192
Игор М. Ђурић Једна година у Њујорку (јун 2006 – јун 2007) www.djuricigor.net

Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

Embed Size (px)

Citation preview

Page 1: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

Игор М. Ђурић

Једна година у Њујорку

(јун 2006 – јун 2007)

www.djuricigor.net

Page 2: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

2

Page 3: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

3

Захваљујем Петрућа Френку

Thank you, Pietrucha Frank

Page 4: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

4

СМС порука непосредно пре полетања за New York са

београдског аеродрома ‘'Никола Тесла'', послата од Златка:

''А шта да кажем?!

Нека врлина у теби има свог витеза а мисао стреми највећим

дубинама.

Срећан ти лет соколе''.

Није обичај да се своја и властита књига почиње туђим мислима

али шта ћу кад су ове ''туђе'' мисли лепше од мојих (о мени), ласкају ми

и дотичу најтананије жице сујете.

Хвала ти пријатељу.

* А онда сам слетео на JFK, авионом још из времена аустроугарске

монархије, сав преплашен и чврсто убеђен да више нећу летети макар

се никада не вратио за Србију. Турболенције су ми негде на средини

океана пожелеле добродошлицу у ''високи свет'' који путује искључиво

авионима. Ја сам у мах пожелео да се спустим доле, међу ''ниски свет''

и нормалне људе. Одмах сам сео да напишем ове речи, пишем их док

још имам времена и воље да прибележим нешто. Нисам ја за ''бели

свет''. Ја волим да пишем и читам, да идем у кафану и да трошим више

него што имам. Волим да се срећем са људима, да се са њима мирим и

свађам, да их оговарам куд стигнем и још више и више што су ми

ближи и ближи. Затим, плашим се летења и не волим промене. Мрзим

реч * ''демократија'' и не волим новац који лично зарадим.

Ово ће бити књига.

* демократија

(Од свих речи које често чујем или изговорим реч демократија је

најбесмисленије лицемерна).

''Када су на Шумској скупштини зечеви затражили за све

животиње иста права лавови су одговорили:

-У реду, али где су ваше шапе?''.

* Друго јутро у овој земљи. (Може ли се ово чудо уопште назвати

земљом? Ово је континент). Један америчко-континентални голуб

поприлично олињао и неухрањен а који живи ту тик поред Атланског

океана је управо слетео на прозор. По њему се види да се уопште не

плаши и да ''ич не зарезива'' једног ''отоич'' придошлог српског

досељеника то јест е(р)мигранта, мада ни негов изглед не одаје неки

репрезативни узорак који би ме убедио да сам стигао на право место: у

Page 5: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

5

обећану земљу. (Када се деведесетих ''дешавао народ'' на Космету

омиљена парола ''спонтано'' окупљене масе на митинзима била је

''ермиргранти напоље !!!'', после испаде ''ми напоље'' а емиграната (са

р'овима или без њих) још више унутра и на крају ''ја емигрант'').

Ми покушавамо по нешто да схватимо. А не иде нам. Све је исто

и све различито. Све је велико и непојмљиво. И што је најгоре сви нам

прете већ сада тешким животом (''видећете ви како се овде ради,

немаш времена ни да спаваш а о трошењу новца нема ни говора, и

нема разоноде, читања и писања књига него само да се ради и ради,

Америка је ово бреее!!!''). А ми смо као овде дошли да пронађемо бољи

живот?! Брзо, нагло а да се пре тога нисмо приупитали да можда већ

нисмо имали ''бољи живот'' тамо код куће?! Ишли смо по инерцији, као

ћурке у магли, зато што смо чули од других да тако треба. Душко

Радовић је говорио: ''Пре него кренете да тражите срећу

првоверите - можда сте већ срећни'', или је тако некако говорио.

Зато ми, заузврат, свима претимо својим ћутањем које наводи на

тоталну недефинисаност наших мисли и намера. А мислимо и

намеравамо, то тек да се зна.

Хтења су нешто друго. Хтења нису битна све до оног трена док

се нека намера не оствари и оживи. Све док се не остваре, хтења су, у

ствари, снови – а, о сновима треба опрезно пре него се њима ''изађе на

црту''. Ако се то уради прерано: прогласе те занесеном будалом; ако

пак изађеш са својим сном прекасно: онда те прогласе за пропалог

човека.

Оно, мисли и намере су нам непознате и ако су властите и личне.

Али ми то не морамо да обелоданимо. Можемо се претварати да су

наше, да их имамо и да су нашом вољом апсолутно дефинисане и што

је најважније остварљиве. Па кад се деси нешто добро и повољно да се

каже: да, то сам хтео и знао сам да ће тако бити.

Толико сам збуњен да нисам јуче стигао да тугујем за ближњима

и отаџбином. Можда је и рано, а кад погледаш тај ''луксуз'' ми и није

баш неопходан. И на крају крајева: докле бре више туговања за неким

или нечим?!? Ја сам овде дошао да постанем светски човек а не

провинцијски тугованко. (И да ми пође за руком, а неће никада, нећу

пристати на то, претходна мисао је чисто реторичке природе).

Ево га поново њујоршки ''летећи пацов'' на прозору моје собе.

Почећу ''обрачун'' са околином управо са њиме: време је да почне да ме

се плаши а самим тим и поштује ме.

*

Page 6: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

6

Кад бих бар могао да се претварам да сам Пекић. Лакше би било.

У сваком погледу. Кад се искрено претвараш онда је и осећај искрен и

самим тим врло сензуалан, такорећи осетљив.

Зашто?

Кад погледаш, он се није много патио по туђини. Седео је у

неком делу Лондона и писао. Није се много бринуо око хонорара и

њиховог хроничног кашњења јер је његова супруга Љиљана сваке

недеље уредно доносила чек са свог посла у некој лондонској општини

где је радила као архитекта. Молим лепо, одлична позиција. У белом си

свету а не мораш да чистиш контејнере да би од тога живео и плаћао

рачуне да би после тога писао јер сматраш да си писац и волиш то да

радиш, у мисији си (јер обрнуто је свакако немогуће, па може се рећи и

по мало бесмислено, не можеш писати и од тога живети а из разоноде и

хобија поподне чистити контејнере јер то волиш и то је твоја мисија).

Седео би он тако и писао, с времена на време примио би коју

посету из драге нам отаџбине. Да те Бог види. Кад би могао макар само

да се претварам, не мора изистински. Не, не могу се претварати да сам

Пекић. Он никада није престајао да буде писац и није га интересовала

цена тога наума. Самим тим никада није пристајао ни на труле

компромисе са било киме. Зато је ''зарадио'' бесмртност и сад му се

може како хоће. Писац никада не сме да заборави у каквој се позицији

налази и која му је мисија. Ако је прави писац. Ако је писар, онда може

свакако. (На једном месту Кир Симеон у ''Златном руну'' каже овако:

''Ако не умеш да пцујеш, караш и кудиш, ниси писац него писар'').

Слава Богу.

Извини Пекићу.

* Прва вожња метро-ом. Прва посета Менхетну. Прво разгледање

стана за изнајмљивање. (Био сам сав важан и озбиљан у разгледању и

преговарању и ако без долара у џепу и једног јединог радног дана у

Америци).

Први договори око посла. Мој потенцијални послодавац никада

није чуо за Спинозу али има јеврејских манира и ако је чистокрвни

Балканац. Обично је тако: неко ''зна'' филозозофију и филозофе а да не

прочита ни ретка. Зато је он послодовац а ја потенцијална

експлоатисана страна.

Прва самостална трговина (рачун приложен, паре остале од

продаје компјутера у Лазаревцу). Купио њихове чувене крофне и још

неке слаткарије. Дошао сам да остварим ''слатке снове'', зар не?!

Page 7: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

7

* Службеница у Социјалном где смо отишли по свој ''Социјални

број'', који је у Америци ''све и свја'' за сваку индивидуу, спавала је за

столом док смо чекали свој ред (број се иначе добије са компјутера

тако да није потребна будност дотичне). И не само што је спавала него

је и поприлично хркала. Моје представе о америчком начину рада су

прилично пољуљане мада знам да су ово издвојени случајеви, и да мене

неће запасти да по некад одспавам на послу. Неће ми запасти ни такав

посао. Али то је друга прича. Нека бар неко ужива. На крају крајева та

иста службеница, када се пробудила, није уопште била нервозна што је

иначе карактеристично за већину људи непосредно после прекида сна.

Била је врло љубазна и предусретљива. Наши службеници у Србији не

спавају за радним столом (не умарају се на послу, долазе испавани и

чили) али су зато сви одреда нељубазни као да сте их све редом управо

пробудили и што је нагоре стално им то исто чините.

Србија је Србија.

''Пит , и то је Америка''.

* Не пада ми на памет да напишем да је данас Видовдан. Кога је

још брига овде за то?!? Кога је још брига у Србији за то?!?

* Први (све нешто ''прво'' ових дана) самостални одлазак у (то јест

на) Manhattan. (Да, управо правог изненађења за све нас, па ми не

живимо на Менхетну!?!). (Рашта смо долазили овде ако није тако?!?).

(И стварно је то истина). (У Њујорку вреди живети само ако то чиниш

управо на Менхетну). (Једино се ту осећа дух ове метрополе који сви

тако добро познајемо и осећамо јер смо прегледали стотине и хиљаде

филмова о томе и прочитали пуно редова (како ко?!)). Менхетен има

чудесну моћ и непревазиђену драж. То је острво у које се одмах

заљубљујеш и хоћеш да останеш ту до краја живота или га одмах

замрзнеш и желиш да побегнеш што пре од њега. Мрзиш га од оног

тренутка кад спознаш чињеницу да не можеш живети ту. Тако је и

највећи амерички песник (бар по њиховом мишљењу) Волт Витмен

(Walt Whitman) који је рођен на Лонг Ајленду а одрастао у Бруклину

углавном у својим песмама помињао Менхетен: ''Волт Витмен, тај

космос, син Менхетна''.

Page 8: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

8

Елем, нисам се изгубио. Није тешко. Све је математички

прецизно постављено. Авеније и улице. И све је под правим углом.

(Мало је компликованије у ''downtown''-у, али није страшно. Такође

треба рећи да и ''Бродвеј авенија'' по мало ремети тај праоугаони

блоковски систем својим по мало укосим пресецањем Менхетна на

неких 47 километара колико је наиме дуга та авенија). Задовољан сам

постигнутим. До јуче сам се редовно аутомобилом и пешице губио по

Београду (мада је тамо све хаотично нематематички непрецизно

постављено) а сада сам по највећем граду на свету и крећем се ''као

риба по води''. Једино је центар Краљева у Србији за какав такав

пример и тамо сам се добро сналазио али је тај Центар величине

омањег тржног центра у Њујорку тако да није за упоређивање.

Кога интересује да од ''Форест авеније'' у Риџвуду, општина

Квинс, оде на Менхетен то изгледа отприлике овако:

Чекаш М на ''Forest ave'' па са њиме идеш до ''Chambers st'',

ту сачекаш воз број 6 који иде горе доле по Менхетну. И најважније је

да запамтиш идеш ли горе или доле (up-down). Онда је све остало

једноставно. Гледаш мапу (којих има свуда по метроу и возу) где ћеш

сићи и после тога пратиш бројеве.

Менхетн је једна велика стена која је временом и људском руком

натрпавана са земљом. Чврстина те стене омогућава да се овде праве

велики солитери и то непоредно један уз другога. Менхетн је сада и

једна велика финансијска стена: кад неки брокер прдне на Менхетну

педесет великих фирми по Азији и Европи пропадне или се обогати

преко ноћи. Економија целог света зависти управо од прдежа са

Менхетна.

* Наш генијални а уједно и подли и уз то и неуспешни план да на

ЛОТТО-у добијемо 23 милиона долара и тако прибавимо себи повратну

карту за Србију није успео. Није успео из више разлога а највећи је:

промили вероватноће који су математичи доказљиво били против нас.

Све смо добро смислили, купили срећку да нам Бог не пребацује ко

Пироћанцу, али... ето. Изгледа да ћемо ипак морати да радимо па макар

и за ту карту (наиме, нисмо донели из Србије толико кеша да би имали

за карте назад ако се предомислимо и то не из разлога што смо

неодговорни и необазриви већ зато што тај новац нисмо имали. Због

ове чињенице, чињенице да немају новаца да се врате, многи остану

цео живот овде).

Page 9: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

9

*

На јутарњем ТВ програму гледао сам рекламу у којој се

рекламира (рекламе се праве да би се нешто рекламирало) неки

производ који се користи за повећање стражњица код жена (држим да

су им циљне групе потенцијалних купаца жене мада у Америци ништа

није немогуће па ни то да и неки мушкарци желе да повећају своја

дупета илити гузице – леп и стари српски назив за педера: дајгуз).

Хвала Богу!!! (Боже ми прости!!!). Већ су ми досадиле европске мере и

стандарди у којима је све мало и што је најгоре сви се труде да буде све

мање и мање. Те стандарде су нам управо наметнули модни

хомосексуални лобији који су се потрудили да истакну форму лепоте

где ће жене све више и више личити на мушкарце: равне ко даске и

спреда и згуза (згуза – још једна лепа српска реч, ''koitusu a tergo'').

Тако је браћо Американци: хоћемо велике стражњице и позамашна

попрсја. Хоћемо да имамо одакле да се подојимо и за шта да се

ухватимо ''кад нам дође''. Све то нас враћа у детињство и буди у нама

заборављене ''фројдовске'' дилеме чак и код оних који никада нису

чули за Фројда а да не говоримо да су омирисали који лист његових

књига.

* Ришкајући... (све реч до речи, глагол ришкати се пре свега

односи на свиње и њихово ришкање. То је оно кад свиње њушком

копају по земљи. Да не би правиле велике штете сељаци су им кроз

брњицу пробадали жицу коју су називали брњушка и тако их

спречавали у ришкању - а ово разјашњавам за оне који ће се свакако

претварати да не знају о чему је реч, по правилу о онима којима

празилук најдуже вири из дупета, јер кад су Срби у питању свима

штрчи, само некима дуже а некима краће, на крају, некима тако

природно стоји да се и не примећује, док се највише види онима који

упорно покушавају да то сакрију. Што тврдим да свима вири? Па

краљеве смо или побили, или су помрли, а и Турци су нас годинама

држали за рају набијајући нам у задњице уместо празилука омашћене,

некад и не, кочеве, тако да нам се аристократија није запатила а

господу су комунисти побили после рата док је мањи део побегао у

иностранство где више нису били господа. Па и ако се који и одржао

ми га и данас јуримо ко што су вештице јурили у средњем веку. Ко

велим, да и мени неко тури жицу да не ришкам више него да се

окренем нормалном животу а не уметничком копању од којег нико

нема користи)... дакле, ришкајући тако по неким ормарима налетим на

Page 10: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

10

књигу која је печаћена још давне 1916-те године и коју је, па не може

се рећи написао него пре прикупио Chedo Mijatovich (штоно рече Вук:

''читај како је написано'' а овај се баш овако потписао што и није чудно

јер је књига штампана у Америци и на енглеском језику). Био је у своје

време један од школованијих Срба. Министровао је у разним владама,

био секретар краља Милана, оснивач је Напредне странке, председник

Краљевске академије наука и бавио се дипломатијом. Књига је

насловљена именом ''Servia of te Servians''. Свега и свачега у њој.

Обојена је патриотизмом и предјугословенским романтизмом

специфичним за период пред стварање те несрећне творевине

Југославије у коју смо ми Срби унели све што смо имали и скупо

плаћену победу а остали су унели све што до тада нису имали, свој

пораз из рата и потуљену жељу да нам се кад тад освете за тај пораз.

Почео је човек од Немањића, па преко Краљевић Марка стигао до

незаобилазних десетераца. Вероватно је прилагодио грађу времену и

потенцијалним читаоцима. Ко зна колико је тадашњих америчких Срба

уопште знало да чита и пише (поготову на енглеском)?! Мене је пак

заинтересовао један сасвим споредан детаљ при самом крају књиге где

се износе више статистички подаци везани за Србију. У Србији је 1905

године живело (пре него су заклане или превежене скелом преко Саве)

875.517 свиња - pigs (и све су ришкале) и 3.066.444 оваца - sheep. Ко ли

само стиже да тако прецизно попише свиње и овце у земљи у којој се

до тада није извршио ваљани попис становништва?! И на крају крајева

ко поједе то силно месо кад ''Ибарска магистрала'' са својим кафанама

још није постојала?!

Можда је аутор мало импровизовао у недостаку довољно

матерјала, пре ће бити да је то учино прерађивач и издавач. Тако је на

неколико места утурио слике руских војника као српске, док неке жене

у ношњама заиста нисам могао да дефинишем. Једно је сигурно:

српкиње нису сигурно. Па сад ајд' му веруј за онај број оваца и свиња.

Није ни чудо што је Јован Скерлић написао за њега: ''Чедо Мијатовић

је мучио и себе и нас састављајући прашњаве, археолошке и музејске

приче''. Тако ја прочитах прву књигу на енглеском од када сам у

Америци и нисам много ћарио (ћарити прибавити корист - ћар из неке

транскације, другим речима зарадити 'леба без мотике) са њом. Свиње

и овце су за једење, бре, а не за пребројавање.

* Опет и још један безуспешан покушај да се боравак у Америци

заврши пре него је и почео. Купио сам срећку WIN FOR LIFE. Кажу,

Page 11: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

11

ако те извуку, примаш плату до краја живота а не мораш ништа да

радиш. Људи да се не лажемо: овде сви долазе само због новца (са

мотиком или без ње). Па тако не мене није брига хоћу ли до тог новца

доћи играјући лутрију или ћу га крваво зарађивати (ипак, ако је до мене

и мог избора ја сам сасвим искрено за прву варијанту). Сасвим нам је

свеједно, само желимо да купимо много хране (са пуно адитива) и

неколико пари патика (које су прављене негде по буџацима азијским

од нејаких дечијих руку за мале паре, тако да за тај новац та деца не

могу купити себи те исте патике). Ми хоћемо да будемо експлоататори

те јадне деце. Ми желимо да уживамо у ниској цени њихове несреће, у

благодетима које нам нуди нови економски империјализам а, боже мој,

ми смо у Америци па зашто то не искористити. Ми желимо да будемо

експлоататори иако смо и сами сурово експолатисани. Ми желимо да

изгледамо срећни, да будемо срећнији од те деце а толико смо глупи да

не можемо да схватимо или да се досетимо да не можеш бити срећнији

од некога ко има 15-16 година и управо се спрема да се први пут

заљуби. На крају, ми само желимо да добијемо могућност да

максимално зајебавамо родбину и пријатеље кад дођемо у Србију на

одмор реченицом: ''Ма не знате ви ништа, овде нико ништа не ради''.

* Кад се помене мој потенцијални посао и његов почетак

остваривања сви ме подозриво и испод ока погледају. Мисле: ''неће тај

да ради, навикло то само да седи, да се шета и кобојаги да нешто

пише, чудна ми чуда, као да ми не бисмо знали да пишемо само кад би

хтели и имали времена''. А онда се загонетно насмеју. Тај смешак ме

онеспокојава као да ми говори да они нешто знају што ја не знам и

слатко се због тога науживаше. Нека, нека, дочекаћу и ја својих пет

минута чим се докопам неког новопридошлог усељеника, чим не будем

више најмлађи придошли и новајлија.

(На крају се испоставило да је рад један од мањих проблема

америчког начина живот. Највећи проблем јесте: шта са собом после

тога рада???).

* Е-маилом:

''Поздрав за првог њујорчанина којег познајем лично.

Надам се да си се одморио од дугога пута и стекао прве утиске.

Каква је џунгла тамо? Има ли људи?

Желим да се што пре снађеш.

Page 12: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

12

Јеси л' посетио Менхетн и бивше близнакиње? Немој много да

цуњаш по трговинским центрима тог дела града. Ко зна шта може да

се деси.

ПОЗДРАВ ИЗ НИКАД ПРОМЕЊЕНЕ СРБИЈЕ!!!

ПС

То је можда и добро, ако неким случајем пожелиш да се вратиш

после пар десетина година знаћеш шта ће те дочекати.

Лука''.

Виртуални одговор:

''Јесам се одморио а осећам се уморно. Овде човек не стиче

кондицију него ''се троши''.

Џунгла је велика а животиња и звери свакаквих. Људи има, и

нема, и има и нема, зависи да ли те интересује број или каквоћа.

Менхетн: да, ''близнакиње'': ускоро. Нема много опасности

једино ако буду желели да их опет сруше, мислим виртуелно и

симболички, више као чин а мање као дејство, другим речима ако желе

да авион сурдукну у рупу.

Игор, никад не промењени, што је можда и добро, и после десет

година дружења са мном знаш увек шта те чека''.

* Е-маилом:

''Где си, Игоре Ђурићу?

Како је у Америки?

Оптимисти овде певају:

Америка и Енглеска биће земља пролетерска

Канада – удруженог рада....

.....а Русија и Србија земља дембелија.

Како је тамо?

Поздрави породицу и јави се по некад.

Драган''

Виртуални одговор:

''Хоћу,

јавићу се по некад,

а можда се и видимо једнога дана, и дружимо у дуго планираном

а никад до сада оствареном заједничком обиласку Фрушкогорских

манастира,

Игор,

да хоћу''.

Page 13: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

13

* Пронашао сам у коферу затурену флашу шљивовице из Србије

донесену да се овде послужи на искрено и неискрено одушевљење

пристуних (''вала нема боље од овога, не жалим паре за виски али

брате ништа не ваља'', ''нема шта, права домаћа, ко зна колико је

стара''). (А, у ствари, истина је да овде има и шљивовице и вискија по

трговинама али да коштају неколико десетина долара, док је донешена

препеченица увек за џабе или тек пар долара. Патриотизам

упражњавамо само кад је јефтин и кад нас мало кошта а укус нам

креирају ћифтански манири уштеде где год се може, па макар (и

најчешће) и на нашу штету). На флаши залепљен жут комад хартије на

којем је руком исписано:

''Пријатељу,

ова жујка нек те пошјети у далекој земљи (само је Њемаћка

даља) на једног Црногорца који живи као странац у својој земљи,

Гаја''.

Хвала!!! Сад смо на истом. И ја сам странац. А земља је земља,

само имамо илузије да је некад наша а некад није. Земља није ничија,

она је своја и с'времена на време нам то да до знања. Ми то

еуфемистички зовемо ''природне катастрофе'' а у ствари то се ''Мајка

земља'' рита да нам да до знања да није она наша него смо ми њени.

*

Сјутра је празник. Њин а морам да се понашам к'о да је мој. ''Дан

независности''. Њихове, не моје. Ја сам завистан од много ствари. Од

кад сам овде још и све зависнији и зависнији. Независности – у ствари

и стварно не знам чије. Требало би прво да ми неко помогне и разјасни

појам и дефиницију ''независности''. Шта је то ''независност''? Пре

свега лична. За државне независности ме тренутно, куд и камо, заболе

''криви стојко''

* Имам овде један прозор. То никако није мој прозор у свет. То и

није прозор из кога се улази или излази. То је прозор ЗА СЕБЕ и ПО

СЕБИ. Прозор који има смисла највише управо онда када се установи

да нема никаквог смисла. Кроз њега гледам. Седим и гледам. Кад могу

да седим и могу да видим. Није важно шта и нашта. Важно је да се

ништа не дешава за то време.

*

Page 14: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

14

Црњански се макар декларисао као ципелар. Ја ћу и са

декларацијом и без ње бити: чистач. Можда мало лепше звучи:

хигијеничар. (У основној школи смо бирали између нас једног који је

носио титулу хигијеничара и који је сваког понедељка проверавао

јесмо ли се окупали, имамо ли прљавштине у ушима и јесу ли нам

прљави нокти. И све записивао. Да, само понедељком. У то време

сматрало се да је довољно купати се једном недељно. Само у ретким

приликама и екстремним случајевима посезало се за другонедељним

купањем. Трећенедељног није било у никаквим ситуацијама осим кад

умреш па те спремају за ''пут''). Када сам долазио у Њујорк имао сам на

себи белу мајицу са ликом Суперхика из ''Алан Форда'' на њој. Тај

најпознатији њујоршки сметлар, напаст која краде сиромашнима да би

давала богатима ето би ми узор. И би, и узор. Његова филозофија је

(поред тога да треба уништавати сиромашне) у томе да су сиромашни

прљави па отуд има више посла за њега, док богати уопште не бацају

смеће, не крећу се улицама па отуд и не могу много прљати а он не

мора чистити. Није у праву. У Њујорку са највећи прљавци управо

богаташи али о том потом у овој књизи. Кад дође време и кад се боље

упознамо са њима.

* ''Прослављао'' јуче ''Дан независности'' (Independent day) као да

су моји дошли ''Mayflower''-ом пре неколико векова у Америку а не, као

што јесте, да сам пре десет дана слетео расклиматаним ''К. у. К.'' црно-

жутим ''двојномонархистичким'' авионом на JFK.

Ватромет је био упечатљив, пресијалаво се стакло на зградама на

Менхетну у разним бојама и облицима које су те боје стварале падајући

са неба... само... само: што сам гледао и на својој кожи осетио много

убојитије и ефектније ватромете 1999-е године на Космету тако да

оним синоћ и нисам био посебно импресиониран. Ништа нарочито

после томахавка, Б-52, А-10 и осиромашеног уранијума. Обашка што

синоћ нисам нити могао нити имао чиме да одговорим на ватру што на

Космету ипак није био случај. На крају крајева ово је ипак био

''видљиви'' ватромет за разлику од оног ''неведљивог'' авиона што се

стушти у Буђановац. (Ништа ми ово није потребно и није у контексту

али помињем из чисте пакости и ината).

Увече, касније кући, узео сам ''New York Times'' не би ли нешто

нашао о Србији. 'Фала Богу ништа. Али зато помињу ''браћу''

Македонце. Говоре о неком шиптарском терористи из Македоније као

борцу за демократију, ословљавају га са ''mister'' и слику му турили у

Page 15: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

15

сред ових новина. Турили му и Македонци слику, само на потерницу,

ама ове из ''Тајмса'' то 'ич не тангира. Терористе називају герилцима а

македонске власти позивају на уздражаност. То ми све некако познато

и сличи ми уводу оног америчког ватромета на Космету '99. Негде у

дубини душе ми је и драго. Нека тако и други осете благодети

суживота са њима и ''помоћи'' од њих.

4. јула 1776. године Американци су прогласили независност од

Велике Британије и њене круне. Може се све ово рећи и овако: тада је у

ствари Велика Британија изгубила независност. Невиност је изгубила

много раније, тако да је већ тада била ''стара курва''.

* Јутрос сам са ''мог'' прозора посматрао њујоршке ватрогасце у

акцији. Довезли су се великом брзином и уз неподношљиву буку

сирена са два камиона и сјурили се у зграду преко пута и ако је на први

поглед било више него јасно да се тамо не дешава ништа драматично.

Вероватно се нека мачка запетљала у жицу или је експлодирао нечији

бојлер у подруму. Било како било, они су трчали и мелодраматичним

рекло би се холивудским гласовима и манирима зборили у радио

станице. А онда су споро и лењо излазили, сати су прошли. Помислих:

''убијају дневницу''. Схватих: ''значи има тога и у Америци''.

Треба рећи да Американци као народ кроз своју културу и лична

осећања веома цене позив ватрогасца. Добро, пожари су латентна

претња Њујорку и они морају бити ефикасно угашени или

локализовани јер је велика опасност по грађевине које су овде спојене

једна са другом и које су махом од дрвета па тако може очас изгорети

читав блок или неколико њих. Ипак, није само то у питању.

Американци цене све позиве који су суочени са опасношћу а

ватрогасце посебно, пре рецимо од војника док полицајце уопште не.

Али зато држава, и сам град, негује своје службе и ствара имиџ истих.

Пре неки дан на градском аутобусу гледам рекламу за упис на

полицијску акадамију. Пише: ''Дођите да радите са најбољим

детективима на свету''. Ми смо нашим полицајцима и детективима

годинама викали у лице: ав, ав, ав; а они су нас онда тукли.

*

У парку, на кошаркашком терену издражао сам пола баскета са

врло слабим индексом успешности. Неки млади и брзи Кореанац

уопште није био импресиониран што ја долазим из земље која је

светски првак у кошарци. Ваљда је чуо да нам је кошарка у кризи па се

Page 16: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

16

додатно окуражио. Ипак, цимнуо сам га на пар ''искуствених'' финти

али ме брзо прочитао а ја више нисам имао снаге да смишљам нове.

Једноставно сам дигао руке и отишао у 'ладовину. Некад смо Кореанце

и осталу кошаркашку боранију побеђивали са једном руком, и то левом

(под условом да то није лева рука Жуће Кораћа) а сад нам и они ударају

пацке. Рекох ли ја да је све пропало.

Седох, елем, на клупицу да се одморим и напијем се неких

витаминских течности кад видим прилази ми симпатичан чова са неком

пратњом иза себе. Разумем га по мало. Зове се Дилип Нат. (Име му

пишем из чисте утилитаристичке предострожности, ко зна можда и

победи а мени се укаже прилика да га подсетим). Кандидовао се за

''District leadera'' па сад покушава да ми објасни програм а не би ли ја

касније гласао за њега. Не знам како да му кажем а да га не повредим

да ја још немам право гласа, да сам ''грин карту'' добио на лутрији и да

сам тек стигао. Како да му објасним да ме ни овдашњи голубови не

цене бог зна како, да се плашим летења и да сам у најмању руку нико и

ништа, који уз то и: нема ништа. Жао ми да га разочарам, унео се у

причу, ето није ми жао мене али ми њега некако дође. Најзад се сетих

спасоносне формуле па прозборих:

“I don’t speak English very well”.

Одмах је схватио. И не би разочаран много, оде да на'вата друге

потенцијалне бираче. И... задржао је онај исти осмех са којим ми је

прилазио и када је одлазио. То је права америчка политичка школа:

никада не показивати емоцију осим ако је не глумиш.

Врло је интересантан тај вид кампање који се овде упражњава.

Кандидати одлазе у возове, паркове, на улице и директно позивају,

малтене једног по једног, грађане да гласају за њих. А то даје ефекта

јер обичним људима импонује лажни утисак да су нешто важни и да се

још за нешто и питају.

* У пошти су имали само десет маркица (stamp) за Европу. А мени

је требало целих дванаест, или'ти што би рекли наши стари: туце.

Узех десет, шта ћу?!?

Ко би рек'о: највећа сила на свету а нема довољно ''стемпса''.

Код нас би те затрпали маркицама бре, колико ти душа иште, јер руку

на срце већ двадесет година нико и не добија праву пошту. Писма се не

пишу, пословна коресподенција и не постоји а рачуне и остале сличне

ствари доносе ти и лепе на врата разни инкасанти у масним плавим

мантилима а почесто кад се поднапију све то и баце. Овде је

Page 17: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

17

минимална казна седам година затвора за намерно неуручену

пошиљку, па макар то била и разгледница са одмора (јер тај прекрашај

потпада у федералне законе од којих се сви најеже кад их неко ма и

помене). Ипак, службеник у пошти немаше довољно маркица. Додуше

извинуо се, извикао потчињеног и обећао за сутра колико хоћу.

* Најзад: први радни дан у згради. У зноју и смећу до гуше. Чистио

сам а они су прљали. Ја опет чистио, они опет прљали. (Стекао

сам утисак да ми намерно то чине). Та трка никада не престаје само

с'времена на време одустане или умре неки чистач. Њујорк би поцркао

од разних епидемија за неколико месеци када армија чистача не би

свакодневно избацивала негде вани, на нека острва, енормне количине

смећа.

Око поднева докопам се једног компјутера. Видим: брза веза,

кабловски интернет, па се курвински, онако из потаје, прикачих да

проверим поруке. Нико не обраћа пажњу на мене, ваљда рачунају да

момак који чисти смеће не зна са интернетом и компјутерима. Отворим

поруке. Јавио се један новопечени поштовалац моје литературе. Био на

мом сајту па ето само да ме поздрави. Мислим се: да ме сада видиш мој

наивни читаоче, да ме видиш где сам и шта радим, не верујем да би ми

се више јављао а о поштовању не би било ни говора. Овај период из

мога живота може бити евентуално важан када се буде писала моја

биографија а где ће разни критичари доказивати да Србија никада није

знала да цени своју најбољу децу него су морали да се потуцају и да се

пате по туђем свету. Сада ми ово није од никакве користи тако да ћу

малограђански крити ове детаље од својих познаника претварајући се

да сам овде само да бих писао књиге, да се изванредно проводим и да

су уметнички кругови једина места на којима сам виђен и по којима се

крећем, да живим у Гринич Вилиџу и не избијам из галерија по Сохоу.

На крају раднога дана: чек. Пошто је петак, овај радни дан је

унапред урачунат. И чек је на тај један дан: 100 долара. Мислим се

(опет): ама није лоше. Могао бих ја још који дан овде. Овај Абул, што

га мењам док је на одмору, иде за Бангладеш. Потајно се у себи надам

да би тамо могао да налети на неког гладног и острвљеног тигра па да

ја упаднем на његово место. Ко зна шта тек он мисли о мени?!

Између чистача у Њујорку и писца у Србији скоро и да нема

никакве разлике у статусном смислу осим што овај први има од чега да

живи. Оба се баве истим послом: смећем. Чистач у Њујорку: правим

смећем. Писац у Србији углавном: људским смећем. Људско смеће је

Page 18: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

18

глупост. Тога у Србији имаш колико хоћеш и на свим нивоима, тако да

посла има увек. Само се не исплати. Нико неће да плаћа за избацивање

глупости на сметлиште (то јест: у књиге). Све књиге у Србији говоре о

људској глупости док у свету по нека може да буде и другачија, да

говори о лепоти, сексу или љубави. Иза њујоршког правог чистача

обично неко време остане чисто и пометено. Иза српског ''писца

чистача'' увек и по правилу остане већи и све већи лом. Најзад, много је

српских писаца дошло овде да би радили разне сличне ствари чишћењу

а никада до сада се није догодило да неки амерички чистач оде у

Србију да би тамо писао књиге. И на крају: јебеш чек, који ће ми мој

паре које сам сам зарадио?!

* Речи које треба упамтити а које су везане за моје будуће

занимање. (Упоредни превод термина две наведене а тако повезане

професије):

clean – пречишћени текст

map floor – сортирати грађу

bathroom – библиотека

compactor – Удружење књижевника Србије

recycling – рецензија

black bags – Нинова награда

clear bags – хонорар од издавача

sweep lobby marble – припреме да предстојећи сајам књига

dry cleaning – припрема за штампу

laundry – штампање

laundry room – штампарија

lacker room – седиште Удружења књижевника Србије

map – налив перо

sweep – писати

windex – мастило

paper towels – хартија за штампање, они велики колутови папира

што су насложени испред штампарија...

и тако даље...

*

Црнац у возу је свирао гитару па је онда са празном пластичном

чашом ишао од путника до путника. Ништа није добио у нашем вагону.

А свирао је боље од половине музичара у Србији и то од оних што

праве концерте по ''Сава центру'' и ''Дому синдиката''. Па шта? Бити

Page 19: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

19

бољи од њих и није неки успех. Чак сам и ја ''на'' гитари и гласовно

бољи од већине тих поменутих. Али нисам бољи од овог црнца тако да

ми то знање у Америци ништа не значи. Тако ни ја ни црнац не

добисмо ништа, он новац, а ја какву такву морално-психолошку

сатисфакцију да вредим нешто али да ми је ето ово један прелазни

период у животу, једно ново искуство, једно доказивање (сви се ваде на

ту исту причу и после двадесет година проводених по ђубришту). Ипак

се нешто догодилио: црнац је прешао у други вагон. Ја сам остао да

седим. Докле ћу тако седети док други прелазе из вагона у вагон -

видећемо. Ви ћете видети макар до краја ове књиге докле сам стигао, ја

вероватно никада...

* Онај Абул што треба да га мењам док је на одмору је изгледа

путем неке вуду магије (и ако није са средњеамеричких острва или из

јужне Америке него из Бангладеша где још тигрови једу људе) сазнао

за моје планове везане за тигра (бенгалског, комада 1 и словима ''један'',

јер чујем да су они најкрволочнији) и њега, па је пред крај радног

времена (његовог последњег дана пред одлазак на одмор када је

требало да ми покаже шта треба да радим) увалио толико посла да сам

умало прецркох. Ако, тако и ваља, кад сам имао злобне планове у себи.

Ипак, кад сам мало предануо и даље сам се носио мишљу (овом пута

хуманијом, куд и камо) да макар само падне са слона и тако буде радно

неспособан неколико месеци док се ја мало не снађем.

Абулов енглески је гори од мог па ви сад видите шта је момак

научио за петнаест година бављења овде. И кад нешто правилно

изговори то личи на оног индијца из цртане серије ''Симпсонови'' који

се такође зове слично, мислим Абу (без Л). Он речи изговара тако

чудно и непојмљиво да врло често ни сам себе не разуме. Видим му то

по гримаси коју направи.

Тако је наш разговор, преведен на српски, изгледао отприлике

овако:

Ја: ''Колико кошта си дуго у Америци?''.

Он: ''220 (двестотинаидвадесет) година''.

Ја: ''Дај ми кључ да изађем из машине за прање веша''.

Он: ''Стави прво рукавицу на главу мнјгнјдндјнхтеуфн (и нешто

неразумљиво и мени и њему.....)''.

И тако васцели дан.

Такви какви смо, и ја и он, бенгалски тигар нам уопште није

потребан. Сад се пак и предомислио па уместо у Бангладеш (скупа

Page 20: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

20

карта, велики трошкови, силна родбина којој мора да даје паре, кредити

којима се овде преоптеретио), (кад год оде тамо за све време боравка

ангажује лимузину и свог личног возача, еее, то бих волео да видим)

'оће да иде на одмор у Канаду тако да ми план пада у воду једино ми

остаје да га наговорим да макар оде до Зоолошког врта у Бронксу или

макар Централ парку (мада на овом другом месту чујем да им тигрови

нису нешто нарочито, кажу да су се толико навикли на људе и на

луксузан живот да неће ни да једу док им се лепо не сервира и

подгреје).

Кад год прође неко од Американаца Абул каже:

“Crazy people”.

А богами и јесу кад држе овакве какви смо ја и он.

* Кренуо сам да купим хлеб. Проклета балканска навика да се без

хлеба не једе ништа, чак се и не седа за сто. Гладна подневља вазда

била па остала навика у народу. Мајке и бабе су нам увек говориле:

''једи 'леба више, немо' то месо без 'леба, удроби 'леба у ту супу''. Или

баш кад хоће да нас почасте о Слави или Божићу: ''На, поједи то без

'леба''.

Елем, било како било, кренуо сам да га тражим (њега: 'леба) па

ме тако пут нанесе ка ''Forest av''. Пролазим поред “Kafe Tirana”,

ћевабџинице “Bosnia” и кафеа “Ulcinj” (који очито држе Албанци из

Црне Горе). “Evropu” држи Ибро и ту су производи из бивше СФРЈ.

Само кафеа ''Шумадија'' или бакалнице ''Београд'' нема нигде. Никако

да видиш нешто слично а Срба у крају колико хоћеш. Зато смо и

пропали мајку му, мислим се док плаћам Ибру хлеб.

*

Сваки слободан час, којих је све мање и мање а из околине ме

убеђују да ће се тај тренд наставити до неслућених размера,

искористим да прочитам нешто. Под условом да имам снаге да држим

књигу у рукама и држим капке отворене. Ето тако данас приводим

крају књигу ''Мит о ђаволу'' Џефри Бертона Расела. Није нека књига а

ја другу тренутно немам, па шта ћеш?! Нешто покушава али му слабо

иде. Види се да никада није имао посла са ђаволом. Благо њему.

Од најстаријих религија и цивилизација па до данашњих дана он

покушава да проникне у тај мит (ето још једне заблуде чим говори о

''миту'' а не о ђаволу самом) углавном лоша књига коју читам у право

време (ја читам све књиге: и добре и лоше, највише волим да у

Page 21: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

21

мислима читам оне које још нису написане а ја планирам то да

учиним).

Ако треба тражити данашње идеално станиште ђавола онда је то

свакако Њујорк. Није да олајавам град у који сам дошао својом вољом

али ми се такав закључак некако сам намеће. Град са свим својим

тунелима и мрачним местима, са скупоценим зградама од мермера,

град коме се богаство, разврат и криминал не могу измерити, град који

никада не спава, савремена верзија Содоме и Гоморе, град који има

више пацова него људи - то је град за ђавола.

Ако би пак, по мени а за неку адаптацију, требало пронаћи

савремени изглед врага или описати данашњег ђавола (који свакако

мења изглед у складу са временом и подневљем у којем се креће) онда

је мени најближи изгледом онај чичица са брадицом и цилиндром у

бојама америчке заставе (Uncle Sam) што прстом позива младе

Американце да приступе америчкој војсци и тако оставе своје кости у

некој вукојебини за коју никада нису чули у животу.

Е, ово већ јесте олајавање.

Оне ''чичице'' са доларских новчаница, пак, уопште не изгледају

лоше то јест могло би се рећи да изгледају ''ђаволски добро''. Услов за

њихов добар изглед је да су у твом џепу.

ПС

Сећам се када је деведесетих почињало срање код нас у Југи биле

су врло популарне пароле типа: ''хрватска лисница у хрватски

панталоидни одељак'' или ''српски буђелар у српска недра''. Последица

тих парола јесте неколико десетина хиљада мртвих људи. И неколико

стотина хиљада протераних. Они који су ''имали среће'' данас се срећу

по америчким градовима. Српско, хрватско и бошњачко је само дупе

(по којем нас шутира ко год стигне) док су лиснице и буђелари

амерички чак и онда кад мислимо да су у нашим џеповима.

Uncle Sam:

“I want you for U.S. Army”.

Uncle Diabolo:

“I want you for $ army”.

* Неку ноћ је у Централ парку Њујоршки симфонијски оркестар

извео концерт. Људи су донели ћебад, закуску, пиће, седели су на лепој

и однегованој трави и ужували у музици. Није мала ствар гледати

Њујоршки симфонијски оркестар и то уживо. И то бесплатно. А ето,

Page 22: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

22

могуће је у Њујорку. Социјализам на делу куме а не као код нас:

свињске полутке и црни лук у џаковима.

ПС

По некад и бибер у џаковима ако га пре тога нису појели мишеви:

''једу и плачу, мајку им јебем''.

* Идиотски, неуморно, безброј пута овдашње телевизије понављају

једну те исту слику и говоре један те исти текст (било коју слику и

било који текст) на својим телевизијама и њиховим вестима. Знају да

имају посла са идиотима али знају и то да идиотима треба више пута

понављати а не би упамтили шта им ваља чинити. Па чак и не-

идиотима уђе у главу хтели не хтели то. То се зове испирање мозга и

упражњава се у целом свету али нигде као овде. Развијена земља па и

могућности за испирање мозга много веће. Могу само да замислим шта

су о нама говорили и понављали деведесетих (мада знам доста али не

верујем да је то ни зрно песка у пустињи идиотарије). Не треба гледати

то смеће.

Једино што је за утеху и хвала Богу те нас ових месеци и дана

скоро и не помињу па смо самим тим и остављени на миру. Далеко им

лепа кућа. Кога они туре у главне вести томе се не пише добро.

*

Веровали или не, а нема потребе да ми не верујете (сумњајући да

због сликовитости и нарације измислим по нешто, али не, у овој

књизи заиста износим само доживљено уз мале естетске интервенције)

гледао сам данас у ''Gates ave'' старијег господина изванредно али

''ретро'' обученог у пратњи такође старије госпође како је из свег гласа

и ''свег мозга'' певао “Stranger in the night” Френка Синатре и то врло,

врло успешно, чак шта више лепо и могло би се рећи да је чичица

некад можда и живео од певања. Стекао сам утисак да певајући жели да

на неки начин протестује и ако не знам против чега и против кога. Али

можда треба тражити одговор у чињеници да је пролазио улицом где се

енглески (инглешки) може ретко чути. Друге језике да: можете чути -

енглески ретко и тада искварено. Можда је чичица протествовао управо

против тога.

* Од када сам овде, а ево има већ неколико седмица, да вам кажем:

поштено се не наједох. Или ја брате једем погрешну храну. Без укуса је

Page 23: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

23

и мириса (осим кад се поквари). Добро изгледа, лепо је упакована - али

ништа не осећаш док је конзумираш. Нема ужитка, финеса, перверзија.

Јести овде и јести у Србији - исто је и што и - мастурбрирати овде а

''водити љубав'' у Србији. Само што би овдашња онанија била

пропраћена уз нешто бољу порно продукцију. Код нас у Србији се

барем зна, начисто је: или имаш, или немаш да једеш. Али кад имаш

онда је то као вођење љубави са женом из снова.

ПС.

Пијење је нешто друго: вискија, пива и сокова има на стотине

врста и сви су укусни. Ал' немају времена да пију, јеби га.

ПС1

Временом сам пробао доста ''кухиња'' и силом прилика се

навикавао на неке од њих. Тако сам на паузама за ручак јео заслађену

кинеску свињетину, арапску пилетину мешану са поврћем и гирос који

су они држали за свој (и Грци га држе за свој), јапанске варијанте

сирове рибе популарно назване суши, морских салата од хоботнице,

шкољки и шримпфа, крваве америчке бифтеке, пице и пасте, мексичке

папричице у разним прилозима и сосевима и неизбежне ''пико'л''

краставчиће које ми овде зовемо ''барени кисели краставци'' - али сам се

хранио и ћевапима у ''Босни'', сувомеснатим производима код Мунћана

и бурека на ''Форесту'' (уз неизбежно домаће кисело млеко).

У ћевабџиници ''Босна'' уоквирена слика неке џамије из Бања

Луке а испод пише да су је срушили Срби у време последњих ратова.

Зато сам Мексиканцу који пече ћевапе за сваки случај говорио а да би

заметнуо траг: ''валахи су право добри, ко халва слахтки, шућур Алаху'',

а он ми одговарао ''si, si...''.

* Дан нерадан а пун неких небитних али евидентних догађаја.

Листам ''New York Post'', па се приупитам више онако сам за себе:

где ископаше сад Слобу Милошевић (из чистог ината и жеље да их

наједим - тепам му)?! И то баш ових дана кад се Израелци и

Палестинци сатрше ракетама и бомбама, е па то ми заиста није јасно.

Да неће њега мртвог и за то да оптуже.

Испод његове слике стоји текст: ''Човек крив - суђење отегнуто

- је ли то био циљ''.

Поручујем кретену који је ово писао 13. јула 2006: ''Е, јеб'о те

Слоба, докле бре више...''.

Поквари ми се полупразнично расположење данас јер сам управо

поштом добио “grin kard”, мада да вам кажем искрено не видим ни

Page 24: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

24

један разлог због којег би' се радовао али да не бих разочарао околину

правим се као да сам срећан. У ствари ја и нисам добио ''грин карту''

већ неку картицу на којој пише: ''permanent resident card''. И уопште

није зелене боје, није скроз зелене боје (и да се каже ''сива карта'', што

би више по симболици одговарало, не би се погрешило) мада има ту и

тамо зелених нијанси. Ипак им треба признати да знају да упросте

компликоване ствари: ''зелена карта'' и готово, шта ту има да се

компликује и ''ломи језик'' кад се и онако за њу интересују углавном

они који и не знају енглески језик.

Поподне кренем у обилазак, саветују ме, да ако имам жељу шта

да видим да чиним то сада док стварно нисам почео да радим: ''неће ти

после пасти на памет да радиш ишта осим спавања'' - утешно ме

саветују. Кренем да видим ''Кип слободе'' (''Statue of liberty''). Ко

велим: не иде да си у Њујорку а да не видиш макар једном тај кип (и

углавном га свако види само по једном, јер свима досади да се опет

ломатају по туристичким фериботима како би видели нешто што су до

сада хиљадама пута видели на сликама или на филмовима).

Алииии !!!! - Балканац је Балканац и кад је на Балкану и кад је у

белом свету: не иде нигде без бритве, ћакије, перореза итд . Добио сам

на поклон један ножић, доста квалитетну кинеску копију оних

швајцарских бритвица али ни сам не знам што сам је тутнуо у торбу и

тако је заборавио па је данима носао са собом. Ајд' да кажем да ме је

окуражило што сам од данас и званично ''ресидент'' па сам сматрао да

аутоматски имам право да носим 'ладно оружје.

Прођем поред обезбеђења а ''оно'' пишти ли пишти. Они на мене,

све неки црнци од по 150 кила и нађоше ми бритву. Ред иза мене, сви

нестрпљиво али са дозом знатижеље чекају расплет а мени непријатно.

Покушавам да им објасним да сам ''ресидент'' ама не јебу ме ни два

посто. Веле овако: ''или да узмемо бритву или се врћи напоље''. 'Де да

се врћем напоље кад карта за обилазак кипа кошта 12 долара а бритва

упола мање. А опет жао ми и ножа, некако ми прирастао за срце. Ипак

на крају израчунам мању штету па дам нож. После се мислим: како бих

успео да отмем ферибот са 200 путника и 20 чланова посаде једним

џепним ножићем? Никако!!! Бацили би ме уз море са све бритвом. Бар

ме нису гурнули на острво ''Elis'' у карантин а које се налази ту у

близини, као то су то чинили са некадашњим досељеницима међу

којима је био и тада слабашни Вито Корлеоне.

28 октобра 1886-е године председник Артур Кливленд открио је

тај кип тежак 225 тона који је са постољем висок око 90 метара. Аутор

тога здања је кипар Фредерик Огист Бартолди.

Page 25: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

25

Пресело ми разгледање. Направио сам стотину снимака

дигиталним апаратом из ината а и може ми се: нема филма. Кад сам

набавио тај апарат пре неколико година па сам важан кренуо да сликам

тетке и стрине све су ми од реда говориле: ''нека дете, нем'о да

трошиш филм на нас''.

Обишао сам и рупу где су некад биле ''близнакиње''. Препуно

туриста. Њима се 'оће да од свега праве паре. На средини стоји крст

који је наводно остао од две заварене челичне греде мада ја ипак

сумњам да је то нахнадно додато да би горе поменути туристи имали

шта да сликају.

У повратку узмем W па до ''Times sq''. Све сија, најзад права

Америка, излози бљештави, гужва, само севају блицеви, ''троше'' се

филмови, рекламе по зградама пале се и гасе у различитим бојама.

Лепо нема шта.

Шта ћу ја овде?- присетих се најзад да се самоупитам. Па мени

је место у оној кафаници на пијаци у Лазаревцу са Слобом и друштвом,

међу своје људе, међу своје приче. Мени је место да се по некад

срећем са Љушом, да одем до Прељине код Салета, да се смејем са

Џогом, да се гостим са буразерима и ''вучем за уши'' Јовану, Милицу,

Данила, Вука и Уроша. (Мени је место, ако ћемо право, у Истоку али је

то дуга, друга и болна прича). Овде ништа није право, ништа није

онако како изгледа и како је представљено. Овде се људи смеју само

кад треба да севне блиц. Желе да покажу својој родбини у повратку

како су се слатко науживали. Целу годину су радили као коњи и трпели

свакаква понижења да би се овај викенд (или неки други, сасвим је

свеједно) сликали на ''Тајмс скверу''. Само ће им слике и остати на

крају животнога пута а и оне ће бити бачене у смеће од стране њихове

деце први дан после укопа. И ја ћу слично проћи, ако се под хитно не

дозовем памети...

Желећи да ефектно финиширам и исправим колико толико

утисак око оне бритве одем до ''Hard rock'' кафеа баш ту на ''Тајмс

скверу''. Унутра пуно гитара, прелепи ''фендери'', добра музика, хладно

пиво и једна Линда која је управо прослављала 17-и рођендан а због

које нас је радница кафеа позвала да аплаудирамо и певамо оно

познато: ''Happy birthday Linda''.

Имаш право Абул, знаш да по некад имаш право.

* Богами сам ових дана добро радио. Не у смислу да је мени било

добро док сам радио него у смислу да је њима било добро а мени лоше.

Page 26: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

26

Гледао сам нафрћкане станаре како лежерно пролазе и уживају у томе

да неко ради и чисти за њих. Јеби га, знао сам ја и пре него сам дошао

да овде ништа не дају ''за лепе очи''.

Осим, да се еуфемистички изразим, хигијеничарских послова

који се често граниче са тешким физичким, имао сам и пар згода и

незгода. Једна од станарки ме позвала по имену. Добар напредак.

Разговарао сам и са једним љубазним јеврејом Пересом у лифту. Пита

''одакле сам''? Када је добио одговор затим пита ''је ли рат готов''?

''Јесте, хвала Богу'', одговорим ја.

Хвала Богу.

Да му не останем дужан и ја њега питам за рат у његовој

постојбини:

''Тамо никада не престаје'', одговори ми, мада сам приметио да је

остао недоречен, као да је и он на крају хтео да дода: ''хвала Богу''.

Онда ми се десила и неприлика на вратима ''лобија'' јер нисам

могао да нађем кључ од празног апартмана за агента који издаје

станове. Водио је неке Индијце у жељи да им ували педесет квадрата за

око 3000 долара месечно. Кад је чуо мој енглески Индијац је подозриво

и са пола гласа рекао агенту:

''Rashan''.

Агент му је одговорио:

''This s New York'' - у смислу: ''немој да бринеш има свега и

свачега''.

Ја сам у себи рекао:

''Welkome''.

А шта је заправо Њујорк???

Град који ''никада не спава''? - да јесте и то.

Светски центар економске и сваке друге моћи? - наравно и то.

Центар света кад је култура и уметност, па и мода у питању? - да

свакако.

Све је Њујорк то и много више. Њујорк је свет. Цео свет са

својим репрезентативним узорком на једном месту. На једном острву,

јер све се то налази у ствари само на Менхетну. Остали делови Њујорка

служе само за спавање ''сиротињи раји'' или богатој фукари, зависно од

тога који је део града у питању. Почетком 17 века Менхетн су од

Алгонкин Индијанаца купили Холанђани (кникербокери) за 24 четири

долара, наиме на толику суму су процењене перле и огледала које су

дали уместо новца. Због тога се овај крај у почетку звао Нови

Амстердам. Последњи холандски гувернер Питер Стивенсат потписао

је 1664. године предају града у руке Џемсу, војводи од Јорка. Град је

Page 27: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

27

због тога променио име у данашње: Нови Јорк. Енглези су 1783.

окончањем рата за независност дефинитивно изгубили град који је неко

време био и престоница. Њујорк је град који данас има између осам и

девет милиона становника. Колико стварно има? - то нико не зна јер

свакодневно овде људи нестају и појављују се. О илегалцима који сви

личе међусобно ''ко јаје јајету'' не вреди ни говорити. Само викни

гласно на улици: ''Хоѕе!!!'', и педесет људи у твојој непосредној

близини ће се окренути. Извириваће из аутобуса, из локала, из

подрума, из канализације... Кад смо већ код статистике а ако је

веровати др. Вилијему Сангеру и његовој ''Историји проституције''

1858. године у Њујорку је живело приближно око 700 хиљада

становника. Од тога броја проституцијом се бавило око 7860 углавном

жена. Крајем тога века је већ је било око 50.000 курви у Њујорку.

Колико их данас има, то заиста нико живи не зна?! Њујорк се налази на

6 метара надморске висине. Састоји се од следећих општина:

Manhattan, Bronx, Brooklyn, Queens и State Island. Њујорк зову још и

''Велика Јабука'': ''Big Apple''. Њујорк се налази на ушћу реке Хадсон

(Hudson river) у Атлантик. Она је добила име по Хенрију Хадсону

(Henry Hudson) који је са својим бродом ''Полумесец'' (Half Moon) 1609-

те године први истражио ту реку. Тренутни градоначелник јесте

Michael Bloomberg. Један од градоначелника био је и Fiorella La

Guardija по коме носи име један од два њујоршка аеродрома. Други

носи име по убијеном председнику Кенедију. (Дакле и Американци су

убијали своје председнике. Један црнац је хтео да се покаже

информисаним и духовитим па ми је рекао: ''Ооо.. из Србије, ви

убијате своје председнике'' (мислио је на Ђинђића). ''Да'' - рекох му -

''убили смо Линколна, Кенедија, Мартин Лутер Кинга и многе друге''.

Тај мамлаз ми се више није јављао. И није требао јер мислим да су

Американци убили своја четири председника: Абрахама Линколна –

1865., Џејмса Гарфилда – 1881., Вилијема Мекинлија – 1901. и Џона

Кенедија – 1963., али су успут још пуцали или припремали атентат на

једанаест председника). Њујорк је 1630. године имао 300 становника.

Имао је и једног црног градоначелника: David Dinkinsa. Најзад Њујорк

има око 500 галерија, 150 музеја и преко 100 позоришта. Пре помињани

''Кип слободе (где су ми одузели бритву, матер им) изграђен је као

поклон од Француске 1886 године и ако ћемо поштено он се не налази

у Њујорку него у Њу Џерзију. У Њујорку је најзад и седиште

Уједињених нација на ''East riveru'' које поред политичке важности

доноси и велике приходе граду. У дворишту зграде УН налази се статуа

''Свети Ђорђе убија аждају'' а пријатељ ми објашњава да је аждаја

Page 28: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

28

изливена од остатка совјетске интерконтинеталне ракете. И заиста се

види да је то некада и била. Само ми се чини да у мало поранили са

симболиком: има још доста опасних а активних оваквих аждаха у

Русији. А некад смо били тако поносни што су делови овога лепога

здања грађени од мермера са Брача. Данас, макар ми Срби, више нисмо

поносни на то. Можда што су УН убадајући ону аждају и нас Србе

добрано боцнули.

Ето укратко. Са оволико текста се у Америци докторира на

поједним (скоро свим) факултетима, које овде називају ''колеџима''.

Додуше, само ако хоћеш већу оцену. За тек прелазну може и мање. И

стварно: да их видиш ама баш ништа не знају, скоро половина (мислим

на оне школоване, наравно) не зна ни да пише. А опет све

функционише, имају најбоље стручњаке (у стручном смислу) и све

најбоље на свету. У чему је јадац? Знају где треба да траже кад им

нешто треба и не жале новаца да то себи и доведу. Не жале да плате

туђе знање.

У ствари нису глупи: српски писци им раде као чистачи.

Замислите онда ко им тек ради као писац (ако им затреба, мада ретко

ко од те феле њима фали)??? Наиме, сценаристи им и затребају, писци:

јок.

* 6:00 ам

У возу су сви мрзовољни и поспани. Ни једног ведрог и

насмејног лица. И ја сам сличног расположења и моје лице одаје

бесмисао свега овога и мрзовољу коју најчешће гастарбајери не

признају. Одједном са МП3 плејера до мојих ушију допире Арсен

Дедић и ''Дјевојка из мога краја''. Однекуд је долепршао осмех. Ја сам

насмејан, једини у возу. Магија.

6:00 рм

Иста сцена. Покушавам поново. Није мала ствар бити срећан и

насмејан међу масом мрзовољних и тужних. Не иде и ако иста песма

путем истих слушалица опет допире до мојих (истих) ушију. Нема

магије. Није ''легла''. Не може то на силу. То иде само од себе. То су

бре, да се народски изразим: осећања.

Драган Николић у ''Ко то тамо пева'' каже:

''Млада, живот ти је као песма, ако не ''легне'' у право време као

да га није ни било''.

Баш тако.

Page 29: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

29

* Мој тренутни ''супер'' (supervaisor) на послу, Мађар по имену

Ласло, кад год ме види, говори ми:

''Relax man…''.

Ако икад будем штампао ову књигу променићу му име и

националну припадност да му не би одузели америчко држављанство.

* ''A propo'' мојих претходних размишљања о стању српске

заједнице овде у крају упитах познаника:

''А што нема бифеа ''Шумадија'' или кафеа ''Београд''? Ајде да

их ми отворимо, овде има доста Срба, било би посла''.

''Не може'' - каже он: ''одмах би разбили стакла или подметнули

пожар''.

''Ко?'' - питам га ја, по мало наивно.

''Сви ови други што већ имају своје локале са својим именима''.

Није ми јасно, мајку му, ја сам све време мислио и дошао овамо

са ''убеђењем'' да смо ми ''агресори'' па самим тим и агресивни. Не бих

ја тако мислио сам од себе и што волим но сам слушао шта други

говоре, шта поједини медији и личности по Србији забалављених уста

помињу већ годинама.

Кад оно 'оћеш?!?

Ови ''угњетани'' испадоше баш зајебани.

Да вам кажем у поверењу: тако је било и тамо и онда. Само

немојте никоме да кажете. Ради сигурности да не бисте били разбијени

и попаљени.

* У згради где тренутно радим, а где је реч ''рад'' благи израз илити

еуфемизам за најсуровију експолоатацију у традицији јужњачких

плантажа, живи и педесетак паса и мачака (што мачака, што паса,

нисам их баш прецизно побројав'о). Живе боље него већина људи у

добром делу света, поготово оном неразвијеном делу. Чиме су

заслужили тај статус? - верујте, не знам. Можда тиме што су научили,

додуше свакога дана у исто време, кад их изведу напоље да се исеру и

испишају по асфалту или у парку а да њихови власници или плаћени

водичи после уредно покупе говно са улице (јер су казне велике и

примењују се ако не ''покупиш'' за својим љубимцем). Ако их не

изведете, међутим, нису научили да се притрпе. Ето, ни толико.

Page 30: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

30

* ''Компактор'' је најсмрдљивије и најпрљавије место у коме

повремено боравим у циљу да га испразним пре него га они опет

напуне. Кроз отворе на зиду они убацују своје остатке од хране, прљаве

гаће и још штошта па све то кроз тунелчић стигне до компактора.

Боже, како су прљави?!?

Боже, како смрдљиву храну једу?!?

Шта им све не уваљују, по папреним ценама, орјенталци у виду

недефинисане хране и не знам ни ја чега?!

Најгоре је што ми руше мит о ''америчком сну''. Рашта се

богатити и живети на Менхетну ако мораш да једеш тако смрдљиву и

одвратну храну, у таквом брлогу живети (чекати једном недељно

спремачицу која ће те спасити од већ извесне епидемије неке заразне

болести) и где мораш свако јутро у 5 сати да изводиш свог љубимца јер

ни после толико година и квалитетног живота није научио да се

''притрпи''. А требало би: конзерве разне хране које једу (које такође ја

избацујем) мање смрде од наручене хране њихових власника. Поставља

се логично питање: ко ту уствари треба да се притрпи???

* Добар део Квинса већ трећи дан нема струју. Изгорели неки

каблови под земљом па оправка иде тешко. Општа паника и хаос.

Повећане мере обезбеђења, полиција даноноћно контролише улице.

Градски оци и сви њихови службеници два дана се не скидају са

телевизије: извињавају се, обећавају брзу оправку. Телевизије прате рад

екипа на терену, грађани исказују своје мишљење, већ се процењују

штете, већ се процењује чије ће главе да одлете, и најзад, ко ће платити

све то.

Е, да су живели у Србији деведесетих видели би шта значи

немати струје (или да живе сада на Космету). Овде се за три ''пишљива''

дана дигла цела држава само зато што један мали део сиромашне

општине нема струју. Један од градских отаца се синоћ на телевизији

захвалио Богу јер неће бити великих врућина тако да ''климе'' неће бити

неопходне. Код нас цела земља (осим Дедиња) није имала струју

месецима и годинама па не само што се нису извињавали него су нас

убеђивали да је тако боље за нас: мањи ће нам бити рачини за струју па

ћемо тако приштедети а и ''збићемо'' редове у хладноћи па ће и

наталитет да скочи. Са корењем за јело које су нам такође обећавали и

том уштедом на храни могли смо и да се обогатимо.

Могли смо - а ето, нисмо.

Page 31: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

31

* Американци (прави Американци, ма шта то значило и шта се под

тиме подразумевало) су по природи врло екцентрични и

дефинисљиви(?!?). Или су врло љубазни или су крајње примитивни.

Или су скроз глупи или су заиста генијални. Скоро је немогуће наићи

на неку средњу и нормалну варијанту (опет, ма шта се под тиме

мислило и подразумевало, итд ). Једино у чему су сви исти, врло

препознатљиви, врло енергични (итд) јесте: долар. Ако им дирнеш у

долар или то покушаш, или пак пробаш да задреш у неко право које су

стекли доларом (јер се овде права стичу доларима, што више имаш

долара утолико више имаш и права) онда постају дивље звери, врло су

храбри и одлучни да одбране свој долар по сваку цену ''не жалећи да у

тој борби дају и твој живот''.

(Када смо полагали заклетву у војсци сви смо се служили истим

триком: када дође део заклетве да се каже ''не жалећи да у тој борби

дам и СВОЈ живот'', ми смо сви говорили: ''не жалећи да у твој борби

дам и ТВОЈ живот''. На крају је испало управо тако: у ратовима на

простору бивше Југославије ми бивши припадници бивше ЈНА на

СВИМ сукобљеним странама углавном смо у борби давали туђе животе

на рачун својих, најчешће, погрешних и трулих идеала).

Дивљи су у одбрани долара сви: и љубазни, и примитивни, и

образовани, и глупи, и лепи, и ружни, и богати, и сиромашни, и мали, и

велики, - сви, сви, сви........

Амерички, а већ помињани, песник Витмен је мане америчког

човека овако набројао и поређао: похлепност, екцентричност,

фриволност, одсуство моралне савести, екцеси индивидуализма...

*

Свако јутро ми је овде исто, са истим дилемама, истим питањима.

Најчешће непосредно након буђења помислим да је све сан и да ћу се

пробудити нешто касније у своме кревету у Србији, да ћу после тога

полагано устати, обући се и сести за радни сто где ћу радити неколико

сати а онда се увући у одело и кренути у град по новине и цигарете, да

ћу свратити у своју кафаницу на пијаци где ћу са друштвом отпити

неколико ''Рубинових'' вињака са све киселом водом и нешто ''набости

на чачкалицу'', па после кући на поподневну дремку и увече поново за

радни сто где ћу стварати ''ремек дела''.

Свако јутро ми је исто овде: заиста се пробудим. Видим да не

сањам: значи иде све по реду, журба, возови, нервозни путници, још

Page 32: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

32

нервознији шефови, после назад кући, уморан и прљав, поново возови

и исти они путници само још нервозији, најзад ''кући'', туш, ручак и у

кревет назад по своје снове (које често немаш времена ни да започнеш

а камоли да завршиш јер кратко спаваш).

Свако јутро устанем одем до купатила погледам се у огледало и

сам себе приупитам: ''који ћу ја курац овде?!?''.

Не траје много дилема, нема се времена, жури се да се стигне и

ако знаш да никада нећеш стићи јер јуриш у круг а јуриш себе.

*

И јутрос сам се исто питао. Да се не понављам више, свако јутро

се питају сви овде: и они што су дошли и они што никада нису ни

одлазили одавде (а свесни су да су требали).

А јуче сам разговарао:

Он: ''I am Albenian from Macedonia''– енглески.

Ја: ''Qushe ki emri ?''– албански.

Он: ''Агрон, а ти си сигурно са Kосова чим знаш албански? Како

си? Шта радиш?''– српски.

Тако. Проговорисмо. Кад нисмо хтели тамо на своме, него смо

једни другима оспoравали право да је онај други на своме: ето овде

проговорисмо у белом свету, на туђој земљи која никада неће бити ни

моја ни његова. Овде проговорисмо, и проговорисмо лепо, на разним

језицима не срамећи се да их употребимо. И би нам мило што смо

налетели један на другога богами ко да смо срели неког свог овде у

Њујорку на углу 81-е и 80-е, ту баш на ''Ист Енд Евенији'', кажем опет:

у врло туђем свету. А онда... свако на своју страну... ипак осврћући се у

намери да се уверимо да нас неко од сународника, од ''наших'', није

случајно видео.

* Због релативно честих промена боравишта, ево у задњих

неколико година већ други пут мењам живот из корена, прво сам из

Истока побегао у Лазаревац а после тога из Лазаревца (заиста без

разлога) утекао у Америку, по мало сам почео да губим нити свог

''психолошко-домицилног'' идентитета. И сад, кад ме ухвати носталгија,

кад ми је тешко и кад маштам о завичају и устаљеним навикама које ми

највише недостају, уосталом као и свакоме ко жали за завичајем,

интересантно је: не мислим о Истоку него размишљам о Лазаревцу.

Знам, кад бих се сутра вратио у Лазаревац објекат моје чежње постао

би поново Исток. То је још један од доказа да је човек проклета

Page 33: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

33

животиња којој је скоро немогуће удовољити. Зато је ваљда Бог и

протерао Адама и Еву из Раја: желели су нешто друго а нису били

задовољни оним што имају па макар то био и Рај.

* “You work very hard. I watch you.“

Каже ми прсата плавуша у лифту зграде у којој живи а у којој ја

радим. Каже ми сажаљиво, не обраћа и се као мушкарцу, не привлачи

је моје знојем орошено мишићаво тело (сад га баш и ја претерах). Не

(!!!), видим ја, она ми се обраћа као убогом емигранту из тамо неке

балканске вукојебине. Моја срећа те се не сети да ми гурне и неки

долар у џеп од кошуље и тако ме понизи и убије ''у појам'' до краја.

(Узео бих долар, шта ћу, да је не увредим и останем без посла, сад кад

ми је овако ''сјајно'' кренуло).

Гледа ме, каже, посматра.

Посматрам и ја тебе, мислим се ја, ама џаба.

Посматра ме, каже, гледа ме.

Мислим се ја...

Ниси ти мене видела кад је имало шта да се види. Сад можеш да

причаш шта хоћеш тако прсата и успијена. Ниси ме видела док сам био

жив. Док сам био мушко, јер сада сам у бесполном емигрантском

статусу. Кад сам био писац. Ниси ме видела на ''Сајму књига'' неког

октобра у Београду када је иначе Београд најлепши поред осталих

једанаест месеци када је исто најлепши. Док сам тамо потписивао и

сликао се. Док су ме београдске интелектуалке посматрале са

приметним аспирацијама према мојим динарским капацитетима

увијеним у лалинску мирноћу и шумадијску проницљивост, другим

речима: када су још чуле да сам из Метохије. Ниси ме ти видела када

сам се 1999-е тукао и гањао са овим твојима и имао сам извиђачку

црвену беретку на глави. Ниси ме, најзад, видела док сам се удварао

једној Гоци у коју сам се заљубио па ме још и данас држи (тако да твоје

сисе на мене остављајау утисак само као визуелни ефекат и куриозитет

попут на пример ''Empire state building''-а). На крају, ниси видела ни ту

Гоцу, јер да си њу видела знала би са киме имаш посла и знала би да тај

никако није за жаљење. Више је за избегавање.

Хвала Богу те се не сети да ми тутне пар долара у џеп од

кошуље...

*

Page 34: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

34

Еркондишн својим издувавањем помера лево - десно лепљиву

траку окачену о таваницу и пуну угинулих мува. На грубом и

необрађеном зиду окачене су укусно урамљене репродукције и

фотографије за које није тешко погодити да су некада припадале

некима од станара зграде у којој радим и да су у једном тренутку

''страдале'' и постале сувишне после неког од многобројних декорисања

и преуређења станова (којима су веома склони на задовољно трљање

руку превараната званих ''унутрашњи декоратери''). (Јеби га, мења се

мода).

Редом сложене те слике и репродукције:

- прво, неко цвеће Ендија Ворхола (Andy Warhol, Flowers, 1970);

- па онда неки млинови и амбари у ''амиш'' стилу, изграђени

неком мобом, испод којих пише: Historic East Hampton - Long Island,

1992;

- и на крају Џемс Дин на мотору испод ''Бруклинског моста'' што

на крају крајева и пише на самој слици: James Dean, Brooklyn nights.

Затим су ту ормари, они метални и вазда прљави, чију смо

лошију варијанту у ЈНА звали ''касетама'', за гардеробу и скривање

прљавих чарапа и гаћа. Ту је и један подоста чист клозет (чист обзиром

да га нико не чисти да га сви издашно употребљавају), велики

фрижидер у коме се налази једна огромна ћурка за коју нико не зна

колико је дуго ту а понајмање чија је, микроталасна (микровална - за

хрватски превод ове књиге, видећете зашто ово додајем), онај сат на

коме се откуцавају картице, пар столица и столова и једна похабана али

кожна фотеља на којој седим ја. На паузи сам за ручак у ''lacker room''-

у.

Када се пауза завршила (5 минута пре времена у нади да ће неко

од претпостављених то приметити и да ћу то, наравно, касније,

матерјализовати у своју корист) срећем на тротоару средовечну

Бразилку која ради у истој згради као дадиља и кућна помоћница. На

моје изненађење пита ме на српском (за који она тврди да је хрватски и

да је то исто ''али да ме она пита на хрватском''):

''Како си?''.

Видим да не разуме шта јој одговарам и да је реченицу научила

напамет врло вероватно и несвесна њеног пуног значења.

На обостраном лошем енглеском објашњава ми да је имала дечка

Црногорца али да ју је бештија оставила чим је средила папире и

заждила ко зна где са неком млађом, вероватно. Једино што јој је

остало од њега то су ове две речи. Од кога је?- доста је и то. Отада из

ината ''говори'' хрватски а не српски (или не дај боже црногорски).

Page 35: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

35

Саосећајно јој климам главом одмеравајући је и констатујући да

се доста добро држи за своје године. То је тај бразилски ген препун

еротског набоја и жеље да се живи пуним плућима у неким топлим

пријатним крајевима где ти не треба ни много гардеробе, нити виле и

палате, него само мало ритма и доброг секса у свим могућим

варијантама.

А онда пали цигарету па каже:

''To want mi karaljo''.

Ајде, ово прво некако и схватих: нешто јој треба. За друго нисам

сигуран мада по изразу њеног лица док изговара ту реч по мало и

наслућујем.

Питам је:

''What is karaljo?''.

А она објашњава: то је оно што имате ви мушкарци и што можете

да пружите нама женама. Ми жене имамо једно, ви имате друго. Е па то

што имате ви мушкарци али ми треба велико!!! Велико?! Фали ми

велико.

''Big karaljo!!!''.

Па пали другу цигарету.

Имам утисак да је ово ''big'' сувишно и да би само ''karaljo'' био

довољан.

Нек ти је богом просто бразилска сестро. Надам се да ћеш

испунити своје снове. И ако су мали и предвидљиви а уједно и

величанствено лепи. Можда и најлепши.

* Данас ми је један чичица (није уопште важно у овој књизи шта

подразумевам под ''данас'', или ''први пут'', или ''када сам нешто видео'',

нека књига буде ванвременска и чисто филозофска по питању поимања

времена а да се концетришемо само на простор и догађаје) типично

америчког изгледа, са плавом голф мајицом, шареним памучним

прслуком и белим ''борсалино'' шеширом, са штаповима за голф и

белим ципелама после моје ситне помоћи око истовара горе поменутих

штапова тутнуо у руку два долара.

Нисам знао шта да радим?!! Био сам у потпуности затечен.

Најрађе бих у земљу пропао. Шта да ме сада виде моји читаоци?! Ајде,

ово са радом и могу некако да им објасним: није срамота радити било

који посао, ово је једно ново искуство за мене, пишем књигу о мом

боравку овде па морам да се упознам са свим могућим варијантама итд.

Page 36: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

36

Али напојнице?!? Како то да им објасним ја који са цео живот

паламудио о достојанству?!?

Тако сам збуњен држао две новчанице у руци и бленуо у чичу.

Ни 'фала нисам рекао.

А није да нисам добијао ''tip'' (као овде то називају). Само то је

било давно, био сам млад и приличило ми је. На крају крајева био сам у

свом родном месту а не по белом свету. Радио сам као средњошколац у

једном кафићу, касније држао сопствену бакалницу (која је неславно

завршила јер су муштерије варале мене уместо ја њих), а радио богами

и у пошти (као Чарлс Буковски). Пуно пута сам у својој младости

добијао напојнице; илити што би рекли Турци: бакшиш; илити што би

рекли ми Срби: част. Али ме данас би срамота. Ваљда што сам матор,

што сам у туђој земљи и што се већ и без тога осећам врло бедно и

довољно лоше па и понижено (по некад).

Не обрадовах се. А кад погледаш: ја сам овде ваљда дошао због

новца. Па онда нешто није у реду са мном.

''Чичица је хтео да ти плати услугу а никако да те понизи'' -

каже у мени глас половине савести и свести, онај део матерјалистички

и приземни.

''Ко је, бре, он!!! Ти си за њега нешто недостижно а он теби

тако понижавајуће ''клизећи'' улази са обе ноге''' - каже друга половина

мојих савести и свести (и чега год хоћете још) онај моралистички и

духовни али у пракси ничим поткрепљен део.

''Ко сам ја уопште?'' - питам ја себе заокупљен искреном

дилемом шта да радим са ова два долара (тада већ у џепу).

* Сви што су ми до јуче говорили да се у Америци тешко ради и да

нећу издржати ни недељу дана данас ми говоре како све то и није тако

страшно сада како је било некада кад су они пристизали.

Да га јебем ако ми је ишта јасно. Најбоље би било да ме оставе да

сам у својој пећини лижем своје ране.

* Сањам неку ноћ како ме хапсе Шиптари, за време рата,

припадници терористичке и бандитске ОВК, ја се мучим да утекнем,

додворавам се, лажем, покушавам да сакријем свој идентитет, да се

сетим неких албанских речи... Ратне трауме, то ли је то?!! Често сањам

све то слично или мало другачије, како бежим а ноге ми тешке или

Page 37: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

37

како ми се заглавио метак у пушци баш кад треба да узвратим на ватру

или како неће кола да упале.

Али ово ноћас беше нешто другачије. Скупили се Шиптари, сви

исте униформе (немачка шара), кезе се, показују ми амблеме (црвено-

црне), држе у рукама кинеске варијанте ''калашњикова''. Кад одједном,

испред мене у истој униформи (немачка шара), са истим амблемом

(црвено-црним) и са америчком пушком М-16 (тај сам детаљ баш

запамтио добро) испаде прави правцати Мексиканац, мали и буцмаст са

све танким брчићима, (назваћемо га за ову потребу оригинално: Хозе).

Каже ми сасвим добронамерно и без икакве агресивности (за разлику

од ових других):

''Ke pasa, amigo?''.

Ја га погледам, па му кажем:

''Који ћеш па ти курац красни овде? Није ово твоја прича, нити

твој кошмарни сан!''.

У пола реченице ме пробуди звоњава будилника. Устанем и

кажем сам себи: ''...који ћу курац ЈА овде...''.

* Познаница ми каже да у ''тој и тој'' школи на улазу у зграду

постоји ''метал детектор'' како би се ђацима одузимали ножеви и

боксери, исти они као на аеродромима и на царини. Узимам црвену

оловку и прецртавам школу и ''areu''. Ту га вала нећемо тражити стан и

уписивати сина у школу. Ако је вајде, доста је било ножева и сличних

дрангулија. Зар смо за то доходили чак овамо?! Имамо ми ножева и

боксера и по Србији. Овде би мало мира, ако је могуће? (А врло тешко

да јесте).

*

Купио сам прву књигу од како сам у Америци и Њујорку (што му

дође на исто, ако ћемо право). У једној врло јадној антикварници, ту на

углу, где су главни ''антиквитети'' сада већ превазиђени видео

рекордери, вокмени и кафе апарати, нашао сам књигу репродукција

Ђотових (Giotto) слика, пре свега фресака. Књига (монографија) је

штампана 1950. године Швајцарској а издавач је ''Iris Books Oxford''.

Књига носи наслов ''Giotto, Frescoes''. Исту сам платио 6 долара дубоко

убеђеној Мексиканки (ke pasa...) да ме је поштено намагарчила и да сам

преиспољна будала. Ваљда ми се због тога стално обраћала са:

''sweety''.

Page 38: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

38

Првом познанику којем сам је показао (не Мексиканку него

књигу) у намери да се похвалим добрим пазаром није се свидела. Видео

сам по његовом понашању да мисли исто што и дотична Мексиканка.

Није ме додуше назвао ''слаткишем'' али ми је поверљиво у ''пола ока''

казао: ''Чувај се, све су то секташи''.

* Воће је лепо ''на изглед'', разнобојно и по величини исто. У лепим

пластичним или картонским кутијама а неретко и у посебним

мрежицама. По некад је и слатко. Обавезно од њега добијеш пролив.

Чим га опереш почне да буђа и смежура се. Ваљда му скинеш све те

заштите које га одржавају.

(Да се разумемо, причам о воћу које купујемо ми ''обични'' по

трговинама. Богаташима се сервира само природно и свеже, органик,

без адитива и хемикалија).

Гледао сам раднике испред продавница како крпом бришу и

гланцају јабуку по јабуку. И тако цео дан. А мислио сам да тога има

само на филму.

Поврће је одвратно и неукусно (буквално, без укуса) и врло

склоно труљењу. Кад погледаш и шта ће ти?! У земљи где нема

печених прасића и јагњета испод сача који ће ти ''па мој'' и добра

салата?!

Због свега сам зато из чистог ината у једној продавници купио

пакет минералне воде ''Раденска - Три срца''. Тек толико да њоме

освежим своју већ и онако полумртву југоносталгију. Неко ми успут на

чистом српском довикну: ''Ко пије ''Раденску - Три срца'' не може да

прца''.

Да знаш.

* Први пут закасних на посао. Оно, у Србији задњих десетак

година био сам ослобођен те обавезе устајања и одлазака јер нисам

имао ''на шта'' да закасним. Како је која власт смењивала другу одмах

би се ја нашао у ''пакету'' да останем без посла. Углавном су други

каснили кад је штогод моје било у питању. Од самог јутра би ми

сумњиво кад М дође из супротног правца ал' помислих да је то нека

њихова ''викенд'' ујдурма па пређо' преко тога, наивно уђо' у воз и

завали' се да дремнем до следећег преседања. Таман сви ''ушећерили'',

још није ни свануло како треба, кад оно: 'оћеш!!! Стаде воз. Кажу:

''врше се оправке, сви напоље!!!''. Ми сви на врата, збијамо се један до

Page 39: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

39

другога (''да чувамо друга рањенога''), да се не погубимо. Одма' се виде

новајлије: то су они што зверају око себе, погледују свакога молећиво у

очи, нису више сигурни ни како се зову, са групом би, не би. Дежурни

радници метроа, са све шапкама попут ''SS'' официра, усмеравају нас

према неким вратима (додуше не деле нам сапунчиће направљене од

наших предходника али нам деле неке папирчиће, карте ли су, шта ли

су?). И ми онако збијени и ужурбани подсећамо на клијентелу

''коначног решења'', Јевреје и Цигане, ја подсећам на оно што јесам: на

Србина пред вратима Јасеновца или Дахауа (у овом другом ми је

сужњевао један деда, тачније очев ујак). ''У аутобус!!!'' вичу SS-овци,

кидишу на нас пси са ланца, туку нас јачи путници, они посебно

пробрани из претходних тура. Па у аутобус. Па из аутобуса. Па у воз.

Па из воза. На 77-и strit. Окасних. Трчао сам колико ме ноге носе, ама

џаба: казаљке на сату биле су брже. Видим омашио сам добрих

петнаест минута. Спремам онако трчећи извињења и објашњења,

оправдања и ''вађења''. Вадим речник да пронађем најбоље фразе за

улизивање и ''дупеувлачење''. Мислим се: дал' да им кажем да ми је

деда умро, и онако је већ мртав, Бог да му душу прости, па нек помаже

сад кад сам у невољи. Кад оно: 'оћеш поново!!! Мој нови пријатељ

Selim Kanh видевши да ме нема уз'о па откуцао моју карту. ''I am

panching your kard''. И да видиш, прави се невешт к'о да ништа није

било. Недеља је, само ја и он радимо, па нико и није приметио моје

кашњење. За понедељак је важна на време откуцана карта.

Не знам како ћу се вратити (мислио сам се тад). Јесу ли

поправили пругу. (''Иде Миле, гори му цигара...''). Овде никога није

брига ако касниш кући.

ПС.

Данас сам пробушио прву рупу на каишу после дужег времена.

Можда после петнаест година. Мислим, прву за затезање. До сада сам

бушио рупе само за опуштање. (Што ми је стомак био опуштенији ја

сам све мање био то исто).

* Млађа девојка у Метроу, Јеврејка, очитала ми (нам) је лекцију из

националне али пре свега из грађанске куражи.

У купеу је атмосфера била нормална. Већина путника је имала

слушалице у ушима, неки су се претварали да читају а неки су у истину

спавали. Јунакиња ове причице је седела поред такође млађег човека

који је на глави имао ону карактеристичну јеврејску капицу, ону што се

ставља на вр' главе. (Обећао сам сину ако буде похађао елитну

Page 40: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

40

гимназију у јеврејском кварту једну малу шајкачицу за потиљак,

колико да се не одваја од околине гологлав а толико и да не изгуби

национални идентитет). Читала је неку књигу, вероватно ''Тору'' на

јидишу а хебрејска слова су се попут њихових рођака арапских увијала

имагинарно и за мене у несхватљивим облицима и правцима. То је моја

лоша особина, кад год видим књигу у туђим рукама завирујем преко

рамена да видим о чему се ради.

Вреди за причу напоменути: ових дана поново, по ко зна који

пут, бесне сукоби на Блиском истоку. Израелци бомбардују Либан,

''Хезболах'' шаље ракете на Израел. На стотине мртвих. Пре пар дана је

један муслиман у Сијетлу упао у Јеврејски центар и пуцао на кога је

стигао. Иронија је да је баш тај Центар изабрао преко интернета што

значи да им је пресела очигледно више него успешна ''веб''

презентација.

Да наставимо са описом сцене у возу:

Одједном!!! - девојка подиже поглед и погледа у мом правцу. И

остаде тако фиксираног погледа пар минута. Мени непријатно. Бришем

нос и уста, загледам према шлицу (да нисам заборавио проклетињу да

затворим кад сам отоич ''пустао сузе за Хитлера''), али видим није то. У

тај мах, док ја себе још проверавам, девојка устаде и крену према мени

па на крају и седе поред мене. Ја ни лево ни десно. Чујем, осећам, чачка

нешто иза моје главе. Кад скупих довољно храбрости, окренем се и

видим да је неко залепио папир (али га баш мушки залепио јер је

морала да струже ноктима и перорезом да би га скинула) на коме је

писало:

STOP ISRAEL!!!

DEATH TO ISRAEL!!!

У возу пуном муслимана, у крају где углавном живе исти, девојка

је храбро и достојанствено на очиглед свих и веома транспарентно

упорно стругала папир а да није чак ни показивала мржњу или какву

другу емоцију. Радила је то сасвим природно, као да помаже некој

старици да преће улицу. Деловала је чудесно мирно и врашки

самоуверено. Њена станица је ''прошла''. Она није изашла. Није

завршила стругање. Улазила је са сваком новом станицом све дубље и

дубље у блокове где нема Јевреја а има богами муслимана. Задњи

Јевреји на овом правцу су изашли још негде између ''Bedford av.'' и

''Lorimer st.''. Од тих станица они више не улазе у возове који иду

према Jamaica, ''Mitropolitan av.'' и Canarsie. То већ нису њихови

крајеви.

Page 41: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

41

Ништа!!! Она је и даље држала књигу у руци и гребала папир са

натписом против њене постојбине. Не знам кад је завршила и докле је

стигла. Ја сам сишао на ''Myrtle av''. Она је остала. Нико није смео ни да

је погледа. Не знам због чега. Ваљда зато што је женско и тако то.

Рат бесни на Блиском истоку. Гину људи. Али нема везе то са

овом причом: то има везе са грађанском свешћу у храброшћу. И

националном патриотизму. Зато Израелци имају државу: јер имају

храбре грађане било где у свету. Зато Срби немају државу: јер нема

кафеа ''Шумадија'' у Ridgewood-у и ако ту живи пуно Срба. Ми не

смемо да напишемо ни оно што је наше а камоли да бришемо и

стружемо туђе.

* Јутром ми се по нервозној и сањивој глави јављају све неки

ликови из прошлости о којима никада и не би требало да размишљам:

познаници ''из виђења'', неки људи које сам сусретао у уредима, на

улици, аутобусу, школи... Све ликови који су некад и негде живели у

мојој близини а ја их овлаш виђао и сусретао често несвестан тих

сусрета.

Ето тако сањив, нервозан и бунован ујутро у возу, на улици или

на послу сетим се курира Ђоке, теткице Мире или инкасанта Боре.

Некад и шинтера Јоце или неког клипана што је стално висио пред

продавницом у крају и пио пиво и кога нисам видео можда и двадесет

година.

Мозак је то!!! Не питаш се ти ништа кад је он питању, поготову

неки његови тајни трезори ''џепова сећања'' који су закључани и само се

сами од себе по некад откључају не питајући те при томе хоћеш ли то

или нећеш.

(Узгред, никад нисам волео да пијем пиво испред продавнице и

ако нисам сноб. Једноставно, увек је било вруће и никад ниси имао где

да седнеш а гајбица зна итекако да ти нажуља дупе а некад под теретом

и да се искриви).

* Miss Kets са петог спрата данима иде кроз зграду, јури

супервајзора, менаџера и остале и виче као да држи проповед:

''Примите га за стално, никад зграда није била чистија!!!''.

И показује на мене.

А мени каже:

''Пијеш ли довољно воде, наиме, делујеш ми прилично исцрпљено''.

Page 42: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

42

* Miss Kets је опет ''проповедала'' у ходнику:

''Примите га за стално, научиће енглески, види му се на лицу да

је интелегентан човек!!!''.

Ако сам ја овако дебео и задригао (по свему судећи не још дуго)

слика и прилика Суперхика онда је Мис Кетс слика прилика женске

варијанте Висости Броја Један. При ходању као помагало користи оне

алуминијумске сталке што се носе испред себе, нема ни један зуб у

глави, стара је као Метузалем, вода куче које је вероватно њених

година и изгледа да има пара. Много пара.

* Мел Гибсон, мени иначе симпатичан глумац, је пре пар дана

пијан возио, па су га тако пијаног зауставили, па је он тако пијан

трабуњао свашта и тако трабуњајући пијано незгодно поменуо и

Јевреје те га сада по медијима ''развлаче'' ко што је моја покојна стрина

развлачила кору за питу преко стола. Сумњам да је кампања добро

финансијски покривена (због ситуације на Блиском истоку по

кулоарима се прича да му је све ово намештено како би показао

латентни антисемитизам у свету па и у Америци) али не смем да

поменем од чијих пара јер кад он славан и богат овако пролази шта би

тек од мене остало. После ''развалачења'' Гибсона СNN јавља да је

Фидел Кастро мртав (што се убрзо показало као нетачно) и да Америка

има план како да увезе демократију на Кубу. Нек им је са срећом. И нек

им је Бог којег су се одрекли у име комунизма: на помоћ! Коме

Американци почну да ''увозе'' демократију томе се не пише добро. Јер

демократија није артикал који се увози или извози, демократија је

стање духа појединца и друштва које се годинама кроз институције

гради и никада не буде савршено добро. Довољно је да буде

подношљиво лоша. И то је довољно.

* Mister Hynkl-а су насилно иселили из 4Г. Зајебавао се много, није

никога и ич' јебавао, пијан је заборавио да искључи воду у купатилу па

је тако поплавио спратове испод себе, тако пијан и ко од мајке рођен го

и мокар падао је на ''супера'' и на крају, што му се пише као највећи

грех, није плаћао нити кирију, нити надохнаду за почињену штету. И

тако стигао до суда. Развлачило се то месецима, било пар покушаја

Page 43: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

43

милом или силом и најзад стигла правоснажна пресуда са решењем и

ето Мистер Хинкла напоље.

Мистер Хинкл има црни повез преко једног ока (као гусар), има

преко 150 кила живе ваге, не одваја се од једне џукеле (то су они

дугачки и ниски, мислим да су енглески, са тужним и набораним лицем

и огромним шупком, једног таквог је водао са собом и Шерлок Холмс)

и стално у руци, ма где ишао у куд се кретао, носи шољу пуну вискија

(држим да је вероватно у питању ирски виски). Мистер Хинкл је Ирац а

пије као Рус и Ирац заједно. Срби му по том питању нису ни

примирисати. Срби се облочу па после бљују и болују, Ирци јок,

Мистер Хинкл јок: он пије по цео дан и једино пијан по некад заборави

да искључи воду у купатилу или да плати рачун.

Мистер Хинкл је важан човек у једној издавачкој кући. Оде ми

шанса испред носа. Могао сам преко њега да доспем на америчко

тржиште а посредно и на ирско и руско. Можда и на српско.

(Интересантно је да не кажем ''читалиште'' него ''тржиште'', то је утицај

америчке животне и културне филозофије на мене).

Па шта ако компанији дугује бедних петнаестак хиљада долара?!!

(''Компанијама'' су се некада називале банде плаћених војника, у

средњем веку, које су за новац ратовале за властелу која да више

златника а када су биле без ''ангажмана'' ратовале су и пљачкале за свој

рачун а на штету становништва где би се задесили. Нису много по

својој симболици одмакле од првобитног значења осим што су се

промениле методе и средства). Могли су прво да сачекају да ја и он

завршимо то око моје књиге па после нека га терају. Овако ништа.

Пропаде ми прилика ничим изазвана.

Био прво шериф (са све звездом и пиштољем), па онда агенција

за исељавање, све црнци од по сто и кусур килограма. Најзад изашао и

Мистер Хинкл, наравно са шољом вискија у руци, кучетом на повоцу и

новом кошуљом и повезом преко ока у жељи да ваљда покаже пркос,

понос и Ирцима својствену дрчност.

* Јовану:

''...Никако да уграбим време и да ти напишем пар речи.

Њујоршки темпо живота је почео да ме меље а ти знаш да ми то

никако не може пријати јер ја сам по природи успорен тип. У ствари

ја више по темпу личим на неког Лалу него на јужњака. Али шта ћеш,

човека углавном допадају ствари које му се мало или никако не

допадају...''.

Page 44: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

44

* Људске карактере, особине, нарави, устројства, стремљења,

настраности, афинитете, душевности, непродуховљености итд. можеш

оценити и одгонетнути (ући у суштину илити срж) на основу и према

смећу које остављају пред својим вратима односно на основу садржаја

њихових канти за ђубре. (Најзад нешто мало опет из моје нове струке,

тако да се ова књига полако претвара у ''суву'' стручну литературу). Ко

је какав можеш схватити ако им вирнеш у контејнер.

Емотивно и духовно јалове и празне особе остављају увек чисте

пластичне тањириће наручене хране, допијене флашице разних

бућкуриша, уредно сложену и сортирану рециклажу и много празних

кутија од разне робе наручене преко интернета. Своју унутрашњу

празнину покушавају испунити куповином а потребу да се изразе

педантношћу и цепидлачењем. Таква им је и душа: без сенке, набора и

увек досадно и предвидљиво иста.

Интелектуалци остављају много новина испред врата и пуно

празних флаша вина.

Јапији оставе по коју празну флашу од шампањца попијену

искључиво петком увече, непрочитане примерке ''Wool street journal –a''

које морају да купују због директиве послодаваца а које и не отварају -

и по који диск од ''PC''-ја.

Музичари оставе празне пивске флаше, ''беле носеве'', а уметници

поред свега и по које прљаве гаће.

Снобови остављају фирмиране картонске кесе од купљене

гардеробе и ципела, по којег парфема или комада накита.

Затечени станари, а то су они које закон штити и које не можеш

ни да избациш, нити да им повећаш ренту, све док ти плаћају редовно

или не умру (док сам тражио стан за себе и породицу један станодавац

ми је дословно рекао: ''Па ако можете да сачекате који дан имаћу и

двособне, наиме станарка из 2Б само што није умрла, мислим да неће

саставити ову недељу''), оставе и по коју буву, старо и похабано ћебе

где им је издахнуо кућни љубимац или зарђалу шерпу.

Менаџер ''реп'' састава остави и по који недопушени (или

''недодувани'') џоинт а странци на привременом дипломатском или

бизнис раду у Њујорку углавном остављају пред вратима непријатне

мирисе својих завичаја и носталгично недоједене кости пернатих, често

недефинисаних, створова.

''Анимир даме'' високе класе које себи могу приуштити боравак у

оваквим зградама, оставе по који део секси доњег веша, ваљда их то

Page 45: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

45

забавља, имам већ малу колекцијицу, можда извирују кроз кључаоницу

и гледају моје реакције (или ја то себи без икаквих повода и основа

дајем на важности, а може ми се моја је књига).

Педер са другог улаза оставља гомиле геј порно часописа

(вероватно и он извирује и очекује реакцију) па сам морао да му кажем:

''Mister, I am new guy bat I am not new gay''.

Сикофанти остављају долар на отирачу (и они извирују) да виде

хоћеш ли га узети а не би ли те пријавили.

''Стар младе'' и уседелице, којих је пола зграде, као случајно и

овлаш изгубе испред врата своју слику из младости.

По неки човек ''на свом месту'' остави обзире на прагу али те

остави на миру са глупом куртоазијом.

Ту и тамо по нека џукела не може да се притрпи од масне хране

па ти остави псеће говно али о псећим карактерима нећу овде.

Ја испред сваког прага оставим по део своје илузије да сам на

правом месту у право време и да радим праве ствари. Тако је лакше: без

илузија!!!

То је моје смеће: илузије.

That is my garbage: illusion.

* Осама Бин Ладен, по писању америчке штампе, има неколико

десетина синова. Један је, по тој истој штампи, управо преузео команду

над ''Ал Каидом''. Може му се кад човек има више синова него

Пентагон генерала.

Новине су пуне међусобно сличних наслова типа:

''Satan’s son!!!''.

или:

''Bin Laden boy new war chief!!!''.

Не треба искључити могућност да многи Арапи, поготову

Ирачани који су доживели, а многи нису преживели, бомбардовање

Ирака почетком деведесетих да садашњег председника Америке зову

''сатаниним сином'' или ''сатаном јуниором''.

* “I am not an anti-Semite”

Mel Gibson

Уби се човек понављајући, ама џаба, развлаче ли га: развлаче.

*

Page 46: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

46

''The New York Sun'' у свом подлиску ''Arts'' дао је текст о глумцу

Еролу Флину (Errol Flynn). Боже, како сам волео да гледам на

телевизији Робина Худа у његовој интерпретацији недељом у рано

после подне осамдесетих година у тамо некој Србији у тамо неком

Истоку кад сам био клинац (а клинци су углавном срећни!!!).

* Американци су иначе врло ''скромни'' као нација гледано онако у

целини. Сва своја спортска такмичења и лиге називају кратко и јасно:

WORLD CHAMPIONSHIP?!?

* У Америци је најстроже кажњиво и права је јерес иступати са

позиција расизма, јавно пропагирати или позивати на међунацоналну

или међурасну нетолеранцију, не дај боже мржњу. На такве се, којих

ипак има, обруше и закони и јавно мњење. Сви јасно и гласно, па и

ефикасно, устану против верске и расне нетрпљивости. Поготово су

осетљиви на биготерију по другим крајевима света и државама далеким

и нејасним за њих.

Међутим (увек има неко ''али'' што женама срећу квари) САД су

једина или макар једна од ретких земаља на свету где се расизам

свакодневно спроводи у пракси и то некажњено и као неписано

правило којег се сви придржавају. Да, управо тако: тихи али

свеприсутан итекако уочљив и од никога јавно признати расизам.

Пробајте, под условом да сте црн, чоколадни или жут, да се

уселите у искључиво бели, поготово, јеврејски крај?!? Можете имати

милионе долара: џаба. Обашка што такву жељу нећете ни имати па ће

те и ви као расиста тражити крај у коме су од ваше феле. Никада нећете

моћи да купите стан или кућу у крају који не одговара вашој боји коже,

раси или религији. О упису детета у школу можете само сањати: о томе

се филмови снимају кад се деси штогод слично.

Говорим о богатим људима и богатим квартовима. Сиромашна и

тек пристигла досељеничка и емигрантска фукара тражи најефтиније па

се самим тим и меша са овдашњом домицилном фукаром и то су једина

мултиетничка и мултирасна насеља. Међутим, и ту се врши сепарација

колико је год могуће, макар од зграде до зграде. Ту се додуше банде и

гангови разликују по раси и боји коже, остало је мање више измешано.

Јевреји су разрадили најбољи систем. То је онај систем када

највећи лопов стално виче: ''држ' те лопова !!!''. Они стално говоре о

антисемитизму, о мржњи и нетолеранцији према њима а у ствари су

Page 47: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

47

највећи расисти и националисти, па и верски фанатици и сачињавају

тотално затворен систем. Никога друге вере и боје не пустају у своје

зграде и квартове, у своје фирме, школе и болнице. Само и искључиво

се муђусобом жене и удају. У црним капутима и са црним шеширима

на глави они ходају Америком и тако поручују: ''ми смо свет за себе,

изабрани народ, ви остали, Гоје, држите се даље од нас и будите ту

само кад треба да се експлоатишете, кад треба новац да вам се узме

и кад треба да радите прљаве послове уместо нас''. И заиста још

нисам срео, а куну се и други да нису, Јевреја који ради неки нормалан

и тежак посао. Таквих нема. Па када бих се ја прошетао Менхетном у

гуњу и са шајкачом на глави прогласили би или лудаком или опасним

националистом. Они отегну кике од по пола метра и ништа, не смеш ни

знатижељно да их погледаш. Одмах стану да кукају о својој

угрожености.

Нису само Јевреји одвојена целина али они су најдрастичнији

пример.

Ретко где, на улици, у кафани (осим на филмовима и серијама где

је то неписано правило) можете видети мешовите парове или мешовита

друштва. Па ни по школама. Бели су са белима, и они подељени

национално и религијски, црни са црнима, једино су латиноси са свима

по мало али и они највише сами са собом и најчешће непотребни и од

штете другима.

Родитељи бирају школе где има што мање од оних других. У

добре школе се рачунају оне где има само мало скоро никаквих

нијанси, поготово колор нијаси.

Чак се различите расе различито облаче. О (не)култури нећу ни

причати.

Више има црно-белих или бело-црних бракова у Београду него у

Њујорку (наравно процентуално у односу на број становника и

припадника једних и других). И који су се овде измешали углавном

један од супружника није Американац .

Верске разлике и конфронтације су куд и камо мање изражене

(осим горе поменутих Јевреја који су заиста верски фанатици и

ортодоксних муслимана који су још и гори). Ипак, људи нису

оптерећени религијом као у Европи, поготово на Балкану. Ту се не

праве разлике, мешају се, друже се, важно је да је боја коже иста, жене

се, удају се, јебу се – све редно.

Кад је пак раса, то јест боја коже у питању, е, ту је сасвим

другачија ситуација. Али да се не понављам. Не мешају се по

квартовима, авенијама, зградама и школама (осим ако не морају, то

Page 48: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

48

јест, ако су фукаре). Бели, црни, жути, црвени, чоколадни не желе да

живе једни поред других ако имају услова за то; једини услов који им

омогућава те услове јесте такође у једној боји: у зеленој боји!!! Боја

доларске новчанице. Што више имаш ''зелембаћа'' то мање имаш

других боја поред себе.

Е, да, умало да заборавим, нека испитивања која су урађена

показала су да у јавним кућама мушкарци у највећем проценту траже

проститутке других боја: бели траже црне, црни беле, мада су и

чоколадне и жуте на цени и код код белих и црних. Бар нешто.......

''.....не волим кад ме узму на нишан

дал' сам од њиних ил' баш и нисам

Словен сам, белац, слободни стрелац,

за сваки случај: још увек само свој....

Балашевић

*

Купио ''Политику'', прву у Америци, мало бајату, стару пар дана,

али ја је нисам ни узео да бих прочитао вести у њој него само да

омиришем хартију и оловна слова са ње. ''Политика'' је породична

традиција. Куповали смо је некада и на уштрб хлеба и млека. Улази у

нашу кућу још од пре оног ''другог'' рата (ко ће их све пребројати?).

Било је периода у скоријој прошлости када смо је само куповали и

одмах бацали. Знали смо да у њој нећемо наћи ништа добро и паметно

али смо је узимали свесни да ће време проћи, неки људи отићи а да ће

први озбиљан српски и балкански дневни лист остати без обзира што

се ''прокурвала'' и што ће се тешко одрећи свога курварлука (тешко је

само први пит). Тако је било и сада: чим сам је отворио и прелистао

стекао сам утисак као да нисам ни излазио из Србије и као да време

стоји. Нисам требао да се ''бацам у трошак'' (4,5$), имам још ту негде

ону од пре месец и по дана коју сам купио на аеродрому у Београду

(коме се неко најзад сетио да надене име по Николи Тесли) кад сам

кретао. Ипак, мало је бајата: мислим на мирис хартије и оловних слова.

* Ужасно ме нервира овдашњи обичај, који наши људи

нештедимице користе као свој, да се: као прво, сви нешто петљају по

кухињи и, друго, да како ко заврши са јелом поспрема иза себе, чисти

сто, носи свој тањир у судоперу, по неко га чак и опере. Па добро људи

јесте ли ви нормални?!? Знате ли како је то снобовски-неоригинално,

чак бих рекао простачки јалово?! Јеботе, зар није добар стари српски

Page 49: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

49

обичај да ти жена, сестра, мајка или комшиница, било која од

набројаних и ненабројаних, лепо скува, принесе, однесе и опере. Твоје

је само да се лепо наједеш и то је највећа награда куварици: да не

остане ништа за сутра. Такође се од тебе очекује да што више

''усвињиш'' астал и да се после са цигаретом у устима извалиш на први

кревет до којег успеш да стигнеш. Ништа лепше не успављује од

звецкања посуђа у кухињи док ти дремаш после ручка. Наравно

звецкање долази као последица прања неке од наведених женских

чељадета. Па наше мајке би се озбиљно љутиле да им се петљаш по

кухињи или, не дај Боже, да 'оћеш тамо нешто да переш или куваш.

Знам неке које би се одмах шлогирале да виде да неко други осим њих

у ЊЕНОЈ!!! кухињи пере судове. Још ако је тај неко други мушко, смрт

би аутоматски наступила. Овде ти дођу гости и сви се одмах ''размиле''

по кухињи. Не можеш да приђеш од њих. Сви би да перу и поспремају.

Боже ме сачувај!!!

*

Прва куповина картицом у Америци. (А, да, отворио сам рачун и

добио картицу. Није било посебно компликовано. Само треба да им

однесеш један чек и готова је ствар. За пар дана нам је стигла и коверта

са честитком и захвалница од менаџера банке што смо баш њих

изабрали. Код нас у Србији је некад требало да нађеш стотину веза да

би добио картицу са којом узгред речено ниси могао скоро нигде да

пазариш па си морао да тражиш још стотину веза да ти приме картицу.

Додуше, нешто се променило задњих година). Ништа нарочито. Ручао

сам на Менхетну. Додуше, имао сам благе треме непосредно пред

плаћање да ми не кажу као у Србији: ''Примамо само кеш''. Срећом, не

би од тога ништа.

Још ми је остало да подигнем кредит, да се задужим ''до гуше'' да

бих постао прави примерак овдашњих и придошлих. Живео бих у туђој

кући а носио слику у Србију да показујем да је моја (прећуткујући

колико банци дугујем за њу), возио бих туђа кола а све са илузијом да

имам нешто. Оног тренутка кад после две, три године исплатиш кола

која су те коштала 30.000 долара она вреде пар хиљада долара.

Али о задуживањима кад дође време. (Рецимо непосредно пред

повратак у Србију).

ПС.

Можда купим кућу са баштом као и Пекић што је у Лондону, који

се касније свима хвалио да је постао баштован и који је исту продао

чим јој је скочила цена.

Page 50: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

50

ПС.1

''Зини да ти кажем'' који ми је пин-код картице, или не дај боже

социјални број. То се никоме не говори само се оставља по интернет

наруџбеницама - па сви знају. Пред аутоматима за подизање новца прво

се сумњичаво окренеш неколико пута и претећи погледаш ове иза себе

па тек онда укуцаш пин-код. Касније по неколико пута провераваш да

није можда још нешто од података остало на екрану пре него кренеш.

ЦИА, снајка...

*

Што више преко дана физички радим то ми увече на ум падају

све лепше и лепше мисли. Ко велим: штета што Андрића није имао ко

да натера да мало физички запне, да мало физикалише и по смећу копа

– ко зна какве би књиге он написао после тога. Овако, стално лагодан

живот, министарске и амбасадорске фотеље, делегатски мандати,

''другови и другарице'' и тако даље.

Не кажем баш да су требали да га набију на колац - то је лепо

описао и без личних искустава и емпиријских сазнања али да је требало

некад да потегне, макар за време рата у неком руднику угља, то већ не

би било згорег. Не због њега самог колико због литературе (чије год,

јер сви говоре другачије, Андрић је, па онда: српски, хрватски,

бошњачки, југословенски писац).

Да би писац превазишао кабинетску јаловост мисли и реченица

својих књига требало би да кроз живот прође кроз неку од следећих

фаза: или да дугује ''до гуше'', или да буде неко време у затвору, или да

се потуца по туђини као емигрант патећи се и преживљавајући, или да

учествује у рату и револуцији и при томе устрели или осуди на смрт

неколицину, или да упозна ''до сржи'' кафански начин преживљавања

или, макар, да буде несретно заљубљен и да тугу лечи облокавајући се

већи део свога живота и то на ''рецку''.

''Писцу идеологија није потребна. Њему су потребни машта,

стпљење и разумевање. А ни добар живот није му на одмет. Мука

ме хвата од теорија према којима се само под мукама праве дела''. -

Пекић

*

Ерика Јонг је у књизи ''Страх од летења'' анализирала клозетске

шоље, њихов облик, прегледност и функционалност широм света. Ја се

сада не сећам шта је тачно писала а немам књигу код себе да погледам

па да се после овде ''правим'' како сам знао и без гледања и да имам

Page 51: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

51

изванредно памћење али сам једно закључио: америчке клозетске шоље

су врло ефикасне. Све оде за тили час и врло темељито али се прво за

секунду, можда и краће, све уздигне да се лепо види шта је у питању и

онда за трен оде све без трага и гласа.

ПС.

''Страх од летења'' ... хм.. у потпуности је разумем.

ПС.1

Разумем и што јој реч ''курац'' не излази из уста то јест из пера а

поготову што се плаши летења је разумем.

ПС.2

Леле си га мени, како ћу у Србију кад буде дошло време?!?

ПС.3

Леле си га мени, кад ћу ја уопште за Србију?!?

* И тако, сваки дан иста прича. Све исто. Већ ујутро почињеш да

препознајеш лица и наличја на станици метроа. Све исти невољници

што у исто време свакога дана чекају на исти воз на истом месту

надајући се та ће тим свакодневним, механичким и идиотским радњама

отварити свој ''амерички сан'' (Оће курац мој, ко што ћу и ја!!!). После

месец дана већ срамежљиво климате главом једни другима да

потврдите познанство ''из виђења''. После два месеца се по мало и

поприча (ко зна језик). После шест месеци то су они што већ гласно и

досадно, у сабајле, кокодачу у вагону на сметњу другим путницима

којима није до ничега о поготову до приче (којима је у ствари само до

кревета, тишине и сна).

Гледам тако један брачни пар из Пољске. Види се да су скоро

дошли. (''Како се види?''– не питај ме, немам времена за објашњавање а

то је и онако очигледно). Свако јутро су на истом месту у исто време.

Средњих година, што би рекли код нас, не баш идеалне доби за

промене у животу, већ су формиране личности са навикама и сталним

карактерним конструкцијама. Стисли се, држе се за руке, од ране зоре

ћућоре нешто једно другоме на уво, ваљда се храбре, шта ли?! Можда и

праве планове, ко зна можда су толико луди да и то раде. Кураже се

међусобно, то је највероватније. Није им лако, и то се види без

објашњавања. Рекао бих да су интелектуалци, вероватно факултетски

образовани а ко зна шта сада, првих месеци у Америци, раде. Његова

диплома се јасно очитава у његовом ставу, у говору тела и погледу.

Нелагодно се осећа у овој неприродној ситуацији по њега. Тело

механички изводи радње а поглед је укочен и у својој укочености

Page 52: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

52

збуњен и посрамљен уједно. Мислим да им је нагоре у свему што још

увек нису начисто јесу ли на правом путу или нису.

То је љубав, видим ја свако јутро. И лојалност. И намера да се

заједнички истраје у било чему. Они су заједно. Како се само предивно

боре са недаћама држећи се за руке (што би рекао Бећковић: ''јединим

оружјем које им је преостало'') у јутарњем сумраку на метро станици

тамо негде у туђини и то после двадесет и нешто година брака. Није

важно какви су људи?! Кад имају једно другог њима нико и није

потребан. Само би им поварио снове и ослабио одбрамбене механизме.

Пошто излазе на различитим станицама, прво он па после она,

већ на претпоследњој његовој почну да се грле и љубе као да су почели

да се забаљају пре пар месеци: тако страсно, и као да се растају на

годину дана: тако чежњиво . Растају се као де се неће видети за

неколико сати и као да нису заједно већ неколико деценија. Она после

ћути у вагону, очи су јој сузне а поглед снено далек и недокучив.

Остала је сама, сада је рањива и плаши се. Нема стиска руке да је

храбри.

ПС.

Јесам ли измислио ову причу да бих осликао своје тренутно

стање??? Нисам. И сутра ујутро ћу опет гледати те људе.

* Много се испуњеније и лакше осећам док ових дана рмбам к'о

''задружни коњ'' него ономад кад сам писањем и приповедањем хтео да

променим свет и ослободим ''свето српско Косово''. И ако сам желео да

мењам свет бавећи се писањем сада желим да мало мењам себе бавећи

се неписањем.

Али се не сме заборавити и непокушавати да се нешто лепо

извуче из себе (не мора лепо али мора да буде паметно и

продуховљено) и да се дадне папиру или околини. Ако не тражиш лепо

или паметно у себи или уметности (у другима то нећеш никада наћи,

нити други у теби, не зато што не постоји него зато што људи не желе

да гледају у другима лепоту и памет) онда немаш рашта живети. Проћи

ће ти живот а испод црте ћеш на крају имати једно велико ништа.

Нећеш чак бити ни ''у були'' што ће бити још један сигуран доказ да си

нико и ништа.

ПС.

Оглас:

Тражим два интелегентна мушкарца, старост није битна, изглед

такође, која су прочитала макар по две књиге, који могу да поднесу

Page 53: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

53

алкохол и који пијани не мењају своје понашање, који ''лицитирају'' без

резона, који се љуте кад губе и обавезно оптужују другог што су ''пали''

и поред сигурног ''пролаза'', који дају ''контре'' из ината, играју ''бетл'' са

''сувим'' кецом и обавезно на крају плате дуг: ЗА ПРЕФЕРАНС.

Шифра: ''Желим да будем ''у були'' па макар ме изули.

* Једно сам сигуран: не бих се мењао ни са ким одавде. Не, чак и из

овог смећа и ''суперхиковске'' бесперспективности напредовања. И у

томе је моја предност и моја победа, која је додуше духовна и са којом

нећу моћи да нахраним породицу па им зато ово и не помињем.

* Страх од летења:

Постоји статистичка вероватноћа да је већа могућност погинути

од астероида него у авионској несрећи. Јебем ти статистику.

Веће су шансе да на лутрији у Америци добијеш 250 милиона

долара него да падне авион са којим летиш. Изем ти статистику и серем

ти се на утеху.

60% несрећа настаје грешком пилота или особља на аеродрому.

60% несрећа се догађа у непосредној близини аеродрома.

То није никаква утеха за 227 путника кореанског авиона који је

пао 1997 године, или 229 путника швајцарског авиона што се срушио у

океан 1998, или америчког ''Аирбуса 300'' који се срушио и однео са

собом 260 живота 2001 године (набрајам само неке скорије несреће са

великим бројем жртава).

Интересантно је да се у сва четири авиона од 11. септембра

налазило заједно 265 путника колико је скоро исто имао и овај задњи

поменути што се 2001 после само три дана од 11. септембра срушио на

Квинс.

Само треба потрефити дан у коме нећеш постати статистичка

грешка...

* У Америци, посебно у Њујорку, посебно на Менхетну, људи,

мушкарци и жене, не знају да достојанствено и уздржано носе своју

старост. Покушавају да зауставе време, не желе да признају своје

године. И све то врло често изгледа смешно, некад гротескно, најћешће

жалосно.

Page 54: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

54

Видео сам пре неки дан бабу која има добрих седамдесет година

обучену у ''хипи'' маниру, са касетофоном у руци и у друштву неке

латино вуцибатине једно педесет година млађе од ње. Страшно и

одвратно су изгледали. Можда и ''фелинијевски'' смешно. Чак и по

аршинима ортодоксних егзистенцијалиста неуверљиво и дефинисано.

Чак и по схватању либералних интелектуалца: неукусно.

Ружно је не признавати старост, желећи да се у седамдесетој

понашаш као да ти је тридесет. Још нисам видео на Менхетну баку која

шета унуче и ужива утоме. Кучиће шетају, унучиће: не. Нисам додуше

на Менхетну видео ни мајку која шета своје дете (кучиће шетају, децу:

не), већ то раде ''беби ситерке'' па тако половина америчке деце на

Менхетну боље говори шпански него енглески (ke pasa...).

(Мистер Вулф (Woolf) са седмог спрата макар само гледа порно

филмове у своме стану, много их наручује, брзо изгустира и баца, тако

да по нешто остане и за нас).

Узгред речено, ни наши, балкански и српски, стари људи не знају

да ''старе'' у Њујорку. Срећем их по сиромашним деловима града како

се укрућено крећу улицама свесни своје неприродне ситуације и

''несвог'' окружења. Дошли из различитих разлога а сада углавном не

могу да се врате а сви су несрећени овде. Неки су ту због последњих

ратова а неки због ''гладне'' деце којој представљају јефтину кућну

послугу и знатне олакшице за ''рађење'' таксе а самим тим и већи

повраћај новца. Са завезаним марамама и береткама на глави у

тренеркама и патикама шетају унучиће. Они који су их довели заиста

су им одузели право да достојанствено проведу крај живота. Ако је за

утеху, они макар шетају унучиће за разлику од првих. Мада су

евидентни покушаји одређених сељачина да својим родитељима увале

и по неку џукелу. А ови су, видиш, навикли да имају посла са

''џукелама''.

* Три су ми љубави у животу душу засенчиле.

Једна је прва, друга је највећа и трећа је неузвраћена.

Прва љубав је Гоца.

Највећа љубав је мој син.

Неузвраћена љубав је уметност.

* Купио сам ''Gibson'' гитару. Прву у животу. Не прву гитару,

наравно, него првог ''Gibsona''. Ово ми је иначе шеста по реду гитара,

Page 55: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

55

од којих је само она акустична у Лазаревцу, претпоследња коју сам

купио у Београду, нешто вредела. Једну су ми украли на радној акцији

у Пироту неки гилиптери, једну сам поклонио рођаку, једна је остала у

''студењаку'' (та је била преправљана да ради ако електрична али никад

није функционисала) једна је са кућом изгорела у Истоку (или служи

као ''ћефтелија'' неком Руговцу). Ову задњу сам купио у Букурешту у

време Николаја Чаушеског и жене му Елене за пола бокса црвеног

''Ронхила'' од једног архитекте Румуна (интересантно да је у

то време било доста Румуна у Букурешту). Црвени ''Ронхил'' није

била лоша цигарета, подсећао их је изгледом на ''Данхил'' али ипак пола

бокса за гитару?!? Такво је време било.

Са ''џибсоном'' са купио и мало појачало, кућно. Сто чуда сам

добио уз гитару: елетронску штималицу (ја то много боље радим ''на

слух''), ремен са оним познатим ''џибсон'' знаком, торбу за гитару,

комплет жица, комплет ''џибсонових'' трзалица, алат за притезање, диск

са часовима гитаре и још којечега.

Ипак, јеби га, већина људи овде може себи да приушти неког

јефтинијег ''џобсона'' или ''фендера''. Кад бих одмах могао у Србију са

њиме е то би већ било нешто!!!

ПС.

У међувремену сам купио и седму, једну врло добру акустичну

гитару са сталком. Није фирмирана али има изванредан звук. Америка,

баће мој, мож' да купујеш гитаре колико ти воља, ама немаш коме да

свираш осим оној работи са којом пишаш (а за друго ти овде и не

служи).

* Мој син је почео да пише књигу: на енглеском!!! У старту је већ

превазишао и зајебао (да се српски изразим) оца. Ја који себе словим за

писца и уметника а радим најтеже послове у Америци управо зато што

ми је енглески очајно лош а мој син са тринаест година пише књигу на

енглеском. Уз већ разумљиве почетничке пропусте својствене његовим

годинама и мане које су карактеристичне за сваки почетак али са доста

ентузијазма, који је и најважнији јер већина књига се не прочита него

остаје као духовна и морална сатисфакција ономе који ју је писао,

почетак је следећи:

''My school days in Serbia and U.S.A''

Page 56: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

56

I started to write this book cause I thought it would be interesting to

wake up my memories on the old and good, probably best days of my life.

First I lived in Kosovo and Metohija in not so famous but very pretty and

nice city. The name of that city was Istok. Everybody In that town knew

eachother. In that town you were like a neighboor to everybody . Its not that

it was small but it was peaceful. It was like that until the war began. That’s

not the theme of this book so I wont talk about that right now. When I left

Istok I moved to a town named Lazarevac. When I turned seven I started first

grade in school “Knez Lazar”.

It was a new experience to me and it was great. I met a lot of friend`s

and I spent six wonderfull years with them. When I started first grade I met

my teacher and after that I started to study interesting things. I studied about

Serbian history, and Serbian nature. I was too small when I started first

grade so my mother walked me to school my first year. After that I learned

to go to school by myself. First thing we learned at school is writing and

drawing. We learned Serbian letters called: ”Cirilica”. They are pretty easy

but when you start a new experience it is a little hard for you. We all learned

them in about two or three months. Afer that, until the end of the year we

had many difficult tests. Right now I`m talking about first grade so now you

can see how schools in Serbia are hard. When we learned the letters we also

started to learn reading. I knew how to read before school so I was the best

in my class. Soon we finished the first semester and I passed with all A’s. My

teacher and my parents were proud of me and because of that i was very

happy. After that the second semester...

* Добитника ЛОТО премије од 5 милиона евра у Француској убила

капија која се срушила у његовом властитом дворишту негде у Србији,

читам у новинама. Срећа је дакле релативна ствар и релативна

дефиниција. И овде и у Србији. Дал' би имао толику капију да није

добио на лутрији?!?

ПС.

У хладно зимско јутро неки човек идући својим послом угледа на

друму промрзлу и већ допола мртву птичицу. Она скоро и да није

давала знаке живота и минути су били у питању када ће издахнути.

Не желећи да је тако остави а журећи за својим послом човек узе

птичицу и стави је у врућу крављу балегу коју угледа на путу. После

неког времена птичица се од топлоте балеге поврати у живот, па

скоро и скроз приздрави те на крају од среће и зацвркута. Њен цвркут

чу лисица која је била у близини, скочи на њу и поједе је.

Page 57: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

57

Наравоученије:

Није ти увек злотвор онај који те гура у говна нити ти је увек

доброчинитељ онај који те из гована вади.

ПС.1

И ако се питате какве везе има ова прича са мојим боравком у

Америци грдно се варате ако дате себи одговор да нема.

* Немачки писац и нобеловац Гинтер Грас ''признао'' да је за време

Другог светског рата био припадник СС јединице и тиме ''увеселио'' и

''упослио'' америчке медије који су ових дана били мало уморни са

Гибсоновим ''антисемитизмом'' и ратом на Блиском истоку, празни и

без информација. Гибсон може да одахне сад је други на реду за

развлачење. Мени квари расположење чињеница да је Грас био један од

ретких западних интелектуалаца од реномеа који је деведесетих имао

по коју лепу реч за Србе.

Да ме јебеш, не могу да на крају формулишем наравоученије ове

скаске. Мада оно са говнима не би било лоше.

На крају, и актуелни Папа се нешто вртео око нациста пред крај

рата као деран па њега нико не дира. Али то је већ и онако позната

чињеница, мислим на очијукање Ватикана са ''фашисоидима''.

*

Неки дан ''рече ми један чо'ек'' у жељи да ме ''посаветује'': ''У

Америци треба сваки дан да мењаш гаће''.

Е, јебеш ми матер ако свет око мене није луд. Па шта бре они

мисле, одакле ја долазим и са киме имају посла?!? Да се не дате

збунити, тај што је рекао ову епохалну мисао је ''наше горе лист''. То је

оно типа: ''лево вам је врућа вода'' или ''да вам покажем слику моје

куће на Бабином Куку'', или ''обавезно се туширам увече и ујутро, тако

сам навикла још од детињства, у нашој кући се никада није гасио

бојлер''. То су они исти што и када се обогате и пређу да живе на

Менхетн никад не забораве да се изују и уредно сложе ципеле у

ходнику кад год уђу у стан. То су најзад и они што мисле да беле

чарапе у комбинацији са ципелама и штрафтастим оделом одају

склоност ка чистоћи дотичне особе.

Да се не лажемо, дешавало се да заноћим у једни гаћама и да

сутра проведем цео дан у њима али се дешавало и да у једном дану

променим два пара гаћа тако да сам статистички и у Србији мењао гаће

Page 58: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

58

сваки дан. Оне јесу ту и тамо биле бушне али увек српско домаћински

чисте.

Сетих се: некада су нас старији дечаци у завичају подучавали да

највећи јебачи никада нису носили гаће. Ваљда да не би кубурили са

дилемом: јесу ли чисте или нису. И заиста, најчешће сам мењао гаће

као пубертетлија и адолесцент, по неколико пари дневно, а све из

предострожности да не улетим у највећу сексуалну авантуру свога

живота а она ми пропадне кад дотична локална ''секси бомба'' схвати да

су ми гаће прљаве.

* Вељку:

''Када се направи много погрешних корака онда је касније тешко

поправљати било шта. Ако си прочитао нешто између редова из моје

књиге ''Метохија и Косово'' видео си да кад ствари једном крену лоше

онда се у међународним односима и политици тешко исправљају.

Овде се не може наћи душевнога мира ако га ниси имао било где

друго. Човек који размишља а у које спадамо и ја и ти не може нигде

имати душевнога мира. То је проклетство ствараоца и умника (не

косовског УМНИКА, који је и онако и ''узгредбудиречено'' УНМИК а не

УМНИК, него ''умника'' у смислу човека који се служи умом).

Радим на неким местима где видим свега и свачега. Сада сам у

згради ''Генерал моторса'', телевизије ЦБС, козметичког магната

''Есте Лаудер'' и још многих других великих и значајних америчких и

светских фирми. Велики је притисак и поред пара које се зарађују.

Ипак, није толико страшно колико се прича. Књиге ће бити за остало

не гарантујем. Највећи добитак из свега овога је што се веома

супериорно осећам без обзира шта радим и колико пара имам. То је

знак да сам на правом путу.

Поздрављам те и јави ми се. Ко зна, можда се ускоро негде и

видимо, можда ... рецимо... у октобру... негде на... сајму...

* Моја радна ''идила'' са једном америчком фирмом којој су душу

удахнули Мађари, Срби, Албанци и Бангладешани завршила се. Руку

на срце, била је сувише душевна да би дуго трајала. Сада сам већ упао

у плитку воду пуну гладних крокодила. У једну од највећих зграда у

Њујорку, чувену ''Генерал моторс'' зграду на Петој авенији и поред

самог Централ парка. Радим у фирми која је настала на темељима

оствареног ''америчког сна'' две девојке из Србије. Пре петнаест година

Page 59: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

59

те две сестре радиле су оно што и ја радим данас а сада управљају

фирмом чија се вредност мери милионима. Оне живе у раскошним

кућама са базенима у елитним деловима града, купују некретнине и

станове по свету.

Остварен један ''амерички сан''. Само, да ли је то мој сан?!?

Искрено: није. Ништа ми не значи ни један долар који сам до сада

зарадио (осим као средство да подмирим рачуне) не радујем се ни оним

доларима које и требало да зарадим, нити кујем планове тако

карактеристичне за сваког гастарбајтера а који их (мисли се на

планове) одржавају овде у животу. Само снови о томе шта ће имати

држе ове људе овде у колико-толико стање нормалности. Није то мој

сан. Ја сам уметник. Видео сам нешто у очима неких људи. Видео сам

да нечега нема. Нешто фали. Нешто што се не може купити новцем.

Не није то мој сан. Тако ''расањен'' хватам се Константиновићеве

''Философије паланке'' која ми наново може потврдити нешто што већ

одавно знам: и највећи градови на свету су само збир великог броја

паланки на малом простору. Ту је, можда заблуда Константиновићева:

није он писао ''српску'' него ''универзалну'' истину о паланачком духу.

Ту лежи и заблуда многих који га погрешно тумаче прихватајући тезу

да је глупост и заблуда чисто српска ствар. Тако да у великим

градовима има више паланке него у самим паланкама. Јер док је

паланка само ''паланка'' велики град је много различитих а истих

паланки (јер су све паланке исте). Да, збир великог броја паланаки:

паланки у простору и паланки у главама.

''...паланка није у свету, она је у духу , свуд могућа...''

*

Њујорчани живе као пацови. Сад, ако тражите симболике у овој

мојој претходној реченици, нећете је наћи јер симболике нема. Написао

сам баш онако како сам мислио и како ствари у истину стоје. Нема

метафоре или стилских фигура у следећих пар мисли.

Њујорчани већи део свога живота проводе под земљом. Путују

метроом, више и не праве мостове него реке премошћавају

(подмошћавају) копајући испод њих самих, раде по просторима који су

неколико спратова испод земље, или који су високо над земљом (ништа

нормално и људској природи примерено).

Тако и ја: три спрата под земљом са неким изгубљеним душама,

изигравамо радну снагу и кад завршимо са радом и изађемо на светлост

дана (додуше само лети, зими дођеш на посао по мраку и враћаш се

посла по мраку) онда рукама прикривамо лице и очи јер не можемо да

Page 60: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

60

поднесемо светло. Као вампири. К'о мој Методије из ''Колоне''. Или

можда слепи мишеви. У Њујорку живи доста слепих мишева. Живи се

по јазбинама, путује се под земљом али се доста и лети авионима и

ради и спава по високим зградама. Отуд ваљда и мит о шишмишу

Бетмену.

Нови шеф, Американац, врло коректан. (На крају се испоставило

да ми је он постао добар пријатељ). Труди се првих дана да се што

мање гледамо. Американци ко Американци, знају да мораш и требаш

да урадиш то што и следује па се труде да ти не сметају. Али зато неки

шефовски потрчко, који је дочекао својих пет минута у сезони

годишњих одмора, иначе Србин ако је то уопште битно, данас ми је

озбиљно рекао: ''Треба да се ошишате и мало скратите панталоне''.

То му је била читава примедба на мој рад. Србин је, ако је то уопште

битно опет велим, фуњара ма где год био. Паметније би му било да

прочита нешто од онога што сам написао.

Први дан:

Он: ''Дуга Вам је коса, треба да се ошишате''.

Ја: ''У реду''.

Други дан:

Он: ''Дуге су Вам ногавице од панталона, треба да их скратите''.

Ја: ''У реду''.

Трећи дан:

Ја: ''Дугачак ми је нос, да га скратим?''.

Он: ћути.

Ја: ''Све се може скратити само се кратка памет не може

продужити''.

Он: није ту док ово изговарам, толика будала ипак нисам.

*

Купио врло богато опремљену енциклопедију о оружју, војној

опреми, униформама: ''Weapon– a visual history of arms and armor''. У

овој књизи су поменуте и велике битке кроз историју. Интересантно је

да није поменута ''Косовска битка'' 1389. али је поменута такозвана

''Друга косовска битка'' 1448. у којој се Јанко Хуњади (Сибињанин

Јанко) предводећи крсташе борио против Турака. Мислим да је разлог

томе што је ова друга војска била ''крсташка'' за разлику од оне прве

Лазареве. Књига је штампана 2006. а задња поменута битка јесте

''Други рат'' против Ирака 2003. О бомбардовању Србије 1999. нема ни

помена.

Page 61: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

61

* Једна од компликованијих ствари у Америци је она кад неко

покушава да ти објасни које је школе завршио (или завршава). Није као

код нас: грађевина, медицина, економија, математика... Не, овде је

отприлике овако: ''не знам тачно како да ти кажем, прве две године је

опште, бираш предмете, ја сам изабрао нешто за уметност и

компјутере да радим, нешто као медицина али није медицина да лечиш

људе, економију и менаџмент али не за бизнис него за...''. Једино кад ти

кажу да су студирали и завршили ''право'' онда си начисто. Мада и то

често кажу: ''завршио сам да будем lawyer''. Не желе да буду правници

него адвокати, а богами и имају разлога за то кад сам чуо колико

коштају услуге једног просечног адвоката.

* Гротескна и смешна, по мало и жалосна, ситуација, код мене на

послу: људи у белим кошуљама и црним лептир машнама у говнима и

смећу до гуше сваки дан. То је та чувена спољашња форма америчка и

''господлук'' нас гастарбајтера кад у својој домовини о годишњем

одмору продајемо ''муда за бубреге''. Једно је сигурно: нећу лагати кад

будем говорио да сам у Америци на послу носио белу кошуљу и лептир

машну. Па то нека разуме како ко хоће.

*

Ипак нешто о Србима ових дана у америчкој штампи и медијима:

''Српска тенисерка освојила Торонто''.

* Телевизија CBS која има студио у згради у којој радим свој

јутарњи програм делимично снима и на платоу испред зграде

(plaza) на импровизованој бини која се сваки дан скида а увече

поставља. Када сам први дан дошао на посао ''дочекало'' ме испред

зграде двадесетак гузатих и гологузатих тинејџерки које су

кандидаткиње за неки избор нечега (пошто овде бирају ''мис'' свега и

свачега, од ''мис бикинија'' до ''мис радница на бензинским пумпама'')

па су учествовале у програму. Рекох себи: ''на добро си место дош'о''.

После сам сишао у подрум и до увече сунца нисам видео (а нисам га

видео ни увече). О гузовима нисам ни размишљао само сам мислио

како да своју гузицу извучем из оног пакла доле.

*

Page 62: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

62

Најгора ствар!!! Доћи у Америку и ту покушавати да глумиш,

одглумљујеш, импровизујеш и спроводиш српски начин живота,

исхране, обичаје... Киселити купус у јесен и спремати барену паприку,

наручивати шљивовицу из Србије, пити само препржену турску кафу,

куповати само производе из отаџбине и све то редом. Рашта си

долазио?!?

''A propo'' наведеног, сећам се једне приче Моме Капора о првом

доласку у Америку. Дочекали су га неки земљаци на аеродрому и онако

уморног хтели одмах да почасте ручком. Казали су му: ''Водимо те у

један ресторан где се служи најбољи српски пасуљ''. Он им је

одоговорио: ''Ја сам управо дошао са српског пасуља, водите ме негде

на јело које још нисам пробао''. Наравно, ја сам ово парафразирао али

суштина је иста. Не кажем да се треба одрећи свог идентитета али

каква вајда од идентитета кад те кисели купус чека где год се окренеш

и на коју год страну света одеш?! На крају крајева расоница зна да

''протера'' па ћеш се наћи у неприлици кад слушаш ''Њујоршки

симфонијски оркестар'' у ''Медисон сквер гардену'' или гледаш

Пакасова платна у ''Митрополитен музеју''.

Ипак, треба живети у земљи, ко може и коме се свиђа (не

инсистирам), где се на телевизијама највише рекламирају аутомобили и

егзотична летовања. ''Јебеш'' Србију где највећи број реклама у

ударним терминима заузимају рекламе за женске улошке (и то у земљи

где још преко педесет посто женске популације користи вату и старе

крпе за дотичне радње). Човек са стране који гледа српске телевизије

стекне утисак да се у Србији ништа друго не дешава него само ''цури''

код жена. Сад, можда тај утисак и није далеко од истине али не морамо

баш свима да дајемо на знање.

*

Купио са књигу ''Aircraft Recognition Guide''. 20 долара платио ја.

А све не би ли освежио памћење и сећање (што му отприлике дође на

исто). Некада сам знао све о авионима (ово све треба схватити као

реторичку закачку). Поготово сам много знао (сад се већ исправљам) о

борбеним авионима. Имао сам хиљаде слика, стотине књига, десетине

албума и неколико макета. Тада није било компјутера и интернета да се

све поскида са притиском дугмета него се годинама скупљало, исецало,

фотокопирало, по некад и крало (сећам се да сам из једне библиотеке у

Београду као питомац ''Војне гимназије'' док су ми другови ''држали''

стражу подерао неколико страница неке војне енциклопедије са

сликама авиона). Ја сам и похађао ''Војну гимназију'' само да бих

Page 63: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

63

конкурисао касније на пилотску академију. А испоставило се на крају

да ми је мука од летења. И да се бојим ''по мало''. ''По много'' се не

бојим зато што сам довољно интелегентан да то потиснем. Цело време

лета кажем себи:''...ма кад се ове лепе стјуардесе, заносне путнице и

богати путници не боје зашто бих убоги ја?''.

Па шта и ако се по мало бојим – и Бетовен је био глув.

Па ипак...

* Читао сам неку књигу о масонима. Не знам је ли и колико је

истинита тврдња да је Америка остварени пројекат ''Слободних

зидара''. Неки кажу да јесте и то је врло близу истине. Можда су само

дефениције дискутабилне, то јест : ''ко шта'' и ''под киме'' подразумева.

Суштина је пак иста. Али једно знам сигурно: савремена Србија је дело

и пројекат ''Слободних свињара''.

Драгану:

''Листајући по неким папирима нашао сам податак да је у

масонску ложу ''Војводина'' из Петровграда (данашњи Зрењанин) 1932

године примљен и извесни Владислав Радић. Можда ти је неки род?

Поздрав од Игора из ''масонске Америке''.

* Од Драгана:

''Мој деда Милета Радић, је из Лике, ''трбухом за крухом''

отишао у Америку. 1915 се, као добровољац, вратио и прошао целу

ратну Голготу све до Крфа. После тога је добио земљу у Војводини.

''Брат'' Владислав нам није рођак мада сам га и ја констатовао

(имам Ненезићеву књигу и у њој се налази списак чланова ложе

''Војводина'').

Да случајно ниси и ти ''подигао ногавицу''?

Иначе, видим да си одмах схватио где се налазиш (Америка

и јесте њихов пројекат од самог оснивања).

Ненад и ја се припремамо за велике напоре који нас очекују на

предстојећим ''Данима пива'' и очекујемо да добијемо титуле

''Витезова Реда Пуне Кригле и Празне Главе''.

* Синоћ сам типично ''амерички'', у петак вече, искапио једну

флашу Jack Daniel’s –а. И не би ми ништа боље од тога. Чак ме ујутро

ни глава није болела. Не ваља ми посао кад ми ни алкохол више не

Page 64: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

64

прија и шкоди, наравно све у своје време (мислим на ''пријање'':

увече, и ''шкођење'': ујутро). Мораћу да пробам са неким другим

вискијем (јер, што би рекао Пекић пре једне трибине, негде на југу

Србије, ''богу иза ногу'': ''...извините, али ја пијем само виски...'',

правдајући се што ће ''потрошити'' организатора а већ је тада био

највећи српски писац, и што је најгоре, у то време сваки локални

партијски апаратчик је могао у било којој кафани као од шале да

наручи десет флаша вискија ''на репрезентацију'').

*

Чарлс Буковски (Charles Bukowski) који је такође доста пио и

писао, додуше, лошије од мене писао а боље пио (а, да, још једна

сличност између нас двојице, ''по сунцу ја иш'о'', обоје смо радили неко

време у ''пошти''), а кога смо волели да читамо у ''студењаку'' (и да

поклањамо његове књиге за рођендане, мада је по том питању

неприкосновен био Иво Андрић са ''Знаковима поред пута'' и у једном

тренутку сам имао можда седам или осам књига ''Знакови поред пута''

јер су ми за рођендан сви куповали њу, а и ја сам другима, да не

грешим душу) у својим текстовима се врло често поспрдно и са дозом

презривог хумора односи према Пољацима. Ја не знам колико их је

било тада у Њујорку, али их је сада пун град. Одмах и препознаш и

схватиш због чега је Буковски тако писао о њима и што је толике

вицеве измислио (или није?!). Ко ''мрави су'' (да не кажем: ко Шиптари

или Кинези), кад почну да насељавају део града не престају док све

остале не иселе, јесу солидарни међусобно али врло често на штету

других, 'оће подло и из потаје ''да потегну'' а да се после праве као да

ништа није било, итд.

У иначе јаком Синдикату ''сервиса и одржавања'' званични

језици су енглески, шпански, пољски и албански. Управо сам видео

један месечник те ''јуније'' на сва четири наведена језика. У ствари,

тамо ће врло брзо Американцима требати преводиоц.

''Први део'' о Пољацима на први поглед нема никакве везе са

''другим делом'' о Синдикату, у истину, врло су повезани.

* Оно што нису могле скупе и компликоване дијете успела је

Америка за свега пар месеци: смршао сам петнаест килограма.

Овдашњи људи кажу: кад почнеш поново да враћаш килограме значи

да си се адапатирао на овдашњи начин живота. Кад се вратиш на

килажу са којом си дошао, а још си у Америци, то значи да ћеш у њој и

Page 65: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

65

остати. Ако пак до ''повратка'' килограма не дође него наставиш да

мршавиш то значи да ћеш овде оставити своје кости врло брзо.

*

Не дај Боже да вам се присере у Њујорку!!! Срати немате где. А

обавезно ''вам дође''. А наш народ не каже забадава: ''велика нужда''.

Или: ''тамо где краљ иде пешке''.

Најгоре је у ''Метро''-у. Обично се у тим тренуцима воз заглави

негде у тунелу а и да није тако ви из њега не можете изаћи док стоји а и

ако изађете напоље ви не знате куд би са ''својим проблемом'' то јест

куда би сте ''поради себе''. Једини спас можете потражити у неком

''МекДоналдсу'' или ако на време успете да стигнете до свог посла.

Кад видите у возу некога ко седи укочено, да не мрда чак ни

очима, да му грашке зноја падају са чела и да је блед ''ко крпа''- знајте:

тај је до гуше ''у говнима''. Срао би а нема где и не зна колико још може

да се уздржава. У возу је, сат времена далеко од куће и исто толико

далеко од посла.

Узгред, јавних клозета у Њујорку а поготово у ''Метро''-у

једноставно нема. Могло би се рећи из сасвим оправданих разлога јер

кажу да док их је било није могло у њих да се уђе од наркомана,

скитница и по неког леша.

Савет: једите лаку храну пред путовања а путујете скоро сваког

дана, опустите се по мало за викенд, држите се грађевина јер ту можете

да ускочите у неку зграду која се ради или да се сакријете иза ограде,

трудите се да не мислите о томе и онда кад вам се ''сере до бола'' и

обавезно са собом носите два канапа како би сте у случају катастрофе

макар привезали ногавице.

*

Дајана Џонстон (Diana Johnstone) се ''јада'' у својој књизи–''Fools’

Crusade''– Yugoslava, NATO and Western Delusions:

“I am “pro-Serb” only if that means that I consider the Serbs to be

human beings like everybody else, neither better nor worse”.

Књига је код нас преведена под насловом ''Сулуди крсташи''

(мада сам ја наилазио на текстове из те књиге чији је наслов у

фуснотама превођен и као ''Крсташки рат будала'', што је мени

логичније и исправније) и обавезно је прочитајте ако вам се укаже

прилика. Јер ''будализам'' је универзална категорија тако да ћете се

осећати ''светски а нашки'' читајући о туђим будалама а препознавати у

њима и наше будалане.

Page 66: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

66

* Купио лепо упаковану монографију под насловом ''New Russian

Art''. Опет антикварница и опет по мени добар пазар, и све остало...

Руски сликар млађе генерације Никита Алексејев насликао је

слику (јер се праве слике ''сликају'' а не ''цртају'',...''ти си ово сам

нацртао?'' ...''јеси ли прочитао све ове књиге??!''...''јел' ово уље на

платно?''...) на којој је приказана мртва риба везана канапом за циглу а

изнад које пише:

''Теплие руки и пустоје серце, стерео в јаицах''.

(''Warm Hands and Empty Heart, Stereo in Eggs'').

(''Вруће руке и празно срце, стерео у мудима'').

Та ме је слика својом поруком подсетила на графит написан на

вратима читаонице Другог блока ''Студенског града'', осамдесетих

година:

''Како да учим празног стомака и пуних јаја!?!''.

Ја зато кажем овог петка увече (јер једино петком увече и имам

жеље и снаге да кажем нешто) у Њујорку:

''Јебем ти град у коме имаш где али немаш кад да празниш своја

пуна јајца!!!''.

Ови што имају времена и снаге за те радње на жалост а по мојим,

за овдашње прилике доста конзервативним схватањима и стандардима

по тим питањима, своја јаја празне у врло блиске али погрешне рупе

најчешће, по тим мојим истим схватањима, и са погрешним полом.

* У Њујорку не можеш бити ''индивидуа'' у правом смислу те речи

и тог појма. Таман помислиш да си ''неко'' а испред тебе се испречи

''нешто'' у виду већег ''неког''. У Њујорку можеш бити само део масе,

део руље, наизглед доста добро организоване руље, али сигурно и

само: привидне организованости. У Њујорку увек можеш наћи некога

који ће својом ''индивидуалношћу'' потрети твоју умишљену

индивидуалност јер је његова моћ ''умишљајности'' већа од твоје а

величина те моћи мери се јачином банковног рачуна и ничим другим. И

тако је до врха. А и они на врху ''индивидуалности'' опет зависе од

новца (јер рекосмо да је то овде једини доказ посебности) немају

времена да уживају у томе јер се свакога дана ''крваво'' боре да задрже

стечене позиције пред насртајем хорди жељних јаке ''квази-

индивидуалности''. Овде си ''индивидуалац'' само ако ти околина то

призна, никако ако се ти устину тако осећаш и ''носиш''. А околина ће

Page 67: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

67

ти признати ''посебност'' само ако се плаши од тебе и ако зависи од

тебе. Неће ни трунку поштовања показати према врхунском уметнику

или научнику ако тај нема пара али ће се до земље клањати свакој

фукари која је ко зна на какав начин дошла до великог новца (најчешће

наслеђивањем, јер се велике паре у Америци поседују на основу давно

одсањаних ''америчких снова'' у време прохибиције и буренцета од

''томпсона''). Прогласиће те највећим генијем века само ако ти је деда

банкар или мафијаш (што му дође на исто) оставио милијарду, две

долара.

* Студенти пристигли из Србије који овде раде преко лета немају

никаквих илузија према ''америчком'' начину живота. На време су

дошли, зарадили неки долар својим радом и то схватили. На време ће и

отићи. Нису они ''младост која бежи'' из Србије него момци који хоће

нови компјутер али желе да га користе у Србији. Они се можда једног

дана и врате и успеју овде - и то само из разлога што су на време

видели и сазнали. Они нису дошли овде зато што им овдашња

''демократија'' омогућава да лакше и слободније физикалишу него што

им овдашња економија омогућава да кроз то физикалисање зараде

нешто. И ту им се завршава свака филозофија и политика. Они више не

идеализују. Они не снују никакве снове. Само прерачунавају одрађене

сатнице и распоређују своје снаге за следеће. И могу на крају да

упореде и одлуче шта им је боље. Благо њима. (Морам поменути макар

неке од њих: Бору, Дућу, Миланчета, Веселина, Димија, Зокија и Чичу;

заслужују то јер су добри момци а поготово што су неки од њих

''поседовали'' црнкиње).

*

После кишовитих дана и њујоршког карактеристичног ветра

освануло је једно сунчано и пријатно јутро. Нико се не радује томе.

Чему?!?- кад ће ускоро сви ''под земљу'' у возове или, они мало

срећнији, у огромне бетонске и незастакљене тржне центре.

Пацови не воле светлост.

*

Мићку:

''Драги Пријатељу!

Два месеца смо већ у Америци а мени се чини да је вечност

прошла (почео сам у духу неталентованог писца: фразом и општим

Page 68: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

68

местом али писмо не би било то да није збир топоса лепо упакованих у

фину фразу). Шалу на страну, стварно је много тога за ова два месеца

промењено у нашим животима али ми се чини да перод прилагођавања

још није ни почео (то знам из просто разлога што сам већ сада

свестан да што се мене тиче никада неће бити завршен). Овде је све

другачије, непојмљиво нашим навикама, нашем образовању и нашем

васпитању. Овде је се велико. Овде је све моћно и брзо и ништа нема

нити духа нити душе... Једина корист, за сада, поред пара које

немилице и у духу неиживљене деце трошимо, јесте учење и

усавршавање језика и моја књига која носи радни наслов ''First years in

New York''... О послу који радим радије не бих да ти причам а веруј ми

ни ти не желиш да знаш. Шта ће то коме? Углавном сам лошије

прошао и од Андрића, Дучића, и од Црњанског, о Пекићу нећи ни да

говорим а Киш је недодирљиви појам (говорим о њиховим боравцима у

иностранству и о томе шта су тамо радили). Чак су се и Његош по

Италији и 'роми Вук по Аустроугарској боље проводили него ја. О

масону Доситеју нећу ни да трошим речи. Ракић и Нушић?– шта рећи,

кад су их ословљавали са ''екселенцијо''!? Ови што данас бораве ''вани''

а слове се као неки вајни писци сасвим лепо живе од пљувања по свом

народу мада ми најискреније није јасно коме се то још исплати да

плаћа али није ни важно. Ја нисам такав а додуше нико ми и не нуди

паре нити то тражи од мене. Вероватно немам ''капацитета''. Што

се прво наведених тиче, тако и треба да буде: сви су бољи писци од

мене и ако сам ја, изузимајући Његоша, физички јачи од свих њих

(мада је и Црњански својевремено предавао фискултуру у Панчеву и

играо фузбал по Далмацији). Што се тиче ових другопоменутих, ових

пљувача, њих сам само узгред напоменуо јер они и нису писци и могу

само да сањају да достигну мој ниво (и то онај од пре десет година)...

Онај ''гилиптер'' Црњански је писао о ципеларима а није радио ни један

једини дан но је уредно примао апанажу од избегличке Владе и енглеске

такође Владе а дугове пред повратак му је подмирила комунистичка

Влада. Пекић је то паметније организовао па је његова жена радила а

он је писао и куповао куће. Андрић је био на платном списку свих

могућих режима, прератних и поратних. Киш је волео да га слове као

дисидента а добар део својих боравака у иностранству намиривао је

из касе СФРЈ. Дучић се у својим ''постдипломатским'' данима ослањао

на шарм а у дипломатским данима на државну касу, итд... Да не

набрајам даље... Ја, Суперхик, борац за права богатих ипак сам у

једноме специфичан и најбољи: у оном подруму у друштву људских (у

које и себе набрајам) и правих пацова најбољи сам писац међу

Page 69: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

69

чистачима и најбољи чистач међу писцима мада се и данас говори и

Исидорином претераном чистунству и педантерији, али она је

чистила своју кућу)...''.

* Зашто сам удобност свог писаћег стола заменио радничким

рукавицама и контејнерима пуним смећа? Јесам ли песничку

егзистенцијалну неизвесност желео да заменим извесношћу запосленог

човека у потрошачком друштву? Јесам ли ја овде дошао да бих зарадио

новац?

Писац, онај прави и исконски, који не мора да буде добар писац а

ипак може да буде велики, не сме пристајати на компромисе. Само,

одакле ти компромиси почињу, ко је тај што дефинише разграничење

између ''чисто'' наше воље и ''компромисно'' наше воље?!?

Ја овде нисам дошао због новца. Ја сам овде дошао да бих себи

напокон показао и доказао јесам ли уметник или не. Ја овде тражим

одговор на питање: јесам ли писац или не?! И наћи ћу тај одговор

управо у смеђу које избацујем из контејнера.

* Ево шта сам написао у свој дневник (у своме дневнику) тачно пре

годину дана 11. септембра 2005. у Лазаревцу:

''Мало зборим о свом евентуалном путешествију у Америку. К'о

да ни сам не верујем да ће до њега доћи, или пак, не желим да

поверујем.

Не, желим, рећи ћу овде истину без обзира шта се касније

догодило. Волео бих да се то није догодило. Имао бих оправдања да се

није могло и био бих на своме. Овако, оправдања неће бити а ја ћу

највероватније завршити своју списатељску каријеру. Постаћу

гастарбајтер. Радићу и сањаћу о годишњем одмору и мојим доласцима

овамо. Трудићу се да у што бољој форми представим свој нови

статус, глумићу некога и нешто сво време свестан да сам нико и

ништа.

А овде сам писац. Без динара у џепу али писац. Највећи живи

српски писац. То није мала ствар. И није важно што српска јавност не

дели ово моје мишљење. Важно је да ја знам.

Ето зато тајим о Америци. Америка је јалова и нестваралачка.

Тамо нико ништа не ради из убеђења - већ само ради новца. Тамо се

ништа не ради из љубави - него искључиво због користи.

Зато тајим о Америци!!!

Page 70: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

70

Тамо ништа нећу створити, осим што ћу новац зарадити и кућу

купити. А онда нећу знати шта би са кућом. Гледаћу преко ограде и

безуспешно, то јест, безнадежно, чекати да ми неко назове ''добар

дан'' или да ме опсује. Ништа од тога се неће догодити. Зидови ће

ћутати. А ја ћу их свака три месеца фарбати у нади да ће једног дана

нешто из њих проговорити. Ни то се неће догодити.

Само ће ми се унуци лажно смешкати у нади да ће се том

љубазношћу огребати који долар. Наравно, нећу им дати. Бићу шкрт и

љубоморан на њихову младост и лепоту. Мрзећу и себе и њих из истих

разлога.

А зидови ће ћутати.

Тако ти је то кад ниси ствараоц него си обичан, вредни,

поштени радник. Данас ми и овај један зид, који и није потпуно мој,

пева најлепше песме и у перо говори све моје приче. То је зато што сам

свој и пишем своје ''зидне приче''.

Да, тако је то.

Зато тајим и не зборим. Нит' зборим- нит' роморим.

Само се курвам и чекам своју срећну звезду, која ме до сада није

издавала, да и сад дође од некуд и направи чудо''.

* Зграда у којој радим купљена је 2003. године за 1,4 билион

долара.

Шта би Србији значиле те паре које су овде дате само за једну

зграду у Менхетну?!?

1,4 милијарда?!?

* На ''Fresh Pond Road''-у неколико дана већ италијански улични

фестивал и светковина. Лако им је да праве фестивале кад их има

толико у Њујорку, кад су почели да долазе пре ''стоикусур'' година, кад

су легализовали углавном све послове и кад су светски прваци у

фудбалу. Изванредна вашарска атмосфера које се не би постидео ни

Шабац. То би могао бити пандан нашим ''литијама'' (или ''крстима'' у

Метохији). На централном делу улице где се се одржава манифестација

је биста Богородице коју ките парама и која се у главној церемонији

пронесе дуж целе улице. Тако нешто смо видели пуно пута на

филмовима наравно најупечатљивије у ''Куму''. Што је за мене било

најбитније: роштиља је било на све стране али се алкохол није точио. Ја

Page 71: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

71

сам највише уживао у ''живој'' свирци и ражњићима које овде зову

''shish-ka-bob''.

*

Питам једног ''невољника'' сличног мени на послу : одакле је?

Каже по мало бојажљиво: ''Из Иланче''.

''О, па то је родно оца Милоша Црњанског (или мајке?!) а и сам

Милош је често боравио тамо''- рекох му.

А он мени:

''Откуд знаш, јесам ли ти ја причао?!?''.

Мислим се: ниси ми причао и није битно откуд знам. Овде то

стварно није битно.

* ''Уживо'' видео нешто што сам до сада гледао само на

филмовима. Нисам веровао да је то у истину и тачно. На снимању неке

емисије неке телевизије, да их не рекламирамо више, волонтери свих

доба и полова, свих образовних профила и социјалних категорија, на

подизање картона са разним натписима једне жене иза камера

аплаудирају, смеју се, вичу ''уаааа'' или ''јеееее''. Чист дебилизам који се

спроводи у дело само у нади да ће камера пар пута прошетати по

публици и да ће неко од дотичних бити виђен. Један земаљак ми каже

да се исто овако снима и ''Гранд шоу''. Ту смо, мислим се, па се

присетим да сам већ овде говорио како су кретени свуда у свету исти

баш као и они други који то нису.

* Пошто се ближи 11. септембар а самим тим и годишњица

несретних догађаја по Американце, поготово по Њујорчане, мере

обезбеђења су пооштрене на свим нивоима. Само наизглед су у Метро-

у незаинтересовани полицајци и наоружани радници истога. Осећам се

као на ''дивљем западу''. Кад неко заборави торбу или кесу а крене

према излазу сви путници јурну за њим и том несретнику прети

озбиљан линч. Зато снажно стежем мој ранац да ми се не деси да га

испустим и заборавим па да ''страдам'' због пара прљавих чарапа и

једне исто тако прљаве кошуље (бојни отрови), једног недоједеног

сендвича кућне израде (бомба кућне израде), празне флаше од воде

(''ми у Америку пијемо само куповну воду''), метро–мапе и мапе града

Њујорка (е то је већ сумњиво, бира потенцијалне мете) и једног ''мп3

плејера'' (који може послужити као детонатор).

Page 72: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

72

* Председник Тадић био у Америци. Нисмо се срели јер је он

углавном време проводио по Вашингтону а ја физикалишући по

Њујорку. По повратку је изјавио ''да је из ставова америчких

званичника схватио да ће Америка подржати независно Косово''

(нису помињали Метохију).

Председниче, то смо ми већ знали поодавно!!!

Ајде, треба да му се ода признање што је то јавно сада рекао, што

није у политичке сврхе прећутао ту непријатну чињеницу, најзад један

председник коме можеш веровати. Али, да он сада нама објасни и каже

шта нам је чинити даље, шта ће он чинити даље и на крају да нам каже

зашто је упорно говорио да се Косово (и Метохија) могу сачувати само

демократским процесима и средствима, па сад нико то у свету ни код

нас више и не помиње.

*

Моја садашња ситуација и окружење подсети ме на једну

Павићеву причу из романа ''Предео сликан чајем''. То је она прича о

професору математике у Сибиру и њему сличнима који су крили своје

праве струке и идентитете бежећи од власти него су радили као

чистачи снега и слично. Па кад су их послали на курс описмењавања

испало је да је на том курсу све научник до научника а да их

писмености учи једна полуписмена партијска учитељица. Та прича

може бити парадигма данашње позиције људи из сиромашних крајева у

Америци. Само што је у Русији тада владала сила а овде влада долар.

''Учитељице'' су и у једном и у другом случају глупе и неписмене. У

ходницима ГМ и свих других богатих зграда са мном и контејнерима

раде лекари, инжињери, професори, економисти... Учини ми се као да

по некад чујем како ходницима одзвања хук: ''...Планкова константа...

Планкова константа...''. А ми као Солжењицинови ''зе-кови'' бауљамо

кроз ходнике под земљом. Не, ми овде нисмо утамничени судским

пресудама (или без њих: голом силом), ми можемо изаћи напоље кад

год хоћемо - отуд је поређење са ''гулагом'' неумесно. Али, ако

одлучимо да изађемо (и тако себи докажемо своју слободу): шта ћемо

сутра јести, чиме ћемо платити рачуне и кредите, школовати децу???

Тако је свуда - рећи ће неко. Не, нигде није као у Америци.

*

Page 73: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

73

Недовољно познавање финеса енглеског језика највише ми смета

кад треба и хоћу са неким да се свађам или препирем. За нормалну и

мирну конверзацију довољно је и неколико речи и фраза, понекад

осмех који све говори. За свађу су ипак потребне финесе, потребан је

већи број сликовитих речи и израза, више маште. Свађа је емотивна

ствар и губи на квалитету ако се ти у ''одсудном'' тренутку премишљаш

шта ћеш рећи. Лепе приче и теме можеш водити и ћутећи, само

погледом, по некад. Свађати се можеш само ако добро владаш језиком.

*

Данас су сви возови које сам чекао ишли у супротним смеровима

мојих очекивања. Деси се то, дође такав дан. Можда зато што сам

размишљао о коњима и тако размишљајући прошао своју станицу.

За време рата неко је издао наредбу да са својим водом одем у

планину и тамо побијемо сву стоку на коју нађемо, а које је било у

изобиљу јер је била пуштена: коње, краве, овце... Са људске и моралне

стране: глупа наредба. Са војничке: сасвим оправдана. Јер са тим

пуштеним животињама терористичка банда у шуми могла је да

преживи месецима и годинама. Имали су млеко, месо и транспорт.

И убијали смо. Најлакше коње, јер су тако пуштени сами почели

да се скупљају у крда па су тако на гомили били лака мета. И тако

данас, неког септембра у Њујорку размишљам баш о тим коњима:

лепим и јаким. И убијеним.

* Неким необјашњивим и за суштину приче небитним путевима у

петак вече дошао је до мене диск са Петровићевим филмом ''Биће скоро

пропаст света'' и уз ''Chivas Regal'' улепшао ми вече. Био сам сам и

препуштен својим задовољствима.

Кад се пилот привредне авијације Миле Симић (кога игра Гидра

Бојанић) сруши на раван Срем а учитељица га пита како је бити горе и

како изгледа Земља одозго, пилот одговара: ''Земља Вам је, да

извинете, као једна велика задњица, ништа на њој нема а и најчешће

смрди''.

А онда сам сутра увече био на међунардном аеродрому ''Кенеди''

који има димензије једног омањег града у Србији. На аеродрому сам

видео четири врсте расположења: једна четвртина људи је срећна и

радосна - то су они који су управо слетели; једна четвртина глуми

срећу и тугу наизменично - то су они који дочекују и испраћају; једна

четвртина је тужна и уплашена - то су они који тек треба да полете; и

Page 74: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

74

најзад, једна четвртина је потпуно равнодушна и мрзовољна то су они

који раде на аеродрому или који су професионално ангажовани ту.

Сваке минуте у Њујорку по један авион слети и узлети.

* Људи овде нису срећни и то је највећа дилема у мени кад

размишљам о даљим плановима. Многи нису ни несрећни али каква је

то сатисфакција кад ниси ни срећан него си равнодушно без тог

осећања, и једног и другог по некад. Стварно, овде нико није срећан.

Задовољних има, срећних нема. Има ситих али срећних нема. Има

богатих али срећних нема. Људи се смеју или другима или на силу - не

смеју се ради себе и среће. Нико није распевано и срећно расходан по

улици. Сви су троми и у ходу тужни и уморни. Ни деца нису распевана

и срећна: имају скупе играчке и најчешће покушавају да живот и

осећања замене са њима и брдом калорија готове хране.

Па се ја питам: могу ли са својом породицом бити срећан у мору

не срећних људи (''не срећних''- одвојено, у смислу одсуства среће а не

присуства несреће)?

Старе жене из мог краја често су у својим наивним и безопасним

сеоским оговарањима користиле фразу (мада оне никада нису чуле за

термин ''фраза'' али то сад није битно) која гласи овако:

''СВЕГА ИМА САМО СРЕЋЕ НЕМА''.

Е то је дефиниција за којом трагам када хоћу да дефинишем

живот у Америци: ''свега има само среће нема''.

Амерички филозоф шпанског порекла Џорџ Сантајана писао је:

''Али, откако је демократија отворила слободан приступ у арену

laissez-faire – индустријализма под мотом ''само граби'', свака душа

мора да муке мучи у том свету захукталога и запенушанога

успињања и отимања, и ни један човек не може више да буде

задовољан''.

* Систем безбедности и све остале мере су им ''шупљи као сир'',

само је срећа што су и терористи поприлично глупи у своме фанатизму

па се тако допуњују једни са другима. У ствари, чини ми се да је

овдашњи систем обезбеђења више осмишљен да утврди ко је одговоран

кад се нешто деси него да спречи да до истог дође.

*

Page 75: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

75

Желео сам да помогнем своме сину који има неких проблема са

адаптацијом у школи и са неким типовима тамо, али он ми каже:

''Немој, овде се не пријављују и не тужикају код наставника''.

Поштујем његову одлуку да игра ''један на један''.

* Поново петак увече са ''регалом''. Тек толико да се заборави

бављење у пацовским јазбинама Њујорка. И нема опасности да се

постане хронични алкохоличар: нема се времена, јер ако желиш да

пијеш треба ти пара а ако хоћеш паре мораш да радиш а када радиш

онда ти није до ничега - једноставно и поред велике жеље да се одаш

неком пороку немаш времена, снаге или новца.

* Параноични и престрашени од тероризма обични амерички

грађани, дакле већина, иначе ''лени на мозгу'', желе да им се све

објасни, сликовито и са што мање речи. Тако у возовима стоји

обавештење о томе како треба обавезно пријавити сумњиве ствари а

најсумњивија од свих јесте остављена црна торба испод седишта у

вагону. И нацртана је црна торба под седиштем. Одмах да се зове

полиција или службеник ''Метро''-а каже даље обавештење. Шта је

најинтересантније: што је на слици увек и искључиво само црна торба.

Злокобна црна торба као неки црни гавран злослутник. Не дај Боже да

се на неком билборду појави рецимо дечији ранац, сав у цветићима и

шарен. Не!!!, такве торбе нису сумњиве. Само црне. А по некој логици

потенцијални терориста ће бомбу ставити баш у дечији и шарени ранац

а не у црни на којем већ због саме симболике и боје пише: ''ово је

бомба''. Зашто само црна торба?!? Или мисле да су терористи много

глупи, или сами себи постављају бомбе према потреби. Трећег заиста

нема.

* Неки дан сам размишљао у возу, док сам се враћао са посла: да

ли бих стварно активирао ону ''зелену'' бомбу што сам носио за време

рата у борбеном прслуку и коју сам наменио себи да не би пао

непријатељу жив у руке??? Свашта човеку падне на памет кад осети

самоћу а то је доминатно осећање у Њујорку и ако сте вазда окружени

мноштвом људи.

*

Page 76: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

76

Поново нешто о Србима у америчкој штампи и медијима:

Момчило Крајишник осуђен у Хагу на 27 година затвора за ратни

злочин и геноцид. Тако су писали. Дуго нас не помињу али кад нас

помену...

* Међу најугроженије врсте у Америци поред неких ретких орлова

и бизона спадају и пушачи. Они једноставно немају никаквих права и

пред изумирањем су. А овде имају своја загарантована права скоро сви:

педери, наркомани, црнци, фашисти, адвокати...

Педери могу да се жвалаве на сред улице, на очиглед деце, црква

их венчава а закони дозвољавају да усвајају децу. Не би ме зачудило да

се појави нека организација која ће затражити право педофилима да

усвајају децу. Можеш се фиксати хероином у по бела дана и вероватно

те ни полиција неће дирати а о пролазницима ни да говорим нећу.

Ал', запалити цигарету у затвореном простору или забрањеном за

то месту: то не смеш помислити ни у сну. Не дај боже да припит после

неког славља у свом стану запалиш а сопствено дете те пријави. (Што

је најгоре не смеш после тога ни уши да му ишчупаш јер те следује још

већа казна). Овде не смеш ''да даш мало по ушима'' свом детету кад ти

нешто напакости онако како то знају само сопствена деца да ураде али

је зато педофилија распрострањена и слабо кажњива јер кад те и ухвате

у таком нечем можеш само да аванзујеш и постанеш славан уз помоћ

медија. Добијеш пар месеци и неколико стотина хиљада долара за

мемоаре. Мада је педофилија у неку руку и легализована јер и дан

данас у неким школама терају девојчице да се облаче баш онако како

воле перверзњаци: кратке кариране сукњице, беле доколенице и

обавезне кикице. Туцање између рођака у адолесцетном добу је веома

распростањена и ''кул'' работа. Само се не сме пушити сада већ нигде

до на улици а и о томе се прича да ће трајати још који дан. Не постоје

чак ни барови где се сме пушити. Не постоји чак ни могућност да

власници сами одлуче хоће ли се пушити у њиховим локалима, па ако

немају муштерија то је њихова ствар.

Зато се пушачи довијају на различите начине. Проради им машта,

постану уметници у проналажењу скривених места где се може повући

макар пар димова а да те при томе не детектују камере којих има свуда

и не активира се противпожарни систем којих има ''јошсвудије''. (Кад

смо већ код камера, нека истраживања су показала да просечног

њујорчанина свакога дана разноразне камере сниме између педесет и

сто пут. Тако да се већ може говорити о остварењу Орвелове визије из

Page 77: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

77

''1984''). На таквим скровитим местима стварају се нова пријатељства,

деси се између два дима и по нека љубав или макар страст. Нико и

ништа не може и не зна да збије и створи затворен круг као што то

може угрожена врста дубоко свесна своје угрожености и

непријатељског расположења околине а пушачи у Америци јесу

угрожена врста.

* Свет је заиста мали (стара и отрцана фраза али као и све такве

фразе врло близу истине). Овде у Њујорку, на углу између 59-те и 5-те

тик поред ''Централ парка'' сретнем младића који је добар друг са

мојим рођаком. Који су то услови и предуслови морали да се сложе и

стекну годинама и деценијама пре да би се наша два животна пута

укрстила баш ту на углу 59-те и 5-те, тога дана, тога сата и минута па

да се помене један човек који никада није био овде и вероватно никада

неће ни бити.

* Од Јоце:

''Вита јела- зелен бор,

коначно улових времена да се јавим, уствари не толико времена

колико психичке припреме. Наравно, не за писмо него да урадим

корекцију на сајту. Немој Игоре да мислиш да је то неки велики посао

него нисам месецима радио у ''Dreamweaveru'' и требало ми је читав

дан да поставим сајт код мене на рачунару, који сам претходно

форматизовао, и да ''схватим шта је песник хтео да каже'' наравно у

техничком смислу. После је ишло рутински. А нисам хтео да се јавим

док то не урадим: па све данас ћу, сутра ћу... Углавном сад је

постављен, ја сам га прегледао, делује ми да нема проблема. Ти

погледај па јави да ли ти одговара или треба нешто дотерати. Сад

није више проблем. А ја ћу полако у позадини припремати другу верзију

са истом структуром али редизајнираном. Ужелео сам се тога

рада...''.

* Ево још једног примера ''лењости мозга'' просечног америчког

грађанина (и још једног еуфемизма) и његове представе о томе ко су му

непријатељи и шта се заправо дешава. После ''једанаестог септембра''

природно је тих дана порастао бунт и незадовољство према исламским

екстремистима, подигле су се страсти и долазило је спорадичних

Page 78: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

78

инцидената ма јавним местима. И знате ко је највише страдао?!?

Сироти Индуси са својим турбанима којих је традиционално највише

заступљено међу њујоршким таксистима. Ето колико су американци

упознати са киме су и због чега у рату?! Могу само да замислим

колико знају о Србији и Србима и какве су им представе. Један од

мојих колега са посла са којим сам доста времена заједно преко дана и

пуно разговарамо стално ми говори: ''...а код вас у Русији...''.

* Од Златка:

''Ево сам већ недељу дана у Београду. Прочитао сам коначно

твоју ''Колону'' и носим веома позитивне утиске. Вишеслојни роман са

истанчаном психолошком и социјалном анализом српскога страдња,

наше катастрофе на КиМ, са универзалним приступом који доликује

интелектуалцу. Толико о томе. Имамо сада једну акцију везано за

помоћ у књигама за основну и средњу школу нашој деци. Твоју идеју око

штампања ''Метохија и Косово'' гураћу свом снагом и јаваљу ти о

томе...''.

* У улици ''Myrtle'' у Ridgewood-у угледах продавницу слика и

рамова. Уља на платну, графике, по који акварел и доста гоблена.

Наравно и свакојаких рамова. Све су слике, поготову уља, доста

солидно занатски урађене, технички дотерано, без уметничке

вредности али иделане за поклоне и декорацију огромних кућерина.

Зашто ово пишем? Продавница ко продавница, нити најбоља,

нити једина. Има таквих на стотине у Њујорку.

У повећем излогу те продавнице централно место је заузимао

велики гоблен. Који? Она позната слика Уроша Предића ''Косовка

девојка''. Девојка даје јунаку на самрти воде после ''Косовске битке''.

Около трагови од битке, мртви јунаци и коњи, поломљена копља и

поцепане заставе.

Проверио сам: продавницу не држе Срби. И купио сам једно

омање платно које ме је подсетило на наше ''наивце'' (пошто гоблене

ипак не купујем). Петао и кокош у сеоском дворишту, живописним

бојама насликано у стилу најбољих наивних мајстора равне Војводине.

25 долара за уље чије су димензије 20цмx30цм. Ето колико ме је

коштала национална усплахиреност настала чињеницом да на излогу те

продавнице виси гоблен ''Косовка девојка''. Кад год се Срби

''национално усплахире'' то их увек кошта много.

Page 79: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

79

* На Менхетну је мушкарац у веома скупом оделу, са краватом и

кошуљом, возио бицик'л. Кренуо на посао или до друге фирме

службено, можда је и на паузи био. Да му ланац од бицикла не би

испрљао ногавице ставио је на те исте ногавице ластике. Оне ластике,

мало дебље, што се овде њима везују новине.

Ми смо, а и наши очеви, комшије и рођаци, некад ногавице

''спутавали'' штипаљкама за веш а из истог разлога као и наречени

господин са Менхетна. Две дрвене штипаљке и ланац ти неће

дохватити и замастити ногавице. Једна у џепу као резерва за сваки

случај. И да ти се нађе ако ко затражи. Кад те неко пита ''да му даш

један круг'', ти обавезно кажеш ''да не можеш јер ти је гума слаба'' (а

за тебе као није). Кад се хвалиш да ти је бицикло добро ти онда кажеш

да ''је повозно''. ''Двојку'' не смеш да возиш јер ће ти локални позорник

скинути вентиле са гума (па ће онда стварно бити издушене). Кад ти се

исцепа гума ставиш ''бајлагу''. Наше бабе, стрине и тетке, нису могле да

превале преко устију компликовану и страну реч ''бицик'л'' па су

једноставно говориле ''точак''. ''Точак'' се узбрдо обавезно гура и никад

се не вози ''без руку'' јер се после тога обавезно вози ''без зуба''.

Нема тога у Њујорку. Само ластике из практичног разлога и

никакве филозофије у позадини. О успоменама не смем ни да

помислим. Ипак, би ми мило што се и овде људи чувају од машћења

ногавица као и код мене, у мом родном крају, у мом детињству.

* Данас је 5. октобар и у Србији се прославља победа демократије.

У ''Шумској скупштини'' лавови су бар били искрени по питању шапа.

У нашој српској скупштини нико и никад није био искрен. 5. октобар

треба брзо заборавити. Ваља заборавити и оно што је било пре њега и

оно што се догодило после. Треба све заборавити - само тако можда

имамо неких шанси. Салман Рушди је негде написао да је ''историја и

прошлост једног народа смеће којег се треба што пре ослободити''.

Бојим се да је Србији и будућност која се пројектује такође смеће којег

се треба ослободити пре и него нам се догоди. Тешко је то урадити,

скоро неизводљиво али нисмо ли ми Срби народ који се увек до'ватао

тешких и неизводљивих задатака па и кад не успемо у својим наумима

(као што никад не успемо) бар имамо добар изговор за неуспех. Онда

нам на крају увек остане ''Небеска Србија''.

Page 80: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

80

А Амерички медији пишу о томе ''како је Америка ублажила став

по питању Косова'' тако да сада није за ''стопроцентну'' него за

''условљену'' независност?!? Врло важно, по систему ''није шија него

врат''. Па Милошевић више није на власти а Срби нису на Космету а

''демократе'' су победиле ''петог октобра''. Могли би Американци у име

свега тога да макар по принципу ''да је неко мало трудан или мало

мртав'' дају Албанцима само мало независности а у намери да награде

српске демократске промене. Нек понуде ''демократама'' макар оно што

су нудили ''диктатору''.

А Србе и Албанце уствари није било брига ни за демократске

процесе у Србији, ни за америчке ставове, но им је било битно само

како да са што више ''квазиаргумената'' оспоре право другој страни, не

да живи под неким условима, него да уопште живи тамо. На крају

сваког таквог аргумента стрчала је по једна пушчана цев.

Зато је ''глобални лав'' спустио шапу на нашу ''балканску зечју

скупштину''. А 5. октобра су се зечеви само мало поиграли по

развигору.

* Неки мамлаз је пре пар дана ушао у школу коју похађају

искључиво деца Амиша у неком месту у Пенсилванији и пуцајући на

све око себе убио је пет девојчица а више њих тешко ранио. Тај је

идиот на крају и себе убио.

Неко ће рећи: ''пук'о му филм''. Вероватно јесте тако. Начин

живота који се овде упражњава погодује честом ''пуцању филмова''.

Али су они толико бездушни и себичи, па и глупи на крају крајева, да

кад им ''пукне филм'' желе да од тога направе спектакл а најзад хоће и

да са собом у смрт поведу што више других.

Амиши су се пре 200 година доселили у Америку првенствено из

Немачке и Швајцарске. Иду искључиво у своје школе, жене се

међусобно, живе по хришћанским ''светописним'' канонима, имају

велике породице, живе искључиво од земљорадње (додуше у задње

време и од туриста јер су својеврсна атракција а са оним њиховим

колима које вуку коњи) и презиру техничка достигнућа. То је једна

мирољубива скупина која често управо због презира према насиљу

често трпи насиље.

* Има свега и свачега ''за видети'' у Њујорку. Треба само касно

ноћу или рано ујутро (а то је моја тренутна судба) ићи метро-ом па

Page 81: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

81

само посматрати и чудом се чудити. У то време се кући враћају пијанци

из кафана, курве свих полова (а овде их има више од два, верујте ми) са

посла, криминалци крећу на посао, клошари ''бију'' најтврђи сан, млади

се враћају из провода по мало надувани или ''по добро'' нафиксани.

Сад скоро сам видео нешто ипак први пут тако експлицитно те

умало нисам повратио а знам да то није нормално. Није нормално ни да

повратим, ни да ми повраћа од тога а није нормално ни то што сам

видео. То је можда и најбоља дефиниција Њујорка: ништа није

нормално. Мислим да ће други пут бити лакше: к'о кад ти одузимају

невиност, први пут мало боли после је већ све ствар рутине. Могло би

се и упоредити са летењем авионом.

Два млада, лепо однегована и обучена хомосексуалца

(дајгуза) су се љубила на станици метроа. Гурали су језике једно

другоме у уста, миловали један другоме гениталије и све редно и како

требује. Матер им јебем (ипак матер) нисам могао да доручкујем због

њих. Гледам бре ове ''Хозе-е'' око мене, што се потуцају по Њујорку без

папира, далеко од своје земље, својих породица и жена, они би бубрег

дали за добру пичку, па схватим како космичка неправда учини да оно

двоје гурају своје ствари у погрешне рупе а ''Хозе-и'' би класично али

немају са киме а курве су скупе за њихових седам-осам долара на сат.

* Увелико се врше припреме за предстојећи ''hallowenday''. Ките се

куће и зграде, на улазима се стављају тикве са изрезаним очима, устима

и по којим носем. Обично је унутра сијалица која се пали. Већина тих

тикава је додуше пластична и електрифицирана и кад погледаш тако је

и боље. Они прави заљубљеници у ову светковину ипак купују

природне бундеве којих сада има на све стране. Деца спремају костиме,

тржни центри су препуни маски, слаткиша, бундева.

У Војводини деца ''коринђају'', код нас у Метохији за Божић деца

''полазе'' а за Покладе су се некада наши стари прерушавали (тада су

били млади) и тако прерушени (обично огрнути са по којом овнујском

кожом и роговима) ишли од куће до куће, певали ''покладске'' песме

испред кућа и добијали поклоне - што год.

А што се тиче тикава и о томе имам сећања и успомена. Најпре

би у Истоку изабрали најмрачнију улицу или ћошак (што уопште није

било тешко јер су све улице углавном биле мрачне осим оне испред

комитета и зграде где је живео председник општине) па би онда

очистили једну добру праву тикву, изрезали би јој очи, уста и нос а

унутра би ставили свећу. Тикву би онда ставили на неки зид и чекали

Page 82: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

82

пролазнике а не би ли их уплашили. Успеха је било врло мало: пијанци

којих је било највише не би ни приметили или би пијани јуришали на

неман (јер они су у својим алкохолним испарењима имали много

горе демоне испред себе па су излазили на крај са њима), већина је

''знала за јадац'' а свећа се стално гасила због перманетног источког

ветра. Ипак, било је забавно да се и један уплаши а обично би то била

нека девојка или жена, можда и неки гост из великог града. Договор за

акцију је по правилу био веома кратак и ефикасан: ''Ајде вечерас ''да

плашимо''''.

* Што више имам прилике да изблиза посматрам америчку

економску елиту то ми је све више одвратнија и делује ми врло

прост(ачки)о. Типично су амерички арогантни, необразовани и

поприлично примитивни. Ови примитивци у скупим оделима немају

пре свега кућевнога васпитања јер су углавном деца из разведених

бракова или не знају ко им је заиста отац (за мајке су поприлично

сигурни). Немају манире који су већ мисаони појам за њих. Наиме, они

не знају много простије ствари: да отпатке треба бацати у канте (дакле

Суперхик је у великој заблуди), да се после срања пушта вода а руке

перу, да и кад опереш руке треба искључити воду а папир са којим се

(ако си) обрисао руке треба склонити у контејнер, ту тик поред. Не

осећају да поред њихових прохтева и њих самих постоји још неко, ту

поред њих, са својим сопствима и прохтевима. Ипак, најпримитивнији

су кад осете храну и пиће за џабалука (а веровали или не тога овде има

на претек). Тада су гори од комунистичких функционера и деце

Етиопије: заједно. После њих остане само пустош, храна разбацана по

поду и по које сломљено ребро.

* Зашто никада, скоро никада, помињући 11. септембар, не помињу

авион који су терористи (или борци за слободу, зависи са које се стране

посматра на проблем) обрушили на Пентагон??? Да ли Пентагон

сматрају регуларним војним циљем или је нешто друго у питању???

Зашто се на снимцима зграде Пентагона после удара уопште не виде

остаци авиона???

* Од Мићка:

''Драги мој Игоре!

Page 83: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

83

Немаш појма колико си ме обрадовао. Наши људи поседују

колоквијални шарм али га тешко испољавају у писаној форми. Али са

тобом је нешто другачије: на малом простору постижеш велику

јединицу смеха. Од свих које помињеш то је случај само са Пекићем. И

знам да ће ти бити тешко јер носиш четири хендикепа: ниси Јевреј,

хомосексулац, породичан си човек а притом си још и Србин. У

данашњем свету то је неопростиво. Па још ако си виши од 160

сантиметара и мислиш својом главом твој случај то чини немогућим.

Што се мене тиче изгледам себи као неки од Бекетових јунака:

стално сам у неком послу петљам, трчим, радим а чини ми се да се не

померам. По некад мислим да се ствари око мене не крећу. Постоји

неки спољни динамизам ствари али суштински изнутра све остаје

мртво, упложено, онако како памтим бар 200 година уназад.....''.

* Мићку:

''Драги Пријатељу,

пре пар дана добих писмо од тебе и видех те.

Писмо није баш право писмо, нема мрља од мастила, нема

поштанскога жига и масних трагова поштаревих прстију и његовог

доручка. И поред свега тога ипак је то писмо јер је мисао јасна а

емоција осетна.

Видех те на снимку који је Пелин направио оних дана кад се

''догађао Исток'' а којег ми је Златко послао. Ја и ти нешто причамо

испред ''Етнографског музеја'' после пројекције филма, необавезно,

успут, као да ћемо причати и сутра и прекосутра, кад год нам се

прохте. И видиш: то ми највише недостаје, та необавезна и паметна

прича у овом сурово конкретном и јалово нестваралачком свету. Овде

људи не причају међусобом ПРИЧЕ РАДИ, не филозофирају ''за џабе'',

не ''млате празну сламу'' (како је дивно то радити), него, замисли, овде

причају само и искључиво КАД ЖЕЛЕ НЕШТО ДА КАЖУ ЈЕДАН

ДРУГОМЕ. Чак и кад се свађају и вређају чине то без емоције, са

неколико фраза и псују се сасвим без маште. Није ни чудо: ове је све

лажно. Анархисти се ваљају у џакузијима, рокери живе у вилама и ако

пропагирају бунт, ''деца цвећа'' живе здравим начином живота и врло

су агресивни, филмаџије раде само на компјутерима а писци су им

трезвењаци и шкртице.

Али ти се сада парничиш и зато свака филозофија и емоција ни

теби није тренутно потребна. А парничиш се по српским судовима

што је додатно отежавајућа околност. Српски судови су места где

Page 84: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

84

''фиоке једу предмете''. Можда знаш ону Пекићеву причу ''о човеку који

је јео смрт'' а коју је он позајмио (најблаже речено и чист еуфемизам)

из мотива неке анегдоте или јаве а у време Француске револуције када

се дневно изрицало, заводило и потписивало на стотине смртних

пресуда (све док на ред нису стигли и они који су их највише изрицали).

Један чиновник који је заводио пресуде и прослеђивао их извршитељима

издвајао је из тог мноштва папира случајним узорком по неку и не

смејући да их изнесе или запали ЈЕДНОСТАВНО ИХ ЈЕ ЈЕО. Свака

поједена пресуда значила је једну смрт мање. Е, видиш која је разлика

између земље у којој се десила буржоаска револуција и земље у којој се

још није завршила СВИЊАРСКА. Дакле, за српске судове није ти

потребно 150 куцаних страница, нису ти потребна акта и право –

ТАМО ТРЕБА ИЋИ СА КУБУРОМ ако желиш да правду истераш. Јер

и сам реч доста говори: свуда се правда тражи и спроводи једино се

код нас Срба ТЕРА И ИСТЕРУЈЕ.

Што се тиче филма о Дражи нешто си ми о томе помињао у

Београду. Овде близу у Патерсону, Њу Џерзи, такође постоји једна

''четничка'' колонија али су то већ старци од којих не треба очекивати

много. Али, ако могу шта да ти помогнем: јави ми. Нисмо стигли да

разговарамо о томе: ја сам познавао Дражиног сина Бранка и он је био

код мене у Истоку. Врло мало смо разговарали о Дражи јер је он то

нерадо чинио. Кад је свраћао у Исток били смо пре тога у Пећкој

патријаршији где смо са Патријархом Павлом провели дивно поподне.

Пре тога је Бранко насамо од Патријарха тражио благослов да

подигне цркву покајницу и НИЈЕ ГА ДОБИО. Бранко се најрадије сећао

недељних одлазака са оцем у цркву и очеве љубави према коњима.

Брата који је погинуо на Зеленгори није помињао. Много бремена на

плећима је држао тај човек и ако их није заслужио. Писаћу ти још,

погледаћу и нешто литературе. Не знам ко ради сценарио али то

треба одрадити одговорно, комплексно и без емоција. Има шта да се

каже ако се избегну едеолошке странпутице. Поздрав за тебе и твоју

породицу. Да, писаћу ти још и опет''.

* Овде се треба веома брижно и опрезно чувати од ''конфекцијске

идиотије'' то јест мора се пазити да околина и време не учине од тебе

''конфекцијског идиота'' (чему су иначе веома склони, мисли се на

околину). Не верујем да на свету постоји нација која се ружније облачи

од Американаца а поготово од придошлица са свих страна света који су

Page 85: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

85

пристигли овде, а поготову од придошлица из земаља Латинске

Америке. Што је најгоре, униформисани су у свом неукусу.

Одмах на улици препознајеш Европљанина који то жели и да

остане. То је човек укусно обучен, некад и класично али то још више

доприноси шмеку, са складно изнијансираним бојама и привлачним

матерјалима. Жене које нису одавде и немају намере да остају дуже,

носе квалитетну али неупадљиву обућу и не можеш их видети, као

овдашње, у скупом и фирмираном комплету са све патикама на ногама.

Жена из Европе пртрпеће зарад своје лепоте. Жена из Америке неће,

скинуће патике и обући ''штиклу'' тек кад уђе у канцеларију.

Ако ''им се пустиш'' после одређеног времена постанеш

''конфекцијски идиот'': не разликујеш се по свом неукусу од осталих на

улици, не представљаш више свој карактер, афинитете, став и духовни

статус кроз своје одевање јер више ниси личност него си кретен па је

самим тим и небитно како се облачиш. Да, то тако у круг иде.

*

''Columbus day''.

Данас Америка слави дан када је Кристофор Колумбо 1492.

случајно дошао у Нови Свет и тако га ''открио''. Они и не рачунају да не

може бити откривено нешто што је већ постојало а поготову ''нешто''

где је неко већ живео. По њима Америка није ни постојала пре ове

године и овог датума. Индијанци су тако постали ''колатерарна штета''

и ''статистичка грешка''. Монументални градови Маја и Инка (и

њихове цивилизације) почели су да постоје тек кад су ''откривени''.

New World. Christopher Columbus. Графит на антиамеричким

демонстрацијама у Београду за време бомбардовања: ''Колумбо, јебем

те радозналог!!!''.

* Стао сам пред њих .

Питали су ме ''шта умем да радим''?!?

''Ја сам писац'' – рекох - ''умем да састављам приче, да нижем

стихове, да натерам мртве ствари да проговоре, да јаву претварам у

сан и да снове чиним опипљивим. Знам да словима ''намалам'' људски

карактер, да прогунђам о души и бескрају, да спојим лава и срну у

истом леглу, да натерам корњачу да победи зеца у трчању, до

оставим лију гладном. Умем да напишем лепе говоре кад се неко жени

или, не дај боже, умре, да саставим лепо љубавно писмо гарантујући

успех и складан брак, умем да преправим тужне крајеве у срећне и да

Page 86: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

86

пустим сузу онима који су ''тврди'' на истим. Могу својим сонетом да

заведем коју год хоћу жену на свету, могу у свом дневнику да ''спавам''

са којом год пожелим. Ја сам писац....'' - рекох и заврших.

Одмах су ми увалили метлу у руке и потурили џак на леђа. Чак

до краја нису били сигурни ни да ли и то заслужујем.

* Како описати и дефинисати америчку економију са становишта

економског лаика??? Можда је мисао Франсиса Бекона најближа тој

лаичкој дефиницији: ''Новац је као ђубре: он доноси корист само ако

је раздељен''.

Американци су својим системом приморани да га ''разбацују'' на

све стране и да га троше колико га год имају. Измишљено је стотину

послова и услуга које не можеш сам урадити и ако то у истину можеш

(и ако су просте услуге) него их мораш наручити и наплатити некоме

другоме. А тај други за неке друге ствари мора платити неком трећем, а

трећи четвртом а четврти првоме. Најзад ту је и усађени дух

''потрошачког менталитета''. Америчка економија јесте ''див на

стакленим ногама''. Њу у животу одржава само уверење људи да је јака

и неуништива, порески систем и поштовање закона. Није ни то мало.

Али када се буде први пут озбиљно посумњало и поверење се пољуља:

настаће хаос. Кад овде настане хаос онда ће последице тога хаоса

погодити и најзабитије стадо оваца у Африци. Осетиће по грбачи цео

свет. Зато ни заклети амерички непријатељи не би требало да

прижељкују да до тога дође.

* Добра већина овдашњих људи сања о томе да им нешто падне на

главу или да сломе ногу због неочишћеног снега испред неке богатије

компаније. Не воле да се баш скроз оштете али су спремни да претрпе

мало боли.

Зашто?!

Знате већ и сами. То је најлакши пут да се ''узме леба без мотике''.

Зато су свуда постављена упозорења за све и свашта. Просто се човек

некада упита па зар су толики дебили па да на картонској чаши од кафе

пише: ''Пазите да се не изгорите од вруће кафе !!!''. Не, нису по том

питању дебили само желе сви од свакога да се обезбеде. На крају

крајева, то чине, мисли се на обезбеђивање леђа и кад се жене и удају.

Прво им адвокати саставе предбрачне уговоре па се тек онда ''заволе''.

Page 87: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

87

* У холу најбогатије зграде у Њујорку пришла ми је однегована

дама средњих година и онако стојећи изнад мене док сам гланцао

мермер казала:

''I would like to have you in my house''.

''Желела бих да те имам у кући''.

Не знам је ли мислила на чишћење када је ово изговарала или је

мислила и на нешто друго. Можда на комбинацију чишћења, кувања и

јебања.

Можда је време да издам оглас и да направим визит карте:

''Ђурић Игор

чисти, кува и јебе по кућама,

искључиво конвенционалним методама,

искључиво за богату клијентелу,

позвати на телефон.........''

*

Када се један мали авиончић закуца у неку њујоршку зграду и

при томе погине један од бејзбола играча ''Јенкија'' и инструктор

летења онда за пет минута читав свет бруји о томе. Са друге стране кад

рецимо у Кини у једном трену погине пар стотина рудара онда се то

пропрати само као агенцијска вест, колико да се попуни време у

нформативним програмима. Мали авион типа ''Cirrus SR 20'' улетео је у

двадесети спрат облакодера у ''Јорк'' авенији. Одмах су се повратиле

трауме 11. септембра и колективни комплекси изазвани тим догађајем.

Појавио се страх и паника код грађанства али се приметила такође

ефикасност и организованост служби. Очевици тврде да су ватрогасци

и полацајци стигли на ''лице места'' за свега пар минута. ''Цирус'' је

релативно нов спортски авиончић доста популаран код богаташа. То је

авион који је почео да лети деведесетих и сматра се једним од

безбеднијих. Поседује чак и падобран са којим може релативно

безбедно да се спусти на отвореним теренима али не и у Менхетну.

* Школовани су им необразовани. Образованих имају врло мало.

Имају доста ''примењено'' образованих али врло мало универзално-

класично образованих. Необразованих и нешколованих имају највише

и они не знају скоро ништа што излази из домена њихових послова и

онога што могу видети на телевизији. Телевизија је заиста за њих

врховни ауторитет по питању образовања и информисања и слепо

Page 88: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

88

верују свему што на телевизијским програмима виде. Када говоре о

уметности, они што сами себе слове као образоване, помињу

искључиво тираже и зараду. Нешто што не доноси профит за њих не

постоји па тако ни уметност која не зарађује није никаква уметност.

* Мићку:

''Драги Пријатељу,

користим ретке тренутке кућевнога мира да позавршавам

послове око рукописа, средим папире (и себе) и најзад доведем у ред

своју коресподенцију. Та преписка и није у потпуности достојна једног

будућег великана и мораће да се поради на одабиру када се буду

спремала ''Сабрана дела'' јер се крећу у опсегу информација у вези

књижевности, разговора о уметности и пројектима па до зимнице и

цене паприка на кванташу. Твоја писма ће свакако ући у та поменута

дела а нека од њих богами и у нову књигу (што ће изнудити нова

рочишта око ауторских права и недозвољеног стављања у промет

туђе интелектуалне својине и у којима ћеш ти бити у предности јер

имаш искуства у суђењима а ја ћу бити још у већој предности јер ћу

имати пара да подмитим судије).

Јуче сам добио писмо од тебе и би ми драго због тога. Немам

других објашњења и разјашњења, једноставно ми је драго. Ма шта да

си написао, опет би ми било драго. Видим тебе и мене у кишовитој и

магловитој ноћи, тамо негде у Африци, на обали Средоземног мора у

граду који се слови именом Казабланка како један другоме (није важно

ко коме) каже(мо):

''Мислим да је ово почетак једног великог пријатељства''.

''I think this is a beginning of a beautiful friendship''.

Кад смо већ код Казабланке и Другог светског рата и познатих

битака у пустињи када је генерал Ромел звани ''Пустињска лисица''

ударао пацке савезницима (чијим?!?) и дуго би их ударао да као

појачања није добио Италијане којима и није било до ратовања, сад

сам скоро упознао његовог праунука, именом Џона, који живи у

Америци, ту је и рођен и који је завршио ''Вест поинт''. Управо се зато

и питам ко је коме у овоме свету ''савезник''. Момак је иначе сјајан

тип, либералних схватања и противник америчке експазионистичке

спољне политике. Ето.....

Такође сам јуче најзад стигао да остварим дуго планирану

посету ''Митрополитан'' музеју (''The Metropolitan museum of art'') за

коју је највише ''крив'' мој млади и паметни пријатељ Бранко. За мене

Page 89: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

89

тај дан и ако је био петак 13-ти није имао симболику лошег

предсказања већ се може рећи да је то мој ''први дан'' у Америци.

Морам тамо да идем макар једном месечно. Можда на крају и успем

да видим све. Ишао сам специјално да погледам поставку ''Cezame to

Picasso'' али сам обишао и све остало. Видео сам платна Пикаса,

Рембранта, Ван Гога, Сезана, Ел Грека, Монеа, Веласкеза, Реноара,

Писара и скоро свих познатих сликара у историји човечанства. Видео

сам скулптуре Микеланђела, грчке вајаре и њихове кипове, видео сам

вазе са Крита и вазе свих могућих кинеских династија (знаш и сам да

сви неоригинални и лоши филмски сценарији имају бар по једно

''ломљење'' вазе из династије Минг и искључиво династије Минг).

Видео сам мумије у саркофазима и пренешене делове пирамида, сфингу,

афричке статуице од дрвета посвећене плодности и Мајци земљи,

изрезбарене слоновске кљове - најзад ме је заболела глава од све те

лепоте и раскоши као и од спознаје колико смо ми мали а мислимо да

нешто значимо у свету. Када помињемо старост наших плотова у

односу на америчку историју заборављамо да њима историја и

уметност кроз историју и није потребна јер све што је вредело они су

попљачкали из целог света и донели овде. А, и, за плотове их баш

брига.

Тако сам један дан побегао из америчке стварности у свет

уметности, видео нешто што ме чини испуњенијим и срећнијим и сада

сам растерећен потребе да читам о историји уметности тако

сазнајући нешто о највећим сликарима света: па ја сам их видео, видео

сам њихових руку дела и од сада идем само да гледам, доста је било

читања.

Остало телеграфкси: све по старом. Напорна радна недеља у

којој ја покушавам макар сат, два дневно да будем писац што ми за

сада не полази за руком онако како бих ја желео, мада рукопис добро

напредује, а за финије радње и финиширање мораћу да узмем слободне

месеце када за то дође време. Трудим се да што мање духовне и било

какве енергије трошим на послу али ми и то не полази за руком. Најзад

увече породица као једино уточиште за изморену звер и коју

покушавам свим силама да сачувам одупирајући се беспоштедној

борби за новцем (''желите ли да останенте прековремено?'' - ''не, идем

да видим своју породицу'' - и њихово потпуно несхватање мога става).

Поприлично сам физички исцрпљен и може се рећи пред једним

осредњим колапсом али сам доста самуоверен да могу још оволико ако

затреба. Када ме буду будили у ''Ургентном центру'' после поменутог

Page 90: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

90

колапса прве речи ће ми бити: ''Има ли још шта да се заврши пре него

што кренем кући?''

Тако, реч по реч, богами се одужи ово. Треба да се јавим још по

некоме, да видим где су јефтиније паприке у Србији па да имам о чему

да причам кад вечерас одем у ''Српски клуб'' на пиво. Да затражим

рецепт за кишељење купуса од родитеља и напишем још коју генијалну

реченицу у мојој књизи. На крају ће се памтити само какав је био купус

и које је боје била расоница...

ПС

Молим те ако се сетиш напиши ми реплику из филма ''Друштво

мртвих песника'' данима разбијам главу да се сетим и никако не могу''.

(Касније сам је случајано и сам нашао док сам читао Волта

Витмена у жељи да што боље схватим дух Америке и Њујорка:

''О капетане! Мој капетане! Пловидба

страшна прође,

Пребродили смо буре све, добили плен

такође...''

* Оно кад ветар удара у незамандаљени прозор

на чијим стаклима клизе капљице воде од кише у јесен.

То ми недостаје.

И по мало више гласови познатих

који уливају спокој специфичан за ''твој'' крај.

Недостаје ми и пролеће али јесен повише и подуже.

Чика Овај и тетка Она,

и мргудни комшија што извирује на врата

кад год неко степеницама прође

и опањкава те на пасја уста.

И то ми недостаје.

Прозор и капљице ипак...

И оне измаглице јутарње,

ми недостаје,

што се после спусти до земље

и тромо се креће према новом дану.

Јесење, предзимске измаглице

оне што миришу на изрезана дрва и печене паприке,

што се познаје по трагу ловачких паса

и исечене сланинице са луком на пању.

То ми недостаје...

Page 91: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

91

* Џо Хозе Ресто се родио 1961 године у Харлему. И првог дана

живота сликао се са Џоном Кенедијем. Дошао председник САД да се

слика са једином до тада белом бебом рођеном у тој болници (а Хозе и

није баш скроз бео). Хозе не зна када се родила следећа бела беба у том

крају. Не зна тачно ни када је Кенеди убијен а понајмање зна што је

убијен. (А највероватније је убијен зато што није имао другог посла

него је обилазио црначке квартове и градио станове за црнце). Ипак,

слику има и дан данас. Заиста ретка реликвија.

* Један Индус што продаје кафу и крофне на углу ''Медисон'' и 59-

те већ неколико јутара док купујем кафу у папирну кесу стави и једну

крофну (и ако је ја не тражим) а онда извири кроз прозор и оним

специфичним индијским нагласком (као Абу из Симпсонових) каже

ми:

''Forrrr you my frrrrend''.

* Велике бубе које овде зову ''кокороће'' (cockroaches) и којих има

посвуда стварају велике проблеме власницима станова и пословног

простора. Не можеш да се окренеш а да не налетиш на миша или

''кокороћу''. Ипак, ове бубе су већи проблем од мишева. Брзе су и веома

отпорне. Трују их и намамљују на лепак. Људи који се баве

уништавањем ових инсеката и мишева овде се зову ''екстерминатори''.

Дошао тако један пре неки дан на послу па пита:

''Има ли овде кокороћа?''.

А један од запослених, заваљен на столицу у ''лакер-руму'' на

паузи за ручак, каже му:

''Има, има много, има ''кокороћа'' из Порторика, Србије, Бразила,

има и из Америке....''.

Ми који се пресвлачимо за посао знамо да је у праву.

* Каже ми колега:

''Кад се овде убијеш од посла они ти чак неће доћи ни на сахрану

нити ће послати цвеће или телеграм него ће брже боље тражити

замену за тебе. Зато чувај себе''.

Thank you Papiculo.

Page 92: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

92

* Немојте по Њујорку и овдашњим облакодерима тражити у

лифтовима дугме за тринаести спрат. Нећете га наћи и остаћете

необављенога посла. Зато тражите или 12А или идите одмах на 14-и

знајући при томе да је то уствари тај тринаести који ви желите. Рече ми

један Кинез у лифту, неки дан, да у Хонг Конгу нема нигде дугмета са

бројем 4 у лифтовима. У Србији немојте тражити исправан лифт,

нећете га наћи. За бројеве који недостају ћете лако уколико вам се

посрећи.

* У антикварници на 59-тој улици купио доста добру монографију

о Моне-у, (''Manet''), штампану у Лондону 1988-е и мало скромнију

књигу о Ван Гогу.

*

По некад ми се учини да на улици угледам неког познатог,

најчешће неког из Лазаревца, неког са киме сам се дружио или којег

сам само овлаш познавао. Несвестан тог тренутка где сам, обрадујем се

и заустим да викнем име. Радост, као и опсена, трају веома кратко,

можда једну секунду, а онда се вратим у реалност.

* Сретнем земљака у лифту компаније (предузећа, фирме, комуне,

корпорације, задруге....). Упознамо се редно, разменимо основне

податке. Озлојеђен је и несрећан, одмах ми даје до знања. Кука: шта ће

он овде, у Србији је лепше, овде ништа не ваља, итд. На крају критика

на мој рачун: шта ћу ја овде, што сам долазио, нисам имао паметнија

посла, ваљало је у Србији остати.... Онда каже како је овде већ пет

година и даље мрзи све овдашње, не може да се привикне, сваку ноћ

сања Србију. Кад га ја питам ''што се он не врати кад већ мене

саветује то?'', само спусти главу и каже ми:

''Није то исто...''.

*

У неким екслузивним њујоршким продавницама прве муштерије

ујутро (којих увек има пред вратима ''тушта и тма'') свакога дана

дочекују са црвеним тепихом и шпалиром запослених који аплаудирају

док потенцијални купци улазе. То је вероватно део неког старог

Page 93: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

93

ритуала и традиције који говори о томе колико су овде трговци предани

профиту па самим тим и пуни поштовања према људима од којих треба

да узму новац.

Оно чега се ја сећам из српских трговина јесу бркате продавачице

у неком пропалом дисконту које ме прате у стопу буквално спроводећи

инструкције свога шефа (који већ одавно води своју приватну фирму а

овде је само да покраде ако се да још шта украсти) да припазе да се не

изнесе штогод. Кад их нешто питаш, љутито ти одговарају: ''јес' море,

сад треба и то да радим за никакву плату...''.

* 3:18 је ујутро. Прохладно октобарско јутро са карактеристичним

њујоршким ветром. Стојим на метро станици ''Fresh Pound Road'' и

чекам воз који ће ме одвести до другог воза који ће ме одвести до

трећег воза који ће ме одвести до четвртог воза са којим стижем до

посла. По шинама трчкарају јутарње раздрагани гојни пацови. Један

пијанац тетура се по станици са видним аспирацијама да се сурдукне

под воз. Испред мене на плочнику: летећи пацов. Ова метро станица,

као и већина других по Квинсу се налази изнад земље. Онај исти голуб.

По очима му видим да је исти. У очима му читам и реченицу:

''Јесам ли ти рекао још оног дана...''.

Нешто касније у возу N који је у те ситне сате због крајева по

којима се креће обично пун младежи која се весело враћа из провода,

уморних конобара и још уморнијих курви, у вагону где седим три

девојке весело и раздрагано разгледају слике на дигиталном апарату

очигледно те вечери направљене на некој журци. Смеју се на српском.

И причају истим језиком. Пар станица затим улази у вагон лепушкасти

младић, можда мало припит и надуван али неагресиван, комуникативан

и симпатичан. Одмах успоставља контакт са девојкама, изводи гегове,

оне се смеју. Пита их ''одакле су ?''.

''From Serbia''.

Ја излазим на следећој станици, при изласку подигнем три прста

и викнем девојкама:

''Србијо, чувај се Србијо!!!''.

Оне се смеју и машу ми а надуван младић викне из свег гласа а на

изненађење свих нас:

''Жифела Србија !!!''.

Не верујем да се после свега завршило тако што су сви отишли

тамо где су кренули. После оваквог упознавања дружење је морало

негде да се настави. Ја сам, пак, морао на посао. И матор сам већ.

Page 94: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

94

Олињалим маторим рокерима и младим писцима (јер писац је млад док

не умре) није место међу насмејану младеж. Могу само да покваре. А

за ''кварење омладине'' зна се казна још од старих Грка.

*

''Кроз ноћ и влагу

дивље се гуске селе југу

и болно кричу.

Осећам жељу да мутну неку

напишем причу:

како односе оне са собом

на крила своја бела два

из душе моје драго нешто,

а не знам куда,

и не знам шта''.

Десанка Максимовић (из збирке песама коју је Миомир послао

Ђурађу).

* Бразилијан Џо ми се јутрос у пет сати жали како су му ''мајстори

за струју'' јуче узели 300 долара за сат времена посла. Око подне

Бразилијан Џо жали се Тому Конвеју како су му ''мајстори за струју''

јуче узели 500 долара за сат времена посла. До краја радног времена

Бразилијан Џо ће се неком пожалити како су му јуче ''мајстори за

струју'' узели 800 долара за сат времена посла - што ће ипак бити

''прескупо'' и за Бразилијан Џоа.

* Можда у причи о Њујорку нема места ''цртицама'' о чежњи и

носталгији јер се овај град не може похвалити неком енергијом

осећајности. Ипак, морам да прибележим, ради аутентичности слике и

моје жеље да не варам читаоце у овој књизи: јутрос ме је душа болела

за родитељима. Хтео сам, желео сам да их видим, да будем са њима.

(Отуд и моја необазривост на послу: седим у нечијој фотељи и пишем).

Љубав према властитој деци по некад отупи пажњу према родитељима

и амортизује осећања. Није то ништа ново: то је стари круг. Не изводи

се лапот само убиством -већ пре свега заборавом! У томе је симболика

Page 95: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

95

и корен мита о лапоту: у забораву. Кад стигну твоја деца заборавиш да

си и сам нечије дете.

Душа ме боли колико јутрос, по мраку, желим да видим своје

родитеље.

* У цркви ''Св. Сава'' на Менхетну подоста света на недељној

литургији. Међу нама један црнац врло активан у молитви, једна

црнкиња насупрот њега доста пасивна али присутна и најзад једна

Американка из Аризоне по имену Хедер која је на очиглед свих нас а

после чинодејствовања свештеника примила Православну веру.

* У великој сам дилеми шта бих одлучио и на крају шта бих урадио

да може да се врати време и да ја седим за мојим столом, поред

компјутера у Лазаревцу и размишљам да ли да попуним апликацију за

лутрију која се ''игра'' за ''зелену карту''??

Ах, да, и да ми је ова памет.........

* Возио сам лифт ових дана (да, ја по некад аванзујем па ми дају да

возим лифт, додуше само горе-доле, не дозвољавају ми да га возим

лево-десно). Пита ме један од оних које возим ''јесам ли Србин?'' а на

мој потврдан одговор наставља:

''Срби су добри војници. Борили су се храбро и против нациста и

против НАТО-а. Велику је грешку направила Америка што је

бомбардовала Србију и помогла Албанцима''.

Видим да познаје прилике. Каже да га интересује историја и

политика.

Питам га ''је ли Американац ?''.

''Боже сачувај, ја сам Ирац !!!''- одговара ми и разјашњава све

дилеме.

Исто тако у лифту допре до мене, заиста игром случаја, и каталог

познате аукцијске куће ''Сотбеј'' (Sotheby’s), који у ствари није каталог

него богато опремљена монографија. Овај каталог је издат поводом

аукције ''Европска уметност у 19 веку'' од 24 до 26 октобра у Њујорку.

Има слика чија је почетна вредност 6 милона долара као што је

уље Sir Lawrence Alma - Tadem-e ''Ask me no more...'' , а има и оних које

су процењене на 3000 долара као ''The cat’s repast'' од извесног Joseph

Page 96: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

96

Bail-a. Укупно је понуђено око 350 слика за аукцију. Мени у овом

тренутку уопште није битна цена - ако разумете шта хоћу да кажем.....

Ето мало приче из ''високих'' слојева коју нисам успео ни да

примиришем у прљавим теретном лифту.

* Порториканка Емили (која ради с мном) зове Српкињу Добрилу

(која ради са њом): ''Дроообила !!!''- а ова се одазива.

*

Данас је ''hallowenday''. На повратку са посла сретнем у аутобусу

Ђуру који није баш сигуран одакле је (''моје је село ближе Крагујевац а

општина је Јагодина, па не знам које да кажем''). Гледа кроз прозор

аутобуса маскирану децу са неретко маскираним родитељима па каже:

''Какве бре ово комендије изводе ?!?''.

*

Ако те већ јебу на силу не мораш да им олакшаваш мрдајући

дупетом.

По први пут у Америци бејах отпуштен са посла (у Србији ми се

то често дешавало, како се која власт мењала тако су мене отпуштали

сви, и ''диктатори'' и ''демократе'', и једни и други увек курвински и иза

леђа за разлику од Американаца који ти то саопште директно и ''у очи'',

тако да се може рећи да нисам без искуства по тим питањима) и после

пар минута поново враћен назад. Разлог по мени баналан, по њима

веома важан: одбио сам да останем да радим прековремено, а још

нисам члан синдиката да тако нешто себи могу да приуштим. Кад су ме

питали: ''зашто?'', рекао сам им да ми треба мало времена и снаге за

писање. Тек тад су се разбеснели (ј'опет).....

* Мислим да си на правом путу да постанеш велики човек оног

тренутка кад од властитог трња почну да ти се причињавају дебла а да

туђа дебла уопште и не примећујеш. Само, не можеш бити велики

човек у туђини, поготово у Њујорку где никога није брига ни за трње а

поготову за дебла.

* Тек придошли земљак ми се куне да неће ногом крочити из

Америке док не појебе макар једну црнкињу. Чуо је да нема ништа

Page 97: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

97

боље од тога и заклео се пре одласка својим пријатељима да ће то

урадити. Ја му кажем, не би ли му мало смањио почетни ентузијазам,

да сам чуо да ''нема ништа горе него да те појебе црнац''- па нека се

припази са тим разнобојним варијантама јер овде врло често до

последњег тренутка ниси начисто са чиме и са киме имаш посла: кад

сазнаш, почесто је касно.

* Regards from Beckerek

Inbox

''Зрењанин, очај уточишта,

моја тужна писта

за узлет у ништа.....''.

П(ј)есник М. Ненадић

''Шта има Игоре, хоће ли пропанути Америка?

Ја и Неша смо већ пропали: не пијемо, не пушимо, водимо рачуна

о калоријама, увече џогирамо... једном речју: прави Амери.

Мислим да је крајње време да завиримо у боцу ''Лозе'' и утврдимо

''да пропало ништа није кад пропало све је....''.

Поздрави тамо и држ' се.

Д. ''

Original message

From: Igor Djuric

To: Dragan Radic

Sent: Saturday, oktober 28, 2006, 4:16 am

''Поздрављам Зрењанин, житни трг, стару пивницу, белу рибу у

локалу на пијаци, Бегеј што зна по некад да потече узводно и Драгана

који ми је све то показао,

Игор''.

* Нешто задњих дана, пре него одем у кревет и покушам да се

одморим (а лежем у 8 јер устајем у 2) волим да пустим радио. Узмем

''лап-топ'' поред кревета и преко интернета укључим се на ''Радио 202''.

Ноћни програм радија (јер тамо је баш у то време таман иза поноћи док

се код нас– чуш мене ''код нас''– демони тек буде и спремају за свој

посао) ме врати у дане мога детињства и младости када по целу ноћ

нисам искључивао стари радио (''Порторож'') и читао. Читао, читао,

ех колико сам тад читао. Кад погледаш све узалудно: данас се ничег од

тога прочитаног не сећам. Вани пада снег или дува источка мећава (или

Page 98: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

98

најчешће комбинација једног и другог) а мој радио чије лампе светле у

мраку као лампиони, греје ме. Греје ми душу. А сада: ''лап-топ'' и

наравно имитација свега тога јер сам у међувремену негде погубио

душу и изгубио младост. Немам ни времена више да имам душу.

* Од Гордане:

''...Била сам на Сајму књига после неколико година. Жалим што

не могу да поредим овај сајам са претходним, да би сте стекли

потпунију представу али за мене је било дивно. Штандови богати,

функционално конструисани, сви љубазни, цене заиста ниже него у

књижарама. Понуда? Углавном хитови типа Дена Брауна и домаће

хистеричне женетине као Исидора Бјелица или Мирјана Бобић

Мојсиловић. Срећом, увек има издавача који имају праве и озбиљне

књиге... Ја сам, међутим, остала кратких рукава. Нисам погледала

готово ништа за себе, да не помињем Јоцу. Тешко је прегледати књиге

са једним оком на Вељи. Па сам поново дошла за пар дана. Куповала

сам за Јоцу и за себе. Остаје ми да жалим до неких знатно бољих

времена за огромним, помпезним издањима Његоша, Андрића,

Црњанског, Исидоре, Достојевског, што је можда малограђански, али

у свету у коме су готово све нормалне (нама, јучерашњим) ствари

презрене, човек има потребу да зна да макар на полици има савезнике

против бесмисла којим нас обасипају...''.

* У сну одлично говорим енглески. Кад сањам увек нађем реч која

ми је потребна. А онда се пробудим...

*

Јуче су ми шефови на крају радног времена казали:

''Добро, иди сад и пиши али пази ''пратићемо'' шта си написао ''.

Хтедох рећи: ''па ја и пишем да би то неко пратио''.

Али не рекох ништа, само климнух и као мало дете срећан што

сам слободан отрчах главом без обзира на воз. Да бих касније уписао

ове реченице које кад их погледам и не завређују својим квалитетом да

због њих журим кући.

* Видео сам ''фићу'' и ''југа'' на Менхетну, чуо од хармоникаша на

станици метроа како свира ''Тамо далеко'' и видео на телевизији ''Југо

Page 99: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

99

45'' у некој реклами за сендвиче. Можда је после свега виђеног време

да се иде кући. Али није прошла једна година а ова књига треба да се

пише годину дана.

* Возио сам лифтом на 42 спрат оригиналног Оскара Кокошку

(Oskar Kokoschka). Нисмо се нарочито осећали ни ја ни ''он''. Ја у белој

радничкој кошуљи са лептир машном а ''он'' умотан у фолије, ћебад и

на крају закован даскама. Момак који га је ''транспортовао'' био је

потпуно равнодушан према уметности.

* Амерички црнац Џери се посвађао са бразилским црнцем Џо-ом.

Овај први ми каже а не би ли напакостио овом другом:

''Ма Џо и не зна које му је боје кожа''.

*

Покојни деда Данило, Бог да му душу прости, некад ми је

говорио:

''Налетећеш ти на ''рутав нос''''.

Е па деда, налетео сам - Америка и фирма у којој радим - ето то

ти је тај ''рутав нос''.

ПС

''Рутав нос'' отприлике значи: кад те неко обори на земљу из те

перспективе ти можеш да му видиш длачице у ноздрвама.

* Давор Маљевић:

''Расплакао си ме овом књигом ''Метохија и Косово'' мада нисам

никад био тамо. Брате Србине, ово што сам прочитао стварно боли,

а не можеш ништа да урадиш да буде боље а знаш да смо у праву.

Надам се да ће то једног дана доћи на своје, мада.... не смијем ни

да помислим, а камоли да напишем.......

Ништа Игоре, само настави, нека буде бар записано да наша

дјеца могу да прочитају праву истину о нама.

Хвала на свему !!!''.

* Кад неко каже (а често се чује та отрцана фраза и данас сам је чуо

кад сам некоме рекао да ''ми се Америка генерално не допада'') да ''о

Page 100: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

100

укусима не вреди расправљати'' - одмах се таквога клоним ''као ђаво од

крста''. Забога, укуси су једина ствар о којој вреди и треба стално

расправљати!!!

* На снимању телевизијског програма испред зграде где радим,

окупио се један вод маринаца поводом америчког ''Дана ветерана''.

Супервајзор ми каже:

''То је најбоље од америчке војске''.

Ја му кажем:

''Знам их, борио сам се против њих''.

Овај ме зачуђено пита:

''Па какви су борци, ко је победио?''.

Рекох му:

''Борци нису никакви а ко је победио видиш и сам: они се сликају

за телевизију а ја чистим около''.

* Добио сам песму од Вељка:

''Сећање на пријатеља''

К'о сиви орао

носићу твоје име, пријатељу,

у својим молитвама...

Ал нећу узлетати високо.

Где год да кренем.

Научили смо се

још као млади

неким тешким животним знањима.

Хвала ти, и зато што то нисам сам.

Кад тебе нема,

ја ћу памтити...

* Прво су се страствено љубили, у 03:00 сата ујутро на метро

станици ''Chembers st.''. А онда му га је она извадила и ''ручно

обрадила''. Били смо само нас троје на станици: њих двоје забављени

својим ''послом'' и ја који сам се правио да не гледам.

Page 101: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

101

* Мали Роландо који вози велики лифт, стари Роландо Аутик са

Кубе по цео дан у лифту онако за себе говори:

''Fucking Kosovo''.

* Илегалног продавца сувенира са 5. авеније после неколико

безуспешних покушаја обезбеђења да се склони пријавише полицији.

Дошла полиција, двоје кола, озбиљни, мрки. ''Склони се'', ''нећу'',

''склони се'', ''нећу''... Они се нешто домунђавају а чичица ''ни пет ни

шест'' седе на тротоар. ''Устани'', ''нећу'', ''устани'', ''нећу''... Два сата су

се убеђивали и ништа. Мислите да је неко покушао на силу да га

подигне?! Боже сачувај!!! Нису га ни пипнули. Отишли си по налог или

нешто слично. Кажу да то зна да потраје.

* Преславили први ''Ђурђиц'' на ''Новом'' континенту уз моје чврсто

убеђење да овде нећемо славити следећи. Наравно да сам се напио и

повраћао. Да се макар по нечему подсетим на праву српску славу.

* Баћо:

''Нек ти је срећна Слава, о Игоре Ђурићу!

Да ти Бог и Свети Георгије подаре снагу и мир,

који су ти (верујем) потребни у овом часу,

да ти љубав и веру оснажи,

напој жеднога,

нахрани гладнога,

и наздрави једну старом друштву''.

* Златко:

''Слава великомученика Св. Георгија нека Вас утврди у вери,

нади, међусобној љубави и подари сваку благодат, на многаја љета.

Срећна крсна слава. Прочитао сам натенане твој текст и у

штампаној верзији дао Радошу да га прочита. Аргументација ти је

солидна, сугестивног изазовна и плениће сваког Метохијца, покушај

вредан пажње да се студиозно трага и брани наша ствар. Оваква

књига нам одавно треба и дај Боже да их има што више!''.

Page 102: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

102

* Апсурд:

Први пут у животу радим веома много, и то тешке физичке

послове, радим то поштено, релативно добро и зарадим, живим

повучено и тихо, не обилазим бирцузе, не лутам никуд, и...???? Кад

улицом прођу родитељи са децом и виде мене где и како радим, кажу:

''Ако не будеш добар, не слушаш родитеље, не завршиш школе и тако

даље: завршићеш као он''. А деца ме сажаљиво погледају.

*

''Thanksgiving day''. Велика парада улицама Менхетна коју није

могла да поквари киша која је ''рондала'' два дана. Извршен је ових дана

''геноцид''. ''Геноцид'' над ђуркама. То је само логична последица и след

догађаја након геноцида (без наводника) над Индијанцима.

Овај дан се у Америци прославља (и то је државни празник са

два нерадна дана) у спомен тога што су Индијанци дали гладним

досељеницима ћурке и тако им омогућили да преживе а ови су им се

после у знак захвалности одужили на тај начин што су истребили све

Индијанце а ових дана су на добром путу да истребе и ћурке. И ми смо

појели једну, додуше не купљену него добијену на поклон и ја сам у

старту дао до знања околини да сам и даље ватрени присталица

тамањења прасића и јагњића о празницима и да ми не пада на памет да

следећи празник филујем ћурку. Ћуреће месо је суво и неукусно и

једино јој се може признати естетски моменат кад онако хрскаво-

кафено-жућкаста и велика запоседне астал за ручавање.

* Случајно сам срео бившег председника САД Џимија Картера

(колико случајно може бити што сам ја био на свом радном месту а он

у посети телевизији која се налази у згради где је моје радно место и

исто тако сам ''случајно'' срео и изблиза са свега пар корака видео још

многе славне личности у Америци као што су глумице сестре Круз и

Мишел Фајфер, боксер Кличко, певачица Бјонсе, бициклиста

Армстронг, Џон Траволту и Брус Вилиса, Хали Бери, кошаркаш Тони

Паркер и жена му Ева Лонгрија, Џенифер Лопез (е, имају право за њену

гузу) и још многе друге свакодневно и на згражавање мојих америчких

колега што сам тотално равнодушан према тој балафурдији). (Или

можда их нисам толико равнодушан чим имам потребу да их овде

побројим). Прошао је са неупадљивом пратњом агената тајне службе.

Већ су га године сустигле и то је сада један стари али однеговани

Page 103: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

103

господин. Некада смо га звали Џими Картер ''Кикирики'' јер се у то

време говорило да поседује планатаже за узгајање тога, е сад 'бем ли га,

воћа или поврћа. Био је председник САД у време ''исламске револуције''

у Ирану и кризе са таоцима у америчкој амбасади у Техерану (где су се

Американци тада а и сада осећали као ''прасићи у Техерану'', што би

рекли: веома непријатно). Он је и издао наредбу за ослобађање истих

која се неславно завршила по америчке специјалне јединице. Дочекао је

Тита у Вашингтону и најзад кад је Тито умро у немогућности да дође

послао је своју мајку на сахрану што се тада сматрало великим знаком

поштовања. Покушавао је са мировним иницијативама на Балкану,

уосталом и у другим деловима света где је било криза, написао је

неколико књига, био је противник бомбардовања и Клинтонове

политике према Србији, добио је ''Нобелову награду'' за мир 2002. а

изгубио председничку фотељу од Роналда Регана 1980. Џими Картер је

1978 године потписао федерални зајам граду Њујорку и тако га спасио

од банкротства који је претио због финансијске кризе која је започела

1975.

Симпатичан чова.

Ето, видех макар бившег председника САД. Да је то неким

случајем био Клинтон... ко зна и какво бих искушење пао. Овако

ништа...

*

Купио изванредну енциклопедију о гитарама ''Totally guitar– The

definitive guide''.

* Стампедо купаца је прегазио све пред собом на такозвани ''црни

петак'' (''black friday'') који ''пада'' одмах сутрадан након ''Дана

захвалности''. Скоро све трговачке куће су дале велике попусте и то је

изазвало велике гужве у тржним центрима. Устајали су у поноћ или

нису легали уопште да би заузели што боље место пред отварање

продавнице, док су се неке трговачке куће присетиле па уопште нису

ни затварале током ноћи. Сатима су стрпљиво чекали у реду, газили

једни друге, потрошили многе новце да би на крају купили нешто

сасвим непотребно. Мора се потрошити зарађено да би и неко други

зарадио. И све тако у круг док једног дана не пукне ланац па све оде у

три лепе...

*

Page 104: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

104

''Налетим'' у једној канцеларији поново на ''Сотбејев'' каталог и

опчињен његовом опремом неопрезно узмем да га прелистам. Иначе, за

тако нешто се губи посао. Овог пута ексклузива. Крајем године у

Њујорку аукцијска продаја слика врхунских мајстора: Монеа, Сезана,

Ван Гога, Матиса, Кандинског, Шагала, Модељанија и скоро

двадесетак слика Пикаса. Почетне процењене вредности се крећу од

неколико стотина хиљада до неколико десетина милиона долара.

Најскупља почетна цена је Сезанова ''Мртва природа'' (''Nature morte

aux fruits et pot de gingembre'') која износи 35 милона долара. Затим

следи Моне са 20 милиона и Матис са 18 милиона. Зачуђујуће добро се

''држи'' Модељани са сликом ''Le fils du concierge'' и почетних 18

милиона долара. Најскупље понуђена Пикасова слика ''Le fumeur''

износи почетних 12 милиона.

Капиталиста чији сам уред чистио и чији сам каталог гледао

написао је и залепио цедуљицу свом секретару (''wanted you to see

this''): ''тражи да видиш ово'', на страници где је приказана глупава

скулптура Alberta Giacometi-a која је коштала ''тричавих'' 5 милиона

(додуше само у старту).

* 28. новембар

На овај дан увек је (од када памтим) било напето на Космету. Тај

датум се некада обележавао као ''Дан државности'' Албаније а данас је

некакав ''Дан заставе'' који обележавају Албанци на Косову. Ми Срби

смо на тај дан спавали са пиштољем под јастуком и једним отвореним

оком а Шиптари са пушком поред коња и будни (јер непријатељ никада

не спава).

Данас сам цео дан радио са једним Албанцем. Нисмо напети ни ја

ни он. Осим од рада а то се овде не рачуна. И обашка што и ја и он

само о том раду и размишљамо. Брига нас и за ''Велику Србију'' и за

''Велику Албанију''. Бринемо само о томе колики ће чек бити на крају

недеље. И размењујемо мишљења о томе, мада би неки то и

''разговором'' назвали. У паузи за ручак частио ме је кафом. И ја ћу

њега сутра.

*

Гледао NBA утакмицу ''Nets''-а. У том тиму тренутно играју и

наши момци. Кад год Крстић убаци у кош на великом видео биму се

појави текст: ''Serbian sensation !!!'', а испод тога српски грб са четири

оцила. А пуна сала, можда десет-петнаест хиљада људи аплаудира.

Page 105: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

105

Лепо је било бити Србин у Њу Џерзију те вечери. Мада, са друге

стране, осамдесет одсто присутних није имало појма, ни где је, нити

шта је Србија. Осамдесет одсто присутних те вечери не би знала да

поименице наброји две-три државе у Европи ако то не би биле

Енглеска, Француска и Немачка.

* Footbol game: NAVY – ARMY.

Традиционално се одиграла утакмица у америчком фудбалу

између селекција војске и морнарице САД. Телевизије су преносиле

директно а стадион је био пун. Војни елемент је јако присутан у

свакодневном животу Американаца. Није ни чудо јер сваке године

треба прикупити поприличан број људи за њихову армију па на сваки

начин покушавају да је популаризују. Волео бих да видим пуну

''Маракану'' у Београду на фудбалској утакмици ''Војска Србије ''

против ''Муп Србије''. Мада, једно је извесно, и када би се та утакмица

одиграла, а то је за кога би цео стадион навијао односно за кога не би.

Колико је тај елеменат присутан говори и чињеница да на скоро

свим аутомобилима који возе стари Американци можете видети

налепницу ''Подршка трупама'' или посебне таблице на којим пише

''Ветеран Кореје'', ''Ветеран Вијетнама'' или ''Ветеран Залива''.

Кукала нам мајка, шта би о нама говорили по Београду, и у Америци,

да ставимо таблице на натписом ''Ветеран Босне'' или ''Ветеран

Косова''?!?

* Два моја познаника и новопечена пријатеља Американца на

послу подчикнута ипак по мало од мене (али заиста само мало) већ

неколико дана шпартају ходницима зграде и вичу: ''пићка!!!'',

''пићка!!!''. Имају проблем да чисто изговоре слово: ''Ч''. Убрзо су тај

манир прихватили и други упосленици у згради: обезбеђење, мајстори,

грађевинци и неки службеници. Чак сам чуо и и једну секретарицу која

је раздрагано махала мом пријатељу и викала: ''пићка !!!''. У једној од

најскупљих зграда у Њујорку, у седишту ''General motorsa'', адвокатске

компаније ''Weil, Gotshal & Manges'', телевизије ''CBS'', козметичког

магната ''Estee lauder'', компјутерског великана ''Apple'', империје

играчака ''FAO schwarz'', трговине обућом ''Bally'', модне куће ''Porche'',

банке ''Chase'' и још много других познатих фирми, одјекује

ходницима: ''пићка!!!'', ''пићка!!!''...

Кад ме питају шта то значи на српском ја им кажем: ''добар дан''.

Page 106: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

106

* Пита ме неки мамлаз из Марока што је почео да ради пре пар

дана: ''Где је Ратко Младић?''.

''Ако те интересује где је, иди па га тражи'' - одговорих му са

таквим изразом лица да му више није пало на памет да наставља

разговор са мном. А убрзо су га и отпустили – има ко ће да тражи

Младића његово је да ћути и да рмба.

*

Каже ми Ђура (онај што није сигуран јел' из Јагодину ил' из

Крагујевац' ):

''Ја поштено радим пос'о ал' не волем да ме кец'у''.

Најзад мало шумадијско-моравског шмека.

(''А у реци риба кеца нема кој да пеца'').

*

У лифту: прво смо упутили погледе један другоме уз смешак и

климање главом у стилу ''како сте''. Око петнаестог спрата смо

ћаскали о времену, празницима и гужвама у граду. Око двадесетпетог

сам сазнао да ни он неће радити овог викенда. Око педесетог, већ на

крају, извадили смо новчанике и показали слике синова један другоме.

Нисам веровао да ћу то икада радити. Старим. Кад будем почео да

носим слику куће и аутомобила у новчанику можете ме већ рачунати за

''покојног''.

* Овде полицајце у жаргону зову ''Dunkin’ Donuts''. Код нас у

Србији, а поготову на Космету, звали смо их ''ћуфтаре''. Полицајци су

дакле свуда исти само су кухиње у различитим деловима света

другачије.

* Тамнопути Рафаел који ради у истој компанији као и ја и који је у

Америку пристигао из неке латиноамеричке вукојебине сакупља

бачену храну из контејнера (мада прима поприличан чек) и једе је. Али

само воће и поврће. Објашњава ми да не једе месо, вегетаријанац је.

Вели да жели да живи здраво и да се храни здраво. Зато ваљда из смећа

једе само воће и поврће.

Page 107: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

107

Да, дефинитвно се кухиње у свету разликују једна од друге. Ал'

су људи свуда исти: има гладних и ''гладних''. Неки умру гладни и

поред пуне софре: није све у стомаку, нешто је и у глави.

* Давор Сабљић:

''Драги Игоре,

поставио сам књигу за преузимање. Када будем нашао времена

да одштампам књигу, онда ћу је прочитати. Незгодно ми је читати на

рачунару. Навикао сам да држим папир у руци док читам...

Прочитао сам текстове које си ми послао. Твој стил писања ми

се невероватно допада. Ја поштујем људе који имају ''оштру'' и

прецизну критику. Подаци који се могу наћи у твојим текстовима су

заиста аутентични и све је поткрепљено доказима...''.

* На врху ГМ зграде (која по последњим проценама стручне

штампе достиже вредност од 3 милијарде долара) а која има педесет

спратова, и која је једна од ретких на Менхетну која се протеже на

површини целог блока, постоји гнездо сокола који тамо живи и који

растерује друге птице, нарочито голубове и врапце којих је много због

близине ''Централ парка''. Тај соко је сада и својеврсна туристичка

атракција а и менаџери зграде благонаклоно гледају на његов боравак

на згради, и на његов по њих користан посао јер нема птица које би

прљале и загађивале сјајна стакла и мермер зграде.

Управо у овоме има симболике коју можемо применити и на

Америку у целини и њен однос са осталим светом. Пребогата зграда

ГМ је америчка економија а соко на њеном врху је америчка политика

која се наравно спроводи на силу. Тако и америчка администрација уз

помоћ војске и осталих центара моћи, силе и притисака не да ситним

''птицама'' да приђу америчком богатству, штрпну нешто од њега, или

се не дај боже посеру по спољашњој форми и сјају америчком.

* На углу 5. Авеније и 59. улице срео сам Санду Рашковић

Председника Кординационог центра за Косово и Метохију која треба

да се обрати Савету безбедности. Само сам је поздравио, и ако се не

познајемо, и замолио је да пренесе поздраве др. Радошу Љушић. Мали

је свет, јел' да?!?

Page 108: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

108

* НЕ, НЕ ДАМ!!!

Нећу допустити, пре свега као писац јер другачије и не могу, да

ни један јунак ове приповести живи несретно, или не дај Боже умре на

крају приче. Напротив, кад ми је већ у руке дата судбина мојих јунака

да их кроз књижевну имагинацију водим судбински онда сам одлучио

следеће: живеће сви срећно и дуговечно. Чак и онај бенгалски тигар.

* При повратку са посла, са колегама који су ме возили свратимо у

''секси шоп'' (''sexi shop'') да они купе божићне поклоне својим женама,

девојкама и љубавницама. Нисам никада раније залазио у такве

продавнице па сам ношен балканском затуцаношћу по мало био и

нервозан. Беше ми непријатно плашећи се да ме продавац не гледа и

помисли свашта о мени (да, не дај Боже, не сретне неког из мога села

па му каже). У продавници свега и свачега: дискова, доњег веша,

контрацептивних средстава и наравно највише реквизита за секс. Има

их у свим могућим бојама, варијантама и величинама. Има справа за

жене, мушкарце и за оне који још нису начисто шта су. За половину

помагала и поред моје бујне стваралачке маште нисам могао да

докучим чему служе и како се употребљавају и на крају која им је

сврха и ако сам се својски трудио да проникнем у суштину. Можда ми

машта и није тако бујна?!? Или сам се превише ''закопао'' у

традиционалне и класичне методе. Нека, остајем ја ту где јесам. А

овима нека је са срећом. Уз пут ме питају јесам ли некад био на

свингерској журци? На мој одречан одговор кажу ми да обавезно то

пробам јер је права ствар. Нека..., мислим се, нека... Најзад, под

притиском, правим компромис и пристајем на по мени најмекшу

варијанту: да једног петка поподне одем са њима у ''стриптиз клуб'' и то

у неки где може и да се пипа. Инсистирају да одемо тамо где су девојке

из Доминиканске Републике, кажу: ''за нашег новог пријатеља само

најбоље''.

ПС

Када смо уприличили ту акцију, ја нисам чак ни пипао. Не зато

што сам имун, или зато што ће ово прочитати моја супруга већ из

простог разлога који је у следећем: када сам видео ко их све и каквим

рукама додирује једноставно нисам имао снаге. Нисам хипохондар али

што је много - много је. Гурнуо сам само пар долара у доњи веш са

пристојне удаљености и посегао за дезинфекционим средством у виду

''Џони Вокера'' са црном етикетом.

Page 109: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

109

* Често ми се у задње време дешавају ''déjà vu'' сцене. Говорио сам

о томе да ми се причињавају неки ликови који сигурно нису овде нити

ће икада бити. Међутим сада и нешто ново - стојим у ходнику, два

спрата под земљом и осетим у себи: ''ово сам већ доживео''.

* Актуелна мис Америке, (чије име заиста не знам и нећу се

трудити да га пронађем), једна лепушкаста плавуша типично америчког

изгледа (који говори отприлике: ''види како сам лепа и ништа не знам и

савршено ми одговара да је тако'') има проблема са алкохолом и лаким

дрогама. Сви медији су се обрушили на њу критикујући је и

предлажући да јој се титула отме. ''Она мора бити узор младима'',

настављају исти, ''она треба да симболише здраву, јаку и лепу

Америку''. Она плаче и извињава се. Каже да неће више. А посебно

моли родитеље да јој опросте. Не моли их међутим да јој опросте што

се спрема чим прође избор за ''Мис Универзум'' да за добре паре

покаже имтимне делове тела целом свету. Све у свему, добар

маркетинг. Поново се нашла на ударним вестима и на првим странама.

То је и хтела.

*

Приближавају се Божићни празници.

Од једне фирме у згради добијем божићни поклон: мајицу са

логом фирме и флашу вина. Бих лепо изненађен. Сутрадан добијем од

''билдинг менаџера'' (''building manager'') и сто долара као божићни

бонус. Није лоше, други нису ни толико. Најзад, истога дана највеће

изненађење: од два рођена Американца (пићка, пићка!!!),

познаника и колега (можда и пријатеља али то ћу знати онога дана кад

завршим ову књигу) добијем на поклон флашу српске шљивовице у

богатој и скупој амбалажи. Бих затечен и пријатно изненађен.

Затечен: ја њима нисам ништа купио а ипак је ово њихов Божић.

Пријатно изненађен: мора да сам оставио неки позитиван утисак

на њих чим су се потрудили да у Њујорку нађу и купе српску

шљивовицу. Ипак су морали да се помуче. Друго, научили су од мене

нешто о Србији па макар то било и национално пиће. Боље је што ће у

будуће кад неко помене Србију помислити на шљивовицу, и

евентуално на ''пићку'', пре него на рат, паљевине, етничка чишћења и

убиства. Треће и најважније, сматрали су да вреди једном Србину

Page 110: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

110

купити божићни поклон. Кад би сваки од наших политичара и јавних

делатника придобио за себе а самим тим и за српску ствар само по два

Американца имали ли би куд и камо јачу подршку у америчком јавном

мњењу. Јер са та два нова познаника ланац се не прекида (опет, сетите

се случаја под кодним називом горе поменутим ''пићка-пићка''). Ипак и

они комуницирају са неким и све тако редом. Ја сам макар на овај

начин поправио слику о Србији. Неки ће рећи да је мало, ја ћу рећи:

''боље ишта него ништа''.

*

Америка је све мање ''бела земља''. Не постаје ни скроз црна али

свакако значајније тамнија. Ваљда то космичка правда и Аристотелов

''непокретни покретач'' враћају бумеранг освете за оно што је учињено

црвеним домороцима и црним робовима. Шта по том питању мисле и

раде планери који су дугорочним стратегијама већ уредили добар део

света по својој мери – то не знам. Али да су оманули у свом дворишту

то је више него очигледно. Веома брзо ће се суочити са чињеницом да

су белци у Америци мањина. На божићном ''партију'' у фирми било је

свега пар нас белих. Није додуше било ни много скроз црних али је

зато било највише оних полубелих то јест полуцрних – латиноса.

Енглески се није причао на том ''партију'' као што се уосталом не прича

нити у фирми, нити на улици. Говорило се углавном шпански.

* После равно пола године бављења у овој џунгли од урбане

вукојебине имао сам прву дужу и самосталну вожњу аутом и то у петак

поподне уочи Божића у време шпица. Не бих то препоручио никоме да

у наречено време покушава уколико код себе нема седатива или макар

двадестогодишњег возачког искуства из Србије. Ја сам имао и једно и

друго. Па сам опет једва стигао. Није овде само проблем у великим

гужвама, које јесу заиста евидентне али су ипак улице широке а

сигнализација је веома добро постављена и функционише. Највећи

проблем у саобраћају овде представља што сви возе и уз то возе веома

лоше. Ма из ког краја света стигли, чак и из оних крајева где се

волујска запрега сматра врхунским луксузом, чим стигну одмах се сви

'ватају за волан. И мушко и женско. И ту је највећи проблем. Кад сви ти

приучени, неписмени и без искуства возачи крену да крстаре улицама

Њујорка онда се чувај ако успеш да идентификујеш са које ти стране

прети опасност.

Page 111: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

111

* Кад већ сумирамо резултате, а ред је и треба јер ових дана се

навршило пола године од како смо овде, онда да кажем и ово: моја

''њујоршка'' библиотека после пола године броји 127 наслова, што на

српском - што на енглеском (на крају је бројала преко тристотине

наслова од којих је добрих 200 остало у стану кад смо селили јер нисмо

могли да их понесемо). У Лазаревцу је она главна: и по броју и по

насловима (заиста сам се трудио да купујем само квалитетне наслове

јер сам стално кубурио са новцем за књиге па нисам хтео да трошим за

свашта а друго морао сам да надохнађујем губитак своје библиотеке у

Истоку па сам унапред знао шта ми треба, нисам куповао насумице) и

по вредности (као избеглица сам за неколико година, док су други

куповали технику и плацеве, дао неколико хиљада евра само за књиге

због чега ме је околина гледала са презиром и олајавала на пасја уста).

Библиотека из Истока, која је такође била обимна и вредна, је изгорела.

*

О правим Амерканцима и њиховом ''духу каубојштине''?

Добар део правих Американаца има у себи усађен тај дух: ''дух

каубојштине'' и ''вестерн'' легенди. Тај манир је заступљен и у

функционисању друштва. По томе, они воде рачуна ко ће први ''да

потегне''. Има неке фер игре у томе. Мораш да чекаш да твој

противник први потегне а да онда ти будеш бржи од њега. У томе има и

практичних момената: ако се докаже да си тако урадио и кад ''убијеш''

неког не одговараш јер си то учинио у самодбрани. Зато треба бити брз

и по могућству, да се атлетски изразим, ''ући у пуцањ''. Хоће они и игру

''један на један'', хоће фер надметање, такав им је уосталом и спорт,

таква им је економија, школство, тако су и добављали земљу за себе на

''дивљем западу'' (сви у равној линији, чека се пуцањ као знак за старт

па ко први стигне тај и бира или караваном у дивљину па шта ти Бог

да), хоће да учине подвиг, да без икаквог разлога помогну другоме.

Хоће и све супротно од овога али ко то неће?!? На жалост о том духу

''каубојштине'' и њиховог поимања надметања у маниру ''један на

један'' ништа не знају латиноси, Индуси, Балканци, Пољаци, Арапи,

Кинези и сви остали, па најчешће можеш да очекујеш ''нож у леђа'' и

''десет на једнога кад се најмање надаш''.

То поимање су, што због капиталистичког и тржишног схватања

профита и квалитета (јер где нема квалитета нема ни профита), што и

због самог уметничког квалитета (где нема уметности нема ни

уметности) пренели и на уметност. Код њих се и за највеће позоришне

Page 112: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

112

или филмске спектакле, уопште за уметничке ангажмане, и даље

организују праве и поштене аудиције где се стварно бирају најбољи.

Преко реда се евентуално одабере главни глумац који ће донети

профит и који је већ доказан квалитетом али за осталу екипу мора се

проћи некакав тест на аудицији. Уметници одлазе на аудиције, показују

своје знање и таленат и тако бар имају теоретских шанси да од

потпуних анонимуса успеју, то јест да буду виђени. Код нас је битније

ко ти је отац или стрина, само тако ћеш добити улогу. Или којој

партији припадаш, односно не припадаш.

Књижевност је нешто друго: писање је индивидуални чин

стварања као примаран и ту је профит на првом месту тако да нема

можда уметничке утакмице али тржишне свакако има, па се бар знају

правила што је у неку руку такође поштено. Не мораш да припадаш

лобијима као код нас и да подмићујеш разне протуве (такође: као код

нас). Јер и ако су издавачке куће у Србији данас углавном приватне оне

највећи део новца намакну личним и политичким везама из буџета,

донација и откупа, тако да их је брига какав је квалитет: брину се ко ће

победити на изборима и кад да мењају страну.

* Прича за себе је како и колико глуматају љубав према

животињама. Поготово досељеничка и тек пристигла боранија. То су

они који су до јуче вукове сматрали домаћим животињама а краве су

им биле једине и најбоље дугарице. Чули су од некога да тако треба, да

су то цивилизацијске норме (мада они то баш не дефинишу на овај

начин), да је ''ин'' и да је то одраз културе. Па онда: ''удри у љубави''.

Тепају, хвале и мазе туђе псе на улици. Најгори су ипак кад себи набаве

пикинезере и пудлице. Тада разни типови и ''типице'' из ''трећег света''

водају на скупим повоцима џукеле и ако су њихову сабраћу колико до

јуче тамо негде у далекој домовини шутирали по блатњавим сокацима

и које нису хранили чак ни оглодалим коскама.

* Увек у ово време, у време Божићних празника, а поготово ове

године када сам у туђини, схватам апсурдност календарске поделе

хришћана па самим тим и различитог времена када се славе или

обележавају одређени датуми и празници. У општем весељу и

празничном расположењу ми Срби се осећамо усамљено. Чак су и

муслимани свих народности расположенији од нас јер и ако их баш и

није брига за Божић а оно радују се Новој години и опште празнично

Page 113: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

113

су опуштени и раздрагани. Ми, ако ћемо да терамо до краја као што

увек то чинимо уосталом, не можемо ни то. А кад погледаш, не

оспоравамо много тога једни другима осим тог календара. Ми се

држимо тог Јулијанског и све вићемо: ''српски !!!'', ''српски !!!''; ''Српска

Нова година''; ''није ово наш Божић''. А не споримо једни другима ни

Христово рођење, ни Витлејем, нити Мудраце. Само је важно како ко и

по којој математици мери године од Христовог рођења. Не смета нам

ни то што цео профани живот водимо по том Грегоријанском

календару. Сви документи, сви рођендани, све остало, ми рачунамо

овим другим. Све осим празника. Па ни у томе нисмо доследни јер кад

упитате просечног Србина кад је Српска Нова година као из топа ће

одговорити: 14. јануара!!! Дакле и то ће мерити по Грегоријанском

календару. Кад питате кога кад му је Слава он такође увек говори датум

''грегоријански''. Је ли у праву Папа Гргур XIII (а очито математички

јесте и на крају није тај календар његово дело већ дело Кристофера

Клавијуса, по једнима, а: Алоизиуса Лилиуса – по другима, а Папа је

само потписао булу ''Inter Gravissimas'' којом је календар озваничен)?

Или је у праву Јулије Цезар (''чистокрвни Србин'' али мало слабији

астроном и математичар) чији се календар користио до 16. века и који

се временски разликује од горе поменутог за тринаест дана (2100. та

разлика ће износити четрнаест дана) и који је, узгред буди речено,

настао пре Христовог рођења и који је Клеопатра Цезару донела кад је

дошла да подели са њим и римску, поред александријске постеље?

Нема дакле догматских разилажења већ само математичке и

астрономске разлике. Милутин Миланковић је написао: ''Суштина

календарског питања је врло једноставна. Она је скуп непобитних

астрономских чињеница''. Ја се осећам усамљено, вероватно и већина Срба која то не жели

да призна. Хтели би и ми да будемо део празника и празничне

атмосфере овде у Америци, и уопште у ''белом свету'' али нам календар

то не дозвољава па чекамо две недеље како би опет у своме слављу

били усамљени. О практичним проблемима нећу ни да говорим. Неко

ће рећи: ''ма славите и једне и друге'', и то је можда и најбоље. Ето, ако

има добрих страна целог овог проблема онда је то ова.

*

После мог краткотрајног боравка овде и првих ускустава које сам

стекао живећи у ''демократији и благостању'' моје мишљење о

социјализму каквог смо га ми у СФРЈ упражњавали се у корену

променило. Можда под старе дане постанем и левичар. Што би било у

Page 114: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

114

супротности са политичким биографијама већине политичара на власти

или у опозицији било где у ''цивилизованом'' свету: сви почну као

пацифисти и левичари а заврше као најокорелији десничари и

конзервативци.

* ''Parliament in Belgrade: Strategic site of capital makes it “key to

Balkans”''.

Књига:

''A round the worldin 1000 pictures''.

Цена: 1 долар, у антикварници.

Фото енциклопедија штампана 1954. године у Америци.

Између осталих градова и предела у свету ту је и Београд са

сликом ''Савезне скупштине''. Они су, ето, тада мислили да је Београд

кључ ''балканске ветрометине''. Онда се све променило: Америком су

почели да владају људи који нису читали своје старе књиге, који нису

читали највероватније уопште књиге, Србијом су почели да владају

људи који су читали погрешне књиге, у међувремену ''кључеви

балкана'' су се негде затурили а сви баш тада добили жељу да

откључају врата. На жалост, на крају се испоставило да су та врата

затварала ''балканску пандорину кутију''. Уосталом и она прва, митска

и оригинална ''Пандорина кутија'' постојала је на Балкану. Сетите се да

је Пандора затворила кутију баш када је требала да из ње изађе ''нада''

коју је Зевс ставио на дно. Пре тога су већ сва зла изашла вани.

* Нашао сам на улици 15 долара. Прво сам се осврнуо лево десно,

наравно прво их обезбедивши стиском ципеле а онда сам хитро

посегнуо за њима. Сутрадан, скоро на истом месту, нашао сам ручни

сат ''Invicta'' вредан неколико стотина долара са покиданим каишем. Ту

сам већ са искуством и ослобођен одмах посегнуо за њиме не осврћући

се и тако рескирајући да га неко ''ћапи'' пре мене. Прекосутра сам

отишао да заменим каиш и за ту услугу сам платио 15 долара. Мислим

да је то довршен случај и да је срећна звезда, или виша сила, хтела да

заокружи цео процес то јест да ја имам комплетан сат. Сад, двоје људи

су морали бити несрећни да бих се ја обрадовао али то никако није

реципроцитет среће и несреће на свету. Е, куд би нам био крај, да је на

овом свету однос срећних и несрећних: 1 према 2. На жалост,

реципроситет је много негативнији у односу на срећу. Можда тек на

1000 несрећних сретнемо једног сретног. Тако да ја у мом срећном

Page 115: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

115

проналажењу вредног сата нисам много утицао да се тај број повећа

или смањи. То је само кап у мору несреће али и среће.

*

Којег год сам земљака овде упознао или већ познатог упитао за

децу: од свих сам добио скоро исти одговор. Сви ти синови и кћери, и

не само они него и унуци, братанци, рођаци и тако даље, дакле сваки од

њих појединачно је ''најбољи'' ђак у школи, а, и шире.

''Ал' да видите како се само снаш'о, најбољи је у школу...''.

''Наша деца су паметнија од америчке, ал' овај мој.....''.

''Звали ме из школе, так'о дете још нису видели, нуде му све

могуће стипендије...''.

Све ме то подсећа на деведесете године кад су у Србији почели

масовније да се набављају рачунари. Деца су углавном знала да их

укључе и покрену игрице, а већина је компјутер искључивала уз помоћ

кабла. Али су зато њихови родитељи говорили:

''Да га видиш само како ''ради'' на компјутору, растура бре...

Турио слике све се види, може и колико је сати и који је датум... Ево

сад ћу ти дам његов ''сајт'' (мислећи при томе на ''е-маил адресу'') па

да му пишеш....''.

А амерички образовни систем је конципиран тако да ако радиш

редовно домаће задатке и ни једном не избодеш наставника ножем:

самим тим си добар ђак. Макар, у државним школама.

* Опет, са друге стране, не очекуј много од дружења и

пријатељства са Американцем, то јест не уздај се увек сто посто у то:

немају они развијен тај осећај превише. Окренуће ти леђа, вођен неком

својом логиком а да и није свестан шта је учинио или убеђен сто посто

да чини праву ствар. Оставиће те кад ти је најтеже несвестан и једног и

другог: и да те је оставио и да ти је тешко. Они нису навикли да се

везују превише и пријатељем те могу сматрати веома искрено али да

при томе не осећају баш неку потребу да ти то доказују, плаћају или да

се за нешто жртвују.

Хоће да се ''ухвате'' за новчаник. Ако се ти међутим понудиш

одмах ће ти препустити плаћање. Нема оног специфично балканског и

српског гурања и 'ватања за руке. Али ће колико сутра тражити

прилику да се реванширају и на тај начин ''раздуже''. Веома су захвални

на сваку част зато што је то овде ретка појава али није тачно да они

никада не часте. Има тога на послу, највише међу колегама и по

Page 116: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

116

кафанама кад изађу после посла. Углавном се иде у круг тако да му на

крају дође на исто али нису рецимо као неки Европљани или Словенци

(тога се и лично сећам) да свако плаћа за себе. Затим, хоће да часте за

учињену услугу или за евентуално учињену услугу ако сматрају да ће

до тога некада доћи.

Површне сентименталности и лажне емотивности они

једноставно немају у себи. (Опет морам подвући зарад јасноће ове

књиге да у овим анализама говорим искључиво у правим

Американцима). Углавном не осећају много али за разлику од нас

углавном и не осећају лажно. Не претварају се кад су емоције у питању.

Углавном су равнодушни али знају и да ''полуде'' емоционално. И

никада не крију своје емоције, ма какве биле и на који начин се

манифестовале.

У међусобним односима и љубавним везама (свих могућих

комбинација) нема много компромиса. Свака страна тера по своме и

ретко попушта другој. Екстремним изузецима се сматра попуштање у

нечему и доживљава се као поклон или велики знак наклоности. Некад

и као доказ неукуса. У Њујорку су везе нешто што би се могло назвати

''пословни однос ради редовног и безбедног упражњавања секса''.

Њихове везе и бракови пре подсећају на неки пословни аранжман него

на емоцијама прожет однос двоје људи. Да не помињем сада већ

обавезне предбрачне уговоре које потписује и најситнија боранија а

што је некада било специфично само за богате слојеве.

Ако кажеш ''да си болестан''- не мораш пред њима де се

''превијаш'', грчиш, изводиш ''бесне глисте'' а не би ли их уверио у то.

Верују ти. Ако кажеш да ''имаш проблема'', не питају те којих али ти

сто посто верују да им говориш истину. Ако кажеш да имаш ''неку

обавезу'' исто тако верују и не питају. Несхватљиво им је да их лажеш

за те ствари. Ипак, то их неће спречити да зарад обавеза на послу не

изађу у сусрет твојим потребама. Они ће ти веровати, чак те жалити

искрено али те неће пустити са посла пре времена. Друго је питање и

шта они подразумевају под проблемима или обавезама. Често су то за

њих и најбаналније ствари. Управо овај њихов став највише

злоупотребљава гастарбајтерска каста свих нација и вера и нечесто их

због тога доводе у непријатне ситуације.

Цене добар посао, поштују залагање на послу. Неретко ће вам се

дести да случајни пролазници хвале ваше залагање и добро урађен

посао. Најчешће користе фразу: ''good job''. На послу су заправо веома

солидарни и хоће да помогну, чак и непознати ако виде да се са нечим

мучите или не можете да подигнете или пренесете.

Page 117: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

117

У аутобусу или возу ће већина устати, уопште се понашати

културно са изузетком оних који носе панталоне на пола дупета,

накривељене качкете на глави и гегају се док ходају. Они боље да вам и

не устају.

* О њиховој ''примењеној креативности'' и ''практичној

уметности''? И успешности у томе?

Треба снимити хиљаде и хиљаде серија, филмова и песама

месечно да би се заситило гладно тржиште ко зна колико медија, ко зна

колико конзумената, не само у Америци већ и у целом свету и на крају

стотине хиљада потенцијалних спонзора којима треба реклама више

него ''озеблом сунце''. Треба насликати милионе слика, или направити

исто толико фотографија, да би се декорисали сви пословни простори

по Америци, све куће и станови. Зато се занат мора радити беспрекорно

али се нема времена за ''умирање у уметности'' јер се стално тражи

нешто ново и нешто више. Читави тимови људи фабрикују тако

''уметност'' - мора им се признати веома успешно. Да не говорим о

рекламама и рекламном матерјалу који се већ и не може измерити по

својој обимности. И укус се осећа према дубини џепа послодавца. Што

је џеп дубљи то ви у декорацији, реклами или било чему сличном

осећате укус, лепоту по некад и праву небанализовану и непрактичну

уметност. ''Колико пара толико и укуса''- могла би се и тако

дефинисати. Или: ''колико пара толико и уметничког''. Мада нису

имуни ни на кич али су то ретки случајеви јер углавном те послове

препустају професионалцима.

* Поруке подршке Срба из Америке политичарима у Србији пред

предстојеће парламентарне изборе:

''Брате ... само реци летећемо као NETS-i'';

''Ој ... само рекни хитаћемо као YENKY-i'';

''... напред јеси за тобом смо као JETS-i'';

''Ти ... само врисни јурићемо као KNICKS-i''.

*

Најзад су амерички медији, поготово електронски, после подужег

информативног и пре свега сензационалистичког ''поста'' дочекали

својих пет минута глобалне екслузивности. Погубљен је Садам

Хусеин. Убрзано, брутално, малтене без права на жалбу. На америчким

Page 118: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

118

телевизијама је проглашена ''узбуна првог степена'' или како они воле

да кажу ''узбуна ....па нека боја''. Кренуо је шоу програм. Стари снимци,

разни ''назови'' стручњаци и наравно много, много, много реклама. Није

богохулно да посумњам да су баш медијски лобији прежељкивали

погубљење у петак вече, пред Нову годину, када је гледаност

телевизија највећа. И заиста, погубљење се некако поклопило у

ударном времену, у ударном викенду када су рекламе најскупље а

гледаност енормна. Американци су стигли кући расположени, петак је

вече и пред њима је продужени викенд због Нове године. Завршили су

оброк и седају пред телевизију. То је идеално време да им се преко

реклама ували нешто јер још нису почели да пију а за неколико сати

почеће и то, и: онда је касно.

Бољи али ни морбиднијни поклон Американци нису могли

добити у новогодишњем програму од ''Великог брата'' (наравно при

овоме мислим на Орвеловог ''Великог брата'' и оно што та синтагма

симболизује а не на онај ступидни телевизијски шоу који је и са једне и

са друге стране намењен искључиво дебилима: и они који учествују и

они који гледају). Јер они заиста воле да им с' времена на време кутија

која им значи све у животу, коју највише воле и којој све верују

''проспе'' и по мало праве крви а не само оне филмске и холивудске.

Ирачка телевизија је приказала снимке где се види како Садаму

намичу омчу. Био је видно уплашен али не толико да му се доза пркоса

не примети. Чаушеску, којег сам такође гледао на телевизији пред

стрељање, био је срчанији и одлучнији пред смрт. Садам се мало

погубио.

Касније се испоставило, а то се видело на другим снимцима

начињеним мобилним телефоном, да су егзекутори малтретирали

погубљеника, да су га вређали и да су ликовали пред његову смрт. То

оставља још горчине у устима и доказује колико је америчка правда

заиста правда. Шта би тек телевизије дале за такве снимке? Или не би?

Овде итекако постоји аутоцензура, много више него што би ико

необавештен помислио.

Штампани медији су били још морбиднији и неукуснији у својим

извештајима. Тако сам у једним новинама на насловној страни видео

слику Хусеина на вешалима са пропратним текстом: ''KING OF

SWING''.

* Обишао чувену јелку испред ''Рокфелер центра''

(''Rockefeller center''), видео и чуо исто тако чувену ''САКС''-ову

Page 119: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

119

(''SAKS'') зграду која светли и ''пева'' и разгледао архитектонски

интересантну и монументалну катедралу ''Св. Патрика'' (''St.

Patrick’s Cathedral''). Све је то део пакета Божићног и новогодишњег

доживљаја.

* Пре неколико дана је преминуо бивши амерички председник

Џералд Форд (Gerald Ford). Каријеру професионалног играча

америчког фудбала заменио је каријером политичара. Председник је

постао игром случаја јер је наследио импичментом (impeachment)

смењеног Никсона. Американци су га испратили са поштовањем и

достојанствено. Они поштују своје бивше председнике. Скоро све

телевизије су преносиле церемонију испраћаја. Војска је изводила до

најситнијих детаља устаљену и увежбану кореографију. Са бајонетима

на пушкама сво време су ''чували'' свог мртвог бившег председника.

Њих не интересује колико који бивши председник има крви на рукама

ако сматрају да је ту крв проливао другим народима за добробит

америчке државе. Форд је свакако био један од оних који је чинио

најмање зла по свету али то не мења ствар – и да је би одговоран за

смрт неколико стотина хиљада људи негде у свету Американци би га са

истим поштовањем испратили.

*

Када почнеш да радиш у Америци, поготову после наших

српских искустава, заиста је тешко на почетку. Треба се свикнути на

темпо, на захтевност послодаваца, на дисциплину и енормну норму

коју ти задају. Али временом се навикнеш и бива лакше него на

почетку. Научиш да по некад и ''уватиш кривину'', ретко али може.

Науче се ''цаке'' и трикови, упознају се шефови и њихове навике. Ноћна

смена по некад и дремне, зависи од посла и места. Али!!! - на две

ствари треба заборавити када радиш у Америци: да пијеш алкохол на

радном месту или да одеш пре времена са посла. То јест, можеш да их

радиш док те не ухвате. А, ухвате те веома брзо и истог разлога као и

овде: увек се нађе неко ко ће те цинкарити и углавном тај цинкарош

није Американац.

* ''Лепо је то што пишеш књиге, ето боље и то него да идеш по

кафанама или да се курваш. Али ипак, држи се ти ''посла'', то ти је

сигурно, уђи у ''јунију'' то је добра ствар, а кад имаш времена слободно

Page 120: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

120

пиши, мада би ти било боље кад би могао да нађеш и други посао. Ко

ради два посла тај много добро живи''. - (''добронамерни'' савети људи

који нису у животу прочитали до краја ни једно упутство на артиклима

које купе)

* О ''младој'', ''паметној'' и ''лепој'' Србији која је напустила

отаџбину задњих година и коју ''рабе'' медији и политичари код нас а

коју срећем овде, немам пуно чега рећи, понајпре не много лепог.

Додуше ни ружног. Најрелеватнија чињеница у целој причи јесте да су

заиста неки од њих млади, па и лепи, мада око тога колико сам

паметних срео могло би се и дискутовати.

Углавном су то људи без идентитета и икакве визије, са

сумњивим моралним и људским квалитетима. Једина им је жеља да

остану овде и буду што даље од Србије, својих корена и својих

ближњих. И док су тамо ''кукали'' на све и свја, овде пристају на много

горе ствари: на најгоре по њих компромисе кад су у питању њихова

људска и грађанска права, њихов статус и када су у питању послови

које овде раде. Овде они немају никаквих права, поготово у почетку

када дођу ''без папира'' и зато раде најтеже и најлошије плаћене

послове. Али се не јадају као у Србији која их је скоро бесплатно

школовала, лечила, поправљала зубе и спортски образовала. Остају

најчешће на две варијанте: женидбом и удајом ''за папире'' или се

уписују у неке сумњиве школе па онда на тај начин максимално

продужавају боравак . Приче о политичком азилу им више не пролазе

мада су раније највише на тај начин остајали.

Наравно, срео сам и изванредних људи у сваком погледу:

образованих, паметних, поштених. Такав је мој пријатељ Бранко који је

завршио факултет и жели сам и без ичије помоћи да успе у Америци,

такви су били студенти који су радили летос па се вратили али у

глобалу та извикана ''младост Србије'' коју обилато у својим

демагошким говорима користе поједини политичари у Србији и која се

сада шета и ради по Америци ништа доброга не би донела Србији и да

је остала тамо. Све су то углавном саможиви егоисти који мисле смо на

себе и којима је новац и овдашња ''потрошачка идиотарија'' и мајка и

отац и отаџбина. Они зато и остају овде: јер се изванредно осећају у

овом безосећајном друштву. Они су у систему без емоција какав је

Амерички систем ''као риба у води''. Нису они до краја криви за то.

Родили су се и стасавали у најтеже време, били су под утицајем разних

догађања и сведоци тоталног пада система вредности у Србији. И сад

Page 121: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

121

се не могу мењати. Верујте ми: сви су на своме месту и зато не треба

позивати никога да се врати тамо где се не осећа добро и где то не

осећа као своје.

* Нова година је поново и без грешке стигла. Кугла се поново

спустила на ''Тајмс сквер'', раздрагана маса је то поздравила као да се

никада до тада тако нешто није догодило, телевизије су почеле да своде

рачуне, трговине да пребројавају профит. Најопуштенија недеља у

Америци, она имеђу Божића и Нове године, управо се завршила. Сви су

тужнији и уморнији него кад се кренуло у ту недељу. Ваља сада

наставити по старом и сви се осећају по мало прекраћеним (у истину за

оно што никада нису ни имали али чији су привид стекли задњих

неколико дана). Протекле недеље град је био ''пословно мртав'' а

препун туриста из свих делова Америке и света. Није било

карактеристичних гужви у саобраћају али су трговине биле препуне.

Нико се ни на послу није претрзао. Ни шефови, ни ''боранија''. Сад је

готово. Година дана је до новог Божића. И тако им прође живот.

Пошто је готово са празницима и подељени су ''божићни бонуси''

(где сам ја прошао више него симболично) сви се дакле окрећу раду и

новим изазовима. На крају крајева, сада се требају покрити и минуси на

кредитним картицама који су настали услед неконтролисаног трошења

пред празник. А, опет, размишља се и о лету, годишњим одморима и

летовањима. Свако на свој начин. Американци се распитују за

туристичке аранжмане, зову агенције и резервишу егзотичне

дестинације. Гатарбајтери траже најјефтиније авионске карте за своје

постојбине и распитују се код рођака за цену грађевинског матерјала и

мајсторских дневница. По неко и за цену мермера и изградње

споменика.

* У ''Српском клубу'' на дочеку Нове године избила је туча. У

албанској кафани, на истом дочеку, један мртав. Дефинитивно смо

довољни сами себи. Заједно смо само ефикаснији у остваривању свог

бесмисла и ништа друго.

* После пола године боравка у Њујорку од мог ''америчког сна''

остала су само кошмарна буђења.

Page 122: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

122

* Цео дан чекам поруку из Србије. И ако не знам ко би је и како

послао, нити слутим какве би садржине могла бити. А ипак је чекам.

Цео дан.

* Купио филмску енциклопедију ''1001 movies'' коју је сакупио и

саставио Steven Jay Schneider a у којој су од наших поменути Макавејев

са ''Мистеријама орга(ни)зма'' и Кустурица са ''Подземљем''. Од кога је

и ово је превише.

У једној другој књизи коју сам купио у антикварници и која носи

наслов ''A pictorial history of sex in films'' коју је написао и опремио

Parker Tyler још 1974 године помињу се такође ''Мистерије'' са сликом

прелепе Милене Дравић.

* Од Ђуру сам данас чуо нови ''српски бисер'' (већ помињани

''шумадијско-моравски шмек''):

''Прејеба ме, док си рек'о пиксла''.

Други би компликовали па би казали:

''Преведе ме жедног преко воде'';

или:

''Удари ми нож у леђа'';

или:

''Издаде ме кад сам се најмање надао'';

Београђани би пробали са:

''Уради ме'', што може да има друго значење које нас сада не

интересује.

Ђура: јок!!!

Неко би написао цео есеј о томе како га је преварио онај коме је

веровао или у кога се макар није надао али ни после сто страница не би

достигао Ђурину јасноћу и сликовитост.

Антипод од ''прејеба ме'' јесте ''недојеба ме''; никако није ''не јеба

ме''. Јер ако те неко ''не јебе'' за ништа онда и јеси нико и ништа.

Између ''прејебаног'' и ''недојебаног'' читава је филозофија

људског битисања и односа међу људима у неком друштву и систему.

То је читав простор у коме се дефинише стање духа и бића, система

вредности - ако ћемо прецизно.

(Ђура је аутентични српски мислилац).

Page 123: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

123

Разлика је и између ''кецања'' (''нема кој да пеца'') и овог другог.

Кад те неко ''кеца'' ти то и очекујеш од њега, браниш се колико можеш,

не вртиш дупетом, не запиреш се ни би ли му огадио и свестан си да ти

то ради јер му се може (и то би њега исто ''кецо'' да можеш ако не и

више).

''Прејебавање'' је нешто друго. Оно не значи да те је неко ''много

јебо'' већ да уопште то није требао да чини. ''Јебање'' је физички акт,

''прејебавање'' је духовна категорија.

Ту је и ''подјебавање'' кад те неко из потаје и курвиски ''ради''. Па

онда ''зајебавање'' исто те ''ради'' само то јавно чини. Па онда ''прцање''

кад те ''ради'' на кашичицу. Дакле понављам, све су ово радње које

немају везе са сексом. Па тако нема везе са истим и кад те неко

''измрда'' - то је кад те ''ради'' транспарентно и са благом дозом насиља.

Постоји на крају и оно ''јебе ме па ме растура'' што би била

синтеза свега већ претходно наведеног и ''не јебе ме ни два посто'' што

је антитеза горе поменуте синтезе.

* Година једна. Десет дана. Пар месеци. И неколико сати. Кад све

збројим. Или све спојим. Може ли стати? У ране јаде? Ил' позну

мудрост? Јер ја не стојим. Само постојим. Тако се надам. У своју

лудост. И ту могућност. Да можда прође? По некад дође. Литар

спокоја. Кило односа. Кубик стања. Да кући бежим. Почетак да стане.

Па бацим дане. И ноћи кренем. Ја трошим туђе. И смишљам своје. Да

признам победу. Уновчим пораз. Потпишем признање. Вратим

одликовање. Потражим ороз. Побледим скроз. Без икаквог смисла. Ко

песма сувисла. Махнем крилима. У инат живима.

*

Можете ли да замислите какво је то психичко и ментално стање

(мада, можда и можете на основу претходних редова), ипак, кад у три

сата ујутро, неиспаваном, уморном и нервозном до бола, не излази из

главе бројалица из детињства уз коју су девојчице ''цупкале'' преко

ластика (на наше задовољство због могућности да вирнемо под

сукњицу, мада ми то у овом периоду слабо пада на памет) и коју мозак

безброј пута понавља:

''О-мони-мони-ма

академи-физифа

физи-фа-фа-фа

копен-ха-ха-ха

Page 124: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

124

уни-епе-епе-епе

уни-цепе-цепе-цепе

уни-во-во-во

Мики-мо-мо-мо''.

Пробајте себе да замислите у мрклој ноћи, у највећем граду на

свету, са оваквим кошмарима у глави?!?

Јесте пробали?!?

Шта, не иде......

*

На улици купио књигу: ''History of Germany - by Frederick

Kohlrausch'', штампану 1864. у Њујорку од издавача ''D. Appleton and

company''.

Цена: 1 долар.

Издавачка кућа постоји и дан данас.

*

''Ен-ден-дина

сава-рака-тина

сава-рака-тика-така

бија-баја-бух''.

*

Пита ме неки Арапин који је очигледно доста дуго у Америци,

пита ме дакле у клозету, онако пишајући:

''Је ли Милошевић убио много Албанаца?''.

А ја му, исто тако пишајући, одговарам:

''Не знам''.

И стварно, написао сам књигу о томе, знам приближан број

убијених на обе стране а данас, после ''оваквих'' питања уопште нисам

начисто: ''је ли Милошевић убио ''много'' или ''мало'' Албанаца?!?

Колико је то ''много''? А колико би се рачунало да је ''мало''? Не стигох

да питам ни овога што ме питао: колико је по њему ''много'' а колико

''мало''?!?

Забога!!!, ради се о људима, о убијеним, ко год да су и на који

начин су уморени. Смрт је смрт. Нема везе са тим нација, вера а

поготово број. Свака смрт је идивидуална патња и бол. Индивидуално

страдање. Свако индивидуално страдање због изазваног ратног

безакоња јесте колективни злочин.

Ако је ''мало''- је ли требало још?

Page 125: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

125

Ако је ''много''- кад је требало да стане, до које цифре ''мало''

прелази у ''много''?!? На крају ме мучи и дилема: је ли Милошевић

долазио викендом да лично ''убија'' Албанце или је то чинио

свакодневно?!? Он је ипак био човек у годинама, заузет многим

обавезама па не знам како је стизао?!?

Не, уопште нисам буквалиста.....

* Супервајзор пита Џерија:

''Хоћеш ли да радиш за ''Мартин Лутер Кинг'' празник?''.

А он му одговара:

''Јеси ли нормалан, па ја сам једини прави црнац у смени!!!''.

*

''... нисмо имали ништа а опет смо имали све...''

''Доли Бел''– Кемал Монтено

*

''Екете-бекете

кликер-бе

абе-швабе

до-мене

еца-пеца

до-петлића

бам''.

* Просечан Американац реч ''fucking'' за једну минуту употреби

око пет пута, за један сат око триста пута а дневно је изговори око три

хиљаде пута.

* Кад год прођем поред обезбеђења зграде црни лабрадор који је ту

да намирише евентуално присуство експлозива дигне шапу у знак

поздрава. Заиста.

*

Page 126: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

126

Много ме нервира њихова раздраганост и усиљено а ипак

искрено добро расположење петком. За тај један дан живе шест

осталих. Мало је то за добар живот: мало је један дан недељно.

* Американци свих сталежа, социјалних слојева и интелектуалних

нивоа воле да ''ришкају'' по ђубришту и носе кући ствари за које мисле

да ће им требати а које је неко бацио. Оне им тако стоје месецима и

годинама по подрумима и оставама а онда их после неког великог

спремања и они једног јутра оставе ђубретарима на улици. Неретко се

деси да баш у том периоду прође неко коме ће баш те ствари

''затребати''.

* Морам признати да ми кафана врло често недостаје. Права српска

кафана. Институција кафане. Филозофска позадина кафане. Кафана као

смисао. Кафана као уметничка вокација и локација.

Ја сам човек кафане. Праве кафане. Простора који ти не значи

само као место где се пије или једе, већ где се разговара, преговара,

ствара, љути или воли. Где се живи. Кафана, баш кафана. Мене не

интересују места где ћеш бити услужен пићем и јелом. Интересује ме

место где ћу проводити своје време са разлогом. Недостаје ми да немам

довољно пара за пиће а пије ми се. Што више пара у џепу имам то ми

се мање пије. И супротно.

Недостаје ми српска кафана у Америци. Недостају ми људи из

кафане у Америци. Друштво са којим се ''ваташ за гушу'' око плаћања,

они људи који највише плаћају а не улазе у кафану ако немају да плате.

Недостају ми досадни пијанци са суседног стола који малтретирају све

присутне својим пијаним трабуњањима.

Кафана је је мајка уметника у Србији. Да није кафане српска

историја књижевности била би сиротија за пола дела у задња два века.

Много песама би недостајало. И романа.

Недостаје ми оно: ''ајмо на по једно пиће'', у сред бела дана, у

сред радног времена, после свадбе или сахране, пре пута или одласка

на славу. Или оно: ''још по једно, па да идемо''. По некад и: ''слободно

ти донеси ако неће он- ја ћу''.

''Конобар промени пикслу !!!''.

Конобару: ''узми и ти нешто''.

Page 127: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

127

Прави кафанац ће пити цео дан и пиће му се још цео дан али

никада неће узети пиће за неким по систему: ''узми моје ја стварно не

могу више''.

Недостају ми оне кафане где је све около отрцано и прљаво али

су чаше и тањири увек беспрекорно чисти. Белих и црвних

конобарских блуза, наравно, оних са великим џеповима за црне кожне

новчанике.

Највише ми недостаје оно: ''извини, немам ситно'',

(наравно да ти конобар никада неће персирати али ни ти њему), и

оно моје: ''нема проблема, задржи кусур'' (који је он већ задржао). По

некад и конобар донесе ненаручено пиће: ''од мене'', па донесе своју

чашицу и куцне се са нама. Уопште не залазим у бирцузе где конобари

не пију заједно са гостима.

Једино још у Србији може да ти се деси да ти приђе сасвим

непознат човек у препуној кафани и пита те јел' може да седне за ''твој''

сто и попије пиће. Кад му кажеш да може (наравно) он обавезно наручи

пиће и теби. Овде се пије у мрачним баровима, углавном сам узимаш

пиће за шанком, не смеш да пушиш у бару, више пију по кућама

викендом, онако класично алкохоличарски и утучено. Не пију из

задовољства него да бар мало побегну из сурове стварности.

Недостаје ми кафана исто онолико колико ми и све остало

недостаје. Све ми недостаје а ја ето о кафани......

* Амерички председник Буш обратио се нацији, а мој син је добио

домаћи задатак да чује шта је говорио па сутра да то преприча у школи

баш онако како смо ми морали да препричавамо ''вечерњи дневник'' на

јутарњој смотри у војсци. Обратио се не би ли образложио нацији

''нови приступ'' ирачком проблему који је толико погоршан (и

''проблем'' а богами и ''приступ'') да ни најцрњи песимисти нису

рачунали са оваквом варијантом. Мир није успостављен, ни трага о

оружју за масовно уништење, Садама Хусеина су обесили у маниру

најбољих и најбржих линчова ''дивљег запада'', десетине мртвих

свакога дана, што Американаца што Ирачана, беда, сиромаштво и глад

у једној од најбогатијој ресурсима енергената земљи. И какав је ''нови''

и ''генијални'' план и приступ??? Врло ''оригиналан'' и примерен

интелегенцији и говорника и оних којима се говори: Буш је затражио

још пара и додатних ''дваестину 'иљада'' војника. Како је само успео да

се сети и то смисли: свака му част.

Page 128: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

128

* CNN емитује у својим екслузивним терминима (а скоро су сви

екслузивни, верујте ми на реч) промотивне спотове о Србији. Видите,

за пола милиона долара не смета им таман да је све и истина да смо

геноцидна држава па самим тим и народ. Шта ли су онда спремни да

прикажу за много, много, веће паре?!? Па скоро све оно што су

говорили о Србима и Србији деведесетих година. То је одговор - то

раде за много више пара.

*

“The Oxford companion to American Literature” by James Hart,

1956.

Цијена: права ситница.

* Једна ме Хрватица, на послу, сестрински послуживала и нуткала

доручком. Стекао сам утисак да негде далеко, тамо према нашим

крајевима, има она неког свог и рођеног и да се ужелела да му пружи

мало пажње и љубави. Могла је она изабрати и неког другог да јој буде

''медиум'' али је желела да своју пажњу према некоме преточи у речи на

свом језику. Није јој сметало што је она говорила хрватски а ја сам је

слушао на српском. Било је битно са се разумемо.

* Ишао да се учланим у ''јунију'' после свих законских рокова које

сам морао да прођем то јест да проведем на послу. То је доста важна

ствар у Америци због бенифиција које се састоје у бесплатном лечењу,

плаћеним годишњим одморима, слободним данима и празницима

(такође плаћеним) и на крају као једна правна и остала сигурност у

односима послодавац - радник, где се синдикат појављује (бар на

папиру) као заштитник права својих чланова.

Међу људима у Америци влада мишљење да ''јунија'' заиста

штити интересе радника. Ја мислим да није до краја тако. Наравно,

говорим о финесама а не генерално. Синдикат је једна специфична

компанија која се бави инвестицијама и ко зна још са чиме. Врло добро

је позната прича о настанку синдиката, о томе које касније преузео

контролу над њима и верујте то је и истина и није се много променила

до данас. Наравно да су се форме промениле али су ''владари из сенке''

исти. Може се такође рећи за ''јунију'' да је политички фактор, нешто

као ''трећа'' америчка партија. Ипак, те бенифиције су итекако важне и

Page 129: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

129

оне колико толико олакшавају живот човека у Америци а богами по

некад и спасу по који. Деведесет процената грађана не би могло да

подмири медицинске трошкове да нису обухваћени тим програмима

заштите, највише од стране синдиката. Али и неким другим социјалним

програмима. Разболети се овде без права на бесплатну здравствену

заштиту а при томе бити обичан грађанин који живи од свог

(мукотрпног) рада значи исто што да си препуштен Богу и самом себи

да некако победиш болест. Или да даш све (под условом да имаш,

наравно) што си деценијама одвајао од уста а не би ли нешто уштедео

за само неколико прегледа и интервенција мањег обима.

Ипак, био сам у пар наврата сведок када је синдикат стајао у

заштиту радника и био веома ефикасан. Најбитније је да радник није

прекршио ни једно правило. Синдикат онда шаље своје опуномоћенике

и адвокате. Чак су мог пријатеља после тога данима звали да провере

да га неко од менаџера не малтретира и да ли је и даље на свом радном

месту.

* ''Прејебаше'' и мене за неке паре на послу, има неки дан. Сад

знам како се осећао Ђура ономад.

* Момак са којим проводим највише времена на послу и који ми се

доста ''нашао'' Мет Мор, (п.... а!!!, п...а!!!), је рођен истог датума кад и

ја: 26. јануара. Додуше пар година касније. Он каже: ''свет је мали'', а ја

не могу да му кварим филозофску инспирацију чињеницом да сам ту

реченицу и мисао већ ''искористио'' у књизи. Па нека се и поновим због

њега. Још ме саветује да преведем неку своју књигу на енглески и тако

зарадим силне паре овде у Америци: ''Видиш колико се обогатила она

жентурача са Харијем Потером?!'', саветује ме питањем. Ја му

одговарам да ''пишем искључиво за славу а не за новац''. Он онда

љутито одмахује руком и одлази. Чујем како за себе и са чуђењем

понавља: ''glory!?!, glory!?!''.

* Ти овде не можеш ''сам изађи пред бандите''. Јер да би то урадио

мораш узети слободан дан који ти нико неће дати и који немаш. Овде

си ''нико и ништа'' па немаш право да изиграваш хероја. Ако га пак и

узмеш, мисли се на тај дан, онда немаш пара за кирију и за храну. А

немаш снаге ни за обрачун после свих перипетија и понижавања око

Page 130: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

130

тог посла. Овде можеш бити или мрцина или криминалац, ако си

фукара. Трећег нема, не можеш бити човек на свом месту, усправан и

достојанствен. Богати су већ нешто друго.

* Добио од Марка за рођендан предивну и скупу монографију

''Pompeii''.

* На антиратним демонтрацијама у Вашингтону учесници су

''цупкали'' уз музику Горана Бреговића и његовог хита ''Месечина,

месечина''. Демонстранти су захтевали да се не шаљу додатне трупе у

Ирак као и да се постојеће повуку из Ирака. Песма је свирана уживо,

додуше у трубе су дували Американци а не Цигани и верујем да већина

демонстраната није знала да су управо Американци бомбардовали

земљу из које потиче та песма и њен аутор. Ако ћемо право: и једну и

другу земљу.

* Пре свега због мешовитости култура (мада би прикладније било

рећи: некултура), због негативне стране америчких ''каубој манира'' и у

последње време доминатно ''латино'' елемента на свим старосним

границама, свим социјалним групама и нивоима друштва влада

неписано а у пракси обилато коришћено правило: да јачи треба

обавезно да кињи слабијега, ма шта се и под којом формом

подразумевало под појмовима ''јачи'' и ''слабији''. И тако од школских

дана: најачи грубијан у одељењу удара ћушке коме стигне а највише

оним најслабијим. ''Најслабији'' онда заврши школе па под

комплексима из детињства кињи све слабије позициониране у

хијерархији компаније (или чега већ) где ради. Неко ће рећи: ''па тако

је свуда, тако и код нас'', и биће само делимично у праву јер код нас с'

времена на време прискочи по који старији брат или ујак па очита

лекцију грубијану док код њих свако гледа своја посла па макар био и

род рођени. Овде се више цени браство ''по шприцу'' и ''по банди'' него

оно право. Оно што подразумевају под ''сестринством'' не смем овде ни

да поменем. На сасвим супротној страни је она карактеристика

''каубојштине'' о којој сам раније говорио. И скоро да нема ништа

између.

*

Page 131: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

131

Био сам у великој заблуди када сам стизао на ову страну по

питању односа на послу. Амерички мит о раду је доминатан код људи

''источноевропскокомунистичке'' провинијенције. Тај мит се отприлике

састоји у следећем: у Америци се много ради (што је тачно), уз много

рада временом се може нешто и зарадити (што је донекле тачно јер

нико не рачуна колико је зарађеног оставио овде) и најзад ако много,

добро, поштено и пожртвовано радиш: напредоваћеш на послу (е, то је

већ заблуда која се у мени укоренила и овде расплинула, другим

речима ''дозвао'' сам се памети). Овде, као и у Србији, радити можеш и

тако и онако (само што овде не можеш дуго радити ''онако'' него само

''тако'', другим речима овде ти се зна минимум испод којег не можеш

што није случај Србијом). Али ако хоћеш да напредујеш на послу

мораш бити полтрон, улизица, лажов, провокатор, цинкарош.... и

мораш радити много, добро и поштено. Верујте ми, знам шта причам.

* Не сањам уопште Лазаревац. Само Исток и то сваке ноћи. Људе

из Њујорка сањам у Истоку. А размишљам углавном о Лазаревцу и

Београду.

* Много тога ми је сметало док сам живео у Србији. Између

осталог и скоро највише то што углавном владају и о нечем се питају

''сељачине''. И то на свим нивоима: месне заједнице, општине,

библиотеке, предузећа, државе. А онда сам дошао овде и схватио да је

све исто осим што су овдашње ''сељачине'' веће по самим

карактеристикама ''сељаштва'' (у духовном смислу) од наших домаћих.

Није ни чудо већа је држава, силна сила. И што су овде у питању

''сељачине'' са свих страна света, интернационалне, за разлику од

тамошњих искључиво српских гегула.

* Набавио пиратски ДВД са филмом Саше Коена ''Борат''. Једно

тотално лудо остварење једног полулудог, ипак: уметника. У филму

Казахстанци живе у Румунији а причају Пољски али то нема везе осим

што сада сви туже аутора. Музика у филму је позајмљена од Горан

Бреговића (опет он) и то она из ''Дома за вешање''. ''Скинуо'' је разне

слојеве Американаца тако тачно и прецизно да по негде та јасноћа и

голотиња слике боли. Невероватно је како је успео да их у потпуности

и истинито одслика само снимајући их и постављајући им банална

Page 132: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

132

питања. Он на ''родеу'' виче како ће Американци убијати жене и децу,

публика му отпоздравља, они заправо и не слушају шта прича, њима се

може говорити све и свашта и они ће механички понављати. Он тражи

од продавца оружја најбољи пиштољ ''за Јевреје'' а продавац му

објашњава, озбиљан и ''професионалан'', који да узме.

Није све ово важно за моју поенту, то помињем успут, важно је

да сам купио ''пиратски'' диск и да сам за неколико долара по комаду

могао да набавим скоро све актуелне хитове. И то врло високог

квалитета. Зато би неке персоне требало да престану са кукањем тамо

код нас како уметност у Србији не може да живи због пиратерије. И да

је пиратерија само код нас присутна јер смо забога заостали и затуцани.

Нико више у свету не живи од продаје дискова: ни музичари, ни

филмаџије. А као што видите пиратерије има свуда. Треба ''напунити''

филм спонзорима и рекламама а затим филмом напунити биоскопе

широм света. Треба напунити концертне дворане. Треба имати јаке

телевизије које ће продуцирати пројекте због јаких рекламних уговора

итд. Поједини назови уметници у Србији још и треба да буду захвални

пиратерији јер на други начин и не би стигли до публике која се брзо

покаје у већини случајева и за тих пар десетина датих динара за

пиратско издање.

Е, сад, ваљда и они под утиском Коеновог филма и чињенице да

је користио наведену музику која се може крстити и као наша и свим

тим галиматијусом на релацији Казахстан - Румунија - Америка,

техничари са CNN-а монтирајући промотивни спот о Србији који су

касније и емитовали на истој телевизији утурили су у позадини уместо

српске неку казахстанску националну песму. Да скандал буде већи,

утурили и једну румунску цркву. Грешка је убрзо исправљена, CNN се

извинуo и поклониo Србији двоструко више емитовања од плаћених.

Хвала Казахстану и Румунији........

ПС

Већ првог викенда приказивања у биоскопима филм ''Спајдермен

3'' зарадио је око 146 милиона долара. Првог понедељка након тог

првог викенда ја сам у свом стану гледао ''пиратску'' верзију. О

''Пиратима са Кариба - 3'' нећу ни трошити речи, мада и не би требало

да ме негде не ''намирише'' ФБИ јер су ово ипак ''федерални''

прекршаји.

*

Између ''пете'' и ''медисон'' јутрос ми је процветала једна Жеља.

Развила се у снажну и разнобојну Жудњу.

Page 133: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

133

* Читам у једном магазину текст који је настао као последица

истраживачког пројекта дотичног новинара а који је узрок

забринутости јавног мњења и власти услед чињенице да њујоршки

ватрогасци на својим ормарићима за пресвлачење (locker) углавном

више не држе америчке заставе. Како то да ''хероји 9/11'', како их овде

сви зову, немају потребу да се на месту где се свлаче и облаче

легитимишу националном заставом? Чак се и градоначелник Блумберг

огласио поводом тога. ''Шта није у реду?!?'', питају се сви. Јер они

америчку заставу стављају свуда: од бакалница, бензинских пумпи и

секси шопова до рукава на униформи сметлара (или да се изразим

једним социјалистички-самоуправним плеоназмом: радника градске

чистоће). Код нас у Србији кад негде, не дај Боже, и окачиш нашу

државну заставу прогласе те таквим примитивцем и затуцаним

националистом да те више не могу опрати ни Дунав а богами ни (Св.)

Сава.

* Првог фебруарског викенда већина жена у Америци може на

одмор. Нико их неће хтети, нико их неће чак ни погледати. Игра се

''Super bowl'' у Мајамију између чикашких ''Bears''-а и ''Colts''-а из

Индијанополиса. 41-и по реду. У недељу ће све мушке очи бити упрте у

тај догађај. Појешће се небројена пилећа крилца и попити океан пива.

Како ће само сви бити нервозни у понедељак после оваквог

опуштања?!?

ПС

Победили су ''колтси''. Постављени су неки преседани: ''тач даун''

(touchdown) у првој минути и први тренер афроамериканац (како они

овде воле да се фемкају) који је узео ''супербол''.

* Од Шпање:

''........Шта да ти кажем, код мене нема ништа посебно. Био сам

у Француској на изложби и све је био ОК. Тренутно ми је изложба у

Београду, НУ ''Божидар Аџија'' и траје до краја овог месеца. Онда

одмор и ловна сезона......''.

*

Page 134: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

134

Сенаторица Њујорка Хилари Клинтон започињући своју

председничку кампању у странци ватрено се залаже за повлачење трупа

из Ирака и иступа као огорчени противник рата, мал'не ко неки

пацифиста, боже ми прости. Жестоко критикује актуелног

председника. Исто толико жестоко колико се и ономад залагала да се

Србија затре и сравни са бомбама. Звала је свог мужа из Африке а у

сред афере ''Левински - Овални кабинет'' и дословце му казала: ''Или

бомбардуј Србију и скрени пажњу са афере или спреми папире и паре

за развод''. Тако је ''стигла'' демократија на Косово. А Монику брига за

демократију: она још чува своју кошуљу на којој су трагови сперме

једног америчког председника.

Кад већ помињемо Клинтона и његове ''љубавне јаде'' (па 'ајде да

до краја будемо прецизни: и његову сперму) он је опет у жижи

интересовања јавног мњења због новоткривеног скандала. Наиме

процуреле су информације од неких чланова обезбеђења па је то неко

после турио и у књигу да је Клинтон у ''Овалном кабинету'' доста често

''поваљивао'' богаташицу и донаторку ''Демократске странке'' Дениз

Рич. Није јој замерити и ако јој је муж милијардер тај дека ипак има

око осам банки. Па се Били ту нашао да припомогне. Па тај је изгледа

овејани јебач. Питање је само ако Хилари победи на председничким

изборима: како ће она користити тај сада већ познати сексуални храм

под називом ''Овални кабинет''. Са Вилијемом сигурно неће.

* Желим да кроз прозор видим нехармонично и несиметрично

пободену бандеру у комшијском дворишту преко пута за коју је

привезана коза којој свакога дана отпусте по мало конопца тако да

равномерно и редно пасе траву...

* Ахтисари, тај чова са лицем ''доброг комшије'' који је

својевремено претио да ће сравнити Београд са земљом и који је један

од активнијих чланова ''Међународне кризне групе'' Холбрука,

Олбрајтове и остале белосветске балафурдије, најзад је изашао са

својим ''генијалним'' планом за Косово а за који су сви упућенији знали

како ће изгледати још пре пет година. Тако је тај ''мислилац''

предложио да Косово добије фактичку независност али да се то нигде

јавно не помене у документу. Ја сам давно изгубио илузију да

међународном политиком владају људи од памети. Знам да се туда

крећу углавном подмитљиве и арогантне барабе али се увек понадам да

Page 135: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

135

ће се ипак некад и негде појавити неки изузетак, тек да разбије

монотонију. И никада се то не деси. Елем, тај документ је фактички и

правно документ независности. И наравно противречан је због

дугогодишњег талога пристрасности, лицемерја, непринципијелности и

још којечега, дакле у то кало се заглибио и ћопави скандинавац: наиме

он нас уверава да ће Косово бити бити једна мултиетничка заједница у

којој ће се на највишем нивоу поштовати људска права и примењивати

европски закони а са друге стране предлаже да се верски објекати

малтене опашу бодљикавом жицом и тако очувају. Господине, ако на

Космету створите друштво онако како тврдите да ће бити чему онда

мере обезбеђења? Да ли се и код вас у Финској културни и историјски

споменици чувају тенковима и жицом? Чему то кад сте ''донели'' на

Космет мир, благостање и равноправност? То је зато што ни Марти

нити било ко на свету искрено не верује да ће се тамо постићи икакав

напредак и да ће Шиптари поштовати макар и минимум било којег

закона. Космет никада неће бити никаква независна демократска

држава већ једино балканска Колумбија и европски Авганистан. Најзад,

документ је непотпун и ступидан и зато што ни на једном месту није

наведен нити један пример или преседан у целокупној светској

историји а који би макар сличио овоме што нуди Марти Мистерија. И

држава Србија мора да се отрезни и схвати да су сви рокови прошли,

све наде у макар мало добре воље страних сила су потопљене. Готово

је. Рат мора да почне. Рат који ће бити неконвенционалан и коме мора

претходити ужурбано тражење савезника. Дипломатски рат. Културни

рат. Медијски рат. Не смемо више ништа и од никога очекивати но оно

што желимо мораћемо за то својски да се помучимо.

Овамо, исто као и пре...

''Њујорк тајмс'' (The New York Times) је нешто зуцкао о подели

Косова из пера једног активнијих учесника то јест саветника још у

Рамбујеу, сада неког предавача или шта већ. Мислим ипак да су ти

текстови у служби ''амортизације'' предстојећих одлука које ће бити

дебело на штету Србије.

''Вашингтон пост'' (The Washington post) са друге стране чврсто

заговара и пропагира независност, само веле да се некако премости

''крути став Руса'' а између редова се може прочитати да их баш брига

за став Срба. И он је крут, ама ништа.

Званични Пентагон је поздравио Ахтисаријев план ''као фер и

избалансиран''. После њихових бомби заиста све изгледа фер и

избалансирано. Званични Пентагон и Бела Кућа познати су по својој

''демократској опредељености'' кроз своју историју. Тако им није

Page 136: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

136

сметало да и поред тога што је Франко тада био једини фашистички

диктатор на кугли земаљској инсталирају војне базе у Шпанији 1953.

Годину дана пре тога примили су и Португал у НАТО и ако је тада том

земљом такође диктаторски владао Антонио де Оливера Салазар. Није

им сметало нити што их је као један од ретких тада у свету у

вијетнамском рату подржавао лично диктатор Филипина Маркос. Па су

доводили у Њујорк 1957 Нго Дин Диема који је тада свакако био

недемократски председник Јужног Вијетнама. Ни да подржавају

Батисту који је био већи диктатор на Куби чак и од Кастра. Нити да

свог дојучерашњег пријатеља Шаха Резу Пахлавија руше уз помоћ

Хомеинија. Нити је било срамота да Никсон посећује Мао Це Дунга. И

тако даље и тако даље. Тако им и данас не смета да подржавају

албанске терористе и да стварају прву терористичку државу у Европи

као што им у време није сметало да то раде са Талибанима стварајући

терористичку државу у Азији.

*

Купио солидно опремљену књигу ''TYRANTS – HISTORY’S 100

MOST EVIL DESPOTS & DICTATORS'' коју је написао неки мамлаз кога

овде нећу ни да помињем поименице. Ни књига није нешто нарочито

осим опреме али је мене заинтересовала због једног детаља (погађате

ког) па сам је зато и купио. У друштву (између још стотину осталих)

Александра Великог, Калигуле, Атиле, Џингис Кана, Краља Џона од

Енглеске, Великог Инквизитора Торкемаде, Влада Цепеша Дракуле,

Ћезара Борџије, Ивана Грозног, Катарине, Луја XVI, Максимилијана

Робеспјера, Наполеона, Кајзера Вилијема, Лењина, Перона, Стаљина,

Мусолинија, Чан Гај Шека, Хитлера, Франка, Мао Це Дунга,

Хомеинија, Енвера Хоџе, Пиночеа, Чаушеског, Бокасе, Кастра, а

између неизбежног Садама и још неизбежнијег Гадафија, нашао се и

Слободан Милошевић (интересантно је да Тита нико не помиње као

потенцијалног диктатора, нити као тиранина нема ни једног турског

султана тако да по аутору ове књиге испада да је Отоманско царство

била демократска творевина). ''Налупао'' се дотични списатељ свега и

свачега, оптужио Милошевића за што-шта онако ''обашка'' и уопштено.

Једине бројке које је поменуо у целом тексту односе се на 200.000 Срба

протераних из Хрватске (?!?) па би можда било логично да у том

контексту помене и Туђмана као и 20.000 мртвих (не каже се ни где, ни

кога, ни када). Колико је аутор ''обавештен'' о свему говори и детаљ из

текста где каже ''да је Милошевић протерао Муслимане са Косова па је

Page 137: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

137

зато НАТО интервенисао''. Што се тиче наведеног друштва: па није ни

лоше наћи се поред Александра Великог и Наполеона Бонапарте.

У истој књижари купио и енциклопедију о ножевима (''100

Legendary knives'', као што видите овде мора све да буде округло и око

стотке) у којој срећом а обзиром на саму симболику ножа не помињу

ни једног Србина. Бар то.

У поменутој књижари ''Barnes&Noble'' на два спрата свега и

свачега. Књиге су поређане и сортиране по одређеним тематским

целинама али и поред тога тешко је снаћи се у том мноштву. Слатко

тешко. А, има и слаткиша и кафе. Доста људи. Они стоје по

ћошковима, седе или леже на патосу и читају. Неки донесу столове и

столице на расклапање па седе и раде користећи литературу. Један је

овог прохладног зимског дана слатко спавао у неком углу. Нико не

обраћа пажњу на њих и чини ми се да менаџмент свесно гаји такав

имиџ. Упоређивати са књижарама по Србији не могу. И по простору а

поготово по понуди. И још нешто: по цени. Овде су књиге доста

јефтиније и то не само упоређујући стандарде него и по самој

фактичкој цени.

* У Америци све чините само се не разбољевајте ако немате

осигурање. Па ни тада. И док се код нас пензионери, који доживљавају

своје нове младости по болничким чекаоницама, буне због

партиципације од десет динара мени су данас тражили за кутијицу

обичних пилула против кашља (коју не покрива осигурање) целих 70

долара. Тражили су али их нису добили. Пићу врућих чајева. Још боље:

пићу врућу ракију. Можда пијан лакше преболим и неке друге бољке

које ме овде муче. За преглед код очног лекара и саме наочаре око 700

долара а кукао сам што морам да дам пар хиљада динара у Србији јер

сам узимао само најквалитеније рамове.

* Ипак, треба знати: Америка није Њујорк. Њујорк није посве

типична Америка. Њујорк је за себе, и: по себи. Само неколико

десетина миља даље од Њујорка ви срећете другу Америку. Да не

причам о њиховим забитима. Научити и навикнути се на живот у

Њујорку не значи да аутоматски можете живети у другим деловима

Америке. Чак ни у великим градовима. Бити типичан Њујорчанин и

типичан Американац - то није једно исто. Може да буде слично али не

може да буде исто. Зато њујорчане и не воле баш много у другим

Page 138: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

138

деловима Америке. Отуд и она чувена крилатица: ''Yenki, go home''.

Другим речима: идите кући па тамо будите оно што јесте, будите

њујорчани.

У овој цртици о типичним њујорчанима, њиховом карактеру и

навикама, њиховим специфичностима, психичком и менталном склопу,

наравно да нема места досељеничким хордама из задњих тридесетак

година. Двадесет до тридесет година живота на Менхетну можда може

да вам обезбеди улазницу за епитет: Њујорчанин.

*

Одувек су ме фасцинирали мостови. Мислио сам: ако већ

фасцинирају Андрића, што не би и мене?!? Можда се тако ваља да би

се постало добрим списатељом?! Тако сам заволео мостове а да ни сам

не знам зашто. Осим ако је довољан разлог и аргуменат ово са

Андрићем.

Од источких мостова (познати ''Каменити мост'' који је неко

осамдесетих година срушио да би направио једно реалсоцијалистичко

чудо са косовским карактеристикама: наиме сивило је доведено до

перфекције), преко београдских мостова ето стигох да видим и

њујоршке.

Мостови Њујорка као и сам Њујорк: велики и функционални. И

они су на неколико спратова и нивоа. Мост је сам по себи ''чудо'' -

њујоркшки мостови су светска чуда. Мост је по симболици

многозначан и хиперболичан: у Њујорку је мост ипак само практична

ствар и служи да људи брзо и безбедно пређу са једне на другу страну.

Ево највећих:

''Brooklyn Bridge'' је саграђен 1883.

''Willis Avenue Bridge'' је саграђен 1901.

''Williamsburg Bridge'' је саграђен 1903.

''Manhattan Bridge'' је саграђен 1909.

''Goethals Bridge'' је саграђен 1928.

''George Washington Bridge'' је саграђен 1931.

''Triborough Bridge'' је саграђен 1936.

''Whitestone Bridge'' је саграђен 1939.

''Tappan Zee Bridge'' је саграђен 1955.

''Throgs Neck Bridge'' је саграђен 1961.

* Задњи пут сам се ''обрадовао'' због болести још 1986 када сам био

у војсци у Крагујевцу (касарна ''Радомир Путник'' у сред центра).

Page 139: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

139

Нешто су нас много ''кецали'' и ''прејебавали'' десетари тих дана, ма

било неиздржљиво. И тада због сличних проблема као и данас, са

симптомима јаког грипа, послат сам у стационар на лечење. Слатко сам

се испавао и науживао у миру и тишини болесничке собе, далеко од

касарне, устајања пре зоре и оних нездравих фискултура и марширања.

Тако и овде: због вируса грипа доктор ми је преписао лекове и обавезно

мировање. Уместо гужве и галаме и ГМ у устајања у 3 ујутро имао сам

три дана сна у коме ме чак ни дотични грип није омео.

*

У ''New York Post''-у од 9. фебруара 2007 текст:

''Pay up we’ll keep yor baby.

That’s wha a Serbian hospital told one mother behind on her

medicar bills.

Sanija Roganovic gave birth two months ago in Belgrade, but the

hospital has refused to let her take the baby home until she pays off her

$8.000 bill.

Roganovic says she has no health insurance and no way to pay''.

Истог дана само у другим и много престижнијим новинама, у

''The New York Tames''-у, на насловној страни викенд издања које има

неколико десетина страница и пет, шест додатака, текст у коме

коментатор износи забринутост због лошег стања права паса у Русији

(?!?!). Наиме, тамо се још упражњавају борбе између џукела па се

амерички ''демократски'' лист брине због тога.

И један и други текст говоре о лицемерству и хипокизији које

влада овде и које се најбоље очитава у томе шта медији преносе и шта

је самим тим и интересантно овдашњим људима. Као и код оне књиге

коју сам већ спомињао: аутор чак није погодио ни име народа за који

тврди да је пострадао.

Можда је вест из Београда по мало чудновата, по мало

нестварна, не дати бебу жени док се не плате болнички трошкови. Чак

бих рекао да је и мало вероватна. И док се у Србији, ако је вест тачна,

макар прво дете роди па се траже паре, овде ту жену не би ни примили

у болницу без осигурања или ''кредитне способности''. Као код

Радована Трећег: нема порођаја док се не дају паре.

Што се тиче текста о псима, нисам сигуран да тих дана није било

неких људских проблема негде у свету или Америци који би можда

више заслуживали да се нађу на првој страни од овога. Али они хоће да

поруче: ''овде је све идеално, ми смо се средили, за све смо се побринули

Page 140: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

140

како треба ето само још да урадимо да се поштују права паса у

Русији''.

*

Требало би можда свести и неке финансијске рачуне, не због

мене: ја их знам, него због неког читаоца који се премишља да крене

овамо и заради велике новце (мулту порадз): ''па да отвори неки

бизнис у Србији и Бог да га види''. Од када сам овде радим без

престанка. Плаћам ренту за стан, рачуне и храну и имам на рачуну 50

долара. Немам ауто, већину намештаја сам добио за џабе. Књиге су

овде јефтине. Немам мобилни телефон, користим туђи. Треба

нагласити и ово: поред тога што сам непрестано радио био сам и

солидно плаћен за почетника, то јест уопште нисам примао почетничке

сатнице већ сам одмах узимао пуне. А да, тих педесет долара на рачуну

не могу да подигнем јер је то минимум који банка тражи да би рачун

функционисао. Зато их и ''имам''.

''Знате, треба ипак имати две плате за нешто бољи живот

овде''.

''Знам, само и у Србији се може живети нешто боље са две

плате''.

ПС

Касније је ситуацију извадио повраћај од таксе, неких 7000

долара. Ту смо се освежили и осетили важним.

* Осамнестогодишњи Бошњак, избеглица из Босне, је у Солт Лејк

Ситију извршио типично амерички масакар. Из чиста мира је у

ондашњем ''Тржном центру'' побио неколицину случајних пролазника и

на крају и сам страдао од полиције. Кренуле су одмах

сензационалистичке шпекулације по овдашњим медијима: те

''сребреничке трауме'' и ако је дечко млад и не може баш да се сећа тог

времена, те ''окаснели џихад синдром'' и ако момак није викао ''алаху

акбар'' док је пуцао него је викао типично амерички ''умрите кучкини

синови!!!''.

Људска је то драма упакована у бесмиленост овдашњег живљења.

На крају, или почетку, није важно, најмање се помињу жртве. Кад

су медијски истрошили несретног момка онда су у истом догађају

нашли нешто што им се још више допада: хероја!!! Амерички

полицајац који није био на дужности и који је вечеравао у оближњем

ресторану са својом супругом, потегао је пиштољ и у каубојској

Page 141: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

141

размени ватре убио несретног младића. Тек су се тад новине

расписале...

*

Није најтеже у туђини непосредно чим се стигне. Не!!! - ти први

дани и поред изузетне компликованости нису и најтежи период.

Једноставно се тада нађете у таквом шоку да вам све физиолошке и

психолошке функције добију сасвим другачије форме. И нисте

способни да патите или да се премишљате. Гледате само како да се

снађете и преживите у тој огромној урбаној џунгли. Најтеже је између

шестог и осмог месеца. Нисте више на почетку, мало се све

стабилизовало, богами се почело о по нечему и размишљати. А опет,

још нисте довољно дуго овде да би се извукло неко искуство из тога и

да би се добиле макар назнаке шта се може очекивати даље. То је

период, што би рек'о наш (по некад) паметни народ: ''ни тамо - ни

тамо''.

* Данас се једна Амбиција смежурала у пусто Ишчекивање.

Пусто Ишчекивање се преточило у болесну Чежњу.

Болесна Чежња је кап по кап искапала у Безнађе.

У Безнађу сам тражио излаз из грешне жеље да будем Слободан у

Својим Мислима.

*

Најзад имао прилике и времена да одгледам ''Дракулу'' са Белом

Лугошијем из 1931-е после дуже времена и целог. Наиме у Србији је

скоро немогуће по некад видети и старе а добре филмове. Уживао сам

гледајући патетичне гегове од којих су се ондашњим гледаоцима по

мрачним биоскопским дворанама тресле гаће од страха. У односу на

данашње филмске ''потоке крви'' ово ми је била једна релаксирајућа

филмска викенд новела. О слици, кадру, светлости и глуми, ипак нећу

говорити - то је уметност.

* И шта се рачуна богатством у тој богатој Америци, у богатим

компанијама, њиховим зградама, код њихових великих кућа? Не

сигурно најновији системи присмотре, аутомобили или компјутери.

После пар месеци они нису најсавременији и од овдашњих богаташа

бивају замењени. Није богаство ни висина ни дужина зграде - данас

Page 142: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

142

јесте сутра није, падну акције и готово. Вредан је само по неки стари

мајстор на зиду и стварни или измишљени родослов. Уосталом као и

свуда на свету.

* Почео сам да враћам килограме. Време је да се полако почне са

паковањем.

* Jack Daniel’s-у из Tennessee-а

Пијан ко спашен

Заливен ко умивен

Сравњен ко слављен

Убијен ко рођен

Налокан и облокан

Наждрокан и смотан

Заливађен и забрађен

Накривљен омиљеним

Мортус ко corpus

Треска ко delicti

Бетон за бонтон

Риголето за повраћето

Лево и десно

Од горе ка доле

До WC шоље

Дно чаше ми прија само ако има још до дна флаше.

И на дну чаше (или флаше) ја не тражим истину, утеху и спас. Не

тражим ништа осим: четрдесет процената у води и три до четири истих

у крви.

* Ако до краја ове књиге (која је, као што вам је познато, орочена

на 365 дана у Њујорку) сретнем срећног човека или жену (изворно

срећног, са есенцијом среће која му се види на лицу, задовољног самим

собом и својим животом) онда остајем у Америци. У супротном ћу

размислити: наиме, мале су шансе да ја будем први срећник.

*

Page 143: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

143

Поново ''Sotheby’s'', аукција крајем фебруара у Њујорку под

називом ''Contemporary art'' (и поново моје несмотрно завиривање по

каталозима на столовима). Између осталих у понуди и Енди Ворхол

(Andy Warhol) и то углавном његове литографије, водене бојице или

разни матерјали лепљени за папир, другим речима ''ајде још то што је

остало да се распрода''. Најскупље понуђени ''папир'': ''Untitled (Red

Cat)'', чија је почетна цена 40.000 долара.

* Нису лађе потонуле. Оне нису могле да плове. Па ни да тону.

Насукане у свом смислу бесмислене су идеје.

* Ако ништа друго а оно сам се за ово време проведено у Америци

нагледао добрих, старих вестерна, класичних вестерна, вестерна без

икаквих претензија. Наше телевизије су одавно изгубиле манир да

пронађу по некад неки термин и за филмску класику. А термини су

познати из времена нашег детињства када смо имали једну али вредну

телевизију. Вестерн најлепше ''легне'' у недељу, отприлике око десет

ујутро – ако је црно бели, или: у недељу послеподне око пет – ако је у

колору.

*

Амерички писац Норман Мајлер као безнадежни кандидат за

градоначелника Њујорка, на питање бирача како, ако победи, мисли

уклањати снег са улица, надахнуто је одговорио: ''Пишаћемо по

њему''.

Ала га ми најебавамо у фирму кад почне да пада снег. И ја и

Ђура. Ем је ладно, ем нас ''кецу'' и све остало. Ни да пишамо немамо

времена кад пада снег. Али овде не сме остати снега на тротоарима и

платоима. Казне су велике а тужбе од оних који поломе по који

екстремитет : изгледне. Да се не би ''прејебавали'' са њима они нас

''зајебавају'' са чишћењем. Гледам бре временске прогнозе ''ко озебо

сунце'' и чекам кад ће више јебено пролеће.

*

Благо се отровао од амонијака на послу па цео дан ''бљујем'' крв.

Тако ми и треба: 'тео сам да видим света.

*

Page 144: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

144

''После пичке, после вина – најслађа је домовина''.

Овај наискренији родољубиви стих волела је често да ''раби''

једна моја цимерка из ''студењака''. И била је у праву. Само није знала

оно што ја сада знам: само све заједно, сва три наведена елемента, чине

стих философски убедљивим и теоријски тачним. Није она то знала.

Али је увек тражила пасош од мене када сам хтео ноћу, по мраку, да

пређем из мог у њен кревет. Од тада ми је остала навика да спавам са

пасошем под јастуком (из Истока ми је остала навика да спавам са

пиштољем под јастуком а из Лазаревца ми је остала навика да спавам

са јастуком међу ногама). Тако ми се и омакло да сам се сањив, уместо

да се латим пиштоља и растерам све оне које су ме убеђивали да ће ми

бити овде боље, дохватио пасоша и долутао овамо а да се нисам

поштено ни расанио. Кад сам се пробудио већ је било касно. Сад ми

није ни до пичке, ни до вина, ако са мном није домовина. И никада

нисам био убеђенији да ми је пасош под јастуком потребнији него икад

ако имам намере да спашавам шта се да спасити.

* New York Post од 23. фебруара поново о српском здравству:

''Two Serbian doctors got into an argument during a routine

appendectomy and decided to stop the operation to step outside.

Surgeon Spasoje Radulovic was performing the operation when

Dragan Vukanic walked in and made a disparaging remark that sparked

the fight.

“At one moment Vukanic pulled the ear of the operating doctor,

slapped him in the face and walked out”, the anesthesiologist on duty said.

They then walked outside and exchanged blows''.

Хвала Богу те је пацијент био под анестезијом.

*

Мора да ти се нешто свиђа у Њујорку?!?

Да, сигурно. Само што ја нисам уопште имао времена да видим,

обиђем и доживим то што би ми се свидело овде. А свидело би ми се

сигурно.

Мора да ти се нешто, ипак, свиђа у Њујорку?!?

Да, мора?!? Свиђа ми се, по некад, ветар који скоро увек дува. И

кад је хладно, и кад направи штету (јер ме за овдашњу штету, право да

вам кажем баш и заболе). Подсети ме на неке дане, на неке топлине.

Најлепша и најтоплија је топлина породичног кутка кад зимски ветар

Page 145: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

145

удара у зидове и ћошкове, стварајући музику која је у позадини

нанесеног снега. Права слика и музика. Уметност. И здрав сан.

*

Гари Купер се прво разрачуна са бандитима па тек онда баци

значку у прашину и оде. Не можеш отићи пре свршеног посла: тако

Американци схватају свој однос према животу и раду.

* Пошто је у свему ''нај'' Њујорк је, наравно, и најпрљавији град на

свету. И ако се велики број људи труди да га одржи у каквој таквој

хигијени то им никад у потпуности не успева. Али је Њујорк прљав

град и у детаљима а не само глобално. Јавни објекти, ресторани,

чекаонице, продавнице, и све остало и слично, су на таком ниском

нивоу хигијене да је то невероватно и несхватљиво. Каквих сам се

''прчварница'' нагледао, поготово изван Менхетна, то је за не веровати.

Ма свака наша сеоска продавница у Србији је чистија и адекватније

опремљенија од таквих сметлишта. Па сад замислите како је. Можда је

то зато да би се дошљаци са свих страна света ''осећали као код куће''.

Можда?!?

* Треба свакако видети нешто од ''белог света'' али се увек вратити

кући непосредно пре него и сами постанете део тог света. То што си

''видео'' свет може ти значити нешто само уколико се вратиш – јер си

само у своме селу а са тим искуством: ''светски човек''. Не можеш бити

у туђем и великом свету то.

*

Од Вељка:

''....... Видећемо да издамо један број Форумског листа ускоро.

Као да се заокружи ова година. Ићи ће у твојој колумни онај текст

који си послао за Недељник 7, а негде за почетак наредне ћемо

очекивати нешто слично, нека иде ова тема са Крстићем. Навикао си

нас на јединствене и лепе изештаје из Њујорка. Било је похвала на

рачун твог писања у Недељнику од стране неких нових чланова Форума

који су ме питали ко је писао те чланке... Дао сам и твоју књигу на

читање једном другу. А прошле недеље сам претраживао електронски

каталог градске библиотеке у Београду, па сам нашао тамо и тебе са

Колоном, било ми је баш драго.....''.

Page 146: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

146

* Свакаквих сам се глупости овде нагледао. Да се не понављам:

свуда је она иста. Гледао сам, вала, глупост и од ње свашта доживео, и

то овде у Америци, а то може да се мери само са најцрњим данима мог

политичког и егзистенцијалног прогона када су ми ударали на

достојанство и опстанак, у време тешких година у Србији. И док у

Србији имаш шансу да се бориш и преживиш овде си после првог

нокдауна готов. Кад овде паднеш више се не придижеш. Такав је

систем, изгази те стампедо.

Многи су ми говорили: ''кад одеш у другу земљу, клони се наших

људи тамо, имаћеш само неприлике, никад добро...''. Мислио сам тада:

ето опет наше приче, наше кукање над злом судбом подељености на

добре и лоше Србе, наше мазохистичко уверење да не ваљамо ништа,

итд. А онда у пракси схватиш да у фрази и флоскули има највише

истине. Невероватно је како су Срби свуда исти. Било где у свету да га

сретнеш, не знам после колико година: он исти као оног дана кад је

назуо опанке, увио печено пиле у новинску хартију и кренуо у свет да

потражи 'леба поред тог печеног пилета. Многи од њих додуше данас

не ''набадају'' опанце него носе нешто скупљу (али много неукуснију)

обућу али у том и горе по њих. Што-шта им се може опростити у

опанцима што је неприхватљиво и неопростиво у скупим ципелама. У

глави си или ниси... а не по томе шта си натукао на ноге. Нешто мало

промењених навика и незграпно употребљених манира али верујете:

исти су. Где год се окренем -прате ме. То је моја судба.

* Ако желите да снимите филм, било какав, треба пре тога обавити

низ предрадњи тако да сама реализација и не испадне најтежи део

посла. Као прво, смислити идеју, па написати сценарио, па наћи паре,

па саставити екипу. Да би се снимио документарни филм који би

покушао да проникне у срж истине о томе шта су заправао Американци

такође је потребно много тога само није потребан никакав сценарио

нити књига снимања. Само треба изаћи на улицу, снимати их и

натерати их да говоре. Све што испадне од тога употребљиво је и

веродостојно јер, верујте, управо су такви какви су се својим

понашањем и својом причом приказали. Нема никаквих нијанси.

*

Page 147: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

147

Српска дијаспора у Америци настајала је дуги низ година (као

и свака друга дијаспора, уосталом). Надолазили су Срби овамо у

разним периодима и ако се као први озбиљнији талас досељеника може

узети период од краја 19. века до почетка ''Првог светског рата'', онда

се од тог периода па до данас може дефинисати неколико

карактеристичних генерација и групација досељеника. У том периоду

на ''Нови'' континент су пристигли можда и најзначајнији Срби у

Америци (ако изузмемо Владу Дивца): Михало Пупин 1874. године и

Никола Тесла 1884. године. Управо тада је утемељена и прва српска

црква у Америци. У Џексону, Калифорнија, 1894. године подигнута је

црква ''Св. Саве''.

Нама најпознатија је она емиграција, после рата, познатија као

''четничка''. То су људи који су утекли од сигурне смрти коју су им

припремали комунисти, шаролика скупина различитог образовног и

социјалног профила. Главни животни мото у периоду који је наступио

био им је мржња према комунистима која се год многих током времена

претворила у несимпатије према сопственом народу и сопственој

земљи.

После њих је нахрлила ''шездесетих'' и ''седамдесетих'' средња

генерација која је пристизала као класична гастарбајтерија. Њих је

интересовало како да што пре зараде за кућу у селу у које се никада

више неће вратити. Долазили су на годишње одморе у кошуљама

кратких рукава, са широким и кратким шареним краватама,

незаобилазним зулуфима и поклањали нам пластичне упаљаче. Неки

мало широкогрудији и кутију цигарета или лименку ''кока-коле'' (коју

смо после дуго држали у ветринама за украс). Добијали су и први, и

други, и трећи, децу која су временом постајала ''инстант Американци''.

Помешаш са водом и промућкаш. Али ти инстант напитци, као што

знате, никада нису ни налик оригиналу. Покушавали су да живе

дуплим животом па тако нису научили ништа ни од једног, ни од

другог.

Најзад пристигли су: избеглице, дезертери, ''младост Србије'',

нешто школованих људи, још један полуталас гастарбајтера и ми који

смо хтели да учинимо нешто више од свога живота, као да човек може

да утиче на то. Углавном смо учинили ''нешто мање од живота'' али то

сада не желимо да признамо онима који нам неосновано завиде на

бољем животу.

''Трећа душа патничка била је опет једног старца. До половине

живота спремао се за старост: трпео, скупљао, трудио се. Од

половине живота мислио је само на младост, а гле, што је главно,

Page 148: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

148

чинила му се она пуна занимљивих доживаја и уживања. Умро је кад

се доцрпео; а расплакао се тек на путу од гробља до раја''.

Вељко Петровић

*

Велика је разлика, и суштинска, између Србије и Америке у

следећем: у Србији већ у недељу предвече бивате нервозни због

понедељка. У Америци нервоза због понедељка почиње у петак одмах

после посла.

* Кад се све ово заврши, а ако Бог и моја Срећна звезда да хоће,

чим довршим ово писаније, требаће ми добрих пола године да

регенеришем своје грађанске навике и манире и да попуним моје

истрошене духовне капацитете. Те капацитете сам додуше овде трошио

искључиво да се спасим од лудила. Не никако на неки креативан начин.

* Државни подсекретар САД Николас Барнс, преиспољни мамлаз

иначе, оптужио је, нема томе неки дан, Србе да су деструктивни и

лоши јер се не слажу да им се отме део државне територије. Колико је

паметан и образован говори и чињеница да је Србе назвао ''иредентом''.

Срби су иредента јер се противе да се један део њихове територије

иредентистички издвоји од матице земље а Албанци нису иредента јер

желе да распарчају једну суверену и вековима међународно признату

државу и да је кроз уједињење припоје (што је више него очигледно јер

они и не крију своје аспирације) у догледно време са осталим земаљама

где живе Албанци?!? Ајд', шта сутра и како објаснити таквом човеку,

како га убедити неким аргументима шта је истина?!? Ја нисам паметан

то да схватим а ви помагајте ако јесте...

* Ана Никол Смит, прсата порно звезда која се удала за

деведесетогодишњег милијардера, који је убрзо умро а није написао

тестамент, па се тужила са његовом децом који су све од реда

шездесетогодишњаци, и којој се син предрогирао и умро, која се скоро

породила али се није знало ко је отац детета и сама се ових дана

''оверила'' и отишла на ''онај свет''. Медији данима само о томе говоре.

Међутим, кренуо је и судски процес о томе коме ће припасти дете и

леш. Два мушкарца су на суђењу које је директно преношено на

Page 149: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

149

телевизијама доказивали да су управо они очеви детета. И тако су

пролазили дани а жена није могла бити сахрањена. После неколика

дана наслови у новинама су били оваквог типа: ''Залеђена краљица''

или ''Смрзнута лепотица'', алудирајући тиме да се тело Смитове

налази још у фрижидеру неке капеле. Толико (опет) о осећању укуса и

мере ''демократских медија''.

* Десет минута ми је нешто причао и објашњавао оним типичним

јужњачким нагласком (''певаћемо јужњачке песме и јести печену

прасетину док нам се не смучи''). Ја сам све време климао главом и по

некад изговорио: ОК. Кад је отишао очигледно задовољан што ми је

испричао нешто интересантно, гледајући га како замиче, рекох за себе

а ипак гласно: ''Јеби ми оца очињега, ако сам те шта разумео''.

* И не ваља овде још нешто поред свега осталог. Кад ти дођу гости

(који ти иначе никада не долазе, нити ти идеш негде) па се запијеш и

запушиш (што такође не можеш да урадиш а да не прекршиш једно пет,

што савезних, што државних, што градских закона ) , и баш кад је

најбоље а нестане нечега, не можеш ''кај у Србију'' да речеш: ''Сине,

скокни преко пута и узми литру ''рубиновог'' и две паклице ''марлбора'',

даћу му паре сутра''.

Деца, па ни млади који још немају личну карту не могу добити

никакав алкохол или цигарете (какву им то младост предодређују).

Алкохола нема, ко што је Бог рек'о, у супермаркетима и бакалницама

тик поред хлеба и млека, него само у посебним продавницама које се

баве искључиво продајом истих. Исто тако и око продаје цигарета иде

килаво: продају се на посебним местима и све коштају исто. Нама су

бре флаша ''рубиновог'', два ''зидарска'' пива и бокс ''класика'' обавезни

артикли кад одемо до продавнице. Коме флаша не вири из кесе тик уз

перца празилука тај и није требало да креће у трговину јер није узео све

потребне животне намернице. Па то су артикли који у Србији улазе и

такозвану ''потрошачку корпу''. То је као она корпа колико шта кошта

од најнеопходнијих ствари за преживљавање. А овде, замисли, не

можеш да пошаљеш дете да ти то купи него треба сам да се ломаташ

''богу иза ногу''. Кажу: тако спречавају ширење алкохолизма код

младих. Нешто не примећујем. Кад ја крећем на посао ти млади се

враћају из провода ни мало трезни. Али зато дрогу можеш купити на

сваком ћошку у по бела дана без обзира на године.

Page 150: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

150

О оном делу: ''даћу му паре сутра'' или ''нека упише у свеску''

овде заиста, али заиста можете само да сањате.

*

Ево шта пише у уџбенику мога сина, завршни разред основне

школе у Америци, Глендале, Њујорк, о ''Првом светском рату''

(наравно ја препричавам и по мало карикирам): рат је почео због

''национализама'' балканских народа који су гледали да сломију врат

''јадним'' империјама које су их за њихово добро угњетавале и

окупирале. Наравно да је у томе предњачила Србија па су тако ''српски

терористи'' убили Фердинанда у Сарајеву јер су желели да припоје

Босну Србији (овде се не коментарише зашто је Аустроугарска, са

којим правом и како припојила Босну себи). ''Српски терористи'' су

били организовани у терористичку организацију ''Црна рука''. Главни

разлог: империјализам великих сила и тежње за новом поделом

колонија они помињу успут, стидљиво и врло скромно. На карти која

прати лекцију лепо се види цела Србија без икаквих тачкица која би

макар и у некој аутономији ограничавале или одвајале Космет. Што

променише мишљење у политици кад децу и дан данас уче

другачије?!?

Касније током лекције више не помињу Србију и њену борбу и

жртве претрпљене ратујући на страни Енглеске, Француске и Америке.

То није важно више за њих. Не помињу ни Цер, ни Колубару, прве

савезничке победе у том рату. Зато је мој син све то поменуо у ''есеју''

који ради на ту тему. Оцена коју ће евентуално добити због тога нам

уопште није важна. На крају лекције стиже коњица, Американци се

мешају у рат и доводе ствари на своје место.

*

Биви шеф кабинета Дика Чејнија, Луис Либи, проглашен је

кривим по четири тачке оптужнице и чега га пресуда. Тај високи

функционер ''Беле куће'' је лагао под заклетвом и ометао истрагу. То је

нека афера око ''цурења'' информација из ''Беле куће'' новинарима.

Неважно за наше прилике. Ја само овде повлачим паралелу са нашим

схватањима ''слободе штампе''. Везано за овај случај новинарка ''Њујорк

тајмса'' Џудит Милер је 85 дана провела у затвору док није пристала да

ода свој ''извор''. А...а...а?!? Америка куме а новинари у затвору - и

нико се претерано не тангира због тога. Али зато кад код нас стану да

''кокодачу'' о правима и слободи штампе и како треба да се угледамо на

демократије на западу: да побелиш од муке.

Page 151: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

151

* Комшије изнад мене су гласно и страсно ''водиле љубав'' цело

јутро. Стварно им то није требало ништа поготово у овом периоду.

Обзиром на матерјале од којих се праве овдашње куће (читај:

шкртарење и крпљење даскама) имао сам утисак да су ми у соби. Јел'

неко помињао скоро свингере?!?

* Купио две енциклопедије о ловачким авионима и бомбардерима

кроз историју, од почетака до данашњих дана. Пошто сам их прелистао

приметио сам најмање две ствари везане за Србе:

- кад пишу о ултра-модерном бомбардеру Б-2 (B-2 Spirit) кажу да

је прву борбену употребу имао 24. марта 1999 када је у маратонској

мисији која је трајала 31 сат бомбардовао стратешки најважније српске

циљеве. Ови авиони су полетали из Америке и враћали се назад, нису

се служили пистама неких других земаља. Ови авиони су уништили све

значајније српске циљеве већ прве недеље бомбардовања. Касније,

пошто је понестало српских циљева погодили су и кинеску амбасаду.

Ово задње наравно не пише али су управо ти авиони гађали и погодили

кинеску амбасаду у Београду. Авион кошта ''тричавих'' 1,2 милијарде

долара;

и (овде ћу пренети текст у оригиналу):

- “In March 24, 1999, F-117As led the NATO Operation Allied

Force air strikes against Yugoslavia. During the campaign, one F-117

was los, having being tracked by virtually antique Russian long

wavelength radars. Normally the only time the aircraft’s stealthiness can

be compromised is when it gets very wet or opens its bomb bays”.

*

Страшна несрећа се догодила у Бронксу када је у једној згради за

неколико минута изгорело осморо деце. Пожари су велика и стална

опасност за поједине делове Њујорка, поготово ван Менхетна. Куће и

зграде су углавном од дрвета, сувог и лакираног, спојене су једна са

другом због штедње на простору, све имају доводе гаса и резервоаре са

нафтом у подрумима - зато кад пожар букне он се за пар минута

прошири. Та јадна деца нису имала никаквих шанси.

*

Page 152: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

152

У сваком случају, много је једне деце у Америци а поготову у

Њујорку. Не знају одакле им прети већа опасност: од пожара, дилера

дрогом или перверзних болесника и манијака. Ових дана је откривена и

ухапшена организована група педофила у Њујорку која је успела да се

увуче, систематски и годинама, на радна места возача школских

аутобуса!!!; (којих овде заиста има много и који доста добро и

квалитетно превозе искључиво децу у школу и назад кући. Свако дете

се оставља испред врата своје зграде или куће). Овде заиста не треба

коментара.

* Американци се баве стварима које доносе профит не удубљујући

се превише у саму филозофију и суштину свега тога. Али, да би знали

шта им доноси профит они наравно испитују шта се тражи. И не

расправљају о укусима кад је профит у питању. Не интересује их ни

уметнички ниво, нити стил. Само профит. Профит пак доводи до

упослења људи, а упослени људи тргују, плаћају порез, итд.

Код нас у Србији прво има да се расправља месецима је ли то

добро (немамо ни добро, ни лоше), је ли морално (углавном о томе

причају највећи лопови) и је ли, бога-ти, на уметничком и културном

нивоу. Стотине назови стручњака има да ''млати празну сламу'' и да

једе од тога ''леба без мотике''. Тако је било и у случају такозваног

''турбо-фолка''. Уместо, кад се већ видело да ту има пара, да се они

охрабре и погурају па да се што више људи упосли у свему томе и

самим тим нахрани што више деце, и наплати што више пореза за

школе и болнице, па и за културу - ми смо се расправљали и томе са

становишта културног и социолошког феномена. Па наравно да у томе

нема уметничке вредности. Кога брига за то?!? То је бизнис. Ако има

профита биће за сваког по нешто. Каквих сам ја овде видео одевних

комада и обуће - да Бог сачува. Тај врхунац неукуса се не може мерити

са ничим нашим. Али шта брига за то произвођача, транспортера,

трговца и порезника - кад се то тражи и доноси паре.

* У ''New Yor Post''-у од 14. марта преузет је текст Ричарда

Холбрука (сећате се тога лика, наравно, за њега Ћосић каже да је

''вулгаран тип и каубојски простак који презире интелегенцију и

национално достојанство Срба'') из ''The Washington Post''-а у коме

овај ''врли'' човек пише следеће:

Page 153: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

153

Под насловом ''Руски тест на Косову'' он почиње филозофски и

са дозом поетичког шмека: ''сећате ли се Косова?'', то је, даље вели,

велика прича из 1999. године и 78 дана америчког и НАТО

бомбардовања Србије јер су тај албански регон (мисли на Косово, баш

ћеш свашта од њега да чујеш) српске снаге држале под репресијом (гле

курца?!?). Даље пише о томе како ће Ахтисари предати коначни

предлог решења 26. марта ''Савету безбедности'' и да је тај план добар

је ''остварује независност Косова али и даје јаке гаранције Србима''.

Треба подсетити да су Холбрук и Ахтисари добри пријатељи и да

заједно роваре у такозваној ''Међународној кризној групи'' коју

финасира још већа вуцибатина по имену Сорош. Међутим, јада се даље

Холбрук у својим писанијима, Срби се противе томе плану јер полажу

историјско право на ту територију где живи 90% Албанаца. Каже он:

''треба рећи Србима истину - Косово је заувек отишло из Србије а за

то је крив диктатор Слободан Милошевић''. Српска је будућност у

''Европској унији'' а сад их само историјске заблуде коче у томе. И

Русија својим ставовима. Председник Путин је обећао Србима подршку

и вето у ''Савету безбедности''. У ствари, Русија жели тим ветом да

створи хаос на Косову како би ојачала своје позиције према западу.

Неће им успети, тврди овај ''филозоф''. ''Ово је интернационални тест

за Владимира Путина''. Иначе се у и у овако кратком чланку примећује

који је степен интелегенције дотичног писца и са колико очигледне

муке је успео да напабирчи ових неколико реченица. На крају текста,

онако курвински и из потаје, како само они умеју, између редова

износи он и ''План Б'', јер они су решили да одвоје Космет од Србије те

их не занима ни право ни правда. Ево како ће то изгледати: уколико

Русија уложи вето на Ахтисаријев план (а то ће се већ знати пре него

ова књига буде штампана) и то блокира садашњи ток догађаја и

планове, онда ће после месец-два Шиптари и тамо некој њиховој

скупштини прогласти независност а заинтересовани ће редом почев од

Американца да признају ту нову државу. На тај начин ће се прескочити

и Русија и ''Уједињене нације'' (које и онако а што би рекао покојни

Михиз ''не вреде ни по' пичке ладне воде'').

Тако пише Хол(брука).

*

И док ме српске креатуре развлаче на све стране, свако јутро

један Американац дође колима до зграде у којој живим одведе ме до

другог Американца па онда сви заједно идемо колима на посао. Кад

кажем ''да је то заиста превише'' они ми одговарају ''ма дај, ти си

Page 154: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

154

писац, не иде да се потуцаш по возовима''. А не читају ни америчке а

камоли српске писце. Него више онако осећају да треба тако.

*

''Све је срање осим пишања а и пишање уз ветар је срање''.

Ову епохалну мисао уличне српске филозофије треба узети као мото и

најближу дефиницију суштине живота у Америци. Јер није у питању

само срање и само обично срање већ по некад, доста ретко, и пишање

уз ветар. Мало је правих ''пишача уз ветар'', самим тим мало је и скоро

занемарљиво и индивидуалаца (у правом и дословном смислу речи -

стваралачких и харизматичних индивидуалаца). Зато је и овде пишање

уз ветар више срање него на другим местима, поготово у Србији где

јесте такође срање али такво да врло често може да се пређе преко

њега.

* Од Мићка:

''Опрости што ти се неко време нисам јављао (парадоксално је

да си ти у Америци далеко ажурнији него ја овде) и баш кад сам

одлучио ти ми се јављаш и шаљеш ''Разне величине''. Радујем се твом

дару и из ових стопа приступам читању. Као да си знао да ја између

ова два јављања интензивно размишљам о неком тексту који је

довољно интригантан и једноставан за реализацију. У том смислу

сетио сам се неких својих текстова и озбиљно узео у разматрање

један за који готово ништа није потребно, осим пет костима и нешто

реквизита. Чак сам поново ишчитавао антологију руске фантастике,

али ништа занимљиво у том смислу нисам нашао. Сценарио ''Молитва

у зору'' (а то је текст о коме размишљам) има редуковани простор

(војвођанску равницу), али ми је скоро пало на памет да бих могао да га

снимим у амбијенту претходног филма, да војвођанску равницу

заменим за шумадијски крајолик - готово цео у простору напуштене

куће у шуми...

И ако ми не тражиш шаљем ти тај текст без неке посебне

обавезе: уколико стигнеш прочитај га. Сасвим случајно, дуго након

његовог настанка, прочитао сам Борхесову критику (а до тада нисам

ни знао да се бавио и филмом) за ''Окамењену шуму'' Арчи Меја, једном

старом филму из 1935. За тај филм Борхес каже да је у њему све

погрешно, од избора глумаца до погрешно цитираних Елиотових

стихова, али филм има нешто што је он крстио као ''магично

приближавање смрти''. Тек тада сам схватио да и тај мој текст

Page 155: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

155

представља управо оно што је Борхес тако једноставно и сликовито

дефинисао...

ПС

Начео сам ''Разне величине'' и установио да би ти се, бар судећи

по структури можда више допало нешто што сам писао програмски

2000. године, желећи да направим синтезу изгубљених година у некој

пригодној драмској форми. Дуго сам веровао да је текст ''Људи, звери,

анђели'' са променама изгубио актуелност. Међутим, после неколико

година од настанка сам га поново прочитао, и не без изненађења,

установио да је можда актуелнији данас него у оно време када је

настао (на жалост)...''.

* ''Поштована госпођице Метс!

непријатно сам изненађен чињеницом коју ми је презентовао мој

син да је на Вашем часу где сте обрађивали историју Првог светског

рата долазило до смеха међу ученицима када су се помињале српске

жртве и српска борба у том рату од стране мога сина а да Ви на то

нисте реаговали.

Свака људска жртва у било којем рату је за жаљење тако да не

видим разлога за било какав смех. Уз то бих Вас ипак подсетио и на

следеће: Србија је у том рату била на страни Америке, Енглеске,

Француске и осталог (тада) прогресивног света; Србија је у том рату

веома пострадaла, сваки други становник је погинуо или умро; и на

крају, Србија је извојевала прве савезничке победе у том рату на Церу

и Колубари.

Србија је и у Другом светском рату била на страни

антифашистичке борбе и у том рату је после Јевреја и Руса

процентуално највише изгинула.

Искрено сам зачуђен, јер сам доласком у Америку и поверавајући

образовање свога сина америчком школском систему сматрао да сам

доспео у једно демократско друштво где нема националних

нетрпељивости. Као човек који је на свом језику и у својој земљи

написао неколико књига и који је као сваки писац склон да верује у

напредне принципе: непријатно сам изненађен.

Надам се да ће до краја ове школске године успети да објасните

деци да је смрт било којег народа за било које циљеве страшна и да то

није тема за смејање.

Са поштовањем,

Игор М. Ђурић''

Page 156: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

156

* Својевремно сам морао у Србији, после избеглиштва, да пишем и

оваква писма:

''Поштована госпођо/господине,

непријатно сам изненађен чињеницом да се на Вашем часу десио

инцидент на коме су поједини ученици мога сина називали

''шиптаром'', остали се смејали а Ви нисте реаговали.

Само да Вас подсетим да смо управо од тих Шиптара натерани

под претњом смрћу морали да напустимо свој родни дом и да се

потуцао као избеглице, да су многи наши рођаци и суграђани побијени

од стране појединих Шиптара те и данас носимо отворене ране или

болне ожиљке.

Надам се да ћете до краја школске године научити децу да

спознају свој национални идентитет, да буду макар солидарни са

својим пострадалим сународницима и да схвате да није никаква увреда

бити Шиптар (као што није ни бити Немац, Енглез или Србин), увреда

је оспоравати на примитиван начин некоме да буде Србин, Шиптар,

Немац, Енглез.......

Са поштовањем,

Игор М. Ђурић''.

*

Да сам неким случајем данас на Космету, вероватно бих морао да

напишем нешто сличне садржине:

''Поштовани представниче УНМИК-а ,

непријатно сам изненађен чињеницом да се у току Вашег

предавања у оквиру ''Отворене радионице за Отворено друштво на

Косову'' десио инцидент у коме су поједини оспоравали право моме

сину да живи на Космету и ако је ту рођен, да учествује на предавању

називајући га ''геноцидним дететом'' и претили му да ако не оде ''неће

се наносити геноцидне главе'' а да Ви нисте реаговали. Поједини су

мога сина називали погрдним шиптарским називом за Србина

''shkavell'' остали су се смејали а Ви сте ћутали.

Ако је демократско друштво које Ви градите на Космету такво

да се некоме оспорава право не да живи негде него да уопште живи,

ако је то друштво у коме се може са фашистичких позиција

наступати некажњено, онда је и добро што до писања оваквог писма,

бар што се моје породице тиче, никада неће ни доћи. Мислим да су за

једну просечну српску породицу и она два претходна савим довољна.

Page 157: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

157

Надам се да ћете до краја ове календарске године отићи ''до

ђавола'' одакле сте уосталом и дошли и где Вам је реално и место.

Без икаквог поштовања,

Игор М. Ђурић''.

Из ова три писма може се извући пресек стања и позиције једне

просечне српске породице у једном просечном историјском и

временском контексту која се као билијарска кугла одбија од

мартинеле до мартинеле ако пре тога није већ гурнута у рупу тј. јаму.

* Писма се пишу а живот пролази.

* Салам има две жене, из Јемена је, висок је 165 см и тежак

педесетак килограма. Питамо га у шали ''како излази на крај'' са две

жене. Од како је у Америци, каже: никако. Само спава и ради,

евентуално суботом са једном и то ретко, ова друга мора да попричека

слободне дане. Што је најгоре, по неким њиховим неписаним

правилима оне имају право да се пожале родбини или заједници ако он

не испуњава своје обавезе у кревету. Срећом до сада до тога није

дошло пошто с'времена на време ''ону'' ствар замени доларским

донацијама. А жене ко жене, некад више воле да тргују но да ''чине''

љубав са мужем.

Када је мене први пут видео рекао ми је ''да сам сигурно из

Саудијске Арабије''. Кад сам га питао због чега то мисли, одговорио ми

је: ''висок си, дебео, имаш малу брадицу око усана и грбав нос. А ми из

Јемена смо сви мали''. Тада сам пробао да себе замислим у оним белим

чаршафима око тела и око главе и схватих да ми не би лоше стајало.

Стварно бих личио на неког шеика.

Чудило ме што је једног дана мој друг Мет (.....а, .....а) ишао за

њим и грлећи га нешто му објашњавао и молио га. Кад касније налетим

на Салама питам га ''шта хоће од тебе Мет?''.

''Ма пусти га, цео дан ме пита јесам ли кад спавао са обе жене

истовремено и тражи да му причам како је то. Шејтан један''.

После је извадио мобилни телефон и показао ми слику: ''Ово је

ова млађа....''.

*

Page 158: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

158

У 6:30ам, на прљавој клозетској шољи, још прљавијег клозета у

ГМ згради човеку и не може пасти нешто бог зна како паметно на ум а

што би записао, ма колико се трудио.

* И док се европљани, поготово Срби, труде да делују паметније

него што јесу Американци покушавају и успевају да изгледају глупљи

него што су у истину. За ово друго је потребно мање утрошене енергије

а и одговорност према окружењу је мања - и то је то.

* У доба еуфоричног играња ''игара на срећу'' у Србији разни

назови стручњаци су се просто утркивали у томе да ''објасне'' зашто је

то тако. Углавном се прича сводила на следеће: ''земља сиромашна и у

кризи, Милошевић крив за све, народ је у безизлазној ситуацији па се

зато тражи сламчица спаса и у немогућим комбинацијама''.

Е, кад би ти ''стручњаци'' видели колико се овде игра ''лото'' и све

остале лутрије и ''игре на срећу'' којих има ''мали милион'' онда би

схватили шта је права еуфорија. Мада, имали би они објашњење и за

то: ''стандард је висок, људи су срећни и задовољни, Милошевић је

умро...''.

*

Ево Далиборе, жити ја, удовољавам ти жељи: турио сам те у

књигу. Ти сад сам размишљај и маштај шта би то требало овде о теби

да пише. Неће ти бити тешко, био си, видео си а богами и осетио на

својој кожи.

*

У Америци је све претворено у сису. Женску сису. Женску

велику сису (јер, да се разумемо, постоје мале сисе и мушке сисе а и

кравље или козје на пример). Дакле, женску сису (велику). Комада: 2. И

словима: две. Све зависи од великих сиса. И са свију страна нас

притискају и гуше велике сисе. Стварају у нама неугодан осећај

клаустрофобије. Нема места за све: и за људе и за сисе. Угрожавају нас

велике сисе и све су веће и веће (што је најгоре).

Сисе су гаранција успеха. И што су веће то је и успех крупнији. И

за оне који их носе и за оне који се служе са њима - на завист (већу и

већу) оних који их само гледају.

Page 159: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

159

Сисе и само сисе. По неки гуз или нога, чисто реда ради, по неко

лице (иза кога нема карактера) или коса (у којој нема природног сјаја) -

чисто јер се без тога не може ма колико је небитно. Па опет, обрни

окрени: сисе. Толико сиса да почињу човеку да се гаде. У реду, у

почетку је било интересантно. Поготово нама из сиромашнијих и

руралнијих подручја. Али се претерало. Забога, толико месишта, сала и

силикона. Осети се човек нездраво.

Сисе су у порцијама. Сисе су у књижарама, на платнима, нотама

описане, скулптурама овековечене. Сисе потписују уговоре, сисе

добијају изборе. Оне су сва овдашња памет. Оне су израз саучешћа.

Одраз господштине. Без великих сиса, у било којем својству и увек

упарених, данас у Америци немаш ни имена ни порекла.

Ако немаш велике сисе - ниси жена.

Ако твоја жена или љубавница нема велике сисе - ниси мушко.

За сису ћеш добити милионе - за верност нећеш ништа.

Још је у своје време Бора Ђорђевић стиховао:

''Америка воли код девојке када има две велике дојке...''.

Али, када је настајао овај стих силикони су били реткост и

привилегија само најбогатијих а данас пола чистачица са којима радим

уградила је по нешто на себи. Може ли се онда замислити размера?!?

Сиса је једна али увек иде у пару.

Због великих сиса около заборавили смо праву, мајчинску,

хранилачку симболику сисе.

Сисе на жару. Поховане сисе. Пуњене сисе. Филети од сиса.

Дупла порција сиса. Супа од сиса. (Млеко више нико ни не помиње).

Сисовача - препеченица. Сисквоч - добра мешавина вискија.

Не помаже ти никаква памет када потонеш у ''аргумент'' деколтеа

великих сиса своје саговорнице.

* Без Мета у ГМ згради све изгледа суморније него иначе. Не чује

се више ''пићка'' по ходницима и звиждук мелодије из цртане серије

''Штрумпфови''. Мет је постао ''супервајзор''.

*

На прљавој WC шољи итд... итд... итд... сада у 05:02АМ могу ти

пасти на памет само идиотарије али и да ти долепрша по нека заиста

неважна успомена.

*

Page 160: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

160

Мићку:

''Драги пријатељу,

понедељак је а то је најомрженији дан у Америци и тада су сви

нервозни и низашта. Управо је прошао викенд а о следећем нема ни

помена макар до четвртка. Није да сам ја нешто посебно добре воље

због понедељка па ти управо данас пишем него јуче нисам хтео да ти

се јављам а нисам хтео из разлога јер сам прво хтео да завршим са

читањем твојих рукописа па да ти се после тога јавим. Па и то не

зато што желим да бог зна како анализирам шта си писао, јер за то

немам ни знања ни звања, већ сам једноставно хтео да видим ''са киме

имам посла''.

И богами ''видех'': видех и да ''имам'' и схватих ''са киме''.

У почетку сам покушавао да упоредо са читањем пројектујем на

платно у моме мозгу како ће то изгледати на филму и на шта треба

обратити пажњу али сам после краћег времена дигао руке од тога и

једноставно ''узео'' да читам књижевност. И прочитао сам у даху (ма

колико тај дах зна да буде кратак у спрези са недостатком времена и

сна).

Допала си ми се оба списа веома.

Можда су ти текстови лоши сценарији - ја о томе ништа не

знам, не знам ништа о стварању филма, о техници спровођена

написаног на платно, резовима и клапама, веруј ми, ја по некад не знам

ни да одгледам филм како треба. Али кад је књижевност у питању е

ту богами не дам за право многима и држим да знам да осетим шта је

добро а шта не ваља. Сад, дал' то има везе једно са другим - то ћеш

ти боље знати. Мени се твоја књижевност свиђа и мислим да је

добра.

И не само то...

Почетак ''Људи, звери..... '' је толико упечатљив и добро

смишљен да ће ући у антологије филма ако буде снимљен и уз то још и

добро снимљен. У дијалозима тога текста осетио сам неку притајену

''шумадијску глембајевштину'' у најпозитивнијем смислу те синтагме

(коју сам лично измислио и веома сам поносан на то). Продуховљеност

и интелектуализам некад безазлене и наизглед баналне реплике у стилу

доброг аполитичног Крлеже мени говори да ти и кад говориш о

најабизарнијим људским карактерима у тим људима са маргине не

видиш по правилу ''tabula raza''-у.

Што се тиче ''Молитве'' мислим да равницу не можеш заменити

шумадијским брдима и лепим крајоликом јер ћеш тиме у старту

изгубити депресивност слике до које ти је очито стало а коју ти без

Page 161: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

161

икаквих резерви нуди равница. Једина алтернатива томе је можда

Пештерска висораван али то није најважније. Осетио сам безнађе и

празнину коју си вероватно хтео да подвучеш и стекао утисак да

једино глупи див Оги има нешто мало душе у себи и колико толико

шанси да остане човек. Уз то је и одан што значи да је способан да

воли.

Текстови су актуленији него икада а поготову у време кад су

настајали зато што ће неминовно тек уследити књиге и филмови

''црног таласа балканског синдрома'' (још једна моја доскочица). Рат

није завршен што се тиче жртава, пријатељу мој, само је престало

да се пуца.

Волео бих да снимиш те филмове, поготову ''Људи, звери,

анђели'' и сигуран сам да једног дана хоћеш. Видећеш већ...

Остало: својим токовима. Садомазохистичке сеансе одласка на

посао, тамошњег рада и повратка. После тога крађа сваког минута

од одмора и сна не би ли се и штогод друго и смисленије радило.

Струју и грејање имамо, једемо редовно и обилно и купили смо нове

ципеле, можда по некад само нестане смисла за све ово али ни много

већи ''смислови'' нису докучени па ни ова наша шака јада од дилема на

крају крајева није битна''.

*

Семи је радио у згради. И примао је солидну плату, таман толико

да има стан, храну и остало. Дакле, имао је где да живи. Али је заволео

баш ходнике ''билдинга''. И није данима одлазио, но је ноћивао по

згради, радио кад већ никога није било и све тако. Сами је попут оног

сокола са врха зграде хтео да се усели и живи у њој. Додуше, не на

врху него на самом дну, у подруму. Радио би све што траже од њега а

све за исте паре. Нек га плаћају осам сати а он ће ту седети и радити по

цео дан. И да само по мало одспава на клупи и по некад опере веш у

лавабоу клозета и сам се запере.

Нису му дали: Семи је човек, није 'тица.

На крају су га и отпустили. Ваљда су и они били толико паметни

(?!) и свесни да нико нормалан не жели да остане у тој згради дуже

него што мора.

*

Комшије изнад мене су већ два викенда ''мирне''. Не знам,

мислим се, дал' да узмем кило' лимуна па да се попнем горе: можда је

когод болестан?!

Page 162: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

162

*

На WC шољи... итд... итд... у 05:04АМ не могу се створити

генијална дела. Држим блокче у руци а другом се придржавам да скроз

не заседнем на прљаву даску. (Остаје ми само да курцем пишем пошто

треће руке немам). Ипак, из свега закључујем да ми је ''столица''

поприлично редовна. Уредна није од синоћњег вискија.

*

''Еци, пеци, пец,

ти си мали зец,

а ја мала препелица,

еци, пеци, пец''.

*

На прљавој WC шољи у 5 часова 3 минута и 11 секунди, 12

секунди, 13 секунди, 14, 15, 16, 17, 18... секунди...

*

Водитељи спортске телевизије ESPN 2 ''чудили'' су се и

преиспитивали јавно и у микрофон (малтене, оптуживали нас) откуд то

да ''тамо нека Србија'' има и у мушкој и у женској тениској

конкуренцији представнике међу првих десет на ATP листама?!?

Кошарку нису смели ни да помену: наиме, Србија је прва земља а

Срби су набројнија нација по броју кошаркаша у NBA лиги после

Американаца.

* ''The New York Tames'' од 9. априла 2007. на насловној страни

доноси текст под насловом: ''Genocide Court Ruled for Serbia Without

Seeing Full War Archive'' у коме се углавном ''кука'' (и траже се узроци)

због чега Србија није осуђена за геноцид пред ''Међународним судом

правде'' у Хагу. Главни ''разлог'' за то, по њима, лежу у ''чињеници'' да

суд није узео у разматрање врло важна документа из српских архива и

да су за то, обрни-окрени, поново криви Срби. Дел Понтеова је као

нешто ''петљала'' са Свилановићем (чуш, са њиме?!?) па су главни и

компромитујући документи из српских ратних архива остали

''сакривени''. Зато ове новине критикују суд и доводе јавно и гласно у

питање ваљаност пресуде. Ето, то је демократија и то су демократски

принципи: најмоћнији светски писани медиј директно се меша у рад

Page 163: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

163

једног суда и негативно коментарише пресуду истог, чак тражи и

ревизију процеса и ако је то, колико сам упознат, сада правно немогуће.

Тиме се и врши медијски притисак пред важне одлуке о Космету.

(Читам да је и немачки амбасадор у Београду нешто ''лупетао'' и јавно

претио Војводином и Санџаком ако не ''дамо'' Косово). Ништа није

случајно. Ипак, мешати се у рад ''Међународног суда'' који је под

јурисдикцијом ''Уједињених нација'': то је већ нешто друго. Мислим да

би поводом овог требало да се огласе ''невладине'' организације у

Србији. Њима префикс ''невладина'' наиме одговара само по питању

српске Владе, што се тиче неких иностраних влада оне су итекако

''владине'' организације.

Ето, у њихову част сам саставио и једно певание:

Јебав'о сам и био јебан.

Локао и бивао жедан.

Волео сам да подметнем дупе.

Од игала скривао сам рупе.

Исправљао и кривио Дрине.

Одлазио у три материне.

Враћао се с' неповратна пута.

Не враћао задужена дуга.

Издао сам најбољега друга.

Недостојном бивао сам слуга.

Неверници остао сам веран.

Ни у цркви нисам био смеран.

Децу сам због каријере прод'о.

Идеју сам ставио на добош.

Потпалио комшијину шталу.

Са кравом му после збијо шалу.

Отаџбину ценио сам џабе.

Говорио да су добре Швабе.

Смејао се историјској сенки.

Говорио: још бољи су Јенки.

Дезертир'о у сред бела дана.

Page 164: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

164

Променио веру сам због пара.

Успео сам најзад у глобали.

Сада радим НЕВЛАДИНЕ ствари.

*

Завршио са читањем обимне књиге Вила Дуранта ''Животи и

мишљења великих филозофа''. Пријемчива књига. Лака за читање и

кристално јасним стилом писана. Таман онолико колико треба да вам

фолозофија не досади. Добио сам је од друштва у Лазаревцу оног дана

када су ми приредили опроштајни банкет кафани на пијаци.

Читам посвету:

Лазаревац

18. јун 2006

''Код Мирка'' у 17 часова

''Драги Пријатељу Игоре!

Уз данашње дружење са нашег најчешћег састајалишта желимо

теби и твојој породици на растанку сваку срећу у нади да ћемо и даље

бити заједно у истој ''Колони''.

Нама, овој дружини, била је привилегија дружити се са тобом и

твојима.

Срећно, у нове победе,

желе ти:

Аца, Воја, Миомир, Слоба, Ђале, Ђоле, Гаја, Јања и Ивко''.

Не стигох ни да се захвалим људима како треба.

*

Прича ми познаник да давно није био у Бронксу. Није нешто ни

раније одлазио често, није то баш крај пријатан за шетњу људи беле

боје коже. Међутим, каже, сада су се ствари нешто промениле:

Албанци масовно купују станове или се досељавају у Бронкс. Каже да

је видео чудну ситуацију: у појединим улицама црнци ходају једном

страном улице а Албанци другом. Мислим се, познато ми је то. Сваки

''корзо'' на Космету је изгледао тако у градовима где су заједно живели

Срби и Албанци. ''Почело је'' и овде значи. Вала, кад су у стању и

црнцима у Бронксу ''да дођу главе'', онда није ни чудо што су то успели

са нама на Косову кад нас је било тако мало у односу на њих и кад смо

куд и камо неотпорнији од црнаца.

*

Page 165: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

165

Харизматични и врло утицајни радио водитељ Дон Ајмус изјавио

је ''у етар'' за кошаркашице једног универзитета из Њу Џерзија да су

''кудраве курве'' и тако навукао на себе гнев феминискиња и црнаца (јер

је асоцијација више него очигледна). Да вам право кажем бољи

спортски коментар одавно нисам чуо и волео бих да га неко некад

примени и на неке наше српске умишљене спортске величине.

*

Од Луке:

''Велики поздрав за New Yorkera из Истока!!!

Круже неке гласине да ћеш да помутиш славу Доналда Трампа,

најпознатијег предузимача у New York-u, и ја верујем и надам се у то.

By the wau, дипломирао сам у окторбу али још нисам нашао

посао у струци.

Како напредује писање? Јел спремаш неки пројекат за

многобројни српски живаљ у том New York-u? И имаш ли времена за

то?

Велики поздрав.

ПС

Поздрави селу TNT групу (ако још ниси ступио у контак са њима,

ШТА ЧЕКАШ?!?)''.

*

На сајту једне ''мондијалистичке'' телевизије у Србији појавио се

један идилични текст о Њујорку писан пре бих рекао од стране једне

напаљене туристкиње него озбиљног новинара или путописца. ''Те како

је дивно, улице чисте, храна здрава и укусна, Менхетн предиван и

гостољубив, људи срдачни и опуштени....''. Мед и млеко, рек'о би свако

ко прочита текст. И ако ми то није манир морао сам да напишем нешто

и прокоментаришем , отприлике овако:

''Види се да ауторка не живи у New York-u нити ради на Manhatn-

u иначе ништа лепо не би видела да се свакога дана ломата у рану зору

по препуним возовима, да рмба десет сати, да у тим истим возовима

препуним знојавих и уморних упосленика иде кући на спавање. Волео

бих да је видим како се аутомобилом или таксијем креће када се

загуши саобраћај а о прљавим латиносима и још прљавијим

ресторанима у којима раде не бих ни трошио речи. О музејима,

галеријама и концертима има право само што запослен човек у Њујорку

нема времена да иде тамо. Ал' о томе како су њујорчани опуштени то

заиста сада први пут чујем јер нисам осетио а живим у Њујорку. Све у

Page 166: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

166

свему један безвезан текст који се могао написати а да се и не крочи

ван Београда. Укуцати на Google-u и добити сва та имена улица и

зграда. Ја радим на 5. Авенији поред самог ''Централ парка'', и верујте,

смучи ми се сад само и кад помислим да ујутро идем тамо а о

опуштености нећу ни да говорим. Три месеца сам планирао да бих

успео да обиђем ''The Metropolitan Museum of Art '' и тамо се заиста има

шта видети али је потребно неколико дана да би се све обишло: значи

следећих годину дана планирања. Њујорк је леп и пријатан само за

промил становника који живи од крви и зноја осталих 99% људи који

раде и стварају енормне профите за њих. Нема сврхе, треба овде

живети и бити искрен....''.

А онда је кренула лавина коментара ''младе и паметне Србије'',

мондијалистичких пионира, на мој коментар: ''те, ако ти није добро

што се не вратиш у Београд у којем све смрди и аутобуси немају

клима уређаје, у коме нема људских права и демократије, у коме су

плате 200 евра, у коме су Срби смрдљивији и прљавији од латиноса, те

како сам ја примитивни Балканац са расистичким погледима на свет и

сви једнодушно закључују а нема боље и лепше земље од Америке и

бољег и лепшег града од Њујорка''.

Морао сам поново, додуше кратко, јер немам баш времена да се

надлајавам са том балафурдијом, да ''отпоздравим'':

''Све сте помешали - уосталом као по обичају. Нигде ја нисам

написао да је у Београду боље, једноставно сам коментарисао текст са

аспекта човека који овде живи и ради. Текст није добар јер га је писао

неко ко о Њујорку не зна много. Све остало стоји: нико ме не

присиљава да седим овде али ја седим јер је мој избор да осетим што

више ''градских смрадова'' у свету како бих знао да оценим које је

''тежине'' и ''каквоће'' онај наш у Београду. Само се тако може говорити

о компетентности некога да говори о томе који путници у ком градском

превозу ''се више осећају''. Ја само желим да поручим млађој

генерацији, јер сам управао прошлог лета сусрео много студената из

Србије, да не идеализују превише ни запад ни Америку него да пробају

да пре него крену овамо стекну што реалнију слику о томе како је овде

и шта их чека''.

О другој лавини одговора како они у Београду боље знају од

мене овде ''како је овде'': нећу. Нек им је са срећом.

*

Датумски се ''поклопили'' грегоријански и јулијански Ускрс тако

да смо и ми ''најисправнији на свету'' имали слободне дане овде у

Page 167: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

167

''белом свету'' где смо кобојаги због бољег живота. Све бисмо добро у

овом свету, а то ''све'' се манифестује у виду пара, али никада не

пропустимо прилику да презремо све око себе и да понизимо земљу

која нас је примила да у њој живимо и радимо (ма каква да је). Па тако

и ово: да се нису поклопили датуми већина би са ниподаштавајућим

осмехом на лицу казала: ''ма није ово мој Ускрс али кад је слободан а

плаћен дан - ко им јебе мајку''.

*

На Техничком универзитету у држави Virginia у ''кампусу''

(што је еквивалент за наш ''Студенски град'') наоружани младић је убио

32 људи и на крају је самоубиством укупан број мртвих заокружио на

33. Ово је наjтежи напад ове врсте у иначе ''богатој'' историји оваквих

догађаја у САД.

Треба се упитати и размислити зашто су та и таква масовна

убиства карактеристична за Америку?! Шта је то специфично за

Америку што доводи до таквих психичких ломова код људи?!

Ако jе отуђеност, тежак рад, неизвесна будућност и осећај

неважности, ако је константни стрес - па по томе су карактеристичне и

све остале индустријски развијене земље. Али се тако нешто ретко или

уопште не дешава у Немачкој или Јапану.

За једну другу велику нацију: Руску, карактеристично је пак да

њихове масовне убице ''раде'' сасвим другачије. Убијају једну по једну

жртву у различитим временским периодима, на различитим местима,

крију своје трагове, убиства најчешће изводе брутално хладним

оружјем уз обавезно масакрирање и касапљење, сакривају лешеве:

типично словенски и источњачки. И наравно, из сасвим других разлога

и узрока.

Убица је Кореанац који није рођен у Америци али је овде растао,

васпитавао се и стасавао. Било би сада крајње ''монти-пајтоновски'' у

свој овој трагедији, али верујте не и немогуће, да рецимо ''New York

Tames'' објави причу о томе како је дотични као мало дете много гледао

на телевизији о ратовима на Балкану па је зато сада доживео трауме од

тога.

Уствари, вероватно се ради о поремећениј особи са психичким

проблемима. Оставио је видео поруку где се одмах види да му није све

потаман. Наоружан пиштољима и са ножем за пасом он између осталог

каже:

''Сатерали сте ме у угао и дали сте ми само једну могућност......

одлука је била ваша сада имате крв на вашим рукама коју никада

Page 168: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

168

нећете опрати... напали сте моје срце, силовали моју душу и

уништавали моју савест ... хвала вам што сам умро као Исус Христ

који је инспирисао генерације на буђење за заштиту незаштићених...

ваши ''мерцедеси'' нису били довољни ''ви багро'', ваше златне

наруквице нису биле довољне ''ви снобови'', ваш капитал и ваша

наследства нису била довољна... итд ''.

Кад погледаш, можда је овим реченицама он и дао одговоре на

моја питања и моје дилеме. И то можда врло прецизне и тачне

одговоре. И не само на моја, него и на многа друга питања.

Иначе је све на видео поруци, реченице, гестикулација, махање

оружјем, доследно и верно преузео из кореанског филма ''Oldboy'' који

у свом садржају такође има за тему масовно убиство инспирисано

осветом.

Рекох да је ово најтежи злочин овакве врсте. Листа је дугачка и ја

ћу овде навести неке познатије:

- Killen, Texas, 1991, 23 мртва и на крају је убица убио себе, (ово

је до сада био најтежи маскар али се није десио у школи или

универзитету, следећи набројани тицаће се само маскара на

факултетима или школама);

- Универзитет Texas at Austin, 1966, 16 мртвих и на крају је убица

извршио самоубиство скочивши са 28 спрата;

- Columbine, Colorado, средња школа, 1999, 12 мртвих ученика;

- Kent State, Ohio, 1970, четири мртва студента;

- University of Iowa, 1991, убијена су пет радника универзитета

пре него се убица и сам убио;

- Amish schoolhouse, 2006, пет мртвих ученица а потом и

самоубиство убице, (ово је за нашега вакта и то смо већ помињали као

и масакр оног несретног младића из Босне).

Зашто овдашње потенцијалне самоубице имају потребу да прво

убију неколико десетина недужних људи па тек онда да остваре свој

наум?! Кад су већ погођени нечим (а очигледнио је да јесу): системом

или појединцом, зашто своју освету не окрену према извору своје

патње па ударе на систем или појединца него се окрећу аморфној и

недефинисаној маси и убијају насумице чинећи читаву ствар

апсурднијом него што је иначе?!

*

Од Зорана:

Page 169: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

169

''Хвала ти за нову причу. Претходном си, ''Прави филм је бајка'',

доста њих развеселио. ''Ова ти је прича освежење (суморног, моја

примедба) часописа''– говорили су''.

*

Тај већ овде много помињани ''The New York Times'' у једном

априлском издању прогласио је нашег писца Зорана Живковића

''кандидатом за новог Борхеса''.

Ваљда ће сада мање пљувати по земљи ''новог Борхеса'' (макар

он био и у статусу ''кандидата'').

*

На WC шољи док зора свиће

Човек снове о срећи снева

И жеља из снова испуниће

Слободан простор од празних црева.

*

У Америци су сви нешто друго него што сада јесу (у том, овом,

тренутку). (Ја сам најбољи пример за то: радим као сметлар, физикалац

и лифтбој а представљам се лажно и са тенденцијом: писцем). Сви

нешто чекају. Чекају да се догоди чудо па да престану да буду то што

јесу: конобарице ће постати глумице, разносачи пица сликари, возачи

бизнисмени, младе девојке ће се удати за богате старце који ће ускоро

умрети и оставити им све паре а... а... а сметлари ће писати књиге.

*

Рано, рано ујутро (напољу је још мрак а нормалан и пристојан

свет још увек спава, и још дуго ће) док се још онако буновни и сањиви

пресвлачимо у своја смешна радна одела, моје доста старије колеге

(неки већ пред пензијом, дакле, овејани ''хигијеничари'') живо и на моју

велику жалост веома бучно расправљају о животињском царству. Тема:

која је звер најкрволочнија или најопаснија? Сви имају своје фаворите:

тигрове, крокодиле, анаконде... Образлажу једни другима

аргументујући, рекло би се чак: препиру се. Најзад се Џо Бразилијан

досетио па каже: ''слон је врло зајебан, ако га удариш док је још мали

памти то цео живот и врати ти после дваје'с година''. Слушајући га

како прича ову до бола упроштену варијанту о ''стази слонова''

неупућени слушалац може помислити како се овај свакодневно сусреће

са слоновима. Ја их онако нервозан и буновно осетљив на јутарњу

Page 170: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

170

буку, празан и недефинисан временом и простором мога бивствовања

слушам и сам себи кажем - ''јеботе, шта је ово: скривена камера или

''Twin Peaks''?!?''.

*

Од Бранка:

''Могу ти прво рећи Игоре, да сам уживао читајући ''Колону'' и

правећи слике свих описаних сценарија, размишљао о тим

ситуацијама, стапао се као да сам тамо и да све то посматрам,

гледам и разумем.

Нисам неки критичар и коментатор али из својих ''дечијих'' очију

описаћу ти како сам све то доживео. Прво што ме је ''Колона''

подсетила на школске лектире што ми је било супер јер нису лектире

само лектире већ одабране књиге које се препоручују. А у свим

лектирама смо препричавали писце и наставник нам је објашњавао

шта је писац мислио и шта је хтео да доведе до изражаја тј. на шта

се фокусирао у одређеном тренутку. Тако да ми је пре свега лепо што

сам ту тежину могао да упоредим са тобом и помислио колико тога

би још наставница објашњавала о ''Колони''.

Други утисак који ми је значио јесте што си успео да изађеш из

мисли људи успевши да опишеш малтене несвесна стања и мисли:

мени, које су изашле из реченица и право дошле до мојих мисли и

креирала осећања и размишљања људи.

Треће, верујем да је било тешко као што си рекао и да осећаш да

можда ниси код неких ствари изашао до краја јер читава визија и

костур приче са испуњеним детаљима (или нажалост, у овом примеру

да се изразим: месом) била је тешка да се спроведе.

Верујем да је сваки читалац осетио јачину целе приче и

ситуација које си описао и да му се на крају једноставно све склопило

као слагалица и да је схватио као и ја: почетак, средину и крај...''.

*

Кад пристигнеш овде, Срби које затекнеш, упознаш и сусрећеш,

углавном ће ти нудити услуге и помоћ које-а ти нису потребне-а (или

ти је чак од штете) а које њих ништа не коштају (или су им пак од

благе користи). Кад им затражиш неку праву и конкретну помоћ, теби

преко потребну, они ти као по правилу одговарају: ''Жао ми је

пријатељу, али зар мислиш да је нама било лако на почетку и да нам је

неко помагао?! Не, све смо морали сами. Тражио си Америку, сад види

како је...''.

Page 171: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

171

И тако све у круг.

Још пар фраза које ћете најчешће чути:

''У Америку мора да се ради''.

''Не дружи се са нашим људима само ће зло да ти учине''.

''Нема се овде времена за проводе и дружење, друшкане''.

''Богами они у Србију боље живе, сви мобилне, сви лепо обучени,

нико ништа не ради а само кукају''.

''Ти мислиш да се овде паре налазе на улицу или беру са гране, па

узмеш колико ти треба''.

''А ти, ако ти није добро- нађи боље''.

''Овде нема да се бира пос'о''.

''Ми пијемо само куповну воду, али ти слободно узми ову са чесме

и она је одлична''.

''Ми смо ''младост'' Србије итд. итд.''.

*

Глумац Алек Болдвин је својој једанаестогодишњој кћери која га

очито не зарезива ич и не слуша баш много оставио поруку на

телефонској секретарици где је баш добро грди и на крају је назива

''неодговорном малом свињом'' (thoughtless little pig). Његова бивша

жена Ким Бесинџер, иначе мајка дотичне девојчице, ''не буди лења'' па

траку са секретарице дотури медијима да покаже ''какав је човек

Болдвин'' и како крши неке правничке заврзламе из бракоразводног

поступка (јер му је у поједеним периодима забрањено да прилази свом

детету ближе од не знам колико метара?!?). Сад јадног човека

развалаче новине и јавно мњење као ономад Гибсона. Свакога дана у

студијима и по новинама гостују психијатри, социолози и ко све не

објашњавајући где су проблеми и корени Болдвинове девијације. А у

ствари, човек је само био љут на непослушно и размажено дериште.

Можете само да замислите ментални склоп таквог детета. Можда је

време за Болдвина да почне да чита Шопенхауера (за кога верујем

никад није ни чуо осим ако га је глумео у некој екранизацији) а који је

тврдио ''да је родитељство највеће од свих зала...''. Или можда нашег

Душка Радовића који је негде рекао: ''да децу треба тући чим се

примети да личе на своје родитеље''.

*

Зорану:

''Најискреније честитке поводом добијања ''Вукове'' награде''.

Page 172: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

172

*

Најзад је стигло пролеће у Њујорк. Моје прво њујоршко пролеће.

''Централ парк'' је процветао у разним бојама и заиста лепо и

сликовито изгледа. Што је још важније ''процветале'' су и њујорчанке.

Заиста се може видети лепих жена ових дана на Менхетну. Скинуле су

зимске капуте и капе са глава, средиле фризуре и увукле се у по мало

тесне сукњице и хаљинице (што им само придодаје на сексипилу). Лепе

жене у Њујорку су најлепше на свету. Овде се скупила сва женска

лепота из Америке и остатка света. То је зато што се у Њујорку највише

исплати да будете лепа жена (или леп мушкарац). Лепота се овде

најбоље уновчава. Овде се могу најскупље продати складност и

младост. На жалост, купују је је углавном стари и богати. Каква само

млохава и балава старост немоћно дахће над тим младим и складним

месом?! Као по правилу ''месо'' на крају узме добар део пара. И не

кривим их уопште. Свуда је тако. Ако је за утеху они наши тајкуни и

богати билмези у Србији, који такође незаслужено јашу спонзоруше, су

куд и камо лепши и млађи. И сировији па то може по некад у сексу и да

дадне неке резултате (уколико их пре тог задовољства неко из

конкурентске ''компаније'' не изрешета на семафору са све

спонзорушом). Било како било, спонзоруше у Србији макар живе

узбуљивије. Али нису лепше од жена у Њујорку, односно: на

Менхетну.

А код мене у крају, у Риџвуду и на Глендалу, овде међу фукаром?

Жене се временом углавном подгоје, престану да размишљају о

свом изгледу и можете их видети како се у памучним тренеркама лену

вуку улицама или ће ''брдо сала'' пролетети поред вас у неком већ добро

амортизованом ''теренцу'' који по својем изгледу у многоме подсећа на

власницу ''која га тера''.

*

За Американца је телевизија врховни ауторитет којем се све

верује и чија се веродостојност никада не доводи у питање. И спремни

су да плате сваку цену, свако понижење, сваку жртву, да би се

појавили макар и кратко, макар као куриозитет или жртва, на

телевизији. И када их задесе највеће личне или породичне несреће они

смогну снаге да стану пред камере и кажу нешто о томе.

*

На WC шољи ГМ зграде у... ОПА!!!... у 04:45АМ...

Page 173: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

173

*

Неко вече се један непозвани и ничим изазвани миш прошетао

испред камера CBS телевизије у директном програму, док су вести

трајале, иза леђа водитеља који није имао појма о томе. Прошетао се по

неком декоративном паноу, пет пара није дао што га у том тренутку

гледа неколико милиона људи. На несрећу (по нас запослене у згради)

те вести је гледао и један од главнијих менаџера саме зграде. Сада смо

са свих страна окружени мишоловкама и лепком, задужени да гањамо

мишеве али од ''нове телевизијске звезде'' ни трага ни гласа. Да није

прешао на неку другу, не дај боже, конкурентску телевизију?

*

Александар Кожев један од најбољих тумача Хегелове

фолозофије каже да је човек бирајући ''амерички начин живота''

(American Way of Life) одабрао да буде ''сретна будала''. А ја се убих на

пар стотина страна да кажем нешто слично.

Мада ни речи Жака Рансијера изговорене додуше у другачијем

контексту нису далеко од истине:

''Ако пораст потрошачког индивидуализма изазива бес у вама,

ако вам смета отупљивање образовања у име масовнијег учешћа или

плитким хедонизмом савременог живота, ви вероватно само

изражавате дубоко укорењену мржњу према демократији''.

Ја да мрзим демократију?!?- Боже сачувај!!! Мени само, као што

рекох, бесмилено звучи та реч.

*

Стај'о сам на ''плази'' (то јест нисам баш стајао) ''забаљен'' својим

послом кад угледах на тротоару један познати лик (ипак сам читао

новине и гледао телевизију у Србији тако да сам за разлику од

овдашњих био ''политички несретна будала''): један од бивших и

експониранијих вођа ''Отпор''-а. Свашта је тај чинио и говорио.

Одлазио чак и у друге земље да изводи ''плишане револуције'' и

''доноси'' људима ''демократију''. И тада сам мислио да не треба

наседати пропаганди режима који их је називао страним плаћеницима.

Жалио се тада како је младост Србије проћердана, да нема зашта куче

да их уједе - колико су пропали. А сад? - шета око поднева ''Петом

авенијом'' лагано према ''Централ парку'', види се по ходу и ставу да

нема проблема и потребе да се у ово време ломата на неком радном

месту. Турио на главу неки скупи качкет од квалитетног енглеског

штофа, нагрнуо се сомотским капутићем са неизбежном кожном

Page 174: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

174

крагном. Само му још лула фали (''још му фале уши и лула да пуши'') па

да стекнете утисак да је већ издао сабрана дела овенчана макар са

једним ''Нином'' и једним ''Пулицером'' (овај други би му свакао био

дражи). Да не компликујем: види се на први поглед да му не иде лоше.

Сад?!? - они клинци које је он водио и организовао ''у име светлих

идеала демократије'', они исти клинци што су пребијани и затварани,

што су лепили плакате и радили волонтерски или за сендвич и све

остало - углавном сада после тих ''историјских '' промена чаме по

Србији незапослени и ''гребу'' се и дан данас од родитеља за једно пиво

увече у неком ћумезу. И када би хтели у Америку не би добили визе.

Плаши се америчка администрација да не остану овде, да се запосле и

живе од свога рада.

Не, не спорим ја њему право да буде овде, да буде успешан и

остало: спорим му начин до којег је дошао овде и можда постао

успешан. Спорим му то преко чијих леђа је све то остварио, спорим му

морално право да револуцију у својој земљи изводи због пара које

добија од друге земље, спорим му што је завео младост и лепоту на

исти начин као и противници против којих је се борио, спорим му и то

што је отишао из земље кад је већ ''извршио промене'' које је хтео,

спорим му то што је потплаћена бараба која је махала заставом

људских права и демократије.

ПС

Ако дотични икад ово види а да не помисли да сам ово ''виђење''

измислио сазнајући из медија да је овде у Америци: падао је неки

фебруарски снег а он је у друштву старије госпође прелазио ''пету''

авенију поред хотела ''Плаза'' и још нешто, није он уопште важан:

егземплар сам тражио.

*

Неки од тих студената који поштено уче и раде, који имају

идеале мисле да човек који пише и по нешто објављује има и неких

моћи да помогне, па добијем и оваква писма:

''Поштовани,

Студент сам 4 године на Филозофском факултету у ...

одсек Историја. Имам положен курс за рад на резервацијском

систему, говорим енглески и италијански, поседујем велико искуство

на раду са рачунаром. Молио бих Вас ако сте у могућности да ми

понудите било какав посао...''

Нисам имао срца да му било шта одговорим а понајмање да му не

могу помоћи. Ово има итекако везе са претходинм текстом.

Page 175: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

175

*

Доста сам се нервирао на ''енглеском'' време је да се опет мало

нервирам на ''српском''.

*

У Америци можете да ПРИЧАТЕ шта год хоћете против државе,

председника и система али не смете ништа да РАДИТЕ против истих.

Чак и оно прво, медији и јавне личности скоро никад не чине.

*

Страшно!!! - поједине дневне новине поскупеле за 100%, са 0.25$

на 0.50$. И нико их није више куповао. После свега неколико дана

''враћена'' је стара цена уз помпезну рекламу.

*

Чик само пробај да пронађеш нешто у Америци (а да није по

среди наоружање или свемирска технологија) а да на ''том нешто'' не

пише MADE IN CHINA.

*

Ипак им не могу опростити што су убили романтику и што су на

добром путу да затру дух. Овде ти се може догодити ''свакаквијех чуда''

али никад романтични тренутак (а да при томе није прво плаћен а

после одглумљен, значи не прави или под условом да није ''донет са

собом'' при доласку у Америку).

О духовним релацијама не треба ни трошити речи. Све што није

поткрепљено ''матерјалним'' за њих једноставно не постоји. И ако се по

некад препусте страстима мимо њиховог резона то јест и поред

социјалних разлика, у емотивном смислу никада не направе такав излет

и самим тим по њима: грешку.

*

Оно што овде највише вређа здрав разум (јер има доста тога)

јесте заиста огромна, незамислива разлика у економском статусу људи.

Појединци толико много а при томе незаслужено зарађују да је то

неукусно и несхватљиво било којем разуму, било којој науци, било

којем закону. Сви ће рећи: ''па тога има свуда, има и у Србији!!!'' - и ја

ћу им дати за право с' тим да остајем при своме да се то не може

упоредити. Та несразмерност вређа достојанство али није то

Page 176: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

176

најбитније - није ни морално - нико те није терао да дођеш овде, ипак,

остајем при пређашњој формулацији: вређа здрав разум.

Разлика је поред тога и ненормална: физички ненормална.

Мислим, то се не може описати. Човек се просто пита: откуд толики

новац? Откуд оправдања и здравог економског момента за његову

егзистенцију и на крају откуд се све то богатство физички остварује?

Верујте ми, и ако тог научно-економског оправдања ја немам, нити га

знам, одговор је врло прост: све то силно богатство проистиче из

сурове експлоатације већине грађана Америке и прљавих закулисних

радњи а корени тога богатства сежу у не толико далеку прошлост када

је мафија решила да легализује своје послове.

*

Од анонимног ''обожаваоца'' електронском поштом. Писмо

преносим у оригиналној верзији то јест без исправки или додавања

(једино што је оригинал писан латиницом):

''Овако Турчине видим добар си са коментарима тај језик

моразш можеш скратити јел си Јебеми сеза товју Србијицу за све ал

за вјеру никада више да ниси нешто лоше споменнуоиначе ћемо сви

иступити са овог јебеног шугавог четничког форума јел моја још

једном Моја вјера је Исллам Муслиман сам значи по националности

Бошњак језико који говорим БОСАНСКИ-БОШЊАЧКИ поносна на то

фала Аллаху драгом јел ако ћемо по правили српски и непостоји може

Југословеснки и босански и хрвацки ок! тако''.

*

У српској заједници у Америци не дају право младима да буду

успешни и да нешто од својега знања и успеха пренесу другима, да

буду поштовани чланови заједнице и да покрену нешто ново. Не!!!,

овде мораш бити стар, да не кажем ''пред смрт'' и ''једном ногом у

гробу'', мораш поседовати ''нешто'' дебљи банковни конто са којим

искрено и не знаш шта би радио и то је као неки доказ да нешто знаш и

да си нешто успео.

Шта ће коме то?!?

*

''Њујорк Тајмс'' 11. маја 07 преноси текст у коме амбасадор САД

при Уједињеним нацијама Залмај Калиладзе (ваљда му се име овако

пише) каже да је неминовно да се пред ''Саветом безбедности'' донесе

резолуција о ''надзираној независности'' Косова али да Руси све то коче.

Page 177: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

177

Он каже: ''Српски савезник Русија може да стави вето на план о

губитку провинције''. Ето и они овако трапави али подмукли не могу

да ''прескоче'' чињеницу да Србија губи део територије.

*

Албанци из Mакедоније и са Космета за које се овде због

актуелног тренутка и непријатне теме каже да су ''са простора бивше

Југославије'' (добро не рекоше да су из Србије) припремали су

терористички напад у Њу Џерзију на тамошњу касарну, у којој су иначе

били смештени као избеглице и у чијој близини су после живели, и то

напад са позиција муслиманског фундаментализма.

Машала!!! (да и ја будем језички ''актуелан'').

Одавно сам ја то говорио и писао ама нема ко да ме слуша. А

сада ће и онако рећи: ''сад сви говоре да су некад говорили''.

Машала, ишала!!!

Додуше, деловали су као аматери: свађали су се по кафанама

нападајући Америку, видео снимке обуке ''АлКаиде'' однели су у

локални видео клуб да умноже и на крају су куповали оружје од

убаченог федералног агента.

Они су живели као емигранти у САД, а имали су куће, приватни

бизнис и, сада се испоставило, подебеле досије-е у полицији. Нису то

чиста посла, наиме, како то да после првог прекрашаја не буду

''протерани'' (један има 24 саобраћајна прекршаја), и друго: ако су били

избеглице смештене у касарни онда су власти могле да прате њихово

потоње кретање. И најзад, како су то могли бити избеглице и илегалци

истовремено?!

Медији су доста пажње посветили случају. Ево једног писма

читаоца (њихова верзија ''Међу нама'') објављеног у ''Њујорк Посту''

11. маја: ''Четири муслимана из Југославије су у ствари косовски

Албанци. 1999 Бил Клинтон је наредио бомбардовање Србије да би

заштитио косовске Албанце од етничког чишћења. Да ли ови млади

Албанци репрезентују однос косовских Албанаца? Звати их

Југословенима који су дошли у Америку да би избегли ратовање у

Србији прешло је границу ''доброг укуса'' и усудићу се рећи то је

права ''клинтонеска''. Mattew Jones, Vienna , Va.

*

Умрлице и помене дају у новинама, не толико као код нас, али

дају. Само што су ти помени другачије срочени од наших. Код нас

Page 178: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

178

обично стоји: ''Прошла је тужна година од када ниси са нама.. '', а код

њих: ''Срећна прва година на небу...''.

*

''Добио'' сам новог колегу на послу. Каже да је Албанац са Косова

(не помиње Метохију а ја то не тражим од њега). Није важно одакле је

и како се зове да га не би начепили тамошњи ''домољуби''. Овде је три

године али се, вели, дебело попишманио. И пита ме знам ли неког

адвоката у Београду са којим је он некада служио војску тамо негде у

Хрватској. Помажем му да се снађе у лавиринтима зграде, да изађе

напоље, на светло дана. Успут ми још каже, на одличном српском:

''Није ово за мене, ја сам писац....''.

И ја сам друже, и ја сам... говорим у себи док нас снопови сунца

бију по полузатвореним очима навиклим на подрум и вештачку

свeтлост.

*

Зазвонио му је мобилни телефон у сред неког посла, на неком

спрату, у некој канцеларији, где смо он и ја преместали неки намештај.

Дрхтавим гласом и са сузама у очима рекао ми је: ''Жена ми јавља да

ми је сина ударио аутобус, морам кући...''.

И отрчао је.

Једна сeкретарица која је била задужена да прати наш рад и даје

нам инструкције, и која је била безлично утегнута у гардеробу и

шминку, када сам јој потанко објаснио разлоге наглог одласка мога

партнера, без трунке макар одлумљене емоције, ни на лицу или у гласу,

равнодушно ме упитала: ''А хоће ли некога послати да га замени?''.

*

Од Мићка:

''Најтеже је..... па тако четири пута, изукрштано, болно онако

нашки, у динамичном и узбудљивом преплету, из четири потпуно

различите визуре приповедања. Не треба да ти говорим колико сам

уживао. Просто сам пустио петнаестак дана да твоји ''јунаци'' врше

притисак на мене и да их некако изнутра ослушкујем. Морам да ти

признам да је утисак непоновљив, искусто несвакидашње. Четири

''јунака'' како какви тровачи здравог разума и нормалности су

парадигма нашег простора и времена, наша реалност, нешто што бих

назвао ''асимптота наше невеселе друштвене стварности''. Просто је

невероватно каквом си лакоћом у приповедању ишао ''од случаја до

Page 179: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

179

случаја'' - иронијом и сатиром у приповести о Сетару Сетровићу,

преко дилиричне и психоделичне приче о Методију, па отровноциничне

о ''трговцу и тезгарошу'', закључно са шизофреном и морбидном

повести о Хаљитију, ''борцу за слободу и људска права''. Таман кад сам

помислио да је прва прича, о Сетару, толико луда и невероватна, да

захтева још простора и нових ситуацијских каламбура, ти си ме

преварио и њему се враћао још три пута, и то на најбољи могући

начин. Заиста луцидно.

Учинило ми се, једино, да не би било лоше да их изукршаташ

кратко, збуњујуће, на самом почетку, у виду неког увода или пролога. А

онда би, у ономе што си написао, следило разјашњење. Можда би тај

поступак, у драматуршком смислу, појачао доживљај и учинио да се

те непоновљиве креатуре (које нас, на жалост, болно дефинишу)

залепе за нас још непосредније и луђе. Можда. Волео их да видим сцену

између Методија и Хаљитија у затвору (ту је апсурд доведен до

крајности и пружа ти неслућене могућности). У сваком случају ствар

је сјајна и може да ти служи на част.

Хвала ти што си имао довољно стрпљења и времена да се бавиш

оним што сам ти послао, па да те текстове луцидно и коментаришеш

(а другачије, објективно, није ни могло). У праву си када кажеш да

равницу не може заменити шумадијски крајолик, а да је тако имао сам

прилику да се непосредно уверим пре више од десет година када сам,

припремајући један кратки филм, не без изненађења морао да

констатујем да је пејзаж на Брезовици под снегом, у зимском

штимунгу, био далеко питомији од војвођанске равнице, оловне и сиве,

прошаране неугодним завијањем ветра...

...После силних перипетија (а то је одређење које се у правом

смислу речи може увек везивати за мене) успео сам да са два пројекта

конкуришем у ''Филмском центру Србије'' за кратки метар. Па и ако

су ми предочили да је конкурс више формална ствар, јер су средства

већ подељена одређеним групацијама, ипак сам одлучио да конкуришем

са два пројекта: документарним, о Миловану и Марку (''Ватра и

свеци'') и играним, адаптацијом бриљантне Гогољеве новеле

''Портрет'' (кажу да му је дошла главе јер се бави неуспешним

рођењем Антихриста и предсказањем да ће се ипак једног дана

родити! Што се мене тиче, овај век и по од настанка новеле само је

доказао да је човек био потпуно у праву!). Намера ми је да ако добијем

почетна средства за ''Портет'', направим краћи дугоментражни

филм од неких 70-75 минута јер је тако смишљен да тражи

Page 180: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

180

екстензију, инсистирање на трајању. Иначе текст пружа могућности

за разне експерименте и у том смислу је врли инспиративан...

...Пре десетак дана сам код уличних продаваца набавио књигу

Александра Илића ''Глуве чини''. Занимљив међуратни писац са још

занимљивијом биографијом. Рођен у Бечу 1899. године, завршио

студије књижевности на Сорбони, радио као чиновник у државној

служби у међуратом периоду. Отпуштен је из службе 1929. године.

Бавио се позориштем, писањем огледа, поезије, романа. 1942. године

био је професор Музичке академије. 1946. године ухапшен. Суђење му је

почело 3. јануара 1947. године, осуђен на ''казну лишења слободе са

принудним радом у трајању од осам година и губитак појединих

политичких и грађанских права за време од пет година'', Како наводи

''Политика'' у свом извештају објављеном у броју од 8. јануара. После

тога му се губи сваки траг. Пре четири године сам случајно набасао

на његову кратку причу ''Сајуз-број'', заиста ефектну кратку причу у

чеховљевском маниру о архивару у Министарству финансија,

уплашеном, који стрепи за посао и кога сви малтретирају, од шефова

до жене. То ми се толико допало да сам је спојио са причом Венјамина

Каверина ''Ревизор'' и написао сценарио за дуги филм ''Транзиција''. И

ево сад поново наилазим на њега, на тог даровитог човека који је тако

трагично скончао...

*

новинар.де / 29. мај '07 :

''20. маја у поподневним часовима у просторијама Српског

клуба у Њујорку а у организацији ''Асоцијације Срба у Њујорку''

одржана је трибина под називом ''Косово-медијске манипулације''

као покушај да се у овим данима и месецима када се врши

притисак на Србе и Србију да се одрекну Космета на неки начин

огласе и Срби из овог дела света али и да се започне са неким

новим активностима које до сада нису биле карактеристичне за

Србе из овог дела Америке.

О овој теми су говорили Владан Ивковић испред Асоцијације

Срба из Њујорка али и као човек који ради у медијима и бави се

тиме и књижевник Игор Ђурић који је за основу свога обраћања

користио текстове о Косову и Метохији које је објавио у часопису

''Хвосно'' а које је касније сакупио у књигу ''Метохија и Косово''.

Господин Ивковић се у уводној речи захвалио присутнима на

трибини, посебно оцу Ђокану Мајсторовић из цркве ''Свети Сава''

Page 181: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

181

у Њујорку као и конзулу Србије у Њујорку господину Владимиру

Жутић.

Господин Ивковић је у уводној речи истакао ''како је ово

предавање прво ове врсте одржано у Српском клубу и да се над да ће

бити успешно ако и један Србин изађе одавде са више корисних

информација о овој теми него што је имао раније''.

''Предавања као ово вечерас имају за сврху да све

заинтересоване Србе ближе упознају, из другачијих углова од оних

које нам пласирају у дневним вјестима, са чињеницама које би нам

помогле да боље схватимо шта нам се десило и да учинимо све да

нам се то не понови'' – закључио је своје излагање Ивковић.

Игор Ђурић је говорио о медијским манипулацијама

везаним за припрему јавних мњења западних земаља у

оправданост бомбардовња једне суверене земље у Европи. Он је

својим иступањем оспоравао уопште основаност да се данас

расправља о промени статуса Космета: ''рећу ћу вам, није постојао

ни један разлог утемељен у истини, праву, правди и моралу да се

догоди бомбардовање и окупација Србије па самим тим не постоје

никакви нити правни нити морални разлози да се данас разговара о

промени статуса''. Уз мноштво цитата из тога времена, из времена

најжешће сатанизацје Срба а на видно изненађење присутних јер

већина њих није имала представе шта се у ствари дешавало ,

господин Ђурић је скренуо пажњу на два важна момента ''косовске

кампање'': на Рачак који је послужио као иницијална каписла за

одлуку о бомбардовању и на наводни број убијених Албанаца који

су пласирали стране дипломате и медији а који је требало да

оправда ''бомбардовање као једино решење за спречавање

геноцида и хуманитарне катастрофе''.

Данас када су доступни документи доказано је да је Рачак

исцениран а да број убијених Косметких Албанаца не да није

онолики колико је тада презентовано (неки су ишли до цифре од

чак 800.000 убијених, бечки ''Штандард'' од 7 априла 1999.) већ да

је неупоредиво мањи и скоро подједнак са бројем убијених Срба а

да је у Хашку оптужницу од наводних цивилних жртава пре

почетка бомбардовања укључено само оних 45 из Рачка док су све

остале наводне цивилне жртве из оптужнице (око 550) страдале

после 24. марта, дакле након почетка бомбардовања.

''Разлози за бомбардовање Србије су сви од реда лажни то

јест све су то подметнута кукавичја јаја. О томе ја говорим не

оспоравајући праве жртве. Али, није било десетине хиљада мртвих,

Page 182: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

182

није било геноцида, није било масовног погрома док није почело

бомбардовање, није било холокауста, није било организованог

силовања, на крају а у ствари на почетку, није било ни стрељања

цивила у Рачку него је доказано да су се ти људи борили са пушком у

руци против регуларних снага једне земље.

Било је злочина и убистава, наравно, ни један рат до сада у

историји човечанства није вођен а да при том није било жртава.

Чим ратом настане безакоње шљам исплива на површину. Сећате

ли се какав је хаос настао у Њу Орлеансу после торнада кад је

настало пљачкање, убијање и силовање због немогућности локалних

власти да одржавају ред. Рат сам по себи доноси злочине, нико ту

није измислио ''топлу воду''.

Али су злочини чињени са обе стране, и то сразмерно много

више са албанске а процентуално немерљиво више. (Ја чак овде ни

једног тренутка не узимам у обзир преко две хиљаде цивила

погинулих у бомбардовању Србије). И злочини су настали кад је већ

кривац пронађен и бомбардовањем кажњаван за њих. Дакле и

Достојевски може да се преврне у гробу, Американци су поставили

ствари на следећи начин: прво казна па тек онда злочин.

Суштина кампање тзв. невладиних организација, одређених

јавних личности, квази политичара и одређених медија и њихових

спонзора са стране јесте управо та да се скрене пажња са главног

питања и проблема а о којем ја овде говорим а то је: ''је ли НАТО

имао стварних разлога да нас бомбардује и окупира и да нам данас

отима део територије у наставку своје акције, је ли било масовних

убистава и протеривања пре бомбардовања, или је цела та

конструкција око ''хуманитарне катастрофе'' лажна и имала је за

циљ да оправда агресију, окупацију и одузимање дела територије?''.

Данас са свих страна вичу: ''треба се суочити са злочинима'',

из простог разлога да би се замениле тезе и да би се у подсвести

српскога народа створила слика да су нас заиста бомбардовали са

ваљаним и поштеним разлозима и намерама и да нам за казну

треба одузети Космет.

Хоћемо, суочићемо се са свим злочинима, али и са свим

кривцима: јер највећи злочин који се десио на Космету јесте злочин

стварања хаоса, безакоња и потпуног урушавња система и

институција које је изазвало бомбардовање а које је довело до

смрти, паљевина и свега другог. Највећи злочин је мешати се у

унутрашњи сукоб једне земље помажући једној страни против

друге, поготово сепаратистичкој страни. Понајвећи злочин јесте

Page 183: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

183

манипулисати истином и тиме скрнавити стварне жртве'' –

рекао је између осталог Ђурић.

На крају је господин Ђурић прочитао одломак из свог романа

''Колона'' а онда је приказан документарни филм ''Остала је реч''

који за тему има историју градића Истока у Метохији и судбину

која га је данас задесила.

*

''Да се ја нешто питам......'' а хвала Богу не питам се ништа и

мрзим кад ме ''ко шта пита'', ја бих поново увео закон у Европи да се

само робијаши и осуђеници шаљу у Америку. То би било вишеструко

корисно за Европу а овима веће казне не би требало.

* Од Мирка:

''Како смо правовремено предвидели Ваша ''Колона'' изазвала је

очекивану реакцију кругова који су тематски доминатно у њој

обрађени. Реакцији нисам лично присутвовао мада се игром случаја

одиграла у мојој кући. Према информацијама које сам добио изгледа да

је ''Колона'' посматрана доста субјективно, а да, осим личне

увређености, коментатор нема нарочитих примедби на садржај и

аутора''.

* Мирку:

''Поздрав солвентној кентаурској фирми ''Ђурић'', који су: пола

људи - пола Срби. Надам се да ће кратка објашњења дотичној особи

бити од користи. За Вас најбоље жеље а женском делу предузећа

''Ђурић'' и рукољуб укључујући и одељак АД ''Андрић'' из Белог Града''.

(следе објашњења нерелевантна за ове списе).

* Џери, амерички црнац са посла, је ових дана завршио некакав

колеџ за Библију и сад има диплому да може да држи проповеди у

цркви. То је оно кад вичу са говорнице а иза њих певају и играју дебеле

црнкиње и то исто раде и сви присутни у цркви. Е, па тај Џери, се

толико обрадовао што је успео да набави Библију у елктронској форми,

за 54$, да ја заиста ''немам срца'' а да га не поменем. Он је један од

ретких људи који се овде радују и таквим ситницама и зато заслужује

помињање.

Page 184: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

184

* ''Њујорк пост'' од 30. маја опет даје кратак текст о Србији:

''Група од 200 британских жена академаца у српском ноћном клубу

попела се на галерију да би имала бољи поглед на игру мушкарца

који је изводио стриптиз. Међутим, галерија се срушила али срећом

нико није био повређен а особље клуба је запањио захтев жена да се

настави са забавом. ''Мислили смо да ће желети да оду кући, али

оне су захтевале да се шоу настави до краја''– рекао је један човек из

персонала''.

* Са интернета:

''На овом линку можете преузети књигу Игора Ђурића,

препоручујем је свима, заиста.

Наталија''.

Па опет:

''Драга Наталија,

много, много ти хвала за адресу и обавештење о књизи

''Метохија и Косово''. Мислим да ћу је читати и ноћас спавати нећу -

ма не могу се одвојити од текста,

Човечица''.

* Лепо мајско јутро, које је наговештавало време од пре годину

дана када смо дошли, измамило нас је једног викенда (који је продужен

због прославе ''Memorial day''-а, дана када се они сећају својих

погинулих ратника за разлику од нас) до ''Централ парка''. Имао сам

усађену аверзију према том парку јер радим тик преко пута њега па вам

је онда јасно да ме за то место могу везивати само ружне успомене.

Управо због тога сам за сво ово време само пар пута тамо овлаш

залазио. И погрешио сам. Додуше, пуно пута сам га гледао са врха или

неких вишљих спратова ГМ зграде целог, као на длану, па сам се

осећао као да га познајем одлично. Да смо стари знанци. Видети га са

висине целог исто је што и видети неку жену потпуно голу и

понављати то кад год ти се прохте. Са висине изгледа фасцинантно.

Већина намерника и туриста нема ту привилегију, то да може да види

''Централ парк'' одједном.

Провели смо диван дан .

Page 185: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

185

Кажу да се овај парк простире на преко 350 хектара и да је почео

да се гради пре 150 година. Мало ко посети Њујорк а да се не прошета

''Петом авенијом'' до ''Централ парка''.

Те мајске суботе, викенда који је трајао три дана, парк је био

препун људи. Цео је засађен дрвећем (што је логично за парк, зар

не?!?), зеленој трави и великом броју језера. Има мноштво кипова,

клупа, фонтана. Један оркестар је мајсторски свирао џез, други је држао

рок концерт а један квартет је свирао озбиљну музику у једном од оних

тунела које смо много пута видели на филмовима (сетите се само

''Косе'' и довољно је). Већина посетилаца је лежала на трави, било је

оних који су трчали или веслали. Посетили смо и ''Зоолошки врт'', који

је много мањи од онога у Бронксу али се и ту има шта за видети. У

парку има много птица, веверица. На све стране су уметници: глумци,

плесачи, музичари, сликари, спортисти - који изводе своје тачке. Један

пар се управо венчавао баш у парку. Зачуђујуће је колико је све на

своме месту и колико сами посетиоци воде рачуна да парк буде уређен

и чист. И ако је тога дана у парку било неколико стотина хиљада

посетиоца нигде није било баченог папирића или лименке. Можда су у

питању велике казне, можда ипак нешто друго?!?

* Опет ''Њујорк пост'', овога пута у броју од 1. јуна, преноси један

од својих ''епохалних'' текстова о Србији:

''Неки људи желе да дају целу фарму за већи пенис. Али у

Србији људи га добијају јефтиније, дајући своју процењену краву за

велики пенис. Пластична хирургија у Србији прихвата замену за

своје услуге у виду краве или бика. Цена операције је око 800 долара

што је скоро тачно толико колико вреди једна добра крава - рекао је

доктор. Неки желе да додају и по 10 сантиметара али то је

немогуће - на крају крајева, не само за једну краву''.

Морам да коментаришем. Ко је читао књигу приметио је да се

''Њујорк пост'' ''прославио'' са оваквим и сличним цртицама. У земљи

где су се догађали разни културни, спортски и уметнички догађаји, па

ако хоћете и политички, ови су током целе године преносили само

овакве бизарне текстове. И мислим да имам одговор зашто је то тако.

Неки подрепак из Београда, желећи да буде интересантан и да узме

који доларчић шаље такве глупости у жељи да буде ''интересантан'' а

уједно и да створи слику о Србима као варварима јер се то добро

продаје. Тај неки назови Србин пљује по своме народу за шаку долара.

Ајте, молим вас, па који ће наш сељак из Шумадије, Мачве или

Page 186: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

186

Војводине дати краву да би му се пенис повећао. Па не би то урадили

ни за џабе. И друго, који би хирург у приватној болници или на ВМА

баш краву узео. Можете замислите сцену, на улазу у ''Клинички

центар'' ред сељака у гуњевима и са шајкачама, води краве да би их

заменили за дуже курчеве. Волео бих да негде сретнем паметњаковића

који шаље овакве текстове.

* Од Добросава:

''За следећи Зборник, за који не знамо када ће изаћи јер углавном

зависи од могућности плаћања трошкова штампања, напиши шта год

хоћеш, што мислиш да ће било који Србин имати било какве користи.

Само да није страначка политика, општа српска политика може.

Текст пошаљи интернетом. Обим текста је неограничен. Било би

добро да га пошаљеш у коначном облику да га једноставно уврстимо у

Зборник без икаквих измена... Имамо проблема са дозволом за локацију

за споменик Стефану Немањи у Новом Пазару... Наравно не

одустајемо. Поднећемо четврти захтев по реду сада комплетиран са

пројектом...''.

* Баш су се у задње време расписали о нама. Не зна човек јел' то

добро или лоше?!?

''Њујорк Тајмс'' од 8. јуна пише о хапшењу генерала Толимира и

задовољству запада због тога. Зато је и ''Европска унија'' обновила

разговоре са Србијом о прикључивању. Даље се у тексту изражавају

наде а стигла су и уверавања са српске стране да ће ускоро бити

изручен и Толимиров шеф Ратко Младић.

Овога потоњег, рек'о би', Срби држе као адут за сам пријем у

''Европску унију'' (што ће истог тренутка значити да је дотична

заједница начисто пропанула). Ако пре тога у ту сврху не ''потроше''

адут звани Косово.

У истом броју, али на спортским странама опширан текст о

нашим тенисеркама и њиховом успеху на ''Ролан Гаросу''. Говори се од

добрим играма, о њиховом лепом понашању и још лепшем изгледу. На

крају да би ''зачинили'', јер ове новине не би биле то што јесу да није

тако, помиње се и да је Јанковићка тренирала чак и за време

бомбардовања Србије ''које је уследило као одговор на присуство

српских трупа на Косову''. Могла се приметити и блага завист најчешће

Page 187: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

187

кроз коментар да је несхватљиво да једна мала земља са десетак

милиона становника буде данас тениска велесила.

Ето како пишу ''демократски'' амерички медији чак и о спортским

темама.

У јуну смо опет постали актуелни за америчке медије, нарочито

за штампане медије, пре свега око косовске кризе и руског става по том

питању. ''Захватали'' су нас и конкретно и ''глобално'' у оквиру

''разрачунавања'' са новом Путиновом политиком према Америци.

Најзад, ''најзабавнији'' су били текстови о Бушовој посети

Албанији и томе како му је неко тамо дрпио сат. Тако му и треба. За

Србе, међутим, никако није забавно оно што је он тамо рекао а што се

своди на то да ће америка макар и на силу ''испословати'' независно

Косово. Само није објаснио: због чега?!?

*

24. јун 2007

То је то. Прошла је година. Брзо, врло брзо. Тако углавном прође

и живот. Мислимо да ће доћи неко време када ћемо бити свесни да је то

управо живот - несвесни да је живот оно што проживљавамо свакога

дана. Старе су ово опсервације. Мислим да не треба много тога сада

још причати: све је речено и ништа речено није.

Купили смо карте за Србију.

На ''пинцгауеру'' мог вода за време рата 1999. године неко је

спрејом написао: ''Питајте нас где смо били!!!''.

На крају ове приповести, ''спрејом мојих недоумица'' ја ћу

написати: ''Ништа ме не питајте, све што сам имао да кажем прочитали

сте овде''.

*

Нешто ''као'' закључак:

''Свега има - само среће нема''.

То је дефиниција за којом сам трагао, коју сам већ поменуо и коју

сам пронашао кроз потрагу у овој приповести. Тешко ћете овде

''пронаћи себе'' ако вас још нешто осим новца интересује. А ни новац

нећете лако наћи. Уосталом, већ сам овде написао, тешко ћете се

пронаћи овде ако себе већ нисте пронашли пре тога.

Све што сам овде написао или описао виђено је или доживљено.

Ако је коментар у питању - онда је коментар управо онакав каквим сам

га ''осећао'' у датом тренутку. Писма су део мога бивствовања овде, она

су део моје личности, мојих односа и мислим да им је место овде. Неко

Page 188: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

188

ће приметити ''да је можда рано за објављивање преписке'', ја ћу им

одговорити као малочас: ''живот живимо сваког дана''. Уколико нешто

од поменутог није више актуелно најмање сам ја за то крив. Криво је

време које неумитно протиче и односи у земљи Србији где ни један

посао не можеш да завршиш на време и поштено.

Наравно да ја овде говорим о свету у коме сам се кретао, који сам

гледао. Ипак је тај свет доминатан у досељеничком корпусу. Овде има

мало речи о елити, осим индиректно, о онима који живе на ''високој

нози'' далеко од већине света, о онима који се крећу у пробраним

круговима и живе у екслузивним квартовима. То је један други Њујорк.

Тај свет живи од сурове експлоатације других људи и почесто је

недодирљив за осталу већину. Нисам овде ни помињао, а ни сретао, ни

''наше'' људе који овде добро живе и ''сналазе се''. Поготово оне који су

овамо пристигли задњих година. То су углавном лопови који су се у

Србији накрали а овде глуме некакав напредан свет или су послали

децу да се овамо школују и живе.

Ако питате за савет, ево вам га: Америку прво пронађите у себи.

Америку у смислу дефинисања властитог сна и остваривања истог.

Снови нису јава - и кад мислите да сте их остварили све је фикција у

вашој глави. Ако нисте били срећни у Србији, међу своје људе, међу

своје ''прве љубави'' - тешко да ћете овде бити срећни. Нећете наћи ни

бољи живот - само ћете имати нешто квалитетније услове за одмор од

напорног рада и још напорнијег бесмисла.

Треба доћи само орочено: и ни дана дуже од ороченог остати.

Људи овде глуме живот. Глуме да су Американци. Глуме да су

Срби. Глуме да су испунили своје снове. Глуме да су срећни. Неко се и

обогати и верујте они након тога не знају куд би са својим парама.

Управо у то време схвате да им је живот прошао и да је време за нека

друга путовања. Прво зарадите новац у Србији па тек онда дођите у

Америку. Тако можда и видите нешто што вам се на крају допадне.

И заиста има много више истине него симболике у чињеници да

су први досељеници у Америку били робијаши који су после довели

робове и данашњег начина живота овдашњег. И данас је права казна за

сваког Европљанина грађанске опције да живи овде. Много је овде

измешаних култура (односно некултура) да би сте имали било каквих

духовних користи од њих. Нећете овде видети свет - можда ''полусвет''

само. Тако измешане те навике нису успеле да остану у домену речи

''култура''. Еклектика је на жалост успевала само у негативним

конотацијама.

Page 189: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

189

Ако желите да живите овде - морате се одрећи љубави. Нећете

имати времена за то. Данима не можете виђати вољену особу и таман

кад пронађете слободан дан испостави се да ''објекат чежње'' тога дана

није слободан.

Не можете много времена посветити ни свом детету. Као, радите

због њега, а онда га ''гурнете'' већ са петнаест година на неки посао. То

је ''као'' добро за њега. Нека се навикава. Нека сам зарађује и сличне

глупости. Како може бити добро једном младом створењу да се одмах

упрегне у тежак рад? Уместо да тада ''учи'' како се воли: ви га терате да

ради.

Треба размислити о следећем: мале су шансе да сачувате и

одржите породицу по нашим и овдашњим мерилима. После одређеног

времена а под утицајем средине, темпа и начина живота започиње

растакање породице. Прве ''жртве'' су деца, одмах затим следи брак.

Овде добијеш гомилу апарата који су у Србији статусни симбол а

овде су средство да ти се узму паре. И у том зачараном кругу никада не

стигнеш да одахнеш и уживаш у томе. Таман си отплатио неколико

хиљада долара скупу ''плазму'' а она је већ ''демоде''. И деца и

познаници те гледају ''попреко'': забога како можеш да држиш такву

старудију у кући?!?

Овде само желе да им не рушите систем који су направили.

Суштина тог система да само мали, заиста мали проценат људи

размишља и одлучује док је огромној већини већ самим тим системом

физички и правно онемогућено било шта друго осим непрестаног рада

и спавања и по којег опијања викендом. Ако сте се пак задужили код

банке за кола или кућу онда нема ни тог викенда.

Амерички начин живота који се оличава у прерасподели добара

подсећа на средњевековне гозбе и баханалије. На челу стола је моћник

са свитом и како се од тога чела удаљујете све сте ниже у хијерархији

али се и даље по нешто захвати са астала. Најзад остају они који

уопште нису за столом и они хватају оно што моћници недоједено

бацају. И ухвати се ту по некад и тек начето парче меса, можда само

пар пута загрижено. Наравно треба да сте јаки за то. Оним слабијима

остану кости али увек довољно масне да се не умре од глади. Већина

код своје куће, тамо негде далеко, није имала ни те кости па су итекако

задовољни. Овде јесу тањири пуни (некад ''начетог меса'', некад

''костију'') али се срећа не мери величином порције. По тој логици

свиње су најсрећније.

Песник Блез Сандрар, рођен у Швајцарској, написао је 1912.

године песму ''Ускрс у Њујорку'' чији један део гласи:

Page 190: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

190

''Гомилу сиромаха за које сте Жртву принели,

Овде су у склоништа збили, уторили, сапели.

Огромне црне лађе са свих страна света долазе,

Путници, збрда-здола, на понтонске мостове прелазе.

Има Талијана, Грка и Шпањолаца,

Руса, Бугара, Монгола, Персијанаца.

То су циркуске животиње што прескачу меридијане,

Комад црног меса им бацају као да псе гладне хране.

Срећни су због те хране над којом се муве јате,

Господе, смилујте се народима који пате''.

То је, дакле, то.

Најбесмисленије у свем бесмислу је бесмисленост послова који

вам овде по правилу западају. Некима само на почетку - некима до

краја. Амерички писац Хенри Милер написао је на једном месту:

''Бејаше то типичан поглед с дворишног прозора у Бронксу: дрвене

ограде, сохе, конопци за рубље, бедне тратинице, типске стамбене

зграде, лестве за спасавање и тако даље. Сподобе су тумарале амо-

тамо поред прозора у свакојакој одећи. Спремали су се да пођу на

починак како би сутрадан прошли исту бесмислену рутину. Можда

ће један од стотину хиљада њих измакнути заједничкој судбини;

што се тиче осталих, било би најбоље да им неко ноћу, док спавају,

префикари вратове. Пука је лудост веровати да би те јадне жртве

биле у стању да створе нови свет''.

Ово је земља потуљене диктатуре и ''нељудских права''.

Официјелно сви имају иста права, у пракси количина ваших права

зависи од количине новца који поседујете. И од тога да ли сте нека од

''мањина'' или сте нормалан човек. Ваше право да не волите животиње

или педере овде не уважавају. Ваше право на рад губи се зарад ових

''неправа''. Кад добијте упитник, апликацију за посао, чик напишите да

не волите животиње, педере или америчку колонијалну политику:

можете се ''сликати'' са својим запошљењем и поред прокламоване

слободе говора. О Јеврејима нећу ни да причам.

Овде никада нећете имати паре. Бар не на свом располагању. И

колико год имали у банци њихови токови су углавном усмерени и не

зависе од вас. У Америку дођите само ако хоћете да штедите. Ако

желите да трошите останите у Србији. Аутомобил имате да би банка

зарадила на томе. Кућу или стан имате да би банка зарадила на томе.

Кредитну картицу имате да би банка зарадила на томе.

Нема овде слободе. Нема овде демократије. Нико не поштује

ваша људска и грађанска права: ако нисте богати. Овде вас неће

Page 191: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

191

угњетавати политичари (као код нас) овде ће вас угњетавати сви

остали. Највише ће вас угњетавати императив да добијете чек сваке

недеље.

Проблем је што се сувише мало ''узме'' доброга и лепога у односу

на ружно доживљено и ''добијено''.

У Америци је велика потражња према слабијима. Сви на свим

нивоима у сваком облику траже слабијег да би били јачи и ''ради даље

употребе''.

Оно што ће мени недостајати из Америке јесте свакако ''Jack

Daniel’s'' и њихов јавни превоз. Поред тога стари вестерни суботом пре

подне и неколико људи. Знате, за Америку није ни то мало.

Ако пак кренете овамо, никада се не одвајајте од пара са којима

можете купити авионску карту ''за назад'' кад год вам се прохте.

Уколико не одвојите тај новац може вам се десити да управо следећих

десет година радите за ту карту а на крају и останете онда кад вам паре

већ нису проблем. Обашка што су још мотивисанији да вам загорчавају

живот ако осете да немате ни за ту карту.

И док је у Србији по некад заиста живот ''пролазио поред вас'' и

нисте могли да утичете на његове токове овде изгубите године а да га

не видите ни ''поред вас''. Једноставно се негде погуби а ви немате

времена да га тражите. Није ни поред вас, ни у вама - углавном је иза

вас а ви бивствујете у заблуди да је пред вама. Само да завршите неке

послове па ћете се поново ''спојити'' са својим животом. Углавном је на

крају касно за било шта осим за опраштање од истог.

Њујорк , јунија месеца, 2007

Page 192: Igor Đurić , Putopis - Jedna godina u Njujorkudjuricigor.net/news/Jedna godina u NY_v9dejhb.pdf · 4 СМС порука непосредно пре полетања за New York

192

Игор Ђурић

Аскурђел Иванов. Курђел Петков. Бела пчела Ђурина. Чукунунук Спасојев. Праунук Милојев. Унук

Данилов. Син Милисавов. Отац Ђурађов.

Рођен 26 јануара 1968 године у Истоку.

Писац.

Објавио:

Збирку песама „Недовршене песме“, 1997;

Роман „Колона“, 2005;

Збирку прича „Источке приче“, 2009;

Збирку есеја „Метохија и Косово“, 2010;

Роман„Клинички живот“, 2012.

Збирку прича и песама "Источке приче - Сентиментална историја једне вароши", Друго допуњено

издање, 2014;

Заступљен је у зборницима, збиркама, штампаним медијима и присутан на интернету. Одсутан из свих

институција, интересних група, партија и организација.

Воли и вољен је.

Свако написано слово посвећује Гоци.