Mirko Aćimović

INTUICIJA UMA (Dekart i Huserl)

Apstrakt. Transcendentalna logika, kao sistem transcendentalnih principa, konačni je sistem fenomenologije logičkog uma unutar transcendentalne filozofije shvaćene kao odgovor na povesnu upitanost filozofije o prvoj filozofiji, ili o tome šta treba da jesu sapientia universalis, Wissenschafts lehre, absolute Wissenschaft, napokon strenge Wissenschaft unutar fenomenologije transendentalne filozofije. S tim dovršenjem opet se događa početak u filozofiji, mišljen prema kartezijanskoj sapientia universalis, gde se obrt prema ego cogito poima kao apodiktički sigurno i poslednje tlo rasuđivanja u zasnivanju svake radikalne filozofije: otuda Huserl, na tragu kartezijanskih meditacija o prvoj filozofiji, fenomenološki misli put uma do intuicijom evidentne datosti.

ključne reči: um, intuicija, znanje, nauka, princip.

Misaono stanovište racionalne metafizike u Dekartovoj je filozofiji postavljeno kao traženje jedinstva međusobno suprotstavljenih momenata onoga što jeste apsolut. Ali misaoni tok nije u toj filozofiji otpočeo pojmovnim mišljenjem o apsolutu, nego je taj tok dospeo do apsolutnog, koje jeste Bog, kako bi se iznašlo, misaono već postavljeno, izmirenje mišljenja i bića, individualiteta i supstancijaliteta, dakle misaone i protežne supstancije; a to je konačno i stajalo u neposrednom zahtevu ontološke odluke samoga mišljenja koje i jeste apsolutni početak Dekartove filozofije.

Naime, kod Dekarta se mišljenje mišljenjem predočava kao apsolutna izvesnost, ili istinsko otpočinjanje početka u filozofiji; ali, mišljenje kojem je biće apsolutno različita odredba, ne dospeva do pojmovnog identiteta apsoluta, jer razlučene odredbe posmatra kao rastavljenost koja tek zahteva identitet apsolutnog jedinstva, postavljen pukim apstraktumom božanske egzistencije, kojim apsolut i nije mišljen kao apsolutni identitet u sebi različitih momenata, što je, konačno, spekulativno postignuće umske ontologike.

Doista je, dakle, tačno da smo s Dekartom opet na početku filozofije, u mediju mišljenja i bića, a sa stanovišta supstancijalnog razuma, unutar kojeg je i postavljen osnov saznanju intuicije kao saznanju intuicijom. U traganju za izvornom izvesnošću znanja, putem izvesnosti samoga saznanja, aritmetika i geometrija predstavljaju model kartezijanskog mišljenja, koje jasno i očigledno neposredno intuitivno sagledava ili deduktivno izvodi ono što treba da jeste nauka. "Pod neposrednim intuitivnim sagledavanjem, razumem, ne kolebljivo poverenje koje čula daju, ili lažni sud mašte rđavih konstrukcija, već čista i pažljiva duha tako lak i razgovetan pojam da u onom, što razumemo, zaista nikakve sumnje ne

1

ostaje; ili, što je isto, čista i pažljiva uma pojam bez ikakve moguće sumnje, koji se od same svetlosti uma rađa, i koji je od same dedukcije izvesniji..." Neposredno se, intuicijom, saznaje da ja jesam, da ja mislim, da lopta ima jedinstvenu površinu, itd. Dedukcija je "naučno zaključivanje koje se izvodi iz svega drugog što je sa izvesnošću saznato", i to je drugi način istinitoga saznanja duha. Prvi principi saznaju se intuicijom a zaključci dedukcijom, pa je ova razlika već sasvim jasna u temeljnoj ontologičkoj postavci kartezijanske filozofije Cogito, ergo sum, u kojoj, kako to reče s pravom i Hegel, ono "dakle" nije izvođenje zaključka nego intuitivni uvid u prvi princip svake filozofije. Dedukcija proizilazi iz prethodnih istinitih i poznatih principa, ili premisa, na osnovu kojih se, potom, izvode zaključci neprekinutim kretanjem misli, ili sukcesijom. Ujedinjenim naporom obeju metoda saznanja duha nastaje tek nauka kao istina jasnosti i razgovetnosti znanja.

Razum je gospodar nauke. Njegova je moć neposredno intuitivno sagledavanje. Razgovetnim neposrednim intuitivnim sagledavanjem zadobija s pronicljivost a dedukcijom oštroumnost, no ove moći duha ne događaju se po uputstvima logike formalnog uma. Vulgarna logika potpuno je izlišna, kaže Dekart, i to onima koji smeraju ka istini stvari, premda ona može koristiti da se drugima izlože već poznate stvari. Formalna veština umovanja ne doprinosi saznanju istine: ne može se, npr. sačiniti ni jedan silogizam s istinitim zaključkom a da se već unapred ne zna istina koja se njime dedukuje.

Osim razuma, i njegovih moći ospoljenja u saznanju, Dekart razlikuje još maštu, čula i pamćenje kao sposobnosti duha. Ovi potonji oblici saznanja upotpunjuju razum i s njim se međusobno potiču, pretpostavljajući se. U moći je razuma da neposredno intuitivno sagledava i saznaje, ali i da sudi, tvrdeći i negirajući o svojstvima stvari. U onoj prvoj moći razuma ne može biti zablude u pogledu saznanja istine, a ako se iz te istine sudi, onda je na delu sveukupnost razumskog saznanja, ili konstituisanje nauke. To je ono što jeste umna duša duha.

Dakle, "svako može duhom neposredno intitivno sagledati" da postoji, da misli, da trougao ima tri linije, jer intuicija i jeste očiglednost i izvesnost u umovanju duha. Intuiciji je nužna aktualna očiglednost koja je, potom, temelj dedukciji mišljenja koja se sastoji u zaključivanju. Prvi zaključci neposredne su radnje duha provedene dedukcijom, ali su prvi principi saznatljivi jedino intuicijom duha. Tako je intuicija akt duha, s temeljem u razumu. Intuicija je u izvesnom smislu prirodna svetlost uma kojom se razgovetno i jasno neposredno sagledava istina. Ova se istina, međutim, najpre odnosi na proste stavove u sagledavanju pojedinačnih stvari: intuicija se ovde pokazuje kao sagledavanje jasnih i prostih uzroka neke stvari, pa valja sticati naviku da se mislima obuhvataju malo stvari odjednom i tako proste i jednostavne da se tek na temelju njihovog razgovetnog neposrednog sagledavanja intuicijom ide ka prvim, apsolutnim principima. Iz ovoga sledi kako

2

duhovna intuicija zahteva dva uslova; naime, da stav bude shvaćen jasno i razgovetno, i da bude shvaćen odjednom, a ne sukcesivno (Pravila..., str. 123). Sukcesija je svojstvo dedukcije, kao i indukcije koje tek posle intuicije prostih stavova imaju da započnu proces složenijih misaonih operacija. Otuda se i kaže kako su intuicija i dedukcija najelementarnije radnje razuma u procesu mišljenja: saznanje tim mišljenjem događa se očiglednošću intuicije i nužnošću dedukcije. Očiglednost intuicije ispoljava se i kao neposrednost nužnosti proste prirode stvari u uzajamnim odnosima i vezama s drugim stvarima, budući da te proste prirode doprinose obrazovanju sastava tih drugih stvari. Jednostavnost jasnoće tih jednostavnih stvari nije ništa drugo do prirodna svetlost intuicije razuma. Sve složene stvari valja razvrstati u njihovim prostim stavovima, jer istina je ono što je jednostavno. Prost stav je osnov, pojedinačna stvar u njenoj očiglednosti neposredna je istina.

Dekart dakle drži da se sva delatnost uma sastoji u pripremi intuitivne radnje na temelju koje će tek dedukcija mišljenja imati svoj smisao. Zapravo, čista intuicija jedne pojedinačno uzete stvari prirodna je svetlost razuma koja se da shvatiti kao neposredno intuitivno sagledavanje istine koja se, opet, intuitivno stiče. Tako intuicija nije samo neposredna očiglednost istine, jasnost prirodne svetlosti razuma, razgovetnost pronicljivog duha, izvor saznanja razuma, nego i sebi vlastiti prvi princip, neposrednost same sebe, istina istine. Radi se, dakle, o intuiciji intuicije, o neposrednosti same neposrednosti intuicije kao akta duha, ospoljenog razumskim mišljenjem. Ništa nije neposrednije od neposrednosti intuicije, i ništa nije razgovetnije i očiglednije od jasnoće jednostavnih stavova pojedinačnih stvari; dakle, ništa nije u mišljenju mišljenjem osnovnije od intuicije suštine stvari, jer suština je stvari u jednostavnosti stvari. Prvi principi su apsolutni principi jer su jednostavni, prosti principi stvari: intuicija je sagledavanje principa stvari, jasnost očiglednosti jednostavnih stvari, naprosto istina. To je ono poslednje, jer je prvo kojim tek postaju složene dedukcije i indukcije mišljenja. Složenost stvari nije viša instanca stvari nego nužnost povezanosti prostih stvari koje sačinjavaju tu složenost. Valja stoga sagledati jednostavnost složenosti, osnov istine. Intuicija se tako pokazuje kao sagledavanje istinitim umovanjem, intuicija je istina uma i umnost istine.

Ontološki osnov započinjanja mišljenja stoji u onome da mišljenje jeste. S tim da mišljenje jeste, započinje nužnost istine uopšte, jer pre toga ništa nije nužno istinitije, ništa dakle nije nužnija istinitost niti istinitija nužnost. Nužna istinitost događa se dakle u tome da ja jesam stvar koja misli (res cogitans), odnosno da ja jesam duh (mens), duša (animus), razum (intellectus), um (ratio). S onim misliti (cogitare) započinje postojanje, stoga Cogito, ergo sum. Ali, ovo saznanje nije ništa drugo do sam uvid duha (solus mentis inspectio). Ništa što je osim toga nije izvornije mišljenje kojim se neposredno zna cogito, ergo sum. To je prirodna svetlost duha (lumen naturale) koja neposredno zahvata sveopšti stvaralački uzrok

3

(causa effeciens et totalis) kojim uopšte nešto na bilo koji način jeste. A to da uopšte nešto jeste, tek jeste preko ideje u razumu. Znanje istine stoga je znanje te nužnosti događanja bitka i razuma, ili tačnije, događanja bitka u razumu za razum. Ali, u prirodi je stvorenog razuma da bude konačan, i osim njega kao moći saznavanja postoji i moć slobode izbora, a ona je pak volja (voluntas) koja prekoračuje granice razuma. Shodno prirodnoj svetlosti saznanja, uvid razuma uvek prethodi određenju volje, i to je nužni poredak dat od Boga. Ne treba dakle Boga smetnuti s uma ako se hoće istinsko i sigurno znanje (scientia), naspram mnenja (opiniones) i zamišljanja (imaginatio) kojima je svojstvena verovatnost. K tim oblicima svesti pristupaju i osećanja (sensus), budući da ni ona ne dosežu jasnost i čistotu kako razumevanja (intellectio) tako i neposrednost umovanja duha: ovo potonje treba da je intuicija, ili razumska neposrednost sagledavanja istine. Otuda Huserl i misli kako je ovaj kartezijanski povratak u ego cogito temelj transcedentalnog subjektivizma.

Po Huserlovom sudu, Dekartove Meditacije prauzor su filozofske samorefleksije; one su transcendentalnoj fenomenologiji ponudile nove impulse i dale novu formu, pa se u tom smislu o toj formi transcendentalne filozofije može govoriti kao o novokartezijanstvu, s vodećom idejom reforme filozofije u nauku iz apsolutnog utemeljenja, iz apsolutnog uvida. Ovaj zahtev se kod Dekarta postavlja, kaže dalje Huserl, u jednoj filozofiji koja se obrće u subjektivno, filozofiji koja je radikalni obrt iz naivnog objektivizma u transcedentalni subjektivizam: epoha filozofije nastala je u Meditacijama zato što su one povratak na ego cogito. Na tom tragu valja iznova stvoriti početak u filozofiji, a on je moguć obnovom Dekartovog radikalizma filozofa koji započinje. Dakle, otpočeti filozofiju kao transcendentalnu fenomenologiju, znači stupiti u nju radikalnim započinjanjem na kartezijanski način, uz nužnost preinake starih kartezijanskih meditacija ka univerzalnom jedinstvu nauke u jedinstvu apsolutno racionalnog utemeljenja.

Reč je, dakle, o povratku na ego koji filozofira; o epohalnom vraćanju na ego čistih cogitationes, o znanju samih stvari. Ovaj povratak za Huserla nije povratak objektu kao istini subjektivnog saznanja, nego povratak u bit stvari, gde je mera istine stvari evidencija, zadobijena neposrednim sagledavanjem (wesensschau), što je poslednji akt svesti proveden metodom fenomenologije. S tog stanovišta, stvar nije mišljena kao puko postojanje nego kao pojam stvari, pa je otuda fenomenološki metod, s njegovim dovršenjem u neposrednom sagledavanju ili inuticiji, zapravo kretanje svesti ka pojmu stvari, budući da pojam stvari jeste misao o biti stvari, neposredna svest o tome šta stvar zapravo jeste. Učiniti početak tog saznanja, saznanja suštine stvari, znači načiniti početak filozofije, početak u filozofiji, koji je opet moguć, po Huserlovom mišljenju, jedino fenomenološkom metodom ispitivanja čiste svesti, unutar koje se i nalazi izvorno i neposredno znanje suštine (wesen), ili pojam same stvari. Izvorna intelektualna intuicija,

4

izvorna je istina znanja izvorne biti predmeta predmetne svesti, čime se prekoračuje naučna datost znanja kojeg pribavlja razum u vlastitoj svakidašnjici empirijskog mišljenja empirijskog realiteta sveta. U svojoj empirijskoj datosti, svest je psihološka svest, sistem psihičkih akata koji sačinjavaju sklop psihičkih doživljaja kojima se ne dopire do onoga unutrašnjeg izvornog iskustva vlastitih doživljaja, do izvora psihičkog: a svest je, osim što je empirijska, i unutrašnje opažanje doživljaja i, nadasve, sveobuhvatnost intencionalnih doživljaja kojim je i moguće saznanje sveta apsolutnim iskustvom svesti. Do ove svesti, dakle do svesti u njenom apsolutnom iskustvu ili do čiste svesti, dospeva se prekoračenjem svega empirijskog, aposteriornog, naučnog, stavljanjem u zagrade svega realističkog, pozitivističkog, psihologističkog, ali i svega metafizičkog i spekulativnog u iskustvu tradicionalne filozofije. Ova fenomenološka redukcija teorijska je priprava svesti da u samoj sebi sobom dospe do imanentne intuicije fenomena kao samih stvari u njihovoj suštini, pri čemu je dakako intuicija sama svest u vlastitom momentu neposrednog sagledavanja bitka suštinom bića, ili predmeta. Kako je svest uvek svest o nečemu, to je onda svest svet usmerenih, intencionalnih akata koji, opet, nisu ništa drugo do jedinstvo apriorne strukture svesti i bitka, ili pojam same stvari. Dakle, hod svesti ka predmetu u njegovoj biti zapravo je povratak svesti u vlastitu izvornost na način koji jeste epoche. Ovim je potom pripravljen put ka transcendentalnoj fenomenologiji kao apriornoj nauci transcendentalnog subjekta transcendentalne svesti.

U ovome do sada rečenom razabiraju se dve stvari kod Huserla: najpre Huserlova je fenomenologija nauka ontognoseologike, a potom unutar te ontognoseologike središna je stvar problem metode. Tako se fenomenologija pokazuje kao nauka znanja i znanje nauke, s temeljnim uporištem na metod postajanja znanja naukom i naučnog postojanja znanja. Započinjanje tog postajanja mora započeti logikom, zapravo zahtevom za temeljnim preispitivanjem logike u njenom tradicionalnom i psihološkom stavu mišljenja, s namerom da se najpre postavi osnov za čistu logiku koja treba da je priprava za fenomenološku transcendentalnu filozofsku logiku.

Postavljenju temelja za čistu logiku pretpostavka je kritika psihologizma u logici i teoriji saznanja. Ova se kritika najpre provodi u Logische Untersuchungen, s prethodno jasnim određenjem logike i njenim teorijskim situiranjem unutar filozofije. Logika se, naime, u Huserla misli kao teorijska nauka, jer njeni fundamentalni stavovi nisu niti normativni niti psihološki empirijski stavovi, nego su to oni stavovi koji se, svojom logičkom zakonitošću, odnose na sadržaj suda, budući da logički zakoni nisu psihološki stavovi nego zakoni sa idealnim značenjima. Logika je, dakle, teorijska predmetna nauka o idealnim tvorevinama, i time ona bitno iskoračuje iz do tada preovlađujućeg psihologizma u logici, kojim su logički zakoni mišljeni kao empirijske činjenice psihičkog života. Logički psihologizam sveo je logiku na nauku o umetnosti valjanog mišljenja, na umetnost ispravnog mišljenja nužno završavajući u skeptičkom relativizmu. Ispitujući

5

empirijske konsekvence psihologizma i potom njegove interpretacije logičkih fundamentalnih stavova, osobito kod Mila, Spensera i Zigvarta, Huserl utvrđuje kako je takav psihologizam zapravo skeptički relativizam, te da je uz to i antropologizam u Zigvartovoj i Erdmanovoj logici. Na temelju ovoga utvrđuje se potom ideja čiste logike (Die Idee der reinen Logik), čemu je prvi deo Logische Untersuchungen prolegomena (Prolegomena zur reinen Logik). U svom konačnom pojmovnom postignuću, čista logika stoji kao fundament normativne logike kao nauke koja ispituje tehniku naučnog saznanja, jer čista logika ispituje jedinstvo zakonitosti istina, a to nadalje znači kako je čista logika nauka o nauci, ili znanje o postajanju znanja. U tom teorijskom horizontu, čista logika istražuje temeljne pojmove nauke u njihovim međusobnim odnosima i njima korelativne pojmove, što će reći, čiste kategorije značenja i čiste predmetne kategorija, na temelju kojih potom ispituje zakone ovih kategorijalnih pomova i njihovo objektivno važenje unutar teorija. Iz ovoga se razabira razlika između psihološkog akta suđenja (Urteilsakt) i logičkog sadržaja suda (Urteilsinhalt) ili datosti objekta u mišljenju. A to, dakle, znači kako logički zakoni mišljenja nisu prirodni psihološki zakoni mišljenja, odnosno kako logičko mišljenje nije psihički proces mišljenja.

Osnovna je stvar logike, po Huserlu, problem istinitosti mišljenja. Ovaj problem nadilazi psihološki stav evidencije i stupa u svoj idealni smisao, koji se sastoji u tome da je istinitost zapravo evidencija, pri čemu je evidencija "neposredna unutrašnjost same istine" (Innewerden). A "carstvo istina" (Reich der Wahrheit) nije haos, u njegovom temelju je jedinstvo zakonitosti (Logische Untersuchungen, I, par. 6., str. 15). Dakle, evidencija je neposredna unutrašnjost istine i njen je sud svest originalne datosti: to je ono što upućuje na potonji pojam intuicije kojim se, kao neposrednim sagledavanjem, dovršava fenomenološki metod znanja biti stvari. Otuda Huserl insistira na razlučivanju logičkih zakona od svih onih tendencija njihovih svođenja na psihološke procese, prvobitne forme (urspruengliche Formen), psihofizičke konstitucije, svest uopšte (Bewustsein ueberhaupt), na ljudski vrsni um (Gattungsvernunft), na intellectus ipse koji kao nešto urođeno opšteljudsko prethodi svakom faktičkom mišljenju i iskustvu, jer sve je to eo ipso relativizam (par. 38, str. 124). Čista svest je ono u čemu treba da se dogodi "zu den Sachen selbst", izvorni temelj živog uma, naspram kojeg stoji naturalizam, pozitivizam i empirizam prirodnih nauka i psihologije, koji u svojim ekstremnim gledanjima zapadaju u subjektivizam ili objektivizam saznanja. Huserl misli kako je čista logika onaj korelativni način filozofskog gledanja kojim se prevladava ekstremnost spoznajnih momenata: apriornost čiste logike jeste, po njegovom sudu, u činjenici jedinstva objektivnosti i idealnosti logičkih tvorevina, u sintezi ispunjenja misaonog akta neposrednim posmatranjem sadržaja misaonog akta. Reč je, dakle, o čistim signifikacionim i čistim intuitivnim aktima u njihovom jedinstvu, gde je intuicija uzeta kao neposredno iskustvo i doživljaj predmeta kao opažajne sadržine (Logische Untersuchungen, II/2, par. 22, str. 78). Intuicija u svojem vlastitom sadržaju pokazuje se kao opažajna u njenoj

6

neposrednosti i imaginativna, ukoliko je predstavljenost. Intutivni akt (opažajni ili imaginativni) ispunjava signitivni akt a njegova potpuno adekvatna ispunjenost u svojoj je biti evidencija kao saznanje, što je ono poslednje u sistemu gradacije u stupnjevitosti ispunjenosti opažaja. Evidencija je tako istinsko saznanje, potpuno adekvatno ispunjenje intencije značenja, apsolutna realizacija onoga što je adequatio rei ac intellectus, ostvarenost bića u smislu istine (II/2 Einleintung, str. 5.: "Hier ist das Sein im Sinne der Wahrheit, der recht verstandenen "Uebereinstimmung", der "adequatio rei ac intellectus" realisiert, hier ist sie selbst gegeben, direkt zu erschauen und zu ergreifen").

Na ovom temelju logičkih istraživanja gradi se potom fenomenološka nauka o evidenciji, prevashodno u Ideen zu einer reinen Phaenomenologie und phaenomenologischen Philosophie (s podnaslovom "Allgemeine Einfuehrung in die reine Phaenomenologie"). Ovde je intuicija "izvorno dajuće sagledavanje" (die originaer gebende Anschauung), "princip svih principa" (das Prinzip aller Prinzipien), "legitimno izvorište saznanja" (Rechtsquelle der Erkenntnis). Intuicija je ovde mišljena kao forma saznanja u kojoj se evidentno i adekvatno zna bitak, dakle kao neposredno sagledavanje same suštine realiteta, date pre svakog teorijskog mišljenja. Reč je zapravo o temelju istinskog saznanja jer neposredno sagledavanje, ili noein, u suštini je neposredna potpuna izvorna evidencija koja jeste sagledavanje suštine predmeta kojom su postavljeni osnovi smisla sudova o toj biti stvari.

Intuicijom kao neposrednim sagledavanjem ejdetskog mišljenja Huserl nastoji da prekorači granice empirizma i racionalizma saznanja unutar tradicionalne filozofije. Saznanje se ne može temeljiti na iskustvu, jer iskustvo u psihološkom empirizmu nije iskustvo o biću i suštini, nego puko neposredno čulno posmatranje. Ovde iskustvo nije neposredno sagledavanje koje je shvatanje suštine stvari, duhovno sagledavanje bića i suštine, što i jeste ono što je evidencija, ili ejdetska intuicija. Smisao i suština predmeta, što je osnov za "zu den Sachen selbst", zadata je ejdetskoj intuiciji kao, u izvesnom smislu, fenomenologiji uma, budući da je fenomenološka opšta bitna nauka o evidenciji zapravo jedan deo fenomenologije uma (Ideen, par. 145., str. 300), i to fundamentalni deo opšte fenomenologije uma. Ni racionalizam apriornog čistog mišljenja ne dospeva do neposrednog sagledavanja bezuslovnih opštih istina, dakle do pojma intuicije, kojim je tek neposredno sagledan identitet predmeta i svesti, bića i mišljenja. Povratak k samim stvarima zapravo je intuicija identiteta noeze i noeme, subjekta i objekta, gde je fenomenologija shvaćena kao metod koji vodi jedinstvu stvari i svesti u evidenciji, kao, dakle, duhovno sagledavanje bića i suštine. Otuda je intuicija kod Huserla princip svih principa, što će reći princip filozofije kao znanja sagledavanjem istine. Ejdetska intuicija je jedno ejdetsko saznanje, zasnovano fenomenološkom metodom kojoj je ona jedan od fundamentalnih momenata koji fenomenologiju mišljenja dovršava nepsorednim sagledavanjem suštine. Intuicija je sagledavanje

7

suštine (wesenschau), ejdetsko saznanje, ili neposredno saznanje eidosa. Intuicija kao neposredno sagledavanje suštine nije neposredno empirijsko doživljavanje istine stvari, nije dakle neposredno puko iskustvo svesti, nego kategorijalno iskustvo, zadobijeno kategorijalnim opažajem. Ovde stoji onaj iskorak od empirizma i racionalizma same stvari, jer biće nije puko biće, niti je iskustvo bića neposredno gledanje bića, nego neposredno sagledavanje suštine bića: evidencija i suština bića temeljni su pojmovi tog iskoraka iz apriornog racionalizma i psihološkog empirizma tradicionalnog gledanja na stvar logike, ili na samu stvar mišljenja.

U pogledu metode mišljenja pomak se događa u nepristajanju na dostatnost indukcije i dedukcije znanja, na kojima se i zasnivaju nauke iskustva i razuma. Zasnivajući se na prirodnom stavu (natuerliche Einstellung), ove nauke zapadaju u puki prirodni način života, vođen zdravorazumskim rasuđivanjem u njegovoj naiv- nosti. Ali svet života nije samo prethodno poznati svakidašnji život, nego i zagonetka do koje se dopire tek uvidom u samu stvar: natrag k samim stvarima otuda je tek zahtev fenomenologije kao metode i nauke filozofije; fenomenologije kao "kritike uma" kojom se suština stvari zna vraćanjem na njen izvor svesti. To je zapravo i temelj jedne filozofije kao "stroge nauke", čija je najpre pretpostavka oslobođenje od naturalizovane svesti i naturalizovanih ideja, a time i svih apsolutnih ideala i normi. Naturalizam je, kaže Huserl, principe formalne logike, ili zakone mišljenja tumačio kao prirodne zakone mišljenja, a to je besmislenost koja zapada u skepticizam, idealizam i objektivizam, poglavito onda kada smera ka konstituisanju jedne prirodno-naučne teorije saznanja.

Nasuprot prirodnoj nauci o svesti, Huserl temelji fenomenologiju svesti kao nauku o svesti u teorijskom horizontu filozofije. Fenomenologija ima posla s čistom svešću - svešću u fenomenološkom stavu - za razliku od psihologije svesti, zasnovane na prirodnom stavu isksutvene svesti (Filozofija kao stroga nauka, str. 16). Ali, kroz medijum fenomenologije, psihologija ostaje u srodstvu s filozofijom, bivajući tako izvorna psihologija, kojoj nije svrha i cilj eksperimentalno utvrđivanje psihofizike opažanja, intuicije, iskaza, pamćenja. Potpuno naučna psihologija polje je "prave kritike uma", a ova je pak potonja neposrednost gledanja suštine fenomena, intuitivno istraživanje. Prema tome, veli dalje Huserl, ako mi inutitivno zahvatamo boju u njenoj punoj datosti i jasnoći, onda je to što je dato "suština". Ista je stvar i s čistim gledanjem, gde je opažaj, doveden do datosti, opažaj po sebi: to dovođenje do datosti opažaja intuitivno je shvatanje suštine opažaja. A "dokle dostiže intuicija, opažajna svest, dotle dostiže mogućnost odgovarajuće "ideacije" (kako sam imao običaj da kažem u Logičkim istraživanjima) ili sagledanja suštine": "ukoliko je intuicija čista i ne obuhvata nikakva prelazna sa-intendiranja, utoliko je sagledana suština nešto adekvatno sagledano, apsolutno dato" (Filozofija kao stroga nauka, str. 29). Po Huserlu, oblast u kojoj vlada čista intuicija obuhvata celokupnu sferu i onoga što psiholog

8

smatra psihičkim fenomenom, premda ne u smislu empirijskog prirodnog stava. A sasvim je razumljivo što se suštine, shvaćene intuicijom kao neposrednim sagledavanjem, izražavaju pojmovima, na temelju kojih se potom zasnivaju mogućnosti objektivnog i apsolutnog znanja.

Intuitivno shvatanje omogućuje apsolutno saznanje, a ono postaje istraživanje suštine, ili analiza svesti: "Intuicija shvata suštinu kao biće suštine", pa ovim nepostavljanjem egzistencije saznanje suštine nije činjeničko saznanje, ono ne obuhvata sadržaj tvrđenja u odnosu na individualnu egzistenciju (ibid, str. 30). Shvatanje suštine zapravo je intuicija suštinske datosti, "intuitivno kao shvatanje suštine", što treba da bude izraženo sudom u adekvatno obrazovanim pojmovima, na čemu se i zasniva apsolutno generalno važeće saznanje: fenomenologija, kao čista nauka, jedino može biti istraživanje ovako shvaćenih suština, dakle istraživanje fenomena u jedinstvu svesti. Fenomenologija je istraživanje suštine koje je izvršeno u čisto intuitivnom stavu. Fenomenološki metod upućuje ka jednoj naučnoj teoriji uma jedne strogo naučne filozofije. A u suštini je filozofije, po Huserlu, da se njen naučni rad kreće u sferama direktne intuicije, ukoliko se ona vraća na krajnje izvore: stoga je najveći korak koji treba da učini naše vreme uviđanje da se "s filozofskom intuicijom u pravom smislu, s fenomenološkim shvatanjem suštine", otvara beskonačno polje rada i jedna nauka koja i bez matematičkih metoda postiže najstrožija i odlučna saznanja (ibid., str. 55).

Ovo nije ništa drugo do "što je moguće manje razuma, to čistija intuicija (intuitione sine comprehensione)", uzdignuće razuma do uma, gde se to uzdignuće međutim shvata kao zasnivanje intuicije kao sagledavanje suštine stvari u transcendentalnom ja transcendentalnim ja, što je napokon temelj transcendentalne fenomenologije, dovršene potom filozofijom života, sa "svetom života" (die Lebenswelt) u svojem teorijskom horizontu ispitivanja. Transcendentalna fenomenologija u svojoj je biti kritika uma, s intuicijom kao onim poslednjim medijumom saznanja u kojem se događa sagledavanje suštine, postavljene fenomenološkom metodom kritike saznanja. Dakle, fenomenološkom metodom kritike saznanja zasniva se fenomenologija kao opšta teorija suštine, a ova pak metoda u sebi ima stupnjeve fenomenološkog posmatranja, od fenomenološke redukcije do čistog intuitivnog sagledavanja suštine fenomena, do evidentnosti koja apsolutno sagledava, koja sama shvata. Prema tome, fenomenologija "označava jednu nauku, jednu vezu naučnih disciplina; ali fenomenologija istovremeno i pre svega označava i misaoni stav", specifični filozofski misaoni stav i specifični filozofski metod (Ideja fenomenologije, str. 37). Taj misaoni metod filozofije označava i granice te filozofije, a one se protežu od isključivanja svega transcendentnog do čistih fenomena, ili sagledavanja suštine: tek ovim je fenomenološko saznanje saznanje suštine, a to i jeste ono što jeste intuicija, kojom pak jeste suština. Dakle, u fenomenologiji saznanja suština saznanja direktno se intuitivno (anschaulich) pokazuje, a to je evidencija istine

9

same stvari, budući da je intuicija ono sagledavanje u kojem je dato stanje same stvari.

Ono što je maločas rečeno, "intuitio sine comprehensione", ovde zadobija svoj puni smisao, u ontološkom stavu logike saznanja; naime, u činjenici datosti same stvari u intuiciji, ili intuicijom, a u pogledu njene suštine. S logičkog stanovišta, intuicija je sagledavanje, (schauende), ali sagledavanje izvora, apsolutnih datosti, dakle ontologije stvari. U toj sabranosti ontologije i logike, logički je intuicija kod Huserla uzeta kao saznanje koje je um: "Intuitivno (scheuende) saznanje je um koji sebi postavlja za cilj da razum upravo uzdigne do uma" (Ideja fenomenologije, str. 81). U usporedbi s mističkim, intuicija nije neko razumsko znanje nego intelektualno posmatranje, u kojem se isključuje ono transcendirajuće mišljenje (Meinen) koje je isprepleteno s tim sagledavanjem: uz to, intuicija nije niti neko unutrašnje opažanje na temelju kojeg počiva čisto imanentna apstrakcija koja ideira svoje fenomene i njegove momente (ibid., str. 82). Radi se ovde o moći shvatanja suštine kao evidentne datosti, o nekoj vrsti ideje identiteta bića i mišljenja u horizontu bitka. Huserl, naime, kaže: u datosti se vidi da se "predmet konstituiše u saznanju", a evidentno sagledavanje ovoga nije ništa drugo do saznanje u "najpregnantnijem smislu", konačno osmišljeno saznanje i njegove predmetnosti, što je opet moguće samo u "sferi čiste evidencije" kao sferi normirajuće datosti, budući da je ona apsolutna, određena intutivnim postupkom (schauenden Verfahren).

U Kartezijanskim meditacijama, Huserl je ovo nazvao "vraćanjem na samu stvar ili stanje stvari u izvornom iskustvu i uvidu". Tu je opet, na tragu dekartovskih meditacija o prvoj filozofiji, fenomenološki mišljen put saznanja do intuicijom evidentne datosti. Fenomenološkim stavom epohe redukuje se prirodnost na transcendentalno, i u odsustvu onog transcendentnog ostaje čista svest kao čist bitak, koji je suština kao predmetnost po sebi. Intencionalnost je temeljno svojstvo te svesti, jer svest je uvek svest o nečemu, čemu pripadaju i modusi bitka. Toj intencionalnosti pripada i intencionalna analiza svesti, a ona je upućena na otkrivanje aktuelnosti i potencijalnosti u kojima se predmeti konstituišu, što konačno prekoračuje čulno jedinstvo svesti i njegovu deskripciju. Ono idealno jedinstvo iskustvene intencionalnosti sveta za Huserla je transcendentalna subjektivnost, a ona pak nije "haos intencionalnih doživljaja nego jedinstvo sinteze". To nadalje znači da "istinsko biće", realno ili idealno, ima značenje samo kao posebni korelat moje vlastite intencionalnosti (Kartezijanske meditacije, I, str. 29). Tako je onda transcendencija "imanentni karakter bitka koji se konstituiše unutar ego" (ibid., str. 36). Transcendentalna subjektivnost za Huserla je univerzum mogućeg smisla i tek ona zahvata univerzum pravog bitka, što konačno jeste univerzalna apsolutna konkretnost. Dakle, put filozofskog saznanja put je "univerzalne samospoznaje", jedna transcendentalna fenomenologija saznanja koja kao svoj početak ima kartezijanski prevrat u ideji apsolutnog utemeljenja nauke.

10

Sledeći Dekarta, kaže Huserl, veliki preokret vodi do transcendentalne subjektivnosti, i taj obrt prema ego cogito obrt je ka apodiktički sigurnom i poslednjem tlu rasuđivanja, na kojem valja zasnovati svaku radikalnu filozofiju (ibid., str. 59). Fenomenološka epohe redukcija je sveg psihološkog samoiskustva na transcendentalno fenomenološko samoiskustvo koje se samo pokazuje u čistoj intuiciji. Eidos je intuitivno shvaćena opštost, odnosno ono što se da tako shvatiti, neuslovljena opštost koja je primerena vlastitom intuitivnom smislu (ibid, str. 99). Time što su eidosi pre svih pojmova, jer se ovi prema njima oblikuju, nauka čistih mogućnosti prethodi naukama o stvarnosti koje tek omogućuje: tako se uzdiže, kaže Huserl, do metodičkog uvida da je ejdetska intuicija, uz fenomenološku redukciju, temeljni oblik svih posebnih transcendentalnih metoda, što i daje legitimni smisao transcendentalnoj fenomenologiji (ibid., str. 101).

Zaključna reč meditacija nosi u sebi svu onu napetost pojma ontologike koja se ovde posvedočuje transcendentalnom fenomenologijom kao bitan uvid u stanje stvari bitka i logosa. Govoreći o fenomenološkoj radikalnoj samorefleksiji kao univerzalnoj samorefleksiji, nedeljivoj od istinske fenomenološke metode samorefleksije, Huserl zapravo govori o "logičkom obliku jedne intuitivne eidetike" koji je sistematski opis transcendentalnog ega, samoizloženog fenomenologijom transcendentalne redukcije i intencionalnog samoizlaganja: logika intuitivne ejdetike univerzalno je ejdetičko samoizlaganje transcendentalnog ega, a to nadalje znači kako se fenomenologija a priori konstituiše u vlastitoj strogoj intuitivnoj bitnoj nužnosti i opštosti. Reč je, dakle, o "univerzalnom logosu sveg zamislivog bitka", a to pak znači kako bi sistematski i potpuno razvijena transcendentalna fenomenologija bila "istinita i prava univerzalna ontologija", univerzalna konkretna ontologija "ili također univerzalna i konkretna nauka o znanosti, ta konkretna logika bitka" (Kartezijanske meditacije, I, str. 162). U tom smislu ona "pravi univerzum znanosti", ona je "totalna znanost o a priori", univerzalna nauka o stvarnom biću iz apsolutnog utemeljenja. Štaviše, fenomenologija je arheologija koja sistematski ispituje sve "praizvore bitka i istine", dovodeći saznanje do najvišeg poslednjeg umskog oblika.

Stoji li Huserl ovakvom odredbom filozofije kao fenomenologije, s njenim uporištem na ejdetsku intuiciju, na tragu iracionalizma, ili je to otklon od tradicionalne dihotomije o moći zahvata suštine bića u horizontu bitka?

Obrazlažući istoriju novovekovne filozofije, Huserl kaže kako je racionalizam 18.veka predstavljao naivnost, jedan besmisleni racionalizam, zbog kojeg se ne može doreći istinski smisao racionalizma: "A kako stoji stvar sa ozbiljnim rasvetljavanjem one naivnosti, one nelogičnosti, a kako sa racionalnošću hvaljenog i nama sugerisanog iracionalizma..... Nije li njegova iracionalnost na kraju ponovo jedna uskogruda i loša racionalnost, i to gora od starog racionalizma. Nije li to čak racionalnost "lenjog uma" koji izmiče borbi za rasvetljavanje krajnjih datosti, kao i

11

ciljeva i puteva koji su, polazeći od te datosti, konačno i istinski racionalno naznačeni.". Za iracionalizam valja nas ubediti kako onaj ko umno rasuđuje i obrazlaže, a to nadalje znači kako svaki iracionalizam ukida sam sebe (Kriza evropskih nauka, str. 77). Ovim je doista rečeno ono što treba reći povodom Huserlovog vlastitog teorijskog situiranja unutar logike teorije saznanja.

A kada je o samom izboru logike reč, onda je Huserlov put ka logici uma po- stavljen u misaonom hodu od fenomenološke čiste logike do transcendentalne logike. Na tom je putu intuicija mišljena kao evidencija (die Evidenz), kao ejdetski akt, kao princip, kao kritika intelektualnog opažanja, dakle kao sam intelektualni pogled (der intellektuallen Anschaung), potom kao prezentnost ili kao praimpresija (Urimpression). Toj samoj stvari kretanja intuicije saobrazan je pomak biti logike. U Logische Untersuchungen logika je čista nauka o saznanju i znanju, jedna dakle teorija teorije ili nauka o suštini nauke, nomološka nauka o suštini naučnog mišljenja uopšte. Ostavljajući ovaj apriorizam u temelju logike, Huserl u Formale und transzendentale Logik konstituiše logiku kao filozofsku disciplinu: ovde je logika transcendentalna teorija nauka, transcendentalna teorija logičkog uma, kojoj je formalna tradicionalna logika tek prvi istorijski projekt jedne opšte teorije nauka koja se odnosi na ejdetske uslove nauke uopšte. Reč je dakle o onoj apriornoj nauci koja ispituje poslednje principe kako nauka tako i same sebe, budući da je tek ona teorija logičkog uma ili najdublja i najuniverzalnija teorija principa i svih normi nauka, napokon jedna umna nauka umne svesti (Vernunftbewusstsein). Ova je svest transcendentalno čista svest u čistoj intuiciji, transcendencija u evidenciji i imanenciji: nauka o njoj mora biti istinita logika, jer samo kao takva može zahvatiti transcendentalnu unutrašnjost, te time postati logika teorije apriornog sveta. Ali, logika kao teorija omogućuje temelje nauka, ne omogućujući međutim svoje vlastite temelje, što je moguće tek povratkom na logički um. Kao logika uma, ili kao teorija logičkog uma, logika se pokazuje kao logika stvaralačkog života ili kao fenomenologija uma, čime tek sebe sobom utemeljuje, bivajući svoja vlastita mogućnost kao poslednja nauka koja je nauka principa. Time je premašen put razvoja formalne logike ka formalnoj ontologiji, te korelativni dvostruki smisao formalne logike koji se očituje u tome što se ona pokazuje kao apofantička logika i kao formalna ontološka logika. Dakle, transcendentalna logika, kao sistem transcendentalnih principa, konačni je sistem fenomenologije logičkog uma unutar transcendentalne filozofije, ili o tome šta treba da budu sapientia universalis, Wissenschaftslehre, absolute Wissenschaft, napokon strenge Wissenschaft u vlastitoj koncepciji fenomenologije transcendentalne filozofije.

S ovim dovršenjem opet se događa početak u filozofiji. Taj je početak poglavito mišljen u odnosu prema kartezijanskoj sapientia universalis, s izvesnim osvrtima na platonsko zasnivanje logike (der platonischen Begruendung der Logik) kao reakcije na sofističku skepsis (Formale und transzendentale Logik, str. 1). Platon

12

je u ideji jedne logičke nauke uzet kao naivnost koja, konačno, smera ka principijelnoj mogućnosti zasnivanja poslednjih osnova nauka, k čemu je pridružen i Aristotel s njegovom Analitikom kao sistematskom teorijom učvršćenih formi mišljenja. U pojmu istorijska logika valja, dakle, misliti tu logiku naivnog pozitivizma, dovedenu pred transcendentalnu logiku fenomenološke filozofije koje tek predstavlja zasnivanje filozofske logike kao nauke nauka. Unutar tog koncepta formalne logike, smešten je i Lajbnic s idejom o mathesis universalis, budući da je i njegov logički ideal nauke opet jedna pozitivna nauka (ibid., str. 14). Zapravo, čitava je rekonstrukcija istorijske, ili formalne, logike rekonstrukcija filozofije racionaliteta, ili rekonstrukcija logičkih osnova racionalizma pozitivnih nauka.

Racionalitet započinje sumiranjem značenja reči logos, a on najpre jeste govor, misao, sećanje. Otuda logika, od logos, legein, a to pak smera ka onome što jeste um, Vernunft. Izvorno je, dakle, logika nauka o umu. Logos treba da je naučni um, a logika apriorna nauka uma. Pojam logike u njenoj istorijskoj tradiciji pokazao se kao nauka logosa u njegovom pregnantnom smislu, kao dakle nauka o logosu u naučnim formama, ali je cilj izložiti čistu apriornu logiku kao principijelnu nauku, kao suštinsku nauku čistog uma: logika zapravo i jeste "samoizlaganje čistog uma" ("die Selbstauslegung der reinen Vernunft"), ideal nauke u čistom teorijskom umu (ibid., str. 27). Time je prekoračena tradicionalna ideja formalne logike kao apofantičke analitike, i njoj samerene ideje formalne ontologije kao formalne apofantike: ove potonje nauke ne pitaju se o onome što omogućava forme mišljenja, premda su nauke o formama mišljenja. Čista logika, kao čista nauka uma, vraća se na praforme, osnov formi (Urformen, Grundformen), omogućujući time samu mogućnost formi mišljenja, gde se evidencija pokazuje kao apriorna struktura formi svesti, dakle u svojoj vlastitoj suštini.

U suštini je i smešten pojam intuicije: suština intuicije je intuicija suštine.

S ovim konačnim postignućem fenomenologije intuicije misao se stavlja u svoj vlastiti početak. Taj početak može biti učinjen i aristotelovskim učenjem o znanju uma. Mora, dakle, biti da je Huserl pred sobom imao kao uzor Aristotelove spise logike, osobito Prvu i Drugu analitiku, premda o tome nema izričitih direkcija. Platon, Dekart, Lajbnic i Kant, na koje se Huserl uglavnom poziva u fenomenološkom zasnivanju logike uma kao nauke nauka, nisu dovoljni za pokrivanje polja vlastite filozofije apsolutne nauke uma. Filozofija teorijskih nauka postavila je princip uma, pa na toj paradigmi Huserl postavlja osnov ideji neotičke intuicije (noetischen Intuition) kao evidencije, ili onoga što jeste samoistina.

Kod Aristotela je samoistina aksiom. Pitajući se o tome, da li znanje uzroka pripada jednoj nauci ili ne, pitajući se dakle o prvim počelima ousia, Aristotel se

13

pita zapravo o misaonom posmatranju počela kojima se dokazuju sve druge stvari, osim njih samih: dokazivanje, naime, mora proizilaziti iz nečega, mora biti o nečemu i radi nečega, pa iz toga sledi da se sve dokazne nauke služe aksiomima, ili onim što se mora shvatiti kao praistina ili samoistina (Metafizika, III, 997a 10). Aksiomi su polazne postavke iz kojih nešto jeste. Filozofija je znanje samoistina, jer je ona teorija bića kao bića, i onoga što pripada biću: samoistine, aksiomi, pripadaju biću, one vrede za sve stvari kao bitak, jer je to ono što je u svemu tome zajedničko. Tu opštost, to dakle zajedničko svim bićima, ne posmatraju prirodne nauke, jer je priroda tek jedan rod bitka: znanje prirode jeste mudrost, ali ne ona prva mudrost (1005b). Metafizika je znanje aksioma, nauka samoistine, ili filozofije principa principa. Filozof ispituje sveukupnu ousia, a on to zna otuda što zna načela dokazivanja i zaključivanja, što je dakle učen u analitici, na temelju koje i izriče najpostojanija počela svih stvari: filozof ne pretpostavlja početak, on ga zna na temelju nužnosti postojanja principa svih principa. Znanje logike znanje je te nužnosti, a ono se ospoljuje i kao znanje kojim stvarima valja tražiti dokaz, a kojima ga ne treba tražiti, budući da je nemoguće da postoje dokazi za sve stvari. Tako je, dakle, prva filozofija i znanje analitike kao logičke nauke o umešnosti mišljenja zaključivanjem, unutar kojeg se događa mišljenje počela bića, mišljenjem bića kao bića.

Druga analitika u svojoj završnici razlučuje moći znanja prvih počela ili principa (arhai). Sposobnostima razuma (dianoia) saznaje se istina, ali su neke od tih moći uvek istinite, a neke su podložne i zabludama: mnenje i zaključivanje (doxa kai logismos) ne spadaju u uvek istinite moći saznanja istine, a znanje (nauka) i um (episteme kai nous) uvek su istinite moći razuma. Ovde je nous mišljen kao intuicija, kao neposredno znanje uma njim samim, kao dakle delatnost uma, koja je vrsta saznanja kojom se neposredno znaju prvi principi. Nije moguća nauka o prvim principima, a nauka nije princip nauke, premda, osim uma, ni jedna vrsta saznanja nije istinitija od nauke. Kako izvan nauke ne postoji nikakva vrsta istinitog saznanja, tada je um princip nauke jer je princip samoga principa. Naučno znanje je znanje na osnovu rasuđivanja i dokazivanja, a na temelju principa kojima je um prvi princip: ta moć saznanja uma, da neposredno zna prve principe, intuitivna je moć uma. Nous je princip nauke ("lego gar noun arhen epistemes", Analyt. post., Lib. I, XXXIII 1, str. 579), a to nadalje znači da je nous ona moć saznanja kojom se postavlja opštost i nužnost nauke (episteme); koja ispituje one istinite stvari koje ne mogu biti drugačije nego što jesu. U izvesnom je smislu, dakle, noesis nousa neotička intuicija, ili intuicija uma. Ovome se može pristupiti i s pozicija aksioma, ukoliko oni nisu mišljeni kao sveopšta zajednička mnenja (koinai doxai), nego kao početak kojim nije učinjen nikakav početak. U tom se smislu može govoriti i o aksiomatskoj intuiciji kao jednoj od moći saznanja uma, premda je već suštinom aksioma mišljena intuicija suštine same stvari: istina je sama ona stvar koja ne može biti drugačija nego što jeste; evidencija je pak ta suština istine, shvaćena kao istina suštine, intuicije uma.

14

Mirko Aćimović Filozofski fakultet, Novi Sad Oktobar, 1996.

Mirko Aćimović

The Intuition of the Mind

(Summary) In this paper the author considers the role that the intuition of the mind plays in the thought of the Cartesian rational metaphysics and Husserl"s phenomenological philosophy. Special attention is paid to the problem of the Cartesian turn in the idea of absolute foundation of science, and its relationship to the philosophy of universal knowledge of transcendental phenomenology. Following Cartesian meditations about the first philosophy, Husserl phenomenologically traces the path which leads to the intuitively evident giveness, so that the turn towards ego cogito is actually a turn towards apodictic, certain and final ground on which any radical philosophy should be founded.

key words: mind, intuition, knowledge, science, principle.

15