INFORMACIONI SISTEMI (SKRIPTA) 

   

1

   

2

 

3

Sadržaj1  UVOD U INFORMACIONE SISTEME ................................................................................................................. 4 

1.1 PODATAK , INFORMACIJA, RAČUNARSTVO ........................................................................................................ 4 1.2 ŠTA JE SISTEM? ................................................................................................................................................... 5 1.3 ELEMENTI SISTEMA ............................................................................................................................................ 6 1.4 KOMPONENTE INFORMACIONOG SISTEMA (IS) .............................................................................................................. 6 1.5 KONTROLA I PETLJE POVRATNE SPREGE (FEEDBACK LOOPS) .............................................................................................. 7 

2  ISTORIJA RAZVOJA RAČUNARA ...................................................................................................................... 8 

2.1 MEHANIČKI RAČUNARI ............................................................................................................................................. 8 2.2 ELEKTRO MEHANIČKI RAČUNARI .................................................................................................................................. 9 2.3 ELEKTRONSKI RAČUNARI .................................................................................................................................... 9 

3  HARDEVER .................................................................................................................................................. 14 

3.1 PROCESOR ........................................................................................................................................................ 18 3.2 MEMORIJA ........................................................................................................................................................ 21 3.3 ULAZNI UREĐAJI ............................................................................................................................................... 24 3.4 IZLAZNI UREĐAJI ............................................................................................................................................... 27 

4  SOFTVER ..................................................................................................................................................... 28 

4.1 SISTEMSKI SOFTVER .......................................................................................................................................... 29 4.1.1  Operativni sistem ............................................................................................................................... 29 4.1.2  Programi za prevođenje ..................................................................................................................... 31 4.1.3  Pomoćni sistemski programi .............................................................................................................. 32 

4.2 APLIKATIVNI SOFTVER ...................................................................................................................................... 33 

5  BEZBEDNOST I ZAŠTITA INFORMACIONIH RESURSA ..................................................................................... 37 

5.1 SOFTVERSKI NAPADI ............................................................................................................................................... 41 5.1.1  VIRUSI ................................................................................................................................................. 41 5.1.2  CRVI .................................................................................................................................................... 43 5.1.3  TROJANSKI  KONJ ............................................................................................................................... 44 5.1.4  NEŽELJENI SOFTVER ........................................................................................................................... 47 

5.2 ZAŠTITA INFORMACIONIH RESURSA ................................................................................................................. 48 5.2.1  KONTROLA BEZBEDNOSTI .................................................................................................................. 49 

5.3 PREVENTIVA ......................................................................................................................................................... 54 

6  KOMPONENTE I KLASIFIKACIJA INFORMACIONIH SISTEMA .......................................................................... 56 

6.1 PROJEKTOVANJE INFORMACIONIH SISTEMA ................................................................................................... 61 6.2 TRADICIONALNI PRISTUP NA BAZI ŽIVOTNOG CIKLUSA SISTEMA ........................................................................................ 61 6.3 PROTOTIPSKI PRISTUP ............................................................................................................................................. 64 6.4 OBJEKTNO ORIJENTISANI PRISTUP ............................................................................................................................. 65 

   

4

1 UVOD U INFORMACIONE SISTEME  

1.1 PODATAK , INFORMACIJA, RAČUNARSTVO 

U  svakodnevnom    razgovoru,  ne  pravimo  uvek  jasnu  razliku  između  termina  „podatak“  i 

„informacija“.    Međutim,  razlika  između  ova  dva  pojma  je  od  vitalnog  značaja  za 

razumevanje pojma informacioni sistem. Podatak je niz činjenica, koje su bez značaja ako se 

posmatraju  zasebno. Podaci mogu biti u obliku brojeva kada izražavamo numerička svojstva, 

u  obliku  teksta  kada  izražavamo  kvalitativna  svojstva,  u  obliku  slike  i  tako  dalje.  Fizički 

simboli kojima se podaci beleže, registruju, moraju biti pogodni za čuvanje prenos i obradu. 

U svakodnevnom životu se srećemo sa različitim problemima. Za rešavanje problema nekad 

postoji samo  jedno rešenje, a nekad  ih  ima više. Kad  ima više rešenja onda moramo doneti 

odluku koje ćemo rešenje primeniti. Odluku donosimo na osnovu jedne ili više činjenica koje 

su nam poznate u vezi sa datim problemom. Ako samo na osnovu jednog podatka donosimo 

odluku  tada  taj  podatak  predstavlja  informaciju.  Odluka  može  biti  doneta  i  na  osnovu 

informacije  dobijene  iz  većeg  broja  činjenica  odnosno  podataka.  Može  se  reći  da  su 

informacije podaci predstavljeni u obliku koji je pogodan za donošenje odluka. Prema tome 

informacija  je  skup  činjenica  tako  obrađenih  i  organizovanih  da  predstavljaju  neko 

obaveštenje. Obrada  podataka  se može  posmatrati  kao  skup  aktivnosti  kojima  se  podaci 

transformišu  u  informacije.  Možemo  još  reći  da  su  podaci  sirovina  iz  koje  se  obradom 

dobijaju  informacije. Cilj  informacionog sistema je da obradi kolekciju niza činjenica na neki 

način, tako da produkuje informaciju  koja može da koristi nekom.  

Primer. Ako bi se telefonski imenik  sastojao od slučajnog izbora imena, adresa i telefonskih 

brojeva, bez određenog redosleda, i bez logičke povezanosti između imena, adresa i brojeva 

telefona,  bio  bi  potpuno  bez  koristi.  Bez  obzira  što  sadrži  sve  podatke,  takav  imenik  je 

„informaciono“  bezvredan.  Međutim  ako  povežemo  svaki  telefonski  broj  sa  imenom  i 

adresom  odgovarajućeg  pretplatnika,  dobili  smo  informaciju.  Ako  još  alfabetski  uredimo 

informacije o pretplatnicima, obezbedili smo vrlo efikasan pristup svakoj informaciji. 

Ovaj primer  je  jednostavna  ilustracija kompleksnosti  jednog  informacionog sistema. Najpre 

treba definisati kakve informacije želimo da dobijemo („produkujemo“), onda treba odrediti 

koji su nam podaci i u kom redosledu potrebni za generisanje te informacije. Sledeći korak je 

kako sakupiti te podatke, kako ih sačuvati, kako ih treba obraditi da bi dobili željeni rezultat, i 

kako da dobijena informacija bude na raspolaganju ljudima kojima je potrebna. 

Potreba  za  sredstvima koja  će omogućiti  čitanje prenos  i obradu podataka postojala  je od 

prvih  dana  ljudske  civilizacije.Veliki  napredak  u  procesu  prikupljanaj  podataka  i  njihove 

obrade postignut  je tek pojavom elektronskih računara. Prvi elektronski računari pojavili su 

se krajem četrdesetih godina dvadesetog veka  i  i njihova namena  je bila u vojne svrhe. Već 

početkom pedesetih počinje primena najpre u nauci i tehnici a zatim i poslovna primena.  

Predmet obrade računara bili su podaci iz kojih su obradom nastajale informacije koje su se 

koristile  za  najrazličitije  potrebe.  Pošto  su  se  podaci  obrađivali  automatski,  upotrebom 

5

mašine,  pojavio  se  termin  automatska  obrada  podataka.  Iz  francuskih  reči  information  i 

automatique  nastala  je  reč  informatique  koja  je  u  početku  bila  sinonim  za  automatsku 

obradu  podataka.  U  nemačkom  jeziku  informatika  (informatik)  je  sinonim  za  računarske 

nauke, dok za obradu podataka postoji složenica datenverarbeitung. U različitim zemljama i 

u različitim vremenima pojmovi  informatika  i računarstvo su definisani na različite načine  i 

definicije  su  se menjale  s  vrmenom.  U  našem  jeziku  se  pod  informatikom  podrazumeva 

multidisciplinarna  nauka  čiji  je  predmet  izučavanja  razvoj  i  primena  informacionih 

tehnologija,  razvoj  informacionih delatnosti  i  angažovanja  ljudi u obavljanju  informacionih 

delatnosti. Termin računarstvo se kod nas koristi kao prevod  izraza compjuter sciences (što 

bukvalno  znači  kompjuterske  nauke).  Kompjuterske  nauke  su  teorijske  nauke  vezane  za 

razvoj  arhitekture  računarskog  hardvera  i  softvera,  na  primer:  teorija  automata,  teorija 

algoritama, teorija programskih jezika, strukture podataka itd. 

1.2 ŠTA JE SISTEM? 

Student je deo edukacionog sistema, bez obzira na to šta studira i koliko je uspešan u tome.  

S druge strane, samo ljudsko telo je jedan vrlo kompleksan biohemijski sistem, kao i dosadni 

komarac u sobi ili biljka koja mirno stoji u saksiji pored prozora. Čovek, kao individua je deo 

jednog  porodičnog  ili  socijalnog  sistema.  Sijalica  u  sobi  je  deo  električnog  (energetskog) 

sistema, ali zajedno sa sa ostalim uređajima, vodovodnim cevima čini deo sistema kuća. Ako 

počnete ta tražite sisteme u vašoj okolini oni će se pojavljivati svuda. Ali šta je tačno sistem? 

Šta je zajedničko svim gore pomenutim sistemima uprkos njihovoj raznolikosti? 

Pošto  je  sistem  subjektivni koncept, ne postoji opšte prihvaćena definicija  sistema. U  cilju 

bližeg proučavanja sistema prihvatićemo sledeću definiciju. 

Sistem je organizovani skup komponenti sa posebnim vezama između njih. 

Sistem  radi nešto,  tj. predstavlja model ponašanja,  jedinstven  za  taj  sistem,  ili  ima 

specifičnu svrhu ili cilj. 

Svaka komponenta utiče na određeni način na ponašanje  sistema kao  i na njegovo 

postojanje. Ako se neka komponenta ukloni, promeniće se i ponašanje sistema. 

 

Ne  čini svaka slučajna kolekcija elemenata sistem, kao što ni slučajna kolekcija  reči ne  čini 

smislenu rečenicu. Potrebno  je da postoji određena struktura koja  ima neki oblik uređenja, 

model i svrhu. 

Informacioni  sistem  je  sistem  koji  prikuplja  i  obrađuje  podatke  sa  ciljem  da  produkuje 

informacije  za  svoje  krajnje  korisnike.  Da  bi  informacioni  sistem  funkcionisao  uspešno,  

njegovi autori  i korisnici se moraju složiti u sledećem: šta  je svrha sistema, koje su njegove 

komponente i kakve su veze među komponentama. 

 

6

1.3 ELEMENTI SISTEMA 

Okruženje i granica 

Kada  identifikujemo  sistem,  definišemo  njegove  granice:  šta  je  unutar  granice  pripada 

sistemu,  sve  što  je  van  granica  nije  deo  sistema.  Međutim,  većina  sistema  ne  postoji 

izolovano.  Postoji  interakcija  između  sistema  ili  njihovih  komponenti  sa  okolinom  van 

granica. Deo spoljnog sveta sa kojim postoji interakcija sistema zove se okruženje sistema.  

Ulazi, procesi transformacije i izlazi 

Interakcija  sistema  sa  okolinom  može  biti  oblika  ulazi  ili  izlazi.  Ulazi  mogu  biti  oblika 

materijalni objekti, energija i informacije koje dolaze iz okruženja u sistem. Izlazi se realizuju i 

šalju iz sistema nazad u okruženje. Izlaz može da bude koristan ili beskoristan za neki spoljni 

sistem. Unutar sistema, ulazi obično prolaze kroz neku vrstu procesa transformacije, tako da 

su izlazi različiti od ulaza. Često, ulazi i izlazi prolaze kroz druge specifične transformacije na 

granicama sistema; komponente sistema odgovorne za  te  transformacije se zovu  interfejsi 

(međusklopovi).  

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kod  informacionih  sistema,  podaci  se  prihvataju  kao  ulaz  preko  interfejsa  kao  što  je 

tastatura, skener. Transformacije podataka zavise od vrste ulaznih podataka, kao i od oblika 

koji izlaz mora da ima. Mogu biti jednostavne ali i vrlo složene. Izlazi informacionog sistema 

se prezentuju krajnjem korisniku preko interfejsa kao sto je monitor ili štampač. 

1.4 KOMPONENTE INFORMACIONOG SISTEMA (IS) 

 Sistem  se  sastoji  od  različitih  komponenti.  Interakcija  između  komponenti  sistema  je 

odgovorna  za  obradu  ulaza  u  izlaz.  Iako može  da  postoji  interakcija  između  komponenti 

ULAZI

IZLAZI

PROCES

TRANSFORMACIJE

GRANICA SISTEMA

OKRUŽENJE SISTEMA

Slika1. Osnovni elementi sistema

7

sistema i elemenata okruženja preko granice sistema, većina njihovih interakcija je sa drugim 

komponentama istog sistema.   

Često  su  same  komponente  sistema manji  sistemi od posmatranog, pe  se  kaže da  su oni 

podsistemi od posmatranog sistema.  

U slučaju informacionih sistema, osnovne komponente su: 

hardver ili fizička oprema koja se koristi za smeštanje i obradu podataka 

softver i procedure koje se koriste za transformisanje i dobijanje informacija 

podaci 

mreža koja omogućuje deljenje resursa među kompjuterima 

ljudi, koji razvijaju, održavaju i koriste sistem. 

Ne treba zaboraviti da  je  informacioni sistem samo  jedna komponenta organizacije,  i mora 

da postoji interakcija sa drugim sektorima i poslovnim aktivnostima. 

1.5 KONTROLA I PETLJE POVRATNE SPREGE (FEEDBACK LOOPS) 

Sistemi  imaju  funkciju, cilj  ili svrhu. Kontrola  je mehanizam koji kontroliše ulaz, modifikuje 

procese i aktivnosti koji se dešavaju unutar sistema. 

Kontroler je komponenta ili podsistem koja sprovodi kontrolu i može biti deo sistema ili van 

posmatranog sistema. Kontroler posmatra ponašanje sistema, obično praćenjem svih  izlaza 

sistema  i  njihovim  poređenjem  sa  očekivanim  stanjem  ili  ciljem.  U  slučaju  odstupanja, 

kontroler  će  podesiti  kontrolu  ulaza  tako  da modifikuje  sistemske  procese.  Ovo  „kružno 

putovanje“  gde  se  koristi  izlazni  signal  za modifikovanje  ulaznih  signala  zove  se  feedback 

loop, a ceo proces  je poznat kao feedback kontrola. Postoji uvek neznatno zadržavanje pre 

nego što  će  izlaz biti  intepretiran. Posledica promena nastalih usled kontrole su efikasne,  i 

ponašanje sistema je regulisano. 

Pitanja 1. Šta je podatak, a šta informacija? 

2. Šta je informatika, a šta računarstvo? 

3. Šta je sistem? 

4. Šta je informacioni sistem? 

5. Koje su komponente IS‐a? 

6. Objasni funkciju kontrolera i feedback kontrole? 

 

8

2 ISTORIJA RAZVOJA RAČUNARA 

Abacus je praistorijska sprava za računanje koja se koristila u delovima Afrike, Azije, u Grčkoj, 

Rimu,  .  .  .  ,    vekovima  pre  usvajanja  načina  zapisivanje  brojeva  kakav  se  koristi  danas 

(moderni numerički sistem) I koju I danas koriste stari trgovci u Aziji.  

2700‐2300  g.p.n.  u  Mesopotamiji  je  upotrebljavan  Sumerski  abakus  za  sabiranje  i 

oduzimanje.  Koristio  je  seksadecimalni  brojni  sistem  (osnova  60).  Prema  arheološkim 

podacima, Grci su koristili abakus najranije od 5. veka pre n.e. Rimski abakus  je baziran na 

Rimskom brojnom sistemu (nepozicioni sitem). Najranija otkrića kineskog abakusa datiraju iz 

II  veka  p.n.e.  Suanpan  je  kineski  abakus  kojim  je moglo  da  se  računa  i  u  dekadnom  i  u 

heksadekadnom brojnom sistemu. Opearcije koje su mogle da se izvode na njemu: sabiranje, 

oduzimanje, množenje, deljenje izračunavanje kvadratnog i kubnog korena.   

Istoriju razvoj računara možemo podeliti u tri etape:  

etapa mehaničkih računara 1450 – 1840,  

etapa elektro‐mehaničkih računara 1840 – 1940 i  

etapa elektronskih računara od 1940. do danas. 

 

2.1 MEHANIČKI RAČUNARI 

Francuski  matematičar  Blez  Paskal  je  1642.  godine  napravio  prvi  mehanički  kalkulator 

(Paskalina)  koji  je mogao  direktno  da  sabira  i  oduzima  šestocifrene  brojeve.  Na  osnovu 

njegovih  uputstava  počev  od  1645  pokrenuta  je  izrada  oko  50  prototipa  mehaničkih 

kalkulatora najpre u Evropi, a zatim i celom svetu. Sam Pascal je napravio oko 20 mašina. 

Nemački matematičar Leibnic  je 1672. godine  izumeo  i   1694. kompletirao prvi mehanički 

kalkulator koji je mogao da izvodi sve četiri računske operacije sa brojevima do 16 cifara. 

1801. g.  je  Joseph‐Marie  Jacquard  izumeo  razboj na kojem  je  tkanje kontrolisano bušenim 

karticama.  Za  promenu  tkanja menjao  se  samo  paket  kartica,  ne  i  sam  razboj.  To  je  bila 

prekretnica u razvoju programibilnosti. 

1832.g.  Charles  Babbage  je  napravio  diferencnu mašinu  za  izračunavanje  astronomskih  i 

matematičkih  tablica  (log  tablica).  Mašina  je  mogla  da  izračunava  vrednosti  polinoma 

pomoću  numeričke  metode  koja  je  bila  poznata  kao  diferencna  metoda.  To  je  bila 

automatska mašina  za  izračunavanje  koja  je  koristila uvek  isti algoritam. Babbage nije bio 

zadovoljon time, pa između 1833. i 1842. godine pokušava da izgradi programibilnu mašinu 

koja će moći da  izvrši bilo kakva  izračunavanja. Značajan napredak je postigao kad je uspeo 

da preusmeri izlazni rezultat kao ulaznu veličinu za sledeće izračunavanje. Analitička mašina 

je koristila probušene kartice na kojima su se nalazile ulazne veličine kao i izračunavanja koja 

je  trebalo  izvršiti. Mašina  je  imala memoriju,  jedinicu  za  izračunavanje,  ulaznu  i  izlaznu 

jedinicu koje su koristile bušene kartice. Ada Byron, kći lorda Byrona je studirala matematiku. 

Dok  je  prevodila  Babbagov  rad  o  analitičkoj mašini  na  francuski  jezik,  stavljala  je  svoje 

9

primedbe sa strane  i tako je došlo do njene saradnje sa Babbagom. Ona je pisala programe 

za njegovu analitičku mašinu. Nažalost ova mašina nikad nije do kraja realizovana zbog njene 

komplikovane mehaničke  konstrukcije  i  nedovoljno  razvijene  tehnologije  u  19.  veku.  Tek 

kasnije su  testirani Adini programi  i  ispostavilo se da su svi bili korektno napisani. U njenu 

čast je jedan programski jezik nazvan ADA. 

 

2.2 ELEKTRO MEHANIČKI RAČUNARI 

112  godina  kasnije,  inspirisan  Babbagovom  diferencnom  mašinom,  Howard  Aiken  1937 

projektuje  automatski  sekvencijalno  kontrolisan  kalkulator,  završava  ga  uz  pomoć  Grace 

Hopper  1944.g.  Kasnije mu menja  ime  u Mark  I. On  se  sastoji  od mehaničkih  koturova  , 

prekidača i  elektromagnetnih releja. 

Konrad Zuse, nemački  inženjer, nije bio upoznat  sa Babbagovim  i Aikenovim  radom. On  je 

potpuno  nezavisno  napravio  mehanički  računar  Z1.  Kasnije  se  upoznao  sa  diferencnim 

mašinama. 1941. godine napravio  je elektromehanički kompjuter koji  je bio programibilan, 

potpuno  automatski  izvršavao  izračunavanja  i  mogao  da  izvršava  operacije  uslovnog 

grananja. Original ove mašine je nastardao u savezničkom bombardovanju 1944.g. 

 

2.3  ELEKTRONSKI RAČUNARI 

I generacija (1945 – 1955) 

Razlog za ubrzani razvoj elektronskih računara bio je II svetski rat. Nemci su koristili mašinu 

za  šifriranje poruka poznatu pod  imenom ENIGMA. Za  razbijanje  šifara  je bilo neophodno 

izvršiti ogroman broj složenih izračunavanja i da bi dešifrovana poruka bila od koristi, bilo je 

neophodno  izvršiti  dešifrovanje  u  što  kraćem  vremenskom  periodu.  Britanska  vlada  je 

formirala  tajnu  laboratoriju  u  kojoj  je  napravljen  prvi  elektronski  računar  za  tu  svrhu 

COLOSSUS. U projektovanju mašine  je učestvovao Alen Turing engleski matematičar koji se 

između  ostalog  bavio  i  kriptoanalizom.  Tommy  Flowers  je  dizajnirao  i  napravio  Colossus. 

Mašina je proradila 1943. godine.  Britanska vlada je proglasila ovaj projekat vojnom tajnom 

u narednih 30 godina, tako da Colossus nije uticao na razvoj elektronskih računara.  

U  isto  vreme,  SAD‐u  je  za  nove  vrste  artiljerijskog  oružja  bilo  potrebno  izračunavanje 

balističkih tablica. Za tu potrebu su bili angažovani Prospert J. Eckert i John W. Mauchley sa 

univerziteta  u  Pensilvaniji.  Oni  su  napravili  prvi  elektronski  računar  pod  imenom  ENIAC 

(Electronic Numerical  Integrator  and  Computer).  ENIAC  se  sastojao  od  17 468  vakumskih 

cevi, 1 500 releja, 70 000 otpornika, 10 000 kondenzatora, 7 200 kristalnih dioda  i 5 miliona 

ručno zalemljenih veza. Bio  je težak 27 tona, dugačak oko 30 m, snage 150KW.  Imao  je 20 

registara, a svaki od njih je mogao da sadrži desetocifreni broj. Svaka cifra je predstavljena sa 

po  deset  vakuumskih  cevi.  Programiranje  se  obavljalo  ručno  pomoću  6000  prekidača  i 

povezivanjem žica. Bušene kartice su služile za ulaz i izlaz, a registri kao sabirači i uređaji za 

čuvanje podataka. Radio  je 1000 puta brže od elektromehaničkih prethodnika. Za sabiranje 

10

dva desetocifrena broja bilo mu je potrebno 0,2 ms, a za množenje, 3ms. Mašina je završena 

1946 godine i upotrebljena za izračunavanja pri izradi hidrogenske bombe. 

Sledeći projekat Ekarta  i Moklija bio  je EDVAC. 1944. g. projektu  se priključuje  i  John von 

Neumann.  Tom  prlikom  je  Neuman  predložio  dve  novine:  korišćenje  binarnog  brojnog 

sistema i memorisanje skupa instrukcija u računaru, tj. memorisanje programa. Oni su 1951. 

godine  isporučili  statističkom  birou  prvi  računar  koji  je  upotrebljen  za  obradu  rezultata 

popisa stanovništva. Ovo  je bio prvi računar koji  je koristio magnetnu traku. Jezik na kojem 

su pisani programi bio je mašinski jezik, jezik nula  i jedinica. Pisanje takvih programa bilo je 

mukotrpno, čitanje  još teže a najteže  je bilo pronaći grešku u takvom programu. Kasnije su 

uvedeni asemblerski  jezici  ili  jezici  II generacije gde su komande predstavljene simboličkim 

oznakama.  Programi  su  bili  čitljiviji  i  manji  po  obimu.  Napravljeni  su  prevodioci  koji  su 

prevodili programe  iz  asemblera na mašinski  jezik. odnos  komandi  je bio 1:1. Računari  sa 

elektronskim  cevima  pravljeni  su  do  1958.  godine.  Bili  su  ogromni,  teški  i  prilično 

nepouzdani. 

 

II generacija (1955 – 1965) 

Kada su vakuumske cevi zamenjen tranzistorima počinje druga generacija računara.  Iako  je 

tranzistor napravljen još 1947. godine, u proizvodnji računara počinje da se koristi tek 1959. 

godine.  Tranzistor  je  bio mali  komad  germanijum,  kasnije  zamenjen  silicijumom,  sa  istim 

karakteristikama  kao  i  vakuumske  cevi,  ali mnogo manji,  lakši, pouzdan u  radu  i  trošio  je 

neuporedivo manje energije. 

Najpoznatiji  proizvođači  računara  ove  generacije  bili  su CDC  i  IBM.  IBM  je  u  početku  bila 

mala kompanija koja  je proizvodila bušače kartica  i mašine za mehaničko sortiranje kartica. 

Tek 1953.g. IBM proizvodi svoj prvi računar sa oznakom 701. Sa pojavom tranzistora, IBM je 

napravio mašinu IBM 7090 a kasnije i 7094 kada postaje glavna snaga u proizvodnji računara 

namenjenih  naučno‐tehničkim  istraživanjima.  INM  takođe  proizvodi  i mašine  za  poslovnu 

primenu sa oznakom 1401. 

1964.g. novoosnovana kompanija CDC (Controla Data Corporation) napravila je model 6600 

koji je bio moćniji od IBM 7094. 

U  ovom  razdoblju  nastaju  programski  jezici  treće  generacije:  1956.g.  FORTRAN,  1959.g. 

COBOL,  1960.g.  ALGOL.  Napravljeni  su  da  mogu  da  se  koriste  na  bilo  kom  računaru. 

Komande su reči iz engleskog jezika koje su razumljivije programerima. Tim Johna Backusa iz 

IBM‐a je napravio prvu verziju FORTRAN‐a sa namenom da se pišu programi za IBM 704.  Prvi 

FORTRAN kompajler je napravljen 1957. g. COBOL je izgradila Grace Hopper.  

11

III generacija (1965 – 1980) 

Pronalazak  tranzistora doveo je do drugog revolucionarnog pronalska. Bilo je to integrisano 

kolo.  To  su  tanka  elektronska  kola  izgravirana  na  pločicama  silicijuma  i  sastavljena  od 

nekoliko hiljada do nekoliko miliona tranzistora. Prvi računari treće generacije napravljeni su 

šestdesetih i ranih sedamdesetih godina. 1970. godine, Intelovi inženjeri konstruisali su prvi 

mikroprocesor,  ili  računar  na  čipu.  Bio  je  veličine  1cm2  i  sadržao  je  celokupnu  logiku 

računara.  Računar  u  koje  su  oni  bili  ugrađeni  nazvani  su  mikroračunari.  Sedamdesetih 

počinje  mikroračunarska  revolucija  sa  modelima:  Apple,  Commodore,  Amiga,  Pekom 

(domaći računar). 

IBM  je  1975.  godine  predstavio  računar  koji  bi  se  moga  nazvati  prvim  personalnim 

računarom. Model 5100 imao je 16Kb memorije, ugrađen monitor sa 16 redova po 64 znaka, 

BASIC interpretator i kasetofon kao spoljnu memoriju. 

Krajem 1980. godine  IBM  je odlučio da krene sa konstrukcijom  ličnih računara. Formiran  je 

tim od 12 inženjera i oni su 12. avgusta 1981. godine predstavili prvi personani računar.  

IV generacija (1981 – 1990) 

Četvrta generacija računara počinje sa pojavom PC‐a. Kod ovih računara koriste se složenija 

elektronska kola formirana na sićušnom silicijumskom čipu. Karakteristike ove generacije su 

visok  i  vrlo  visok  stepen  integracije,  razvoj mikroprocesora,  pojava mini  i  super  računara, 

paralelno procesiranje, povećana brzina rada, povećani memorijski resursi. 

 

Godina   Oznaka mikroprocesora  Broj elektronskih 

komponenti  

1971.   Intel 4040   2.300  

1974.   Intel 8080   4.800  

1989.   Intel 80486   1.000.000  

1993.   Intel Pentium   3.200.000  

2002.  AMD Athlon 1700+  38.000.000 

 

Tabela 1. Povećanje broja elektronskih komponenti 

 

IBM PC  računar  je  imao procesor  Intel 8086, 64KB memorije  (maksimalno 640KB), 360 KB 

flopy disc, 10MB hard disc, 16Hz. 

 

12

Godina   Oznaka mikroprocesora  

MIPS 

(milion instructions 

per second)  

1982.   Intel 80286   1  

1985.   Intel 80386   3  

1989.   Intel 80486   10  

1993.   Intel Pentium   100  

2002.  AMD Athlon 1700+  4065  

Tabela 2. Povećanje procesorske moći 

Gordon Mur, suosnivač Intela, je 1965. godine napravio analizu rasta brzine mikroprocesora. 

Došao je do zaključka da se brzina duplira na svakih 18 meseci. Ovaj zakon važi već 50 godina 

i prognozira se da će važiti i narednih 10 godina.  

 

   

13

V generacija (danas) karakteristike: 

Paralelni računari, veliki broj CPU istovremeno radi na izvršavanju nekog programa  

Superračunari 

Veštačka inteligencija 

Mobilno, nosivo, sveprisutno računarstvo 

Računarske mreže: Internet, WWW, bežićne mreže  

 

Pitanja  

1. Šta je abakus? 

2. Koje  su etape u  istoriji  razvoja  računara? Navedi ukratko karakteristike mehaničkih 

računara. 

3. Navedi ukratko karakteristike elektro‐mehaničkih računara. 

4. Navedi ukratko karakteristike I generacije računara. 

5. Navedi ukratko karakteristike II generacije računara. 

6. Navedi ukratko karakteristike III generacije računara. 

7. Navedi ukratko karakteristike IV generacije računara. 

8. Navedi ukratko karakteristike V generacije računara. 

   

14

3 HARDEVER 

Osnovni  delovi  računarskog  sistema  su  hardever  i  softver.  Pojam  hardver  (hardware) 

označava  fizičke komponente  računara, kao  što  su kućište, monitor,  tastatura, miš,  ...  itd.,  

koje je potrebno instalirati i uključiti kako bi računar radio. Kompjuterski softver (software) 

ili  jednostavno softver  je bilo koji skup  instrukcija  (program)   koje procesor može da  izvrši 

kako bi  izveo određenu operaciju. Hardver  je efikasan onoliko koliko su efikasne  instrukcije 

koje mu zadajemo. 

Prema Fon Nojmanovom konceptu, osnovne jedinice računara su: 

Memorija 

Upravljačka jedinica 

Aritmetičko‐logička jedinica 

Ulazni uređaji 

Izlazni uređaji 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Centralni procesor

Spoljna memorija

Operativna (radna) memorija (RAM)

Izlazni uređaji Ulazni uređaji

Upravljačka jedinica

Aritmetičko-logička jedinica

Podaci

Upravljački signali

15

Memorija služi da se u nju upisuju i pamte (memorišu) podaci i programi (skup instrukcija). 

Da bi se neki program izvršio, mora se najpre smestiti u memoriju računara. Takođe, i podaci 

koji se obrađuju moraju biti smešteni u memoriju 

Upravljačka  jedinica  na  osnovu  instrukcija  koje  uzima  iz  memorije  računara,  upravlja 

obradom podataka. Njena uloga  je da kontroliše da se obrada odvija korektno u skladu sa 

instrukcijama  tako  što  obezbeđuje  sinhroni  rad  ulaznih  i  izlaznih  uređaja,  memorije  i 

aritmetičko‐logičke jedinice. 

Aritmetičko  logička  jedinica  obezbeđuje  izvršavanje  operacija  kao  što  su  sabiranje, 

oduzimanje, množenje  i  deljenje  brojeva,  poređenje  brojeva,  pomeranje  brojeva  ulevo  i 

udesno. Složenije operacije kao što su stepenovanje, korenovanje  itd. obavljaju se pomoću 

programa koji koriste osnovne operacije. 

Ulazni i izlazni uređaji omogućavaju razmenu podataka između računara i spoljnog sveta. Da 

bi se neki program  izvršio neophodno  je da se pomoću ulaznog uređaja smesti u memoriju 

računara,  kao  i  podaci  nad  kojim  se  program  izvršava.  Rezultati  obrade  podataka  se 

prezentuju korisniku pomoću izlaznih uređaja. 

 

U početku su računari koršćeni samo za različita izračunavanja i odatle i potiče naziv računar 

ili kompjuter.   Dodavanjem niza podsistema koji omogućavaju rešavanje brojnih problema, 

ne samo  izvršavanje niza računskih operacija, računari evoluiraju u sisteme opšte namene. 

Ova evolucija je bila moguća zahvaljujući: 

Povećanju propusne moći računara; 

Povećanju broja i vrsta U/I uređaja i razvoju masovnih memorija; 

Baferovanju  ulazno/izlaznih  podataka  čime  je  dozvoljeno  istovremeno  učitavanje 

podataka  u memoriju  računara  ili  izdavanje  podataka  iz memorije  uz  istovremeno 

izvršavanje programa u procesoru. Pri izvršavanju instrukcija, usko grlo je bilo njihovo 

preuzimanje  iz memorije.  Zato  je  izdvojen  deo  radne memorije  u  koji  su  unapred 

smeštane instrukcije, kako bi se brže učitavale kad zatreba. 

 

   

16

Zbog navedenih promena, menja se i funkcionalna šema savremenog računara. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Slika1. Blok šema savremenog računara zajedno sa magistralom 

 

Računare  možemo  deliti  po  različitim  osobinama.  Prema  snazi,  odnosno  moći  obrade 

podataka, računari se dele na sledeće vrste: 

Centralni računar (mainframe computer) 

Mrežni računar (network computer) 

Personalni računar (personal computer, PC) 

Prenosni personalni računar (laptop, notebook) 

Tablični personalni računar (tablet) 

Lični digitalni pomoćnik (Personal digital assistant, PDA) 

 

Centralni računari su veliki računari i po fizikim merama i po snazi, a takođe i po ceni. Kad se 

više računara poveže u jednu celinu dobija se klaster (cluster). Svi računari rade zajedno kao 

jedna  celina  i  posmatraju  se  kao  jedan  računar.  Koriste  se  u  velikim  organizacijama, 

istraživačkim centrima,  i namenjeni su  izvršavanju vrlo zahtevnih  i složenih zadataka. Kako 

rade  svaki dan po  24  sata, neophodne  su posebne,  klimatizovane prostorije  sa  posebnim 

merama  sigurnosti  (zaštita  od  neovlašćenog  pristupa,  zaštita  od  požara,  iznenadnog 

nestanka struje itd.). 

 

PROCESOR Upravljačka jedinica 

Upravljačka jedinica 

RADNA MEMORIJA

PERIFERNI UREĐAJI 

Upravljačka jedinica 

Zajednička magistrala 

17

Mrežni  računari  su  napravljeni  pre  svega  sa  namenom  spajanja  na  računarsku mrežu. 

Njihova  osnovna  namena  je  spajanje  sa  centralnim  računarom.  Zato  su  to  računari  sa 

malom procesorskom snagom, malom radnom memorijom  i malo prostora na disku. Oni 

koriste  snagu  centralnog  računara  i  preko  računarske  mreže  prenose  podatke  u  oba 

smera. Nazivaju se  još  terminali  ili radne stanice. Računari se povezuju u mrežu kako bi 

delili zajedničke resurse (štampače, skenere, plotere,  itd), kako bi mogli da rade sa  istim 

podacima istovremeno, i kako bi mogli razmenjivati podatke. Mogu biti smešteni u istu ili 

različite prostorije, u istoj zgradi ili nazličitim krajevima sveta.  

Mrežni  serveri  (network  servers)  jesu  računari  koji  upravljaju  računarskom  mrežom. 

Računari, spojeni u računarsku mrežu, mogu koristiti podatke, softver  i hardver mrežnih 

računara. 

Stoni personalni računar je računar opšte namene, koji je zbog svoje veličine, mogućnosti 

i  pristupačne  cene  dostupan  za  individualnu  upotrebu.  Prvi  PC  je  na  tržište  izbacila 

osamdesetih  godina  američka  kompanija  IBM.  Njihova  vrlo  bitna  osobina  je  bila 

kompatibilnost. Kompanija Apple Macintosh  je prva  iznela na  tržište PC‐ije  sa grafičkim 

interfejsom  i mišem. Prvobitni PC‐iji su bili vezani za radni sto, pa su dobili naziv stoni  ili 

desktop PC. Osnovne komponente savremenih stonih PC‐ja su: 

1. Procesor  

2. Matična ploča  

3. Radna memorija 

4. Čvrsti disk 

5. Monitor  

6. Tastatura  

7. Miš 

8. Optički uređaj 

9. Dodatne kartice 

10. Jedinica napajanja 

 

Prenosni personalni  računar  (laptop, notebook)  je  računar mnogo manjih dimenzija od 

stonog i obično ne teži više od 3 kg. Termin laptop koji znači rad u krilu, se pojavio 1983. 

godine,  a  kasnije  1989.  godine  predstavljen  je  noviji  naziv  notebook.  Prenosni  PC  se 

obično  napaja  preko  baterije  ili  spoljašnjeg  AC/DC  adaptera  koji  istovremeno  puni 

bateriju. Mogu  imati  iste mogućnosti kao  i stoni PC. Zbog prostorne skučenosti, njihove 

komponente su manje nego kod PC‐a, napravljene tako da računar može bezbedno da se 

prenosi i troše manje energije zbog baterije. Zbog svega toga mogu biti slabijeg kapaciteta 

i  veće  cene  od  stonih  računara,  ali  je  presudna  karakteristika  prenosivost. Mogu  imati 

smanjenu ili normalnu tasturu i pokazivačku pločicu (touchpad) 

 

18

Tablični personalni  računar  (tablet PC) nisu prenosni  računari,  već urađaji  sa ekranima 

osetljivim  na  dodir,  veličine  5  do  10  inča.  Imaju  okruženje  (inteface)  koji  korisnicima 

omogućuje  pristup  internetu,  gledanje  filmova,  čitanje  e‐  knjiga,  igranje  igrica  itd. 

Najpoznatiji  model  je  Appleov  iPad.  U  poređenju  sa  prenosivim  računarima  imaju 

nedostatke, nemaju  tastaturu, ograničena  je softverska podrška, ali su odlični kao  čitači 

mrežnih sadržaja , za igranje, itd. Takođe mogu da zamene prenosne računare za potrebe 

prezentacija. 

Lični digitalni pomoćnik (PDA) je minijaturni računar koji staje na dlan. Po funkcionalnosti 

ne  zaostaje  za  personalnim  računarima. Osnovna  namena  PDA  uređaja  je  skladištenje 

podataka, upotreba usluga sistema za e‐poštu, reprodukovanje multimedijalnih sadržaja. 

Namenjeni  su  optimizaciji  i  lakšoj  organizaciji  obavljanja  poslova,  što  je  podržano 

aplikacijama: kalendar, adresar i lista tekućih zadataka. Revoluciju u razvoju ovih uređaja, 

napravio  je Aple, uređajem Newton Message Pad  koji  je  imao ekran osetljiv na dodir  i 

tehnologiju  prepoznavanja  rukopisa.  Karakteristike  današnjih  PDA  uređaja  su  brzi 

procesori, LCD TFT ekrani u boji, RAM memorija od 8 do 32 MB i masa od oko 200 grama. 

Nažalost,  jako  su  skupi,  komplikovani  za  primenu,  a  i  tehnologija  za  prepoznavanje 

rukopisa nije dovoljno usavršena. 

 

Pitanja 

1. Šta je hardver, a šta softver? 

2. Opiši ukrakto osnovne jedinice računara prema Fon Nojmanovom konceptu. 

3. Šta je omogućilo evoluciju računara u sisteme opšte namene? 

4. Na koje vrste možemo podeliti računare prema snazi obade podataka? 

5. Šta je centralni računar? 

6. Šta je mrežni računar, a šta mrežni server? 

7. Šta je personalni računar? 

8. Šta je prenosni personalni računar?  

9. Šta je tablični personalni računar?  

10. Šta je lični digitalni pomoćnik? 

 

 

3.1 PROCESOR 

Računarski sistem se deiniše kao sistem međusobno povezanih mikroprocesora, memorije  i 

ulazno‐izlaznih  uređaja.  Procesor  (Central  Processing  Unit,  CPU)  je  „mozak“  računara. 

Njegova uloga  je da  radi sa programima smeštenim u glavnoj memoriji,  tako što preuzima 

instrukcije  jednu po  jednu  i  izvršava  ih. Komponente računara su povezane magistralom  ili 

sabirnicom  –  skupom  paralelnih  vodova  za  prenošenje  adresa,  podataka  i  upravljačkih 

signala. Magistrale u odnosu na procesor mogu biti spoljne i unutrašnje. Spoljne ga povezuju 

19

sa  radnom  memorijom  i  ulazno‐izlaznim  uređajima,  a  unutrašnje  povezuju  komponente 

samog procesora. 

CPU (centralno procesorska jedinica) nije jedini procesor, imaju ga i grafička kartica i mnoge 

druge komponente. Procesor je napravljen od minijaturnih tranzistora smeštenih na jednom 

čipu (poluprovodničkom sklopu). Procesor se postavlja u odgovarajuće podnožje na matičnoj 

ploči, a preko njega se postavlja hladnjak.  

CPU obično sadrži: 

Upravljačku  jedinicu  (control  unit)  koja  upravlja  radom  ostalih  komponenti 

procesora, konkretno operacionom jedinicom. 

Operacionu jedinicu (execution unit), koja obično sadrži: 

o Aritmetičko  logičku  jedinicu  (ALU,  arithmetic  logic  unit),  koja  obavlja 

aritmetičke  i  logičke  operacije.  Aritmetičke  operacije  su  osnovne  računske 

operacije,  a  logičke  operacije,  AND,  OR  i  NOT  omogućavaju  višestruko 

ponavljanje  niza  instrukcija  tzv.  petlja  (loop)  i  grananje  (branching),  nastalo 

kao rezultat poređenja. 

o Registre  (registers)  koji  služe  za  privremeno  skladištenje  podataka  i 

međurezultata  prilikom  izvršavanja  programa  (registri  opšte  namene),  i  za 

čuvanje  informacija  o  trenutnom  stanju  programa  (programski  brojač, 

prihvatni registar instrukcije itd.) 

Magistrale (unutrašnje i spoljne). 

 

Proces  „prolaza“  dva  operanda  kroz  aritmetičko‐logičku  jedinicu  i  smeštanje  rezultata  u 

registar zove se ciklus toka podataka. Brzina procesora (radni takt) meri se brojem ciklusa u 

sekundi, tj. hercima. Na primer, brzina od 3GHz predstavlja 3109 ciklusa u sekundi. Brzina procesora  je  jedan  od  najvažnijih  pokazatelja  njegove  snage.  No  povećanje  brzine  rada 

procesora  nije  praćeno  istim  povećanjem  brzine  memorije.  Takođe,  veliki  problem  je  i 

pregrevanje  procesora  kao  posledice  povećanja  radnog  takta.  Zato  se  pribegava  drugim 

tehnikama povećanja brzine rada procesora, na primer konceptu paralelne obrade.  

Praksa  je  pokazala  da  se  prilikom  rada  aplikacija  nekim  podacima  pristupa  češće  nego 

ostalim. Zato je uvedena veoma brza memorija, malog kapaciteta (keš memorija), u koju se 

upisuju najčešće korišćeni podaci. 

U  današnjem  svetu  racunara  koncept  višejezgrenosti  u  procesorima  postao  je  opste 

prihvaćen i svi teže da u svom računaru imaju više jezgra, na većem taktu kako bi poboljšali 

svoje performanse. 

Prema stručnjacima vodećih korporacija, konstrukcija procesora 20% veće brzine, skuplja  je 

dva puta od prethodnika.  

 

Magistrala je skup električnih putanja preko kojih se istovremenoprenose digitalni električni  

20

signali: svaki signal predstavlja jedan bit  informacije (električni ekvivalent binarne cifre nula 

ili jedan ).  

Broj bitova koji se mogu prenositi istovremeno određuje širinu magistrale. Prema tome, u  

funkcionalnom smislu, razlikuju se tri vrste magistrale:  

1) Magistrala podataka  (Data bus)  je dvosmerna, po njoj se podaci mogu prenositi  iz 

mikroprocesora prema memoriji ili drugim kolima mikroračunara, ili se podaci unose 

u mikroprocesor iz istih kola (npr. iz RAM memorije).  

2) Adresna magistrala  (Address bus) preko  koje  se prenosi adresa na  koju  se  smešta 

podatak.  Ona  je  jednosmerna  jer  smer  podataka  ide  od  mikroprocesora  prema 

memoriji  ili drugim kolima mikroračunara. Brojem vodova  (bita) adresne magistrale 

određen  je  ukupan  broj memorijskih  lokacija  ili  registara  koje  se mogu  adresirati: 

mikroprocesor može adresirati bilokoju  lokaciju ROM  ili RAM memorije,  ili bilo koji 

drugi registar priključen na magistralu. Svakoj adresi treba jednoznačno da odgovara 

memorijska lokacija ili registar.  

3) Upravljačka  magistrala  (Control  bus)  preko  koje  se  prenose  svi  signali  bitni  za 

process upravljanja prenosom podataka, sinhronizaciju rada pojedinih komponenata, 

i  uopšte  rad  celog  sistema.  Signali  koji  čine  kontrolnu magistralu  su  READ/WRITE 

(R/W), zahtev za prekid rada mikroprocesora (IORQ) ili resetovanje računara (RESET ).  

 

Procesor se montira na procesorsko podnožje, smešteno na matičnoj ploči. Matična ploča 

(motherboard)  je  štampana  elektronska  ploča  na  kojoj  se  nalaze  sve  komponente 

računarskog  sistema.  Preko  magistrala  na  matičnoj  ploči,  ostvaruje  se  komunikacija 

procesora  sa  ostalim  komponentama  sistema. Matična  ploča  omogućava  i  komunikaciju 

između ostalih komponenti  računara. Osim CPU, na matičnoj ploči se montiraju memorija, 

grafička,  zvučna, mrežna  kartica,  konektori  za  periferne  uređaje,    Ona  direktno  utiče  na 

performanse  računara.  Svaki  proizvođač  procesora  je  razvio  svoj  standard  podnožja.  Na 

osnovu izrade matične ploče, ona podržava ili ne podržava različite vrste procesora. 

 

Pitanja 

1. Koja je uloga procesora (CPU) u računaru i koje komponente on sadrži? Objasni. 

2. Kako se meri brzina procesora? Šta je keš memorija? 

3. Šta je magistrala i koje vrste magistrala postoje? Objasni. 

4. Šta je matična ploča i koja je njena uloga? 

 

   

21

3.2 MEMORIJA 

Osnovna  jedinica  računarske memorije  je  bit  (b).  Bit može  da  sadrži  vrednost  0  ili  1  što 

priikom  uskladištenja  označava  dva  stanja  „ima  napon“,  ili  „nema  napon“;  numerička 

vrednost je prevedena na vrednost fizičke veličine. Brojni sistem koji sadrži samo dve cifre 0 i 

1, zove se binarni brojni sistem i osnova ovog sistema je broj 2.  

 

Primer.  Predstavljanje  brojeva  u  nekom  brojnom  sistemu,  objasnićemo  najpre  na  slučaju 

dekadnog brojnog sistema, koji koristimo u svakodnevnom životu. Osnova ovog sistema  je 

10 i ovaj sistem koristi 10 cifara (0, 1, . . ., 9). 259 2 ∙ 10 5 ∙ 10 9 ∙ 10 . 

Osnova binarnog brojnog sistema je 2 i za predstavljanje brojeva korist se samo cifre 0 i 1. 

3 1 ∙ 2 1 ∙ 2 , pa je broj 3 u binarnom brojnom sistemu 11. 

5 1 ∙ 2 0 ∙ 2 1 ∙ 2 , broj 5 u binarnom brojnom sistemu je 101. 

 

Osam bitova čini bajt (B). Određenom kombinacijom od osam nula  i jedinica, predstavlja se 

svaki  alfanumerički  znak,  ili  jednostavna  računska  operacija.  Bajt  je  najmanja  adresibilna 

jedinica memorije.  Bitovi se koriste za izražavanje protoka podataka kroz mrežu (broj bitova 

u  sekundi).  Bajtovi  se  koriste  kao mera memorije. Veća  jedinica  od  bajta  je  kilobajt  (KB). 

Prefiks kilo označava hiljadu. Kad je u pitanju merenje kapaciteta memorije, 1KB 2 B1024B . Ostale jedinice za merenja kapaciteta memorije su : 

MB – megabajt je 220 bajtova = 1024 KB 

GB – gigabajt je 230 bajtova = 1024 MB 

TB – terabajt je 240 bajtova = 1024 GB. 

Reč  je najčešća adresibilna  jedinica memorije  i može biti 16b, 32b, 64b. Na osnovu dužine 

reči razlikujemo 16‐bitnu, 32‐bitnu, 64‐bitnu računarsku arhitekturu.  

 

Kad se meri protok podataka osnovna  jenica  je b/s (bit u sekundi). U ovom slučaju prefiks 

kilo označava 1000, pa kako bi se prciznije definisalo merenje, u ovom slučaju se ze prefiks 

kilo koristi k. 1kb/s = 1000b/s. Ostale jedinice za merenje protoka podataka su: 

1Mb/s = 106 b/s = 1 000 000 bitova u sekundi (Mb – megabit) 

1Gb/s = 109b/s (Gb – gigabit) 

1Tb/s  = 1012 b/s (Tb – terabit). 

 

Postoje dve osnovne kategorije memorije: 

Primarna (radna ili unutrašnja) memorija 

o registri 

o RAM – Random Access Memory 

o keš memorija  

o ROM – ReadOnlyMemory 

22

Sekundarna (spoljna) memorija 

o hard disc 

o CD, DVD 

o USB fleš memorije  

o memirijske kartice. 

 

Radna memorija čuva tri tipa informacija: 

1) podatke koje CPU treba da obradi 

2) Instrukcije kako CPU treba da obradi te podatke  

3) Instrukcije operativnog sistema koji su tom trenutku neophodni. 

CPU čita  instrukcije i podatke  iz radne memorije preko magistrale podataka. Brzina protoka 

podataka zavisi od brzine radne memorije i brzine i širine magistrale podataka. 

Registri  su  deo  CPU,  malog  su  kapaciteta  i  čuvaju  izuzetno  male  količine  podataka  i 

instrukcija, i to samo neposredno pre i posle njihove obrade. 

RAM (Random Access Memory) je deo radne memorije koji sadrži program i podatke koje taj 

program obrađuje. Kad se pokrene neki program, on se  iz spoljne memorije (najčeđće hard 

disca)  dovodi  u  RAM.  Mali  deo  instrukcija  programa  i  neophodnih  podataka  se  šalje  u 

registre, a odatle u CPU. RAM  je  tip mikroprocesorkog  čipa. Karakteristike RAM‐a su da  je 

directno adresibilan,  što  znači brzi pristup podacima. Ram  je elektronska memorija, pa  se 

njen  sadržaj  briše  kad  se  prekine  napajanje  ili  padne  napon  (isključivanjem  računara, 

iznenadnim  nestankom  struje).  Zato  se  radi  na  razvoju magnetnog  RAM‐a  kao  postojane 

RAM tehnolgije.   

Dva osnovna  tipa RAM memorije  su dinamički  (DRAM)  i  statički  (SRAM). DRAM  ima  veće 

kapacite,  jeftiniji  je ali  je  i sporiji. SRAM  je skuplji ali brži. Ako se koristi aplikativni softver   

zahtevan u pogledu memorije, uobičajeno je izabrati SRAM.  

Keš memorija  je memorija velike brzine u kojoj se  čuvaju blokovi  informacija koji se  često 

koriste. CPU ima brži pristup keš memoriji nego RAM‐u, jer mu je keš memorija bliža. Blokovi 

informacija, koji se koriste ređe, ostaju RAM memoriji. Mnoge aplikacije prevazilaze i veličinu 

RAM memorije, pa u  tom slučaju, CPU mora da se obrati spoljnoj memoriji  (najčešće hard 

discu). 

ROM  (Read Only Memory)  je  vrsta  čipa,  gde  se  čuvaju određene  instrukcije, potrebne  za 

„pokretanje“ računara. Kao što sam naziv kaže, ovo je memorija koja može samo da se „čita“ 

i njen  sadržaj  se ne briše prilikom prestanka napajanja. Podaci  se ROM memoriju upisuju 

prilikom proizvodnje i ne mogu se brisati niti ažurirati.  

Umesto ROM memorije, često se upotrebljavaju njene podvrste: 

PROM – Programmable ROM (sadržaj se može upisati samo jednom) 

EPROM  –  Erasable  PROM  (sadržaj  se  može  upisati  više  puta,  nakon  kompletnog 

brisanja) 

EEPROM – Electronically Erasable PROM 

23

PROM je programibilna memorija, koja može samo da se čita. Vrlo je slična ROM memoriji. 

Podaci  se u PROM mogu  zapisati  samo  jednom, od  strane proizvođača  ili  kupca, pomoću 

specijalnog uređaja. 

EPROM  je memorija  namenjena  smo  za  čitanje,  koja može  i  da  se  briše.  Brisanje  se  vrši 

ultraljubičastim zracima i briše se ceo sadržaj memorije. Skuplja je od PROM memorije, ali je 

njena prednost što omugućava upis podataka više puta. 

EEPROM je elektronski izbrisiva memorija, namenjena samo za čitanje. Za razliku od EPROM 

memorije, ne mora da se briše cela i podaci mogu da se upisuju u bilo kom trenutku. Može 

se adresirati na nivou bajta. Skuplja je EPROM memorije. 

Sekundarna  ili  spoljna memorija  je  napravljena  sa  namenom  da  se  u  njoj  čuvaju  velike 

količine podataka na duži vremenski period. Njene karakteristike su da je postojana (sadržaj 

memorije  se  ne  briše  sa  prekidom  napajanja),  jeftinija  je od  primarne memorije  i  pristup 

podacima je znatno sporiji nego kod primarne memorije. 

Hard  disk  spada  u magnetne memorije.  Hard  disk  se  sastoji  od  koaksijalno  postavljenih 

magnetnih diskova, podeljenih na  koncentrične  krugove  (staze),  koji  su dalje podeljeni na 

segmente (sektore).  Iznad svake ploče  lebdi glava za pisanje  i čitanje na udaljenosti manjoj 

od 25 mikrona. Disk se okreće (brzioom  i do 15000 obrtaja u minuti) dok se glava ne nadje 

iznad sektora koji sadrži željeni podatak. Bilo kakva četica prašine bi ugrozila uređaj i izazvala 

havariju, zato se hard diskovi hermetički zatvaraju još prilikom proizvodnje. Svaki podatak na 

disku ima adresu koja sadrži stazu i sektor na kojem se podatak  nalazi i na osnovu te adrese 

se pristupa podatku, pa se može reći da su hard diskovi uređaji sa direktnim pristupom. Hard 

diskovi su namenjeni za čuvanje velikih količina podataka, pa su veličine od nekoliko stotina 

giga‐bajta do nekoliko terabajta. Iako je brzina pristupa podacima nekoliko milisekundi, ona 

je  ipak znatno manja od brzine pristupa RAM memoriji. Hard diskovi mogu biti postavljeni 

unutar  kućišta  računara,  ali  mogu  biti  i  van  njega.  Zato  što  su  podložni  mehaničkim 

kvarovima,  korisnici  moraju  da  prave  rezerve  kopije  na  prenosivim  diskovima,  USB 

memorijama ili drugim spoljnim memorijama. 

CD  i  DVD  spadaju  u  optičke  memorije.  Podaci  se  čitaju  i  upisuju  pomoću  lasera.  CD 

(komapakt diskovi) mogu biti tipa CD‐ROM na kojem e podaci upisuju samo jednom i sa kog 

se podaci mogu  čitati  ili CD‐RW, na kojem podaci mogu da se menjaju. DVD  (Digital Video 

Disc)  ima  znatno  veći  kapacitet  od  CD‐a,  zbog  veće  gustine  zapisivanja,  može  da  bude 

kapaciteta i do 15GB. Čitač DVD‐a je znatno brži od čitača CD‐a. Danas su na tržištu prisutna 

dva standarda sa namerom da zamene standardni DVD, Blue‐Ray  i High‐Density  (HD DVD). 

ove dve tehnologije nisu komaptibilne i pitanje je koja će opstati na tržištu. Blu‐Ray nudi veći 

kapacitet od 25GB po  strani od HD DVD  (15GB po  strani). Ali  je HD DVD  jeftiniji  (oko 500 

dolara) za razliku od  Blue‐Raya (1000 – 1500 dolara).  

USB Flash memorija je dobila naziv po brzini pristupa podacima i njihovog ažururanja. To je 

postojana  računarska memorij  a  koja  elektronski može  da  se  briše  i  reprogramira. Njene 

karakteristike  su da  se  cela memorija možđe obrisati  za  samo nekoliko  sekundi, poseduje 

veliku gustinu memorijskih  lokacija, potrebna  je 30 puta manja snaga napajanja nego hard 

24

discovima. Fleš memorije se koriste tamo gde je bitno da podaci budu smešeni na fizički što 

manjem mediju. 

Memorijska ili fleš kartica (memory card) je elektronska fleš memorija za čuvanje digitalnih 

sadržaja  (podataka,  muzike,  video  zapisa).  Memorijske  kartice  se  koriste  u  mnogim 

elektronskim uređajima: digitalne kamere,  fotoaparati, mobilni  telefoni, prenosni  računari, 

MP3, MP4 plejeri  itd. Male su, čuvaju podatke bez napajanja, podaci mogu da se upisuju  ili 

brišu sa njih. Tipovi ovih kartica koji se najčešće koriste su: SD kartiac (Security Digital Card), 

Memory Stick, MultiMediaCard (MMC), SmartMedia, xD‐Picture Card, itd. 

 

Pitanja 

1. Koje su jedinice mere kapaciteta memorije? 

2. Koje su jedinice mere protoka podataka? 

3. Koje su osnovne kategorije memorije? 

4. Koje tipove informacija čuva radna memorija? 

5. Šta su registri? 

6. Šta  je  radna memorija,  koje  su  njene  karakteristike  i  koji  su  osnovni  tipovi  RAM 

memorije? 

7. Šta je keš memorija? 

8. Šta je ROM memorija i koje su njene podvrste? 

9. Šta je PROM memorija? 

10. Šta je EPROM memorija? 

11. Šta je EEPROM memorija? 

12. Šta je sekundarna memorija i koje su njene karakteristike? 

13. Objasni karakteristike hard diska. 

14. Objasni karakteristike optičkih memorija. 

15. Šta je USB flash memorija? 

16. Šta su memorijsk ekartice? 

 

3.3 ULAZNI UREĐAJI 

Ulazni uređaji  su delovi hardvera  koji omogućavaju unošenje novih podataka na obradu  i 

čuvanje  i  zadavanje  komandi  računaru. Dva  osnovna  tipa  ulaznih  uređaja  su  uređaji  koje 

koristi čovek za unos podataka i uređaji za automatizovani unos podataka.  

U  grupu ulaznih uređaja  kojima  čovek unosi podatke  spadaju:  tastatura, miš, pokazivačka 

plčica, mikrofon, digitalna i web kamera, skener, ekran osetljiv na dodir, olovka za pisanje po 

ekranu, . . ..  

U  automatizovane  ulazne  uređaje  spadaju:  bankomat,  čitač magnetne  trake  sa  plastične 

kartice, optički čitač obrazaca, skener bar koda, itd. 

Tastatura (keybord) je jedan od najstarijih ulaznih uređaja koja je u širokoj upotrebi danas. 

Računarska  tastatura  je  napravljena  po  ugledu  na  tastature  pisaćih mašina  sa malo  više 

25

tastera koji omogućavaju lakši rad na računaru. Tastatura je, u stvari, moderna verzija pisaće 

mašine  sa  skupom  tastera  odštampanih  i  ugraviranih  slova,  znakova,  brojeva  i  bez  nje  je 

nemoguć rad na računaru.  

Svaka tastatura se sastoji od: 

alfanumeričke tastature, najveće grupe tastera koja sadrži sva slova, brojeve, 

interpunkcijske i ostale znake; 

numeričke  tastature, koja sadrži sve cifre  i  tastere sa osnovnim  računarskim 

operacijama; 

funkcijskih tastera, koji izvršavaju različite naredbe. 

Standardna  tastatura  ima  104.  tastera  pomoću  kojih  se  mogu  otkucati  slova,  brojevi, 

specijalni znaci, a postoje i tastature koje imaju i do 130. tastera. 

Tastature se povezuju sa kućištem preko PS/2 ili USB porta. Postoje i bežične tastature koje 

sa računarom komuniciraju preko radio talasa, one nisu fizički vezane za kućište, mobilne su i 

može se izbeći hrpa kablova, iza radnog stola, koja uvek smeta. 

Miš očitava pokrete koje korisnik pravimo i svojim mehanizmom pretvara u mehanički signal 

koji  šalje  računaru. Uz pomoć miša  se   pomera  kursor na ekranu. Pritiskanjem  tastera na 

mišu (klikom ili dvoklikom) korisnik daje instrukcije računaru da nešto uradi. 

Sa  pojavom  miševa  počela  je  revolucija  u  korišćenju  računara.  Do  tada  je  upravljanje 

računarom bilo   moguće samo uz pomoć  tastature, zadavanjem komplikovanih  tekstualnih 

naredbi. Kompanija Apple je 1984. godine predstavila miša. Zajedno sa pojavom miša, javlja 

se i prva verzija Windows, kao grafičko okruženje operacionog sistema MS DOS. Više nije bilo 

neophodno poznavanje komandi DOS‐a, već su se komande pomoću miša birale iz padajućih 

menija. 

Miševi  se  sa  računarom  povezuju  preko  PS/2  ili USB  portom.  Postoje mehanički  i  optički 

miševi,  zatim  bežični,  laserski,  biometrički,  bluetoot miševi,  ergonomski miševi  koji  prate 

oblik šake a takođe i miševi namenjeni levorukim osobama. 

Mehanički miševi sa donje strane imaju kuglicu koja svojim pokretanjem rotira sve osovine u 

mišu na osnovu kojih se odredjuje položaj pokazivača na ekranu. 

Optički miševi sadrže LED i foto diode koje odredjuju poziciju na osnovu svetlosti odbijene o 

podlogu. Optički miševi su precizniji, lakši pa sa usavršavanjem tehnologije i padom cena sve 

više su u upotrebi i brže zamenjuju mehaničke miševe. 

Laserski  miševi  su  rezultat  primene  najnovije  tehnologije  sa  laserskim  zrakom.  Oni 

funkcionišu po sistemu merenja vremena koje  je potrebno da bi se emitovani  laserski zrak 

vratio primopredajniku. Laserski miševi troše manje energije i brži su od optičkih miševa. 

Rotirajuća  kugla  (trackball  )  je  modifikacija  miševa,  kod  koje  se  kuglica,  koja  služi  za 

promenu  položaja,  nalazi  na  gornjem  delu  i  pomera  se  palcem,  kažiprstom  ili  dlanom,  a 

najčešće se koriste u kompjuterskom dizajnu. 

26

Džojstik umesto  kuglice,  kao  kod miša,  ima pokretnu palicu  čijim pomeranjem  se pomera 

kursor. Pritiskom na dugmad ugrađenu na uređaju zadaju se komande. Najviše se koristi za 

igranje igrica. 

Pokazivačka  pločica  (touchpad)  koji  ima  istu  primenu  kao  i  miš.  Ona  je  obavezni  deo 

prenosivih  računara.  pokazivačka  pločica  je  glatka  površina,  smeštena  ispod  tastature 

računara. Finim povlačenjem prsta preko površine pločice, pomera se pokazivač na ekranu. 

Odsečnim lupkanjem po površini simulira se pritisak levog tastera. Ispod pločicre se najčešće 

nalaze dva tastera koji koji imaju istu ulogu kao levi i desni taster miša. 

 

Skeneri su uređaji koji prenose sliku u računar u obliku rastera. Skeniranje je postupak kojim 

se  slika  pretvara  u  oblik  pogodan  za  obradu,  čuvanje  i  prenos  pomoću  računara.  Skener 

prelazi postepeno preko slike. Iz svetlosnog izvora emituje svetlost koja se reflektuje od slike 

i prima optičkim delom uredjaja koji registruje intezitet i boju odgovarajućeg piksela na slici. 

Slika se u računaru dobija u obliku rastera, a može posebnim programima da se obradjuje ili 

pretvara u znakovne i numeričke podatke.Obično je reč o slikama na papiru koje treba uneti 

u računar. Digitalizovana slika se upotrebljava u dizajnu ili raspoznavanju teksta. 

U svakodnevnoj kućnoj ili kancelarijskoj upotrebi mogu se videti razne varijante skenera: 

Ručni skener radi na principu ručnog prevlačenja uređaja preko skeniranog objekta. 

Može da  skenira  ravnu površinu  širine do  10  cm  i  to  crno‐belu,  sivu  skalu  i  kolor. 

Rezolucija  je  do  800  dpi  (tačaka  po  inču)  i  obično  imaju  najviše  do  12  bita  po 

boji.. Krajem  prve  decenije  21.  veka  pojavljuju  se  ručni  skeneri  specijalizovani  za 

skeniranje  fotografija  koji  skeniraju  površinu  širine  A4  (210mm)  sa  dubinom 

skeniranja od 24 bita. Kod ovih  skenera  je mobilnost bitna karakteristika  i biće  sve 

popularniji u upotrebi. 

Položeni,  stoni,  desktop  skener je  najčešća  vrsta  skenera  u  kućnoj  i  poslovnoj 

upotrebi  zbog  dobrog  odnosa  cene  i  radnih  performansi.  Obično  koristi A4 

(210×297mm)  ili A3 (297×420mm) format papira  i može da skenira u punom koloru. 

Ovi skeneri uglavnom operišu sa 24‐48 bita po boji što ih čini najboljim za skeniranje 

svih vrsta dokumenta. 

Prolazni  skener snima  dokument  tako  što  se  isti  provlači  kroz  njega.  Telefaksi  su 

najjednostavniji primer. 

Filmski  skener snima  filmske  materijale,  pozitive  ili  negative,  formata  od  35  do 

120mm. Ti uređaji su specijalno napravljeni za ovu svrhu.  

 

Digitalna  i web kamera  su ulazni uredjaji  koji  fotografiju, pokretnu  sliku  ili audio  vizuelni 

zapis unose u računar. Web kamera je vrsta video kamere koja se direktno spaja za računar 

zbog prenošenja  video  signala preko  interneta. Digitalna  kamera  je  kvalitetniji uređaj  koji 

može pokretnu sliku ili zvuk da prenese u računar. Kamera se putem kabla priključuje na USB 

konektor koji se nalazi na kućištu računara, obično sa prednje strane.

27

Čitači  bar  koda.  Bar  kod  je  jedinstvena  kombinacija  vertikalnih  linija  koja  se  koristi  za 

šifriranje komercijalnih proizvoda u cilju automatskog unošenja podataka u računar. Koriste 

se u robnim kućama, samouslugama, bibliotekama, i drugim mestima sa velikim prometom. 

Podatak se unosi u računar tako što se bar kod osvetli specijalnim uredjajem koji može da 

bude poseban ručni uredjaj ili je ugradjen u kasu samousluge, sto u biblioteci itd. Na taj način 

se učitava podatak i odmah prenosi u računar.  

Optički  čitači  se  koriste  se  za  automatizaciju masovnog  unošenja  podataka  u  bankama, 

poštama, velikim preduzećima itd. Podaci koji se unose mogu da budu markirani, napisani na 

poseban način ili da se programski prepoznaju znakovi. 

Magnetni  čitači  imaju  sličnu  ulogu  kao  i  optički  čitači.  Na  nosilac  informacije  pored 

uobičajenog  štampanja podataka naneta  je  i magnetna  traka na koju  se unose podaci kao 

magnetni  zapis. Magnetna  traka  se obično nalazi na debitnim, kreditnim  i drugim vrstama 

plastičnih kartica. 

 

Pitanja 

1. Šta su ulazni uređaji i koja su dva osnovna tipa ulaznih uređaja? 

2. Opiši tastaturu. 

3. Opiši kompjuterskog miša i vrste miševa. 

4. Šta je rotirajuća kugla, šta džojstik, a šta pokazivačka pločica? 

5. ?ta su skeneri? Koje varijante skenera su najčešće? 

6. Objasni ulogu digitalne i web kamere kao ulaznih uređaja računarskog sistema. 

7. Šta je čitač bar koda, a šta čitač bar koda? 

8. Šta su optički, a šta magnetni čitači? 

 

3.4 IZLAZNI UREĐAJI 

Izlazni  uređaji  su  delovi  hardvera  koji  prikazuju  podatke  i  rezultate  obrade  podataka. 

Uobičajeni izlazni uredjaji su monitor, štampač, projector, zvučnici, . . . 

Monitor  je  izlazni uredjaj koji pokazuje  izlazne signale kao sliku koju korisnik vidi. Možemo 

reći da je monitor jedan od osnovnih uradjaja i bez njega bi računar bio skoro neupotebljiv. 

Razvoj monitora je dosta doprineo lakšem korišćenju računara. U početku su monitori imali 

katodnu cev  i bili su nekompaktni  i masivni. Današnji monitori su vrlo  laki  i tanki, prikazuju 

jasniju  i  čistiju  sliku. Danas  imamo  LED,    LCD  i  Plasma monitore  a  u  skorije  vreme  su  se 

pojavili  i tač skrin  (touch screen) monitori  i oni su ulazno  izlazni uređaji,   pa čak  i monitori 

koji su ujedno i računari i monitori.

Štampač ili printer je uredjaj koji na papiru ili nekom drugom sličnom materijalu pravi fizičku 

kopiju nekog dokumenta ili slike u elektronskoj formi koja je u račinaru. Postoje razne vrste 

štampača. Danas su u upotrebi  laserski, matrični, mlazni  (ink  jet)  i drugi štampači. Takodje 

postoji podela na crno bele i štampače u boji odnosno kolor štampače.  

 

28

Laserski  štampač  je  veoma  precizan  printer  koji  radi  na  principu  laserskih  zraka  a  u 

mogućnosti je da štampa i tekst i grafiku. Ima najkvalitetnii otisak i brzinu. Najčešće su crno 

beli a postoje i kolor štampači. 

Matrični štampači štampaju pomoću  iglica koje preko  trake s bojom udaraju u papir. Daju 

crno beli otisak  i koriste se tamo gde  je potreban veliki broj kopija. Koriste se uglavnom za 

šaltersko poslovanje (pošte, banke, sportske kladionice itd). Zbog sporosti i velike buke koju 

proizvode, danas sve ređe koriste. 

Mlazni  (Inkjet)  štampači  su  novija  vrsta  štampača  koja  pruža  i  kolor  štampu.  Zbog  same 

tehnike  ispisa  ovi  štampači  ne  daje  kvalitetan  otisak  osim  kada  se  koristi  specijalni  papir. 

Prilično su jeftini, ali zato je potrošni materijl skup i sporiji su od laserskih štampača. 

Ploter  je  izlazni  uredjaj    koji  pomoću  specijalizovanih  pera  (rapidografa  ili  flomastera) 

iscrtavaju silke, projekte, grafikoni itd. Pero se postavlja na početnu tačku crteža i spušta se 

na površinu parira. Pero se pokraće po površini papira do krajnje tačke I tada se podiže. Oni 

se veoma retko koriste za ispis teksta. Ploteri se često povezuju na računar kao i štampači. 

Projektor  je  izlazni uredjaj koji prikazuje sliku sa  računara na zid  ili platno ali uglavnom na 

platno. Projektori se najčešće koriste u obrazovnim institucijama ili za poslovne prezentacije. 

Povezuju se na video karticu računara isto kao i monitor. 

Računarski ili multimedijalni zvučnici su zvučnici sa priključkom koji se priključuje na zvučnu 

karticu.  Računari  se  često  koriste  kao  izvor muzike  u  diskotekama,  radio  stanicama  a  I  u 

kućnoj upotrebi. 

 

Pitanja 

1. Šta su izlazni uređaji? Navedi najčešće upotrebljavane izlazne uređaje. 

2. Opiši ukratko monitore. 

3. Opiši ukratko štampače i vrste šatampača. 

4. Šta je ploter? 

5. Šta je projektor? 

 

4 SOFTVER 

Kompjuterski  softver (software)  ili  jednostavno  softver  je  bilo  koji  skup  instrukcija    koje 

procesor  može  da  izvrši  kako  bi  izveo  određenu  operaciju.  Softver  se  sastoji  od  

kompjuterskih  programa,  biblioteka  i  njihove  prateće  dokumantacije.  U  kompjuterskim 

naukama,  biblioteka  je  kolekcija  stalnih  (nepromenljivih)  resursa  koji  se  često  koriste  za 

razvoj softvera. Računarski hardver je efikasan onoliko koliko su efikasne instrukcije koje mu 

zadajemo.  

Postoje dve osnovne kategorije softvera: sistemski softver i aplikativni sofver.  

29

4.1 SISTEMSKI SOFTVER 

Sistemski softver je skup instrukcija koje posreduju između hardvera i aplikativnog softvera. 

On  je opštijeg  tipa u odnosu na aplikativni  softver  i obično nezavisan od  tipa aplikativnog 

softvera. Njegov primarni  zadatak  je da podrži  rad  aplikativnog  softvera  tako  što upravlja 

osnovnim  funkcijama  računara.  Tako  npr.  pri  uključivanju  računara,  jedan  od  programa 

sistemskog softvera priprema i pokreće sve uređaje računara, tako da je računar spreman za 

obradu podataka. 

Razvoj  sistemskog  softvera  je  pratio  razvoj  hardvera  i  razvijao  se  od minimalnog  skupa 

programa  koji  je  omogućavao  samo  funkcionisanje  računara  do  savremenog  sistemskog 

softvera sa mnoštvom programa za kontrolu i upravljanje radom računara. 

Drajver  je  program  koji  omogućava  drugom  programu  da  komunicira  sa  hardverskim 

uređajem. Drajver sadrži  instrukcije  i  informacije kako da se neki hardver kontroliše  i kako 

njemu  pristupiti.  Bez  drajvera  računar  ne  bi mogao  da  radi. Windows  sadrži  veliku  bazu 

osnovnih drajvera koji omogućavaju komunikaciju između softvera i hardvera. 

Sistemski softver obuhvata: 

Operativne sisteme (Operating Systems) 

Programe za prevođenje (compiler, interpreter) 

Pomoćne sistemske programe (System Support Programs). 

 

4.1.1 Operativni sistem 

Operativni  sistem  je  vrsta  sistemskog  softvera  koja  koordinira  i  upravlja  svim  resursima 

računarskog  sistema. Operativni  sistem daje  fleksibilnost  računarima opšte namene  (engl. 

general  purpose  computers)  kakav  je  personalni  računar  da  obavi  razne  vrste  poslova. 

Namenske  računare  kontroliše  jedan  program  koji  obavlja  određeni  zadatak  (npr. 

omogućava igranje neke igre), pa oni nemaju potrebu za operativnim sistemom. 

      Svrha  operativnog  sistema  je  da  osigura  okruženje  u  kojima  korisnici mogu  izvršavati 

svoje programe. Svrha kao opštiji pojam se sastoji  iz ciljeva koji  imaju precizniju definiciju. 

Primarni  cilj  operativnog  sistema  jeste  da  računar  učini  prikladnim  i  jednostavnim  za 

upotrebu.  A  sekundarni  cilj  je  da  koristi  hardver  na  što  efikasniji  način.  Ova  dva  cilja, 

prikladnost  i  efikasnost  su  često  međusobno  suprostavljena.  U  prošlosti  se  veća  pažnja 

poklanjala  efikasnosti  negoli  prikladnost  i  komforu  samog  korišćenja  računara,  da  bi  se 

kasnije počelo više pažnje poklanjati samom korisniku računara. 

 Osnovni zadaci operativnih sistema bi se mogli predstaviti na sledeći način: 

1. Operativni sistem olakšava komunikaciju između računarskog sistema i čoveka koji na 

njemu  radi.  Interfejs  preko  koga  se  odvija  ova  komunikacija  je  deo  operativnog 

sistema. 

30

2. Operativni  sistem  olakšava  komunikaciju  između  komponenti  računarskog  sistema. 

Tako operativni sistem olakšava premeštanje  instrukcija  i podatka  između perifrenih 

jedinica, procesora i unutrašnje memorije. 

3. Operativni sistem smanjuje vreme koje je potrebno da se izvrši korisnikova komanda, 

čime se povećava efikasnost rada korisnika sistema. 

4. Operativni  sistem  optimizije  korišćenje  resursa  računarskog  sistema.  Naime, 

operativni sistem koji  je stalno aktivan  ispituje koje poslove računarski sistem treba 

da  obavi,  koji  su mu  resursi  za  to  potrebni  (RAM,  procesor  ii  periferni  uređaji).  S 

obzirom na brzinu rada računara i ove odluke operativni sistem treba da obavi veoma 

brzo. 

5. Deo  operativnog  sistema  koji  se  naziva  datotečki  sistem  (engl.  File  system)  vodi 

evidenciju o svim datotekama na uređajima diska. 

6. Operativni  sistem  obezbeđuje  sigurnost  rada  računarskog  sistema,  tako  što  nekim 

korisnicima dozvoljava pristup sistemu, a nekima ne, ili im se dozvoljava pristup samo 

nekim datotekama, a ne svima. 

Naredna aktivnost operativnog sistema je koordiniranje obrade. On raspoređuje poslove koji 

treba  da  se  izvrše  u  nekom  vremenskom  periodu.  Zatim,  on  dodeljuje  ulazne  i  izlazne 

jedinice određenim poslovima, prema potrebi  i prema prioritetu poslova. On  raspoređuje 

datoteke u unutrašnjoj  i  spoljašnjoj memoriji.  Za  jednom  alocirane hardverske  resurse on 

proverava  tačnost  ulaza  i  izlaza,    on  proverava  da  li  oprema  dobro  funkcioniše  i  da  li 

programi  dobro  rade.  Operativni  sistem  otkriva  “greške”  kao  što  su  odsustvo  diskete  u 

disketnoj jedinici ili nedostatak papira u štampaču. 

 Višezadatkovni  rad  (engl. multitasking)  je mogućnost  računarskog  sistema  da  rukuje  sa 

nekoliko programa paralelno. U stvari, svakom programu se dodeljuje prioritet. Program koji 

ima  najviši  prioritet  se  obrađuje  sve  dok  taj  program  ne mora  nešto  da  odštampa  ili  da 

pribavi  neke  podatke  s  diska.  Kako  su  ove  operacije  neuporedivo  sporije  od  samog 

procesora,  umesto  da  procesor  nezaposlen  čeka,  računar  koji  ima  mogućnost  za 

višezadatkovni  rad  prelazi  na  izvršavanje  programa  koji  je  sledeći  po  prioritetu.  Kada  je 

ulazno/izlazna operacija prvog programa završena, računar ponovo nastavlja sa izvršavanjem 

instrukcije programa najvišeg prioriteta. U takvoj situaciji od presudnog je značaja alociranje 

hardverskih resursa i memorije pokrenutim zadacima. 

Podela  vremena  (eng.  Time‐sharing)  je  posebna  vrsta  višezadatkovnog  rada.  Umesto  da 

program  dobije  prioritet  nad  drugim  programima,  svi  programi  dobijaju  delić  vremena. 

Programi se  tada obrađuju u krug. Međutim, svaki korisnik se  individualno opslužuje  i nije 

svestan da i drugi korisnici koriste računar istovremeno. 

Operativni sistem obavlja „domaćinske poslove” (engl. housekeeping) kao što su korišćenje 

slobodnog prostora na disku,  za  svaku datoteku pamti datum  i  vreme njenog nastanka  ili 

poslednjeg menjanja, omogućava zaštitu datoteka i slicno. Zadatak operativnog sistema je da 

omogući  stvaranje  i  brisanje  datoteka,  kopiranje  datoteka,  promenu  imena  datoteka,  da 

osigura zaštitu datoteka (npr. od neovlašćenog pristupa), itd. 

31

Iz  navedenih  zadataka  operativnog  sistema  računara, možemo  zaključiti  da  je  operativni 

sistem posrednik  između korisničkih programa  i hardvera računara, koji stvara okruženje za 

izvršavanje korisničkih programa. Na taj način je osigurano da korisnički program radi na bilo 

kojem računaru sa odgovarajućim operativnim sistemom, bez obzira na razlike u hardveru. 

Osim  toga,  programeri  prilikom  izrade  programa  ne moraju  voditi  računa  o  hardverskim 

specifičnostima pojedinih računara (npr. različitim tipovima diskova, monitora i sl.). 

 

4.1.2 Programi za prevođenje 

Programi za prevođenje (jezički prevodioci), obezbeđuju da se tekst programa zapisanog na 

nekom programskom jeziku prevede na mašinski jezik. 

 Programom  se  zapisuju  algoritmi  koji  predstavljaju  skup  dobro  definisanih  pravila  ili 

instrukcija  za  rešavanje  nekog  problema  (npr.  za  obavljanje  izračunavanja),  u  konačnom 

broju  koraka.  Izražavanje  algoritma  u  formalnoj  notaciji  je  jedan  od  glavnih  zadataka 

programa. Ali, algoritam zapisan u nekom programskom jeziku, kao što je Paskal, ne može se 

u  tom obliku  i  izvršiti. Neophodno ga  je prevesti na  skup  instrukcija  koje  su definisane  za 

određeni procesor. Te  instrukcije su oblika „dopremi  iz memorije u akumulator podatak sa 

određene  adrese”  ili  „dodaj  na  sadržaj  akumulatora  sadržaj  sa  određene  memorijske 

lokacije”, a izražene su kao niz bitova, u obliku nepodesnom za ljudsko kodiranje. 

Odnos  između  jednog algoritma  i njegovog zapisa na mašinskom  jeziku prolazi sledeće dve 

faze: u prvoj, programer izražava algoritam u određenom programskom jeziku, a u drugoj ga 

prevodi na mašinski jezik, koristeći odgovarajući jezički procesor.  

Programski jezici mogu biti različitog nivoa, pa tako razlikujemo: 

  •  mašinski  jezik  (jezik  I  generacije),  jedini  koji  je  „razumljiv”  računaru,  je  jezik 

najnižeg nivoa. On je uvek specifičan zavisno od tipa procesora. Programiranje na mašinskom 

jeziku  podrazumeva  ispisivanje  instrukcija  računara  kao  niz  nula  i  jedinica,  u  redosledu 

njihovog izvršavanja. 

  • asemblerski jezici (jezici II generacije), su vrlo bliski mašinskim jezicima, i takođe su 

specifični za određeni tip procesora. Umesto da se ispisuju nizovi 0 i 1 uvode se skraćenice za 

sve mašinske  instrukcije  (kao, na primer, ADD  za  instrukciju  sabiranja  ili MOV  (od engl.  to 

move)  za  premeštanje  podataka  između  unutrašnje  memorije  računara  i  registara  u 

centralnom procesoru. Asemblerski jezici u principu zahtevaju jedan red asemblerskog koda 

za jednu mašinsku instrukciju. Specijalni jezički procesori, koji se nazivaju asembleri, prevode 

program zapisan na asemblerskom jeziku u mašinski jezik 

  • razvijeni programski jezici (ili viši programski jezici ili jezici III generacije) su jezici 

poput  jezika Paskal, C, Basic, Fortran,  .  .  . U njima kontrolne strukture  i strukture podataka 

odražavaju potrebe  algoritma  a ne  zahteve hardvera. Programski  jezici ove  vrste  su  često 

standardizovani  na  međunarodnom  nivou,  što  znači  da  se  programi  napisani  na  tako 

standardizovanim  jezicima  mogu  izvršavati,  praktično  bez  izmene,  na  računarima  sa 

različitim  procesorima  i  pod  različitim  operativnim  sistemima.  Specijalni  jezički  procesori,  

32

kompajleri  i  interpreteri, prevode program zapisan na nekom razvijenom  jeziku u mašinski 

jezik.  Kompajleri  prevode  ceo  program  na  mašinski  jezik  i  odmah  ga  izvršavaju,  dok 

interpreteri  prevode jednu po jednu instrukciju višeg programskog jezika na mašinski jezik i 

odmah je izvršavaju.  

  Tipični programski jezici koji se prevode kompajlerima su Paskal i C, a tipičan jezik koji 

se  prevodi  interpreterom  je  Basic.  Jezički  procesori  često  generišu  mnogo  mašinskih 

instrukcija za jednu komandu u programu na razvijenom programskom jeziku. 

 

  •  jezici  četvrte  generacije,  su neproceduralni  jezici  jer  se pomoću njih ne  izražava 

algoritam,  odnosno,  procedura  za  rešavanje  nekog  problema.  Programer  treba  samo  da 

izrazi svoje zahteve koje jezički prevodilac pretvara u odgovarajuću proceduru. Ovi jezici, na 

primer, omogućavaju prikaz  i pretraživanje  informacija, u bazama podataka  ili na  internetu. 

Primer ovakvog jezika je SQL. 

 

4.1.3 Pomoćni sistemski programi       

Pomoćni sistemski programi podržavaju rad i upravljanje sitemom, a korisnicima računarskog 

sistema obezbeđuju razne servise za podršku. 

Primeri sistemskih programa za podršku su :  

uslužni programi (System Utilities),  

kontrolori performansi (System Performans Monitors)  

sistemski kontrolori bezbednosti (System Security Monitors). 

 

Uslužni  programi  omogućavaju  realizaciju  pomoćnih  aktivnosti,  kao  naprimer  sortiranje 

zapisa  ili  kreiranje  direktorijuma  ili  poddirektorijuma.  Ti  programi  služe  da  vrate  slučajno 

obrisane datoteke, da nađu datoteke u  strukturi direktorijuma  i da upravljaju korišćenjem 

memorije.  

 Kontrolori performansi prate odvijanje poslova na računarskom sistemu. Pri tome se, pored 

praćenja performansi,  automatski formiraju izveštaji sa statistikom korišćenja informacionih 

resursa.  Posebno  su  značajni  izveštaji  o  procesorskom  vremenu, memorijskom  prostoru, 

ulazno/izlaznim uređajima  i aplikativnom softveru  . Ovi  izveštaji se koriste radi analize rada 

računarskog  sistema i posebno informacionog sistema, a u cilju planiranja efikasnijeg rada u 

budućnosti, posebno kod mainframe  ili servera računarske mreže.  

 Sistemski kontrolori bezbednosti omogućuju zaštitu informacionih resursa od neovlašćenog 

(neautorizovanog) pristupa ili destrukcije, što se ostvaruje na različite načine (identifikacioni 

kod  ili  lozinka). Ovi programi takođe kontrolišu rad  informacionih resursa  i ne dozvoljavaju 

destrukciju  informacionog sistema. U poslednje vreme ovi programi omogućavaju dobijanje 

izveštaja o pristupima sistemu radi analize bezbednosti i frekvencije korišćenja sistema. 

 

33

Pitanja 

1. Šta je softver i koje su osnovne kategorije softvera?  

2. Šta je sistemski softver? 

3. Šta su drajveri? 

4. Nabroj vrste sistemskog softvera. 

5. Šta su operativni sistemi i koja je njihova svrha? 

6. Koji su osnovni zadaci operativnog sistema? 

7. Šta predstavlja koordiniranje obrade kod operativnih sistema? 

8. Šta podrazumeva višezadatkovni rad? 

9. Šta podrazumeva podela vremena u radu operativnog sistema? 

10. Koji su “domaćinski poslovi operativnog sistema”? 

11. Koja je uloga programa za prevođenje? 

12. Šta je mašinski jezik? 

13. Šta je asemblerski jezik? 

14. Koje su karakteristike programskih jezika treće generacije? 

15. Koje su karakteristike programskih jezika četvrte generacije? 

16. Šta su pomoćni sistemski programi? Navedi primere takvih programa. 

17. Šta su uslužni programi? 

18. Šta su kontrolori performansi? 

19. Šta su sistemski kontrolori bezbednosti? 

 

4.2 APLIKATIVNI SOFTVER 

Aplikativni  softver  može  biti  softver  specifične  namene  i  softver  masovne  distribucije. 

Softver za specifične namene može da razvije osoblje same kompanije  ,  ili kompanija može 

da  angažuje  nekog  spolja  ko  će  razviti  takav  softver.  S  druge  strane  softver  masovne 

distribucije je namenjen za široku upotrebu.  

Aplikativni softver čine programi za:  

obradu teksta 

rad sa tabelama 

crtanje 

rad sa bazama podataka 

obradu slika 

animacije 

komponavanje i obradu zvuka 

različite proračune u nauci i tehnici 

igre 

 

34

Ove programe pišu proizvođači računara, specijalizovane softverske kuće, kao i sami korisnici 

računara.  

Programi za obradu teksta služe za :  

unošenje teksta  

ažuriranje unesnog teksta 

oblikovanje teksta za štampu. 

Postoje  dve  vrste  programa  za  obradu  teksta.  Kod  jednih  se  tekst  ukucava  u  običnom 

editoru, a  između  se kucaju komande  za procesor  teksta. Ovakav  tekst predstavlja ulaz  za 

procesor teksta. Prilikom kucanja teksta, korisnik ne vidi krajnji izgled teksta. Ako želi da vidi 

konačan  izgled  teksta, mora da prestane  sa unosom, da  se pokrene program  za obradu  i 

program za pregled  teksta na ekranu. Tipičan primer  iz ove grupe  je TEX odnosno njegova 

podvarijanta LATEX. Druga vrsta programa su programi tipa WYSIWYG, Ono što vidiš je ono 

što ćeš dobiti. Kod ove vrste programa, korisnik vidi na ekranu kako će izgledati krajnji tekst. 

Tipični predstavnici ove vrste su : Word, Word Perfect, Writer, itd.

 

Programi za rad s tabelama (spreadsheet)  imaju na ekranu prikazane tabele, podeljene na 

vrste  i kolone, koje služe za prikazivanje  i obradu poslovnih podataka. Okruženje u kom se 

odvija rad u ovakvim programima čine: 

• radne tabele za unošenje, računanje i analizu podataka,  

• grafikoni za grafičko predstavljanje podataka,  

• baze podataka za obradu velikog broja informacija, 

• posebne mogućnosti za formatiranje, grafiku i kreiranje štampanih i trenutnih izveštaja. 

 

Radne tabele se sastoje od ćelija u koje se unose podaci. Podaci mogu biti izvorni i izvedeni. 

Izvorni podaci se direktno unose u ćeliju, dok se izvedeni formiraju u ćeliji pomoću formula u 

kojima  se  pozivaju  izvorni  ili  drugi  izvedeni  podaci.  Podaci  u  tabeli mogu  se  predstaviti 

grafikonima različitih oblika (linijama, histogramima, krugovima, pitama itd.). 

Promena jednog podatka u tabeli dovodi do automatske promene svih izvedenih podataka u 

tabeli  i  na  grafikonima  u  skladu  sa  ovom  izmenom.  Osim  ovih,  osnovnih  mogućnosti, 

programi  za  rad  s  tabelama  imaju manje  ili  veće mogućnosti  za  rad  s  bazama  podataka, 

pošto  se    relacione  baze  podataka  zasnivaju  na  tabelama.  Ipak  treba  imati  u  vidu  da  ovi 

programi  nisu  namenjeni  za  upravljanje  bazama  podataka. Ovi  programi  su  namenjeni  za 

poslovne  primene  i  imaju  mogućnosti  za  brzo  kreiranje  različitih  sumarnih  izveštaja  i 

grafikona,  na  osnovu  tabela  i  baze  podataka  namenjenih  rukovodećim  strukturama  u 

firmama. Najpoznatiji predstavnik ove grupe programa je Microsoft Excel. 

 

Programi  za  upravljanje  bazama  podataka  koriste  se  za  manipulisanje  velikim  brojem 

podataka. Svaki logički povezan skup podataka čini bazu podataka. Za upravljanje podacima 

koristi se programski sistem koji se naziva Sistem za upravljanje bazama podataka (SUBP), ili 

35

DBMS (Data Base Management System). Osnovne funkcije koje treba da obezbedi taj sistem 

za upravljanje bazama podataka su: 

• kreiranje baze podataka, 

• ponovni pristup podacima, 

• modifikovanje podataka, 

• sortiranje podataka, 

• kontrola pristupa podacima, a 

• formiranje izveštaja. 

Kreiranje  baze  podata  obuhvata  unošenje  i  zapisivanje  podataka  na  nosiocu  informacija 

(disk, disketa,  traka). Ponovni pristup podacima  je postupak koji  se  sastoji od određivanja 

mesta, odnosno nalaženje podataka na nosiocu  informacija. Modifikovanje baze podotaka 

podrazumeva:  dodavanje  novih  podataka  u  bazu,  uklanjanje  podataka  iz  baze,  izmene  na 

podacima  u  bazi.  Sortiranje  baze  podataka  znači  uređivanje  podataka  u  bazi  na  osnovu 

određenog kriterijuma. Na osnovu podataka u bazi, uz primenu različitih kriterijuma mogu se 

formirati razni izveštaji. Ovi izveštaji mogu da se prikažu na ekranu ili da se štampaju. 

Najpoznatiji programi za upravljanje bazama podataka su  

Microsoft Access 

Oracle 

DB2 

Microsoft SQL server. 

 

Programi za obradu crteža primenjuju  se  za predstavljanje crteža u  računaru na vektorski 

način  (draw‐programi).  Prema  nameni,  mogu  se  podeliti  na  pograme  koji  su  pretežno 

namenjeni dizajnu i programe koje su prvenstveno namenjeni tehničkom crtanju. Bez obzira 

na to kojoj grupi pripadaju svi programi za crtanje  imaju veliki broj sličnih naredbi, koje se 

mogu podeliti u gupe: 

za crtanje osnovnih grafičkih objekata 

za manipulisanje objekima 

za transformisanje objekata 

za globalni pregled slike 

za korišćenje teksta 

za dimenzionisanje. 

Najpoznatiji programi za obradu crteža su: 

Corel draw 

Auto CAD 

MS Visio 

Artweaver itd. 

 

36

Programi  za  obradu  slika  primenjuju  se  za  predstavljanje  slika  u  računaru  na  rasterski 

(bitmapirani) način. Koriste  se  za unošenje  slike u  računar pomoću odgovarajućeg uređaja 

(skener,  digitalni  fotoaparat...)  i  njihovu  obradu. Ovi  programi  imaju  neke  naredbe  slične 

naredbama  za  obradu  crteža,  a  i  logika  i  način  korišćenja  ovih  naredbi  slični  su  kao  kod 

programa za obradu crteža. Osim ovih naredbi postoji i veliki broj naredbi karakterističnih za 

obradu slika  (npr. promena osvetljenosti, kontrasta, različiti efekti‐pikselizacija, solarizacija, 

inverzija itd.). 

Programi koji se koriste za obradu slika su: 

Adobe photoshop 

Paint 

Corel photo‐paint 

Easy HDR basic – za izradu HDR (Hygh dinamic range) slika 

Fast stone photoresizer – konventor za razne formate slika itd. 

 

Pitanja 

1. Šta je aplikitavni softver? Navedi vrste aplikativnog softvera. 

2. Opiši programe za obradu teksta. 

3. Opiši programe za rad sa tabelama. 

4. Opiši programe za crtanje. 

5. Opiši programe za rad sa bazama podataka. 

6. Opiši programe za obradu slika. 

   

37

5 BEZBEDNOST I ZAŠTITA INFORMACIONIH RESURSA 

 

Početkom  1980.  godine,  kompjuteri  su  bile  misteriozne  mašine,  sakrivene  u  velikim 

zgradama, na kojima  je radio specijalizovani personal. Danas se kompjuteri nalaze svuda, u 

svakoj  kancelariji,  mnogim  domovima,  a  sve  je  manje  osoba  bez  iskustva  u  upotrebi 

kompjutera. 

Informacione  resurse  jedne  organizacije  čine:  računari  i  druga  prateća  oprema,  kao  i  

informacije na njima, informacioi sistemi i aplikacije, baze podataka i tako dalje. Ti resursi su 

izloženi mnogobrojni pretnjama. Pretnja informacionom resursu je bilo kakva opasnost kojoj 

sistem može da bude  izložen.  Izloženost  informacionih  sistema  je narušavanje,  gubitak  ili 

oštećenje koje može da se desi ukoliko pretnja naruši taj  istem. Ranjivost  je mogućnost da 

sistem  bude  narušen  pretnjom.  Rizik  je  verovatnoća  da  će  se  pretnja  pojaviti.  Kontrola 

informacionih sistema  je niz procedura, uređaja  ili softvera koji služe kao prevencija da se 

sistem  ne  kompromituje  (naruši).  Informacioni  sistemi  su  izloženi mnogim  potencijalnim 

pretnjama i rizicima. 

Vithman  i Mattord  su  2003.  klasifikovali  pretnje  u  sledeće  kategorije,  kako  bi  se  bolje 

razumela složenost problema pretnji: 

1. nehotični postupci 

2. elementarne nepogode 

3. tehniči kvarovi 

4. greške menadžmenta 

5. namerni postupci 

Nehotični postupci su  ljudske greške koje nemaju zle namere. Prvu kategoriju zaposlenih u 

organizaciji čine stalno zaposleni počevši od kurira do generalnog direktora. Što  je viši nivo 

zaposlenog, on predstavlja veću pretnju bezbednosti  informacija, zbog višeg nivoa pristupa 

podacima organizacije. Najveću pretnju predstavljaju zaposleni u odeljenju ljudskih resursa i 

odeljenju  informacionih  sistema.  Zaposleni  u  odeljenju  ljudskih  resursa  imaju  pristup 

osetljivim  ličnim  informacijama  o  svim  zaposlenim.  Zaposleni  u  odeljenju  informacionih 

sistema  osim  pristupa  svim  osetljivim  podacima  cele  organizacije,  kontrolišu  i  sredstva 

pomoću  kojih  se  ti  podaci  stvaraju,  čuvaju,  prenose  i  modifikuju.  Pretnje  bezbednosti 

sistema od strane stalno zaposlenih: 

1. Aplikativni programer 

Programiranje aplikacija da funkcionišu van opisa njihove specifikacije 

2. Sistemski programer 

Zaobilaženje mehanizma zaštite 

Isključivanje mehanizma zaštite 

Instaliranje nebezbednih sistema 

3. Operateri 

Kopiranje poverljivih izveštaja 

38

Pokretanje nebezbednih sistema 

Krađa poverljivog materijala 

4. Korisnici  

Greške pri unošenju podataka 

Slabe lozinke 

Nedovoljna obuka 

 

Drugu kategoriju zaposlenih u organizaciji čine honorarni saradnici, konsultanti, domari i 

čuvari. Konsultanti i honorarni saradnici često imaju pristup lokalnoj mreži organizacije, 

informacionim sistemima i informacionim sredstvima. Najčešće zloupotrebe sa njihove 

strane su: 

Neovlašćeni pristup 

Krađa 

Kopiranje 

Domari i čuvari se najčešće ignorišu kada je reč o bezbednosti informacija. To su lica koja su 

angažovana iz drugih kompanija za pružanje usluga čuvara i domara. Obično su prisutni na 

radnom mestu, kad većina stalno zaposlenih ode kući, imaju ključeve od svake kancelarije i 

niko ne brine o tome da li su i zašto prisutni u najosetljivijem delu objekta. Koliko ovaj 

ropblem nije bezazlen, ilustruje članak iz časopisa The Hacker Quarterly iz 1994. godine, u 

kojem je opisano kako da se dobije posao domara u svrhu omogućavanja fizičkog pristupa 

organizaciji.  

Faktor ljudske greške uzrokovan lenjošću, nemarnošću ili nedostatkom svesti o bezbednosti 

informacije predstavlja veliki problem za organizacije. Nedostatak svesti često proističe iz 

loše ili nedovoljne edukacije u organizaciji. 

Najčešće nehotične ljudske greške su: 

„Prilepljivanje“ 

Tehnika kojom uljez ulazi u odeljenja u koja je zabranjen ulaz i koja se obezbeđuju 

bravom ili karticom. Uljez na bliskoj udaljenosti prati zaposlenog, i kad zaposleni 

otvori vrata, uljez ga zamoli da „pridrži vrata“. 

Gledanje preko ramena 

Uljez posmatra monitor računara preko ramena zaposlenog. 

Nemaran odnos prema laptopu 

Gubljenje laptopa, zaboravljanje u taksiju itd. 

Nemarnost sa prenosivim uređajima 

Gubljenje prenosivih uređaja ili nemarno korišćenje omogućava da zlonamerni 

softver dospe do mreže organizacije. 

Otvaranje sumnjive e‐pošte  

Otvaranje pošte nepoznatog pošiljaoca ili klik na linkove koji su u e‐pošti. 

39

Nemarno pretraživanje interneta 

Pritupanje sumnjivim web‐sajtovima može uzrokovatai da zlonamerni softver ili tuđi 

softver dođe do mreže organizacije. 

Loš izbor lozinke i neoprezno korišćenje lozinke 

Dobra lozinka treba da je dugačka najmanje 8, a najviše 127 znakova, da ne sadrži 

korisničko ime, stvarno ime ili ime kompanije, da ne sadrži komletnu reč, da je 

drigačija od prethodnih lozinki. Znakovi koje sadrži lozinka treba da budu iz svih 

sledćih kategorija: mala slova, velika slova, brojevi, simboli sa tastature ( svi znaci 

osim brojeva i slova). 

Nemarnost na radnom mestu. 

Ostavljanje otključane kancelarije i ormana sa dokumentima posle završetka radnog 

vremena, neodjavljivanje sa kompjuterske mreže kada zaposleni napusti svoje mesto 

na duži period 

Nemarno korišćenje privatnih uređaja 

To su uređaji koji nisu pod kontrolom IT organizacije i koji ne potpadaju  pod 

kompanijske procedure zaštite. To su uređaji koji pripadaju klijentima ili poslovnim 

partnerima, računari koji se nalaze u poslovnim centrima hotela i svi ostali koji se 

nalaze na javnim mestima. 

Nemarnost sa rashodovanom opremom 

Rasodovanje starog računarskoh hardvera bez prethodnog brisanja podataka. 

 

Elementarne  nepogode,  kao  što  su  poplave  zemljotresi,  udar  groma,  uragani,  tornada,  ili 

požari, mogu dovesti do gubljenja podataka, pa kompanije moraju da  isplaniraju pravljenje 

rezervnih kopija. 

Tehnički  kvarovi  obuhvataju  probleme  sa  hardverom  i  softverom.  Najčešći  hardverski 

problem je kvar hard diska. Najčešći softverski problem su greške u  računarski programima. 

Greške  menadžmenta  povezane  su  sa  nedostatkom  sredstava  za  informacionu  zaštitu  i 

nedostatak  interesovanja  da  se  ta  zaštita  sprovede.  Takav  stav  top  menadžmenta 

organizacije uzrokuje nebezbednost informacionih sistema u celini. 

Namerni  postupci  zaposlnih  u  samoj  organizaciji  ili  osoba  van  organizacije  uzrokuju  veliki 

broj krađa informacja. Vrste takvih postupaka su: 

špijunaža ili upadanje u posed 

informacono iznuđivanje 

sabotaža ili vandalizam 

krađa opreme ili informacija 

krađa identiteta 

ugrožavanje intelektualne svojine 

softverski napadi 

napadi na kontrolu nadzora i prikupljanje podataka 

visokotehnološki terorizam i internet ratovanje 

40

Špijunaža  ili  upadanje  u  posed  je  pokušaj  neovlašćenog  lica  da  pristupi  informacijama 

organizacije.  Postoje  dva  tipa  ovakvih  aktivnosti:  špijunaža  konkurentske  kompanije  i 

industrijska  špijunaža.  Špijunaža  konkurentske  kompanije  ne  prelazi  granice  legalnosti  jer 

podrazumeva legalne tehnike prikupljanja informacija, kao što su: praćenje web‐sajta i izjava 

za  javnost predstvnika konkurentske kompanije, prisustvovanje promocijama  itd. Nasuprot 

takvoj  špijunaži  je  industrijska  špijunaža koja  se  služi nelegalnim  sredstvima, neovlašćenim 

upadima  u  inormacini  sistem  kompanije,  ili  čak  neovlašćeni  fizički  pristup  podacima 

kompanije.  

Informaciono  iznuđivanje  je  postupak  kad  napadač  ukrade  informacije  od  značaja  za 

kompaniju  i traži otkup kako bi  ih vratio  ili kako  ih ne bi prodao konkurentskoj kompaniji  ili 

otkrio javnosti. 

Sabotaža  ili vandalizam podrazumevaju promenu web‐sajta neke organizacije  ili  institucije 

sa ciljem da se izazove gubitak ugleda i poverenja kod klijenata. Jedan od oblika vandalizma 

na  internetu  je  haker  aktivizam  koji  predstavlja  oblik  visokotehnološke  građanske 

neposlušnosti,  ili  izraz protesta protiv poslovanja, politike  ili postupaka neke  kompanije  ili 

vladine  institucije.  Razlozi  promene  sajtova mogu  biti  politički  ili  patriotski,  ali  i  zabava  i 

takmičenje. 

Krađa  opreme  ili  informacija  Kompjuterski  uređaji  i  uređaji  za  čuvanje  podataka  su  sve 

manji, moćniji  i  sa  sve  većom memorijom  (laptop,  smart  telefon, USB memorija, digitalna 

kamera,  iPOD  itd.).  Zato  su  i  mogućnosti  za  krađu  podataka  i  samih  uređaja  sve  veće. 

Isisavanje  podataka  podrazumeva  priključivanjem  prenosivog  uređaja  na  USB  priključak 

računara  čime je moguće iskopirati ogromnu količinu podataka za kratko vreme. 

Drugi  oblik  krađe  je  „kopanje  po  đubretu“  kompanije  ili  pojedinca.  Zbog  nemarnosti  na 

đubretu se mogu naći odbačena dokumenta, pisma, fotografije, identifikacione kartice itd. sa 

kojih  se mogu  koristiti  informacije  za pravljenje  falsifikata.  Zato  je u nekim delovima  SAD 

kopanje po đubretu zakonom zabranjeno. 

Krađa  identiteta  je  namerno  preuzimanje  identiteta  druge  osobe,  kako  bi  se  pristupilo 

finansijskim  podacima  te  osobe  ili  podmetnuo  neki  zločin.  Tehnike  krađe  identiteta 

obuhvataju: 

krađa pošte ili kopanje po đubretu 

krađa ličnih podataka iz računarskih baza podataka 

infiltriranje u organizacije koje čuvaju velike količine ličnih podataka 

lažno predstavljanje kao lica od poverenja zaposlenog u elektronskim komunikcijama 

(tzv, „fišing“ napadi) 

Oporavak od krađe identite je obično dug i skupo košta. Centar resursa za krađu identiteta je 

pokazao da su žrtve krađe u proseku potrošile 330 sati da bi ispravile štetu. Žrtve su takođe 

prijavljivale da su nakon krađe imale problema da sačuvaju posao, dobiju kredit i da su teško 

uklanjale iz svojih dosijea negativne informacije, što je bitno uticalo na njihov dalji život. 

   

41

Pitanja 

1. Šta čini informacione resurse? Šta je pretnja informacionom resursu, izloženost 

informacionih sistema, ranjivost, rizik, kontrola informacionih sistema?

2. Kako su Vithman i Mattord klasifikovali pretnje informacionim resursima?

3. Koje su pretnje bezbednosti sistema od strane zapošljenih? 

4. Koje su najčešće nehotične ljudske greške? 

5. Koji su namerni postupci koji ugržavaju bezbednost sistema? Objasni ukratko. 

 

 

5.1 SOFTVERSKI NAPADI  

Tipovi softverskih napada:  

Virus  

Crv (Worm)  

Trojanski konj (Trojan Horse)  

Sporedni ulaz (Back Door)  

Logička bomba (Logic Bomb)  

Napadi na lozinku (Password Attack)  

o Napad metodom rečnika (Dictionaqry Attack)  

o Napad metodom grube sile (Brute Force Atack)  

Napad uskraćivanjem servisa (Denial of Service Attack)  

Distribuirani napad uskraćivanjem servisa (Distributed Denial of Service Attack)  

„Fišing“ (phishing) napad  

Napad metodom nultog dana (Zero day Attack) 

 

5.1.1 VIRUSI 

 

Virusi  je maliciozan  kod  koji  se pri  izvršavanju  samoumnožava,  kopira  samog  sebe unutar 

drugog  izvršnog  koda  (executable  code).  Ako  je  pokušaj  uspešan,  za  kod  se  kaže  da  je 

zaražen. Tada zaraženi program, prilikom izvršavanja može na isti način proširiti zarazu dalje, 

na  novi  kod.  To  samoumnožavanje  u  postojeći  izvršni  kod  je  ključna  karakteristika  u 

definisanju virusa. 

Iako nema univerzalne definicije,  često  je korišćena ona koja  računarski virus definiše kao: 

"...program koji može "zaraziti" druge programe modifikujući ih na način da u njih uključuje 

kopije samog sebe" 

42

Pod  zarazom  se  tu  smatra da  virus ubacuje  samog  sebe u niz naredbi programa,  tako da 

pokušaj  izvršavanja  legitimnog  programa  dovodi  do  izvršavanja  virusa  zajedno  s  tim 

programom (ili umesto njega). 

Virusi  se  umnožavaju  i  šire  unutar  jednog  računara  i  zatim  se  prenose  od  računara  do 

računara prenosnim medijima kao što su CD i DVD mediji, kao i USB memorijski uređaji. Isto 

tako, mogu se širiti  i putem deljenih datoteka u  lokalnoj mreži. Svojim razvojem Internet  je 

postao  glavni  medijum  za  širenje  virusa.  U  većini  slučajeva,  virusi  se  prenose  putem 

elektronske  pošte.  Mogu  se  nalaziti  kao  izvršne  i  druge  datoteke  (neretko  se  skrivaju 

višestrukim ekstenzijama) u prilogu e‐mail poruke ili je čak nekad dovoljno da korisnik samo 

otvori poruku, da se računar  inficira. Pristigla poruka može biti  i od neke poznate osobe jer 

virusi, zajedno sa brojnim drugim vrstama parazita  imaju sposobnost da se sami pošalju e‐

mailom sa inficiranog računara na sve adrese iz e‐mail adresara. 

 

Računarski virus se sastoji od tri dela, odnosno tri mehanizma: 

- Mehanizam zaraze (infection)  ‐ možemo ga definisati kao način  ili načine na koje se 

virus širi 

- Korisnički sadržaj  (paiload)  ‐ ono što virus zapravo  radi, osim što se širi  to se može 

odnositi na štetu koji nanosi, namernu ili slučajnu. 

- Okidač (trigger) ‐ način odluke o trenutku izvršavanja (ili odluke o izvršavanju ‐ da ili 

ne) korisničkog sadržaja (paiload), ako ga ima. 

 

Postojanje mehanizma  zaraze  je obavezno da bi program bio definisan kao virus  (jer  je  to 

jedna od ključnih karakteristika virusa). 

Posledice zaraze mogu biti samo zauzimanje sistemskih  resursa – prostora u memoriji  i na 

tvrdom  disku,  zbog  čega može  doći  do  usporavanja  računara  i  njegove  neupotebljivosti. 

Mogu  samo  ispisivati  neke  poruke  na  ekranu  inficiranog  računara,  ali  mogu  i  brisati  ili 

modifikovati  podatke  ili  ih  čak  poslati  nekom  drugom.  Takođe, mogu  izazvati  smetnje  u 

operativnom sistemu, koje u najgorem slučaju mogu dovesti do pada sistema. 

Aktivnost  i promene  koje nastaju na datotekama mogu odati prisutnost  virusa.  Zbog  toga 

virusi  koriste  razne  tehnike  prikrivanja.  Tehnike  nevidljivosti  (stealth),  skrivanja  iza 

originalnih datoteka, tehnike šifriranja kojima virus konstantno menja svoj sadržaj čime bi se 

trebalo otežati njihovo pronalaženje, kao i tehnike konstantne izmene naziva (polimorfizam) 

koje  dopunjuju  šifriranje.  Jedna  od metoda  je  i  napad. Virusi  koji  koriste metodu  napada 

(osvetnički  virusi)  direktno  napadaju  program  za  detekciju  virusa  (anti‐virus)  u  računaru  i 

modifikuju  ga  tako  da  ili  ne može  detektovati  taj  virus,  ili  pak  inficiraju  sam  program  za 

njihovu detekciju čime on sam širi virus. 

Virusi se mogu klasifikovati na razne načine. Tako  imamo podelu prema ciljevima  infekcije, 

metama – odnosno delimo ih u odnosu na to šta inficiraju.  

Razlikujemo:  

43

boot sektor viruse, koji inficiraju sektore za podizanje sistema, 

infektore datoteka (file infector), koji inficiraju izvršene (.exe) datoteke 

makro viruse i 

internet viruse 

Boot  sektor  virusi,  inficiraju  sektore  za  podizanje  sistema. Ako  se  podigne  sistem  sa  tako 

zaraženog diska, virus se aktivira i učita se u RAM memoriju, odakle će zaraziti svaki disk koji 

se  od  tog  trenutka  bude  koristio.  Eliminisanje  boot  sektor  virusa  vrši  se  isključivo  preko 

''čistog'' sistemskog CD‐a koji sadrži alat za uklanjanje virusa. 

Infektori datoteka, poznati i kao program virusi, generalno se prenose preko fajlova koji su ili 

izvršni  ili  sadrže  izvršne  komponente  fajlova  i  grupisani  su  prema  klasama  programa  koje 

inficiraju. Mogu biti  izuzetno  infektivni  i mnogo  teže  ih  je otkriti nego viruse koji napadaju 

boot  sektor  zbog  širokog  obima  potencijalnih  meta.  Mogu  se  podjeliti  na  parazitne, 

pridružene,  povezujuće  i  prepisujuće.  Svaki  fajl  virus  može  sadržati  različite  tehnike  za 

poboljšanje brzine širenja ili za izbjegavanja otkrivanja.  

Parazitni  virusi:  Čine  većinu  od  svih  fajl  virusa  i  šire  se  tako  što modifikuju  kod  izvršnog 

programa.  Oni  se  kače  na  izvršni  fajl  i menjaju  njegov  sadržaj  tako  da  se  aktiviraju  čim 

operativnisistem pokuša da izvrši inficirani program. 

Pridruženi virusi: Oni ne modifikuju  inficirani program  i obično prolaze kontrolu orginalnog 

EXE – fajla ali kada se jednom detektuju laki su za čišćenje. 

Povezujući virusi: Inficiraju program tako što menjaju informaciju u strukturi direktorijuma i 

modifikuju pointere fajlova, tako da se svaki  inficirani program startuje sa  iste  lokacije koja 

sadrži ’kod’ virusa. 

Prepisujući  virusi:  Prepišu  deo  inficiranog  fajla  tako  da  on  više  nije  operativan.  To  ih  čini 

prilično primetnim, tako da se retko dešava da se daleko prošire. 

 

5.1.2 CRVI 

 

Crv  (worm)  je  naziv  za  maliciozni  kompjuterski  kod  koji  se  samostalno  kopira  i  inficira 

računare, sposoban da samostalno traži nove sisteme domaćine i inficira ih putem mreže. 

Mnogi  često  poistovećuju  crve  s  virusima,  nazivajući  ih  samo  jednom  specijalnom  vrstom 

virusa.  Isto  tako, mnogi  poznati maliciozni  programi  koji  su  popularno  prozvani  virusima, 

trebali bi biti smatrani crvima ili hibridima tih dveju vrste štetnih programa. 

Tačno  je da crvi  imaju neke  zajedničke karakteristike  sa virusima. Najvažnija karakteristika 

koju dele  je mogućnost samoumnožavanja. Međutim, razlikuju se u samom načinu kako to 

čine. Prvo, crvi ne zahtevaju domaćina da bi se širili, kao virusi za koje možemo reći da su  

paraziti.  Crvi  su  samostalni,  samostalno  deluju  i  šire  se.  Druga  razlika  je  što  je  osnovni 

medijum  širenja  crva  ‐ mreža.  Crvi  imaju  sposobnost  samostalne migracije  sa  sistema  na 

sistem preko mreže, bez pomoći eksterne aplikacije. Oni koji se nalazi na nekom računaru, 

44

traže druge dostupne  računare kroz  lokalnu mrežu  (LAN)  ili kroz  internet veze, a  zatim  se 

kopiraju  i  traži nove  računare. Crv  se može umnožavati beskonačno  ili dok  se ne  zaustavi 

internim mehanizmom tempiranja ‐ ako postoji.  

Dve najčešće metode širenja crva su: 

- elektronska pošta (e‐mail) 

- iskorišćavanje bezbedonosnih slabosti i propusta na računarima spojenim na mrežu ili 

na Internet. 

Crv obično proverava korisnikov e‐mail adresar  (unutar navedenih programa)  i  zatim  šalje 

kopije samog sebe na svaku od adresa iz adresara. Takvi crvi se šire naročito brzo. Primalac 

vrlo verovatno otvori e‐mail i time ne znajući pomaže crvu da pristupi i njegovom adresaru. 

Mnogi  crvi dolaze  kao prilozi  email  porukama,  koje  na  neki  način  prevare  korisnika  da  ih 

pokrene.  Ili  je  recimo,  dovoljno  samo  da  korisnik  otvori  određeni  e‐mail,  bez  potrebe  za 

otvaranjem priloga. 

Kao  i e‐mail crvi,  internet crvi najčešće ciljaju najpopularnije operativne sisteme  (Microsoft 

Windows ili Unix) ili web serverske programe. 

Takođe, crvi mogu koristiti razne tehnike prikrivanja sopstvenih tragova (kao i virusi) – mogu 

koristiti šifrovanje, mnogoobličnost (polimorfizam) i sl. 

Crvi  često  izazivaju  štetu  i bez direktne namere  (kao  i većina  takvih parazita). Dakle, osim 

potencijalne namerne štete, usputna šteta je gotovo uvek slučaj. Ponekad je sama prisutnost 

crva koji se masovno šalje kroz e‐mailove ili direktno kopira širom interneta može uzrokovati 

usporavanje  rada  računara  ili  čak pad sistema  i bez direktne namere crva da nanese štetu 

računaru. 

Mnogi  crvi  su  napravljeni  samo  sa  namerom  da  se  šire,  čime  mogu  da  izazovu  velike 

poremećaje  u  mrežnom  saobraćaju.  Međutim  postoje  i  oni  koji  sadrže  “payload”,  kod 

napravljen da briše datoteke u  sistemu domaćina, da  šalje datoteke putem e‐mailova, da 

instalira “backdoor”, koji omogućava preuzimanje kontrole nad računarom (kreiranje zombi 

računara) od strane kretora crva. 

Računarski crv može na inficiranom računaru da izvrši bilo šta, bilo koji radnju koju napadač 

želi  ‐  od  brisanja  podataka,  promene  postavki  računara,  izmene web mesta  ili  bilo  kakva 

druga vrsta štete. Pomoću crva napadač može preuzeti kontrolu nad računarom i šteta koju 

može načiniti zavisi isključivo od mašte i ciljeva napadača. 

 

5.1.3 TROJANSKI  KONJ 

 

Termin  "trojanski  konj"  potiče  od  poznate  priče  iz  Ilijade.  Sam  naziv  predstavlja  zamku 

maskiranu u nešto naizgled bezopasno. Analogija važi i u računarskom svetu. 

Trojanski konj ili "trojanac" je oblik zlonamernog softvera koji se korisniku lažno predstavlja 

kao neki korisni softver kako bi ga korisnik izvršio, odnosno dozvolio mu instalaciju. Najčešće 

45

se  predstavljaju  kao  neki  zanimljiv  program  ili možda  i  neki  video  ili  audio  sadržaj  kojeg 

korisnik traži. 

Osnovna razlika od virusa i crva je ta da se trojanski konj ne može umnožavati. Tu se oslanja 

na  neoprezne  korisnike  koji  svojevoljno  dozvoljavaju  njihovo  izvršavanje  na  sopstvenom 

računaru.  Trojanski  konj  je mnogo  opasniji  i maliciozniji  od  virusa  i  crva,  i  programi  za 

detekciju virusa (antivirus) i slični zaštitni programi neretko ne uspevaju da ih prepoznaju. 

U  osnovi,  glavni  cilj  trojanskog  konja  je  da  napadaču  omogući  pristup  sistemskim 

datotekama. Mogu da brišu datoteke  ili  čitave particije, da  kopiraju datoteke na  inficirani 

računar,  da  preimenuju  datoteke,  da  kradu  lozinke  i  ostale  poverljive  podatke,  da 

onemoguće bezbedonosne programe, da ugase  ili  resetuju  računar, onemoguće  tastaturu, 

miša ili druge periferne uređaje i slično. 

Trojanski konj može promeniti operacioni sistem na zaraženom računaru kako bi omogućio 

prikazivanje  oglasa  (pop‐up  prozori)  u  svrhu  ostvarivanja  novčane  koristi  od  strane 

napadača. Opasniji  je  slučaj  kada  trojanski  konj omogući napadaču potpunu  kontrolu nad 

zaraženim računarom. Time napadač može da: 

• Ozbiljno naruši funkcionalnost računara 

• Modifikuje ili briše fajlove 

• Korumpira podatke 

• Formatira diskove uništavajući njihov sadržaj 

• Širi zlonamerni softver kroz mrežu 

• Špijunira aktivnost korisnika i pristupa poverljivim informacijama 

Napadač i ne mora biti taj koji je zarazio računar trojanskim konjem, nego može skeniranjem 

portova otkriti zaraženo računar  i onda  iskoristiti trojanskog konja za ostvarivanje kontrole 

nad zaraženim računarom. Trojanski konji se šire na sljedeće načine: 

preuzimanjem zaraženog softvera 

kao deo softvera 

kao e‐mail dodaci 

putem zloćudnih web stranica sa dinamičkim sadržajem (npr. ActiveX) 

preko ranjivosti softvera 

 

 

Sporedni  ulaz  ili  zadnja  vrata  (backdoor)  su  originalni  mehanizmi  stvoreni  od  strane 

programera,  da  im  omoguće  specijalan  pristup  njihovim  programima,  obično  da  bi mogli 

prepraviti kod u slučaju neke greške. 

Danas  taj  termin  predstavlja  bilo  kakav  mehanizam  koji  napadaču  potajno  omogućava 

pristup  sistemu  ili  mreži.  Obično,  nakon  što  dođe  do  "upada"  u  neki  sistem  ili  mrežu 

iskorišćenjem  neke  rupe  ili  propusta  u  sistemu  ili  nekoj  aplikaciji,  napadači  nastavljaju  s 

prikrivanjem tragova  i  instaliraju zadnja vrata. Ako vlasnik sistema  ili mreže  i otkrije upad  i 

ispravi propust, napadač  ipak  ima mogućnost ponovnog pristupa ako korisnik nije otkrio  i 

46

instalirani  zadnji  ulaz. Najčešće  je  jedini  način  sigurnog  uklanjanja  zadnjih  vrata  potpuno 

obrisati sve i reinstalirati sistem sa ranije rezervne kopije (backup), za koju je dokazano da je 

sigurna. 

Logička  bomba  (Logic  Bomb)  je  segment  računarskog  koda  koji  se  sačuva  u  postojećim 

računarskim  programima  neke  organizacije,  a  projektovan  je  da  aktivira  i  izvršava 

destruktivne akcije u određeno vreme ili određenog dana. 

Napadi  na  lozinku  (Password  Attack)    se  dele  na  napad  metodom  rečnika  (Dictionary 

Attack)  koji  isprobavaju  kombinacije  slova  i brojeva, na primer  sve  reči  iz  rečnika  i napad 

metodom grube sile (Brute Force Attack) napadi koji koriste ogromne računarske resurse da 

isprobaju sve moguće kombinacije znakova kako bi otkrili pravu lozinku. 

Napad  uskraćivanjem  servisa  (Denial  of  Service  Attack).  Napadač  šalje  toliko  mnogo 

zahteva za  informacijama ciljanom  računarskom sistemu,  tako da sistem ne može uspešno 

da ih obradi i tada se dešava da “sistem padne” (prestane da funkcioniše). 

Distribuirani napad uskraćivanjem servisa  (Distributed Denial of Service Attack). Napadač 

najpre  preuzima  puno  računara  pomoću  zlonamernog  virusa.  Takvi  računari  su 

onesposobljeni za normalnu funkciju i nazivaju se zombiji ili roboti. Napadač od njih formira 

mrežu kako bi preneli koordinisanu masu zahteva za informacijama ciljanom računaru, zbog 

čega ciljani računar prestane da funkcioniše. 

“Fišing” (phishing) napad. Ovakvim napadom napadač  lažno predstavljanje kako bi  izvukao 

osetljive informacije putem poruka zamaskiranih u zvanični e‐poštu ili instant poruke. 

Napad metodom nultog dana (Zero day Attack). Napadač koristi novootkrivenu nepoznatu 

slabu tačku u softveru i počinje sa napadima na nju, pre nego što proizvođač softvera stigne 

da je otkloni. 

 

Pitanja 

1. Nabroj tipove softverskih napada i objasni ukratko svaki tip. 

2. Šta su virusi? Objasni njihove karakteristike i vrste. 

3. Šta su crvi? Opiši njihove osobine i vrste. 

4. Šta je trojanski konj i po čemu se razlikuje od virusa i crva? 

   

47

5.1.4 NEŽELJENI SOFTVER 

 

Neželjeni softver  (Alien software)  je skriveni softver, ugrađen metodom skrivene obmane, 

koji radi u pozadini a da vlasnik računara toga nije svestan. Ovaj softver, nije toliko opasan 

kao virusi,  crvi  ili  trojanski konj, ali može da  zauzme  značajne  sistemske  resurse, može da 

obaveštava  o  aktivnostima  vlasnika  računara  na  internetu  i  o  drugim  aktivnostima  na 

računaru  (čime se vlasnik bavi, koji softver koristi,  itd.).  Jedan od pokazatelje da  je softver 

neželjen je nedostatak programa za deinstalaciju. Ovaj program sistemski uklanja instalirani 

softver, u potpunosti.  

Tipovi neželjenog softvera su:  

reklamni softver (Adware)  

špijunski softver (Spyware)  

softver za generisanje neželjene pošte (Spamware)   

kukiji (cookies).  

Većinu  neželjenog  softvera  čini  reklamni  softver  koji  pomaže  pop‐up  reklamama  da  se 

pojave na ekranu korisnika. Veoma je čest, jer su istraživanja iz oblasti marketinga pokazala 

da  je  jedan od najuspešnijih metoda  reklame preko  interneta. Na  svakih  sto korisnika koji 

vide takvu reklamu, troje klikne na nju. 

Špijunski  softver  tajno prikuplja  lične  informacije o korisnicima  računara. Postoje dva  tipa 

špijunskog  softvera:  Softver  koji  beleži  redosled  korišćenja  tastature  (Keyloggers)  i  koje 

internet starnice otvara. Svrha softvera je krađa lozinki, brojeva kreditnih kartica ili beleženje 

internet stranica sa ciljem da se korisniku šalju oglasi. Da bi zaštitile korisnika od ove vrste 

softvera, kompanije su promenile način verifikacije, umsto šifre, kucanje znakova koji se vide 

na ekranu. Da bi zaobišli ovaj sistem odbrane, napadači koriste softver poznat kao kradljivac 

ekrana (Screen Scraper), koji koristi kontinuirani „film“ sadržaja ekrana. 

Softver  za  generisanje  neželjene  pošte,  koristi  nečiji  kompjuter  kako  bi  sa  njega  slao 

neželjenu poštu (spamove), koji obično sadrže reklamni materijal. Softver koristi sve adrese 

koje  postoje  na  kompjuteru  i  izgleda  kao  da  korisnik  kompjutera  šalje  poštu.  Spamovi 

zatrpavaju  nečiji mail  box  i  iziskuju  dosta  vremena  za  čišćenje. Mogu  biti  i  opasni  kad  sa 

sobom nose viruse ili crve. 

Kukiji su male datoteke koje web sajtovi čuvaju na personalnim računarima, privremeno  ili 

stalno. U većini slučajeva su korisni i bezazleni jer sadrže korisničko ime i šifru, koje korisnik 

ne mora da otkuca svaki put kada otvara novu web stranicu, na primer kad želi da kupuje on‐

line. Prateći kukiji mogu da  se koriste  za pravljenje profila korisnika, o  tome koje  stranice 

posećuje, koje proizvode naručuje itd. što se koristi u marketinške svrhe.  

 

Napadi na kontrolu nadzora  i prikupljanje podataka  (SCADA). Sistem SCADA se sastoji od 

mnoštva  senzora,  glavnog  računara  i  komunikacione  struktue.  Senzori  su  povezani  sa 

fizičkom opremom. Očitavaju podatke o stanju (na primer sigurnosnih ventila ili prekidača) i 

vrše razna merenja (pritisak, protik, voltaža, struja). Povezani su na mrežu i svaki ima svju IP 

48

adresu.  Sistemi  SCADA  se  koriste  za  nadzor  i  kontrolu  hemijskih  fizičkih  i  transportnih 

procesa u rafinerijama nafte, u pogonima vodovoda i kanalizacije, elektranama i nuklearnim 

elektranama  itd.  Ukoliko  bi  napadač  uspeo  da  upadne  u  sistem,  dovoljno  je  da  samo 

prekidom struje izazove katastrofalne posledice. Stručnjaci su mišljenja da su vrlo male šanse 

uspešnog  napada  na  ovaj  sistem,  ali  se  oni  ipak  dešavaju.  2002.  godine  u  Australiji  je 

napadač, nezadovoljan što nije dobio posao u komunalnoj vodovodnoj organizaciji, hakovao 

kontrolni sistem kanalizacione pumpe i pustao bujice otpadne vode u reke, parkove i obližnji 

hotel. 

 

Pomoću  Visokotehnološkog  terorizma  (Cyberterrorisam)  i  internet  ratovanja 

(Cyberwarfare)  napadači  putem  interneta  koriste  ciljani  računarski  sistem  kako bi  izazvali 

štetu u stvarnom fizičkom svetu najčešće sa političkim ciljevima. Taj proces obuhvata sve od  

prikupljanja  podataka  do  izvršenja  napada  na  krucijalne  infrastrukture  (putem  sistema 

SCADA).    Visokotehnološki  terorizam  obuhvata  pojedince  ili  grupe,  a  internet  ratovanje  i 

čitave nacije.  

Drugi  tipovi  napada  su  orijentisani  na  kontrolu  kvaliteta  u  procesu  proizvodnje  u 

kompanijama, kako bi se proizvodili manjkavi proizvodi bez otkrivanja njihovih nedostataka. 

Mete napada su često farmaceutska i auto industrija. 

Terorističke grupe su proširile svoje aktivnosti putem interneta, stvarajući sofisticirane video‐

poruke u cilju regrutovanja novih članova i prikupljanja novčanih sredstava. Kao odgovor na 

njihovu aktivnost, vojska se više ne bavi samo praćenjem, već i napada ovakve sajtove. 

 

Pitanja 

1. Šta je neželjeni softver? Nabroj tipove neželjenog softvera i objasni ih. 

2. Objasni sistem SCADA. 

3. Šta je visokotehnološki terorizam i internet ratovanje? 

  

 

5.2 ZAŠTITA INFORMACIONIH RESURSA 

 

Pre  nego  što  ulože  novac  u  primenu  kontrole,  organizacije  moraju  da  izvrše  analizu 

upravljanja  rizikom.  Rizik  je  verovatnoća  da  se  ugrozi  informacioni  resurs.  Cilj  upravljanja 

rizikom  (Risk  Menagement)  je  da  otkrije,  kontroliše  i  što  je  moguće  više  smanji  uticaj 

opasnosti.  

Upravljanje rizikom podrazumeva tri procesa:  

1) analiza rizika,  

2) ublažavanje rizika i  

3) evaluacija kontrole.  

49

Analiza  rizika  (Risk  Analysis)  je  proces  određivanja  vrednosti  svih  zaštićenih  sredstava, 

procena verovatnoće da  će neko  sredstvo biti ugroženo  i upoređivanje  troškova oporavka 

ugroženog  sredstav  sa  troškovima  njegove  zaštite.  Time  se  omogućava  da  sistem  zaštite 

informacionih  sistema bude  rentabilan, kao  i prioritet  zaštite  sredstava. Zatim organizacija 

razmatra mere ublažavanja rizika. 

Ublažavanje  rizika  (Risk Mitigation)  podrazumeva  preduzimanje  konkretnih mera  protiv 

rizika. Ublažavanje rizika ima dve funkcije: (1) primena sistema kontrole koji sprečava pojavu 

poznate pretnje, (2) razvoj sredstava za povraćaj informacija uoliko se ta pretnja ostvari. 

Uobičajene strategije za ublažavanje rizika su: 

Prihvatanje rizika (Risk Acceptance) i nastavak poslovanja bez kontrole i prihvatanje 

štete koja se pojavi. 

Ograničavanje rizika (Risk Limitation) sprovođenjem kontrole koja smanjuje dejstvo 

pretnje. 

Prenos rizika (Risk Transference), kojim se obezbeđuje nadoknada eventualne štete 

na primer pomoću polisa osiguranja. 

Evaluacija  kontrole  (Controls  Evoluations)  podrazumeva  utvrđivanje  nedostatka 

bezbednosti  i  procenu  troškova  implementacije  adekvatnih  mera  kontrole.  Ukoliko  su 

troškovi  sprovođenja mera  kontrole  veći  od  vrednosti  sredstva  koje  se  štiti,  kontrola  nije 

rentabilna. 

 

5.2.1 KONTROLA BEZBEDNOSTI  

Da  bi  zaštitile  svoje  informatičke  resurse,  organizacije  sprovode  kontrolu  bezbednosti  ili 

mehanizme odbrane. Kontrola bezbednosti treba da zaštiti sve komponente  informacionog 

sistema: podatke, softver, hardver i mrežu. Kontrola treba da obezbedi sprečavanje slučajnih 

i  namernih  postupaka  koji mogu  da  oštete  bilo  koji  segment  informacionog  sistema,  da 

otkrije probleme u ranoj fazi i da ih koriguje, da unapređuje oporavak od štete. Najefikasnija 

mera  za  postizanje  što  bolje  kontrole  je  edukacija  i  obuka  korisnika,  čime  se  postiže 

podizanje  svesti  zaposlenih u organizaciji, o  suštinskoj važnosti bezbednosti  informacionog 

sistema. 

Osnovne vrste kontrole su: 

fizička kontrola, 

kontrola pristupa 

kontrola komunikacija i 

kontrola aplikacija. 

Fizička  kontrola  (Psysical  Control)  sprečava  neovlašćena  lica  da  pristupe  objektima 

kompanije,  što  se  postiže  identifikacionim  karticama,  prisustvom  čuvara  i  sistemom  za 

uzbunu, a može da obuhvata i razne senzore (za pritisak, temeperaturu, pokret, itd.). 

50

Kontrola  pristupa  (Access  Controls)  sprečava  neovlašćena  lica  da  koriste  resurse 

informacionog  sistema  pomoću  utvrđivanja  identitea  i  autorizacije. Na  osnovu  utvrđenog 

identiteta  (autentifikacija),  vrši  se  autorizacija  kojom  se  utvrđuje  prava  i  privilegije  lica  u 

korišćenju informacionih resursa. Metode identifikacije mogu biti različite, počev od običnih 

identifikacionih kartica, zatim pametnih (smart) kartica sa čipom, biometrijske  identifikacije 

(otisak prsta, skeniranje mrežnjače ili dužice oka, . . .), lozinke (password). Pod privilegijama 

se podrazumeva skup operacija računarskog sistema, koje lice sme da obavlja. 

Komunikaciona  kontrola  (Comunication,  Network,  Control)  treba  da  omogući  bezbedno 

kretanje podataka kroz mrežu. Kontrola komunikacija se sastoji od: paketskih filtera, sistema 

protiv  zlonamernog  softvera,  sistema  za  otkrivanje  neovlašćenog  pristupa,  kriptografske 

zaštite, virtuelne privatne mreže  i sistema za upravljanje slabim  tačkama.  Jedino sistem za 

upravljanje slabim tačkama ima proaktivan pristup, jer pokušava da otkrije slabe tačke mreže 

i uređaja pre nego što insformacioni sistem bude ugrožen, dok su svi ostali sistemi aktivni. 

 

Paketski  filteri  (Firewalls)  su  sistemi  koji  sprečavaju  da  se  određeni  tip  informacija  kreće 

između nepouzdanih mreža kao što je internet i lokalne mreže kompanije. Oni sprečavaju da 

korisnici  interneta, neovlašćen pristupe  lokalnoj mreži kompanije. Paketski  filteri se sastoje 

od softvera  ili hardvera  ili kobinacije  jednog  i drugog. Za kućnu upotrebu su  jednostavniji  i 

sastoje se samo od softvera, a za kompanije su vrlo složeni. Kompanije obično koriste interni 

i  eksterni  paketski  filter.  Eksterni  paketski  filter  je  orijentisan  ka  internetu,  a  interni  ka 

lokalnoj mreži kompanije. Demilitarizovana zona se nalazi između ova dva paketska filtera i u 

njoj se nalaze serveri. Poruke koje stižu preko interneta, prolaze kroz eksterni filter i ukoliko 

ne  predstavlaju  pretnju  za  bezbednost  sistema,  prosleđuju  se  serverima.  Serveri  takođe 

obrađuju  zahteve  za pristup web  stranicama  i e‐pošti. Sve poruke upućene  zaposlenima u 

kompaniji moraju proći  i  interni paketski  filter, koji  ima sopstvena pravila bezbednosti, pre 

nego što  im se dozvoli pristup  lokalnoj mreži kompanije. Kako  je opasnost od virusa  i crva 

velika, kompanije postavljaju paketske filtere i unutar lokalne mreže, kako bi se sprečilo dalje 

širenje virusa i crva, ukoliko su uspeli da prođu eksterne i interne paketske filtere. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Slika1.  Organizacija sa dva programska filtera i demilitarizovanom zonom 

 

Eksterni paketski

filter

SERVERI

Interni

paketski filter

INTERNET Korporativni LAN

Demilitarizovana zona

51

Sistemi  protiv  zlonamernog  softvera  (Anti‐Malware  Systems)  jesu  softverski  paketi  koji 

pokušavaju da otkriju i ukolne viruse crve i druge vrste zlonamernog softvera. Najbolji način 

zaštite računara od napadača i malicioznog koda, je korišćenje aplikacija napravljenih upravo 

za te svrhe: 

Antivirusni softver  

Programi za detekciju špijunskog koda (anti – spyware)  

Programi za detekciju trojanaca (anti – Trojan)  

Lični firewall (personal firewall)  

Sigurnosne zakrpe  

 

Antivirusni  softver  (Antivirus  softver)  prepoznaje  zlonamerne  aplikacije  upoređivanjem 

njihovog koda  s bazom  takozvanih antivirusnih definicija. Zbog  toga  je vrlo važno  redovno 

ažurirati definicije  antivirusnog  softvera posećivanjem  stranice proizvođača  ili  korišćenjem 

automatskog  ažuriranja  dostupnog  u  većini  antivirusnih  alata  (automatic  update).  Kada 

antivirusni  softver  prepozna  zlonamernu  aplikaciju  koja  želi  da  se  aktivira,  obično  pita 

korisniku  šta  da  uradi.  Tipični  ponuđeni  odgovori  su  "obrisati",  "očistiti",  "karantin"  i 

"ignorisati". Najčešće je cela datoteka zlonamerna, zbog čega je opcija "obrisati" najlogičniji 

izbor. Ako korisnik nije siguran da  je datoteka o kojoj se radi zlonamerna, odnosno postoji 

opasnost da  se obriše nešto  što  će  kasnije  trebati,  koristi  se opcija  "karantin". Ova opcija 

smešta datoteku na sigurno mesto odakle ne može samostalno da se aktivira, a kasnije po 

potrebi se može doći do nje. 

Važno  je  takođe  uvek  imati  uključen  samo  jedan  program  za  detekciju  virusa  s  aktivnom 

zaštitom,  jer  inače problemi mogu nastati zbog konflikta koji se stvara  između više aktivnih 

programa za detekciju virusa. Moguće je da će jedan program drugog smatrati nepoželjnim, 

odnosno malicioznim. 

Najpoznatiji antivirusni softveri:  

 

1. BitDefender Antivirus Plus 2012  

Softver ima nepobedive karakteristike za vrhunsku zaštitu kao što 

je klasična odbrana od malicioznog softvera, phishinga, zaštita na 

društvenim  mrežama  i  sveobuhvatni  update  koji  osigurava  da 

sistem bude 100%  siguran. Neke od  funkcija  su novi Virtualized 

Browser, Rescue Mode i Scan Dispatcher. 

 

2. Kaspersky Anti‐Virus 2012  

Kasperski  antivirus  pruža  neverovatnu  zaštitu  sa  navodno  100% 

uspeha.  Inteligentno  skeniranje  sistema blokira pretnje pre nego  što 

se približe  sistemu  računara. Stalno ažuriranje baze virusa   i provera 

da  li  je sistem uvek zaštićen učiniće ovaj antivirus uvek spremnim da 

52

se bori protiv svih pretnji sa interneta. Jedina mana ovog programa je malo veća cena. 

 

3. Webroot SecureAnywhere Antivirus 2012 

Ovaj  antivirus  softver  je  efikasan  protiv mnogobrojnih  različitih  vrsta malwarea  i  pritom 

koristi  što manje  sistemskih  resursa.  Skeniranje brzinom  svetlosti, mala potrošnja  resursa, 

automatsko ažuriranje i besplatna tehnička podrška dovodi ovaj antivirus na sami vrh liste. 

 

4. Norton Antivirus 2012  

Norton  je  uvek  spreman  da  se  uhvati  u  koštac  sa  najnovijim  pretnjama  na  internetu  sa 

izuzetnim bezbednosnim sistemom, tehničkom podrškom, Norton antivirus 2012 je jedan od 

najboljih. 

5. ESET Nod32 Antivirus 5  

Ima naprednu tehnologiju dijagnostičkih alata,  istraživačko otkrivanje zlonamernog softvera 

bez  imalo  usporavanja  računarskog  sistema.  Ovaj  bezbednosni  program  pruža  stvarno 

odličnu zaštitu za svoju cenu. 

 

6.  Avira Antivirus Premium 

Odličan izbor za klasične internet korisnik bez većih zahteva. Može se preuzeti besplatno ali 

postoji i verzija sa više mogućnosti koja se plaća. Ne zauzima previše sistemskih resursa. 

 

Programi za detekciju špijunskog koda  (anti – spyware)  su  još  jedan oblik  zaštite koji  sve 

više  postaje  nužnost,  a  ne  samo  dodatak.  Takvi  programi  obično  detektuju  špijunski 

(spyware)  i reklamni  (adware) kod, ponekad  i neke druge oblike malicioznih aplikacija. Sve 

više  ljudi postaje  svesno  činjenice da obe vrste parazita mogu naneti veliku  štetu, narušiti 

privatnost  i krasti poverljive  informacije što može rezultovati raznim problemima, od krađe 

identiteta, do finansijske štete.  

Antišpijunski  softver  deluje  na  sličan  način  kao  i  antivirusni  softver,  prepoznaje  unapred 

ugrađene  definicije  poznatih  neželjenih  aplikacija.  Doduše,  dok  je  većina  antivirusnog 

softvera  stalno aktivna, ove aplikacije uglavnom  se pokreću na  zahtev  korisnika. Osim  što 

štite privatnost, ovi alati se brinu i o zaštiti e‐mail adrese od neželjenih poruka (obično su e‐

mail adrese na računaru prvo što spyware "ukrade"). 

Budući da kao i antivirusni softver zahteva stalno ažurne definicije kako bi mogao prepoznati 

nove oblike neželjenih aplikacija, potrebno  je nove definicije često  i redovno preuzimati sa 

Interneta putem veb‐stranice proizvođača ili ugrađene mogućnosti automatskog ažuriranja. 

 

   

53

Programi za detekciju trojanaca (anti – Trojan) 

Iako  većina programa  za detekciju  virusa uspešno  rešava  i 

dosta trojanaca,   dostupni programi za detekciju trojanskih 

konja  su  vrlo  efektivni  i  čine  odličan  dodatak  zaštiti 

računara.  Korišćenjem  i  programa  za  detekciju  virusa  i 

programa za detekciju trojanaca pokriva se veći deo pretnji i 

uveliko  povećava  otpornost  sistema  na maliciozni  softver. 

Isto tako, programi za detekciju trojanskih konja detektuju i 

zadnja  vrata  (backdoor)  i  softver  koji  beleži  redosled 

korišćenja tastature (Keyloggers). I za njih važe pravila kao i 

za  sve  ostale,  redovno  ažuriranje,  redovna  nadogradnja  i 

redovno skeniranje računara.

 

Lični zaštitni zid (personal firewall) je aplikacija koja nadzire komunikaciju između računara i 

mreže.  Njegova  uloga  je  da  ograniči  tu  komunikaciju  na  onu  predviđenu  za  normalnu 

upotrebu  računara,  čime se postiže zaštita od neovlašćenog pristupa. Lični  firewall štiti od 

pokušaja  zlonamernog  pristupa  servisima  računara  u  cilju  preuzimanja  kontrole nad  njim. 

Najčešći oblik takvog pristupa  jesu mrežni crvi koji se na taj način šire. Nakon  instalacije na 

računar,  lični  firewall  nadzire  aktivnosti  drugih  aplikacija  (npr. web‐pregledača)  i  uređaja 

putem kojih pristupate mreži (npr. modem ili mrežna kartica). 

Kako bi što više pojednostavili podešavanje, proizvođači personalnih firewall‐a većinom su se 

odlučili da komunikaciju kroz mrežne uređaje podele na računare kojima klijent veruje,  i sa 

kojima deli svoje resurse (lokalna mreža) i one prema kojima je nepoverljiv (Internet).  

S  aplikacijama  je  sličan  slučaj: web‐pregledaču  i e‐mail  klijentu  je dopušteno da  slobodno 

komuniciraju  sa  ostalim  računarima  na  internetu,  dok  aplikaciji  čije  poreklo  nije  poznato 

obično  to  nije  dopušteno.  Takva  je  aplikacija možda  crv  koji  nastoji  da  se  proširi  ili  neka 

aplikacija  instalirana  bez  znanja  korisnika  koja  želi  nekome  poslati  njegove  šifre  i  druge 

poverljive podatke. 

 

Nivo  sigurnosti koja  se postiže aktivnošću  firewall‐a više  je nego dovoljan  razlog da mu  se 

pokloni vaše strpljenja u prvim danima, dok se ne podesi na ispravan način. Mnogi napadi na 

računar korisnika (ili čak sa njegovog računara) biće zaustavljeni u korenu. 

54

Sigurnosne zakrpe. Ranjivost je rezultat nesavršenosti neke aplikacije. Otkriva se kroz način 

kako aplikacija  interpretira korisničke  zahteve.  Lukav  i  zlonameran korisnik može  formirati 

zahtev kakav aplikacija ili neki servis operativnog sistema ne očekuju i na taj način uzrokovati 

da se odvije neki dotad nepredviđen sled događaja. U praksi  je servis prevaren  i dodeljuje 

korisniku pristup resursima na koje on ne bi smeo imati prava. 

Sigurnosne zakrpe su obično mali instalacijski paketi koje proizvođač operativnog sistema ili 

neke  aplikacije  objavljuje  kao  reakciju  na  otkriveni  propust.  U  tom  paketu  se  nalazi 

ispravljena verzija dela aplikacije u kojem se nalazi greška, i kod potreban da se staro rešenje 

zameni novim. 

 

5.3 PREVENTIVA  

U većini slučajeva postoji više korisničkih aplikacija za određenu primenu: više različitih web‐

pregledača, više e‐mail klijenata i slično. Različite aplikacije ne rešavaju iste logičke probleme 

na isti način, iako se korisniku čini da se uglavnom ponašaju isto. 

Zbog  tog  različitog  pristupa,  zlonameran  softver  je  pisan  s  ciljem  napada  na 

najrasprostranjeniju aplikaciju, tako da neku drugu, sa istom namenom neće oštetiti. Prema 

tome,  upotrebom  alternativnih  aplikacija  u  svakodnevnom  radu  značajno  se  smanjuje 

izloženost takvim napadima. Alternativne aplikacije nisu bez propusta, ali njihovi propusti su 

manje poznati i korišćeni pri izradi novih virusa, crva, spywarea i sličnih napadača. 

Rezervne kopije podataka (Backup) Backup  je  način  obezbeđivanja  podataka. U  osnovi,  to  je  samo  kopija  najvažnijih,  ili  svih 

podataka  na  računaru.  Podaci  se  čuvaju  na  hard  diskovima,  CD, DVD  i  ostalim medijima. 

Rezervni  (backup)  podaci  se  trebaju  čuvati  na  više mesta  radi  bolje  bezbednosti.  Takođe 

moguće je čuvati podatke na nekom internet serveru. Osim pretnje za bezbednost računara, 

rezervni  podaci  su  takođe  bitni  ako  se  desi  neka  prirodna  nesreća  kao  što  je  zemljotres, 

požar i tako dalje. Backup je neophodan u slučaju napada virusa, kada inficirana datoteka ne 

može da se koristi (mora da se obriše).  

Sigurne lozinke 

Lozinka  je niz  znakova koji  se koristi  za prijavljivanje na  računar  i pristupanje datotekama, 

programima,  za  pristup  elektronskoj  pošti  (e‐mail)  i  drugim  resursima,  i  ne  sme  biti 

predvidiva. Kako bi  izbegli mogućnost da programi dizajnirani za pogađanje  lozinke pogode 

lozinku, ona treba da ima sledeće osobine:  

Dugačka najmanje 8, najviše 257 znakova, 

Ne sadrži korisničko ime ili ime kompanije, 

Ne sadrži kompletnu reč, 

Znatno je drugačija od prethodnih lozinki, 

Sadrži znakove  iz svake od sledeće četiri kategorije: velika slova, mala slova, brojevi, 

ostali simboli sa tastature i razmaci. 

55

Dobra sigurnosna praksa 

Treba koristiti i redovno ažurirati sigurnosne alate. Alati smanjuju mogućnosti napada na vaš 

računar,  čime  vas  svrstavaju  u  uži  krug  dobro  zaštićenih  korisnika.  Ne  postoji  savršeno 

zaštićen računar, no uz malo truda vaš će biti manje privlačan potencijalnom napadaču. Kako 

je  Microsoftov  Internet  Explorer  najrašireniji  web‐pregledač,  većina  zlonamernog  koda 

pisana je upravo s namerom iskorištavanja njegovih propusta. Korištenjem Mozilla Firefox ili 

nekog  drugog  alternativnog  web‐pregledača  uveliko  smanjujete  mogućnost  zloupotrebe 

vašeg  računara.  Takođe,  bi  na  svom  računari  trebalo  instalirati:  antivirus,  firewall,  anti‐

spyware i alternativni web‐pregledač kao što je Mozilla Firefox ili Opera. 

 

Pitanja 

1. Šta podrazumeva upravljanje rizikom? Objasni procese upravljanja rizikom. 

2. Koje su osnovne vrste kontrole bezbednosti? Objasni ih. 

3. Šta su Paketski filteri? Objasni. 

4. Šta je sistem protiv zlonamernog softvera, i koje vrste aplikacija ga čine? 

5. Šta je antivirusni softver? Navedi najoznatije. 

6. Šta je lični zaštitni zid i kako funkcioniše? 

7. Šta su sigurnosne zakrpe? Objasni. 

8. Šta podrazumeva prevetiva bezbednosti informacionih resursa? 

9. Koje su karakteristike sigurne lozinke? 

10. Šta je dobra sigurnosna praksa? 

   

56

6 KOMPONENTE I KLASIFIKACIJA INFORMACIONIH SISTEMA 

Zadaci  informacionog  sistema  (IS)    su  da:  sakuplja,  obrađuje,  čuva,  analizira  i  prenosi 

informacije  za  specifične potrebe. Kompjuterizovani  informacioni  sistem koristi  računarsku 

tehologiju  za  obavljanje  tih  zadataka  u  celini  ili  nekih  njihovih  delova.  Danas  je  većina 

informacionih  sistema  komjuterizovana,  pa  se  termini  informacioni  sistem  i 

kompjuterizovani infomacioni sistem koriste kao sinonimi.  

Osnovne komponente informacionog sistema su: 

Hardver  ili fizička oprema koja se koristi za čuvanje  i obradu  informacija  i podataka, 

kao i za njihovo prikazivanje; 

Softver,  program  ili  više  programa  pomoću  kojih  hardver  obrađuje  informacije  i 

podatke; 

Baza podataka, koju čine informacije ili podaci logički organizovani kao polja, tabele i 

relacije među njima koje ih povezuju; 

Računarska mreža  je  sistem  za  povezivanje  računara  koji  im  omogućava  deljenje 

informacionih resursa; 

Procedure  su  uputstva  pomoću  kojih  se  kombinuju  komponente  IS‐a  radi  obrade 

informacija u cilju dobijanja željenog izlaza; 

Ljudstvo, korisnici hardvera i softvera koji razvijaju održavaju i koriste IS. 

Sposobnosti  informacionih  sistema  mogu  biti  ogromne,  što  zavisi  od  svrhe  za  koju  su 

projektovani. Nezavisno od svrhe, kao glavne sposobnosti IS‐a izdvajamo: 

Obavljaju brza i obimna izračunavanja; 

Obezbeđuju  brzu  i  preciznu  komuniaciju  unutar  organizacije,  kao  i  između 

organizacija; 

Čuvaju ogromnu količinu informacija na realtivno malom prostoru i omogućavaju lak i 

brz pristup informacijama; 

Brzo i efikasno tumače veliku količinu podataka; 

Povećavaju produktivnost ljudi koje rade u timovima nezavisno od toga da li se nalaze 

na raznim lokacijama ili su na istom mestu; 

Automatizuju poslovne procese i manuelne zadatke. 

Kriterijumi po kojima se vrši klasifikacija informacionih sistema se mogu bitno razlikovati, pa 

zato postoji i veliki broj klasifiukacija u literaturi. Ovde će biti navedene najčešće klasifikacije.  

U  odnosu  na  područje  koje  obuhvataju,  postoje  informacioni  sistem  na  nivou  države, 

regiona, grada, opštine, . . .  

 Na osnovu odnosa informacionog ulaza i izlaza, informacione sisteme delimo na 

upravljane sisteme, gde je informacioni ulaz veći od izlaza; 

upravljačke sisteme, gde je izlaz veči od ulaza; 

neutralne sisteme, gde je informacioni ulaz jednak izlazu. 

Upravljački  informacioni  sistem    produkuje  informacione  izlaze,  koji  su  potrebni  za 

upravljanje organizacijom  ili kompanijom. Upravljani sistemi su  izvršni sistemi, koji realizuju 

57

zahteve  upravljačko  informacionog  sistema  i  šalju  povratne  informacije  upravljačkom 

sistemu o realizaciji zahteva. 

U odnosu na način kako se  realizuje proces prikupljanja  i obrade podataka,  informacioni 

sistemi mogu biti centralizovani  i distribuirani. Kod centarlizovanih sistema, ovaj proces se 

odvija na jednom mestu. Kod distriburanih sistema proces prikupljanja i obrade podataka se 

vrši na više mesta, podsistema, u  informacionom  sistemu. Da bi ditribuirani  sistemi dobro 

radili,  neophodna  je  efikasna  razmena  podataka  između  podsistema.  Zato  je  potrebno 

obezbediti visok nivo standardizacije u obradi i razmeni podataka. 

Informacioni  sistemi  se  mogu  deliti  na  one  koji  podržavaju  delove  organizacije  i  oni 

predstavljaju informacione podsisteme organizacije, na IS‐e koji podržavaju celu organizaciju, 

i one koji podržavaju grupe organizacija. 

Na slici 1.  je predstavljen  informacioni sistem  jedne organizacije. Svaka  funkcionalna celina 

organizacije  ima  svoj  IS:  IS  računovodstva,  IS  finansija,  IS  proizvodnog menadžmenta,  IS 

marketinga  i  IS  ljudskih  resursa.  Ispod  njih  se  nalaze  dva  informaciona  sistema  koji 

obuhvataju  celu  organizaciju:  sistemi  za  planiranje  resursa  preduzeća  i  sistemi  za  obradu 

transakcija.   

Informacioni  sistemi  funkcionalnih  celina  su  bili  prilično  samostalni  sa  vrlo  lošom 

međusobnom  komunikacijom.  Zato  su  napravljeni  informacioni  sistemi  za  poslovno 

odlučivanje   sa ciljem da poboljšaju tu komunikaciju. Takav  je Sistem za planiranje resursa 

preduzeća  (Enterprise  Resource  Planning  System  –  ERP).  Ovim  sistemom  su  integrisani 

informacioni  sistemi  funkcijonalnih  celina  pomoću  zajedničke  baze  podataka.  Postojanje 

ovog sistema  je značajno povećalo produktivnost organizacije. ERP sistemi su gotovo uvek  i 

sistemi za obradu transakcija, ali sistemi za obradu transakcija nisu i ERP sistemi. 

Svaka  kupovina  ili  prodaja  predestavlja  jednu  transakciju.  Sistem  za  obradu  transakcija 

(Transaction Processing  System  –  TPS) prikuplja,  čuva  i obrađuje  informacije o osnovnim 

poslovnim transakcijama organizacije i od njih stvara podatke. 

 

58

 

Slika 1. Informacioni sistem organizacije 

 

Interorganizacioni  informacioni  sistemi  (Interorganizational  Processing  System  –  IOS)  

povezuju dve ili više organizacija i podržavaju mnoge interorganizacione aktivnosti. Jedna od 

najpoznatijih  takvih  aktivnosti  je  menadžment  lanca  snabdevanja.  Lanac  snabdevanja 

(Sypply Chain)   jedne organizacije podrazumeva tok sirovina,  informacija, usluga  i novca od 

dobavljača  sirovina,  preko  fabrika  i  skladišta  do  krajnjeg  potrošača.  Lanac  snabdevanja 

prikazan  na  slici  2.  pokazuje  fizičko  kretanje  materijalnih  dobara  i  proizvoda,  protok 

informacija  i  finansijske  tokove.  Protok  informacija  i  finansijski  tokovi  kao  i  proizvodi  koji 

mogu  da  se  digitalizuju,  predstavljeni  su  isprekidanim  linijama,  a materijalni  proizvodi  su 

predstavljeni punom linijom. 

Sistemi  elektronske  trgovine  (Electronic  Commerce  Systems)  su  takođe  tipovi 

interorganizacionog  informacionog  sistema.  Pomoću  njih,  kompanije  mogu  obavljati 

elektronsku  trgovinu  sa  drugim  kompanijama  (B2B  –  business‐to‐business)  i  omogućiti 

kupcima elektronsku trgovinu sa kompanijama (B2C – business‐to‐consumer). 

   

59

  

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Slika 2. Lanac snabdevanja 

Osim  informacionih  sistema  koji  pružaju  podršku  funkcionalnim  celinama  i  poslovnom 

odlučivanju,  postoje  i  drugi  informacioni  sistemi  u  organizaciji  koji  pružaju  podršku 

zaposlenima u organizaciji.  

DOBAVLJAČI

KOMPANIJA

Fizičkalica

KOMPANIJE

Internet

Internet

KUPOVINA

NABAVKA (B2B) Elektronska trgovina kompanija kompaniji 

Elektronska trgovina kompanija potrošaču 

(B2C) 

Elektronska trgovina kompanija kompaniji sa stanovišta kupca 

(B2B)

Materijalni proizvodi 

On – line proizvodi 

Nematerijalni proizvodi 

Plaćanje 

60

Svaka organizacija ima administrativno osoblje koje pruža podršku menadžerima svih nivoa u 

organizaciji.  Administartivno  osoblje  čine  knjigovođe,  sekretarice,  radnici  zaduženi  za 

održavanje  elektronskih  datoteka  itd.  Menadžeri  nižeg  nivoa  organizuju  svakodnevno 

poslovanje  u  organizaciji,  donoseći  rutinske  odluke,  kao  što  je  raspodela  zadataka 

zaposlenima.  Menadžeri  srednjeg  nivoa  donose  taktičke  odluke  vezane  za  kratkoročno 

planiranje, organizovanje  i kontrolisanje. Eksperti  su  stručnjaci  za određene oblasti. Oni  su 

savetodavci menadžerima  srednjeg nivoa  i  izvršnim direktorima. To  su najčešće  finansijski 

analitičari, analitičari marketinga, inženjeri, pravnici, računovođe, itd. Izvršni direktori donose 

odluke  koje  mogu  znatno  uticati  na  dalji  tok  poslovanja  organizacije.  Takve  odluke  su 

uvođenje novog proizvoda, preuzimanje drugih kompanije, širenje ili premeštanje poslovnih 

operacija u druge države itd. 

Sistemi za podršku zaposlenima su: 

Sistemi  za  automatizaciju  kancelarijskog  poslovanja.  Namenjeni  su  administartivnim 

osoblju i menadžerima srednjeg i nižeg nivoa. Ovi sistemi najčešće sadrže softvere za obradu 

teksta  i stono  izdavaštvo, za kreiranje elektronskih kalendara, za komunikaciju (elektronska 

pošta, govorna pošta, videokonferencijska komunikacija, softver za podršku grupnom radu).  

Informacioni  sistemi  funkcionalnih  celina  objedinjuju  podatke  i  pripremaju  izveštaje 

namenjene menadžerina srednjeg nivoa  i ređe menadžerima nižeg nivoa. Ti  izveštaji se tiču 

funkcionalnih celina i utiču na njihov dalji rad. 

Sistemi  poslovne  inteligencije  su  namenjeni  kao  podrška  u  donošenju  kompleksnih  i 

nerutinskih odluka. Namenjeni su uglavnom menadžerima srednjeg nivoa. 

Ekspertni sistemi simuliraju rad eksperata. Na osnovu prikupljenog znanja i iskustava iz neke 

oblasti, donose određene zaključke. Namenjeni su kao podrška ekspertima. 

Digitalne kontrolne table pružaju podršku svim menadžerima u organizaciji. Namna im je da 

omoguće brz pristup aktuelnim podacima  i  izveštajima. Postoje  i kontrolne table specijalno 

dizajnirane za potrebe izvršnih direktora.    

 

Pitanja 

1. Koji su zadaci informacionog sistema? 

2. Koje su osnovne komponente informacionog sistema? 

3. Koje su glavne sposobnosti informacionog sistema? 

4. Kako se mogu klasifikovati IS‐i u odnosu na područje koje obuhvataju? 

5. Kako se mogu klasifikovati IS‐i na osnovu odnosa informacionog ulaza i izlaza? 

6. Kako se mogu klasifikovati IS‐u odnosu na način kako se realizuje proces prikupljanja i 

obrade podataka,? 

7. Iz kojih IS‐a se sastoji IS organizacije? 

8. Šta su IOS‐i? 

9. Objasni šta je lanac snabdevanja. 

61

10. Koji sistemi elektronske trgovine postoje i po čemu se razlikuju? 

11. Nabroj sisteme za podršku zaposlenima i ukratko ih opiši. 

 

 

6.1 PROJEKTOVANJE INFORMACIONIH SISTEMA 

Za  uspešno  upravljanje  nekom  organizacijom,  potreban  je  informacioni  sistem  koji  je  u 

stanju da efikasno  isporučuje pouzdane  informacije na svim mestima u organizaciji, gde se 

pripremaju, donose  i  izvršavaju odluke. Pod projektovanjem  informacionog sistema, obično 

se podrazumeva autoamtizacija  i reorganizacija postojećeg  IS‐a. U praksi se sreću dve vrste 

zahteva:  

Zahtev  za  projektovanjem  potpuno  novog  IS‐a  (obično  za  organizacije  koje  se  tek 

formiraju), 

Zahtev za automatizacijom već postojećeg infomacionog sistema. 

Druga vrsta  zahteva  je mnogo  češća u praksi  i  teža  za projektovanje  jer  je  često potrebno 

menjati stare navike i uhodane procese, što izaziva otpor kod zaposlenih. 

Projektovanje  i razvoj  IS‐a  je kompleksan posao koji zahteva multidisciplinarna znanja. Pod 

razvojem  IS‐a  se  najčešće  podrazumeva  istraživanje,  planiranje,  projektovanje 

implementacija  i  održavanje  IS‐a.  IS  treba  da  bude  korisnički  orijentisan,  lak  za  upotrebu, 

fleksibilan, i da podržava realizaciju ciljeva organizacije i omogući organizaciju i koordinaciju 

svih njenih aktivnosti. 

Ne  postoji  jedinstveni  način  i metodologija  projektovanja  i  razvoja  IS‐a.  Različiti  autori  su 

definisali različite faze u razvoju IS‐a. Metodologija određivanja faza je zasnovana uglavnom 

na  fazama  životnog  ciklusa  razvoja  sistema. U  suštini,  logika određivanja  faza u  razvoju  je 

ista, razlikuju se nazivi faza i njihov broj.  

Metodološki pristupi u razvoju IS‐a se mogu svrstati u sledeće klase: 

Tradicionalni pristup na bazi životnog ciklusa sistema 

Prototipski pristup  

Objektno‐orijentisani pristup. 

6.2 TRADICIONALNI PRISTUP NA BAZI ŽIVOTNOG CIKLUSA SISTEMA 

Kod ove metodologije  se  razvoj  i projektovanje  IS‐a  razbija na  sledeće  faze  (faze  životnog 

ciklusa informacionog sistema): 

1. Projektovanje 

2. Izgradnja 

3. Implementacija 

4. Rad i održavnje. 

62

Faze  se  odvijaju  jedna  za  drugom  i  od  kvaliteta  izrade  jedne  faze,  zavisi  kvalitet  izrade 

sledeće.  

Projektovanje informacionog sistema se sastoji iz sledećih koraka: 

Definisanje projektnog zadatka 

Snimanje postojećeg stanja sistema 

Analiza postojećeg stanja sistema 

Planiranje sistema 

Detaljna razrada sistema. 

Projektovanje  IS‐a se najčešće vrši u organizacijama u kojima već postoji neki manje  ili više 

automatizovani sistem obrade informacija. Kad postojeći sistem pokazuje slabosti kao što su 

uska  grla  u  obradi  informacija,  kašnjenje  u  izradi  izveštaja,  odsustvo  primene  savremenih 

metoda planiranja  i upravljanja, koje  za posledicu  imaju manju efikasnost u  radu,  javlja  se 

potreba za projektovanjem novog sistema. Ukoliko su nedostaci postojećeg sistema poznati 

rukovodiocima,  definisanje  projektnog  zadatka  je  lakše.  U  suprotnom  je  potrebno  više 

vremena,  kako bi  se nedostaci otkrili. Prvi  korak  je  formiranje  jednog  koordinacionog  tela 

koje ima zadatak da prati i kontroliše rad na realizaciji projekta. Takvu komisiju čini osoblje iz 

najvišeg  rukovodstva organizacije. Njihov  zadatak  je da  ispitaju opravdanost projektovanja 

novog IS‐a. 

Projektni tim stručnjaci iz različitih oblasti projektovanja IS‐a. Projektni tim čine: projektanti 

IS‐a,  analitičari  IS‐a, programeri  IS‐a  i  razni  specijalisti  (za hardver,  sofver, baze podataka, 

mrežnu komunikaciju). Projektanti konstruišu konture IS‐a vodeći računa o svim zahtevima, 

definisanim projektnim zadatkom. Analitičari vrše analizu pojedinih delova sistema, definišu 

programske  zadatke,  razvijaju  postupke  i  izrađuju  dokumentaciju  za  projektovani  sistem  i 

vrše edukaciju osoblja koje će koristiti taj IS. Programeri kreiraju programe prema zahtevima 

analitičara i testiraju ih. Između projektanata, analitičara i programera mora da postoji dobra 

saradnja  i  razvijena metodologija  rada  i  komuniciranja,  kako  ne  bi  došlo  do  grešaka.  Za 

uspešan rad projektnog tima, neophodna je podrška od strane rukovodećeg kadra.   

Fundamentalni korak u projektovanju IS‐a je definisanje projektnog zadatka. Od njega zavisi 

kvalitet svih ostalih faza u  izradi IS‐a, kao  i kvalitet samog  informacionog sistema. Naručilac 

projekta često nije u stanju da sam sagleda sve nedostatke postojećeg sistema i mogućnosti 

koje pruža savremena informaciona tehnologija (IT). Njegovi zahtevi su često uopšteni, tipa: 

„šta  sistem  treba  da  radi“,    „gde  će  se  koristiti“,  itd.  Zato  koordinaciono  telo  treba  da 

učestvuje u definisanju zadatka i ciljeva novog IS‐a zajedno sa projektnim timom.  

Ciljevi koji se žele postići projektovanjem novog IS‐a mogu biti raznovrsni: 

smanjenje troškova i povećanje efikasnosti obrade podataka; 

blagovremeno  pružanje  informacija  rukovodstvu,  koje  ono  koristi  pri  donošenju 

odluka;   

prevazilaženje, u okviru organizacije, preklapanja u radu službi i konflikata; 

usavršavanje unutrašnje kontrole; 

63

povećaje efikasnosti korišćenja radne snage; 

povećanje ukupnog dohotka organizacije; 

obezbeđenje gipkosti sistema itd. 

Takođe je neophodno definisati ograničenja koja se moraju poštovati prilikom izrade IS‐a. Za 

precizno definisanje ciljeva neophodno je snimanje i analiziranje postojećeg stanja sistema. 

Snimanje i analiza postojećeg stanja sistema obuhvata sledeće oblasti: 

organizacionu strukturu 

funkcije pojedinih delova 

metode i tehnike koje se koriste 

informacione tokove 

dokumentaciju 

resurse autoamtizacije. 

Na osnovu zahteva naručioca  i rezultata analize postojećeg stanja sistema vrši se planiranje 

informacionog sistema. Cilj ovog koraka je da se globalno razrade procedure i procesi novog 

sistema. Za planiranje IS‐a neophodno je identifikovati: 

1. nedostatke u postojećem IS‐u po svim njegovim komponentama, 

2. rešenja koja predlaže projektni tim i prikaz efekata tih rešenja koji se mogu očekivati, 

3. organizacione izmene koje zahteva novi sistem 

4. neophodnu obuku osoblja koje će koristiti projektovani sistem.   

Detaljna razrada ili „definitivno projektovanje“ IS‐a  podrazumeva: 

projektovanje šifarskog sistema 

projektovanje informacionih tokova 

projektovanje baza podataka 

formiranje oblika i sadržaja dokumanata 

izrada programa za obradu podataka 

specificiranje potrebnog hardvera i softvera. 

Nakon  uspešnog  završetka  faze  projektovanja  IS‐a,  pristupa  se  njegovoj  izgradnji.  U  fazi 

izgradnje IS‐a, na osnovu detaljne analize vrši se: 

Nabavka odgovarajućeg hardvera 

Izrada ili nabavka aplikacionog softvera 

Obrazovanje kadrova 

Priprema testiranja programa 

Priprema predloga implementacije projekta 

Kompletiranje projektne dokumentacije. 

Kad se završi sa  izgradnjom  IS‐a, sledi faza  implementacije u kojoj se vrši provera urađenih 

rešenja tako što se: 

formira i testira baza podataka 

pušta sistema u probni rad 

64

ispravljaju uočene greške i nedostaci sistema 

proverava sistem zaštite. 

Ukoliko  je  korisnik  zadovoljan  rezultatima  rada  IS‐a,  sledi poslednja  faza  rad  i održavanje 

informacionog  sistema.  Organizacija  predstavlja  jedan  dinamički  sistem,  koji  se  stalno 

menja. Te promene se, naravno, odražavaju  i na  informacioni sistem, pa  je često potrebno 

menjati programe, podatke, organizaciju  rada, kontrolu  itd. Zato  je neophodno održavanje 

sistema, kako bi on uvek bio sposoban da odgovori na zahteve organizacije. 

6.3 PROTOTIPSKI PRISTUP 

Kod  projektovanja  IS‐a  tradicionalnog  pristupom  na  bazi  životnog  ciklusa,  IS  se  analizira  i 

razrađuje u celini čime se postiže visok stepen interisanosti sistema. Nedostaci ovog pristua 

su sledeći: 

Vreme  potrebno  za  realizaciju  IS‐a    je  dosta  dugo.  Analiza  sistema,  specifikacija 

potreba i zahteva IS‐a traje dugo i dok se dođe do razrade programa, može se deiti da 

se sam sistem već promenio.  

Troškovi održavanja softvera su vrlo veliki. 

Kao rezultat se dobijs preobimna dokumentacija, koju je teško održavati. 

Prototipski pristup u razvoju  IS‐a teži da otkloni ove nedostatke, pre svega da skrati vreme 

potrebno za projektovanje  i relizaciju IS. To se postiže tako što se sistem ne razvija u celini, 

već po delovima,  i  za  razvoj  sistema  se koriste najsavremeniji programski alati. Protipskim 

pristupom  se  brzo  dolazi  do  preliminarnog  sistema,  koji  se  u  iterativnoj  proceduri  dalje 

usavršava sve dok se ne dođe do radnog modela. Koraci protitpskog pristupa u realizaciji IS‐a 

mogu se predstaviti šematski (algoritmom), Slika1. Identifikacija zahteva korisnika je početni 

korak. Zahtevi predstavljau ulaz, na osnovu kojeg  se  izvršavaju preostali koraci. Analitičar, 

putem  intervjua  sa  korisnicima,  vrši  identifikaciju  zahteva.  Takođe  se  na  početku  definiše 

koje  izlaze  treba  da  daje  sistem.  U  drugom  koraku  projektni  tim  razvija  prototip  (prvu 

verziju).  Zatim  se  prototip  implementira  u  radnookruženje  i  zajedno  sa  korisnicima  se 

procenjuje da  li prototip zadovoljava potrebe korisnika. Ukoliko se otkriju nedostaci, sistem 

se modifikuje kako bi se nedostaci otklonili  i ponovo se stavlja u funkciju. Ovaj postupak se 

iterativno  (više puta) ponavlja,  sve dok  korisnik ne bude  zadovoljan  krajnjim  rezultatima  i 

tada prototip postaje  konačna  radna  verzija. Tokom  razvoja prototipa, analitičar   obučava 

korisnike za rad na sistemu. Pošto su korisnici bili uključeni u razvoj prototipa, oni ga  lakše 

prihvataju, što olakšava implementaiju. Zatim se isti postupak ponavlja za razvoj drugog dela 

IS‐a. Prototipski razvoj ima i neke nedostatke: 

Teško se povezuju svi delovi sistema u jednu integrisanu celinu.  

Nedovoljno se vodi računa o racionalnoj upotrebi informacionih resursa. 

Troškovi razvoja sistema su veliki. 

Neki  autori  smatraju  da  je  najbolje  kombinovati  obadva  pristupa  s  obzirom  na  njihove 

prednosti i nedostatke. Tradicionalni pristup se vrši dok se definiše globalna struktura i plan 

razvoja IS‐a. Onda se prototipskim pristupom razvijaju različiti delovi sistema. Tradicionalnim 

65

pristupom se lakše uklapaju delovi sistema u celinu, (integrisanost) a prototipskim pristupom 

se postiže brži i efikasniji tazvoj IS‐a.  

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Slika 1. Koraci prortipskog razvoja 

 

6.4 OBJEKTNO ORIJENTISANI PRISTUP 

Objektno  orijentisani  pristup  je  novijeg  datuma  i  polazi  od  činjenice  da  je  sistem  skup 

međusobno povezanih objekata. Objekti koji čine IS imaju sledeće karakteristike: 

postoje u vremenu i prostoru; 

imaju svoj položaj u IS‐u; 

akcije koje mogu vršiti nad drugim objektima i akcije koje vrše nad sobom;  

Identifikacija zahteva

Razvoj prototipa 

Stavljanje prototipa u funkciju 

Da li prototip zadovolja

Modifikovanje prototipa

Konačni radni IS

DA 

NE

66

imaju svoje karakteristike, aneke od njih mogu nasleđivati od predaka; 

mogu biti imenovani i klasifikovani. 

Objektno orijentisani pristup u razvoju IS‐a uključuje: 

Objektno orijentisanu analizu (OOA), 

Objektno orijentisani dizajn (OOD), 

Objektno orijentisano programiranje. 

Objektno  orijentisana  anliza  identifikuje  objekte  i  strukture  i  definiše njihove  funkcije. Na 

osnovu  OOA,  objektno  definisani  dizajn  daje  specifikaciju  odgovarajućeg  hardversko‐

softverskog okruženja. Razvoj softvera se vrši objektno orijentisanim programskim jezicima. 

Kod objektno orijentisanog programiranja, podaci, instrukcije i druge programske procedure 

se grupišu u  jednu celinu, koja  se  tretira kao objekat. Osnovni  cilj OOP‐a  je da  se  jednom 

uradjeni objekat koristi više puta. OOP takođe povezuje objekte, čime je olakšano ažuriranje 

promena u sistemu. 

Kombinacija objektno orijentisanog pristupa  sa prototipskim pristupom  i  a perspektivu da 

postane dominantan pristup u razvoju IS‐a. 

 

 

 

Pitanja 

1. Kakav IS je potreban za uspešno upravljanje organizacijom? 

2. Kakvi zahtevi za projektovanjem IS‐a se sreću u praksi?  

3. Šta se podrazumeva pod razvojem IS‐a? 

4. Nabroj klase metodoloških pristupa u razvoju IS‐a. 

5. Nabroj  faze  razvoja  i projektovanja  IS‐a kod  tradicionalnog pristupa na osnovu  faza 

životnog ciklusa. 

6. Koji su koraci u projektovanju IS‐a? 

7. Ko čini projektni tim i koji su njihovi zadaci? 

8. Koji su najčešći ciljevi koji se žele postići projektovanjem IS‐a? 

9. Koje oblasti obuhvata snimanje i analiza postojećeg stanja sistema? 

10. Šta je neophodno identifikovati kod planiranja IS‐a? 

11. Šta podrazumeva detaljna razrada u projektovanu IS‐a? 

12. Koje aktivnosti se vrše u okviru faze implementacija IS‐a? 

13. Koje aktivnosti podrazumeva faza implementacije IS‐a? 

14. Objasni zašto je neophodno održavanje IS‐a? 

15. Šta je objektno orijentisani pristup u razvoju IS‐a i koje su karakteristike objekta? 

16. Šta uključuje objektno orijentisani pristup u razvoju IS‐a i objasni kako?