Heelsinška lsinška ppoveljaovelja mar-apr 11.pdf · Dve decenije nakon raspada SFRJ aktuelni politič-ki lideri Srbije još ne razumeju suštinski značaj regi-onalne saradnje u

HHelsinška elsinška poveljapovelja

Glasilo Glasilo Helsinškog Helsinškog odbora za odbora za ljudska prava ljudska prava u Srbijiu Srbiji

broj 149–150 • mart–april 2011 • godina XVI

i još:

O Eliti

• Simptom zvani Ćosić

• SANU, ukratko

Zapostavljanje opasnosti

• Evropski marš

• Ko će se suprotstaviti novom fašizmu

Regionalni izazovi• Kreativniji pristup Evrope prema Zapadnom Balkanu

• Nema normalizacije bez demokratizacije

• Etnička paradigma i etika odgovornosti

• Lobisti za raspad

• Nacionalistički radikali uvijek daleko od stvarnosti

helsinška poveljahelsinška povelja

mart – april 2011mart – april 2011

Uređivački odbor: Sonja Biserko, Latinka Perović, Seška Stanojlović,

Olivera Milosavljević, Izabela Kisić; Glavni urednik: Seška Stanojlović;

Oblikovanje i slog: Ivan Hrašovec; Štampa: Zagorac, Beograd

Ovaj dvobroj Helsinške povelje štampan je

zahvaljujući pomoći Norveškog helsinškog komiteta

Sadržaj

Umesto uvodnika

Kreativiji pristup Evrope prema Zapadnom Balkanu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3Piše: Sonja Biserko

Regionalni izazovi

Nema normalizacije bez demokratizacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5Piše: Vladimir Gligorov

Etnička paradigma i etika odgovornosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7Piše: Nikola Samardžić

Lobisti za raspad . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12Pišu: Snežana Čongradin i MaTja Stojanović

Nacionalistički radikali uvijek daleko od stvarnosti . . . . . . . . . . . 14Piše: Davor Gjenero

Tranziciona pravda

Aveti grbavičke ratne prošlosti . . . . . . . 18piše: Irena Antić

Brže do pravde ili nesporazuma . . . . . 21Piše: Bojana Oprijan Ilić

Politika i pravo

Montaža uravnilovke zločina . . . . . . . . 23Piše: Tamara Kaliterna

SNS i vlast

Politički kabare . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25Piše: Nastasja Radović

Sandžak

Okretanje “novog lista” . . . . . . . . . . . . . . . . . 27Piše: Safeta Biševac

Popis stanovništva

Crkva i država na istom zadatku . . . . 30Piše: Vojislava Vignjević

O eliti

Simptom zvani Ćosić . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31Piše: Zoran Janić

SANU, ukratko . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32Piše: Srđan Jovanović Maldoran


Evropski marš. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34

broj 149–150, mart–april 2011, godina XVI

Helsinška povelja – glasilo Helsinškog odbora

za ljudska prava u Srbiji, ISSN 1451-6195

adresa: Rige od Fere 20, Beograd;

tel. 011/3032-408; fax. 2639-437;

e-mail: [email protected]

Internet izdanje: http://www.helsinki.org.rs

Piše: Boško Jakšić

Ko će se suprotstaviti novom fašizmu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35Piše: Olivera Milosavljević

Reciklaža istorije

O prećutkivanju, laži i suzama . . . . . . .38Slobodanka Ast

Kratak šibenski zapis

Mutne misli savremenika zla . . . . . . . . . 41Piše: Bora Ćosić

Vojska Srbije

Medalje „časti i poštenja“ . . . . . . . . . . . . . . .42Piše: Stipe Sikavca

Priznanje Sonji Biserko

Zahvalnost humanisti i pravedniku 44

Rusija

Putinjugend . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .46Piše: Petar Popović

Povelja na licu mesta

Kikinda: vreme bez sećanja . . . . . . . . . .48Piše: Gordana Perunović Fijat

In memoriam

Vera Marković . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 50Živorad Kovačević . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51

Umesto eseja

„Umrećete sami“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 52Piše: Nenad Daković

Sport i propaganda

Mali vernici Velike Subote . . . . . . . . . . . . 53Piše: Ivan Mrđen

Iz osmanske baštine

Efendi(ja) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 55Piše: Olga Zirojević

Naša pošta

Osnovna prepreka napretku Bosne je Dejton . . . . . . . . . . 56Piše: Rade Vukosav

Osvrt na članak: „Beograd nije kočničar regiona“ . . . . . . 58Piše: Sead Hadžović



Umesto uvodnika

PIŠE: SONJA BISERKO

Kreativiji pristup

Evrope prema

Zapadnom Balkanu

U svom angažmanu u region, Evropska unija doš-

la do tačke kad je potreban novi pristup zemljama

koje godinama nastoje da ispune kriterijume za sti-

canje kandidatata za članstvo.

Zašto smatram da je taj novi pristup od kardinal-

nog značaja za napredak celog regiona i njegove

odnose sa Unijom?

Pre svega zato što su mnoge teme – saradnja u

oblastima sloboda, bezbednosti, pravosuđa i inte-

gracije građana – vrlo bitne u razmatranju procesa

integracije Zapadnog Balkana u Evropsku uniju.

Međutim, za pravu predstavu o ovim temama

treba imati i potpuno jasnu predstavu o aktuel-

noj situaciji u regionu.Ta je situacija, nažalost, zabri-

njavajuća, jer u nekim zemljama regiona još uvek

nisu stvorene elementarne pretpostavke za istinsku

demokratsku konsolidaciju i, time, istinsku normali-

zaciju odnosa sa susedima.

Kakvo je stanje u ovom trenutku?

Bosna i Hercegovina je blokirana unutrašnjom kri-

zom na koju presudno utiče politika zvaničnog Beo-

grada. Makedonija još uvek nema snage za otvaranje

ozbiljnog dijaloga sa Grčkom. Problem odnosa dveju

zemalja – koji sputava identitet Makedonije kao drža-

ve – urušava poziciju Makedonije u odnosu na EU, ali

i na region.

Slično je i sa Kosovom. Savetodavno mišljenje

Međunarodnoga suda pravde u Hagu je potvrdilo

legalnost kosovske nezavisnosti, ali nije promeni-

lo odnos Srbije prema Kosovu. Izveštaj Dika Martija

o trgovini ljudskim organima zadao je težak udarac

kredibilitetu kosovske države.

Crnogorcima se još uvek ne priznaje identitet, ali

se Crna Gora ipak sve više demokratski konsoliduje i

situacija u toj zemlji je bolja nego u nekim drugim.

Crna Gora se sigurnim koracima kreće ka NATO i

EU, i to brže od Srbije.

Treba imati u vidu da je ovde reč o dva para-

lelna procesa. O procesu državne konsolidaci-

je i procesu tranzicije novih država u višepartij-

ski demokratski sistem i tržišnu privredu. Oba se

procesa odvijaju sporo, isuviše sporo.

Prvi proces je u nekim zemljama, kako sam

već naznačila, vrlo fragilan i opterećen etničkim

tenzijama.

Što se tiče demokratske tranzicije, prevagu

još uvek odnose autoritativne prirode društava,

premda su u njima formalno uspostavljeni višepartij-

ski sistemi. Mnogo toga što je postignuto u prošlo-

sti napušta se u ime „novih vrednosti“, dok se antiko-

munizam koristi kao paravan za promociju arhaičnih

nacionalnih ideologija. Sve u svemu, uspostavljanje

istinskog sistema demokratskih vrednosti, politič-

kog pluralizma i slobodnog tržišta nailazi na žestoke

otpore.

Među najvećim preprekama suštinskom napretku

regiona jeste odnos Srbije prema susedima i, poseb-

no, njena stalna pretenzija da u njima ostvaruje domi-

nantan uticaj. Time politika zvaničnog Beograda spu-

tava demokratsku konsolidaciju njegovih suseda,

uspostavljanje zaista produktivne regionalne sarad-

nje i brže kretanje regiona ka Evropskoj uniji i NATO.

Dve decenije nakon raspada SFRJ aktuelni politič-

ki lideri Srbije još ne razumeju suštinski značaj regi-

onalne saradnje u kontekstu evropskih perspektiva.

To nerazumevanje usporava rešavanje otvorenih pita-

nja među zemljama regiona, i to uprkos intenzivnim

Umesto uvodnikahelsinška poveljahelsinška povelja


regionalnim kontaktima, ukljućujući i one na najvi-

šem nivou.

U Beogradu još uvek preovladava mišljenje da

“granice u regionu još nisu konačne”. To posebno

pogađa Bosnu i Hercegovinu, jer zvanična politika

Beograda tamo potstiče i podržava status quo, ali i

secesionističku politiku rukovodstva srpskog enti-

teta. U suštini, Beograd istrajava na Miloševićevom

regionalnom projektu, ali ga danas sprovodi „drugim

sredstvima“.

Srbija je takođe, jedina zemlja u regionu koja se

još nije opredelila u pogledu vlastite budućnosti. Još

nije odlučila da li je njena budućnost u Evropi ili na

takozvanom Istoku. Srpska pozicija je još uvek „neg-

de između“.

Osim toga neka nedavna zbivanja izazvala su veli-

ku zabrinutost u regionu. Ona ilustruju neiskrenost

srpske politike prema regionu i ambicije Srbije da

utiče na unutrašnje situacije u suverenim državama.

Bez obzira na izvestan napredak ostvaren u

saradnji tužilaštava za ratne zločine u regionu,

nedavno otvaranje slučajeva Ejupa Ganića, Ilije

Jurišića, Tomislava Purde, Jove Divjaka i, posebno

“žute kuće”, razlog su za veliku zabrinutost. Oči-

gledno je da Beograd i dalje nastoji da reinterpreti-

ra istoriju ratova devedesetih, jer su sve ove situa-

cije provocirali JNA i srpske snage.

Drugo se odnosi na predstojeći popis stanov-

ništva u Srbiji i regionu. Na delu je nova strategija,

a to je očuvanje i jačanje odnosa između matice i

takozvane dijaspore, i matične države i Srba u regi-

onu. U tom se kontekstu Crna Gora i dalje percipira

kao privremena tvorevina.

U celini, nažalost, u regionu je poslednjih godi-

na zabeležen trend političke i ekonomske regresi-

je. Svakako, da je, što se ekonomske situacije tiče,

region pogodila i globalna ekonomska i finansijska

kriza.

No, ipak, unutrašnji problemi u svakoj

pojedinačnoj zemlji regiona i politika Beograda

osnovni su uzroci blokade i stagnacije društava u

regionu.

Tačno, mnogo toga se promenilo zahvaljujući

naporima Evropske unije i njenoj politici uslov-

ljavanja. Ali, Zapadni Balkan nije iskoristio svo-

je potencijale, jer se našao u klopci ili blokadi,

kako regresivnih i neodgovornih politika i svojih

političkih elita, tako i sveprisutne korupcije.Sve

je očiglednije da region nema kapacitet, političku

volju, političku odgovornost i političku kulturu,

koje od njega očekuju evropska agenda, standardi i

kriterijumi.

Upravo zabog toga neophodan je sasvim novi

pristup regionu, što podrazumeva i da angažman

EU bude mnogo intenzivniji i direktniji, a strategija

kreativnija.

Znam da je mnogo lakše reći nego uraditi. Pa,

ipak, jedini način da se preokrenu sadašnji negativni

trendovi jeste, da sve zemlje u regionu što pre dobiju

status kandidata za članstvo u EU. Uslovljavanjima

uglavnom treba izložiti one koji opstruiraju reforme

na domaćem i regionalnom planu.

Isto tako, i to posebno kada je reč o Bosni i Her-

zegovini, članstvo u NATO je vitalno za bezbednost i

stabilnost, ali i za stavljanje tačke na pitanje granica

i državnosti u regionu.

Na kraju – a imajući u vidu spomenute teme

– treba imati u vidu da agende političkih eli-

ta i građana regiona nisu nužno podudarne. Ust-

vari, status kandidata podudara se sa željama

većine stanovništva zemalja Zapadnog Balkana,

pritisnutih ogromnim ekonomskim i socijalnim

problemima.

I to ne samo zbog predpristupnih fondova,

mada oni jesu važni. Status kandidata bi ohrabrio

građane da preuzmu odgovornost u rešavanju svo-

jih najvećih problema. Predpristupni fondovi i sta-

tus kandidata, zajedno, mogu biti od pomoći da se

spreči novi talas socijalne radikalizacije.

Istovremeno, veoma je važno svakom

građaninu regiona približiti evropske ideje, kon-

cepte i vrednosti. To nije lako, jer i sama Evro-

pa, između ostalog, sada preispituje neke svoje

koncepte.

Ali se u svemu tome uvek mora insistirati da

pravna država, poštovanje ljudskih prava i demo-

kratski pluralizam konačno postanu sastavni delo-

vi svih ovih društava.

Konačno, važno je da Balkan počne da se ose-

ća delom samo jedne evropske porodice i da, u

svojim okvirima, region i pojedinačne zemlje, kao i

sami građani počnu da tragaju – ako ne za najbo-

ljim, onda za najoptimalnijim – rešenjima za osva-

renje svojih vitalnih interesa.Izlaganje na skupu „Evropski parlamentarci –

Zapadni Balkan“, u Briselu, 13. aprila 2011



Regionalni izazovi

Nema

normalizacije

bez

demokratizacijePIŠE: VLADIMIR GLIGOROV

Problem je u tome što Srbija ne može da igra ulo-

gu koju nacionalisti od nje očekuju. Ova su očekiva-

nja formirana u trenutku kada se ocenilo da Jugo-

slavija nije u srpskom interesu. Od tada sve do sada

očekivanja da će Srbija moći da pruzme odgovor-

nost za sve Srbe i za sve srpske zemlje usklađuju

se sa stvarnim mogućnostima države Srbije. U tom

kontekstu je potrebno posmatrati trenutne prego-

vore sa predstavnicima kosovskih vlasti i predsto-

jeće razgovore i pregovore o Bosni i Hercegovini.

Srbija jednostavno ne može da preuzme odgovor-

nost za ostvarenje ambicija onih koji bi da Kosovo

vrate pod njen suverenitet ili da joj pripoje Republi-

ku Srpsku.

Neki za to krive Ameriku ili Evropsku uniju, jer

računaju da će javnost uvek biti spremna da pri-

hvati objašnjenje da je sve plod strane zavere i

domaćih izdajnika. Mada se međunarodne okolno-

sti ne mogu zanemariti, ključno je pitanje, ipak, da

li postoji spremnost da se određene obaveze preuz-

mu i pod kojim uslovima? Na primer, krajem osamde-

setih godina prošloga veka, postojalo je uverenje da

je Jugoslavija prepreka da Srbija ima punu suvere-

nost nad Kosovom. Kao i da Srbi ostvare suverenost

u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, to jest na delovi-

ma teritorija tih republika. Pokazalo se, međutim,

da je to bila zabluda. Ustvari, nije bilo ni spremnosti

niti sposobnosti da se zemlja proširi i uključi sve te

teritorije.

To se odnosi i na Kosovo, bez obzira što je uspo-

stavljena kontrola nad teritorijom. To je, tekoreći,

vojna strana suverenosti. Politička, pak, podrazume-

va određen, gotovo ugovorni, odnos između stanov-

ništva i vlasti, koji se označava pojmom legitimno-

sti. Čak i ako su vlast i pravo prošireni na određenu

teritoriju i na stanovništvo, ostaje problem sposob-

nosti i spremnosti da se obezbedi politička podrška

građana, da se uspostavi nešto nalik na društveni

ugovor između svih relevantnih političkih subje-

kata. Devedestih godina prošloga veka, uspo-

stavljena je vojna kontrola nad Kosovom, dakle

nad teritorijom, ali ne i potrebni društveni ugovor

sa stanovništvom, zbog čega je izostalo politič-

ko rešenje, to jest nije stečena legitimnost srpske

vlasti na Kosovu, ako se tome uopšte težilo.

U cilju postizanja političkog sporazuma vođeni

su kontinuirani razgovori, uglavnom diplomatski,

a potom, pre i posle oružanog sukoba, i serija pre-

govora između srpskih vlasti i predstavnika Koso-

va. Da će doći do sukoba nije bilo teško predvi-

deti, jer vojna kontrola neke teritorije ili vodi poli-

tičkom sporazumu ili novim sukobima, budući da

nedostatak političke legitimnosti održava sukob

oko teritorija. Ova razlika između vojnog i politič-

kog rešenja, odnosno između kontrole teritorija

i legitimne vlasti, od značaja je samo zato što omo-

gućava da se razume karakter spora između srpske

vlasti i kosovskog stanovništva, koji je bio karakteri-

stičan i za različite pregovaračke pozicije dveju stra-

na, onda kada su vođeni progovori. Srpska je strana

insistirala na kontroli teritorije, a kosovska na poli-

tičkom sporazumu, koji je podrazumevao osamosta-

ljenje kosovske države.

Pregovori koji se sada vode su prvi koji za cilj

imaju normalizaciju odnosa. Bez obzira na to što se

dve strane ne slažu oko suverenosti kosovske drža-

ve, pregovori se vode tako kao da je reč o dve suve-

rene države. Ovo zato što se podrazumeva da će

dogovori koji se postignu biti ugovorne prirode i da

će odgovornost za njihovo sprovođenje biti na dve-

ma stranama koje pregovaraju. Ovo se može smatra-

ti sadržajem normalizacije. Kada se, na primer, posti-

gne dogovor o tome kako će se cariniti roba, nad-

ležnosti će biti jasno određene i za sprovođenje spo-

razuma će nadležnosti svake od strana biti jasno

određene. Drugačije rečeno, strane su suverene da

Regionalni izazovihelsinška poveljahelsinška povelja


sklapaju sporazume i da preuzimaju obaveze da ih

sprovode. Time se odnosi normalizuju, što će reći

da ne postoji sukob oko sposobnosti da se sklapaju

dogovori i spremnosti da se oni primenjuju.

Normalizacija je teško izvodljiva dok postoji teri-

torijalni spor. Zbog toga, ovi pregovori bi mogli da

se suoče sa problemima zbog spora oko toga ko je

nadležan na severu Kosova. Načelno rešenje jeste

da je reč o autonomnoj oblasti, koja ima nadležnost

koje priznaju i Srbija i Kosovo. Kako sada stoje stva-

ri, ne postoji izričita spremnost Srbije da prihva-

ti to rešenje. Zapravo, javnost očekuje, a ta se oče-

kivanja podgrevaju i od strane srpskih vlasti, da će

doći do podele Kosova, u kom bi slučaju severni

deo bio pripojen Srbiji. Nije, međutim, jasno da li su

sagledane sve eventualne posledice tog rešenja i

da li na osnovu toga postoji spremnost da se one

prihvate.

U toj se stvari srpska strana suočava sa dile-

mom da li da predloži podelu Kosova pre nego što

se odnosi počnu normalizovati ili prećutno odusta-

ti od tih teritorijalnih pretenzija kroz proces nor-

malizovanja odnosa, dakle kroz dogovore o nizu

konkretnih rešenja oko razgraničavanja nadležno-

sti između Srbije i Kosova. Ova dilema proističe iz

činjenice što srpske vlasti, a i srpska javnost, nisu

spremni da preuzmu obaveze koje bi podela teri-

torija nosila, a nisu ni spremni da tu nespremnost

učine javnom. Zbog toga, proces normalizacije teče

sporo, a opet ishod ne može biti drugačiji nego

uspostavljanje međudržavnih odnosa između Srbi-

je i Kosova u postojećim granicama. Ovo je politika

ili strategija koja je karakterisala ponašanje spr-

skih vlasti u čitavom procesu raspada Jugoslavije

i postepene normalzacije odnosa sa novonastalim

državama. Sličan razvoj bi trebalo očekivati i u slu-

čaju Bosne i Hercegovine, jer Srbija nije ni spremna

niti spsobna da preuzme odgovornost za Republi-

ku Srpsku.

Ovi se pregovori razlikuju od onih koji su im

prethodili i po tome što je posrednik u njima Evrop-

ska unija, a nije međunarodna zajednica u jednoj

ili drugoj verziji. Ovo posredovanje omogućava da

se sporna pitanja sagledaju u kontekstu evrop-

skih integracija. Da bi se videlo šta to znači, ima-

lo bi smisla razmisliti o situaciji u kojoj Evropske

unije ne bi bilo, te bi u rešavanju sporova na Bal-

kanu učestvovale pojedine evropske i neevrop-

ske države. Ustvari, to je bilo stanje stvari u vre-

me raspada Jugoslavije, dakle u poslednjoj dece-

niji prošloga veka. Sličnu cenu onoj koja je tada

plaćena, sada Srbija više ne bi mogla da podne-

se. Usled toga, potpuno su neumesne sve kritike

koje se upućuju Evropskoj uniji. Isto tako, potpuno

su neumesne i sve one kritike srpskim vlastima i

strankama koje ističu da bi rešenje trebalo traži-

ti u jačanju vojne sile. Povoljna vojna rešenja nisu

pronađena u vreme raspada Jugoslavije, a sada su

izgledi gori nego što su bili tada.

Tako posmatrano, posredovanje Evropske unije

ne samo da otvara mogućnost normalizacije odno-

sa izmežu različitih država ili državica na Balka-

nu, već lišava potrebe Srbiju da preuzima obave-

ze i odgovornost za koje nije spremna i sposobna.

To nije, naravno, dovoljno. Kao što se vidi u Bosni

i Hercegovini, ukoliko se zemlja ne demokratizu-

je, normalizacija je teško ostvariva i nije stabil-

na. Zbog toga, potrebna je i dosledna demokrati-

zacija balkanskih država, jer se onda jasno vide,

čak i ako ne posreduje Evropska unija, prednosti

normalizacije.



Regionalni izazovi

Etnička paradigma i

etika odgovornostiPIŠE: NIKOLA SAMARDŽIĆ

Proglašenje nezavisnosti Kosova Srbija je dočeka-

la u skladu s dnevnim potrebama svojih monopola

i monopolista: političkih, ekonomskih, klerikalnih i

bezbednosnih. Nezavisnost Kosova je tek u posled-

njoj deceniji postala tabu srpske javne i čaršijske

politike. Tome je doprinela NATO intervencija 1999.

Intervencija je bila usredsređena na poluge režim-

ske represije koje su se koristile i protiv srpske opo-

cizije, i zaustavila vojno i policijsko nasilje, uključu-

jući pokušaj masovnog proterivanja Albanaca, i pot-

kopala osnove srpskog režima koji je pao naredne

godine. Ali je, isto tako, na srpskoj strani proizvela

čitavu političku ideologiju, više smišljenu nego reak-

tivnu, smeštenu u zvaničnu propagandu, usredsre-

đenu protiv ulaska Srbije u NATO, koja bi podrazu-

mevala dubinsku reformu bezbednosnih struktura,

i pretresanje svake pojedinačne uloge u ratnoj

agresiji, ubistvima, etničkom čišćenju i pljački.

Ta ideologija je održavala zvaničan i nezvaničan

kurs šovinizma, antievropeizma i putinizma. Pre-

ćutkivanjem njenih stvarnih pobuda, NATO inter-

vencijom se nastavilo manipulisati i nakon 2000,

podsećanjem na suvišne ljudske žrtve i uništava-

nje infrastrukture, na greške čiju cenu plaćaju svi

aktivni i pasivni učesnici, uključujući srpsku poli-

tičku kulturu, NATO, i same kosovske Albance.

Jedan od tragičnih odgovora na najavu obno-

ve tradicionalne represivne srpske politike, koja

je nastupila nakon ubistva premijera Đinđića i for-

miranjem prve vlade Vojislava Koštunice, bila je

albanska pobuna iz 2004, koja je u svemu bila

odraz stvarnih ili izmišljenih pobuda. U svakom

slučaju, o izvesnom putu kosovskih Albanaca u

IZMEĐU PROŠLOSI I BUDUĆNOSTI

Piše: Bashkim Hisari

Proteklih meseca Kosovo je prošlo kroz težak period, kada su na proveri bili snaga i efikasnost delovanja njenih struktura i institucija. Beskrajni nesporazumi između političkih partija i međusobno nepoštavanje, karakterisali su politički život države koju je dosad pri-znalo 75 zemalja članica UN i koja očekuje nova prizna-nja i integraciju u EU. Takva atmosfera bacila je senku i na započeti kosovsko-srpski dijalog koji se održava u Briselu.

U dosadašnja tri kruga dijaloga sa Srbijom, kosov-ska delegacija je nastojala da bude kreativna, ali i što manje popustljiva, kako bi izbegla kritike domaće jav-nosti i bila proglašena za izdajničku. Kosovo je u raz-govore ušlo sa narušenim imidžom zemlje, bez politič-ke sigurnosti, privrednom stagnacijom i socijalnom bedom. Samo nekoliko dana pre početka razgovara nije imalo stabilnu Vladu i ostale institucije sistema. Parlament je bio raspušten, a zemlja bez izabranog predsednika. Celokupnu političku atmosferu pred sam početak dijaloga opteretio je i izveštaj Dika Martija, specijalnog izvestioca Saveta Evrope (SE), po kome su bivši komandanti Oslobodilačke vojske Kosova (OVK)

odigrali ključnu ulogu u kriminalnim aktivnostima u regionu tokom protekle decenije. Takođe, i neregular-nosti i izborne manipulacije tokom vanrednih parla-mentarnih izbora i izbora predsednika zemlje. Kosov-ska delegacija nije bila dovoljno pripremljena, još uvek nema tačno utvrđenu strategiju i agendu, niti unutraš-nji konsenzus. U delegaciji nema predstavnika lokalnih Srba. Tek uoči početka dijaloga, vlada je za šefa pre-govaračkog tima Kosova imenovala Editu Tahiri. O dija-logu nije bilo valjanog dogovora između političkih par-tija, a razgovori između Prištine i Beograda počeli su bez odobrenja Skupštine.

Kompromis postignut početkom aprila ove godine između lidera vladajučih koalicionih partnera Demo-kratske partije Kosova (DPK) i Alijanse za novo Koso-vo (ANK) sa liderom najveće opozicione partije Demo-kratskog saveza Kosova (DSK), da za predsednika kan-diduju general-majora kosovske Policije Atifetu Jahja-gu bio je važan dokaz njihove spremnosti da se pre-vaziđe kriza koja je nastala zbog neustavnog izbora Bedžeta Pacolija za predsednika i predstavlja početak konstruktivne saradnje na dobrobit svih građana. Ati-fete Jahjaga izabrana je za predsednicu Kosova kao prva žena na čelu države. Za nju je glasalo 80 od 100



nezavisnost od Jugoslavije i Srbije, otvorenije se i

racionalnije govorilo pod utiskom brutalnog guše-

nja albanskih demonstracija iz 1981, ili tokom deve-

desetih kad se nagađalo o podeli Bosne. Isto tako je

već decenijama jasno da kosovski Albanci ne žele

da ostanu u bilo kakvom državnom okviru bilo koje

jugoslovenske zajednice, najodgovorniji političari na

albanskoj ili srpskoj strani su, u najboljem slučaju,

spekulisali oko mogućnosti uspostavljanja konfede-

rativnih odnosa, i takođe je bilo izvesno da kosov-

ske Albance mogu zadržati i odvratiti snažna repre-

sija ili pokušaj masovnog proterivanja koji se, između

ostalog, odigrao 1999, u što je imala neposredan uvid

čitaja svetska javnost.

Upravo rukovođena iskustvima otpora zvaničnoj

Srbiji samih kosovskih Albanaca, srpska vlast je, sa

svojim neformalnim strukturama, nakon 1999, uspe-

la da sačuva, i razvije sistem paralelnih institucija

nezavisnih od Prištine. Logika Miloševićevog zloči-

načkog poduhvata sačuvana je upravo u separatistič-

kim tvorevinama u Bosni i na Kosovu koje su izdr-

žale test vremena i pritisaka, a jednako su postale

odraz etničke nacionalističke realnosti i organiče-

ne moći evropskih institucija. Takve odluke i razvoj

događaja, srpska javnost gotovo je plebiscitarno pri-

hvatila, u najboljem slučaju u smislu odgovora na

nacionalne separatizme „svih drugih“ koji su se, sa

srpske strane, optuživali za nasilan raspad Jugoslavi-

je. Proglašenjem kosovske nezavisnosti 2008, i odlu-

kama većine članica UN, SAD i značajnih suseda Srbi-

je, uključujući Crnu Goru, Beograd je i formalno ostao

bez ikakvih ingerencija nad Prištinom. Ali je i Priština

ostavljena bez stvarne vlasti na severu Kosova. Taoci

takvog razvoja događaja ostali su Srbi u kosovskim

enklavama, Albanci na jugu Srbije i njihove neznat-

ne manjine u srpskim gradovima. I ponovo je učinje-

na neizvesnom sutrašnjica dobrosusedskih odno-

sa, etničke trpeljivosti, možda i, u daljoj budućnosti,

smanjenja etničkih razlika asimilacije.

Kosovsko pitanje zaustavilo je integraciju Srbi-

je u EU i NATO, dopuštajući razvoj antiamerikaniz-

ma, antievropeizma, putinizma, klerikalizma i uličnog

huliganskog banditizma. Zaustavljajući sopstveni

razvoj, Srbija je izolovala i zaustavila Kosovo. Više od

etničkih i kulturnih razlika, koje su u XXI veku sve

manje smislene, Srbija i Kosovo se razlikuju samo

po stupnju siromaštva, predrasuda i samoće.

prisutnih poslanika u kosovskom parlamentu koji ima 120 mesta. Druga kandidatkinja Suzan Novobrdali iz Alijanse za novo Kosovo dobila je 10 glasova. Protiv su bili samo predstavnici Pokreta “ Vetëvendosje” (Samo-predeljenje) koji su saopštili da ne žele da glasaju za kandidaturu proizašlu iz nagodbe nekoliko političkih partija, a nije po volji naroda. “ Vetëvendosje” se proti-vi i dijalogu između Kosova i Srbije.

Nakon polaganja zakletve, 36-godišnja Jahjaga, obra-ćajući se poslanicima u nekoliko navrata na srpskom i engleskom jeziku, rekla je da je jedan od njenih priori-teta uspešan završetak dijaloga između Kosova i Srbi-je i obećala da će rešenja dijaloga biti „evropska...”

“U ovom procesu naše dve zemlje bile su prinuđene da dele prošlost. Biće prinuđene da dele i budućnost. Pošto ne možemo promeniti prošlost mi ćemo izgradi-ti budućnost, učeći se na greškama prošlosti . Dijalog će imati uspeha. Nakon njegovog okončanja regionu će se vratiti mir i stabilnost”, kazala je Jahjaga.

Odmah posle postignutog sporazum političkih subje-kata i konseszualnog izbora predsednika Kosova, EU je uputila čestitke, ukazujući na potrebu nastavka dija-loga sa Beogradom. Međutim, većina Kosovara više bi volela da im čestitke stignu u formi ukidanja viza, pot-pisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i za predaju aplikacije za članstvo u EU. Mnogi su skeptični

i ne veruju da će takve “čestitke” stići čak i posle okončanja dijaloga.

Dolazak Atifete Jahjage na čelo Kosova trebalo bi da stavi tačku na „predsedničku krizu“, odloži vanred-ne kosovske parlamentarne izbore i omogući prome-nu Ustava, kako bi njenog naslednika građani direk-tno birali. Jahjagin izbor trebalo bi da predstavlja pozitivan signal za političke partije da konstruktiv-no deluju i pokažu veću spremnost za saradnju sa Vla-dom i novom predsednicom, a time odigraju i pozitiv-nu ulogu u nastavku dijaloga, kako bi došlo do poma-ka u korist svi građana. Međutim, unutrašnja politič-ka kriza praćena raznim negativnim izveštajima i jav-nim debatama u međunarodnim krugovima po kojima na Kosovu kohabituju organizovani kriminal i politi-ka, izolovali su domaću političku elitu unutara granice zemlje. Sa takvim statusom dovodi se u opasnost ne samo međunarodni položaj, već i državotvornost, kao i uspeh dijaloga sa Beogradom

Treća runda dijaloga između Kosova i Srbije završena je 15. aprila. Do sada se razgovaralo o katastrima, tele-komunikacijama, predsedavanju CEFTI i izgledu carin-skih pečata, električnoj energiji, matičnim knjigama i veoma teškom i kompleksnom pitanju slobodi kre-tanja, koje sadrži i pitanja registarskih tablica, ličnih karata, pasoša i vozačkih dozvola. Iako se očekivalo



Regionalni izazovi

Pokretanjem „tehničkog dijaloga“ Prištine i Beo-

grada tek su odškrinuta vrata razuma i političke

komunikacije za koju je najvažnije da bude racional-

na i dobronamerna. Sama karakterizacija toga pro-

cesa ukazuje na obostrano potcenjivanje zdravog

razuma kad se najvažnija životna pitanja ne smatra-

ju političkim niti suštinskim, i prilagođavaju najpri-

zemnijim dnevnopolitičkim interesima. Kao da sta-

tutarna pitanja, velikodržavna, velikonacionalna,

u XXI veku nisu relikt prošlosti, i gotovo irelevan-

tna u svetlu konkretnih potreba stvarnih, živih ljudi,

ekonomskih, kulturnih, obrazovnih. U tom smislu je

pokretanje dijaloga, za koje su zaslužni pritisci Bri-

sela i Vašingtona, dok je očigledno neraspoloženje

Moskve, a opstrukcije zasad gotovo uvek delotvor-

ne, ukazalo je na jednu zanimljivu okolnost: da su

odluke koje ne odgovaraju balkanskim zvaničnici-

ma, u ovom slučaju Prištini i Beogradu, zapravo veo-

ma korisne za društveni razvoj i dugoročnu perspek-

tivu. Da Priština i Beograd upravljaju, vladaju samo

manipulisanim, fabrikovanim emocijama, umesto da

su javni servis građana i njihovih potreba i intere-

sa. Drugim rečima, pristajanjem na dijalog, Priština

je priznala da je nezavisnost Kosova nedovršen i u

važnim segmentima sporan proces, i da se demo-

kratizacija kosovskog društva, izgradnja etnič-

kog poverenja i saradnja sa susedima ne odvija-

ju u skladu sa savremenim evropskim standar-

dima. Isto tako, Beograd je, postavljanjem viso-

kog činovnika profesionalne diplomatije poslova

za šefa pregovaračkog tima, odnose s Prištinom

smestio u domen spoljne politike. U ovom trenut-

ku, za kosovske albanske nacionaliste je „pobeda“

samo ishod koji vodi srpskom priznanju kosov-

ske nezavisnosti i suvereniteta na celoj teritoriji

Kosova. Za zvanične srpske nacionaliste „pobeda“

je zaustavljanje lanca priznanja kosovkse nezavi-

snosti, održanja i eventualni dalji razvoj paralelnih

srpskih institucija na severu Kosova, i zadržavanje

Kosova u stanju fizičke i institucionalne izolacije.

Prednost Beograda, koja bi se razumela u smislu

interesa nove generacije miloševićevske nomen-

klature koja je isključivo upravljala svim oblicima

zvaničnih i nezvaničnih odnosa s Kosovom, od Svi-

lanovića i Čovića do Stefanovića, u ovom trenut-

ku je „tehnički“, a ne „politički“ karakter pregova-

račke pozicije i samog pregovaračkog tima, dok je

Priština pregovore podigla na najviši državni nivo.

da će se postići neki sparazum, nije došlo do nekog konkretnog rezultata, sem što je konstatovano da je postignut napredak i da su razgovori vođeni u pozitiv-noj i konstruktivnoj atmosferi. To je pre svega, posle-dica činjenice da obe strane imaju sasvim opreč-ne stavove i što se razgovori odvijaju po sistemu da-ne. Nedostaje politička volja da se dođe do konkret-nih rezultata na terenu, da se potpiše neki protokol o saradnji, zbog čega se stiče i utisak da se dijalog odvi-ja reda radi i samo zbog pritiska Brisela.

Šef srpskog pregovaračkog tima Borislav Stefano-vić ističe da će se razgovori voditi i o statusu Koso-va. Šefica kosovske delegacije Edita Tahiri tvrdi da su to tehnički razgovori i da sa Srbijom nema govora o političkim temama, kao što su nezavisnost, teritorija, podela.

Imajući u vidu probleme sa kojima su se u prošlost suočavali Srbi i Albanci, razgovori koji se vode u Brise-lu mogu da otklone neke prepreke da obe države bolje sarađuju i ostvare svoje aspiracije za evrointegracije.

Međutim, države EU nemaju zajednički stav prema Kosovu. Pet država članica EU odbija priznanje neza-visnosti Kosova Direktor za Zapadni Balkan službe za spoljne poslove EU Miroslav Lajčak je u raspra-vi u Spoljnopolitičkom odboru Evropskog parlamen-ta stavio do znanja da „podela Kosova nije predmet

razgovora za Evropsku uniju“. Suprotne tome, član evropskog Parlamenta Čarls Tenok zalaže se da se „pitanje podele Kosova uključi u dijalog između Pri-štine i Beograda“. Pre početka dijaloga EU je ponudi-la Srbiji ubrzani ulazak u članstvo, uz stav da se mora “ići napred ka rešavanju statusa Kosova”. Kosovo nije dobilo nijedno konkretno obećanje. Nije započet nijedan integracioni proces i Kosovo je ostalo jedina zemlja u regionu koja nije obuhvaćeno liberalizacijom viznog sistema. Ukoliko Srbija u integracione procese uđe pre Kosova, distanca između njih će se povećati. Srbija bi mogla upotrebiti veto i Kosovo bi ostalo tamo gde je, a to bi imalo velike posledice za novu državu. EU nikako ne bi smela da dozvoli da se povećava dis-tanca između Kosova i Srbije, jer bi to značilo kata-strofu za čitav region.

Imajući sve to u vidu, teško je predvideti i biti optimi-sta da će dijalog rezultirati potpisivanjem bilo kakvog ozbiljnog sporazuma, koji bi deblokirao sadašnje sta-nje i normalizovao odnose između Kosova i Srbije i time ubrzao njihovo članstvo u EU.

Ono što ohrabruje jeste činjenica da je na Kosovu postignut značajan napredak u realizaciji prava za srp-sku zajednicu i njihovu integraciju u kosovsko druš-tvo. Srbi su učestvovali na izborima i u novom sazi-vu Skupštine Kosova imaju 13 poslanika, funkciju



Kosovsko pitanje i dalje se zasniva na specifičnom

položaju Albanaca u jugoslovenskoj zajednici. U Jugo-

slaviji su Albanci i Mađari bili dve najveće nesloven-

ske zajednice. Time su i kapaciteti njihove integraci-

je bili jasno ograničeni kulturnim, zapravo jezičkim

razlikama. Albanci su, zahvaljujući svome broju, nase-

ljenosti tla i priraštaju, postepeno sticali konstitu-

tivna prava. Taj proces im je, naizgled paradoksalno,

omogućavao da sve otvorenije iskazuju svoja nezado-

voljstva mestom u jugoslovenskoj federaciji, zahteve

za formiranjem posebne federalne jedinice, napokon

i sticanjem potpune nezavisnosti, i nije se odbacivala

unija sa Albanijom ili, u skladu sa opštom etničkom

paradigmom jugoslovenske federacije, otcepljenje od

Makedonije. Zato bi se, u slučaju dugoročnog uspeha

etničke paradigme, koja bi dovela do raspada Bosne i

Kosova, postavilo, kao najozbiljnije, upravo makedon-

sko pitanje.

Na Beogradu je ponovo najveća odgovornost,

u skladu sa stepenom odgovornost za čitav pro-

ces jugoslovenske dezintegracije, kako da zau-

stavi dalje etničko paranje, kidanje Zapadnog Bal-

kana, a da istovremeno svome političkom druš-

tvu položi sve račune etnocentrične, antievropske,

antiameričke i antijugoslovenske propagande iz

poslednjih deset godina. Za Beograd to nije prima-

mljiv izbor, i zato se odlažu, prepuštajući jednoj neo-

dređenoj budućnosti, sva racionalna rešenja, koja su

jednostavna, dugoročno održiva i ljudski plemeni-

ta ukoliko se napusti etnička paradigma. Isto važi za

kosovske Albance. Cena njihove pripadnosti Srbiji i

Jugoslaviji bila je izuzetno visoka. Ali je njihova eko-

nomska, poslovna, kulturna, obrazovna, socijalna,

time i politička perspektiva u jugoslovenskoj zajedni-

ci zapravo bila jedan od lokalnih okvira opšte evrop-

ske perspektive. U Jugoslaviji se, uporedo s pozitiv-

nom, odigravala, međutim, i njihova negativna kolek-

tivna diskriminacija, u kojoj su učestvovale sve jugo-

slovenske nacije.

Budućnost u apsolutnoj ili relativnoj izolaciji, pre

svega kulturnoj i ekonomskoj, koju bi podrazumeva-

la apsolutna odanost sopstvenoj etničkoj paragidmi

i samozaljubljenosti, izgleda privlačno samo u privi-

du stvarnosti određene istorijskim, dedovskim, uzvi-

šenim interesima. Uspešnost tradicionalnog bal-

kanskog društva ogledala se upravo u upornom,

nekad i nasilnom održanju privida, obmana i laži

kolektivizma.

potpredsenika predsedništva Skupštine, zameni-ka premijera i tri ministarska mesta u novoj kosov-skoj vladi. Formirane su nove opštine sa srpskom većinom,(Gračanica, Ranilug, Klokot i Parteš i proši-rena opština Novo Brdo). Međutim, zvanični Beograd njih ignoriše, ne priznaje i ne dozvoljava im da deluju slobodno. Srpske vlasti igraju dvostruku ulogu: s jed-ne strane, govore o evropskim integracijama, a sa dru-ge, stvaraju front protiv suseda. Deluju destruktivno i sabotiraju da se na Kosovu postigne politička sta-bilnost. Srpski lideri upućuju poruke da je neophod-no postići istorijski sporazum između Albanaca i Srba, što u suštini podrazumeva podelu Kosova i uporno naglašavaju da sa Kosovom neće potpisati bilo kakav sporazum koja bi podrazumevao priznavanje neza-visnosti. Oni zagovaraju bojkot izbora, popis stanov-ništva, ne priznaju kosovske zakone, onemogućavaju funkcionisanje sudova i tužilaštva, ne dozvoljavaju ula-zak na teritoriji Srbiji sa kosovskim dokumentima isl. Na Kosovu pripadnici manjinske srpske zajednice ne priznaju potpuno neutralnu kosovsku zastavu i himnu, niti ovdašnje zakone, grade škole, ambulante, uspo-stavljaju i finansiraju srspske paralelne institucije. To svakako ne ide u prilog uspehu dijaloga.

S druge strane, Kosova ima ograničenu suvere-nost, nema gotovo nikakvu mogućnost da kontrolišu

područje severno od Ibra nastanjeno većinskom srp-skim stanovništvom. Nova kosovska država ima vla-du sa 6 zamenika premijera i 138 političkih savetnika. Kosovo ima samo 4 lokomative i enormno veliki broj benzinskih pompi, motela i hotela. Ono je najizolova-nija zemlja na Balkanu, čiji građani ne mogu da putu-ju u EU, pa čak ni u neke zemlje regionu. Organizova-ni kriminal je na najvišem nivou. Nezaposlenost dosti-že cifru od oko 50 odsto, među nezaposlenima najvi-še je mladih. Prema proceni Svetske banke siromaš-tvo dostiže cifru od 32 odsto, a krajne siromaštvo, 18 odsto. Međunarodni monetarni fond rangirao je Koso-vo na 158. mesto po bruto domačoj proizvodnji. Cari-ne su objavile da je prošle godine Kosovo izvezlo roba u iznosu od oko 300 miliona eura, ali da je uvoz iznosio 2,3 milijarde eura, što znači da je deficit oko 2 milijar-de eura. Transparency Internacional rangirao je Koso-vo među 10 najkorumpiranijih zemalja na svetu.

Bez obzira na to što u kosovskoj javnosti ima puno govora i špekulacija u vezi sa dijalogom, poput kvalifi-kacije da je dijalog novo nastojanje za nove pregovore o statusu, što će dovesti u pitanje nezavisnost i teri-torijalni integritet, da je dijalog inspirisala Evropska unija koja želi da pomogne Srbiji da dobije status kan-didata za clanastvo u EU.



Regionalni izazovi

Odgovornost se na ovom stadijumu razvoja doga-đaja mora usredsrediti na zvaničnike u Prištini i u Beogradu. Svaka sugestija, koja bi se odnosila na konačni status, nudi i jednoj i drugoj strani olakša-vajuću okolnost da rešavanjem ili nerešavanjem ne donesu nikakvu korisnu odluku. Brisel i Vašington su bili na dobrom tragu kad su precizno definisali domen političke i institucionalne odgovornosti. Jedi-na korisna sugestija bila bi da se postepeno poja-čavaju i konkretizuju pritisci na obe administracije. Stanje zamrznutog sukoba odgovara više nacionai-stima u Beogradu. Samoizolacionizam, naročito dis-tanciranje od jugoslovenskog okruženja, više odgo-vara nacionalistima u Prištini. Pri tom je stalno pri-sutna opasnost da usput stradaju Bosna i Make-donija, ne pominjući evropsku perspektivu Koso-va, Srbije i Zapadnog Balkana. Ne postoji racionalan srpski nacionalni interes izvan zajedničke evropske budućnosti celog naroda, koje podrazumeva brisa-nje svih uspostavljenih granica i nastavka uzajamne bliskosti, saradnje i asimilacije s nekadašnjim jugo-slovenskim susedima. Ta budućnost mora pripasti i Albancima. I ne postoji racionalnan srpski nacio-nalni interes izvan njihove evropske i demokratske perspektive.

Sa druge strane, da je status Kosova definitvno rešen i da o tome nema rasprave sa Beogradom isl. Ipak, dijalog između Kosova i Srbije je izuzetno važan doga-đaj, jer se odvija u međunarodnom kontekstu, posred-stvom EU i uz podršku SAD, što bi trebalo da bude garant garant uspeha i normalizaciju odnosa, među-sobnu saradnju i praktično reševanje nagomilanih pro-blemi građana. To ujedno pruža i priliku da političke strukture obe države naglase opredeljenje za jačanje svojih pozicija u regionu i sposobnost u angažovanju na ekonomskom i diplomatskom planu.

Sigurno je da dijalog između Kosova i Srbije ne može promeniti prošlost. Albanci i Srbi moraju se okrenu-ti budućnosti i omugućiti da dijalog bude šansa za budućnost oba naroda. Uspeh dijaloga bio bi dobar pri-mer svim zemljama u regionu koje teže demokratskim procesima, međunarodno priznatim ljudskim pravi-ma i osnovnim slobodama, vladavini prava, pluralizmu i otvorenoj ekonomiji. Ujedno, dokazao bi da je mogu-će prevazići velike podele i sukobe i graditi čvrste veze, što bi bilo od koristi svima. To bi svakako dopri-nelo novom evropskom identitetu Kosova i Srbije, eli-minisalo zastarelu politiku stalnog međusobnog suko-bljavanja i ubrzalo proces za priključenje obe države evropskim integracijama.

KO JE NOVA

PREDSEDNICA KOSOVASkupština Kosova izabrala je Atifete Jahjagu za

predsednicu Kosova na vanrednoj sednici 7. apri-

la. Za nju je glasalo 80 od prisutnih 100 poslani-

ka u kosovskom parlament. Ona je do izbora bila

zamenica direktora Kosovske policije. Jahjaga je

prva žena koja je došla na čelu institucije pred-

sednika Kosova i prva koju je izabrala vladajuća

koalicije i opozicija.

Nova predsednica Kosova Atifete Jahjaga rođe-

na je u selu Raškoc kod Đakovice i ima 36 godi-

na. Četvrti je predsednik Kosova, a treći nakon

proglašavanja nezavisnosti, 17. februara 2008.

godine. U javnosti je bila malo poznata, ali veoma

cenjena i sa visokim profesionalnim kredibilite-

tom u stručnim krugovima. Jahjagu njeni prijate-

lji opisuju kao apolitičnu osobu koja živi skromno

sa mužem u jednom iznajmljenom stanu u prištin-

skom naslje “Bregu i Diellit” (Sunčani Breg).

Prema rečima američkog ambasadora Dela, ona

se dan pre izbora probudila „ne pomišljajući da

će se njen život promeniti“, ali se „u skladu sa

dosadašnjim načinom života, kada je dužnost

pozvala, odazvala bez oklevanja“. Del je smatra

„dugogodišnjim prijateljem SAD“, koji i zaslužuje

poštovanje svih koji su sa njom radili u proteklih

11 godina, od državnog sekretara Hilari Klinton do

američkih policajaca na Kosovu“.

U kosovskoj policiji gde je bila angažovana od 2000.

godine obavljala je različite dužnosti. Pre izbora, bila

je zamenik generalnog direktora kosovske Policije.

Sa činom general-majora policije ona je žena koja

ima najviši policijski čin u jugoistočnoj Europi. Diplo-

mirala je na Pravnom fakultetu u Prištini. Završila je

i studije na Univerzitetu Lester u Engleskoj, i pos-

tdiplomske studije iz oblasti kriminalističkih nau-

ka na Univerzitetu Virdžinija u SAD. Usavršavala se u

Evropskom centru za bezbednost “Džordž Maršal” u

Nemačkoj i u Nacionalnoj akademiji FBI u Ministar-

satvo pravde SAD. U vreme kada se Kosovo suoča-

va sa brojnim izazovima, javnost od Jahjage očekuje

uveravanje da ima prihvatljiv program za sve građa-

ne, da iznese svoju viziju, ali istovremeno ima i dile-

mu, da li će ona dobiti poverenje naroda, ili će samo

zato što je žena, vanpartijska ličnost i uspešan poli-

cajac biti dekor i marioneta kosovskog premijera

Hašima Tačija.



Lobisti za raspadPIŠU: SNEŽANA ČONGRADIN I MATJA STOJANOVIĆ

Predsednik najveće proevropske stranke u Srbi-

ji više nije Boris Tadić, već Tomislav Nikolić, poka-

zuju najnoviji rezultati istraživanja o rejtingu strana-

ka. Ova činjenica, međutim, nije rezultat rasta broja

pristalica Srpske napredne stranke, već jednostav-

nog preimenovanja pojmova, odnosno naglog obr-

ta radikalskog u deklarativno proevropski politički

program. Radikalska i nacionalistička opcija uvek je

imala veći procenat podrške biračkog tela, i to nije i

ne može biti novost. Srpska radikalna stranka je taj

najbolji rejting, u najvećoj meri, samo preusmerila na

novoformiranu stranku „naprednjaka“, iako su nače-

la i stavovi te partije preko noći deklarativno prerasli

u svoju suprotnost.

Način na koji predsednik Tadić, u kontekstu

ispunjavanja najprioritetnijeg kriterijuma evrop-

skih integracija i ozdravljenja društva, vodi regio-

nalnu politiku prema Bosni i Hercegovini, naziva

se u domaćoj javnosti – proevropski, bez obzira na

bezuslovnu podršku Miloradu Dodiku, secesioni-

sti koji poriče genocid. Isto tako, proevropskim se

smatra političar koji ne samo da je kontekstualno

duboko uronjen u ratne pohode i zločine devede-

setih i sve druge anticivilizacijske ideje, već danas

potpuno otvoreno zagovara raspad BiH i osamo-

staljenje Republike Srpske (RS).

„Naravno da mi je draža Republika Srpska kao

samostalna i nezavisna država, nego Republi-

ka Srpska utopljena u federaciju u kojoj gubi jed-

nu po jednu ingerenciju“, rekao je Tomislav Nikolić

na osnivačkoj skupštini SNS u Banjaluci, 25. maja

prošle godine. „Republika Srpska ne može večito

da ostane država u kojoj se građanima ne dozvo-

ljava da na referendumu odluče o svojoj sudbini“,

poručio je on. Lider „naprednjaka“ budućnost Repu-

blike Srpske vidi samo u obliku nezavisne drža-

ve, poručujući jasno da njega Bosna i Hercegovina,

kao država i politička realnost, ne interesuje.

Tomislav Nikolić se izvesno, kandiduje za veli-

ki ili najveći uticaj u budućoj strukturi vlasti u Srbi-

ji, što će se, po svemu sudeći, ostvariti za manje od

godinu dana. S tim u vezi, vest da je Narodna skup-

ština Republike Srpske, 13. aprila, podržala inicija-

tivu predsednika Milorada Dodika da se u RS održi

referendum o Sudu i Tužilaštvu BiH, implicira druga-

čiju sliku stanja koju donosi bliska budućnost.

Referendumsko pitanje o kome će se izjasniti gra-

đani RS glasiće: “Da li podržavate nametnute zakone

od strane Visokog predstavnika međunarodne zajed-

nice u BiH, posebno o Sudu i Tužilaštvu BiH i njiho-

vu neustavnu verifikaciju u Parlamentarnoj skup-

štini BiH“? Referendum će se održati u naredna dva

meseca.

Dan nakon usvajanja odluke o održavanju referen-

duma, zamenik šefa Delegacije EU u BiH Renco Davi-

di rekao je da će EU intervenisati, ukoliko se proce-

ni da će ovaj referendum ili ova odluka biti obavezu-

juća i imati pravne posledice koje će se odnositi na

državne institucije ili nadležnosti države.

Milorad Dodik je o danu posle referenduma

rekao: „Mi imamo neki plan. Vi možete da naga-

đate šta je posle. Ono što ja mogu da vam kažem

jeste da je referendum, kao demokratsko sred-

stvo, snažna politička podloga za mnoga ponaša-

nja. Obezbediće jedinstvo na prostoru RS, obez-

bediće da predstavnici u zajedničkim organi-

ma moraju jedinstveno da deluju jer ih obavezuje

referendum“.

Odluka o referendumu doneta je samo dvade-

setak dana nakon što je Savet ministara EU doneo

odluku o sankcionisanju fizičkih i pravnih lica iz

BiH za koje se proceni da krše Dejtonski sporazum

i stabilnost BiH. Visoka predstavnica EU za spolj-

nu politiku i bezbednost Ketrin Ešton potpisala je

dan posle (22. marta) tu odluku, a sankcije podra-

zumevaju zabranu ulaska u države EU, kao i zamr-

zavanje imovine sankcionisanih u državama člani-

cama EU. „Restriktivne mere odnose se na fizička

i pravna lica čija delatnost potkopava suverenitet,

teritorijalni integritet, ustavni poredak i međuna-

rodni subjektivitet BiH, i koja ozbiljno ugrožava-

ju bezbednost u BiH“, piše u odluci objavljenoj u

Službenom glasniku EU. Sankcije će se odnositi i

na osobe koje su s njima povezane.

Osim zabrane kretanja, odluka Saveta ministara

EU daje pravnu podlogu državama članicama i da

zamrznu imovinu osoba za koje takođe, procene

da deluju protiv Dejtonskog sporazuma, ustavnog



Regionalni izazovi

poretka BiH ili njene stabilnosti. U odluci, koju je

potpisala Ketrin Ešton, navedeno je da ona sadrži

i popis fizičkih i pravnih osoba na koje se sankcije

odnose, ali njihova imena nisu vidljiva u Službenom

glasniku EU. „Ova odluka će biti pod stalnom kon-

trolom. Ona će se obnoviti, ili dopuniti prema potre-

bi, ako Veće smatra da njegovi ciljevi nisu ispunje-

ni“, zaključuje Ketrin Ešton.

Boris Tadić, Vuk Jeremić i ostali srpski zvanič-

nici nastoje da ostave utisak kako podržavaju lič-

nost Milorada Dodika, ali ne i njegove secesionistič-

ke ideje, ističući da se zalažu da rešenje krize u BiH

bude rezultat dogovora sva tri naroda. Istovreme-

no, dok sa RS razvijaju posebne međudržavne veze,

Sarajevo i bošnjačke političare zaobilaze u širokom

luku, blamirajući se po stranim sudovima lažnim

optužnicama i poternicama koje raspisaju za građa-

nima BiH.

Izuzimajući „nepristojnu“ podršku koju je dao

Dodiku prilikom poslednjih izbora u RS, Vuk Jeremić

je 15. marta, na konferenciji ”Srbija i Republika Srp-

ska u svetlu novih regionalnih i globalnih odnosa”,

izjavio sledeće: „Kancelarija visokog predstavnika je

relikt prošlih vremena. Nijedna zemlja ne može biti

na putu ka članstvu u EU a da se njome upravlja po

sistemu gubernatora. A, u međunarodnoj zajednici

mora da se dođe do konsenzusa o tome da li je BiH

demokratska država ili protektorat“.

Iako je reč o istoj ideji, način na koji je Tomislav

Nikolić izražava je mnogo jasniji, te se čini da nije

reč o istim stavovima. Istovremeno, stav koji prema

krizi u BiH već godinama unazad zastupa i promo-

više lobista „naprednjaka“, bivši američki diplomata

Vilijam Montgomeri, pojačava utisak o tome šta se

može očekivati nakon parlamentarnih izbora u Srbiji.

Montgomeri za platu od 7500 hiljada eura zastu-

pa interese SNS. Međutim, i pre ovog angažmana,

Montogomeri se isticao po stavovima o neminov-

nom raspadu BiH. Nakon njegove izjave od pre

nekoliko meseci da je realno razmišljati o pode-

li BiH, jer “nikoga ne treba prisiljavati da osta-

ne u zemlji koja ne funkcioniše“, kao i da je jedno

od mogućih rešenja otcepljenje RS i „mirna dis-

olucija zemlje”, američka ambasada u BiH oseti-

la je potrebu da izda saopštenje u kome će javno-

sti saopštiti da ovaj bivši američki diplomata ne

govori u ime vlade Sjedinjenih Američkih Država.

Međutim, 13. februara ove godine Montgomeri,

izjavljuje da je „dobar deo zvaničnika međunarod-

ne zajednice svoje mišljenje o BiH formirao tokom

proteklog rata, podržavajući bošnjačku viziju

zemlje“. U istom tonu, kritikujući Bošnjake, Mon-

togomeri nastavlja: „Dejton je zaustavio rat, ali je,

s druge strane, stvorio sistem koji nije provediv u

praksi. Tri naroda su i dalje ekstremno podeljena.

Srbi doživljavaju RS kao svoju državu, Hrvatima

se ne sviđa što nemaju svoj entitet, a Bošnjaci su

odličan primer problema s kojim se BiH sada suo-

čava. Oni nastavljaju da veruju u ideju jedinstve-

ne zemlje, baš kao što su to činili i 1991. godine.

Zbog ratnih stradanja, veruju da imaju pravo da odlu-

čuju o sudbini cele BiH, a neki ekstremisti čak prete

da će upotrebiti i nasilje ako se preduzme neka akci-

ja koja bi narušila njihov koncept te države“.

Danijel Server, koji je kao specijalni izaslanik Sje-

dinjenih Država za Federaciju BiH, bio medijator

između Hrvata i muslimana i pregovarao prve spo-

razume postignute prilikom dejtonskih mirovnih

pregovora, na svom blogu 16. februara 2011. godi-

ne osvrće se na činjenicu da je ugovor o lobistič-

kim uslugama, između bivšeg američkog ambasado-

ra Vilijama Montgomerija i lidera Srpske napredne

stranke Tomislava Nikolića, objavljen na sajtu Mini-

starstva pravde SAD, u skladu sa američkim zakoni-

ma o lobiranju. Server ističe da je on poslednja oso-

ba koja bi poricala Montgomeriju mogućnost da sebi

obezbedi prihode, ali da bi isto tako voleo da zna

koga on predstavlja kad daje intervjue pozivajući na

raspuštanje Republike Srpske.

Deljenje koje bivši ambasador predlaže, sigur-

na je formula za ponovno raspirivanje konflikta na



Balkanu, sa razarajućim posledicama, koje uklju-

čuju i stvaranje islamske republike u centralnoj

Bosni. Server na svom blogu podseća bivšeg kole-

gu iz adminsitracije SAD na zvaničan američki stav u

odnosu na tu ideju. To smo nekada zvali, ističe Ser-

ver, “neodrživa islamska poludržavica koja bi služila

kao platforma iranskom terorizmu u Evropi”, i doda-

je, kako ne vidi u čemu bi tu bio interes SAD i Srbije.

Montgomeri, međutim, o tome više ne mora da brine,

kako se dalje navodi na blogu, jer on radi za Tomi-

slava Nikolića.

Problem bi mogao da bude veći za Nikolića koji

će, ukoliko želi dobrodošlicu u Vašingtonu, objaš-

njava Danijel Server, morati da zauzme proevrop-

ski stav, u skladu sa idejom o celovitoj BiH. Dovo-

đenje u vezu sa Montgomerijevim zauzimanjem za

podelu Bosne i Kosova, po njegovom mišljenju, nije

dobar način da se Nikolić oslobodi asocijacija koje

ga vezuju za tvrdolinijaški, antievropski etnički

nacionalizam Srpske radikalne stranke, od koje se

odvojio 2008. godine.

Server piše i o svojim razmišljanjima o tome šta

bi zapravo Montgomeri mogao da radi za Nikoli-

ćev novac, i zaključuje da bi on mogao da kontak-

tira svoje stare prijatelje iz administracije, Nacio-

nalnog saveta za bezbednost i Kongresa, kako bi

šefu “naprednjaka” zakazao sastanke sa njima. To

je, pak, nešto što bi šef jedne parlamentarne parti-

je mogao i trebao da radi preko svog sekretara, ili

ambasade u Srbiji, zaključuje Server i dodaje, kako

bi on to isto učinio za Nikolića potpuno besplatno,

jer je, kako ističe, on zagovornik toga da Vašington

sluša sve elemente političkog spektra u Srbiji. Na

kraju, bivši specijalni izaslanik SAD postavlja reto-

ričko pitanje, da li možda Tomislav Nikolić uludo

baca novac.

Nacionalistički

radikali uvijek

daleko od stvarnostiPIŠE: DAVOR GJENERO

Specijalno za Povelju iz Zagreba

Kad je 15. aprila u Hagu objavljena presuda jedinoj

trojici oficira Hrvatske vojske protiv kojih se vodio

proces pred MKSJ, za Hrvatsku je započelo vrlo

osjetljivo političko razdoblje. Haški proces iskazao

se prilično promašenim, ali ne krivicom tribunala ili

njegova tužiteljstva, već prije svega krivicom hrvat-

skih medija. Oni su cijeli proces pratili tek kao pr

agenti jednoga od triju braniteljskih timova, onoga

najkontroverznijega među optuženima, Ante Goto-

vine. U hrvatskoj su javnosti stvarali sliku kako

tužiteljstvo iz rasprave u raspravu promašuje svo-

je ciljeve i ne uspijeva dokazati krivnju optuže-

nih (naravno, prije svih Gotovine) i da je za prvo-

optuženog oslobađajuća presuda gotova stvar. Na

takvoj percepciji tijeka procesa „javna“ je televi-

zija ustrajala još večer prije objave presude, pa je

u takvoj situaciji bilo logično da izrečena kazna,

sukladna onome što je tražilo tužiteljstvo i u okvi-

rima predviđenih zaprijećenih kazni, u hrvatskoj

javnosti odjekne kao šokantna. Naravno, ključ-

ni nacionalni policy-planeri nisu imali prava na to

da je dožive kao šok, iako su javno, pomalo naiv-

no, ustvrdili da su iznenađeni i presudom i visinom

kazne.

Sama presuda ne može nadoknaditi ono što je

propušteno tijekom procesa, a to je prilika za suo-

čavanje s tamnom stranom prošlosti. Demagogija

o nepravednosti presude, njenoj neutemeljenosti

na provedenom dokaznom postupku, političkom

karakteru presude te urotničkim teorijama čvrsto

je sjela u velikom dijelu javnosti, a dobila je potpo-

ru i od dominantnog dijela medija. Upozorenja da

je tijekom, a pogotovo nakon Oluje, bilo enormno

mnogo zločina nad civilnim stanovništvom, da za

te zločine nitko nije sankcioniran, a da su počini-

telji uživali i političku i vojnu zaštitu, u hrvatskoj je

javnosti bilo teže čuti nego li u vrijeme neposred-

no nakon Oluje kad su, u međuvremenu nažalost



Regionalni izazovi

ugašeni, tjednik Feral i dnevnik Novi list o njima

ustrajno izvještavali.

Unatoč neprimjerenom medijskom odjeku presu-

de, politička klasa nije napravila neki bitniji pogre-

šan korak. Predsjednica Vlade Jadranka Kosor naja-

vila je, doduše, borbu protiv presude, a prije sve-

ga definicije o zločinačkom poduhvatu, predvođe-

nom Franjom Tuđmanom, ali je ustvrdila da se u tu

borbu ulazi pravnim sredstvima, na primjer ponov-

nim pokušajem dobivanja statusa „prijatelja suda“.

U Briselu, na međuvladinoj konferenciji o proširenju

EU, ministar vanjskih poslova Gordan Jandroković

bio je još jasniji. Najavio je da će Hrvatska, poštuju-

ći načelo vladavine prava, poštovati i pravomoćnu

presudu, kakva god ona bila.

Nešto manje spretan bio je potencijalni budući

premijer Zoran Milanović. On je utvrdio da je odba-

civanje definicije o zločinačkom poduhvatu konti-

nuitet politike njegove stranke, da je to počeo činiti

još njegov prethodnik Ivica Račan, tada kao premi-

jer, a da njegova stranka i on „nikada neće prihvati-

ti optužbu o zločinačkom pothvatu“. „Borbom protiv

optužbe o zločinačkom pothvatu“ i odbijanjem da

prihvati optužnicu, Račan je učinio najgoru uslugu

i Hrvatskoj i optuženome Gotovini. Budući da je

odbijao postupiti po optužnici, tadašnji je premi-

jer Gotovini ostavio dovoljno vremena za bijeg iz

Hrvatske, a taj bijeg od međunarodnog krivičnog

prava trajao je više od tri godine, i u tom je raz-

doblju Hrvatska bila blokirana u napretku pristu-

pnih pregovora s EU. Milanović u diplomatskom

koru i inače skuplja „negativne bodove“, i to svo-

jim nepromišljenim populističkim izjavama i pote-

zima, od razdoblja kad je opstruirao parlamen-

tarnu potvrdu arbitražnog sporazuma sa Sloveni-

jom (kojim je prevladana još jedna blokada pre-

govora), ili kad je tražio referendum o pristupanju

NATO savezu, na kraju tog procesa i u uvjetima

kad je bilo izvjesno da bi (iz posve drugih razloga,

nevezanih s pristupanjem euro-atlantskom save-

zništvu) takav referendum propao.

Naravno, izvanparlamentarna margina hrvat-

ske politike postavila se daleko radikalnije od

nepromišljenog Milanovića. Zahtjevi za trenutnim

prekidom pregovora o pristupanju EU, otkaziva-

njem svake suradnje s međunarodnim sudištem i

ukidanjem zakona o aboliciji, kojim su oni pripad-

nici srpskih paravojnih formacija koji nisu počinili

KRIMINALNO UDRUŽENJE

NA POGREŠNOJ ADRESI

Piše: Bojan al pinto Brkić

Srbija i Hrvatska, bivše jugoslovenske republike koje pokušavaju da prevladaju posledice međusobnog ratnog sukoba sa početka devedesetih godina proš-log veka, našle su (ne)očekivano zajedničko stajali-šte. Hrvatska i Srbija, naime, veruju da Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), sudi nepra-vedno - antisrpski i antihrvatski. Razlog za ovo poto-nje (da ne prepričavamo iz početka sve što je rečeno o antisrpskoj komponenti) je nedavna presuda prvo-stepenog veća kojom su hrvatski generali Ante Goto-vina i Mladen Markač proglašeni krivima za etničko čišćenje tokom vojnih operacija na teritoriji Hrvat-ske 1995. godine i osuđeni na zatvorske kazne od 24, odnosno 18 godina, dok je treći optuženi gene-ral, Ivan Čermak, oslobođen optužbi. U obrazlože-nju pomenute presude, prvostepeno veće utvrdilo je postojanje udruženog zločinačkog poduhvata (vari-jacija termina kriminalnog udruženja) koje je uključi-valo hrvatski državni vrh, na čelu sa predsednikom Franjom Tuđmanom, a čiji su Gotovina i Markač bili izvršioci; cilj udruženja bilo je proterivanje civilnog

stanovništva srpskog porekla, kako bi se promenila demografska karta Hrvatske.

U logičkom sistemu onih koji veruju da je presuda antihrvatska, to jest da je sud antihrvatski, Hrvatska je čista i nepatvorena i u njoj nije moglo biti kriminal-nog udruženja, pa još ponajmanje u vrhu vlasti. Uop-šte, sam koncept kriminalnog udruženja, veruje se, nije blizak Hrvatima, koji su veliki individualci. O kri-minalnom udruženju se, poslednjih dana u Hrvatskoj, može govoriti samo u kontekstu nekih drugih naroda koji sve rade kolektivno... Recimo, Srba?

Divnu sliku o Hrvatskoj kao mediteranskom raju, državi nastaloj na herojstvu sinova i kćeri i ideji koju ništa ne može pomutiti, kvare samo dva sitna deta-lja. Prvi je taj što prethodni premijer Ivo Sanader već neko vreme sedi u austrijskom zatvoru (Austrija ne može odlučiti da li bi ga radije izručila Hrvatskoj zbog optužbi za prisvajanje novca iz javnih preduzeća, ili ga sama gonila zbog korupcionaških skandala koji okružuju Hypo banku), a nemali je broj bivših minista-ra, funkcionera, direktora državnih i paradržavnih fir-mi, generala koji su na stalnoj relaciji istražni pritvor



ratni zločin oslobođeni krivične odgovornosti, ire-

levantni su za nacionalni politički život. Činjenica

da su nacionalistički radikali, čiji mnogi vođe i sami

strepe da će se uskoro naći pred domaćim pravo-

suđem zbog počinjenja, zapovijedanja ili prikrivanja

ratnih zločina – od Tuđmanova prvorođenca Mirosla-

va, šefa tadašnjih režimskih tajnih službi, do krimi-

nalne i špijunske sitneži – uspjeli na demonstracija-

ma okupiti tek oko 5000 ljudi, svjedoči o tome kako

se nacionalistički balon u Hrvatskoj temeljito ispu-

hao i da nacionalističke organizacije neće niti nakon

narednih parlamentarnih izbora imati potencijal za

stjecanje punopravnog parlamentarnog statusa i

utjecaja na nacionalnu politiku.

U takvim je uvjetima haška presuda, kojom su

dvojica aktera Tuđmanova režima s generalskim

činovima osuđena za sudjelovanje u Tuđmanovu

zločinačkom poduhvatu, ostala posve neutralna u

odnosu na međunarodnu poziciju Hrvatske. Pokuša-

li su je, doduše, iskoristiti i politički lideri Hrvata iz

BiH, također regrutirani u vrijeme trajanja Tuđma-

novih zločinačkih poduhvata, i to organiziranjem

institucionalne pobune protiv djelovanja međunarod-

ne zajednice u BiH. Profil Dejtonskoga sporazuma,

koji blokira izgradnju održivih demokratskih insti-

tucija u Bosni, također je do neke mjere posljedica

Tuđmanove zločinačke konspiracije. Naime, Oluja,

kojom je reintegrirana Hrvatska, trebala je biti uvod-

ni čin u vojno slamanje vojnih formacija „Republi-

ke Srpske“, nakon što su one provele genocid u Sre-

brenici, a pripremale se za još jedan – u Bihaću. Kad

se međunarodno autorizirana akcija Hrvatske voj-

ske, planirana pod pokroviteljstvom SAD, pretvorila

u zločin nad rijetkim preostalim srpskim stanovniš-

tvom u oslobođenom prostoru, kad su ondje započe-

le pljačka i palež ostavljene imovine i kad se ocrtao

plan sprečavanja povratka izbjeglih stanovnika,

hrvatskih državljana srpske nacionalnosti, svako

– sud – zatvor – posebne mere nadzora. Štaviše, može se primetiti da je svaka hrvatska vlada od proglaše-nja nezavisnosti bila u manjoj ili većoj meri upletena u neki skandal, što preti da preraste u obrazac ponaša-nja, premda nisu svi koji su služili u vladi lično upleteni u skandale. Naprotiv.

Drugi sitan detalj je ta presuda protiv Gotovine, Mar-kača i Čermaka. Trojica generala imala su neobične životne puteve koji su se, eto, sreli u toj operaciji zau-zimanja Knina. Zauzimanjem Knina faktički je okončan oružani sukob na teritoriji Hrvatske. Kao nezavisna država, Hrvatska će kasnije krenuti putem koji će je dovesti do članstva u NATO i nadomak članstva u EU. Nema sumnje da je mnogo urađeno na približavanju zapadnim standardima, što se posebno vidi u nekim oblastima. Ipak, to ne znači da su rat i ratne operaci-je nužno bili bezgrešni, a kamoli da je sve što su radili Hrvati tokom rata bilo opravdano.

Gotovina i Markač su proglašeni krivim za veoma kon-kretne zločine koji su se dogodili u sklopu ratnih ope-racija ili kao posledica tih operacija, tokom trajanja ili neposredno po završetku. Prvostepeno veće MKSJ cenilo je dokaze koji su izneti u procesu koji je tra-jao duže od dve godine. Na kraju, došlo je do zaključka o povezanosti individualnih zločina, ubistava i teških napada na civile, sa ciljem zastrašivanja jedne etnič-ke grupe kako bi ona napustila određenu teritoriju. Zaključak takođe obuhvata dokaze da je državni vrh

Hrvatske znao za te zločine, ali nije preduzeo ništa da ih spreči i kazni. Nesprečavanje i nekažnjavanje je ima-lo za posledicu ostvarivanje plana o etničkom čišće-nju, u svetlu dokaza o postojanju plana za nasilno ise-ljavanje Srba sa (dela) teritorije Hrvatske, takozvanih Brionskih transkripata.

Umesto da se podvuče crta i kaže: dobro, postoje dokazi o zločinima protiv civila, ali presuda je doneta u prvoj instanci, što znači da postoji mogućnost žal-be, hajde da vidimo šta će odbrana uraditi u žalbenom postupku – Hrvatsku kao da je pogodila kataklizma. Predsednik Ivo Josipović, Vlada predvođena premijer-kom Jadrankom Kosor, akademska zajednica, intelek-tualni krugovi, mediji, raznorazni nacionalni radenici i žene-kućanice našli su za potrebno da javno iskažu nepravednost i neprihvatanje presude prvostepenog veća MKSJ. Hrvatska biskupska konferencija izdala je posebno saopštenje kojim odbacuje presudu pro-tiv generala Gotovine i Markača, a vojni ordinarij msgr. Juraj Jezerinac održao je posebno nadahnut u propo-ved: „Duboko nas je kao narod iznenadila okrutna pre-suda našim generalima u Hagu. Hrvatima se dogodilo isto što se i Isusu Hristu dogodilo na Cvjetnu nedelju. Osetili smo kao i da nama viču: Razapni ga, razapni! Gotovo da nema čoveka u zemlji, koji je imalo pošten i voli svoj narod i domovinu, a koji nije osetio bol nakon nepravedne presude u Hagu. Takvo postupanje suda nikoga ne treba iznenađivati jer otkad je osuđen



Regionalni izazovi

daljnje vojno djelovanje prema Banjoj Luci moralo je

biti zaustavljeno. Tuđman je tada definitivno otpi-

san kao saveznik Europe i NATO saveza, a Hrvatska

je zapala u međunarodnu izolaciju, doduše nefor-

malnu, ali tek nešto blažu od one u kojoj je bila

Miloševićeva Srbija.

Iako se hrvatske političke elite još uvijek izbje-

gavaju suočiti s takvom, vrlo jednostavnom i kon-

zistentnom, ali prilično sramotnom slikom novije

prošlosti, iz načina vođenja politike nakon 2000,

jasno je da je većina policy-planera u Hrvatskoj

svjesna realnoga stanja stvari u tom razdoblju.

Današnja hrvatska politika prema Bosni i Hercego-

vini više nije opterećena utegom Tuđmanova reži-

ma, ali posve su promašene analize poput one što

ju je nedavno objavila Pravda, zasnovane na tvrdnji

kako se Hrvatska više „ne stidi bosanske braće“,

pa, budući da se za razliku od Republike Srpske,

koja jača, Federacija raspada, ostaje samo pita-

nje vremena kad će Hrvatska poduprijeti centri-

fugalnu energiju bosansko-hercegovačkih Hrvata

i podržati priključivanje Hrvatskoj teritorija što ih

oni kontroliraju u BiH.

Ova konstrukcija ruske politike, koja vjerojatno

ima simpatije i u nekim beogradskim političkim

krugovima zanemaruje neke bitne činjenice.

Kao prvo, procesom pristupanja EU i član-

stvom u NATO savezu Hrvatska se definitivno

teritorijalno odredila i nema govora o bilo kakvim

ambicijama „zadebljanja kifle“, kao što je to vidio

Tuđman. Isto tako, čvrsto se obvezala na pošti-

vanje suvereniteta BiH i na potporu njenoj održi-

vosti, i ne postoje niti manevarski prostor za izi-

gravanje te obveze, niti relevantna politička sna-

ga u Hrvatskoj, koja bi poduprla takvu avanturu.

Policy-planerima u Hrvatskoj ne ide na ruku činje-

nica da međunarodna zajednica, svaki put kad

započinje neki ozbiljni reformski proces u BiH,

najneviniji sin ove zemlje Isus Hrist, ne možemo ni očekivati pravedne sudove“.Glavna tema u javnosti brzo je postalo ne da li su u ratu počinjeni zločini i ko treba da odgovara, nego kako su se supertajni tzv. brionski transkripti našli na listi dokaza tužilaštva u Hagu, ko ih je pronašao i ko ih je predao tužilaštvu. Bivši predsednik Hrvatske Stje-pan Mesić i aktuelni ministar unutrašnjih poslova (a prethodno šef Kontraobaveštajne službe) Tomislav Karamarko našli su se među glavnim sumnjivcima za doturanje dokaza na osnovu kojih je izrečena presuda o kriminalnom udruženju, kojom su, veruje se, denun-cirane i Hrvatska i njeni osnivači.Predsednik Josipović, inače poznati profesor prava, koji se bavio humanitarnim pravom i konfliktima, i vla-da premijerke Kosor okupili su sve mudrace sa zadat-kom da nađu rešenje za novonastalu situaciju. Akade-mija pravnih nauka izradila je elaborat o nepravedno-sti presude prvostepenog veća generalima Gotovini i Markaču, koji je onda putem diplomatsko-konzularne službe dostavljen vladama zemalja članica UN. Hrvat-ska namerava da se uključi u žalbeni proces, najavljen kao bitka svih bitaka, u svojstvu prijatelja suda (ami-cus curiae), kako bi pobila obrazloženje presude veza-no za postojanje kriminalnog udruženja i pomoglo generalima da dokažu svoju nevinost.

U atmosferi koja je stvorena, a koja posmatračima sa strane izgleda kao zgodna zamena za svakodnevnicu

optočenu problemima nezaposlenosti, korupcije i kri-minala, niko nije primetio da spočitavani antihrvatski karakter suda, uz već mnogo puta pominjani antisrp-ski karakter, implicira moguće postojanje šire ideo-loške platforme. Je li MKSJ samo antisrpskohrvatski, pardon antihrvatskosrpski, ili se pretvorio u antijuž-noslovenski, antibalkanski?

Petnaest i po godina po završetku ratnog sukoba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, i 12 godina po završet-ku ratnog sukoba na Kosovu, koji su svi zajedno i sva-ki pojedinačno, šokirali svet, posao MKSJ nije završen. Osim žalbenog postupka u procesu Gotovina, Markač i Čermak, postoji nekoliko procesa pred prvostepe-nim većima koji su u toku, kao i procesi protiv Ratka Mladića i Gorana Hadžića, koji još uvek nisu započeti, pošto su optuženi u bekstvu. Datum zatvaranja MKSJ i izlazna strategija debatuju se i pomeraju od 2005. godine. Grupa međunarodnih pravnika i političara koji su konačno uverili Savet bezbednosti UN da 1993, osnuje MKSJ nisu mogli ni sanjati o njegovom navod-nom antisrpskom, antihrvatrskom karakteru. Uzgred budi rečeno, većina osnivača MKSJ danas ili obav-lja druge dužnosti, ili je u penziji, ili više nije sa nama. Isto tako, i osnivači Hrvatske, BiH i Srbije više nisu sa nama. Potpuno je neverovatno da se mi 2011. godi-ne još bavimo prvostepenim presudama za zločine, pa još pronalazimo nekakve ideološke karakteristike MKSJ. Pravda je u nekim slučajevima stvarno spora.

Tranziciona pravdahelsinška poveljahelsinška povelja


najprije lomi otpor najslabijih, dakle, Hrvata, a tek

nakon toga druge dvije skupine. Isto se ponavlja i

sada.

U Zagrebu se s političkih margina počelo nagađa-

ti o „vjetrovima rata“ koji se ponovno dižu nad Balka-

nom, a ocjena Pravde o opasnosti da se rat ponovno

razbukta u Bosni i da Hrvati to iskoriste da bi ugra-

bili „svoj plijen“ u susjednoj državi, nacionalističkim

je radikalima došla kao svojevrsna vanjska potvr-

da njihovih teza i tvrdnji o „izdajničkom karakteru“

svih hrvatskih vlada nakon 2000, dakle, nakon raz-

doblja udruženog Tuđmanova zločinačkog poduhva-

ta. Nacionalistički radikali nikada ne razumiju pro-

cese koji se oko njih stvarno odvijaju, nego se samo

koriste nekim elementima iz njih da bi dokazali svo-

je „urotničke teorije“. Tako niti ovog puta ne shvaća-

ju da Rusija traži opravdanje i skretanje pozornosti s

Dodikove političke avanture raspisivanja referendu-

ma o otkazivanju mandata državnoj razini sudbene

vlasti i tužiteljstva u BiH, ali i visokog predstavnika

međunarodne zajednice. Kao što je svojevremeno

Tuđman svojim zločinom pomogao Miloševiću da

njegova tvorevina „Republika Srpska“ preživi, tako

bi sada Tuđmanovi „politički sinovi“ rado pomo-

gli Dodiku. Međutim, danas oni u Hrvatskoj više

nemaju relevantne političke snage, niti bilo kakva

utjecaja.

Izazovi, koji su se u ovom razdoblju ispostavi-

li pred Hrvatskom, i to i oni vezani uz BiH i položaj

Hrvata ondje, i oni što proizlaze iz judikature Haš-

kog tribunala, pokazali su se bitno manjima nego

što se moglo očekivati. Hrvatsku, naime, stabili-

zira njeno „euro-atlantsko sidro“. Na sreću, vrije-

me kad je Hrvatska vodila posve „suverenu“ politi-

ku, nakon 1995, a do 2000. godine, odavno je proš-

lo, a osim na radikalskim marginama, nema žalje-

nja za tim vremenima. Zato sve što se dogodilo

nije utjecalo na hrvatski institucionalni dijalog s

EU, a nije niti poremetilo odnose snaga na relaciji

Zagreb-Beograd.

Jedna je šansa, doduše, propuštena. Hrvatska

će se, očito, sa karakterom Tuđmanovog zločinač-

kog poduhvata u punoj mjeri suočiti tek u fazi svo-

je potpune stabilnosti, kao članica EU. Uostalom,

bitno drugačije vjerojatno neće biti niti sa Srbi-

jom. I ona će puni zločinački karakter Miloševićeva

režima pojmiti i ostaviti za sobom tek nakon pro-

cesa europske integracije, koji će zapravo otpoče-

ti verifikacijom njene kandidature za članstvo u EU.

Aveti grbavičke

ratne prošlostiPIŠE: IRENA ANTIĆ

Dok su ljudi u dijelu Sarajeva koji je bio pod opsa-

dom, svakodnevno ubijani granatama i snajperskim

hicima sa srpskih položaja oko grada, u okupiranim

naseljima Grbavica, Vraca i Kovačići, srpski džela-

ti sijali su smrt svojim žrtvama pred očima. Živjeti u

tim naseljima, za nesrpsko stanovništvo, značilo je

iščekivati smrt svakog trenutka, umirati sa svakim

novim, nepoznatim korakom, ili lupanjem na vrata.

Zvuči apsurdno, ali, nada za život bio je pokušaj pre-

laska iz okupiranog u opkoljeni dio Sarajeva. Lati-

fa Musagić, 7. maja 1992, uspjela je sa suprugom i

sinom pobjeći sa Grbavice. Kaže da je to za njih bio

drugi rođendan:

„Na mostu Vrbanja bili su zapaljeni tenkovi.

Leševi su plutali Miljackom. Kad su sve komuni-

kacije bile prekinute, kad je zapaljena Pošta, kad

sam vidjela paravojne formacije, koje su sišle sa

Pala, tada sam samo strepila, šta će biti sa mojim

sinom, koji je imao 20 godina, jer su već mnogi

mladići bili odvedeni, a kružile su priče o zaklanim

ljudima u neboderima“.

Beli anđeli, Beli orlovi, Šešeljevci i druge srp-

ske (para)formacije, od aprila 1992, do reintegra-

cije Grbavice u proljeće 1996. godine, harale su

okupiranim naseljima. Pljačkale, silovale, mučile i

ubijale. Po zlu i monstruoznosti, preživjeli svjedo-

ci najviše pamte Veselina Vlahovića-Batka, pripad-

nika formacije Beli anđeli, kojom je do svoje pogi-

bije komandovao Zoran Vitković, a potom Predrag

Jovančić.

Prijeratni bokser i član bokserskog kluba Želje-

zničar, Veselin Vlahović, u Sarajevo je došao iz

Nikšića, u predvečerje agresije na BiH. Bahati,

nadobudni momak u ranim dvadesetim, sa prvim

sarajevskim barikadama, 1-2. mart 1992, poka-

zao je nedvojbeno da je spreman sportske terene

i vještine zamijeniti mržnjom i oružjem, protiv lju-

di i grada, koji su mu nekoliko godina ranije pruži-

li gostoprimstvo. Kao perjanica nabujalog, nezau-

stavljivog ratnog pokliča, na krilima velikosrpske

ideologijae koja je s prvim mirisima sarajevskog

proljeća, u grad za naredne četiri godine nastanila



Tranziciona pravda

miris krvi, smrti i straha, Batko, pred tv kamerama,

sa podignuta tri prsta i kokardom, pod zastavom sa

četiri „S“, na barikadama počinje ispisivati najkrva-

vije stranice ratnog pira sarajevskih naselja Grba-

vica, Vrace i Kovačići, u kojima će odjek njegovih

koraka i pomen imena, lediti krv u žilama, u kojima

će, uz pušku, pištolj i sablju, koju je uvijek nosio sa

sobom biti gospodar života i smrti.

„Grbavica je bila logor bez žice, sa granicama

Miljacka-Željin stadion-Jevrejsko groblje. Trpili smo

torture mnogih, al, posebno Batka“, kaže jedan od

preživjelih svjedoka:

„Mislim da nema ni djeteta, ni čovjeka, koji se

zatekao na Grbavici, a da nije zapamtio to ime. On je

bio strah i trepet Grbavice. Kad je on bio tu, malo ko

se smio kretati ulicom, posebno žene. Bio je spre-

man na sve; ubiti, zaklati, opljačkati, a da i ne tre-

pne. Dešavalo se čak da, kad ne bi mogao skinu-

ti prsten sa nečije ruke, otkine prst i uzme prsten.

Znao je dolaziti ljudima u stanove i tražiti im pare i

zlato, da bi, kako je govorio, ‚otkupili glavu‘. I kad bi

dobio traženo, ljude je premlaćivao, a potom ubijao,

jer, uvijek mu je bilo malo i tražio je još...“

Bivši potpredsjednik Izvršnog odbora SDS, Rado-

mir Nešković, svjedočeći u Haškom tribunalu, kazao

je da je Batko bio naoružano čudovište, patološki

slučaj i da je čak i srpsko rukovodstvo željelo oslo-

boditi Grbavicu od njega, ali da se on uvijek vraćao.

Batko je silovao na desetine djevojčica, djevo-

jaka i žena, učestvovao u ubistvima više od 100

i protjerivanju nekoliko hiljada civila nesrpske

nacionalnosti.

Naša sagovornica žrtva je najsvirepijeg zločina

nad ženom – silovanja.

„Noći su bile najgore...To je bio pakao, strah, išče-

kivanje, da li će doći da te siluju, ubiju, opljačkaju...

iživljavanja, bacanja bombi u vrata, vrijeđanja, prijet-

nje da će ti ubiti dijecu... I eto, Batko je jedno predve-

če, u jesen 1992, ušao u moju kuću sa još tri momka.

Tu sam silovana, pred očima moga muža. Nakon toga,

Batko, koji je bio dva puta niži od mog muža, preklao

ga je. Jednom. Mislim da se tad moj muž još borio.

A onda je, još jednom, zabio mu nož u vrat i dovršio

klanje. Tada nisam znala da je to Batko. Nisam zna-

la ni da su se poznavali. Bio nam je komšija. S mojim

mužem išao je na utakmice. Sve mi je ubio tada, sve,

sigurnost, oslonac, čovjeka kojeg sam voljela. Kada

su otišli, pobjegla sam sa djetetom od dvije godine

kod komšije Srbina i kod njega smo dočekale jutro.

Bojala sam se da će se vratiti i ubiti mene i kćerku.

Ujutro me komšija odveo do mosta Vrbanja, i

zahvaljujući njemu, prešle smo na slobodnu terito-

riju. Progoni me sve ove godine sjećanje na klanje

moga muža. Te večeri, Batko i njegovi ljudi, ubili su

28 mladića i muškaraca iz naše ulice“.

Tragovi metaka po podrumima i garažama

grbavičkih zgrada i danas svjedoče o ubistvi-

ma nedužnih ljudi, koje je počinio Batko. Muč-

no je, čini mi se, zakoračiti u te prostore; kao da

još nad njima bdiju sjenke usmrćenih, u najgorim

mukama, kao da se prolama krik, kao da tišina za

sve ove godine još nije ispričala tolika zla jednog

čovjeka.

Zbog toga što je pokušao zaštiti komšiju Boš-

njaka, Batko je svirepo ubio i nekadašnjeg ruko-

metnog reprezentativca Jugoslavije, Gorana Čen-

gića. Nema riječi za bol sa kojim Goranova maj-

ka Nataša i danas priča o tragediji, koja je uni-

štila njen život. Za sinovljevu smrt saznala je od

kćerke doktora Husnije Ćerimagića, koga je Goran

pokušao spasiti. Čuvši bespomoćne vapaje dok-

tora Ćerimagića, kojeg je Batko, bolesnog i u pid-

žami, potjerao na „isljeđivanje“, a to je u njegovom

slučaju značilo ubijanje, Goran je izašao iz sta-

na i upitao Batka zašto to radi? Uz uvrede i psov-

ke, Batko je rekao: „A evo i jednog Čengića. Žrtva

je došla sama“. Odveo ih je tada zajedno u smrt.

Slavni sportaš, sutradan je trebao preći u slobod-

ni dio Sarajeva, što je u posljednjem razgovoru

majci pokušao i signalizirati. Grbavički monstrum,

odveo ih je do trebevićkog potoka i tamo pucao u

njih. Ostali su ležati u obližnjem grmlju. Sutradan je

Batko ponovo došao na to mjesto. Goran je još bio

živ, micao se. Tako ranjen, uspio je istrgnuti dio svo-

je košulje i previti ruku. Nije mogao skupiti sna-

gu i pokušati pobjeći, potražiti pomoć.Vidjevši da je

Goran živ, Batko je, pričaju očevici, uzviknuo tada:

„Balijo, mislio si da ćeš preživjeti“. Ponovo je pucao

u njega, zadavši mu smrtonosne rane. Goran Čen-

gić i doktor Ćerimagić, pronađeni su 2001. godine, u

blizini potoka, gdje su i ubijeni, podno Trebevića. Uz

jednu stanku, kroz šapat, prisjeća se Nataša iden-

tifikacije posmrtnih ostataka sina Gorana, koja je

obavljena u mrtvačnici u Visokom: „Kazali su mi da

to neću podnijeti, ali sam ipak pogledala i prepozna-

la Goranov džemper. Sjećam se da ga je, igrom sud-

bine, kupio upravo u Visokom. Godinama sam traži-

la bilo kakvu informaciju o svom sinu koji je ubijen

samo zato što je pokušavao spasiti svoje prijatelje i

komšije“.



Istoga dana, kada je ubijen slavni rukometaš, 14.

juna 1992, krvavi pir Batko je priredio i komšijama iz

Trebevićke ulice. U živi štit, prema Jevrejskom groblju,

potjerao je veću grupu stanovnika te ulice. Među nji-

ma je bilo i sedmoro djece. U jednom trenutku nasumi-

ce je počeo pucati u njih. Kao pokošena, u lokvi krvi,

pred očima svojih roditelja, izdahnula je tada šesto-

godišnja Azra Pecar. Ubijena je i njena nana, a majka

Sena, koja je, bježeći pred razularenim monstrumom, u

naručju nosila Azrinog 11-mjesečnog brata Mirzu, teš-

ko je ranjena. Samo tog popodneva, Batko je usmr-

tio 20 ljudi. Od jedne kuće u naselju Vrace napravio je

javnu kuću, gdje je dovodio i silovao žene i djevojke.

Jedan od najmonstruoznijih zločina Batko je, skupa sa,

nedavno uhapšenim Sašom Baričaninom počinio nad

pet članova porodice Balvanović:

„Nakon mučenja, Batko je pred majkom zaklao dvo-

jicu braće, a onda i majku. Njihove supruge su silova-

ne. Jedna je uspjela pobjeći skočivši kroz prozor. I dru-

ga je ostala živa, zahvaljujući poznaniku, Batkovom

čovjeku, koji je, u trenutku kada je Batko htio ubi-

ti rekao da je pusti i da će se on ‚pobrinuti za nju‘.

Nakon toga, priča naš sagovorniuk, Batko je izašao

na terasu i ispustivši iz sebe životinjski krik, pri tom

se udarajući po prsima kao Tarzan rekao da je upra-

vo zaklao dvojicu Balija“. Dugo vremena, u kući na

Vracama, kao robinju, držao je zatočenu studenti-

cu Manuelu Krešić. Nad njom se iživljavao, držao je

vezanu za radijator, mučio, silovao i na kraju, odveo

na Zlatište, usmrtivši je pucnjem u glavu. Pričao je

kasnije po Grbavici o svom „podvigu“ nad nesret-

nom djevojkom. Rekao je i da je pitao, ima li kakvih

želja. Da ih nema, bilo je zadnje što je izgovorila pri-

je pucnja.

Osim Saše Baričanina, kome se u Sudu BiH sudi

za višestruka silovanja i saučesništvo u ubistvu tro-

je ljudi, najbliži Batkovi saradnici bili su Zoran Jefti-

mić-Ćenta i izvjesni „Krompir“, koji su još na slobo-

di. Informacije o „nepoželjnim“ Bošnjacima i Hrva-

tima, koje je trebalo likvidirati, Batko je dobivao od

izvjesne Jadranke Pejčić, stanovnice naselja Grba-

vica. Među stotinama ubijenih stanovnika nesrp-

ske nacionalnosti u naseljima, koja su okupirale srp-

ske snage, 70 ljudi ubijeno je u radnim vodovima, na

čijem čelu su bili Željko Mitrović-Gilmar, koji je već

odslužio dvogodišnju zatvorsku kaznu i nikad pro-

cesuirani Milivoje Čavarkapa i Dimšo Ristović.U svo-

joj knjizi „Svjedočim“, haška osuđenica, Biljana Plav-

šić, zapisala je da su punomoć za sva zla i ubijanja

Batku davali njegovi mentori: Mićo Stanišić, Momčilo

Mandić i Radovan Karadžić. Završetkom rata, Batko

napušta Bosnu i odlazi u Crnu Goru, gdje zbog razboj-

ništva, krajem devedesetih biva osuđen na troipogo-

dišnju kaznu. Pri kraju odsluženja, u junu 2001, „bježi“

iz zatvora u Spužu. Bilo je to vrijeme intenzivnih poku-

šaja bh pravosuđa da organizira njegovo izručenje,

kako bi mu se sudilo za ratne zločine. Zbog krimina-

la, Batko je u martu prošle godine uhapšen u Španiji. U

avgustu je izručen BiH. Iako je španskoj policiji kazao

da je tokom rata na Grbavici ubio više od 100 ljudi,

na prvom ročištu u Državnom sudu izjasnio se da nije

kriv. Suđenje Veselinu Vlahoviću počelo je krajem apri-

la. Tužiteljstvo je najavilo izvođenje 105 svjedoka i dva

vještaka.Optužnica protiv Batka ima 56 tačaka i jedna

je od najopsežnijih. Gotovo je teško povjerovati da su

svjedočenja i dati iskazi preživjelih mogli stati u prav-

ne okvire. Teško je povjerovati da za strahote, koje je

Batko činio postoje dovoljno snažne pravne kvalifika-

cije. Za ono što je napravio, čini se, ni papir nije dovolj-

no jak da istrpi.

Majka Gorana Čengića nema snage biti jedan od

svjedoka i u sudnici se suočiti sa ubicom njenog

sina. Godine, bolest i patnja odavno su učinili svoje.

Ipak, budno prati svaku novu vijest o procesu pro-

tiv Batka. Snaga i mudrost ove hrabre žene, koji je

ne napuštaju ni onda kada priča o njenoj najbolnijoj

rani, daju pečat kratkom osvrtu na grbavičke dane

pakla u kojima je jedan monstrum ugasio više od

stotinu, a zauvijek obilježio živote ko zna koliko sto-

tina ljudi, pa i cijelih porodica:

„Osjećaj koji sam imala kada sam saznala da je

Batko uhapšen je bio tako snažan da sam ja poče-

la strašno da plačem. Plakala sam dugo zbog osje-

ćaja da je ipak došla neka satisvakcija. Iako, nema

presude za njega, nema, ne postoji, jer nikom se

ne može vratiti ni djelić njegovog djeteta. Ostaju

opet samo uspomene. Ali, eto, nekad je pravda ipak

dostižna“.

Predstoje sada, sati, dani i mjeseci mučnih suđe-

nja, oživljavanja najbolnijih sjećanja u četiri zida

sudnice i suočavanje sa zločincem. Previše strašno i

da se pomisli, strašno samo da se sluša, a najstraš-

nije za one, koji će se pojaviti kao svjedoci i ponovo

proći kroz isti užas, kako bi priča o „monstrumu sa

Grbavice“ dobila sudski epilog.Tek kada proces pro-

tiv Veselina Vlahovića Batka bude okončan, nakon

godina čekanja, isprepletenih teškim traumama,

koje su kao sjenke, zauvijek uz njih prirasle, njegove

žrtve, barem malo, olakšat će dušu od patnje duge

već 19 godina.



Tranziciona pravda

Brže do pravde

ili nesporazumaPIŠE: BOJANA OPRIJAN ILIĆ

„Srbija sebe smatra sukcesorom bivše Jugoslavi-

je. Po toj liniji ona nalazi da je ovlašćena da vodi

postupke za zločine protiv JNA. Ali, ako prihvati-

te da imate pravo suditi ljudima koji su napadali na

kolonu JNA, onda morate priznati i da ste odgovorni

za sve propuste ili zločine te vojske, recimo, za ono

što je JNA radila u Hrvatskoj ili BiH“, kaže profesor

Bogoljub Milosavljević

Srpsko pravosuđe napravilo je u poslednjih godi-

nu dana niz gafova “štancovanjem” poternica i zah-

tevima za izručenja, što se završavalo njegovom

teškom blamažom. Loša procena iz političkih, for-

malno–pravnih razloga ili lošeg “tajminga”, tek zah-

tevi Srbije za ekstradicijom Agima Čekua, Hašima

Tačija, Ejupa Ganića, Ilije Jurišića, Tihomira Purde,

Jovana Divjaka bezuspešno su okončani. Ilustra-

tivan je primer kako je završeno krivično gonjenje

Purde i još dvojice osumnjičenih, Danka Maslova i

Petra Janjića. Zamenik tužioca za ratne zločine Bru-

no Vekarić to je odustajanje obrazložio nedostat-

kom dokaza da su počinili ratna zlodela u Vuko-

varu 1991. godine, navodeći još, kako je ovaj pred-

met primer dobre regionalne saradnje sa Državnim

odvjetništvom Hrvatske, ali i pravosudnim organima

BiH. On je, podsetimo, ovdašnjim medijima rekao da

je srpsko Tužilaštvo “dosta rezervisano prema rani-

je vođenim istragama u Vojnom sudu jer su profesi-

onalno veoma loše rađene”. Ako se ostavi po stra-

ni pitanje zbog čega do sada niko nije “prečešljao”

sve te optužbe i poternice, velikom delu javnosti i

dalje nisu sasvim jasna pravila izručenja, odnosno

kada su moguća, ko može, kako i na osnovu čega

biti isporučen pravosuđu države koja ga “potražu-

je”, u našem slučaju uglavnom je reč o sudovima

bivših republika nekadašnje SFRJ? Dakle, ovde nije

reč o ekstradiciji Haškom tribunalu, već o pravilima

i nedoumicama u vezi ekstradicija drugim država-

ma, izručenja osobe sa dva ili više državljanstva te

ustavnim i zakonskim pravilima i sporazumima koje

su u poslednjih nekoliko godine međusobno sklopile

pojedine države – ex republike. U pretdhodnom peri-

odu, poznato je da su, zahvaljujući posedovanju više

pasoša, najčešće bosanskih, srpskih i hrvatskih,

mnogi kriminalci nalazili utočište u tim zemljama

oslanjajući se na činjenicu da ustavi zemalja regi-

ona uglavnom zabranjuju ili bitno otežavaju izru-

čenja svojih državljana drugim državama. Prav-

ni okviri mogućnosti ekstradicije, bez sumnje su

uređeniji nakon potpisivanja nekoliko bilatelar-

nih sporazuma, ali ne i dovoljni za bezuslovni pro-

gon počinilaca teških krivičnih dela, pogotovo u

pogledu ratnih zločina što je, svakako, više stvar

političkih dogovora nego profesionalnih namera

pravosudnih poslenika.

Podsetimo, povodom optužnice protiv gene-

rala ex JNA Aleksandra Vasiljevića i potpukovni-

ka Miroslava Živanovića, zbog ratnih zločina nad

zarobljenicima na teritoriji Srbije od oktobra 1991,

do maja 1992, koju je podiglo Državno odvjetniš-

tvo Osijeka zamenik tužioca za ratne zločine Bru-

no Vekarić objasnio je da im se može suditi isklju-

čivo u Srbiji čiji su državljani. S druge strane, srbi-

jansko tužilaštvo zatražilo je nedavno ekstadi-

ciju Tihomira Purde i Jovana Divjaka koji su držav-

ljani Hrvatske odnosno BiH. „Budući da su optuže-

ni (Vasiljević i Živanović) državljani Srbije, za nave-

dene zločine može im se suditi samo pred domaćim

sudom”, rekao za TV B92 Bruno Vekarić. To prak-

tično znači, da bi suđenje Vasiljeviću i Živanoviću

moglo biti pokrenuto, ako hrvatsko odvjetništvo to

zatraži i ukoliko srpsko tužlaštvo prihvati da vodi taj

proces. Videli smo da u slučaju Purde u Hrvatskoj

takav postupak nije pokrenut, jer nisu nađeni doka-

zi za (ne)dela za koja ga je sumnjičilo srpsko tužilaš-

tvo. Ukratko, u praksi procedura za izručenje započi-

nje tako što se za odbeglim počiniocem nekog zloči-

na raspisuje Interpolova poternica. Ukoliko tu osobu,

recimo, pronađe i uhapsi policija u Hrvatskoj, izru-

čuje ga Srbiji ako je reč o srpskom državljaninu. Ako

je, pak, hrvatski državljanin učinio krivično delo u

Srbiji i vrati se u Hrvatsku, onda Srbija opet raspisu-

je poternicu. Sve i da hrvatska policija uhapsi osobu

sa poternice, pitanje izručenja je neizvesno, tj. nei-

zvodljivo zbog toga što hrvatski Ustav zabranjuje



ekstradiciju vlastith državljana. Jedina mogućnost u

tom slučaju je da Srbija ustupi predmet Hrvatskoj u

kom bi se sudilo optuženima uz dostavljanje dokaza,

ispitivanje svedoka i saslušanja kojima mogi prisu-

stvovati istražni organi zemlje koja je ustupila postu-

pak. Za razliku od hrvatskog, važeći Ustav Srbije

ne zabranjuje ekstradiciju svojih državljana, tačnije,

“ćuti” o tome, odnosno ne sadrži odredbu o izruče-

njima što znači da u načelu nisu dopuštene. Ali, ipak

ih može ih biti na osnovu sklopljenih međunarodnih

ugovora, odnosno bilatelarnih sporazumima, kaže

dr Bogoljub Milosavljević, profesor Ustavnog prava

Pravnog fakulteta „Union“. Srbija je, za sada, takve

sporazume sklopila sa Hrvatskom i Crnom Gorom,

dok je u najavi sličan ugovor sa BiH. Međutim, Ugo-

vor o međusobnom izručenju osoba koje su okriv-

ljene i osuđene za organizovani kriminal i korupci-

ju između Srbije i Hrvatske ne uključuje ekstardiciju

osumnjčenih ili optuženih za ratne zločine. Na osno-

vu čega je onda (normativno) Srbija, mogla, tražil-

ti izručenje Tihomira Purde, hrvatskog državljani-

na, nekadašnjeg pripadnika Zbora narodne garde

kog srbjansko tužilaštvo tereti za rate zločine poči-

njene, kako se navodi, nad ranjenim zarobljenici-

ma 1991. godine u Vukovaru? Logičan odgovor bio

bi da je Purdino izručenje zatraženo tokom njego-

vog boravka u BiH, tj. od „treće države“ u kojoj je

boravio, dakle izvan zemlje čiji je državljanin i koja,

kao što smo rekli, zabranjuje ekstradiciju svojih

državljana. U martu ove godine Ministarstvo prav-

de Srbije zatražilo je ekstradiciju Jovana Divjaka,

ratnog generala Armije BiH, uhapšenog u Austri-

ji koga je srbijansko pravosuđe sumnjičilo za uče-

šće u napadu u Sarajevu na kolonu ex JNA,1992.

godine u Dobrovoljačkoj ulici. Zanimljivo je da je

Divjak od 2005. godine boravio na nekoliko sku-

pova, tj. okruglih stolova u Beogradu na kojima se

govorilo o pomirenju i suočavanju s prošlošću. Na

tim susretima učestvovali su i predstavnici srbi-

janskih vlasti, ali Divjak nikom nije zasmetao, iako

je optužen za ratni zločin počinjen još 1992. godi-

ne. Iz pravnog ugla posmatrajući, Ugovor o ekstra-

diciji između tadašnje SFRJ i Austrije koga su

nasledile BiH i Srbija, podrazumeva da osoba za

kojom je upućen zahtev za izručenje, bude ekstra-

dirana državi sa pripadajućim državljanstvom.

Jovan Divjak je, kao što je poznato, državljanin BiH

sa kojom Srbija još nema potpisan sporazum o

izručenju ni “klasičnih” kriminalaca ni optuženika ili

osumnjičenika za ratne zločine.

Na pitanje zbog čega srpske pravosudne vlasti,

znajući ove norme i zakonske okvire, ipak traže izru-

čenja ljudi poput Divjaka, profesor Milosavljević kaže

:

„Srbija sebe smatra sukcesorom bivše Jugoslavi-

je. Po toj liniji ona nalazi da je vlasna ili ovlašćena da

vodi te postupke za zločine protiv JNA. Ali, ako pri-

hvatite da imate pravo suditi ljudima koji su napada-

li na kolonu JNA, recimo u Tuzli ili u Dobrovoljačkoj

ulici u Sarajevu, onda morate priznati i da ste odgo-

vorni za sve propuste ili zločine te vojske, recimo, za

ono što je JNA radila u Hrvatskoj ili BiH“.

Vojno tužilaštvo je, dodaje naš sagovornik, među-

tim, rezonovalo tako što je videlo samo zločine pro-

tiv JNA, a ne da je bilo i obrnutih stvari. „Slažem se

sa mišljenjem da bi najbolje bilo da se srpsko tuži-

laštvo bavi zločinima koji su činili ljudi odavde,

hrvatsko zločinima onih odande, neka razmenjuju

podatke. Kroz tu razmenu moglo bi se više učini-

ti nego da mi sad tražimo nekoga u trenutku kad

je taman počelo otopljavanje odnosa, na primer,

sa Hrvatskom. Mislim da je to kontraproduktiv-

no“, ističe profesor Milosavljević. Što se tiče prav-

nog momenta kada se izručenje može zahteva-

ti, to se najpre može učiniti kad je tražena oso-

ba pod optužnicom, poternicom se takođe može

tražiti osoba koja je već osuđena, a radi izdrža-

vanja kazne jer je, recimo, u bekstvu. „U svakom

slučaju kad dođe do sporazuma između zemalja

o mogućnosti izručenja to je već znak da posto-

ji spremnost za saradnju. Kako se često radi o

politički delikatnim postupcima naravno da su ti

ugovori i zbog toga veoma važni“, naglašava naš

sagovornik.

Na kraju podsetimo, Srbija za sada ima samo

sa Crnom Gorom sporazum o izručenju vlastitih

državljana koji uključuje i ekstradiciju optuženih

za ratne zločine. Kad je sklopljen, u oktobru proš-

le godine odmah je uhapšeno 13 osoba od kojih su

pet bili okrivljenici za ratna zlodela. Iako Spora-

zum o izručenju Srbije sa Hrvatskom ne uključuje

počinitelje ratnih zločina i dela protiv čovečnosti

ove dve zemlje, ipak, imaju Sporazum o saradnji

u progonu počinilaca ratnih zločina, zločina pro-

tiv čovečnosti i genocida koje su sklopili srpsko

Tužilaštvo za ratne zločine i Državno odvjetništvo

Hrvatske.



Politika i pravo

Montaža

uravnilovke zločinaPIŠE: TAMARA KALITERNA

Uoči završnih reči na suđenju Momčilu Perišiću,

generalu Vojske Jugoslavije koji je u Međunarod-

nom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju optužen

za ratne zločine nad „nesrpskim civilima“ u Zagre-

bu, Srebrenici i Sarajevu, Ministarstvo pravde Srbi-

je zatražilo je od Austrije izručenje penzionisanog

generala Armije BiH Jovana Divjaka. Haški tužilac

je ocenio da je Perišić kontrolisao oficire u Bosni i

Hrvatskoj.

Upiranje prstom u Divjaka, je i skretanje pažnje

sa suđenja Radovanu Karadžiću koji umanjuje u

Hagu svoju krivicu, okrivljujući Beograd da je na

sve načine, pa i moralno podržavao bosanske Srbe.

I stvaranje umišljene simetrije između zločina Srba

i Bošnjaka u bosanskom ratu. Od 161 optuženog u

Haškom tribunalu, 109 se izjasnilo da su po nacio-

nalnosti Srbi, a 57 su i državljani Srbije.

Divjak je uhapšen 3. marta u Beču na osnovu

poternice srbijanskog Interpola i na osnovu bila-

teralnog sporazuma Srbije i Austrije, a na putu za

Bolonju gde je trebalo da predaje. Uhapšen je istog

dana kada je Beograd odustao od optužnice za rat-

ni zločin Tihomira Purde i još dvojice hrvatskih

veterana.

Za Srbiju je Divjak odgovoran za napad na kolonu

JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu 3. maja 1992.

godine. Prema optužnici tada su ubijena 42, ranje-

na 73, a zarobljeno 215 pripadnika JNA.

U optužnici Srbije prepisane su cifre Ministar-

stva unutrašnjih poslova Republike Srpske. Isto

su učinili i scenaristi tzv. dokumentarca „Mesto

zločina“ (Srna film, 2007), koji se bavi Dobrovo-

ljačkom. Osnivača Srna filma je odlikovao svoje-

dobno Radovan Karadžić.

JNA je 2. maja 1992. godine pokušala da zauz-

me Sarajevo, glavni grad međunarodno priznate

BiH. U zoru je počela najduža – 1395 dana – opsa-

da grada u novijoj istoriji. U opsadi je ubijeno više

od 1600 dece. Ili nisu znala, ili nisu mogla da izgo-

vore koje su nacionalnosti.

Ne zna se tačan broj poginulih tog dana u

Sarajevu, ali je među njima, sigurno, i deseti-

ne vojnika JNA. Popodne 2. maja uz saglasnost

nekih članova Predsedništva SFRJ pripadnici JNA

na sarajevskom aerodromu uzimaju za taoce Ali-

ju Izetbegovića, predsednika BiH, njegovu ćer-

ku Sabinu i Zlatka Lagumdžiju, predsednika SDP

BiH, koji su se vraćali iz državne posete Lisabo-

nu. Uz višečasovno mučno posredovanje generala

Luisa Mekenzija, komandanta UNPROFOR, dogo-

voreno je da se 3. maja oslobode taoci. Zauzvrat

se garantuje da će Teritorijalna odbrana i ostale

naoružane formacije deblokirati zgradu komande

Druge armijske oblasti i dozvoliti odlazak genera-

lu Milutinu Kukanjcu, komandantu Oblasti, oficiri-

ma, vojnicima i civilima koji rade za JNA.

U popodnevnim satima 3. maja troje talaca i

general Mekenzi u transporterima UNPROFOR dola-

ze do oblasne komande, gde ih čekaju oni koji treba

da se evakuišu. Kukanjac ulazi u transporter u kome

JOVAN IZ ČARŠIJEJovan Divjak je rođen 1937. godine u Beogradu. U Sarajevu živi 45 godina. Sin Dušana se izjašnjava kao Bosanac. Završio je 12. klasu Vojne akademije u Beogradu, kurs za komandanta bataljona, Koman-dno-štabnu akademiju, Ratnu školu, te Štabnu školu francuske vojske. Predavao je u Vojnoj školi u Sara-jevu. Rat u BiH je dočekao kao pukovnik JNA, koji se odmah u aprilu 1992. godine priključio Teritorijalnoj odbrani BiH. Postavljen je za zamenika komandan-ta i na toj poziciji ostaje i nakon formiranja Armije BiH. Sa radija je 1998, čuo da je penzionisan. Nešto kasnije je vratio je čin generala Armije BiH zbog zločina nad sarajevskim Srbima, a koje su vlasti u Sarajevu prećutkivale. Uz pomoć njegove Fondacije

„Obrazovanje gradi BiH“ školuju se ratna siročad i Romi. Divjak, simbol antifašizma i građanske BiH odlikovan je “Legijom časti”. Bio je dva puta u zatvo-ru za godinu dana – JNA ga je osudila jer je podelio oružje Teritorijalnoj odbrani u Kiseljaku, a Armija BiH optužila da je četnik koji svađa muslimanski i hrvat-ski narod. Dan nakon što je odveden u pritvor, gene-ral je od Predsjedništva BiH tražio da njegov slučaj ne politizira, već da ga zadrži u pravnim okvirima. Nijedan protest u Sarajevu nakon rata nije okupio toliki broj ljudi koliko onaj organizovan zbog njego-vog hapšenja. Na ulice je izašlo oko 5000 građana sa transparentom “Jovo Srbine, čaršija je uz tebe” i sa zahtevom da se “čika Jova” oslobodi.

Politika i pravohelsinška poveljahelsinška povelja


je Izetbegović. Kolona od tridesetak vozila zaustav-

ljena je u Dobrovoljačkoj ulici. Dok Izetbegović tra-

ži od Divjaka koji se popeo na transporter da kolo-

na nastavi put, čuje se pucnjava. Televizijski sni-

mak koji prikazuje Divjaka kako viče: „Ne pucaj!... Ne

pucaj!... Ne pucaj!” emitovan je na mnogim svetskim

televizijama. Na Palama su fonomontažeri iz svakog

Divjakovog „Ne pucaj!“ isecali „ne“.

Beogradske televizije vrtele su montirane video-

zapise kojima je trebalo dokazati zločin. U jednoj

od takvih emisija Svetozar Pudarić, funkcioner SDP

i svedok događaja 2. maja bezuspešno je pokuša-

vao da voditeljki Radio televizije Srbije objasni da se

snimci za Srbiju poželjne realnosti koje uporno emi-

tuje ne odnose na Dobrovoljačku, niti na 3. maj 1992.

godine.

Za Radio Slobodna Evropa 2000. godine Kuka-

njac je kazao: „U Dobrovoljačkoj ulici su napali sani-

tetsko vozilo. Poginuo je vojnik Tomović Zdravko iz

Han Pijeska, tri pukovnika – Sokić Miro, Radulović dr

Budimir i Mihajlović Boško, potpukovnik Jovanić

Boško i muslimanka Šuko Nurmela... Valjda su ovi u

Beogradu izgubili strpljenje što mi nismo stradali.

Te laži koje su prosute oko Dobrovoljačke je nešto

najsramnije što se može čuti. Ja sam se borio da

to obelodanim. Novosti nisu smele, Politika – ma ni

govora. Televizija Srbije – ma ni govora, Radio Beo-

grad – ma kakvi. Do dan-danas“.

Divjak je 2005, u Beogradu u kome mu živi

sestra, učestvovao na obeležavanju godišnjice Dej-

tonskog sporazuma. Optužnica je podignuta 2008.

godine, 16 godina posle događaja u Dobrovoljačkoj,

iako je Haški tribunal ustanovio da nema dokaza

da su Divjak, Ejup Ganić i još šestorica državljana

BiH u Dobrovoljačkoj „ozbiljno prekršili međunarod-

no humanitarno pravo“. Ni oni koji su u međuvre-

menu preminuli nisu izbrisani sa srpske optužnice.

Ganić je lane uhapšen u Londonu na osnovu

beogradske poternice. Sud u Londonu je oslobo-

dio Ganića svih beogradskih optužbi, odbacio kva-

lifikacije da je u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu 3.

maja bilo ratnih zločina i utvrdio da je u BiH bio

„međunarodni oružani sukob”. Srbija je tada zva-

nično prvi put priznala agresiju na BiH.

Sud je ocenio da „postoje prima facie dokazi

da Srbija iz političkih pobuda traži izručenje Gani-

ća“. Damir Arnaut, zastupnik Ganića je otkrio post

festum ponudu Srbije Bosni da započne istragu

protiv Ganića. Rečima, “hajde, mogli biste, samo

kada biste hteli“, ponudu je obrazložio Borko Stefa-

nović, sada šef državne delegacije Srbije u pregovo-

rima sa Kosovom.

Milan Petrović, zamenik tužioca za ratne zloči-

ne Srbije je posle unakrsnog ispitivanja priznao pred

londonskim sudom da nije bilo sporazuma o povla-

čenju vojnika nekadašnje JNA iz BiH i, prema tome,

dogovor nije mogao biti prekršen. Isti Petrović je

potpisnik beogradske presude Tuzlaku Iliji Juriši-

ću, kojom je ovaj osuđen na 12 godina zatvora zbog

kršenja sporazuma koji ne postoji. Jurišić je odležao

tri i po godine, dok Apelacioni sud u Beogradu nije

ukinuo presudu.

Inspirativno tumačeći Sporazum o specijalnim

vezama tadašnje Savezne Republike Jugoslavije

(SRJ) i Republike Srpske (RS) iz 2001, predsednik RS

Milorad Dodik zapoveda policiji RS da uhapsi Ganića

i Divjaka ako dođu u RS i preda ih Srbiji, a predsed-

nik Boračke organizacije RS Pantelija Ćurguz traži

da Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine Srbi-

je podnese ostavku nakon oslobađanja Jurišića,

Ganića i Purde.

Beograd je 2002, posle 15 mučnih meseci usvo-

jio Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom koji

ne spori primat Tribunala nad nacionalnim sud-

stvom. Izborio se za utešnu nagradu kad se Srbija

2003. godine proglasila nadležnom da sudi za rat-

ne zločine na teritoriji bivše Jugoslavije bez obzi-

ra na državljanstvo zločinca ili žrtve. Po klišeu Slo-

bodana Miloševića – Srbija čuva Jugoslaviju, JNA

je opštenarodna armija, Srbija se otima za “slučaj

Dobrovoljačka”, iako su svi osumnjičeni državlja-

ni BiH, a zločin se dogodio u suverenoj BiH. Kada

su 2004, ukinuti vojni sudovi, Tužilaštvo za ratne

zločine je nekritički preuzelo dokumentaciju neka-

dašnje JNA, pa i iznuđena priznanja. Više od 90

odsto poternica zbog ratnih zločina u Hrvatskoj

i Bosni i Hercegovini raspisano je na zahtev voj-

nog tužioca Vuka Tufegdžića, koji nije reizabran u

reformi pravosuđa, a njegov nalaz o smrti gardi-

sta Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića

u kasarni u Topčideru 2004, opovrgla je komisija

SRJ i veštaci FBI.

Montiranim optužnicama Beograd retušira svo-

ju ulogu u devedesetim i kvari odnose u regionu.Autorka zahvaljuje Seadu Hadžoviću na pomoći

i saradnj u pripremi i pisanju ovog teksta



SNS i vlast

Politički kabarePIŠE: NASTASJA RADOVIĆ

Portret srpskog političara naših dana do parok-

sizma je doveo Tomislav Nikolić.Čime mu je to

uspelo da nadmaši Vojislava Šešelja,Slobodana

Miloševića,Vojislava Koštunicu,Velimira Ilića i

dugačku galeriju bizarnih likova? Nije ovde reč o

uticaju i moći (iako one kod Nikolića nikako nisu

za potcenjivanje), o posledicama (jer ih još ne zna-

mo) niti o „istorijskoj težini“. To nas, kad je Nikolić

u pitanju tek čeka – da osetimo njegovu „istorijsku

težinu“...

Ono po čemu se on već proslavio je neobičan

krug psihološke mimikrije u svom više nego turbu-

lentnom prepravljanju političkog „imudža“.

RAM ZA JEDNAN POLITIČKI PORTRET

Tomislav Nikolić je, u novijoj srpskoj istoriji, ako

se to posmatra dijagramski jedan od najuspešni-

jih srpskih političara. Po udruživanju sa Šešeljem,

ušao je ne samo u vrh nove stranke već, ubrzo, i u

parlament.Tamo je bio, manje-više, sve vreme, ali se

našao i na mestu potpredsednika vlade i, nekoliko

dana, u novije vreme predsednika Skupštine Srbije.

U stranci, međutim, od Šešelja nije mogao dalje. Ali,

i tome je došao kraj.

Da li je neko sa strane „tražio“ novog lidera Srbi-

je, ili je vlast poželela brz raspad radikala koji su se

od njenog večitog izgovora pretvorili u balvan „na

putu EU integracija“ , ili su Nikolić i Vučić shvatili da

je Šešelj njihova lična prepreka dolasku na vlast, tek

će se pisati memoari.Vojislav Šešelj je već tome dao

svoj višetomni doprinos.

Problem nastaje upravo kad je SNS prema najno-

vijim istraživanjima podigla popularnost na 41 odsto,

ostavivši DS daleko ispod. Ubrzanje koje će nakon

dolazećeg leta zahvatiti političku scenu Srbije, nije

im išlo na ruku.Ono bi ih uvelo u rizik mogućeg dobi-

janja kandidature Srbije za EU, što bi kako se pretpo-

stavlja, popravilo položaj vlasti. Shvatili su da nešto

moraju preduzeti što pre. Iako brojno, mitingaško

okupljanje pristalica i nezadovoljnih građana nije

obećavalo brzo raspisivanje izbora, u čemu su vide-

li svoju šansu. Onoliki mitinzi i demonstracije deve-

desetih nisu skinuli Miloševića, a i loša imitacija DOS

ikonografije od 5. oktobra 2000, nije obećavala brz

i lak uspeh... Zaista, ko je ubedio Nikolića da, kao

deklarisani vernik i pripadnik SPC, pribegne pret-

nji samoubistvom štrajkom žedju i glađu, usred

uskršnjeg posta? U nedelji koja se zbog velike

Hristove odlučnosti i predanosti patnji zove „stra-

snom“, Nikolić se odlučio na bogohuljenje i jedan

od smrtnih grehova zbog kojih se izopštava iz

crkve. Da li je to savet one američke pr – kance-

larije koja se pominjala pre nekoliko godina, ili

nekog novijeg savetodavca? To bi se jedino moglo

razumeti, jer neko iz Vašingtona ne mora znati

da su ove godine katolički i pravoslavni Uskrs u

istom danu...

Uopšte, čitava ova plagijat ujdurma kad joj vreme

nije, pokazuje koliko vrh SNS ima problema sa samo-

razumevanjem. Ili tačnije: sa pokušajima da se prika-

žu kao „novi ljudi“. Imitiranje disidentskog delovanja

i ponašanja opozicije devedesetih, ispalo je žalosno i

uvredljivo za one koji su baštinici originala. Bar ovog

našeg, ovdašnjeg.

U samozaboravu, počinjeni su neki „smrtni gre-

si“ koje, doduše, velikodostojnici u svojim molbama

Nikoliću, tako ne zovu. Jer, znaju oni, i njihovo pona-

šanje je deo rešenja. Ne samo odustajanja Nikolića

od ugrožavanja sopstvenog života, već i tzv.politič-

kog pitanja... To se odmah videlo,u različitim reakci-

jama patrijarha Irineja i mitropolita Amfilohija.

ŠTA JE U RAMU

Ono što je,međutim, najvažnije je, hoće li i kakve

posledice imati ova Nikolićeva blasfemija? To i jeste

ono što se sada ne može znati. Kritike i izrugiva-

nje njegovom ponašanju i čitavom političkom cir-

kusu koji se oko toga stvorio, ne znače da će ga

SNS i vlasthelsinška poveljahelsinška povelja


osuđivati i njegovi potencijalni birači.Jer, oni su upra-

vo njemu sve oprostili, svako na svoj način: radika-

li Šešelja i Veliku Srbiju, Koštuničini Kosovo, Ilićevi

četničku tradiciju... Svega toga se Nikolić ili deklara-

tivno odrekao, ili napravo veliku distancu.

Da li Nikolić bolje od svih političkih komentatora

i merača pulsa javnog mnjenja,oseća „raspoloženje

naroda“? Ogroman broj njegovih pristalica pokazu-

je da argumenti koje protiv Nikolićevih zahteva pote-

že vlast, nisu u igri. Za Nikolića više od njega samog

radi srpska vlada i vrh DS koji ju je sastavio, pa

rekonstruisao. Setimo se samo koliko nam je Milo-

ševićevo „dogadjanje naroda“ bilo komično, bar u

početku? Bez obzira na strepnju, nismo bili spre-

mni na ono što je usledilo.

No, analogije su u ovim stvarima prilično priglu-

po sredstvo za pokušaj objašnjenja ili predviđa-

nja onoga što se događa i može dogoditi. Sve bi,

naravno, bilo drugačije da je pred Srbijom izvesna

„bolja budućnost“. Ne samo da je neizvesno hoće li

Srbija postati kandidat za EU krajem godine i da li

će to biti po crnogorskom modelu, samo kvalifika-

cija bez „suštine“ – datuma otpočinjanja pregovora,

već i koliko je to sada građanima Srbije, a poseb-

no onima kojima se Nikolić obraća, važno. Iako

je EU kao i dalje cilj za natpolovičan broj građana

Srbije, njena je privlačnost značajno opala u odno-

su na gotovo dvotrećinsku podršku koju je „put u

EU“ imao pre dve-tri godine.Iako se to smatra uobi-

čajenim „pesimističkim nestrpljenjem“, jasno je da

vlast više ne čini nego što čini šta bi trebalo, na

svom deklarativno velikom trudu „obećane brzine“

priključenja.Varaju se oni koji misle da to tzv.obični

ljudi ne shvataju i ne osećaju.

GRUPNI PORTRET S NIKOLIĆEM

Šta je pravi potez od svega što se predlaže: pri-

stajanje na zahtev za prevremenim izborima, izbo-

ri u decembru, ili izbori u januaru, izbori u proleće...

Nevolja je što sem očaja i osvete, malo šta će biti

normalan kriterij za odlučivanje na sledećim izbo-

rima. Srpska politička scena, pokazuju to u velikoj

meri dosadašnji rezultati, stoji i dalje uglavnom na

obećanjima. Mnoga od njih su odavno lažna. A za laži

se, makar bile i lepe, neće glasati više puta. Nikad

kao sad nije bilo toliko sličnosti između političkih

aktera u njihovim uspesima i neuspesima. Nikad

njihov marketing nije bio isprazniji i neuverljiviji, a

nepoverenje gradjana u političke partije veće. A u

tome, sa druge strane, i jeste velika opasnost.

Rešenja se traže i u „preventivnom“ političkom

dijalogu, okruglom stolu vlasti i opozicije ili kako

već, kojim bi se glavni politički akteri obavezali na

nešto kao „nacionalni program Srbije“, ili kratki bre-

vijar glavnih ciljeva srpskog društva i obaveza poli-

tičke elite.To bi ,svakako, bilo dobro kanalisanje

ove sitiacije koja ne obećava onu „bolju budućnost“.

Makar bismo, povremeno, mogli da kukamo kako

nije ispunjen „ugovor sa gradjanima“, kao onaj DOS-

ov. A i iz toga ima šta još uvek da se prepiše. Mož-

da je to baš sledeće što će uraditi SNS, kad Nikolića

oslobodi iz sopstvenog zatvora.

Da ova sitiacija budi stare duhove, vidi se i po

listi gostiju koji su Tomislava Nikolića posetili u

bolničkoj postelji.To su staro-novi „ponuđači“ uslu-

ga, novčanih i tzv. ideoloških. “Danajskih darova“

građanima Srbije...

Da je uticaj SNS i samog Nikolića ozbiljno shva-

ćen u EU, pokazuje brzo reagovanje iz kabineta

Ketrin Ešton, a onda i lično obraćanje Nikoliću Šte-

fana Filea, evropskog komesara za proširenje, sa

sve uskršnjom čestitkom. Nije ovde reč samo o

Nikolićevom ponašanju kao incidentu,već o zabri-

nutosti kuda može Srbija da ode sa tolikom podrš-

kom čoveku spremnom na opasne improvizaci-

je. Setimo se samo predloga Nikolića iz 2007, kao

predsednika parlamenta na blic, da odmah uvede

vanredno stanje...

Interesantno je da se u saopštenju portparolke

evropske ministarke spoljnih poslova koje je izda-

to na početku Nikolićeve uskršnje avanture, jasno,

iako ne grubo srpskoj vlasti stavlja do znanja da

se EU nije obavezala prema Srbiji nijednim datu-

mom za dobijanje kandidature. Čime im je poruče-

no da u nadgornjavanju oko izbora kao izgovor za

ispunjavanje svojih ciljeva ne koriste administraci-

ju u Briselu. Što pomalo podgreva strepnje da kan-

didatura ove godine i nije tako izvesna...

Da li će EU ozbiljno pogrešiti ako Srbiju, makar

kao kroz „iglene uši“, ne propusti kao svog

kandidata?



Sandžak

Okretanje

“novog lista”PIŠE: SAFETA BIŠEVAC

Kada je polovinom avgusta prošle godine auto-

bus “Nišekspresa” pogođen kamenom na izlazu

iz Novog Pazara, bila je to jedna od glavnih tema

dana. Povređenih nije bilo, “stradala” je samo šofer-

šajbna, ali je “kamenovanje” u medijima Srbije dobi-

lo neverovatno puno prostora. U komentarima na

različitim internet sajtovima čak i ozbiljnih medi-

ja moglo se pročitati da je reč o navodno, naci-

onalističkom činu iza koga stoji muftija Zukor-

lić, opasnom separatističkom aktu, podsećano je

na kosovski scenario…”Napad” su osudili i pojedi-

ni političari. Među prvima ministar rada i socijalne

politike Rasim Ljajić. “To je medveđa usluga gradu,

ljudima koji dole žive. Stvara se jedna loša atmos-

fera, loša slika koja odbija sve one koji razmišlja-

ju uopšte da ulažu i investiraju, tako da apsolut-

no oni koji razmišljaju da rade za neku nacionalnu

stvar, rade u korist sopstvene štete“, ocenio je Lja-

jić. Posle dan-dva policiji se javilo dvoje-troje malo-

letnika koji su priznali da je jedan od njih slučajno

“u igri” pogodio autobus. U slučajnost je retko ko

van Novog Pazara poverovao, ali incident je relativno

brzo zaboravljen.

Kada je 10. aprila ove godine, na povratku iz Niša,

sa utakmice sa niškim Sinđelićem, autobus sa fud-

balerima Novog Pazara pogođen sa nekoliko kame-

nica, elektronski i štampani mediji van Novog Paza-

ra su ovaj događaj potpuno ignorisali. Za razliku

od “kamenovanja” niškog autobusa u Novom Paza-

ru, “kamenovanje” pazarskog u Nišu nije bilo ni na

naslovnim stranama ovdašnjih novina ni u vesti-

ma i tek malobrojni mediji su objavili kratku vest.

U ovom incidentu lakše je povređeno nekoliko fud-

balera Novog Pazara, među kojima i golgeter Miloš

Đalac. „Strašno. Ne znam čime smo ovo zaslužili.

Ovako niko nije dočekan u Novom Pazaru“, rekao je

Đalac. Sportski direktor FK Novi Pazar Sead Brun-

čević nije imao zamerki na organizaciju utakmice u

Nišu i pohvalio je gostoprimstvo domaćina. Sinđelić

je osudio incident, a policija je dan-dva kasnije prive-

la tri osumnjičena mladića. Za razliku od prvog inci-

denta koji su mnogi komentarisali, nijedan političar

se nije izjasnio o ovom incidentu, pa ni predsed-

nik Upravnog odbora FK Novi Pazar Rasim Ljajić.

Posete Prijepolju i Novom Pazaru

Slučaj dva „kamenovanja“ ilustruje odnos Srbi-

je prema dešavanjima u, i oko Novog Pazara i

Sandžaka. Kad medijima i političarima odgova-

ra, incidenti se višestruko uveličavaju, posebno

ako se može „okriviti“ druga, sandžačko-bošnjač-

ka, strana. Kad to nije potrebno i kad je odgovor-

nost pre na nekim drugim, „guraju se pod tepih“.

Novi ministar za ljudska i manjinska prava, držav-

nu upravu i lokalnu samoupravu Milan Marković

izgleda namerava, bar koliko je u njegovoj moći,

da popravi takvo stanje i razgovara sa svim „stra-

nama“ u Sandžaku. Rekonstrukcijom Vlade Srbi-

je, dva resora za ljudska i manjinska prava i vera,

na čiji rad su se najviše žalili Islamska zajednica

u Srbiji koju predvodi muftija Muamer Zukorlić,

Bošnjačka kulturna zajednica, ali i pojedine san-

džačke stranke i nevladine organizacije, spojena

su sa ministarstvima za državnu upravu i lokal-

nu samoupravu i za dijasporu. Bivši ministar za ljud-

ska i manjinska prava Svetozar Čiplić ostao je bez

mesta u Vladi, a njegov kolega nekadašnji ministar

vera Bogoljub Šijaković je, nakon što je ostao bez

ministarske fotelje, imenovan za državnog sekreta-

ra u Ministarstvu vera i dijaspore koje sada predvodi

Srđan Srećković (SPO). Odlazak Čiplića i Šijakovića

sa ministarskih mesta pozdravio je muftija Zukorlić

koji je u tome video dokaz ispravnosti svojih kritika

na njihov račun.

Ni kriv ni dužan, Marković je od svog partijskog,

DS prethodnika Svetozara Čiplića u amanet dobio i

zavrzlamu oko Nacionalnog saveta Bošnjaka ili Boš-

njačkog nacionalnog vijeća (BNV). Na izborima za

BNV 6. juna prošle godine, učestvovale su tri liste,

popularno nazvane Rasimova (Bošnjački preporod),

Suljova (Bošnjačka lista) i muftijina (Bošnjačka kul-

turna zajednica). Treći osvojio najviše, 48 odsto gla-

sova, obezbedio većinu podrškom dva kandidata

sa liste bliske ministru Ljajiću. Konstitutivnu sedni-

cu 7. jula liste ministara Rasima Ljajića i Sulejmana

Sandžakhelsinška poveljahelsinška povelja


Ugljanina bojkotovale, a muftija Zukorlić formirao

BNV, uz podršku dva „odbegla“ kandidata Bošnjač-

kog preporoda. Država nije priznala formirano BNV,

počele da pljušte optužbe i krivične prijave za fal-

sifikovanje biračkih spiskova i ostavki dva Ljajiće-

va „prebega“. Izjasnila su se i nezavisna tela, pove-

renica za ravnopravnost Nevena Petrušić, ombud-

sman za ljudska prava Saša Janković i poverenik za

informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić, koji su

ozbiljno kritikovali pojedine delove izbornog i postiz-

bornog procesa.

Koju nedelju pre odlaska sa ministarskog mesta,

Čiplić je raspisao nove izbore za BNV za 17. april, ali

njih neće biti, jer su odloženi na neodređeno vreme.

Pre no što je odložio izbore za BNV, ministar Mar-

ković je povukao neke dobre poteze. Za razliku od

svog prethodnika, otišao je u Novi Pazar, razgovarao

i saslušao predstavnike sve tri liste. Na prvi pogled,

normalan i očekivan potez, ali živimo u zemlji u kojoj

su i takvi potezi neočekivani. Pre Novog Pazara,

ministar Marković je bio u Prijepolju i na spomenik

Bošnjacima otetim i ubijenim u Štrpcima položio

cveće. „Nećemo da dozvolimo da se nijedan zločin

zaboravi“, rekao je Marković, jedan od retkih držav-

nih zvaničnika koji se pojavio pred ovim spomeni-

kom. Mnogi su dolazili u Prijepolje, ali im spomenik

„nije bio usput“.

Ministar Milan Marković posetio je Novi Pazar

25. marta, a njegov boravak su sve strane ocenile

pozitivno. “Posjeta ministra Markovića je pozitivan

signal Beograda, koji je proistekao iz rekonstrukci-

je Vlade. Očekujem da se poslje ovakve simbolične

poruke krene u konkretne korake”, rekao je Zukor-

lić posle razgovora sa ministrom Milanom Markovi-

ćem u Novom Pazaru. Dopisnici beogradskih medi-

ja su izvestili da je razgovor Zukorlića i Markovi-

ća trajao gotovo dva sata i da je muftija strpljivo

čekao gosta koji je, zbog ostalih sastanaka, kasnio

pun sat i na kraju ga srdačno ispratio “čak do ste-

penica”. Pojedini su čak zaključili da je, posle niza

teških reči i optužbi, došlo do obrta i “pomirenja”

Vlade Srbije i muftije Zukorlića.

Vraćanje međusobnog poverenja

U zajedničkom obraćanju novinarima Zukorlić je

izrazio spremnost da poveruje u dobre namere vla-

de. “Vjerujem da se povjerenje može vratiti. Može-

mo početi sa onim oko čega se u ovom trenutku

može postići saglasnost”, rekao je Zukorlić i ocenio

da je većina nesporazuma između liste koju pred-

stavlja i Vlade proistekla iz nepoštovanja zakona,

te se založio za “otklanjanje nezakonitog ponašanja

organa ili službi” i “hitno otvaranje svih spornih pita-

nja kod resornih ministarstava”. Nosilac Bošnjač-

ke liste, poslanik u republičkom parlamentu i pred-

sednik Izvršnog odbora BNV u tehničkom sasta-

vu (koji država priznaje i čine ga većnici bliski SDA)

Esad Džudžević ocijenio je da poseta ministra Mila-

na Markovića može da „znači preokret“ u dešavanji-

ma u Sandžaku. Zanimljivo je da je i ova lista poče-

la državi da ispostavlja uslove za rešavanje proble-

ma u Sandžaku i za svoj izlazak na izbore za BNV.

Džudžević kaže da postoje tri uslova za stvaranje

pozitivnog ambijenta u Sandžaku. Nakon razgovo-

ra sa ministrom Markovićem, Džudžević je novina-

rima u Novom Pazaru rekao da su ta tri uslova bit-

na za stvaranje unutarbošnjačkog konsenzusa i za

partnerski odnos Bošnjaka sa državom. Ti uslovi su:

„potpuno rasvetljavanje i kažnjavanje odgovornih za

ratne zločine nad Bošnjacima u Sandžaku”, što bi, po

Džudževiću, „smanjilo manipulacije oko teme koja je

vrlo bolna za Bošnjake“. Bošnjačka lista kao dru-

gi uslov navodi da Vlada Srbije, u kojoj imaju mini-

starsko mesto, nastavi da ostvaruju nacionalna

prava Bošnjaka u skladu sa međunarodnim stan-

dardima, poslednji, treći uslov je ukidanje Ured-

be o upravnim okruzima iz 1990. godine kojim je

šest sandžačkih opština podeljeno u dva okruga.

Prema njegovim riečima, ostvarivanjem tih uslo-

va stvorila bi se pozitivna atmosfera za održava-

nje novih izbora za BNV i rešavanje drugih proble-

ma u Sandžaku. Predstavnik Bošnjačkog prepo-

roda (BP), koga je podržala Sandžačka demokrat-

ska partija, Seadetin Mujezinović rekao je, takođe

posle susreta sa ministrom Markovićem, da ova

lista „nema ništa protiv ponavljanja izbora“. U Boš-

njačkom preporodu smatraju da buduće BNV ne

treba da bude politizovano. Za razliku od “muftiji-

ne” i “Suljove”, ova “Rasimova” lista nije pominjala

ni uslove ni preduslove za svoj izlazak na buduće

izbore za BNV.

Ministar Marković je na kraju razgovora sa

predstavnicima sve tri izborne liste medijima

izjavio da među njima nije primetio “lošu name-

ru”. Koji dan kasnije, 30. marta Marković je i zva-

nično saopštio da se odlažu izbori za Nacionalni

savet Bošnjačke nacionalne manjine (BNV) zaka-

zani za 17. april i da će novi termin biti utvrđen

posle konsultacija sa učesnicima prošlih izbora.

„Nakon novih konsultacija sa svim zainteresova-

nim stranama donećemo odluku o raspisivanju



Sandžak

novih izbora za Bošnjački nacionalni savet u cilju

da se narasle tenzije reše na najbolji mogući način,

pre svega u interesu nacionalne manjine Bošnja-

ka i svih ljudi koji žive u tom regionu“, kazao je Mar-

ković. Ministar je istakao da je najvažnije da sve

buduće odluke budu plod najšireg mogućeg kon-

senzusa i da se razvija započeti dijalog i uspostav-

lja poverenje koje je u prethodnom periodu “naru-

šeno različitim odlukama, protestima i nespretno-

stima bez zle namere”. Marković je rekao da želi da

svi učestvuju na novim izborima, jer je važno da se

formira nacionalni savet za Bošnjake i da bošnjač-

ka nacionalna manjina preuzme svoju zakonsku

ulogu. On je rekao i da su predstavnici bošnjačkih

lista Muamer Zukorlić i Esad Džudžević otvorili niz

bitnih pitanja i da svaka od tih tema zahteva ozbilj-

nu analizu zasnovanu na pozitivnim zakonima Srbi-

je. „Najvažnije je da se razgovori sa predstavnicima

lista nastave na institucionalnom nivou“, dodao je

Marković.

Odlaganje izbora bilo je očekivano i logično. Do

30. marta, kada je ministar odlučio da odlaži izbore,

za izlazak na njih nije bila prijavljena nijedna lista,

a slab odziv građana koji su pozivani da provere da

li su upisani u poseban birački spisak, pokazivao je

da za izlazak 17. aprila ni birači nisu zainteresovani.

Razočaranost stanjem u Sandžaku i unutarbošnjač-

ke razmirice neki su razlozi za apatiju Bošnjaka, a

na lošu izlaznost sigurno bi uticao i “aktivan bojkot”

koji je zagovarala lista BKZ muftije Zukorlića. Nakon

odluke o odlaganju izbora, Zukorlić je najavio moguć-

nost promene stava o bojkotu izbora, ali uz ispunje-

nje, naravno, preduslova.

Moguće odustajanje BKZ od bojkota

„Nismo u potpunosti isključili naše učešće na

tim ponovljenim izborima. Ali, da bismo odusta-

li od aktivnog bojkota, morali bismo da potpišemo

vrlo precizan sporazum, po kome bi morale da budu

otklonjene sve nepravilnosti kakvih je bilo u junu

prošle godine”, najavio je Zukorlić. On navodi da bi

birački spiskovi morali da budu ispravni, da na sva-

kom biračkom mestu BKZ ima svog predstavnika

u stalnom sastavu biračkog odbora i člana u izbor-

nim komisijama na svim nivoima, a da tok izbora na

svakom biračkom mestu kontroliše OEBS. Zukor-

lić od države očekuje da Internacionalni univerzitet

koga je osnovao u Novom Pazaru, konačno dobije

akreditaciju, da na posao bude vraćeno 39 vero-

učitelja i da država omogući jedinstveno delova-

nje IZ. Iako je, kako kaže, u rečima ministra Mila-

na Markovića, prepoznao dobre signale da se pro-

blemi rešavaju, Zukorlić nije preterani optimista

jer, kaže, ne veruje da su novi i regularni izbori

za BNV ( na kojima bi, optimistički predviđa, BKZ

osvojio dve trećine glasova), u interesu bošnjač-

kih ministara Sulejmana Ugljanina i Rasima Ljaji-

ća. “Takvo prebrojavanje uoči novih lokalnih i par-

lamentarnih izbora, na kojima su sigurni gubitnici,

njima nije potrebno”, tvrdi Zukorlić.

Sa odlaganjem izbora složili su se i predstav-

nici druge dve liste. Esad Džudžević smatra da bi

izbore za BNV valjalo pomeriti „negde za jesen”

ili, možda zbog troškova, spojiti sa narednim par-

lamentarnim i lokalnim izborima. Pošto se još

ne zna kad će ti izbori biti održani, ali ih, po svo-

joj prilici, neće biti pre decembra ove ili januara

naredne godine, toliko čekanje na izbore za BNV

ne čini se realnim. Džudžević takođe smatra da bi

država konkretnim potezima trebalo da pokaže

dobru volju prema Bošnjacima. Seadetin Mujezi-

nović, koordinator Bošnjačkog preporoda ponav-

lja da izbori za BNV nije trebalo da budu razlog

za podele među Bošnjacima, pa bi i naredni izbori

trebalo da budu samo način da se izaberu najbo-

lji, koji bi najkvalitetnije obavljali poslove iz nad-

ležnosti nacionalnih saveta.

Novih izbora za BNV će znači, biti, ali se ne zna

ni kada ni ko će na njima učestvovati. Ukoliko izbo-

re bude bojkotovala neka od lista koje su izašle 6.

juna, posebno ako to bude BKZ koja je osvojila najvi-

še glasova, biće to senka koja bi legitimitet budućeg

BNV dovela u pitanje. Ministar Milan Marković obe-

ćava da će pokušati da promeni dosadašnju prak-

su, založio se za dijalog i zajednički rad. Tu je „kva-

ka“. Bez podrške vlade i svoje DS, ministar Marko-

vić neće moći da učini išta, a zvanični Beograd se do

sada ponašao kao „slon u staklarskoj radnji“, samo

uvećavajući unutarbošnjačke i probleme oko Islam-

ske zajednice, BNV i Internacionalnog univerziteta.

Kako poverovati da su se opametili i „okrenuti novu

stranu“? Pogotovo što se mnogi u trenutno vodećim

bošnjačkim strankama, SDA i SDP, koje učestvuju u

vladi Srbije, protive bilo kakvom dogovoru sa mufti-

jom Zukorlićem, koji je, pak, „tvrd“ pregovarač.

Popis stanovništvahelsinška poveljahelsinška povelja


Crkva i država na

istom zadatkuPIŠE: VOJISLAVA VIGNJEVIĆ

Iako bi se očekivalo da se u sekularnoj državi kakva

je Srbija, crkva bavi svojim (duhovnim) poslom, a

država svojim (svetovnim), to ovde nije slučaj. Bar ne

kada je o popisu stanovništva u susednim zemljama

reč. Oko te stvari se aktivnosti crkve i države čak i

prepliću. Crkva je pozvala Srbe da se u popisu naci-

onalni izjasne , a država je sa svojom Strategijom

očuvanja i jačanja odnosa Republike Srbije sa dijas-

porom i Srbima u regionu, baš uoči popisa, zatraži-

la da susedne države izmene ustavno uređenjenje i

obezbede Srbima status konstitutivnog naroda. To

se odnosi(lo) na Srbe u Crnoj Gori i Hrvatskoj, čime je

Srbija ozbiljno narušila odnose sa ovim zemljama

upravo zbog takvog stava.

Tri dana pore početka popisa stanovništva u

Crnoj Gori, crkva se umešala u državna i politič-

ka pitanja te države.Patrijarh Srpske pravoslav-

ne crkve Irinej je pozvao Srbe da se „okupe oko

vere, nacije i jezika“. Podsećanje na retoriku „krvi

i tla“ na kojoj su ne tako davno besneli ratovi u

regionu koje je izazvala Srbija, odnosno Miloševi-

ćev režim, dodatno je povećalo napetost oko popi-

sa koji je počeo 1. aprila i završava se 15. Irinej je

pozvao Srbe u regionu da se na popisu izjasne kao

„Srbi pravoslavne vere“, čime je nesumnjivo, crkva

izašla iz okvira „svoje misije“. Srpska crkva se nai-

me, nikad ranije nije na ovakav način izjašnjavala,

a ovde je reč, više je nego očito, o političkom apelu

upućenom pre svega Srbima u Crnoj Gori.

U duhu ovakvih nastojanja, mitropolit Amfilohi-

je već duže vremena vodi otvorenu i organizova-

nu kampanju kojom, kako sam kaže, želi da ohrabri

pravoslavne vernike u Crnoj Gori da se „bez straha“

izjasne na popisu kao Srbi koji govore srpski jezik.

On je poznat po istupima kojima je negirao postoja-

nje crnogorske nacije – svojevremeno je Crnogorce

nazvao „komunističkom kopiladi“, a nedavno je za

crnogorski jezik rekao da je to lažni, izmišljeni jezik.

Crkveni vrh je krenuo još uoči popisa sa organi-

zovanim skupovima i drugim aktivnostima po Crnoj

Gori, da bi se što veći broj građana izjasnilo kao

Srbi, s nadom da će tako nestati i veštačka nacija

koju je, kako je to jednom prilikom izjavio Amfilohije,

stvorio Milovan Đilas! U taj široki front, predvođen

srpskom crkvom uključene su prosrpske političlke

stranke, srpske nevladine organizacije, Srpski nacio-

nalni savet. Cilj kampanje je da se popisom ustanovi

da je Srba u Crnoj Gori 32 posto, koliko ih se takvima

izjasnilo 2003. godine. Ovo izjašnjavanje je za srp-

ske organizacije u Crnoj Gori važnije od referenduma

o nezavisnosti iz 2006. godine, jer je reč o, kako se

ističe, „opstanku nacije, vere i jezika“.

S druge strane, na pomenutu Strategiju su oštro

reagovali zvaničnici Crne Gore i Hrvatske, tako da je

Vlada Srbije morala da se iz tog dokumenta izba-

ci deo u kome se traži da Srbi u Crnoj Gori i Hrvat-

skoj dobiju status konstitutivnog naroda. Tim

povodom Vlada Crne Gore je uputila oštar protest

Srbiji i ocenila da se Srbija svojom strategijom u

odnosima sa Srbima u regionu direktno meša u

unutrašnje stvari suverene Crne Gore, da je stra-

tegija sračunata na „promenu ustavnog poretka

Crne Gore“ i da deluje suprotno „temeljnim princi-

pima dobrosusedskih odnosa“. Predsednik crno-

gorskog parlamenta Ranko Krivokapić je ocenio

da strategija predstavlja mešanje u ustavni sistem

Crne Gore bez presedana: “Bez presedana je da se

neko na takav način meša u ustavni sistem drugih

država. To je agresija, ali ovaj put ne oružjem, već

rušenjem građanskog koncepta Crne Gore i teme-

lja stabilnosti čitavog regiona“, rekao je predsed-

nik parlamenta.

Istoričar Čedomir Antić, predsednik Napred-

nog kluba i autor spornog dela Strategije, ocenio

je da je njena izmena (brisanje dela o konstitu-

tivnosti srpskog naroda u Crnoj Gori i Hrvatskoj)

još jedna u nizu sramota i dokaza slabosti Srbije:

„Niko nema pravo da ospori pravo srpskom naro-

du da ostvari kulturno i nacionalno ujedinjenje.

Ne trežimo mi da Srbi postanu jedini konstitutiv-

ni narod. Neka i ostali budu konstitutivni“, kaže

Antić. Nije samo jasno kako ovaj istoričar prene-

bregava činjenicu da je Crna Gora građanska, a ne

država naroda.



O eliti

Simptom

zvani ĆosićPIŠE: ZORAN JANIĆ

Kultura koja se već više od pola veka gnjavi jed-

nim Dobricom Ćosićem, čiji je opus i onda kad je

nastajao bio anahronizam i predstavljao svojevr-

sni paraknjiževni fenomen, u najdubljem neskla-

du sa modernitetom (da ostavimo po strani pro-

blematično pitanje darovitosti, ukusa, obrazovanja

i umetničkih dometa ovog pisca), ta i takva kultu-

ra, da ponovimo onu krležijansku još uvek aktuel-

nu dijagnozu, “zapuštena je u svemu, a ponajviše u

elementarnim stvarima ukusa”. Čitav Ćosićev opus

odslikava tzv. “srbijanski mentalitet“ i, kao takav,

budući izrazom istorijskih frustracija, zabluda i

nacionalnih kompleksa niže vrednosti što se ovde

gaje kao hrizanteme, kroz sve društvene discipline,

od književnosti i istoriografije do istorije melioriza-

cije, stoji obeležen nekim osvetničkim idealizmom

i zakasnelim nacionalnim mesijanizmom, a u znaku

otvorene etničke i rasne antropocentričnosti. Uzme

li se u obzir stil i tehnika te realistično razlivene pro-

ze, Ćosić bi književnoistorijski spadao ponajpre pod

kraj XIX ili, u najboljem slučaju, u same početke XX

veka, upravo u vreme kad pitanja države, rase i grani-

ca bejahu aktuelna.

Nije uopšte slučajnost što je ova kultura uze-

la Ćosića za glavnog ideologa i reprezentanta svo-

jih nacionalnih ciljeva i to po istom onom obrascu

po kome je, na političkom planu, izabrala i Miloševi-

ća, kao najnižeg zajedničkog imenitelja tog samou-

bilačkog projekta. U Augijevoj štali ovdašnje kulture,

Ćosić već decenijama stoji zaogrnut togom ‘oca naci-

je’, sudbinski zapitan i zagledan u stoleća koja naila-

ze, kao živi spomenik, kao kula-svetilja, kao nit-vodi-

lja kroz istorijska bespuća, te je stoga bilo sasvim

razumljivo da mu zapadne i počasno mesto u naju-

žem krugu ideologa genocida i “humanog preselje-

nja”, a pod zlokobnom firmom Velike Srbije, što će na

sebe preuzeti i u delo sprovesti njegov pesnički

razbarušeni brat po peru Radovan Karadžić, još

jedan “nacionalni radenik” angažovan (terenski)

u odbrani srpstva. Ne treba smetnuti s uma da se

Ćosić pri tom i sam godinama ustrajno u javno-

sti predstavljao upravo takvim (šumadijski žila-

vo i uporno), kao neko ko je neophodno potreban

ovom društvu, politički i socijalno imobilisanom

i kulturno zaostalom. Paradoks je što je Ćosić

to i bio, nije se uopšte morao toliko truditi. I to

kao tema. Kao opšte mesto. I, pre svega, kao ali-

bi. Ideološki alibi, mora se naglasiti, jer je Ćosić,

kako god mu prišli, preko ideja koje zastupa, poli-

tičkih stavova ili jezika njegovih knjiga i njega

samog, ideološka nacionalistička lingua franca ovdaš-

njeg političkog i kulturnog diskursa, on je zaštitni

znak i toliko traženi ‘brend’ Srbije; on je naša matrica

(naša pčela-matica) – i u tome se krije tajna Ćosićeve

(mlečne) sveprisutnosti.

Sam Ćosić mora da se našao u čudu saznavši da je

nedavno ponovno aktuelizovana međunarodna optuž-

nica BiH protiv njega i pokrenuta inicijativa više nevla-

dinih organizacija, na čelu sa advokatom Todorovićem,

da se izvede pred sud zbog širenja rasne mržnje, jer

šta je drugo radio on, do to što inače celog svog spisa-

teljskog veka radi: brine o srpskoj naciji?

Njegova fizička smrt samo će ga dodatno kanoni-

zovati pošto u ovoj kulturi, ovakvoj kakva jeste, on

već sada jeste svetac. Ne mora nigde da se žuri, več-

nost ga već ionako raskriljenih ruku čeka. Za druš-

tvo nespremno za bilo kakvu dublju introspekciju

ili, nedajbože, za kajanje i stid zbog tolikih zločina,

Ćosić i jeste svetac i prava figura po meri. Po meri

onih najpodlijih i najbrojnijih među nama, što su do

juče klali, a danas se zalažu za nacionalnu amneziju i

pomirenje.

O elitihelsinška poveljahelsinška povelja


SANU, ukratkoPIŠE: SRĐAN JOVANOVIĆ MALDORAN

Još od čuvenog Memoranduma Srpske akademije

nauka i umetnosti (SANU), ova institucija je pokaza-

la izraziti nedostatak obrazovanja svojih članova, kao

i snažan nacionalistički angažman. Iako je akademi-

ja nauka i umetnosti jedne zemlje institucija na kojoj

bi trebalo da se nalaze sposobni i stručni akadem-

ci, SANU, sa svojim članovima, često pokazuje upra-

vo suprotne tendencije. Zato sam otišao na internet

stranice ove institucije i pogledao biografije nekih

njenih članova. Rezultate, zajedno sa informacijama

iz eksternih izvora (članci i intervjui članova) su pri-

kazani niže.

Matija Bećković, književnik. Član od 1983. Pod

„školskom spremom“ piše kako ima maturu gimna-

zije u Valjevu, te da je „studirao na Filozofskom

fakultetu“, za šta možemo da pretpostavimo da

znači da nije uspeo ni da diplomira. Nacionalistič-

ki angažman ovog čoveka je potpomogao razvoju

ovog opasnog svetonazora, doprinevši daljem uda-

ljavanju Srbije od modernih, evropskih tokova.

Dušan Kovačević, dramaturg. Biografija na stra-

nici SANU navodi kako ima diplomu Akademi-

je za pozorište, film, radio i televiziju, te se sto-

ga postavlja pitanje kako je moguće da je osoba

bez doktorata (čak ni magistrature) bila docent

na Fakultetu dramskih umetnosti u periodu 1986-

1988. U intervjuu za Pravoslavlje, rekao je, izme-

đu ostalog, i sledeće: „Mislim da je porodica osno-

va i škola i crkva budućeg čoveka”, pa zatim i: „Za

mene lično su vera i verovanje ono najintimnije.

Vera je satkana od ubeđenja, od sećanja, od gene-

tike, od istorije koju znaš i koju ne znaš, a nosiš je

u sebi; od koordinata prostora i vremena u svemi-

ru, od onoga što samo naslućuješ, od onoga što si

naučio od vere, da ti vera pomaže i da neko brine o

tebi i onda kada ti ne brineš“.

Dobrica Ćosić, književnik i političar. Član još od

1970. Školska sprema: „Niža poljoprivredna škola

u Aleksandrovcu, upisao se u Srednju poljoprivred-

nu školu iz koje je isključen; završio novinarsku i

Višu partijsku školu“. Kako piše Mirko Kovač, „srp-

ski pisci iz patriotske lige, s jakim nabojem rodo-

ljubnih emocija, nekako su po tradiciji oduvijek bili

u dosluhu s policijom, spremni na svaku zloću, ako

im je nacija pokriće. Prikloniti se naciji pravo je zado-

voljstvo; tu je svaki zalogaj sladak, a svaka banal-

nost dobiva neki viši smisao. U okrilju te ideologi-

je može se, bez osjećaja krivnje, počiniti niz gadosti,

jer ‘otadžbinska zajednica’ oslobađa svih stega, pa

su ondje mnogi pisci našli utočište, a Dobrica Ćosić

i svoj divan na kojemu je gradio mit nacije i vlasti-

ti mit oca nacije. I dok su njegovi sljedbenici uživa-

li u kavanskom nacionalizmu, mahom pijani i vulgar-

ni, najčešće doušnici, njihov je guru uvijek bio neg-

dje visoko, intiman s čelnicima UDB-e, povlašten kao

pisac i jedini koji je u ono vrijeme mogao posjetiti zlo-

glasni logor na Golom otoku“.

Predrag Piper, jezikoslovac. Redovni profesor Filo-

loškog fakulteta koji jedva da ima nekoliko objav-

ljenih radova u inostranstvu. U svojoj knjizi „Srpski

između malih i velikih jezika“, piše: „Sudbinu srp-

skih knjiga izvan Srbije dele i srpski grobovi, spo-

menici, crkve i manastiri, koje se i danas (...) zati-

ru samo zato što su na njima srpsko slovo, srp-

ska reč i srpsko ime (grobovi su mnogim Srbima

bili i ostali prvi bukvari, istorijske čitanke, pou-

ke o identitetu i proročanstva o nesrećama koje

se ponavljaju, pa zato masovno uništavanje spr-

skih grobova i svetinja ni danas nije slučajno, kao

što nije slučajno ni ćutanje domaćih i stranih, ina-

če vrlo glasnih i dobro nagrađenih aktivista nove

svetske ideologije, njenih poverenika za ljudska

prava, obavezno ‘nezavisnih’ i ‘nevladinih’, ali veo-

ma selektivnih u traženju krivaca, stručnjaka za

razvijanje međunacionalne tolerantnosti itd., niti

je slučajna ravnodušnost predstavnika Ujedinje-

nih nacija, formalno dovedenih da sprečavaju dis-

kriminaciju i nasilje na teritorijama država nasta-

lih od druge Jugoslavije, a koji to gotovo i ne čine)“

(39). Izrazito negativna konotacija kojom Piper

boji poverenike za ljudska prava, nevladine orga-

nizacije i međunacionalnu tolerantnost, da upo-

trebim i ja jedan sopstveni etički kriterijum, ledi

mi krv u žilama. Stvaranje atmosfere straha i tero-

ra je oruđe koje su nacionalisti i ksenofobi doveli

do demagoške perfekcije. Piper je za ovo ekspert.

U njegovom Weltanschauunu, ceo svet je okrenut

protiv Srba i srpskog jezika: „Srpski jezik izvan



O eliti

Srbije i Crne Gore (se) nalazi u okruženju koje često

ima jake naboje antisrbizma. On je jednim delom bio

zapretan kod onih koji su izgubili Prvi i Drugi svet-

ski rat, pa su sada našli nove saveznike, a jednim

delom antisrbizam je izazvan odbijanjem ili nespre-

mnošću Srba da se odmah i bespogovorno uklope u

krupne geostrategijske planove zapadnih sila i radi-

kalnih islamskih zemalja“.

Miro Vuksanović, književnik. Školska sprema:

„diplomirao književnost“. Upravnik Biblioteke Mati-

ce srpske, dakle, nema ni magistraturu. Ovako piše

ovaj diplomac i akademik: „U noći između prvog i

ilindanskog avgusta, u kući gde sam bio na odmo-

ru od poslova i zadevica, došao je naslov Devet vrli-

na Milke Ivić. Dovelo ga je razmišljanje, višednev-

no, kako da odgovorim na pismo profesora Pipera i

uredništva Južnoslovenskog filologa, koji su zatražili

prilog za osamdeset i petu godišnjicu vodećeg srp-

skog lingviste. Po ustaljenoj navici da mi pomažu

brojevi (i ja njima koliko mogu) na čelu naslova je

devetka. U imenu i prezimenu Milke Ivić ima devet

slova. Tri puta se ponavlja I, kao početak glavnog

lingvističkog prezimena u savremenoj srpskoj nau-

ci i kao podsećanje da o tom prezimenu treba još

(i još) pisati. Dosetka s devetkom bila mi je potreb-

na da tako svedem broj vrlina profesorice Ivić, da

ih još jednom proberem”. Hvalospevi u alademskim

klanovima su na ovim prostorima izuzetno popular-

ni, i ovaj skoro komični paragraf je tako našao svoje

mesto u poznatom „Južnoslovenskom filologu“.

Kosta Čavoški, pravnik. Dodeljen mu je dokto-

rat još 1973. Objavljivao je radove slikovitih naslova

poput „Zatiranja srpstva“ (1996), pa „Na rubovim srp-

stva“ (1995), a potom i „Hag protiv pravde“ (1998).

U intervjuu za Pečat, ovaj profesor Pravnog fakulte-

ta kaže: „Čim smo saznali za ovu sramnu kampanju

protiv Vojislava Koštunice, nas nekoliko članova neg-

dašnjeg Odbora za odbranu slobode misli i izražava-

nja rešilo je da se oglasi. To su Dobrica Ćosić, osni-

vač i predsednik ovog Odbora, Matija Bećković i moja

malenkost. Dana 14. marta 2011. godine mi smo izda-

li saopštenje kojim osuđujemo kao sraman i nedosto-

jan čin pokušaj da se Vojislav Koštunica poveže sa

ubistvom Zorana Đinđića, a zatim pozvali odgovorne

državne vlasti da prekinu ovu beskrupuloznu kampa-

nju protiv Vojislava Koštunice, te da kriminalce traže

i nađu među pravim kriminalcima. I što je još važnije,

zatražili smo da se prekine i onemogući dalje samo-

ponižavanje Srbije i moralno razaranje srpskog druš-

tva. Upravo je Dobrica Ćosić izneo ideju da bi iznova

trebalo osnovati Odbor koji bi se bavio teškim i

učestalim kršenjem elementarnih ljudskih prava.

Jedino je pitanje da li u srpskoj duhovnoj eliti ima

spremnosti za takvo angažovanje”.

Milorad Ekmečić, istoričar. „Srbija je uvek veli-

ka. Sve dok neželjeni raskol u Srpskoj crkvi ne

proizvede njivu na kojoj će cvetati nove nacije,

ostaje srpski narod. Kad je izbio ustanak u ras-

padnutim delovima Jugoslavije 1941. godine, itali-

janski general Roata je napisao pismo Musoliniju

da je revolucija posledica razbijanja srpskog naro-

da kao političke celine. Srbi su, mislio je on, bili

uvek najznačajnija balkanska nacija, ali dok se ne

ispravi omaška njihovog unazađivanja, cepkanjem

u male okupacione delove, gerilski rat na Balkanu

neće prestati. Dok američki stratezi budu muku

mučili sa pitanjem kako da unište virus zla koji

Srbi u sebi nose, opasnost za njih od gerilskog

rata u nekom novom sukobu sa Rusijom će biti

realna i prisutna. Sav taj panteon umnih glava,

vođa njihovih nevladinih organizacija i javno srp-

sko mnjenje koje oni stvore je paučina na vetru.

Varaju se američki stratezi kad misle da će ih

unutrašnjim rastakanjem srpske politike, kulture,

stila života osloboditi obaveze da na Balkan šalju

pola miliona vojnika, u slučaju neke veće krize nji-

hovih odnosa sa Rusijom. Raskol naše crkve je tu

najefikasniji, ali bi takva kriza sa Rusijom i pobu-

na Srba uništila i današnje vodstvo srpske crkve.

Zaustavljena je obnova religioznosti u našoj crkvi.

Narod se vraća krsnoj slavi, paljenju badnjaka, daća-

ma na pogrebima, ali ne i pravom verovanju. Komu-

nizam nije glavni krivac za porast ateizma u svetu.

Opasnost ateizacije sveta dolazi danas iz SAD. Nig-

de nije bilo većih bogomoljaca, a nikad više grešnika,

kao u SAD. Tamo se koplja cene”.

Svi gorenavedeni su „akademici”, članovi Srpske

akademije nauke i umetnosti. Ni na koji način, osim

toga nisam u stanju da kometarišem.

IZVORI:

Internet strana SANU www.sanu.ac.rs.

Razgovor sa Dušanom Kovačevićem, dramskim piscem: ”Sačuvajmo

ono što je naše”, Violeta Vučetić, Pravoslavlje – novine Srpske

patrijaršije.

Mirko Kovač, Dobrica Ćosić – Kobni otac nacije, Peščanik, april 2009.

Miro Vuksanović, Devet vrlina Milke Ivić, Južnoslovenski filolog.

KOSTA ČAVOŠKI, ” Linč protiv Koštunice je samoponižavanje Srbije”

Intervju | Nataša Jovanović | 18. mart, 2011.

”Srbi su za Ameriku narod koji u sebi nosi opasan virus”, MILORAD

EKMEČIĆ, Pečat, NoviStandard, 12. januar, 2011.

Zapostavljanje opasnostihelsinška poveljahelsinška povelja


Evropski maršPIŠE: BOŠKO JAKŠIĆ

Neonacizam doživljava procvat širom Evrope. Upr-kos podsećanja na strahotnu prošlost, dokumena-ta, filmova i serija, uprkos opomena, školskih štiva i zakonskih zabrana, zlo ponovo preti.

Ne radi se o apstraktnom pojmu koji opisuje pona-šanje ili verovanja jedne subkulture. Neonacisti ne žive u podzemlju, ne izlaze iz svojih skrovišta kada padne noć. Oni su učitelji, kompjuterski eksperti, pro-davci, muzičari... Mogu da budu naše kolege, susedi.

Posredni i neposredni uticaj neonacističkih orga-nizacija raste od Holandije i Belgije, preko „desničar-skog bastiona“ srednje Evrope – Austrije, Mađarske, Češke i Slovačke – do Balkana. Sve je više parlame-nata u čijim sazivima sede ultradesničari koji su na funkciju dospeli uz podršku neonacista.

U Francuskoj su neonacističe organizacije zabra-njene, ali mnoge se legalno kriju iza registrovanih ultradesnih grupacija poput „Trećeg puta“ ili „Novog otpora“ koji nastupa pod sloganom „Manje leftizma! Više fašizma!“.

U Italiji nacističkoj ideologiji bliske organiza-cije već decenijama opstaju kao parlamentarne stranke.

U Nemačkoj je po završetku rata, pod nadzorom saveznika, izvršena striktna „denacifikacija“, ali posle ujedinjenja 1990. neonaci grupe dobijale su sve više pristalica, posebno među mladima iz biv-še DDR koji su negovali omraz prema komunizmu i averziju prema Slovenima – posebno Poljacima – ili Turcima.

Kako je proizvodnja nacističkog propagandnog materijala zabranjena, uvozi se iz SAD, Skandinavi-je, Mađarske ili Italije. Izmišljaju se novi simboli koji asociraju na svastiku. Najjača stranka kojoj se pri-pisuje ova orijentacija je „Nacionalna demokratska partija“. Mnoge grupe koje isplivaju na površinu su zabranjene ali stalno se stvaraju nove.

Britanski neonacisti predstavlja širok front stra-naka koje su pre svega usmerene na „čišćenje“ društva od drugih etničkih i verskih grupa. „Britan-ska nacionalna partija“ Hitlerovog obožavaoca Džo-na Tindala, koja otvoreno poriče Holakaust, predvo-di listu od najmanje desetak takvih stranaka – ideo-loške dece „Britanske unije fašista i nacional socija-lista“ sera Osvalda Mozlija koja je zabranjena 1940.

U Bugarskoj je registrovano pet stranaka neona-cističke orijentacije, u Grčkoj dve: „Krisi Avji“ (Zlat-na zora) i „Mavros Krinos“.

U Slovačkoj su pripadnici neonacističke grupe „Slovenska Pospolitost“, angažovane u obračunima sa Romima, a prošle godine su u Bratislavi sprečili održavanje prve parade LGBT populacije. Slave Hitle-rovog zamenika Rudolfa Hesa, a u Novom Sadu su

ruku pod ruku sa srpskim neonacistima obeleža-vali godišnjicu rođenja Hajnriha Himlera.

U mađarskom parlamentu otvoreno neofašistič-ka stranka „Jobik“, poznata po podršci ideji grad-nje koncentracionih logora za mađarske Rome, je partner vladajućeg „Fidesa“ premijera Viktora Orbana. Izveštaji govore da postoji najmanje osam tajnih logora za stalnu obuku neonacista, uključu-jući i onaj ekstremnog „Mađarskog nacionalnog fronta“ namenjen kandidatima koji dokažu da nisu jevrejskog ili romskog porekla. Vizentalov cen-tar upozorava da Mađarska „tone u ambis rasne mržnje“.

U susednoj Austriji, Hitlerovoj domovini u kojoj je u vreme fašizma bilo registrovano 500.000 naci-sta, „Partija slobode“ Hajnca Kristijana Štrahea uspinje se ka političkom vrhu zahvaljujući raznim neonacističkim udruženjima građana. „Neonacisti lajt“ bi prema ispitivanjima javnog mnenja danas osvojili više od 40 odsto glasova – obnavljajući mučna sećanja na uspon nacista tridesetih godina prošlog veka.

U Belgiji od 2004, dominira neonaci organizaci-ja „Krv, zemlja, čast i odanost“ koja se često suko-bljava sa snagama reda.

Neonacisti su se razmahali i po bivšim sovjet-skim republikama sa Baltika. Iako je u Estoni-ji zabranjeno isticanje nacističkih simbola, UN su konstatovale povećanu aktivnost neonacista i u Estoniji i u susednoj Letoniji gde se slave pobede fašista nad Crvenom armijom.

NEONACI EKS-JUU BiH je februara 2010, po modelu Handžar divizije, for-

miran Bosanski pokret nacionalnog ponosa koji je kao

svoje neprijatelje precizno odredio: „Jevreje, Rome, čet-

nike, hrvatske separatiste, Tita, komuniste, homosek-

sualce i crnce“.

Hrvatski neonacisti, naslednici ustaške ideologije Ante

Starčevića i Ante Pavelića, oglašavaju se ispisivanjem

antisrpskih grafita, skranvljenjem groblja i spomenika,

negiranjem Holokausta, isticanjem ustaških simbola,

koncertima pevača Tompsona.

Neonacizam u Srbiji, koji počiva na nacionalnim i ver-

skim faktorima, najbolje reprezentuje Nacionalni stroj,

organizacija koja je organizovala mnoge incidente i čiji

su lideri pred sudom.




Ko će se

suprotstaviti

novom fašizmuPIŠE: OLIVERA MILOSAVLJEVIĆ

Osnovna pobuda za pisanje bilo mi je nepodnošlji-

vo osećanje privida prisutnog u svemu što određuje

društveni život u Srbiji. U stalnom prividnom objaš-

njavanju sadašnjosti prošlošću, kod nas su se iskri-

stalisala dva karakteristična fenomena. Istraživanja

se odnose na davno istraženo, a interpretacije na

neistraženo ali podrazumevano, odnosno istražuje

se opšte poznato, a interpretira nepoznato. Tako se

osamdesetih godina „otkrivao“ Goli otok, devede-

setih Jasenovac, dvehiljadedesetihih dan izvršenja

smrtne kazne nad Dražom Mihajlovićem, kao da sve

to nisu bile opštepoznatr činjenice decenijama una-

zad. Otkrivanje poznatog može da ima samo mani-

pulativnu funkciju „zasenjivanja prostote“, prividom

da je sadašnjost bolja i istinoljubivija od „mračne“

prošlosti sa kojom imaginarni „mi“ nemamo nika-

kve veze. Naravno, istraživanje istraženog je lak

zadatak, jer su svi podaci dostupni u davno napi-

sanim knjigama. Sa druge strane, ne istražuje se

ono što je nepoznato, jer to zahteva višegodišnji rad

i ne daje materijal sa svakodnevne konferencije za

štampu.

I šta se dogodilo? Kao nova znanja nudi nam se

višak interpretacija i manjak istraživanja. Svako ima

interpretaciju, ali uglavnom baziranu na saznanji-

ma koja su ostavili istoričari iz prethodnih decenija,

gle čuda, uglavnom istoričari tzv. komunističke isto-

riografije. Zato i danas kada želimo nešto konkret-

no da saznamo iz istorije Jugoslavije moramo da se

vraćamo na knjige naših profesora pisane pre 20, 30

ili 40 godina. Od mnoštva novih interpretacija odav-

no poznatih činjenica nema mnogo koristi, a i dosad-

no je.

A kako je do toga došlo, posebno kako je do toga

došlo u razmatranju fašizma i Drugog svetskog rata.

Nekad davno se smatralo da je dovoljno istražiti

relevantne podatke iz prošlosti i pustiti ih da sami

za sebe govore. Onda je ta pozitivistička istoriogra-

fija proglašena prevaziđenom, rečeno je da se njome

bave samo staromodni istoričari, da nema činjenica

o prošlosti, da je sve sadržano u sadašnjosti. A

pošto je kod nas sve privid, i interpretacije ima-

ju privid naučnosti, i u priču o odsustvu činjeni-

ca se doslovno poverovalo. Zato se verovatno,

nikada ranije prošlost nije do te mere relativizo-

vala kao sada kad je naukom proglašena razba-

rušena interpretacija. Interpretativna istorija bez

činjenica dala je privid legitimnosti spekulacija-

ma o prošlosti sa pozicija aktuelnog stanja, aktu-

elnih vrednosti i aktuelnih merila. Danas je novi

fašizam bar prividno slab, komunizma više nema,

a dominantno je nešto što se naziva tranzicijom

i što, kao i svaka ideologija, proizvodi svoje isto-

ričare koji sa, ne previše znanja ali zato sa puno

pobedničke nadutosti interpretiraju i tridesete i

ratne godine. Tridesete se vide kao normalno, pri-

rodno stanje i proglašavaju za prošlost sa kojom

treba uspostaviti kontinuitet, preskačući sve što

je između bilo. Drugi svetski rat se interpreti-

ra na bazi pretpostavki koje uglavnom počinju reči-

ma: nije trebalo, trebalo je, ko je mogao znati, niko

nije mogao znati... Kolaboracija se pravda uz supe-

riorni osmeh znalaca da savremenici nisu imali, niti

su mogli imati punu svest ni saznanja o tome šta

fašizam jeste i čemu teži, nisu mogli znati za kon-

centracione logore i masovna ubijanja. Uostalom,

bila je okupacija i kad je već i Francuska kapitulira-

la, trebalo je samo čekati da se sve vrati u normal-

no stanje. A kako smo se sada i tako u njega vrati-

li, sa tugom se pitaju gde bi nam tek bio kraj da smo

mogli da nastavimo svetli put sa koga smo skrenuli

1941. godine.

A kako su o svetlim tridesetim godinama misli-

li oni koji su o njima nešto znali, oni koji su u nji-

ma živeli, kako su mislili savremenici? Erik Hobsba-

um u svojoj autobiografiji beleži da je kolaps svet-

ske privrede početkom tridesetih proizveo erupci-

ju. „Njen simbol je od 1930. godine bio dobro poznat:

crna svastika u belom krugu na crvenoj pozadi-

ni“. I onda kaže: „teško je nekom ko nije iskusio

Zapostavljanje opasnostihelsinška poveljahelsinška povelja


dvadesetovekovno Doba katastrofe u srednjoj Evropi

da uvidi šta je značilo živeti u svetu za koji se napro-

sto nije očekivalo da potraje, u nečemu što se stvar-

no čak nije moglo ni opisati drugačije nego naprosto

kao usputna stanica između mrtve prošlosti i buduć-

nosti koja se još nije rodila“. I dalje: „Bili smo na Tita-

niku, a svako je znao da ćemo udariti u ledeni breg.

Jedina neizvesnost je bila šta će se desiti kada uda-

rimo. Ko će da obezbedi novi brod“?

Potpuno isto, ali sa mnogo manje optimizma,

što je i prirodno jer je živeo ovde, pisao je beograd-

ski student filozofije u jednom našem studentskom

listu, u maju 1933: „Kuda stremi čovečanstvo kroz

ovu nepomirljivu borbu? Da li će nam ona podariti

jedan trajni mir, ili će njen ishod doneti novu pustoš,

nova očajanja? Ceo svet drhti pred ovim pitanjem

(...) Hradnokrvna istorija kazuje nam ravnodušno o

golgoti preko koje je ljudski rod vekovima prolazio

(...) Ona će, možda, samo nekoliko decenija docni-

je sa istom hladnokrvnošću kazivati krvoprolića jed-

nog modernog doba u kome je ljudski um odigrao

najsramniju ulogu u celokupnoj povesti zemljine

kugle. (...) Za nas, decu Nesretnog veka, u opštoj

zabuni i neizvesnosti koja je pritisla svet, jedno je

jasno: u doba kad civilizacija dostiže svoj vrhunac,

ljudsko društvo živi bez civilizacije“.

Jedan konzervativni domaći sociolog iste 1933,

je beležio: „Staro ’predratno’ doba, njegov poredak

i društvo, više se nikada neće vratiti. Ko to ne uvi-

đa taj troši energije na priviđenja i zablude. Bitno

je da se u novo što dolazi unese što više iskustva,

saznanja, mere stečene patnjama velike prošlosti i

bedne sadašnjice“.

Časopis „Nova francuska revija“ je objavio, a

„Srpski književni glasnik“ 1934, preneo delove

članka Lava Trockog u kome je pisao: „Fašizam

je uzdigao u politiku društveni talog. Ne samo u

kućama seljačkim, već i u oblakoderima varoškim,

uz XX vek još uvek žive X i XIII vek. Stotine milio-

na ljudi služe se električnom strujom i ako ne pre-

staju da veruju u mađiske sile.(...) Avijatičari koji

upravljaju čudotvornim aparatima što ih je stvorio

genije ljudski, nose pod prsnikom amajlije. Koliko

je sve neiscrpnih rezervi mraka, neznanja i divlji-

ne! Očajanje ih je oživelo, fašizam im je dao zasta-

vu. Sve što bi u redovnom razvoju društva bilo

odbačeno iz narodnog organizma kao izmet kul-

ture, vratilo se sad na grlo: civilizacija kapitali-

stička bljuje nesvareno varvarstvo. To je filozofija

nacional-socijalizma“.

Taj „Titanik“, kako kaže jedan od najvećih živih

istoričara, taj „nesrećni vek“, kako kaže beograd-

ski student, ta „bedna sadašnjica“, kako kaže doma-

ći konzervativni sociolog, to „nesvareno varvarstvo“

kako kaže Trocki, to je ono svetlo vreme sa kojim

uspostavljaju kontinuitet i u koje žele da nas vrate

istorijski ignoranti-interpretatori.

Interpretatore kolaboracije u Drugom svetskom

ratu koji uvek počinju rečima „niko nije mogao zna-

ti...“ izgleda da ni „nepostojeće“ činjenice ne mogu

da tresnu u lice. U svim knjigama piše da je logor

Dahau osnovan 22. marta 1933, osam godina pre

početka rata u Jugoslaviji. Istog dana, doslovno,

22. marta 1933, beogradski list „Vreme“ je izve-

štavao: „Prvi logor gde će biti internirani komu-

nistički funkcioneri i druga lica štetna po držav-

ne interese, biće u sredu otvoren u okolini bavar-

skog mesta Dahau. Logor će moći primiti 5000

lica“. Trebalo je da prođe samo četiri meseca da

isti list 26. avgusta 1933, pod naslovom „Kon-

centracioni logor u Dahau“, objavi fotografi-

ju logora sa tekstom: „Internirci u koncentra-

cionom logoru u Dahau, u Nemačkoj, morali su

sami da izrade ogradu logora. Logor je ograđen

betonskim zidom i trostrukom ogradom od bod-

ljikavih žica, kroz koje se noću pušta električna

struja. Sem toga postaviće se betonski stubovi

na kojima će biti montirani automatski mitralje-

zi, koji stupaju u dejstvo, čim se žica na jednom

mestu prekine“. I hiljade i hiljade sličnih vesti

stizalo je svakodnevno sledećih osam godina,

do 1941, kada su po interpretatorima koji istra-

žuju samo opštepoznato, savremenici bili straš-

no iznenađeni i zaprepašćeni kada je rat stigao i

do Jugoslavije.

Druga interpretativna priča je ona o komu-

nizmu koji se sada izjednačava sa fašizmom,

koji je, kako kažu interpretatori, pukim slučajem

pobedio, koji je sarađivao sa Hitlerom, koji se

samo pravio da je antifašistički. Danas se tride-

sete čitaju iz vizure 2011. Nema komunizma pa ga

nije bilo ni tridesetih. Nema smrtne kazne, progo-

na, logora za studente komuniste, pa ih nije bilo ni




u sjajnim jugoslovenskim tridesetim. Komunizam je

bio na istoku, na zapadu smo bili mi, demokrate. Svi

smo sada antifašisti pa smo to bili i tridesetih godi-

na prošlog veka.

Erik Hobsbaum beleži da je 1935, kada je

došao na studije u Kembridž, njegova generaci-

ja bila „najcrvenija i najrevolucionarnija u istori-

ji tog univerziteta“, da je tridesetih godina levi-

ca privlačila „intelektualno najsjajnije pripadnike

studentske generacije na elitnim univerzitetima

u Britaniji“, i na kraju, da su u Drugom svetskom

ratu komunisti bili „izuzetno nesrazmerno preza-

stupljeni u većini pokreta otpora, ne, jednostavno

zato što su bili najhrabiji, već zato što su oduvek

bili spremni na najgore“.

Istih, ranih tridesetih godina, dok su konzerva-

tivni pisci u beogradskoj štampi Hitlera nazivali

„gospodinom Hitlerom“, a zadivljeni desničari mesi-

jom, levičari su ga u svojim ilegalnim novinama

zvali „krvavim psom“ i „krvolokom“. Istina, možda

nisu bili lepo vaspitani kad su se tako izražavali o

gospodinu, ali pokazalo se da bez njih tako rezolut-

nih, ne bi bila moguća ni pobeda nad Hitlerom.

Antikomunizam iz tridesetih godina, nastao u stra-

hu od Sovjetskog Saveza i proklamovane ideje svets-

ke revolucije, sada se pretvorio u izjednačavanje

fašizma i komunizma. To nije nastavak tridesetih, to

je nova spasonosna formula koja iz vremenske udal-

jenosti pruža udobnu poziciju maskiranja prošlosti

savremenošću. Suprotno današnjem vremenu, tri-

desetih se savršeno dobro znala razlika između ove

dve ideologije. Njihova sličnost u otporu liberalizmu

podrazumevala je i akcentovanje suštinskih razlika u

krajnjim ciljevima – militarizmu, imperijalizmu i rasiz-

mu fašizma, odnosno, revoluciji i principu jednakos-

ti komunizma. Tada je strah od širenja revolucije bio

opravdan, a nepoznavanje onoga što nosi fašizam

bilo prisutno samo onoliko koliko je uvek prisutna

želja da se ne veruje do kraja u mogućnost ostvaren-

ja najgoreg. Kad se konačno u to poverovalo, kada

je rat već počeo, osim otvorenih pristalica fašizma,

u Evropi nije bilo gotovo nikoga, čak ni među onima

koji ga nisu voleli, ko nije bio spreman za sarad-

nju sa komunizmom samo da se uništi fašizam. U

Jugoslaviji nije bilo tako. Zato danas, posle više

od 70 godina naši interpretatori još uvek drže kao

otvoreno veliko filozofsko pitanje – šta je uopšte

kolaboracija?

Danas, izjednačavanje komunizma koga nema

i fašizma koga ima, ne pravi nikakvu razliku

između njih. To što je jedan tridesetih želeo da

nametne rasističku paradigmu čitavom svetu, a

drugi da ga u tome speči i uništi ga, u prividnom

razmišljanju o prošlosti, a stvarnom o sadašnjosti,

nema nikakvu ulogu.

Jedina sličnost u razmišljanju o fašizmu

između tridesetih godina i sadašnjeg vreme-

na je u verovanju da se sa njim može pregovara-

ti, da je legitimni sagovornik, jer dolazi na vlast

demokratskim putem, da ne misli ozbiljno ono što

govori, da se može zauzdati. Spoznaja o toj zablu-

di je tridesetih došla suviše kasno. To su prve

osetile višemilionske žrtve.

Sada se, međutim, broje žrtve fašizma i komu-

nizma sa ciljem da se posle normalizacije naciona-

lizma normalizuje i njegov krajnji izraz – fašizam, jer

kako tvrde interpretatori, postojalo je i veće zlo od

njega. Ne broje se samo one treće žrtve. Da li ima

recidiva rasizma u njihovom prećutkivanju? Da li je

to zato što su daleko, a i nisu bele? Danas još do kra-

ja ne znamo kakav će se fašizam sutra roditi i gde će

se prvo instalirati. Pitanje koje se nameće glasi: ko

će se suprotstaviti novom fašizmu kad jednog dana

postane jak? Ko će činiti neke druge internacional-

ne brigade jednom kad i ako ponovo zakuca na vra-

ta? Japiji, brokeri? Bez dubokih uverenja o neposto-

janju rasnih razlika i o jednakosti ljudi nema ideala.

Bez ideala nema žrtvovanja. Put fašizmu je slobodan.

Tako nije bilo tridesetih godina, tada je imao prirodne

neprijatelje. Ali istorija se nikada ne ponavlja, možda

je ovaj „Titanik“ samo farsa „nesvarenog varvarstva“.Reč na promociji sopstvene dvotomne knjige

„Savremenici fašizma“ u izdanju

Helsinškog odbora, 20. aprila 2011.

Reciklaža istorijehelsinška poveljahelsinška povelja


O prećutkivanju,

laži i suzamaSLOBODANKA AST

Praznovanju nikad kraja: Uskrs i Vaskrs, pa prvomaj-

ski praznici, pa đurdjevdansko slavlje i cveće, i sun-

čani prolećni dani... Pevaće se i igrati, izumeđu osta-

log i u spomen parku Jajinci, i u Šumaricama. Tu je

sahranjeno hiljade ubijenih rodoljuba i opet će se

roštiljati, piti, igrati, pevati, igrati fudbal, deca će trča-

ti, a psi lajati... Naravno, biće tu i parkiranih automo-

bila... Na humkama onih koje su pobili okupatori i nji-

hovi domaći kolaboranti.

Prema žrtvama svih naših ratova, od balkanskih,

pa do ubijenih u Drugom svetskom ratui i konačno do

ovih u devedestim, zapravo se ovo društvo nikada

nije odnosilo sa dužnim pijetetom, ni prema heroji-

ma i borcima, ni prema nastradalim civilima. Ili

se brojke poginulih i ubijenih nekrofilski bizarno,

maroderski uvećavaju, ili se minimiziraju, pa čak

i mnogim gestovima duboko vređaju i još jednom

ubijaju. Neki istoričari s pravom ukazuju da se ne

zna ni tačan broj žrtava u ovom poslednjem ratu,

u kome „Srbija nije učestvovala“, ali nije poznat

čak ni tačan broj nastradalih od NATO bombardo-

vanja. U uređenoj zemlji tih hiljadu ili dve, ljudi koji

su stradali bilo bi zvanično zabeleženo imenom i

prezimenom, a ne da se u javnosti licitira brojevi-

ma. Uopšte, igra s brojevima žrtava ovde je čak i

među nekim istoričarima omiljena diciplina: Jase-

novac, Blajburg, pa i Kragujevac su možda najbolji

primeri. S druge strane, čak i u novim udžbenicima

(„oslobodjenim ideologije“) isključivo se pominju

velike žrtve i stradanje Srba u Hrvatskoj u Drugom

svetskom ratu, ali se ne spominju žrtve u Srbiji:

“Kao da Srbija želi da zaboravi te žrtve... Oko

700.000 ubijenih u Drugom svetskom ratu ili oko

200.000, tačnije oko 170.000 ubijenih samo na

teritoriji Srbije u velikoj meri su žrtve i nedićeva-

ca, i ljotićevaca, i drugih vojski, pa i četnika. Nama

bi izgleda sada odgovaralo da se te žrtve zabora-

ve, jer one loše svedoče o onim ideološkim pokre-

tima za koje mi očigledno želimo da se vežemo u

XXI veku,” rekla je u emisiji “Peščanik” profesorka

dr Dubravka Stojanović.

Todor Kuljić smatra da je ova revizija istorije dozi-

rana sa vrha: kvislinško društvo Hitlerovih savezni-

ka na Balkanu predstavlja se kao žrtva, a kvislinške

žrtve demonizuju se kao dželati.

Svedoci smo upornih pokušaja radikalne prerade

istorije, zapravo revizije celokupne istorije XX veka.

Namera jednog broja glasnih i sveprisutnih u medi-

jima istoričara, ali i sve brojnijih estradnih istoriča-

ra da se pre svega utemelji matrica da su samo Srbi

večite istorijske žrtve. Naravno da ovu školu mišlje-

nja prate uporni pokušaji da se prikrije kolaboraci-

ja četnika sa okupatorima, njihovi zločini i da se

nova istorijska svest zasnuje na četničkoj ideolo-

giji. I zvanična i medijska potraga za grobom Dra-

že Mihailovića deo je tog diskursa.

DŽELAT I ŽRTVE

Da nekadašnjeg logoraša Aušvica broj 58116,

inače pisca, publicistu i Titovog prevodica Iva-

na Ivanjia nije pozvao Memorijalni centar logora

u nemačkom gradu Buhenvaldu da otvori izložbu

o „krvavoj bajci“ u Kragujevcu, u našim medijima

se ne bi pojavila neverovatna priča o slici gene-

rala Milana Nedića na zidu Gimnazije u Kragujev-

cu, odmah pored memorijalne sobe u kojoj se čuva

uspomena na 2852 streljanih muškaraca starijih

od 16 godina, većinom đaka kragujevačke gimna-

zije i njihovih profesora. Evo, dela Ivanjijevog gor-

kog monologa (Vreme, 31. mart 2011).

„Pozvali su me da otvorim tu izložbu. I još dok

sam se kolebao da li da prihvatim, pročitam da

je u kragujevačkoj gimnaziji – onoj istoj iz koje su

đake izveli na streljanje – izložen portret ‘uglednog

učenika’ te stare srpske škole, generala Mila-

na Nedića. I ne samo to, već da ozbiljni građani

Kragujevca, među njima i direktor spomen-parka

‘Kragujevački oktobar’, Vladimir Jagličić, to sma-

traju prirodnim. Da li bi iko u Francuskoj mogao

da smatra ‘prirodnim’ da se u nekoj školi izloži

slika maršala Petena – na koga se Nedić čak i

lično pozivao? Ili u Norveškoj, Vidkuna Kvislinga?



Reciklaža istorije

Jagličić i drugi srpski istoričari priznaju da je Nedić

‘sporna ličnost’, za razliku od Draže Mihajlovića, koji

za njih ‘nije sporan’.

Ništa tu nije sporno. Nije sporno da je Milan

Nedić bio predsednik srpske vlade u času kad su

iz gimnazije, koju je on nekada pohađao, izveli na

streljanje sve učenike starije od 16 godina. Nije

sporno da je nemački general Franc Beme nešto

pre toga ponudio Nediću da privremeno da ostavku

dok se budu primenjivale ‘oštre mere’, a da je to

Nedić odbio. Nije sporno ni da je nekih nedelju dana

posle masakra u Kragujevcu kapetan nemačke

vojno-obaveštajne službe Matl primio usred oku-

piranog Beograda dva zvanična izaslanika Draže

Mihajlovića, koji su nudili saradnju njegovih četnika

u borbi protiv komunista, a Draža Mihajlović je vrlo

dobro znao za streljanja u Kragujevcu, jer je o tome

izvestio kraljevsku vladu u Londonu. Nije spor-

no ni da su četnici 2. novembra 1941, napali parti-

zane u Užicu. Posle te borbene akcije ne znam ni

za jedno ratno dejstvo četnika protiv Nemaca, ali

znam za njihovu saradnju sa nemačkim i italijanskim

komandama i sa Nedićem. Ne pozivam se ni na

kakvu ‘komunističku propagandu’. Nemački arhivi su

sačuvani. Izveštaji vojnih komandanata, visokih

esesovskih oficira, gestapoa i vojne obaveštajne

službe Abver su pristupačni, često objavljiva-

ni, sporno može biti jedino ako se neki srpski

istoričari nisu upoznali sa bitnim dokumentima o

predmetu o kome govore.

Kažu da je Nedić činio i ‘mnoga dobra dela’, da

je ‘spasao stotine hiljade Srba’. Na primer, ‘primio

je’ izbeglice iz drugih delova okupirane Jugosla-

vije. On ih je primao? Morao je, jer su mu to Nemci

naredili. Spasavao je ponekog? Jeste, i Gering je

spasavao ponekog, pa i sam Hitler je neke Jevreje

proglasio ‘počasnim arijevcima’.

Izložba o Kragujevcu, koja je otvorena u

Buhenvaldu, nijednom rečju ne pominje ni Nedića

ni da je u vreme odmazde ‘stotinu talaca ubijenih

za jednog nastradalog nemačkog vojnika’ u Srbiji

postojala zvanična srpska vlada sa svojom polici-

jom i žandarmerijom, svojim ministarstvima i svo-

jim poretkom u službi okupatora. Ali ta izložba

onako uzgred izjednačava ulogu ‘kralju vernih

četnika’ i ‘komunističkih partizana’ u borbi protiv

okupatora.

Zašto se ja uzbuđujem? Šta me se tiče? Moju

su majku verovatno ubili u kamionu dušegupki

koji ju je vozio do Sajmišta – koje je tada, doduše,

bilo Hrvatska, ali preko Terazija kroz Beograd

– da bi je ugušenu pokopali negde nadomak

Nedićevog Beograda. Mog oca su verovatno iz

Topovskih šupa odveli na streljanje. Kažem ’vero-

vatno’, jer o tome ništa pouzdano ne znam, imam

samo neke njihove poslednje poruke sa tih mesta...

Pouzdano znam, jer danas stanujem 200 metara

ODBRANA ŽARKA ZRENJANINAOvog marta pančevački odbor DSS opet je krenuo u bitku za brisanje naše antifašističke prošlosti, pokrenuo je inicijativu da se u Pančevu preimenuje ulica Žarka Zrenjanina i da dobije ime Ulica žrtava NATO agresije. Ovaj najnoviji pokušaj preimenovanja ulica nije naišao na odobravanje Pančevaca, pa se na primer, Dragica Smiljanić, gradjanka koja živi u lepoj i senovitoj ulici Žarka Zrenjanina u Pančevu, presavila tabak i uputila zvaničan dopis Komisiji za imenovanje ulica u gradu Pančevu. Dragica Smiljanić traži da njena ulica zadrži ime Žarka Zrenjanina, a žrtvama NATO agresije nadležni mogu, smatra ona, da dodele neku drugu ulicu. Bio je ovo redak pokušaj gradjanske inicijative da se ulice naših gradova

spasu od pošasti preimenovanja, sa sasvim jasnim zajedničkim imeniteljem: brutalnim pokušajem prekrajanja istorije i sistematskog i organizovanog zaborava borbe protiv fašizma.

U Beogradu je već oduzeta ulica narodnom heroju Žarku Zrenjaninu, inače učitelju koji je u Lepogla-vi robijao sa Mošom Pijade i Ivanom Milutinovićem, koji je mučen u Petrovgradu, Glavnjači i na Adi ciganliji. Gestapovci su ga konačno ubili 1942. godi-ne. Hrabrom seoskom uči nadležni su medju prvi-ma oduzeli ulica. Preimenovana je u Ulicu Vojvo-de Šupljikca, austrougarskog general-majora koji je sredinom IXX veka proglašen za prvog srpskog vojvodu u Vojvodini.

Reciklaža istorijehelsinška poveljahelsinška povelja


daleko od Topovskih šupa, da se tamo nalazi

spomen-ploča na oronulom zidu, niko to mesto

ne održava, ne neguje se, zbog takvog pristupa

pretvara se u mesto za odlaganje otpada. Zašto

da se uzbuđujem koje će podatke saznati sto-

tine hiljada posetilaca Buhenvalda o Kragujevcu, a

koje neće? Zašto se ja uzbuđujem što moja zemlja

zarad antikomunističke projekcije istorije pokopa-

va antifašističke vrednosti koje deli onaj deo sveta,

kome težimo i sa kojim hoćemo da sarađujemo?

Ne znam više zašto se uzbuđujem, samo znam

da sam jedva uspeo da završim svoj govor prilikom

otvaranja izložbe, jer mi se plakalo. Plakalo zbog

ubijenih Kragujevčana, zbog svih ostalih žrtava i

ratova i zbog besa usled sopstvene nemoći da se

istinski pobunim protiv laži i prećutkivanja”.

Zašto istoričari i političari, a i mediji, prećutkuju

da na zidu Gradske skupštine u Beogradu visi slika

Dragog Jovanovića, upravnika grada Beograda za

vreme okupacije, šefa beogradske policije, upravni-

ka logora Banjica koji je uhapsio i „saslušavao“ oko

1500 komunista i njihovih simpatizera, a po sopstve-

nom priznanju streljao 600? I opet pitanje, zašto je u

Kragujevčkoj gimnaziji u Kragujevcu, odmah do spo-

men sobe đacima, njihovim profesorima, ali i drugim

taocima streljanim u Šumaricama visi slika genera-

la Milana Nedića, predsednika srpske vlade po Hitle-

rovom blagoslovu za vreme okupacije? Posle objav-

ljivanja briljantnog Ivanjijevog teksta u Vremenu,

u pismima čitalaca o Milanu Nediću i Draži Miha-

iloviću se govori kao o „junacima Solunskog fron-

ta“, o „rodoljubima koji su spasli mnoge živote“, „koji

ne mogu biti izdajnici tek tako“. Neki se, zaslepljeni

antikomunizmom ne mogu zbuniti činjenicama.

Pod Nedićevom vlašću je ubijeno 84 procena-

ta svih Jevreja u Srbiji. Srbija je prva u Evropi bila

Judenfrie, oslobodjena od Jevreja, kažu zvanični

istorijski dokumenti. Tog podatka na izložbi „Kra-

gujevačka tragedija 1941“ u Buhenvaldu nije bilo. U

medijima se često ističe da u Srbiji nikada nije bilo

antisemitizma, što je još jedna lepa istorijska baj-

ka. U „čišćenju“ Srbije od Jevreja pomogli su i mno-

gi Srbi: treba pročitati memoare Ani Lebl.

Slike Nedića i Jovanovića stoje na zidovima

naših institucija, svi ćute kao da tu ništa nije spor-

no. Doduše, onaj Koštuničin ministar je poručio da

se pri pomenu Nedićevog imena ima „stajati mir-

no“. Opet, gotovo da nije bilo komentara na ovu

neverovatnu izjavu.

Savez antifašista Srbije uputio je prošlog mese-

ca predsedniku Vlade i Vladi republike Srbije

dopis kojim podržavaju inicijativu Republičkog

odbora SUBNOR da se ukine Zakon o izjednačava-

nju prava partizana i četnika. Ustavnom sudu Srbi-

je već je upućen zahtev za preispitivanje osnova-

nosti ovog Zakona.

Ivan Ivanji, logoraš 58116, pisac, Titov prevodi-

lac ostavio je dragoceno istorijsko svedočanstvo

o kome istoričari, mediji, pa i tiha većina najviše

voli da ćuti. Nadajmo se da će Ustavni sud i Vlada

oglasiti. Ili ćemo nastaviti sa poništavanjem i pre-

ćutkivanjem svoje istorije?

ZABORAV ĐURE STRUGARA“Padao je u smrt lagano, u krvi, uvredama, kroz sve bolove sveta. Tako je nestao Djuro Strugar i svojim ćutanjem spasao mnoge živote...” (Jara Ribnikar, “Život i priča”)

Bio je pravnik, sekretar beogradskih komunista, organizator ustanka u Srbiji. Kada ga je policija uhvatila strahovito je mučen u Glavnjači. Nije rekao ni svoje ime. Imao je samo 29 godina.

I njemu su članovi beogradske komisije oduze-li ulicu. Sada se zove Carigradska. Kako to piše Boro Krivokapić (“Beskonačni Tito”) “valjda zarad petovekovne emocije carigradske – poništili, demokratski!” Ili beogradski, sebe.

U Zagrebu je punih deset godina trajala bitka da se Trgu žrtava fašizma na kojem je, naglasimo, bilo za vreme NDH zloglasno ustaško mučilište, vrati ime. Franjo Tudjman je ovaj znameniti urbani toponim preimenovao u Trg hrvatskih velikana. Zagrebački intelektualci Zoran Pusić, Žarko Puhovski, Slavko Goldštajn, Lino Veljak, Stipe Šuvara, Zvonimir Čičak, Ivica Račan, pored ostalih, zaslužni su što je Zagreb konačno vratio ime Trg žrtava fašizma.

Kada su naše žrtve fašizma gubile ulice, trgo-ve, škole, domove kulture (šta to beše?), kada su njihove biste vandalizovane naši intelektual-ci, a istinu govoreći i mediji, uglavnom su ćutali. “Povelja” nije.



Kratak šibenski zapis

Mutne misli

savremenika zlaPIŠE: BORA ĆOSIĆ

Da bi se doprlo do bića dalmatinskih gradova, treba

izabrati vreme kada zapravo samo to vreme onde

stoji, bez mnogo ljudi. Najpre se treba manuti baro-

kne lirike Dučićeve, njegove umilne, zapravo roko-

ko fraze. Malo bolje bilo bi sa Crnjanskim, emfa-

tičnim takođe, ali punim boja i misli svojih, koje su

istovremeno svetske, mletačke, ko zna odakle. Sve

ove varoši imaju nečeg herojskog i kamenog, kao juž-

no-francuske. Dalmacija je sva humkasta, a na sva-

kom humku je crkvica, veli on. Pa kada napokon uđe

u taj katedralski brod, u kome, takođe more huči,

broji on sva po tj. bogomolji što na neke daleke

zemlje i tuđa mesta liči. I na same prizore koji nisu

od danas, nego ko zna od kad. A sada, najvažni-

je je, izabrati mrtvi čas profanog turizma, odsustvo

njegove aktuelne prostote. Pa kada se razgrne ova

tmuša od gologuzih hodočasnika, koje vodi jurodivi

službenik putničke agencije sa posebno obojenim

kišobranom u ruci, ostaje ono do čega tamo valja

doći, pregršt povijesti u čistom stanju.

Juraj Dalmatinac podizao je šibensku katedra-

lu duge tri decenije petnaestog stoleća, konstruišući

ovu kamenu gromadu kao nekakav kristal, čija

smrznuta lepota nije se istopila tokom stoleća,

led njenog inkarnata, začudo, greje ljudsku dušu

i danas. Posebno me uvek dira njena kupola, koja

svojim oblikom bez sumnje asocira na ljudsku gla-

vu. Salvador Dali, u svojoj adoraciji vlastite žene,

načinio je onu crtanu metaforu, pretvarajući u vlasti-

toj paranojakritičkoj preobuki, Galinu glavu u kube

crkve. To bi svakako moglo da se izvede i ovde,

u Šibeniku, poštujući svod katedralin kao loban-

ju ljudsku. Koja izvana štiti od kosmičkih opasnosti,

kako Frojd, smatrao je da vanjske tegobe čovekovo

biće reguliše posebnom zaštitom od podražaja,

spoljnih. Pa je u malenoj čahuri ljudskog bića, sko-

ro jednom mjehuru od sapunice, pronašao nekakvu

koru, zaštitnu, od sila nemerljivih koje taj mjehur, sa

svih strana tište.

Naravno da to ne uspeva uvek, što pokazuju pro-

pusti kod ovog koštanog zaštitara, očituju se oni

neurozama, a naravno, u drastičnim slučajevima,

gepeuovski, ili bilo koji drugi revolver, jedno-

stavno vam prosvira mozak. Sad je jasno da u

današnji čas, dok stojim u dnu katedralinog bro-

da, gledam u vis, prema kubetu, gde je još uvek

vidan trag njegove rane iz poslednjeg rata. Tamo

gde je granata srpskih bojovnika, ne samo proba-

la da ukine zaštitu od podraćaja ove crkve, nego

da i tako skoro ubijenu bogomolju, prisvoji za

sebe.

Pre pola stoleća, bio sam u artiljerisjkom

učilištu dične jugoslovenske armije, tamo, na

brdu iznad Zadra, rodnog grada Jurjevog. Pa smo

sa svojim minobacačima kalibra 120 milimeta-

ra, bacali po Ravnim Kotarima, ciljajući, vežbe

radi, u neko nedužno drvo. Bio sam relativno loš

tobdžija, jednom sam, grešeći u proračunu, raste-

rao stado ovaca, ali drugih žrtava nije bilo. Svejedno,

gledajući iskrivljenog vrata u ovaj ružni ožiljak kate-

dralinog svoda, osećam zazor i srse nekadašnjeg

artiljerca; da li je moguće da je moj projektil iz godi-

ne 1959, sada, u devedesetim godinama lupio u gla-

vu te lepe crkve. To je svakako nekakva simbolična

zamisao, jer mimo sve moje apatridnosti, ipak ostaje

da su moji, a ne nečiji tuđi sunarodnici, udarili buda-

kom po ovoj čudesnoj kupoli, kao što su mirno pucali

u ljudske glave po Srebrenici, i drugde. Leti, tako, moj

neuki projektil kroz vreme, pa ako bih želeo da bilo

kamo padne, neka to bude među one što su ova silna

zla počinili nedavno.

Ima još jedan podsticaj za mutne misli pred ovom

crkvom, danas. Ta lepa lica, njih 74, što ih je Geor-

gius Dalmaticus isklesao i postavio duž katedrali-

ne apside, ma kako vedrih pogleda i živa izgleda, u

svakog savremenika zla izazivaju sećanje na toliko

pokošenih ljudskih glava, samo razbacanih, uniženih

i raskomadanih bez sućuti.Berlin, 11. april 2011

Vojska Srbijehelsinška poveljahelsinška povelja


Medalje

„časti i poštenja“PIŠE: STIPE SIKAVCA

Teško da je pukovnik Slađan Ristić, načelnik Uprave

za tradiciju, standard i veterane Ministarstva odbra-

ne Vojske Srbije u poslednje vreme učinio veću buda-

laštinu od one kojom je početkom aprila najavio sko-

ru dodelu spomen-medalja odabranim ratnicima koji

su svoje vrline i veštine vojevanja demonstrirali u

Miloševićevoj ratnoj deceniji širom upokojene Jugo-

slavije. Zapravo, nije tu reč ni o kakvoj budalaštini,

niti je to produkt (samo) pameti pukovnika Slađana;

tu je reč o rukavcu lukave, opskurne politike držav-

nog vrha, kojom se još jedanom gura prst u oko svim

onim zlosrećnicima sa prostora razorene negdašnje

federativne države na kojima je ovdašnja regular-

na vojska (sad svejedno da li se oružano razigrava-

la kao srpsko-crnogorski derivat pod kapom neg-

dašnje zajedničke armije, ili, docnije, kao i formal-

no osamostaljena srpsko-crnogorska oružana sila

) – obilno ojačana raznim dobrovoljačkim paravoj-

nim družinama i gotovo plebiscitarnom moralnom

podrškom širokih masa, ostavila pustoš, neretko

prožetu tragovima najsvirepijeg nečoveštva.

Ako bismo rekli da su činovnici Ministarstva

odbrane „na gotovs“ dočekali one reakcije na Risti-

ćevu obznanu dodele vojničkih spomen-kolajni rat-

nicima iz devedesetih, koje su i u Beogradu bile

drugačije od očekivanih – verovatno bi to bila pre-

jaka metafora. Ali, nismo ni daleko od pravog oda-

bira stilske figure. Priskačući u pomoć načelniku

Uprave, državni sekretar u Ministarstvu odbrane

Igor Jovičić je takva reagovanja smesta diskvalifi-

kovao proglasivši ih „zlonamernim“! („Nema mesta

zlonamernom tumačenju oko spomen-medalja“,

Danas, 6. aprila). To je dodatni motiv da se podrob-

nije pozabavimo odlukom da se odabrani ratnici

kojma je u svojstvu vrhovnog komandanta zapove-

dao Slobodan Milošević okite kolajnama za slavno

vojevanje u yu-ratovima devedesetih godina proš-

log veka.

„...Da bi dobili odlikovanje za učešće u borbe-

nim dejstvima na teritoriji SFRJ i SRJ lica mora-

ju da imaju dokaze da su bili tamo i da nisu učini-

li nešto što je suprotno odredbama međunarodnog

humanitarnog i ratnog prava...“ – objasnio je domaćoj

javnosti pukovnik Ristić („Medalje za učešće u rato-

vima na prostoru bivša Jugoslavije“, Politika, 3. apri-

la). Naravno, kriterijumi za dobijanje ovog odličja –

reći će i načelnik Uprave i državni sekretar – preci-

zirani su odgovarajućim Pravilnikom, koji je manjkav

samo utoliko što su iz njega izostavljeni penzionisani

delatnici (vojni i civilni) koji su bili zaposleni u Vojsci

i Ministarstvu, ali će i ta „nepravda“, kako je objasnio

Ristić, biti brzo i lako ispravljena. No, taj „propust“ je

marginalan, bitne su poruke koje te kolajne sobom

nose. A poruke se mogu iščitavati već iz prvih rečeni-

ca u izjavama dvojice visokih činovnika resornog

Ministarstva, čak i sa njihove formalne ravni.

Recimo, ni g. Ristić ni g. Jovičić nisu govorili o

„medaljama za učešće u ratovima...“, nego su upo-

trebili eufemizam: „medalje za učestvovanje ili

za ranjavanje u borbenim dejstvima na tlu bivše

Jugoslavije“, što korespondira sa još i danas važe-

ćom službenom tezom da Srbija nije bila invol-

virana u ratove ni u Sloveniji, ni u Hrvatskoj, ni u

Bosni. (Malo koga će zavarati ta jeftina politička

mimikrija, ali će se vojna i politička vlast njome

služiti sve dok ne prorade budilnici savesti i poli-

tičke volje da se makar otškrinu vrata ratne isti-

ne). Naredna nedoumica tiče se elementarnih kri-

terijuma za dodelu kolajni o kojima je reč. Budući

da nam Pravilnik o dodelama tih znamenja nije bio

dostupan, oslonili smo se na tumačenje pukovnika

Ristića. Prema njemu, kandidati za medalju „mora-

ju da imaju dokaze da su bili tamo...“ (Gde tamo?

Na ratištima valjda, ratištima koja su najčešće

nalikovala razbojištima!) „...i da nisu učinili nešto

što je suprotno odredbama međunarodnog huma-

nitarnog i ratnog prava“? Eto nam opet eufemiz-

ma, ovoga puta za – ratni zločin.

Sve i kad bismo imali pozitivan stav prema

nameri Ministarstva odbrane, držimo da je besmi-

sleno u kriterijumima navoditi da kandidati za

odličje „nisu učinili nešto što je suprotno...“, to

jest da nisu uprljali ruke zločinom, jer se to val-

jda podrazumeva! Evo da pređemo i preko toga,



Vojska Srbije

nameće se pitanje kako će se dokazivati da je izve-

sni kandidat za spomen-medalju „bio tamo“? Uz

jemstvo dvojice svedoka, ili kako drugačije? A tek

će biti koliko zanimljivo toliko i važno saznati koja

će se metodologija primeniti kako bi se utvrdilo

da budući nosilac medalje nije „učinio nešto što je

suprotno odredbama međunarodnog humanitarnog

i ratnog prava“? Biće tu vraški komplikovano izbeći

nepravdu, pa se može pretpostaviti da će se kolaj-

ne deliti redom svim učesnicima ratova devedese-

tih, sem onih, dakako, kojima se ni na koji način nije

moglo izbeći suđenje za ratni zločin, i možda sem

onih za kojima su u susednim državama raspisane

poternice. Dakako, ako sve to nije puko licemerje.

E, sad, tom celom akcijom Ministarstva odbra-

ne i Vojske Srbije povući će se još jednom oštar rez

između onih koji će na grudima ponosno nositi rat-

ne spomen-kolajne „časti i poštenja“, i ne baš zane-

marljivog broja onih, danas takođe zrelih a u ono

vreme mladih ljudi koji su, shvativši sav apsurd i

tragiku Miloševićeve ratne politike – izbegli opštu

mobilizaciju (najčešće sklanjanjem u inostranstvo).

Oni ne samo da su u srpskom nacionalnom korpu-

su žigosani kao izdajnici, nego se njima bukvalno,

koliko do juče pretilo sudom i visokim kaznama za

izbegavanje da se odazovu „na poziv za odbranu

otadžbine“! Mnogi indikatori pokazuju da u srpskoj

javnosti čak ni sada, nažalost, nije izbledeo nega-

tivan stav prema tim „izdajnicima“, a oni sami nisu

pokazali ama baš nikakvu ambiciju da preokrenu

vizuru javnosti.

I malo, pomalo stigosmo i na teren sa koga se

lako može skliznuti u greh, i to ne mali greh. Hoćemo

reći da nisu svi – u ono vreme pretežno mladi ljudi

koji su dolazili pod udar zakona, ukoliko se ne oda-

zovu na mobilizacijski poziv – imali sreću da izbegnu

tu surovu akciju; naprotiv, mnogi su mladići ( i rezer-

visti srednjih godina) hvatani po Srbiji kao zečevi i

ekspresno upućivani na hrvatska i bosanska (raz)

bojišta. Ta kategorija nasilno mobilisanih ljudi pre

su bili „ratnici“ nego ratnici, pre žrtve jedne pogub-

ne politike nego nekakvi nacionalni junaci. Dakako,

njihova je lična stvar hoće li i oni prihvatiti spomen-

medalje koje im budu ponuđene, ali po dubokom

ubeđenju potpisnika ovog teksta, te su kolajne ispod

časti i dostojanstva nasilno mobilisanih građana.

Pripadnika toga soja profesionalaca u aktivnom

sastavu Vojske i Ministarstva odbrane, nažalost,

gotavo da nije bilo! Tek bi se možda mogla oformiti

mala jedinica među oficirima i podoficirima iz onog

vremena koji su bili svesni činjenice da rat vodi

u opštu katastrofu, i kojima je savest nadjača-

la primamljive propagandne ratne pokliče. I tim

uistinu hrabrim i časnim ljudima smesta su tako-

đe nalepljene etikete nacionalnih izdajnika. Gene-

ral Vlado Trifunović i njegovi saradnici ilustrati-

van su primer. Ipak, u tom je smislu slučaj Jova-

na Divjaka, generala Armije BiH, paradigmatičan.

Izvan korpusa kojem etnički pripada, Divjak je –

po ljudskosti, poštenju i hrabrosti – odavno pre-

šao u legendu, Srbija je, međutim, za njim raspisa-

la poternicu tereteći ga za ratni zločin u Dobrovo-

ljačkoj, iako je bilo jasno i onima koji su posegnu-

li za poternicom da ovaj oficir i džentlemen nema

ama baš nikakvog udela u pogibiji u Sarajevu, u

maju 1992.

U ovu temu svakako spada i, takođe paradi-

gmatičan slučaj vojnika Srđana Aleksića. Mogli

bismo u opkladau da mladi uopšte (da ne pomi-

njemo mlad svet u Vojsci Srbije), o njemu ne zna-

ju ništa. Taj mladi Trebinjac bio je zavojničen u

Novom Sadu baš u vremenu kada se najvljiva-

la ratna katastrofa. Slučajno naišavši na gomilu

razjarenih, mržnjom zaslepljenih srpskih zlosreć-

nika koji su se bez ikakvog razloga ostrvili na jed-

nog mladog Bošnjaka, Srđan je bez dvoumljenja

uskočio među ubice i bukvalno spasio svog vrš-

njaka od sigurne smrti. Ali cena tog velikog čina

bila je najveća moguća: Srđan ju je platio vlasti-

tim životom! Istina, humanisti Pančeva su obele-

žili spomen pločom mesto tragedije, a obližnji pro-

laz nazvali Srđanovim imenom. Ali, to je tek na ivici

nezaborava! Možete li se zamisliti da je nekom služ-

beniku u našem Ministarstvu odbrane, nekom stu-

dentu Vojne akademije ili mladom starešini u Vojsci,

pala na um ideja da se na prigodan način baš u voj-

noj organizaciji redovno osvežava sećanje na veli-

čanstven čin vojnika Srđana Aleksića!

Niko ne zna koliko je u ovdašnjim ratnim forma-

cijama devedesetih bilo onih koji su sa pesmom na

usnama prelazili preko Drine, Save i Dunava da bi

„oslobađali srpske zemalje“, ali se sa velikom vero-

vatnoćom može pretpostaviti da su bili najbrojni-

ji. Udarnu pesnicu Miloševićevih ratnih ešalona, uz

časne izuzetke, činili su upravo pripadnici regular-

ne srpsko-crnogorske vojske. Oni su bez ikakvog

zazora prihvatili laž kao istinu, laž da se jedino Srbi-

ja (Crna Gora se podrazumevala) i srpsko-crnogor-

ski ostaci federalne armije – „bore za očuvanje Jugo-

slavije“! Celokupna ovdašnja poratna vojno-politička

Priznanje Sonji Biserkohelsinška poveljahelsinška povelja


praksa svedoči o tome da je ta obmana – kao jedno

od jačih vezivnih tkiva kontinuiteta današnje držav-

ne politike s politikom iz devedesetih – i te kako pri-

sutna i u kasarnama i van njih. Čedomir Antić, jed-

na od uzdanica srpske istorijske nauke, u Politici,

4. aprila ponavlja nacionalističku mantru koju zarad

ilustracije i ovde navodimo: „... Srbija i srpski narod

većinom su bili najveći i poslednji zatočenici jugoslo-

venske ideje ...“

Naravno, da će ta grupacija veterana sa zadovolj-

stvom primiti spomen-kolajne. Međutim, te medalje

„časti i poštenja“ ni u kom slučaju ne mogu doprine-

ti rasvetljavanju složenih ratnih zbivanja, niti razve-

zivanju teškog ratnog prtljaga koga zvanična Srbija

ne namerava ni da razvezuje, nego ga stalno utapa u

relativizaciju ratnih zala kojima je njena elita nedvo-

smisleno najviše kumovala tako što se na svim nivo-

ima državne i društvene stratifikacije stalno ponvlja

da su u „građanskom ratu na prostorima bivše Jugo-

slavije sve strane činile zločine“, kako „svi treba jed-

ni drugima da se javno izvinjavamo, a da Srbija tu

prednjači“, da su „sve zaraćene strane podjednako

odgovorne“ za sva ratna zla, a da je „srpski narod

najviše stradao“, i tako dalje. Posmatrane sa tog

stajališta, vojne spomen-medalje znače da se Voj-

ska spušta makar za stepenicu niže na reformskoj

skali vrednosti, naročito na skali „reforme u glava-

ma ljudi“.

Više je nego izvesno da će spomen-medalje

imati negativnu rezonancu širom bivše Jugoslavi-

je, posebno u Hrvatskoj i u BiH, što zvaničnu Srbi-

ju, verovatno neće zabrinuti. Međutim, indikativ-

no je to što i razne institucije međunarodne zajed-

nice neretko idu naruku srpskoj zvaničnoj politi-

ci i onda kad krivuda Miloševićevim stazama, što

čine iz pogrešnih procena, ili s idejom da tako Srbi-

ju privuku ka Evropi. Zar o tome zorno ne svedoči i

Haški tribunal tako što je, pri izricanju prvostepe-

ne presude hrvatskim generalima, opraciju „Oluja“

okvalifikovao kao „udruženi zločinački poduhvat“!?

Mada simplifikacija može biti loš saveznik, logi-

ka zdrave pameti nameće osnovni zaključak: ako

je „Oluja“ bila „udruženi zločinački poduhvat“, onda

je Miloševićevo razaranje Hrvatske (ostale delo-

ve Jugoslavije da preskočimo) bila posve legitimna

borbena operacija! Viđene iz tog rakursa, međutim,

spomen-medalje „časti i poštenja“ imaju smisla i te

kako!

Zahvalnost

humanisti i

pravednikuPredsednica Helsinškog odbora za ljudska prava

u Srbiji Sonja Biserko postala je počasni građanin

Sarajeva. U obrazloženju odluke o dodeli ovog

visokog priznanja, između ostalog, stoji i sledeće:

„Još u vrijeme patnje opkoljenog Sarajeva, sigurno ne

sama i jedina, ali jedna od najglasnijih, najhrabrijih i

najistrajnijih, nesebično se zalagala za zaustavljanje

krvoprolića nad nedužnim građanima naše zemlje i

zaustavljanje agresije na Bosnu i Hercegovinu... Danas

kontinuirano insistira na osuđivanju i kažnjavanju

ratnih zločinaca i na dokumentiranju istine tako da

bude dostupna svetskoj i javnosti u regiji... Dosljednost

i hrabrost u njezinom angažmanu zaista zadivljuje

i odlika je humaniste i pravednik. Ovom poveljom

građani Sarajeva iskazuju joj svoju zahvalnost“.

Povelju počasnog građanina Sonji Biserko

uručio je gradonačelnik Sarajeva Alija Behmen,

na Dan grada, 6. aprila, na prigodnoj svečanosti

u sarajevskom Narodnom pozorišu.

Zahvaljujući se na priznanju, Sonja Biserko je

između ostalog rekla:

„Zahvaljujem na ovom za mene izuzetno važnom

priznanju.

Već 20 godina moja pažnja i angažman foku-

sirani su isključivo na odbranu elementarnih ljud-

skih prava i političkih sloboda na Balkanu. U Bosni

i Hercegovini, posebno.

Na Bosni i Hercegovini sam naučila sve o današ-

njem poremećenom svetu, sve o ljudskoj prirodi,

sve o mogućnostima ljudske zajednice da odgovo-

ri na teška pitanja koja su tu, još uvek, otvorena.

Bez obzira na to što jeSarajevo odbranilo ljudskost

u najtežim okolnostima.

Sarajevo je simbol otpora svemu protiv čega

sam i ja dizala svoj glas. Simbol otpora ratu, agre-

siji, destrukciji, nečovečnosti, isključivosti.



Priznanje Sonji Biserko

Sarajevo je simbol svega onoga za šta sam se i ja

zalagala svih ovih godina. Simbol borbe za istinu, za

toleranciju, za zajedništvo, humanost, požrtvovnost

i, konačno, i za sposobnost da oprosti.

Tek kad se istinski odbrani Bosna i Hercegovi-

na, odbraniće se čitav vrednosni sistem za koji su

se zalagali građani Sarajava i mnogi drugi koji žive u

ovom regionu, ali i u svetu.

Jedinstvena, demokratska Bosna i Hercegovina,

jedna domovina sva tri naroda, biće znak da je svet

na putu oporavka.

Sarajevo još nije izvojevalo tu pobedu.

Zašto? Zašto se Bosna i Hercegovina, još uvek,

nije uspela izgraditi kao država?

Vec 16 godina na delu je politika koja negira sve

ono šta je Sarajevo demonstriralo tokom četiri godi-

ne opsade.

Istina o karakteru rata na teritoriji bivše Jugosla-

vije, posebno u Bosni i Hercegovini, još uvek nije pri-

hvaćena u regionu, ni u delovima same ove zemlje .

Neki se u svetu i dalje odnose prema tom ratu

kao da je bio građanski rat u kome su sve tri strane

podjednako krive.

Srpska politička i intelektualna elita taj rat tre-

tiraju uglavnom kao oslobodilački rat. Lideri Repu-

blike Srpske, prihvatajući tu interpretaciju, uradi-

li su sve da što više udalje građane Republike Srp-

ske od Federacije i od samog koncepta jedinstve-

ne, demokratske Bosne i Hercegovine. Na tenzije

izmedju države i nacija, kao i na sve probleme koji

prozilaze iz različitih, pa i kalkulantskih interpre-

tacija ovih tenzija treba uporno tražiti demokrat-

ske odgovore.

Odgovori se ne traže samo ovde. Traže se i

širom sveta.

Uverena sam da je podela između države i naci-

je veštačka i nerealna.

Pitanje je zapravo koliko se građane Bosne i

Hercegovine pita šta žele i kako žele da žive i pita

li ih se, ustvari, uopšte.

Sve dok se sami građani Bosne i Hercegovi-

ne, a ne samo Srbi, Bošnjaci i Hrvati, ne dogovore

o načinu zajedničkog života neće biti jedinstvene,

demokratske Bosne i Hercegovine.

I sve dok međunarodna zajednica Bosnu i Herce-

govinu ne počne tretirati kao državu prema njezinim

specifičnim, vlastitim kriterijima, neće se razrešiti

balkanska kriza.

Sve dok Sarajevo ponovo ne postane simbol gra-

đanstva i građanskih vrednosti ni sama Evropa neće

biti spremna za izazove nove epohe.

Duboko verujem da Sarajevo ponovo može dati

primer kojim pravcem treba krenuti.

Još jednom, hvala na priznanju koje me je duboko

dirnulo.

Zahvaljujem i u ime svojih saradnika, svojih prija-

telja i svih onih u Europi i svetu koji svojom podrš-

kom omogućuju moj rad i rad Helsinškog odbora za

ljudska prava u Srbiji.Velika mi je čast i obveza biti

vašom počasnom građankom.“

Rusijahelsinška poveljahelsinška povelja


PutinjugendPIŠE: PETAR POPOVIĆ

“Potrebno je pritisnuti te hulje”, izjavio je zamenik

šefa administracije predsednika Medvedeva Surkov,

posetivši polovinom aprila kancelarije Naših – propu-

tinskog omladinskog pokreta s krajnje raznovrsnim

zadacima.

“Hulje” su trgovci, u čijim dućanima se zatiču

namirnice s isteklim rokom trajanja, jogurt, kvas,

povrće... U Rusiji je bilo učestalih slučajeva smrti od

trovanja ljudi neispravnom hranom. Država ima vla-

sti i službe nadležne za sanitarni nadzor. Međutim,

zaštita ne funkcioniše zbog njihove korumpiranosti i

krug se zatvara.

Građani su uznemireni incidentima, javnosti se

moralo nešto reći – te tako, umesto savesne kon-

trole namirnica od zakonom određenih, Rusima se

servira kampanja u čijem su središtu Naši.

Mladi “putinovci” su nešto kao nekada “crve-

ni komesari”. Izvršitelji pred kojima se ćuti. U mar-

tu, tridesetak Naših upalo je u samoposlugu malo-

prodajnog lanca Ašan. Pregledali gondole, napunili

kolica artiklima isteklog roka, dozvali policiju, nalo-

žili da osoblje sačini i potpiše zapisnik, a onda oka-

čili, i uz pomoć balona uzdigli do pod plafon upozo-

renje mušterijama: “Ovde trguju bajatim”!

Akcije se filmuju i posle ih prikazuje televizija.

Teško bi to baš tako – da nalog Našima za ova-

kve “inspekcije” nije politički, a onda još i opskr-

bljen odobrenjem ministra unutrašnjih poslova Nur-

galijeva. I nad njim, direktnim ohrabrivanjima od

Surkova.

Kampanja traje od septembra. Pogođeni vlasni-

ci dolazili su Surkovu. Molili su da Naši prekinu sa

upadima, ispričao je sam Surkov. “Ali ja sam rekao

da ja vama verujem” i da s Našima “nema pogađa-

nja”, ispričao je Surkov.

*

Vladislav Surkov je idejni roditelj Naših – regru-

tovanih 2006, u žurbi, kada je ondašnji organiza-

tor Janukovičeve predsedničke kampanje u Ukra-

jini, čovek Kremlja Gleb Pavlovski, saopštio zaklju-

čak da bi tzv. demokratskoj revoluciji spolja treba-

lo suprotstaviti kontrarevoluciju iznutra.

Ukrajina je bila već gotova stvar. Ali, sledeća na

vrhu talasa koji se valjao mogla je biti Rusija, uplašili

su se u Kremlju.

U aprilu 2006, učinilo se da je putujući šou “revo-

lucije” već tu, u Sankt Peterburgu, gde je zakazan

“Piterski majdan” – koncert onih istih rok-aktera koji

su sebe oprobali na Majdanu u Kijevu, pomažući da

“oranžisti” kritičnih dana ostanu na glavnom trgu, na

okupu.

Podozrivost je izazvao promoter svirke – “Drim

skener” Andrej Njekrasov, reditelj koji je novcem i

po narudžbi izbeglog milijardera Berezovskog sni-

mio dva filma – s tezom da je obnova rata u Čečeni-

ji (1999), organizovana iz vrha ruskih vlasti, s ciljem

da Putin ( u to vreme samo predsednik vlade ) lak-

še postane šef države.

U Londonu, Berezovski je obećavao da će sve

što je u Ukrajini snašlo Kučmu i Janukoviča stići i

Putina. U svakom slučaju, plakati rokera osvanu-

li su s nečijim pečatom preko: “Poraz narandzastoj

groznici”!

Nije se znalo čijih je to ruku delo. Fakat je

međutim, da je doslovno tog trenutka u Moskvi

predstavljen pokret Naših – dobrovoljačka omla-

dina, regrutovana “da brani politiku predsednika

Putina”!

*

Simbol Naših je zastava s belim poljem i krstom

na crvenoj podlozi. Prvi objavljeni cilj – borba pro-

tiv “neprijatelja kao što su korumpirani birokra-

ti i neprirodni savez liberala, fašista, prozapadnih

političara i ultra-nacionalista”, izjavio je prvi vođa,

današnji ministar za omladinu Vasilij Jakemenko.

Priprema ruskih junoša za patriotsku “misiju”

počela je ideološkom obukom tri hiljade “kome-

sara”, tokom logorovanja kraj jednog jezera blizu

Tvera. Tog trenutka pokret je imao već 150.000

članova. Prizor “zdrave omladine” odgovarao je

sovjetskim nostalgičarima. Bivak pod šatorima,

rano ustajanje, zapljuskivanje hladnom vodom,

loženje vatre, razvrstavanje, polazak na trčanje,

iz zvučnika patriotska sovjetska muzika... Posle



Rusija

rutina, fizički rad i ideološke debate, uz instruktažu

visokih ljudi Kremlja i Crkve.

“Rusija nije u stanju da preživi još jednu revolu-

ciju”, rekao je svojim mladim slušaocima Vsevold

Čaplin, zamenik poglavara RPC za odnose sa sve-

tom, govoreći o “Pravoslavnom pitanju i opasno-

sti ‘narandzaste revolucije’ u Rusiji”. “Ako se zemlja

raspadne, to neće biti masa malenih Švajcarski,

već jedna velika Jugoslavija razdirana krvavim hao-

som... Odbrana zemlje, nezavisnosti i njene duhov-

ne slobode, mora zbog toga biti posao svakoga od

nas”, rekao im je.

Momke i devojke opčinio je Gleb Pavlovski.

Zapadna Evropa ima potrebu da pronađe “proble-

matičnu” naciju. U tom smislu, “Rusija je ( njen )

Jevrejin 21 veka”, govorio im je Pavlovski.

Najboljih 56 komesara primio je Putin, u reziden-

ciji u Zavidovu. “Nema sumnje da ćete biti u sta-

nju da utičete na situaciju u zemlji. Ja s tim veoma

računam i siguran sam da će se to dogoditi!”, rekao

im je Putin.

*

Naši su s te tačke krenuli u svoju “patriotsku

misiju”, a “misija” će im posle nekog vremena done-

ti još jedno ime – “našisti”. U Rusiji, pokazalo se, nije

bilo “kolor-revolucije”, ali nesumnjivo je da arsena-

lu prave revolucije pripada prekost “našista”, prema

svakome u koga se posumnja da je oponent Putino-

ve diskrecione vlasti.

Presije Naših nisu bili pošteđeni ni diplomati. U

julu 2006, ambasador Britanije u Rusiji Brenton pri-

sustvovao je jednom skupu opozicije. Postupak je iri-

tirao Kremlj, i ambasador je podvrgnut “tretmanu” –

Naši su ga pratili na svakom koraku mesecima, dovi-

kujući Brentonu da se “izvini”.

U Moskvi, u vreme krize odnosa Rusije i Talina,

blokirali su ambasadu Estonije. Išarali su zgradu gra-

fitima. Pocepali su estonsku zastavu. Sačekivali bi

automobile diplomata drugih država, u poseti amba-

sadi – i to pred očima policije zadužene da čuva

ambasadu.

*

Oštrica je ipak bila prema Rusima, ne prema

strancima. U leto 2006, uleteli su među učesnike

skupa protiv vlasti u Moskvi i naneli bezbroj povreda

bezbol-palicama. Policija je privela napadače, ali

su oni odmah oslobođeni, i istraga nije obavljena.

U junu 2010, gomila od 60 “našista” upala je u

Rospečat, gde je trebalo da se promoviše knjiga

Eduarda Limonova, predvodnika NBP i političkog

saveznika Garija Kasparova. Limonov je drugi put

u dva dana sprečen da potpisuje knjigu.

Vlasti omogućuju okolnosti u kojima je teško

išta i dokazivati – međutim, s porastom aktivnosti

Naših uočava se i porast nasilja prema svakom

ko govori protiv vlasti. Podstiču se agresivnost i

mržnja prema svakom ko, eventualno misli dru-

gačije. A i izgleda drugačije. Recimo, nije Rus već

Azijat. Ili je gej.

U novembru 2010, gvozdenim šipkama je pre-

mlaćen kolumnista Komersanta Oleg Kašin. Prebi-

jen je pred kućom, na deset minuta hoda od Kre-

mlja. Nekoliko prskotina na lobanji; obe strane

vilice slomljene; noga slomljena. U bolnici jedan

prst moralo je da bude amputiran. Dvojica napa-

dača. Niko nije uhvaćen, niko optužen!

Šta je učinio Kašin? Kritikovao je vlast.

Jedanom, lokalne vlasti Himkija, povodom tra-

se auto-puta na štetu kompleksa šume. Drugi

put, vlast gubernatora Pskovske oblasti Turčaka,

zbog položaja dobijenog zaslugom ličnih veza s

Kremljom. Treći put ( i ne samo jednom ), vlast skri-

venu iza aktivnosti Naših.

*

U svesti većine Rusa, predstava o identitetu, sta-

tusu i funkciji Naših daleko je od autentične. Uz

pomoć snimaka, sličnih onim o konfiskaciji neisprav-

nih namirnica ( i u dućanima vlasnika van kruga pri-

jatelja vlasti ) strogo kontrolisana televizija gradi uti-

sak o patriotski nastrojenoj omladini u službi građa-

na. Ali Naši su snaga van ustavnog sistema zemlje,

opskrbljena neuhvatljivim faktičkim ovlašćenjima.

Njihov odnos s nalogodavcem u vrhu je nefor-

malan (“...Pritisnuti hulje”! ). Njihov postupak, izbor

žrtve i stepen primenjenog pritiska krajnje je proi-

zvoljan i arbitraran, a učinak vrlo često “nepotpisan”,

anoniman. U međuvremenu, s obzirom da je Puti-

nov autoritarni režim kod kuće bez izazova, Naši su

postali “brend” za izvoz, sa oznakom “uspešno ispro-

bano”. Jedna od uvezenih kopija ovog proizvoda puti-

nizma aktivna je i u Srbiji.

Povelja na licu mestahelsinška poveljahelsinška povelja


Kikinda: vreme

bez sećanjaPIŠE: GORDANA PERUNOVIĆ FIJAT

Zanimljiva stvar, u Kikindi se u poslednje vreme

nešto ne priča previše o Kosovu. Ili je uzrok poče-

tak predizborne kampanje, u kojoj je neophodno da

političke stranke siđu među narod i govore birači-

ma o problemima u njihovoj rođenoj sredini, ili je reč

o zatišju. Tog 12. marta 2011, Kikinda se još jednom

sećala dr Zorana Đinđića. Samo dva dana ranije, 10.

marta, Kikindske novine, ćirilične, objavile su poveli-

ku čitulju – na četvrtini stranice – Slobodana Miloše-

vića. U potpisu su bile dve solidno situirane ovdaš-

nje porodice. Kikindske novine, ćirilične, inače, dobar

deo prostora posvećuju upravo čituljama, koje su im

značajan izvor prihoda; podaci o vlasničkoj struk-

turi su im toliko tajni da ne mogu da se nađu ni na

sajtovima agencija, a njihovom žiro računu sud

upravo pokušava da uđe u trag, ne bi li nekako

poverioci, svojevremeno bez otpremnina otpušte-

ni novinari, ipak nekako došli do svojih para, koje

čekaju još od maja 2009. godine. Tako su se ubi-

jenog premijera nekako najviše sećali članovi DS,

mediji i mladi, ali, i oni koji se sećaju S. Miloševića

pokazali su da imaju sasvim dobro pamćenje.

„Ne mogu ja sad da pljujem po Miloševiću, kad

sam upravo u njegovo vreme sagradila kuću u

Kikindi i još jednu na Zlatiboru, sa četiri apartmana,

koja sad vredi bar 200.000 eura, pristajem, evo, da

je prodam i za 170.000 eura, takva su užasna vre-

mena došla. Živelo se za vreme Miloševića sasvim

dobro i moj brat je imao lanac marketa, a ne kao

ovo sad, nikad nam nije bilo gore...“, kaže Kikinđan-

ka čiji su muški članovi porodice tradicionalno zau-

zimali odlične poslovne pozicije kad je u lokalu na

vlasti bio SPS, a još bolje u periodu kad je na vla-

sti bio SRS. Na moje zgranuto pitanje „a rat, a ono-

like žrtve?!? Izbeglištvo, uništeni životi? Inflaci-

ja, prazni rafovi u prodavnicama“? žena samo sle-

že ramenima. Očigledno sam se obratila zidu. Ona

se ne seća. Ustvari, ne samo da se ne seća, nego

joj nije bilo bitno. Inflacija je nije pogađala, jer se,

barem u njenoj kući, živelo od razlika u kursu mar-

ke. Po šećer, brašno, ulje i kozmetiku putovalo se,

pogađate, u Segedin, što je bila prijatna prilika za

ćaskanje o sankcijama u krugu istopartijskih prija-

telja. I da ne bude zabune: ta roba je služila za pro-

daju u Kikindi po znatno višoj ceni od one u Segedi-

nu. Muškarci nisu išli na ratišta, osim na lokacije gde

je moglo da se dobro trguje, a žene nijednog trenut-

ka nisu zapuštale naviku redovnog odlaska kod fri-

zerke, kozmetičarke i u crkvu (SPC), jer je to vraća-

nje korenima postalo moderno i interesantno, otprilike

kao vežbanje u teretani. Problema sa platom, otka-

zima, rođacima u izbeglištvu – nije bilo u ovoj sreć-

noj kući. Samo prosperitet, finansijski i svaki drugi,

a promene 2000. godine, osim nekoliko dana stra-

ha, ni na koji način nisu poljuljale blaženi mir uku-

ćana. Možda nije ni čudo što se gazdarica ne seća

onih aspekata Miloševićeve vlasti koji su nekim

drugim ljudima ostavili žive rane u životima i seća-

njima. Možda su naša sećanja pogrešna, neka-

ko suviše pesimistička, ogorčena, što nam toliko

zameraju pristalice novih oblika duhovnosti i teh-

nika opraštanja. Uvek ta sećanja. Tek što pomisli-

mo da smo uspeli da zaboravimo (ili bar dovoljno

duboko potisnemo) neki od užasa i nepravdi – kad,

lica koje nas podsećaju na ono doba ponovo izlaze

u prvi plan – i tu i ostaju.

„Interesantno je, možda i za istraživanje, kako

najsiromašniji ljudi žele da ih povede neko bogat i

moćan, kako priželjkuju nekog pravog domaćina, koji

će umeti da kaže i da tresne šakom o sto. Zar oni

zaista zamišljaju da će se taj, bogat i moćan, boriti

da njima bude bolje“? pita dr Milan Mitrić (LSV), ilu-

strujući na ovom primeru mentalni stav većine birač-

kog tela. Ti ljudi, bolesni već od siromaštva i odsu-

stva svake perspektive, gledaju u čoveka koji se

obogatio pljačkajući upravo njih – i vide mesiju spa-

sioca umesto pljačkaša, otprilike, kao da će on sad

da podeli svoju imovinu sa njima, onako kako im

deli ohrabrujuće reči autoritativnim glasom od koga

padaju u trans od sreće. Ličilo bi to na onog miša u

delu Terija Pračeta, koji kaže „Ma pričajte vi šta god

hoćete, mačke imaju stila“! Mačke, zaista, imaju sti-

la, a u taj stil sasvim se uklapa i jedenje miševa. Da

li je moguće da su miševi zaboravili taj detalj?



Povelja na licu mesta

Kikinda se, ovog proleća, ozbiljno priprema

za domaću verziju slučaja Kolubara i, kako izgle-

da, mogli bismo da postanemo predmet medijske

pažnje. Reč je o ugovoru koji je Branislav Blažić, biv-

ši predsednik opštine i bivši radikal, a sada poslov-

ni čovek i prvak SNS, sklopio sa inostranom fir-

mom ASA, a odnosi se na odnošenje smeća, izgrad-

nju regionalne deponije i čitav spisak obaveza. Ovaj

ugovor je – prema poslovično zakasnelim tumače-

njima pravnih stručnjaka – toliko povoljan za ino-

stranu firmu, a toliko nepovoljan za opštinu Kikin-

da, da lokalna vlast grca u dugovima, gubi na sudu i

stalno je kratka za hiljade i hiljade eura. Malo (pred)

istorije: još za vreme DOS, predsednik opštine Duš-

ko Radaković (LSV) potpisao je ugovor o izgrad-

nji regionalne deponije po evropskim standardima,

a norveški partner bio je spreman da uloži novac.

B. Blažić je, po dolasku na vlast, brzo i lako raski-

nuo ugovor sa norveškim partnerima, podrugljivo

se izrazivši o donatorima 1,700.000 eura, da bi ugo-

vor ponovo sklopio, prvo sa firmom Eurko iz Hrvat-

ske, zatim sa kompanijom ASA, u kojoj učestvuje

kapital nekoliko država, pre svega austrijski. Elem,

prema ovom ugovoru, koji je ostao kao kamen o vra-

tu sadašnjoj lokalnoj vlasti, Kikinda je obavezna da

obezbedi izvesnu količinu smeća u saradnji sa opšti-

nama regiona, Adom, Žitištem, Bečejom i Novom

Crnjom, a očekivano je i učešće Čoke i Novog Kne-

ževca. Pošto su sve ove opštine brzom brzinom istu-

pile iz priče čim su se radikali pojavili i nikada nisu

potpisale ugovor, Kikinda je ostala – da plaća pena-

le. Sad „Kikindske“ sa Željkom Bodrožićem na čelu

objavljuju feljton u nastavcima o ovom velikom poslu

u korist kikindske propasti, sa obiljem detalja i izja-

vama svih koji su u njemu učestvovali, bilo kao ošte-

ćeni, bilo kao potpisnici. Uzgred, bivši radikali, sada

okupljeni u SNS, prozivaju lokalnu vlast najviše zbog

ovog ugovora i ugovora o parking servisu skloplje-

nog sa beogradskom firmom, iako su oba ostala

kao nasledstvo bivše vlasti. Kikinda je u potpunosti

podelila sudbinu sa Zemunom posle radikala. Poku-

šaji da se sporni ugovori raskinu – donose kikindskoj

lokalnoj samoupravi samo nove troškove, uz sve

veći gnev birača. Rasplet se – ne sluti, ali ne liči

da bi bio povoljan za Kikindu i njeno stanovniš-

tvo. U međuvremenu, najavljivana deponija po naj-

savremenijim standardima postala je najobični-

je đubrište, samo mnogo skuplje od ostalih đubri-

šta u okolini grada i sela opštine Kikinda. Birač-

ko telo retko ima snage ili volje da se zanima za

suštinu: ljudi vide da žive loše i sve lošije, objaš-

njenja ih ne zanimaju, traže krivca, nalaze ga u

strankama koje su sada u lokalnoj vlasti – a koje

su, uz sve svoje mane, u doba radikala upozora-

vale na štetnost ugovora koje je tadašnji pred-

sednik opštine nemilice potpisivao, koji su svi na

dugi rok, mnogo duži nego što mu je trajala vlast

i svi su doneli Kikindi samo probleme. Kako god,

potpisnik ugovora srećno i mirno živi u Beogradu,

po svemu sudeći, nedostupan za sve one krivič-

ne prijave koje su mnogo kasnije podnete protiv

njega. Bar za sada. Jer, ko zna: krenulo je u državi

sa nekim hapšenjima i suđenjima, pa može biti da

taj talas ponešto zakasnele pravde zapljusne i naše

kikindske omiljene kadrove.

Nezaposlenost u Kikindi, prema raspoloživim

podacima, drastično je smanjena tokom prošle zime.

Ne zato što su se ljudi zaposlili – što bi mogao da

pomisli neko ko nije odavde – nego zato što su, ener-

gičnom akcijom, izbrisani s evidencije svi koji se

slučajno nisu na vreme javili svojim savetnicima za

posao u Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Tako su

svi izbrisani s evidencije ostali i bez zdravstvenog

osiguranja koje imaju kao nezaposleni. Porodice koje

još imaju redovan prihod (platu, penziju) računaju se

u bolje stojeće – još malo, pa kao nasledno plemstvo

kome komšiluk zavidi.

„Danas nismo imali nijednog kupca, niko nam vra-

ta nije otvorio“, kaže prodavačica u radnjici „Sve za

dolar“ koleginici iz susedne male i jeftine prodavnice.

Koleginica klima s razumevanjem: i njen gazda je već

otpustio tri radnice za nedelju dana. Njih dve, mlade

žene s platama manjim od minimalca, piju kafu stoje-

ći ispred objekata i čekaju da i njih zadese otkazi.

In memoriamhelsinška poveljahelsinška povelja


Vera Marković

Istrajnost na koju se

uvek moglo računatiNaša Vera će nama uvek biti draga drugarica, sarad-

nica na čiju smo istrajnost i pamet uvek mogli raču-

nati, duhovita i komunikativna, žena koja sa lako-

ćom otvora svaka vrata. Nećemo je pamtiti kao poli-

tičarku, mada je bila I to. Jer, bila je toliko atipična

za današnje i svako vreme. O zakonima i političkim

strategijama govorila tek nakon razgovora sa “obič-

nim” ljudima, ali ne zarad političkih poena, već zato

što joj je bilo stalo, što je iskreno verovala da politi-

ka postoji zbog ljudi, a ne obrnuto. I zato je sa istim

entuzijazmom pristupala radu u parlamentu kao

poslanica i učestvovala u akcijama civilnog druš-

tva. Sa istim entuzijazmom je na ulicama delila letke

za ideje do kojih joj je bilo stalo i satima strpljivo

sedela u nezagrejanim salama da bi čula šta tišti

ljude.

Svaka antiratna kampanja i, posle, svaka akci-

ja za regionalno pomirenje bili su nezamislivi bez

naše hrabre Vere. Sa nama je često odlazila na

Kosovo, razgovarala sa ljudima iz enklava, sreta-

la se sa parlamentarkama i aktivistkinjama civil-

nog društva, kosovskim Albankama i Srpkinjama.

Sa puno empatije i jednostavnim rečima, ali i argu-

mentima koje je svako mogao da razume, hrabri-

la je kosovske Srbe da ostanu u svojim domovima.

Posle jednog od takvih susreta, Vera je rekla beo-

gradskim novinarima: “Na mene je najsnažniji uti-

sak ostavilo to da su te žene koje se bave poljo-

privredom, koje nisu mnogo obrazovane, izuzetno

elokventne i tačno znaju šta hoće. One jako dobro

sarađuju sa albanskim koleginicama iz nevladi-

nih organizacija i uz tešku borbu, mnogo poveziva-

nja, insistiranja, argumentacije, one rešavaju svo-

je problme. Nabavile su polovni traktor da obra-

đuju zemlju, Norvežanke su im izgradile vrtić za

decu, kosovske parlamentarke su i Srbima i Alban-

cima donele agregat za struju, jer na Kosovu često

nema struje. Dakle, problemi su rešivi”.

Sa kosovskim Srpkinjama Vera je razgovarala o

tome šta bi bila alternativa ovakvom praktičnom

pristupu: “Njima alternativa nije prihvatljiva, jer bi

to bilo iseljavanje sa Kosova, dolazak na periferi-

ju Beograda ili Kraljeva sa ogromnim problemima

u vezi sa stanovanjem, lečenjem, školovanjem dece,

zapošljavanjem i, verovatno, lošim prijemom kod

Srba iz Srbije”.

Kao članica Regionalnog lobija žena za mir,

sigurnost i pravednost u jugoistočnoj Evropi zala-

gala se za političku akciju za mir i stabilnost u

regionu, za implementaciju Rezolucije UN 1325,

kojom se pozivaju zemlje-članice da povećaju broj

žena na svim političkim nivoima. Sarađivala je sa

istaknutim političarkama, parlamentarkama i akti-

vistkinjama civilnog društva iz Albanije, Bosne i

Hercegovine, Hrvatske, Makedonije, Crne Gore,

Srbije i Kosova. Borila se da Srbija što pre dobije

zakon o ravnopravnosti polova i zakon o zabrani

diskriminacije. Govorila je, “Zakon o ravnopravno-

sti polova je jedan od antidiskriminatorskih zako-

na i svakome ko je protiv tog zakona treba posta-

viti pitanje koji oblik diskriminacije preferira”.

Upozoravala je na kulturni rasizam protiv

Roma, insistirala na interetničkom razumevanju i

saradnji, i zato uvek otvoreno govorila o srpskom

nacionalizmu. Nacionalizam, znala je da kaže,

prekida svaku vezu sa realnošću, a bez tih veza

kopne i šanse da se Srbija istinski demokratizu-

je i modernizuje. I kada je sa nama odlazila u San-

džak, na Kosovo, i u svakoj drugoj prilici, insistira-

la je na tome da svako društvo uvek mora da slu-

ša glas manjine i glas ugroženih: „Ono što nam

ostaje jeste da kažemo ne, ne dam ti da me poni-

žavaš, ne dam ti da me prezireš, hoću da me vidiš,

ja sam građanin ili građanka ove zemlje, i ja hoću

da se čuje šta ja želim“.

To je bila naša Vera kakvu ćemo je uvek pamtiti.



In memoriam

Živorad Kovačević

Pobratimstvo

u svemiruPIŠE: MILE LASIĆ

Dragi prijatelji iz Beograda, profesori, asistenti i stu-

denti Fakulteta političkih nauka koji su došli u uzvrat-

ni posjet Filozofskom fakultetu u Mostaru, kazali

su mi da je uoči njihovog polaska za Mostar tragič-

no preminuo Živorad Kovačević, veliki čovjek i diplo-

mata, publicista i profesor, predsjednik Europskog

pokreta u Srbiji, ubila ga tuga za suprugom (umrla

prije dva mjeseca) i nerazumijevanje sredine u kojoj

je živio. A nju je zadužio i kao gradonačelnik (izgrad-

nja Sava centra, Intercontinentala, i dr.) i diplomata i

autor englesko-srpsko-engleskih rječnika žargona i

idioma, i nezaobilaznih knjiga o odnosima SAD i SFRJ

i međunarodnom pregovaranju. Nije se dao pokoriti

„pučistima“ u Miloševićevo vrijeme (smjenilo ga „krnje

Predsjedništvo SFRJ“ s funkcije ambasadora u Vašin-

gtonu, jer je otišao čuti predavanje Janeza Stanovnika

dok su Srbija i Slovenija bile u „carinskom ratu“), pa je

po povratku u Beograd dao ostavku u SSIP, u vrijeme

kad smo i moji prijatelji i ja u Bonu, i drugdje, podnosili

naše ostavke na diplomatsku službu bivše SFRJ.

U vremenima potom opredjelio se za pobratimstvo

lica u svemiru, što bi rekao Tin, za bratstvo i sestrin-

stvo među ljudima na prostoru između Vardara i Tri-

glava, uključujući i između Srba i Albanaca. Bio je i

među onih 38 divnih ljudi koji su preko Igmana stigli u

opkoljeno Sarajevo iz Beograda i Srbije, 1994, iz čega

je i nikla mreža civilnog društva „Igmanska inicijati-

va“. Njoj je Žika ostao privrženik do kraja života i o njoj

ostavio pismenog traga kao malo tko drugi. Pisao sam,

uostalom, za DEPO portal o kratkom susretu s njim u

Sarajevu prošlog proljeća. Pokojni Žika je bio kozmo-

polita, brat sviju u regiji Jugoistočne Evrope koji misle

svojom glavom i kojima je stran jezik mržnje, jer su

sljedbenici europskih ideja i vrijednosti. U improvizi-

ranom hommageu dragom pokojniku kazao sam beo-

gradskim i mostarskim studentima samo dijelić ono-

ga što sam želio kazati Žiki da sam ga živog susreo.

Post mortem sam mu kazao hvala na svemu, posebi-

ce na sjajnim knjigama. Njegov udžbenik „Međuna-

rodno pregovaranje“ je temeljni udžbenik i na kolegi-

ju Suvremena diplomacija kojeg izvodim na prvoj godi-

ni diplomskog studija politologije u Mostaru, jer je naj-

bolji udžbenik na temu međunarodnog diplomatskog

pregovaranja u Regiji. Da nije takav, ne bi se po njemu

obrazovali i beogradski i podgorički studenti, i studenti

raznih akademija i visokih škola međunarodnih odnosa

i diplomacije u Zagrebu, i moji studenti…

Umesto esejahelsinška poveljahelsinška povelja


„Umrećete sami“PIŠE: NENAD DAKOVIĆ

Zahvaljujući Dejanu Aničiću izdavačka kuća „Karpos“

čije je središte izgleda u Loznici kod Valjeva, to je

varošica ili palanka kod Valjeva, ako je to ta Loznica,

jer ima više mesta sa ovim imenom u Srbiji, oformi-

la je već zanimljivu filozofsku ediciju pod naslovom

„alografije“ (drugo pismo, ono drugo, drugačije) u

kojoj je objavljen niz zanimljivih autora: zbornici „Fra-

gmenta philosophica I, II“, Fuko, Bart, Derida, Alti-

ser, Tugenhat....Ono što je zanimljivo je da je u ovaj

izdavački projekat uključena i međunarodna književ-

na mreža čiji su članovi fondacije iz Austrije, Nemač-

ke, Švajcarske, Gete Institut; Slovenačka agencija za

knjigu i fondacija S. Fišer. Pretpostavljam da je do

ovog neubičajenog spoja i saradnje došlo pre svega

zahvaljujući radu Dejana Aničića, što samo pokazu-

je da je tzv. kultura uvek pojedinačno, a ne kolek-

tivno delo. Staljinovo Gesamtkunstwerk! Upravo

čitam Borisa Grojsa. Bravo Aničiću. I dok sam još

kod Grojsa da kažem da ovo „totalno umetničko

delo“ čiji je autor „umetnik“ Staljin pripada, narav-

no, estetici socijalističkog „realizma“ čija je para-

doksalna paradigma mimezis, ali ne spoljašnjeg

već unutrašnjeg iskustva! I to mimezis koji je, kako

piše Grojs, smrtonosan, jer se spušta do umetni-

kove mašte. Smrtonosan je zato jer se mašta ne

može reprodukovati, makar bila i Staljinova.

Bilo kako bilo, ovo je prvo Tugenhatovo delo u

prevodu na srpski jezik. Tugenhat se, koliko znam,

bavio Aristotelom i Hajdegerom na jedan osoben,

kritički način koji ide do krajnosti i možda netrpe-

ljivosti. Uopšte govoreći, i na Tugenhatovom pri-

meru se može videti u kojoj meri Hajdegerovi suna-

rodnici imaju prema Hajdegeru drugačiji odnos od,

recimo, Francuza ili anglosaksonske filozofije. Pri

tome treba imati u vidu da je Tugenhat Jevrejin koji

Hajdegera vidi na drugačiji način od Rortija koji je

napisao da „filozofi umiru čitajući Hajdegera“, ili

Deride koji je izjavio da piše „pod vlašću Hajdege-

rovog imaga“.

Da bi se razumeo Tugenhatov esej o smr-

ti potrebno je imati u vidu ovaj Tugenhatov kritič-

ki otklon od Hajdegerovog mišljenja i, rekao bih,

i razliku karaktera, koja se retko uzima u obzir u

filozofskim komentarima. Hoću da kažem da je

Tugenhat poslednji čovek na svetu koji bi umro,

ako je već reč o tome, čitajući Hajdegera. Tugen-

hat je Hajdegerov đak, i to je važno imati u vidu da

bi se razumelo Tugenhatovo mišljenje o smrti, koji,

uz to Hajdegera kritikuje veoma radikalno, i pre

svega njegovu filozofiju autentičnosti čije je nalič-

je misticizam, odnosno, „nedostatak koncepta nei-

stinitosti“, kako se izrazio Tugenhat, nastojeći da u

svom mišljenju „obezbedi logičku jasnoću nasuprot

nemačke dubokomislenosti“.

Prema samom Tugenhatu, do njegovog razla-

za sa Hajdegerom je došlo veoma rano, pošto je

završio habilitaciju posvećenu Huserlu i Hajdegeru,

nastojeći da razvije svoju metodološku svest, odno-

sno analitičku poziciju nezavisno od Hajdegerovog

egzistencijalizma.

Ali, mislim da je Tugenhatova pozicija – samo

uslovno analitička. Tako će na pitanje: kakva ste vi

osoba, u intervjuu koji je Aničić objavio u Fragmen-

ta philosophia II Tugenhat odgovoriti: „U izvesnom

smislu, ja sam veoma kratkovid čovek. Nisam

neko ko ima sposobnost širokog pregleda druš-

tvenih odnosa. Mogu samo da istrajavam na svo-

jim malim problemima. S druge strane, imam pred-

nost koju drugi nemaju, jer radim veoma preci-

zno. Striktno govoreći, ne mogu ništa da kažem u

vezi sa temama koje su značajne za društvo jer su

one za mene previše složene. Govorim isključivo o

stvarima koje su deo ličnog identiteta. Dugo vre-

mena sam patio od nemogućnosti da radim empi-

rijski. Onda sam napustio univerzitet, Hajdelberg,

da bih to naučio“.

Da li je uspelo Tugenhatovo udaljavanje od Haj-

degera, koje je tako postalo glavno obeležje nje-

gove filozofije sve do njegovog uverenja da je „nje-

govo vreme za filozofiranje isteklo“, što je veoma

neobično za filozofa i naročito za analitičara, koji

veruje da se definitivno odvojio od Hajdegerovog

koncepta egzistencijalne analize.

Znate, ako neko istrajava na „svojim malim pro-

blemima“, na „stvarima koje su deo ličnog identi-

teta“, a ne, recimo, na logičkim problemima, onda

je pitanje da li se Tugenhat doista, osim retorički,

odvojio od Hajdegerove egzistencijalne analitike.

Jer, i za Tugenhata je i u ovom eseju problem smi-

sla osnovni ljudski problem.

Izgleda da za razliku od ortodoksnih analitiča-

ra Tugenhat ne veruje da je naš logički a priori i

(logika sama) besmrtan. Naprotiv, problem smr-

ti za čoveka postoji upravo zato što je i njegovo a



Sport i propaganda

priori, bilo logičko ili ne – smrtno, zato što je smrt

ne –logički ili a – logički „protiv predmet mišljenja“.

To je ono što Tugenhata jasno odvaja od analitičke

filozofije koja veruje u logički a priori.

U ovom eseju u kome kritikuje Hajdegerovu „isti-

noljubivost“ i Nejgelovo uverenje da je smrt zlo,

Tugenhat zaključuje da bi se „zlo sastojalo u tome

da sa smrću gubim šansu – poslednju šansu – da

mom životu dam smisao, ili više smisla. To bi obja-

snilo zašto nas prestrašuje skorašnja smrt, zašto

želimo odlaganje.

‘Ne samo sada, samo da ne umrem u ovoj besmi-

slenosti’. To bi barem dalo odgovor na pitanje šta

predstavlja odgovor na pitanje šta predstavlja zlo u

slučaju smrti koja sada prerdstoji. Ne kažem da je

to jedini odgovor; ali on isto tako istovremeno sadr-

ži objašnjenje kako se skori dolazak toga zla doživ-

ljava kao izazov“.

Ovde se vidi da za razliku od Hajdegera za koga

je smrt ontološki problem, tj. problem bića koje

stremi ka smrti (Sein zum Tode), prtema Tugenhatu

reč je o praktičkom, a ne ontološkom problem. Iako

umiremo, smrt je za nas izazov a ne sudbina, da to

formulišem sasvim jednostavno.

„Umrećete sami“, napisao je Paskal. Bez obzira

na filozofiju, teologiju i kulturu uopšte koja je samo

delimična sublimacija lične smrti. Otuda nelago-

da u kulturi, što je naslov poznatog Frojdovog ese-

ja (Unbechagene in der Kultur). Nije dakle mogu-

ća potpuna sublimacija smrti, jer da je to moguće ne

bi ni bilo ove nelagodnosti, ili kulture same. Smrt je

zato metafizičko empirijski monstrum i protiv pred-

met mišljenja. Čak je i naš logički a priori smrtan.

Tako da ni naše mišljenje nije koherentno. Smrt je

ono označeno koje poriče samog označitelja. Drugim

rečima, značenje smrti je samouništenje značenja.

Smrt je kao i vreme „isto i sasvim drugo“. Ali,

nema znanja o vremenu, pošto je naše nesvesno

besmrtno. To je aporija. Filozofija je zato samo ljubav

ili težnja ka mudrosti.

„Ona zna da umire“, dobra trska, ali „ona zbog

toga ništa manje ne umire“. Pa ipak, ona to zna; i šta

joj vredi što zna?! No, vredi znati čak i da je nešto

uzalud, jer u tom znanju je uložena večna, neuništiva

istina...

Može i ovako i onako, i to ... ad infinitum“, napi-

sao je Milorad Belančić u svojoj prvoj i najboljoj knjizi

„Isto i sasvim drugo“. Iako je ova „istina“ dvosmisle-

na, baš kao i ovo isto i sasvim drugo...

I kakva je to istina?

Mali vernici

Velike SubotePIŠE: IVAN MRĐEN

“Dvanaesti igrač svakom nedostaje, a njih u subo-

tu nije bilo. Ne tražim izgovore, nikad neću reči da

smo izgubili zato što su igrači ostali bez podrš-

ke navijača. Na utakmici neke stvari nismo uradi-

li kako smo želeli. Možda bi cela utakmica, ipak,

izgledala malo drugačije da smo imali podršku

sa tribina” – izjavio je dan posle “večitog derbija”

Robert Prosinečki, trener fudbalera Crvene zvez-

de. Iako je očigledno da je u ovih nekoliko mese-

ci otkako je postao prvi stručnjak “našeg najtro-

fejnijeg kluba”, kako to vole da istaknu propagan-

disti po sportskim redakcijama, listovima i rubri-

kama, naučio lekciju kome se ne treba zamerati

na beogradskoj “Marakani” i oko nje, nekadašnji

as “crveno –belih” je sa po jednim „možda” i “ipak”

više nego jasno izneo svoj stav o svemu što se

događalo uoči i na samoj utakmici, odigranoj na

Veliku subotu leta gospodnjeg 2011. na stadionu

Partizana.

Prazna severna tribina, rezervisana za najva-

trenije “zvezdaše”, u utakmici koja je, po mno-

go čemu, odlučivala ne samo o ukupnom pobedni-

ku šampionata 2010/2011, već i o putevima kojima

će se u narednom periodu kretati sportska i poslov-

na sudbina “večitih rivala”, pokazala je realnu snagu

i faktički uticaj jedne navijačke grupe, koja je dese-

tak dana ranije pozvala na bojkot “prvenstvene uta-

kmice, koja se igra na Veliku subotu“. Činjenica je da

je ta ista grupa to činila i prethodne tri godine, pa

su iz istog razloga bojkotovane utakmice protiv OFK

Beograda, Vojvodine i Borca, ali to tada nije ni izbli-

za imalo istu težinu, niti je dobilo medijski publicitet,

kao u slučaju ovogodišnjeg derbija. Iz tog ugla gleda-

no, ako je zaista cilj ove akcije da oni koji prave fud-

balski, pogledaju i u pravoslavni kalendar, te da pre-

skoče igranje uoči Vaskrsa, svejedno je da li tog dana

Crvena zvezda igra sa Javorom iz Ivanjice ili sa Parti-

zanom, odnosno, kako su sami napisali u svom saop-

štenju – „nema razloga da ovom protivniku dajemo

poseban značaj“.

„Znamo koliko je ta utakmica važna sama po sebi,

a ove godine posebno zbog mogućnosti da osvojimo

Sport i propagandahelsinška poveljahelsinška povelja


titulu. Međutim, naša sad već dugogodišnja borba za

poštovanje osnovnih vrednosti našeg naroda, i nas

samih, sada ima veću težinu od derbija i titule“ – sto-

ji u pomenutom saopštenju, koje je uredno preneto

od sportskih propagandista, uglavnom bez ozbiljnijih

komentara i analiza. Kao da je preovladala svest da

se, bez preke potrebe, ne treba upuštati u otvorenu

konfrontaciju sa svešću koja je osmislila i realizova-

la čitav poduhvat, jer je očigledno da ovaj bojkot nije

imao nikakve veze sa fudbalom, pa ni sa suštinom

navijanja kao neizostavnog aspekta iole značajni-

je sportske priče. Kao što obično biva u poslednje

vreme, komentari su se preselile na razne sajtove,

od onih informativnih do čisto „navijačkih“, gde su

se, kad se preskoče uobičajena navijačka prepuca-

vanja, mogle razaznati prave dimenzije ovog „slu-

čaja“, koji uopšte nije slučajan. U tom smislu indi-

kativan je jedan komentar sa sajta B92, u kome

stoji: „Očigledno je da su klerofašističke organi-

zacije ušle na ’Sever’. Ispod ’Severa’, prema ula-

zu u zgradu Sportskog društva, izlepljeni su pla-

kati – pozivi organizacije ’1389’ za učestvovanje

na nekom predavanju (tribini) o srpstvu, o ’Srbiji u

svojim prirodnim granicama’. Ponovo se kao pred

devedesete na ‘Severu’ širi pogubna ideja o ’Velikoj

Srbiji’ i regrutuju se vojnici klerofašističkih orga-

nizacija. Molim mlađe navijače da ne nasedaju na

takva ispiranja mozga”.

Kad se tako posmatraju aktuelni događa-

ji, postaje razumljiv i onaj deo saopštenja „Delija“,

koji pokazuje da „mali vernici Velike Subote“ ima-

ju i neke daleko ozbiljnije aspiracije: „Bojkot uta-

kmica na Veliku subotu dolazi od želje da se u Srbi-

ji obnovi poštovanje osnovnih vrednosti koje su

vekovima poštovane. Sedmica uoči Vaskrsa ima

posebnu težinu i u ranijim vremenima je celo druš-

tvo na poseban način iskazivalo poštovanje prema

ovim danima. Era komunističkog mraka i zatiranja

vere i svega nacionalnog odbacila je sve tradicio-

nalne vrednosti u našoj zemlji, ali mi ne želimo da

to večno traje i mislimo da je vreme da se to menja!

Zato polazimo od svog ’dvorišta’, a to su fudbalski

stadioni i jasno dajemo do znanja svima da želimo

poštovanje naše vere. U ovoj nameri moramo istraja-

ti jer ako mi uspemo, možda će i celokupno društvo

prepoznati potrebu da se vrati vekovnoj tradiciji“.

Iz Fudbalskog kluba Crvena zvezda javnosti je

dostavljeno saopštenje Svetog arhijerejskog sino-

da Srpske pravoslavne crkve u kome se apeluje na

uprave Partizana i Crvene zvezde da se prvenstve-

na utakmica ova dva kluba pomeri sa 23. aprila

na neki drugi dan, odnosno posle proslave Uskr-

sa. „Sveti arhijerejski sinod je na svojoj sednici

(14. aprila), doneo ovu odluku: Umoliti uprave fud-

balskih klubova ’Partizana’ i ’Crvene zvezde’ da

utakmicu 140. prvenstvenog fudbalskog derbija,

zakazanu za 23. april ove godine – s obzirom na to

da u taj dan ove godine pada Velika subota, kada

se vrši spomen na pogreb i odlazak u Ad Gospo-

da i Boga našega Isusa Hrista, i Pravoslavna crkva

sa svojom vernom decom provodi molitveno i u

miru, odlože do posle proslave Vaskrsenja Hristo-

vog“, piše u ovom saopštenju SPC, koje je potpi-

sao predsednik Svetog arhijerejskog sinoda epi-

skop zahumsko-hercegovački Grigorije.

Nije slučajno što je ovo saopštenje potpisao

baš ovaj „episkop u naletu“, koji je prošle godine

snimljen kako igra fudbal i što se u dobrom delu

javnosti doživljava kao predvodnik reformatorskog

i savremenijeg krila u Srpskoj pravoslavnoj crkvi,

koga mnogi vide kao budućeg patrijarha, kao što

nije slučajno da se isti ton može osetiti u oba citi-

rana saopštenja. Srpska pravoslavna crkva se sve

više pita u svakodnevnom političkom, kulturnom i

društvenom životu, ponekad se i krajnje neozbilj-

no uvlači ili sama upliće u događaje koje do sko-

ra nije ni primećivala (kao u slučaju „štrajka glađu“

velikomučenika Tome Nikolića, koji se pretvorio

u običan uskršnji post, uz logistiku dela crkvenog

vrha), pa je u tom smislu bilo sasvim logično da se



Iz osmanske baštine

pruži podrška onima koji su neizostavni deo svakog

plana da se u Srbiji ima vaninstitucionalna i paradr-

žavna moć.

Time je zaustavljen realan pad uticaja ove navi-

jačke strukture, započet njihovim isključivanjem iz

klupskih organa i faktičkim preuzimanjem uprave

od strane ruskog „Gasproma“, te stvaranjem uslo-

va za realnu privatizaciju kluba, donošenjem novog

Zakona o sportu. Država je ozbiljno pomogla Crve-

noj zvezdi da zaustavi eroziju i ukupnog imidža klu-

ba, i poslovanja, i sportskih rezultata, a u svakom

od tih segmeneta navijači igraju važnu, ali potpu-

no drukčiju ulogu: daju kolorit i privalačnost veli-

kog kluba, doprinose povećanom posetom, a time

i komercijalnim prihodima, boljoj finansijskoj situa-

ciji i – ne na poslednjem mestu – i dalje deluju kao

grupa za pritisak na protivnike, sudije, javnost, ali i

sopstvene ljubimce.

Toga su najverovatnije svesni i organizatori akci-

je „Sever mora da bude prazan“, pa žele da se pre-

bace na viši nivo „igrice“, u kojoj će prethodno „uni-

štiti“ sve što podseća na takvu njihovu ulogu i zna-

čaj, kad su bili samo „navijači“. 7. aprila 2001. igrao

se derbi na stadionu u Humskoj, takođe na Veli-

ku subotu i bilo je 25.000 gledalaca (2:1 za Parti-

zan, prvak bila Zvezda), pre toga je, takođe na Veli-

ku Subotu, igrano i 30. aprila 1994. godine na punoj

Marakani (3:2 za crveno – bele, šampionat pripao

Partizanu). Možda će ova dva primera pokazati da

pobeda u poslednjem derbiju u sezoni ne mora da

znači i osvajanje šampionske titule, u šta se i dalje

uzdaju oni „zvezdaši“ koji još vole fudbal kao sport,

kao spektakl, kao zabavu, s obzirom da je Partizan

posle velikosubotnje pobede (1:0) već počeo sa neu-

merenim i gotovo neumesnim slavljem.

Druga je sasvim priča što se na osnovu raspore-

da utakmica do kraja šampionata već dosta preci-

zno može izračunati koliko su velika tri boda pred-

nosti koje su „partizanovci“ (sa „igračem više“) stekli

na 140. derbiju. Ako ni zbog čega drugog, bar tu su u

pravu sročitelji delijskog saopštenja, kad su napisa-

li: „Po novimana i u javnosti se može čuti priča ’a kako

u Italiji igraju fudbal ili nekoj drugoj zemlji’!?. Nemoj-

te nasedati na te priče zato što Srbija nije ni Italija ni

Rusija niti bilo koja druga zemlja. Ovo je Srbija! Zemlja

(...) u kojoj su sve prave vrednosti odavno iščezle“.

EFENDI(JA)PIŠE: OLGA ZIROJEVIĆ

Vizantijsku počasnu titulu affendis/afendis, voka-

tiv afendi – gospodin, preuzeće, već u XIII veku,

Turci Seldžuci koristeći je za obraćanje uglednim

Grcima i Turcima. Kasnije će je prihvatiti i znatno

više koristiti Turci Osmanlije. U fermanu (sultan-

ska pismena zapovest) na grčkom jeziku, koji je

dao stanovnicima Galate, Mehmed Osvajač koristi

za sebe ovu titulu. Vremenom će se njome poča-

sno oslovljavati obrazovani ljudi, pa je tako šejhu-

lislam bio “efendi daimiz” (tako su ih nazivali sul-

tani); današnjim jezikom rečeno, generalni sekre-

tar beglerbegovog, odnosno sandžak-begovog

divana (saveta) bio je “reis efendi”; pisar, sekretar

janjičarskog odžaka (korpusa) “yeničeri efendisi”,

a istanbulski kadija “istanbul efendisi”. U Vuko-

vom Rječniku “efendi – kadija (“Sudi pravo efen-

di-kadija,/Sudi pravo, tako bio zdravo”). Inače, ova

titula se (poput ostalih) u turskom jeziku stavljala

posle ličnog imena (Muhamed-efendi).

Od sredine XIX veka prinčevi počinju zvanič-

no da se titulišu efendi, pa i sam prorok Muha-

med je “Peygamber efendimiz”, a sultanije su

“kadin-efendi”. Nastaju složenice “hanimefendi” i

“beyefendi” za uglednije ličnosti (što se i danas kori-

sti). Ali i hrišćanski uglednici nazivaju se efendi. A u

vojsci ovu titulu nose svi činovi do majora. Zvanično,

od tanzimata, tako se oslovljavaju samo obrazovani

ljudi uključujući i studente. Shodno francuskom izve-

štaju o Bosni, s početka XIX veka, valijinu svitu sači-

njavali su, između ostalih, divan-efendija (sekretar),

imam-efendija (dvorski sveštenik) i mujezin-efendi-

ja (dvorski kapelan). A za bosanski, odnosno osman-

ski Medžlis (veće) vezane su tzv. “evet efendije” (od

tur. evet-da), aminaši, klimoglavci. Evet-efendiju nala-

zimo i kod Andrića (Omer-paša Latas, str. 260), u liku

Muhsin-efendije. I danas je to dosta korišćena meta-

fora. Pretpostavlja se da evet-efendiju treba pove-

zati i sa retkim prezimenom Evetović. Ni prezimena

koja u sebi sadrže reč efendi (Efendić, Dervišefen-

dić, Hasanefendić, Nuhefendić, Pašefendić, uz oblik

Efendija) nisu osobito česta i izvesno je da su veza-

na za određene ličnosti (o kojima bi se u lokalnim

sredinama moglo saznati više). U narodu, na područ-

ju evropske Turske (Rumelije) žena će oslovljavati

Naša poštahelsinška poveljahelsinška povelja


muža efend’m (kao u Nušićevoj pripoveci Džarije iz

Ramazanskih večeri). I za sopstvenu decu kao i snahu

otac, odnosno svekar je efendi-baba. U svakodnev-

nom govoru staromodni gospodin dobija, opet, etike-

tu Istanbul-efendisi.

Godne 1934. nazivi efendi, aga, bey, paša, kao zva-

nične titule, službeno su ukinute (u Egiptu se to

dogodilo 1953).

Zanimljivo je da je efendi, kao osmanski vojni

čin, bio najviši koji su mogli dostići “obojeni” oficiri

u nemačkoj kolonijalnoj vojsci u Istočnoj Africi (pre-

težno su to bili plaćenici iz Sudana). Slično je bilo i u

britanskoj Istočnoj Africi. I ovde se ovaj, za afrič-

ke vojnike (takođe sudanske plaćenike) najviši čin

koristio sve do 1961. godine. U ovaj rang unapre-

đivao ih je sam engleski guverner i komandova-

li su isključivo “obojenim” trupama. U istočnoafrič-

kim zemljama ova reč, u obliku afande, koristila se,

takođe, i za pretpostavljene u vojsci i policiji u smi-

slu engleske reči sir.

I određeni derviški redovi svoje šejhove do

danas nazivaju efendijama.

Reč je, naravno, i dalje u upotrebi i na našim bal-

kanskim prostorima; ovde je to, kao i ranije, titula

za učene ljude; “muslimanskog sveštenika ili vjer-

ski obrazovanog muslimana”. A efendum, eefendum

benum (gospodine moj) “česta (je) uzrečica u govo-

ru starijih muslimana u – Bosni...”. Razume se da je

reč u upotrebi i u Turskoj; tamo sada služi za obra-

ćanje posluzi, kapidžijama (najprecizniji prevod –

hauzmajstori), na primer. I tu se često koristi i u

svakodnevnom govoru, kao poštapalica; efendim –

moj gospodine, moja gospođo, a naročito na tele-

fonu: “da! ja! molim! (kao odgovor na poziv)”, odno-

sno “molim? izvinite, šta ste rekli? (učtiva molba

da se ponovi rečeno)”. Pa, najzad, i kao “konvencio-

nalni način za počinjanje razgovora”.

Razume se, ostaju: fraza efendi gibi yašamak

– živeti u blagostanju; odnosno pridev efendice –

gospodstveno, ugledno, otmeno.

Inače, u našem jeziku bio je skovan i oblik za

ženski rod – efendinica.

Osnovna prepreka

napretku Bosne

je DejtonPIŠE: RADE VUKOSAV

„Da li Srbija, Bosna i Hercegivina i Kosovo idu pra-

vim putem u Evropu?“, nadnaslov je na prvoj stranici

podlistka Plave strane, Danasa od 19-20. marta 20ll.

godine. Svoja mišljenja su, novinarki Snežani Čongra-

din, iznijeli Jelko Kacin, Škeljzen Malići i Žarko Korać.

Ovdje ću se osvrnuti samo na probleme Bosne i Her-

cegovine (BiH).

Jelko Kacin, između ostalog, navodi da su davno

prevaziđene ideje o prekrajanju granica. I da „poli-

tičari koji propagiraju takve ideje nemaju niti mogu

imati ikada prijatelje i podršku u Evropi“, što je

donekle tačno. To je de jure, a de facto je u BiH

savim druga slika. Milorad Dodik ima vidnu podrš-

ku iz Beograda. Dragan Čović ima podršku od

Dodika i to upornu i jasnu kao dan. Dalje: Kacin

kaže da teško pritiska građane Zapadnog Balka-

na stanje u ekonomiji, što je tačno. Vidimo li da

je Dodiku i Čoviću glavna briga „svoj narod“, a da

im je Bosna smetnja. Niko, osim političara SDP, ne

spominje građane BiH. Po svakome od ove dvojice

i njihovih saradnika je „njihov narod obespravljen“,

„Bošnjaci ih preglasavaju“; nacionalizam im je u

prvom planu, pa se osnovna pitanja uređenja drža-

ve rastežu, rasipaju, opstruiraju, samo da bi svije-

tu „dokazali“ da BiH kao država ne može opstati.

Nadaju se da vrijeme prolazi dok svijetu ne dosa-

di i dok taj „svijet ne digne ruke od toga“ i podije-

li Bosnu. Treba znati da njih Milošević i Tuđman

nisu gurnuli u rat zato da ostanu Bosni, nego da

prošire teritorije svojih država na račun BiH. Ona-

ko kako su se dogovorili u Karađorđevu. O sastaja-

nju svjedoče i Hrvoje Šarinić i Stipe Mesić. Potpisa

o tome nema. Vjerovatno se radilo „ispod žita“.

Žarko Korać se, bez idealiziranja, najviše pribi-

žio stvararnosti i istini o svemu tome. Korać, izme-

đu ostalog, kaže: „Za razliku od Hrvatske, zvanična

politika Srbije jeste ignorisanje Sarajeva, privilego-

van odnos s Banjalukom, pa čak i učešće na izbo-

rima u RS, pomaganje Dodiku. Iako se Tadić ritual-

no zaklinje u podršku integritetu BiH kao države.



Naša pošta

Ne možete podržavati Dodika koji o BiH govori kao

o prelaznoj i neodrživoj tvorevini i nekoga ubediti

da ste stvarno zaimnteresovani za opstanak BiH“.

Kad Dodik već tako o BiH govori ,kao o „prelaznoj

tvorevini“, trebao bi se (da imalo ima ljudskosti i

obraza) Dodik izjasniti kakva je tvorevina i kako je

nastala RS, stvorena nasilno, etniičkim čišćenjem

i genocidom. Slično je nastala i nesuđena „Herceg-

Bosna“. Dodajmo da su, u međuvremenu, u Banjalu-

ci zajedno zasjedale Vlada Srbije i Vlada Republike

Srpske, što je međunarodni izazov.

Uzrok nepostojanja normalne države i sloge u

BiH je nakaradni Dejtonski sporazum, koji se od

nekih doživljava bogomdanim i da takav mora osta-

ti, koga odavno već svi zaobilaze spomeniti kao

prepreku, pa i Kacin i Korać, Dejton – kao uzrok – ne

spominju. U Dejton se uporno zaklinju Dodik, Tadić,

pa i Putin. I ne samo oni, nego i visoki predstavni-

ci međunarodne zajednice. Agresori na BiH i Dejton-

ski sporazum su, udruženo, podijelili BiH na entitete

ovakve kakvi su. Dali su bosanskim Srbima specijal-

ne i paralelne odnose sa „duhovno srodnim narodom“

između Srbije i Republike Srpske. I dok je tako, nikad

neće manjkati niti Dodika niti Čovića, ma kakvo ime

i prezime oni imali. Ni normalne BiH, a možda i nika-

kve, neće biti. Zašto se Sporazum ne mijenja, nego

se tvrdoglavo na njemu istrajava? I vrapci već zna-

ju da su Dejtonom nagrađeni samo agresori na BiH.

Pogledajmo samo kako izgleda geografska kar-

ta sa unutrašnjim granicama. Do Dejtona, ne dijelje-

ne BiH. Plus Distrikt i koridori. Koridori (nešto kao

geta) u XXI vijeku, a u Evropi!!! I ko živi u tom korido-

ru – pogledajmo. Istočno i zapadno Sarajevo, istočni

i zapadni Mostar, kao u doba Staljina. Kada su Boš-

njaci, vijekovima mogli sa nama, zašto mi sada ne

možemo sa njima? Dokazali su da su bolji Evroplja-

ni od onih koji su ih etnički progonili i vršili genocid

nad njima i da su tolerantniji od njih. Oni su bili naj-

veće žrtve ovoga rata. Žrtve su i njihovi progonite-

lji i to od strane njihovih prekograničnih gospodara

rata, koji su ih gurnuli u taj rat, to jest od Miloše-

vića i Tuđmana. Svako odlaganje korjenitih izmi-

jena sadašnje slike i stanja u Bosni i Hercegovi-

ni će pogoršavati stanje u toj zemlji. U zemlji koja

je bila svjetski specifikum bogatstva zajedničkog

života, koja se u historiji nikad nije razgraničavala

po nacionalnostima, Koja ima najstarije stabilne

granice od svih drugih država na Balkanu, u kojoj

su se međunacionalne granice mogle postaviti

samo silom i etno-čišćenjem, što je ovoga puta i

učinjeno. Polovicom XV vijeka se, u Bosni, neslo-

gom feudalne vlastele, odvojio Stjepan Kosača,

proglasivši se hercogom, pa je njegov entitet pro-

zvan Hercegovinom. Nije to imalo nikakve veze

s nacionalnošću, jer nacija u Bosni tada nije bilo,

a religija je, pretežno bila bogumilska. Hercego-

vina je trajala do 1482. godina kada su je osvoji-

le Osmanlije. Od tada Bosna dobiva naziv – Bosna

i Hercegovina. Ovi političari, koji sada predstav-

ljaju entitete, nikad se neće dogovoriti, jer bi to

za Dodika i Čovića bila „kapitulacija“. Da političa-

ri i popovi hoće, narod bi itekako, mogao zajed-

no. Rat su agresori poveli ne zato što „narodi ne

mogu zajedno“ nego za teritorije. Sadašnji poli-

tičirari u Sarajevu su se pokazali nesposobni-

ma da efikasno postave pitanje izmjene Dejtona,

koji je samo zaustavio rat na, uglavnom, dostignutim

linijama nasilno etnički očišćenih teritorija i priznao

ondašnji status quo. Priznali su i agresijom postav-

ljene vlasti i oružane snaga agresora, koje nisu tada

razoružane, što je od Boga grehota, a od ljudi sramo-

ta za arhitekte Dejtona. Pitamo se: Je li Evropska uni-

ja pustila BiH niz vodu?

Dodik kaže: „Kad se raspala Jugoslavija, što se ne

bi raspala i Bosna“. Odmah da mu kažemo, da Bosna

nije ono što je bila Jugoslavija. Jugoslavija je, osam-

desetak godina prije razbijanja (a ne raspada), nasta-

la udruživanjem južnoslavenskih naroda u jednu

državu. Političari nisu bili dorasli tome da Jugoslavi-

ju sačuvaju, a zna se zašto je i od koga je razbijena.

Bosna je autohtona devet stoljeća. Kroz burni histo-

riju, utjecajem vanjskih faktora, su Bosanci i Herce-

govci poprimili tri religije. Nakon toga su pravoslav-

ci postali Srbima, katolici Hrvatima, a muslimani su

ostali Bošnjacima. Kako je do toga došlo je druga i

složena tema. Ekstremni nacionalizmi nisu buduć-

nost čovječanstva.

Naša poštahelsinška poveljahelsinška povelja


Osvrt na članak:

„Beograd nije

kočničar regiona“

Objavljen 15. aprila 2011. u Politici

PIŠE: SEAD HADŽOVIĆ

Kao pripadnik najužeg rukovodstva Multietnič-

kog udruženja Bosanaca i Hercegovaca u Beogradu,

svakodnevno, iz više izvora, pratim situaciju u BiH,

posebno odnose Srbije prema toj državi. Kada je u

reč o BiH,moja saznanja korespondiraju sa ocjenom

Sonje Biserko da stavovi Srbije predstavljaju jednu

od najvećih prepreka za napredak BiH, te da je “BiH

suočena sa unutrašnjom krizom , uglavnom zbog

politike Beograda“.

Unutrašnja kriza u BiH, najviše je uzrokovana

politikom predsjednika RS, Milorada Dodika, koji

insistira na jačanju samostalnosti tog entiteta na

račun slabljenja države BiH, uključujući i moguć-

nost odvajanja od države BiH. Tu ocjenu ističu i

mjerodavni međunarodni faktori.

Tako je u vrijeme predizborne kampanje i posli-

je izbora za predsjednika RS, Dodik nastavio sa

poznatom retorikom iz ranijeg perioda („BiH nema

budućnost“; „BiH ne može opstati“; „BiH je upitna

država, a RS stalna kategorija“; „Čim mognemo oti-

ći iz BiH, mi odlazimo“).

Milorad Dodik je istovremeno pokrenuo niz

separatističkih akcija:

Skupština RS je donijela zakon o državnoj imovi-

ni, čiju primjenu je zabranio Visoki predstavnik MZ,

budući da je to pitanje u nadležnosti države.

• neovisno od rješenja na nivou države, planira

se popis stanovništva u RS , na osnovu entitet-

skog zakona;

• najavljuje se markiranje međuentitetske grani-

ce „postavljanjem graničnih kamenova i koče-

va“, iako je to u nadležnosti međunarodnih voj-

nih faktora u BiH koji to smatraju nepotrebnim

(dakle, nove političke medje u momentu otvara-

nja šengenskih granica);

• traži da se ukine institucija „Elektroprenos BiH“

i razdvoji na tri dijela.

• najavljuje preseljenje srpskih državnih funkcione-

ra u dio Sarajeva koje pripada RS;

• traži da se ukine Savez novinara BiH;

• nedavno je skupština RS donijela odluku o ras-

pisivanju referenduma sa pitanjem: „Da li podr-

žavate nametnute odluke Visokog predstavnika,

posebno one o Zakonu o Sudu i Tužilaštvu BiH“;

Ova odluka izazvala je najveću osudu domaćih i

međunarodnih faktora, jer bi takav referendum i nje-

gov ishod izazvao pravni haos i razorno djelovao

na cjelokupan sistem funkcionisanja države.

Svakako da krizi u BiH doprinose i određe-

ni politički faktori iz FBiH, ali to pitanje ne razma-

tram, budući da je ovom prilikom, politika Srbije

predmet rasprave.

Kada je reč o Srbiji ključna stvar je u tome što

se od vladajućih krugova posebno od Predsjedni-

ka Tadića i MIP Jeremića, u svim prilikama (zva-

ničnim i javnim), daje bezrezervna podrška nave-

denoj politici RS i njenom predsjedniku Dodiku,

iako se istovremeno ističe da je Srbija za poštiva-

nje suvreniteta i teritorijalnog integriteta BiH. Oči-

gledno, prvo je u suprotnosti sa drugim.



Naša pošta

Nedavni sastanak Vlade Srbije sa Vladom RS , u

Banjaluci, eklatantan je primjer izražavanja podrške

RS i prenebregavanja vlasti u Sarajevu kao logič-

nog partnera u međudržavnim odnosima.

Među političarima u Srbiji prisutno je stanovište

da je Tadićeva dvolična politika prema BiH i podrš-

ka Dodiku zbog javnog mnenja u Srbiji kod koga se

krije očekivanje da će RS , biti očuvana za Srbiju,

kao nadoknada za gubitak Kosova. To se u određe-

noj mjeri može razumjeti, ali nikako prihvatiti, jer

BiH plaća ceh takvoj politici.

Uz puno uvažavanje interesa Srbije za što bolji

položaj Srba u BiH, smatram da bi Srbija, ako već

ističe da je garant provedbe Dejtonskog sporazu-

ma, a ima veoma razvijene svestrane prijateljske

odnose sa RS, trebala da izvrši pozitivan uticaj za

prevazilaženje krize i da RS svojim stavovima

pokaže da BiH prihvata kao svoju državu. To bi

trebao biti interes i Srbije i BiH kao susjeda, a bio

bi i doprinos boljoj regionalnoj saradnji, što pred-

stavlja jedan od vrlo važnih uslova za njihov pri-

jem u EU. Trenutno, ne može se od EU tražiti kan-

didatski status, a istovremeno podržavati one koji

podrivaju tu saradnju.

HELSINŠKE SVESKE

28. Sandžak:

Identitet u procepu

starog i novog

29. Sandžak

i evropska

perspektiva

30. Zatvori

u Srbiji 2010

OGLEDI

9. Momčilo Isić, Seljanka u Srbiji

u prvoj polovini XX veka

10. Tomislav Ognjanović, Čaršija, Utrina ili Srbija

11. Ljiljana Vuletić (priredila),

Ksenija Atanasijević: Etika feminizma

12. Olga Popović–Obradović, Kakva ili kolika država

13. Ivan Đurić, Vlast, opozicija, alternativa

14. Olivera Milosavljević, Savremenici fašizma 1

15. Olivera Milosavljević, Savremenici fašizma 2

SVEDOČANSTVA

19. Živorad Kovačević, Srbija i svet: Između arogancije i poniznosti

20. Milošević vs. Jugoslavija

21. Izbeglice – Žrtve etničkog inženjeringa

22. Srebrenica – od poricanja do priznanja

23. Aleksandar Bošković, Etnologija svakodnevnog života

24. Dubrovnik: “Rat za mir”

25. Zoran Đinđić: Etika odgovornosti

26. Kovanje antijugoslovenske zavere I i II

27. Bosna i Hercegovina – jezgro velikosrpskog projekta

29. Fahri Musliu, Montirani procesi protiv kosovskih Albanaca

30. Srđa Popović, Nedovršeni proces

31. Vukovarska tragedija 1991 I i II

32. Snaga lične odgovornosti

33. Rat u brojkama

34. Raskrinkavanje projekta Velika Srbija

35. Fahri Musliu, Masakr u Suvoj Reci

36. Jens-Martin Eriksen i Frederik Stjernfelt, Scenografija rata

37. Olivera Milosavljević, Činjenice i tumačenja

SVEDOČANSTVA 35

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji

FAHRI MUSLIU FAHRI MUSLIU FAHRI MUSLIU FAHRI MUSLIU

DOSIJE K.V.2/2006MART 1999

MASAKR U SUVOJ RECI

FAHRI MUSLIU

MASAKR U SUVOJ RECI

da li imate ostala izdanja helsinškog odbora?

SVEDOČANSTVA 36

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji

Scenografi ja rata

Jens-Martin Eriksen i Frederik Stjernfelt

nova putovanja u bosnu i srbiju

SANDŽAK I EVROPSKA PERSPEKTIVA HELSINŠKI ODBOR ZA

LJUDSKA PRAVA U SRBIJIHELSINŠKE SVESKE BR. 29

sveske-29-korice-final.indd 2-3 08/07/2010 13:46:13Process CyanProcess MagentaProcess YellowProcess Black

Zatvori u Srbiji 2010Praćenje reforme zatvorskog sistema

HELSINŠKI ODBOR ZA LJUDSKA PRAVA U SRBIJIHelsinške sveske br. 30

Documents

Heelsinška lsinška ppoveljaovelja mar-apr 11.pdf · Dve decenije nakon raspada SFRJ aktuelni politič-ki lideri Srbije još ne razumeju suštinski značaj regi-onalne saradnje u