Sadržaj

1.Mašine u mašinskoj industriji.......................................................................................3

1.1 Odsecanje na testerama.............................................................................................3

1.2. Obrada na strugu......................................................................................................4

1.3. Strugovi za pojedinačnu proizvodnju......................................................................4

1.4. Strugovi za serijsku proizvodnju.............................................................................4

1.5. Strugovi za masovnu proizvodnju...........................................................................4

1.6. Alati za obradu na strugu.........................................................................................5

1.7. Obrada na bušilici....................................................................................................5

1.8. Obrada na glodalici..................................................................................................6

1.9. Obrada na rendisaljkama..........................................................................................7

1.10. Obrada provlačenjem.............................................................................................8

1.11. Obrada na brusilicama...........................................................................................8

1.12. Osnovne vrste brusilice..........................................................................................9

2. Osnovi održavanja industrijskih mašina...................................................................10

2.1.Tehnologija održavanja...........................................................................................11

2.2. Organizaciona struktura procesa održavanja.........................................................11

2.3. Organizacija tehničkog održavanja........................................................................13

2.4. Organizovanje tehničke pripreme održavanja.......................................................14

2.5. Organizovanje operativne pripreme održavanja....................................................16

2.6. Organizovanje preventivnog održavanja...............................................................18

2.7. Dijagnostika kod industrijskih mašina...................................................................19

2.8. Ciljevi tehničke dijagnostike..................................................................................20

2.9. Dijagnostika stanja sistema....................................................................................20

2.10. Vrste primene tehničke dijagnoze........................................................................21

2.11. Oblici primene tehničke dijagnostike..................................................................22

2.12. Klasifikacija dijagnoze i dijagnostickih parametara............................................23

3. Podmazivanje standardnih delova industrijskih mašina.........................................26

3.1. Podmazivanje kliznih ležišta..................................................................................26

3.1. Podmazivanje zupčastih prenosnika – reduktora...................................................27

3.2. Sistemi za podmazivanje reduktora.......................................................................27

3.3. Podmazivanje lanaca..............................................................................................27

1.Mašine u mašinskoj industriji

Mašine alatke za obradu rezanjem mogu se razvrstati na osnovu raznih obeležja

(karakteristika). Vrlo često, sem u nekoliko osnovnih slučajeva, podele (kao i svake podele) su

relativne. Najčešće se ove mašine dele prema vrsti obrade, nameni, načinu upravljanja i

stepenu automatizacije, konstruktivnim specifičnostima, broju izvršnih organa i tačnosti.

Podele prema vrsti obrade izvodi se u sustini prema obliku površine, šemi obrade i

obliku alata. Tako se ove mašine dele na: strugove, rendisaljke (kratkohodne i dugohodne),

busilice, glodalice, brusilice, provlakačice itd.

Podela prema nameni se u osnovi vrši prema stepenu univerzalnosti mašine. Po ovoj

osnovi jrazlikuju se: univerzalne, specijalizirane i specijalne mašine.

Prema stepenu automatizacije sve mašine alatke se svrstavaju u četiri grape:

neautomatizirane (sa ručnim upravljanjem),

poluautomati,

automati gramskim upravljanjem (NU - numerički upravljane i

CNC - kompjuterski upravljane, tj. uglavnom, sa električnim upravljanjem).

Prema tačnosti sve mašine alatke se svrstavaju u pet grupa: normalne, povišene, visoke,

vrlo visoke i posebne tačnosti.

1.1. Odsecanje na testerama

Odsecanje koje može da se izvodi na različite načine i to: odsecanje smicanjem (kod šipki

manjeg prečnika), odsecanje rezanjem testerama ili točilima, odsecanje na specijalnim

strugovima i odsecanje elektrovamičenjem.

Alati za odsecanje, tj. testere, mogu imati oblik lista (traka odredene dužine), trake u vidu

obruča (trakaste testere) i kružnog oblika (kružne testere). Prema tome se i razlikuju i tri osnovna

tipa mašina za odsecanje sa testerama i to:

mašine za odsecanje sa lisnatom testerom (tzv. okvirne testere)

mašine za odsecanje sa kružnom testerom,

3

masine za odsecanje sa trakastom testerom.

1.2. Obrada na strugu

Obrada na strugu naziva se struganje. Namenjena je obradi spoljašnjih i unutrašnjih -

rotacionih (cilindračnih, konusnih, fazonskih) i ravnih površina jednosečnim alatom koji se

naziva stugarski nož.

Prema obimu i vrsti proizvodnje za koju su namenjeni. Prema ovoj podeli razlikuju se:

strugovi za pojedinačnu (maloserijku) proizvodnju,

strugovi za serijsku i

strugovi za masovnu (visokoserijku) proizvodnju.

1.3. Strugovi za pojedinačnu proizvodnju

Strugovi za pojedinačnu proizvodnju su: univerzalni strugovi, strugovi sa vučnim

vretenom ( produkcioni strugovi), strugovi za leđno struganje itd.

1.4. Strugovi za serijsku proizvodnju

Da bi se skratilo vreme potrebno za promenu alata neophodno je na mašini imati

mogućnosti istovremenog pozicioniranja većeg broja alata, sto je upravo jedna od osnovnih

karakteristika strugova za serijsku proizvodnju.

Strugovi za serijsku proizvodnju su: strugovi sa više nosača alata (višesečni strugovi),

revolverski strugovi, kopirni strugovi i verikalni strugovi.

1.5. Strugovi za masovnu proizvodnju

Strugovi namenjeni za masovnu proizvodnju kod kojih su automatizovana sva kretanja.

Zato se ovakvi strugovi nazivaju automatskim. prema načinu dovođenja pripremaka razlikuju se

4

automati sa dovođenjem prfpremaka u vidu šipke i strugovi sa magacinom za dovođenje

komadnim pripremaka. Prema tome razlikuju se jednovreteni i viševreteni automatski strugovi.

1.6. Alati za obradu na strugu

Najvažnija podela je prema nameni, tj. prema zahvatima koji se pomoću njih nrđgu

ostvariti:

spoljašnju uzdužnu obradu,

unutrašnju uzdužnu obradu otvora,

unutrašnju uzdužnu obradu rupa,

poprečnu obradu,

izradu žlebova različitih oblika (usecanje, zasecanje),

izradu zaobljenja,

izradu profila,

izradu zavojnica.

Prema vrsti obrade razlikuju se noževi za grubu i finu obradu. Prema obliku reznog dela

(glave) razlikuju se pravi - savijeni i noževi sa stanjenim (smanjenim presekom) reznim delom.

Prema položaju glavnog sečiva razlikuju levi i desni. Prema položaju noža u odnosu na

obradak postoje radijalni i tegencijalni - strugarski noževi.

Prema načinu izrade (ili konstruktivnom rešenju) razlikuju se strugarski noževi čiji su

rezni delovi izrađeni od istog materijala i izrađeni od više materjala.

Pločice mogu biti izirađene od tvrdog metala, keramike i dijamantskih kristala, a najčešće

su uobliku višestrane prizme.

1.7. Obrada na bušilici

Zahvati obrade bušenjem dele se, s obzirom na zahtevani kvalitet obrade (tačnost

dimenzija otvora i kvalitet obrađene površine), na prethodne (grube) i završne (fine) zahvate.

Druga podela zahvata polazi od oblika obrađenih površina bušenjem. Ptema ovoj podeli postoje

5

zahvati: bušenje rupa, bušenje otvora, proširivanje rupa burgijom, proširivanje otvora burgijom,

konusno upuštanje ušća otvora konusnim upuštačem, zabušivanje burgijama za zabušivanje,

cilindrično upuštanje ušća otvora cilindričnim upuštačem, obrada ravne okolne površine otvora

ravnim upuštačem, izrada zavojnica ureznicama i nareznicama (postoje i druge metode izrade

zavojnice), bušenje burgijama za duboko bušenje i drugi.

Za obavljanje raznovrsnih zahvata bušenja, proširivanja, razvrtanja, upuštanja,

zabušivanja i urezivanja i narezivanja navoja koriste se odgovarajući alati: spiralne burgije,

proširivači, razvrtači, upuštači, ureznici, nareznici, zabušivači (burgije za zabušivanje), burgije

za duboka bušenja i drugi.

Pri klasifikaciji bušica, kao kriterijumi podele, koriste se položj glavnog vretena, broj

vretena itd, pa postoje vertikalne i horizontalne bušlice, bušlice sa kosim položjem glavnog

vretena, jednovretene i višvretene bušlice i agregatne bušlice.

U jednovretene vertikalne bušlice spadaju stone, stubne, radijalne, univerzalne i

koordinatne bušlice. Klasu vertikalnih bušlica sa više vretena čine redne bušlice, viševretene

bušilice i bušilice sa viševretenom glavom.

1.8. Obrada na glodalici

Glodalo je višesečni alat a predstavlja obrtno telo po čijem obimu ili na čeonoj površini

(ili na obimu i čeonoj površiri su izrađeni zubi ). Glavno kretanje pri glodanju je obrtno kretanje

glodala oko svoje ose, a pomoćno, obično pravolinijsko kretanje, može izvoditi obradak ili

glodalo.

Osnovni zahvati glodanja i njihove šeme (uzajamni položaj alata i obratka, kretanja,

oslanjanje i stezanje). U središtu slike dat je šematski prikaz položaja glodala uodnosu na

obradak. Osnovni zahvati: obrada ravnih horizontalnih površina, obrada ranih vertikalnih

površina obrada ranih nagnutih površina, obrada stepenastih površina, obrada žlebova obrada

profilnih površina, obrada unutrašnjih konusnih površina (žlebova u obliku lastinog repa) i

obrada sooženih površina snopom glodala.

Pri čeonom glodanju pravac obrtnog kretanja (glavnog kretanja) je vertikalan, a pravac

pomoćnog kretanja horizontalan i to upravan na pravac glavnog (obrtnog) kretanja.

6

Prema smerovima glavnog i pomoćnog kretanja razlikuje se istosmerno, suprnosmerno i

kombinovano glodanje.

Prema načinu postavljanja (pozicioniranja) na mašini razlikuju se usadna i nasadna (sva

ostala). Nasadna glodala se pozicioniraju pomoću otrova i posebnih vratila, a usadna preko svog

vratila (drške).

Prema obliku zuba dele se na glodala sa pravim, glodala sa zavojnim i glodala sa

ukrštenim zubima.

Najčešća je podela prema kojoj se razlikuju:

horizontalne (obične i univerzalne,)

vertikalne (obične i univerzalne),

portalne,

alatne,

kopirne i

specijalne glodalic.

Svi pomoćni pribori koji se koriste pri obradi glodanjem mogu se podeliti u tri osnovne

grupe:

pribori za pozicionianje obratka ili pripremka na masini,

pribori za pozicioniranje alata na masini i

specijalni pribori (podeoni aparati i dr).

1.9. Obrada na rendisaljkama

Rendisaljke i mašine za provlačenje su mašine alatke sa glavnim pravolinijskim

kretanjem.

Rendisanjem se mogu obrađivati ravne površine (horizontalne, vertikalne, kose) žlebovi,

profilne površine, a može se izvoditi i istovremena obrada više ranih površina mašinskih delova.

U primeni su dve osnovne vrste rendisaljki i to: kratkohodne (horizontalne i vertikalne) i

dugohodne. Kod kratkohodnih rendisaljki alat izvodi glavno pravolinijsko, a obradak pomoćno

kretanje, dok kod dugohodne rendisaljke obradak sa radnim stolom mašine vrši glavno

pravolinijsko, a alat sa nosačem pomoćno kretanje.

7

Kod vertikalnih kratkohodnih rendisaljki nosač alata se kreće u vertikalnom pravcu, dok

se obradak postavlja na radni sto (koji je često i obrtan).

Dugohodne rendisaljke se primenjuju kod obrade delova velike dužine usled čega se

takvi delovi postavljajuj na pokretni radni sto koji izvodi glavno kretanje.

1.10. Obrada provlačenjem

Provlačenjem se obrađuju unutrašnje i spoljašnje površine složenog oblika višesečnirn

alatim akoji se zovu provlakači.

Provlakači imaju veći broj sečiva (zuba), čije se dimenzije postepeno povećavaju idući od

prvog ka poslednjem zubu, tako da se obrada izvodi u jednom prolazu.

U svim slučajevima kod unutošnjeg provlačenja u obratku se mora izraditi početni otvor

(izvodi se bušenjem) da bi mogla početi obrada provlačenjem.

Mašine za provlačenje (provlakačice) mogu bid horizontalne i vertikalne (sa

horizontalnim i vertikalnim položajem provlakača), odnosno za unutrašnje i spoljašnje

provlačenje.

1.11. Obrada na brusilicama

Brušenje si izvodi alatima koja se zovu tocila. Tocila se sastoje od velikog broja

abrazivnih zrna koja se međusobno povezana vezivnim materijalom u jednu celinu određenog

oblika i dimenzija.

Posebna karakteristika brušenja je ta da se njime mogu obradivati svi materijali bez

obzira na niihovu tvrdoću. Osim toga, brušenjem se mogu obrađivati spoljašnje i unutrašnje

površine (cilindične i konične) ravne i profilne (složene ) površine, a koristi se i za oštrenje alata

pri njihovoj izradi i eksploataciji.

Brušenje je najčešći postupak završne obrade rezanjem a koristi se i kao postupak grube

obrade. Kao završna obrada javlja se u svim slučajevima kada je potrebno poboljšati kvalitet

obradene površine posle grube obrade ako su delovi termički obrađeni. Kao gruba obrada

brušenje se koristi kod čišćenja odlivaka i otkovaka.

8

Glačanje je najfmiji postupak završne obrade koji se izvodi pomoću abraziva.

Postupak obrade pastom za glačanje naziva se lepovanje, a obrada pomoću belegija

(vezanog abraziva) naziva se honovanje.

1.12. Osnovne vrste brusilice

Osnovna podele brusilica je ista kao i podela osnovnih operacija obrade bruženjem.

Prema tome se razlikuju sledeći tipovi brusilica:

brusilice za brušenje spoljašnjih rotacionih površina (brusilice za spoljašnje,

kružno brušenje sa oslanjanjem obradaka između šiljaka),

brusilice za brušenje spoljašnjih cilindričnih ovrsina bez šiljaka,

brusilice za unutrašnje brušenje (cilindričnih i koničnih površina),

brusilice za spoljašnje i unutrašnje brušenje (univerzalne brusilice),

brusilice za ravno brušenje,

brusilice za oštrenje alata (univerzalne i specijalne za pojedine tipove alata),

specijalne brusilice (za brušenje navoja, brušenje zuba zuplanika, profilne

brusilice i dr).

9

2. Osnovi održavanja industrijskih mašina

Tehničko održavanje sistema (mašina) predstavlja skup postupaka i aktivnbsti čija je

svrha sprečavanje pojava stanja "u otkazu " (ili u zastoju), kao i vraćanje sistema po pojavi stanja

u otkazu (ili pojavi otkaza) ponovo u stanje "u radu' (u radnosposobno stanje), u što kraćem

vremenu i sa što manjim troškovima u datim uslovima okoline i organizacije rada.

Pri tome, svi postupci i aktivnosti održavanja u toku životnog ciklusa tehničkog sistema

treba da obezbede: što manje otkaza i zastoja, što manje grešaka u proizvodnji (radu) tehničkog

sistema, što manje zaliha rezervnih delova za održavanje, što manje dokumentacije (papira) u

procesu sprovodjenja održavanja, što viši nivo pouzdanosti u radu, što manje troškova

održavanja, što manje gubitaka u proizvodnji itd.

Proces trošenja (habanja) sistema je jedan od uzroka zbog kojeg održavanje mora

postojati u životnom ciklusu sistema.

Otkazi se načelno sprečavaju preventivnim održavanjem (održavanjem pre nastanka

otkaza), a otklanjaju se korektivnim (održavanje posle otkaza) ili kombinovanim održavanjem

(kombinacijom korektivnog i preventivnog održavanja).

Osnovni ciljevi koji treba da se postignu procesom održavanja su:

obezbedjenje potrebnog nivoa pouzdanosti tehničkih sistema u procesu

eksploatacije,

minimiziranje ukupnih troškova održavanja (direktnih i indirektnih),

sprečavanje i ograničavanje zastarevanja tehničkih sistema,

zajedničko učešće (sa svim funkcijama u preduzeću) u upravljanju

proizvodnjom i finansijama,

postizanje boljeg kvaliteta proizvoda,

povećanje produktivnosti rada u proizvodnji,

povišenje nivoa motivisanosti za rad (neispravni tehnički sistemi

izazivaju loše stanje i odnose, pa i nezgode, kako u samom

preduzeću tako i u njegovom okruženju),

čuvanje svih raspoloživih resursa u preduzeću,

10

isporuka proizvoda kupcima na vreme i dr.

2.1.Tehnologija održavanja

Tehnologija održavanja definiše postupke održavanja i način sprovođenja postupaka

održavanja. Tehnologijom održavanja određuje se na koji način postupak treba da se obavi, sa

kojim alatom, kojim redosledom. u kom vremenu.

Predviđene postupke održavanja:

osnovno održavanje od strane rukovodioca,

preventivni periodični periodi,

kontrolni preglede regulisani propisnim zakonima,

podmazivanje,

tehnička dijagnostika,

preventivne zamena delova,

traženje i otklanjanje slabih mesta na tehničkim sistemima (mašinama),

popravljanje i obnavljanje istrošenih delova,

preventivne periodične opravke (profilakse),

generalne periodične opravke,

koji je nivo pouzdanosti neophodan, i

koji nivo pouzdanosti može ekonomski da podnosi.

2.2. Organizaciona struktura procesa održavanja

Polazeći pri tome od ciljeva održavanja u proizvodnji, projektuje se organizacija

održavanja koja u svojoj strukturi ima dve osnovne grupe poslova, koji su u okviru određenih

organizacionih celina i izvršavaju:

priprema poslova održavanja,

neposredni poslovi održavanja (operativno izvršenje poslova),

11

na ovaj način predstavljena organizacija procesa održavanja tehničkih sistemau

jednom preduzeću u svom savremenom obliku, može imati sledeće organizacione

celine.

tehnička priprema održavanja,

operativna priprema održavanja,

ekonomsko - finansijski poslovi,

preventivno održavanje - izvodjenje preventivnih radova,

investiciono održavanje (remontno održavanje),

Najvažnije tehničke, organizacione i druge podloge za izvođenje dobre organizacije

održavanja su:

Definicija željene (eksploatacione) pouzdanosti u radu. Svaki nivo pouzdanosti

ima svoju cenu, a proizvodnja treba da se odluči:

Sigurnost pri radu. - Za zaštitu života i zdravlja ljudi i čovekove okoline treba

preduzeti određene mere.

Kvalitet proizvoda ne zavisi samo od tehnologije rada i radnika koji upravljaju

opremom, već od stanja opreme i održavanja iste (u savremenim uslovima rada

kvalitet proizvoda u velikoj meri zavisi od nivoa održavanja opreme).

Izbor metoda (modela) održavanja - Na osnovu onoga što je rečeno pod 1 i 2

izvrši se izbor odgovarajuće metode održavanja koja će imati najveći uticaj na

oblik i sadržaj održavanja (različiti sistemi zahtevaju različite metode održavanja).

Podela poslova. - Izvrši se popis svih poslova koje treba izvoditi na opremi.

Na osnovu defmisanih podloga utvrđuje se postupak za organizovanje procesa

održavanjatehničkih sistema u preduzeću, koji ima sledeci tok:

definisanje ciljeva i politike održavanja,

definisanje i utvrđivanje poslova i zadataka održavanja,

dročena potrebnih vremena za izvođenje preventivnog i korektivnog održavanja,

određivanje potrebnog broja izvršilava po broju i strukturi i po organizacionim

nivoima, i

deinisanje informacionih tokova u održavanju, tehnološke, radne I upravljačke

dokumentacije.

Ukupna priprema održavanja može se posmatrati kao dve osnovne grupe poslova i to:

12

Poslovi tehnicke pripreme, i

Poslovi operativne pripreme.

2.3. Organizacija tehničkog održavanja

Primer organizacione strukture tehničkog održavanja

13

2.4. Organizovanje tehničke pripreme održavanja

Uobičajeno je tehnička priprema u oblasti održavanja sadrži sledeće grupe poslova:

poslovi planske pripreme (planiranje i upravljanje),

poslovi konstaikcione pripreme,

poslovi operativne pripreme (upravljanje resursima),

poslovi razvoja i unapređenja održavanja (praćenje efikasnosti tehnickih sistema,

razvoj novih metoda odrzavanja),

poslovi arhiviranja dokumentacije.

1. Planska priprema odžavanja obuhvata sledeće grupe poslova

a) Pravljanje spiska tehničkih sistema po familijama, grupama, tipovima, sa podacima o

količini, mestu eksploatacije.

b) Izrada programa rada jedinice održavanja sa stanovista tehnološkog procesa

c) Izrada konkretnih godisnjih i polugodišnjih poslova rada (obim i struktura sredstva, obim

i struktura preventivnih intervencija u planskom periodu);

d) Izrada konkretnih planova:

materijala,

rezervnih delova (i supstitucija uvoza),

alata, pribora i vremena,

radne snage,

kapaciteta i dr.

e) Usaglašavanje plana održavanja sa planom proizvodnje (svodno planiranje);

f) Izrada finansijskog plana ukupnog prihoda, troškova i dohotka za proces održavanja.

2. Konstrukciona priprema projektno-konstrukciona priprema održavanja

obuhvata sledeće osnovne poslove i aktivnosti:

14

a) projektovanje novih sastavnih delova ili sistema (koordinacija poslova),

b) definisanje defektacionih lista,

c) definisanje projektno - konstrukcione dokumentacije (sastavnice, crteži...),

d) izrada spiska rezervnih delova sa njihovim radnim vekom (katalog),

e) izrada spiska gotove robe, odnosno delova koji se izraduju u sopstvenim,

f) radionicima (uz sprovodenje standardizacije),

g) defmisanje montažne šeme,

h) izrada crteža temelja za montiranje tehničkih sistema,

i) izrada (kompletiranje) svih tehničkih uputstava o osvajanju, rukovanju, j) održavanju

tehničkih sistema (sa aspekta projektne dokumentacije),

j) održavanju tehničkih sistema (sa aspekta projektne dokumentacije),

k) definisanje i sprovođenje standardizacije tehničkih sistema i njihovih

l) sastavnih delova,

m) definisanje primamog radnog veka tehničkih sistema,

3. Tehnološka priprema - tehnološka priprema poslova održavanja obuhvat

sledeće grape poslova iz oblasti tehnologije održavanja:

a) Definicije tehnologije izvođenja aktivnosti (postupaka) preventivnog održavanja;

b) Definisanje tehnoloske dokumentacije za:

izradu rezervnih delova (i supstituciju uvoza)

demontažu, pranje i čišćenje delova, regeneraciju (obnavljanje) delova,

montažu funkcionalnih celina višeg reda ukljucivo i tehničke sisteme u celini,

c) Izrada normativa za preventivne radove, i to:

normativa vremena rada,

normativa materijala i rezervnih delova i

normativa ostalih resursa;

d) Određivanje alata i pribora za potrebe preventivnog (i investicionog) i korektivnog

održavanja tehničkih sistema;

e) Utvrdivanje obima i strukture osnovne pomoćne opreme za potrebe održavanja,

15

f) Utvrđivanje obima i strukture radne snage za potrebe odrzavanja (broj radnika, struktura

zanimanja);

g) Učešće pri nabavci i montaži nove opreme.

4. Razvoj i unapređenje održavanja. - Ovde se definišu osnovni predlozi za

razvoj i unapređenje procesa održavanja, a posebno za razvoj i unapređenje:

metoda održavanja (posebno održavanja prema stanju, ekspertnih sistema i

dr.),

organizacijeradajedinice održavanja,

informacionog sistema (uz primenu računara; defrnisanje strukture postupaka

upravljanja),

tehnologije rada (supstituciju uvoza tehnologije i dr.),

tehnološke pripreme rada,

tehnologije obrade informacija,

kadrova za potrebe jedinice održavanja,

produktivnosti, rentabilnosti i ekonomicnosti rada, društvenog i ličnog

standardna radnika,

ekonomije rada i dr.

5. Poslovi arhiviranja - Arhiva kao organizaciona celina u pripremi održavanja

ima zadatak da:

Prihvata, odlaže i čuva originale projektno - konstrukcione i tehnološke

dokumentacije,

Umnožava i distribuira kopije konstrukcione i tehnološke dokumentacije,

Sprovodi izmene na konstrukcionoj i tehnološkoj dokumentaciji,

Vodi i ažurira matične podatke o tehničkim sistemima (mašinske karte, dosije

pmteće dokumentacije),

2.5. Organizovanje operativne pripreme održavanja

16

Operativna priprema održavanja obuhvata više osnovnih grupa poslova, čiji je cilj da se

izvrši kompletna normativna priprema procesa održavanja kako bi se isti mogao normalno

odvijati. Operativna priprema obuhvata:

operativno planiranje,

lansiranje,

dispecarenje - radionička (pogonska) priprema,

poslove materijalnog obezbeđenja,

izrada tehnologije održavanja (u slučaju da je operativna priprema van jedinice

pripreme održavanja).

1. Operativno planiranje - u operativno planiranje održavanja spada:

izrada operativnog plana preventivnog održavanja (nedeljni, mesečni,

kvartalni),

terminiranje - izrada terminskih planova,

kontrola rokova, podešavanje aktivnosti,

Izrada operativnih planova za:

a) kadrove,

b) rezervne delove i materijal,

c) alate, pribore i transportna sredstva,

d) potrošni materijal,

e) dijagnostiku stanja sistema (niži nivo),

f) kooperaciju i dr.:

g) usaglašavanje operativnih termina sa proizvodnom jedinicom,

h) izrada finansijskog stanja, ukupnog prihoda, troškova i dohotka za proces

i) održavanja,pracenje i analiza izvršenja planova,

j) praćenje ponašanja tehničkih sistema u toku rada i dr.

17

2. Lansiranje - Na osnovu operativnih planova lansimo odeljenje u okviru

operativne pripreme radi sledeće poslove:

definiše i umnožava radioničku (radnu) dokumentaciju (radne naloge, radne

liste, trebovanje i si.),

kompletira tehničko - tehnološku dokumentaciju za potrebe procesa

održavanja,

lansira procesno - operativnu dokumentaciju u radionice preventivnog

(investicionog) održavanja.

3. Dispečarenje - radionička priprema. - Na osnovu terminskih planova i

radioničke dokumentacije, ovo deljenje vrsi obezbeđenje radionica

materijalom, delovima i drugim resursima.

4. Poslovi materijalnog obezbeđenja.

u okviru operativne pripreme održavanja izrađuje narudžbenice potrebnog

repromaterijala sa dinamikom snabdevanja,

izrađuje konki'etne specifikacije rezervnih delova i vrši radnje u vezi sa

održavanjem određenog nivoa rezervnih delova,

obezbeđuje planirane usluge iz kooperacije,

vodi računa o magacinima rezervnih delova u okviru održavanja,

vodi kartoteku stanja repromaterijala, rezervnih delova i drugih resursa

potrebnih zaodrzavanjetehnickih sistema, i dr.

2.6. Organizovanje preventivnog održavanja

Organizacijom procesa održavanja u preduzeću obično se predviđa da se preventivno

(tekuće - svakodnevno) i investiciono održavanje organizuju u posebne celine.

18

Organizacija preventivnog (tekućeg) održavanja obuhvata:

Održavanje osnovne opreme (otklanjanje otkaza, pregledi, kontrola,

podmazivanje, dijagnostika i dr.),

Održavanj e alata i pribora,

Održavanje energetskih i drugih sistema.

Organizacija investicionog održavanja ima u svom sastavu sledeće:

Radionice za preventivne periodične opravke (srednje i generalne),

Radionice za održavanje sistema unutrašnjeg transporta,

Radionice za održavanje dizalica i kranova,

Radionice za održavanje gradjevinskih objekata,

Radionice za proizvodnju i opravku rezervnih delova,

Radionice za tehničku dijagnostiku,

Radionice za hidrauliku i pneumatiku,

Radionice za računare i dr.

2.7. Dijagnostika kod industrijskih mašina

Dijagnostika predstavlja u osnovi proces ispitivanja objekta dijagnosticiranja, proučavnje

rezultata ispitavanja i donosenje zaključka o stanju objekta dijagnosticiranja. Pored ostalih

mogućnosti tehnička dijagnostika je pomoćno sredstvo za obezbeđenje neophodne pouzdanosti

sistema sa što manjim troškovima proizvodnje sistema, njegove eksploatacije i održavanja.

Tehnička dijagnostika može da se primeni u više slučajeva određivanja stanja tehničkih

sistema - objekata:

Određivanje stanja u kome se objekat nalazi u trenutku posmatranja je zadatak

dijagnoze ili dijagnostika,

Predviđanje stanja u kome će se naći tehnički sistem u nekom trenutku budućeg

vremena, su zadaci prognoze ili prognostika,

Određivanje stanja tehničkog sistema u kome se on nalazio u nekom trenutku

proslog vremena, to su zadaci geneze ili genetike.

19

2.8. Ciljevi tehničke dijagnostike

Osnovni cilj tehničke dijagnostike je organizacija efektivnih procesa dijagnostike,

odnosno određivanja stanja tehničkih sistema.

Pri razradi odgovarajućeg sistema funkcionalne ili test dijagnostike treba posebnu pažnju

posvetiti sledećim zadacima:

proučiti objekat dijagnosticiranja, tj princip njegovog rada, strukturu,

konstrukciju, izvršavanje funkcija itd,

napraviti spisak mogućih (verovatnih) otkaza, uslove i simptome pojava. Za malo

poznate objekte ukazu se potreba za modeliranjem fizičkih otkaza

2.9. Dijagnostika stanja sistema

Tehnička dijagnostika podrazumeva poznavanje teorije i metode organizacije procesa

dijagnoze tehničkih sistema a takođe i principe funkcionisanja i izgrdnju sredstava za dijagnozu.

Ispunjenjem prethodnih uslova, tehnička dijagnostika se može primeniti u više slučajeva

određivanja stanja tehničikih sistema - objekata:

određivanje stanja u kojem se objekat (tehnički sistem) nalazi u trenutku

posmatranja, a to je zadatak dijagnoze,

oceniti kvalitet dobijenog algoritma dijagnoze za sve mogućnosti i potrebe

korišćenja,

izabrati od postojećih ili razradivati nova sredstva dijagnoze kojima treba

realizevati algoritam dijagnoze,

oceniti karakteristike izabranih i novoizabranih sredstava za dijagnozu sa

stanovišta njihove pouzdanosti i tačnosti,

istraživati eksperimentalni siostem dijagnosticiranja celog tehničkog sistema.

Sredstva dijagnoze treba da sadrže:

izvor uticaja (za test - dijagnozu),

20

merne uređaje (ugrađene ili prenosne), i

uređaje veze.

Pri kontroli ispravnosti, rezultat dijagnoze treba da bude jedan od odziva:

sistem je ispravan,

sistem je neispravan.

Šema redosleda radnji pri razradi sistema dijagnosticiranja

2.10. Vrste primene tehničke dijagnoze

Tehnička dijagnostika, kako je već rečeno, primenjuje se pri određivanju:

21

radnog stanja,

stapena oštećenja,

pouzdanosti (sigurnosti funkcionisanja),

prognoze preostalog korišćenja, i

kvaliteta proizvodnje, eksploatacije i održavanja

Određivanje ili utvrđivanje radnog stanja - Pri utvrđivanju stanja vrši se merenje

vaznih radnih parametara tehničkog sistema koje su utvrdili proizvodači i koji se radi

ekonomičnog funkcionisanja mašine moraju održavati u određenim tolerancijama.

Utvrđivanje stepena oštećenosti - Predstavlja onu vrstu primene tehničke dijagnostke

koje je dovela do naročitog značaja dijagnostike u mašinstvu. Pri tome se pomoću određenih

posrupaka dijagnostike utvrđuje koliko je oštećenje prouzrokovano radom mašine. Iz rezultata

dijagnoze izvode se zaključci u odnosu na dalje korišćenje mašina ili o merama održavanja.

Utvrđivanje pouzdanosti - Pri utvrđivanju pouzdanosti pomoću tehničke dijagnostike

utvrđuje se, između ostalog da li je zadovoljena potrebna radna sposobnost i sigumost od otkaza.

Ispitivanje kvaliteta - Zbog povećanih zahteva za sigurnost (pouzdanost) i raspolozivost

mašina, kontrola kvaliteta dobija na kraju nekog proizvodnog procesa ili procesa održavanja sve

veći značaj.

2.11. Oblici primene tehničke dijagnostike

Za primenu mera tehničke dijagnostike na raspolaganju su načelno dva oblika:

1. stalna ili permanentna dijagnoza, i

2. periodicna dijagnoza.

Kod permanentne dijagnoze uređeji za dijagnostiku direktno su ugrađeni u samu mašinu:

oni na osnovu izabranih dijagnostičkih parametara kontrolišu stanje najvaznijih sklopova sistema

za vreme njegovog rada.

Suprotno tome, kod periodicnih dijagnoza mere dijagnostike se primenjuju posle

određenog vremena rada mašina ili opšte propisanih izvršenih radova. Mašina se, pri torn može

isključiti iz procesa proizvodnje.

22

2.12. Klasifikacija dijagnoze i dijagnostickih parametara

1. Sistematizacija dijagnoze stanja sistema

Sve dijagnostičke kontrole mogu se podeliti na kontrole radi:

utvrđivanja radnog stanja,

održavanja radnog stanja.

Utvrđivanje radnog stanja sistema može se ostvariti kako promenom odgovarajuće

instrumentacije, tako i na osnovu čulnih opažanja izvršioca. Utvrđivanje radnog stanja

podrazumeva prethodno definisane kriterijume dozvoljenog stanja. Na osnovu toga,

odgovarajućim mernim sredstvom ili čulnim opažanjem donosi se ocean stanja.

Obično je reč o aktivnostima koje podrazumevaju:

čišćenje,

dolivanje ulja i maziva,

podmazivanje i proveravanje stanja maziva i ulja,

proveravanje pritegnutosti i zaptivenosti spojeva,

čišćenje ili zamenu delova sistema za prečičavanje,

kontrole stanja.

Kontrolni pregledi (kontrole stanja) su periodična ispitivanja određenih tehničkih stanja

sistema (sudovi pod pritiskom, dizalice, teretni lifitovi i drugi transportni uređaji, kompresori i

kompresorske stanice itd.), mikroklime u radnim prostorijama, buke i vibracije i drugo, sa ciljem

da se utvrdi da li je primenjenim merama i normativima zaštite na radu obezbeđen bezbedan rad,

shodno stndardima preduzeća ili zemlje.

2. Dijagnoza funkcionisanja i oštećenja

Kod dijagnoze funkcionisanja vrši se određivanje sposobnosti funkcionisanja mašina.

Dijagnoza funkcionisanja odnosi se na merenje parametara funkcionisanja i pogonskih

parametara koji su potrebni za besprekomo funkcionisanje i ekonomican rad mašine.

Dijagnoza oštećenja je određivanje stanja oštećenja mašina, tu spadaju sve mere za

određivanje istrosenosti i uticaja zamora i korozije, kao i drugi stetni uticaji.

3. Kompleksna i dubinska dijagnoza stanja sistema

23

Kompleksna dijagnoza - Pod njom se podrazumeva kontrola celokupnog stanja mašine.

Ovo utvrđivanje kompleksnog stanja proizlazi na osnovu mnogobrojnih kompleksnih mernih

veličina.

Dubinska (temeljita) dijagnoza - Ona predstavlja detaljno ispitavnje (dijagnostikovanje)

mašina. Detaljna ili dubinska dijagnoza primenjuje se onda kada kompleksna dijagnoza daje

nezadovoljavajuće rezultate ili kada neka mašina pretrpi havariju ili ako se mesto greške ne može

odmah utvrditi.

Na primer, kod dizel - motora je dubinska dijagnoza potrebna ako se kompleksnom

dijagnozom dobija mala snaga motora ili veća gustina izduvnih gasova. U torn slučaju treba

ispitati pritisak kompresije, pritisak ubrizgavanja, kao i početak i količinu ubrizgavanja, i neke

druge parametre.

4. Direktna iindirektna dijagnoza stanja sistema

Direktna dijagnoza je takva dijagnoza gde se stane mašine ili delova mašine određuje

neposredno. Parametri stanja koji nas interesuju mere se direktno

Indirektna dijagnoza nasuprot direktnoj ne meri stanje mašine direktno, nego se određuju

parametri mašine koji su sa stanjem mašine u direktnoj zavisnosti, to su dijagnosticki signali.

5. Subjektivna i objektivna dijagnoza stanja sistema

Na osnovu toga da li se dijagnoza stanja mašine ostvaruje samo na osnovu subjektivnih

signala ili i pomoću mernih uređaja, razlikujemo subjektivnu i objektivnu dijagnozu.

Kod subjektivne dijagnoze stanje mašine se procenjuje na osnovu naših culnih opažanja

(zvučnih, optickih, mirisnih) ili uz pomoć jednostavnih instrumenata.

6. Periodična I stalna dijagnoza stanja sistema

Periodična dijagnoza se primenjuje na manje odgovomom mašinama u eksploataciji i to u

posebnim vremenskim intervalima. Stalna dijagnoza se sprovodi pomoću ugradenih u mašinu, za

posebno odgovome i složene mašine u eksploataciji.

7. Delimična i sveukupna dijagnoza stanja sistema

Delimična dijagnoza odnosi se samo na određene delove jedni mašine. Pri tom se

ocenjuje stanje samo pojedine grupe mašina.

Kod celokupne dijagnoze ispituju se sve grupe mašina koje su kod neke dijagnoze

opravdane i moguće. Ona se načelno sprovodi u planiranim intervalima posle određenog

vremena korišćenja mašine ili posle izvršenih radova.

24

8. Dijagnostički parametri (signali)

Pri određivanju tehničkog stanja sistema, kako je već rečeno, koriste se dijagnostički

parametri. Dijagnostički parametri su posredne - individulne veličine povezane sa strukturnim

parametrima (npr. zazor u ležaju) i nosioci su tačnih informacija o tehničkom stanju sistema (npr.

Pritisak ulja). Oni mogu biti parametri radnih procesa, parametri propratnih procesa i

geometrijski parametric.

Parametri radnih procesa koji određuju osnovne fiinkcionalne karakteristike tehničkog

sistema (snaga , ucestalost pustanja u rad itd.) daju opštu široku informaciju (kompleksnu

informaciju) o stanju sistema u celini.

Parametri propratnih procesa (vibracije i buka, temperature itd.) daju užu informaciju

(lokalnu informaciju) o stanju sistema koje se dijagnosticira.

9. Sadržaj dijagnostičkog parametra

Dijagnostički parametar (signal) najčešće sadrži informacije o više parametara stanja, te

se infonnacioni sadržaj signala mora definisati uslovima (ulaznim veličinama) dijagnosticiranja.

U vezi sa uslovima dijagnosticiranja, moguća su tri slučaja:

Normalni pogonski (radni uslovi) uslovi. Uslovi (ulazne informacije)

dijagnosticiranja mogu se stalno meriti, odnosno održavati. To je karakteristično

kod permanentne dijagnoze tehničkog sistema.

Specijalni dijagnosticki uslovi. Dijagnosticki uslovi se posebno biraju tako da je

informacioni sadrzaj signala znatno visi u poredenju sa normalnom funkcijom.

Postreni veštački uslovi.

25

3. Podmazivanje standardnih delova industrijskih mašina

3.1. Podmazivanje kliznih ležišta

Obrtanjem rukavca u neposrednom kontaktu sa posteljicom dolazi do pojave trenja na

njihovim dodirnim površinama. Ovako nastalo trenje prouzrokuje znatne gubitke energije, kao i

štetno zagrevanje i habanje delova u kontaktu. Da bi se ova pojava ublažila to jest, da bi se većim

delom smanjile štetne posledice, potrebno je dodirne površine podmazati. Pod podmazivanjem

ležišta se podrazumeva stvaranje zazora to jest, odvajanje posteljice ležišta od mkavca vratila

slojem maziva.

Obično se u ležištima javljaju tri vrste trenja i to:

trenje suvih površina,

trenje poluokvašenih površina, i

trenje okvašenih površina.

Trenje suvih površina se ne sme dopustiti u ležištima. Ono nastaje kada na dodirnim

površinama uopšte nema maziva. Ovo trenje izaziva jako habanje (trošenje) metalnih delova i

njihovo znatno zagrevanje.

Trenje poluokvašenih površina se javlja kada su rukavac i posteljica delimično odvojeni

slojem maziva, a delimično se dodiruju neposredno. Ovakav vid pojave trenja obično nastaje

zbog nepravilnog ili nedovoljnog dovodjenja maziva (kada na mestu za podmazivanje nema

dovoljna količina maziva), zbog loše konstrukcije i obrade rukavca i posteljice kao i zbog

nepovoljnih opštih uslova pod kojima posteljica i mkavac rade.

Trenje okvašenih površina ima za posledicu potpuno razdvajanje rukavca i posteljice

slojem maziva te stoga je ovo pravilan način podmazivanja.

Podmazivanjem se vrši i odvodjenje znatne količine toplote stvorene u ležištu to jest,

cirkulacijom maziva se postiže olakšanje hladjenja ležišta.

Podmazivanje ležajeva uljem se vrši potapanjem u uljnu kupku, centralnim

podmazivanjem uljnom maglom (podmazivanje se vrši uljem sa prečišćenim vazduhom pod

pritiskom od 0,5-1 bara. Podmazivanje ležaja mašću se izvodi punjenjem masti (ubacivanjem) u

veličini od 30-50 % od slobodnog prostora ležaja.

26

3.1. Podmazivanje zupčastih prenosnika – reduktora

Mazivo za podmazivanje reduktora ima zadatak da smanji gubitke usled trenja na

pokretnim delovima reduktora koje izaziva povećanje zagrevanja reduktora kao i habanje

zupčastih i pužnih zupčanika i ležajeva. Osim ovoga ono ima i zadatak da zaštiti elemente

reduktora od oksidacije (korozije) i da umanjuje šum, mehaničke vibracije i udarna opterećenja u

radu reduktora.

Za podmazivanje reduktora, najčešće se upotrebljavaju tečna maziva koja se dobijaju

selektivnom rafinacijom mineralnih ulja (konzistentne masti). Osnovne karakteristike maziva za

podmazivanje reduktora su: viskoznost, prionljivost (lepljivost), temperatura zapaljivosti,

temperatura topljenja (kapanja), otpornost prema starenju (čvrstoća maziva u odnosu na sadržaj

pepela,vode, asvalta i dr.).

3.2. Sistemi za podmazivanje reduktora

Za podmazivanje reduktora (zupčastih prenosnika) sa zatvorenim kućištem, uglavnom se

koriste dva osnovna sistema, i to:

potapanjem elemenata reduktora u uljno kupatilo, i

ubrizgavanjem ulja na mestima habanja (tamim mestima kontakta) elemenata

reduktora (cirkulacioni sistem).

3.3. Podmazivanje lanaca

Podmazivanje lanaca na tehničkim sistemima- mašinama se obično vrši ručno, a sredstva

za podmazivanje, odnosno maziva, su propisana JUS standardom.

Pri ovim uslovima prenosa ne treba zaboraviti na pojavu šuma (povećanju buke) usled

prenošenja snage lancem.

Podmazivanje lanaca na tehničkim sistemima- mašinama se obično vrši ručno, a sredstva

za podmazivanje, odnosno maziva, su propisana JUS standardom.

27