Mirko Sebić•

Hotel “Panonija”eseji, crtice, hronike

Mirko SebićHotel “Panonija”

eseji, crtice, hronike

K. Z. Ljubitelji knjigeNovi Sad, Zmaj Jovina 4Tel: 021/47-21-829www.ljubiteljiknjige.co.yu

Za izdavača:Milenko Ranin

Urednik:Milorad Grujić

Lektor i korektor:Tatjana Sebić

Dizajn i prelom:Veljko Damjanović

Štampa:Art Print, Novi Sad

ISBN 86-902829-6-3

Ova knjiga se ne sme umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kom obliku i bilo kojim sredstvom, ni u celini, niti u delovima, bez izričite pismene dozvole autora i izdavača, niti se, bez izričite pismene saglasnosti izdavača, sme distribuirati ili umnožavati na bilo koji drugi način i bilo kojim drugim sredstvom. Sva prava objavljivanja ove knjige zadržavaju autor i izdavač, shodno odredbama Zakona o autorskim i srodnim pravima.

K. Z. Ljubitelji knjigeNovi Sad, 2007.

Aleksi i Tanji

Zahvalnost za ovu knjigu dugujem mnogima. Ali nekima posebno, zato: Veljku, Milenku, Nadeždi, Leki, Gezi, Brani, Tanji, Aleksi, Milanu, Miodragu, jedno iskreno – hvala.

Znam da će se čuditi jer misle da nisu učinili ništa posebno. Ali samo ja znam da jesu. Da su činili tačno onoliko koliko je bilo potrebno da im danas budem iskreno, iskreno, zahvalan.

Ova knjiga sadrži tekstove koji se žanrovski mo­gu odrediti u rasponu od fenomenološkog ogleda, do zapisa i crtice, te novinske hronike i komentara. Ovo je zb(i)rka tekstova čije se pisanje prostire od ranih devedesetih pa do početka novog milenijuma. Te su beleške uglavnom objavljivane u nedeljno in­formativnim glasilima ili političkim dnevnicima. Reč je o žanrovski raznorodnim kreacijama, po obi­čaju sačinjenim daleko od hladovine akademskih kabineta. Tekstovi skloniji prizorima svakovrsnih redakcijskih rusvaja, zapljuskivani taštinom i ret­ko kad čitani duže od minuta. Ono što ih drži na okupu je tematski lajtmotiv su­tona u­rbaniteta (ako pod urbanitetom podrazumevamo duboko epohal­ni rez koji započinje sa kulturom polisa); sutona koji možda označava konačni kraj ali i mogući no­vi početak. Ovom temom bavimo se razmatrajući

prilike domaće u poslednjoj dekadi XX veka, kada su stihijni nanosi nasilja, gluposti, nepoštenja, odu­stajanja od ljudskog, razarali ionako kržljavo tkivo urbaniteta. U sklopu toga razmatraju su i ponekad, suviše dnevno političke teme, pa i zadnjih godina naročito popularna pitanja autonomije Vojvodine i njene specifične (multi)kulture.

Iako je reč o tekstovima koji se, izuzev nekoli­cine, ne pojavljuju premjerno, naglašavamo da se ovde nije desila puka “sakupljačka privreda” čiji re­zultat su knjige nastale od na jedno mesto sabranih novinskih napisa jednog autora, kojima je jedina tematska sličnost što ih potpisuje isto ime. Poku­šali smo da sistematizujemo materijal sa ciljem da jasnije formulišemo glavne teze i refleksije o kraju jednog kulturno­istorijskog poglavlja, koje iako se okončalo odbija da umre.

Napomenaautora

Čovek kreće u­ život tromim korakom filozofa i klošara a vitalne pokrete sve više svodi na pu­ki nagon za održanjem, na u­ve­žbavanje jedne svesti koja više pazi da ne padne u­ zablu­du­ nego da doku­či istinu­.

—Hulio Kortasar, Školice

I šta bi u­opšte značilo misliti ako ne stalno se odmeravati sa haosom.

—Žil Delez i Feliks Gatari, Šta je filozofija?

I deoSU­TON GRA­DA­ogledi

13

Suton je. Uskoro će u mrak potonuti obrisi stvari, lica i izrazi. Oči će gledati ali razazna­

ti neće ništa. Šta je zapravo suton grada? Najpre, to je bila nejasna impresija, nekakva ne­

dovršena rečenica. Tim izrazom htelo se obuhvatiti sve što je otišlo i što će otići. Bila je to jedna zami­sao. Projekat u nastajanju koji je u svom tlocrtu obu­hvatao mnogo malih pokušaja da se kaže da Grad umire, da su ga ubili i da ga ubijaju, i (utopijski) da će za to neko jednom odgovarati.

U međuvremenu neki crni vetar razveja suvišnu penu. Projekti su propadali a mi smo prolazili.

Iznova se postavilo pitanje: ko smo zapravo mi? Evropljani, Balkanci, Istok ili Zapad...

Možda ime Evropa potiče od asirske reči “ereb” što znači su­ton – zalazak sunca. Sutonom se nešto završava, zaključuje se dan i zamiru njegovi ritmo­vi. Naše osećanje reči suton pripisuje negativnu ko­notaciju. Suton, smiraj, zaustavljanje povezujemo sa negativnim pojmovima kao što su stagniranje, nazadovanje, propast, ništavilo...

A onda, setimo se Minervine sove koja poleće u suton. Dakle, sumrak ne mora da znači gubitak, uništenje ili svršetak vremena. Tek kad nešto zavr­ši drugo će početi. Suton grada bi mogao značiti da završava vreme akcije a započinje vreme mira, sa­biranja, razmišljanja, vrednovanja... Dan je vreme ruku a suton je vreme srca, uma i duha.

I deoSU­TON GRA­DA­ogledi

1. Razgovor na dnu mora – Panonskog, dakako

Nadežda (Nada) je ušla u moj život negde krajem 2000. godine kako su u to vreme

u njega ulazili mnogi – slučajno. Jednog jesenjeg popodneva stajao sam na obali

Dunava, na rubu iščezlog Panonskog mora. Razloga za sunovrat u reku bilo je na pretek. Samo jedan bio je protiv – verovatno se ne bih utopio, dobar sam plivač. Tada, na obali Dunava sreo sam Nadeždu. Ovo je beleška razgovora koji smo vodili, ili je tre­balo da ga vodimo, tog jesenjeg popodneva na oba­li iščezlog Panonskog mora.

Nada: Gde ste bili na početku?

Ja: Početak onog što se zove raspad Jugoslavije, dočekali smo, mi generacija šezdesetih, kao naivni izdanci razumnih filozofskih tečajeva. Kao neke ko­mične senke peripatetičara hodali smo ulicom i bla­goglagoljili o filosofoji. U to vreme razmišljao sam o etičkom problemu nasilja pokušavajući da anali­tičkim sredstvima dokučim jedan nivo moralnih di­

15

16 17

lema vezanih za sitaucije u kojima činimo nasilje. Možda bi od toga ispao solidan magistarski rad. Su­deći prema literaturi koju sam prikupio barem bi to bila anglofonom filozofijom dobro potkrepljena magistarska radnja. Ali onda, počeo je rat. Tenkovi su, to nemojmo zaboraviti, prvo provozali krug po Beogradu i Vojvodini. Preko noći se rasudna sna­ga analitičkih argumenata izgubila u pijanom kli­canju svetine koja bodri kolone tenkova što hitaju ka Vukovaru. Skamenio se logički aparat. Moj do­bar prijatelj koji se bavi modalnom logikom dobio je poziv za rat. Bio je dobar logičar, takvi su valjda vojsci potrebni za ubijanje na daljinu.

Filozofija je napustila našu zemlju i potražila neke dosadnije i u svakom slučaju, mirnije krajeve. Tada sam jednom ovdašnjem profesoru filozofije, posle nekakve tribine, rekao kako više ne mogu da se bavim etikom. Zapravo, da ne mogu ni da čitam etičke tekstove. Zapravo, da sam preko noći postao moralno impotentan. Dodao sam nešto kao da mi se mlitavi moralni ud klati u zraku natopljenom barutom. Profesor me gledao kao budalu. Ili kao homoseksualca, sasvim je svejedno.

Kako misliti društvo koje te svakim svojim ko­lektivnim pokretom uverava da je bolesno, parano­idno, šizoidno, ludo? Jedino je moguće primeniti neku vrstu shizoanalize u raskrivanju tih tokova. Ali mi to nismo odmah učinili.

Nada: Ko ste to Vi?

Ja: Ko smo mi, razumno je zapitati se. Šta ili ko progovara iza te zamenice. Ako smo mi deo bal­kanskih kolektiviteta onda imamo i dodatni pro­blem. Onda uvek težimo da budemo van sebe. Ima­ginarni Balkan je imaginacija Balkanaca. Kad anali­zirate strategije elita na ovim prostorima, vi gledate stalno bežanje, stalno izmeštanje, tim atopizmom samo se učvršćuju nerealne predstave. Ovaj izosta­nak želje da se život sagleda onakvim kakav jeste izvor je lepljenja za državnu propagandu i medijsku manipulaciju. One igraju ulogu dekoracija koje za­stiru realnost i grade njezine lažne likove. Mi smo sve ove godine živeli pristajući na taj izostanak re­alnosti ili uopšte ne bismo živeli. Ono što je smiru­juće kod utopije je to da ona ipak označava određe­no mesto, dakle, uprkos semantičkoj negaciji, ono postoji, samo što je vremenski pomereno. Utopija je veoma konkretno mesto koje se može opisati i kome se može težiti. Atopija govori da nema me­sta, nema tla. A Balkan jeste jedno ime bez tla kao što je uostalom i njegova imaginarna suprotnost Srednja Evropa.

Svetlana Slapšak u jednom tekstu u kome izvr­sno govori o Balkanki, balkanskoj ženi, uzgredno spominje vampirsku prirodu balkanskog patrijahal­nog muža. Uvek kao vampir, posle svih prevrata i revolucija, modernizujućih projekata u kojima uzi­ma privremeni lik liberalnog ljubavnika, on se vra­

18 19

ća kao patrijahalni povampireni muž da se napije krvi. Ta sablasnost patrijahalnog može se rastegnu­ti i na čitavu ovdašnju politiku, koja je upravo tih dana pokazala svoju fantomsku bit.

Sve što sam od tada do sad radio moglo bi se opisati kao bezuspešni pokušaji upokojenja vampi­ra. Suviše je očigledno da glogov kolac za tu opera­ciju nisu držale velike institucije srpske kulture, niti instituti, niti fakulteti niti razni formalni i ne­formalni kružoci i krugovi koji su, budući da su i sami postali vampirski nakot, upravo započeli apo­logiju sablasnog.

Nada: Devedsete. Devedesete u Srbiji?

Ja: Devedestih godina, mislim da je to bilo 92. ili 93. godine. Letnje doba u Katoličkoj porti. U bašti pod lipama nekakve picerije video sam, za jednim stolom sede Žene u crnom. Nijednu od njih ne po­znajem. Ali sumnje nema, to su bile aktiviskinje te organizacije. Nekako u istom trenutku iz obližnje zgrade Kulturnog centra Novog Sada izašla je Isi­dora Bjelica sa mužem joj Pajkićem i nekim meni nepoznatim ljudima. Isidora nosi neki letnji šešir sa cvetnim aranžmanom. Svilena haljina, čipkaste rukavice. Pajkić u belom lanenom odelu a la Ficka­raldo. U to vreme oni se deklarišu kao Nova Srpska Desnica, ma šta to značilo. Devedest treća, sva beda sveta na ulicama gradova, inflacija i tome slično.

Nisam mogao a da ne primetim kako mi ove šćućurene u crno obučene žene izgledaju nekako jadno, tužno.

Nada: Ali zašto?

Ja: One, razume se, nisu nikako jadne. Možete utvrditi njihov potpuno jasan i čvrst identitet. Gle­dano izvan ovog konkretnog društvenog konteskta one su hrabre žene. One govore o smrti ali ne zato što su nekrofilne već upravo suprotno, one svojim u crno obučenim telima žele da smrt uvedu i zadrže u javnom diskursu jedne kulture koja se smrti boji i zato toliko ubija. Jer mi ratu­jemo jer smo besmrtni. A besmrtni smo jer smo u strahu smrt bezuspešno poricali. Da je ovim ženama uspelo da preokrenu tok diskursivnih praksi bio bi to veliki podvig.

Ali odjednom, činilo se da to ne uspeva.Neuspeh nije slučajan, ne nikako nije slučajan.

Iza njega stoji jedan veoma razrađen mehanizam o kome govore Delez i Gatari u malenoj obimom ali epohalnoj knjižici koja se zove “Kafka: ka jednoj ma­njinskoj književnosti”. Naime, tamo se eksplicitno kaže da jedna kultura nije mala zato što nastaje na manjinskom jeziku već zato što je manjina stvara na većinskom jeziku. Bez velikog jezika mi ne može­mo biti manjina. Bez nafrakanih obraza sponzoru­ša naše bledilo ne postoji. Naravno, većinski jezik nije onaj kojim govori veći broj ljudi, već onaj koji poseduje veliku moć. Koji iz moći dolazi.

20 21

Kad neko viče, dere se, vaš uobičajen ton, ako ste pristojan čovek, deluje kao šapat. Vi delujete kao da se bojite. Zapravo, vi se i bojite. Ovde je sva­ki javni govor (a drugi se kulturološki ne priznaje) moć. Pogledajmo samo ko to govori.

Pa oni se svi zapravo užasno deru.Početkom Miloševićeve vladavine stalno se go­

vorilo kako je on manipulisao medije. Međutim, u zemlji u koju je pre stigla makluanova galaksija no što su njeni stanovnici naučili sva slova gutenbergo­ve galaksije: medij jedino i jeste manipulacija. Od­nosno njegova bit je nelegitimna zamena.

Na primeru Srbije devedestih, i na ovom što ilustruje prethodna priča o Ženama u crnom, izvr­sno se potvrđuje fukoovski stav da moć nije pirami­dalna kako je obično slikaju libertijanci i ljubitelji Zakona. Ona je rasuta. Ona deluje blizinom. Jer to čini ovu sliku mogućom. Na neki način i nas čini mogućim, ali neotpornim.

Nada: Šta je za vas kritika?

Ja: Kritika? “Kritika” je samo govor. A govor je moć, diskurs moći kako se to kaže. Govor kojim se služe tamo neki odrasli muškarci zvani kritičari. Kad kažem kritičar mašim se za ono mesto gde ni­kako ne bi mogao da stoji pištolj i zamislim debelog čiku pod kojim škripi stolica u nekoj prašnjavoj pro­vincijalnoj sali. Zamišljam i pomalo mi je otužno.

On je glasan, on ima reč. Imati reč i davati reč to je politika kritike. A suštinski ona je samo transmisi­ja moći, ona kaže samo ono što u datom trenutku želi onaj, budimo direktni, ko je plaća. Ona je maši­na jer nema autentičnost i neponovljivost života već mehaničnost šizoidnog društvenog prostora. Ovo je stvarnost u kojoj kritičar ne može da uspostavi kriterijum odgovornosti, pre svega vlastite. Posmo­derna objašnjena deci – kritičarskoj.

Nada: Postmodernizam?

Ja: U nas je postmodernizam u književnost, a nešto kasnije i na fakultetske katedre i u filozofske kuloare – kao uostalom nešto ranije i analitička filo­zofija – došao kao nešto što treba da se suprotstavi vladajućoj državnoj idelogiji. Postmoderna na ovim prostorima započinje kao edukativna podvala tito­ističkom režimu. Mada su tu još uvek vrlo moder­nistički postavljane binarne opozicije: stvarnosna proza nasuprot postmodernoj, analitička filozofija nasuprot praksis filozofiji i hegelovski inspirisanoj metafizaici, Sveti Sava nasuprot Lenjinu itd. itd. ipak, postmodernisti kao mlađa ekipa pobeđuju u produžetku utakmice.

Ovde se često olako operiše klasifikacijama. To je najčešće samo lepljenje etiketa na prazne bočice što je tipična strategija ideologizovanog diskursa u kome sve mora biti kvazinaučno pobrojano, klasifi­

22 23

kovano i opisano. Jer, opisivanjem i svrstavanjem u nekakve redove pojmova, ovladava se poljem komuni­kacije. Ko može da imenuje i klasifikuje taj zapravo i isključuje ono Drugo, ono što mu nije po volji.

Ovaj binarni ideološki račun imao je jedini za­datak da blokira utopijsko­emancipatorski mome­nat promišljanja konkretnog društvenog trenutka. To je bio jedini živi element mišljenja koji je mogao da ukaže na izlaz i zato je upravo njega trebalo oka­meniti navodnim analitičkim strategijama koje ni­su bile ništa drugo doli strategije dominacije. Jed­na dominacija državno socijalističkog kapitalizma promenila je formu, deteritorijaliozovala se, što bi rekao Delez. Otud je i postao moguć uvoz kolonijal­nih kvazi civilnih oblika organizovanja. To je bila reteritorijalizacija. Otud i nemoć da se artikulišu stvarne potrebe. Otuda je i moguće da nam danas neki delovi NVO sektora u Srbiji izgledaju kao nek­dašnji Socijalistički savez.

Slike, šta su drugo do skup različitosti koje na okupu drži jedinstveno polje percepcije ili što bi rekao Kant apercepcije. Obuhvatati. Ali ko obuhvata?

Nada: Šta je za Vas slika dekade?

Ja: Slika je mnogo, ali ipak izdvojimo neke. Že­na u jeftinoj poslastičarnici sedi sama i guta šam­pitu dok podatna krempita na njenom tanjiru čeka momenat egzekucije. Trag šećerne pene na gornjoj

usni. Izdajnički znak o kome ona ne zna ništa. Žena u povorci “dogođenog naroda” krajem osamdesetih koja kliče svome Slobodanu Miloševiću ima poce­pane čarape o kojim ne želi da zna ništa. Ove sam prizore video 1988. za vreme takozvane “antibiro­kratske revolucije”. Jasno je da je na delu šizoidna podela u kojoj će te nesrećne žene zameniti klasnu stvarnost i klasni bunt nekim surogatom. Šećerom ili Slobodanom. Potiskivanje je postalo funkcija re­presije jednog konkretnog režima. Vilhelm Rajh je prvi razumeo odnos želje i društvenog polja. On je pokazao da je potiskivanje takvo da represija postaje željena, izbrisavši se iz svesti potiskivanje indukuje krivotvorenu sliku onoga na šta se odnosi.

Nacionalistički kič i njegova delotvornost ob­jašnjivi su jedino iz tog ugla: represivna društvena proizvodnja, koja se decenijama svijala oko Jugosla­vije kao države nezrelih elita, sebe zamenjuje poti­skujućom nacionalnom porodicom. Ta porodica, nacionalni kolektivitet, potiskujući rađa šizofreniju. Naravno, šizofreniju društvenu, ne kliničku.

Ideja o bojkotu slovenačke robe kao da je uze­ta iz arsenala anarhističkih metoda. Odnosno ide­ja o bojkotu svake robe je revolucionarna a ideja o bojkotu slovenačke, nemačke, američke ... robe, je rezultat šizoidnosti i paranoidne svesti post socija­lističkog Istoka.

Fenomen Slobodana Miloševića je u potpunosti proizvod mase. Njega moramo posmatrati u kontek­

24 25

stu kolektivnog tela. Izvan tog odnosa Milošević ne postoji. Osnovno pitanje svake prave, da ne kažem revolucionarne, kritike je kako jezik oficijelno naci­onalne kulture uperiti protiv nje same. Potrebno je hrabro se upustiti u eksperiment njene dekonstruk­cije, podvrgavajući nacional etatistički kič šizoanali­zi – ne samo radi razračunavanja s oficijelnom kul­turom, nego pre svega zbog prikazivanja libidalno istorijskih procesa naše novije stvarnosti.

Šizoanaliza je koncept teorijski utemeljen na kri­tičkom čitanju kako Marksa tako i Frojda kroz brko­ve zrelog Ničea. Taj koncept zasnovan je na premisi o kolektivno iracionalnom i nesvesnom kao izvoru istorijskih i društvenih događaja. Njime se želi uki­nuti prividan red i spoljašnja uzrokovanost istorij­skih i društvenih kretanja, stvorena tradicionalnim diskursima istoriografije, kulture, humanističkih na­uka i sl. U šizoanalizi se malo drugačije postavljaju u odnos pojmovi centra i periferije. Njeno središte jesu margina i manjina, koje imaju eksplenatorno prvenstvo nad svakim tipom kolektivnosti. Ovo je naravno tek prvi korak. On ostvaruje deestetizaci­ju kvaziestetičkoga, desimbolizaciju sveta sablasti, ogoljuje entropijski sloj kolektivno nesvesnog.

Ali to nije sve, glavni cilj ove kritike jeste da razvija nadu i mogućnosti kreirajući “kritičke su­bjektivnosti”. Kritička subjektivnost proizlazi iz praktičnog, čulnog delovanja unutar društvenih formacija koje više podstiču nego što ograničavaju

ljudske kapacitete. Tako kritika mora da odražava umnožavanje i kreativnost samog ljudskog delova­nja, identifikaciju zajedničkih iskustava i intereso­vanja; razmrsivanje konaca koji spajaju društveni proces sa individualnim iskustvom; pretvaranje skri­venih slojeva svakodnevice u očiglednosti; prizna­vanje zajedničkih klasnih interesa; uklanjanje vrata koja razdvajaju praktičko delovanje od teorijske re­fleksije; promenu sveta menjanjem nečije prirode, i menjanje nečije prirode promenom društvenih od­nosa u kojima se formira individualni i kolektivni subjektivitiet. Tako revolucionarna kritika postaje ustvari pedagogija koja pokušava da načini podelu rada koja će se poklapati sa slobodom poziva sva­kog pojedinca i društvom slobodnih proizvođača. Na prvi pogled se ovo može činiti bajkovitim poi­manjem u kojem se postavlja radikalno eshatološka i neuporedivo “druga” krajnost za društvo kakvim ga poznajemo. Ovo nije program već samo moguća utopijska vizija koja unosi raznolikost u teorijsku aparaturu kritičara tako da se mogu pokrenuti no­va pitanja zajedno sa novim perspektivama kroz koje se one razvijaju. Važnije je staviti naglasak na postavljanje novih pitanja nego na pružanje plano­va za društvenu promenu. Istorijske promene u pro­izvodnim snagama dosegle su tačku u kojoj naše društvo hrli ka logici koja će potrebe tumačiti i sa­gledavati jedino kroz profit. To se sad zove proces tranzicije a kad potpuno ovladamo radom za kapi­

26 27

tal zvaće se puna integrisanost u Evropu. Ono što kritika danas i ovde mora da pokrene je razvijanje retorike koja će pomoći da se sva protivrečna isku­stva ovog procesa iznesu kritičkim rečnikom. Nas moraju zanimati procesi koji se zbivaju u području kolektivne svesti i kolektivno nesvesnog, u indivi­dualnoj psihi i njihov uticaj na tok istorije, te dru­štveno ponašanje ljudi. Odatle proizlazi i interes za fenomen ideologije, politike, i istraživanje savreme­nog stanja srpskog nacionalnog arhetipa.

Ako se vratimo na onu priču sa početka o Žena­ma u crnom možemo reći da su one tog letnjeg po­podneva bile istinitije od svega što se moglo videti u gradu, tako tužne i nemoćne. Nasuprot toga, ali u čvrstoj vezi, stoji iluzija nekakve Nove Srpske Desni­ce koja zapravo ne postoji ali je posvećena u svom nepostojanju. To jest što je više iluzija to je više sve­ta i to više kao opijum vlada našim životima. Ovde se naravno naglašava ta posvećenost, prazna forma želje. Pravo je pitanje šta omogućava tu konverziju pa istina i dobro, upravo kad postoje, deluju profa­no i bez moći. Na delu je očito nekakva izdeljenost društvenog prostora, ali i nekakav prljavi spektakl. Čitava porodica, da li slučajno, muških likova koji glume Kritičare, Političare, Pisce, (kako kaže Sveta­na Slapšak oni su uvek Pisci a one su uvek prevodi­teljice) Sveta porodica, prazna forma moći.

Često se setim prerano preminule spisateljice, Judite Šalgo, koja je tiho, možda bi se moglo reći i

tužno, sedela u svojoj maloj kancelariji u nekom sle­pom hodniku velike Matice Srpske, i predano kao urednica radila na tekstovima za objavljivanje. Od­lazio sam često u tu malu kancelariju­laboratoriju, i sam sam bio “uzet” u proces predenja penelopinog tkanja. Mnogi su tekstovi upravo tu dobijali svoj ko­načni oblik. Judita je bila kreativna spisateljica i pre­voditeljica, ali je imala snage da samozatajno plete tuđa tkanja znajući da je upravo to posao prave kri­tičke svesti. Sveta porodica nepostojećih Kritičara protiv Judite, Milice, Ksenije, Marine...

(2005)

28 29

2. Sablasti kolumniste

Šta je Kolumnista znao? Da li je uopšte, ono što je činio, ono što je saopštavao, podrazu­

mevalo nekakvo znanje. Ponešto informacija, to svakako. Ali znanje? Pojavio se u redakciji, povije­nih ramena onako salast na pregibima tela, jedno­stavno seo za tastaturu PC­a i počeo da ukucava tekst. Podsećao je na nekog nepoznatog klaviri­stu, avetinjskog maestra. Svirača bez zvuka, mu­zičara bez instrumenta. Momak od stotinak kilo­grama koji ima šta da kaže. Stokilaš sa personal­nim računarom.

Kolumnista ništa nije znao i njega niko nije znao. Šta mu je drugo preostalo nego da sedeći u uglu piše iz nedelje u nedelju, iz dana u dan, da na­preže mozak smišljajući kako da im saopšti nešto što oni ipak mogu da pojme, ali još uvek nisu svesni te mogućnosti. Kad pročitaju njegov tekst oni mo­gu samo da uskliknu: bravo kolumnisto ili sasvim nešto suprotno ali ipak egzaltirano.

Pretpostavka o njegovom neznanju temeljila se na postojanju tako ustrajne želje da se bude pa­metan, duhovit, dovitljiv, kreativan – i to baš u no­

vinskom tekstu, na jednom stubcu ili kolumni. Sa­mo bi neko ranga nesvršenog gimnazijalaca želeo da sve to postigne koristeći se formom žurnalizma i to u okolnostima polupismene kulture. Ta pozici­ja upućivala je na neki nedostatak kod Kolumniste, neku uskraćenost, možda naivnost. Ali čini se da je upravo taj nedostatak Kolumnistu perverzno uzbu­đivao, on se nalazio daleko od akademskih okvira ali se zato udaljavao i od famozne novinarske povr­šnosti, simplifikacije i nedotupavosti. Njegova po­zicija bila je tačno na sredini, ni tamo ni ovamo, nigde određeno.

Nigde određeno... to je samo pojačavalo njego­vu avetinjsku poziciju. On je sablast. Ili ustrajnost. Ustrajnost pisanja morala je da održi žanr, da izne­dri supstanciju i spasi je od nevidljivosti. Ova sabla­snost često je dobijala svoju anegdotsku formu u pričama koje su jedno vreme kolale: naime, mnogi nisu uopšte verovali da ime koje potpisuje tekstove pripada nekoj realnoj, stvarnoživućoj osobi. Mno­gi su bili ubeđeni da je reč o pseudonimu kojim Re­dakcija pokriva različite autore kad pišu nešto poli­tički problematično. Nikad nisam poverovao onim zlobnicima ograničene pameti koji su govorili da je takve mistifikacije fabrikovao sam Kolumnista. To naprosto nije bilo moguće jer bi bilo suprotno imanentnoj logici njegovog postojanja. Kolumnista je žudeo za potvrdom svoga imena kroz Tekst. On nikako ne bi učinio ništa što bi osujetilo javnost da

30 31

spozna njegov identitet. Zapravo, on je hitao da sta­bilizuje identitet posredstvom javnog diskursa. Ali vredi zapamtiti da osporavan možda nije bio toliko identitet, koliko telesnost samog identiteta, njegova fundiranost u jednom jedinstvenom i neponovljivom spletu nerava, kože, ljudskih organa i mišića.

Ne, mistifikacije oko njegovog nepostojanja ni­je mogla biti trivijalna automistifikacija, pre se čini da je reč o metafizičkoj šali. No, šala, iako metafi­zička, propala je i nešto kao identitet Kolumniste počelo je da se rasprostire u javnosti.

Ali zaista, kad ste ga ugledali u uglu kako zgr­čen nad kompjuterom piše, niste mogli a da se ne zapitate: ko je zapravo on. Stranac ili samo došljak, provincijalac sa jakom željom da uspe ovde i danas ili naprosto jedan od nas, samo pismeniji, vredni­ji, robusniji, neko ko se ne libi da zapiše ono što i mi sami mislimo, samo se ustežemo da to kažemo van kafane.

Danas mi se čini da je Kolumnista više identi­teta u jednoj pojavi (zapravo da je on prava gužva identiteta), on mora nositi barem nešto od onog la­žljivca od pre više decenija koji je pisao partijske uvodnike trudeći se da bude duhovit, ali naravno on se mora zakleti i da mu je alternativa uvek bila draža od mejnstrima, ali istovremeno on mora biti sposoban da pokorno veže kravatu i ne trepnuvši primi neku od prestižnih nagrada, na nekoj bljuta­voj priredbi gde će ga za podlakticu srdačno hvata­

ti oni o kojima, i za koje piše, diveći se njegovom nebeskom talentu za koji se nadaju da nikad neće presahnuti.

Bez ove višestrukosti, ove podvojenosti teško da je moguće zamisliti uspešnog kolumnistu. A neuspe­šni kolumnista je kao okrugli kvadrat – nemoguć.

Kolumna je stub, barem tako sledi ako idemo za njenom etimologijom, ako gledamo grafičke mene koje su od pronalaska parne štamparske pre­se i mašinske slagačnice unapredile novinski slog, kolumna je oblik koji najkonzervativnije izbegava da se menja. Njena forma (zapravo njeno grčevito insistiranje na različitosti obeleženoj kontrastom margine i stupca) koja je jasno odeljuje od ostalog sadržaja, ostaje i pretrajava do danas. Ali nas zani­ma intencija, sadržaj, motiv, skriveni znak, koji gra­di kolumnistu, mi dobro znamo da bez toga nema kolumne – ostaje samo gomila slova.

Međutim, mi znamo da kolumna nije običan stubac, obična strana, ona na neki paradoksalan na­čin počinje tamo gde prestaje obično novinsko pi­skaranje. Kolumna počinje tamo gde prestaje vest. Ona ubija vesti i u tom veoma svesnom zločinu sa predumišljajem ona zapravo rađa svoj vlastiti poče­tak. Samorađanje kroz faktografski masakr. Kada je Teofil Pančić primio nagradu “Jug Grizelj” u po­kušaju da definiše svoju spisateljku praksu sebe je nazvao “novinskim piscem”. Da li je to pisac u do­bu informatičke reprodukcije znakova, da li je to

32 33

automatska Alisa s onu stranu ogledala, ili samo nezrelost i ambicija... Ma šta značile te i takve izja­ve izvesno je da one izražavaju želju da se udalji od novinarstva kao reprodukcije vesti a približi nečem drugom. Čemu?

Istorija štampanog novinarstva govori nam o Bergaminiju, osnivaču desničarskog dnevnika Il gi­ronale d’ Italia, koji je prvi, 1901. godine u telo no­vina uveo treću stranu potpuno posvećenu kulturi. Bilo je to povodom premjere D’ Anuncijeve drame “Frančeska iz Riminija”, strana je bila mozaički kon­cipirana i ispunjena tematski povezanim tekstovi­ma. Kasnije se na ovoj strani ustalilo objavljivanje priloga afirmisanih pisaca na dva početna stubca koji su bili neka vrsta novinskog eseja, razmišljanja o aktuelnim temama u žargonu nazvanih elzeviri. Reklo bi se da je upravo ovaj događaj rodno mesto kolumne. To je na neki način formula za pripušta­nje nečeg novinarstvu stranog na stranice novina. Ta stranost dolazi od težnje da se oslobodi diktata određene procedure. Procedure koja rađa vest. Sa te strane moglo bi se reći da je kolumna zapravo dekonstruisanje procesa pravljenja vesti. Ona bi to mogla biti, ona bi mogla biti i analitički nož koji za­seca u tkivo mnjenja. Ali u svakom slučaju postoja­nje Kolumniste i proizvoda koji se njemu pripisuje Kolumne ukazuje na proces “pravljenja vesti”. Uka­zuje, dakle, da novinar, ma ko to bio, nije puki pre­nosilac, čist medijum, jer je kao takav naprosto ne­

moguć. On je konstruktor, manje ili više svestan. On konstruiše manje ili više opravdano. Potpuno svestan konstruktor u novinarstvu se naziva mani­pulant. Potpuno neopravdana konstrukcija naziva se manipulacija.

Između konstrukcije, dekonstrukcije i analize. Mora se postaviti pitanje kako je konstrukcija mo­guća i koja moć pokreće mašinu konstruktora. Ne­ćemo odmah odgovoriti na ovo pitanje.

Postupak kolumniste može se opisati kao hipe­raktivno nametanje značenja. On nastoji da namet­ne značenja, što nije ništa drugo do reprodukovanje jednog gospodarskog odnosa. Metafora, skraćeno poređenje, gospodari i rađa značenje. Ali ih i name­će, gura ih i intenzivira, tera na ponavljanje dok ih ne prihvatite. Na ovaj način se stvaraju određene hijerarhije značenja. Da bi se ovo dogodilo Kolum­nista ne sme da bude individualan u iskazu. Ne po­stoji individualni iskaz jer ne postoji fon iz kojeg bi se dovoljno jasno mogle izdvojiti vrednosti. Dakle, postoji samo kolektivni iskazi. Ono što kolumnista saopštava već je sadržano u kolektivnoj akciji kao kolektivno nesvesno ili kao kolektivno očekivano. Dakle, to što se govori ili čini je političke prirode. Nema slobode subjekta. Postoje samo kolektivno sklopivi iskazi koji mogu biti inovativni u odnosnu na žurnalističku normu ali nikad, nikad (a da sebe ne dokine) ne može biti u suprotnosti sa kolektiv­nom normom.

34 35

Kolumnista je, dakle, samo puki proizvod sim­boličke razmene, razmene čiju ekonomiju ne pozna­je niti je svestan njenog postojanja. Moglo bi se reći da razmena njime upravlja, da je kolumna pisana, pre nego da je on piše. Na terenu smo kolektivno nesvesnog a upravo je ono proizvelo kolumnistu. On egzistira kao senka senke i jedino se tako može ispoljiti. Zato ga zovemo sablašću. Zato bi pucanj u njegovu sablast bio na neki način jalov posao, jer sablasti, kao što je poznato, nemaju tela. Pucanj ko­lumnistu svakako ne bi usmrtio ali bi preplašio pti­ce zloslutnice koje lete nad našim glavama, grakću­ći smrt samosvesti.

Za jedan pucanj to je sasvim dovoljno.

(2003)

3. Slike koje šapuću

U vreme dok se ratna zgarišta po istočnoj Sla­voniji još nisu ni ohladila, negde s proleća

devedest druge godine, jedna norveško­srpska film­ska ekipa kreće se po kataklizmičnim predelima prostora u kome je do pre samo koji mesec besneo krvavi rat, u želji da o tom istom ratu snimi igrani film. Kao da su se reditelji nadali da će puka emana­cija užasa koncetrovanog u svakom prizoru koji se može videti i snimiti na ovim prostorima ostaviti neki mistični uzvišeni trag u tkivu filmskog dela. Pomenuta ekipa se jednog popodneva našla u razru­šenom gradu Vukovaru, gradu simboličkoj ljušturi koju je svako ispunjavao onim ideogramskim bele­škama koje su odgovarale njegovoj ideološkoj slici događaja. Tog popodneva trebalo je snimiti nekoli­ko scena na autentičnom lokalitetu mesne bolnice a za jedan od tih prizora nedostajalo je malo “film­ske krvi”, rekvizita koji je očigledno neko zabora­vio da ponese na teren. Snimanje je zaustavljeno, glumci su stali, organizatori se rastrčali, a rekvizi­teri nemoćno slegali ramenima. Snimanje bi tog da­na možda i propalo da se u odsutnom trenutku na

36 37

“setu” nije pojavila Ona, medicinska sestra lokalne bolnice, noseći u desnoj ruci epruvetu sa crvenom tečnošću, a levu držeći čvrsto savijenu u laktu. Bi­la je to istinska krv, krv te žene netom izvađena da bi se pomoglo snimanje filma.

Još bol u podlaktici niji ni minuo a već je njena vlastita krv bila angažovana na zadatku glumljenja “krvi” u filmskom prikazu nasilja koje se jednom stvarno i odigralo. Već njena krv nije bila njena, niti je u pravom smislu reči bila krv. U slici nasilja njena krv trebala je da bude protumačena, shvaćena, do­življena kao boja (intenzitet, gustoća, frekvencija) koja emituje utisak krvi. Ona u jednom veštačkom poretku znakova postaje i sama veštačka da bi do­čaravala “realni” prizor nasilja. Krv te žene žrtvo­vana za iluziju krvi.

Dakle, postoji susret sa jednom konstrukcijom kao što je ova koju zovemo “slika nasilja” koji krvi oduzima supstancijalnost, lišava je realnog svoj­stva i čitavog niza uslovno rečeno “prirodnih” zna­čenja, pretvarajući je i samu u virtuelni simbolički element. To nije više stvarna krv. Krv naše požrtvo­vane bolničarke nije stvarna iako bi ona svakako iz­dahnula da je filmskoj ekipi podarila više litara ove dragocene tečnosti.

Kad sam prvi put čuo ovu priču, izgledalo mi je da se negde dogodio užasan nesporazum, zabu­na, greška. Ali kasnije sam shvatio: ova priča se morala dogoditi. Njena gvozdena neminovnost od­

slikavala je sve ono u šta smo se strovalili: ponor žrtvovanja u ništa.

Kad žrtvovanje izgubi svoj ritualni karakter, ostaje mu da se osloni na etički smisao. U tom slu­čaju ono je, kako bi rekli srednjevekovni teolozi, su­pererogativna radnja, delovanje preko granica du­žnosti. Iz perspektive ovog događaja čini se da je uobičajena dilema sažeta u alternaciju da li su naše žrtve uzaludne ili dostojne ciljeva koje smo sebi od­redili, zapravo lažna dilema.

Ako vukovarsku priču ne shvatimo kao puki pojedinačni slučaj, već kao paradigmu kolektivne svesti koja se obrazovala u ratnom vakumu devede­stih, doći ćemo do poražavajućeg zaključka: uzalud­ne i dostojne žrtve samo su privid, stvarno je samo žrtvovanje u ništa. Kad se jednom pređe granica dužnosti i time zakorači u sferu nebeskih “razloga”, pitanja o smislu i stepenu našeg angažmana čine se izlišna. Upravo iza te granice zjapi Veliko Ništa. Bespuća izgubljenosti.

Kako posle svega objasniti požrtvovanoj me­dicinskoj sestri da “filmska krv” nije istinska krv? Kako shvatiti da mera žrtve nije mera smisla? Na kraju, kako prihvatiti to ništavilo u kome se izgubi­še dobre namere?

Ako u jedan okvir, u jedan poredak i konstelaci­ju veštačkih elemenata upadne jedan pravi on ne po­staje uljez već ostaje neprepoznatljiv. Zločin (p)osta­je neprepoznatljiv. Ovde se ne radi o tome da zločin postaje nesaznatljiv, on biva ne prepoznavan.

38 39

U očajanju, mi brkamo fatalno sa onim što je u stvari nezaustavljivo izbijanje primitivnih poriva. Fatalno je mitsko, a za nas je mit izgubljen kad je na pozornicu kročilo Zlo.

Postoji srazmera: što je zlo intenzivnije, opiplji­vije, što ga jasnije spoznajemo u svim njegovim di­menzijama, to smo njime paralisaniji, bez mogućno­sti da reagujemo. Ne može se umaći materijalnosti zla. Njegova indiferentnost naspram subjektivnosti dobra, proizlazi iz tvrdokornog nepokoravanja sim­boličkim obrascima.

Krv nije simbol – krv je krv. Zlo je zlo. Eto ta­utologije koja, kad izbije na videlo, svaki naš napor izvrgava užasavajućoj ironiji stvarnosti. Da bi se sve ovo preživelo treba se približiti ništavilu stvar­nosti, osetiti za vratom dah praznine.

Mislim da i danas, toliko godina posle vukovar­ske scene, nju požrtvovanu sestru, ruka još uvek po­malo boli, ali šta je bol pita se ona filozofski. Kad osećam bol da li je to slika bola medicinske sestre ili bol sam.

* * *

Vreme će stati, tada, sasvim je sigurno dani će biti najduži. U možda najčuvenijem delu Alek­sandra Solženjicina, romanu “Jedan dan Ivana De­nisoviča” opisan je prizor koji svojom apsurdnom komičnošću ledi smeh. Sred teškog i mukotrpnog robijaškog rada Ivana Denisoviča i njegove drugo­

ve iznenada obuzme neuobičajeni polet i veselost. Oni se raduju, jedan drugog bodre i požuruju hita­jući da što više urade do isteka radnog dana. U si­tuaciji kad je svaki rad lišen smisla oni poletno zi­daju vlastitu tamnicu. Nije li to onaj trenutak kad volja za potčinjavanjem koja je uvek upravljena ra­cionalnošću “zatvorske dileme” prerasta u gotovo nerazumljivi nagon za samouništenjem. Rad u ko­rist vlastite štete – samodestrukcija.

“Upravo su zanesenjačke ideje o univerzalnom ispravljanju nepravdi i ostvarenju opšte sreće – tvr­di Aurel Kolnai – a ne puka gramzivost, sebičnost i primitivizam ono što rađa sistem terora, masakre velikih razmera i silom nametnut kult laži.

Dakle, zanesenjačke ideje.Pretpostavimo da postoji verovanje u savrše­

no i sveobuhvatno dobro (ono može biti izraženo u idealu “oslobođenja radničke klase” ili “vrhovnog nacionalnog dobra” sasvim je svejedno) ma u kom obliku se ispoljio ovaj ideal implicira da se pojedi­načne želje, potrebe i vrednosti zadovoljavaju ostva­renjem univerzalnog dobra. Odnosno da je ostvare­nje univerzalnog dobra condicio sin qua non svakog drugog ostvarenja. Ko makar i polusvesno prihvati ovu tezu svakako mnogo ne mari za obična moral­na pravila, ona kao u crnu rupu bivaju usisana od strane sve­ideala. Pobornici ovakvih ideja, zovimo ih nacionalnim perfekcionistima, ubeđivaće nas da smo siti i kad smo gladni samo ako je ostvaren vr­

40 41

hovni naci­ideal. Mi ćemo njima, naravno, verova­ti, ali samo do određenog trenutka. Jer, priznaćete, ima situacija kad junački guslarski pev ne uspeva da zagluši krčanje creva, tada sumnja zjapi poput rupe u kaputu. Po sredi je greška i to logička. Sve vrednosti ipak nisu poput novca pa da posedujući višu, logički nužno morate posedovati i nižu vred­nost. Čak ni najtvrdokorniji nacionalista u svojoj pravovernosti neće preterivati tvrdeći da ispunja­vanjem najviših nacionalnih ideala postaje manje gladan. Nacional perfekcionizam mora ustuknuti pred matematičkom proračunatošću ideala patrija­halne svesti. Svaka zagonetka mora da ima odgonet­ku, kazuje patrijahalni um, jer zagonetanje samo u naivnoj predpatrijarhalnoj svesti može prouzrokao­vati osećaj neizvesnosti. Da bi zagonetka bila logič­ki moguća mora se posedovati znanje o svetu koje je nadilazi. Stari narodni pragmatičar zna da je u najmanju ruku barem korisno verovati u uredno organizovan svet u kome vlada nepomućena izve­snost ako već postojanje takvog sveta nije moguće dokazati. Osovina patrijarh, otac, vođa, nacional pragmatičar će tako posredno izgraditi ideal savrše­no predvidljivog sveta u kome se sve unapred zna. Svaki junak narodne mašte bludeći preko sedam gora, mora matematički precizno stići kući savla­davajući sve prepreke.

Nacional perfekcionisti kao i nacional pragma­tičari , nacionalno glasno raspevani, obavijeni “rod­

nom melodijom”, veselo ponavljaju grešku svih uto­pista, nemaju zemlju po kojoj bi hodali a bez čvrstog tla pod nogama , kao fluidno lebdeće pojave ne mo­gu shvatiti niti jedan etički problem. Dok jedni tvr­dokorno statički ustrajavaju na svom idealu, drugi se žestoko menjaju da bi sve ostalo isto.

“Šuhov zaspa potpuno zadovoljan. Danas su mu mnoge stvari pošle za rukom: nisu ga strpali u zatvor, ... za ručak je zdipio kašu, brigadir je navu­kao procenat, veselo je Šuhov zid slagao, nije doli­jao na pretresu sa testericom, večeras je malo kod Cezara privredio pa je i duvan kupio. I nije se raz­boleo, nadvladao je bol.”

Srećan je, dakle, Ivan Denisovič Šuhov, njegov dnevni bilans umnogome podseća na izvore zado­voljstva i nacional pragmatičara i nacional perfek­cioniste. Solženjicin prepušta svog junaka večitom krugu jednog jedinog dana. Dan koji traje večno, mo­del vremena posle katastrofe, obeležen stravičnom prirodom istrebljenja. Pošto smo pristupili razgrađi­vanju vlastitog društva, uništenju vlastitog naroda ostaje nam samo denisovičevski organizovan opsta­nak a za to je dovoljan jedan ideal i jedan dan.

* * *

Rat. Groucho, vladar, puca sa prozora svoje palate.

OFICIR: “Ali, sire, vi pucate u sopstvene voj­nike!”

42 43

GROUCHO (daje mu pet dolara): “Neka to osta­ne među nama”.

Prema svedočanstvu Bore Ćosića, ova scena pripada nekom od filmova Braće Marks. Kada bi danas, mnogo godina nakon što je snimljena, bila prikazana u tami naše “balkanske krčme” teško da bi nekog nasmejala. Upravo urušavanje komičnog i gubljenje estetskih dimenzija imaginarnog, pre­tvara ovu i mnoge druge slične scene u paradigmu nečeg što će možda jednog dana filozofi nazivati dijalektikom praktičnog ne­uma. Umesto osmeha koji su razvejani sa naših lica, umesto oslobađaju­ćeg dejstva komičnog ostala nam je samo opojnost umilne gluposti, ili kako bi to rekao Gručo: “Neka to ostane među nama”.

Glupost postoji i teško bi bilo (da ne kažemo glupo bi bilo) poricati njenu sveprisutnost. Huma­nistički sentimentalno i prometejski oholo, glu­post uvek opravdavamo, imamo razumevanja za nju, pripisujemo je hendikepu, anomaliji ili prirod­nom nedostatku. I ne znajući da ponavljaju staru prosvetiteljsku zabludu posleratni komunisti su, baš kao i nacional romantici, sve svoje socijalistič­ke, nacionalističke i druge preobražaje započinjali “opismenjavanjem” i gomilanjem “znanja”. Tako su Dositej, Vuk Karadžić, Kika Bibić i Dobrica Ćosić bili svrstani u istu ravan a glupost je zavodljivo lako objašnjavana nedostatkom obrazovanja ili “zdrave pameti”. Očigledno, briga da se zatomi pravi izvor

gluposti, svedoči o polusvesnoj slutnji da bi susret sa “čistom” glupošću pogubio osnove tako nam dra­ge slike sveta.

Prosvetljenje, trenutak kad se uzvišena istina “otrkiva” smrtnicima prožimajući ih u potpuno­sti. Nema razoga da ne postoji obrnuta situacija: prosvetljenje glupošću. U tom slučaju, definitivno napuštamo iluziju o gluposti kao anomaliji. Reč je o stanju kolektivne svesti. Primeri su brojni, ali uzmimo jedan izliv političke ljubavi dat u episto­larnoj formi.

“Uz tebe smo”, poručivali su davne 1992. godi­ne socijalisti iz Blaca svome vođi Slobodanu Milo­ševiću i nastavljli istom egzaltacijom – “Zahteva­mo da i ne razmišljaš o Tvojoj ostavci koju sve te mračne snage priželjkuju i da nas i dalje vodiš, jer samo tvoja osvedočena odlučnost i poštenje može da očuva čist obraz naše Srbije”. (“Politika” 13. 06. 1992. godine)

Prisan i nepokolebljiv ton preovlađuje u svim pismima ovog tipa kojih, uzgred budi rečeno u to vreme, nije bilo malo. Protivrečnost koja izbija iz samog čina i stila ovakve korespodencije ukida se slapovima ostrašćenosti upućenim ka drugom i uvek drugom i drugačijem.

Za razliku od debila koji je pasivan i nesposo­ban da bilo šta uradi, čovek “prosvetljan” glupošću otelotvorenje je aktiviteta. On je s onu stranu pro­tivrečnosti i neprotivrečnosti, sve nasrtaje na sebe

44 45

odbija odlučno i žustro jer se postavlja “iznad” situ­acije. Ovo ne znači da glupost takvog tipa izbegava postavljanje pitanja, ona samo sužava polje upita­nosti. Jer čoveka “prosvetljenog” glupošću užasava sistematsko propitivanje svega postojećeg. Izvesna paranoična tvrdokornost koja se pojavljuje na ovom stupnju pritajena je i opasna. Jer glupak nije sigu­ran u koordinate svoga sveta, ali neprestano radi na tome da ih uspostavi i nametne drugima. On, poput Srete Numere, žuri da “stavi svaku stvar na svoje mesto”.

Glupost je nedostatak rasuđivanja, rekao bi Imanuel Kant. Prosvetljenje glupošću rezultat je neprekidnog vežbanja. Svakodnevni medijski tre­ning uspavljivanja pameti sve dok ne ogugla na za­prepašćenje, dok se konačno ne utopi u ponavlja­nju očekivanog.

Dakle, čovek prosvetljen glupošću je: razgovor­ljiv, aktivan, prisan i intiman. On voli da ubeđuje druge, da šalje telegrame i piše pisma. Jedino što za­ista ne voli je da odgovara na nezgodna pitanja.

Šta nam preostaje ako je glupost zaista, kako je rekao Pjer Guber, pokretač Istorije? Da zauvek na­pustimo istoriju ili da se veselo prepustimo toplim talasima u rukavcima gluposti?

* * *

Miris lipe seća na zimu. Gradskom detetu lipa se najpre pojavljuje kao otužni miris napitka teškog

ukusa kog zovu lipov čaj i kojim obilato nalivaju de­te kad je prehlađeno. Naivno sam verovao da ovaj čaj kao i sve druge lekovite napitke proizvode dobri brđani, seljaci koji žive u prisnom dodiru sa priro­dom, ni slutio nisam da će jednog dana grad u ko­me živim, prašnjava ravničarska naseobina, posta­ti velika plantaža lipovog čaja. Popodnevna šetnja nanela me je, bez nekog posebnog razloga, do jed­nog novosadskog parka gde sam ugledao potpuno nadrealan prizor: suncem okupane lipove krošnje bile su okićene lebdećim ljudskim prilikama koje su brale lipu u cvatu. Lestve naslonjene na stabla ili raširene ispod krošnji omogućavale su im da se vinu do predmeta svojih želja. Dok su se mahom stariji muškarci ćuteći predavali svojoj delatnosti, žene su im pridržavale lestve ili čučale u njihovom podnožju. Nigde nije bilo vidljivog napora, zapanji­vala je lakoća sa kojom su ovi mahom stariji ljudi, uglavnom penzioneri, obavljali posao urbanih be­rača. Atmosfera je podsećala na nekakav drevni ri­tual posvećanja. Jezdeći na merdevinama ovi ljudi kojima je ukradeno sve a svakodnevno im se uzima još, umesto ojađeni i poniženi, izgledali su uzvišeni. Tu kraj njih ali na tlu, prolazili smo mi, teško gaze­ći zemlju, mi bića opterećena gravitacijom. Susret zemlje i neba, težine i lakoće, dogodio se neočeki­vano jednog junskog popodneva u novosadskom parku kao susret nevoljom pritisnutih berača lipe i onih bezbrižnih šetača koji još uvek mirno ignori­šu egzistencijalne nedaće.

46 47

Čudnom ironijom, ovi prvi, ojađeni penzioner­ski narod, postaju eksponenti lakoće, lebdenja, a ovi drugi, naivni narod šetački bivaju zastupnici težine i vezanosti za zemlju. Možemo se zapitati: šta je bo­lje, težina ili lakoća? Parmenid bi, recimo, presudio u korist lakoće, pre njega isto su to učinili i drevna magijska praksa i narodna uobrazilja. Na tegobe sa kojima s e susreće pleme – sušu, glad, bolest, popla­vu ili rat, plemenski mag odgovara poništavajući težinu svoga tela, lebdeći na nekom drugom nivou percepcije da bi sakupio snagu i izmenio realnost. U ne tako davnoj prošlosti u selima koje je snašla nevolja na metlama i snopovima sena letele su ve­štice; težine su se oslobađale one koje su trpele naj­teže prisile, seoske žene.

Krajem dvadesetog veka, u jednom izrazito epskom narodu kakav je srpski, let nije privilegija samo vračeva i veštica, na merdevinama jezdi eko­nomski iscrpljen gradski živalj, situaciji ne manjka bajkovitosti. Kako primećuje Vladimir Prop, let na neki drugi svet u bajkama uvek označava “prebaciva­nje” junaka u carstvo u kome leži predmet njegove želje. Čudesna sredstva na kojima se leti su nagra­da za pretprpljenu patnju.

Da li su merdevine koje nas uzdižu do krošnji lipe isto što i leteći ćilim?

* * *

Nož u ruci oca Avrama uzdignutoj nad glavom sina Izaka, prizor je koji starozavetnu pouku o isku­šenju bogoposlušnosti i vere pretvara u prvorazred­nu filozofsku slagalicu. Pokušavajući da od drevne alegorijske vune ispletu nova značenja mnogi mi­slioci su se odmah hvatali za najuočljiviju ali zato ne i najvažniju, nit pripovesti. Tako je starozavetni Bog viđen kao okrutni i autoritarni vladar, dikata­tor u večnosti. Ali nasuprot tome nama se čini da pripivest o Avramu i sinu mu Izaku krije jedan od najupečatljivijih dokaza božijeg milosrđa.

Evo kako je to bilo.Jedne vedre večeri Bog objavi Avramu zakon:

“Ako budeš delao tako da u svemu slušaš moje za­povesti umnožiću tvoje potomke i omogućiti blago­stanje tvome narodu.”

Ovo beše zakon u čiju se valjanost nije moglo sumnjati – pokorni sluga Avram nije ni sumnjao. Odlučio je dakle Avram da postupi tako i samo ta­ko, da svaka njegova radnja bude izraz poslušnosti božjoj reči, jer upravo ovakvim delanjem ispuniće se vrhovni ciljevi njegovog života. U jednom će se postići i blagostanje naroda Izraelovog i pokornost Bogu. Otac Avram beše vešt u praktičnom računu, a da li je bio i poslušan, pitanje je koje je i Bog se­bi postavio.

Biti poslušan znači ponašati se tako da naše radnje ispunjavaju neku zapovest. Ali, kada naše radnje ispunjavaju neku zapovest? Da li kad činimo

48 49

tako da ishodi naših radnji zaista ispunjavaju zah­teve naredbodavca, ali ne zbog poslušnosti same već zbog kakvog drugog cilja, ili onda kad je poslu­šnost jedina svrha naših radnji? Šta da kažemo za onog čoveka koji namerava da posluša ali pri tom ne razume dobro naredbu pa njegova radnja, i po­red njegove želje, ne ispunjava zapovest? Pošto je ovako umovao Jahve shvati da je problem u suštini praktične prirode i da ga samo eksperiment može razrešiti. Plan eksperimenta bio je jednostavan, iz­dati Avramu naredbu koja narušava ravnotežu iz­među dobrog, za Avrama i njegov narod, i dobrog za Boga (poslušnosti same). Ako Avram bez opira­nja bude izvršio i takvu naredbu njegova poslušnost biće dokazana kao apsolutna.

Ostalo znamo iz svetih spisa. Čitamo u dva­deset drugom poglavlju Knjige postanka, kako je Avram ostavio sluge pod brdom i kako ni svom du­go očekivanom prvencu sinu Izaku ništa ne reče o strašnoj sudbini koja ga čeka. Samo jednom Avram je morao učiniti, iz obične, ljudske, perspektive be­smisleno delo, žrtvovati Izaka bez pogovora i bez podrške praktičnog kauzaliteta kao opravdanja. I on na to pristade. Avram je držao nož spreman da zamahne, tim činom u svet bi uveo utvaru užasniju i od samog zločina, njegovim zamahom rodio bi se ispravni poslušni ubica. Ispravan zato što je poslu­šan. Ubica zato što je poslušan. I tada u trenu shva­ti dalekovidi Jahve da će uskoro čitave čete poslu­

šnih ubica isukati noževe na svoju decu i neće biti krivi jer su poslušni. I zautavi Bog ruku Avramovu smilovavši se plemenu njegovom.

* * *

Stojimo nemoćni pred krajolikom neuhvatlji­vih obrisa, predelom do juče monotono stabilnom poput rešetki u zatvorskom zidu. Krajolik se iz ča­sa u čas menja. Ponekad nam se samo učini da su njegove promene rezultat naših htenja. Pogled koji je toliko čeznuo za pejzažom koji puca sa ruševina Berlinskog zida, sada bespomoćno zuri u maglu i nazire čudne pokrete naslućuje ples čiji karakter mu je nedokučiv. Šta učiniti?

Trebalo bi zauzdati situaciju i uzjahati na le­đa nužnosti.

Možda je zato i napisano:“Lako sam skočio mom poznaniku na pleća

– u zaletu kao da nije prvi put – i lupajući ga šaka­ma po leđima doveo ga u laki kas.” (Franc Kafka: Opis jednog boja, Sabrana dela, knjiga druga, str. 78, Zagreb 1977).

Nemojte olako preći preko ovog odlomka progla­sivši ga za tvorevinu bizarne mašte. Obratite pažnju na učestalost pojavljivanja prideva “lako”. U Kafki­noj prozi jahanje je povezano sa lakoćom. Jaše se na praznoj (lakoj) kanti za ugalj u oskudnoj ratnoj zimi 1915. godine, kako čitamo u pripovetci Der Kubelre­

50 51

iter, takođe, veoma lako se uzjaše poznanik i natera u laki kas, kako svedoči citirani odeljak.

Pripovetka “Opis jednog boja” nastala je između 1901. i 1902. godine i sve do Kafkine smrti ostala je u rukopisu osim dva kraća odlomka koje je Kafka objavio u časopisima. Ove činjenice svedoče da ni sam pisac nije bio zadovoljan njenom literarnom vrednošću. Ali njena konceptualna, gotovo program­ska vrednost nadilazi njene literarne kvalitete. Čak i da je od cele pripovetke ostao samo citirani frag­ment mogli bismo da tvrdimo da se upravo između 1901. i 1902. godine u Kafkinoj imaginaciji začela ideja o potrebi razvijanja govora koji će se reflekto­vati na problem Drugog, a da pri tom sam ne bude inficiran Nasiljem.

Nije daleko od trivijalne tvrdnje dokazivati da se Kafkin opus bavio pretežno nasiljem, ali ono što obično izmiče komentatorima, čija je pažnja usmere­na na takozvanu literarnu vrednost, to je da je ono samo opis jednog boja, opis pokušaja da se izađe iz mreže primoravanja instalirane u jeziku. Moglo bi se reći da Kafkino delo implicira jednu nenametljivu filozofiju nasilja, misao koja mora biti s onu stranu reprezentacije da bi ostala izvan kruga prislile.

Kafka je prvi primetio, mnogo pre takozvanih postmodernih filozofa, da je jezik ostao bez unutra­šnje evidencije i da je zapravo samo prazna transce­dencija. Zato, Kafka se oprašta od metafora, od re­fleksija i od pojma težeći čistim intenzitetima. Ovo

je tek pokušaj koji da bi uspeo morao bi da dokine jezik, ovo je tek opraštanje koje nikako ne može da izgovori svoje konačno zbogom.

Postupak paradoksa, toliko omiljen Francu Kaf­ki, njegovo stilsko ironiziranje retoričkih obrazaca traktata i sudskih rasprava (deo iz kojeg smo citirali odlomak nosi naziv “Zabavljenje ili dokaz o tome kako je nemoguće živeti”), njegovo insistiranje na ponavljanju samo su neki od praktičnih rezultata ovog opraštanja.

Sreli smo Kafkin svet na ekranima naših užasa, dok smo gledali direktan prenos raspada našeg ži­vota. Tada, slušajući spikere straha kako dahću sva­kodnevne laži prvi put smo mogli da naslutimo da etika ne može da egzistira u jeziku. Etika u onom izvornom smislu, kao prva misao saosećanja, kao prvi uslov zajednice sa drugim. Sve što je moguće samo je paraetički diskurs.

Kafka je sve to znao, on je prvi naslutio slobod­no lebdeću poziciju razmišljanja o nasilju i njegovo izmicanje iz sfere filozofije morala. On kao da nam saopštava: nema mogućnosti za logiku Dobra i Zla, nema preciznog jezika, nema Sistema i nema Zako­na. Sve što se vezuje za naš etički napor ili pak za pokušaj da se Zakonu i Pravdi obezbedi objektivno važenje prekriveno je jednom sablasnom kretnjom koja je beskrajno kolebanje ničega.

(1992–1994)

1. Borbe Rin Tin Titana

Čemu služe provincijski mediji

Šta to rade stara iskusna pera vojvođanskog novinarstva u ove postpraznične dane. Bave se istraživačkim novinarstvom. Gledaj i čudi se

Taman smo mislili da će nam pozliti od raznih novogodišnjih, prazničnih, božićnih i ostalih

TV prigodnih programa, za čije “kreacije” ne znate da li su gore u lokalnim ili srpsko globalnim izved­bama, kad eto ti značajne programske inovacije. U jednom od TV dnevnika televizije Novi Sad, onom koji se vidi i nešto dalje od atara novosadskog, glav­ni urednik programa, Milovan Mića Nedeljkov, te­lefonski je, takozvanim fono javljanjem, poslao sa­opštenje koje se u ovoj informatiovnoj emisiji ured­no emitovalo. Zapanjen sam bio ovim dostignućem (sadržajem saopštenja nisam). Da se samo Marko Keković setio ove inovacije umesto što je svoja sa­

53

II deoPU­CA­J­TE U­ KOLU­M­NI­STU­hronike

II deoPU­CA­J­TE U­ KOLU­M­NI­STU­hronike

54 55

opštenja čitao “direktno” u kameru, Sloba bi vladao večno, a Srbija bi bila velika i nepobediva. Ono što je promaklo lepom Marku nije promaklo dovitlji­vom Milovanu.

A sadržaj ovog dramatičnog reagovanja (ili je primerenije reći, izjave), odnosno njegov povod, optužbe su na račun ove divne profesionalne i na­dasve nepristrasne TV kuće, koje su došle iz pera ničim ukaljanih i nadasve profesionalnih i časnih novinara vojvođanskog lista “Dnevnik”. Ako smo dobro razumeli, primedba je bila što u TV Novi Sad nekim čudom ponovo počinju da se javljaju “ozloglašena” imena, kako se to obično kaže, “ljudi prošlog režima”. To navodno treba da nas začudi i duboko razočara.

Primer je vrlo interesantan. A oni koji redovno čitaju list “Devnik” primetili su još neke primere “kritičke” svesti ovog vojvođanskog glasila: na pri­mer nedavno su novinari ovog lista odlučili da istra­žuju koji su sve sadašnji čelni ljudi vodećih preduze­ća nekad bili eksponirani SPS­ovci. Kakva ideja za istraživačko novinarstvo, kakva plodna sredina za razvoj ideja. I sad vi tu pronađete, što je i očekiva­no, neka imena koja su veoma značajna. Zašto baš ovi mediji a ne neki drugi, čini se kao pitanje za ve­černju razbibrigu dokonih usedelica. Pa, u ovakvim medijima sede najkompetentnija pera za ovakve is­traživačke zadatke. Ljudi koji se dobro snalaze sa materijalima “spuštenim iz helikoptera” skuvanim

u kujnama političko­gastronomskim od kuvara koji preferiraju kanibalski meni. Ta snalažljivost očigled­no ponovo potvrđuje svoju vrednost. Zato, sačuvaj­mo naše stare kadrove i medije, trebaće nam još.

Ali, zašto se mi time bavimo, šta nas, da izvine­te, zabole za neke tamo provincijske medije koji su eto iznova počeli da pišu po diktatu. Ne zbog ovih medija svakako, njima ionako nema spasa, oni su to što jesu, bez mogućnosti da prestanu da budu ono što su uvek bili. Ali diktat – diktat je zanimlji­va pojava. Baš nekako pre Nove godine u sklopu tih dosadnih i unebovapijuće očekivanih programskih poteza, odnedavni glavni urednik BK televizije Mi­lomir Marić intervjuisao je, koga drugog, nego pre­mijera Srbije Zorana Đinđića. Bio je to susret starih znanaca, pa Miško nije morao da se mnogo trudi kako da ne postavi nezgodno pitanje. Sve u ključu “priča se”, “zameraju vam”, sa ponekim “vi ste neo­sporno inteligentan čovek” došlo se i do medija i do premijerovog navodnog upliva na medije, o ko­me se opet priča ili mu se zamera. Tada je premijer, egzaktni pozitivista kakvim su ga bog i Habermas stvorili, odgovorio otprilike ovako: Neka mi neko pokaže redakciju, novinara ili medij na koje ja vr­šim pritisak?

I niko mu nije pokazao redakciju, novinara ili medij.

(2002)

56 57

Sveti Georgije ubija profitere

Šta je premijer obećao na Đurđevdan u Vrnjačkoj Banji; Zašto je to obećao; Ko se obećanju obradovao i da li nam se to zaista bliže izbori

Neće biti profitera tranzicije, nećemo mi to dozvoliti. Biće samo onih koji su se za vre­

me i od tranzicije obogatili, koji su prošli bolje ne­go drugi. Koji su zaimali. Ali u jednoj ravnopravnoj utakmici, gde odlučuju sposobnost i brzina, okret­nost i visprenost, normalno je da neko prođe bolje. Tako je nekako, samo svojim rečima, govorio pre­mijer srpski, Zoran Đinđić, u Vrnjačkoj Banji, na slavu Svetog Georgija. Sveti Georgije je ovog puta ubijao profitere.

Dobro, demokratija, kao uostalom i politika, za­sniva se na obećanjima. Obećanje dobrog, boljeg, nikad savršenog. Mi smo, dakle, došli do svesti da postoje profiteri, doduše in potentio, ali ipak po­stoje. Ovi prethodni, mislim ovi Slobini, govorili su samo o stranim plaćenicima, a nikad o profite­

rima. Plaćeništvo podrazumeva vrlo nizak stepen operativnosti i asocira na nekakvo slugeranje koje se na kraju naplaćuje kroz moljakanje, a plaća milo­stinjicom. Ali profiter, pa još recimo ekstra, to već ukazuje na izvesne sposobnosti. Samo što je ovde reč o sposobnostima koje, da tako kažemo, nisu do­bro došle. Odnosno, one su nekako preterane. Pre­terano su u korist samo jedne strane (profiterske). Otud taj pogrdni prizvuk. Ali otud i mogućnost da se recimo nekom preraspodelom taj pogrdni zvuk pretvori u milozvučnu muziku. Platiš porez na eks­traprofit. Mislim, platiš pa klatiš. Stvar je vrlo jed­nostavna, jer granica između profitera i sposobnog pobednika u trci za najvećim profitom, tanka je i arbitrarna, a zavisi isključivo od procene instance vlasti. Ako mi kao vlast procenimo da je neko do­voljno platio i da će u budućnosti plaćati, njegovo profiterstvo izokreće se u njegovu sposobnost. Ne­ma tu, burazeru, nekakvog trulog intelektualnog moralisanja. Moral je tu izlišan, a ono što je izlišno slabo ide na tržištu.

Kada su se to profiteri pretvorili u aždaje tran­zicije? Da li smo to krenuli krupnim koracima ka društvu socijalne pravde? Bez neznabožačkih ažda­ja? Sumnjam.

A zašto nam onda sve ovo treba baš sada? Na Georgijevu žalost, istraživanja javnog mnjenja po­kazuju nedvosmisleno nezadovoljstvo učinkom nove vlasti. Kako nedavno reče, u nekoj izjavi po­

58 59

vodom Međunarodnog dana novinara, predsed­nica NUNS­a, Milica Lučić Čavić, sadašnja vlast je dobila tri puta po sto dana. Rezultati nisu spek­takularni. I to baš tamo gde je trebalo preciznim skalpelom diskontinuiteta zaseći u trulo tkivo slo­boidiotskog režima ruka je zadrhtala i odustala. I to se oseti. To zna svaki dobronamerni građanin. Ne zna kako, ne zna zašto, ali zna da na tom planu nije ništa učinjeno.

I sad, posle svega, Sveti Georgije uzjaha konja u Vrnjačkoj Banji i kopljem obećanja probi profiter­sku aždahu. Odahnuše svi mitrovići, karići, miško­vići. božovići, marjanovići... Odahnuše svi ratni i mirnodopski profiteri, profiteri vladinog i nevladi­nog sektora, svi osim budućih profitera tranzicije. Spremaju se izbori, očito je, a kad je o njima reč, kad je reč o novoj borbi za vlast u Srbiji, ko je potrebni­ji od starih i iskusnih profitera. Ko će bolje umeti da potpiše menice bez pokrića?

(2002)

Šest lakih komada

Naš junak Radovan dobrog je zdravlja; ostali junaci pohrlili su u ne baš velikom broju u Hag da tamo nastave da brane srpski narod; na kraju smo nečega što se okončava, ali nikako da se završi

Laki šaljivi komad, teatarsko jednodelno zbi­tije pod nazivom “Sitovacija”, zapakovano

u knjigu koju potpisuje Radovan Karadžić, pred­stavljeno je pre neki dan u Međunarodnom press centru. Ovaj događaj upriličili su Kosta Čavoški i družina, da bi narodu i svetskoj javnosti pokazali kako je “naš junak ne samo dobrog zdravlja nego i bodrog duha, sa smislom ne samo za humor nego i za ironiju i satiru”.

Oni koji su ovu knjižicu čitali, kao recimo Žar­ko Komanin, kažu da je reč o “smehotvornoj igri koja se podsmeva politikantima svih boja i vlasto­ljubivim megalomanima”. Mora se priznati da nam je sad svima mnogo lakše, jer smo se uverili da Ra­

60 61

dovan piše komade šaljive i lake, a ne da, kao pre jednu deceniju, izvodi lake komade sa pucanjem, klanjem i uništavanjem. Naravno, u tim komadi­ma on se podsmeva politikantima svih boja, to jest onima koji se danas bave politikom, dok on jašući po Romaniji piše lake komade. Ti koji se danas ba­ve politikom megalomani su i vlastoljupci, što on svakako nije bio ni pre deset godina, a nije ni sa­da. Pesnički stanuje čovek Radovan i, po tvrđenju Koste Čavoškog, dobrog je zdravlja. Uvaženi profe­sor prava koji je izučavao i Makijavelija, Kosta Ča­voški, ne kaže ništa o onima koji više ne stanuju ovde, zato što je pesnika Rašu pre desetak godina napustila pesnička inspiracija pa je sa pisanja pesa­ma i lakih šaljivih komada prešao na komadanje, raspamećivanje, preseljavanje i proterivanje. Da li je i onda pesnik bio dobrog zdravlja, duhovit i ve­seo ili je možda, onda bio bolestan, neduhovit i u stanju smrznute pameti. Kosta Čavoški o tome ne kaže ništa. Ali, bilo bi važno znati odgovor na to pitanje. Naime, trebalo bi jednom za svagda znati ko je ovde lud, a ko nije.

U drugoj nedelji Zakona o saradnji sa haškim Tribunalom, pored lakih i šaljivih komada, pevaju se pesme junačke. Ono malo “istinoljubivih” i “le­galistički” nastrojenih putnika za Hag (za sad ih ima šest), tamo ne putuje zbog osnovane sumnje da su počinili neki zločin. Ma kakvi. Oni tamo idu da odbrane čast srpskog naroda, da govore svetlu

istinu. Ne zato što se mora, već zato što hoće i mo­gu, a sve po zakonu. Pitam se samo što su toliko če­kali i gde im se dela ta istina i briga za srpski narod pre godinu dana.

Na kraju smo nečega što se okončava, ali se ne završava. Paradoksalno, ali moguće. Postoji sila (a kod nas je zakon samo i uvek sila) koja je okončala stvari, ali ne postoji pravda koja će završiti sa tim.

Sve je kao u iskrivljenom ogledalu. Kreneš levo, a stigneš desno. Le Pen, Berluskoni nisu li oni nevolj­ki rezultat levičarskog antiglobalizma i evropskog antifederalizma. A naš neizrecivo bljutavi laki ko­mični komad zvani rado ide Srbin u Hag, nije li on nevoljki nusprodukt bezuspešnog traganja za prav­dom. Nećemo li mi uskoro umesto jednog imati dva­deset i tri laka komada, šaljiva i smehotvorna.

(2002)

62 63

Dan kad smo ga svarili

O stomačnim tegobama. O koristi i šteti “gelusil laka”, sode bikarbone i kisele vode “Knjaz Miloš” za skidanje istorijske krivice sa srpskog naroda

Dan kad smo ga svarili bio je lep sunčan dan, pravi prolećni štimung uz cveće zelenilo i

ptice. Možda je upravo to bio razlog što nas je izne­nada napustila već poslovična mučnina, koja je re­dovno pratila pomen njegovog imena i prikaz njego­vog lika. Pomislili smo, napokon, izgleda da smo ga svarili. Sa njim se mora živeti. Mora. Šta sad vredi mučnina. Deluje kao loš izgovor. “Gelusil lak”, soda bikarbona, kisela voda “Knjaz Miloš” i svariš.

Predsednik Koštunica u intervjuu datom banja­lučkom “Reporteru” izgovorio je kolektivno nesve­sno, izrazio je potmuli zvuk bure na dnu svesti svo­ga naroda. Njegovom narodu, to jest nama, stvarno se smučilo. Razlika je samo u tome kome se, zbog čega i od koga smučilo. Veoma je jasno da onaj ko oseća mučninu mora imati problema sa varenjem,

sa želucem i stomačnim kiselinama. Ako je simp­tom kao što je jedan od pacijenata izrekao “okreta­nje i prevrtanje stomaka” to ukazuje na hronični problem sa varenjem. Loš stomak.

Konkretno, šta je nesvarljivo u Haškom tribu­nalu? Njegovi navodni proceduralni propusti, pri­strasnost, izigravanje pravde...? Otkud tako osetljiv stomak kod onih koji su odrastali u okruženju ov­dašnjih sudova, u okruženju višedecenijskih po­slušnika i političkih namiguša koje su ovde zvali sudijama. Bilo bi čudno da neko sa ovih pozicija izrazi svoje gađenje nad uslovima koje osumnjiče­ni u Ševeningenu imaju u istražnom postupku i za vreme procesa.

Posle Zabele, Mitrovice i CZ­a! Ma budimo ozbiljni!

Pa šta je onda pokvarilo tibu našem dragom na­rodu i njegovom legalističkom predsedniku? Biće da je na jelovniku nešto strašno žilavo, neiskorenji­vo i vrlo neukusno. To nešto se zove nečista savest, uvezana sa bednom provincijalnom frustracijom. Jer, čistoj savesti se stomak od Haga ne bi okretao, ne zato što veruje u apsolutnu pravičnost tog suda, već zato što poseduje uverenje u vlastitu ispravnost. Ali nečista savest, od nje čoveku može da pripadne muka. Muka koja onda treba da pređe na ceo svet i da počne da grči svetski želudac umesto našeg.

Trebalo je dakle da prođe toliko vremena da se razotkrije prava bolest ovog kolektivnog entiteta.

64 65

Uzrok naših problema je slaba moć varenja žilavih činjenica. Slaba sposobnost prihvatanja. Slaba spo­sobnost komuniciranja sa realnim okruženjem.

Proći će i ova nedelja ispunjena konzumira­njem sredstava za smirenje želuca. Možda će i Hag dobiti po neki Zakon za saradnju sa njim. Ali ose­ćaj mučnine ostaće. Samo naša mučnina je druga­čija od Predsednikove i nije bazirana “na okretanju stomaka”, na odbacivanju i odustajanju od varenja, naša mučnina je izazvana susretom sa krivicom ko­ja ne može da se ukine u kazni. Mučnina izazvana neuslišenim vapajem za pravdom.

(2001)

U laži su lažne noge

U poslednjoj nedelji odbijeno je mnogo žestokih nasrtaja na vojvođansku autonomiju. Za to su najzaslužniji vojvođanski mediji. Ono malo pravih što ih je ostalo

Zanimljivo je posmatrati kako ova zemlja, ova uglavnom ravna i prilično plodna ploča – žit­

nica, kako su to voleli da govore za vreme socijali­zma – postaje iz dana u dan sve više naša i sve više Vojvodina. U svakodnevnoj borbi za autonomiju, u svakovrsnim rvanjima sa nedaćama koje nosi is­pravni politički stav otpadaju pojedinci, kolebljiv­ci, nesigurni borci, prevejani desničari, prikriveni izdajnici. Ali borba za našu Vojvodinu stalno jača i ne prestaje. Čim na vidiku osvane mrski neprija­telj na njega se opali iz svih oružja parlamentarno i van­parlamentarno da tako kažemo svesaborno i medijski.

Mediji su stub svakog demokratskog društva a parlament je njegov drugi oslonac. Srbiji, onoj bez

66 67

Vojvodine, nešto sa ovim stubovima i ne ide. Ku­bura sa kvorumom, pretvorena u takozvani vlažni skandal, završila se rešenjem svemoćnog predsed­ništva DOS­a. Oligarsi i ostrakizam ili višnja prav­da tek kako bilo ali parlament se nešto slabo drži, slabo mu ide. DOS, istina, ima dve trećine poslanič­kih mesta u republičkom parlametu, ali problem je što nigde nema DOS­a. Ali, srećom, ima Predsed­ništva DOS­a.

Sa medijima našem prekodunavskom susedu Srbiji takođe ide teško – mnogo ih je, brate. A kad ih je toliko, mnogo teško ih je kontrolisati, teško je složiti jedno i jedinstveno mišljenje (sem kad je autonomija Vojvodine u pitanju, tu su ionako svi složni).

Nama u Vojvodini kriza parlamenta neće da se desi (a ni kriza ministarstava). A mediji, pa sa nji­ma je lako. U poslednjoj nedelji odbijeno je mnogo žestokih nasrtaja na vojvođansku autonomiju. Za to su najzaslužniji vojvođanski mediji. Ono malo pravih što ih je ostalo. Kao što se vidi, najpre treba znati razlikovati prave medije od onih koji se prave da su nezavisni mediji. Ovi drugi uopšte ne posto­je, izlaze u malom tiražu niko ih ne čita/ne gleda i nikome nisu važni.

Dakle, pravi mediji, njih onda i nema tako mno­go ali ih ima dovoljno. I kako to sve sa medijima iz­gleda. Zazvoni telefon. Halo Pero, ovde Đoka itd. Pa ti sutra čitaj u novinama. Toj vrsti nikad zabo­

ravljene uredničke prakse da se političkoj veličini prilazi odozdo sa propisnom količinom vazelina, možemo da zahvalimo za snažan medijski otpor Dinkićevim i Đelićevim nasrtajima na vojvođan­sko žito, kukuruz, brašno, itd.

Upravo to je i simpatično kod naših vojvođan­skih medija. Oni su kao proteza autonomije. Kao zamena za nešto čega nema. Oni služe umesto ne­postojeće noge. Zapravo kad bolje razmisliš oni su lažna noga autonomije. Fantomska noga kao fan­tomski bol. Medijska scena koja treba da obrazuje svest o autonomiji poseduje logiku fantomskog bola. Logiku odsutnog prisustva. Nisu samo laži lažne, dragi moji zajapureni autonomisti.

(2001)

68 69

Lala drvo

O čemu čovek razmišlja kad vidi fotografiju gradonačelnika Novog Sada obučenog u prime­reno čiste cipele sa preko ramena ležerno prebačenim džemperom kako zajedno sa beogradskom gradonačelnicom Radmilom Hrustanović sedi na klupi­poklonu

Raslo nam je lala drvo tanko, visoko. Doduše, tek je posađeno, ali nema sumnje da će biti

kako narodni pesnik kaže, to jest da će drvo pora­sti visoko. Jer, na dan parkova iz Beograda Novom Sadu stiže specijalna beogradska klupa, a gradona­čelnica našeg glavnog grada zajedno sa gradonačel­nikom još našijeg glavnog grada sadi drvo, odnosno Liliodendron. Baš lepo i ekološki.

Simbolički gledano a kazano jezikom cveća i klupa, Beograd misli na Novi Sad. Novi Sad u mo­jim mislima, kaže Beograd. Mi oduševljeno kaže­

mo “dobro jutro” Beogradu, gledajući unezvereno u pravcu nizvodno odakle dolaze ti pokloni. Novi Sad i Beograd – pitanje i odgovor istovremeno. Od­govor po kome prepoznajete nijanse kritičke svesti. Novi Sad, koji od početka dvadesetog veka, u vreme Jugoslavije, tone u senku Beograda; beznadežno se koprcajući i odupirući njegovom rastu i prestonič­kom razvoju, navukao se kompleksa provincije. Na­vukao se kompleksa i naplaćao cehova, tuđih više nego svojih.

Bilo bi vreme da u ovom XXI veku ostavi kom­pleks iza sebe i krene hrabro i samostalno napred. Ali, da li je to moguće, da li grad koji u tužnoj dece­niji koja je iza nas beleži vladavinu čuvenih radikal­skih perjanica, koji pomirljivo pamti neverovatne domete po njemu nazvanog vojnog korpusa, koji još uvek na svojim fasadama autolakom piše anti­semitske i anticivilizacijske poruke, čije rubove za­pljuskuje beda kako starosedelaca, tako i novopri­došlih nevoljnika. Da li je moguće i kako profilisati novo lice grada kome se kao nekom greškom stalno pripisuju sve neki nemogući epiteti: miran, čist, pi­tom, usporen...

Skeptici u nama govore da sa gradovima uop­šte ništa nije moguće uraditi. Gradovi kao takvi i ne postoje, oni su naše projekcije, samim tim i fik­cija, slike koje emituju oni koji imaju najviše moći da ih emituju. Dakle, Novi Sad nikad nije postojao, sem u glavama svojih elita: trgovačke, vojne, pred­

70 71

uzetničke, administrativne... Dobro, ali i danas po­stoje elite koje i te kako imaju moć? Postoje, samo izgleda da ne žive u ovom gradu. Zapravo, oni koji žive u ovom gradu ili nisu zaista izdanci elite ili im je ovaj grad samo prolazna stanica. Ne treba zabora­viti da oni koji se doimaju moćno, često farbu svo­je moći kupuju negde drugde. Plaćaju je ljudskim dostojanstvom daleko od očiju javnosti i svoje ne­posredne okoline.

Dakle, mi bismo morali ustanoviti da li uopšte imamo elitu – domaću, gradsku i ovdašnju koja on­da ima sposobnost imaginacije i moć da imaginarno nametne kao dominantnu sliku. Ukoliko odgovori­mo negativno na ovo pitanje, ne ostaje nam ništa drugo nego da ustvrdimo da su sve nade uzalud, grad Novi Sad u skoroj budućnosti neće postojati. Istini za volju, nije nevažno koliko kilometara asfal­ta i koliko klupa imate po kvadratnom kilometru, ali to postaje važno tek kad znate u kojem gradu ži­vite i zašto baš tu živite. Jer ako je Varadinska tvrđa­va i nesreća ratovanja stvarala trgovce koji su posle otimali zemlju od močvare, pa je onda dukatima otkupljivali da bi postala slobodan grad i ako se to dešavalo pod okriljem zamisli da se stvara novo i slobodno, civilizovano i kontraorijentalno, onda za­što ne bi mogao danas, na početku XXI veka, posle decenija unazađivanja, sa idejom i vizijom primere­nom evropskom i svetskom humanom globalizmu

ponovo rasti Grad. Ne kao retrogradni okret ka ide­ologizovanoj prošlosti već kao razborita konstruk­cija kulturne prestonice Evrope.

Eto o tome čovek može da razmišlja kad vidi fotografiju gradonačelnika Novog Sada obučenog u primerno čiste cipele sa preko ramena ležerno prebačenim džemperom kako zajedno sa beograd­skom gradonačelnicom Radmilom Hrustanović se­di na klupi­poklonu.

(2001)

72 73

Borba Rin­tin­Titana

Zašto su se sastali građani Nenad Čanak i Zoran Đinđić

Titani, mitski divovi na snažnim plećima drže svet. Kada se bore, tresu se osnove sveta, gr­

mi i seva, smrtnicima strah prožme kosti. Grmelo je i ovih dana u Vojvodini. Čije su naše pare, ko to nama cementare prodaje, našim parama naše žito, nemoj sa nama da se kačite... Galama, larma, cirku­larno pismo. Nameri se junak na junaka.

Onda, u ponedeljak, sve se smirilo. Premijer Srbije Zoran Đinđić i predsednik Skupštine Vojvo­dine Nenad Čanak saopštili su, posle višečasovnog sastanka, da su postigli dogovor o načinu na koji će biti vraćene pojedine nadležnosti Skupštini Vojvodi­ne, kao i o budućem procesu privatizacije u Srbiji.

Na simboličkoj ravni ovo nam je sugerisalo ko je onaj ko može da se dogovara, ko može da doda gas i da zakoči. Rin­tin­Titani se malo porvali, pa se pomirili. Ravničarski Rin­tin­Titan je pokazao ko je najjači Rin­tin­Titan u kraju, ravničarskom. Kad pogledate bolje, nije vam baš sasvim jasno ko se sa kim i u čije ime dogovarao i ako se dogovorio

nešto, obećao i obavezao, kako je to mogao da ura­di. Predsednik parlamenta, ma koliko to paradok­salno izgledalo, nema mandat da zastupa ono čijom skupštinom predsedava.

Njegova ovlaštenja se vezuju samo za rad skup­štine kao zakonodavnog tela, i kad predsednik skup­štine nešto legitimno radi onda on može samo da se poziva na odluke skupštine. Operativno i izvršno telo, odnosno Vlada, izvršava ono što im skupština naloži i predlaže ovom telu nove zakone, i druge ak­te. Sad to valjda svi znaju, ali to je kad je situacija normalna. Ali situacija nije normalna. A naš pred­sednik valjda zna šta radi. Valjda.

Procedure koje obezbeduju javnost rada poje­dinih institucija sistema ponekad izgledaju spore i glomazne, ali su nužne; bez njih sve bi se pretvori­lo u “dilovanje” moćnih pojedinaca koji sa svojim klanovima upravljaju stvarima od opšteg značaja. Mi ne znamo šta su se gospodin Nenad Čanak i go­spodin Zoran Đinđić dogovorili, a i da su se nešto dogovorila ova dva građanina, ne znamo kako to utiče na čitav niz institucija koje po definiciji prava ne mogu biti pod njihovom kontrolom. Nije nam jasno odakle izvire ta moć.

Zato nam možda jedan predsednik skupštine i jedan predsednik vlade i izgledaju kao bosovi ma­fijaških porodica. A sebi oni možda izgledaju kao Titani, koje podrugljivci i zavidljivci posprdno na­zivaju Rin­tin­Titani.

(2001)

74 75

Jadi novinarske beležnice

Ako stvari u gluposti i bahatosti odu predaleko može ti se desiti da te nogom šutne lično Velimir Velja Ilić uz propratni tekst koji nije za novine; Praktična upotrebljivost načela da je Vlada važnija od svakog pojedinačnog ministra, jednake je vrednosti načelu “I posle Tita, Tito.”

Danas je po svemu sudeći najteže biti novi­narski blok, beležnica ili teka. Kao takva

izložena si svakovrsnim napadima i opasnostima, ugrožena ti je egzistencija i beležnički integritet, rizikuješ da po tebi beleže gluposti, neistine i pro­izvoljnosti ali i da se političari nad tobom grubo bahate. Ako stvari u gluposti i bahatosti odu pre­daleko može ti se desiti da te nogom šutne lično Velimir Velja Ilić uz propratni tekst koji nije za no­vine. Incident u kome gore pomenuti Velja nasrće

na novinarsku beležnicu Vladimira Ješića novina­ra novosadske TV Apolo i negdašnjeg istaknutog “Otporaša” zabeležile su kamere TV Apolo jer se i dogodio u sred intervjua i sred “nezgodnog pita­nja”: Šta Vam dođe Strahinja Ilić? Dođe mi da vas šutnem u novinarsku beležnicu, pa vi onda dru­gog provocirajte, kao nogom odgovara Ilić. Jer ta novinarska beležnica bila mu je podmetnuta i sta­jala je u takvom položaju da je namerno provoci­rala njega, Velju bre, i zbog toga je dobila svoje.

Ovaj brutalni nasrtaj na novinarsku beležnicu gospodina Vladimira Ješića posredstvom solidarne i požrtvovane Televizije Pink – čiji je vozač odmah čim je za incident javljeno gde treba (u informativni program TV Pinka) dotrčao po kasetu sa snimkom nemilog događaja – mogao je da vidi široki televi­zijski auditorijum. Slika je za trenutak podsetila na otsutnog Vojislava Šešelja mada se mora priznati da on ne bi tako dobro izgledao prilikom šutiranja, od­nosno prilikom nepropisnog podizanja noge. Nasr­taj na novinarsku beležnicu osudili su svi relavantni faktori od Slobodana Orlića do Nezavisnog društva novinara Vojvodine, Upravni odbor TV Apolo ovla­stio je pravne zastupnike da tuže Velimira Ilića, a direktor TV Apolo Goran Karadžić pozvao je sve medije da bojkotuju reč i delo Velimira Ilića.

Velja Ilić je stvarno napravio ogromnu grešku, umesto da mirno otrpi pitanja iz novinarske bele­žnice Vladimira Ješića, da sačeka da se intervju

76 77

emituje, pa da onda on i brat mu Strahinja presa­viju tabak i po nekom od paragrafa novog Zakona o informisanju lepo tuže TV Apolo, za recimo na­rušavanje ugleda, on odmah nogom u novinarsku beležnicu. To je, gospodine Iliću, odnos prema me­dijima koji smo na našem demokratskom putu od­lučno ostavili iza nas.

Sitnu knjigu na presavijenom tabaku obećao je i predsednik Skupštine Vojvodine Nenad Čanak na­javivši tužbu nadležnom sudu za krivično delo kleve­te, a protiv nikog drugog do potpredsednika srpske Vlade Miodraga Isakova koji ga je u emisiji “Press pretres” emitovanoj prošle nedelje na B92 opet eks­plicite povezao sa organizovanim kriminalom. Isa­kov je nonšalantno odbacio mogućnost tužbe sma­trajući da će se Čanak uplašiti eventualnih dokaza koji bi u takvom procesu mogli biti prezentirani na sudu. Tako je ukrštanje tužbi i kontratužbi između Lige socijaldemokrata Vojvodine i Reformista Voj­vodine došlo do vrhunca. Nameri se junak na juna­ka, bivši saborac na bivšeg saborca, bivši koalicioni partner na bivšeg koalicionog partnera. U svakom slučaju mnogo tu ima bivšeg, a bivših, njih će u bu­dućnosti biti još.

Datum i dan kada je u svom kabinetu pročitao tekst neopozive ostavke ministar poljoprivrede Dra­gan Veselinov, mogao bi ući u noviju istoriju srpske politike kao dan kad je podneta prva ostavka zbog osećaja posredne, odnosno, moralne odgovornosti.

Tako bi gledajući na ovaj događaj iz Evropske unije mogao da glasi komentar nepristrasnog izveštača. Gledajući na ovaj događaj iz vojvođanske ravnice mnoga pitanja ostaju otvorena. Naime, ministar Ve­selinov je kako se vidi žrtvovao vlastitu poziciju da negativni imidž koji se vezivao za njegovo ime ne bi naškodio Vladi. Vlada kao da o ovome nije ima­la stav (barem ga javno nije izrekla), ona nije imala potrebu da brani integritet svog člana, ili nije žele­la da ga brani. Praktična upotrebljivost načela da je vlada važnija od svakog pojedinačnog ministra, jednake je vrednosti načelu “I posle Tita, Tito.” Vla­da, to su ministri, predsednik i potpredsednici i to su njihovi rezultati, nije vlada nekakav mistični identitet. Neko će reći da baš zato ministar Veseli­nov treba i mora da podnese ostavku. Mora, ako ga grize savest ili ako pretežni deo javnog mnjenja to zahteva od njega, ali i vlada u kojoj je radio mora da se odredi prema njegovom radu. Ovako imamo komičnu situaciju da se za upražnjeno mesto mini­stra poljoprivrede nutkaju dojučerašnji koalicioni partneri Dragana Veselinova, široj javnosti poznati po serijalu reklamnih spotova svojevremeno emito­vanih na ružičastim talasima. Za toliko komedije ipak još nismo spremni, naročito ne u ovo doba go­dine, pa će upražnjeno mesto zauzeti ekspert, ve­rovatno nestranačka ličnost bliska Demokratskoj stranci. Ocenu rada ministarstva, verovatno nesve­sno afirmativnu za Veselinova, izrekao je upravo

78 79

Igor Kurjački u intrevjuu nedeljnom “Dnevniku”. On je na pitanje: gde se danas nalazi vojvođanski agrar, odgovorio sledeće:

“Situacija nije sjajna ali je bolja nego što je bila pre dve godine. Proizvodnja je znatno povećana, bez obzira na sušu. Bez izlaska na svetsku pijacu nema napretka, a da bismo razmišljali o ozbiljnijem izvo­zu morali smo prvo da obezbedimo viškove proiz­voda. To je upravo urađeno u poslednje dve godine. Nivo agrotehnike i ulaganja u đubrivo, mehanizaci­ju i tehnologiju se povećavaju i mi imamo problema sa viškovima, a ne sa manjkom proizvoda.”

Tako je okarakterisano stanje u agraru Pokra­jinski sekretar za poljoprivredu Igor Kurjački čija stranka odavno nije simpatizer lika i dela Dragana Veselinova. Njegove kolege iz Vlade nisu imale ko­mentar.

(2003)

2. Poru­ka u­ boci

Prezirući razlike

Na trenutak se učinilo da je jedina prepreka da Osama bin Laden dobije zaštitnički azil u našoj zemlji to što nije Srbin

Teror je pre svega vladanje strahom, on svoju snagu crpi iz zanemelosti svih koji mogu bi­

ti na njegovom udaru. A mogu biti svi. To “svi” ve­oma je važno. Svi su krivi, niko nije nevin. Svi mo­gu stradati, niko neće biti pošteđen. Odsustvo želje da se napravi razlika rezultat je preziranja razlika, preziranja drugog i drugačijeg.

Dim se polako sleže na Menhetnu ali ništa nije jasnije danas nego 11. septembra, zašto je nekoliko hiljada ljudi bilo krivo i zašto je trebalo da pogine i nestane u plamenu. Zar zato što radi u kvartu koji simbolizuje globalnu finansijsku moć, zar zato što se nalazi na tlu SAD­a, zar zato što leti letovima američkih kompanija.

80 81

Morali su da poginu zato što neko nije hteo da načini razliku jer razlike prezire. Spominjanje moti­va koji se baziraju na kritici korporacijskog globali­zma, na kritici američke svetske dominacije, podse­ćanje na bolne posledice američke spoljne politike jednostavno predstavlja zamenu teza. Teror sa tim nema veze. On je zagledan u svet plošnih simbola i uništava ih uništavajući suviše konkretne i vrlo ne­simbolične ljudske živote.

Teror, po sebi, ne može da rodi društvo bez ob­zira kakve ciljeve sebi ovo sredstvo postavljalo. Jer on sam proizvod je društvene bolesti koja se zove nesposobnost uočavanja razlika, nesposobnost pri­hvatanja razlika. Paradokslalno je da od ove sposob­nosti zavisi postavljanje univerzalnih kriterijuma, jer tek ona može da rodi neko nepristrasno “svi”. Tek kad znamo da smo različiti možemo znati da smo u jednoj stvari isti.

Otud tupavi zluradi osmeh na licu mnogih na­ših sugrađana na vest o tragediji od prošle nedelje svedoči o teškoj bolesti. Otud gotovo skandalozno izostavljanje zvaničnih znakova pijeteta u zvanič­nim institucijama Srbije i Jugoslavije svedoči da za ovu bolest još nema zvaničnog lekara. Mi danas, takode, ne umemo da napravimo razliku. Krivi su svi, nevin nije niko, dakle svi treba da stradaju. Na trenutak se učinilo da je jedina prepreka da Osama bin Laden dobije zaštitnički azil u našoj zemlji to što nije Srbin.

Bojim se da upravo tako, sa tupavim zluradim osmehom na licu, umire društvenost, etičnost, so­lidarnost, razboritost... Upravo tako počinje fana­tizam, siromašan i mračan, zgrčen i bezperspek­tivan, ali jedan i jedini na celom svetu, uvek isti. Bez razlike.

(2001)

82 83

Pucnjevi i zlatni staniol

Rat je još jednom, odvratno dosadno, postao politika vođena drugim sredstvima. Tako očekivano i tako odviše jednostavno

U nedelju u 21 sat, po lokalnom, dakle, avgani­stanskom vremenu, što će reći po mrklom

mraku, Sjedinjene Američke Države i Velika Brita­nija napale su iz vazduha talibansku zemlju. Goto­vo da nema onog iole informisanijeg čoveka na ze­maljskoj kugli kojeg je ovo moglo da iznenadi. Agre­sivna retorika britanskih i američkih zvaničnika praćena intenzivnom diplomatskom kampanjom, putovanjima i posetama na najvišem nivou bila je izvesni uvod u rat. Rat je još jednom, odvratno do­sadno, postao politika vođena drugim sredstvima. Tako očekivano i tako odviše jednostavno.

Kako to već dolikuje u takvim trenucima, na­ciji, ali i celom svetu, obratio se Džordž Buš junior i obrazložio da je cilj operacije da se onemogući korišćenje avganistanske teritorije kao baze za de­

lovanje terorista. Stvar je opet veoma veoma jed­nostavna. Superiorna sila tehnički inteligentna, komunikaciono opremljena kreće u svoj pohod po već ustaljenim pravilima. Globalne medijske mre­že “voze” program bez informacija, sazdan na izja­vama, kvazi analizama, beskrajnom ponavljanju vrlo šturih vesti koje se svode na to da je markiza izašla u 5 časova.

Ali ono što mora biti prisutno u čitavom tom globalnom narativu je ljudski aspekt ubijanja. Bez većih problema odmazda za teroristički napad od 11. septembra može se očovečiti brigom za nejač, gladnu decu i izbeglice. Ova briga zapakovana je u humanitarne obroke koji se bacaju iz aviona. Oni su vrlo brižljivo upakovani u žuti staniol, naravno na ambalaži je američka zastava, poseduju sve što je potrebno da se preživi dan. Ako se ne otvaraju mo­gu da traju 36 meseci. Obroci ne sadrže meso (jer muslimanima religija zabranjuje meso – zaključuje novinarka CNN­a), ali paketi koji padaju iz vazduha sadrže po tranzistor na kome izbeglice iz zapaljene zemlje, ljudi kojima smrt još nije uspela da ukrade život, mogu čuti na maternjem jeziku (valjda se mi­sli da se u Avganistanu govori avganistanski) Glas Amerike. Tu će naravno saznati da je rat neopho­dan nastavak politike drugim sredstvima.

Naravno, ta potreba da se pokaže da se, uz ubi­janje, može biti human razumljiva je sa aspekta Zapadne racionalnosti, sasvim je nevažno da li je

84 85

pakovana u žuti ili neki drugi staniol. Uostalom i general Mladić je u Srebrenici muslimanskoj deci delio bombone, pre nego što će narediti da njihove očeve i stariju braću poubijaju. I mi smo mirno gle­dali ovog humanistu. Zapadni um i nije u stanju da shvati humanost drugačije osim kao negativno od­ređenu. Svaki rat je razumljiv i prirodan, svaki mir je problematičan i na neki način veštački.

Saopštenja talibanske vlade iz Kabula zvuče veoma poznato, kao da ih daje jugoslovenska vlada Momira Bulatovića za vreme NATO bombardova­nja Jugoslavije. Čak i talibanska u priličnoj meri re­ligijski opsednuta misao sledi logiku koja je zacrta­na racionalnim i instrumentalnim merilima onih koji ih napadaju. U tom smislu bombe zaista kolo­nizuju. Šta će se desiti u narednim danima? Ko će pobediti? Možda je bolje zapitati se šta je to pobe­da. Kako u kraljevstvu svrha odrediti onu dovoljnu svrhu koja daje vrednost svemu ostalom. Čini se da tako nešto nije moguće a bez toga naši životi kao i životi mnogih avganistanskih izbeglica danju zavi­se od u žuti staniol zapakovane pomoći, a noću od bombi koje padaju na grad.

(2001)

Odbrana od istorije

Hoćemo izbore. Vanredne. Oni će biti istorijski znamen. Mi ne želimo da imamo ništa sa onima koji ne nose na sebi to znamenito odelo istorije

Nazvao me jedan prijatelj: biće izbora, kaže. Raduje se, čini mi se. To je prava stvar, po­

novo izbori, ljudi na biralištima, kampanje, prediz­borni plakati, TV dueli. Divota jedna. Još da ih Mi­lutinović raspiše pa možeš biti siguran u njihovu va­ljanost. Ako postoje problemi u radu Skupštine na pismeni zahtev Vlade, uz obrazloženje, Predsednik republike Srbije može raspustiti parlament i raspisa­ti izbore za novi saziv Skupštine. Problemi postoje očigledno. Ali ko ima probleme. Da li parlament? Da li građani? I da li se problemi koje mi imamo razrešavaju novim izborima. Nisam siguran.

Pre će biti da DSS ima ogroman problem. Pro­blem je iste veličine kolika je i umišljenost te stran­ke i njenih stranačkih prvaka. DSS ne može da vi­di ništa drugo do svoju veličinu, svoju snagu, svo­

86 87

ju istorijsku misiju, dostojanstvo, otadžbinu... Sve velike, krupne reči, teške istorijsku tonu. Preteško za podneti, neprobavljivo. A život je bedan niz ma­lih kompromisa, sitnih pragmatičnih koraka, bez duha. Mi bismo nešto što ima duha, istorijskog po mogućnosti.

To je taj duh kog ne možemo da se oslobodi­mo. Zloduh istorijski. Sve smo dali istoriji i mi sad nemamo ništa. Ništa ne znamo, niti mislimo svo­jom glavom, ona – istorija – misli za nas. Nas nig­de nema, nestali smo sa ovih prostora. Ostala je sa­mo istorija koja ispunjava naša tela, uništava naše živote, određuje sudbinu. Specijalnost nam je da budemo istorijski, sasvim u skladu sa njom. Ništa ne treba da iznenađuje, nasilje i ratovi su normalna istorijska pojava. Izvinjavati se nećemo jer nismo mi ništa krivi. Krivo je istorijsko vreme.

Neka nam istorija došapne: Pa, svi su radili isto.

Naš čovek stoji zagledan u istoriju, podržava ga 54% naših ljudi, u odelo mu ušiveni komadići uniformi, on je obavezan prema precima – jedne da osveti druge da umiri. Pored uzglavlja mu uvek stoji po neki naš velikan, pazi da istorijski čovek ne pogreši.

Da bi se istorijski živelo mora se istorijski umi­rati. Ako već nema ratova, mada ni oni nisu isklju­čeni (što onomad reče Slobodan), barem da bijemo političke bitke na izborima. Moramo pobeđivati i

to stalno. To je tako istorijski. Moramo imati pro­tivnike. Moramo spašavati, moramo biti ispravni, pravični. To drugi nisu, jer su jednostavno drugi, nisu mi. Oni su neistorijski, bezvezni otpad istori­je, strugotina smisla.

Hoćemo izbore. Zašto. Zato što nećemo da ima­mo ništa sa ovim drugima. Nećemo njihove greške, nećemo njihove sitne nepodopštine, nikakve cifre i brojke, kamate, dugove. Ništa nas to ne zanima. To je tako odvratno neistorijski, sitno, odviše ljud­ski, nekako individualistički i maleno.

Sve što istorijski čovek zamišlja ne postoji. Ne postoji otadžbina, kult velikih predaka, nacija­maj­ka, državni interes, viši razlozi... Postoji samo pri­ča, mašta istorije. Zato greške i sitne nepodopštine odvaljuju komade istorijske stene, mrve je i drobe, dok je ne unište. Mi možemo biti grešnici i lažovi ali možemo biti. Neko će nas već jednog dana uhva­titi u laži, greh ćemo ispaštati.

Uostalom šta je ovo u čemu se danas nalazi­mo: stanje pokušaja i pogreške, ali grešaka koje se mogu popraviti, pokušaja koji mogu uspeti. Nema tu mnogo istorije, sasvim običan život, ne previše srećan, ali život. Toga u istoriji nema. Zato manite se izbora kad im vreme nije, vanrednih situacija u kojima radi istorijski adrenalin. Ništa od toga neće pomoći da postojite.

(2001)

88 89

Surogat ili život

Kako procenjujete proteklu godinu – hit je pitanje koje će se ovih dana postaviti milion puta na milion načina Šta ćete vi odgovoriti?

Trud se isplatio. Nova godina će opet doći praćena ostalim manjim ili većim prazni­

cima. Ovom prilikom se izvinjavamo cenjenim či­taocima što nismo u mogućnosti da načinimo raz­liku između one Srpske Nove godine i ove druge, koja je valjda ne­srpska. To nije zato što mrzimo, ili što smo u zaveri protiv srpskog naroda, već zato što nam pravljenje razlika tamo gde ih nema nije jača strana.

Dakle, trudili smo se i sve je ispalo kako treba. Sada samo treba da podnesemo izveštaje o tome šta je to ispalo kako treba. Ovih dana svako će pročita­ti gomilu izjava i “pregleda događaja” i interpretira­će ih u zavisnosti od svojih predrasuda i predube­đenja. Za nekog, ovo će biti početak, ali težak, za nekog kraj, ali katastrofalan. Međutim, to možda

po prvi put posle dužeg vremena neće biti važno, odnosno te interpretacije neće imati nikakvog po­vratnog uticaja na realnost. Zablude i predrasude ostaće privatna stvar njihovih vlasnika.

Dakle, kad zapitamo sebe da li nas je protekla godina razočarala ili ohrabrila, moraćemo da potra­žimo neki čvršći i možda egzaktniji pokazatelj od mnjenja drugih, ma koliko ta mnjenja bila masovno rasprostranjena. Taj pokazatelj svakako neće poči­vati na političkim deklaracijama, izjavama brige ili trijumfa ovdašnjih vlastodržaca, njega bi pre treba­lo potražiti na nekoj životnijoj strani. Većina će biti sklona da, tražeći odgovor na ovo pitanje, pogleda put vlastitog novčanika, i većina od te većine neće biti zadovoljna onim što vidi. Taj osećaj relativne ili stvarne oskudice nešto je što niko ne može da ignoriše ako hoće da procenjuje domete naših pro­šlogodišnjih napora. Ali upravo gledajući u pravcu pomenutih buđelara, čovek se može zapitati nije li upravo taj pogled ono što razlikuje ovu godinu na iz­maku od prethodnih, histerično­klaustrofobičnih i fobičnih godina protekle decenije, nije li upravo ovaj naglo probuđeni tržišni ponos ona specifična razli­ka. Kao da jedan veštački milje odlazi u nepovrat, milje u kome nastaju minhauzeni preduzetništva, lažljivi hvalisavci bez ijednog ozbiljnog poslovnog poteza, čija se navodna finansijska moć zasnivala na tamnim vezama sa politikom i na dugačkom, lažljivom i hvalisavom jeziku. Posle “duela” Bogo­

90 91

ljub kontra Mladen, jedan ovdašnji poslovni čovek lakonski je zaključio: “Vidi se da Bogoljub nije za­radio ništa od onog čime se hvali”.

Tačno tako, lažni milje se izmakao, i sad gomile malih karića pliva u prazno, čudeći se kako im više niko ne veruje i kako im se niko više ne divi.

Prvi korak je načinjen. Daleko smo još od kraja puta, ali prvi korak je prilično životan.

Na ovim prostorima dugo je bio prisutan neka­kav surogat­život. Njegova izveštačenost ogledala se u gomili neživotnih fraza kojim se pravdao, kojim je ucenjivao život. Otud je bilo važno ono što obič­no nigde i nikad nije važno. Ta bitka između Suro­gata i života još uvek se vodi, i vodiće se i naredne godine. Surogat se žestoko brani, izvlači iz potaje najteža oružja, preti katastrofom, zamenjuje celinu delom, zastrašuje...

Kad slušam dojučerašnje poslušne smutljivce, liferante poraza, profitere katastrofe, kako se brinu za sudbinu privrede, za osiromašeni narod, za fabri­ke koje se prodaju strancima, znam da to Surogat puca iz najtežeg oružja.

A život, on, kao i svaki život, gleda da preživi, ima gomilu mana, nesiguran je, rizičan, potpuno je nepredvidljiv, ali nije surogat. I ta njegova osobina bila je najdominatnija u protekloj godini.

(2001)

Krinke hladnog rata

Razumljiv je vapaj jednog, kako su mnogi uvereni, od najmoralnijih lidera DOS­a Žarka Koraća: on je u nekoj TV emisiji na hit pitanje postoji li još uvek DOS, odgovorio: postoji, jer DOS je reformska ideja

Srbija je u hladnom političkom ratu. To je oči­gledan pomak u odnosu na periode kada je

bila u stvarnim, vrelim i krvavim ratovima sa spo­ljašnjim i unutrašnjim neprijateljima. Hladni poli­tički rat započela su dva politička tabora, dva kraja raspadnutog tela DOS­a – Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije. Opšte je mesto da je hladnoću hladnog rata održavao frižider straha. Iz­vesna ravnoteža straha. Možda bi se čak moglo re­ći da je reč o izvesnom stepenu (možda i najvišem) zapadnjačke racionalnosti, gde se račun štete kal­kulisao u račun odluka i delio sa računom koristi. Rezultat je uvek bio nula.

92 93

Upravo to se danas događa na našoj političkoj sceni. Kalkulacija i instrumentalizacija uvek daje rezultat nula. A nula je prazan skup, dakle, ništa se ne događa. Dve strane odmeravaju snagu i, u poslednjem trenutku, kad račun pokazuje nulu, ne čine ništa. Međutim, šta je u osnovi hladnora­tovskog sukoba. Ideološki princip svakako nije, on bi sebi dozvolio i neracionalne i neizračunljive ak­cije. On bi sebi dozvolio i zrno fanatizma. Ovde to­ga svakako nema.

Hladni rat je svojevremno delio čovečanstvo na dve raspolućene polovine: jednu na zapadu, dru­gu na istoku. Tako je zapad postao Zapad, a istok Istok. Ali, u osnovi ni on se nije bazirao na ideolo­giji već na imperijalnoj ambiciji. Dobro, naše dve hladnoratovske političke polovine još uvek kade o reformama, a, zapravo, i detetu je jasno da je reč o vlastodržačkoj ambiciji. Šta je u tome problematič­no? Zapravo nije problem što neko ima vlastodržač­ke ambicije – realisti bi primetili da druge ne treba ni da ima – već što te ambicije ne može da ostva­ri. Jer da može, ne bi ovo bio hladni rat. Upravo ta paralisanost je problematična ne zato što se kao ni­šta ne radi ili zato što će donacije kasniti, već zato što su mogućnosti da se radi naopako i bilo kako – jako velike.

Nekoliko decenija, za trajanja hladnog rata, čovečanstvo je imalo lažnu dilemu: Amerikanci ili Rusi. Dilema je bila lažna, jer zapravo nije bilo izbo­

ra, nije se imalo između čega birati. Ali ljudi su bili spremni da rizikuju mnogo da bi načinili izbor, ko­ji, u osnovi, to nije bio. Paradoksalno, to se moglo primetiti tek kada je pao Berlinski zid. Tada smo upoznali brojne primere tog pogrešnog pokreta i nepostojećeg izbora: Solženjicina, Edičku Limono­va, Aleksandra Zinovjeva... Ljude koji su bežeći od Istoka birali Zapad, a onda ubijajući Zapad birali Istok – onako ekstremno. A zapravo kretali su se uvek u jednom sasvim ograničenom vlastitom kru­gu. Nimalo relevantnom.

Slično, samo komičnije, dešava se nama danas i ovde. Onaj ko misli da bira nema šta da bira, jer ta suprotstavljanost ništavna je i prazna.

Zato je razumljiv vapaj jednog, kako su mnogi uvereni, od najmoralnijih lidera DOS­a, Žarka Kora­ća. On je u nekoj TV emisiji na hit pitanje postoji li još uvek DOS, odgovorio: postoji, jer DOS je reform­ska ideja. Drugim rečima, ako nema DOS­a, nema reformske ideje ili, obrnuto, ako nema reformske ideje, nema DOS­a. Možda bi se ova opaska potpred­sednika srpske vlade mogla razumeti kao nečujni vapaj za smislom političkog angažmana. Ali, takva uverenja u hladnoratovskom kontekstu uvek izgleda­ju kao pogrešan izbor između lažnih dilema.

(2002)

94 95

Bio jednom dan D

Stalno nam neko priča o danu D koji će doći pa onda jao nama. Jednom se mora pogledati istini u oči – nema takvih prelomnih trenutaka, dan D je izmislio sam sebe

Sećate se one čuvene izjave koja je uznemiri­la mnoge bojažljive građane nekadašnje save­

zne države (a valjda je samo to i trebala da uradi) kako je nedelja, 24. septembar 2000. godine, navod­no dan D. Šta je time hteo da nam poruči general Pavković tog miholjskog leta pre skoro dve godine? Dan D, kako se to obično kaže, prelomni je trenu­tak, neka vrsta ili­ili, posle kog neko jeste, a neko bogami i nije. To je odsudni sudbinski trenutak kad se nešto lomi. Trenutak napada i trenutak za odsudnu odbranu.

Danas general ne spominje dan D, ali su zato mediji protekli ponedeljak proglasili odsutnim da­nom njegove smene kad je Vrhovni savet odbrane, navodno, trebalo da raspravlja o njegovom smenji­

vanju. Trebalo je, ali nije. Možda će naredni pone­deljak biti generalov dan D. A možda će to biti neki drugi dan – ko’zna.

Ali, tih odsudnih i prelomnih trenutaka ima još. Evo na primer 31. mart, pa to je dan (opet je zgodno pao u nedelju) kad navodno ističe ultima­tum za izručenje barem nekih osumnjičenih Tri­bunalu u Hagu. To je opet dan D, iako ga baš niko nije tako nazvao.

Kad se malo bolje zagledamo, vidimo da naš politički život pati od sindroma dana D. Taj ozbiljni simptom bolesti zvane politička histerija omoguća­va čvrst kontinuitet sa Miloševićevim vremenom. Javnost odslikana u nedoraslim medijima funkcio­niše po principu pokusnog kunića: reaguje samo na jake elektro­šokove. Ne treba, valjda, posebno objašnjavati da su šokovi, bili oni električni ili neki drugi, prilično nenormalna stanja. Ali izgleda da je naša nasušna potreba da se šokiramo. Nismo u stanju da reagujemo ako nismo dobro protreseni. Naravno tu se radi o stanovitoj oguglalosti na obi­čan podražaj. O odsustvu bilo kakvog senzibiliteta za uobičajeni tok stvari.

Epska slika sveta koja u velikoj meri kreira naš politički život, zahteva velike i snažne potrese kao jedine prave radnje i njima odgovarajuće snažne emocije. Voditi politiku znači prepoznavati i odre­đivati dan D. Vrhunac i konačno ispunjen politički zadatak bio bi da je svaki dan – dan D.

96 97

Sve bi se ovo moglo tumačiti kao specifikum balkanskog podneblja, moglo bi se uzeti u obzir u kalkulisanju praktičnog računa kad to konačno ne bi sve zajedno bila jedna apsolutna laž. Laž sa te­zom. Jer nema dana D, nema ga kao što ga nije bi­lo ni onda kad ga je general predviđao, kao što ga nije bilo ni prošle godina u prvoaprilsko jutro,”kao što ga neće biti ni danas, ni 31. marta... Naprosto, ništa se neće dogoditi ako smene Pavkovića, Tomi­ća i celi Generalštab, kao što se ništa neće dogodi­ti ni ako Šaju Patona ili Vlajka spakuju u Hag. To, naprosto, nije priča. Priča je zašto mi verujemo u dan D. Zašto nam uvek neko pušta loš špijunski do­kumentarac pred spavanje da bismo se pokrili jor­ganom preko glave. Zašto uvek postoji samo ili­ili – sudbinsko i tvrdoglavo. To je pitanje na koje će­mo morati odgovoriti, jer ako ne otkrijemo i tačno lociramo onog ko nam stalno priča političke bajke koje počinju sa “Bio jednom dan D...”, presešće nam epska zabava.

(2002)

Smrt i njene sestre

Zoran Sokolović, dugogodišnji verni saradnik Slobodana Miloševića, nađen je mrtav. Ubistvo ili samoubistvo, još ne znamo. U krajnjoj konzekvenci – smrt je smrt.

Pre godinu dana, 7. februara 2000. godine, u večernjim satima ubijen je hicima iz vatrenog

oružja Pavle Bulatović, ministar odbrane SR Jugo­slavije i visoki funkcioner SNP­a. Smrt je došla u trenutku dok je Bulatović ispijao piće sa prijatelji­ma u svom omiljenom restoranu. Smrti niko nije video lice, nosila je masku.

U utorak 6. februara 2001. godine u večernjim časovima negde oko dvadeset sati u svom vozilu pronađen je mrtav Zoran Sokolović, bivši ministar unutrašnjih poslova Srbije i Jugoslavije, visoki funk­cioner SPS­a. Smrt je imala vatreno oružje, niko joj nije video lice.

Ovih je dana Miroslav Filipović, sada sa mir­ne pozicije savetnika Zorana Đinđića, u jednoj ra­

98 99

dijskoj emisiji podsetio na pravi razlog njegovog robijanja. Njegovi tekstovi sadržavali su opise oče­vidaca masakriranja civila na Kosovu. Očevici su pričali, a Miroslav zapisao, o ubijenim ženama, za­klanoj deci. Smrt je bila tamo – niko nije želeo da je pogleda u lice.

Smrt hoda ovom zemljom, vozi se službenim automobilima, zavuče se pod kola, uđe u restoran “Mama mia”, svrati do “Interkontinentala”, poseti sajam. Ko je ona? Sem što znamo da je smrtonosna, ništa o njoj ne znamo. Nikad nikog živog nismo vi­deli ko bi o njoj mogao posvedočiti. Mrtva usta ne govore, a živa zaneme.

Marko Vešović, književnik koji je proživeo op­sadu Sarajeva, takođe nije znao ko je smrt. Znao je odakle je. Smrt je majstor iz Srbije. I evo, došla je kući, okuplja svoje društvo, njeni miljenici i dugo­godišnji saradnici odlaze tamo odakle se nikakve poruke ne čuju. Smrti nije do publiciteta, ovde su joj mnogi godinama pravili reklamu. Ne verujem da joj to baš prija.

(2001)

Dopustite da se zbunimo

O skupštinskim raspravama, zbunjenim opštinskim odborima i bivšim i sadašnjim novinarima

U proteklim danima opet smo slušali staru, dobro znanu pesmu. U proteklim danima

opet je bilo zasedanje Skupštine Srbije, pa je onaj ko je imao živaca mogao da prati egzibicionizam skupštinske opozicije svih boja (uglavnom tamni­jih nijansi crveno demagoških i mračnijih nijansi crno profiterskih). Rasprava o Zakonu o amnesti­ji ostala je poligon za egzibicionizam onih koji bi, da je ovde bilo pameti, još petog oktobra bili u za­tvoru. Sad mesto da se iz zatvorskih ćelija raduju zakonu o amnestiji oni jadni iz skupštinskih klu­pa moraju da ga kritikuju i tako zarađuju svoju po­slaničku platu.

Iako nova vlast žudi da ostavi utisak nezbunje­ne većine koja ima moć, ipak, čini se, zbunjenost je velika. Daleko od prestoničkih medija, na periferi­jama svog političkig rasprostiranja, DOS komično

100 101

greši kao u nekom basterkitonovskom spektaklu. Opštinski odbor DSS­a u Kikindi posle 5. okto­bra primio je toliko novih članova da već dugo ne sme da sazove sednicu bojeći se da će nove snage preglasati rukovodstvo odbora. Njihovi koalicioni partneri, Reformisti Vojvodine, umalo da u kikind­ski opštinski odbor za lokalnog funkcionera ime­nuju dojučerašnjeg SPS­ovog kandidata. Ponudio im se čovek.

Tako stvari hodaju na periferiji odslikavajući više nego zbunjenost novom situacijom. Odslikava­jući zapravo nedostatak svakog stava o tome šta da­lje. Osim ako se pod tim stavom ne podrazumeva – znati na koju funkciju koga metnuti.

Kad smo već kod Kikinde, eno Rajka Popovića sedi u “Komuni” koja je ponovo, o sreće, postala op­štinsko vlasništvo. Prima platu, ne piše ništa. Nje­govo veliko iskustvo svakako može biti od koristi novim opštinskim vlastima. Čak i pokrajinskim. Napred, zbunimo se do kraja.

(2001)

Zločesta deca

U pravoj navali zveketavih reči, ko da se snađe. Detetu se ponavlja jedna te ista reč dok je ne nauči. Dok dobro ne utuvi. Građanin­dete nema kud, mora da sluša reči koje se stalno gube u peni brbljanja

Srbija je umorna od reči. Jer, ovde je zaista mno­go reči koje nemaju nikakvo pokriće, a kamoli

dejstvo. Gotovo da je izvesno da kad neka reč počne da se pojavljuje u medijima kao frekventni vračar­ski kupon, njen hod ka beznačajnosti, ka semantič­koj ofucanosti, vodi je do nečeg sasvim suprotnog od onog što treba da označava.

Ove igre igrali smo se isuviše dugo da bismo mogli da poverujemo da će tek tako, preko noći, nje­na ludačka snaga iščeznuti u nepovrat. Reči iskrsa­vaju na putevima obmane. Setite se samo čarobne formule nazvane “legalizam”. Reč koja je trebala da uputi na zakonitost, na duboku sklonost ka pozitiv­noj pravdi, ka dužnosti da se poštuju pozitivni za­

102 103

koni, toliko se puta sudarila sa praznom ljušturom obesmišljenih zakona ove zemlje da je postala reč – strašilo. Reč kojom su se plašila nedorasla i nemir­na politička deca pre nego što biste ih naterali da, preko volje, krenu u krevet. Posle nekog vremena kao što to mora da bude, reč postade reč – kurva. A kao što je poznato, prostitutke kratko traju – ta­kav im je zanat.

U zanosu reformskih snova kada je trebalo na tribinama i javnim skupovima i, dakako, televiziji, pravdati hrpe nacrta novih reformskih zakona, iz vokabulara stranih izraza izdvojio se robusni tip i hrabro stao na scenu. Pred vama je pridev: “transpa­rentno”. Opis koji sugeriše očevidnost, vidljivost u svakom trenutku, prozirnost. Reč koja se oslanja na javnost kao na ogledalo vlasti.

“Transparentno”, trebalo je to da bude flašica umirujuće tečnosti koju će popapati bebe­građani, pre nego što ih tata vlastodržac (dakako zapadnog tipa) uspava. Kad se probude, sve će već biti gotovo. Bebe će i dalje biti građani. A vlastodržac? On će čvrsto gospodariti našim kolevkama. Koprcala se ova reč neko vreme mlatarajući rukama u prazno, tražeći svetlost. Jer, bez svetlosti nema ni vidljivo­sti, ni prozirnosti, ni javnosti.

Iznenada ova reč – apaurin nestade sa tržišta usled nekog poremećaja u snabdevanju. Neko je može biti nezgodno zapitao o poreklu ovog leka i njegovom roku trajanja.

Ali evo novih kandidata. Evo reči. Lustracija. Hrabro napred ka očišćenju. Lustracija ta reč – me­tla izgovorena i ponavljana spasiće ovu zemlju. Od toliko prljavštine spasiti se možemo jednom rečju. Sakriti se u njenu mističnu, za običan svet, nepro­zirnu konotaciju. Malo je važno što za sve ovo vre­me niko nije postao svestan da je moralna prljavšti­na naš prirodni ambijent. Tu nema bajanja. Tu ne pomažu strani sapuni kupljeni na buvljaku. Svaki se nabor zagađen prljavštinom mora dobro pogle­dati a zatim temeljno iščistiti – bez trikova. Poput dece što mrze da se kupaju, zločeste dece Balkana, slagali bi da smo se upravo oprali. I sad smo čisti, časna reč.

(2002)

104 105

Slika jedne parlamentarne komedije

Kako je neočekivano Miroslav Krleža, koji je uglavnom pisao u prvoj polovini XX veka, postao prorok našeg parlamentarnog života sa početka XXI veka. I kako je to, u osnovi, komedija kojoj se niko pametan ne smeje.

“Skupštine nam ne rade baš najbolje. Hra­movi demokratije isprskani su izmetom

prostote, stranačkom ostrašćenošću i iznad svega bahatošću i lepljivom lenjošću tzv. predstavnika naroda. Nema parlamenta bez krize, ni krize bez parlamenta. Zbog svega pomenutog prisutnog i na republičkom i na saveznom nivou, ovih dana javni život nam se polako pretvara u bednu imita­ciju. Zbog onog saveznog nivoa slavili smo i dalje jedan praznik zemlje koje nema, republike koje ne­ma, datuma kog svi žele da izostave i izbrišu, ali ni­

kako da se okupe i dođu na sednicu Skupštine i o tome glasaju.

Zbog ovog, republičkog nivoa dve stranke koje obe u svom imenu nose atribut demokratski sprda­le su se i nadgornjavale oko nečeg što bi trebalo da bude svetinja njihovog delovanja – procedure gla­sačke, i to u skupštini. Sa elektronikom ili bez nje, sa karticama ili bez njih, laž je laž, prevara je pre­vara, bez obzira na Administrativne odbore. Kad je čovek u Solunu, on ne može biti u isto vreme i u Beogradu, barem ne dok važe Arhimedovi zako­ni. Ispada da se ovde može prekršiti svaki zakon, pa i zakon fizike. Kršenje fizičkih zakona zarad Za­kona o radu svedoči da se nekom ovde jako žuri da obavi nešto zbog nečeg, da bi posle mogao da ima nešto. Vrlo interesantna operacija bez anestezije, a bezbolna, mutna i nejasna, parlamentarna ali ne­transparentna, glasna, ali nečujna. Samo nam još nedostaje neka akcija Narodnog pokreta “Otpor” u kome će anketom među građanima utvrditi da li postoje poslanici u republičkom parlamentu i, ako postoje, ko su oni zapravo.

Od kada je u ovoj zemlji, po prvi put posle dru­gog svetskog rata, ponovo uspostavljen višestranački parlament od tada se na nas izliva gomila gluposti, nebuloza i prostote, očigledne pretvornosti i laži, upravo iz istog tog parlamenta. Zašto nam je to po­trebno? Da shvatimo jednom za svagda da parlament i nije neka blagodet. Parlament može da posluži da

106 107

se odigra po neka stranačka igrica, da se prevari po­neki lakoverni ministar, možda da se neko ošamari ili polije, čak i ubije (kao onomad, daleko bilo), ali da se u njemu ozbiljno valorizuje politička volja ve­ćine, opšti duh zajednice – to malo teže.

Nema parlamenta bez krize, a krize koje se ja­vljaju oko ovog našeg dvostruko su kritične, jer nisu u krizi samo krize, nego i parlament kao takav.

“Ta kriza poprimila je iz perspektive ‘Jutarnjeg lista’ upitnik karnevalskog mačkovog repa, a uvek je bilo važno šta misli ovaj ili šta je izjavio onaj i ka­kvi su odnosi parlamentarnih snaga. Stotine hilja­da tona rotacione hartije objašnjavale su širokim demokratskim masama kakvi su tabelarni odnosi demokratskih snaga u parlamentu.

Uvek je neko bio uglavljen kao ratni liferant, kao čovek poverenja grofa Tise, kao član carskog i kraljevskog austrijskog Flottevereina ili u najmanju ruku kao doušnik Franca Ferdinanda (u tu grupu spadali su svi prečani od Stipe do Svetozara). Na dnevnom redu naših parlamentarnih kriza punih dvadeset godina bio je uvek neko tu ko je tu skoro – organizovao sedam humanitarnih društava u Čačku – ili opet neko, ko je kao vojvoda četničkog odreda ili nosilac neke zvezde, poginuo na Kajmak­čalanu i preko čije smene se iz viših nacionalnih in­teresa nije moglo preći.”

Tako o našim parlametarnim krizama iz 1924. godine piše veliki meštar Krleža 1937. godine. U nje­

govom peru beše dosta gorčine i gađenja da bi se sa lakoćom prepoznlo beskrajno ponovljanje istog – otužni vonj sitne duše – kao naš usud.

Prorok Krleža iz prve polovine XX veka na po­četku XXI veka. Jadni moji parlamentarci.

(2002)

108 109

Tragovi u pesku

Često se pitate šta je zapravo istina. Pogledate televiziju, pa ne znate. Pročitate novine, pa ne znate. Slušate svoje osećaje, osluškujete, pa vam se čini da znate. Ali ne znate

Često se poseže za onom čuvenom floskulom da se novinarstvo bavi istinom i samo isti­

nom. To je imperativ profesije. Preneti tačno ono za šta postoji uverenje da je istina. Po toj frazi mi smo u obavezi, kao novinari, da uvek budemo uve­reni u neku istinu. Da imamo jak i proverljiv subjek­tivni osećaj istine.

Ali svet, ovaj naš, globalizovani digitalno­in­formativni kupleraj, ni po lule duvana ne daje za subjektivni osećaj istine. Raditi se mora, od nečeg treba živeti. Istina, šta je to istina – to više niko ne sme da pita.

Kada se prošlog ponedeljka avion američke kompanije “Ameriken Erlajnz” srušio na njujorški kvart Kvins, svi smo imali izvesna uverenja, izvesni

subjektivni osećaj. Činjenice su u tom trenutku bile skupa roba, bilo ih je malo, a govorile su još manje. Svedočenja očevidaca odjednom su postala nepou­zdana. U svakom slučaju, uprkos suprotnim tvrd­njama Federalnog biroa, teško je bilo čitavu stvar automatski ne povezati sa terorističkim akcijama Osame bin Ladena. Tu zapravo niko nije tražio či­njenice. Svi su slušali svoj subjektivni osećaj koji je govorio o strahu. Strah je već jednom oblikovao kulturu Zapada. On je produkovao pesimizam i kri­vicu duboko utkanu u evropsko biće. Šta je danas istina SAD­a? Možda strah.

Kad se premijer Srbije vratio iz SAD, na aero­dromu u Surčinu, sačekalo ga je mnoštvo novina­ra. To su oni koji treba da se bave istinom. Opet su činjenice bile retka i skupa roba. Radilo se o na­šim uverenjima. Premijer nam je obećao da je sve u najboljem redu, da će se neosporno najznačajni­ja ekonomska sila, SAD, založiti za otpis dve treći­ne našeg spoljnog duga. Po našem subjektivnom uverenju, istina je da će nam biti dobro, istina je da nam ne može biti loše. Ne sme! Novinari treba da prenesu tu istinu. A šta je danas istina u Srbiji? Možda nada.

Kad su prošlog petka crvene beretke odlučile da pokrenu pitanje odgovornosti ministra policije Dušana Mihajlovića, jer im je dozlogrdila nezako­nitost u radu MUP­a i zafalio zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, opet je subjektivni osećaj isti­

110 111

ne bio jači od činjenica i priča ispričanih na konfe­rencijama za štampu. Samo što nisam siguran da su se naši osećaji podudarali, nisam siguran da je ovde viđena jedna istina. Taj raskorak u osećanji­ma, te emocije koje je iznenada počeo da spominje i načelnik SDB­a, da li su one istinite. Ako jesu, on­da u kom registru se kreću? Između straha, nade i ljubavi. Ili mržnje.

Na ovo pitanje očigledno nećemo tako brzo do­biti odgovor. Na ovo pitanje se ne može odgovarati, radeći po saveznim komisijama za istinu i pomire­nje, niti zagledajući se zamišljeno u daljinu. Ako ne­ma spremnosti da se ove dve istine, koje bi se lako mogle ispostaviti kao zapravo dve lažne emocije, dva pogrešna koraka, suoče same sa sobom i svo­jom eventualnom lažnošću, svojim preterivanjem – ništa nam ne može pomoći.

Možda bi trebalo požuriti, jer to je kao praćenje tragova u pesku – moguće je do prve plime.

(2002)

Nešto jače od stida

Kako sam priznao ono što me uvek bilo stid da izgovorim. I ka­ko je nešto jače od stida uništilo i samu TV Novi Sad

Nekad sam radio na Televiziji Novi Sad. Da­nas izgleda kao da je to bilo pre tri stotine

godina. Nikad do sada to javno nisam priznao, ni da sam radio, niti da više ne radim. Uvek sam nekako ta pitanja o profesiji i počecima zabašurivao. Bilo je onih koji su dugo, dugo pošto više nisam mogao da prelazim prag Televizije Novi Sad, usput konsta­tovali: Ti si još uvek na televiziji! Ćutao sam. To se valjda shvatalo kao potvrđivanje.

Da li je to bio stid, ali nekako nisam imao volje ni da pomenutu kuću tužim zato što je šačicu od vi­še stotina dobrih profesionalaca zajedno sa mnom spakovala na eufemistično nazvani prinudni odmor. Zna se dobro, neki se i danas tuže sa RTS­om. Či­nilo se tada, a i danas se ta teza drži, da televizija oličena u RTS­u nema nikakve veze sa pravdom i zakonom. Izgledalo je da je moj stid toliko jak da

112 113

nikad neću ni slova izreći o kući u kojoj sam počeo da sričem novinarski posao. Tako je izgledalo sve do ovih dana, ali onda sam shvatio da i od stida ima nešto jače, mnogo jače.

Odlučio sam eto sad javno da priznam: radio sam na Televiziji Novi Sad, u Informativnoj redak­ciji na srpskom jeziku, bilo je to davne 1988. Počeo sam nešto pre nego što su horde jogurtaške krenu­le da pohode ravnicu. U istoj toj redakciji upoznao sam Marinu Fratucan, upoznao sam Slavišu Gruji­ća i Aleksandra Kravića. Od svih njih Marina mi se najviše dopadala, ali to u ovu priču ne spada. Upo­znao sam tada i mnoge druge ljude, neke više ne poznajem. Kad to čovek izgovori oseća se kao da je nešto slagao. A govori istinu. Kad počne da razmi­šlja i da otrcava reči, te ratni huškači, te milijaneba­letićke, te kekovići, smederevci, crnjanini, sve mu se čini neka je podvala u pitanju. A podvala i jeste, laž jeste, kukavičluk i ljudski bašibozluk jeste.

I sad se neko prenuo iz sna i tako bunovan se čudi, kao otkud cenzura pa još na TV Novi Sad. Sad se neko pita kako to da niko ne protestvuje što se skidaju emisije, što neki šatro profesionalci kao zavode red i profesionalizam sve gledajući grimase na nemom licu svojih političkih gazda. To stvarno kao da su deca poblesavela.

Beše to pre nešto više od godinu dana u onom interegnumu između 22. septembra i 5. oktobra, valjalo se po ulici svašta. Na RTV Novi Sad kao

neki su se pobunili, snažno i odlučno već negde 1. oktobra samo što nisu otkazali poslušnost. U našu redakciju tada su banule neke osobe koje sam po­znavao dok sam radio na TV Novi Sad. Draže bi mi bilo da je ušetala desetina specijalaca sa sve Legi­jom na čelu. Sa njima bi smo se razumeli, sa ovima smo se samo gledali. Oni kao više neće to da trpe itd... Onda smo ih zamolili da odu tamo odakle su došli i da tamo obave to što su naumili. Ili ako se boje, da to ne obave. Mislim da su se uvredili. Ali ja sam tada bio krajnje iskren i dobronameran. Zai­sta sam verovao da su imali šansu jednom u životu da uzmu stvari u svoje ruke, da preuzmu rizik, da osete lagodno podrhtavanje dijafragme kao fiziolo­šku manifestaciju slobode. Na žalost, oni su otišli do Trga slobode, tamo upoznali neke nove politi­čare i mirno, potmulo i neslobodno sačekali neki novi Konkurs.

I bilo bi lepo kad bi kao naivni Jozef K mogli da kažemo da će ih stid nadživeti. Ali neće. Ima nešto jače i iskonskije od stida – gađenje.

(2002)

114 115

Sreski špijuni i stranačka ekonomija

Vest o novoj državi na našim prostorima ubrzano je potisnula vest o špijunima na Ibarskoj magistrali, Obe vesti su potpuno neverovatne. Ili: kakva država, takvi i špijuni

Stari srednjoevropski vic o starcu koji je živeo u četiri države, a da nogom nije kročio iz svog

rodnog sela postao je srednjoevropska realnost naše zemlje. Barem po ovom znamenju nismo Balkan već Srednja Evropa, ma šta o tome mislili nacionalisti svih boja, kod kojih pomen Srednje Evrope izaziva francjozefijansku fobiju. Evo nas i mlađih i starijih kako životarimo u trećoj državi, a mogu se kladiti da ćemo za jedno tri godine osvanuti i u četvrtoj. Normalno, odmah su vickasti, od humora operisa­ni likovi, požurili da skroje prezrivi vic o Solaniji sa glavnim gradom Barselonom ili Ulcinjom. Kao i obično, manjak analitičkog razuma, a višak samo­

dopadnosti, umišljenosti, svakovrsnog neznanja i arogancije zapljusnuo je ovdašnje medije. Ali sre­ćom, samo na jedan dan.

Nekom srećom ili nesrećom ovu dobro­lošu vest o novoj državi, Srbiji i Crnoj Gori, kojoj je još valjda samo kopula konstitutivna, oduvalo je spektakular­no hapšenje predsednika PDS, generala Momčila Perišića i drugova saučesnika, sve sa prvim sekre­tarom ambasade SAD­a, u opskurnom motelu na Ibarskoj magistrali, a sve zbog navodne špijunaže u korist mrskih nam Amerikanaca. O našoj novoj državi više ni slova. Samo još u Crnoj Gori liberali se prave da je to neka važna stvar i da je to konsti­tutivno “I” zajedničke države izdaja autentičnih cr­nogorskih interesa.

A zapravo, čitava stvar potpuno pada u vodu kada se postavi pitanje u kojoj to državi otuđeni i ničim kontrolisani KOS hapsi koga mu se svidi. U nijednoj normalnoj. Zato valjda više nikom nije ni važno kako se i da li se uopšte nova država nekako zove, ima li zajedničku košarkašku reprezentaciju ili ne,kad ta država po svemu sudeći nije normalna.

Ali pitanje se može postaviti i drugačije: nisu li sva okapanja unutar DOS­a, sve navodne zakletve u reformski kurs, sva pomoć stranih donatora, samo ogromna dimna zavesa. Ona suviše naivna slika o tome kako, navodno, Koštunica kontroliše vojsku, a Đinđić, navodno, policiju – sasvim je promašena

116 117

verzija priče o jakim igračima. Igrači, oni pravi, sto­je u senci, pametno investiraju svoj profiterski kapi­tal, malo u korumpirane medije i novinare, malo u kriminogene tipove i lokalne moćnike, malo u oruž­je, malo u cigarete – i vuku poteze. Posle svakog njihovog poteza neko postane siromašniji, jadniji i bedniji. Posle svakog njihovog poteza, neko naivan pomisli da je došlo do sukoba stranaka oko vlasti. Ne znam da li ste primetili, ali već skoro mesec da­na gradovi se oblepljuju plakatima i nalepnicama sa sadržajima koji ukazuju na borbu protiv korupci­je. Grandiozno zamišljena akcija u glavama tvoraca i kreatora priziva herojsko vreme kad se “rušio re­žim”, a kod građana verovatno izaziva nedoumicu ili ravnodušnost. Skečevi sa nalepnicama i plakatima jeftin su agit­prop. A znamo kolika je propagandna vrednost agitki. Možda se po neko pošten i zapita koliko novca je “oprao” Željko Mitrović i za koga, i čiji je sve novac Bogoljub “rolao” pacovskim finasij­skim kanalima. Ali se još niko nije zapitao koliko je prljavog novca u političkim strankama. Stranke svo­je godišnje finansijske izveštaje ne prezentuju javno ni svojim članovima, a kamoli građanima. Koliko, recimo, košta jedna osrednja stranka godišnje, da li plaća porez? ... Po kom su zakonu stranke priva­tizovane, da li po onom istom po kome se sada naj­bolji komadi vojvođanske privrede prodaju stranci­ma (ako su to uopšte stranci)? Pitanja je mnogo, a zakona o finansiranju stranaka još nema.

Tako da dilema da li je Momčilo Perišić špi­jun ili ne, deluje smešno i potpuno falš. Uostalom, radio sam sa čovekom onomad intervju, valjda bi mi rekao.

(2002)

118 119

U Cara Trajana kozije uši

O bajkama koje to nisu. O stvarnosti koja je u Srbiji optimalna i neprevaziđena. O istraživanjima javnog mnjenja koja stvarnosti sreću kvare

Svi znaju tu priču, čuli su je još kao mala deca. Car je imao kozije uši, ali ko bi tu notornu či­

njenicu javno pomenuo, završio bi u nekom jarku, prosvirane lubanje. Sa carem nije bilo šale. I već su se svi navikli da drže jezik za zubima. Kuvarice su ćutale, portiri su ćutali, generali su se pravili lu­di, ministri takođe. Car je živeo mirno i mrdao ko­zjim ušima.

Svi znate šta je posle bilo, jedan frizer koji je voleo svoj posao i u poslu važio kao vredan prag­matik nije mogao više da ćuti o tim kozjim ušima koje je često gledao. Dok je obilazio rodnu zemlju Srbiju, iznenada sazove konferenciju za štampu i paf – otkri istinu o kozjim ušima. Narodu bi dra­go, ali neki ministri su se jako iznervirali i kover­

tirali ostavke, otišli na odmor, povukli se u samo­ću. Car nije prstom mrdnuo, šta ga briga šta priča frizer. Uostalom, doći će taj opet po bakšiš. Tako je to sa bajkama, nikad nije kako mislite da jeste, uvek je još gore.

Ali mi danas na živimo u bajkama, mi danas živimo u radnoj i nadasve optimističnoj zemlji u ko­joj se obećanja ostvaruju. Deca su nam u školama i čuvaju ih pozornici, što će svakom drogiranju sta­ti na put, ograničiće se točenje alkohola, kampanje protiv korupcije su sve žešće, kampanje za siguran i bolji život su sve skuplje, brojne su agencije koje za skroman honorar, skoro volonterski, medijski ani­miraju građane da pomognu najugroženijim insti­tucijama. Dakle, tu smo, stvarnost kakvu priželjku­jemo samo što se nije ostvarila. Srbija je na pravom putu, i beznačajno je što na tom putu svaka opština ima po nekog lokalnog ili regionalnog mafijaša. Be­značajno je kad mi tačno u glavu znamo ko su oni i nema im pomoći.

Ali nešto stvarnosti sreću kvari. To su istraživa­nja javnog mnjenja. Novo istraživanje javnog mnje­nja u regionu koju je sprovela mreža regionalnih or­ganizacija za istraživanje javnog mnjenja “Balkan monitor” i koje je operisalo na uzorku od 10.000 ispitanika govori o temeljnoj zabrinutosti građana Srbije. Zabrinutosti zbog korupcije, kriminala i ne­zaposlenosti. Ljudi se dakle boje. Car se ne potresa previše, a frizeri drže konferencije za štampu.

(2002)

120 121

O kolektivnoj odgovornosti

Kako je naša moralna refleksija prešla iz XVIII u XIX vek i tamo otkrila individualnu odgovornost

Slušam ovih dana odjeke sa TV ekrana suđe­nja Slobodanu Miloševiću, tom mediokrite­

tu zločina, tom preduvanom mehuru ispunjenom smrdljivim plinom ovdašnjih banalnih zabluda. Eno ih krešte: ne damo te. Ti si naš junak praved­niče – srpski, dakako. Kako vreme odmiče iz sata u sat, iz minuta u minut, svakim gestom potvrđu­je se postojanje, egzistencija, epohalne kolektivne odgovornosti. Da, kolektivne odgovornosti. Nisam rekao srpske, ni hrvatske, ni muslimanske – rekao sam KOLEKTIVNE.

Ali molim vas, kolektivna odgovornost ne po­stoji. Ali molim vas, upravo ovih dana uvaženi aka­demik Nikola Milošević onako usput polemišući protiv stavova Ivana Čolovića tvrdi, lako i samouve­reno, da kolektivna odgovornost ne postoji.

“Sudovi nisu mesta na kojima se ukida kolektiv­na odgovornost, zato što kolektivna odgovornost u

demokratskim društvima ne postoji. Pojam kolek­tivne odgovornosti spada u ideološku baštinu ple­menskih zajednica i totalitarnih država i osnovni je ideološki obrazac svakog nacionalizma”. Tako nam kaže uvaženi akademik. Baje nam demokratski po­vezujući kolektivnu odgovornost sa omrznutim to­talitarizmom, sa plemenskom, dakle primitivnom svešću i sa nacionalizmom. I onda, sve je jasno, ka­ko bi moglo biti govora o kolektivnoj odgovornosti kada se dovodi u kontekst tako nepoželjan i emotiv­no nestabilan.

A šta je u stvari problem, kakav je u stvari pro­blem sa kolektivnom odgovornošću?

Da kolektivna odgovornost ne postoji, moralo bi značiti da delovanje kolektiva ne može nikako da se opiše u terminima koji impliciraju bilo ka­kvu svesnu, intencionalnu i dobrovoljnu radnju. Da li je to slučaj? Naravno da nije, inače ne bi mo­gli postojati kolektivni sportovi, ne bi mogle posto­jati na raznim nivoima strukturirane grupe koje nešto čine i ostvaruju. Bilo bi besmisleno reći da kad tvrdimo da je vojna jedinica (brigada, korpus ili divizija) nešto učinila, tvrdimo samo da je njen pretpostavljeni nešto učinio ili da je samo neki po­jedinac to učinio.

Dakle, kolektivno delanje postoji i mi to zna­mo. Ali, to je samo nužan uslov za kolektivnu od­govornost, ali ne i dovoljan. Da bi neki kolektiv bio moralno odgovoran, on mora biti svestan supstan­

122 123

cijalne veze između svog delanja i posledica koje će uslediti, takođe mora biti voljan da te posledice izazove. Ponašanje shvaćeno kao uzrok mora biti na neki način pogrešno.

Da bi štetne posledice zaista bile greška kolek­tiva zahteva se da egzistira kauzalna veza između pogrešnog aspekta delanja i posledica tog delanja. Sa ovim aspektima kolektivnog delanja malo je te­že, jer vas obično oni koji slepo brane principe in­dividualne moralne odgovornosti ubeđuju kako, navodno, kolektivi deluju drugačije od individua i kako su kolektivi, navodno, “slepi delatnici” (što je samo po sebi kontradikcija). Jedino što još niko od njih nije uspeo da opiše kako to kolektivi deluju, a da ne deluju odgovorno. Oni, razume se, deluju dru­gačije od pojedinaca, ali po istim principima moral­ne odgovornosti.

Osobina većine naših vajnih akademika je na­ravno, da kaskaju za vremenom barem jedan vek, tako da je njihovo novopečeno insistiranje na indi­vidualnoj odgovornosti, kao na progresivnoj demo­kratskoj matrici čudo prelaska iz XVIII u XIX vek. Njihovo slepilo nije iskreno, ali je po staračku se­nilnost spasonosno. Iskreniji su, međutim, svi oni anonimni Slobini navijači, čiji istrajni izlivi podr­ške preplavljuju radiotelevizijske kontakt hot­lajn veze; pa oni najbolje znaju da kolektivna odgovor­nost postoji, da se moglo i ne postupati tako, ali da se htelo, da se znalo, jako dobro, šta je to zločin, ali

da se on i hteo, da se živelo u jednoj jasno struktu­riranoj grupi, gde je svako jasno mogao da prepo­zna svoj deo posla. čak i oni koji su mirno gledali svoja posla, radili su to u nekom kolektivu manjem ili većem, manje ili više odgovornom. Samo što to nije kako se obično misli kolektiv srpske nacije, jer tako nešto ne postoji. Postoji čitav niz kolektiva po­vezanih konstruktom izraženim u pridevu srpski: srpska vojska, srpska policija, srpska para­vojska, srpska akademija, srpska opozicija, srpsko filozof­sko društvo, srpsko ribolovačko društvo, srpsko re­ligiozno društvo, srpsko društvo za Srbe i one koji se tako osećaju... Toliko kolektiva bez odgovornosti – to naprosto nije moguće.

(2002)

124 125

Kako se zove ova država?

Kako se zove zemlja, gde u pola noći, u klasičnoj sačekuši, sa desetak profesionalnih hitaca može biti ubijen general policije, pomoćnik načelnika Resora javne bezbednosti MUP­a Srbije? Da nije to ona ista zemlja u kojoj u restoranu “Mama mia” automatskim oružjem ubiju tadašnjeg načelnika Resora Javne bezbednosti MUP­a Srbije, nije li to ona ista zemlja u kojoj u restoranu FK Rad na Banjici ubiju tadašnjeg saveznog ministra odbrane?

Mogao bi navodno najgledaniji kviz na sve­tu, koji se eto humanitarnom dušom i sve­

tosavskom dobrotom brata Karića prikazuje i na na­šoj televiziji čitaj (BK TV), da postavi u nekom od

narednih emisija svojim takmičarima za milion di­nara sledeće pitanje: Kako se zove zemlja gde u pola noći, u klasičnoj sačekuši, sa desetak profesionalnih hitaca može biti ubijen general policije, pomoćnik načelnika Resora javne bezbednosti MUP­a Srbi­je? Ako bi takmičar zažmirkao i zatražio pomoć, moglo bi mu se pojasniti da je to ista ona zemlja u kojoj ministar policije odmah oštro zavapi kako će “prevrnuti nebo i zemlju da ubicu nađu” (i odmah zatim neovlašteno počne da trabunja o detaljima i metodama istrage koja će tek uslediti). A premijer vlade u ovoj zemlji u kojoj u po noći srokaju značaj­nog policajca kaže da ne zna zašto bi ministar poli­cije zbog toga bio smenjen.

A vi još ne znate koja je to zemlja ni kako joj je cenjeno ime? Pitanje nije lako. Ako vam to može pomoći u ovoj zemlji ima i novinara koji su pokoj­nog generala policije dobro poznavali (kako sami kažu), oni tvrde da je pokojnik bio nadasve pošten policajac i da su kriminalni motivi sasvim isklju­čeni. Ljubitelji određenijih i jasnijih formulacija iz­nose tvrdnju da je dotični policajac stradao zbog podrške revolucionarnim petooktobarskim doga­đajima. O stavu ovog policajca u petooktobarskim previranjima saznajemo iz neviđeno objektivne i činjenicama potkrepljene knjige Ivana Radovano­vića i Dragana Bujoševića.

Dakle, sve je jasno, samo nije jasno koja je to zemlja u kojoj se sve ovo događa. Da nije to ona ista

126 127

zemlja u kojoj u restoranu Mama mia automatskim oružjem ubiju tadašnjeg načelnika Resora Javne bez­bednosti MUP­a Srbije, nije li to ona ista zemlja u kojoj u restoranu FK Rad na Banjici ubiju tadašnjeg saveznog ministra odbrane? Da li je to ista zemlja? Ako nije, u neko dogledno vreme gledaćemo ozbilj­nu i činjenicama potkrepljenu konferenciju u MUP­u Srbije, na kojoj će biti izneti detalji o motivima i počiniocima ubistva Boška Buhe, ministri neće davati nesuvisle izjave i kleti se u osvetu, premijer se neće ništa pitati o tom slučaju, kao ni stranački prvaci parlamentarnih i neparlamentarnih strana­ka. Novinari će citirati izvore iz MUP­a, koristiti svoje izvore i eventualne očevice pitati šta su čuli i videli, a neće spekulisati i izmišljati. Građani, oni obični konzumenti informacija, biće uvereni da je zločin jednostavno zločin i da su njegovi motivi monstruozno prozaični. I znaće da postoje mnoge organizovane kriminalne grupe, ali da ni jedna ne može da pobedi pravnu državu, nekorumpirane čuvare reda, nepristrasno pravosuđe, pravdoljubi­ve tužioce, itd.

Mi, naravno, ne znamo šta će se desiti u neko dogledno vreme u skoroj budućnosti i zato ne zna­mo koja je ovo država i koje je njeno ime.

Kad saznamo, javićemo vam.

(2002)

Oče naš, zašto si nas napustio

Kako se jednog nedeljnog prepodneva na obalama Dunava u Sremskoj Kamenici pokrstilo u Hristu četrdesetoro dece. I kako su vladika i sveštenstvo tome činu doprineli. I šta je ko od toga zapamtio

Prošle nedelje, dana gospodnjeg kada je i Bog legao da se odmori, nedaleko od Novog Sada,

u Zmajevoj Sremskoj Kamenici kršteno je četrdese­toro dece. Četrdeset jaganjaca božjih koji oduzimaju grehe sveta. Dece štićenika Dečijeg sela. Dece kojima bog nije dao da upoznaju svoje roditelje. Umesto to­ga, upoznali su vaspitače, red zajedničkih kuhinja, popodnevni odmor, učenje u strogoj tišini.

Te nedelje božje, činodejstvovalo je u porti cr­kve Rođenja presvete Bogorodice sveštenstvo iz Iri­ga, Ledinaca, Kupinova manastira Šišatovac i Rako­vac. Decu je krstio Vladika sremski Vasilije i sam

128 129

priznavši da nikad toliko dece odjednom krstio ni­je. Okupilo se tu i meštana, pa ko nije bio kršten, is­koristio je priliku da se prosvetli, a ko bi već kršten beše kum onima koje krstiše.

Deca, a bilo je tu i onih u dobu tinejdžera, sagi­njaše glave da ih Vladika blagosilja svetom vodom i prekrsti krstom na kome je i Hrist raspet. Beše lep jesenji dan. Deca koju roditelji zaboraviše i koja ni­su imala kome da budu nestašna. Deca kojoj svet šalje svoju iznošenu odeću i humanitarne pakete i tako ih sigurno i spokojno ostavlja tamo gde su, na zabačenom rubu života, ta deca, to pre podne bila su važna samoj sebi.

Protojerej hrama Rođenja presvete Bogorodi­ce, Teodor Katić, otkrio je novinarima kako je do­šlo do ovog svečanog čina. Deca su sama inicirala ovaj čin, gotovo spontano, posle samo nekoliko časova veronauke. U Dečije selo veronauka je pret­postavlja se, takođe spontano sišla sa neba ravno među nezaštićene štićenike Doma. šta im je drugo preostalo tako samim i nezaštićenim osim da spon­tano iniciraju krštenje. Deci je jasno ono što ruko­vodiocima ovog Doma očigledno nije jasno – da se nekrštenom veronauk ne drži. Zato su se deca spontano krstila da bi im se onda veronauk mogao spontano držati.

I ove nedelje će se ponoviti isti čin za još osmo­ro dece koja su prošle nedelje bila na ekskurziji, pa njihova spontanost nije još prošle nedelje mogla

doći do izražaja. Sveštenici crkve Rođenja presve­te Bogorodice obezbedili su svakom detetu zlatan krstić koji im je darivao sam vladika. Posle su svi skupa otišli na ručak.

Ovo je događaj za pamćenje. Pamte ga lokalni mediji, pamte ga i brojni meštani Zmajeve Srem­ske Kamenice, pamti ga i sveštenstvo pravoslavno, pamtiće ga naravno i štićenici Dečijeg sela. Pitanje je samo ko će šta od njih zapamtiti. Neko će zapam­titi obilnost nedeljnog ručka, neko poj sveštenika, neko lep jesenji dan, hladnoću svete vode i blesavi osmeh nepoznatog čoveka koji se izdaje za krsnog kuma. Nekom će pak u samoćama koje slede male­ni pozlaćeni krstić, poklon vladike, reći da je svet odvratna greška.

Oče moj zašto si me napustio – zavapio je Hrist na krstu u samrtnom času. Sveštenici i fari­seji smejali su se u senci krsta. Evanđelja ne pamte, ali sigurno su posle ovog spektakla sveštenici i fari­seji otišli na neki obilan obed, zajednica je pokrila račune. Evanđelja ne pamte, ali sigurno su neki od njih zagrejani vinom već tada, dok je Hrist umirao na krstu, zamišljali male zlatne krstiće kao dobru merkantilnu robu za vekove koji dolaze.

Oče naš zašto si nas napustio – otćutali su šti­ćenici božjeg doma.

(2002)

130 131

Identitet i histerija

Kako identitet lako postaje histerija i kako nas je o tome još pre deset godina učio jedan mudar pisac, ali ga mi nismo slušali

“Nacionalisti su od glave do pete sazda­ni od nacije”, tako je u eseju Identitet

i histerija mislio i pisao, pre više od deset godina. Đerđ Konrad. Mađarski pisac Konrad Đerđ pre vi­še od deset godina posećivao je ove krajeve gotovo krišom kao persona krajnje sumnjiva. Otkazivano je gostoprimstvo državnih institucija, poput Među­narodnog press centra, kada je ovaj intelektualac trebalo da govori, i to samo zato što se njegov ma­đarsko­jevrejski duh opirao naci­histeriji toliko dra­goj u ovim krajevima.

Godine 2002. gotovo deset godina posle pisa­nja ovog eseja gospodin Konrad je ugledni gost Be­ograda i Novog Sada. Novosadski gradonačelnik ga najzvaničnije gostio, slušao njegove mudre reči. Konrad je dolazeći u Novi Sad primetio anti­semit­

ske grafite, spomenuo je to gradonačelniku a ovaj ih je prvom prilikom svojeručno prekrečio. Blicevi su sevali, kamere snimale. Sve deluje kao da smo nešto naučili od pisca “Vrtne zabave”. Ali nismo.

Ovih dana političari, sveštenici, novinari, avan­turisti teraju nas da se izjasnimo jasnim i preciznim jezikom nacionalnog identiteta. Mi znamo da su identiteti nužno parcijalni. Napuhane apstrakcije koje negiraju jedni druge. Mi ne bismo u apstrakt­ne torove i zato se osećamo pomalo nelagodno kad popisivači, inače sasvim fini golobradi mladići, do­laze u kuću i traže naše priznanje.

Ako se nešto moralo urezati u pamćenje za sve ove godine koje su iza nas onda je to saznanje da je od identiteta do histerije samo jedan mali korak, samo jedan jedva primetni pokret. Histerija umiva identitet u onom trenutku kad se počne naslućivati promena. Onda se histerično počne ponavljati na­cionalna mantra. Poseban vid te histerije je propi­tivanje drugih i drugačijih. Očigledno je da Bager Velja u tome nije usamljen, samo je najglasniji, naj­čvršće drži lopatu i bez sumnje se prvi usudio da se javno seti divnih dana od pre gotovo deset godi­na kad nam ovde nisu slobodno vršljali razni kon­radi i labusi.

(2002)

132 133

3. Hotel “Panonija”

Čiji je naš bolji život

O Omnibusu sve najbolje. Jer ako šaljete nešto na jednu adresu, onda se nemojte čuditi što na tu adresu i stiže. Nismo li upravo mi ti koji dajemo legiti­mitet tom centralizujućem umu

O Omnibusu sve najbolje. Dobar je da bolji i ne može biti. Kako smatra premijer Đinđić,

Omnibus će biti usvojen jer bi sve ostalo bilo “izraz neozbiljnosti”. E, sad ko sme da odobrava amand­mane, onaj ko je tu ili onaj koji nije tu.

I uopšte, ne treba biti iznenađen razvojem dog­đaja. Ono što je Vojvođanska skupština zaslužila, svojim radom i pregalaštvom, to je i dobila. Ako ša­ljete nešto na jednu adresu onda se nemojte čuditi što na tu adresu i stigne. A ovo što se sad događa zaista je otužan kraj jedne nazovi real­politike (kod nas se to pogrešno naziva pragmatizam) koja je više

od godinu dana gubila vreme izgovarajući: Pa i mi smo za autonomiju, ali potrebno je poštovati neku proceduru. Naravno, omnibus će biti usvojen da iz­raz neozbiljnosti ne bi preleteo preko čitavog par­lamenta jedne autonomne regije koja sebi laska da ima neka prava. On će biti usvojen da se ne bismo pogledali u oči i zapitali šta nam to rade oni koji ni­šta ne rade. Danas ćemo gestom odvratnog dema­goga uzeti ono što nam se daje da nam ne kažu da ništa nismo uzeli, a sutra možemo opet urlikati po trgovima i vikati protiv centralizma.

Ali nismo li upravo mi, dakle mi a ne oni, ti koji daju legitimitet tom centralizujućem umu. Ni­smo li mi izabrali put restauriranja jednog već po­dosta mrtvog Ustava. Jesmo. Niko nas nije terao, ali mi smo tako hteli. Reći da nismo imali izbora ne znači mnogo. Zapravo treba postaviti pitanje ko nije imao izbora. Samo onaj ko izbor nije mogao da stvori. Kao najveće žrtve otrcane floskule, da je po­litika veština mogućeg, ispostavljaju se vojvođanski političari kojima je mera mogućeg ono što oni mo­gu ili ne mogu, a ne ono što se stvarno može ili ne može. Onda su oni vesti onoliko koliko mogu. I tu je samozadovoljnoj tautologiji kraj.

Ovde još nikom nije palo na pamet da možda postoji politička imaginacija koja će roditi ideju i da je mera politike zapravo mogućnost da se na ma­lom prostoru uradi mnogo tako što će se promeniti pristup i ugao gledanja; tako što će se ideja poveza­ti sa energijom.

134 135

Naravno, kad nemate ideju ostaje vam procedura, ostaju vam nenadležnosti. Ostaje vam omnibus.

Veliko je pitanje, i to pitanje će se sve oštrije postavljati, ko je ovde stvarno nesposoban i kome ta stvarna nesposobnost odgovara? Građani Vojvo­dine, stanovnici regije svakako neće još dugo guta­ti priču o nedostatnim ingerencijama.

šta će se desiti kad jednog dana neko od njih, parafrazirajući jednu parolu na kojoj se dugo jahalo, gromoglasno postavi pitanje: Čiji je naš bolji život? I šta ako ustanovimo da se našim boljim životom bespravno služe oni koji su godinama pitali “čije su naše pare”. Nešto mi govori da će se ovo gromo­glasno pitanje razbiti o zatvorena vrata Banovine. Razbijaće se tako dok ih jednom i same ne razbije. A iza razbijenih vrata Banovine sedeće ljudi sa in­gerencijama. Praznim.

(2002)

Ko je za, a ko protiv?

Da li su vojvođanske autonomaške partije jedinstvene i monolitne koliko to na prvi pogled izgleda i šta nam govori sukob Isakov­Radosavljević

Naša mala varoš – negdašnja Atina Srpska – sadašnji prozaični grad Novi Sad – iznena­

da, da tako kažemo, preko noći, postala je politička prestonica opasnih igara. Do prošle nedelje važio je jedan politički aksiom koji je silom prilika odu­van sa spiska jeftinih političkih mudrovanja. Važi­lo je nešto što se sad već smatra predrasudom bez prave potke, a to je da samo LSV, to jest njen lider i aktuelni predsednik vojvođanske skupštine, Ne­nad Čanak, može da uzburka politički život grada, pokrajine i šire, to jest da samo on može da izazove medijski hvale vredan skandal. Za njihove koalicio­ne partnere Reformiste Vojvodine, mislilo se da su van mogućnosti da se takmiče u ovoj disciplini.

Ali, od prošlog vikenda pokazalo se da su refor­misti duboko zagazili u frakcijsku borbu, u kojoj nji­

136 137

hov čelni čovek Mile Isakov kao da je izgubio podr­šku. Tako je barem izgledalo onome ko je prošlog vikenda pročitao nešto od vojvođanskih dnevnih novina; tzv. prestonički mediji nisu se bavili ovom svađom. Ali politička čaršija Novog Sada svakako jeste. Iz varoških naglabanja zanimljivo je pratiti li­nije mitomanske koje često nisu tako naivne i spon­tane, kako na prvi pogled mogu da izgledaju. Sve one vode do Nenada Čanka i, u svakoj verziji, on u sprezi sa ovim ili onim ljudima ruši Mileta Isakova. Razlikuju se samo motivi: u jednoj verziji, to je altru­izam i briga za opštu stvar, a u drugoj vlastohleplje. U svakom slučaju, i jedna i druga verzija podržava­ju sliku političkog delanja koja zavisi od moćnog pojedinca bez koga kolektiv kao da i ne postoji. U tu sliku uklapaju se i reakcije Mileta Isakova, koji, uvređen glasanjem u njegovoj vlastitoj stranci, de­monstrativno odustaje od svake kandidature (što će imati katastrofalne posledice za taj isti kolektiv), uklapa se i žanr slika u kojoj Miletov oponent i pot­predsednik Izvršnog veća Vojvodine, Duško Rado­savljević (čija se ambicija opasno raspolućuje izme­đu političke i univerzitetske karijere), tri duga sata razgovara sa Nenadom Čankom i napokon dobija njegovu podršku.

Politika je bliža literaturi i imaginarnom ne­go što to prosečan konzument novina i televizije misli i poima. Politika je obeležena narativnošću i pripovešću i često je pitanje šta je stvarno, a šta

izmišljeno u politici potpuno irelevantno (upravo otud i relativnost istine i laži u politici, a ne iz pu­ke nemoralnosti).

Ali, vratimo se našoj maloj varošici u kojoj je na sceni igrokaz ko je za, a ko protiv, Mileta. Šta nam to sve govori? Možemo se zapitati da li je voj­vođanska politička scena zaista tako definisana, da je čine partije sa jakim liderima i monolitnim strukturama. Čini se da neće baš tako biti, kod ka­rakterno slabijih reformista, nejedinstvo se iskaza­lo najpre i najjasnije, ali i kod lukavijih i poslovično opreznijih ligaša ima pretendenata na mesto kalifa umesto kalifa. A Jožef Kasa? On je izdržao već neko­liko napada koji su se završavali njegovom pobedom i odstranjivanjem stranog tela iz partije, ali sledeći – ko zna. Naime, pozicija vlasti povećava apetite, ali i širi mogućnosti i sredstva za borbu. Da sam ja kojim slučajem antiautonomaški nastrojen vlastodr­žac, svakako bih podsticao političke apetite autono­mističkih političara koji tavore u besplodnoj senci svojih predimenzioniranih lidera.

(2002)

138 139

Kobni promašaji

Nekad su se upadljivo razlikovali oni koji su se opredeljivali za košarku od onih kojima je najomiljeniji fudbal, a o onima koji najradije igraju tenis da i ne govorimo. I danas političare možemo dife­rencirati na one koji preferiraju kolektivne sportove naspram onih koji više vole individualne. Premijer Đinđić recimo igra tenis, miris znoja sa fudbalskog terena suviše je kolektivistički osećaj za njega

Preteći da se pretvori u tradicionalni fudbal­ski duel, susret ekipa pokrajinske i republičke

vlade završio se porazom vojvođanskog fudbalskog tima. Tačno u podne 14. juna na terenu vile u Čor­tanovcima, sa bele tačke krenula je igra na sve ili ništa. Utakmica je izgubljena na penale, posle pro­

dužetaka. Ali i posle promašenog penala potpred­sednika Duška Radosavljevića.

Još je davno, u predvečerje raspada Jugoslavije, primećeno mnogo sličnosti između rata i fudbala, a da teorija stvara praksu posvedočio je i maksimir­ski incident koji je tako lepo legao nacionalistima, našim i njihovim. Uostalom, možda najzanimljiviji kolumnista sa ex­yu prostora, pokojni Veselko Ten­žera, pisao je o fudbalu kao da piše o politici.

Nadmetanje timova dveju vlada namenjeno us­postavljanju što Ijudskijih odnosa dveju po mnogo čemu suprotstavljanih političkih grupacija, samo po sebi nije neka nova zamisao. Sport opušta i rekre­ira. Vojvođanska vlada igrala je pre nekih godinu dana protiv tima Savezne vlade. Pobedila je. Izbor sporta govori više o onom ko bira nego njegove iz­jave i fraze. Nekad su se upadljivo razlikovali oni koji su se opredeljivali za košarku od onih kojima je najomiljeniji fudbal, a o onima koji najradije igra­ju tenis da i ne govorimo. I danas političare može­mo diferencirati na one koji preferiraju kolektivne sportove naspram onih koji više vole individualne. Premijer Đinđić, recimo, igra tenis, miris znoja sa fudbalskog terena suviše je kolektivistička predsta­va za njega.

Kad političari igraju fudbal, onda je to više od igre (ko se seća Voje Brajovića i Petra Božovića iz pomenute TV serije – zna o čemu pričamo). Sve šale idu, dakle, u stereotipnom pravcu republika­

140 141

pokrajina, sva navijanja nose obeležje političkog podvriskivanja. Ali penali su penali, ko promaši penal za svoju ekipu mnogo je kriv. Da li je zbog tog osećaja krivice dr Radosavljević izgubio mobil­ni telefon? Da li je zbog njegovog nesrećnog pro­mašaja cela autonomaška čaršija poludela i rešila da mu smesti gnusnim pričama o slanju nepristoj­nih GSM poruka protivnicima njegovog izbora za predsednika Reformista Vojvodine? Napokon, da li je sve to normalno?

Ima li pravo političar da promaši penal, nije li svaki promašaj političara zapravo kobna greška ko­ja sve nas košta? Zašto bi nas trebalo da zanima ko telefonira sa kojeg telefona i ko šalje poruke i koga privode na “informativni razgovor” (institucija uki­nuta posle 5. oktobra) zbog nedokazanog žvrljanja grafita? Na čitav niz ovakvih i sličnih pitanja može­mo odgovoriti samo ako razmislimo o još jednom novom pitanju. Kome sve ovo treba? Kome treba da pogrešni igrači izvode penale? Ko nespreman tim gura u odsudne okršaje? Pa, onaj kome do pobede zapravo nije ni stalo.

(2002)

Političari jedne dimenzije

Sve, baš sve je politika. Reče političar i skoči sa litice

Pucanj je odjeknuo u predvorju Savezne skup­štine. Slika koja izvire iz ponora banalne pa­

tetike: večito zajapureni večiti junoša lišen svakog skrupuloznog osećaja, lišen svakog saosećanja, okru­žen novinarima, blicevi sevaju. Aleksandar Vučić, kao nekad, kao pod NATO bombama, hrabar i sta­men u centru medijske pažnje čita “oproštajno pi­smo” još­ne­pre­minulog Vlajka Stojiljkovića . Čini se kao da se igra neka predstava. Nema ni jednog gesta ili ljudske grimase (barem psovke ili jecaja) koji bi se mogao okarakterisati kao stvaran i iskren. Ovo su zaista oni, tragikomični strvinari, đavolovi podrepaši. Ako bi to moglo da naudi njihovim ne­prijateljima i đavolu bi se u dupe uvukli. Pogledaj­te Mirka Marjanovića sa zlatnim “roleksom” kako pljucka u prste dok okreće novi list sa tekstom ko­memorativnog govora. Nemojte mi reći da je njego­vom rukom pisan.

Po njima, dakle, sve se može i mora politizova­ti. Smrt nema nikakvu drugu dimenziju nego poli­

142 143

tičku. Oni nisu u stanju da smrt drugačije dožive. Obično, moja smrt nije događaj u mom životu, ona je događaj u životu onih koji me vole, kojima nešto značim, kojima ispunjavam vreme. Ako takvih ima pred izvesnošću moje smrti, obraćam se njima.

Ali ne, za njih smrt jeste događaj i to politički, koji može imati samo jednu jedinu dimenziju – po­litičku upotrebljivost. Život onda po nekoj analogi­ji ima samo jednu dimenziju, političku takođe. Pri­metiti neku drugu dimenziju, skliznuti u neko dru­go područje, gde je život ne­politika, to je opasna anomalija. Nedostatak koji onda proizvodi razne druge nepodopštine.

Ova iznenada obelodanjena i sad već sasvim ogoljena činjenica koja svedoči da ljudi koji su do juče vladali ovim prostorima imaju nedostatak, pro­blem u komuniciranju sa životom to jest sa trenut­nim, stvarnim, običnim i malim problemčićima, ta činjenica nam ukazuje na postojanje opasnih slika u glavama koje su nadraživale njihov politički elan. I još uvek ga nadražuju. Problem jednodimenzional­nih slika i priča u kojima ne postoji minimum ose­ćaja za pojedinačno, neponovljivo i jedinstveno za­pravo je problem hipertrofirane politike.

Ali čini se da se upravo na tom, da tako kaže­mo, osnovnom konceptualnom planu nije promenilo ama baš ništa. Odnosno, da ljudi koji vladaju od ju­če takođe nisu raščistili sa jednodimenzionalnošću i hipertrofijom politike. Istini za volju manifestacija

njihove jednodimenzionalnosti nije tako monstruo­zna kao kod ovih koji su vladali do juče, jer njihov položaj ne zahteva ekstremne poteze. Mediji su im legli na rudu pa se ne moraju mnogo truditi.

Tako, evo, baš pre neki dan na konferenciji za štampu predsednik Skupštine Vojvodine obećava osnivanje fronta protiv velikosrpskog hegemonizma i nacionalizma. I sada, ne što velikosrpskog hegemo­nizma i nacionalizma nema (ima ga još te kako), već zato što slika dotičnog koji stvara front ima do te mere jednodimenzionalnu političku upotrebljivost da se možeš opkladiti da tom hegemonizmu neće pasti dlaka sa glave. Odnosno, što je još gore, od ova­kve akcije samo će narasti, jer njemu treba upravo da jedna površnost potkrepi drugu. Političar jedne dimenzije nije u stanju da primeti bilo šta što nije u njegovoj dimenziji, ni patnju, ni bol, ni krivicu, ni sumnju, ni ljude... Za njega, politika je sve. Pa i smrt čak, i ona je pre svega politika.

(2002)

144 145

Kao stara posuda za led

Šta je vojvođansko pitanje? Da li je vojvođansko pitanje isto što i srpsko pitanje, kako nas ubeđuju pogureni profesori, ili pak vojvođansko pitanje ima neki svoj autohtoni prizvuk

Ne, ne mogu da pišem o zemlji u kojoj bi samo od izvoza malina mogli sve da pozlatimo,

a, gle baksuza, baš uzgajivači malina štrajkaju. Ne mogu da pišem o gradu na reci i njegovom gradona­čelniku kog su vadili iz bunara dizalicom, a najpre su ga na njegovo insistiranje i uz prisustvo novina­ra u bunar spuštali. Ne zato što sve to izgleda kao već dobro poznata farsa, sad već lepo uvežbana i za publiku odigrana, već zato što to nije važno. Ni­je važno, pa da je sto puta na naslovnim stranama dnevnih novina.

Ali šta se događa između dva petka, između dva sedmična okreta vremena, šta je vredno razmišlja­nja jednog običnog sasvim ordinarnog prolaznika? Uvek mi se činilo da kad neko pokušava da vam opi­

še vlastiti dan, da ga je baš u tom lakom nabrajanju onoga što mu se dogodilo, najlakše zaskočiti i otkri­ti u njegovom danu prazninu. Ničim zakrpljeno ni­štavilo. Tako nekako stoji i sa dnevnom politikom, kad počnete da nižete događaje dana i događaje ne­delje, onda tek vidite koliko je ništavila u svim tim akcijama. Postoji jedna temeljna predrasuda o tome, koja tvrdi da ako ne umete da pronađete dovoljno zanimljivih i atraktivnih događaja u svojoj okolini, onda za to nije kriva vaša okolina već vi sami. Vi sa­mi niste umeli dobro da gledate i dovoljno dobro da proniknete u suštinu događaja. Kao što rekosmo, to je puka predrasuda. Nekad se nema u šta proniknu­ti. Ali jedno je sigurno, u stvari mi sami, samo mi, projektujemo važnost i interesantnost. To ne zna­či da je važno šta se kome svidi. Zapravo to je uvek igra moći, vrlo subjektivna igra.

U svetlosti te konstatacije treba se zapitati da li je takozvano vojvođansko pitanje, najpre, uopšte pitanje, a potom i da li je važno? Nije li vojvođan­sko pitanje ustvari (kako nas uveravaju pogrbljeni profesori) srpsko pitanje? Na neki način surogat pitanje? Kao da je do njega došlo zabunom, zame­nom mesta. I sad gledamo komediju situacije. U situaciji prelaska semafora nedaleko od Banovine mnogi građani se nekontrolisano smeju. Prava ko­medija situacije.

Pa dobro postoji li vojvođansko pitanje, autoh­tono samodovoljno pitanje koje nije krinka nekog

146 147

srpskog, hrvatskog, mađarskog ili multinacionalnog pitanja. Ipak, reklo bi se da postoji, mada se čini da je trenutno lošeg kvaliteta, sa rečenicama gramatič­ki faličnim. Postoji Vojvođansko pitanje blokirano u prošlosti kao blesak Vojvodine koja je zaostatak prošlosti. Sama zavisnost od zaborava. Na prvim li­nijama postavljanja tog pitanja zamuckuju nemoćni. A lukavih, koji slatkim šapatom zavaravaju moćne, njih izgleda da nigde nema. I tako Vojvodina stoji kao stara davno upotrebljavana okrnjena posuda za led. Jedva da se neko još i seća čemu je ona služila. Ostaje samo sećanje na vremena kad je bilo leda i razloga za njegovu upotrebu u vidu čaša sa smeđim odsjajem burbona, vremena kad su i posude za led bile prave, pune i neokrnjene.

(2002)

Upravljaj, šta bi drugo!

Prašina se od usvajanja omnibus­zakona još nije ni slegla, a već valja gledati u budućnost. Treba rekonstruisati PIV, treba odgovoriti novim zadacima.

Umesto šampanjca i zdravice, nakon usvaja­nja omnibus­zakona o Vojvodini, mislilo

se na budućnost. Umesto odmora na lovorikama, vredni radnici na razboju autonomije (tzv. razbojni­ci autonomije) već su planirali kako da se kompara­tivne prednosti netom izvojevane pobede iskoriste i, dabome, operacionalizuju. Tako je potpredsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine i šef poslaničkog kluba ove stranke u Skupštini Srbije, Bojan Kostreš, izjavio da za DSS “neće biti mesta” u novom pokra­jinskom Izvršnom veću. Ni pod razno. Jer ne vidi se zašto bi neko ko ne prihvata omnibus­zakon bio u vladi Vojvodine. Zašto bi dotični koji je iz DSS, ako je toliko protiv veće autonomije, uživao plodo­ve te autonomije.

148 149

Iz svega gore navedenog, vidi se da se sprema nešto kao rekonstrukcija pokrajinske vlade. Jedino nije baš najjasnije po kom će se principu i metodu ta rekonstrukcija vršiti. Rekonstrukcija koja treba da očeliči vladu za borbu sa novim zadacima i no­vim ingerencijama. Što bi se reklo, Izvršno veće će morati da odgovori novim zadacima. A ti zadaci će, naravno, zahtevati nove ljude, drugačiju organizaci­ju, veći vozni park, obezbeđenje, itd.

Kao što nedavno reče savezni ministar Živko­vić, bolji je čovek od poverenja, pa čak i ako nije ekspert, nego lažljivi ekspert. Tako i ovde, kad bolje pogledamo, što bismo mi nekim ekspertima davali plate i pozicije kad imamo naše borce za autonomi­ju, odnosno radnike na razboju autonomije (to jest, razbojnike). Nikom ne treba posebno dokazivati da je ovo put ka uspehu u rekonstruisanju vlade.

Ali, na Kostrešovo kadrovanje pre kadrovanja nekim čudom odgovorio je baš Stevo Bobić, sekre­tar za privredu u PIV, koji je, gle čuda, iz DSS. Ovaj veselnik – čiji je doprinos u izradi predloga Zakona o vraćanju autonomnih nadležnosti pokrajini ogro­man i sastoji se od dva reda retko kucanih slova, koja nam poručuju da u privredi Vojvodina ima do­voljno nadležnosti i da joj više i ne treba – uzvratio je da nikakve rekonstrukcije pokrajinske vlade neće biti. Setio se DSS kadar davno izumrlog običaja zva­nog Kolegijum DOS­a, bez čije saglasnosti ne može biti imenovan ni vratar Beogradske kapije. Nema Pokrajinske vlade bez Kolegijuma DOS­a.

Petnaest dana i dvestotinak amandmana tre­balo je da prođe da bismo saznali ono što smo zna­li i pre.

Efikasnost neke nove regionalne samouprave, njena sposobnost da nadležnosti pretoči u bolje poslovanje i, u krajnjoj konsekvenci, bolji život gra­đana Vojvodine presuđivaće jednoj ideji i jednom angažmanu. Zar, ipak, ne bi bilo bolje da onda taj angažman ne bude jedini kriterijum efikasnosti i sposobnosti. Kad je već reč o obrnutoj uslovljeno­sti. Tu se naravno ne radi o DSS­u ili o Ligi, ne radi se o prvoboračkim zaslugama, ne radi se o amble­mima i etiketama; reč je o poslu koji treba obaviti. Uradiš ili ne uradiš.

Jednom davno jedan reditelj, koji je konačno posle dugo vremena političke izolacije dobio prili­ku da režira, požalio se producentu koji mu je ovu priliku omogućio da nema nikakvih uslova za rad. Šta da radim kad nemam salu za probe? – zavapio je. Producent mu je kratko odgovorio: Režiraj, šta bi drugo!

Upravljaj, šta bi drugo.

(2002)

150 151

Miletić i mi

Kako je moguće da nijednom politički institucionalizovanom vojvođanskom subjektu nije palo na pamet da nešto duguje Svetozaru Miletiću

U februaru, mesecu koji je za nama, navršile su se dve godišnjice vezane za ime rodona­

čelnika srpske nacional­liberalne ideje u Vojvodi­ni, Svetozara Miletića. Svetozar Miletić rođen je u Mošorinu 22. februara 1826, pa se prostim računa­njem moglo zaključiti da se ove godine može obele­žiti 175 godina od rođenja pisca slavnog “tucindan­skog članka”. Miletić je umro 4. februara 1901, pa se tako, opet prostim računanjem, moglo saznati da je ovo stota godina od smrti osnivača i prvog urednika lista “Zastava”.

Sad, moglo se računati ali nije se baš nešto pre­teralo u obeležavnju ovih datuma. Nekoliko feljtona po dnevnim “vojvođanskim” novinama, jedna zani­mljiva izložba u biblioteci Matice srpske i ništa više. Naravno, datumi i jubileji samo su politika simbola

ili u gorem slučaju samo su politika. Sad, pitanje je da li lik Svetozara Miletića više ne emanira nikakve političke ideje zgodne za emitovanje ili ideje koje eventualno simbolizuje njegova biografija nisu po­dobne novoj vlasti. Pitanje je više retoričko, jer pod sintagmom “nova vlast” mora se podrazumevati to­liko širok spektar ideoloških teza da bi nesumnjivo i bilo koje tumačenje Miletićevog lika i dela (od onih ultranacionalističkih do onih umereno nacionalnih, pa čak do autonomaških) moralo prepoznati u ne­kom delu DOS­a svoje mesto. Ali nije.

Izvršno veće Vojvodine ume da organizuje no­vogodišnju modnu reviju ili izbor za naj­auto godi­ne, trošeći svoj ugled u saradnji sa mutnim julov­sko­espesovskim firmama, ali jednu svečanu akade­miju posvećenu značajnom kulturnom jubileju ne ume. Gradonačelnik Novog Sada ume da se pojavi u neprimerenoj ulozi prikazivača na promociji no­vog romana svog dobrog prijatelja, ali ne ume da organizuje barem skromnu svečanost povodom go­dišnjice rođenja svog velikog predhodnika.

Ne radi se ovde o ideologiji, ne radi se ovde ni o nekakvom negativnom stavu. Ovde se, jednostav­no, radi o odsustvu stava. O onoj palanačkoj “sve je počelo od nas” i o onoj provincijalnoj “ono što ja ne vidim/ne razumem – to ne postoji”.

(2002)

152 153

Zašto smo davali i zašto dajemo?

Cirkus u poseti vojvođanskim gradovima. Istina je da smo uvek bili pljačkani, zašto bismo to menjali?

Cirkus koji se naziva poseta Vlade Republike Srbije Izvršnom veću Vojvodine i šetanje po

Vojvodini, završena je cirkuski, kako se i očekivalo. Dva premijera su zajedno gostovala na programu novosadskog RTS.

Nekih tri­četiri dana pre toga, u TV magazinu VIN, Gordana Suša je sa svojim gostima, između mnogih tema, dotakla i temu autonomije Vojvodi­ne. Onako uzgred, bez mnogo udubljivanja. Nije tu bilo mnogo šta da se čuje, jer priča o autonomiji u Beogradu uvek zvuči kao da slepom objašnjavaš tir­kiz plavo. Ipak, jedan ženski glas, glas istoričarke Branke Prpe, podsetio je na nešto što bi svi trebali da znaju, a nekako uvek zaborave: Vojvodina je od priključenja Jugoslaviji permanetno bila pljačkana. Dalje se ova tema nije elaborirala.

Da se elaborirala mogle su se izneti frapantne činjenice. Recimo, godine 1926, prema zvaničnom

izveštaju Generalne direkcije, suma ubranih poreza za celu Jugoslaviju iznosila je 1.839 miliona dinara od toga je u Vojvodini naplaćeno 490 miliona ili vi­še od četvrtine. “Pančevac” u broju od 17. avgusta 1927. o ovoj nesrazmeri piše razvejavajući široko ras­prostranjenu iluziju da je ovo posledica privredne superiornosti Vojvodine. Oni te daleke 1927. godine pišu: “Od 839 miliona dinara ubranih kao porez na promet u celoj državi najviše odlazi na Hrvatsku i Slavoniju, zatim na Sloveniju, a tek na trećem me­stu stoji Vojvodina.” Dakle, nije ovaj region bio pri­vredno najrazvijeniji, ali je najviše davao.

Zašto smo davali i zašto dajemo? Mentalitet? Poltronski političari? Poslušnost i bogobojažljivost? Trebalo bi o tome dobro razmisliti, jer, kako sada stvari stoje, jedino su fukcioneri Skupštine Vojvodi­ne i Izvršnog veća uspeli da spasu nešto vojvođan­skih para. Da oni nisu sebi podigli plate, ni ovih jadnih tristotinak miliona dinara ne bi se vratilo u Vojvodinu.

(2002)

154 155

Ljudi željni dobrog autonomaškog hita

Gužva na promociji “Političke istorije Vojvodine”; autonomija Vojvodine kao estradni hit

Da je, kojim slučajem, stari dobri TANJUG, sklon preterivanju i osetljiv na političke im­

pulse, izveštavao sa promocije knjige “Politička isto­rija Vojvodine” novosadskog publiciste Dimitrija Bo­arova, on bi verovatno javio da je na promociji bilo preko dve hiljade novosađana okupljenih u svečanoj sali Gradske kuće. Ovako, nepristrasni posmatrači i neumorni brojači primetili su da je na pomenutoj promociji bilo prisutno preko dvestopedeset ljudi, medu kojima i sam politički krem autohtonih no­vosadskih partija – sasvim dovoljno da svečana sa­la bude dupke puna i da svetlost sa velikih prozora Gradske kuće osvetli prostrani gradski trg.

Za onog ko poznaje, novinarski, i poslednjih go­dina sve više publicistički rad Dimitrija Boarova, okrenut istoriografski potisnutim temama politič­

ke i ekonomske istorije Vojvodine, poseta ovakvoj priredbi normalna je stvar.

Sa promocije predhodne knjige Dimitrija Boa­rova “Apostoli srpskih finansija”, koju su pre četiri godine izdali “Stubovi kulture”, a koja se održava­la u prostorijama Advokatske komore Vojvodine, pamtimo prefinjenu intelektualnu atmosferu, re­cenzente Dr Ljubu Madžara i Dr Ranka Končara i tek nešto više od tridesetak stvarnih poštovalaca publicističkog rada Dimitrija Boarova.

Svašta se dogodilo u međuvremenu, ali biće da popularnost Dimitrija Boarova ipak nije porasla pet puta; izvesnije je da je autonomija Vojvodine posta­la političko­kulturni hit. Hit kome će uskoro kamer­ni prostori biblioteka i čitaonica postati tesni. A ve­likih stadiona i prostranih mitingaških pustara u Vojvodini tako je malo.

(2002)

156 157

Vojvodina ravna kao Ravna Gora

Kako izgleda prosečan vojvođanski četnik? U njegovom izgledu mora biti nešto avetinjsko, utvarno i nerealno, jer on zapravo i ne postoji. On samo osniva udruženja

U sali Skupštine opštine Sremski Karlovci na Dan Svetog Save održana je osnivačka skup­

ština regionalnog odbora Ravnogorskog pokreta “Srpska Vojvodina”. Da bi sve bilo kako Bog zapove­da, osnivanje je blagoslovio episkop bački Vasilije. Osnivačku skupštinu pozdravili su i kolege četnici iz Beograda, koje je predvodio Dragomir Bošković. Da četnika ima svuda, dokazali su i predstavnici odbora u osnivanju iz Republike Srpske. Bilo je tu i starih četnika đenerala Draže.

Šta se može zaključiti iz ovih nadasve razvese­ljavajućih vesti? Najpre, ako je neko mislio da Voj­vodina sa četničkim pokretom ima veze koliko i sa engleskom kraljicom, grdno se prevario. Vojvodina

je zapravo srpska kao što to kaže ime ovog udruže­nja. Ono što je srpsko mora biti da ima neke veze sa četnicima. Ovaj propali projekat srpskog slepila baš bi mogao u Vojvodini da ima svoje korene. Jer poznato je da je u Vojvodini sve ravno, poznato je takođe, da je Vojvođanima sve ravno, zašto onda ne bi i Ravna Gora mogla biti u Vojvodini. A tamo gde je Ravna Gora tamo su i ravnogorci. Kad se rav­nogorci kreću to je onda ravnogorski pokret. Tako ispada da su ravnogorci u stvari domoroci. Pitanje ko su domoroci u Vojvodini, mučilo je naše sugra­đane već duže vreme. Sad znaju.

A čime će se baviti ta novoosnovana “Srpska Vojvodina”? Pa, baviće se kulturom, naravno. U tu svrhu, “Srpska Vojvodina” je osnovala kulturni štab, koji će valjda imati vrhovnu komandu nad svim bit­kama – kulturnim, naravno. Da li će u tim bitkama biti mrtvih i ranjenih, to se još ne zna. Ali sudeći po svemu što se događa u poslednjih mesec dana u našoj pitomoj ravnici – po najezdi udruženja koje uglavnom osnivaju naši stari znanci, i koja se bave te zaštitom Vojvodine od ovog, te zaštitom ćirilice od onog, te zaštitom srpske tradicije od onog i onog – nekih bitaka mora biti, naravno odbrambenih. Ili se to nama priviđa ili neko ponovo misli da je na­pad najbolja odbrana, a u tu svrhu ni ravnogorska sredstva nisu isključena.

(2002)

158 159

Dani bola i ponosa

Konačno da postavimo i to pitanje: kako je umirovljeni Savez demokratskih partija vaskrsao kao prvoklasna blokovska roba, i zašto je, nekad propisno odgurnuta, Vojvođanska demokratska opozicija postala vanparlamen­tarna ustavotvorna skupština

Hajde konačno da postavimo i to pitanje. Da ga postavimo mi koji smo sve ove godine

gledali kako nam razbucavaju zemlju, kako nam uni­štavaju Vojvodinu, kako nas i naše bližnje izvlače iz podruma i odvode da druge ljude ubijamo po po­drumima. Dakle, hajde mi koji smo sve ove godine glasali protiv; nejakom rukom zaokruživali alterna­tivu koje nije bilo, slabi da se odupremo efikasnije, da mi s ove strane postavimo to pitanje: Da li nam je DOS uopšte bio potreban?

Kako, molim?

Da, upravo tako, da li nam je bila potrebna tvorevina koja je sebe teškom mukom i, u priličnoj meri, po diktatu spolja, ukalupila u savez nazvan Demokratska opozicija Srbije. Odgovor ni izdaleka nije jednostavan, ali nije ni onakav kakav se očeku­je. Danas, sa ove vremenske distance, ispostavlja se da nam je široki front borbe protiv režima bio neophodan. U tolikoj meri represivan režim nije se mogao menjati na običnim izborima, uz uobičajeno slikanje i rukovanje. Ali, da li se mogao rušiti mimo ovog koalicionog koncepta. Mogao je! Samo što bi u tom slučaju stvari morale da se nazovu pravim imenom, a odgovornost ne bi bila kolektivna. U tre­nutku kada je većinsko antirežimsko raspoloženje tražilo samo priliku da se izlije u nešto što neće biti bojkot i povlačenje, zatajila je odgovornost politič­kih lidera i graditelja stranačkih strategija. Grupni portret sa predsedničkim kandidatom bio je udob­na startna pozicija. A grupnost omogućava lagano amnestiranje od pojedinačne odgovornosti. Čvrsto stegnuti palčevi prilikom potpisivanja koalicionog sporazuma zamenjeni su čvrsto uvezanim interesi­ma vladanja i vladalačkih ambicija i, tako, samo što ne izgovorimo: DOS nema alternativu.

Danas, kada se na inicijativu autonomaških li­dera najavljuje stvaranje “trećeg bloka” unutar vla­dajuće Demokratske opozicije Srbije, ne možemo da se otrgnemo utisku uzalud protraćenog vremena. Ili, još gore, da izgovorimo tako nešto kao: obični

160 161

opozicioni oportunizam. Jer, šta drugo znači utopi­ti onomad formirani Savez demokratskih partija u DOS, pa ga sad vaskrsavati kao blokovsku robu. Ili šta drugo znači onomad odgurnuti Vojvođansku de­mokratsku opoziciju, pa je sad vaskrsavati kao usta­votvornu vanparlamentarnu skupštinu.

To se zove – kad ste u Novom Sadu u trouglu Ilije Ognjanovića, Trg Mladenaca, Bulevar Mihajla Pupina – oportunizam. A kad ste na Novom Beogra­du, onda se to zove legalizam, čim pređete Brankov most, oportunizam postaje pragmatizam.

Neko će reći da je u vreme formiranja DOS­a pojedinačna snaga stranaka bila veoma mala, a da eto danas, kako tvrde analitičari, upravo te manje stranke dolaze do svoje prave snage. Moguće je da treba verovati analitičarima. Ali, trebalo bi se zapi­tati gde počiva snaga tih malih stranaka. Bojim se da počiva na truloj trgovini oko skupštinske većine. Trgovini koja je zapravo eufemizam za parlamentar­nu korupciju nesagledivih posledica.

(2002)

Samo gubitnici napadaju vlast

“Filmske novosti” dobijaju novog direktora. DOS, kao, ne zna ništa o tome da bivši direktor novosadskog “Dnevnika”, Dragan Radević, nadaleko čuveni Miloševićev poltron, treba da upravlja “Filmskim novostima”. Građanin kao “paloma maramica” – oportunista kao vaspitni primer

Da li je bivši direktor i novosadskog “Dnevni­ka”, Dragan Radević, postao novi direktor

“Filmskih novosti”. Savezna vlada, kako kaže save­zni sekretar za informisanje Slobodan Orlić, nije ga imenovala na to mesto. To zvuči kao do nova vlast nema veze sa ovim skandaloznim imenova­njem čoveka koji je devet godina iz Novog Sada do­kazivao da niskost i poltronstvo nemaju cenu. Me­đutim, Savezna vlada ga i nije mogla imenovati jer

162 163

ona imenuje samo generalnog direktora Savezne javne uprave Radio televizije Jugoslavija i članove upravnog odbora. Rukovodioce posebnih sektora ove javne ustanove medu kojima su i “Filmske no­vosti”, imenuje generalni direktor, uz saglasnost upravnog odbora. To bi, za naivne, značilo da Sa­vezna vlada nema nikakvog uticaja na kadrovsku politiku javnog preduzeća kojem je osnivač. Pa, za to smo se i borili. Moglo bi se u to još i poverovati da Slobodan Orlić nije rekao još nešto. Naime, on je potvrdio da mesto direktora “Filmskih novosti” po koalicionom dogovoru pripada SNP­u, što samo znači da su sva kadrovska rešenja profilisana i brat­ski podeljena. Što opet govori da tu gde političari dele kvotama mesta na koje treba da dođu odgovor­ni i vredni ljudi – jednostavno sreće nema. Svakom normalnom ko je samo jednom u proteklih devet godina otvorio list “Dnevnik” u kome je direktoro­vao Dragan Radević, ne mora se posebno objašnja­vati što dotični ne zaslužuje ni trafiku da drži, a ka­moli da direktoruje u nekoj saveznoj ustanovi. Sva­kom normalnom od ovakvih vesti je muka. Muka mu je ne od raznih radevića (koji su mu se morali smučiti mnogo ranije) već od onih koji ih, kao, ni­su imenovali na ta mesta, koji, kao, ništa ne znaju, koji uvažavaju sud javnosti, legalizam, ekspertske kvalitete, i tome slično.

Dakle, svako normalan kad pročita ovakvu vest mora se osetiti poput budale. Poput paloma proizvo­

da izrađenog za potrebe svrgavanja Miloševićevog režima, iskorištenog pa bačenog, može se osetiti svaki normalan i pošteni građanin ove zemlje kad vidi Miloševićeve ljigave poltrone kako se udobno smeše sa neke nove funkcijice.

U svakom slučaju, vaspitna vrednost ovakvih poteza nesumnjiva je. Onim generacijama koje sta­savaju nedvosmisleno se stavlja do znanja da se oportunizam, poltronstvo, laž, snishodljivost pre­ma vlasti jednostavno isplate. Da se ubuduće zna – samo gubitnici napadaju vlast.

(2002)

164 165

Naftna Industrijo – Volim te

Kako se jedan događaj od prošle nedelje povezao sa jednim događajem od pre dve decenije. Kako ljubav može biti slepa. I kako iz svega toga proizilaze šifrovane ljubavne poruke

Oni stariji će se setiti, bilo je to negde sredi­nom osamdesetih, jedan skandal protresao

je naš malograđansko­socijalistički mir. Naime, sred bela dana, u sred grada Zagreba, tada glavnog gra­da Socijalističke Republike Hrvatske, jedan sredo­večni gospodin protrčao je ulicama Zagreba preko glavnog trga go kao od majke rođen. Bio je oktobar, hladnoća je već zavladala, a gospodin je dok ga ni­su obuzdali, pokrili ćebetom i strpali u “maricu”, ponavljao vičući: Ja volim Zagreb!

Gotovo sve novine su objavile fotografije ovog incidenta, one pristojnije i sa većim tiražima su stidno mesto dotičnog gospodina prekrili crnom naštampanom trakom, a bilo je i onih senzaciona­

lističkih kojima ljubav za istinom nije dozvoljavala ni tu malu štamparsku laž.

Kako se kasnije ispostavilo, ili kako je neko hteo da se ispostavi, sredovečni gospodin bio je zapra­vo duševno poremećena osoba koja je umislila da će ovim gestom skrenuti pažnju na sve drastičnije komunalne probleme grada Zagreba, na kašnjenje tramvaja, pljuvanje po ulici, neuredne komunalne instalacije i čitav niz gorućih životnih problema. Za­to je onoliko i vikao da voli Zagreb. U osnovi svega stojali su ljubav i briga.

Danas, kad je čuvena scena u kojoj predsednik Skupštine Vojvodine Nenad Čanak baca tablu sa nat­pisom RTS na zemlju iza nas, gotovo sa sigurnošću se može tvrditi da dotični gospodin iz Zagreba ni­je bio duševno poremećena osoba. Smestili su mu, to je očigledno.

I kod gospodina Čanka mogla se prepoznati ista vrsta ljubavi koju je pre dvadesetak godina de­monstrirao golišavi gospodin. I gospodin Čanak kao da je vikao i ponavljao: Ja volim Vojvodinu. I niko ga nije čuo. I onda ju je morao skinuti. Nju – Tablu. Sad vidimo da i njemu pokušavaju da smeste, može bi­ti isti oni izopačeni umovi koji su smestili i onom zagrebofilu. Ali za razliku od svog prethodnika go­spodin Čanak se ne da, umesto da sedi i čeka da ga neko zatvori u “maricu” on sutradan odmah poseti NIS i saopšti im da je osamdeset posto NIS­a ustva­ri NIV. Kome ni posle ovog nije bilo jasno da je reč

166 167

o ljubavi ka Vojvodini i pokušaju da se na taj pro­blem skrene pažnja taj je mogao da pogleda sedni­cu vojvođanske Skupštine i tu se neposredno uveri kako ljubav može biti slepa.

Događaji sa NIS­om koji se pred našim očima pretvara u NIV i sa RTS­om koji se pretvara u RTV Novi Sad nisu samo slučajno povezani u vremenu i prostoru relativnim akcijama jednog čoveka. Oni su suštinski povezani jednim erosom i jednom bri­gom. Nije sporno da brigu danas imaju mnogi, a ne­što manji broj građana Vojvodine ima i ljubav, ali pitanje se postavlja da li je reč o istim emocijama kod svih tih različitih ljudi. Nenad Čanak svakako misli da njegova briga mora biti i naša briga, tako nekako ispada pošto je on predsednik Skupštine Vojvodine. Ali, da li njegova ljubav mora biti i na­ša ljubav? Sumnjam.

Ove poslednje šifrovane ljubavne poruke uka­zuju da se tu znatno razlikujemo. Uostalom, kako biste pročitali skraćenicu NIV?

Naftna Industrijo, Volim te – tvoj Nenad Ča­nak.

(2002)

Politička borba gusana

Ko to za praznike radi, ko se uoči Vaskrsa pravi da se ništa nije dogodilo i kako će se stvari razvijati kad zaista počnemo da radimo

Kada je Steva Prodanov u nedelju na mokrin­skoj javnoj sceni na očigled svih okupljenih

pojeo jaje, čisto da se vidi da slučajno nije lažirano ili kako se u Morkinu još kaže”švindlovano”, pro­glašen je za šampiona 13. svetskog prvenstva u tu­canju uskršnjijm jajima u Mokrinu. Selo Mokrin smešteno nedaleko od Kikinde poznato je po svet­skim prvenstvima, u borbi guskova takozavanoj Gusanijadi i onom održanom u nedelju, Svetskom prvenstvu u tucanju farbanim uskršnjim jajima – takozvanoj tucanijadi.

Kako javljaju dopisnici, nakon uvodnih borbi, šesnaest takmičara, uglavnom iz Mokrina i Ostoji­ćeva, mada ih je bilo i iz Ljubljane, odmerili su jači­nu svojih jaja u finalnim borbama. U velikom fina­lu sastali su se Steva Prodanov iz Mokrina i svetski

168 169

šampion od pre dve godine, Mile Ilijin iz Ostojiće­va. Stevino jaje bilo je čvršće. Mokrinčani, navikli na ovakva uzbuđenja, nisu ovim svetskim šampio­nima pridali prevelik medijski značaj.

Ali medijski značaj, barem u finalu protekle nedelje, dobili su akteri nedavne sednice Skupštine Vojvodine, tačnije poslanici Lige Socijaldemokrata Vojvodine koji su uzburkavši mirnu radnu atmosfe­ru vojvođanskog parlamenta nasekirali poslanike što je ishodilo prekidom redovne sednice, čiji nasta­vak sledi što je pre moguće, jer je ostalo još dosta tačaka dnevnog reda za raspravu.

Primetno je da su se i gospodin Đorđe Đukić, predsednik Izvršnog veća Vojvodine, kao i predsed­nik Skupštine Nenad Čanak, čiji poslanici su i akte­ri ovog incidenta, a koji, uzgred da pomenemo, nije vodio ovu sednicu. Dakle, primetno je da su svi jed­noglasno poricali bilo kakav politički značaj ovog incidenta. Ono, istini za volju, povod za incident je zaista bio potpuno neprimeren tako burnoj reakci­ji, takoreći povoda gotovo da i nije bilo. Međutim, stvari tako mogu izgledati na površini, kad se malo bolje pogleda vidi se da LSV pokušava već duže vre­me da isproba svoju skupštinsku snagu, pomenimo samo inicijativu za smenjivanje jednog potpredsed­nika Izvršnog veća Vojvodine koji dolazi iz, gle ču­da, redova Koalicije Vojvodine. Kako se saznaje ta inicijativa, koja je pokrenuta još pre uvođenja van­rednog stanja, nema podršku ni predsednika Izvr­

šnog veća Vojvodine a ni poslanika u Skupštinitini Vojvodine koji dolaze iz redova DS. Možda je upra­vo to saznanje, a ne navedeni razlog, bilo motiv za burnu reakciju poslanika LSV­a i za njihovu opser­vaciju da IV ignoriše Skupštinu. Tek kako bilo, ovo su samo nagađanja a na ovoj javnoj sceni neko je progutao jaje, glatko bez da mu je zastalo, i celu pri­ču tako sveo na političku borbu gusana.

Odlukom Vlade Srbije ponedeljak po Uskrsu koji se slavi po starom kalendaru, proglašen je za neradni dan. Vaskršnji ponedeljak kao zvanični neradni dan. Ako ste u (Veliki) petak krenuli da u Novom Sadu obavite neki posao u banci ili drugoj kakvoj ustanovi mogli ste da “poljubite vrata”. Ako ste bili neoprezni da upitate zašto dotični ne rade rizikovali biste izliv klasične netrpeljivosti, ili ne­čeg ne daj bože goreg. Julijanski, Gregorijanski ili Prvomajski svaki nam je kalendar dobar ako sadrži veći broj “crvenih slova”.

Skupština grada Novog Sada u utorak (29. apri­la), dakle odmah posle praznovanja treba da ima novo, redovno, zasedanje. Odbornike čeka razma­tranje završnih izveštaja budžeta za prošlu godinu, nekoliko regulacionih planova, koncept reforme gradske uprave, a treba da se postavi i nekoliko no­vih članova raznih odbora. Završni račun budžeta grada za 2002. godinu pokazuje da je gradu ostalo 19 miliona dinara viška, što i nije čudno znajući da je rebalansom budžeta izvršenog krajem godi­

170 171

ne, grad nakon niza godina imao suficit. Prema iz­veštaju, sredstva su korišćena namenski, mada se primećuju nelogičnosti u raspoređivanju novca.Re­cimo akcija “Novi Sad bezbedan grad” budžet je ko­štala nešto više od 15 miliona dinara, a protokol i reprezentacija potršili su skoro 12 miliona dinara poreskih obveznika. Kako će odbornici glasati po­sle prazničnih dana Vaskrsa nismo u mogućnosti da vam saopštimo jer ovaj broj zbog sledećih, prvo­majskih praznika, zaključujemo ranije, ali ako je u pokrajinskoj skupštini bilo moguće da neko dobije iznenadni napad “burnog reagovanja” jer je tu navi­ku godinama u opoziciji sticao (objašnjenje Nenada Čanka), nije isključeno da i odbornici novosadski na nešto odreaguju (burno).

(2003)

C­48 ponovo u Vojvodini

Za nepunih desetak dana snažno su kompromitovana sva tri inače posvađana autono­mistička lidera; droga i mafija, DB i bahatost

U već pomalo dosadnjikavoj dramaturgiji Ha­škog tribunala oličenoj u poznatoj “šta mi

možete” pozi njegovog najpoznatijeg osumnjičeni­ka, uoči prvomajsko­uskršnjih praznika, zaiskrilo je istinsko uzbuđenje, pojavio se C­48. Zaštićeni svedok iz krajeva vojvođanskih (nema te modulaci­je glasa koja može da sakrije naše otvorene samo­glasnike i lepu lalinsku sporoću), koji ne samo što je naš, već poznaje i mnoge odavde, a kako izgleda, mnogima je i u kući bio. Odmah je čaršija počela da prebrojava ko je baš tih dana otišao na more, iznenadni službeni put ili ko jednostavno nije vi­đen na uobičajenim mestima u uobičajeno vreme. Čaršijska istraga o identitetu zaštićenog svedoka još uvek traje pa se rezultati, u interesu iste, još ne mogu objaviti.

172 173

C­48 je kao što je poznato na čistom vojvođan­skom jeziku objasnio kako je početkom devedestih godina kockarnica u centru Novog Sada “Monte rojal” služila tadašnjem direktoru RTV Novi Sad Miloradu Vučeliću, tadašnjem glavnom uredniku Infromativnog programa Marku Kekoviću, braći Popivoda i još mnogim likovima sa službenim legi­timacijama, za sastanke, uživanje i dogovaranje o važnim stvarima etničkog čišćenja, stvaranja čvr­ste granice prema Hrvatskoj i tome slično. Onako usput C­48 se pohvalio da je Službi omogućio pri­sluškivanje petrovaradinskog sveštenika župe Sve­tog Roka Marka Kljajića, tih godina angažovanog u zaštiti prava Hrvata i obelodanjivanju srazmera etničke čistke nad njima, i početkom devedestih perspektivnog novinara, a danas vlasnika mnogih tiražnih tabloida Roberta Čobana.

Ovo usputno priznanje koje je trebalo da pot­krepi autentičnost ostalih tvrdnji gospodina C­48 govori više nego što želi. Naime, prvo pitanje sa svim svedocima “pokajnicima” koji dolaze iz Službe uvek glasi ko ih šalje, odnosno da li su oni zaista pokajnici koji su raskinuli sa svojom prošlošću ili još ponekad odrade neki poslić za starog poslodav­ca. Logično je dakle da se zapitamo kakvu nam to poruku C­48 šalje i u čije ime.

To da je Služba grandiozno kršila ljudska pra­va, prisluškivala, montirala procese, plela spletke, svađala stranačke lidere itd, naslućivao je, znao i

uverio se svaki iole inteligentniji stanovnik ove ze­mlje u proteklih desetak godina, ali kad nam takva vestica stigne iz Haga a posle nje ne uslede nikakve zvanične reakcije iz dotične Službe (koja ime menja a ćud izgleda nikada) onda to može da zvuči kao: prisluškivali smo i prisluškivaćemo, a za to se ne moramo nikom pravdati. Ova podmukla hrid sva­ke tranzicione mladodemokratsko­istočnoevropske zemlje iskrsla je preko Haga konačno i u našem mo­reuzu, a drugi dan svedočenja zaštićenog C­48 na nju je naleteo aktuelni potpredsednik srpske Vlade, autonomaš ovdašnji, predsednik Reformista Vojvo­dine, Miodrag Isakov. Naime baš je njega, na insisti­ranje osumnjičenog SM, svedok naveo kao primer kako je Služba preko kockarnice “Monte rojal” kon­trolisala neke za nju interesantne ljude. Miodrag Isakov početkom devedesetih nalazio se na čelu Nezavisnog društva novinara Vojvodine i na čelu opoziciono­autonomaškog nedeljnika “Nezavisni”. C­48 je haškoj i svetskoj javnosti prodao bajati čar­šijski trač kako je porocima skloni Miodrag Isakov Mile navodno prokockao pomoć Soros fonda name­njenu listu “Nezavisni”. Dakle, pomenuti navodni osmogodišnji saradnik Službe zaštićeni C­48 proda­je nam dobro poznatu čaršijsku priču bez ijednog novog detalja koji bi nas uverio da on stvarno zna neke činjenice koje nije prežvakalo svako kafansko društvo iz užeg centra Novog Sada.

Akteulni potpredsednik srpske vlade je na do­vođenje u vezu DB­a i njegove ličnosti, prirodno,

174 175

bio veoma osetljiv i u pisanoj, lepo sročenoj izjavi za javnost, prezentiranoj preko Agencije Beta, po­ručio je da ga je radoznalost vodila po kafanama i svim drugim porocima ali da do DB­a i droge nikad nije stigao. Opravdanje tipa: nisam časna reč. Isa­kov je pozvao Službu da objavi sva dosijea o njemu ako takvih ima. Međutim, BIA ćuti kao da je DB. Zaista da li javnost treba da zna, da li je, ko i kada od aktuelnih političra bio u saradničkim, dobrovolj­nim, prinudnim ili kakvim drugim odnosiima sa službom i da li Služba poseduje dosijea o nekom od njih, da li treba da ih objavi ili barem da obelodani njihovo postojanje.

U vreme kad je preko telefona moglo da se pita “tamo gde treba” da li o nama postoji nekakav dosi­je, jedan značajan akter “foteljaško­birokratskog” rukovodstva Vojvodine nazvao je dotični broj i ras­pitao se o svom dosijeu. Ispostavilo se da čovek, na­vodno, nema dosije. Državna bezbednost se nikad nije intresovala za njega, nije ga pratila niti prislu­škivala. Toliko o objavljivanju dosijea.

U međuvremenu, po izjavama gospodina Isako­va moglo se naslutiti da on sumnja da je ova kom­promitacija tempirana iz Vojvodine, to jest da glav­ni kreator ovog skandala ne sedi daleko od mesta gde je nekad bio kasino “Monte rojal”.

Ali jedna je stvar promakla mnogima pa i Mi­odragu Isakovu. Za nepunih desetak dana snažno su kompromitovana sva tri autonomistička lidera:

Nenad Čanak zbog navodnih veza sa Nenadom Opa­čićem, Miodrag Isakov zbog navodne saradnje sa DB­om i Dragan Veselinov zbog navodne sukrivnje za saobraćajnu nesreću u kojoj je akter bio njegov službeni vozač. Ova specifična aferaška čistka “voj­vođanskih kadrova” nikako ne može biti slučajno koincidirana, niti tvrda podeljenost autonomaške scene može imati razloge samo u taktičkom razmi­moilaženju. Pogledajte dobro oko sebe, do sad se C­48 već morao vratiti iz Haga.

(2003)

176 177

Kadrovi su prolazni, lideri su opasni

Kako se zove najveća vojvođanska sapunska opera?

Predsednik Reformista Vojvodine Miodrag Isa­kov izjavio je pre neki dan, gostujući na lokal­

noj novosadskoj TV “Apolo” da Vojvođanksi savez ne postoji. Ovo je potkrepio tvrdnjama da ova široka koalicija praktično ne funkcioniše već godinu i po, a za to su po Isakovu odgovorni Liga socijal demo­krata Vojvodine i Savez vojvođanskih Mađara.

Lideri ovih stranaka, nastavio je da puca iz te­šog naoružanja Isakov, su se dobro ugnezdili u Skup­štini i Izvršnom veću Vojvodine i u mnogim opšti­nama Vojvodine, pa im, po Isakovu, nije u interesu borba za autonomne vojvođanske stvari. Spominjan je tu nostalgično “jogurt” i podsećalo se na to kako i od ove vlasti građani nemaju nikakvu korist kao ni od one predhodne.

Ovom izjavom nastavljena je produkcija voj­vođanske sapunske opere zvane “Ja sam najveći autonomaš i nema drugih osim mene”. Vojvođan­

ski savez je široki front političkih stranaka (parla­mentarnih i vanparlamentarnih), nevladinih i svih drugih organizacija (ima ih devetnaest) formiran u avgustu 2001. godine. Veoma slobodno koncipiran i krajnje labavo vezan. On je pre svega strateškog karaktera i cilj mu je da okupi sve subjekte iskre­no zainteresovane za autonomiju Vojvodine. U taj savez vas uključuje vlastito delovanje i mišljenje a isključuje takođe vlastito antiautonomaštvo i kon­tra­vojvođanski stavovi.

Vojvođanski savez, tako široko shvaćen, je imao problema u radu, odnosno profil njegovog delova­nja nije jasno definisan, jer on nije centralizovan, niti je izborna koalicija koja deluje po kohezionim silama kvota i podele izbornog plena. Drugi pro­blem njegovog delovanja je sastav. Naime, on je sa­stavljen od subjekata koje različit politički položaj tera u različitu ponekad čak i suprotnu logiku de­lovanja, jer stranke koje participiraju u vlasti bez obzira na kom nivou imaju često drugačiji taktički pristup pojedinim pitanjima. Ono što mnogi pre­viđaju je činjenica da je upravo ovakva tvorevina, kakva je Vojvođanski savez, jedina alternativa lider­skoj sujeti vođa tzv. autohtonih vojvođanskih par­tija, ali upravo ova sujeta može najviše i da ugrozi delovanje ovakvog saveza.

Odgovarajući na konstatacije Isakova predsed­nik SVM­a Jožef Kasa konstatuje da u radu Saveza ima problema, ali da za to nije kriva njegova stran­

178 179

ka, već upravo Isakov koji je svojim stavovima kom­promitovao rad ove alijanse. Pri tom je Kasa poja­snio da misli na Isakovljevu podršku Koštunici kao predsedničkom kandidatu.

Najbolji odgovor Isakovu dalo je predsedništvo Vojvođanskog saveza zakazavši svoju sednicu za 15. maj. Predsedavajući operativnoj koordinaciji Vojvo­đanskog saveza, predsednik Skupštine Vojvođan­skog pokreta Slobodan Budakov koji je i zakazao sednicu za novosadski “Građanski list” kaže: “Nije sporno da Liga socijaldemokrata Vojvodine, Savez vojvođanskih Mađara i Reformisti Vojvodine spa­daju među vodeće stranke, ali ne bi bilo dobro da Savez dozvoli da se međupartijska prepucavanja iz­među jedne, druge ili treće stranke odraze na stra­teške ciljeve ovog saveza a to je ostvarivanje pune autonomije Vojvodine.”

Ne bi bilo dobro, ali posle kontinuiranog pre­pucavanja u javnosti koje je odavno postalo deo lo­kalnog političkog folklora, teško da se tako nešto izbegne. Naime, pitanje je da li iko od lidera ima tapiju na ideju autonomije, kao što je pitanje čime se to dokazuje lojalnost toj ideji i šta se postiže ako se politički konkurent blati.

Vojvođanski savez ako ima problema u funkci­onisanju onda ih ima upravo zbog toga što nekima nije jasno da mora postojati strateški minimum is­pod kojeg, ko zađe više, jednostavno ne stoji u auto­nomaškom bloku, ne zato što ga neko iz tog bloka is­

ključuje, već zato što ga građani neće prepoznati kao takvog. O tom strateškom minimumu, o tom okviru za sliku sa autonomijom niko ne želi da progovori, niti da javno ocrta njegove obrise. Sve se, kao nešto, podrazumeva. A podrazumeva se upravo zbog to­ga da bi se u svakom momentu mogao strateški cilj zameniti nekim trenutnim liderskim ili partijskim inetersom predstavljajući ga kao glavni cilj.

Bez ovog javno obznanjenog i verifikovanog okvira, bez da se oslušne javni puls i da se u inter­akciji sa bilom vojvođanske javnosti proizvede je­dan jednostavan strateško­programski kredo, neće se učiniti ništa. Lideri autonomaški su posvađani. Pa, šta? Ne treba oni da spavaju u istoj postelji. Ne treba oni ni da progovore reč između sebe, ako im je mrsko. Ali moraju, zbog građana Vojvodine, na koju se toliko često pozivaju da zajedno izbore mini­mum. To i logički i strateški i praktično dolazi pre svake borbe oko podele vlasti, funkcija i kadrovanja. U Vojvodini već postoji jedna stranka koja misli da je za Vojvodinu najvažnije da uvali svoje “kadrove” u strukturu vlasti. Pa kad nešto prigovorite oni vam odgovaraju da Vojvodina nije zaobiđena jer njeni predstavnici (lica rođena na njenoj teritoriji) uče­stvuju u tome i tome. Kadrovalo se i pre na ovim prostorima i uvek se isto završavalo. I zato, strategi­ja i institucije su sve, kadrovi su efemerni.

(2003)

180 181

Naljutio se Lala na selo

Ćuti i ne pljuj po ulici, ono što ti se ponudi uzmi i kaži čiki hvala lepo. To bi danas bilo ponašanje autonomaša koje bi priznala i pohvalila prestonica

Kad se Lala naljuti na selo, kaže poznati vic, on sazove konferenciju za štampu uzme “Sa­

blju” i sam sebi odseče onu stvar. Tako Lala naudi celom selu a svojoj Sosi (stranci) najviše. Da li nau­di i sebi, pitate se vi? Zavisi. Posle takvih egzibici­ja Lala dolazi u opasnost da ga neki u selu nazovu kritizerom ili “opozicijom na vlasti.”

Upravo je kao “opozicionarstvo na vlasti” oka­rakterisao lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak, ponašanje lidera Reformista Vojvo­dine Miodraga Isakova koji je na beogradskoj kon­ferenciji za štampu u Vladi Srbije bio malo kritički nastrojen.

“Ako misle – Isakov i ostali – da ovo što se doga­đa ne valja, zbog čega ne podnesu ostavku na svoje funkcije u Vladi, a ne da se ponašaju kao opozicija

u vlasti. To je u najmanju ruku nemoralno”, zborio je Čanak na konferenciji za novinare održanoj po­četkom nedelje u Novom Sadu.

Zašto je nemoguće biti u Vladi i kritikovati njen rad. Da li je kritika izraz sindroma “U cara Trajana kozje uši” ili onog “Na lakat bi progovorio”. Uistinu mi nismo mnogo saznali od onih koji kritikuju rad Vlade, taj diskurs zvan “otkud ja u lošem društvu” više liči na neku izbornu predigru (peting pre elek­toris), koja treba da nas pozicionira ispred naših potencijalnih protivnika.

A da li je ovakvo ponašanje Lale smisleno ili ne, da li ima rezultata ili ne, zavisi pre svega od znače­nja izraza “ona stvar”. Ako je “ona stvar” ova naša stvar onda, Soso, nema ti pomoći.

A ona stvar, ova naša stvar, počela je iznenada neverovatno da zanima prestoničke medije. Poznati kolumnista jednog poznatog nedeljnika jako se na­sekirao zbog bezobrazluka predsednika Skupštine Vojvodine i njegovo ponašanje uporedio sa ponaša­njem Vojislava Šešelja, “U pitanju je, inače, ista vrsta ljubavi prema skandalu, ista razmetljivost, isti smi­sao za humor... (kao Šešeljev, dakako)”. Znači kad god pogledamo Nenada Čanka treba da se setimo Vojislava Šešelja, treba da se uplašimo, zgrozimo i okrenemo glavu na drugu stranu. Najbolje bi bilo da nikad više i ne pogledamo Nenada Čanka, tako misli naš kolumnista, strog i pravedan. Pitam se samo, a znam da ću zvučati kao da govorim preko

182 183

“one stvari” (opet ta stvar), da li je skandalozno an­timilitarističko demonstriranje pomenutog Čanka datirano u daleku 1991. godinu deo te “inače iste vr­ste ljubavi prema skandalu” i da li je “isti smisao za humor” provejavao kroz tekstove pomenutog Čan­ka koje je svojevremeno objavljivao kolumnistov ne­deljnik. Ako jeste, što smo ga trpeli tolike godine, njega, repliku Vojislava Šešelja u opozicionim i još autonomaškim redovima. Ako nije, kako to preko noći postade od Nenada Voja?

Ne treba biti preterano sklon političkoj anali­tici pa da se strategija srozavanja ugleda ideje auto­nomije Vojvodine preko kompromitovanja njenih najistaknutijih političkih eksponenata provali. Pre­stonički mediji seire nad obilatim razmiricama ta­kozvanih autonomaških lidera, sprdaju se sa Vojvo­đanskim savezom, čude se gde je nestao vojvođan­ski građanski šlif. Ćuti i ne pljuj po ulici, ono što ti se ponudi uzmi i kaži čiki hvala lepo. To bi danas bilo ponašanje autonomaša koje bi priznala i pohva­lila prestonica. Ovo je godina u kojoj će morati da se piše novi Ustav Srbije, da se donese novi Izborni zakon posle kojeg će svakako uslediti najverovatnije opšti izbori, to je valjda svima jasno. Startne pozici­je se pripremaju a vreme do izbora treba iskoristi­ti da se što bolje ovlada tehnikom upropaštavanja protivnika. Isfabrikovane afere samo čekaju i usko­ro će cela Srbija vrveti od raznih razračunavanja sa privrednim i ostalim kriminalcima i sa ljudima u

vlasti koji su im navodno pomagali. U situaciji kad nema institucija, kad mediji rade u mutnom među­prostoru stalno na margini moći jedino što realno može da presudi i jeste gola moć. Tamo gde je ona koncentrisana, tamo će izgledati kao da ima neke nade. A neće je biti, jer vađenje iz krize pomoću koncentracije moći liči na minhauzenovski trik po­vlačenja za vlastiti perčin.

Vojvodina bi mogla da izmakne ovom krugu moći gradeći imidž institucionalno osposobljene zajednice, sa Skupštinom koja zna šta hoće, posla­nicima koji znaju da predstavljaju one koji su ih bi­rali, i koji ne ćute kad treba reagovati.

(2003)

184 185

O jednoj beogradskoj paranoji

Kako je vojvođansko pitanje ujedinilo prestoničke medije

Da li Vojvodina ima ekskluzivno pravo na auto­nomiju? Da li je “vojvođansko pitanje” uop­

šte pravo pitanje ili je reč o mistifikaciji, političkoj dakako. To je danas, misle neki, pravo pitanje a ne kakva i kolika autonomija je potrebna Vojvodini. Po mišljenju ekonomiste, libertijanca, predsedni­ka Programskog saveta Centra za liberalno­demo­kratske studije, Boška Mijatovića, iznetom u član­ku objavljenom u aprilskom broju revije “Prizma”, Vojvodina nema utemeljeno pravo na autonomiju, ona eventualno može postaviti nekakav subjektivan, na želji zasnovan zahtev. Autonomaško pitanje je dakle, kvazi pitanje koje služi politikantskim svrha­ma – kako se iz autorovog teksta može zaključiti – “Čanka i drugova”.

Ne treba da čudi kad neki dosledni libertijan­ski mislilac, koji državu nozikovski shvata kao noć­nog čuvara, smatra da nema smisla noćnom čuva­ru ograničavati stražarsku rutu. U takvoj državi i

kolektivno pravo nekakve grupe građana koji su sta­novnici iste teritorije, zapravo ne može da egzistira jer ni jedno kolektivno pravo, za doslednog liberti­janca, ne egzistira. Dakle, ne mora da čudi što neko pitanje autonomije, ne smatra teorijski i praktično održivim. Ali čudi nešto drugo. Dva nedeljnika iz prestonog Beograda, jedan što izlazi sred nedelje a drugi nezavisan, objektivan i kritičan, dva nedelj­nika toliko različita i koncepcijski i stilski, dva ne­deljnika na čijem čelu stoje različite, čak duhovno suprotne, uredničke ličnosti, dakle dva po svemu suprotstavljena novinarska i izdavačka stila našla su prošle nedelje zajedničku dodirnu tačku, oba glasi­la objavila su ili bolje reći preštampala tekst Boška Mijatovića. Kad se desi takva koincidencija, čovek uvek mora da se zapita šta je toliko oduševilo ured­ničke umove te su posegnuli za reprintom rečenog teksta? Biće da je više od preciznosti i oštre argu­mentacije preštampače teksta oduševio sledeći za­ključak: “Verujem da ne postoje ozbiljni objektivni razlozi za utemeljenje asimetrične autonomije ili, čak, republike Vojvodine. Subjektivan razlog – da znatan broj građana Vojvodine želi (umerenu) auto­nomiju – svakako predstavlja činjenicu koja se ne može zanemariti u političkom životu. Nadam se, samo, da isključivi osnov te želje nije sebična težnja da se plati manji porez zajedničkoj državi. Na kraju, verujem da nema sumnje da bi realizacija radikal­nih programa a la Čanak/Liga donela nepotrebnu štetu i Vojvodini i Srbiji.”

186 187

Lep zaključak, čisto teorijski potkovan, bez ika­kvih političkih zadnjih namera i samo je potreba za širenjem istine naterala uredništvo dva gorepo­menuta nedeljnika da multiplikuju njegov uticaj. Sad ti budi za nešto drugo sem “subjektivnih razlo­ga” odmah ćeš postati neko sa “radikalnim progra­mom” dakle, štetočina “a la Čanak”.

Bilo bi krajnje neprimereno da ovde detaljno prepričavamo argumentaciju iznesenu u članku Boška Mijatovića, ipak recimo samo ukratko da se ona svodi na pobijanje tri navodno ključna argu­menta autonomističkih dokazivanja a to su istorij­ski razlog, kulturni razlog i ekonomski razlog. Sva tri razloga Mijatović seče kao Sabljom. Istina je da u nekim raspravama o autonomiji Vojvodine egzi­stiraju ova tri razloga ali je istina da se oni često, naročito od strane centralista, karikiraju i simpli­fikuju. Tako dolazimo do nakaradnih tvrdnji koje više pevaju nego što govore tipa: “imali smo mi nekad autonomiju”, “mnogo smo mi kulturniji od onih tamo dole” i već poznatu “tačku na pljačku”. Autor ih, ovako iskarikirane i simplifikovane izlaže, a onda nadmoćno rasklapa i pobija. To se u srednjo­školskim udžbenicima zove “greška lažnog pitanja” i poznata je logička greška koja švercuje lažne sta­vove u sugestivna pitanja. Bilo bi poput vijanja sop­stvenog repa pobijati Mijatovićeve argumente, jer se oni odnose na razloge koji nisu dobro interpreti­rani. A pored toga, to nisu jedini razlozi koji mogu

biti navedeni u prilog tezi o utemeljenosti zahteva za ekskluzivnom autonomijom Vojvodine. To što programski dokumenti pojedinih partija ne sadrže neku argumentaciju ne znači da ona ne postoji i da je nije moguće koliko sutra politički operacionali­zovati. Programski dokumenti su i tako pragmatič­ko­politička stvar sklona menjanju.

Uvek kad se sretnemo sa ovakvom vrstom na­vodnih pobijanja “sa visoka” moramo se zapitati za­što ona izgledaju kao dimna zavesa koja treba da prikrije pravo stanje stvari. Naime, treba se zapitati zašto izvesni politički slojevi postaju nervozni pri pomenu baš autonomije Vojvodine? Moderna ide­ja autonomije ne dovodi u pitanje funkcionisanje države, ne negira fiskalnu ili kakvu drugu funkciju centralne države, ona samo izmiče tlo pod nogama ideji nacionalne države, čineći je bespotrebnom, ot­krivajući njoj imanentnu etno­kulturnu nepravič­nost, razarajući njen agresivno­većinski nacional­ni potencijal. Zato ideja autonomije Vojvodine ima protivnike upravo u onim vernicima, nacionalnim i nacionalističkim, kojima je isključivo nacionalni kvasac ono od čega se mesi državno testo. Zato se libertijanac Mijatović kad negira legitimnost Skup­štine Vojvodine (...”stranke koje nemaju odgovaraju­će uporište u biračkom telu dobiše polovinu poslani­ka u skupštini Vojvodine i sad se hvale navodnom političkom legitimnošću”...) drži ruku pod ruku sa pokrajinskim desničarima koji prebrojavajući man­

188 189

date poslanika po nacionalno­krvnim grupama za­ključuju da Skupština Vojvodine nije srpska, što će reći nije ni legitimna.

(2003) Od narodne inicijative do referenduma

Nekom je na ovoj vrućini pala na pamet genijalna ideja: da širom naše pokrajine priku­plja potpise za inicijativu za pre­vremene pokrajinske izbore. U šta se to može izroditi i kome može dobra doneti

Ako neko obnevideo od ove tropske vrućine, obliven znojem, zaluta u montažni objekat

bivše Mesne kancelarije “Petrovaradin” može mu se desiti da na plus 32 stepena celzijusa postane potpisnik građanske inicijative. Dakle, inicijator i to veoma građanski. Isto se moglo dešavati cele protekle nedelje i žiteljima drugih vojvođanskih op­ština. Po informacijama samih organizatora ove ak­cije u svim vojvođanskim opštinama prošlog pone­deljka počelo je prikupljanje potpisa za pokretanje “građanske inicijative” a za raspisivanje vanrednih izbora za Skupštinu Vojvodine.

190 191

Iza ove akcije navodno samo “logistički” stoji Srpski narodni pokret “Svetozar Miletić”, koji na­vodno može (ima snage, ljudstva i sredstava mate­rijalnih) ovako nešto da organizuje u opštinama širom Vojvodine. Pre nego što se pozabavimo pi­tanjem ko je to mogao doći na ovako ingenioznu ideju treba da objasnimo šta je zapravo “građanska inicijativa”.

Građansku inicijativu definiše Zakon o narod­nim inicijativama a u skladu sa njim Član 31. Statu­ta AP Vojvodine kaže: “ Pravo predlaganja odluka i opštih akata koje donosi Skupština imaju Izvršno veće, svaki poslanik, skupštine opštine ili najmanje 7.000 birača.”

Dakle, inicijativu o raspisivanju prevremenih skupštinskih izbora svojim potpisom treba da “ove­ri” najmanje 7.000 građana sa teritorije Vojvodine i onda će ona, po sili Statuta, morati biti uvrštena u dnevni red zasedanja Skupštine Vojvodine. Ali, ove potpise inicijator mora da prikupi u roku od nedelju dana, a skupštinske službe pre prihvatanja inicijative moraju da provere validnost potpisa. Za to im nije propisano vreme pa kako reče sekretar Skupštine Vojvodine gospođa Marija Žekić “postu­pak provere 7.000 potpisa verovatno će trajati ma­lo duže”.

Razlog za ovu letnju akciju logističari iz “Sve­tozara Miletića” pronašli su u navodnoj nelegitim­nosti vojvođanske Skupštine i vlasti uopšte. Ona

(ta vlast) dobijena je na “referendumskim izborima 2000. godine”. Ako se dobro razume prethodna fraza pretpostavlja se da to “referendumski” znači da se glasalo protiv Miloševića i njegovog režima, a ne za nešto pozitivno kao što je naprimer SNP “Svetozar Miletić” ili nešto tome slično. Iz tog “re­ferendumskog” slepila proistekle su i mnoge druge nevolje ove Skupštine, njena sklonost jezicima ma­njina, nepatriotska saradnja sa susednim zemljama u regionu i tome slično.

Pojavljivanje ove inicijative treba da nas ubedi da građani Vojvodine, potpuno građanski i bez iak­kvih stranačkih interesa, eto, predlažu prevremene izbore jer je njihov građanski utisak da im se Skup­ština Vojvodine jednostavno ne sviđa. A kad ti se nešto u vlasti ne sviđa, ti organizuješ par hiljada ljudi i eto ti građanske inicijative. Naravno, ako po­slanici Skupštine Vojvodine koji su birani neposred­no na proteklim izborima odbiju ovakvu inicijativu (ili odbiju da je uvrste na dnevni red zasedanja kao besmislenu, što po poslovniku mogu) pripisaće im se da su odnarođeni poslanici koji ne slušaju “glas naroda” koji je, kao što se zna, i vox dei.

Šef poslaničke grupe DSS­a u Skupštini Vojvo­dine Velibor Radusinović misli da su sadašnji man­dati poslanika u Skupštini Vojvodine dobijeni za “zelenim stolom”, što valjda aludira na princip kvo­ta kojima se lista kandidata DOS­a formirala. Iako Radusinović zaboravlja da njegova stranka, iako je

192 193

negirala, već u predizborno vreme, značaj i politič­ki smisao autonomije Vojvodine nije sa tih lista po­vukla svoje cenjene kandidate. Onda im zeleni sto nije bio toliko zelen. “Zelenog stola” setili su se baš sada kada im preti da kao parlamentarnoj opozici­ji budu posmenjivani sa čelnih pozicija u skupštin­skim odborima, kao što su svojevremeno glatko bili isključeni i iz Izvršnog veća. Naravno, Radusinović je podržao inicijativu kao što je njegova stranka svo­jevremeno podržala (a možda i pomogla) osnivanje SNP “Svetozar Miletić”

Dušan Bajatović, potpredsednik SPS­a i vojvo­đanski kadar, podseća da je SPS još pre uvođenja vanrednog stanja nameravao (ali eto nije im se da­lo) da pokrene sličnu inicijativu. On poziva član­stvo SPS­a da potpisima podrže ovu inicijativu, ali i smatra da iza ove inicijative treba da se okupi što više opozicionih stranaka i tako zapravo stvori blok opozicionih stranaka u Vojvodini. Blok pod zastavom građanske inicijative.

Koncem sledeće nedelje održaće se poslednje zasedanje Skupštine Vojvodine pred letnje ferije. I poslanici su ljudi i valja potražiti senoviti zaklon u ove vrele letnje dane. Kad dođe jesen moguće je očekivati i inicijativu “spakovanu” sa 7.000 potpisa. Ne bi škodilo i dobro je prodiskutovati, videti šta to može doneti dobra Vojvodini. Ako prikupljanje potpisa “logističarima” uspe, moglo bi im pasti na pamet da iskoriste statutarnu mogućnost iz Člana

32. statuta AP Vojvodine koji kaže “... Skupština je dužna da raspiše pokrajinski referendum ako zahtev za njegovo raspisivanje podnese najmanje 30.000 birača.” Gde je građanska inicijativa tu je i referendum. A šta bi bilo referendumsko pitanje pogodite sami.

(2003)

194 195

Ko tebe centralizmom ti njega knjigom

Postoji li plan koji može da iskoristi raspoloženje dobrog dela vojvođanskih građana na pravi način i da borbi za autono­miju da širinu i dubinu od koje svaki politički špekulant mora da zazire?

Anegdota, kao i sve priče u kojima se imena – barem ona prava – ne spominju, ima sum­

njivu autentičnost. Ali anegdote nikad i nisu bile uverljive zbog autentičnosti već zbog verovatnosti. Dakle, anegdota kaže, da je izvesna dama, supruga izvesnog vrlo vrlo visoskog funkcionera DS­a, i dr­žave nam Srbije, i sama zaposlena u državnoj admi­nistraciji, dakle da je ta dama, nepristojnim gestom pred mnogo uvaženih svedoka odbacila nekakvu sasvim nejaku i malenu knjižicu kojoj je tema bila kulturna baština Vojvodine. Navodno gospođi je već dobrano dosadila ta Vojvodina i priča o njoj, te je poklonjenu knjižicu gurnula od sebe.

Sve se to naravno moglo i ne dogoditi, ili barem ne dogoditi baš tako, nego se moglo zbiti nekako drugačije. Dama uopšte nije morala biti dama ne­go tek neki profesorčić poreklom iz Novog Sada a na privremenom radu na Beogradskom univerzite­tu. Ili nam se to samo iz daleka učinilo da je baš ta­ko a ono je samo Boško Mijatović u sitnom pismu tečno grdio Dimitrija Boarova zboga arogantnosti i upotrebe zdrave logike.

Tek kako bilo, ali Komisija za izradu nacrta osnovnog zakona Vojvodine održala je sednicu. Sećate se, to je ona Komisija koju je još 28. februa­ra na svojoj sednici osnovala Skupština Vojvodine, a na istoj sednici je usvojen nacrt Osnovnog zako­na Vojvodine koji je bio prebogat dijametralno su­protnim alternativama. Tada je kompormis nađen u osnivanju komisije kojoj predsedava predsednik vojvođanskog parlamenta Nenad Čanak a čine je jedanaest članova iz redova Skupštine Vojvodine, gradonačelnik Novog Sada te predstavnici najvećih vojvođanskih opština Sremske Mitrovice, Vršca, Pančeva, Kikinde, Sombora, Zrenjanina i Suboti­ce; u komisiju su tada predloženi i Nataša Mićić predsednica Skupštine Srbije, i jedan predstavnik kosovske Koalicije “Povratak” ali se oni jednostav­no nisu odazvali tom pozivu.

Ta i takva Komisija obećala je tada da će za dve nedelje vrlo lako usaglasiti stavove i doneti konač­nu prečišćenu verziju nacrta pred vojvođanski par­

196 197

lament. Tada se verovalo da su sporna pitanja oko kojih će se ipak naći kompromis fokusirana na: pi­tanje izvornih prihoda, pitanje imovine pokrajine i osnivanje Vrhovnog suda Vojvodine.

Od februara do danas prošlo je četiri meseca, dogodila su se svakakva čuda po zemlji Srbiji, pa i ubistvo premjera i munjevit odgovor policije, steza­nje obruča oko organizovanog kriminala, a dogodi­lo se i neskriveno i politički veoma brutalno suko­bljavanje na autonomaškoj strani. Danas, govori se i dalje o mogućem efikasnom radu Komisije koja je navodno već izbistrila neka sporna pitanja (pitanje imovine Pokrajine i kompromisno rešenje o Vrhov­nom sudu) ali sve to deluje pomalo neuverljivo.

Naime, prvo objašnjenje zašto se komisija nije sastajala bilo je vanredno stanje i želja da se u ta­kvom stanju ne raspravlja o tako krupnom politič­kom problemu. Za to vreme kroz Skupštinu Srbije prošli su mnogi zakoni, neki čak i protivustavni, a proterali biste slona kroz parlament samo da je to neko iz vlade hteo. Kao da je određeno kočenje usledilo iz drugih razloga, a ne razloga političke korektnosti.

Potres i strepnju izazvao je predlog iznet na Ustavnoj potkomisiji za izradu Ustava Srbije po ko­me bi Skupština Srbije na predlog Republičke vlade mogla da raspusti vojvođansku Skupštinu. To je na­vodno samo predlog o kome tek treba da se raspra­vlja i koji po rečima Jelene Jeftić, članice Komisije

za izradu teksta nacrta iz DS­a, nije ni u kakvoj vezi sa usaglašavanjem spornih pitanja oko teksta vojvo­đanskog osnovnog zakona. Po rečima Jelene Jeftić nema nikakvih problema sa usaglašavanjem ovog teksta. Potpredsednik Izvršnog veća Vojvodine Alek­sandar Kravić nije delovao tako uvereno, naime on nije krio iznenađenje ponašanjem DS a u izjavi za novosadski “Dnevnik” rekao je: “Ako među člano­vima Komisije postoji volja, posao oko izrade mo­žemo da okončamo za nekoliko sedmica. Ukoliko, pak, ta volja ne postoji, e onda ćemo se verovatno posvađati i pred poslanike izaći sa neusaglašenim tekstom, pa ćemo se preglasavati”.

Ovo zvuči kao da Kravić nema baš puno vere u postojanje “dobre volje”, ali ni drugi deo njegove izjave ne zvuči kao pretnja. Razjedinjene vrlo posva­đane autonomističke parlamentarne partije veruju, svaka pojedinačno, u svoju snagu, veruju takođe da su se kroz Vojvođanski savez (savez koji po po­trebi zaobilazi svaka od njih) navodno složili oko minimuma ispod kojeg neće ići kad je autonomija u pitanju. Složiti se oko tog minimuma i nije neko postignuće ali ono što je osnovno je šta će se pred­uzeti ako taj minimum bude bio ugrožen. Postoji li akcioni plan koji borbu za autonomiju može da pretvori u efikasan građanski pokret, ako se pred nju ispreči tvrdokornost “južne pruge”. Postoji li plan koji može da iskoristi raspoloženje dobrog de­la vojvođanskih građana na pravi način i da borbi

198 199

za autonomiju da širinu i dubinu od koje svaki po­litički špekulant mora da zazire? Biću direktan: ne postoji. A da li treba da postoji? Taj zaključak do­nesite sami i to onda javite onima koji misle da će baš njihova stranačka snaga samostalno izvojevati autonomiju Vojvodine.

(2003)

Skromno, vredno i istrajno

Kako će se ova sadašnja vremena kroz koju godinu zvati teško je znati, ali malo je verovatno da će biti upamćena kao herojska. Jer, danas, izgleda nema više ništa herojsko da se radi u Vojvodini. Nismo rekli da nema ništa da se radi. Naprotiv!

Kao da je svima, ali zaista, svima dosadilo ovo jalovo preganjanje, pa još po vrućini. Dosta je

politike, hoćemo na more. Tako su, dva bivša sabor­ca, Isakov i Čanak, posle prošlonedeljnih ispucava­nja i prepucavanja, svako na svoju stranu, otišli na zasluženi odmor. Štos sa isključenjem pomenutog Isakova iz LSV, delovao je kao vic za morsku plažu. Oni nepristrasni rekli bi da je nekad ligašima priča­nje viceva išlo mnogo bolje pre pet­šest godina, kao recimo onda kad su iz svojih redova isključivali Go­rana Matića zbog nepoštovanja stranačke discipline.

200 201

Bila su to duhovita herojska vremena. Kako će se ova sadašnja vremena kroz koju godinu zvati teško je znati, ali malo je verovatno da će biti upamćena kao herojska. Jer, danas, izgleda nema više ništa he­rojsko da se radi u Vojvodini. Nismo rekli da nema ništa da se radi. Naprotiv, posla ima preko glave ali nije herojski, nekako je običan svakodnevan.

Zato priče o tome ko je “izdao” a ko “prokockao” izgleda više ne drže vodu a građani na njih gleda­ju kao na neke privatne međustranačke razmirice koje su greškom procurele u javnost. Istinski greše oni koji misle da će kuvajući aferašku kašu izbeći da i sami ne budu poprskani bućkurišem koji dru­gima priređuju. Nije tu reč o nekakvoj replici na staru narodnu: ko drugome jamu kopa..., već jed­nostavno više nikog ne zanima da se udubljuje u beznačajne razlike.

A kakva su onda ovo vremena ako nisu heroj­ska? Pa mogla bi biti jednostavno prozaična. Mogli bismo sada, u tišini, kad u nekoj morskoj hladovini odmaraju akteri velikih političkih igara pogledati šta radi mala prozaična Vojvodini. I iskreno se zapi­tati da li zaista nije baš ništa učinjeno da nam bude bolje. Tu vrstu odgovora treba da traže i uvežbava­ju ovdašnji političari, jer čini se da će ova vrsta upi­tanosti biti važnija od svega drugog. Jer, čime ćete pred građane izaći kad dođe vreme, recimo, posle četiri godine, da se polože računi. Teško da će on­da vredeti argumenti kako su ono tamo nepošteni,

a mi, eto, ni tuđi oraj nismo uzbrali. Svi smo već pomalo umorni od iste vrste igrokaza koji već go­dinama za svo zlo krivi one druge.

Očigledno je da će nosioci funkcija, oni koji recimo četiri godine u Vojvodini, rade (ili treba da rade) poslove od opšteg pokrajinskog značaja, svoju egzistenciju pravdati jedino delima a ne fra­zama o čistom i neukaljanom obrazu. To naravno ne znači da im može biti oprošteno kakvo mešeta­renje ili korupcionaški masni zalogaj, ali znači da pored poštenja treba pokazati i neki rezultat. Ta mera konstruktivnosti i pomeranje granica jedino i jeste ono bitno za građane Vojvodine bez obzira kojoj stranci ili naciji pripadaju. Rast društvenog proizvoda koji je u 2001. godini porastao za 11,61% a ne pao za 2,42 % godišnje kao devedesetih, govori­će nešto o karakteru naše vladavine isto kao i broj novih investicija, ostvarenih regionalnih veza, for­miranih novih škola ili prestruktuiranih ustanova koje uspešno rade.

Prelazak na jezik analitičkih izveštaja o stanju privrede ili izdavanje dosadnih saopštenja u kojima se sumiraju rezultati rada Vlade ili neke njene usta­nove biće siguran pokazatelj da se krećemo napred. Danas dok ovo čitatate polovinom avgusta, sezona je godišnjih odmora u kojoj političari leškare u hla­du morske obale, a mi primećujemo kako i bez njih stvari hodaju i ništa nije stalo.

Vojvodini bi mogli pomoći političari koji sebe vide kao radnike na razboju društvenih promena

a ne kao neprikosnovene lidere na čelu tih prome­na. “Skromno, vredno i istrajno”, mogao bi neko da počne da veze taj slogan svilenim koncem na zasta­vi Vojvodine, inače, zašto su je onoliku šili.

(2003)

202

Svakodnevno smo izloženi kombinatorici re­či i rečenica, tkanju zvuka i značenja u tek­

stu. Činjenica da živimo ovde i da naši tekstovi gotovo uvek nastaju za potrebe nekih ovdašnjih dnevnih ili nedeljnih novina ne govori nam baš mnogo o prirodi te volje da se stalno i iznova po­činje. I da se stalno i iznova bude umoran od po­činjanja.

Sigurno je da ima mnogo onih koji su sprem­ni da razrešavajući ovaj problem ponude pregršt ja­snih definicija ili da svoje objašnjenje začine parom suprotnosti lažno/istinito, misleći da su uspeli da umaknu konačnom pitanju. A ono se neumitno pri­bližava kucajući na vrata svesti oblikovano u upitni šapat: zašto pri prvom iskliznuću reči od referenta, pri prvoj izdaji smisla i prvom nagoveštaju manipu­lativne snage javne reči nismo jednostavno odustali i napustili taj nesigurni medij? Zašto nastavljamo igru? Možda više vredi jedan uzvišeni moralni čin pokajanja, jedan pustinjački zavet ćutanja, od svih pokušaja da se saopšti “prava informacija”.

Međutim, govoriti se hoće bez obzira na dile­me. To je inercija geste jednog društvenog tela koje

205

III deoDA­N POSLEjedna u­morna beleška

III deoDA­N POSLEjedna u­morna beleška

hoće da signalizira, da se postavi kao granica, moć ili distanca. Govor je obično moć.

Ali mi još nikada nismo pokušali da izgradi­mo govor koji nije u vezi sa moći, govor opraštanja – ne retoriku, jer bi ona podrazumevala patetičnu emfazu, kitnjastu tugu koja je sama sebi dovoljna – već glas koji je utemeljen na svojoj neutemeljeno­sti, priču nesigurnu i neizvesnu poput noćnog pu­tovanja vozom.

Analizirajući jezik rata i reči kao oružje ratne propagande profesor Ranko Bugarski, konsatovao je stanovito semantičko pražnjenje i isklizavanje, iz­okretanje značenja “svojevrsnu osvetu jezika za nasi­lje kojem je izložen”. Svaki decidni sociolingvista sa ambicijama da se bavi “naukom” potrudio bi se da ovaj izraz oslobodi njegove metaforičnosti: jer šta je to “osveta jezika”. Međutim, upravo njegova meta­foričnost otkriva više nego njegova moguća egzakt­nost, ona nagoveštava, šapuće o jednoj katastrofi. Ako poverujemo u intuiciju o osvetoljubivom jeziku koji apsorbuje nasilje tako što destruiše značenja i smislove, što maskira, i igra karnevalsku orgiju iš­čezavanja, moramo biti oprezni. Potrebno nam je lukavstvo koje neće biti ofucana filozofska fraza po­znata kao “lukavstvo uma”. Potreban nam je govor opraštanja. Poluizgovor koji nije mucanje.

Potreban nam je alternativni medijski prostor. Potrebno nam je pisanje kao udisaj i izdisaj, rav­nomerno i potpuno obično kretanje ka Drugom.

Pisanje kao molitva, ne pisanje kao produkcija ili reprodukcija.

Narod pismenih koji se moli pišući sasvim obič­na ali lepa pisma.

Svaki svoga ubijmo Kolumnistu. Zatim se pokajmo.

(2004)

KRAJ

206

209

Ako napišem da je “Hotel ‘Panonija’” Mirka Sebića zbrka tekstova, ispašće kao da nešto zameram

knjizi i autoru. Daleko od toga, uživala sam čitajući je. Retko dinamičan tekst, pun obrta, proživljen, uverljiv, prijemčiv, istinitiji od stvarnosti, jer ju je pročitao, raz­umeo i podsmeva joj se, izruguje. Jezički bogat tekst, nabijen neistrošenim metaforama, sočnim, drskim ko­notacijama.

Reč je o tekstu/tekstovima koji obelodanjuju haos držeći se njega samog i, naravno, otsustva pravila što je najbitnija odredba haosa. A bez tog rudarskog rada, uranjanja do dubine od koje osećaš fizičku bol – razot­krivanja “stihijnih nanosa nasilja, gluposti, nepoštenja, odustajanja od ljudskog” nema izlaza. Nema unošenja logosa u haos. Mirko Sebić, po obrazovanju filozof, to dobro zna i znalački dela.

Knjiga izvire iz “ereba”, što je asirski koren reči Evro­pa, iz sutona, sutona urbaniteta koji se može iščitavati i kao mogućnost.

Već u prvom poglavlju smo u sred zapleta, bez uvo­da i eksplikacija, u razgovoru na dnu mora – Panonskog, dakako. Sve ostalo su zapravo eksplikacije, bilo da autor zaustavlja kormilo čunčića “Hotel ‘Panonija’” na temama koje su ga razarale i obeležile, bilo da imenuje aktere pri­če/priča – moćne, pohlepne, silne i bezdušne, dakako. Možda je sa nekom Nadeždom taj i takav razgovor vo­đen, ali to nije važno. Važno je osetiti dubinu boli mla­

ISTINITIJE OD STVARNOSTINadežda Radović

ISTINITIJE OD STVARNOSTINadežda Radović

210 211

dog čoveka koji ima milion razloga da se u tom rukavcu Dunava utopi, da iščezne zajedno sa svojim sanjama, bo­lima i zabludama u glibu rajske močvare i vrbaka koji su nekada bili more. Samo jedan razlog je protiv smrti: on odlično pliva (čitaj piše).

Otpočinjući dijalog sa ‘nadom’ Sebić oživljava slike koje su postale njegova mora i kob. Slike koje nosi u sebi su mučiteljke. One negiraju sve ono u šta ga svi moćnici ovog sveta ubeđuju, jer nište sva važeća pravila i vred­nosti. Istinitije su od “istine”. Ako na “istinu” zaboravi, poveruje vlastitim očima, bilu vlastite krvi, udahne ži­vot ‘slikama’ izgubiće sve – svoje mesto u porodici, re­dakciji, ulici, predgrađu, gradu, pokrajini...

“Ovde me strah/a tamo/da volim nisam mog’o”, rekao je Osip Mandeljštam, ne tako davno. ‘Ovde’ je, naravno, zatvor u Sibiru, ‘tamo’ je Osipov dom, voljena žena, prijatelji, društvo književnika..., ali pod budnim okom Baćuške. Nedavno sam jednom Vojvođaninu, po ubeđenju i opredeljenju, kao odgovor na njegovo vapiju­će pismo napisala isto. A, pisao mi je: “Vojvođani spava­ju, nemaju ponosa jer da ga imaju ne bi ćutali. Rade oni, doduše nešto, ali ne rade prave stvari u pravo vreme. Te­ško mi je da živim sa njima a drugde mi je nemoguće, tako da sam i ovde unekoliko stranac”. Htela sam da mu pokažem da je u dobrom društvu, da mu pridružim još neke iste takve strance, da ga obodrim. Samo on to zna i bez mene, kao i Sebić. Puno nas deli ista osećanja, ali je svako za sebe sam i mora da se nosi sa boljkama ‘bo­lesnog društva’.

“Kako misliti društvo koje te svakim svojim kolek­tivnim pokretom uverava da je bolesno, paranoidno, šizoidno, ludo?” pita se Sebić. U dobroj tradiciji Frank­

furtske filozofske škole (Erih From, Teodor Adorno, Karen Hornaj, Valter Benjamin) autor primenjuje šizo­analizu. Ali, to znači da mora biti ‘van sebe’, da mora pristati na izmicanje tla ispod nogu, na pipanje u mra­ku sa neizvesnim ishodom, na drugačije postavljen od­nos margine, periferije i centra, što takođe znači da ga vreba usud “Viridijane” i da su “razlozi za sunovrat, ko­jih je bilo na pretek”, sasvim izvesno ishodište projekta zvanog “šizoanaliza”.

Lični košmari, zaletanja mladog novinara, rizici ko­ji premašuju njegovu društvenu moć, a sputavaju polet njegove mladosti unose svetlo u ovu balkansku krčmu, u koju je Vojvodina ama sasvim uvučena.

A šta biva sa njim, novinarom, kolumnistom? U dobrom zapadnoevropskom maniru “Doktora Džekila i mister Hajda” da bi dobro pobedilo zlo, ono mora po­stati zlo samo. Dobri mister Hajd mora postati ubica, otarasiti se zlog Džekila. U evropskom smo krugu. Sebić puca u kolumnistu, u vlastitu prikazu, uveren da je ovaj tek tvorevina od papira, da ubijajući ga neće okrvaviti ruke. Ko je on, taj famozni kolumnista, u koga je Sebić smestio svu svoju uobrazilju i slike mučiteljke? “Prazna forma želje...biće ni tamo ni ovamo...neko ko hoće da se dokopa vlastitog identiteta putem javnog diskursa...stranac, došljak...analitički nož koji zaseca u tkivo i me­nja...potpuno svestan konstruktor iliti manipulant...” Sve ove odgovore je kolumnista sam ponudio, a oni su razlog za pucanj. Ubijajući simbolički sam sebe, Sebić pokušava da nas trgne iz dogmatskog dremeža, ali i da umilostivi one koje je razotkrio.

“Nekad sam radio na Televiziji Novi Sad. Danas izgleda kao da je to bilo pre tri stotine godina. Nikada

212 213

do sada to javno nisam priznao, ni da sam radio, niti da više ne radim. Uvek sam nekako ta pitanja o profesi­ji i počecima zabašurivao”(str.111), a malo dalje datum – daleke 1988. Te godine srušio se moj svet: dogodila nam se Osma sednica, umro mi je muž, napustila sam Savez komunista, izgubila posao, imala sam preko četr­deset godina, troje dece, osećala sam se staro i odbače­no. Ali, gle, i neko ko bi mogao biti moj sin zabašurivao je svoj prethodni život, a nije bio ni žena, ni samohrana majka, ni star. “Nikad nije kako mislite da jeste, uvek je još gore.” (119) Oboje smo zapravo izgubili pripadnost kolektivitetu, bili smo odbačeni, a sa današnjom pame­ću rekla bih spašeni.

Možda među najhrabrije stranice ovog uzbudljivog literarnog štiva spadaju one o kolektivnoj odgovornosti. Lako je druge amnestirati od kolektivne odgovornosti, ali amnestiraj sebe i svoj narod – e to nije lako, a ne bi bilo ni pošteno. “Osobina većine naših vajnih akademika je, naravno, da kaskaju za vremenom barem jedan vek, tako da je njihovo novopečeno insistiranje na individu­alnoj odgovornosti, kao na progresivnoj demokratskoj matrici čudo prelaska iz XVIII u XIX vek. Njihovo slepi­lo nije iskreno, ali je po staračku senilnost spasonosno. Iskreniji su, međutim, svi oni anonimni Slobini navijači, čiji istrajni izlivi podrške preplavljuju radiotelevizijske hot­lajn veze; pa oni najbolje znaju da kolektivna odgo­vornost postoji, da se moglo i ne postupiti tako, ali da se htelo, da se znalo, jako dobro, šta je zločin, ali da se on i hteo, da se živelo u jednoj jasno struktuiranoj gru­pi, gde je svako mogao da prepozna svoj deo posla...”

(str. 122­123) Od priznanja se može stići do izbavljuju­ćeg govora opraštanja. Ima na tom putu zapreka “vred­nih radnika na razboju autonomije (razbojnika autono­mije)”, svedoka saradnika “pokajnika” koje službe šalju (str. 172), zabluda kolumniste “2003. – ovo je godina u kojoj će morati da se piše novi ustav”(str. 182) i uvida “iz­bor nije imao samo onaj ko nije hteo da ga stvori” (str. 133) i vrednih spoznaja “mi znamo da su identiteti nu­žno parcijalni” (str. 131).

Kao sve dobre knjige, “Hotel ‘Panonija’” se može čitati gde otvoriš, pa dokle stigneš, a i na dušak od kori­ca do korica. Dosledno odgonetanje haosa uvodi novi red, onaj u kome životu nije tesno, u kome utopije nisu profitersko testo.

SadržajI­ deoSU­TON GRA­DA­ – ogledi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12

1. Razgovor na dnu mora – Panonskog, dakako . . 152. Sablasti kolumniste . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 283. Slike koje šapuću. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35

I­I­ deoPU­CA­JTE U­ KOLU­MNI­STU­ – hronike . . . . . . . . . 521. Borbe Rin Tin Titana . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53

Čemu služe provincijski mediji . . . . . . . . . . . . . . . . 53Sveti Georgije ubija profitere . . . . . . . . . . . . . . . . . . 56Šest lakih komada . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59Dan kad smo ga svarili. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 62U laži su lažne noge . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65Lala drvo. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68Borba Rin­tin­Titana . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 72Jadi novinarske beležnice . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 74

2. Poru­ka u­ boci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79Prezirući razlike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79Pucnjevi i zlatni staniol . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 82Odbrana od istorije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 85Surogat ili život . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 88Krinke hladnog rata . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91Bio jednom dan D . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 94Smrt i njene sestre . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97Dopustite da se zbunimo. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99Zločesta deca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101Slika jedne parlamentarne komedije. . . . . . . . . . . 104Tragovi u pesku. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 108Nešto jače od stida . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111Sreski špijuni i stranačka ekonomija . . . . . . . . . . . 114

U Cara Trajana kozije uši . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 118O kolektivnoj odgovornosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . 120Kako se zove ova država?. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 124Oče naš, zašto si nas napustio . . . . . . . . . . . . . . . . 127Identitet i histerija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 130

3. Hotel “Panonija” . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 132Čiji je naš bolji život . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 132Ko je za, a ko protiv?. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135Kobni promašaji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138Političari jedne dimenzije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 141Kao stara posuda za led . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 144Upravljaj, šta bi drugo! . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 147Miletić i mi. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 150Zašto smo davali i zašto dajemo?. . . . . . . . . . . . . . 152Ljudi željni dobrog autonomaškog hita . . . . . . . . 154Vojvodina ravna kao Ravna Gora. . . . . . . . . . . . . . 156Dani bola i ponosa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 158Samo gubitnici napadaju vlast . . . . . . . . . . . . . . . . 161Naftna Industrijo Volim te . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 164Politička borba gusana. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 167C­48 ponovo u Vojvodini . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 171Kadrovi su prolazni, lideri su opasni. . . . . . . . . . . 176Naljutio se Lala na selo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 180O jednoj beogradskoj paranoji . . . . . . . . . . . . . . . . 184Od narodne inicijative do referenduma . . . . . . . . 189Ko tebe centralizmom ti njega knjigom . . . . . . . . 194Skromno, vredno i istrajno . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 199

I­I­I­ deo DA­N POSLE – jedna u­morna beleška . . . . . . . . 204

ISTINITIJE OD STVARNOSTINadežda Radović . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 208

CIP – Каталогизација у публикацијиБиблиотека Матице српске, Нови Сад

821.163.41­7

СЕБИЋ, Мирко Hotel Panonija / Mirko Sebić. – Novi Sad : Ljubitelji knjige, 2007 (Novi Sad : Art Print). – 205 str. ; 18 cm

– Tiraž 1.000.

ISBN 86­902829­6­3

COBISS.SR­ID 216815879