Indonezija- najmnogoljudnije ostrvo na svetu, koje je i jedno od najgušće naseljenih delova sveta - Javu, sa 138 miliona ljudi i 1.064 duše po kilometru kvadratnom (čak 58 posto popu­lacije Indonezije živi na Javi)- druga je u svetu po bogatstvu biodiver­ziteta. To je čini interesantnom ne samo za društvenjake, već i za ljude koji se bave prirodnim naukama, u poslednje vreme posebno ekologijom, jer trenutno postoji jaz između bogatstva prirodnih resursa i svesti o okolini - ima više od 300 etničkih grupa (meni najinteresantniji fenomen u Indoneziji), sa još više različitih nijansi kultura, tradicija, praksi, čije bogatstvo je plod kako ogromne populacije, tako i bogatog nasleđa.

Istorija i kultura u faktimaIndonežanska svakodnevna praksa, običaji, misao i materijalno kulturno nasleđe su zadivljujući spoj mnoštva uticaja kultura naroda koji su kroz nju ili “preko nje” prošli. Oko 2000. godine p.n.e. Austronežani su

dodeljuje svake godine mladim ljudima iz onih zemalja koje imaju diplomatske odnose sa Indonezijom. Program obuhvata kurseve jezika, plesa, kulture i umetnosti, sa ciljem da se svet upozna sa indonežanskim nasleđem, svakodnevicom i sa onim što bi Indonezija mogla da bude u budućnosti. Moj izbor je bio kurs jezika u Surabaji, glavnom gradu Istočne Jave - prvobitno potpuno no­vom svetu, a ubrzo - mom novom domu.

Velika Indonezija (Indonesia Raya)Indonezija po mnogo čemu spada u top dve, tri ili četiri zemlje na svetu: Guglovani podaci kažu da ima: - 17.000 ostrva- 240 miliona stanovnika, sa porastom po­pulacije od 1,9 procenata

ndonezija je čudna zemlja. Indone­žani - divni ljudi. Međutim, to nije zemlja za svakoga. To je zemlja za ra­doznale ljude. Za ljude bez barijera, za one koji su kraljevi kompromisa! Indonezija je zemlja kontradik­

cija. To je čini neshvatljivom, bogatom, izazovnom. Mnoštvo pojmova, mnoštvo fundamentalnih socioloških kategorija, na tlu evropskog kulturnog nasleđa i u Indo­neziji imaju potpuno različit smisao. Neki pojmovi ga tamo, ili ovde, uopšte i nemaju! Imam priču o tome kako Indonezija iz­gleda kroz oči jednog stranca, bez barijera, nekoga ko je, što bi mnogi moji rekli, bio dovoljno lud da ode na kraj sveta, i nekoga ko je imao dovoljno strpljenja da se u Indo­neziju zaljubi. U Indoneziju sam otišla zahvaljujući sti­pendiji Darmasiswa, koju vlada ove zemlje

I

Ovo je priča o tome kako Indonezija izgleda iz vizure jednog stranca. Iz ugla nekoga ko je bio dovoljno “lud” da ode na kraj sveta, odvaži se da nauči jezik, i upusti se u suživot sa narodom toliko drugačijim od onoga iz koga je potekao. Ovo je priča koja će vas zaintrigirati, ali i izmamiti osmeh na vašem licu...

izblizaBaš izblizaTekst i fotografije: Jelena Savković

Travel insajder

56 TRAVEL MAGAZINE

da ne znaju engleski jezik ne smeta da vas svuda prate povici: “Hello, mister! Ver yu kam from?” Svaki stranac je mister. To je često jedina reč koju običan indonežanski narod zna na engleskom, a i to što znaju, često ne znaju šta zapravo znači. Pošto i sami mnogo vole da pričaju, a vi ih ništa ne razumete, na istom ste. Gde god da idete svuda ste centar pažnje i prava atrakcija. Kad ste na ulici ili na ne­kom događaju, osećate se kao da su oko vas paparaci. Jedino što više vole da fotografišu od sopstvenih portreta su belci. Jednom zapadnom, individualističkom, sebičnom duhu, koji zahteva lični duhovni i fizički prostor, to može da stvori osećaj ugroženos­ti i napada na integritet. Meni lično to nije bio problem, jer sam u istoj meri bila zainte­resovana za Indonežane.

OsmesiPored svog kulturnog i prirodnog bogat­stva, simbol Indonezije su osmesi. Indone­žani svaku poruku prenose sa osmehom, bilo da je ona pozitivna ili negativna. Zato se kao stranac tamo osećate sigurno i ne tako daleko od kuće kao što zaista jeste. Indonežani se često gromoglasno smeju iza leđa. Posebno ako ste belac, možete pored pozdrava na ulici iza sebe da čujete glasno smejanje, sasvim očigledno upućeno vama. Ako ste sebični, shvatićete to kao podsmevanje, ali ako niste sebični, shvatiće­te da Indonežani mnogo vole da se šale, da svoje emocije izražavaju spontano i iskreno, i vremenom ćete i vi prihvatiti mnoge njiho­ve modele ponašanja.

GostoprimstvoPrijateljstva se stvaraju lako, spontano i svuda. Indonežani su najbolji domaćini na svetu. Mnogi od njih će vas odmah pozvati u kuću, da prespavate, da jedete sa njima, mnogi će insistirati da vas vode na ručkove i večere. Čudno je to što iste te ljude poznaje­te svega dva sata ili dva dana. Jako su odgovorni domaćini. Ako ste njihov gost ili prijatelj, sve oni organizuju i osećaju obavezu da brinu o vama. Indone­žani su usmereni na zajednicu i navikli su da dele. Smatra se nepristojnim da odbijete ono što vam oni daju. Vole da poklanja­ju stvari strancima. Sve svoje stvari sam ostavila tamo, a vratila se u Srbiju sa punim koferom njihovih poklona. U svom gostoprimstvu su jako ponosni na svoju zemlju i nasleđe. Oduševljeni su da pričaju o svojim običajima, etničkim razli­kama, stavovima. Ono na šta su posebno ponosni je njihova hrana, o kojoj vas non-stop pitaju i o kojoj neprestano pričaju.

Kodeksi ponašanjaHijerarhija je vidljiva u svakodnevnim od­nosima. Indonežansko društvo je ogromno, religija je dominantna kulturna forma, te su kodeksi ponašanja konzervativni. Rodi­

Holanđani sa Dutch East Indies Company, koja 1800. zvanično proglašava Holandsku koloniju u Indoneziji. Japanska okupacija označava kraj holandske kolonijalizacije, i snaži pokret za nezavisnost Indonezije. Ostalo je istorija pod Sukarnom, Suhartom i drugima...

Kako danas izgleda biti belac u Indoneziji?Biti belac u Indoneziji je neviđeno dobra stvar! Ali u prvih nekoliko meseci takođe i zastrašujuće konfuzna stvar... Kulturni šok je neizbežan. Indonežani su otvoreni ljudi, vrlo radoznali prema strancima. Činjenica

se doselili sa područja današnjeg Tajvana i pogurali starosedeoce Melanežane na najis­točnija ostrva arhipelaga. Tri velike dinasti­je su obeležile srednji vek: Srivijaja, koja sa svojom trgovinom donosi hinduizam i budizam; Saleindra, koja za sobom ostavlja najveći budistički hram u Indoneziji - Bo­robudur i Mataram, koja za sobom ostavlja poznati hindu hram Prambanan. Indone­žani se jako ponose kulturnim nasleđem iz doba dinastije Majapahita. Islamizacija se desila između 13. i 16. veka na Sumatri i Javi. Prvi kontakt sa Evropljanima bio je 1512, zahvaljujući portugalskim trgovcima, koji su došli sa namerom da monopolizuju promet začina sa Molučkih ostrva. Godine 1602. dolaze

57TRAVEL MAGAZINE

Budistički hram Borobudur, Centralna Java

telj, šef, učitelj - bespogovorno se poštuju. Porodične vrednosti su najviše vrednosti. Poštovanje prema starijima se izražava kroz način pozdravljanja, govora, stav tela. Javanski jezik je najbolje ogledalo značaja hijerarhijskih odnosa u društvu. Ima tri takozvana nivoa, zapravo tri skoro potpuno različita jezika. Koji od njih koristimo zavisi od toga sa kime razgovaramo - sa slugom, sa ravnim sebi ili sa starijim i nadređenim. Mnogi gestovi poštovanja podrazumevaju naklon telom ili glavom. Iskazivanje poštovanja je bitno. Mnoge tradicionalne arhitekture, na različitim kra­jevima zemlje imaju niska ulazna vrata, koja zahtevajući od onoga ko ulazi da se sagne, simbolizuju zahtev za poštovanjem domaći­na, ko god da je gost. U tom smislu, indone­žanska parola “Jedinstvo u različitosti” ima dva smisla: prvo, mnoštvo različitih kultura čvrsto i stabilno stoje kao indonežanske. Drugo, uprkos čvrstoj hijerarhiji i velikim društvenim razlikama, svi ljudi zahtevaju isto poštovanje. Muško-ženski odnosi su konzervativ­ni. U Surabaji se ženski kostovi uglavnom zaključavaju posle 22.00, 23.00 sata, dok za muške to ne važi. U javnosti se niko ne ljubi, niti mazi. Jedna od prvih neobičnih stvari koje sam primetila je da nema iskazivanja te vrste ljubavi na ulicama, na način na koji se ona može videti na evropskim ulicama.

MagijaSvi Indonežani veruju u magiju. Najpozna­tija magija je čuveni magijski rat između Madurana i plemena Dayak sa Kalimantana. Radi se, zapravo, o običnom međuetničkom sukobu između starosedeoca Kalimantana i migranata sa ostrva Madura. Indonežani su ubeđeni da su se u sukobima dešavala čuda i da je korišćena magija - da su sablje same letele i sekle glave, da su Madurani magijom dekoncentrisali Dayake. Istina je da postoje lokalne priče o različitim etničkim grupama i da Madurani važe za prevrtljive, koristolju­bive i one koji se bave crnom magijom. Santet je naziv za javanski vudu. Spada u crnu magiju. Takozvana Pelet magija može biti i crna i bela. Indonežani mnogo vole da prepričavaju magijske događaje. Moja draga prijateljica, profesor engleskog jezika, gospođa Kuntisari, prepričavala mi je mnoštvo primera u kojima se dokazala kao vidovita. U Indoneziji su religijska i magijska prak­sa pod međusobnim uticajem. Moj prijatelj Rio mi je pričao o ujaku koji je imao prob­lema sa jetrom. Dugo se bezuspešno lečio, te je na kraju otišao na islamsko magijsko isceljivanje. Pri isceljivanju se kao medijum koristila koza. Ritual je bio kompleksan, obuhvatao je čitanje Kurana, masiranje uja­kovih grudi, ispijanje šamanove pljuvačke i tako dalje. Iste radnje su se ponavljale i sa kozom. Koza je na kraju žrtvovana, a po iz­gledu njenih unutrašnjih organa se proricala uspešnost isceljivanja. Rio kaže da mu je ujak posle dva dana ozdravio.

Travel insajder

58 TRAVEL MAGAZINE

Kao učesnik Parade kulture i cveća u Surabaji, nosim tradicionalni svadbeni kostim iz doba dinastije Mađapahit

Uluvatu hram na Baliju

Postoje mesta u Indoneziji koja su po­sebno popularna po magijskim ritualima. Na planinu Kawi odlaze ljudi koji žele da se obogate. Ta vrsta rituala se zove Pasugihan.

FešteU skladu sa kolektivističkim duhom, In­donežani mnogo vole fešte. Vole i da se ob­lače u kostime. Venčanja i sahrane su nešto čemu se mora prisustvovati u Indoneziji. U venčanja i sahrane se ulaže puno novca. U nekim delovima Indonezije, ako poro­dicu smrt zatekne finansijski nespremnu, telo će se čuvati katkad i nekoliko godina, dok se ne uštedi dovoljno za dostojanstven ispraćaj preminulog. Najpoznatije ceremo­nije sahrana su u Tana Toraji na Sulawesiju. Na sahranama velikih ljudi se žrtvuje i do stotinu bikova u cugu. Priprema mlade za venčanje je pose­ban čin i zahteva puno vremena, vrlo tešku šminku i tradicionalne kostime, prebogate bojama i detaljima. Venčanje zahteva i make up artiste, čije su usluge danas veliki biznis u Indoneziji. Jedna od ceremonija pre venča­nja je i Siraman ceremonija, koja obuhvata i nešto poput našeg običaja kupovanja mlade.

Kolektivistički mentalitet - sve je svačijeIndonezija ima palanački karakter, i to u jednom simpatičnom smislu u kojem nema ničeg lošeg. U Indoneziji svako zna sve o svakome. Uvek se komentarišu drugi, a to ide sa svim onim začinima, filovima i antici­pacijama koje sami komentatori dodaju na karakter onoga ko je u pitanju. Ako ste be­lac, Indonežanima ste velika misterija, te je prostor za filovanje i anticipacije ogroman. Naravno, sa najiskrenijim interesovanjem i posvećenošću.

Niko nikad nije samU Indoneziji niko nikada nije sam. Sve se radi u grupi. Živela sam u iznajmljenoj kući sa osmoro prijatelja Indonežana. Imali smo sedam soba, što dođe skoro jedna soba na jednu osobu. Svi smo spavali u dve sobe, jer ni u jednom trenutku nije bilo razloga da se odvajamo!

Pomoć je uvek tuNijedan posao nije individualan. Šta god da se radi - u selu, gradu, u porodici ili među grupom prijatelja, u svemu je zastupljena pomoć drugih. Ako se kolje koza, petoro je drži, dvoje seku, četvoro su odmah iza u karakterističnoj pozi pripravnosti sa dlano­vima oslonjenim na kolenima, a još šestoro čine čučeću publiku. U Indoneziji se pomoć i ne traži, jer se u trenutku stvori mnoštvo ljudi koji su već tu da pomognu. Uvek je neko tu da vas preveze motorom, da vam zavrne sijalicu, da zategne

Tipična arhitektura na Baliju

Kineski spomenik u Surabaji

Festival tradicionalnog surabajanskog lokalnog jela Rujak Cinggur

TRAVEL MAGAZINE 59

kočnice na vašem motoru i tome slično. Tu su čak i za one radnje koje sa lakoćom i sami možete da završite. Tipičan primer je “par­kir mas”, koji za vas parkira motor.

Sudah makan? Sudah mandi?Postoje pitanja za pospešivanje svakodne­vne komunikacije koja se zapadnom duhu čine nebitnim, nepotrebnim, intimnim i kat­kad iritantnim. Za mene su ta pitanja samo još jedan aspekt indonežanske usmerenosti na druge i zajednicu. To su pitanja: Da li si jeo? Da li si se okupao?… Ta pitanja se čuju nebrojeno mnogo puta u toku dana. Mau ke mana, dari mana? Gde si se upu­tio i odakle ideš? - to vas pitaju i potpuni neznanci na ulici. Iako ta pitanja služe samo da vam se jave, oni ih postavljaju sa takvim interesovanjem na licu, koje zahteva najp­recizniji odgovor ili opravdanje što uopšte negde idete. Nesporazumi sa Indonežanima često dolaze od bukvalnih prevoda indonežan­skih fraza na engleski. Prevodi su često pod uticajem strukture indonežanskog jezika. Kamu di mana sekarang? - Where are you right now? Vremenski indeks “right now”, koji Indonežani često ubacuju u pitanja pojačava zahtev za opravdanjem, što ste uopšte negde, u prostoru…

Gospodari vremenaNa duže staze vam se čini da vreme stoji. Čitave godine je toplo, vlažno, oscilacije vremenskih uslova u suvoj i vlažnoj sezoni su neznatne u poređenju sa našim godišnjim dobima. Samim tim nije ni potrebno juriti vreme ne bi li se završili sezonski poslovi. Zato imate osećaj da ste gospodar vremena. Indonežani to nekad uzimaju previše bukvalno, pa skoro uvek kasne. Kasne na predavanje, na posao, kasne avioni, kasne brodovi. Često se desi da kad nešto obećaju da će uraditi sutra, to sutra svakog narednog dana ima isto, bukvalno značenje. Kad provedete neko vreme tamo sh­vatite da se život mnogo lakše podnosi na taj način. Ono što je bitno uvek se obavi, prioriteti se spontano realizuju. Za razliku od naše zapadne paranoje, kad je u pitanju organizovanje vremena, ono se u Indone­ziji samo organizuje. Indonežani hodaju polako i sve rade polako, što im daje dozu dostojanstva u svemu što rade. Osim što jedu brzo i voze brzo.

Belum - filozofija življenjaReč “belum” je indikativna kad je u pitanju indonežanska filozofija življenja. Indoneža­ni nikada ne odgovaraju negativno. Negacija (tidak) se koristi retko. Ako pitate da li su nešto uradili, da li se neki događaj odigrao,

60 TRAVEL MAGAZINE

Karimunđava ostrva

Podvodni svet Karimunđava ostrva

Travel insajder

reći će belum (nije još). Ovakva lingvistič­ka praksa vam daje utisak da se sve može, samo se još nije desilo!

MuzikaOvaj narod obožava muziku. Ono što smatramo egzotičnom indonežanskom muzikom je uglavnom tradicionalna muzika sa Jave i Sumatre. Tradicionalna muzika sa severa Sulavesija, sa Molučkih ostrva i sa Floresa često podseća na latino muziku. Muzika i plesovi iz zajednica koje imaju više plemensko nasleđe, jednostavniji su i više se baziraju na ritmu nego na melodiji. Indonežani su jako muzikalni. U velikim gradovima su karaoke omiljeni vid zabave. Karaoke su samo jedan od aspekata pri­svajanja američke kulture, jer tu su i veliki šoping centri...

Izgubljeni u prevoduSa Indonežanima ste često izgubljeni u prevodu, ma koliko dobro oni znali engleski i ma koliko dobro vi govorili indonežanski. Čini mi se da, iako razumeju šta im pričam, njihova očekivanja da kao stranac ne govo­rim indonežanski blokiraju svako razume­vanje među nama. Uzrečice u indonežanskom jeziku su neodoljivo intuitivne, te se lako prihvataju i miksuju sa bilo kojim jezikom. Ya, iya, opo, apa, lo, la, ooooo... To su izrazi koji se tako lako i brzo uvlače i u vaš maternji jezik i u sve druge strane jezike koje govorite. Mnoge indonežanske reči zvuče slično rečima nekog od evropskih jezika, pa kad savladate indonežanski, niste u stanju da govorite dru­ge jezike bez ubacivanja indonežanskih reči. U indonežanskom jeziku mnoge reči se dupliraju. Uticaj takve strukture jezika je očigledan kad govore engleski. They never walk, they are “walking-walking”.

PrevozU Indoneziji niko ne ide pešice. Motori su produženi organ, oni se koriste za desti­nacije od 200 metara do 200 kilometara. Motori se parkiraju u kućama, katkad i u dnevnoj sobi. Pravi su virtuozi sa moto­rima, mogu da ih podižu, prenose, vuku. Interesantno je da mogu da podignu motor pet puta teži od njih, ali ne mogu da hodaju duže od 15 minuta, jer nemaju kondicije. Petočlana porodica na jednom motoru i nije neki izazov... bilo je i šestočlanih... Na motoru se može prevesti sve, čak i poveći delovi nameštaja. Zapremina tereta je ne­kad i tri puta veća od motora.

Bemo - gradski prevozBemo je glavni gradski prevoz. Fascinantno je koliko ljudi može stati u bemo i na bemo. Indonežani obožavaju da pimpuju bemo. Tu su privesci, zavesice, plišane igračkice, stikeri, a na Timoru imaju čak i kamere i ekrane. U bemu je muzika pojačana preko

Proslava Dana nezavisnosti Indonezije u mestu Bađava, ostrvo Flores

Plaža, ostrvo Alor, Istočna Nusa Tenggara

Škola na ostrvu Siberut, grupa Mentavai ostrva

61TRAVEL MAGAZINE

granica u kojima se može sporazumevati - posebno na Timoru. Sluša se obično dandut - indonežanska verzija turbo folka ili jako glasan tehno. Prevoz autobusom je jedna posebna avantura, iz mog iskustva najinteresantnija na Sumatri. Da bi bio kondukter, čovek mora biti gibak do savršenstva. Kondukteri re­dovno vise sa vrata, prozora ili krovova au­tobusa. Njihova uloga je da dozivaju putnike usput, da mašu rukama do besvesti, kako bi vozaču koji već trubi na vrhuncu, obezbedili lagodniju vožnju, čak i kada to uopšte nije potrebno. U autobusima katkad ima i žive muzike, sa sve mikrofonom i pojačalom.

Istirahat dulu ili “prvo se odmoriti”“Istirahat dulu” je indonežanska umotvori­na koja znači “prvo se odmoriti”. Indonežani često dremkaju i mogu da spavaju bilo gde. U bećaku (prevozno sredstvo poput tricik­la), na radnom mestu, na vratima autobusa, u univerzitetskoj biblioteci… Mogu da spa­vaju u bilo kojoj pozi - najkarakterističnija poza za dremkanje je sa nogama u vis.

TrgovinaIndonežani prodaju sve, svuda i svakome. Lokalna pijaca je raj za one koji žele da se susretnu sa svakodnevicom ove zemlje. Kod naroda možete primetiti upornost i izdrž-ljivost u poslovima koji se čine bez mnogo smisla. Posebno što se prodaje tiče. Često viđate prodavce na mestima gde apsolut­no nikoga osim njih nema. I uvek rade sa dostojanstvom i smirenošću na kojoj bi mi, menadžeri prodaje, trebalo da im zavidi­mo. Svaki posao se radi polako, ali sigurno: “alon-alon asal kelakon”, kako bi Javani rekli.

PublikaIndonežani vole da posmatraju druge ljude. Posebno im je zadovoljstvo da sede na tezgi ili pored puta i da razgledaju okolo. Svaki događaj, ma koliko trivijalan i svakodnevan bio, ima publiku.

Makan dulu ili “prvo jesti” “Makan dulu” je još jedna indonežanska umotvorina i znači “Prvo jesti”. Kad je makan u pitanju sve može da čeka. Gotove hrane ima svuda. Na tezgama pored puta, na pijacama, na kolicima duž ulice. Inte­resantno je na kako malom prostoru - u jednim kolicima - može da se spremi pravo kuvano ili prženo jelo. Hrane ima u svako doba dana i noći. Ko provede malo duže vremena u jednom mestu, znaće tačno kako koji deo grada miriše u različitim dobima dana. Miris hrane je još jedan razlog što se u Indoneziji nikada ne osećate kao da ste tako daleko od kuće.

Tradicionalni kostim za Ćaći ritualni borilački ples

Ritual na planini Kelimutu, ostrvo Flores

TRAVEL MAGAZINE

Travel insajder

62

Indonežanska hrana je duboko pržena, jako začinjena, bilo da je slatka, slana ili ljuta. Koristi se kokosova voda za kuvanje, kikiriki sos za prelive i pasta od škampa kao sastojak sosova. Soja sos i čili stoje na svakom stolu. Piletina i riba su najčešći obroci. Mnoštvo lokalnih specijaliteta je pravi izazov za nekoga ko se interesuje za kulturu i kulinarstvo. Za jelo se koristi svaki deo životinje, čak i ono što je izuzetno teško sažvakati.

Varung, odnosno kafanaVarung je institucija poput naše kafane. To je tezga sa gotovom hranom ili restoran na ulici. Svi jedu na varunzima, i varunzi mnogim domaćicama znatno olakšavaju posao - dovoljno je samo da raspakuju kesu. Indonežani vrlo brzo jedu, brzo popuše cigaretu posle jela i odlaze sa varunga. Međutim, postoji poseban varung za sedenje i razgledanje okolo. To je takozva­ni Warung Kopi - na kojem se prodaju kafa, čaj, sokovi i grickalice. Posebna vrsta varunga je i takozvani lesehan. Uveče se na trotoarima (koje ionako niko ne koristi) stavljaju prostirke od trske i tu se skupljaju mladi, piju čaj, jedu i druže se.

FormaPrimetila sam da su Indonežani formalisti. Često se nešto ispunjava u meri koja je po našim standardima nedovoljna, takoreći, zadovolji se forma. Ali oni zato ne uživaju manje u onome što rade. Možete videti domaćicu koja će satima čistiti nešto što se realno može očistiti za dvadesetak minuta. Pri tom će ona to raditi sa takvim strpljenjem da mislite da uživa. Kad završi posao, zapitaćete se da li je uopšte bila tu, jer se efekti tog teškog rada slabo vide. Međutim, njen osmeh kad javi da je završila i ponos u njenim očima što je završila, čine da budete apsolutno zadovolj­ni uslugom. Slična sklonost ka formi se vidi i kod prodavaca koji se po celi dan vrte okolo sa nekim proizvodima, ali na mestima gde za taj proizvod apsolutno nema klijentele. Ako u marketu pitate za neki proizvod, a prodavac kaže da mora da pozove kolegu ili menadžera da se konsultuje, moj savet je da bežite iz radnje glavom bez obzira. Indone­žanska manija za asistencijom i odsustvo osećaja za vreme su pun pogodak za meseč­nu dozu nervoze u samo jednom danu.

SurabajaSurabaja je grad od sedam miliona stanov­nika, drugi po veličini posle Džakarte. Zovu ga gradom heroja, jer se u njemu odigrala važna bitka za nezavisnost Indonezije. Kontrasti u Surabaji su suludi. To je grad u kojem se suočavate sa različitostima i bo­gatstvom Indonezije.

Tradicionalno selo Takpala, ostrvo Alor

Tradicionalno selo Bena, ostrvo Flores

Ostrvo Gili Air

TRAVEL MAGAZINE 63

Uvek ima organizovanih događaja u gradu - od tradicionalnih plesova, redov­nih rokerskih svirki, izložbi, najmodernijih bioskopa, do manjih događaja, poput borbe petlova na lokalnoj pijaci i tradicionalnih i religioznih okupljanja. S jedne strane su ogromni šoping molovi, sa brendovima o kojima mi ovde možemo samo da sanjamo. S druge strane tu je tipični indonežanski geto, tu su tradicionalne pijace... Arhitektura u Surabaji takođe odslikava raznovrsnost indonežanskog duha. Tu su tipične niske indonežanske zgradice u nizu, sa kupatilskim pločicama na tremu, tu su kineski hramovi, nešto što je nalik klasičnoj arhitekturi, ostaci kolonijalnih delova grada, luksuzni šoping i golf kompleksi...

PutovanjaPutovanje kroz Indoneziju nije samo kul­turološki izazov, već i univerzalna uživan­cija. Ja sam proputovala Istočnu Javu, Bali, Lombok i Gili ostrva, severnu i zapadnu Su­matru, sa sve Mentavai ostrvima. Džakartu i Bogor, centralnu Javu. Bila sam na Timoru, Aloru i Floresu. Indonezija ima nebrojeno puno rajskih plaža. Ne morate brinuti o terminu kad nije gužva na plaži. Pored Balija, Gilija i drugih popularnih turističkih destinacija, Indonezija ima još mnogo više pustih pla­ža o kojima mi ovde tako često sanjamo. Najlepše plaže sam videla na Karimunjavi i na Aloru. Ova zemlja ima planine, jezera, džun­gle, geo i biodiverzitet, koji su jedinstveni fenomeni u svetu. Jedan od njih je planina Kelimutu. Ona ima tri vulkanska jezera jar­kih boja, koje se periodično smenjuju. Još se ne zna da li je to zbog hemijskog sastava ili zbog mikroorganizama koji u jezerima žive. Stanovnici planine i okolnog mesta Moni, smatraju da duše umrlih idu u ova tri jeze­ra. Kulturno nasleđe je bogato i raznovrsno - od objavljenih velikih religija do animizma i plemenskog načina života.

Umetnost i rukotvorineIndonežani su majstori za detalje. Bali je posebno poznat po kamenim skulpturama i hinduističkoj arhitekturi. Među stran­cima i među Indonežanima je posebno popularno tradicionalno oslikavanje ma­terijala, zvano batik. Tkanina se prvo os­likava voskom, zatim boji, a onda ponovo oslikava onoliko puta koliko to kompleks­nost teme i dezena zahteva. Svaki deo Indonezije ima specifične teme, a znalci batika mogu tačno da prepoznaju odakle dolazi koja tema. Na istočnim ostrvima i u planinskim predelima neguje se tradi­cionalno tkanje, takozvani ikat. Njegove teme su, takođe, različite i prepoznatljive za različite krajeve Indonezije. Jedan od mojih omiljenih motiva su karakteri iz Ra­majane, koji se prave od kože, za izvođenje tradicionalnih lutkarskih predstava zvanih Wayang Kulit.

64 TRAVEL MAGAZINE

Plaža kod Džogdžakarte, Južna Java

Plaža na Aloru

Orangutan po imenu Tito u Taman Safari parku, Istočna Java

Travel insajder

Svaki deo Indonezije ima karakteristične tradicionalne plesove, koji su često ritualni ili borilački.

Lajtmotiv Indonezije su njeni ljudi!Koliko ljudi u Indoneziji toliko i različitih ćudi. Kažu za Istočne Javance da vole da psuju i da nisu toliko fini. Za Madurane kažu da su lopovi, za Batake da su mnogo glasni, a Centralni Javanci važe za najfinije ljude. U Džogdžakarti i dalje postoji sultanat sa palatom i sultanovom porodicom. Za ove oko Manada u severnom Sulavesiju kažu da mnogo vole provod i muziku.

“Poindonežavanje”Kad uspete da naučite indonežanski jezik, stvari postaju još interesantnije, jer mo­žete ravnopravno i sa samopouzdanjem da učestvujete u svakodnevnom životu. Međutim, desi se nekima, kao što se desilo meni, da to ode još dalje, do “poindoneža­vanja”. To znači da: mogu da spavam bilo gde, bilo kad, i da se posle najkraće drem­ke osećam izvanredno sveže. Mogu da jedem prženi pirinač za doručak, planiram da kupim skuter, jer je to najbolja stvar na svetu, mogu da čučim satima i da mi bude sasvim udobno, mogu da pričam o hrani dugo i u detaljima. Za mene Indonezija nije destinacija. Ja je osećam kao svoj dom. Mislim da nikada ne-će prestati da me mami. Tamo su ljudi koje volim. Ljudi koji mene vole i čekaju me. Ulice Džogdžakarte

TRAVEL MAGAZINE