Hartije Od Vrednosti

F AK UL T ET Z A F AK UL T ET Z A USL U ŽN I B IZ N ISUSL U ŽN I B IZ N ISSRE MSK A K AME NI CASRE MSK A K AME NI CA

SEMINARSKI RADSEMINARSKI RAD

PREDMET: BANKARSKO I BERZANSKO PRAVOPREDMET: BANKARSKO I BERZANSKO PRAVO

TEMA: HARTIJE OD VREDNOSTI, POJAM, VRSTE,TEMA: HARTIJE OD VREDNOSTI, POJAM, VRSTE, ULOGA HARTIJA OD VREDNOSTI – MENICAULOGA HARTIJA OD VREDNOSTI – MENICA

MMENTORENTOR:: K KANDIDATANDIDAT:: P PROFROF. . DRDR M MILEILE R RAČIĆAČIĆ D DRAGOMIRRAGOMIR MMILIĆEVIĆILIĆEVIĆ

SSREMSKAREMSKA K KAMENICAAMENICA, 2009., 2009.

Hartije od vrednosti, pojam, vrste, uloga hartija od vrednosti – menicaHartije od vrednosti, pojam, vrste, uloga hartija od vrednosti – menica

SADRŽAJ

UVOD.............................................................................................................................3

HARTIJE OD VREDNOSTI.......................................................................................4

POJAM HARTIJA OD VREDNOSTI...................................................................................4

BITNI SASTOJCI HARTIJA OD VREDNOSTI.....................................................................5

ULOGA HARTIJA OD VREDNOSTI..................................................................................6

VRSTE HARTIJE OD VREDNOSTI...................................................................................7

MENICA......................................................................................................................10

POSTANAK, ULOGA I RAZVOJ MENICE.......................................................................10

VRSTE MENICE...........................................................................................................12

KARAKTERISTIKE (OSOBINE) MENICE........................................................................13

MENIČNI ELEMENTI...................................................................................................14

MENIČNE RADNJE......................................................................................................16

ZAKLJUČAK..............................................................................................................19

LITERATURA............................................................................................................20

2


UVOD

Obligacija u pravu predstavlja imovinsko pravni odnos koji nastaje između dva ili više

lica po kojem poverilac ima pravo da od dužnika zahteva da ovaj nešto učini ili izvrši neku

radnju tj. da se uzdrži od iste, a s druge strane dužnik se obavezuje da izvrši, odnosno da se

uzdrži od određene radnje koju bi u drugoj situaciji imao pravo da učini.

Možemo reći da obligacija predstavlja imovinsko pravni odnos, koji se uvek sastoji iz

prava poverilaca i obaveze dužnika na izvesno činjenje ili uzdržavanje od neke radnje.

Zakon o obligacionim odnosima definiše hartiju od vrednosti kao pismenu izjavu

kojom se njen izdavalac obavezuje da ispuni obavezu koja je upisana na takvoj pismenoj

ispravi njenom zakonskom imaocu. Iz toga proizilaze sledeći elementi hartija od vrednosti: a)

da je ona pismena isprava; b) da sadrži pismenu obavezu izdavaoca c) da se pismena obaveza

upisana u hartiji od vrednosti mora izvršiti njenom zakonitom imaocu.

U hartiji od vrednosti ugrađeno je određeno pravo koje se može prenositi, pošto se i

sama hartija od vrednosti prenosi. Hartija od vrednosti spada u telesne pokretne stvari, pa se

njenim prenosom ostvaruju i prava iz hartije. Hartija od vrednosti predstavlja pismenu izjavu

koja sadrži pismenu obavezu izdavaoca hartije od vrednosti koja je imovinsko-pravnog

karaktera, kao i da se takva pismena obaveza (napisana u hartiji od vrednosti) ima izvršiti

zakonitom imaocu iste.

Hartije od vrednosti mogu imati kreditnu ulogu (menica, obveznica) i ulogu platežnog

sredstva (ček). Dobar deo njih služi kao sredstvo pri transakcijama u prometu robe (teretnica,

skladišnica, tovarni list). Jedna od ovih hartija od vrednosti (akcija) daje pravo vlasništva i

upravljanja u akcionarskom društvu.

Razlog njihovog pojavljivanja u pravnom prometu je pre svega u tome da daju znatno

veću sigurnost poveriocu da realizuje svoje potraživanje. I dužnik je pored poverioca bolje

zaštićen kad postoje hartije od vrednosti. Ove hartije se izdaju na strogo propisanim

formularima.

3


HARTIJE OD VREDNOSTI

POJAM HARTIJA OD VREDNOSTI

Pod hartijama od vrednosti, podrazumevaju se pismene isprave (čija je sadržina

određena zakonom i drugim propisima) koje u sebi sadrže neko građansko-imovinsko pravo,a

postojanje tog prava je u bliskoj vezi sa postojanjem same pismene isprave.1

U članu 234. Zakona o obligacionim odnosima je definisana hartija od vrednosti kao

pismena isprava kojom se njen izdavalac obavezuje da ispuni obavezu koja je upisana na

takvoj pismenoj ispravi njenom zakonitom imaocu. Iz ovakve zakonske definicije hartija od

vrednosti, proizilaze sledeći elementi hartija od vrednosti: l) da je hartija od vrednosti

pismena isprava; 2) da ona sadrži pismenu obavezu izdavaoca i 3) da se pismena obaveza

upisana u hartiji od vrednosti mora izvršiti njenom zakonitom imaocu.

Iz napred navedenog, proizilazi da je u hartiji od vrednosti, kao pismenoj ispravi,

inkorporisano određeno pravo, koje se može prenositi, pošto se i sama hartija od vrednosti

prenosi. Tako se prava iz hartije, koja su najčešće po svojoj prirodi obligaciono-pravne

(najčešće, i kao zahtev da se isplati određeni novčani iznos, ili zahtev da se učini neka

činidba, imovinskog karaktera), sjedinjuju sa pravom na hartiju, koje je po svojoj prirodi

stvarno-pravne prirode (i to kao pravo svojine ili pravo zaloge ).

Dakle, karakteristika hartija od vrednosti je i ta njena sjedinjenost, spojivost prava na

hartiju i prava iz hartije od vrednosti.

Neki autori ukazuju na niz nedostataka zakonske definicije pojma hartije od vrednosti,

koja je data u čl. 234. Zakona o obligacionim odnosima, pa se ističe da se kod hartija od

vrednosti ne može raditi o svakoj vrsti obaveze (već prvenstveno o onoj koja je imovinskog

karaktera). Dalje se ističe od ovih autora, da nije u Zakonu o obligacionim odnosima istaknuta

posebna formalna strogost koja ih karakteriše, kao i da neke hartije od vrednosti (na primer,

akcije) mogu sadržavati pojedina ovlašćenja imaoca ovakve hartija od vrednosti, da mogu

upravljati akcionarskim društvom, što nije neposredna obaveza imaoca hartije od vrednosti.

1 Antonijević Z., Privredno pravo - Organizacije udruženog rada i poslovi prometa, Beograd, 1989, str.

453.

4


Najveća je zamerka ovih autora i ta, da u Zakonu o obligacionim odnosima nije posebno

istaknuta njihova inkorporiranost, tj. da se utelovljeno pravo koje je pismeno označeno na

hartiji od vrednosti ne može ostvarivati na drugi način, nego jedino upotrebom hartije od

vrednosti.2

Na osnovu napred navedenog, moglo bi se zaključiti da hartije od vrednosti

predstavljaju pismenu ispravu koja sadrži i pismenu obavezu izdavaoca hartije od vrednosti

koja je imovinsko-pravnog karaktera, kao i da se takva pismena obaveza - napisana u hartiji

od vrednosti, ima izvršiti zakonitom imaocu hartije od vrednosti. Prema tome, nisu hartije od

vrednosti one pismene isprave u kojima je označeno neko drugo pravo (uverenje o položenom

državnom ispitu, diploma o završenom fakultetu i dr.

BITNI SASTOJCI HARTIJA OD VREDNOSTI

Hartije od vrednosti moraju sadržavati određene bitne sastojke, baš iz razloga strogosti

forme, sa upozorenjem zakonodavca da ove isprave, koje ne sadrže sve bitne sastojke koje

zahteva Zakon o obligacionim odnosima, ne mogu važiti kao hartije od vrednosti. Radi se o

sledećim bitnim elementima:

označenje vrste hartije od vrednosti;

firmi, odnosno nazivu i sedištu, tj. imenu i prebivalištu izdavaoca hartije od vrednosti;

firmi, odnosno nazivu ili imenu lica na koje, odnosno po čijoj naredbi hartija od

vrednosti glasi ili označenje da ona glasi na donosioca;

tačnom označenju obaveze izdavaoca koja proizilazi iz hartije od vrednosti;

mestu i datumu izdavanja hartija od vrednosti, a kod onih koje se izdaju u seriji i njen

serijski broj i

potpisu izdavaoca hartije od vrednosti, odnosno faksimilu potpisa izdavaoca koje se

izdaju u seriji.

Zakon o obligacionim odnosima predviđa, da se mogu posebnim zakonima - kao

zakonima lex specijalis da pojedine hartije od vrednosti mogu odrediti i drugi bitni sastojci.

Isprava, koja ne sadrži bilo koji od navedenih bitnih sastojaka, ne može se smatrati hartijom

od vrednosti. Takođe, i hartije od vrednosti koje su izdate u seriji, koje ne sadrže bilo koji

bitni sastojak nemaju pravno dejstvo.

2 Antonijević Z., Privredno pravo – Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Beograd, 1960, str. 88.

5


ULOGA HARTIJA OD VREDNOSTI

Uloga hartija od vrednosti može biti različita, počev od toga da iste mogu imati

kreditnu ulogu (menica, u nekim slučajevima trgovačka uputnica, obveznica i sl.) pa sve do

toga, da mogu imati i ulogu platežnog sredstva (na primer, ček). Dobar deo njih služi i kao

sredstvo pri transakcijama u robnom prometu (teretnica - konosman, skladišnica, tovarni list i

dr.) pomoću kojih se sa robom može raspolagati, čak i kad nije roba u posedu kod vlasnika i

vršiti prenos vlasništva ovakve robe ili ista stavljati u zalog. Jedan deo ovih hartija od

vrednosti (kao što je akcija), daje pravo vlasništva i upravljanja u akcionarskom društvu.

Razlog pojavljivanja hartija od vrednosti u pravnom prometu je pre svega i u tome da

iste daju znatno veću sigurnost poveriocu, da realizuje svoje potraživanje ili neko pravo - bez

potrebe dokazivanja po kojem je osnovu on stekao određeno pravo. Dakle, samim faktom što

poverilac poseduje u svojim rukama hartiju od vrednosti, stiče pravo na sigurnost svoga

potraživanja, bez potrebe dokazivanja osnova po kojem je ostvario to svoje pravo. Dužnik,

dakle, mora da izvrši svoju obavezu onom licu koje mu prezentira hartiju od vrednosti, u kojoj

je inkorporirano određeno pravo poverioca.3

I dužnik je pored poverioca bolje zaštićen kad postoji hartija od vrednosti. On ne mora

svoju obavezu da izvrši, bez obzira na njegovo postojanje duga, sve do onog trenutka dok mu

ne bude podneta hartija od vrednosti. Pored toga, po izvršenju svoga duga iz hartije od

vrednosti, dužnik ima pravo da zadrži hartiju od vrednosti koja mu sada predstavlja

priznanicu o izvršenju svoga duga prema poveriocu.

Vrlo značajna uloga hartija od vrednosti je i u tome što su one podesne za laku i

jednostavnu cirkulaciju u pravnom prometu. Njihovo prenošenje je takvo da omogućava

veliku brzinu u pravnom prometu, posebno na primer, kod hartija na donosioca koje se

prenose putem proste predaje (tradicije), dok se neke druge hartije prenose putem

indosamenta (hartije na ime) ili putem građansko-pravne cesije. Sa jednostavnim prenošenjem

potraživanja sa jednog lica na drugo, bez ikakve komplikovane pravne procedure, hartije od

vrednosti dobijaju posebno na značaju.

3 Carić S., Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Beograd, 1981, str. 71 i 72.

6


Uloga hartija od vrednosti u pravnom prometu je posebna i zbog činjenice da se sa

istima postiže sigurnost u prometu jer se izdaju na strogo propisanim formularima, pa se time

izbegava mogućnost njihovog lakog falsifikovanja.4

Sa prenosom prava na hartiju od vrednosti, istovremeno se i prenose prava iz hartije,

kao na primer, pravo potraživanja određene sume novca (menica i ček), pravo svojine ili

zaloge (teretnica i skladišnica) ili neko pravo učešća u upravljanju u akcionarskom društvu

(pravo glasa, imovinsko pravo) i lično pravo akcionara, kada prenosi akciju na drugo lice (da

ostvari određeno potraživanje). Dakle, sa prenosom hartija od vrednosti kao na pr. kod

teretnice - se simbolično obavlja i prenos prava na robi koja se prevozi brodom. Znači, pravo

na hartiju, sa pravom iz hartije od vrednosti su nerazdvojni i prenos jednog prava, povlači sa

sobom i prenos drugog prava.

VRSTE HARTIJE OD VREDNOSTI

Postoji više vrsta hartija od vrednosti koja su poznata u pravnoj teoriji i te su podele

date po različitim kriterijumima. Tako se od strane nekih autora, govori o podeli hartija od

vrednosti s obzirom: 1) na prirodu inkorporisanog prava, 2) prema načinu određivanja imaoca

prava, 3) prema načinu nastajanja prava, 4) prema vezi u odnosu na osnovni posao, 5) prema

karakteru potraživanja, 6) prema roku dospelosti, 7) prema mestu izdanja i mestu ispunjenja i

sl. Pored toga, može se govoriti i o vrstama hartije od vrednosti koju podelu daje Zakon o

obligacionim odnosima i Zakon o hartijama od vrednosti.

Tako se u smislu Zakona o obligacionim odnosima, pojavljuju: hartije na donosioca,

na ime i po naredbi - a u smislu Zakona o hartijama od vrednosti, javljaju se i: akcije,

obveznice, blagajnički, komercijalni i državni zapisi, certifikati o depozitu i finansijski

derivati, sa kojima se trguje na berzi.

Podela hartija od vrednosti, obzirom na prirodu inkorporiranog prava, može da bude

trojaka: a) stvarno-pravne; b) obligaciono-pravne i c) hartije sa pravom učešća.

a) Stvarno pravne hartije od vrednosti su takve hartije od vrednosti koje u sebi sadrže

neko stvarno pravo, kao što su pravo svojine ili zaloge. Tako se ovo pravo odnosi na pokretne

stvari (na primer, kod skladišnice, teretnice ili prenosivog tovarnog lista), a može se odnositi i

na nepokretne stvari (na primer, kod hipotekarnog pisma). 4 Carić S., Hribovšek F., Spoljnotrgovinska plaćanja, Beograd, 1990, str. 6.

7


Tako se putem skladišnice i njenim prenosom (priznanice ili varanta) - na simboličan

način vrši i prenos stvarnog prava na robi uskladištu (svojine ili zaloge). Takođe se prenosom

teretnice-konosmana, obavlja i prenos svojine na robi koja se prevozi brodom (čak i kada brod

nije u luci i kupac robu nije ni video).5

b) Obligaciono-pravne hartije od vrednosti su takve isprave koje u sebi sadrže neko

tražbeno-obligaciono pravo zakonitog poverioca u odnosu na dužnika. Kao ovakve hartije od

vrednosti se mogu navesti:menica, ček, trgovačka uputnica, trgovačka obveznica, kreditno

pismo, blagajnički i komercijalni zapis, certifikat o depozitu.

c) Hartije sa pravom učešća, neki autori nazivaju i korporacionim papirima ili lično

pravnim hartijama ili korporacionim hartijama od vrednosti.

U ove hartije kao najznačajnije, spadaju akcije koje izdaju akcionarska društva.

Podela hartija od vrednosti - prema načinu određivanja imaoca prava. Može se

izvršiti klasifikacija hartija od vrednosti i prema načinu na koji se određuje imalac prava iz

hartije-korisnik hartije, a shodno tome se određuje i način prenošenja isprave-hartije od

vrednosti. U ovu vrstu hartija od vrednosti spadaju: a) hartije na ime; b) hartije po naredbi; c)

hartije na donosioca; d) alternativne hartije i e) mešovite hartije od vrednosti.

a) Kod hartija od vrednosti na ime je korisnik isprave izričito označen u hartiji od

vrednosti. Cirkulacija ovih hartija od vrednosti je vrlo otežana u pravnom prometu iz razloga

što se one po pravilu mogu prenositi samo putem građansko-pravne cesije, odnosno

ustupanjem potraživanja.

b) Hartije po naredbi su takve hartije od vrednosti kod kojih je njihov korisnik imalac

prava označen u samoj ispravi - hartiji od vrednosti. Međutim, njemu je dato pravo, da on

svojom naredbom (nalogom) odredi neko treće lice kao korisnika hartije od vrednosti. One su

podesnije za pravi promet i bržu cirkulaciju, prenošenjem - sa jednog lica na drugo lice -

putem indosamenta.

c) Hartije na donosioca nemaju unapred određenog korisnika, imaoca prava, nego

izdavalac hartija od vrednosti preuzima obavezu prema svakom licu prezentantu ovakvih

isprava. U ovakvim hartijama od vrednosti postoji klauzula „plativo donosiocu“ ali ima nekih

isprava, kao na primer, ček - koje se smatraju ovakvom hartijom po osnovu zakona. Ovakve

hartije na donosioca se vrlo lako mogu prenositi prostom predajom iz ruke u ruku.

5 Vasiljević M., Privredno pravo – trgovinsko pravo, Beograd, 1991, str. 625.

8


d) Alternativne hartije od vrednosti su takve hartije u kojima je izdavalac hartije od

vrednpsti izričito označio korisnika, ali je istovremeno dopustio da se obaveza iz hartije od

vrednosti može izvršiti i svakom drugom donosiocu isprave.

e) Mešovite hartije od vrednosti postoje u onim slučajevima kada jedan deo hartija od

vrednosti glasi na ime ili po naredbi, a drugi deo glasi na donosioca. Tako se može kod akcija

dogoditi, da plašt akcije glasi na akcionara, a kupon akcije za naplatu dividende - da bude na

donosioca.

Hartije od vrednosti, prema načinu nastajanja prava. Prema ovome kriterijumu se

može izvršiti podela hartija od vrednosti - prema načinu nastajanja prava: a) konstitutivne i b)

nekonstutivne hartije od vrednosti.

a) Konstitutivnim hartijama od vrednosti, smatraju se one hartije od vrednosti kod i

kojih se sa izdavanjem stvara, odnosno nastaje neko pravo sadržano u hartiji. U ove hartije .se

ubraja menica (mada ima autora, koji imaju i suprotno gledište).

b) Nekonstitutivnim hartijama od vrednosti, smatraju se one hartije od vrednosti u koje

je prilikom izdavanja hartije inkorporirano pravo korisnika isprave koje je i pre postojalo (na

primer, skladišnica, teretnica, polisa transportnog osiguranja i dr.).

Hartije od vrednosti, prema vezi sa osnovnim poslom. Ova podela hartija od vrednosti

prema vezi sa osnovnim poslom (zbog kojeg je ista i izdata), može biti: kauzalna i apstraktna

hartija od vrednosti. Kauzalnim hartijama od vrednosti, smatraju se one koje su neposredno

vezane sa osnovnim poslom, te se ovakva veza vidi iz same isprave, kao što je to veza

između, na primer, skladišnice i ugovora o skladištenju; teretnice i ugovora o prevozu robe

brodom i dr. Apstraktnim hartijama od vrednosti, smatraju se one hartije od vrednosti iz kojih

nije moguće utvrditi vezu između hartije od vrednosti sa osnovnim poslom. Karakterističan

primer ovakve hartije od vrednosti jeste menica.

Hartije od vrednosti, prema vrsti potraživanja. Ovde se može izvršiti podela istih

hartija od vrednosti na robne i na novčane. Novčanim hartijama od vrednosti se smatraju one

hartije od vrednosti koje se odnose na novčano potraživanje. Tu se kao tipični predstavnici

javljaju menica, ček, akcija, blagajnički zapis i dr. Robne su hartije od vrednosti one hartije,

za koje se potraživanja odnose u robi, kao na primer, teretnica, konosman, skladišnica i dr.

Hartije od vrednosti, prema roku dospelosti. Po ovom kriterijumu se hartije od

vrednosti mogu podeliti na: kratkoročne (sa rokom dospeća do jedne godine) i dugoročne, kod

9


kojih je rok dospeća preko jedne godine. U kratkoročne hartije od vrednosti, spadaju: ček,

komercijalni i blagajnički zapis i druge, dok su dugoročne hartije od vrednosti: certifikati o

depozitu, a mogu biti još i menica i obveznica. U dugoročne hartije od vrednosti, spadaju one

hartije od vrednosti kojima je rok dospeća duži od jedne godine dana, kao na pr., akcije,

obveznice i dr.

Hartije od vrednosti, prema mestu izdanja i mestu dospelosti. Ovde se može izvršiti

podela hartija od vrednosti na one unutrašnjem i međunarodnom prometu, zavisno od toga

gde im je mesto izdanja i mesto dospelosti. Ova podela je značajna zbog pravila o sukobu

zakona u međunarodnom privatnom pravu kao i zbog promene prava (domaćeg ili

međunarodnog).

MENICA

POSTANAK, ULOGA I RAZVOJ MENICE

Menica se pojavila u savremenom smislu reči tek u srednjem veku kada dolazi do

razvoja robnog prometa naprednih trgovačkih gradova, posebno u Italiji. Tada sa razvojem

Đenove, Firence, Venecije i drugih gradova u Sredozemlju (XII. i XIII. vek), menica postaje

sredstvo razmene novca i po tome je ona i dobila ime (italijanski lettera di cambio, potiče od

reči cambiare, što znači menjati). Tako se poslovan čovek kome je potreban novac neke druge

države zbog plaćanja u inostranstvu, obraćao bankaru sa zahtevom da mu preda pismo za

treće lice u predviđenom inostranom mestu gde bi ovaj mogao da podigne ugovorenu svotu

novca. Na taj način je bankar postajao i menjač jer je za izdati nalog koji je primio od

saugovarača, izdavao određenu svotu domaćeg novca. Svakako, da je ovakvo menično pismo

kod kojeg je u suštini bila razmena domaćeg novca za inostrani, služilo za potrebe

obezbeđenja isplate novca na nesigurnim putevima u inostranstvu. Izdavalac menice je u isti

mah morao da ispiše ceo tekst menice, jednim rukopisom i istim mastilom - takozvana teorija

„unitu actu“.

Kasnije se menica, kao sredstvo razmene - pretvorila u sredstvo plaćanja, a mnogo

docnije, ona postaje i kreditno sredstvo. To je slučaj, kad kupac nije u mogućnosti da odmah

plati nabavljenu robu već bi ispunio prodavcu menicu koja bi dospevala kroz određeni broj

meseci. Na ovaj način, kupac je odlagao plaćanje, tj. dobijao je višemesečni kredit. Međutim,

10


kada je prodavcu bio potreban novac on je menicu eskontovao, tj. isplatio potraživanje iz

hartije od vrednosti njenom imaocu, od strane banke pre dospelosti potraživanja. Tada se

događalo, da banka odmah isplati imaocu isprave vrednost iz hartije, s tim što je banka

naplaćivala potraživanje iz hartije tek kada je ono dospelo. Banka je mogla da eskontovanu

hartiju od vrednosti, proda nekoj drugoj banci i pre dospelosti isprave i tada se ova radnja

naziva reeskont.

Svakako, da je sa razvojem trgovine, došlo do i promene uloge menice, tako da se

njena prvobitna uloga isključivo, kao sredstvo razmene domaćeg u inostrani novac, pretvorila

i u sredstvo za odlaganje plaćanja (u vidu kredita). Kasnije je menično pismo izgubilo svaku

vezu sa osnovnim poslom i menica je u stvari postala apstraktnom hartijom od vrednosti, kod

koje se nije mogla utvrditi veza sa osnovnim pravnim poslom.6

Menica je tokom razvoja menjala i formu tako u početku, morala je da bude ispisana

jednim rukopisom i istim mastilom, a kasnije je uspela da obezbedi veću cirkulaciju

usvajanjem tzv. teorije propuštanja, što je u savremenom meničnom pravu dovelo i do

izdavanja tzv. „blanko menice“ gde je za stvaranje menične obaveze dovoljno da je na menicu

stavljen potpis dužnika, a da docnije, zakoniti imalac sam popuni preostale neophodne

menične elemente.

Savremena menica predstavlja hartiju od vrednosti koja je sastavljena u zakonskoj i

propisanoj formi, gde se njen izdavalac obavezuje da određenom licu ili po njegovoj naredbi,

pa čak i da sam (sopstvena menica), isplati označenu sumu novca ili će tu sumu da isplati licu

na koje izdavalac menicu vuče (trasirana menica) i to u određenom mestu i u određeno vreme.

Iz toga proizilazi, da meničnu sumu može da isplati ili sam izdavalac menice ili neko treće

lice (trasat). Dakle, postoje dve vrste menice: trasirana (vučena) i sopstvena menica.

Kod trasirane menice, postoji jednostrana pismena izjava kod koje izdavalac (trasant)

daje nalog drugom licu (trasatu) da u vreme dospelosti menice isplati trećem licu - korisniku

(remitentu) ili po naredbi tog trećeg lica sumu novca koja je označena u menici. Kod

sopstvene menice (solo menice), izdavalac menice trasant obavezuje se da će u vremenu

dospelosti menice isplatiti trećem licu (remitentu) - korisniku ili po naredbi tog trećeg lica

sumu novca koja je označena na menici.

Iz napred navedenog, može se zaključiti da između trasirane i sopstvene menice

postoje izvesne razlike i to što se kod trasirane menice pojavljuju se tri lica: trasant, lice koje 6 Jankovec Z., Privredno pravo, Beograd, 1989, str. 530.

11


izdaje nalog za isplatu; trasat (lice kojem je nalog upućen da isplati određenu sumu novca) i

korisnik - remitent (lice kojem treba da bude isplaćena suma novca označena na menici).

Kod sopstvene menice, postoje samo dva obavezna lica: 1) izdavalac menice (lice koje

obećava da će isplatiti meničnu svotu) i 2) remitent (korisnik), lice u čiju korist se ta menica

izdaje. Trasirana menica sadrži uvek trasantov nalog upućen nekom drugom licu (trasatu), a

kod sopstvene menice postoji samo obećanje izdavaoca menice da će on izvršiti isplatu.

Postoje razlike između trasirane i sopstvene menice i u samom tekstu menične izjave o

izdavanju jer kod trasirane menice postoji klauzula „platite“, dok kod sopstvene menice stoji

klauzula „platiću“.

VRSTE MENICE

Iz napred navedenog, može se zaključiti da postoje dve vrste menica: 1) trasirana i 2)

sopstvena menica.

Pod trasiranom menicom ili vučenom menicom, podrazumeva se takva vrsta menice

kod koje njen izdavalac (trasant) daje nalog drugom licu (trasatu) da u vreme doseplosti

menice isplati trećem licu (remitentu-korisniku) ili po naredbi tog trećeg lica novčanu svotu

koja je označena u menici. Ista je dobila naziv od latinske reči trahere, što znači „vući“ i zato

se ona naziva i trata menicom.

Pod sopstvenom (solo) menicom, podrazumeva se takva vrsta menice kod koje njen

izdavalac obećava (obavezuje se) da će u vreme dospelosti isplatiti trećem licu remitentu-

korisniku ili po naredbi tog trećeg lica označenu novčanu svotu u meničnoj ispravi. Kod

sopstvene, solo menice trasat ne postoji, pa i nema naloga trećem licu za isplatu menične

svote, već postoji sopstveno obavezivanje izdavaoca menice.

Kod trasirane menice, razlikujemo tri vrste: trasiranu menicu po sopstvenoj naredbi,

redovnu trasiranu menicu (o kojoj je bilo napred reči) i trasiranu sopstvenu menicu. Trasirana

menica po sopstvenoj naredbi, karakteristična je po tome što izdavalac menice određuje

samog sebe kao korisnika (remitenta) menice, odnosno izdaje menicu u sopstvenu korist.

Trasirana sopstvena menica odlikuje se time što trasant (izdavalac) menice označava

samoga sebe kao trasata (isplatioca menične svote). U zapadnim državama, ona se često

12


koristi radi boljeg korišćenja bančinih sredstava pa jedna bančina jedinica u nekom mestu

vuče ovu menicu u drugu bančinu jedinicu (u drugom ili čak u istom mestu).

Moguća je jedna druga podela menice s obzirom na poslove kod kojih se primenjuje i

na njenu ulogu u tim poslovima na: robnu, poslovnu i finansijsku menicu. Robna menica se

vrlo često koristi kod ugovora o prodaji robe i pomoću iste prodavac kreditira kupca. Tada,

umesto plaćanja robe kupac akceptira menicu koju izdaje prodavac i na taj način kupac

postaje glavni menični dužnik, a prodavac ovakvom menicom može plaćati svoje obaveze

trećim licima ili je eskontovati kod banke i naplatiti svoje potraživanje prema kupcu i pre

dospelosti menice.

Poslovna menica, ima istu ulogu kao i robna menica ali se primenjuje,po pravilu, kod

drugih ugovora u prometu robe i usluga. Finansijska menica se pojavljuje radi obezbeđenja

potraživanja od strane poverioca, kod mnogih ugovora u robnom i platnom prometu.

Postoji još jedna podela menica u vezi sa formom menične isprave, pa se sa toga

aspekta može izvršiti podela menica na: pune ili potpune i blanko menice. Potpuna ili puna

menica je ona menica koja već u momentu njenog izdavanja sadrži sve bitne menične

elemente koji su predviđeni zakonom, a pri tome može sadržati i neke nebitne menične

elemente. Blanko menica se karakteriše time što njen izdavalac u momentu izdavanja

popunjava samo neke bitne menične elemente (često stavljajući samo svoj potpis) i na taj

način ovlašćuje budućeg imaoca menice da on popuni ostale bitne menične elemente, pre

nego što menicu bude koristio protiv meničnog dužnika.

KARAKTERISTIKE (OSOBINE) MENICE

Menica predstavlja uvek hartiju od vrednosti. Ako ne postoji menična pismena isprava

ne može doći do nastanka, prenošenja odnosno ostvarivanja prava koja su u menici sadržana.

Ona je po samom zakonu hartija po naredbi, a izuzetno ona može predstavljati i hartiju na

ime, kada je u menično pismeno uneta klauzula „ne po naredbi“.

Menica je apstraktna hartija od vrednosti i ona nije u vezi sa pravnim poslom, tj. iz nje

se ne može utvrditi osnov iz kojeg posla je menica nastala. Menica predstavlja strogo

formalnu ispravu, hartiju od vrednosti, tako da nedostatak nekog njenog bitnog meničlnog

elementa povlači i njenu nevažnost. U pravima kontinentalnih država, menica kao hartija od

vrednosti može glasiti samo na određenu sumu novca, dok ona u anglosaksonskim državama

13


može da glasi i na određenu količinu zamenljivih stvari ili na izvršenje određene činidbe.

Menične obaveze su posebno stroge i to ne samo prema dužniku, nego i prema poveriocu.

Menica predstavlja obligaciono-pravnu hartiju od vrednosti jer su prava koja su u njoj

inkorporirana (utelovljena, sadržana) po svojoj pravnoj prirodi obligaciona, što bliže znači da

je u njoj sadržano pravo potraživanja prema dužniku.

MENIČNI ELEMENTI

Zakon o menici predviđa da trasirana menica mora da sadrži sledeće bitne elemente:

1) označen je da se radi o menici, 2) bezuslovni uput da se plati određena svota novca, 3) ime

lica koje treba da plati menicu (trasata), 4) označen je dospelosti menice, 5) ime remitenta, tj.

onoga kome se i po čijoj naredbi mora platiti, 6) datum izdavanja menice, 7) mesto izdavanja

menice i 8) potpis trasanta, tj. lica koje je izdalo menicu.

Od tri bitna menična lica, na menici se jedino potpisuje trasant (menični izdavalac) i to

ukazuje da je on menični dužnik. Remitent je prvi imalac menice i time prvi menični

poverilac, dok trasat postaje menični dužnik kad akceptira menicu. U tom slučaju se radi o

akceptantu. Sopstvena menica sadrži iste menične elemente kao i trasirana, izuzev što nema

imena trasata i datuma i mesta izdavanja sopstvene menice.

Naznačenje da je menica u meničnom pismenom slogu, mora da bude uneto na jeziku

na kojem je pismeno i sastavljeno i to prilikom izdavanja menice. Menica se najčešće, izdaje

na oštampanom formularu, pa je na njemu i isti menični elemenat unapred oštampan.

Nalog da se isplati određena suma novca koji je dat od strane trasanta trasatu mora da

bude u obliku bezuslovnog naloga, jer je menica apstraktna hartija, pa mora da glasi na tačnu

sumu novca koja može da bude označena u domaćoj ali i stranoj valuti i sa nalogom da glasi

na isplatu odjednom. Tu ne može biti nikakvog odstupanja, tako da ne može biti predviđena

isplata menične svote u ratarna.

U trasiranoj menici, navođenje trasatovog imena, predstavlja bitni menični elemenat,

jer menični poverilac mora da zna ko će izvršiti isplatu svote na koji glasi menica. Navođenje

imena remitenta, lica kojem treba da bude isplaćena menična svota, predstavlja takođe bitan

elemenat. Takođe, potpis trasanta-izdavaoca menice, predstavlja važan i bitan menični

element, jer stavljanje njegovog potpisa na menično pismeno dovodi do zasnivanja menično-

pravnog odnosa. On to mora da učini svojeručnim potpisom.

14


Označenje dospelosti menice, kao bitan menični elemenat, određuje vremenski

trenutak kad je menični dužnik obavezan da ispuni meničnu obavezu imaocu menice, odnosno

meničnom poveriocu. Dospelost menice prema Zakonu o menici može da bude: po viđenju,

na određeno vreme po viđenju, na određeno vreme od dana izdavanja menice i na tačno

određeni dan. Dospelost, po pravilu, određuje trasant prilikom izdavanja menice ili kod

blanko menice dospelost može biti određena i kasnije od zakonitog i savesnog imaoca menice

koji u menici treba da upiše rok dospelosti menične obaveze.7

Kod trasirane sopstvene menice, koja u unutrašnjem prometu može da služi kao

instrument obezbeđenja plaćanja, rok dospelosti mora biti tačno određenog dana (taj rok mora

biti u okviru 90. dana, od dana nastanka dužničko-poverličakog odnosa). Kada ovakva menica

služi za obezbeđenje kredita, onda rok dospelosti mora da bude u roku koji odgovara roku

dospelosti tog kredita.

Svaka menica mora da ima i označeno mesto plaćanja, gde treba da se izvrši isplata

menice, a na meničnom formularu je odštampana klauzula „plaćanje u“ i posle toga se upisuje

mesto plaćanja po menici. Kod mesta plaćanja je značajno i određivanje p1atišta. Tako na

primer, ako u jednom mestu ima više banaka, određivanje platišta mora da bude na menici

izričito upisano čime se određuje tačno kod koje banke i u kojoj ulici će biti izvršena isplata.

Datum izdavanja menice je posebno značajan kod obračunavanja dospelosti menice i

uopšte roka kod menice, jer od tog datuma počinje da teče i rok zastarelosti menice. Datum se

upisuje u prvom redu, odmah posle mesta izdavanja menice, a mesto izdavanja menice se

unosi odmah na početku prvog reda. Menicu potpisuje trasant svojeručno ili njegov ovlašćeni

punomoćnik. Kad punomoćnik potpisuje menicu, u ime i za račun trasanta, onda to na menici

mora da bude navedeno sa klauzulom „kao punomoćnik“ ili „po ovlašćenju“ i sl.

7 Carić S., Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Beograd, 1981, str. 98.

15


MENIČNE RADNJE

U menične radnje spadaju: izdavanje menice, umnožavanje, prenošenje menice,

akceptiranje menice, avaliranje menice, protest, isplata menice, notifikacija, prezentacija i

regres kod menice.

Izdavanje menice predstavlja jednostranu izjavu volje kojom trasant daje nalog trasatu

da korisniku, remitentu se isplati određena suma novca u vreme dospelosti, stavljanjem svoga

potpisa na menicu.

Izdavanje menice je prva menična radnja kojom menicu izdaje trasant, tako da menica

koja nema izdate naredbe i potpis trasanta, i koja nije akceptirana, nije punovažna, tj. nema

pravno dejstvo. Kod izdavanja menice, izdavalac-trasant stavlja svojeručni potpis na menicu

na mestu određenom za trasanta i od tog momenta se smatra da je menica i izdata, tako da

trasant preuzima meničnu obavezu prema remitentu i prema svakom docnijem zakonitom i

savesnom držaocu menice. Dakle, sa izdavanjem menice zasniva se menično-pravni odnos

između trasanta i remitenta, korisnika. Od trenutka izdavanja menice, trasant je odgovoran

prema remitentu za isplatu menične sume. Pri izdavanju menice značajno je pitanje: pasivne

menične sposobnosti trasanta i aktivne menične sposobnosti remitenta-korisnika (inače,

meničnog poverioca).

Pasivna menična sposobnost trasanta, podrazumeva da on. kao prvi potpisnik menice,

preuzima meničnu obavezu. Smatra se da to mogu da učine sva poslovno sposobna lica,

izuzev u nekim slučajevima, kod nekih država tzv. profesionalna menična nesposobnost

određenih lica (sveštenici, udate žene, oficiri i vojnici, državni službenici i dr.). Izdavanje

menice spada, po pravilu, u prvu meničnu radnju, ali se na primer, kod potrošačkih kredita

događa da se menica prvo akceptira ili čak avalira da bi njen izdavalac bio siguran da će nalog

za isplatu biti prihvaćen, pa tek onda izdavalac stavlja svoj potpis na menicu i preuzima

meničnu obavezu. S druge strane, trasant može izdati menicu ne samo u svoje ime i za svoj

račun, već i u ime i za račun vlastodavca. Tada se u ovom slučaju, trasant potpisujući menicu

javlja kao punomoćnik. li tom slučaju, ovakva menica obavezuje vlastodavca. Međutim, ako

ovakvo lice prekorači data ovlašćenja iz punomoćja ili potpiše menicu bez ovlašćenja, onda

potpisana menica ne obavezuje vlastodavca, već punomoćnika koji je po menici odgovoran.

16


Trasant se može pojaviti, kao izdavalac menice i u ulozi komisionara, te je u takvom slučaju

on i menično pravo odgovoran.

Do umnožavanja menice može da dođe pri upotrebi menice u prekomorskom prometu

zbog gubitka ili uništenja menice, a iz razloga da se što bolje obezbede interesi imaoca

menice. Umnožavanje menice može da se obavi na dva načina: izdavanjem duplikata,

triplikata i sl. ili sačinjavanjem kopije menice. Kod izdavanja duplikata menice, svaki izdati

primerak mora da nosi oznaku rednog broja, jer će se u suprotnom smatrati da svaka od takvih

menica predstavlja samostalnu menicu. U slučaju da jedan primerak umnožene menice bude

poslat na akceptiranje, onda na svim ostalim primercima mora da bude naznačeno ime lica

kod kojeg se taj primerak nalazi. Kad akceptirani primerak bude isplaćen, prestaje važnost

svih ostalih primeraka menice. Izuzetak od ovoga je slučaj kada je trasat akceptirao više

primeraka menice, jer se tada smatra da je on u obavezi po svakom primerku akceptiranih

menica.

Prenos menice (indosiranjem) se obavlja na taj način, što se putem izjave

(indosamenta) menica prenosi sa jednog lica na drugo. To se obavlja na poleđini menice gde

je prvi indosant (žirant) samo remitent - pošto je trasant njemu predao menicu i on svojom

izjavom volje prenosi menicu na indosatara. Indosament može biti puni i blanko. Puni

indosament je onaj u kojem je naznačeno ime lica na koje se menica prenosi, sa

odgovarajućom klauzulom i potpisom indosanta. Blanko indosament je onaj na kojem se

nalazi samo potpis indosanta. Rekta indosament je onaj u kojem stoji klauzula „ne po

naredbi“ koja označava da se dalje zabranjuje indosiranje i onda se menica dalje može

prenositi samo građansko-pravnom cesijom.

Akceptiranje menice, predstavlja menično pravnu radnju gde se neko lice, najčešće

trasat, svojom voljom i potpisom obavezuje da prihvati meničnu obavezu i da će meničnu

svotu isplatiti onako kako ona glasi. Od tog momenta se menja i glavni dužnik u menici, jer

tada glavnog dužnika trasanta zamenjuje akceptant. Dakle, akcept predstavlja izjavu koju

određeno lice stavlja na meničnu ispravu kojom potvrđuje trasantov nalog za isplatu menične

sume. Institut akcepta se ne pojavljuje kod drugih hartija od vrednosti, a kod menice je

uveden iz razloga što je mrnica kreditno sredstvo sa dugim rokovima dospelosti. Sa

akceptiranjem menice, daje se meničnom poveriocu povećana sigurnost da će menična svota

biti isplaćena. U najvećem broju slučajeva, akcept menice vrši trasat i on postaje menični

dužnik. Obično, postoji tzv. predugovor između trasanta i trasata o tome da će trasat da izvrši

17


akceptiranje menice koju trasant bude vukao na njega. Sa akceptiranjem menice trasat stupa u

menično-pravni odnos i postaje glavni menični dužnik. Akcept menice, može biti puni i

blanko.

Aval predstavlja menično jemstvo u pismenoj izjavi, gde lice-avalista unosi u meničnu

ispravu i svojim potpisom na menici garantuje (jemči), da će neko od postojećih potpisnika

menice (honorat), ispuniti meničnu obavezu, odnosno isplatiti sumu novca po menici. Putem

avala, menični poverilac stiče veću sigurnost da će biti izmireno njegovo potraživanje iz

menice. Kao avalista može da se pojavi svako lice koje poseduje pasivnu meničnu

sposobnost, takođe i lice koje je već dužnik po menici, osim glavnog meničnog dužnika. Tako

se može, kao avalista po menici pojaviti: akceptant, trasant do momenta akceptiranja i

izdavalac sopstvene menice. Davanju avala, kao meničnog jemstva, prethodi, najčešće,

sporazum između avaliste i honorata (lica za koga avalista jemči). U tom ugovoru se obično

precizira do kojeg novčanog iznosa avalista jemči i za koje to njegove obaveze. Istim se

ugovorom precizira i obaveza honorata da avalisti nadoknadi novčanu štetu i da mu plati

određenu proviziju koju bi ovaj imao. Ovakav ugovor, između avaliste i honorata, nezavisan

je od meničnog posla i predstavlja poseban građanskopravni ugovor (najčešće, bankarski

posao). Do avala može doći i bez zaključenja bilo kakvog ugovora između avaliste i honorata.

Prezentacija menice predstavlja meničnu radnju gde imalac menice u određenom roku

menicu prezentira meničnom dužniku na akcept ili na isplatu. Ona se prezentira na akcept sve

do njene dospelosti. Prezentacija menice na isplatu u stvari predstavlja poveriočev poziv

akceptantu da izvrši isplatu menične svote. To se najčešće vrši, na sam dan dospelosti menice

ili jednog od dva radna dana posle dospelosti. Prezentacija se obavlja u mestu plaćanja u

poslovnoj prostoriji ili stanu dužnika. Tom prilikom, dužnik mora odmah da isplati menicu, za

razliku od akcepta - gde može da zahteva da mu se menica prezentira još jedanput tzv.

delibracioni rok.

18


ZAKLJUČAK

Zakon o obligacionim odnosima definiše hartije od vrednosti kao pismene isprave

kojima se njihov izdavalac obavezuje da ispuni obavezu upisanu na tim ispravama njihovim

zakonitim imaocima. Uslovi koje treba da ispunjava neka isprava da bi se smatrala hartijom

od vrednosti su:

hartije od vrednosti uvek predstavljaju pismene isprave, a sadržina tih isprava je

određena propisima;

hartije od vrednosti su isprave koje uvek u sebi sadrže neko imovinsko pravo i

postojanje prava inkorporacije tj. pravo sadržano u hartiji od vrednosti je u veoma

tesnoj vezi sa postojanjem pismene isprave (bez hartije od vrednosti ne može se

ostvariti pravo iz hartije od vrednosti).

Bitne odrednice hartija od vrednosti su:

da su strogo formalne isprave,

da uvek sadrže neko stvarno-imovinsko pravo, da imaju inkorporaciono pravo i

da su prenosive.

Shodno našem pravu hartije od vrednosti moraju sadržati sledeće elemente:

označenje vrste hartije od vrednosti,

firmu, naziv i sedište tj. ime i prebivalište izdavaoca hartije od vrednosti,

firmu odnosno naziv ili ime lica na koje odnosno po čijoj naredbi hartija od vrednosti

glasi ili označenje da hartija glasi na donosioca,

tačno označenu obavezu izdavaoca koja proizilazi iz hartije od vrednosti,

mesto i datum izdavanja hartije od vrednosti a kod onih koje se izdaju u seriji i njen

serijski broj,

potpis izdavaoca hartije od vrednosti odnosno faksimil potpisa izdavaoca hartija od

vrednosti koje se izdaju u seriji.

19


LITERATURA

[1] Antonijević Z., Privredno pravo – Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Beograd,

1960.

[2] Antonijević Z., Privredno pravo - Organizacije udruženog rada i poslovi prometa,

Beograd, 1989.

[3] Carić S., Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Beograd, 1981.

[4] Carić S., Hribovšek F., Spoljnotrgovinska plaćanja, Beograd, 1990.

[5] Jankovec Z., Privredno pravo, Beograd, 1989.

[6] Kostadinović S., Račić M., Poslovno pravo, Novi Sad, 2009.

[7] Vasiljević M., Privredno pravo – trgovinsko pravo, Beograd, 1991.

20

Documents

Hartije Od Vrednosti