /з/ Σ σς σίγμα /с/ τς /ц/ Η η ήτα /и/ Τ τ ταυ /т/ τζ /дз/ Θ θ θήτα /θ/ Υ υ ύψιλον /и/ γκ /г/, γγ /ŋ/, γχ Ι ι γιώτα /и/ Φ φ φι /ф/ ου /у/ Κ κ κάπα /к/ Χ χ χι /х/ Λ λ λάμδα /л/ Ψ ψ ψι /п+с/ Μ μ μι /м/ Ω ω ωμέγα /о/

На основу упоређења примећује се да у оба гласовна система постоји велика подударност не само у бројчаним односима слова, него и у начину артикулације гласова. Из овога проистиче да 80% гласова у оба језика поседује исту вредност: самогласници (φωνήεντα) - /а/, /е/, /и/, /о/, /у/ сугласници (σύμφωνα) - /б/, /п/, /д/, /т/, /г/, /к/, /л/, /з/, /с/, /ф/, /х/, /ц/, /р/, /м/, /н/, /в/

Размимоилажења су једино у погледу извесног броја сугласника који (не) постоје у другом језику. Рецимо, за Грка је (врло) тешко да разликује српске африкате Ђ и Џ, Ж од Ш или Џ од Ц, док се српски гласови Љ и Њ у грчком чују једино унутар речи, у спојевима ламде /λ/ и ни /ν/ са неким /и/, у затвореном слогу након каквог самогласника – на пример: πολύ /поли/, παλιός /паљос/, νήβω /ниво/, Χανιά /Хања/. Οпет, за Србина је у почетку тешко да правилно разликује интердентале /θ/ и /ð/ од њихових парњака Т и Д, док се /дз/ појављује у извесним гласовним склоповима који су и у српском подударни, попут – наДЗорник, поДЗидати, поДЗемље и слично. Због сличности са фонемом /ц/ понекад долази до њиховог мешања, нарочито у говору.

Посебну тешкоћу, дакле не само нама, него и Грцима, представља правилно писање трију самогласника /е/, /и/ и /о/. Већ на основу једноставног прегледа грчког алфабета уочава се постојање неколико различитих графема којима се означава један те исти глас. Некада су се они (и по квалитету и по квантитету) међусобно разликовали на фонетско-фонолошком нивоу, али данас су те разлике потпуно изгубљене. Како се Грци придржавају етимолошког начина писања, то подразумева да се чврсто придржавају своје писане традиције наслеђене из старогрчког језика, само нужно модификоване савременим захтевима грчког језика. И док је писање задржано, мање-више посматрано, у оквиру једне архаичне фазе, дотле је изговор далеко напредовао и одавно превазишао ту фазу. Све ово уноси приличну пометњу и сâмим Грцима који, без обзира на степен образовања, редовно морају консултовати правописни речник. Повезивање ствари на основу аналогије (по принципу: ако се две, три, четири ствари овако пишу, и пета је ствар иста) могуће је једино у извесном броју случајева, али не увек. Практично, док не видимо како се пише једна реч ми смо – неписмени! Ово исто важи и за француски и енглески језик, на пример, али не и за немачки или руски. И поред одређених напора да се правопис поједностави, традиционалисти и даље тврдокорно инсистирају на старогрчкој основи. Зато је од важности за сваког почетника и студента да усвоји главно начело – ништа није усвојено док није барем три-четири и више пута написано. То значи да би требало да се много више пажње посвети правопису, тачније речено писању речи у којима се појављују наведене фонеме.

Поред већ уочених графема ι, η, υ, у грчком се сусрећемо и са самогласничким скуповима οι, ει, υι који, такође, имају исту гласовну вредност, тј. /и/. Како не постоји правило које ће прецизно регулисати које ће се /и/ писати, то значи да се у једној те истој речи могу сусрести различита /и/: ι βιβλίο, πίνω, ειδική, κλειδί, δηλητήριο, εποικοδομητικοί, στιγμή, η ψυχή, ποιητής, πείθω, διήγηση, ειδύλλιο, χρησιμοποιείς, υ /и/ κάποιοι, πιο, πιεις, σχολείο, ειρηνικοί, ηλιοθεραπεία, πυρετός, ει είκοσι, υποκειμενική, τοίχοι, τείχη, τύχη, αηδόνι, ποιοι. οι διυλίζει, υιοθεσία, προίκη, υλικό, οίκοι υι

Исто вреди и за фонему /о/ као и за фонему /е/: ο ώρα, ωράριο, οχτώ, ρωτώ, όπλο, μόνος, όπως, δώρο, ραδιόφωνο, /ο/ ω κωμωδία, ζώο, όζον, πόνος, πάνω, κλείνω, αθώος, ονομάζω ε μέτωπο, εποχές, αετός, /е/ αιώνας, απαραίτητες, αι

Када је реч о сугласницима, ту, пре свега, морамо обратити пажњу на изговор фонеме γ /г/. По правилу, њен је изговор више грлен, па се чује као парњак фонеми /х/, такозвано ''лагингално г'' које се чује у семитским језицима. У интернационалној фонетици се обележава знаком /γ/. Овакав изговор је у спојевима гаме са самогласницима α, ω, ο, ου: αγόρι, εγώ, γόνατο, γούνα, αγάπη, καβγάς, μαγαζί, αγοράζω, αγώνας, τραγούδι, όργανο

или уколико се гама налази заједно са неким другим сугласником: γδύνω, γλάρος, γλώσσα, γνωστός, γλυκός, γνέφω

У споју са самогласником /е/ или /и/, долази до палатализације (ουρανικοποίηση) у /је/, односно /ји/: γεγονος, γένος, αγενής, Χριστούγεννα, ψυγείο, μέγεθος, γελάω, Γεράσιμος γη, γίνομαι, μαγικός, γυναίκα, μάγειρας, εκλογή, γυμνάσιο, άγιος, Γιώργος

Фонема γ /г/ је присутна било у изворним грчким речима, било страним. У том случају је прати безвучна компонента κ , дакле – γκ: γκρεμός, γκρινιάζω, γκάζι, γκέτο, γκαστρώνω, γκολφ, γκαρσόν(ι), γκρογκ, γκαράζ

У средини речи и на крају се чује као енглеско /ŋ/, односно у облику своје алофоне варијанте: αγκαλιά, αγκάθι, εγκαρδιώνω, παγκόσμιος, κάγκελο, όγκος, αναγκάζομαι, άγκυρα

Графичка варијанта γχ се фонетски приказује као /ŋ + х/:

συγχωρώ, εγχειρίδιο, έλεγχος, συγχρονίζω, συγχαίρω, εγχείρηση

Геминанта γγ се увек изговара као енглеско /ŋ, односно n + g/ и она је и најчешћа у писању: φεγγάρι, σφουγγάρι, Ουγγαρία, εγγόνι, αγγούρι, άγγελος, συγγραφέας, αγγίζω, διφθόγγος

Интердентали δ /ð/ и θ /θ/ су сугласници чији се изговор разликује од дентала ντ /d/ и τ /t/, с обзиром на то да се врх језика поставља у оба случаја између зуба. При артикулацији гласа /θ/, ваздух просто струји кроз такву препреку и производи специфичан вид ''шуштања'', док у изговору његовог парњака /ð/ учествују још и гласне жице, као да се жели изговорити /d/ са мало избаченим језиком напред. Не ретко се дешава да у једној речи наиђемо на оба гласа, али никада директно један уз други: έκθεση, θέμα, αθλητής, κιθάρα, καθαρός, Αθήνα, θέλω, ηθικός, λάθος, θρανίο, γενέθλεια κερδίζω, δίνω, εδώ, εβδομάδα, διδάσκω, λάδι, βραδινό, έκδοση, κορδέλα, εκδρομή Θουκιδίδης, διορθώνω, θαλασσοδέρνω, διεύθυνση, διευνής, Θεόδωρος, διάθεση