of 55 /55
Herman Hese MAGIJA KNJIGE JI/ , U* Glavni i odgovorni urednik Rade OBRENOVIC Urednik Tibor VARADI Uređivački odbor Ljubivoje CEROVIĆ (ustorija) Andeljko ERDELJANIN (humor i satira) Miroslav NASTASIJEVlC (poezija) Rade OBRENOVIC Miroslav DEMAK (dečja književnost) Đorđe UTVIC (hronika) Tibor VARADI (esej i kritika) Pero ZUBAC (proza) Sekretar uređivačkog odbora Anica TIDILOV HERMAN HESE — MAGIJA KNJIGE predgovor <prwom srpskohrvatskom izdanju »Od mnogih svetova koje čoveku nije poklo- nila priroda već ih je stvorio njegov vlastiti duh, najveći je svet knjiga.« Ovom svečanom rečenič- kom generalilizacijom započinje naš izbor esejis- tičkih tekstova Hermana Hesea, jedno nemačko i svetsko misaono putovanje po duhovnim prosto- rima čija su delatna svetleća tela, reci i knjige, ostavila najdublje i najplemenitije tragove na starom, izboranom licu civilizacije. Pokojni nemačko-švajcarski antikvar, roman- sijer, pesnik, nobelovac, putnik po Orijentu i do smrti radoznali erudita nije na početku svoje književne karijere mogao znati da će ikada na- pisati knjigu »Welt der Bucher« iz koje su oda- brani tekstovi predstavljeni ovde pod naslovom »Magija knjiga«. Tvrdim da to nije mogao znati zato što se ovakve knjige ne programiraju ni u jednoj literarnoj radionici — stvaraju se spontano, decenijama, kao logički proizvod života koji se u celosti posvećuje kultu i razobličavanju kulta pisanja. Hese je, dakle, u toku dugog života uobli- čavao analize, refleksije i emocije, vezane za pa- ralelni svet knjiga, u brojne pojedinačne tekstove o literarnim temama, o sudbinama književnih pok- reta i vrsta, o mladm pesnicima, antologijama, psihoanalizi stvaralaštva i drugim, stvarajući ta- ko, laganim nanošenjem gledišta i ideja, knjigu o knjizi i pisanju, o svetu čije su granice i zna- čenja aspolutno nesagledivd i nemerljivi. Nju su, posle Heseove smrti, sabrali i integralno objavili njegovi poštovaoci. Hese se, dakle, nije predavao uzaludnom pos- lu sistematizacije, statistike, enciklopedistike i

Herman Hese - Magija Knjige

Embed Size (px)

DESCRIPTION

Magija

Text of Herman Hese - Magija Knjige

  • Herman Hese MAGIJA KNJIGE JI/ ,

    U* Glavni i odgovorni urednik Rade OBRENOVIC

    Urednik Tibor VARADI

    Ureivaki odbor Ljubivoje CEROVI (ustorija) Andeljko ERDELJANIN (humor i satira) Miroslav NASTASIJEVlC (poezija) Rade OBRENOVIC Miroslav DEMAK (deja knjievnost) ore UTVIC (hronika) Tibor VARADI (esej i kritika) Pero ZUBAC (proza)

    Sekretar ureivakog odbora Anica TIDILOV HERMAN HESE MAGIJA KNJIGE

    predgovor

  • didaktikog tumaenja fenomena sveta knjiga jer takav inovniki megalomanski duh nije bora- vio u njegovom talentu koji ga je uinio jednim od najveih pisaca dvadesetog stolea. Pisao je jednostavno, bez pretenzija da sistemskim mi- ljenjem o knjigama i piscima organizuje banku podataka pisao je iskreno, s povodom, po ... .-,,.,.;,^^^_ istoj potrebi oveka koji eli da saopti iskustva iz vlastite profesije, na zahtev izdavaa, italaca, mladih kolega ili po diktatu knjievne borbe u kojoj se, bez specijalnih porudbina, iznose sonp- stveni, drugaiji argumenti i shvatanja. ^^ Iako se radi o tekstovima koji su stari iz- meu dvadeset i osamdeset godina, to u ovoj, najdinaminijoj od svih epoha, moe roditi sum- nju i nepoverenje u pogledu odrivosti izreenih sudova, ideja i predvianja knjievne budunosti iji smo akteri upravo mi, moe se, ne bez u- enja, konstatovati da Heseove knjievne ideje, teze i dokazi vae i danas. Mislim da njegovo knjievno vino nije postalo sirce. Sudbina svih kultura ljudske prolosti je ti- ho, neprimetno transcendiranje u dokument. Osim rto poseduje dokumentarnu, istorijsku vrednost, ._,.-..^_ ispisanu perom svedoka razliitih knjievnih si- HlHi tuacija, politikih, ideolokih i ratnih bura, ova e knjiga svakako izazvati nedoumicu prilikom eventualnog itaoevog odmeravanjia upotrebljivo- vosti, dejstva i privlanosti njenih eseja danas. Nedoumicu moe, pre svega, podstai injenica da je najvei broj ovih tekstova napisan u vreme koje se i po individualnim iskustvima i po dru- tvenoj svesti umnogome razlikovalo od naeg. _ Vojislav DESPOTOV iiir ^W-v-, - :,- -:,,x. ,,,,,:W:,, -

    MAGIJA KNJIGE Od mnogih svetova koje oveku nije poklo- nila priroda ve ih je stvorio njegov vlastiti duh, najvei je svet knjiga. Ispisujui prva slova na kolskoj tabli i pokuavajui da ita, svako dete ini zapravo prve korake ka jednom vetakom i neobino sloenom svetu za ije upoznavanje i usavravanje pravila igre jedan ljudski ivot nije dovoljan. Bez reci, bez tekstova i knjiga, nema is- torije, i ne postoji pojam oveanstva. Ako neko eli da pokua da se na malom prostoru, u kui ili sobi, ukljui u istoriju ljudskog duha i usvoji je, to moe postii jedino u obliku izbora knjiga. Mi smo, dodue, uvereni da bavljenje istorijom i istorij&kom milju krije razne opasnosti, a u poslednjim decenijama nai su oseaji izraa- vali snaan revolt protiv istorije, ali, upravo sa- mo kroz ove revolte mogli smo da nauimo ka- ko odricanje novih porobljavanja i zaposedanja duhovnih naslea naeg ivota i miljenja jo uvek ne izraava nau ednost. Kod svih su naroda reci i spisi neto sveto

  • i magino; imenovanje i pisanje su praiskonske magijske radnje, magino osvajanje prirode kroz duh. Posvuda se u svetu dar svetih spisa slavi kao boansko poreklo. Kod najveeg broja naro- da pisanje i itanje behu svete tajne, ve'tine ko- je je posjedovalo samo svetenstvo; bese velika i neuobiajena stvar ako bi se kakav mladi ovek odluivao da se preda ovim monim tajnama. A to nije bilo lako .izvesti trebalo je iskupiti se darovima i rtvama. Od vremena naih starih demokratskih civilizacija, plemenitijih i svetijih nego danas, ova je tajna stajala pod boanskom zatitom, nije se nudila svakome i do nje su vo- dili teki putevi. Slabo moemo da predstavimo sebi ta je u kulturnom hijerarhijsko-aristokrat- skom ureenju znailo kad je neko, u narodu Sf42> analfabeta, bio vian tajnama rukopisa! Bila je ' to mo, bela i crna magija, talisman i arobni tapi. iSada je to naizgled potpuno drugaije. Danas f je, ini se, svet spisa i duha otvoren za svakoga; danas, ini se, umee pisanja i umee itanja predstavljaju neto malo vie od umea disanja ili, u najboljem sluaju, umea jahanja. Danas je, ini se, sa spisa i knjiga skinut veo izuzetne asti, arobnjatva i magije. Samo jo u religi- jama postoji pojam svetog, knjige koja se otva- ra; ali, poto danas nijedna doista mona reli- > ^ija ne preuveliava znaaj propagiranja biblije kao laike lektire, u stvarnosti nema vie nijed- ne svete knjige. Izuzetak su poboni Jevreji i pripadnici nekih protestantskih sekti. Tu i tamo postoji propis da se prilikom slubene zakletve polae ruka na bibliju ali je ovaj gest polumrtvi ostatak nekada plamteih snaga i za prosene lju- de ne sadri vie, kao ni sama formula zakletve, staru maginu mo. Knjige su prestale da budu t tajne; dostupne su svakome. Sa demokratsko-li- beralnog stanovita to je napredak ali, sa drugog, obezvreivanje i vulgarizovanje duha. Ne elimo da dopustimo da se rui prijatni oseaj postignutog napretka. elimo da se radu- jemo sito itanje i pisanje nisu vie privilegija jedne zajednice ili kaste, to je od pronalaska tampe knjiga zajednika, to je postala raireni upotrebni predmet, to veliki tirai omoguuju jeftinu cenu knjige i to svaki narod svoje naj- bolje knjige (takozvane klasike) moe da uini pris- tupanim i za najsiromanije. Ne elimo da se suvie alostimo zbog toga to je pojam knji- ge izgubio gotovo svu svoju negdanju uzvie- nost i to izgleda da u poslednje vreme, zbog bioskopa i radija, knjiga ak i u oima mase jo vie gubi na vrednosti i vaspitnoj moi. Ali, ni- poto ne bi trebalo da se plaimo budueg istreb- Ijenja knjige; naprotiv, to se odreene potrebe za zabavom i narodne potrebe za uenjem mogu 1|

    8 *

    vie zadovoljavati kroz nove pronalaske, utoliko

  • knjiga vie dobija na dostojanstvu i autoritetu. Jer, ubrao e se i najdetinjastijem pijanstvu nap- retka nametnuti saznanje da rukopis i knjige imaju funkcije koje su vene. Pokazae se da formulisanje putem reci i predavanje ovih for- mulacija putem spisa nije samo vano pomono sredstvo ve uopte jedino sredstvo ijom snagom oveanstvo zadrava istoriju i trajnu svest o samom sebi.

    (1930) *.?-' ?f~- - LEKTIRA ZA ODMOR Na letnje osveenje se, svakako, ne odlazi radi itanja knjiga. Ali, uprkos to'me, mnogo ]e onih koji jedino u to vreme dolaze do mirne lek- tire, kao i onih za koje nema smisla da kine da- ne posveuju itanju. Po mom iskustvu, za vre- me odmora ne postoji lepa namera od ove: i- tati stihove i za ljubavnicu uzeti neku doista dobru knjigu. Gospoda koja sa enama, decom i sluanstvom putuju u banju ili na planinu, uobiajavaju da dobro razmisle ta da ponesu. Jedna e dama tek u Ostendeu primetiti da joj nedostaje nova veernja haljina, mada je dobro promislila ta joj je sve neophodno, od paste za zube do konog kofera. Trai drutvo i radije putuje u mesto za oporavak sa svojim roacima i prijateljima nego sa smrtnim neprijateljima. Potom promiljeno bira hotel i sobu. Vrlo brzo saznaje gde se moe dobiti najbolja kafa i naj- hladnije pivo. Kakva briljivost! Ali, ista ta dama koja od eira do izmica ne nosi nita nepromilje- no, koja je tako paljiva u izboru prijatelja i koja nikad ne uzima sobu sa pogledom na se- vernu stranu, provodi kine dane zevajui uz loe knjige. Svoje nije ponela te je upuena na ono to joj nudi banjski knjiar. Ali, banjski knji- ar se niukom sluaju ne izlae ezi u svom se- zonskom poslu iz vaspitnih razloga. Uz to, on nije u stanju da sa sobom donese vei magazin sa knjigama. Njegov je interes da napravi to vei promet sa knjigama koje inae slabije idu. Bankar, guvernanta, sudija ili voza, svi kupuju iste memoare neke bive princeze, iste hronike o ubistvima i istu kasarnsku satiru jer su upra- vo to knjige sezone. Isti ti ljudi, kojima kod kue, neproitan, stoji kompletan Gete, ni- kad ne nose knjigu ili dve prilikom letovanja ve 10

    svake godine ponovo kupuju knjige sezone koje su, sa malo izuzetaka, iste, promenivi sa- mo naslov i korice. Za nas recenzente to je sa- da, kao i pred Boi, vreme nade. Otrimo pera, preduzimajui vaspitavanje naeg naroda. Tako u i ja pokuati da piem o nekim novijim knji- gama, boljim dakako, u tihoj nadi da e prince- zini memoari i kriminalni romani nai to manje

  • muterija. Ali, pre toga, savetujem svakome ko odlazi na letovanje: ovog puta ne itati nita! Jer, neprijatelji dobrih knjiga i dobrog ukusa uopte ne preziru knjige niti su analfabete. Pre- ziru one koji previe itaju. 11 SVETSKA KRIZA I KNJIGE Postoji, naravno, gomila dobrih i lepih knji- ga. Voleo bih da se ona stalno uveava. Ali, knjige od kojih se moe oekivati uticaj na po- boljanje stanja i prijateljskije oblikovanje bu- dunosti, ne postoje. Kriza u kojoj se nalazi na svet veoma je slina propasti, bojim se, ako to i nije. U takvim trenucima, meu mnogim lepim i omiljenim stvarima, zauvek nestaje i bezbroj knjiga. Ono to je do jue bilo sveto a danas obavezujue samo za mali krug duhovnih po- tovalaca, prekosutra e biti sasvim podriveno i zaboravljeno do onog ostatka koji je neuni- tiv i predstavlja kiselo testo za svaku novu tvo- revinu. Dok je oveka, knjiga nee propasti: to je jedino veno to ovek poseduje. Ovo najdra- gocenije blago oveanstva simeteno je u raz- liitim formama i jezicima; biblija i svete knji- ge stare Kine, indijska Vedanta i mnoge druge knjige i zbirke predstavljaju vrhove u kojima je to Malo, to je ranije doista bilo prepoznato, na- lo svoj oblik. Ovaj oblik nije jednoznaan a knjige nisu vene: ali, one sadre duhovno na- slee nae prethodne istonije. Sva ostala litera- tura proizala je iz njih i bez njih je ne bi uopte bilo: celokupno hriansko pesnitvo, na primer, do Dantea i do danas, jeste isijavanje Novog Za- veta te, ako itava ova literatura propadne, Novi Zavet ostaje. Iz njega bi uvek mogle da pro- izau nove literature. Samo nekoliko svetih knjiga oveanstva imaju ovu snagu oploava- nja i samo one preivljavaju milenijume i svetske krize. Dobro je pritom to uopte nema njiho- vog rasprostiranja. Ne treba da postoje milioni i stotine hiljada onih koji su zahvaeni sutinom ove ili one svete knjige. Takvih je dovoljno malo {1937) 12 EKSCENTRINE PRIE Pod ekscentrinim ovde ne podrazumeva- nio neto artistiki ih literarno, romantino i groteskno, nita to je preputeno volji i izbo- ru pasnika. Sa svojim arobnjakom i vilinskim priama, Fuke je obian filistar, a Tik, sa fan- tastinim i ludim desetkama, dete koje se igra. Ekscentrian je Hofman koji u svojim tekstovi- ma nije meao sazvuja nemogueg i natprirod- nog ve je iveo i u jednom i u drugom svetu, ubeen, barem u duem periodu, u stvarnost sveta duhova ili nestvarnost vidljivog. Takvi su pisci doista ekscentrini: svet posmatraju iz jed- nog drugaijeg sredita i opaaju pomerene stva- ri i vrednosti Djima, pre svih, pripada Po, taj rafinirani i setmi Amerikanac koji u svojim

  • delima pokazuje gotovo sve nijanse ekscentri- nog, od okantnog urnaliistikog umetnikog ko- mada do bolnog saznanja jeretika. Pravi ekscen- trik je i Zil Vern, mada se on jedva moe na- zvati pesnikom. Meutim, njegova potreba za pomerenou granica i novih gledita nije manje snana od Poove ili Hofmanove. Ovde spadaju i svi dokazani okultisti, mistiari i spiritisti, im se iskau ko pripovedai. Granici obinog politi- og fantazma blii su sastavljai utopija od kojih se nijedna ne moe uzeti ozbiljno, naravno s izu- zetkom Sviftovog Gulivera, mada upravo kod ovog eksentrika nije bitna forma ve mudro iza- brana maska. Ekscentrici se u sutini mogu lako podeliti na dve glavne grupe: na sanjare i fanatike. Co- vek se moe odati piu iz zadovoljstva i potrebe za draesnim zaboravljanjem, ili pak fanatiki, u beznadenom zadovoljstvu i samorazaranju. Me- u ekscentricima postoje detinjasti karakteri ko- ji se, igrajui se unutar svog fantastikog kruga, oseaju dobro te jarosni oajnici kojima nita

    13 nije dovoljno i koji se obavezno probijaju kroz uvek nove slojeve, poto nisu sposobni ni sebe da usree niti da shvate rezigniranost. Jedni na- ginju samodopadljivosti i rado ironiu svoje i- taoce dok su drugi neumoljivi samounitivai. Za knjievno posmatranje ipak nije dovoljna samo podela. Sredstva su im slina pa se pre ra- di o razdvajanju mislilaca od onih koji se igra- ju i filozofa od ironiara. Pritom susreemo jed- nostavno i za one prve gotovo uasavajue saz- nanje da fanatini ekscentrici nisu nita drugo do savreni idealisti i da u osnovi njihovog stva- ranja, bez izuzetka, lei isto idealistiko sazna- nje o kopreni Maje i nepouzdanosti naeg ul- nog opaanja. Ali, ovi filozofski ekscentrici su, uprkos sjaju, unutranje konsekventni i samo povremeno stvaraju slike i mitove koji su srod- ni sutini narodnih mitova. Drugi, koji verovat- no ne misle manje ozbiljno, konstruiu intere- santne prie od sapunice. Njima pripadaju svi tehniari, svi Velsovi i Vernovi, ali su oni, ak i kad su najzaudniji i naj-uzbudljiviji, ipak samo literarne razonode, zabavljai. Njihovo ne- filozofsko poreklo i naivnost iskazuju se uglav- nom kroz hrabre optimiste, kakvi su, na primer, utopisti i kakav je Vels u svojoj poslednjoj knji- zi, U godini kometa, gde se zlo oveanstva, zahvaljujui temeljnoj izmeni vazduha, savreno preiuje i preobraava u dobro. Takvi optimi- sti su i tehniari, kao to je Zil Vern iji su izu- mi interesantni samo dok ostaju na nivou isto tehnikog. Povrh toga, svi oni fantaziraju o re- voluciji i poboljanjima koja treba da se dogode zahvaljujui njihovim novim mainama, barutu i motorima. italac e se umoriti i pomisliti: ako je tehnika u stanju da svet uini boljim, zato mi onda od svega toga ne primeujemo nita?

  • Lelitica i projektil ka Mesecu sigurno su prijat- ne i radosne stvari ali, da li se njima mogu su- tinski iameniti ljudi i odnosi? U to, uzevi u ob- zir svetsku istoriju, ne moemo rado da poveru-

    14 jemo. Svim pesnicima pripada i ovaj nesklad njihovog vremena, te propadaju zajedno s njim poto se ne bave privremenim i sluajnim stva- rima. Drugi, filozofski ekscentrici nude daleko dub- lje interese ali su gotovo svi tragine pojave, ne zato to su oduvek bili bolesne prirode bolest nije nita tragino ve zato to svoj duh i patnju usmeravaju na neto to je u krajnjoj os- novi nemogue. Prepoznavanje i stvaranje, iv- ljenje ivotom mislioca i umetnika, suprotnosti su koje se iskljuju. Propovedanje istog idealiz- ma, osporavanje stvarnosti vidljivog i istovreme- no bitisanje ivotom umetnika, dakle, raunanje sa stvarnou vidljivog, gorke su suprotnosti. Za umetnika koji stvara stvarnost ulnog, pojav- nog, vreme, prostor i kauzalnost moraju besum- nje postojati kao neto sutinsko, poto su oni za njega jedino sredstvo predstavljanja i doka- zivanja. Pesnik ponavlja dogaaj kroz koji opa- amo svet dok jezik, im ga pesnik razmatra, nije vie izraajno sredstvo saznanja ve pojmo- va. Kako u opisati malog sivog psa ako sam se uverio da to uopste nije pas ve samo jedna sum- njiva i varljiva slika mog razuma, nastala dra- enjem mrenjaoe? Naime, ja govorim o psima, sivim i crnim, bliim i daljim, pokreem carstvo obmana a bez svega toga se ne moe pevati. Umetnost je potvrivanje svih obmana; kad ho- e da porekne obmane suprotstavlja se samoj sebi. Zbog toga su svi, bez izuzetka, tragine figure, mada njihova dela interesuju, opsenjuju i uzbu- uju, kao smeli Ikarov let u zemlju nemogueg. Stav, da su pevanje i miljenje jedno isto i da je zadatak poezije da izrazi pogled na svet, predstavlja zabludu. Za pesnika je apstraktno miljenje opasnost, i to najvea, poto ono u svo- joj konsekventnosti porie i usmruje umetni- ko stvaranje. To pesniku ne smeta da ima svoj pogled na svet i da za sebe bude potpuni ide- alista. Ali, u trenutku kada mu apstraktna saz-

    15 svih vremena jesu i one u kojima je stvaraoca vodila rezignacija mislioca ka jasnom, bezbol- nom posmatranju ivota, pri emu pesnik, odri- ui se vrednosnih sudova i osnovnih filozofskih pitanja, dovodi sebe u isto posmatranj'e. Upravo to ne uspeva ekscentricima. Kod njih je suvie jak lini interes i lina patnja zbog mi- saonih problema, kao da e doi do istog ob- jektivnog posmatranja. Oni odgovaraju ekstati- arima koji su ogrezli u vizijama, dok je kod pra- vih mistiara nalaenje boga, sudei po svim do- kumentima, >nbez slika. Put umetnika vodi ka

  • slikama a mistinih mislilaca ka bezslikovnosti; ko eli da ide i jednim i drugim putem, istovre- meno, ostaje, po pravilu, zatvoren u venom su- kobu. Postoji zaista mnogo meustepenica. Ali, sve one ipak proistiu iz kruga umetnosti dok je nji- .,- .-_- hova forma sluajna i rava. Ovde spadaju o- kultistiki romani koji su u pesnikom pogledu slabi. Okultiistima je svojstveno da ne mogu da napuste svoje usko podruje a da ne ostanu ne- iskusni, kao to, na alost, izjave spiritista op- injenih duhovima sadre gotovo uvek neeg de- tinjastog. Okultistififcim knjigama i idejama na- zivaju se mnoge boanstvene stvari i ovo je pod- ruje, na alost, odvojeno zidom pridavanja va- nosti sebi i zanosa. Pravi okultistiki roman, sna- no teozofeki obojen, jeste Flita Mabela Ko- linsa. Ta je znaajna knjiga, itljiva za sve koji poznaju i najmanje osnove i pojmove teozofskog uenja. Pod ovom pretpostavkom roman je inte- resantan i doista pouan ali time nije manje vre- dan. Okultisti jo uvek nemaju pesnika. Njihovi umetniki proizvodi ne nadmauju nivo Flite te se ovi moderni pokuaji mogu nazvati slabim i i ravim kopijama boanstvenog indijskog ue- ' nja o ponovnom roenju i kairmi, kao i drevnih mitova. Takva boanska nauka o ponovnom ro- 16 danju (lepo sredstvo za nemo da se vreme shva- ti kao udovino, kao forma spoznaje), roena iz prastarih svetih dokumenata, moe danas mno- gima predstavljati oslonac; ali, teozofski pesnici teko shvataju njihovu duboku magiju. Od savremenih pesnika koji bi se mogli nazvati ekscentrinian, malo njih usjpeva u svo- jim pokuajima i zaletima. Dvojica najtalentova- nijih meu njima besumnje su Paul erbart i Gustav Mejrink. Ako je eribart vie pesnik, on- da je Mejrink neupoiredivo snanije inteligenci- je i mirniji, sigurniji artista svojih sredstava. erbart voli orijentalno zanesenjatvo i kosmike fantazije a mrzi evropsku sentimentalnost, po- sedujui istovremeno simpatinu sklonost ka ve- likom i neogranienom, kao retko koji dananji pesnik. Neretko iskae iz koloseka i ima potpu- no nesrenu ljubav ka grotesknom iju sutinu pogreno shvata i uvek promauje. Njegovi plavi lavovi koji pucketaju repovima, prodiru uasne gomile salate od krastavaca i uglavnom se, bez mere, i, na alost, bez razloga simeju, slabi su pronalasci te samo smetaju njegovim najlepim knjigama. erbart nije groteskni humorist kako sam povremeno smatra ve jedan veoma ozbilj- ni humorist, dok su njegova najlepa poglavlja ozbiljna i setna, donekle priguena neobinim draperijama. Kao, na primer, u Smrti Barme- kida: kalif na terasi veera sa svojom rtvom koja ubrzo nakon toga treba da umre, nudei ga jelom i vinom; to je izvanredno lepo. Takva je i najlepa erbartova knjiica koju niko ne poz-

  • naje, Morska zmija, puna sete i oajanja, sa jednim sjajnim razgovorom o politeizmu, ispu- njenim najdubljim pojmovima i munjama istine. Besumnje okultist i znalac indijske filozofije, on je, ini se, prepoznao greben na kome stradaju svi okultistiki pesnici; ali, on se sutinom bavi tek uzgred, dok u proelje gura ambicije satiri- ara. Neke njegove male prie, otroumno i briljivo obraene, poseduju onu blagu izobli-

    17 enost linija u kojima italac koji razmilja mo- e pronai ironiziranje itavog pojavnog sveta, to predstavlja najobiniju veru u njegovu real- nost. Ali, ovo ostaje prikriveno, dok se kao su- tina i cilj novele ispostavlja jedna polemiko- ironina nam era, upravljena protiv celokupnog evropskog naunog miljenja i kulture, protiv su- jete i naduvenosti nekih lanova skuptine i aka- demskih budovana. Ovaj pametni pristalica ue- nja vedante tano zna da se patosom i ovetalim gestovima malo ta moe uiniti te umesto toga izotrava finu, neumoljivu strelu kojom majstor- ski gaa. A tada je, slino Pou, u njegovim fan- tazijama najsmelija i najdivljija ledena logika, premda nikad bez preciznog vladanja sredstvima, nikad lutalaka i sanjalaka ve sraunata i o- troumna. Njegov podsmeh sadri nemilosrdnu jarost osvetnika koji gaa iz potaje. Gotovo u- vek pogaa nepogreivo. Meu ekscentrinim pesnicima, kao i meu svima drugima, postoje veliki i mali, iskreni i patvoreni, umetnici i zanatlije. Moe se raunati samo sa nekolicinom ije delo ne predstavlja is- padanje iz koloseka ve osvajanje novih prostora.

    (1909) 18 POGRENO SHVAENI PESNIK

    (Odgovor u jednoj anketi) Ne ljutite se to na vae pitanje o pogre- no shvaenom pesniku neu odgovoriti direktno. Naprezao sam se izvesno vreme ali, kako je mo- je seanje ravo, potrebna imena mi ne padoe na pamet. Prizivao sam prolost, mislei na pes- nike ranijih vremena, na one koji su u svom vre- menu bili krivo shvaeni a to su jo i dan-danas, na Zan Pola, Brentana, Arnima, ovoga i onoga, a potom sam iznenada primetio da drugih pes- nika, krivo shvaenih, uopte i nema. Pesnik, ta ve sama po sebi sumnjiva poja- va, ima, ini se, u okviru ljudske gomile izrazi- tu sudbinu da bude pogreno shvaen. ini se da je to njegova istinska i glavna misija. Narav- no da se to ne odvija uvek u gruboj formi usam- Ijenike askeze u nezagrejanim potkrovljima i]i u ne manje omiljenoj formi ludila. Ima pesnika ija se pogrena shvaoenost sastoji u tome to nisu itani. Takvi su danas svi veliki nemaki

  • pesnici. Neki imaju sreu da im knjige dozive desetine i stotine izdanja, to ne znai da su ti- me manje pogreno shvaeni. Ne postaji, naime, istinsko priznanje, opte priznavanje poeta od strane normalnih ljudi to je samo fikcija knji- evnih istoriara. Pesnikova misija, sutina, sa- stoji se u prepoznavanju ljudi u njihovoj sluaj- nosti i menjanju, u postavljanju njihovog sna o oveanstvu i poimanja sudbine oveka na mesto sluajnog oveanstva. Tako je inio Dante, tako je inio Gete, tako je inio Helderlin; tako ini svaki pesnik, eleo on to ili ne, znao ili ne. Pes- nik koji, gubei naivnost, postaje svestan sutine svog dela, ima stoga samo dva izlaza iz neizdr- ive situacije: tragini kraj, naputanje ljudskog,

    19

    ili bekstvo u humor. Svi veliki pesnici ili su i jednom od ove dve staze: trea ne .postoji. J Duboka je i tragina ludost naeg, ljudskog f bitisanja to to je oveamstvu uopte i potre- f ban pesnik: ono ga ak voli i ceni, najee pre- { cenjuje, ali, ini se, ono ipak nikada ne razume j pesnike, ne sledi njihov poziv i ne usuuje se f da ozbiljno prihvati njihova dela. Ako bi ove- i anstvo bilo bez pesnika, igra ivota bi izgubila i najveu dra. Ali, ako bi oveanstvo ozbiljno \ shvatilo svoje pesnike i sledilo ih, izgubilo bi E; ^slSSlEiB ravnoteu i propalo. Potrebno je mnogo ozbilj- | nosti, mnogo plitkog idealizma, morala i gluposti l da bi se odrala egzistencija oveanstva i osi- \ lalllM gurao njegov dalji opstanak. Pesnici se stoga moraju uvek pogreno shvatati, takoe i oni najpoznatiji i najomiljeniji: stalno mora neko i od stvaralaca da oduzme sebi ivot i neki Hel- f derlm da postane umobolnik. \ Postoji mnogo pesnika kojih nema. Mnogo je l i pesnika koji u sebi sadre samo kap, samo f jednu od deset strofa. Ali, svi oni, bez obzira da l li svet potuje njihovu slavu ili smrt od gladi, po- | greno su shvaeni i moraju to ostati. '

    (1926) PESNIKOVA ISPOVEST U naem vremenu, pesnik je, kao najistiji tip produhovljenog oveka, gurnut u bezvazdu- ni prostor izmeu sveta maina i sveta intelek- tualne aktivnosti te osuen na guenje. Jer, pes- nik je zastupnik i pravobranilac onih ljudskih snaga i potreba kojima je nae vreme fanatiki objavilo rat. Bilo bi nerazumno optuiti vreme za ovo. Nae vreme nije ni bolje ni gore od drugih vre- mena. Predstavlja raj za one koji mogu da dele svoje ciljeve i ideale i pakao za one koji im se

  • moraju opirati. Za nas pestnike ono je, dakle, pakao. Ako eli da ostane veran svom poreklu i prizivu, pesnik ne srne da se prikljui svetu koji je, kroz industriju i organizaciju, zanesen uspe- hom, kao ni svetu racionalizovane duhovnosti koja danas uglavnom vlada naim univerziteti- ma. Poto je pesnikov jedini zadatak da bude sluga, branilac i vitez due, on se u sadanjem svetskom trenutku vidi kao osuenik na osamlje- nje i patnju. Evropa trenutno ima vrlo mali broj pesnika od kojih se nijedan ne liava 'tragine crte, donkihoterije. Nasuprot njima, svet prosto vrvi onim pesnicima od kojih ivi graanski italac. Ali, meu onima koji se s pravom mogu na- zvati pasnicima, mnogi utke propadaju u bez- vazduni prostor ovog pakla. Drugi, pak, preuzi- maju patnju na sebe, identifikujui se s njom, preputaju se sudbini i ne brane se od nje kada uvide da je kruna koju su druga vremena nu- dila pesniku postala sada trnov venac. Ovim pes- nicima pripada moja ljubav, njih potujem i vo- lim, njihovom bratstvu elim da pripadam. Mi patimo, da. Ali, ne da bismo protestovali i bes- neli. Guimo se u za nas tekom vazduhu sveta maina i varvarskih potreba koje nas okruuju.

    21 Ne spaavamo se od Svega. Prihvatamo ovo gu- enje i patnju kao na deo svetskog udesa, kao nae poslanje i iskuenje. Ne verujemo ni u je- dan ideal ovog vremena, ni u generale, ni u bolj- evike, ni u profesore, ni u fabrikante. Ali, verujemo da je oovek besmrtan ; da se njegova slika raa iz svake unakaenosti da se dostojanstvo izvija iz svakog pakla. Ne teimo da rastumaimo nae vreme, da ga urazumimo i poboljamo, ve da u njemu otkrijemo vlastitu patnju i snove, da otvorimo svet due i svet sli- ka. Ovi su snovi delom svirepe slike uasa. Ne smemo da ih ulepamo. Ne smemo nita da po- sreimo. Na zadovoljstvo graana, to ine pes- nici-zabavljai. Ne krijemo da je dua ove- anstva u opasnosti, na ivici provalije. Ali, ne smemo ni da krijemo da verujemo u njenu besmrtnost. (1927) 22 MLADI PESNIK Pismo Svima Dragi gospodine, Zahvaljujemo Vam na ljubaznom pismu i po- iljci pesnilkih i poroznih pokuaja u kojima sam sa saoseanjem listao i nalazio gotovo zaborav- ljeni trag vlastitog pesnikog poetka. Vae dra- go pismo i poiljka s radovima ukazuju mi po- verenje koje me postiuje jer Vas, na alost, mo- ram razoarati. aljete mi sve ono to ste do sada, u poeziji i prozi, napisali, molei me da Vam nakon i- tanja kaem ta mislim o Vaem pesnikom t-

  • lentu. Pitanje izgleda prosto i bezazleno, utoliko pre to ne elite da ujete nekakvo lano laska- nje ve strogu istinu. Ja drugo i ne bih inio osim da na valjano pitanje valjano odgovorim, samo kada bih to mogao. Nije lako nai .stvar- nost. Smatram da je apsolutno nemogue da se iz poetnikih pokuaja, u sluaju kada se lino ne poznajemo, mogu izvui bilo kakvi zakljuci o talentu. Iz Vaih stihova mogu da vidim da ste vie itali Nioea ili Bodlera, da su Vam Lilien- kron i Hofmantal miljenici, moda i da pose- dujete svesno razvijen ukus u umetnosti i pri- rodi, ukus koji sa pesnikom nadarenou nema ni najmanje veze. U najboljem sluaju (a to e govoriti o Vaim stihovima) mogu da otkrijem tragove Vaih doivljaja i analiziram ih, kako bih stvorio izvesnu sliku o Vaem karakteru. Vi- e od toga je nemogue; ko Vam obea da e 'z Vaih poetnikih rukopisa proceniti Va literar- ni talenat, kao to grafolozi procenjuju karakte- re pretplatnika u novinskim rubrikama Pisma italaca, taj je doista povran ovek, ako ne i varalica. 23 Posle itanja Vilhelma Majistera i Fausta i nije suvie teko proglasiti Getea za znaajnog pesmika. Ali, iz njegovih poetnikih godina bi se sasvim sigurno mogla sastaviti sveia sti- hova iz koje niko ne bi zakljuio nita drugo do da je mladi autor pomno itao svoje uzore. Kad je Gete ve napisao Vertera i Geca, jo dugo su mu pripisivali tekstove pesnika Lenca i obratno. Dakle, samo kod velikih pesnika rukopis poku- aja nije niukom sluaju jo uvek zaista vredan i oigledno originalan. U ilerovim mladalakim pesmama mogu se nai zauujue konvencio- nalnosti i neukus. Nije, dakle, kao to Vam se ini, tako jed- nostavno sa procenjivanjem mladog talenta. Ako Vas lino ne poznajem dobro, ne mogu znati na kojoj stepenici razvoja stojite. Vae pesme mogu sadravati naivnost koja Vam ve za pola godi- ne nee odgovarati, mada iste greke moete po- initi i kroz deset godina. Ima mladih pesnika koji sa dvadeset godina stvaraju zadivljujue stihove, ali ve sa trideset nijedan vie ili, to je jo gore, potpuno iste kao sa dvadeset. Ima, me- utim, talenata koji se osveuju tek sa trideset ili etrdeset godina. Ukratko, pitanje koje mi po- stavljate, o izgledima na buduu pesmiku slavu, ravno je pitanju jedne majke: da li e njen pe- togodinjak porasti ili ostati mali. Deko moe do etvrnaeste-petnaeste godine ostati vra a onda najednom iknuti uvis. Oseam se prijatno to niste, kao mnoge Va- ma sline kolege, traili od mene odgovornost za. Vau pesniku budunost. Mnogi koji sa istim pitanjem dolaze iskusnom knjievniku ine to sa patosom, traei odluku i odgovor: da li ponovo da napisu koji stih ili ne. Na osnovu ovoga mog- lo bi se zakljuiti da je nemaka literarna istori-

  • ja rodila, moda, nibelunke pesme i Fausta kroz izvesmo ludilo! Time je dat odgovor na Va- e pismo. Ono me je zamolilo za uslugu koju na alost, ne mogu da Vam uinim, poto se nalazi

    24 sa one strane mogueg. Pa ipak, ne bih hteo da Vas ostavim sa reenjem kojim niste zado- voljni i koje Vi, na kraju krajeva, smatrate samo otroumno odevenim odbijanjem. Dozvolite mi stoga jo koju prijateljsku re. Ne mogu znati da li ete kroz pet ili deset godina postati znaajni pesnik:. To to ete po- stati ne zavisi od stihova koje danas pravite! Najzad: da li je nuno da postanete pesnik? Mnogim nadarenim mladim ljudima predstavlja ideal da postanu pesnici, poto oni pod pojmom pesnik shvataju jednog originalnog oveka, oset- Ijivog, istog u srcu, finih ula i dubokog emo- tivnog ivota. Ali, ovek moe imati sve ove vr- line i ako nije pesnik; bolje je imati njih nego na njihovom mestu samo sumnjivi literarni tale- nat. Ko eli da se poezijom samo proslavi, neka radije postane glumac. To to Vi trenutno imate potrebu da piete poeziju, nije ni pohvalno ni posramljujue. Na- vika da se doivljeno rastumai u svesti i zadri u odgovarajuoj formi moe Vas izazvati i po- moi da postanete pravi ovek. Ali, poezijom mo- ete sebi i da nakodite. Naglo naputanje i okonanje doivljenog ume da zavede. Neki mla- i pesnici navikli su da vrednuju svoje pesni- ke doivljaje po svojim poetskim merilinia, to ih ini sentimentalnim dekoraterima koji neto doivljavaju samo da bi o tome pisali. im posedujete oseaj da su Vai pesniki pokuaji nuni, da Vam pomau da rastumaite neto o samom sebi i svetu, da Vam narastu do- ivljajne snage i izotri Vam se savest, onda ostanite pri tome. Od Vas e postati ovek, spo- soban, budan i mudar. Ako je to Va cilj, a. ja se nadam da jeste, i ako u zadovoljstvu poezijom uoite i najmanju smetnju, nagovetaj zavoenja ka neasnim stranputicama, ka tatini i slablje- nju ivotnih snaga, onda odbacite itavu poeziju, i Vau i nau! Pozdravlja Vas sa dobrim eljama Va H.H. (1910) 25 :&*-> IZ PREDGOVORA JEDNOJ ANTOLOGIJI LIRIKE Od svih literarnih zadovoljstava najvie ie i najistije itanje poezije. Ovo blaeno savren- stvo omogueno je saimo istini liriarima jer samo oni povremeno postiu idealni oblik i ose- aj ivota to je, inae, tajna muzike. udesno je itati jednu pesmu prvi put; moda je jo udesnije iznova uivati u nekoj ve poznatoj, u nekoj ije nam reci jo odzva- njaju u seanju. Neki narodi, pre svega istono-

  • azijski, poseduju sposobnost ovog plemenitog uivanja u najveoj meri, izgraenu do religioz- nosti i virtuoznosti. U Evropi, osobito u dana- njoj Nemakoj, ova je lepa sposobnost izgleda iz- gubljena u haosu celokupne kulture duha: nai oevi, a jo vie dedovi, ne samo da su umeli da itaju stihove ve su ih u velikom broju sa- kupljali, prepisivali ih i uili napamet. To je postalo retkost pa bi morali da se zatitimo od mogunosti da jedan neni i plemeniti organ zakrlja. Moglo bi nam se inae desiti da nam se prekrasno blago nemake poezije starijih vre- mena otui i propadne, kao dragoceni deo drev- ne muzike ija su se dela, postepenim orublji- vanjem i zaputanjem muzikalnih ula, potpuno izgubila i koja sada sa naim jadnim i sirovim sredstvima uopte ne moemo da izvedemo ve, moda, samo pretpostavimo u nekoj enjivoj us- pomeni, mada u rukama drimo zapisane note. Sigurno je da prepisivanje pesama danas ni- je nuno. Knjige su pojeftinile. Nemci mogu sve poznate klasike da dre u izdanjima celokupnih dela, u kutijama. Zbog ovoga su i filistri i na- unici skloni da zahtevaju nepotrebne antologije. Upravo oni u oelokupnim delima poseduju pes- nie Getea, Lenaua, Rilkea i drugih: zato ih on- da udvostruuju?

    26 Doista, zato? Ako ih ipak uvaju radi i- tanja, antologije su im suvine. Ako itaju kla- sike u sabranim delima, jer nisu varvari da se u potpunosti odreknu itanja poezije, onda e im i jedna antologija biti dovoljna, i za batensku kuicu i za putovanje. Trebalo bi uvek imati mogunost za itanje poezije. Kako je vreme privatnih skupljaa pro- lo (kao okamenjeni ostatak toga preostao je sa- mo album poezije starije keri), sakupljanje, iza- biranje i slaganje se moraju prepustiti oveku od poverenja. Ovom posredniku najvie odgovara ljubitelj poezije koji je dugo iveo sa knjigama i kome lirika njegovog naroda nije poverena i o- moguena samo kroz marljivi rad i studije ve i kroz dugogodinje uivanje i saivljavanje. On e tako ve posedovati svoju privatnu antologiju, pre nego to bude pomiljao na an- tologiju koja se stvara prepisivanjem, istrgnu- tim listovima, belekama i zapisima na margi- nama njegove biblioteke; da bi sainio knjigu poezije, on nee sistematski prouavati te kla- sike niti ih selekcionisati, ve e iz esto ita- nog materijala birati ono u ta se osvedoio. Imae svoje miljenike, svoju pastorad, a svi listii iz njegove zbirke izazivae u njemu tihu borbu izmeu slepe ljubavi i pravednosti. U poslednje vreme neke su estete pronale novi prigovor svim antologijama. To to se vie pesnika nalazi pod istim knjikim pokrivaem, oni smatraju sirovou odnosno izmeanou u- kusnih vina ili jela. Moglo bi se poverovati da

  • prava predanost lektiri uopte nije poznata ovoj___________ preosetljivosti, jer je primorana da uvek ima a '^^^lll___________________l^^n^^_^^^^^ft*h vidu materijalnu celinu knjige. Svaka je pesma neto dovreno i jedinstveno, ne samo pesnik. Pomenute estete su, uprkos kojetarijama koje ine, gotovo jedini ljudi u Nemakoj koji sa sveu i uivanjem umeju da -itaju poeziju! Saimo je jo nekolicina osobenjaka u stanju da

    \4y se obraduje cvetu nemakog duha i najslaim tonovima nemakog jezika (1914) 28 JEDAN RARITET Jedan mladi nemaki pesnik napisao je pre nekoliko decenija svoju prvu knjiicu. Bila je to slatkasta, pritajena zbirica bledih ljubavnih sti- hova, bez forme ali i bez mnogo smisla. Ko ju je itao, mogao je osetiti samo stidljivo struja- nje nenog prolenog vetria i videti mladu, utvarastu devojku u etnji meu raspupelim bu- novima. Bila je plavua, krhka i obuena u belo a etala je predvee, svetlom prolenom umom i to je sve to se o njoj moglo znati. Pesniku se ovo uinilo dovoljnim te je, s Obzirom da je bio bez sredstava, zapoeo onu staru, tragikominu borbu za objavljivanje. est uvenih i vie malih izdavaa, jedan za drugim, vratie itko ispisani rukopis bolno iekujuem mladiu. Ta su pisma sauvana i po stilu se sutinski ne razlikuju od odgovora dananjih izdavaa u slinim prilikama. Razbenjen i izmuen ovim odbijanjem, pes- nik dade da se o njegovom troku stihovi od- tampaju u etiri stotine primeraka. Knjiica obuhvata trideset i devet strana, povezanih u tamnocrvene, grubo izraene korice. Trideset primeraka autor je razaslao prijateljima, dve sto- tine dao na prodaju svom knjiaru a ostatak ti- raa, stosedamdeset primeraka, zadrao za sebe. Dve stotine primeraka, da tih knjiaru, izgorelo je u velikom skladinom poaru dok se o sud- bini onih koje je zadrao ne zna nita. Dete }e bilo mrtvoroeno te se pesnik, po svoj prilici, uglavnom iz ekonomskih razloga, odrekao daljih pesnikih pokuaja. Otprilike sedam godina kasnije, naao se sa- svim sluajno na mestu gde se prireuju vesele igre. Revnosno se bacio na novi posao i imao sreu da, poev od tada, svake godine, vredno i plodno, kao dobar fabrikant, proizvodi po jednu

    29 komediju. Pozorita su bila puna a u izlozima su se nalazila tampana izdanja komada, slike scena i portreti izvoaa. Postao je slavan ali se i dalje odricao novog izdanja svoje mladiske

  • poezije koje se, po svoj prilici, stideo. Umro je u cvetu zrelih godina. Kada je nakon smrti izala kratka autobiografija, preuzeta iz njegove lite- rarne zaostavtine, bese rado itana Tek je iz ove autobiografije svet saznao za postojanje i- ezle publikacije iz mladosti. Tada su iz mode izale i brojne komedije. Izdanja knjiga nalazila su se svuda i po svakak- voj ceni, uglavnom u antikvarnicama, kao po- lovna. Ali, ona knjii ca-prvenac, od koje moda, zapravo vrlo verovatno, postoji samo jo tride- set primeraka koje je autor razdelio, postade ret- kost prvog reda. Kolekcionari je neumorno tra- e i skupo plaaju. Stalno figurira na listama traenih knjiga; samo je etiri puta iskrsla na tezgama antikvarnica i svaki put izazvala esto- ki telegrafski rat meu ljubiteljima. Jer, autor je ipak jedno slavno ime a knjiga je prvenac i, iznad svega, privatno je tampana, mada je i& prefinjenije kolekcionare bilo dragooeno i to to je u pitanju knjiica sentimentalne mladiske li- rike iz pera poznatog hladnog scenskog rutinera. Ukratko, trai se jedna stvarica puna pat- nje. Svaki njen besprekorni, neiseoeni primerak vai kao neprocenjiv poto sada za njim tragaju i neki ameriki kolekcionari. Panju su obratili i naunici te do sada postoje ve dve disertacije o retkoj knjiici jedna osvetljava jeziiki a druga psiholoki aspekt. Jedan faksimil, tampan u 56 primeraka, zabranjen za ponovno izlaganje, odavno je rasprodat. U asopisima bibliofila po- javilo se o tome tuce zapaanja i beleki. ta je sa 170 primeraka, najverovatnije spa- enih iz poara? Da li ih je autor unitio, izgu- bio ili prodao? Ne zna se; njegovi potomci ive u inostranstvu i ne pokazuju nikakav interes za itavu stvar. Za jedan primerak skupljai danas 30 nude daleko vie nego za retko prvo izdanje Ze- lenog Hajnriha. Ako sluajno odnekud izroni tih 170 primeraka, i ako ne budu odmah en bloc uniteni od strane kolekcionara, onda oe uvena knjiica postati bezvredna i pominjae se samo kao jedna od prolaznih anegdota u istoriji knji- goljubiteljstva, sa ironijom. (1902) 31 sp i O PREVODIMA Crni se da lepa ideja o svetekoj knjievnosti u prevodu na nemaki postepeno prelazi u kari- katuru. Kod esteta i bibliofila, kao i kod fabri- kanata robe za iroku potronju, sve je ee a modi postujpak iznoenja na trite proizvoda uglavnom nie vrednosti. Najavljuju se buno, s manirom otkrovenja. Neki od ovih prevoda si- gurno imaju vrednost i smisao pa je sasvim razumljivo da pesnika snanog talenta to mami da na nemakom jeziku iznese potvrde, francus- ke, panske i italijaneke poezije.. Meu brojnim

  • prevodima Verlena, Bodlera, Karduija, Heredi- je, Ferhairena i Brauninga, neki su doista talen- tovani, premda su gotovo svi nainjeni radi po- novnog uivanja samih pesnika-prevodllaca, poto je njihova ukupna vrednost normalna. Talenat se nalazi u momentu borbe dva jezika iju ispre- pletanost i napon razume zapravo samo onaj ko- ji lino radi na njima. Sutina jedne pesme u stihovima, kod prevoda sa romanskih jezika, re- dovno se gubi i prilikom najboljeg prenoenja; u najboljem sluaju, sadri neto novo, neto to sa originalom ima srodnosti samo jo u atmosfe- ri. Prevesti, na primer, dobar italijanski sonet na nemaki, tako da ostane stroga forma koja nee silovati recima, naprosto je nemogue. Pes- nik pritom moe mnogo da naui i moda je ko- rist sadrana u tome. Ali, original gubi sutinu. Uz ove umetnike prevode ima i bezbroj ne- korisnih prevoda osrednjih francuskih i drugih inostranih romana. Oni su tetni u svakom po- gledu. Pria o svetskoj knjievnosti postae sme- na im se stekne uvid u bibliografiju naih pre- voda, u masu unda i poluumetnina, a bez ijed- nog dobrog i kompletnog Gogolja, Flobera, Tur- genjeva i drugih. To pada na duu naim izda-

    32 vaima koji upravo na ovom podruju deluju udnovato nedogovoreno i neplanski. (1908) 33

    O RECI HLEB Mi pesnici smo nezavisni od jezika on je naa alatka. Nijednom pojedincu ne uspeva da gospodari nj ione. To najmanje mogu da kaem o sebi od dana stupanja u kolu, pre vie od sedamdeset godina, nisam se tako istrajno i ila- vo bavio niim drugim do napornim upoznava- njem i vladanjem nemakim jezikom; jo uvek sam zaueni poetnik koji, napola zaaran i na- pola uplaen, napola usreen, ulazi u lavirinte alfabeta gde se iz gomilice slova, reci i reenica sastavljaju knjige i grafike slike celog svemi- ra. Osnova i primarni elementi jezika su reci. U optenju pomou njih otkrivamo da jedna re, to je starija, sadri vie ivotnih snaga i moi zaklinjanja. Imena kojima je Adam nazivao dr- vee i cvee u raju imala su drugaiju, dublju snagu od onih koje je kasnije za isto koristio Line Svi su nai jezici prilino stari ali je blago njihovih reci zahvaeno trajnom promenom. Re- ci mogu oboleti, umreti i zauvek nestati, kao to se i nove mogu svakodnevno javljati i utemelja- vati u jednom jeziiku. Sa recima se dogaa isto to i sa svakom stvari koja se razvija : moemo se udi- ti sposobnosti jezika da pronae oznake za nove stva- ri, nove ivotne odnose, funkcije i potrebe ljud- skog ivota, ali i primetiti da su od stotinu no-

  • vih reci devedeset i devet samo mehanike kom- binacije iz starog fonda, da to uopte nisu stvar- ne i prave reci ve obine oznake, pomagala u nudi. Ono to nai jezici u poslednje dve dece- nije najvie dadoe, jeste upravo znatan broj udovinih i zaprepaujuih reci koje su u te- ini i moi izraavanja, u jezikoj supstanci, u le- poti i zlatnom sadraju doista bedne, siroma- ne, te ovo vidljivo kraljevstvo predstavlja za- pravo jednu vrstu oaravajue inflacije. 34 Uzmimo u ruke stranicu omiljenih novina i pogledajmo itavo tuce takvih tuica koje do pre izvesnog vremena uopte nisu postojale i za koje ne znamo. Takve reci, bez ikakve tendencije da se jednom oslobode i raiste, glase otprilike ovako: kerkoudruenje dividendraunanje rentabilnostkolebanje atomska bombaegzisten- cijalizam. To su komplikovane, duge i uobraene tuice sa istom manom; svakoj nedostaje po jed- na dimenzija one, dodue, oznaavaju ali ne zaklinju, ne dolaze odozdo, iz zemlje i naroda, ve odozgo, iz redakcijskih soba i industrije, iz slubenih prostorija vlasti. One stare, prave, izrasle, zlatne, vrste i pu- novane reci su: otac, majka, preci, zemlja, drvo, planina, dolina svaka od njih ne govori samo naem razumu ve i naim ulima, svaka poziva jedan narod na seanje, predstave i optube, sva- ka znai neto veno, neophodno, nezaboravljivo. Ovim dobrim, znaenjski gustim recima pri- pada i re hleb. Treba je izgovoriti da bi se ose- tilo ta sadri time se ivotne moi tela i du- e namah prizivaju. Zahvaeni su stomak, neo- ca, nos, jezik, zubi i ruke, a u dui se bude sto- tine uspomena, pada nam na pamet trpezarijslki sto u roditeljskoj kui oko koga sede dragi li- kovi iz detinjstva; otac ili majka seku komade pogae i rasporeuju ih po starosti ili gladi go- stiju (prisutnih), u oljama mirie toplo jutarnje mleko. Ili nas estokim draenjem napada sea- nje kako sasvim rano ujutru, jo u zoru, mirie oko pekareve kue, toplo i hranljivo, uzbuujue i odobrovoljavajui, budei glad i gotovo ga pola utoljujui. Ponovo vidimo staru slukinju kako prekriva sto, stavlja okrugli drveni tanjir na mu- emu i u tanjir hleb, debelu pogau ije se is- pupenje tiho presijava, a uz pogau i veliki no sa tvrdom drvenom drkom i irokim sei- vom. Priseamo se dalje, idui kroz svetsku isto- riju, hiljadu scena i slika u kojima hleb igra ne-

    35 ku ulogu, priseamo se reci pesnika i reci bib- ^ r^t&m^^m iije u kojima se hleb javlja sa hranljivim zna- enjem, sve do one slike na kojoj spasitelj odr- ava poslednju veeru... Preplavljuju nas seanja iz hiljadu slika velikih slikara, iz svih oblasti ovekove zahvale i pobonosti, sve do mistinog

  • sazvuja u Mukama Sebastijana Baha: Uzmi- te, jedite, ovo je moje telo! Umesto minijaturnog razmatranja, o rei hleb mogla bi se napisati itava knjiga. Narod, tvorac i uvar jezika, pronaao je za hleb izraze nenosti i zahvalnosti, od kojih u ovde imenovati samo dva kako bih pobudio i- tav niz optubi. Narod rado govori o dragom

    r>

    Webu kad tetinski ele da *%* *"r"-:"^H opiu i pohvale jednu osobu, kau: Dobar kao hleb

  • nove izraze i potresa bolne okove. Za njegovog sugraanina jezik je (celokupni jezik koji je on vredno prouio, ne gole reci) svetinja. Svetinja je, dakle, ono to je zajedniko, to on sa mnogi- ma, po mogustvu sa svima, deli, to ga nikada ne podsea na usamljenost, na roenje i smrt, na ^ 3^*1*** | -unutranje ja. Kao i pesnik, i sugraanin ima ideal jednog svetskog jezika. Ali, svetski jezik graana nije slian onome o kome sanja ipesnik, jedna prauma kraljevsta, jedan beskrajni orkes- tar, ve pojednostavljeni, telegrafski jezik znako- va ijom se upotrebom tede trud, reci i hartija, gde se ne ometa zarada Ali, muzikom, poezijom i slinim stvarima ovek e uvek biti ometen u zaradi! Ako je sugraanin nauio jezik koji smatra jezikom umetnosti, biva zadovoljan, raunajui da poseduje i razum umetnosti, te ise razbesni ako oseti da je jezik koji je tako marljivo izu- io vaan samo za malu provinciju umetnosti. Doba naih dedova dalo je pregalake i obrazo- vane ljude koji se usudie da u muzici, sem Mo- carta i Hajdna, uvaavaju i Betovena, da odu tako daleko. Ali, kad dooe open, List i Vag- ner, koji ih podstaknue da naue jo jedan, novi jezik, revolucionaran i mlad, elastian i vedar zbog stremljenja neem novom, oni se duboko ozlovoljie, uvidee propast umetnosti i izopaa- vanje vremena u kojem su bili osueni da ive. Isto se danas dogaa i sa hiljadama savremenika. Umetnost pokazuje nova lica, nove jezike, nove zamuckujue laute i izraze, jer je sita jezika od jue i prekjue eh da se igra, da jednom pre- e granicu, da nakrivi kapu i hoda rak-cak. Su- graani se, meutim, zbog toga, este, oseaju se

    38 '^f ismejanim, sumnjaju u svoju vrednost, psuju i preko uiju navlae polkriva obrazovanja. Isti taj graanin, 2)bog ije se uvrede linog dostojan- stva ide na sud, postaje sada veoma plodan u uvredama. Ovaj bes i uzbuenost ne oslobaaju graa- na, ne rastereuju ga i ne proiuju njegovu unutranjost, nimalo ne doprinose rasterivanju njegove uznemirenosti i zlovolje. Naspram njega je umetnik koji se optuuje jednako kao i gra- anin i koji se trudi da za svoj gnev, svoj pre- zir i ogorenost nae jedan novi jezik. Umetnik oseoa da bes ne pomae. Besan, on nije u pravu. U naem vremenu on nema drugog ideala do sa- mog sebe ne ini i ne eli nita drugo do da bude ono to jeste, ono to je priroda u njemu razviila Zbog toga je njegovo neprijateljstvo pre- ma sugraaninu krajnje lino, krajnje lepo i stva- ralaki njegov gnev nije zapenuan ve pro- miljen, prosejan, uzrok je stvaranja novog iz- raza, nove ironije i naina, ne bi li se neprija- teljstvo i zlovolja preobrazili u prijatnost i le- potu.

  • Bezbroj je jezika prirode i bezbroj jezika ko- je su stvorili ljudi' Nekoliko hiljada prostih gra- matika koje poseduju razni narodi zapravo su siromani rezultati siromani jer se uvek za- dovoljavaju najnunijum a ono to graani rne- u sobom smatraju za najnunije svodi se na za- radu novca, peenje hleba i tome slino. Tako jezici nisu u stanju da napreduju. Nikad nijedan jezik (mislim na gramatiku) nije postigao onaj sjaj, uzmah i duhovnost kakve poseduju maka na zavijenom repu ili rajska ptica u srebrnom prahu svoje svadbene odee. Ali ovek, preputen sam sebi i ibez tenje da podraava mrave i pele, maku, rajsku pticu, sve ivotinje i biljke, uspeva da nadmai priro- du. Izmislio je jezike koji se mogu znatno bolje saoptiti od nemakog, grkog ili italijanslkog, stvorio je religije, arhitekturu, slikarstvo, filo- 39

    zofiju, izcarao muziku ija igra izraza i obilje boja nadmauju sve rajske ptice i leptire. Kada pomislim italijansko slikarstvo kako li to odzvanja, raskono i raznoliko, zaujem horove s molitvama i slau, instrumente svih vrsta sa blaenim zvukom, osetim miris pobone hladno- e u mermernim crkvama, opazim kaluere kako zanosno klee dok lepe ene kraljevski vladaju u toplim pokrajinama... Ili, kad pomislim na opena, zaujem kako se tonovi etao i neno prelivaju iz noi, kako u pustoi, igrom ica, tu- i nostalgija, uzvieni, intimni bolovi izraava- ju se prisnije i pravilnije u harmoniji i disonan- v ^--> --.g.,^-^-.--^. ama, finije nego to to moe da izrazi stanje ^%^^^^^^^fjjfffjjjjjjfjfjfjS^ nekog drugog patnika kroz sve naune reci, bro- jeve, krivulje i formule. Ko e ozbiljno poverovati da su Verter i Vilhelm Majster napisani na istom jeziku? Da je Zan Pol govorio istim jezikom kojim govore i nai aci? A to su tek pesnici...! Oni su mora- li da rade sa siromatvom i krhkou jezika, sa alatkom koja je bila potpuno drugaije izrae- na. .. Izgovori li re Egipat, ue jedan jezik koji uznosi boga u monim, vrstim akordima, pun predstava venog i pun dubokog straha pred beskrajem: iz kamenih oiju kraljevi nemilosrd- no bacaju poglede na milione robova, nadgleda- ju ih ali ipak, konano, gledaju smrti u tamno oko svete ivotinje isu ukoene, ozbiljne i ze- maljske cvetovi lotosa neno miriu u ruka- ma igraica... Jedan svet, jedno zvezdano nebo puno svetova ,to je taj !Egipat moglo bi se lei na lea i mnogo dana posvetiti razmiljanju o njemu, ni o emu drugom... Ali, odjednom e zapaziti neto novo. Zauje li ime -Renoar, nas- mejae se i opaziti itav svet u okruglastim po- tezima kiice, raspleten, ruiast, svetao i veseo. Izgovori li Sopenhauerovo ime, videe isti svet

  • predstavljen ljudima koji pate, u besanim noima eznu za boanstvom i predstavljaju jedan drugi,

    40 naporniji put koji ih vodi ka tihom, beskrajno ogranienom tunom raju. Graani rado porede fantaste sa luacima, smatrajui da oni to doista moraju postati im se kao umetnici, verruci ili filozofi usuuju da kro- e u ponor vlastite unutranjosti. Taj bi ponor mogli nazvati duom ili nesvesniim, jer iz njega potie svaki na ivotni oseaj. Graani su iz- meu isebe i svoje due postavili uvara, svest, moral, slubu sigurnosti, ne priznajui nita to direktno dolazi iz ovog ponora due a da pret- hodno nije provereno od strane ove slube si- gurnosti. Ali, ne upravlja uvek umetnik svoje nepoverenje protiv oblasti due, ve i protiv onih graninh vlasti te tajno pohodi i jedno i drugo, i svesno i nesvesno, kao da ima dva zaviaja. Prebiva li on sa ove strane, u poznatoj, sva- kodnevnoj oblasti, gde ivi i graanin, siroma- tvo svih jezika poinje neizdrivo da ga pritiska: tada su se pesnikovanje ini kao trnovit, prete- ak put. Ali, ako je preko, u zemlji due, reci mu pritiu oaravajue, iz svih vetrova, iz zvey- da, sunca, iz planina koje se smeju; svet je sa- vren, jeste boji jezik u kome nijedna re ili slovo ne nedostaju, gde se sve moe izrei, gde sve odzvanja, gde je sve spaeno. (1918) 41 O PESNITVU

    U vreme kada sam imao deset godina, jed- nog dana smo u koli, iz udbenika, itali pesmu koja se, ini mi se, zvala Veprov sini. Govo- rila je o jednom hrabrom deaku koji se junaki borio usred nekakve kie metaka ili neto sli- no. Bili smo oduevljeni dekom. Kada nas je uitelj, s prizvukom ironije u glasu, upitao: Da li je to bila samo jedna pesma?, mi smo vatre- no po vikali: Ne, to je bila jedna rava pesma!. On je imao pravo: to se tie pravila i ukusa na- eg vremena i umetnosti, pesma nije bila dobra, ve smandrljana, neveto sprljena. Uprkos tome, deko iz pesme ispunio nas je boanstvenim ta- 9H^^^^^^^HI^BM^^^M lasom oduevljenja. ^^^^^^^^^^^^^^^^^" Deset godina kasnije, u dobu od dvadeset godina, usuivao sam se da bez ustezanja govo- rim o svakoj proitanoj pesmi, odmah nakon prvog itanja, da li je dobra ili ne. Nita od to- ga nije mi izgledalo jednostavnije. Bio je dovo- ljan samo j

  • me, uglavnom mladih ljudi, koje sa sobom, na putu ka izdavaima, treba da ponesu sud o sebi. Mladi pesnici su uvek iznenaeni, tavie zapanjeni, kada uvide da njihove starije kolege, u ije iskustvo oni ne sumnjaju, nemaju zapravo nikakvog iskustva ve samo neodluno listaju pesme, ne usuujui se da ita kau o njihovoj vrednosti. Ono to sami kao d vadesetogodinj ak obavio za dva minuta, sa oseanjem potpune si- gurnosti, postalo je sada teko, ne teko ve ne- mogue. U mladosti se misli da je iskustvo ne- to to e doi samo po sebi. Ali, ono uglavnom ne dolazi tako. Postoje ljudi koji su obdareni mo- gunou sticanja iskustva, koji poseduju iskustvo jo od kolske klupe, ako ne i od majine utro- be; postoje drugi, kojima i ja pripadam, koji mo- gu da ive 40, 60 ili sto godina i da potom umru, ne nauivi i ne shvativi ta je doista iskustvo. Sigurnost u ooenjivanju poezije koju sam imao sa dvadeset godina poiva na injenici da sam tada odreeni broj pesama i pesnika toliko snano i iskljuivo voleo da sam sa njima pore- dio svaku knjigu ili pesmu. Ako je bila njima slina, bila je dobra; u suprotnom, nije nimalo valjala. I danas imam nekoliko pesnika koje naro- ito volim. Neki od njih su isti kao nekada. Me- utim, danas sam najvie podozriv upravo prema poeziji koja me zvukom podsea na nekog od omiljenih pesnika. Ne elim zapravo da govorim o pesnicima ! poeziji, ve samo o ravim, o onima koje go- tovo svaki italac, izuzev, naravno, pesnika, smat- ra suvinim i nitavnim. Uvek sam itao takve pesme. Ranije sam takoe prilino tano znao da su bile rave i zato. Danas u ovo vie nisam siguran. Sigurnost i znanje su mi se nekiput po- kazivah u sumnjivom svetlu; ponekad je posta- jalo dosadno, neproivljeno, nedostatno, bunilo se u meni i, na kraju, vie nije bilo znanja ve samo neega to me je naputalo i iju nekadanju vrednost nisam vie shvatao. Sada mi se dogaa sledee: prilikom itanja nesumnjivo ravih pesama oseam zadovoljstvo da ih potvrdim i slavim, dok mi se dobre, one najbolje, esto pokazuju u sumnjivom svetlu. Isti oseaj ponekad obuzima profesore, slu- benike ili luake. Obino se smatra da je gospo- din slubenik jedan besprekorni graanin, isprav- no boje dete, pravilno numerisani i korisni lan oveanstva, dok je luak bedno stvorenje, nes- reni bolesnik koga ne podnose i koga saaljeva- jiu ali koji nema nikakvu vrednost. Naiu, meu-

    43 tim, vremena u kojima se dogaa suprotno: od- jednom se uvia da u luaku prebiva jedan spo- kojni, u sebe sigurni sreniik, jedan mudrac, bo- ji miljenik, karakteran i zadovoljan u svojoj ja- koj veri tada se profesor ili slubenik uine nepotrebnim, bezlinim i neprirodnim figurama.

  • Povremeno mi se slina stvar dogaa i sa ravim pesmaima. Odjednom mi vie ne izgleda- ju rave, odjednom zamiriu osobenou i deti- njaistou a njihove otvorene slabosti i mane pos- taju dirljive, originalne, drage i oaravajue te naspram njih najlepe pesme, inae voljene, iz- gledaju ogoljene i ablonizovane. Kod nekih naih mlaih pesnika, poev od vremena ekspresionizma, viamo slian postupak: oni u principu vie ne proizvode dobre ili ra- ve pesme, smatrajui da ima dovoljno lepih pe- j sama i da oni lino nisu roeni za to. Njihova funkcija nije vie zgotovljavanje ljupkih stihova i igranje igre strpljenja koja je zapoela kod pret- hodnih generacija. Po svoj prilici su u pravu. f Njihove pesme zvue ponekad jednako potresno i patetino to se, inae, ranije nalazilo samo kod ravih pesama. c Lako je nai razlog. Svaka pesma je u tre- f nutkiu nastanka potpuno jednoznana, predstav- lja jedno pranjenje, poziv, krik, uzdah, pokret, reakciju oivljene due kojom se trai vrenje i odbrana jednog doivljaja ili osveivanja. Ova prva, primarna, praizvorna, najvanija funkcija pesme uopte nije procenjiva. Ona govori jedino u pesnikovo ime, predstavlja njegovo disanje, nje- i gov krik, san, osmeh, samoomota. Ko je u sta- * nju da proceni none snove oveka u njihovoj estetikoj vrednosti i pokrete rukom i glavom, sve gestove i nain hoda u njihovoj svnsishodnos- ti? Odoje koje stavlja palac u usta ponaa se jednako pametno i ispravno kao i autor koji gri- ze dralje ili paun koji nadmeno iri svoj rep. Niko od njih nije u pogledu ponaanja bolji od drugoga, niko nije ni vie ni manje u pravu.

    44 Ponekad se dogodi da jedna pesma, osim to olakava i oslobaa samog pesnika, moe da ob- raduje, pokrene i uzbudi i druge da bude le- pa. To je verovatao sluaj kada izraava neto to je zajedniko kod mnogih ljudi, neto to je kod mnogih mogue. Verovatno, nipoto sigurno. Ovde sada poinje jedan sumnjivi tok. Po- to lepe pesme ine pesnika omiljenim, na svet zbog toga ponovo dolazi jedna hrpa pesama koje ne ele nita drugo do da budu lepe, koje nita ne znajiu o praizvornim, praiskonsikim, svetim funkcijama pesme. Ove su pesme od trenutka nastanka programirane za druge, za sluaoce i itaoce. One vie nisu snovi ili plesni koraci, kri- ci jedne due, reakcije na doivljaje, zamuckuju- e slike elja ili arobne formule, pokreti mudra- ca ili grimase luaka onome su naprosto obini prozvodi, fabrikati, praline za publiku. Naprav- ljene su specijalno za uveseljavanje ili rastui- vanje kupaca. I, upravo ovaj nain pevanja nai- lazi na odobravanje. Nije potrebno da se u njega ovek uputa ozbiljno i sa puno ljubavi jer se od njega ne moe patiti niti uzbuivati. Ovaj nain pevanja moe izazivati samo ugodno, ljupko, ume-

  • reno i prijatno treperenje. Ove lepe pesme mogu postati sumnjive i paenike, odjednom, u nekom drugom vremenu, kao i sve druge pripitomljene i prilagoene, kao uostalom i profesor i slubenik. Ponekad, kad se neko usprotivi korektnom svetu, kada se u njemu javi sklonost da rui la- terne i da pali hramove, lepe pesme svetih kla- sika uine mu se pomalo cenzurisane, kastrirane, pojeftinj ene, potpuno ukroene... Tada se ovak usmerava ka ravim pesmama. U tim trenucima nijedna rava pesma nije dovoljna za strast. Meutim, i ovde vreba mogunost razoare- nja. itanje rave poezije jedno je odve kratko- trajno zadovoljstvo. Njome se ovek lako i brzo zasiti. Ali, emu tada itanje? Zar ne moe tada svako da saini za sebe dovoljno ravu poeziju?

    45 Ako bude tako postupao, uvideoe da stvaranje rave poezije donosi vie radosti od itanja naj- lepe.

    (1918) 46 O KNJIEVNIKU Ako bi neko, kao jedan izmeu hiljadu slu- ajeva, bio primoran da ivi od uroenog lite- rarnog talenta odnosno ako ,bi od toga mogao da ivi, taj bi morao da se zadovolji svojom sumnji- vom -profesijom. Delatmost takozvanog slobod- nog knjievnika vai danas, kao nikada ranije u svetsfcoj istoriji, za profesiju, poto je ona za- natski uvebana. Slobodni knjievnik, ako je pristojan ovek i urnetnik, nema profesiju ve je, nasuprot tome, besposliar i privatnik koji po sopstvenom raspoloenju i ukusu provodi vreme. Svakom slobodnom knjievniku teko pada da se pronae u polovinom poloaju izmeu pri- vatnika i neslobodnog knjievnika (to znai ur- naliste). U potrebi za neprekidnom aktivnou, nek isteruje produkciju preko granica sopstvene prirodne nadarenosti te /postaje skriboman. Drugi potpuno komotno dokoliare a ovek bez posla se lako kvari. Svi zajedno, i vredni i pokvareni, ale se na neurasteniju i preosetljivost nedovoljno uposlenih ljudi, previe upuenih na same sebe. O tome ipak ne bih eleo da govorim. Ovo treba svako da raisti sa samim sobom. Kako e knjievnik shvatiti svoj takozvani poziv, pot- puno je njegova stvar. Neto sasvim drugaije od tih esto toliko gorkih i sa samoironijom po- meanih oseanja pesnika i literata o njihovom radu jeste shvatanje knjievnike profesije u jav- nosti. Javnost, odnosno tampa, narod i udruenja, ukratko svako ko sam nije knjievnik, shvata ovu profesiju i njen krug obaveza daleko pros- tije. Literati se, kao i lekaru, slubeniku ili su- diji, dogaa da se o karakteru svoje profesije izjanjava na nain kojim ga neko posmatra sa

  • strane, od spolja. Svaki donekle prolavljenij i knjievnik saznavae, svakog bojeg dana, kroz

    47 tekuu potu, ono to publika, izdava, tampa i prijatelji ele od njega i o njemu misle. Publika i izdava su pritom jedinstveni i veoma uviavani u svojim zahtevima. Ali, od pisca uspene komedije oni oekuju uspene komedije, od autora rustikalnog romana opet rustikalni ro- man, od tvorca knjige o Geteu nove knjige o Geteu... Ponekad ni sam autor ne eli nita dru- go. U tom sluaju zavlada sloga, uz obostrano za- dovoljstvo. Autor Getea u uionici, na primer nastavlja sa Geteom na dvoru i Geteom na ulici. Autori koji tako postupaju zaista imaju svo- ju profesiju, zaista se bave jednim poslom. Fun- te im samo cvetaju dok oni poprimaju atribute i oznake bratstva, esnafskog knjievnika Cenjeno pero. -Cenjeno pero je pronalazak onog, na a- lost, anonimnog urednika koji je jo pre neko- liko decenija shvatio takozvani lini elemenat kao rak urnalizma. Na mato linosti, on je, kao to se zna, uzdigao -imena i poastio svako upotrebljivano -ime svojim cenjenim perom, vodei prilikom naruivanja teksta rauna o suje- ti autora. Ova tehnika danas vlada u novinskoj feljtonLstici, jer ne robuje kultu bezlinog pod formom apsolutne anonimnosti.

    Tako se dogodilo da se autor jednog uspe- nog romana veoma iznenadio sledeem telegra- mu jednog svetskog lista: Molimo povratnom potom par neobaveznih reci od Vaeg cenjenog pera o perspektivama razvoja letake tehnike. Garantovan visoki honorar. Uredniku je svaki iole poznatiji autor samo ime s kojim on ova- ko kalkulie: itaoci ele interesantne i aktuelme tekstove, ele svima poznata imena pa, prema tome, kombinujmo te dve stvari! Potpuno je sve- jedno ta se nalazi u naruenom tekstu: sa ce- njenim perima se moe sasvim dobro askati o Gerhartu Hauptmanu a sve to zapoeti samo jed- nom dekorativnom uvodnom reenicom. Previe 48 je cenjenih pera koja ugodno ive od ovakvog podvaladijskog posla. Ovim su otprilike naznaeni zahtevi tampe prema slobodnim knjievnicima. Tu spadaju jo i ankete u kojima se, na nain maskiranog dru- tva, profesori izjanjavaju o teatru, glumci o po- litici, pesnici o narodnoj privredi, ginekolozi o brizi za spomenike itd. To je, sve u svemu, bezaz- len i zabavan posao koga niko ne uzima ozibiljno i koji nanosi malo tete. Mnogo raviji su zah- tevi tampe koja, pod motom manus manum la- vat, rauna na sujetu i reklamersku potrebu li- terata. U ove ne-fine stvari raunam i male ilu- strovane reklamne lanke i autobiografije u brojnim urnalima i nedeljnim dodacima.

  • Knjievnik upoznaje ove ponude i zahteve te, ako upravo nema ta da radi, stie priliku da upranjavainjem ove u osnovi beskorisne ko- reposdencije ispuni svoj radni dan. Na sve to do- lazi i godinama rastua, neoekivana privatna korespodencija. U uobiajenim pismima e mol- bom neu nita da kaem. Ali, iznenadio sam se kad se jedan upravo otputeni kanjenik ponudio da ispria svoj ivot radi proizvoljnog literarnog korienja, za jedinstvenu odtetu od hiljadu ma- raka. Neveselo je i to svaka omanja biblioteka i poneki studenti bez sredstava smatraju da e autor, poklanjajui svoje knjige u gomilama, pri- initi sebi izvesno zadovoljstvo. Takoe je ud- novato to svi nemaoki savezi, svake godine, tra- e literarne priloge nemakih pesnika za obele- avanje svojih godinjica. Uz ovo, elje skuplja- a autograma, ak i kad ne priloe 'marku za odgovor, jedva da i igraju neku ulogu. Izdavai, redakcije, maturanti, iparice i svetsiki savezi, kao i njegove kolege, stvaraju knjievniku zaista mnogo posla od esnaestogodinjeg uenika koji alje nekoliko stotina teko itljivih paa- ma na detaljno ispitivanje i ocenu, pa sve do ru- tiniranih starih literata koji na najuitiviji nain mole za povoljne recenzije svojih novih knjiga,

    49 dajui pritom, na znanje, jasno i oprezno, da protivusluga nee izostati ni u dobrom ni u lo- em sluaju. Sa izdavaima i novinama, sa mo- liteljima i naivcima moe se nekako jo i izdra- ti, mirno i sa humorom ali, besomuna trgo- vina i koristoljubiva nametljivost nekih prepisi- vaa moe da se prima samo sa odvratnou i be- som Jedan preterano utivi mladi koji ti danas u bombastinom, ulagivakom pisimu alje sti- hove, nameravajui da se sasvim ispuni tvojim miljenjem i sa vetom, u stanju je da prekosutra na tvoje dobro promiljeno, prijateljsko ali ne- gaitivno pismo odgovori divljim, pogrdnim lan- kom u zaviajnim nedeljnim novinama. Upoznao sam se sa velikim brojem knjievnika koje visoko oenim svaki od njih ima ista iskustva sa ovim molilakim i iznuivakim metodama. Srne se, dak- le, zakljuiti da te nikad izumirue kolege, ulagi- vake i molilake sorte, jesu ipak od manje vred- nosti te da nijedan potovani ovek ili genije ne- e uiniti nepravdu ako tu gomilu svakodnevno obnavljajuih nametljivaoa prepusti samu sebi i trpa je u isti ko gde spadaju i neliterarna moli- laka pisma. Naa profesija se zove mirovanje, otvaranje oiju i ekanje na dolazak dobrih asova. Tada je rad, ak i onda kada zahteva znoj i besane noi, prijatan: U tom sluaju nije vie rad.

    (1919) 50

  • RE Dobra je i radosna vest da e uskoro jedan pesniki asopis redovno pratiti ilustrovani aso- pis. Izraavamo mu dobrodolicu i elimo dug ivot. Nemaki jezik i umetnost jezika egzistiraju na naroit nain. Sa obiljem reci, gramatikih formi i umetnikih mogunosti izraavanja, on punopravno stoji uz nekoliko najplemenitijih je- zika sveta iji su gordost i skruenost, upotreb- ljivost i istrajnost iskuani kroz pesnike i mislio- ce najvieg ranga, razvijani, obogaeni i prefi- njeni. Ali, nemaki jezik nema, kao ruski, engles- ki i veina romanskih jezika, iza sebe narod ljubitelja, kritiara, znalaca i uivalaca; svoj na- rod i prostor delovanja on ne smatra dobrim a nj>egova nega i kult, diferencirane i tanane mo- gunosti dejstva svedene su na tanak sloj grae- nja. U zemljama gde se govori nemaki moe se, bez znanja nemakog .postati ne samo grado- naelnik i ministar ve i uitelj, profesor i knji- evnik, to znai da se moe iveti bez pravog, prirodnog, radosnog i sigurnog odnosa prema vlas- titom jeziku. Ooena asopisa bie mogua tek kasnije, na- kon odreenog vremena pojavljivanja. Ono to mi se ve danas kod njega dopada, pre nego to imam uvid u sadraj, to je njegovo ime. Zove se Re. Time on ispisuje jedino od najstarijih i najcenjenijih, u znaenju najteih reci nemakog jezika. Reci, naime, nisu iste po vrednosti, teini, sadraju, starosti, smislu i snazi. Postoje dobre, jake, duboko ukorenjene i zdrave reci ali i mla- de, neiskusne, sumnjive, labave, nastale iz mode, prolazne. Re koja ini naslov novog asopisa Grimov renik posveuje vie od sedamdeset i pet stubaca, jer ona od davnina pripada svim germanskim, skandinavskim i anglo saksonskim

    51 52 jezicima i ima vie znaenja od veine drugih reci naeg jezika Poseduje ak i vrednu retkost, dva plurala. Njena se znaenja proteu od sak- ralne sfere (u poetku bese re) do drugog kra- ja, gde jezik odgleda samog sebe, kritikuje se, ironizira i zameira (-gole reci) itd Zelini da ovaj lepi naslov shvatimo onako kako se on nalazi u obrtima dati re, drati re, ostati pri reci, kao obavezujuce zaricanje, dakle, time nam se mnogo obeava, pre svega jedno ozbiljno prihvatanje reci i jeziika od svetos- ti i ozbiljno do igre i zabave

    (1960) TAKOZVANI IZBOR MATERIJALA Mnogim kritiarima izbor materijala pred- stavlja lako a nekima i neophodno pomono sredstvo. Ako je proseni kritiar novinar, on svakodnevno opaa materijal koji, nametnut od spolja, treba da savlada. Ako ni zbog ega dru-

  • gog, on pesniku zavidi na blistavoj slobodi stva- ranja. Sem toga .dnevni kritiar baralta iskljui- vo neobaveznom literaturom, dok romanopisac sa izvesnom samovoljom i esto iz motiva zadovolj- stva izabira svoj materijal, iako je sloboda i ovde veoma ograniena. Virtuoz dijaloga, na primer, slobodno bira scenu dogaanja te u skladu sa modnim tendencijama svog vremena situira svoj novi roman na Junom polu ili u Egiptu, dopu- ta da se odvija u politikim ili isporttskim krugo- vima, dotiui se aktuelnih pitanja drutva, mo- rala, prava itd. Iza ove fasade aktuelnosti odig- rava se, ak i najbanalnijim podraavaocima poe- zije, ivot koji odgovara njihovim duboko unut- ranjim i prinudno utvrenim pretpostavkama, te oni nisu u stanju da nadmae svoju naklonost prema odreenim karakterima i situacijama, kao ni ravnodunost prema drugim silama. Dua au- tora ispoljioe se i u ki^poeziji a najslabiji pesnik, koji ne ume da izgradi nijednu figuru ndti da jasno ispie bilo kakvu ljudsku situaciju, ipak e uvek pogoditi ono na ta uopte nije mislio: u svom petljanju stalno e otkrivati vlastito ja. U pravoj poeziji uopte ne postoji izbor ma- terijala. Materijal, glavni oblici i karakteristi- ni problemi poezije nikad nee biti izabrani od strane pesnilka jer je prasupstanca sveukupne poezije upravo pesnikova vizija i duevni doga- aj. Pesnik moe da se oslobodi vizije, moe da umakne ivotnom problemu, da iz nesposobnosti ili ugodnosti zapusti istinski, doivljeni materijal, ali nikad nee biti u stanju da ga izabere. Ni-

    53 j>ednom sadraju koga on smatra pogodnim i po- eljnim nee iz isto racionalnih ili artistikih spekulacija dati talkav oblik kao da sadraj do- lazi do njega zahvaljujui milosti, kao da ga doista nije izmozgao ve doiveo u dui. Sigurno je da ni pravi pesnici nisu retko pokuavali da bi- raju materijal, kako bi usmeravali poeziju: re- zultati ovog pokuaja uvek su krajnje interesantni i pouni za kolege, dok su kao poezija mrftvoro- enad. Ukratko ako neko upita pesnika: Ne smatra li da bi bilo bolje da si izabrao druga- iji materijal?, to je isto kao da se pacijentu sa upalom plua kae: Oh, bilo bi bolje da ste se odluili za kijavicu.

    {1930) 54 TAKOZVANO BEKSTVO U PROLOST Jedno jrugaije bekstvo, neomiljeno kod dananje dnevne kritike, jeste takozvano befestvo u prolost. im pesnik pie o neemu to se pre- vie udaljuje od sportskih izvetaja i modnih no- vosti, im prevaailazi aktuelna pitanja ljudskih problema, im trai nadistorijsku pasniku bez- vremenost, prigovara mu se da umie iz svog

  • vremena. Tako je, na primer, Gete prebegao idolima i Ifigeniji, umesto da nas je obavetavao o problemima frankfurtskih ili vajmarskih gra- anskih kua.

    (1930) 55 TAKOZVANO BEKSTVO U UMETNOST uje se sledee: trebalo bi da umetnici uz- miu pred ivotom i bee u umetnost Sta to znai? Zato umeltnik ipak ne bi smeo to da ini? Da li je, gledana o!kom umetnika, umetnost neto razliito od pokuaja da se zamenjuje m praznina ivota i prividno ispune neispunjene elJe> kao i neispunjeni zahtevi pesnitva - u- kratko, neto razliito od pokuaja da se nepri- hvatljiva stvarnost sublimira u duh? I zato se priglupi gornji zahtev postavlja samo umetnicima? Zato se od dravnika, leka- ra, boksera ili ampiona u plivanju ne zahteva da najpre na zadovoljavajui nain rese tekoe u svom privatnom ivotu i tek tada pobegnu u zadatke izvravanja svoje slube ili sporta? Izgleda da je zahtev da ivot obavezno bu- de rtei od umetnosti postao aksiom meu ma- lim kritiarima. Sada se uvia da mnogo umetnici koji bez prestanka uspeno bee iz umetnosti u ivot stva- raju bedne slike i knjige, ali su oaravajui lju- di, talko dragi domaini, tako dobre glave poro- dica i plemenite patriote! Ne, iipak mi je drae kad ovek eli da bude umetnik, poto svoju borbu vodi i svog oveka postavlja na mesto gde lee zadaci njegove pro- fesije. Ima dosta istine (ak poluistine) u pret- postavci da e svako usavravanje u pesnikom delu biti plaeno rtvama u njegovom privatnom ivotu. Dela i ne nastaju drugaije. Luda je i neosnovana pretpostavka da se umetnost raa iz obilja, sree, zadovoljstva i harmonije. Kad ve svaki drugi oovekov posao nastaje iz nude i pod snanim pritiskom, zato bi ba umetnost mo- rala da predstavlja izuzetak? (1930) 56 PISANJE I RUKOPIS Sanjao sam da sedim za jednom vrlo iara- nom kolskom klupom dok mi uitelj, meni ne- poznata osoba, diktira temu za sastav koji treba da napiem. Tema je glasila: pisanje i rukopis

    Sedeo sam i razmiljao, priseajui se pra- vila kojih uenik prilikom sastavljanja umetni- kog delca kao to je ovo treba da se pridrava: ekspozicije, konstrukcije i razvoja. Kako sam ta- da, uinilo mi se, dugo vremena proveo sa dr- venim draljem i pisao u kolsku svesku, prili- kom buenja mi je ipalk bilo neshvatljivo sea-

  • nje na napisano. Od mog sna preostala je samo kolska klupa sa rukama i izrezbarenom ivicom, sveska na linije i nareenje uitelja te sam po- sluno osetio neku radost i u budnom stanju. Dakle, napisao sam: pisanje i rukopis

    Poto uitelj Vie nije tu i poto ne treba strahovati od njegove kritike, svom radu ne po- stavljaim nikakav osnovni plan, ne delim ga na propisane delove a buduu formu preputam slu- aju. Jednostavno oekujem slike, misli i pred- stave, putam ih da naviru koliko god su za to u stanju i time, kao homo ludens, zabavljam se- be i nekolicinu prijatelja. Uz re pisanje mislim pre svega samo na jednu ljudsku, vie ili manje duhovnu aktivnost, na crtanje, slikanje ili fcrabanje slova i hijero- glifa, na literaturu, na pisma, dnevnike, rau- ne, indogermanske racionalne ili istonoazijske

    57

    slikovite jezike; mladi Jozef Kneht* sainio je o tome jednu pesmu. Drugaije je sa reju rukopis. Ona me ne podsea saimo na pero, dralje, mastilo, perga- ment, pisma ili knjige ve i na tragove i znake druge vrste, na rukopise prirode, pre sve- ga, na slike i forme dakle, koje nastaju da- leko od oveka, bez njegovog duha i volje, ali koje nam pruaju svest o veoj ili manjoj moi koju mi ne moemo da itamo i koja uvek iznova biva predmetom nauke i umetno- sti. Kad jedan deak, ne inei to dobrovoljno, ispisuje u koli slova i reci, on svojim pisanjem ne eli nikome nita da saopti niti da svoju tvorevinu priblii jednom nedostinom ali mo- nom idealu; lepa, nezamrljana, korektna, uzorna slova koja je uitelj magino stvorio na kolskoj taibli sa neshvatljivim, uasnim a ipak duboko zadivljujuim savrenstvom, to se naziva pre- pusom a pripada raznim drugim uzorima moral- ne, estetske, filozofske i politike vrste na ivot i savest bore se izmeu pridravanja i oma- lovaavanja uzora; omalovaavanje nas esto ob- raduje i moe predstavljati uspeh, dok je pridr- avanje uvek jedno muno i bojaljivo priblia- vanje idealnom uzoru na tabli. Rukopis e iz- nenaditi i samog deaka dok uitelja nee zado- voljiti ni u najboljem sluaju. Ali, alko isti taj uenik, ukoliko ne zna da posmatra, poeli da svojim malim, loe naotre- nim depnim noiem ureze svoje ime u staro, crvotono drvo kolske klupe to je jedan muan ali lep posao kojim se on u pogodnim trenucima bavi ve nekoliko nedelja tada je to jedan sasvim drugaiji postupak. Dobrovoljan je, radostan, tajan i zabranjen, nema pravila ko- jih se treba pridravati niti kritika kojih se

  • Junak Heseovog romana Igra staklenih perli" prim. prev. 58 treba bojati: time on ima neto da kae, da ispo- Iji volju i egzistenciju deaka, naime. Povrh to- ga, to predstavlja i borbu jer je drvo tvrdo, te- ko za obradu, a no nije ba idealna alatka, se- ivo je ve sasvim tupo a vrh iseepkan. Velika tekoa lei u tome to taj strpljivi, muni rad mora biti skrivan od pogleda uitelja a um se- enja, grebanja i rezanja neujan za njegove ui. Konani rezultat ove ilave borbe bie neto drugaiji od redova neveselih slova u papirnatoj svesci. Posmatrae ga sto puta, kao izvor rado- sti, zadovoljstva, delanja i ponosa. Trajae i Emi- liji i Fridrihu koji dolaze nakon njega, bie im povod razmiljanja i preduzimanja slinog postup- ka. Mnogo sam rukopisa upoznao u toku godi- na. Nisam grafolog ali mi je grafika slika pisa- ma i rukopisa uglavnom neto govorila i zna- ila. Postoje neki tipovi i kategorije koji se na osnovu iskustva odmah prepoznaju, esto ve po adresi na omotu pisma. Ljudi koji samo jednom i u neodlonoj nudi neto mole, piu sasvim dru- gaija pisma od onih kojima je pisanje molbi postalo stalna navika, zanimanje. Tu sam se retko kad prevario. Ah, a tek klimavi redovi tekih invalida, poluslepih, oduzetih, onih koji lee u krevetu sa temperaturnom listom iznad jastuka! U njihovim pismima govori drhtanje, ljuljanje ili teturanje reci i redova, ponekad jas- nije i srani je od sadraja. I obratno: kako mi umirujue i prijateljski govore pisma u kojima su sasvim stari ljudi jo uvek sposobni za iscelitelj- ski, vrsti, snani i veseli rukopis! Pisma te vrste stiu retko ali postoje. Piu ih ak i de- vedesetogodinjaci. Od mnogih rukopisa koji mi bejahu dragi ili vani, najznaajniji je bio rukopis Alfreda Kubina, nijednom drugom na Zemlji slian. Ko- lifoo je bio lep tolDko je bio i neitak. List jednog njegovog pisma bese prekriven tankom, grafiki visoko interesantnom mreom linija, nadarenim

    59 vrljanjem jednog genijalnog crtaa. Ne verujem da sam tada mogao da odgonetnem svaki red Kubinovog pisma; to nije polo za rukom ni mo- joj em. Bili bismo zadovoljni kad bi nam dve treine ili tri etvuttine sadraja bilo itljivo. Pri svakom pogledu na takve listove bio sam pri- moran da mislim na mesta u gudakom kvartetu gde se taktovi prepliu i utrkuju, as snano, as opijeno, sve dok linija, crvena nit, ponovo ne postane jasna i otra. Mnogi lepi i prijatni rukopisi postali su mi bliski: navodim samo Karaseov klasino-geteov- ski, mali, teni i pametni od Tomasa Mana, lepi, briljivi i vitki od prijatelja Zurkampa, ne sas-

  • vim lako i'tak ali karakteran od Riarda Ben- ca... Vaniji i dragooeniji bili su mi ipak ruko- pisi mojih roditelja. U stilu ptijeg leta, lak, bez muke, tean, uvek nekuda urei, pravilan i ja- san, bese maj'in rukopis, neuporediv ni sa ko- jim drugim; pero joj je teklo samo od sebe pa je i njoj i svakom itaocu priinjavalo zadovolj- stvo. Otac se nije kao majika sluio nemakim pismom pisao je romanski i bio ljubitelj lati- nice. Rukopis mu je bio ozbiljan, nije leteo i pocupkivao, nije isticao kao izvor, reci su bile precizno razdvojene jedna od druge, oseale su se pauze u razmiljanju i odabiru reci. Nain na ko- ji je ispisivao svoje ime i prezime bio mi je uzor ve u ranoj mladosti. Grafolozi su pronali jednu udesnu tehniku analize rukopisa i usavrili je gotovo do egzakt- nosti. Ovu tehniku nisam prouavao ali sam vi- deo u mnogim analizama da grafolozi nisu uvek stajali na visini svojih zasluga za uvide u ljud- sku duu. Postoje uostalom slova i brojevi tam- pani na drvetu, kartonu ili metalu, ablonizova- na i zauvek utisnuta u emajl, za ije je razja- njenje potrebno uloiti malo truda. Nailazio sam s vremena na vreme na njih na razne za- brane, utisnute na tablama, na razne ploice sa emajliranim brojevima u eljeznikim vagonima

    60 i slino: gledao sam ih sa uenjem, talko bes- krvne, talko loe, bez ljubavi i ivota, bez igre i fantazije, bez odgovornosti, te sam ustanovljavao da takva, u limu ili porculanu, besramno odra- avaju psihologiju svojih izumitelja. Nazvao sam ih bieskrvnim jer mi je pri po- gledu na njih uvek padao na pamet citat iz jed- ne uvene knjige koju sam itao u mladosti i koja me je tada oarala. U redosled reci nisam vie sasvim siguran ali glasi otprilike ovako: Od svega napisanog najvie volim ono to je neko napisao svojom krvlju. Prema onim slu- benim utvarama od slova nikada nisam bio sklon. Reenica koju citiraim i moja mladalaka oaranost njome poticali su zapravo iz mog bes- krvnog i neherojskog vremena. Tada smo morali da uimo da se potovanjem kirvi moe rugati ljudskom duhu da ljudi sa retorikim oduev- ljenjem za krv uglavnom ne misle na svoju ve na krv drugih ljudi. Ali, ne pie samo ovek. Napisano moe eg- zistirati i bez ruku, bez pera, dralja, hartije i pergamenta. Piu vetar, reka i potok, piu i- votinje i zemlja... Ali, samo je ovek u stanju da sve ono to su izrodile slepe pojavne sile vidi kao objektivizirani duh, kao rukopis. Od umi- ljatog ptijeg cvrkuta pa do toka Nila ili Ama- zona i ukoenih, beskrajno lagano menjajuih formi gleera, svalki se dogaaj u prirodi moe osetiti kao pisano, kao izraz, epos, pesma, dra- ma. Taj nain saznanja koriste deca i pesnici, takoe i pravi naunici svi su sluge blagih

  • zakona. Oni ne ele da kao moni gospodari iskoriuju prirodu, ne ele da je siluju ali se i ne mole uplaeno za njene ogromne moi; ele da saznaju, da se ude, da je razumeju i vole. Bez obzira da li pesnik u himnama izraava po- tovanje okeanu ili Alpirm, ili da li insektolog u mikroskopu posmatra mreu kristalnih linija na krilu najsiunijeg opnokrilca, uvek je u pi- tanju nagonska sila i pokuaj da se priroda i duh

    61

    povezu kao braa. Tamo se, bilo svesno ili ne, nalazi neto nalik veri, nalik pretpostavci boga, zapravo pretpostavci da celmom sveta uprav- lja jedan duh, jedan bog, jedan razum, slian naem. Sluge blagog zakona ine time sebi svet po javljanja srodnim i dragim, posma traju ga kao rukopis, kao objavljenje duha, bez obzira da li je ovaj svetski duh stvoren po njihovoj slici i obratno. Budite slavljeni udesni rukopisi prirode, neopisivo lepi u nevinosti vaih dejih igara, neshvatljivo lepi i veliki u nevinosti unitenja i usmrivanja! Nijedna etkica bilo kog slika "a nije tako razigrano, tako ljupko, oseajno i ne- no naslikala letnji vetar kad miluje visoku travu ili polje ovsa, kad je raspoloen da elja ili da se igra golubi je sivim oblacima kad lebde i ka- da se od zapaljenih tankih ivica svetlost u tre- nu preobrazi u siune kine kapi... Ovim zna- cima obraa nam se prolaznost i isparljivost sve sree, sve lepote, sa zaaranou i tugom nadvi- ja se koprena Maje, bez stvarnosti, istovremeno potvrujui sutinu! I kao to grafolog ita i tumai rukopise humaniste, cicije, rasipnika, tako pastir i lovac itaju i razumevaju tragove lisice, kune, kuni- a, prepoznaju im rod i familiju, utvruju da li su sve etiri ape nepovreene, da li im rana i starost oteavaju hod, da li tre ili idu sporo... Na nadgrobnim spomenicima i poasnim plo- ama ljudska je ruka dletom briljivo ispisala imena, zasluge i brojeve vekova i godina. Njiho- va porulka dosee do dece, do unuka i praunuka a ponekad jo i mnogo dalje. Kia ih lagano spi- ra sa tvrdog kamena, prekrivaju ih tragovi i izmet ptica, pueva, razvejana praina nanosi sloj kao blagu zartamnjenost povrine, lepi se za udubljene rune i rastvara njihove jasne i glatke forme i omoguuje prelaz ljudskog dela u delo prirode, sve dok alge i mahovine ne preu pre- ko njih i pripreme hladnu smrt toj lepoj bes-

    62 mrtnosti. U Japanu koji je nekada bio uzorna, smerna zemlja, u hiljadama uma i klisura truli bezbroj slikari ja koje su stvorili umetnici lepi, spokojni Bude, blagonakloni Kvanani, bojaljivi zen-monasi, u raznim stanjima raspadanja i pre- laenja u bezoblina, hiljadugodinja kamena li-

  • ca sa stogodinjim bradama i kovrama od ma- hovine, trave, cvea i ipraja. Jedan smerni po- tomalk uzeo je sa mesta gde se nekada molilo i prinosilo cvee jednu udesnu slikovnicu ni- kada nisam dobio lepi poklon iz njegove zemlje sa kojom sam inae razmenio mnoge stvari. Sve to je napisano gasi se nakon kraeg ili dueg vremena, nakon nekoliko minuta ili mi- lenijuma. Sve spise, kao i gaenje svih spisa, i- ta svetski duh i simeje se. Za nas je dobro da proitamo neke od njih i pokuamo da shvatimo njihov smisao, a smisao je u svim spisima je- dan isti. Ja sam se u svojim beleenjima igrao s njim, pomalo ga razjanjavao ili prikrivao, ne rekavi nita novo. Mnogi su ga pesnici izrekli bezbroj puta, svaki put malo drugaije, malo vedrije ili malo vie optuujue, svaki put malo gorije ili sla- e. Tua re moe drugaije da se izabere, re- enica moe drugaije da se udesi i skrati, boje na paleti drugaije da se poredaju i koriste, da se uzme meka ili tvra olovka za crte, ali, po- stoji samo jedno, drevno, uvek izgovoreno, uvek pokuavano, veno. Interesantna je svaka novina, uzbudljiva je svaka revolucija u jezicima i umetnostima, za- nosne su sve igre artista. Ono to svi ele time da kau, ono to je vredno kazivanja a ipak nije sasvim saoptivo, veno ostaje jedno. (1961) ,1 63

    DUH ROMANTIKE Za dananje ljude, prevashodno za nas Nem- ce, klasika i romantika su postala dva polarna pojma, oznake za dva vena i stalno vraajua tipa ovenosti, ivota, miljenja, due. Pre vie od sto godina, u borbi ova dva ti- pa i nastojanju da se oni shvate i formuliu, odvijao se jedan beskrajno vaan, moda najva- niji deo nemakog duhovnog ivota. O ovoj ve- noj i neiscrpnoj temi izala je, pod naslovom Nemaka klasika i romantika, vredna knjiga Frica triha, prikljuujui se itavom nizu tomo- va, posebno starom i sauvanom delu o roman- tiarskoj koli Hajnea. Kad pokuavam da suprotstavim ova dva pola, ne bih li uslovno razjasnio tipove (klasi- nog i romantinog u novoj slici, javlja mi se, meni koji sam se prilino bavio istonjakom milju, jedna otra slika iz budktikog sveta. Ovo bi mogao biti zaobilazni put da se na jednu staru evropsku, posebno nemalku temu baci svetlost od spolja, iz jednog sasvim drugog sveta. Kao to je poznato, u osnovi starog kto- njakog uenja i religija lei prastara misao je- dinstva: mnogooblije sveta, bogata, razuena igra ivota sa svojih hiljadu formi dovodi nas do boanskog Jednog koje je u osnovi svake igre

  • ivota. Svi se oblici pojavnog sveta ne oseaju postoj