GREŠKE U PROPUSTI PRI IZRADI PRVOSTEPENE KRIVICNE PRESUDE

Uvodne napomene

O metodologiji i sistematici izrade prvostepene krivične presude pisani su referati na prethodnim savetovanjima u Vrnjačkoj Banji, pa se može pomisliti da ova tema više nije aktuelna, odnosno da je tu gotovo sve, uglavnom, poznato. Međutim, raznovrsne greške vezane za pismenu izradu prvostepene presude, koje se uočavaju u drugostepenom krivičnom postupku pred Vrhovnim sudom Srbije, te veliki broj ukinutih presuda zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 11. ZKP, ukazuju da je ova tema i te kako aktuelna. Osim toga, zbog mladih sudija nije na odmet ponovo ukazati na neke greške koje sudovi čine pri izradi presuda, kako se te greške ne bi ponavljale ubuduće. 

U prvom delu referata ukazaćemo na odredbe Zakonika o krivičnom postupku koje se odnose na pismenu izradu prvostepene krivične presude i neke značajnije stavove teorije i sudske prakse iz ove oblasti. U drugom delu navešćemo neke konkretne primere grešaka i propusta u presudama koje su ispitivane u žalbenom postupku pred Vrhovnim sudom Srbije. Smatramo da je bolje navesti konkretne greške i propuste u konkretnim presudama, nego da se kaže "uočavaju se takve i takve greške", a sve sa ciljem da se ubuduće broj grešaka i propusta (a samim tim i broj ukinutih presuda) svede na što manju meru. OPŠTE NAPOMENE O PISMENOJ IZRADI PRVOSTEPENE KRIVIČNE PRESUDE

U krivičnom postupku sud donosi tri vrste odluka: naredbe, rešenja i presude. S obzirom da se presudom po pravilu konačno rešava konkretni krivično-procesni odnos (za odnosnu instancu), to je presuda najvažnija odluka koju sud donosi. Zbog toga je zakonom propisano šta sve treba da sadrži i kakva je struktura presude. Krivična presuda (prvostepena) može biti: presuda kojom se okrivljeni oglašava krivim (osuđujuća presuda), s tim što treba napomenuti da je pojam "osuđujuća" uži od prethodno navedenog pojma, presuda kojom se optuženi oslobađa od optužbe (oslobađajuća presuda) i presuda kojom se optužba odbija (odbijajuća presuda). 

Zakonik o krivičnom postupku u Glavi XXIII (član 350. - 362) sadrži odredbe o presudi, s tim što je za ovu temu posebno značajna odredba člana 361. ZKP. Osim toga, od značaja su i odredbe člana 89. stav 1, ZKP te odredbe člana 368. stav 1. tačka 11. ZKP, jer su ovom "apsolutno bitnom povredom odredaba krivičnog postupka obuhvaćeni različiti nedostaci u sastavu pismeno izrađene presude" 1. Takođe, treba pomenuti i odredbe člana 446. stav 7. ZKP, člana 521. stav 4. ZKP, člana 334. stav 3. ZKP i odredbu člana 78. stav 4. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnika. 

S obzirom da se u krivičnom postupku najčešće donosi presuda kojom se okrivljeni oglašava krivim, to će u referatu biti reči prvenstveno o ovoj vrsti presude. 1. Uvod presude

Odredbom člana 361. stav 2. ZKP, propisano je šta sadrži uvod presude, a uvod služi za individualizaciju i identifikaciju odluke, tj. iz njega se vidi "ko je odlučivao, na

koga se odluka odnosi, šta je predmet odlučivanja i u kojim uslovima je odlučivano" 2. Pri pisanju presude ponekad se ne obraća pažnja na to šta je pomenutom odredbom propisano, pa se čine određene greške, koje se sastoje u tome što u uvodu presude "nema svih neophodnih podataka a ima slučajeva da se unose nepotrebni i suvišni podaci"3. Tako na primer često se nepotrebno navodi da je glavni pretres usmen, ne navode se svi datumi kada je održan glavni pretres, i slično, a posebno je značajno da se u uvodu presude navede datum objavljivanja presude (posebno ako ona nije objavljena odmah po završetku glavnog pretresa). Međutim, "ako uvod ima neki nedostatak, presuda se ne može pobijati po članu 364. stav 1. tačka 11. ZKP (sada član 368. stav 1. tačka 11-S. J.), jer se odredba tog člana odnosi na izreku i obrazloženje, a ne na uvod presude"4.  

2. Izreka presude

Odredbom člana 361. stav 3., 4. i 5. propisano je šta treba da sadrži izreka presude, dok se odredba člana 356. ZKP odnosi samo na presudu kojom se optuženi oglašava krivim. U radovima na ovu temu obično se ističe da je izreka najvažniji deo presude, i ona treba da bude osnov za izvršenje. Ponekad se za izreku upotrebljava termin "dispozitiv", ali je "izreka" zakonski termin, pa ga kao takav i treba koristiti. 

Ne može se unapred dati obrazac kako treba da izgleda izreka presude kojom se optuženi oglašava krivim, jer je to faktičko pitanje i zavisi od konkretnog slučaja. Međutim, može se ukazati na neke prihvaćene stavove sudske prakse a koji mogu biti od pomoći pri pismenoj izradi presude. Pre svega, izreka presude mora sadržavati lične podatke za optuženog, koji su propisani odredbom člana 89. stav 1. ZKP, ali se u praksi sreću slučajevi gde se od ovoga odstupa, pa pojedini podaci nedostaju. Kada je u pitanju ranija osuđivanost optuženog, u presudi treba navesti: sud koji je doneo presudu (rešenje), broj i datum presude (rešenja), krivično delo za koje je osuđen, krivičnu sankciju koja je izrečena, te da li je kazna (ako je izrečena) izdržana. Dakle, nije dovoljno da se samo navede "osuđivan" ili "ranije više puta osuđivan", a posebno ako se ni u obrazloženju presude ne navedu svi pomenuti podaci o ranijoj osuđivanosti. U tom smislu je i sledeća odluka:

"U izreci presude nije dovoljno navesti da je okrivljeni osuđivan kao u izveštaju iz kaznene evidencije, već se mora precizno navesti kada je i zašto osuđivan i da li je i kada izrečene kazne izdržao, i da to odgovara izveštaju iz kaznene evidencije". (Rešenje Vrhovnog suda Srbije Kž. broj 397/04 od 13. 04. 2004. godine i presuda Okružnog suda u Beogradu K. br. 712/03 od 23. 10. 2003. godine) 5. Navedeni podaci služe prvostepenom sudu da upozna ličnost optuženog (njegov raniji život) i izvrši individualizaciju krivične sankcije te utvrdi da li ima uslova za primenu odredaba o povratu, da li postoje uslovi za izricanje uslovne osude i slično, a drugostepenom sudu da proveri da li je prvostepeni sud pravilno i zakonito izvršio individualizaciju krivične sankcije. 

Izreka presude "treba da bude sažeta i da sadrži samo elemente bića određenog krivičnog dela, bez suvišnih pojedinosti koje nisu od značaja za postojanje krivičnog dela"6. Pored toga što izreka mora biti sažeta, ona mora biti potpuna, jasna i razumljiva, jer u protivnom radiće se o bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 11. ZKP. "Ako je izrekom obuhvaćeno više krivičnih dela,

svako od njih mora biti činjenično potpuno opisano. Krivična dela u idealnom sticaju treba opisati zajedno, a krivična dela u realnom sticaju se moraju opisati odvojeno. Kada se radi o kvalifikovanom ili privilegovanom obliku krivičnog dela u izreci se moraju navesti činjenice i okolnosti koje delu daju određeni oblik"7. Prilikom pismene izrade presude često se nekritički preuzima činjenični opis iz dispozitiva optužnog akta, a to je obično posledica straha da optužba ne bude u potpunosti rešena ili da optužba ne bude prekoračena. Međutim, obaveza je suda da "iz opisa izostavi sve ono što je suvišno, jer izostavljanje nebitnih elemenata iz izreke presude ne može predstavljati nerešenu optužbu - ukoliko je doneta odluka o svim elementima bića krivičnog dela koje je predmet optužbe"8. 

"Ukoliko izreka presude sadrži više vrsta presude, redosled odluke mora biti u skladu sa odredbama člana 361. stav 3. ZKP. Dakle, najpre se unosi odluka kojom se optuženi oglašava krivim, zatim kojom se oslobađa od optužbe, dok je odluka kojom se optužba odbija uvek poslednja" 9. 

Činjenični opis bića krivičnog dela u izreci presude ne može se zameniti parafraziranjem zakonskog teksta određenog krivičnog dela. "Česti su slučajevi međutim, da se u izreci prvo izlaže zakonski opis krivičnog dela u celini ili delimično, sa određenim modifikacijama ili bez toga, a zatim se navode činjenice i okolnosti koje čine obeležja krivičnog dela. I u optužnicama se daje takav opis krivičnog dela i otuda se preuzima u presudi. To međutim nije opravdano" 10. 

Određene specifičnosti izreke presude javljaju se kada se radi o više optuženih ili više krivičnih dela. U vezi sa tim, u izreci presude mora da se utvrdi određen redosled koji se obično preuzima iz optužnog akta, ali to ne mora biti slučaj (npr. ako je optužnim aktom određeno lice označeno kao izvršilac, drugo kao podstrekač, a treće kao pomagač, pa ako sud utvrdi da je njihovo svojstvo drugačije, onda će redosled u izreci biti drugačiji). "Prilično je raširena praksa da se u izreci, po pojedinim tačkama, opišu sve radnje izvršenja bilo pojedinih izvršilaca bilo saučesnika, pa se na kraju izreke navode pravne ocene pojedinih krivičnih dela pozivajući se na redne brojeve tačaka izreke presude. Takav metod izrade presude neprihvatljiv je iz više razloga"11. Ovaj autor navodi da, pre svega, postoji opasnost da se na ovaj način izostavi kvalifikovanje neke radnje, te da jedan deo radnji ostane bez odluke, kao i to da se tako stvara nepreglednost izreke, jer je teško utvrditi na koji deo radnje se odnosi konkretna pravna kvalifikacija. Zbog toga, ističe da je "najprihvatljivije da se iza svakog opisa radnje izvršenja odmah navede zakonski naziv krivičnog dela i koja odredba krivičnog zakona je primenjena"12. 

U izreci presude se navodi puni naziv krivičnog dela iz zakona kojim je ono propisano, "uz uobičajenu i opšteprihvaćenu skraćenicu...", a na isti način se postupa i u obrazloženju, s tim što se u zagradi navodi skraćenica, koja će se upotrebljavati u daljem tekstu obrazloženja"13. Ukoliko se radi o krivičnim delima iz posebnih zakona, koja nemaju naziv, navodi se odgovarajući član tog zakona i naziv zakona koji propisuje krivično delo (npr. krivično delo iz člana 140. Zakona o lekovima i medicinskim sredstvima, krivično delo iz člana 159. Zakona o energetici). 

U sudskoj praksi je odavno zauzet stav da je izreka presude nerazumljiva (što predstavlja bitnu povredu iz člana 368. stav 1. tačka 11. ZKP) ako u izreci nije naveden stav odgovarajućeg člana KZ za koje delo se optuženi oglašava krivim, ako delo ima više stavova. "Označavanje odredaba krivičnog zakona koje su primenjene ne znači samo naznačavanje odredaba krivičnog zakona pod koje je podvedena inkriminisana radnja, već i ostalih odredaba koje su pri donošenju presude primenjene (o odmeravanju kazne, ublažavanju, uslovnoj osudi, oslobađanju od kazne, sticaju, itd.)"14. U sudskoj praksi je zauzet stav da, ukoliko neke radnje iz sastava produženog krivičnog dela nisu dokazane, sud optuženog ne oslobađa za te radnje, već ih samo izostavi iz činjeničnog opisa izreke presude, a u obrazloženju navede da one nisu dokazane, te su izostavljene iz činjeničnog opisa. 

Kada su u pitanju krivična dela sa blanketnom dispozicijom (npr. krivično delo ugrožavanja javnog saobraćaja, krivično delo povreda posebne vojne službe, i dr.) u izreci presude treba navesti sadržaj konkretnih povreda blanketne norme, dok je bližu oznaku blanketne norme (na primer odredbe ZOOBS-a, odredbe Pravila službe) dovoljno navesti u obrazloženju presude. Odredbom člana 361. stav 5. ZKP, propisano je da se, kada se radi o sticaju krivičnih dela, optuženom prvo utvrđuju pojedinačne kazne za svako krivično delo, a onda se, u skladu sa odredbom člana 60. KZ, osuđuje na jedinstvenu kaznu. U izreci presude jasno moraju biti navedene i sve druge odluke: odluka o uračunavanju pritvora i ranije kazne (član 63. KZ), odluka o meri bezbednosti (npr. oduzimanje predmeta, član 87. KZ), odluka o torškovima krivičnog postupka (član 196. ZKP), odluka o imovinsko-pravnom zahtevu (član 206. ZKP) i dr., "saglasno odgovarajućim zakonskim odredbama, s tim što se uvek mora navesti zakonska odredba na kojoj se zasniva određena odluka"15. 3. Obrazloženje presude

Odredbe člana 361. stav 6-10. ZKP, odnose se na obrazloženje presude. "Obrazloženje je deo odluke u kome sud logički izlaže proces njenog formiranja, naročito u pogledu tumačenja zakona i ocene dokaza. Obrazloženje omogućuje strankama da odluku pobijaju pravnim lekovima, a višem sudu da povodom pravnih lekova ispita da li je odluka pravilna i zakonita"16. Svaka presuda kojom se optuženi oglašava krivim mora imati obrazloženje, a izuzetak je samo propisan odredbom člana 446. stav 7. ZKP. Ako presuda nema uopšte razloga ili u njoj nisu navedeni razlozi o odlučnim činjenicama…. itd., postojaće bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 11. ZKP. Zbog važnosti obrazloženja presude neki ističu da "dobro obrazložena presuda (pod uslovom da su i odluke odgovarajuće) predstavlja sigurno najmanje u 90% slučajeva i potvrđenu prvostepenu preudu" 17. Sudska praksa je stvorila određenu metodologiju u pisanju obrazloženja presude, ali redosled bi trebao da bude onakav kako se odvija tok krivičnog postupka. 

Pre svega, u obrazloženju treba prvo navesti: ko je ovlašćeni tužilac koji je podneo optužni akt, broj i datum optužnog akta, lice protiv koga je optužni akt podnet, naznačenje krivičnog dela i odredbe zakona kojim je ono propisano, kao i naznačenje naziva tog zakona, te da li je optužni akt (u vremenu od njegovog podnošenja pa do donošenja presude) menjan ili preciziran (npr. da li je optužnica proširena, da li je tužilac odustao od dela optužnice i slično). Ovaj deo obrazloženja se obično naziva uvod. 

Posle uvodnog dela u obrazloženju se prezentira odbrana optuženog, s tim što treba izneti suštinu odbrane koja se tiče odlučnih činjenica, bez nepotrebnih detalja. U obrazloženju presuda se često prezentira završna reč branioca optuženog sa glavnog pretresa, što smatramo nepotrebnim, jer je odbrana optuženog (bez obzira da li se brani sam ili uz stručnu pomoć branioca) jedinstvena. U ovom delu se ne daje ocena odbrane optuženog (u praksi se sreću slučajevi da se istovremeno prezentira odbrana i daje njena ocena), a ovo zbog toga što još nije izloženo činjenično stanje koje je sud utvrdio, pa stoga nije ni moguća kritička ocena odbrane optuženog. 

Nakon prezentiranja odbrane optuženog, u obrazloženju se navode dokazi koji su izvedeni na glavnom pretresu (u praksi se sreću slučajevi da se u obrazloženju ne navedu svi dokazi već samo neki, što nije prihvatljivo), te dokazi čije je izvođenje odbijeno, ali se razlozi odbijanja izvođenja pojedinih dokaza navode kasnije. 

Posle ovoga sledi "suštinski i najvažniji deo obrazloženja presude, a to je obrazloženje izvedenih dokaza i utvrđenih činjenica koje predstavljaju osnov odluke - presude"18. Dakle, u ovom delu obrazloženja sud u stvari daje rezultate dokaznog postupka u pogledu odlučnih činjnica, vršeći pri tom suštinsku analizu i ocenu svakog dokaza pojedinačno i u vezi sa ostalim izvedenim dokazima. Obrazlažući činjenični osnov presude "sud daje analizu i ocenu dokaza i utvrđuje vezu između dokaza i zaključaka, tj., pokazuje logičku stranu obrazloženja presude"19, na osnovu čega viši sud u žalbenom postupku proverava i kontroliše pravilnost formiranja unutrašnjeg ubeđenja nižeg suda. Neprihvatljivo je da se u ovom delu obrazloženja umesto analize i ocene dokaza samo prepiše kompletna izreka presude i da se samo navede konstatacija da je "činjenično stanje utvrđeno kao u izreci". Takva presuda je ustvari presuda bez obrazloženja, o čemu se izjasnio Vrhovni sud Srbije u odluci Kž. I broj 662/9820. "Obrazloženje izvedenih dokaza (ocena dokaza) i utvrđenih činjenica može se izvršiti na više načina, ali je uvek neophodno da se jasno vidi kako je koji dokaz (bilo materijalni bilo verbalni) ocenjen i koja se činjenica tim dokazom utvrđuje.. . " 21. U tom smislu se izjasnila i sudska praksa (rešenje Vrhovnog suda Srbije Kž. 10/04 od 27. 05. 2004. godine)22. Ovde je veoma važno da sud da potpunu analizu i ocenu protivrečnih dokaza, na što ga obavezuje i odredba člana 361. stav 7. ZKP. 

U obrazloženju se zatim navodi i ocena odbrane optuženog (da li se ona prihvata i zašto ili se ne prihvata i zašto). Nakon toga u obrazloženju se navode razlozi zbog kojih sud nije prihvatio predloge stranaka za izvođenje pojedinih dokaza, te razlozi zbog čega svedok ili veštak nisu neposredno saslušani na glavnom pretresu, te je njihov iskaz ili nalaz pročitan bez saglasnosti stranaka (strana 337. ZKP). 

Sledi iznošenje pravnih razloga presude, koji se sastoji u podvođenju činjeničnih zaključaka pod odgovarajuću pravnu normu. U praksi se ovaj deo obrazloženja često svodi samo na stereotipnu konstataciju "... u radnjama optuženog su sadržana sva bitna obeležja krivičnog dela iz člana... ", što je neprihvatljivo. Nužno je da sud navede razloge iz kojih je vidljivo da je utvrđeno činjenično stanje bilo nužno pravno kvalifikovati baš onako kako je to učinjeno u izreci presude. Ovde treba navesti i razloge npr., zašto je sud našao da treba primeniti odredbe KZ o nužnoj odbrani, o pokušaju o saizvršilaštvu, o produženom krivičnom delu, itd. Kod obrazlaganja

krivice (umišljaja i nehata) nije dovoljno navesti samo da je krivično delo učinjeno sa umišljajem ili nehata, već je sud dužan o tome dati razloge, jer u protivnom postojaće bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 11. ZKP. Kod krivičnih dela kvalifikovanih težom posledicom, potrebno je posebno obrazložiti krivicu u odnosu na osnovno krivično delo, a posebno u odnosu na težu posledicu. U praksi se ovo često propušta pa dolazi do ukidanja presuda po osnovu bitne povrede iz člana 368. stav 1. tačka 11. ZKP. 

Na kraju obrazloženja sledi obrazloženje odluke o krivičnoj sankciji (kazni), odluke o meri bezbednosti, odluke o imovinskom zahtevu, odluke o troškovima krivičnog postupka i dr. Obrazloženje odluke o kazni je obično najslabiji deo obrazloženja presude, jer se kod obrazloženja koriste šablonske fraze o olakšavajućim i otežavajućim okolnostima koje je sud cenio pri odmeravanju kazne, bez ulaženja u njihovu suštinu. Okolnosti koje se uzimaju u obzir pri odmeravanju kazne obično se ne proveravaju, ponekad se i izmišljaju, a ima slučajeva da se cene određene okolnosti koje u konkretnom slučaju ne mogu imati nikakav značaj pri odmeravanju kazne (npr., "da se protiv učinioca ne vodi drugi krivični postupak"). U ovom delu obrazloženja nužno je navesti razloge zašto je sud našao da kaznu treba ublažiti, razloge zbog čega sud smatra da učinioca treba osloboditi od kazne, kako je zaključio da su ispunjeni uslovi za izricanje uslovne osude, i dr. Obrazloženje odluke o troškovima krivičnog postupka često se svodi samo na navođenje da je sud na osnovu odredbe člana 196. ZKP, obavezao optuženog na plaćanje troškova krivičnog postupka, a ponekad je obrazloženje ove odluke identično sa odlukom navedenom u izreci, pa se postavlja pitanje kakva je uopšte svrha ovakvog obrazloženja. Sud je dužan obrazložiti zbog čega je odlučio da optuženog delimično ili u celini oslobodi obaveze plaćanja troškova krivičnog postupka. 

KONKRETNE GREŠKE I PROPUSTI U PRVOSTEPENIM PRESUDAMA

U presudi Okružnog suda u Pančevu K. br. 21/05 od 26. 04. 2005. godine, koja je ukinuta rešenjem Vrhovnog suda Srbije, između ostalog, i zbog toga što je izreka presude nerazumljiva. Naime, u izreci presude je navedeno da je optužena "umišljajno pomogla izvršenju krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. stav 4. u vezi stava 3. i 1. KZ Republike Srbije, davanjem saveta, uputstava i posredovanjem", ali se u daljem činjeničnom opisu izreke ne navodi kome je pomogla u vršenju krivičnog dela. Osim toga, u izreci presude nije navedeno da je optužena imala svojstvo odgovornog lica i u kom preduzeću, a koje svojstvo je neophodno da ima izvršilac konkretnog krivičnog dela. Takođe, u izreci presude je navedeno da je optužena "pribavila i sebi i drugom imovinsku korist", ali nije navedeno kome konkretno i u kom iznosu, odnosno u kom iznosu je sebi pribavila imovinsku korist. 

U presudi Okružnog suda u Kragujevcu K. 25/06 od 23. 02. 2006. godine, sud je okrivljenog oslobodio od kazne, na osnovu odredbe člana 246. stav 4. KZ, nalazeći da je okrivljeni učinio krivično delo iz člana 246. stav 3. KZ, s obzirom da je opojnu drogu "marihuanu" držao radi sopstvene upotrebe. Međutim, u činjeničnom opisu izreke presude nije navedeno to da je okrivljeni opojnu drogu držao radi sopstvene upotrebe, što je nužno, da bi se primenila odredba člana 246. stav 4. KZ, pa je izreka presude protivrečna razlozima, što predstavlja bitnu povredu iz člana 368. stav 1. tačka 11. ZKP. 

Presudom Okružnog suda u Kruševcu K. br. 21/05 od 23. 12. 2005. godine, optužena je oglašena krivom zbog krivičnog dela iz člana 53. stav 1. KZ Republike Srbije, a presuda je ukinuta rešenjem Vrhovnog suda Srbije, između ostalog, i zbog toga što je izreka presude nerazumljiva i protivrečna sama sebi i razlozima presude. Naime, u izreci pobijane presude navodi se da je optužena prilikom svađe sa oštećenom M. N. i pokušaja da od nje oduzme žensku torbu koju je nosila obešenu o rame, nožem dužine sečiva 12 cm, oštećenom nanela brojne posekotine, što bi ukazivalo na nehatno nanošenje povreda, dok se u daljem tekstu izreke govori da je optužena oštećenoj nanela opisane povrede "u nameri da na taj način slomi otpor koji je oštećena pružala", iz čega se može zaključiti da je vinost optužene opredeljena kao direktni umišljaj. Međutim, u obrazloženju prvostepene presude sud ne daje razloge u tom pravcu, već zaključuje da je optužena delovala sa eventualnim umišljajem, pa je na taj način izreku presude učinio nerazumljivom i protivrečnom samoj sebi i razlozima presude. 

Presuda Okružnog suda u Novom Sadu K. br. 336/05 od 01. 11. 2005. godine, ukinuta je, između ostalog, i zbog toga što je izreka presude nerazumljiva, jer prvostepeni sud u izreci presude nije precizirao iznos pribavljene imovinske koristi, s obzirom da iznos te koristi predstavlja kvalifikatornu okolnost od koje zavisi da li je u pitanju osnovni oblik krivičnog dela ili njegov kvalifikovani oblik. 

Presudom Okružnog suda u Čačku K. br. 72/04 od 03. 09. 2004. godine, optuženi je oslobođen od optužbe po osnovu iz člana 355. tačka 1. ZKP, u vezi člana 8. stav 2. KZJ, u odnosu na krivično delo iz člana 33. stav 2. Zakona o oružju i municiji Republike Srbije. Rešenjem Vrhovnog suda Srbije presuda je ukinuta, između ostalog, i zbog bitnih povreda iz člana 368. stav 1. tačka 11. ZKP. Naime, izrekom presude optuženi je oslobođen da je neovlašćeno nabavio i držao municiju, bliže navedenu u izreci presude, dok u obrazloženju prvostepene presude sud navodi da je za ovu radnju nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja. Dakle, ukoliko je ovo utvrđenje tačno, osnovano se postavlja pitanje zašto je optuženi u izreci presude za ovu radnju oslobođen od optužbe. Na ovaj način izreka prvostepene presude je protivrečna razlozima. 

Presuda Okružnog suda u Jagodini K. br. 156/03 od 03. 02. 2004. godine, ukinuta je, između ostalog, i zbog toga što je izreka presude nerazumljiva. Naime, izrekom presude optuženi N. N. je oglašen krivim zbog krivičnog dela iz člana 33. stav 2. u vezi stava 1. Zakona o oružju i municiji Republike Srbije, jer je neovlašćeno držao vatreno oružje i municiju u količini većoj od 60 komada i to:... Ovakva izreka presude je nerazumljiva i neprecizna, jer u činjeničnom opisu dela nije navedeno "da se radi o oružju i municiji čije držanje građanima uopšte nije dozvoljeno", što predstavlja bitan element krivičnog dela iz stava 2. člana 33. Zakona o oružju i municiji Republike Srbije.

Presuda Okružnog suda u Šapcu K. br. 108/03 od 02. 06. 2004. godine, ukinuta je zbog toga što je izreka presude nerazumljiva i što je u suprotnosti sa obrazloženjem presude. Naime, iz izreke presude se ne može sa sigurnošću zaključiti da li je optuženi izvadio nož i njime naneo smrtonosne povrede oštećenom za vreme dok je bio napadnut od oštećenog, ili je napadom doveden u stanje jake razdraženosti, pa nakon napada izvadio nož i postupio na način bliže opisan u optužnici. Dakle, iz

izreke presude se ne može sa sigurnošću zaključiti da li je optuženi nož upotrebio u vreme dok je napad od strane oštećenog još trajao ili ne. U obrazloženju presude sud navodi da prihvata odbranu optuženog, iz koje proizlazi da je nož upotrebio u vreme dok je napad od strane oštećenog još trajao, a što bi, ukoliko je tačno, ukazivalo da se radi o nužnoj odbrani ili prekoračenju iste. Međutim, kao što je napred navedeno, optuženi je oglašen krivim zbog krivičnog dela ubistva na mah iz člana 48. KZ Republike Srbije. 

U presudi Okružnog suda u Subotici K. 72/02 od 17. 11. 2003. godine, koja je ukinuta zbog bitne povrede iz člana 368. stav 1. tačka 11. ZKP, pravostepeni sud u obrazloženju presude nijednom rečju nije dao razloge o vinosti optuženog, što je protivno odredbi člana 361. stav 7. ZKP. Osim toga, sud je u tačci jedan izreke presude izvršio određene izmene činjeničnog opisa u odnosu na preciziranu optužnicu, ali u obrazloženju presude nije naveo razloge zbog kojih su te izmene izvršene. 

Presuda Okružnog suda u Pančevu K. br. 43/01 od 20. 06. 2003. godine, kojom je optuženi oglašen krivim zbog krivičnog dela iz člana 53. stav 3. u vezi stava 2. KZ Republike Srbije, ukinuta je, između ostalog, i zbog toga što su razlozi presude o odlučnim činjenicama nerazumljivi. Naime, u obrazloženju presude na strani 10 se navodi da je optuženi držaljom motike više puta udario po glavi oštećenog, nanevši mu teške telesne povrede opasne po život, "svestan radnje koju čini, odnosno da od ovih udaraca može nastupiti teška telesna povreda opasna po život, olako držeći da do toga neće doći... ", što upućuje da je optuženi u odnosu na osnovno delo postupao iz nehata. Međutim, u sledećoj rečenici prvostepeni sud navodi: "Pomenuto nanošenje teških telesnih povreda iz tih razloga je obuhvaćeno direktnim umišljajem okrivljenog, obzirom da je bio svestan radnje i posledica koje proističu iz takvog njegovog delovanja...", iz čega se, takođe, ne vidi da li je optuženi nanošenje teške telesne povrede opasne po život hteo ili je na nju pristao. 

Presuda Okružnog suda u Vranju K. br. 66/05 od 16. 05. 2005. godine, je ukinuta zbog toga što uopšte nema razloga. Naime, u presudi je navedeno "odluka ne sadrži detaljnije obrazloženje", s obzirom da je presuda objavljena u prisustvu zamenika OJT i okrivljenog, koji su se odrekli prava žalbe protiv presude. Međutim, iz zapisnika o glavnom pretresu proizlazi da se samo okrivljeni odrekao prava žalbe protiv presude, ali ne i Okružni javni tužilac. Dakle, s obzirom da u zapisniku o glavnom pretresu nije navedeno da su se OJT u Vranju i okrivljeni odrekli prava na žalbu, te da nisu zahtevali dostavljanje presude, nije bilo moguće primeniti odredbu člana 446. stav 7. ZKP, zbog čega je pobijana presuda morala imati obrazloženje. 

Presuda Okružnog suda u Beogradu K. br. 582/02 od 15. 06. 2004. godine, ukinuta je zbog toga što nema razloga o odlučnim činjenicama. Naime, optužena je oglašena krivom za kvalifikovani oblik krivičnog dela iz člana 118-a. stav 4. KZ Republike Srbije, a u obrazloženju se samo navodi da je u izvršenju dela "postupala sa direktnim umišljajem" iz čega se ne vidi kakav je oblik vinosti postojao kod optužene u odnosu na težu posledicu (smrt maloletnog D.). Da bi se pravilno primenila odredba člana 15. OKZ, nužno je utvrditi vinost optužene u odnosu na osnovni oblik dela, a posebno u odnosu na težu posledicu, što u konkretnom slučaju

nije učinjeno. Osim toga, presuda nema ni razloga u odnosu na odluku o kazni. Naime, za predmetno krivično delo propisana je kazna zatvora od najmanje 10 godina, pa kako je optužena osuđena na kaznu zatvora u trajanju od šest godina, sud je bio dužan da navede razloge o postojanju osobito olakšavajućih okolnosti koje opravdavaju ublažavanje kazne, što je prvostepeni sud propustio da učini. 

U presudi Okružnog suda u Šapcu K. br. 41/04 od 14. 05. 2004. godine, koja je ukinuta zbog bitne povrede iz člana 368. stav 1. tačka 11. ZKP, između ostalog i zbog toga što u obrazloženju presude nema ni jedne reči o vinosti optuženih, a kod obrazlaganja odluke o kazni, sud nije dao dovoljne razloge, iz kojih bi se videlo koje je okolnosti uzeo u obzir pri individualizaciji kazni (optuženima su izrečene različite kazne). Osim toga, u obrazloženju se navodi da otežavajućih okolnosti nije bilo iako iz spisa predmeta (izvoda iz kaznene evidencije) proizilazi da su svi optuženi ranije osuđivani. 

Presuda Okružnog suda u Kruševcu K. br. 76/00 od 07. 10. 2004. godine, ukinuta je zbog toga što su razlozi presude o odlučnim činjenicama nerazumljivi i protivrečni. Naime, na strani 9 presude je navedeno da je "osnovni uzrok nastanka ove saobraćajne nezgode bilo nezaustavljanje vozila na znak crvenog svetla", dok se kod obrazlaganja vinosti optuženog navodi da je optuženi "bio svestan da usled ovakve njegove nepropisne vožnje, protivno odredbi člana 52. stav 1. ZOOBS-a može doći do ugrožavanja javnog saobraćaja, stvaranja konkretne opasnosti za život ljudi, saobraćajne nezgode i smrti drugih lica, ali je olako držao da do ovakvog ugrožavanja javnog saobraćaja i teže posledice neće doći...". Ovakvi razlozi presude su nerazumljivi i protivrečni, jer ako sud nalazi da je optuženi svestan da ulaskom sa vozilom u raskrsnicu, kada je na semaforu uključeno crveno svetlo (što znači izričitu zabranu prolaza), da je svestan da usled toga može doći do ugrožavanja javnog saobraćaja i smrti drugih lica, onda da je nejasno kako je mogao olako držati "da do ovakvog ugrožavanja javnog saobraćaja i teže posledice neće doći". 

Presudom Okružnog suda u Novom Sadu K. br. 379/03 od 24. 06. 2004. godine, sud je trojicu optuženih oglasio krivim zbog krivičnog dela iz člana 53. stav 3. u vezi stava 1. KZ Republike Srbije (optužnicom im je stavljeno na teret krivično delo iz člana 169. stav 2. u vezi člana 168. stav 1. KZ Republike Srbije), ali ih je istovremeno i oslobodio od optužbe za krivično delo iz člana 169. stav 2. u vezi člana 168. stav 1. KZ Republike Srbije, zbog čega je izreka presude nerazumljiva. Ovo zbog toga, što sud ne može za isti događaj optužene i oglasiti krivim i osloboditi od optužbe. Sličan propust učinjen je i u presudi Okružnog suda u Užicu K. br. 35/05 od 20. 04. 2005. godine. 

Presuda Okružnog suda u Leskovcu K. br. 44/04 od 28. 02. 2005. godine, ukinuta je, između ostalog, i zbog toga što je izreka presude nerazumljiva i protivrečna razlozima. Naime, u izreci presude nije dat opis celokupnog redosleda događaja, odnosno radnje koje su neposredno prethodile obračunu oštećenog i optuženog, pa se iz izreke ne može zaključiti ko je kritične prilike prvi pucao - optuženi ili oštećeni. Čak šta više, u izreci uopšte nije navedeno da je oštećeni u pravcu optuženog ispalio 4 hica iz pištolja (ovo se pominje samo na strani 9 presude). Iz činjeničnog opisa izreke presude proizilazi da je optuženi postupao sa direktnim umišljajem, dok se u obrazloženju presude navodi da je optuženi "bio svestan da će ispaljivanjem više hitaca u oštećenog istog lišiti života, pa je na to pristao... ", što upućuje na

zaključak da je optuženi postupao sa eventualnim umišljajem. Presuda Okružnog suda u Beogradu K. br. 600/93 od 17. 01. 2005. godine ukinuta je, između ostalog, i zbog toga što je izreka presude nerazumljiva i što u obrazloženju presude nisu dati razlozi o odlučnim činjenicama. Naime, kod utvrđivanja pojedinačnih kazni u izreci presude one nisu utvrđene za pojedine optužene, već za "svako pojedino krivično delo", iz čega bi se mogao izvesti zaključak da je npr., kod četiri krivična dela iz člana 169. stav 1. u vezi člana 168. stav 1. KZ Republike Srbije, u vezi člana 22. KZJ, udeo sve trojice optuženih u radnji izvršenja isti, da su izvršenjem krivičnog dela za sebe pribavili identične iznose protivpravne imovinske koristi, i sl. Međutim, iz činjeničnog opisa izreke za ova krivična dela proizilazi drugačije (npr. da je optuženi D. K. samo vozio ostale optužene do mesta izvršenja krivičnog dela, čuvao stražu i vraćao ih, da je najveći deo novca pribavljenog izvršenjem krivičnih dela zadržao optuženi Ð. V.). S druge strane, i u obrazloženju presude sud ne navodi da li je pomenute činjenice imao u vidu prilikom utvrđivanja pojedinačnih kazni za ova krivična dela za svakog optuženog. U obrazloženju presude nisu dati ni razlozi o vinosti optuženih, osim što je navedeno da su krivična dela "izvršili sa umišljajem". Sud je optužene oslobodio obaveze plaćanja troškova krivičnog postupka, a u obrazloženju presude nisu dati razlozi za tu odluku u skladu sa odredbom člana 361. stav 6. ZKP, osim što je navedeno da je ta odluka doneta "po osnovu člana 196. stav 4. ZKP", što je nedovoljno). 

U presudi Okružnog suda u Pančevu K. br. 182/04 od 08. 09. 2005. godine, koja je ukinuta rešenjem Vrhovnog suda Srbije, u obrazloženju presude između ostalog, nisu dati razlozi o odlučnim činjenicama. Naime, optuženi G. D. je umro u toku krivičnog postupka, pa je postupak prema njemu obustavljen. Međutim, prvostepeni sud je propustio da pročita zapisnik o njegovom saslušanju u pretkrivičnom postupku i u istrazi (shodno odredbi člana 337. stav 1. ZKP), niti je u obrazloženju presude dao razloge zbog čega nije izveo dokaz čitanjem zapisnika o iskazu ovog optuženog. 

U presudi Okružnog suda u Jagodini K. br. 105/04 od 22. 11. 2004. godine, prilikom pisanja presude za pojedine delove presude stavljeni su naslovi: "Pretdeliktna situacija" (strana 19), zatim "Deliktna situacija" (strana 24), "Objektivna obeležja" (strana 26), "Subjektivna obeležja" (strana 28), što nije uobičajeno pri prismenoj izradi presude, već se korišćenje naslova i podnaslova koristi u stručnim člancima. U istoj presudi kojom je optuženi oglašen krivim zbog krivičnog dela iz člana 47. stav 1. KZ Republike Srbije, u vezi člana 24. OKZ, i osuđen na kaznu zatvora od tri godine i šest meseci, kao olakšavajuća okolnost cenjena je: "te bi duža kazna zatvora imala negativan uticaj na izdržavanje članova porodice", što po našem mišljenju ne može biti olakšavajuća okolnost. 

Presudom Okružnog suda u Novom Sadu K. br. 759/05 od 24. 01. 2006. godine okrivljeni je oglašen krivim zbog krivičnog dela iz člana 246. stav 1. KZ, ali je na osnovu odredbe člana 246. stav 4. oslobođen od kazne. U obrazloženju presude je navedeno "da se i ovakvom odlukom postiže svrha kažnjavanja kako u smislu individualne, tako i u smislu generalne prevencije". Nejasno je kako se u slučaju kada nije izrečena kazna, tj., oslobođenjem od kazne može postići svrha kažnjavanja. 

Presudom Okružnog suda u Šapcu K. br. 253/04 od 28. 12. 2005. godine, okrivljeni je oglašen krivim zbog krivičnog dela iz člana 245. stav 3. OKZ i osuđen na novčanu kaznu. Obrazloženje odluke o kazni glasi: "Za izvršeno krivično delo sud je optuženog osudio na novčanu kaznu u iznosu od 5. 000 dinara, ceneći da ovako izrečena kazna je srazmerna težini krivičnog dela i krivičnoj odgovornosti i da će se istom u potpunosti ostvariti svrha kažnjavanja". Ovakvo obrazloženje je nepotpuno, jer se ne navodi koje je okolnosti sud cenio pri odmeravanju kazne "npr., ne pominje se da je okrivljeni četiri puta osuđivan za krivična dela iz člana 245. stav 1. OKZ, jednom za krivično delo iz člana 246. stav 1. OKZ i dva puta za krivična dela iz člana 33. stav 1. Zakona o oružju i municiji Republike Srbije", niti sud daje razloge zbog čega se opredelio za izricanje blaže vrste kazne koja je alternativno propisana za predmetno krivično delo. 

U presudi Okružnog suda u Beogradu K. br. 1234/04 od 28. 04. 2005. godine, u izreci presude kojom je optuženom izrečena uslovna osuda, navedeno je da je sud utvrdio jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od dve godine, dok je u obrazloženju presude navedeno da je utvrđena jedinstvena kazna zatvora u trajanju od tri godine, što predstavlja protivrečnost izreke i obrazloženja presude. 

U presudi Okružnog suda u Nišu K. br. 184/03 od 23. 03. 2005. godine, u obrazloženju presude sud navodi da je iz spisa izdvojio zapisnik o veštačenju, koji nema veze sa izvršenim krivičnim delom, pa navodi: "S obzirom da su se stranke.. .. odrekli prava na žalbu nakon objavljivanja rešenja, to je rešenje odmah i oglašeno pravnosnažno". Napominjemo da je ovo nepotrebno navoditi u presudi. 

U presudi Okružnog suda u Leskovcu K. br. 58/05 od 08. 08. 2005. godine, u izreci presude, nakon odluke o kazni u koju je uračunato vreme provedeno u pritvoru, u posebnom pasusu navedeno je da se prema optuženom produžava pritvor, određen rešenjem istražnog sudije, koji će trajati do pravnosnažnosti presude. I ovde treba napomenuti da se rešenje o produženju pritvora ne unosi u presudu, već se o tome piše posebno rešenje. 

U presudi Okružnog suda u Smederevu K. br. 128/04 od 02. 02. 2006. godine, kod odluke o kazni sud je kao olakšavajuću okolnost cenio "delimično priznanje", a zatim se navodi: "Priznanje i iskreno kajanje, bili su osnov za primenu člana 56. KZ Republike Srbije, odnosno ublažavanje kazne". Ovakvo obrazloženje za primenu instituta ublažavanja kazne je nedovoljno. Naime, prvo se kaže da je priznanje delimično, a iz kasnije formulacije bi se moglo zaključiti da je u pitanju potpuno priznanje. Nema razloga o tome na osnovu čega je sud zaključio da treba primeniti ovaj institut i da će se i sa ublaženom kaznom postići svrha kažnjavanja. Ovo posebno kada se ima u vidu da je optuženi oglašen krivim za tri krivična dela (krivično delo iz člana 113. KZ, u vezi člana 30. KZ, krivično delo iz člana 246. stav 1. KZ i krivično delo iz čana 348. stav 1. KZ). Odredbe o ublažavanju kazne su primenjene i za krivično delo iz člana 348. stav 1. KZ, iako za ovo krivično delo kazna nije ublažena.

U presudi Okružnog suda u Novom Sadu K. br. 50/05 od 11. 05. 2005. godine, u izreci presude je navedeno:

".. . pa ga sud na osnovu člana 3., 5. 33, 38, 41, 42. i 43. OKZ i člana 356, ZKP 

OSUÐUJE

za krivično delo.. .. iz člana 245. stav 1. OKZ

na kaznu zatvora u trajanju od 2 (dve) godine

za krivično delo.. .. iz člana 245. stav 3. OKZ

na kaznu zatvora u trajanju od 6 (šest) meseci, pa mu sud na osnovu člana 48. OKZ 

IZRIČE

jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od od 2 (dve) godine i 4 (četiri) meseca". Ovakav način utvrđivanja pojedinačnih kazni i izricanje jedinstvene kazne je pogrešan i protivan je odredbi člana 361. stav 5. ZKP. 

Presudom Okružnog suda u Požarevcu K. br. 69/04 od 15. 11. 2004. godine optuženi M. I. je oglašen krivim zbog krivičnog dela iz člana 245. stav 1. OKZ, a opt. Ž. M. zbog krivičnog dela iz člana 245. stav 3. OKZ, a u izreci se navodi:"pa ih sud na osnovu člana.. .. . 

OSUÐUJE

opt. M. I. na kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine i 6 (šest) meseci 

opt. Ž. M. na uslovnu osudu u trajanju od 1 (jedne) godine, čije se izvršenje odlaže za dve godine ako u tom periodu ne izvrši novo krivično delo". 

Ovde sud pogrešno navodi da se opt. Ž. M. osuđuje na uslovnu osudu a pri tome sud se i ne poziva na odredbe OKZ o izricanju uslovne osude, a na te odredbe sud se ne poziva ni u obrazloženju presude. Osim toga, u obrazloženju presude se navodi da sud nalazi "da se sa ovim kaznama može posebno uticati na otužene da ubuduće ne čine ovakva i slična krivična dela, a što je cilj kazne". 

U presudi Okružnog suda u Pančevu K. br. 153/04 od 10. 02. 2005. godine, optuženi je oglašen krivim zbog produženog krivičnog dela iz člana 168. stav 1. OKZ, ali u obrazloženju presude se uopšte ne daju razlozi kako je sud zaključio da se radi o produženom krivičnom delu. 

U presudi Okružnog suda u Jagodini K. br. 98/04 od 11. 04. 2005. godine, u obrazloženju odluke o kazni je navedeno da je sud ".. .. . optuženima primenom člana 42. i 43. OKZ ublažio zaprećeni zakonski minimum za ovo krivično delo.. . " (a treba da stoji "ublažio ispod zakonom propisanog minimuma za ovo krivično dleo"). Dalje se navodi da je sud od olakšavajućih okolnosti uzeo u obzir da optuženi "nisu osuđivani za istovrsno krivično delo", a kasnije u istoj rečenici se navodi: ".. . a od otežavajućih okolnosti sud je uzeo u obzir opt. Ž. D. da je do sada više puta osuđivan za raznovrsna krivična dela, optuženoj Z. D. da je do sada jedanput osuđivana.. . ". 

U presudama se često koriste dugačke rečenice od 10-15 redova, a nekada jedna rečenica bude na čitavoj stranici. U presudi Okružnog suda u Pančevu K. br. 69/04 od 25. 04. 2004. godine, jedna rečenica u obrazloženju presude obuhvata čak tri ipo strane, odnosno (od strane 21 do 25) ili ukupno 173 reda. ZAKLJUČNA RAZMATRANJA

Nakon izricanja, presuda mora biti izrađena u tehničkom smislu, tj., napisana, te ona tada dobija oblik službenog akta i snagu javne isprave. Svaka presuda mora imati odgovarajući "stepen jasnoće, razumljivosti i određenosti koji joj daje kvalitet pravne sigurnosti i zakonitosti". Kvalitet krivične presude zavisi od više faktora, kao npr. od toga da li je postupak koji je prethodio njenom donošenju, pravilno i zakonito sproveden, da li su u postupku pravilno i potpuno utvrđene sve pravno relevantne (odlučne) činjenice, da li su pravilno ocenjeni objektivni elementi krivičnog dela i krivica učinioca, da li je pravilno izvršen izbor, vrste i visine krivične sankcije i izvršena njena individualizacija, i dr. Svakako, kvalitet presude u mnogome zavisi od stručnosti i sposobnosti sudije koji vrši pismenu izradu presude. 

Odredbama ZKP, koje su spomenute u prvom delu referata, u osnovi je određeno šta treba da sadrži presuda, zbog čega je nužno dobro poznavanje tih odredaba. S obzirom da se unapred ne može predvideti koje sve odluke može da sadrži izreka presude, kao i na činjenicu da su moguće razne kombinacije odluka (npr., da ima osuđujući i oslobađajući deo, da jedan optuženi ima jedno krivično delo, a drugi više krivičnih dela u sticaju, da pojedine radnje koje ulaze u produženo krivično delo nisu dokazane, da je jednom optuženom izrečena kazna a drugom uslovna osuda, i slično) u vezi sa tim su zauzeti odgovarajući stavovi u sudskoj praksi, pa je potrebno poznavati te stavove. 

U drugom delu referata dati su konkretni propusti i greške u presudama okružnih sudova, sa ciljem da se ukaže koje greške i propuste pri pismenoj izradi presude sudovi najčešće čine, te da se ubuduće obrati pažnja na te stvari, kako bi se takve greške i propusti izbegli. Naravno, neke od grešaka i propusta na koje je ukazano, posledica su pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, ali to ovde nije posebno isticano, jer nije tema ovog referata. 

O pismenoj izradi presude treba razmišljati još od prijema optužnice, odnosno kada predsednik veća primi predmet, a ne tek nakon izricanja i objavljivanja presude. U tom smislu treba koristiti npr. mogućnost vraćanja optužnice tužiocu radi ispravljanja nedostataka, pribaviti podatke o ličnosti optuženog (npr. izvod iz kaznene evidencije ili ranije presude, izveštaj centra za socijalni rad o uslovima u kojima je optuženi živeo pre izvršenja krivičnog dela), ako oni prethodno nisu pribavljeni, i slično. 

U pismenoj izradi presude treba koristiti jasne, precizne i ne previše dugačke rečenice, a obrazloženje mora biti prvenstveno usmereno na odlučne činjenice. Snagom svoje argumentacije presuda treba da svakog ubedi da je logična, pravilna i zakonita. Zbog toga treba izbegavati mehaničko i šablonsko pisanje, uz korišćenje uopštenih faza, već razmišljati o onome što se piše i proveravati da su izreka i obrazloženje razumljivi i logički povezani, odnosno da li su razlozi dati u obrazloženju presude jasni i razumljivi. 

Obrazlaganju odluke o kazni i drugih odluka (npr. odluke o imovinsko-pravnom zahtevu, odluke o oduzimanju imovinske koristi, odluke o troškovima krivičnog postupka) treba posvetiti više pažnje, jer se kod tih odluka najčešće koriste stereotipne rečenice i ne daju dovoljni razlozi, a nisu retki slučajevi da dolazi do ukidanja presude zbog toga što presuda nema razloga u pogledu odluke o kazni (npr. sud ne navede koje je okolnosti cenio pri izricanju kazne, ili ne navede razloge zbog čega je kaznu ublažio, i sl). Mnoge greške u presudama, ako se ne računaju slovne i gramatičke, mogu se uočiti i otkloniti pažljivim čitanjem pismeno izrađene presude, a posebnu pažnju pri čitanju treba obratiti ako je presudu pisao savetnik ili stručni saradnik. Ako ovo što je napisano u referatu bude od koristi sudijama prvostepenih sudova pri izradi presuda i ako bude manje ukinutih presuda zbog bitne povrede iz člana 368. stav 1. tačka 11. ZKP, onda će svrha referata biti ostvarena. (Iz Biltena sudske prakse Vrhovnog suda Srbije, broj 2/2006, Intermex, Beograd, Autor teksta: Mr Sretko Janković, sudija Vrhovnog suda Srbije)MEÐUNARODNO PRIVATNO PRAVO*pravila*

Za pravnu i poslovnu sposobnost: lex nationalis – državljanstvo, ili prema prebivalištu ili boravištu; a za ugovore može i lex loci actum.

Za lišenje i ograničenje poslovne sposobnosti: lex nationalis – državljanstvo, ili prema prebivalištu ili boravištu.

Za proglašenje nestalog lica za umrlo: lex nationalis – državljanstvo, ili prema prebivalištu ili boravištu i lex fori.

Za stranačku i parničnu sposobnost: državljanstvo a ako prema svom državljanstvu nema parničnu i starnačku sposobnost onda može lex fori ako prema zakonu zemlje suda ima.

Za lica sa više državljanstava (što se tiče pravne i poslovne sposobnosti): ako ima naše i još nečije državljanstvo, za nas je merodavno naše pravo, a ako nema naše državljanstvo onda prema državljanstvu, prebivalištu, boravištu ili prema najbližoj vezi.

Za apatride (što se tiče pravne i poslovne sposobnosti): prema prebivalištu, boravištu ili po lex fori.

Za pravnu i poslovnu sposobnost pravnih lica: mesto osnivanja ili mesto stvarnog sedišta, аli prema teoriji može i prema centru eksplatacije ili prema nacionalnosti lica koja kontrolišu to pravno lice

Za materijalne uslove za zaključenje braka: zakon državljanstva oba buduća supružnika, za bračne smetnje – dovoljno je da ih propisuje zakon državljanstva jednog od budućih supružnika, a apsolutne bračne smetnje se cene prema lex fori.

Za formu braka: pravo države u kojoj se brak zaključuje – lex loci celebrationis, osim

za slučajeve konzularnog braka ( eksteritorijalnost).

Za nevažnost braka: prema pravu merodavnom za zaključenje braka lex loci celebrationis.

Za razvod braka: lex fori, lex domicilii, lex nationalis. Prema našem zakonu merodavno je pravo države čiji su oboje državljani u vreme podnošenja tužbe, ili kumulativno – prava njihovih država. Ako je jedan od bračnih drugova imao državljansto ili makar prebivalište u Srbiji merodavno je naše pravo.

Za dejstva braka: lex nationalis, lex domicilii ( ili poslednje zajedničko prebivalište) ili lex fori, a za ugovorne - imovinske odnose može lex causae.

Za vanbračnu zajednicu: lex nationalis, a za imovinske odnose može prema zajedničkom državljanstvu ili zajedničkom prebivalištu.

Za odnose između roditelja i dece: lex nationalis deteta, zajednički lex domicilii. Ako ni tako ne može onda prema našem zakonu, ako dete i jedan od roditelja imaju naše državljansto – naš zakon.

Za priznanje, utvrđivanje ili osporavanje maretinstva ili očinstva: lex nationalis onog ko utvrđuje, priznaje ili osporava materinstvo ili očinstvo.

Za izdržavanje: lex nationalis onog ko treba da izdržava.

Za usvojenje: državljanstvo usvojioca i usvojenika, a za oblik usvojenja – prema mestu gde se usvojenje vrši.

Za staratelljesvo: lex nationalis lica pod starateljstvom.

Za zakonsko nasleđivanje: lex nationalis ostavioca, sistem jedinstvene zaostavštine

Za testamentarnu sposobnost: lex nationalis ostavioca u momentu sastavljanja testamenta.

Za oblik testamenta: prema mestu gde je sastavljen - locus regit actum, prema državljanstvu ostavioca - lex nationalis, prema prebivalištu u trenutku sastavljanja testamenta - lex domicili, lex fori, za nepokretnosti lex rei sitae.

Za nepokretnosti: lex rei sitae.

Za pokretne stavari: lex rei sitae a može i personalni zakon vlasnika mobila personam sequuntur, prema pravu države u kojoj se preduzima pravni posao koji se odnosi na tu poktretnu stvar – lex loci actus, ili prema pravu najtešnje povezanosti.

Za stvari u prevozu: pravo države otpremanja i pravo države opredeljenja ( odredišta) *ovo je prihvaćeno kod nas.

Za osnovna sredstva prevoza ( brod ili vazduhoplov ): lex banderae – pravo zastave – prema upisu u registre.

Za ugovore: merodavno je pravo koje su ugovornice izabrale ako tim pravom ili međunarodnim ugovorom nije drugačije određeno, s tim da nema ograničenja u izboru prava, osim kada je reč o nepokretnostima. Kada nije određeno pravo, merodavno pravo se može odrediti prema neposredno vezujućim odlučujućim činjeniicama ( mesto zaključenja, mesto izvršenja, sedište dužnika karakteristične prestacije ( za kupoprodajne ugovore to je prodavac)) ili primenom principa najtešnje povezanosti. Kod nas se primanjuje princip najtešnje povezanosti dopunjem karakterističnom prestacijom.

Za ugovore o transferu tehnolagije: mesto sedišta primaoca tehnologije u vreme zaključenja ugovora.

Za ugovore koji se odnose na nepokretnosti: mesto nalaženja nepokretnosti.

Za ustupanje duga ili preuzimanje duga: merodavno je ono pravo koje je merodavno za sam dug.

Za akcesorne pravne poslove: ono koje je merodavno za glavni ugovor.

Za jednostrane pravne poslove: prema sedištu dužnika.

Za formu ugovora: mesto zaključenja ugovora (izuzetak nekretnine), mesto preduzimanja pravne radnje.

Za menicu i ček:ako i poverilac i dužnik imaju naše državljanstvo, ma gde da je preduzeta menična ili čekovna radnja naše pravo je merodavno.

Za zastarelost: pravo koje je merodavno za pravni posao.

Za delikte: mesto izvršenja delikta, ali i štetna radnja se može ceniti i prema lex fori

Za “saobraćane nesreće” mesto izvešenja delikta osim ako povređeni ili lica koja su pretrpela štetu i vozilo koje je štetu prouzrokovalo nisu iz iste zemlje - lica iste nacionalnosti kao i registracija vozila ( Haška konvencija)

Za vanugovornu odgovornost: mesto izvršenja, ili nastupanja posledice u zavisnosti šta je povoljnije za oštećenog

Za sticanje bez osnova: merodavno je ono pravo koje bi bilo merodavno da je osnov postojao, ili mesto obogaćenja (naš zakon prihvata ovo prvo – merodavno je ono pravo koje koje bi bilo meodavno za pravni odnos koji je nastao, bio očekivan ili predpostavljen a povodom koga je nastalo sticanje).

Za poslovodstvo bez naloga: merodavno je pravo lica u čiju se korist radilo, ili pravo lica koje je radilo.

Za upotrebu tuđe stvari: merodavno je pravo mesta gde je stavar uputrebljena.